arls Bukovski Bez snova Stare sjedokose kelnerice po kafeima u noi odustale su, i dok koraam niz plonike svjetlosti i gledam u prozore starakih domova vidim da toga vie nema u njima. Gledam ljude po klupama u parku i vidim po tome kako sjede i gledaju da je iezlo. Gledam ljude koji voze i vidim po tome kako voze svoja kola da niti vole niti su voljeni niti vie mare za seks sve je zaboravljeno kao neki stari film. Gledam ljude u robnim kuama i samoposlugama dok se kreu meu rafovima kupujui stvari i vidim po tome kako im stoji odjea i po nainu na koji hodaju i po izrazu njihovih lica i oiju da im nije stalo ni do ega i da niemu nije stalo do njih. Vidim na stotine ljudi dnevno koji su sasvim odustali. Ako odem na hipodrom ili na stadion vidim hiljade koji ne osjeaju nita ni za koga i niko ne osjea za njih.

Na sve strane vidim one koji ne ude ni za im osim za hranom, krovom i odjeom, usredsreeni samo na to, BEZ SNOVA. Ne shvatam zato ovi ljudi ne ieznu, ne shvatam zato ovi ljudi ne izdahnu, zato ih oblaci ne usmrte, zato ih psi ne usmrte, zato ih cvjetovi i djeca ne usmrte, ne shvatam. Bie da su ve mrtvi pa ipak ne mogu da se naviknem na njihovo postojanje, jer toliko ih je mnogo. Svakoga dana, svake noi, sve ih je vie, u metrou, u zgradama, u parkovima. Oni ne osjeaju uas to ne vole ili to nisu voljeni. Toliko, toliko, toliko mojih blinjih.