Aleksandar Bjelogrlić

TEMELJNA OPCIJA

Narodna knjiga, Beograd 2007.

2

ANDERSONOV POTPIS

Od samog početka delovalo je to kao nešto iz prethodne inkarnacije.

Konvoj se sastojao od kombija i dva putnička automobila u vlasništvu

privatnog prevoznika. Odredište: Sava centar, jun 2004. Bio sam premlad da

bih mogao da ih gledam 1975, kada su, na samom vrhuncu slave, svirali u

hali “Pionir”. Bio je to tada bio pouzdan znak da je stara Juga izvan gvozdene

zavese. Gotovo tri decenije kasnije, pružila se prilika da nadoknadim

propušteno. “Džetro tal”, bend čiji sam naziv kao petnaestogodišnjak ispisao

preko šablona na olinjaloj teksas jakni odsečenih rukava, i čiju sam celokupnu

diskografiju prikupio do polovine osamdesetih (da bih kasnije sve ploče

rasprodao iz niskih pobuda, shvativši da se ista kolekcija može dobiti budzašto

na piratskom kompakt-disku), ponovo je gostovao u Beogradu.

Bulumenta koja se, očekujući prevoz, prikupljala na trgu u

zrenjaninskom naselju Bagljaš delovala je kao da stiže sa upravo završenog

Vudstoka. Bio sam svestan da je to rokersko tvrdo jezgro, ali nikoga od njih

začudo nisam poznavao, čak ni iz onog herojskog doba kad nismo propuštali

koncerte “Čorbe” i “Azre” u Domu omladine, ili gostovanje “Ajron meiden”

na beogradskom hipodromu. Gde žive i šta u životu rade svi ovi ljudi? Znao

sam odgovor, iz ličnog iskustva. Bave se svakodnevnim prozaičnim poslovima:

opravljaju anlasere i homokinetičke zglobove, drže kafane, obezbeđuju

3

objekte, staraju se o magacinima, ili pišu za novine, krijući od ostalog sveta da

su doživotno zarobljeni u nekom sjajnom trenutku vlastite prošlosti.

Zapravo, iz nekog razloga, sve me je to podsećalo na davno pročitan

putopis iz centralne Afrike. Anegdota je govorila o plemenu koje je bilo

očajnički zaokupljeno zagonetkom – gde spava Sunce? Nije bilo druge, vrač je

okupio najokretnije ljude, naloživši im da pođu i utvrde šta se dešava sa

Suncem. Prošlo je trideset godina, vrač je umro, u selu se jedva ko sećao

davnašnje ekspedicije. Jednog dana pojavila su se tri iznemogla starca, zarasla

u brade. “Otkrili smo šta se dešava sa Suncem” – rekli su. “Ono putuje i na

kraju bućne u more.”

Vozila pristigoše i ljudi počeše da se raspoređuju. Bio je to teretni

kombi, u čijem su zadnjem delu – na naše zgražavanje - bile raspoređene

drvene hoklice. Uvidevši to, predložih Čigiju, starom drugaru, (koji mi se

pridružio iz kolegijalnih razloga, iako mu je, za razliku od mene, pošlo za

rukom da na vreme evoluira od rokenrola preko bluza do džeza), da ugrabimo

jedan od putničkih automobila. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, jer bismo

u protivnom bili primorani da se delatno uključimo u redaljku čiji su glavni

protagonisti bili flaša domaće rakije i plastična “krmača” od dve litre piva,

koje se spremno pojaviše odmah po polasku, i čiji se osobeni učinak na

putnike mogao donekle pratiti kroz zadnje staklo kombija.

Sa nama je u automobilu sedela devojka. Mogla je imati između

dvadeset pet i trideset godina. Imala je okruglasto lice, napućene usne i kratko

podšišanu smeđu kosu sa izvučenim pramenovima boje šargarepe. Ispod

kožnog prsluka imala je majicu kratkih rukava, a na nadlaktici istetorviran

simbol uroborosa, zmije koja grize sopstveni rep.

4

“Jeste li bili na koncertu ’Dip parpla’, zimus na Sajmištu?” – upita ona,

osvrćući se sa prednjeg sedišta i nudeći nas žvakaćom gumom.

“Ne, ali bio sam sa devojkom na koncertu Blondi, u decembru” – reče

Čigi.

“Ha, ha” – prasnu u smeh naša saputnica. “Dobrodošli u dvadeset prvi

vek, vreme retromanije.” Ona se zamišljeno zagleda kroz vetrobransko staklo.

“Zanimljivo, ’Parpl’ su svirali na Sajmištu 1975, isto kad i ’Talovci’ u

’Pioniru’, a te godine je i Blondi snimila demo snimke za prvi album. Tad se

još zvala Debora Heri, bila je konobarica u Kanzas Sitiju.”

“Opet si čitala rok enciklopediju” – prekori je Čigi.

“Istina je, malo sam proučavala te stvari. Čoveče, rokenrol će odumreti

zajedno sa onima koji su ga izmislili.”

“Ako pank nije mrtav – kao što neki tvrde, zašto bi izumro rokenrol?” –

upitah.

“Možda neće izmureti, ali će se izjaloviti. Evo do čega je došao jedan

kritičar: početkom devedesetih, glavno obeležje retro pokreta bio je šik iz

šezdesetih. Kako je decenija napredovala, došlo je do obnove disko

senzibiliteta, a odmah potom na površinu je izbio garažni zvuk s kraja

šezdesetih i početka sedamdesetih, oličen u ’grandžu’. Stil iz sedamdesetih bio

je popularan do 1996, a od tada je sve više postajala popularna moda iz

osamdesetih. Tada je došlo do obnove elektronske muzike, koja se u pop

kulturi prvi put utvrdila u okviru ’novog talasa’ i ’novog romantizma’.”

“Predajem se” – reče Čigi.

Vozač sa tamnim naočarima, koji je od početka ćutao kao zaliven,

polako se osvrnu i iskosa osmotri devojku, kao da mu nije jasno odakle

dopiru ove reči.

5

Posmatrajući kombi ispred sebe, pomislih kako se uistinu malo toga

promenilo za tri decenije. Kad smo bili klinci, mislili smo da će se negde oko

smene milenijuma na Mesec putovati auto-stopom.

“Zaista” – rekoh – “ljudi kao da su zablenuti unazad. Šta je danas sa

futurizmom? To je izgleda bilo rezervisano za sedamdesete. Sećam se, brdo

naučno-fantastičnih serija sledilo je ’Zvezdane staze’. Jedan od tih serijala imao

je naziv ’Svemir 1999’. Pisac scenarija je bio optimista - zamišljao je da će

realnost kraja dvadesetog veka činiti luksuzne međuplanetarne letilice i

ljudske kolonije na Mesecu.”

Devojka nekoliko puta napadno žvaknu gumu. “Ja sam Ivana” – reče,

pružajući nam ruku. Kad se i mi predstavismo imenom, ona nastavi: “Rođena

sam posle ’75. Ali zamisli, da su mali zeleni iz ’Zvezdanih staza’ tada iskočili iz

katode i zatvorili te u zamrzivač, izgleda da ne bi mnogo propustio ako bi te

odmrzli na današnji dan. Ponovo sviraju isti bendovi. Ni traga od

međuplanetarnog turizma. Ulicama se kotrljaju slični krševi, devojke opet

špaciraju u trapez pantalonama…”

“Da, ali u postavi ’Parpla’ više nema Ričija Blekmora” – rekoh. “To bi

me malo zbunilo.”

“Jedna stvar je jasna kao dan” – nadoveza se Čigi. “Mesec je pust kao i u

vreme Nila Armstronga.”

