UNIVERZITET EDUCONSFAKULTET POSLOVNE EKONOMIJESREMSKA KAMENICA

PREDMET: ANALIZA POSLOVANJA PREDUZEĆATEMA: ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA

PREDUZEĆASeminarski rad

Profesor: dr Vidaković Slobodan Student: Milica Milinčić E 298/14

Sremska Kamenica, jun 2015.

SADRŽAJ

1. UVOD..............................................................................................................22. ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU

OSNOVNIH SREDSTAVA…………………………………………………33. ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU

RADNE SNAGE……………...................................................................54. ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU

SIROVINA I MATERIJALA……………………………………………....75. ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U PROCESU

PROIZVODNJE……………………………………………………………86. ANALIZA NESPOSOBNOSTI U FUNKCIJI OTKRIVANJA UZROKA

NASTANKA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA.........................116.1. Odakle i zašto nesposobnost?.............................................................116.2. Analiza načina napredovanja u hijerarhiji..........................................116.3. Narušavanje hijerarhijskog reda..........................................................126.4. Nagomilavanje osoblja u hijerarhiji.....................................................13 6.5. Transfer iz hijerarhije u hijerarhiju......................................................13 6.6. Karakteristični pokazatelji funkcije u hijerarhiji.................................14 6.7. Religija hijerarhije (nazadovanje)........................................................14

7. ZAKLJUČAK………………………………………………………………168. LITERATURA………………………………………………………….....17

1

1. UVOD

Da bi preduzeće strategiju svog razvoja moglo da zasnuje na sopstvenim snagama i potencijalima, neophodno je vršiti kontinuirano istraživanje, praćenje i mobilisanje unutrašnjih rezervi u preduzeću koje su neiskorišćene. Za menadžment preduzeća od neprocenjivog značaja je svaka informacija koja upućuje na izvore koji leže u resursima kojima preduzeće raspolaže, a nisu iskorišćeni.

Preduzeća u našoj zemlji raspolažu neiskorišćenim unutrašnjim resursima, ali ovom problematikom su tek od skoro počela da se bave, dok su razlozi za zapostavljanje istih zaliha koje su već postojale u preduzeću opštepoznati. Naime zainteresovanost za analizu internih resursa javila se jer je postojala mogućnost, koja je bila podržana od strane mnogih političkih faktora, a to je bilo beskrajno zaduživanja kod finansijskih investitora.

Danas je preduzećima uskraćena mogućnost beskrajnog kreditiranja, a i uzimajući u obzir sve probleme koji su se u međuvremenu pojavili, menadzment preduzeca se sve vise “okreće“ ka istraživanju neiskorišćenih rezervi kako bi ih locirali i mobilisali.

I pored svih navedenih razloga, ekonomsku efikasnost privređivanja treba „učvrstiti“ promenama u vlasničkoj strukturi i modernim menadžerskim odnosima. Ali kod nas preobražaj društvene sredine u privatnu u zanatnom delu privrede još nije ni započet, a u ovom malom delu privrede gde je to i učinjeno, urađeno je, u velikom broju slučajeva na neadekvatan način: preduzeća najčešće samo radi formalnosti menjaju pravni oblik.

Posledice ovog načina privatizacije društvene svojine ogleda se u odsustvu bilo kakvog interesovanja vlasnika kapitala, bilo da se radi o domaćim ili o stranim vlasnicima kapitala.

Proces tranzicije bi se dinamizirao, a samim tim bi se privuklo interesovanje vlasnika privrednog kapitala, jedini uslov da se ovo ostvari je da preduzeće sam proces tranzicije ne bi trebalo da započne pre kvalitetne analize neiskorišćenih unutrašnjih resursa. Mnogim inostranim vlasnicima kapitala jedini uslov za investiranje u naša preduzeća je bio da im bude prezentovana detaljna analiza svih raspoloživih potencijala tih preduzeća, tj. svih unutrašnjih rezervi kojima oni raspolažu. Tamo gde potencijalni ulagači nisu naišli na ovakve informacije, u većini slučajeva su odustajali od bilo kakvog vida investiranja u takva preduzeća.

Istraživanje unutrašnjih rezervi mora se vršiti uz pomoć jednog naučno-fundiranog sistema analize od koga zavisi uspeh neprekidnog nalaženja neiskorišćenih unutrašnjih rezervi. Postoje brojna mesta u preduzeću gde možemo „pronaći“ neiskorišćene interne resurse, identifikovaćemo sledeće zone istraživanja:

o analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju radne snage;o analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju sirovina i materijala;o analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u korišćenju osnovnih sredstava;o analiza neiskorišćenih unutrašnjih rezervi u procesu proizvodnje.

2

2.ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU OSNOVNIH SREDSTAVA

Osnovna sredstva predstavljaju jedan od osnovnih faktora proizvodnje koji „krije“ ogromne neiskorišćene rezerve čijim bi aktiviranjem i mobilisanjem preduzeće imalo višestruku korist, koja se ogleda u pozitivnom uticaju na: ekonomičnost poslovanja i obim proizvodnje. Postupak istraživanja unutrašnjih rezervi kada se radi o osnovnim sredstvima znatno otežan usled nepostojanja podataka o privrednom ponašanju u našim preduzećima; kada se radi o promašenom investiranju, o opremi koja se nalazi van upotrebe, o mašinama i uređajima koje su „izabrane“ iz dokumentacije posle zatvaranja nekih kapaciteta u preduzeću, u nedovoljnom korišćenju opreme, kao i mnogim drugim slučajevima o kojima ne postoji adekvatna dokumentacija, tako da je do tih podataka moguće doći samo konkretnim istraživanjem.