Dospeli smo na pančevački most. Na drugoj strani Dunava, kockaste

konture Beograda prostirale su se u večernjoj izmaglici s kraja na kraj

horizonta.

“Šta je katoda?” – oglasi se iznenada vozač. Posle osamdeset kilometara,

nešto ga je najzad zainteresovalo.

“Televizor, klipane” – reče Ivana i prstima ga klepi po uvetu.

6

Ubrzo se ukazaše obrisi Novog Beograda. Ovo nije bila ekipa koja je

odrasla na hamburgerima i hot-dogovima. Čim smo izašli iz vozila, škvadra se

zaputi do najbližeg stambenog bloka iza hotela “Interkontinental” i u

supermarketu se snabde cipovkama hleba, paštetom, parizerom i pivom.

“Čoveče, kao da imam petnaest godina” – rekoh, dok smo u mesari

čekali da nam izrežu salamu. “Život je ponovo predamnom.”

“Sve je to deo retro aranžmana” – primeti Čigi.

Setivši se priče o afričkom plemenu, rekoh: “Pre tri decenije propustili

smo svirku. Sada je došlo vreme da se vidi kuda ide ’Džetro tal’.”

* * *

Svetla su se nakratko ugasila, sa podijuma se potom začuo gitarski rif.

Bio je to zvuk gitare Martina Bara, numera „Jučerašnji novi dan“, iz vremena

kada je bend, krajem šezdesetih, bio samo jedan od mnogih iz plejade

britanskog belog bluza. Bilo je to dovoljno da se sala uzburka. Ali prava

erupcija usledila je trenutak kasnije, kada je na scenu stupio frontmen benda.

Začuo se reski zvuk flaute i Jan Anderson se izvio u prepoznatljivom stavu na

jednoj nozi. Za pet hiljada poklonika koji su se okupili u Sava centru, bio je to

pouzdan znak da je „Džetro tal“ ponovo u Beogradu.

Bilo je sjajno što oldtajmeri mogu da okupe toliko publike u zemlji

Srbiji. Ponovo sam sebi postavio pitanje: gde žive i šta u životu rade svi ovi

ljudi? Andersonov sastav nikad nije imao megapopularnost “Cepelina” ili

“Pink flojda”, ali onaj ko bi se jednom zapleo u “Talovu” mrežu postajao bi u

pravom smislu “fan”. Ova junska žurka u kongresnom centru okupila je neke

od najćoškastijih tipova na koje se može nabasati u jugoistočnoj Evropi.

7

Uključujući Čigija i mene, skoturene u poslednjem redu balkona, odakle su se

izvođači mogli videti kao da ih neko posmatra sa pogrešne strane durbina.

Bila je to kazna za pokušaj da na blagajni prođemo nešto jeftinije.

Očekivao sam neke od hitova iz faze tvrdog roka (“Zrikava Meri”,

“Minstrel u galeriji”...), ili one u kojoj su preovlađivali folk motivi (album

„Pesme iz šume“), ali želja ostade neuslišena. Ipak, prepoznatljive obrade

Bahovog „Burea” i engleskih renesansnih balada, sa mahnitim deonicama na

flauti, uspele su donekle da dočaraju atmosferu sa legendarnih albuma

snimljenih uživo.

Ne treba posebno naglašavati - koncert u Sava centru okončao se dvema

besmrtnim numerama sa albuma „Akualang“ (proizvoljni naziv koji je

tekstopisac upotrebio za uličnog klošara). Istoimena pesma ostala je

zapamćena kao hit sa jednim od najprepoznatljivijih gitarskih rifova u

rokenrolu. Na samom kraju, pre nego što će Anderson u publiku odaslati

neizbežne džinovske balone, usledio je zapaljivi ritam „Daha lokomotive”.

* * *

Po izlasku iz Sava centra, bulumenta se okupila ispred vozila na

parkingu, sabirajući utiske. Vođa puta, imenom Zdravko, iskoristio je priliku

da najavi novi pohod autobusom, ovog puta na koncert „Metalike“ na

stadionu „Partizana“, 15. juna. Sledio je “Egzit” u Novom Sadu, gde je tog leta

glavna zvezda trebalo da bude još jedan poletarac, Igi Pop.

U jednom trenutku, iz zgrade Sava centra izašao je čovek praćen

nekolicinom fanova koji su ga dočekali na izlazu da bi dobili autograme. Jan

Anderson, rođen u Škotskoj 1947. godine, vođa „Džetro tala“, sastava koji je

8

prodao preko 60 miliona ploča i održao preko 2500 koncerata širom sveta -

od Karnegi hola do Perua i Istambula, ušao je u automobil koji je potom

prošao na svega nekoliko metara od našeg kombija. Nije ličio na onog kosatog

i bradatog divljaka koji se bečio sa postera iz moje tinejdžerske sobe. Bio je to

ozbiljan čovek, proćelavi muzičar s izgledom poslovnog magnata, koji je

mnogo toga preturio preko glave, a sada je kretao u noćnu vožnju

Beogradom, da oseti aromu grada koji je pre trideset godina bio izvan

gvozdene zavese a u međuvremenu je dopustio da mu se dese čudne stvari.

Refren poslednje koncertne pesme govorio je da lokomotiva još radi

punom parom - no way to slow down. No da li će beogradski susret imati još

jednu reprizu? – upitah se. Teško.

Kombi sa hoklicama i glavninom škvadre napravi manevar na parkingu

i zaokrenu prema glavnoj saobraćajnici. Bližila se ponoć. Radnici obezbeđenja

zatvarali su staklena vrata Sava centra. Uskoro ode i drugi automobil, ali nigde

nije bilo Ivane. “Nabiću je u katodu” – zapretio je vozač, dobujući prstima po

krovu automobila. Nismo imali broj njenog mobilnog telefona. Krenusmo da

je potražimo, ali nije je bilo ni kod južnog ni kod severnog ulaza. Posle

izvesnog vremena, vozač telefonom pozva Čigija. “Stigla je.”

“Malo sam se zanela” – reč ona maznim glasom. “Prošetala sam

unaokolo, da sredim utiske.” Sedela je na prednjem sedištu, s jednom nogom

izbačenom kroz širom otvorena vrata, zavaljene glave. U pomrčini, na njenom

licu mogao se razabrati izraz blaženstva. Ko zna, možda se roknula nekom

“dopunom” – pomislih, smeštajući se do Čigija na zadnje sedište.

]utke smo prošli Čentu, Perlez i Stajićevo. Negde kod Ečke, Ivana dobi

napad glagoljivosti. Saznali smo da je modna krojačica, da je apsolvirala na

9

fakultetu primenjene umetnosti. Izgleda da je retro pokret bio njena omiljena

tema.

“Ne mogu da razumem današnje šiparice” – reče ona. “Oblače se tako

da liče kao jaje jajetu. U moje vreme cenila se individualnost, otkačenost.

Danas sve do jedne nose farmerke ’na pola kuka’ – dupe koje proviruje više

nije rezervisano samo za vodoinstalatere. Na kraju će se kaiš zakopčavati na

butinama. Ali i to je samo prolazni hir. Uskoro će uslediti nešto novo, neka

nova kopija prošlosti. I opet će svi to oponašati kao stado.”

“Ja sam oduvek nosio samo klasične ’leviske’” – reče vozač. “Doduše,

bilo je godina kad sam ih kupovao u Trstu na Ponte rosu, a sad se snabdevam

iz Novog Pazara.”

Ivana ga prezrivo pogleda. “Pih, Ponte roso. Dođi kod mene da ti

skrojim pantalone, da se obučeš kao čovek.”

“Ne, hvala” – reč vozač. “Bojim se da bi to bio kostim za gej paradu.”

Prečuvši primedbu, Ivana nastavi: “Stvar je tu ista kao i sa muzikom.