Analizu neiskorišćenih unutrašnjih rezervi proveli smo na konkretnom primeru, a u pitanju je bilo preduzeće koje pripada privrednoj grupaciji. Proizvodnja električnih mašina i aparata, u kojem je izvršena svojinska transformacija i preraslo je u Deoničarsko društvo, a pri tom nije ni pribavilo neophodne informacije o unutrašnjim rezervama koje su neiskorišćene.

Istraživanje počelo analizom promašenih investicija, kojih je bilo zaista i previše, iz prostog razloga jer je kod lokalnih poverioca postojala ogromna želja za besmrtnošću. Na inicijativu takvih ljudi kojima je vladala neverovatna želja za dokazivanjem, građene su fabrike koje su svojevrsni „spomenici“ koji oličavaju njihovu sujetu, površnost, i koje kao takve ni u jednoj varijanti nisu se pokazale kao rentabilne, jer je uspešnost njihovog poslovanja mogla da bude bazirana na neprekidnom porastu cena. Kada je taj osnovni uslov za uspešno poslovanje onemogućen, došlo je do toga da su svi promašaji izašli na površinu.

Početkom 1988.god. osnovano je preduzeće za proizvodnju mašina i alata, koje je transformisano u skladu sa zahtevom Zakona o preduzećima u pogon za proizvodnju mašina i alata, koje se sastoji iz:

odeljenja mašinske obrade, službe tehničke pripreme, odeljenja montaže i bravarije, gde je ukupna zaposlenost 78 radnika.

Bez obzira na transformaciju, problemi koji su postojali su i ostali:

pogon ni dan danas nema precizno definisan proizvodni program, izvor je stalnih nesuglasica, nezadovoljstva i sve učestalijih štrajkova (jer radnici koji su

zaposleni u pomenutom pogonu imaju veće plate od radnika koji rade u stalnim pogonima),

izdržava se na račun zdravog dela kolektiva, proizvodnja je u stalnom padu, svakim danom je sve lošija finansijska situacija na koju nesumljivo utiče prispela obaveza

za vraćanje kredita.

3

Očigledno je da ovaj u svakom smislu nerentabilan pogon treba „ugasiti“ i naći neko povoljno rešenje, ali niko ništa ne preduzima da se šteta vezana za njegovo dalje opstajanje, barem bilo koliko smanji. Očigledno je da unutrašnju rezervu rukovodstvo preduzeća nije u stanju da iskoristi, već sa jednim do te mere nerentabilnim pogonom ulazi u svojinsku transformaciju.

Neiskorišćene rezerve u pogledu osnovnih sredstava ogledaju se u kupljenoj, a još uvek neraspakovanoj opremi. U preduzeću koje posmatramo nabavljene su još 1988. godine dve nove mašine iz SAD koje služe za sušenje negativnih pastiranih ploča, ali još uvek nisu raspakovane, iako su neizostavljeni deo složenog tehnološkog procesa, koji trenutno obavlja oprema koja je gotovo 100% otpisana, koja pravi ogroman škart, a proizvodi koji sa njih izađu neispunjavaju propisane tehničke standarde.

Sledeći slučaj neiskorišćenih rezervi vezan za korišćenje osnovnih sredstava, montirana oprema koja nije u funkciji, takođe je našla zastupljenost u pomenutom preduzeću. Naime, iz DDR je još 1982. godine nabavljen elektronski mikroskop kojim se vrše metalografska ispitivanja, i koji je plaćen nešto manje od 50.000. DEM. Prednost njegovog korišćenja ogleda se u tome što omogućava poboljšanje kvaliteta izlivenih rešetki, koje su od presudnog uticaja na životni vek finalnog proizvoda. Međutim, taj isti mikroskop je tek 1988. godine pušten u upotrebu, i to samo delimično, i pored činjenice da su svi zaposleni u preduzeću bili svesni da njegovo korišćenje od velikog značaja i da ima veliki uticaj na kvalitet finansijskog proizvoda.

Oba predhodna slučaja indiciraju na iracionalni otpor tehničkom razvoju. Istraživanje je pokazalo da je rukovodstvo preduzeća sasvim svesno držalo elektronski mikroskop 6 godina neiskorišćenim, jer je njihovo puštanje u upotrebu moglo biti potencionalni uzrok socijalnih konflikata u pomenutom preduzeću (za to vreme dok elektronski mikroskop bio van upotrebe preduzeće je na ime reklamacije moralo isplatiti inostranom kupcu iznos od 1.3 miliona maraka; osnovni razlog umanjenog kvaliteta bio je u kordiniranju rešetaka, što se upotrebom mikroskopa u celosti moglo izbeći).

Iz istog razloga i dve nove mašine su stajale neiskorišćene, jer se svesno prelazi preko toga da se radnici sa priznatim kvalifikacijama (VSS, VŠS, SŠS) nisu u stanju da upravljaju i da opslužuju pomenute mašine, a niko od rukovodilaca u preduzeću nije u stanju da im to kaže, ili da ih zbog toga uskrati za deo plate.

Zanimljivo je da pokret „ludista“ koji je nastao početkom prošlog veka u britanskoj radničkoj klasi i koji se zalagao za masovnu borbu protiv upotrebe mašina i mašinskog načina proizvodnje, postaje aktuelan u jugoslovenskoj privredi sa „malim zakašnjenjem“ od oko 200 godina.

Ogromna materijalizovana akumulacija u slučaju ovog konkretnog preduzeća nalazi se i u aktiviranju nedovoljno iskorišćenoih kapaciteta i opreme. Stepen sadašnjeg korišćenja kapaciteta sa sadržanih 74% mogao bi realno dostići stepen iskorišćenosti od otprilike 83% i to na jedan od sledećih načina:

eventualno povećanje broja smena; ubrzavanje postupaka montaže kapaciteta koji se nalaze u postupku montiranja;

ubrzavanje investicionog održavanja opreme;

4

sniženje gubitaka radnog vremena mašina; smanjenje izostanaka radnika sa njihovih radnih mesta; preduzimanje mera za otklanjanje škarta; podizanje kvalifikacione strukture radnika.

Istraživanjem je skoro otkriveno da u krugu preduzeća postoji neiskorišćen proizvodno-poslovni prostor koji se godinama već ne koristi, a njegovim aktiviranjem bi se moglo rešiti mnoštvo problema koji su već godinama prisutni u preduzeću, npr: u preduzeću postoji veliki broj invalida rada, koji se mogu adekvatno uposliti tako što će tu proizvoditi neki od inputa, koji preduzeće trenutno kupuje od male privrede.

3.ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU KADROVSKIH POTENCIJALA

Preduzeća najčešće imaju problem sa jednim od najbitnijih limitirajućih elemenata, koji je neophodan za aktiviranje gotovo svih potencijala u preduzeću. Ti problemi se najčešće odnose na to što u većini preduzeća postoji višak zaposlenih radnika (posebno onih koji su zaposleni na režijskim poslovima), a na drugoj strani postoji nedostatak radnika koji imaju određenu struku i profil. Veliki problem predstavlja i prelazak na nove tržišne uslove privređivanja i radna snaga će dobiti otkaze zbog:

sanacije stečaja likvidacije tehnološkog viška ekonomskog viška.

U našim preduzecima neke situacije se mogu svrstati u apsurdne. Instalirana je izuzetno skupa, savremena i visoka tehnologija, čija je osnovna karakteristika da zahteva manje angažovanje radne snage u odnosu na predhodnu tehnologiju, a dok je u takvim preduzećima uz tako osavremenjenu tehnologiju dolazilo i do znatno obimnijeg zapošljavanja radne snage. A na drugoj strani postoji nizak nivo iskorišćenih kapaciteta, iako istovremeno postoje viškovi zaposlenih.

Naša preduzeća uz nivo, znatno savremeniju tehnologiju proizvodnje, zadržavaju stara pravila ponašanja: da se preduzeća šire i da zapošljavaju što je moguće više zaposlenih. A sa takvim načinom proizvodnje nema ni potrebe pominjati tehnološki napredak i efikasnije privređivanje u preduzećima.

U razvijenijim tržišnim privredama stagnaciju privredne aktivnosti bezuslovno je pratila stagnacija ili smanjenje zaposlenosti; a dok je u jugoslovenskoj privredi sa stagnacijom, ili u gorem slučaju sa radom privredne aktivnosti, dolazi do povećanja zaposlenosti. U ovoj situaciji

5

naša preduzeća se prilagođavaju tako što u velikoj meri jednom broju zaposlenih smanjuju lični dohodak.

Sva istraživanja koja su sprovedena u preduzećima pokazala su da postoji prevelika prezaposlenost. Na primer: ako je dovoljno da za bavljanje neke aktivnosti bude upošljeno 20 izvršilaca, tu bi se pojavilo, u najboljem slučaju, još prekobrojnih 20.Rešavanje ovog problema znatno otežava i ta činjenica da više od polovine zaposlenih čine polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici.

U službama pravnih i kadrovskih poslova neopravdano je veliki broj:

referenata za pravne poslove; referenata za vojna pitanja; referenata za zaštitu na radu; referenata opštih poslova.

U okviru preduzeća, u službi opštih poslova, postoji veliki broj vatrogasnih čuvara. Dok bi za svako preduzeće znatno racionalnije bilo da ovaj posao bude poveren profesionalnoj vatrogasnoj službi, koja bi daleko profesionalnije i efikasnije obavljala posao kada bi to bilo potrebno, a konkretno preduzeće bi se rešilo bar jednog dela trenutno zaposlenih.

Mnogo razvijenije privrede od naše, nikada nisu vodile računa o ishrani radnika i njihovim prevozom sa posla na posao; radnici sami vode računa o ovim pitanjim, čak im se od primanja odbija taj sat vremena koji je predviđen za ručak.