Početkom osamdesetih, u vreme ’novog romantizma’, u modi su bile

podsečene ’člankare’. To je bilo retro u odnosu na uzane ’frule’ iz pedesetih.

Početkom devedesetih moderne su bile poderane ’leviske’ sa fronclama, a na

samom početku dvadeset prvog veka na scenu su stupaju zvoncare iz

sedamdesetih. Kao što rekoh, sve se vrti u krug.” Govorila je zbrzano, kao da

je to način da se rastereti, da se oslobodi neke unutarnje, samo njoj znane

impresije.

“Duh savremenosti podvrgnut je vladavini istorijskih citata” – reče ona.

“Videti prosedog čupavca u hard-rok fazonu, ili intelektualku u cvetnoj hipi

draperiji, nije više otužno kao u vreme kada su ovi pokreti predstavljali sasvim

blisku prošlost zamenjenu modernijim stilovima. Ali preduslov je da se ima

10

svest o tim citatima. Ne može baš svako da navuče košulju sa šamar-kragnom,

da obuje bele čarape i crne šimike, pusti horor zulufe iz 1973. i zaliže frizuru

preklapaču preko ćelavog temena. No čak i takav grozoviti imidž može da

prođe kao dobra fora ako ga primenjuje iščašeni filmski reditelj ili opaljeni

dizajner.”

Vozač ju je s vremena na vreme posmatrao i uzdisao. Šta se desilo? –

kao da je hteo da kaže. Do Ečke, sve je bilo u najboljem redu.

Ispred nas se ukaza industrijska zona starog Bečkereka. U blizini

šećeranskog parka, kroz otvoren prozor poče da dopire miris lipa. Ivana je

izlazila prva – kola se zaustaviše na parkingu kod Žitnog trga. Ona se maši za

bravu, vrata škljocnuše i unutrašnjost automobila ispuni žuta svetlost.

Nekoliko trenutaka je nepomično sedela na sedištu. Potom se osvrnu i lagano

zadignu rukav majice.

“Zbog ovog sam kasnila. Mislim da se par dana neću tuširati.”

Na nadlaktici, iznad zmije koja grize sopstveni rep, debelim

flomasterom je bilo ispisano ime: Jan Anderson.

“Čoveče, zagrlio me je i rekao: See you again sometime.”

Vrata se zalupiše i žuta svetlost iščeze. Vozač ubaci u prvu i polako

krenu. U pomrčini, pred očima mi zaostade jedna druga slika: simbol

uroborosa. Dok sam posmatrao kako se udaljava pločnikom i otključava ulaz

višespratnice, shvatih da je Ivana bila u pravu: sve se vrti u krug, iako se

prečnik možda povećava. To se ne odnosi samo na farmerke i rokere.

Mikelanđelo se vraćao antici, Luter bibliji, Karađorđe Dušanu. Jednog dana,

kad onaj koji deli karte sklopi kosmički špil, možda ćemo se svi skupa vratiti

kući. Biće to veliki retro festival. Ali drevna zmija kao da je poručivala i nešto

što budi zebnju: vraćanje je večno, ali povratka nema.

11

TEMELJNA OPCIJA

Na kamenom popločanoj terasi kuće Vasa Obradovića u mestu Sedlari,

pod zelenim svodom od vinove loze i kivija, bila je postavljena trpeza: kriške

belog presovanog sira, sarme od raštana, listovi pršute, pečena jagnjetina. Belo

vino i lozovača. Za osveženje, behu tu bokali sa hladnom vodom iz dubokih

kamenih čatrnja u koje se sabira kišnica, onako kako se to od pamtiveka

radilo u Popovom polju nadomak Trebinja, u najjužnijem zakutku

Hercegovine. U hladovini je pirkao povetarac, ali nad zelenim svodom je

svojski grejala užarena zvezda, ispunjavajući kotlinu bleštavom svetlošću.

Vaso Obradović, visok, koščat čovek plavih očiju i dinarskih crta lica,

priđe i pruži mu ruku u znak dobrodošlice:

“Jednom godišnje” – reče on – “uoči Svetog Ilije, skupimo se ovdje. Sa

raznih strana. Iz Beograda, Vojvodine, Mostara, Dubrovnika… Mi, domaći –

da malo živnemo, a zajedno sa Sedlarcima u rasijanju da obnovimo sjećanja

na pretke i družimo se sa rodbinom i prijateljima.”

U sveopštem žamoru i gunguli, pogledom sam potražio Stašu: bila je u

društvu svojih domaćina, kršeći ruke, malo postranjena, ali nasmejana i

spremna da istom merom uzvrati na srdačnu dobrodošlicu.

Pre no što smo stigli na odredište, autobus se, zašavši u krašku zaravan

Popovog polja, sporo probijao uskim asfaltnim putem kuda je još pre Drugog

svetskog rata prolazila pruga za “ćiru” na liniji Čapljina – Dubrovnik. Putovali

smo cele noći, od Beograda, preko Užica, Goražda i Višegrada. Kad god sam

putovao ovim smerom, sa uzbuđenjem sam pratio postupni preobražaj

12

krajolika. Ravničarsko polazište bilo je naoko jednostavno, na svoj način

tajnovito, i za vrelih letnjih dana nagonilo je čoveka da tupost dovede do

krajnjih granica nečim što omamljuje. Sa druge strane Dunava, nakon Avale,

talasasti zeleni brežuljci izazivali su u meni teskobu. Znao sam da nisam u

pravu, a opet me je nešto ovde podsećalo na Jovanov prekor Laodikijskoj

crkvi: “Znam za dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si barem studen ili

vruć!” Ali već kod Čačka ili Užica, kad bi sure komadine stena počele da štrče

iznad vijugavog puta, osećala se promena. U čemu se ona sastojala? Bila je to

priprema. Pejzaž se čistio, oslobađao od taloga crnice i ilovače. Tlo je stremilo

u vis, težilo da se preobrati u mramor ili kristal. Putnik je slutio da će se nešto

dogoditi, da ga iščekuje tajna. Tajna koju su, nadirući sa severa, nekada davno

možda slutili Dorani, Jonjani, Goti i Sloveni.

Tokom noći, autobus se zaustavio na Zlatiboru radi predaha. Tada sam

prozborio nekoliko reči sa Stašom. Primetio sam je na samom polasku. Imala

je smeđu talasastu kosu prošaranu jedva razaznatljivim riđim pramenovima,

blago ispupčene jagodice svojstvene severnjačkom rasnom tipu, istaknute

očne kapke. Pokreti joj behu blagi i prefinjeni. Srdačno se smejala dosetkama

devojke i mladića sa kojima je bila u društvu. Mogla je imati između dvadeset

pet i trideset godina. Njen lik bio mi je od ranije poznat. Radila je kao

sekretarica kod nekog privatnika, možda u agenciji za osiguranje gde sam

nekoliko puta svratio poslom. Mladić je bio njenih godina. Nekad je stanovao

u mom kraju, ali dugo ga nisam video i zaboravio sam mu ime. Setih se da je

neko vreme kao tinejdžer paradirao u novom “mercedesu” - otac mu se

obogatio za vreme Tita kao poslovođa supermarketa. On je kasnije začudo

upisao muzičku akademiju. Svirao je trombon, kontrafagot ili neki sličan

duvački instrument, ali do mene su doprle glasine da je prekinuo studije jer

13

mu se više dopadalo da se zabavlja ilegalnim supstancama. Navodno je imao

tešku zavisničku krizu i sada je živeo kao svi zakrpljeni narkomani – kao

senka. Nadao sam se da njih dvoje nisu u vezi.

Dok je Staša, prekrštenih ruku, u teksas jakni, cupkala kraj autobusa,

prišao sam i upitao je:

“Imaš rodbine, tamo gde idemo?”

“Ja? Ne. Moja drugarica Sonja ima tamo strica. Pozvala me je da joj se

pridružim. Jako mi je hvalila taj kraj.”

“Ideš s momkom?”

“Sa Sinišom? He, he. Ne, on je njen brat. Ne bih rekla da mi je

momak.”

Setih se da smo na Zlatiboru i da treba udahnuti svežeg planinskog

vazduha. Delovalo je to kao uzdah sete. Ili olakšanja. Htedoh da je upitam –

možda Siniša ima drugačije mišljenje o prirodi njihovog odnosa? Ali na vreme

se obuzdah. Zašto bi me dođavola zanimalo šta misli Siniša? Umesto toga,

rekoh:

“Da, lep kraj. Bio sam tamo u vojsci. Sa brda Crkvina pruža se moćan

pogled na celo Trebinje. Tamo su sazidali crkvu – hercegovačku Gračanicu.

Unutra je grob velikog Dučića.”

Sačekah nekoliko trenutaka, ali Staša ništa ne reče. S osmehom

podignu ruku i otpozdravi Sonji i njenom bratu, koji su joj u tom trenutku

nešto dovikivali iz reda pred kioskom sa hamburgerima. Ja se nadovezah:

“Voliš Dučića?”

Staša kao da se trže. “Hm, da. Čitali smo ga svi u školi. Šum jablanova,

i te stvari. Ali mislim da je previše opanjkavao žene. To mu nije trebalo.”

“Kako to misliš?”

14

“Pa eto, ja za sebe mislim da sam hrišćanka. Nikako feministkinja. A

Dučić za ženu kaže da je po definiciji epikurejac, da prezire sirotinju, da se

instiktivno gadi siromaha. Rekao je da žena više veruje u magiju nego u

molitvu, da joj je urođeno da vara, svesno ili nesvesno. I slične stvari.”

“Kažu da je Dučić bio zavodnik na glasu.”

“Možda” – reče ona osmehujući se. U tom osmehu nije bilo ni trunke

zajedljivosti. “Ali mislim da tako ne govori neko ko se s uspehom ogledao u

nekoj disciplini.”

Tako se završio razgovor na Zlatiboru.

Sledeći zastanak bio je u Višegradu, kod stare ćuprije na Drini. Još je

bila noć, vazduh beše oštar od hladovite vode što je brzala dole među

kamenim stubovima. Bez sumaglice i rasplinute rasvete velikog grada, zvezde

su na noćnom nebu svetlele kao žeravice. Moglo se videti kako je duž

mlečnog puta lagano prominulo jedno sjajno zrno. Je li to bila zvezda

padalica, avion, ili satelit?

Ona prošeta do sredine mosta, oglednu arapski natpis pesnika Badija

na zadužbini Mehmeda Paše Sokolovića. Potom se vrati nazad i zateče me kraj

autobusa.

“Ti? Imaš nekog u Sedlarima?”

“Ne, i mene su pozvali prijatelji. Možda ću o svemu napisati

reportažu.”

“Aha. Volela bih da vidim taj hram na brdu Crkvina.” Ona se na

trenutak zamisli. “Mauzoleji, zadužbine, ovaj most… Svako hoće da ostavi

neki trag iza sebe. Doduše, to je prirodno, ali… Ne znam zašto ovo govorim.”

Njene natuknice podsetiše me na nešto o čemu sam i sam ponekad

razmišljao. Pokušah da sročim tu misao.

15

“To je paradoks” – rekoh. “Vera i osećanja nas podstiču na delovanje, a

razum nam sasvim otvoreno saopštava da je naš trud unapred osuđen na

neuspeh. Ovaj most deluje kao da je večan, ali i on će jednog dana biti

predmet arheologije.”

Staša je gledala mimo mene, nekud prema reci. Izgledalo je kao da je

spremna da me sluša, ali da nema šta da doda. Pomislih da nije važno šta ću

reći, već na koji način ću to kazati. Ali da bi joj pomogao da razabere način,

morao sam nastaviti da govorim.

“Ne znam šta o tome misli jedna ubeđena hrišćanka, ali na dovoljno

dugi rok, svi smo mi mrtvi. U zatvorenom sistemu neizbežno je stalno

uvećavanje haosa – tako bar glasi drugi princip termodinamike. Big beng nas

je poslao na put bez povratka - brzina širenja svemira se svakog trenutka

povećava. Na kraju će se sve ohladiti i to će biti kraj.” Izrekavši to, shvatio sam

da je misao krajnje nadobudna, ali morao sam održavati plamen razgovora. U

tome je zacelo bilo i skrivene namere: činilo mi se da bi tlapnja o prolaznosti

mogla u njoj podstaći buđenje erosa.

Vozač autobusa nas pozva unutra i poče da turira mašinu. U vazduhu

se oseti miris izduvnih gasova i ulja iz ugrejanog motora. Krenusmo ka

vratima.

“Jedini spas je možda u tome da uz pomoć vere i osećanja probušimo

zatvoreni sistem” – viknuh joj u uho. “Ali pitanje je da li čovek ima dovoljno

snage za takav podvig.”

Kad smo stupili na stepenice, buka motora postade tiša. Ona reče

mirnim glasom: “Ništa nije zauvek izgubljeno.”

Bila je to prosta rečenica. Ali delovala je kao gnomska mudrost

naspram moje glagoljivosti.

16

Po ulasku u autobus, ubrzo sam zaspao. Probudila me je vrućina. Sunce

beše odskočilo i bleštalo je, uvreženo među kovrdžavim oblacima što su se

gomilali na pastelno plavom nebu. Put je neko vreme vijugao duž golih

gudura od sivog krečnjaka, a onda se, iza jedne okuke, odjednom ukaza grad

sa kućama narandžastih krovova, raštrkanim u prostranoj udolini. Po sredini

ove površi vijugala je modra reka, a pejzaž okupan jutarnjim suncem odisao je

vedrinom. Na rubu vidika, na južnoj strani, nizali su se u izmaglici plavi

brežuljci, naveštavajući da je kopno ovde pred završnim preobražajem, da se

tajna svakog trena može razotkriti.

Dok smo prolazili kroz grad, sa mosta se kraj Trebišnjice lepo video red

visokih jablanova o kojima je nekad pevao Dučić. Kamene zidine starog grada

ogledale su se u mirnoj, staklastoj površini reke. U okućnicama su ovde gajili

palme, magnolije i oleandere, a na kamenim tezgama i pločniku Trga slobode

prodavci su nudili smokve, nar, bostan, planinski sir iz mješine. U kafani

“Pod platanima”, u debeloj hladovini pred ulazom u stari grad, već je sedelo

šaroliko društvo: službenici na jutarnjoj pauzi za kafu, majke sa decom u

predahu posle kupovine, gradski dokonjaci bez kojih se ne može zamisliti

nijedan trg od Jafe do Gibraltara, vojnici Unprofora, u različitim uniformama

matičnih država, razgalamljeni na različitim dijalektima romanskih i

germanskih jezika.

Ovde je bio poslednji počinak na putu do odredišta. Uskoro smo zašli

u Popovo polje i za nekih pola sata osvanuli na kamenom popločanoj terasi

kuće Vasa Obradovića.

* * *

17

Nešto pre podneva gužva poče da se osipa. Gosti behu raspoređeni po

kućama. Moji domaćini bili su Anđelko Kovačina i njegova supruga, dvoje od

svega šesnaestoro stalnih stanovnika Sedlara. Istog dana u goste im je došao i

sin iz Trebinja, zajedno sa ženom i sedmogodišnjim sinom. Anđelko je bio

čovek od preko sedamdeset leta. Među prvima se, zajedno sa ženom, vratio iz

grada u rodno selo, kad su utihnule granate i razdvojile se vojske koje ovde

behu sukobljene početkom devedesetih.