Bez obzira na to što ovakva briga o radnicima ima elemenata humanosti, uporno se zapostavlja činjenica da preduzeća nisu humanitarne ni socijalne ustanove, i da takvo brižno ponašanje prema zaposlenima iziskuje ogromne troškove, kojih preduzeća moraju da se oslobode. A da pri tom ne govorimo o tome da za poslove koji se tiču pripreme hrane i prevoza mora izvršiti i dodatno zapošljenje ljudi koji će te poslove obavljati.1

Za održavanje objekata bio je upošljavan znatan broj: stolara, zidara, molera, zar za ovako periodične poslove nije bolje angažovati nekog zanatskog preduzetnika ili privatnika.

Na sličan način bi trebalo preduzeće da se reši velikog broja bespotrebno zaposlenih izvršilaca koji su radili na:

pranju i održavanju radnih odela održavanju zelenih površina u okviru preduzeća vozače dostavnih vozila za ovakve svrhe.

Sama struktura zaposlenih je izuzetno nepovoljna, samim tim što jedva nekih 7,2% procentualno učešće radnika koji imaju više i visoko obrazovanje.

1 Vidaković dr Slobodan, Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Beograd, 2001.

6

Neverovatno je veliko učešće „posrednika“ u vertikalnoj hijerarhiji organizacije, a to su sledeća radna mesta:

rukovodioci službene proizvodnje; tehnički direktor; glavni inženjer proizvodnje u smeni; rukovodilac u proizvodnji; predradnik u proizvodnji; pomoćnik radnika u proizvodnji;

Ostale neiskoišćene unutrašnje rezerve vezane za korišćenje radne snage bile bieliminisane kada bi se sprovele sledeće mere:

zaoštravanje specijalizacije rada; osposobljavanje radnika za obavljanje više radnih operacija, i za rad koji se odnosi na više

mašina; eliminisanje prekovremenog rada sprečavanje fluktuacije radnika; smanjenje bolovanja na maksimalnih 30 dana; racionalizacija fonda radnog vremena.

4.ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U KORIŠĆENJU SIROVINA I MATERIJALA

Troškovi materijala zauzimaju impozantno mesto u strukturi troškova proizvodnje, značaj istraživanja unutrašnjih rezervi u korišćenju sirovina i materijala od neverovatnog je značaja.

Postoje naglašeni interesi preduzeća za većim uštedama materijala i njegovom racionalnijem korišćenju, zbog navedenih razloga neophodno je istraživanje i analiza unutrašnjih rezervi materijala.

U tretiranom preduzeću ova strana poslovanja nije naročito sređena, jer su sami troškovi materijala nerealni; a u velikom broju slučajeva ne postoje propisani normativi za pojedine utroške materijala, kao što su:

utrošci alata utrošci sitnog invetara

utrošci toplotne energije utrošci električne energije.

7

Tako u preduzecima dolazi do tako zvanog rasipničkog trošenja materijala, a posledica je velika „izgubljena “ proizvodnja.

Da bi došlo do racionalnijeg trošenja materijala neophodno je utvrditi normative utroška materijala (u svim ovim slučajevima gde oni još nisu postavljeni), a nakon toga treba izvršiti tzv. naprezanje normativa, što znači da se normativi postave na jedan ekonomični nivo (tamo gde su normativi već bili postavljeni).

Odgovorna lica u nabavnoj službi ne tako često, nabavljaju materijal koji je lošijeg kvaliteta od zahtevanog, i na taj način „uzimaju“ svoj procenat od dobavljača.Sama uspešnost radnika, utiče na ekonomsko trošenje materijala. U preduzeću koje je posmatrano, javljao se problem čestog neispunjenja plana proizvodnje, tako da se često moralo pristupiti zapošljavanju većeg broja radnika na neodređeno vreme; zato što bi posebno u vreme trajanja poljoprivrednih radova dolazilo do odsustva sa posla skoro i do 18.3% od ukupnog broja zaposlenih radnika. Angažovanje ovog posebnog broja radnika stvaralo je dodatne probleme. Utrošci materijala su stalno rasli, jer nedovoljno obučena radna snaga se zbog nestručnosti, neracionalno i neekonomično ophodi prema materijalu.

Do ekonomičnijeg trošenja materijala može se doći i pomoću:

pravnog stimulisanja ušteda na troškovima materijala; smanjenje škarta maksimalno iskorišćenje neizbežnih otpadaka; iskorišćenje škartiranih gotovih proizvoda; supstitucija materijala; skraćenje vremena „ležanja“ proizvoda između pojedinih operacija; strožija kontrola utrošaka materijala.

5.ANALIZA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA U PROCESU PROIZVODNJE

Parcijalno istraživanje realno postojećih unutrašnjih rezervi vezanih za korišćenje osnovnih faktora proizvodnje, zamenićemo drugim područijem istraživanja a to je teren procesa proizvodnje, u kome se faktori koje smo pojedinačno posmatrali faktički sjedinjuju. Od unutrašnjih rezervi vezanih za proces proizvodnje obratićemo pažnju na najbitnije, kao što su:

kontrola kvaliteta (kao polazna pretpostavka za održavanje nivoa kvaliteta); kvalitet proizvoda i usluga (koji je najznačajnija unutrašnja rezerva vezana za proces

proizvodnje); standardizacija proizvoda (koji predstavljaju normativno uređivanje kvaliteta);

8

dizajn.