“Nagledao sam se svakojakih zala još kao dijete, za vreme svjetskog rata,

pa me ni ova najnovija pometnja nije iznenadila. Kad se osvrnem, čini mi se

da mi je čitav život bio rat” – rekao mi je, pomalo potuljeno, nalivajući vodu

iz zamagljenog bokala.

Tišinu vedrog avgustovskog dana narušavalo je samo zujanje zrikavaca,

dok je blagi povetarac nanosio pomešane mirise borovine, kadulje, lavande, i

ko zna još kojeg mediteranskog bilja. Krenuh da razgledam okolinu.

Sedlari se nalaze na južnom obodu Popovog polja, na svega tri sata

hoda od Trstenog i Orašca na jadranskoj obali. Mesto me je neodoljivo

podsećalo na sliku Semiramidinih vrtova. Kamene kuće sa pojatama,

terasastim baštama i popločanim krivudavim stazama behu nanizane na

obronku piramidalnog brega, na čijem se samom vrhu nalazila crkvica

posvećena Svetom Iliji. Ispeh se na tu uzvišicu i sedoh da počinem na širokom

bedemu.

Sa vrha brega pružao se moćan pogled na sedlarske viseće vrtove i celo

Popovo polje. Zaravan je ličila na ogromnu sfernu galeriju, pod užarenim

reflektorom, koju je veliki arhitekta namenio za koncerte blaženog tihovanja.

Po sredini polja mirno je tekla Trebišnjica, zauzdana betonskim koritom,

prokopanim da bi se sprečile poplave. Na obroncima brega, na strminama

18

neposredno ispod crkve, nepravilno su bile raspoređene napola zatravljene

kamene ploče. Meštani su ih nazivali “grčkim grobovima”. Dok smo, nešto

ranije, razgovarali u kući Anđelka Kovačine, njegova žena je rekla nešto

neobično; izjavila je naime da je “crkva na bregu još od pre Hrista”. Ko su bili

pradavni stanovnici ovog gotovo savršenog prirodnog utvrđenja? Grci? Iliri?

Odisejevi saplemenici ili podanici paganske kraljice Teute? Ili i jedni i drugi, u

različitim razdobljima? Kakav se to kult bio utvrdio na vrhu brega u

predhrišćansko doba?

Pođoh nizbrdo vijugavom stazom. Dok sam posmatrao krovove od

beličastog škriljca, pomislih kako bi savršeno bilo živeti u tišini ovog

nepomućenog južnog raja. Potrošač u meni odmah se nadoveza: bio bi

potreban samo mali bazen sa tirkiznom vodom na jednoj od ovih kamenih

terasa. I laptop sa bežičnim internetom.

U dvorištima kuća, na verandama, tu i tamo videli su se ljudi na okupu:

domaćini u društvu sa rodbinom i komšilukom. Iza jedne otvorene kapije čuo

se žamor. Zavirih unutra i ugledah Stašu, Sonju i Sinišu. Sedeli su za

dugačkim stolom u ovećem društvu. Čuo sam kako jedan mršav

šezdesetogodišnjak, sede kose i izduženog lika, prekida i umiruje čoveka koji

se razgalamio:

“Skrati ako Boga znaš. Zapamti na kojoj si. Slušaj šta ti ja velim.

Dabome da je postojalo jezero. Od oktobra do Đurđeva dana ovuda se išlo

čamcima. Trebišnjica je polje plavila, a voda je navirala i iz podzemnih

pukotina. Ljudi su živjeli od ribarenja.”

“Ja!” – mudro reče starac koji je sedeo do njega. Otpuhnuvši dim,

nadoveza se: “Od kad je rijeka betonom zauzdana, nema više ni gaovice.”

19

“Gaovica?” – zapita se crnpurasti čovek čijeg sam se lika sećao iz

autobusa. “Nije li to onaj delikates što sam ga još djetetom kušao kod starog

Mijata Bakmaza?”

“Gaovica ti je rijetka riba, živi samo u kraškim vodama” – reče čovek

izduženog lica. “Ljudi su se za njom jagmili na hercegovačkim i dalmatinskim

pijacama. A služila je i kao prirodni prečistač. Ubaci se u čatrnju i tamo

prerađuje kišnicu.”

Starac odbi još jedan dim: “Nestalo jezero, nestala i riba.”

Ugledavši me, Staša polako ustade od stola i stade se provlačiti između

stolica, praćena Sinišinim mrgodnim pogledom.

“Ha, treba malo i odahnuti” – reče, hladeći se rukom kao lepezom.

“Lepo ih je slušati, ali i epika ponekad dojadi.”

Umesto farmerki i teksas jakne, na sebi je sada imala tanku letnju

haljinu bez rukava, tamno plave boje, sa sitnim tufnama. Haljina je sezala do

nešto iznad kolena. Zatim su sledili lepo oblikovani, više punašni nego

vretenasti listovi, i na kraju stopala sa crveno obojenim noktima, u lakim

kožnim sandalama.

“Poslepodne ćemo ići do grada” – nadoveza se. “Uspela sam da ih

nagovorim. Voziće nas Sonjin stric, a sa nama ide i njegov sin. Baš me kopka

taj hram na Crkvini, a hoću da vidim i stari grad.” Zagleda se u mene, prstima

uvijajući pramen kose. “Volela bih da i ti ideš sa nama. Ali u kolima nema

mesta…”

“Ne mari” – rekoh. “Ionako sam ošamućen od puta. Malo ću odremati.

Uveče će ovde biti veliko slavlje.”

“Čudno” – reče ona. “Sveti Ilija, a sve je mirno. Nema grmljavine.”

20

* * *

Naoružanje je stiglo u Južni logor – treba ga rasporediti. Revers

potpisuje pukovnik Maslać, za pošiljku odgovara kapetan Devlić. Na parkingu

ratne rezerve treba odblombirati vozila, zatim pozvati vojnike da utovare

sanduke. Deo materijala ćemo uzeti iz hangara kod manastira Duži. Nad

Leotarom se viju teški oblaci, ali nema odlaganja. Idemo putem prema

Dubrovniku. Ali kod raskrsnice u Kuparima skrećemo levo, ka Cavtatu i

Igalu. Odredište pošiljke je Kumbor, u Boki kotorskoj. Ali ko su uniformisani

ljudi oko mene? Nikoga ne poznajem. Bio je to košmar, i u snu sam znao da je

košmar. Zar Jugoslavija još postoji? Ovo su vojnici neke druge generacije.

Zašto još jednom moram da odslužim vojni rok? Zašto uvek mene prati peh?

Možda sam se na trenutak trgao iz sna, a možda i ne. Tek, prizor se

raspršio. Ukaza se nešto novo. Među planinama je bio usečen dubok klanac.

Je li to Bojana, Neretva ili Morača? Svakako jadranski sliv. Trebalo je grabiti

napred, i ja sam to činio – klizajući se, posrćući, splavareći, leteći. Iza mene je

ostajalo teško breme: robija, tamnica, rok službe. Negde ispred, nalazilo se

otvoreno more. Tamo je ono mesto, mesto u kojem sam već mnogo puta bio.

Mesto sa čarobnim vidikovcima i pitomim gajem borova, u kojem čovek

postaje lak kao pero. A odmah u zaleđu je gorostasni planinski venac,

kristalna gora strmih padina, odakle se mogu videti nepojamna čuda prirode.

Znam da je tako, ali nikad ih baš stvarno nisam video.