Čak ni najveći stratezi iz oblasti kvaliteta nisu nikada mogli predvideti kakav će značaj kvalitet proizvoda dobiti u poslovnoj politici preduzeća. Danas preduzeća posluju u izuzetno zaoštrenoj konkurenciji. Ona preduzeća koja žele efikasnije da se potvrde, moraju poraditi na tome da znatno poprave ukupni kvalitet. Moraju početi kvalitet da posmatraju u drugom smislu, i to u smislu „kako to potrošač shvata“.

Socijalizam u Jugoslaviji potpuno je onemogućio razvijanje ovakve strategije kvaliteta, što će našu zemlju totalno isključiti iz proizvodnje proizvoda i usluga koji su podređeni potrebama potrošača, i to sve po novim pravilima koja definiše Evropa.

Neophodan je uticaj na stvaranje svesti o značaju kvaliteta. Onaj pojedinac koji misli da nema razloga da bilo šta unapređuje u pogledu proizvedenih proizvoda i usluga, nema više šta da radi u tom preduzeću. Pojam kvaliteta je potrebno proširiti sa tehničkom pouzdanosti proizvoda i na ostale zahteve tržišta u pogledu funkcionalnosti, orijentacije prema standardima, dizajn, boja, kvalitetu servisne službe.

Proglašavanje politike kvaliteta sastavnim delom poslovne politike preduzeća otkrivamo još jedan vid unutrašnjih rezervi. Za obavljanje pomenutog posla treba „otvoriti“ još jedno radno mesto rukovodioca čije će zaduženje biti da isključivo brine o koordinaciji svih poslova u preduzeću koja se tiču kvaliteta.

Posebnim (de)stimulacijama u vezi sa platom neophodno je najoštrije sankcionisati nekvalitetno obavljanje radnih zadataka, a podsticati svako unapređenje kvaliteta.

Konkretno preduzeće ima stanovitih problema sa kvalitetom, tako da je kod inostranih kupaca prisutno stalno nezadovoljstvo; zato se domaća preduzeća trude, da bez obzira na gotove proizvode nezadovoljavajućeg kvaliteta, pridobiju blagonaklonost inostranih kupaca putem plaćenih bonifikacija.

Domaća preduzeća su često prisiljena da pristaju na sve zahteve kupaca, da bi nastavili započetu poslovnu saradnju, pa čak i neprimerenim zahtevima da traži odobrenje cene čak za 25% u naredne dve godine. Ovakav neprimeren zahtev inostrani kupac će podkrepiti sledećim činjenicama:

nepoštovanje dogovorene boje etiketa na ambalaži, onako kako je kupac već uslovio (jer svaki isporučilac ima svoju boju etiketa na ambalaži);

često se dešavaju nepravedne oscilacije u kvalitetu; nepridržavanje onog dela ugovora koji se odnosi na to kolike su ugovorne količine

(najčešće pošiljke sadrže ili manje ili više od ugovorene količine); nepridržavanje ugovorenih rokova za isporuku (pošiljka stiže pre ili kasnije od

ugovorenog roka, a najređe u tačno i precizno ugovoreno vreme).

9

Da bi inostrani kupac sve ovo trpeo neophodno je smanjiti cenu za 25%. Veliko iskušenje je za preduzeće da prihvati ovakav zahtev, ali sve one činjenice zbog kojih kupac traži smanjenje cene su subjektivnog karaktera, i čijim otklanjanjem bi se situacija u preduzeću značajno popravila.

Uvođenjem unutrašnje kontrole kvaliteta neutralisale bi se negativne oscilacije u kvalitetu koje inostranom kupcu i smetaju. Kontrola kvaliteta se često svodi na rutinski pregled nekih karakteristika i svojstva koje proizvod treba da poseduje, bez ikakvog sistemskog protokola i procedure koji treba da sadrži ovakva kontrola. Očigledno je da u uvođenju već razrađenih tehnika, metoda i upustava za samo vršenje kontrole, leže velike neiskorišćene unutrašnje rezerve u pogledu unapređenja kvaliteta.

Unutrašnje rezerve takođe postoje i u pomeranju kvaliteta na unutrašnjost proizvodnog sistema (na poverljivost organizacionog sistema), umesto dosadašnje završne kontrole kvaliteta proizvoda.2

Standardizacija, koja predstavlja normativno uređivanje kvaliteta proizvoda i metode za proveru dosledne primene propisanog kvaliteta, jer kao takava usko povezana sa kvalitetom. Organizovana standardizacija u Jugoslaviji ima tradiciju, i to nešto dužu od 40 godina, naš potencijal, je uprkos tome, slabiji i do 80% nego što je to slučaj u razvijenim zemljama, a uz to čak 50% do 60% naših standarda je zastarelo i neophodno je da ih inoviramo i preispitamo; čak 60% naših standarda je starije od pet godina, a 38% je starije od deset godina.

Težnje domaćih preduzeća da svedu prednost koju razvijenije zemlje imaju na međunarodnom tržištu na razumnu meru, i da počnu da se oslobađaju dirigovanog izvoza po izuzetno nepovoljnim uslovima, znatno bi se ubrzalo, ako bi se sprovele određene mere kojima bi se ogromne unutrašnje rezerve u znatnoj meri aktivirale. Dakle u preduzećima treba raditi na:

normalnom uređenju propisa o normama kvaliteta, o tehničkim normama; jačanju potencijala standarda i njihovom inoviranju i preispitivanju uporednom unapređenju kvaliteta proizvoda, kao i na kvalitetnom pakovanju, celokupnoj

prezentaciji proizvoda i na što je moguće boljem propagandnom materijalu (sa postojećim dizajnom nemamo nikakve šanse za povećanje izvoza na probirljivom inostranom tržištu).