Probudio sam se i shvatio da se smrkava. Zar je moguće da su ovde

verige sveta, središnje bilo iz Strabonovih spisa, catena mundi? U trouglu

između Trebinja, Herceg Novog i Dubrovnika? Izađoh na verandu. Sa preke

21

strane polja, na obroncima brda, tamo gde su mi pokazali da se nalaze

Mrkonjići, rodno mesto ostroškog svetitelja, žmirkalo je nekoliko žućkastih

lampi. Unaokolo su se čuli koraci i kotrljanje sitnog kamenja – stazama oko

kuća kretale su se grupice ljudi. Tu i tamo čavrljanje bi smenio grleni smeh.

Odjednom shvatih da na verandi nisam sam. U senci, za niskim stolom,

nepomično je sedeo stari Anđelko Kovačina. Kad su nam se pogledi sreli, on

klimnu glavom i reče s odobravanjem:

“Dobro si spavao.”

Zašto je rekao da sam dobro spavao? Da li je to značilo da sam hrkao?

Plahnuh se vodom iz slavine na čatrnji i pođoh uzbrdo. Na brežuljku, u

boriku pokraj crkvice, bilo je postavljeno osvetljenje. Ljudi su čekićima

učvrćivali malu binu, razvlačili gajtane, u prikrajku se dimio roštilj. Deca su

jurcala unaokolo, preskačući stepenice i potporne zidove terasa. Na klupi pod

borovima sedeo je dečak i svirao harmoniku, Bio je to Anđelkov unuk.

Naiđoh na grupu ljudi u kojoj je bio i Vaso Obradović. On mi priđe i

reče:

“Hajde, sad će slavlje početi. Ovo je moj sin Zoran, živi u Budimpešti,

oženjen je Mađaricom. Upoznali su se pre desetak godina, kad je Zoran radio

u hotelu u Dubrovniku. Ovih dana treba da ga krstimo, kad trebinjski paroh

svrati do crkvice.”

Pružih ruku plavokosom momku od nekih tridesetak godina, u čijem

se držanju mogla razabrati hladnjikava učtivost i uravnoteženost, svojstvena

mentalitetu ljudi srednje Evrope.

“Dobrodošli mili gosti, sa koje god strane bili” – oglasi se čovek na bini

preko razglasa. “Obradovići, Kovačine, Vukojevići, Gavrilovići, Medari,

22

Bakmazi, Pramenko i drugi, dobrodošli u Sedlare. Svet je širok, ali zavičaj je

jedan.”

Neko me dohvati za nadlakticu.

“Gde je Staša? Jesi li je video?” Bila je to Sonja. Šminka na licu bila joj

je razmazana, kao da je plakala.

“Zašto? Šta se dogodilo?”

“Otišli smo zajedno u grad, ali ona se izgubila. Tražili smo je po celom

Trebinju. Kod saborne crkve, na šetalištu duž Trebišnjice, pod platanima…

Kao da je u zemlju propala.”

“Zar nema mobilni?” – upitah.

“Nije dostupna. Verovatno je zaboravila da se prebaci na bosansku

mrežu. Otišla je da razgleda stari grad i dogovorili smo se da se kasnije

nađemo kod hotela ’Leotar’. Ali ona se nije pojavila. Vratili smo se bez nje, jer

smo mislili da se sama vratila taksijem. Ali nema je ni ovde.”

Sonja tiho jeknu i unezvereno se zagleda u mene. Izvadi maramicu i

obrisa nos.

“Lepo sam rekao da danas ne treba nikuda da idemo” – reče glas iz

pomrčine. Osvrnuh se i shvatih da je to Siniša. Ispod kratko podšišane crne

kose posmatrala su me dva besna oka, a ispod očiju su se nalazila zgrčena usta,

koje procediše: “Ali ona je zapela da vidi hram na Crkvini, jer joj je to neko

utuvio u glavu.”

“Hajdemo nazad u grad” – rekoh Sonji. “Gde je tvoj stric?”

“Pozlilo mu je i morao je da legne!” – kriknu ona i zamlatara rukama.

“Vrti mu se u glavi. Bojim se da će se šlogirati. A njegov sin je popio litru vina

pod platanima i sad nije u stanju da vozi.”

“Najbolje da javimo policiji” – reče Siniša. “Za svaki slučaj.”

23

“Samo bez panike” – rekoh. “Možda se zaista vratila. Hajde da još malo

procunjamo.”

Rekavši to, zaputih se pravo ka stolu za kojim su sedeli Vaso Obradović

i njegov sin. Imao sam sasvim drugu zamisao. Bila je to savršena prilika da

odigram ulogu spasioca.

“Moram da obavim jedan hitan poslić u gradu” – rekoh Zoranu.

“Možeš li da me prebaciš? Vratiću se taksijem.”

Bez mnogo razmišljanja, on iz džepa izvadi ključeve i stavi ih na sto.

“Opel vektra” – reče. “Parkiran je u dvorištu kod mog starog. Ispod

terase.”

“A ti?”

“Umoran sam kao pas. Ako nešto zaškripi, pozovi me telefonom.” On

izvadi novčanik i dade mi vizit kartu.

“Kesenem” – rekoh, trudeći se da što bolje potrefim mađarski izgovor.

Strčah niz stepenice koje su vodile do prvih kuća pri vrhu brega. Neko

vreme kružio sam po mraku zavojitim stazama, ne mogući iz prve da

pronađem terasu. Najzad dospeh do poznate kapije i pritisnuh daljinski za

elektronsku bravu. Kresnuh mašinu, gume zagrebaše po kamenjaru i

automobil strugnu niz šljunčani puteljak. Šta se može dogoditi mladoj ženi u

gradu kao što je Trebinje? Nije to Bagdad ili Samarkand. Zamišljao sam

idealnu situaciju: pronaći ću je u starom gradu, popićemo piće u kafeu nad

rekom, prošetaćemo obalom, sesti na klupu u parku kod Njegoševog

spomenika… Sa uskog puta koji je vodio duž padine brega skretoh na isto

tako uzan put koji je vodio po sredini polja, po dnu nekadašnjeg jezera. Nikog

nije bilo na vidiku; ni vozila, ni prolaznika. Odjednom osetih talas

malodušnosti. Šta ako se zaista već vratila? Ako joj je naprosto trebalo neko

24

vreme dok savlada uspon Semiramidinih vrtova? Možda već sedi sa društvom

za drvenim stolovima i pevuši melodije sa razglasa.

Putić je vodio do uključenja u široki kolovoz na drugoj strani polja.

Desno je bilo skretanje za manastir Tvrdoš i nekadašnju kasarnu Južni logor.

Usporih kod malog mosta koji se uzdizao iznad betonskog korita reke. Tada

primetih da se iza okuke na glavnom drumu pojavljuju farovi automobila.

Vozilo se kretalo sporo, a zatim se zaustavilo na mestu gde se odvajao put

prema Sedlarima. Bilo je to veće vozilo, kombi ili van. Na uskom putu,

verovatno bismo imali problema sa mimoilaženjem. Vozač je odlučio da

sačeka da prođem. Prišavši do razdaljine od nekih desetak metara, shvatih da

je to beli lendrover sa oznakama Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija. Stajao je

iskrenutih točkova, zloslutno bleštećih farova, kao da mi neće dozvoliti da

umaknem. Zaslepljen, pritisnuh kočnice, nastojeći da odredim pravac,

pomiren sa mogućnošću da me već sledećeg trenutka zaskoče ljudi sa

automatima.

Džip zatrubi i na nekoliko trenutaka uključi rotaciona svetla. Je li to

bio znak da sam uhapšen, ili da treba da požurim? Vrata lendrovera se

otvoriše sa obe strane. Sa mesta vozača iskorači čovek u uniformi, sa

ogromnom kapom na glavi. Kao hipnotisan, izađoh iz automobila i zaputih se

ka njemu. Čuo sam ženski glas, mrmljanje i prigušen kikot. Predamnom je

stajao čovek opremljen za vojnu paradu. Rukavi, naramenice, džepovi na

grudima, bili su ukrašeni šljaštavim činovima. Na oficirskoj kapi presijavao se

metalni znak, a sa strane je štrčao nekakav izraštaj. Paunovo pero?

“Bonsua” – reče on hladno, dodirnuvši ispruženim prstima čelo. Negde

iza njegovog ramena, primetih kako Staša s nelagodom krši ruke.

25

Zar je moguće da na početku dvadesetog prvog veka postoje ovakve

uniforme? Čovek je ličio na generalisimusa sa Versajske mirovne konferencije.

Posmatrao me je strogo i bezizražajno, ali oči mu behu krupne, dobroćudne,

sa primesom slovenske sete. Donji deo lica odavao je drugačiji utisak. Usne

behu oštro izvajane i vojnički surove, natkriljene smešnim brkovima koji su sa

strane malo stremili u vis.

“Mesje, moja misija je gotov” – oglasi se on na teško razumljivom

srpskom. Potom istupi još korak napred i zagleda mi se u lice. Osetih miris

parfema. “Izgleda voliš mlada dama. Zašto puštaš da luta? Ako hoćeš žena da

voli ženski, ponašaj prema njoj muški.”

Pre nego što sam stigao da bilo šta kažem, on se okrete, priđe Staši i

poljubi je u ruku.

“Maren, hvala puno!” – uspe ona da mu dovikne pre nego što je

uskočio u džip i zalupio vratima.

* * *

Zatekoh Zorana na mestu gde je bio i pre nekih pola sata. Položih

ključeve na sto i potapšah ga po ramenu. Žvaćući, on odloži viljušku i mahnu

mi rukom.

“Već si završio?” – promrmlja punim ustima.

“Ispalo je da ne treba da idem” – rekoh. “Jesi li video moje društvo?

Sonju? Sinišu?”

On mi prstom dade znak da nije.

Za stolovima, među borovima kraj crkvice, sve je vrvelo od ljudi. Čulo

se zveckanje tanjira, žamor, smeh. Niko nije obratio pažnju na nas. Nađosmo

26

dva slobodna mesta za drvenom tezgom i sedosmo, još zadihani od uspona.

Neko vreme Anđelkov unuk je ponovo zabavljao goste svirajući harmoniku,

zatim okrenuše na starogradske melodije, sve dok ih s drugog kraja ne

nadjačaše grlati muškarci brđanskim gangama. Primakoh pladanj sa sirom i

pršutom, ali Staša ne htede da uzme zalogaj. Umesto toga, zatraži da joj

natočim čašu vode.

“I tako” – rekoh – “čekala si sa pogrešne strane.”

Ona se s nelagodom promeškolji na stolici.

“Rekla sam ti. Prvo sam zakasnila, a onda sam pola sata čekala kod

zadnjeg ulaza ’Leotara’. Kad sam to shvatila i otišla do glavnog ulaza, tamo ih

više nije bilo.”

Bio sam razočaran epilogom svoje spasilačke misije. Staša je bila

potuljena zbog pometnje koju je izazvala. Priznadoh sebi da je ipak bila

preterana maštarija o vitezu, princezi i strasnom padanju u zagrljaj. Ali činilo

mi se da je sve otišlo u drugu krajnost, da bi iz nekog razloga krivicu trebalo da

osećam ja – nepoželjni svedok koga bi najbolje bilo ukloniti.

Ona se zagleda mimo mene, potom se osvrnu na drugu stranu, ne bi li

pronašla svoje prijatelje. Ugurah u usta komad sira i počeh da žvaćem. Prošlo

je četvrt sata.

“Tu si!” – dreknu Sonja hvatajući je za ramena. Odnekud iz pozadine,

ozaren, pojavljivao se Siniša. Od sreće, kao da je pronašao izgubljeni

novčanik, on zagrli Stašu, zatim mi srdačno pruži ruku, kao poštenom

nalazaču. Odjednom nastade promena. Staša živnu i poče naširoko da

objašnjava šta se dogodilo. Bilo je tu pojedinosti koje su nedostajale u šturom

obrazloženju namenjenom meni.

27

“Ne, nisam ni ponela mobilni. Dugo sam šetala po starom gradu. Pila

sam espreso u jednom kafiću. Čini mi se da sam tada prvi put videla tog tipa,

Marena. Prošao je sa još dvojicom vojnika. Mislim da je to bio on. Ne znam

da li je i on mene primetio. Kad sam pogledala na sat, shvatila sam da kasnim.

Onda sam se vrtela u krug i tražila hotel ’Leotar’, a kad sam ga našla, nisam

znala da je to zadnji ulaz.”

“Zašto nisi uzela taksi?” – upita Sonja.

“Htela sam. Tražila sam taksi stanicu, a onda izbila na parking kod

saborne crkve. Shvatila sam da je to put kuda smo došli. Jednostavno sam

ispružila palac. Nije prošlo mnogo i naišla je ta kolona. Kad sam videla

’Unprofor’ nisam htela da stopiram, ali Maren se ipak zaustavio. Pitao me je

kuda idem, a zatim mi predložio da me poveze.” Staša se načas zamisli, zatim

se nasmeja. “U stvari, više je to bila naredba. Ostatak kolone je na sledećoj

raskrsnici skrenuo nalevo, prema gradu, a mi smo produžili do Sedlara. To

jest do raskrsnice… Kako je tvoj stric?”

“Bolje mu je” – reče Sonja. “Pridigao se i večerao, ali je ostao da leži.

Slušaj, moj brat je doveo društvo iz grada. Jeste da su klinci, ali imaju dve

gitare i odlični su akustičari. Prave žurku u jednoj kući. Idemo?”

“Sve je bolje od ovih gangi” – reče Siniša.

Sve troje ustaše u isti mah i zaputiše se nizbrdo stepenicama. Mene niko

nije pitao za mišljenje. Izgleda da se podrazumevalo da ja nikad nemam

primedbi. Odlučih da slušam gange. Naposletku, bio je to nepatvoreni

hardkor u odnosu na akustiku.

Prešavši nekih pet metara, Staša zastade i osvrnu se. “Ideš?” Učinilo mi

se da je njena ozarenost malo potamnela u trenutku kad je to rekla.

]utke se pridigoh i pođoh za njima.

28

Zabava se održavala u napola renoviranoj kući koja je iznutra bila sveže

omalterisana, ali ne i okrečena. Na podu nije bilo parketa, niti je u sobama

bilo pokućstva. U slabo osvetljenom dnevnom boravku, na barskim stolicama

sedela su dva dvadesetogodišnjaka sa gitarama. Svirali su “Nirvanu”: “Čovek

koji je prodao svet”. Svirali su prilično dobro. Bilo je jasno da se uveliko

poistovećuju sa stvarnom ili izmaštanom osećajnošću koju je oličavao Kurt

Kobejn. Prošlo je bilo osam godina od Kobejnove smrti, a on je bio rođen iste

godine i istog meseca kad i ja. Pomisao da bih mogao biti nečiji idol natera

me na smeh. Po kući se vrzmalo petnaestak, dvadesetak mladića i devojaka.

Generacijska razlika činila je da se osećam kao da bih im mogao biti u

najmanju ruku strikan. Namćorasti strikan koga je živcirala klinačka

nadobudnost i priklanjanje Kobejnovoj krilatici “bolje sagoreti nego uvenuti”.