Dizajn, kao metod i kao sastavni deo istraživačko-razvojnog procesa, neophodno je uključiti u sadržaj poslovne politike preduzeća; iz jednog prostog razloga da čak i najmanja estetska usavršavanja mogu učiniti proizvod dopadljivijim, i kao takav, proizvod će ostaviti povoljni utisak kod potencijalnog potrošača.Za bilo kakvo usavršavanje i unapređenje dizajna, neophodno je pravilno konstituisati i kadrovski osposobiti stručnu službu koja se bavi industrijskim dizajnom; i koja će kompleksno i krajnje profesionalno prići rešavanju problema dizajna i prezentacije i ukupnog izgleda proizvoda.

2 Vidaković dr Slobodan, Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Beograd, 2001.

10

6.ANALIZA NESPOSOBNOSTI U FUNKCIJI OTKRIVANJA UZROKA NASTANKA NEISKORIŠĆENIH INTERNIH RESURSA

Činjenica je da najveći broj internih rezervi, poput promašenih investicija, viška zaposlenih, posledica propusta, nesposobnosti zaposlenih kadrova koji su raspoređeni na poslovna mesta koja prevazilaze njihove kvalifikacione sposobnosti.

6.1 Odakle i zašto nesposobnost?

Ako se osvrnemo oko sebe, primećujemo da je nesposobnost svuda prisutna. Ljudi uglavnom nespretno obavljaju svoje poslovne zadatke, bilo u politici, industriji, prosveti. Brojni su primeri koji potvrđuju ovu konstataciju.

Ako se proizvođaču koji se nikada ranije nije bavio proizvodnjom i montažom opreme za sterilizaciju medicinske opreme, ne čudi što je u jednoj od naših bolnica doslo do toga da je ustanovljeno da je sterilizacija bila neispravna u svim aparatima u operacionom bloku.

Drugi primer, takođe iz naše zemlje, proizvodnja električne energije u jednom periodu nadmašivala je za 20% potrebe naše zemlje. Umesto da se s tim viškom razumljivo raspolaže, usled vrlo jeftine cene električne energije, taj višak se rasipao na razne načine, što je dovelo do toga da se, nakon nekog godišnjeg razmaka, struja uvozi.

Nesposobnost ne poznaje granice ni u vremenu, ni u prostoru. Ona nije ograničena samo na ljude na važnim funkcijama, svuda je oko nas. U svakoj organizaciji postoje osobe koje nisu sposobne da na adekvatan način obavljaju svoje poslovne sposobnosti.

6.2 Analiza načina napredovanja u hijerarhiji

Odgovor na pitanje odakle i zašto nesposobnost, treba tražiti istraživanjem načina napredovanja službenika u hijerarhiji i šta se dešava sa njim nakon napredovanja - da li nakon napredovanja na adekvatan način obavlja svoje poslovne zadatke. Na primer, na određenom mestu radnik može pokazati zavidno iskustvo, usled čega će ga nadređeni unaprediti. Međutim može doći do toga, da je on unapređen sa mesta na kome je bio sposoban na mesto za koje je nesposoban.

Na svako mesto u hijerarhiji, vremenom će doći službenik nesposoban da obavlja svoj posao. Neki službenici dostižu nivo nesposobnosti i na najnižem stepenu, pa nikada i neće biti unapređeni. Drugi, pak, dostižu jedno ili dva unapređenja, ali za svakog posebno, poslednje unapređenje je sa nivoa sposobnosti na nivo nesposobnosti.

11

Prividno unapređenje ima nekoliko efekata. Na prvom mestu, prikriva neuspeh loše vođene kadrovske politike. Ako se neko lice, koje je na svom prvobitnom radnom mestu predstavljalo kamen spoticanja, “unapredi” na drugo mesto, koje prividno predstavlja bolje mesto, a u stvari na tom mestu ta osoba nema ni veću odgovornost, ni zaduženost, stvara utisak kod ljudi van hijerarhije da se radi o stvarnom unapređenju. Drugi efekat, odnosi se na motivaciju ostalih članova kolektiva ka unapređenju. Naime, radnici vodeći se iskustvom svog kolege, koji je sa radnog mesta na kome nije pokazivao najbolju stručnost, biva “unapređen”, oni smatraju da to mogu i oni postići. Treći efekat, prividnog unapređenja, ogleda se u ojačanju hijerarhije. Naime, “unapređeni” radnik suviše zna o poslovima svog nadređenog, i on ne sme biti otpušten, jer bi mogao biti opasan protivnik u nekoj konkurentnoj hijerarhiji.

Lateralna arabeska predstavlja, takođe, jedan vid “zbrinjavanja” viškova nesposobnih kadrova. Dakle, bez faktičkog unapređenja, nekada čak i za istu platu, nesposoban radnik dobija novi i duži naslov titule i biva premešten u najudaljeniji ugao poslovne zgrade. Što je hijerarhija veća lakša je primena lateralne arabeske.

S gledišta hijerarhije, profesionalni automat, (iako nije u stanju samostalno rasuđivati), se uvek pokorava naredbama, nikada samostalno ne odlučuje, što je preduslov za unapređenje. Profesionalni automat će nivo svoje nesposobnosti postići kada bude postavljen na takvu funkciju, na kojoj će sami morati da donose odluke.

Interne rezerve prouzrokuje i način penjanja po hijerarhijskoj lestvici, tzv. “očeve cipele”. Neki vlasnici porodičnih preduzeća postavljaju svog sina na najnižu lestvicu hijerarhije, kako bi napredovali. Ovde nad očinskim osećajem preovladava osećaj za pravdu. Drugi, pak, odmah postavljaju svoje sinove na visoke funkcije, bez postepenog uspinjanja na hijerarhijskoj lestvici, računajući kako će oni odmah “obuti očeve cipele”. Ovakav način ustoličenja, može se realizovati putem dva osnovna načina.

Prvi način je lateralnom arabeskom. Unapređuje se neki stariji službenik, ili biva otpušten, kako bi se upraznilo mesto za tatinog sina. Ovaj vid se retko primenjuje, jer izaziva negodovanje ostalih zaposlenih. Drugi način je, češće korišćen, otvaranje novog radnog mesta sa zvučnim naslovom.

6.3 Narušavanje hijerarhijskog reda

Sledeću dimenziju nastajanja internih rezervi (nakon nesposobnosti), čini eksfolijacija hijerarhije, tj.narušavanje hijerarhijskog poretka. U većim hijerarhijama prevelika sposobnost je manje poželjna od nesposobnosti. Prekomerna sposobnost često vodi ka otkazu, jer narušava red u hijerarhiji, tj. krši prvu zapoved hijerarhijskog života: Hijerarhija se ne sme narušavati!

Tipičnoj hijerarhiji su podjednako nepoželjna suvišna sposobnost, kao i suvišna nesposobnost. I jednima i drugima, podjednako, preti otkaz, iz istog razloga - narušavanja hijerarhijskog reda.

12

6.4 Nagomilavanje osoblja u hijerarhiji

Ova pojava je, uglavnom, vezana za hijerarhije koje ne posluju sa uspehom. U ovakvim hijerarhijama veći broj starijih službenika, već je dostigao nivo nesposobnosti, tako da sa postojećim brojem radnika, nisu sposobni da izvuku preduzeće iz krizne situacije. Da bi održali svoje mesto, izlaz traže u zaposljavanju novih radnika, čine svesnu grešku - u vreme opadanja poslovnih aktivnosti uvećavaju broj zaposlenih.

Povećanje radne snage neće dati dugoročne pozitivne rezultate, jer će unapređenje novih radnika i njih dovesti do nivoa nesposobnosti. Tada je jedino, a ne tako dobro rešenje, da se zaposli još radnika, još jedno utapanje u mutnim vodama nesposobnosti.

Da bi se prilikom zapošljavanja radnika, bolje utvrdila njihova stručnost, neophodno je obezbediti određene testove sposobnosti, uz stručnu kontrolu. Međutim, ti stručni kontrolori, su već na stepenu nesposobnosti, što znači da i ukoliko uoče nedostatke, nisu u stanju da ih isprave.

Službenici daju savete da se spreči delovanje faktora pritiska viših službenika u hijerarhiji, što automatski dovodi do unapređenja i olakšanja zapošljavanja ljudi sa vezama. Oni savetuju i da se imenuju koordinatori između dva nesposobna rukovodioca, čime se zavaravaju stručnjaci za racionalizaciju, ali, iako usklađena, nesposobnost i dalje ostaje nesposobnost.

Povećanje broja zaposlenih dovešće do povećanja radnog učinka, jer će oni obavljati poslove koje stariji službenici ne obavljaju. Sposobni savetnici, daju i savete za rad zaposlenih, proizvodne metode, dinamiku zapošljavanja, razvojne šeme, što moze dovesti do povećanja radnog učinka sposobnih službenika.

6.5 Transfer iz hijerarhije u hijerarhiju

Objašnjenje zaslužuje i pojava prisilne nesposobnosti. Službenici na vrhu često nisu zadovoljni svojom sposobnošću. Kako su već na vrhu, oni se ne mogu uzdići do funkcije na kojoj bi ispoljili svoju nesposobnost, oni teže da pređu u drugu hijerarhiju, u kojoj bi mogli da napreduju. Taj prelazak ima za posledicu prisilnu nesposobnost.U većini slučajeva nesposobnosti, javlja se želja za produktivnošću. Kada službenik dođe do stepena svoje nesposobnosti, on više ne može činiti nikakav koristan posao. To ipak ne znači da on transformiše nekadašnjeg radnika u neradnika, on uglavnom još uvek želi da radi, ponekad čak misli da radi koristan posao. On u stvari, uspeva da uradi malo toga, gotovo ništa korisno. On ubrzo toga postaje svestan i oseća se nesrećan, zbog svoje neproduktivnosti.

13

6.6 Karakteristični pokazatelji poslednje funkcije u hijerarhiji

Bilo bi korisno saznati ko je došao do svoje poslednje funkcije u hijerarhiji. Papiromanija može indicirati na simptome poslednjeg unapređenja. Službenik na svom stolu drži hrpe papira, knjiga koje i ne pogleda, ali svesno ili nesvesno želi da prikrije svoju nesposobnost.

Sindrom neodlučnosti indiciran na nemoć rukovodioca za donošenje odluka. Oni su u stanju da u nedogled odlažu donošenje odluke, uz razna opravdanja, dok taj problem neko drugi ne reši ili bude prekasno za njegovo donošenje.

Mnogi službenici nikada ne dođu do spoznaje da su dostigli nivo svoje nesposobnosti. Oni se trude i ne gube nadu da će biti unapređeni. Oni mukotrpno rade (ne prave pauze), postaju žrtve sindroma poslednje funkcije, umesto da rade ono za šta su plaćeni, (a nisu sposobni), oni iznalaze neke druge poslove, koji im više polaze za rukom.

Oni ne rade nikakav koristan posao, ono što bi trebalo, ali ipak nešto rade, ali pričaju kako rade nesto što je u vezi s njihovim poslom, tako da slučajni posmatrač ili kolega neće primetiti da oni samo simuliraju posao.

Delotvoran nadomestak obično spreči razvoj sindroma poslednje funkcije i omogućava službeniku da radi do penzije zdrav i zadovoljan, na nivou svoje sposobnosti.

6.7Regresija hijerarhije (nazadovanje)

Pažnju zaslužuje i objašnjenje pojave regresije hijerarhije, nazadovanja, koja se može prikazati kroz primer obrazovanja.

Ova pojava nije novijeg datuma, pre mnogo godina, pismenost je bila dokaz nečije sposobnosti, ubrzo je bilo mnogo pismenih nesposobnjakovića, pa su poslodavci tražili svedočanstvo male, pa velike mature, svako se na kraju smatralo svedočanstvom nesposobnosti.

Danas još samo doktorat ima kakav-takav oreol sposobnosti, mada i njega umanjuje pojava postdoktorskih stepena obrazovanja. Pitanje je vremena kada će i postdoktorska diploma biti odraz nesposobnosti. Pod pritiskom zahteva da se ima što vise inženjera, naučnika, lekara, prosek kvaliteta opada i javlja se regresija hijerarhije.

14

Na kraju se postavlja pitanje da li postoji način spasenja od nesposobnosti, on postoji ukoliko se klonimo poslednjeg unapređenja, ukoliko se uzdržimo od takmičenja i nadmašivanja i prihvatimo ono što bi se moglo nazvati stanjem mirovanja.

ZAKLJUČAK

15

Analizom neiskorišćenih unutrašnjih rezervi, koje su sasvim realne (bilo da se radi o osnovnim sredstvima, neiskorišćenim kapacitetima, radnoj snazi, korišćenju sirovina i materijala), zaključićemo da restruktuiranje, u preduzećima ne bi trebalo počinjati dok se isti neiskorišćeni resursi ne aktiviraju. Preduzeca bi korišćenjem novih resursa, bila u potpunosti osposobljena da ravnopravno učestvuju na međunarodnom tržištu, i to kao ravnopravna konkurencija razvijenim evropskim evropskim firmama.

Preduzeća bi trebalo da se bave rešavanjem socijalne politike, i zapošljavanjem radne snage samo do one mere do koje pomaže preduzeću u funkciji ostvarenja njegove ekonomske misije. A rešavanje problema u socijalnoj politici treba da prepusti društveno-političkim zajednicama, koje su i nadležne za rešavanje problema ovog tipa.

Rukovođenje preduzeća u znatnoj meri i dalje obavlja društveno-politička zajednica, umesto da preduzeća budu prepuštena tržišnoj konkurenciji. Koja će na pravi način izvršiti selekciju i izdvojiti ona predužeća koja su dokazano kompetentna za proizvodnju određenih proizvoda ili obavljanju usluga; i koja će na taj način biti nagrađena za dostignuti nivo kvaliteta proizvoda ili usluga, ili totalno degradirana i kažnjena za proizvode koji nisu ispunili određene standarde i kriterijume.

Sve veće nezadovoljstvo kod zaposlenih izaziva ponašanje pojedinih ljudi koji rukovode preduzećima i koje se sastoji u:

daljem izbegavanju dubljih organizacionih pomeranja; gde je i dalje prisutno taktiziranje u donošenju odluka; odlaganje suštinskih poteza, koji su od velokog značaja; ignorišu odluke i poteze koje donosi menadžment; ponašanje koje i dalje može, u većini slučajeva, da se okarakteriše kao oportunističko;

Svim ovim se u celosti otežava bilo kakav pomak u reformisanju preduzeća i prevođenju njegovog poslovanja na savremene principe preduzetništva.

Svesni činjenice da je rukovodstvo preduzeća i dalje ovakvo i da je celokupna situacija neizvesna, normalno je da nam bajkovito izgledaju priče o našim preduzećima koja će nakon izvršenog organizovanja i prestruktuiranja prerasti u kompanije zapadnog tipa, koja će karakterisati izuzetno moćan marketing, i koja će se baviti, pored osnovne i drugim delatnostima, koje će rukovodstvo preduzeća određivati prema zahtevu tržišta.

LITERATURA

16

Vidaković dr Slobodan, Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Beograd, 2001.

17