Istina, bio sam svestan da je tu ponajpre reč o subjektivnom stavu: osećaj da

sam prestareo prvi put me je žestoko ošinuo kada sam imao dvadeset dve

godine; sedeo sam u kafeu i najednom shvatio da su za stolovima oko mene

sami tinejdžeri, da su srednjoškolska ludovanja zauvek okončana. Od tog

vremena postepeno sam se oporavljao od iznenadnog, uznemirujućeg

otkrivenja prolaznosti, ponekad čak uspevajući da se osećam mlad.

Iako je bio jedva nešto mlađi od mene, Siniša se bolje uklapao u

ambijent. U jednoj ruci držao je konzervu piva, u drugoj mu se dimila

cigareta. Šaputao je nešto Staši na uho, a ona je pljeskala rukama, smejala se i

gledala ga širom otvorenih očiju, puna iščekivanja. Ipak, činilo mi se da to

nije pravo udvaranje. Kao da su bili stari prijatelji, ili nekad davno ljubavnici.

Ohrabren tim utiskom, iskoristih trenutak kad je on otišao po novu turu pića

i primakoh se Staši. Počeh da govorim nešto što je i meni samom od početka

delovalo previše ozbiljno i neprimereno trenutku. Ona me je strpljivo slušala,

29

čkiljeći da bi bolje upila reči, a posle nekog vremena ljubazno se izvini,

pogladi me po gležnju ruke i reče da će se odmah vratiti. Zamakla je u drugu

prostoriju i nije je bilo deset minuta. Rekoh sebi da je bilo dosta natezanja.

Mudrost stara kao ljudska vrsta govorila je da su žene one koje biraju. U toj

igri, osvajači su toliko zaslepljeni da i ne znaju da su unapred odabrani. Ovo je

bila igra mačke i miša. Možda sam ja bio mačak, ali izvesno je bilo da me ona

nije odabrala.

Izađoh na svež vazduh i spustih se na betonske stepenice usečene

između dveju stena pokraj kuće. Momci su još neko vreme svirali, potom

odložiše gitare. Iz unutrašnjosti se začu muzika sa plejera. Uskoro i to

prestade, i društvo poče u malim grupama da izlazi iz kuće. Staša i Siniša me

nisu primetili. Sa malim zakašnjenjem na vratima se pojavi Sonja i potrča za

njima.

“Kuda?” – viknuh, ustavši sa stepenica.

“Idemo gore” – reče ona. “Nova ideja. Diskoteka na otvorenom.

Požuri.”

* * *

Na verandi kuće Anđelka Kovačine bilo je tiho, ušuškano, i ponovo se

osećao opori miris žalfije. Gore u boriku više nisu pevali. U bokorima trave,

po obodu male bašte teškom mukom otrgnute od kamenjara, nešto je

svetlucalo poput rasutih dijamanata: svici. Zrikavci su se oglašavali uporno,

postojano, u pravilnom ritmu. Oni nisu žurili nikuda i nisu se žacali zbog

toga što žive samo jedno leto. Tajna mudrost sadržana u njihovom instinktu

kao da im je govorila: među ovim planinama, milioni su živeli pre tebe, i ništa

30

nisu mogli promeniti; nećeš ni ti; strpljivo čekaj da se ispiše tvoj krug samsare.

Ali čovek, čovek je bio razapet. Je li ovaj kamen opsena, maja, ili tvar

ispunjena božanskom blagodati? Je li moguće da se u jednoj osobi

nerazmrsivo sjedine nadnebesni Bog i ljudski organizam? Prema Deni de

Ružmonu, to su bila ključna pitanja, temeljne opcije koje predodređujuju

celokupan sklop civilizacija. Na ovim stranama, pod znakom krsta, borba,

trpljenje i nada bili su više nego stvarni. Nemir, žudnja za preobražajem, bili

su u samom srcu te opcije. Ali stvarno je bilo i pitanje – da li se verom, u

objavljenu ili odabranu istinu, zaista može u isti mah čitati i dopisivati

kosmička knjiga?

Opet su se čuli koraci i kotrljanje kamenja. U kućama na obroncima

palila su se i gasila svetla. Ljudi su odlazili na počinak. U pojatama, gde su bile

smeštene koze i ovce, povremeno bi se oglasila klepetuša. I ovo veče

okončavalo se banalno, iako je počelo sa puno žara. Tako biva i sa ljudskim

životom, a možda i sa celokupnom istorijom. Po delu staze koji se video sa

verande prođe nekoliko tamnih prilika. Predvodnik je u ruci držao baterijsku

lampu. Čuo sam kako jedan od njih objašnjava: “Tamo počinje staza. Ako

požuriš, na moru si za tri sata. Ali sad se ne može. Druga država.” Usledi

nekoliko nerazgovetnih rečenica. Neko se zasmeja, zatim uspeh da razaberem

samo reč “Bajica”, ili “majica”. Obazreh se oko sebe. Na niskom stolu nalazila

se buteljka vina sa dve prevrnute čaše. Odigoh bocu. Bilo je to gusto, uljasto

vino, tamno kao noć. Natočih i otpih gutljaj. Bilo je oporo, bez trunke

grožđanog šećera. Smesta osetih njegovo dejstvo. Opuštalo je i nagonilo u

vode melanholije. Nedaleko odavde, jednog avgustovskog dana, pre petnaest

godina, obukao sam civilno odelo i izašao kroz kapiju Južnog logora. Pre no

31

što sam uhvatio autobus za Mostar, išao sam sredinom ulice, miran i lak.

Slobodan. Disao sam punim plućima i upijao ljudske likove, obrise

mediteranskog gradića, belinu hercegovačkog leta, bilje, uzavrele ulice

Mostara i nadrealnu geometriju mosta nad Neretvom. Sve opcije bile su

otvorene. Ali, počev od tog trenutka, svaki naredni izbor sužavao je put,

sputavao slobodu, nagrizao arkadijsku čistotu blaženog avgustovskog dana.

Postojala je jedna mučna slika. Da li se to stvarno zbilo ili sam samo sanjao?

Vratio sam se u svoj stan, u svoju sobu. Ono što je bilo iza mene bilo je lepo, i

bilo je dobro: snovi, zaljubljenosti, putovanja, maturski rad o Crnjanskom,

čak i truckanje vojnim kamionima i ljuljanje u desantnim čamcima kraj

Šipana i Pelješca. Ali sad je tu bila soba sa četiri zida, jesen na pomolu, i ja

nisam znao šta da radim niti kuda da se denem. Nije bilo izlaza. Ličilo je na

slobodu, ali se pretvorilo u krletku. U toj sobi ostao sam do današnjeg dana.

Ali svet oko mene prošao je još gore. Država se raspadala u dugoj agoniji,

srušen je i stari most nad Neretvom. Znao sam da se u nekadašnjoj prijavnici

kasarne Južni logor sada nalazi spomen soba sa tri stotine portreta. Bila su to

lica mladića i ljudi iz ovog kraja, koji su stradali u ratu.

Zašto mi se u svest urezalo ime Bajica, ili reč majica? Iz glave nisam

nikako mogao da izbijem ono što mi je te večeri na raskrsnici rekao

nakinđureni Francuz. Da vas žena voli ženski, morate sa njom postupati

muški. To me je iz nekog razloga zabezeknulo. Bio je to aforizam koji sam već

negde pročitao, nešto sasvim poznato. U trenutku kad mi se oficir uneo u lice,

osetio sam da mi se nešto u mozgu otkačilo. Bio je to samo titraj, ali bio sam

potpuno svestan da prolazim kroz iskustvo “deža vi”. Parapsiholozi su ovo

tumačili kao dokaz da je moguće zaviriti u prethodnu inkarnaciju. Ali to bi

značilo da je Niče bio u pravu: svaka inkarnacija potpuno je jednaka

32

prethodnoj. Pamtio sam navod iz “Zaratustre”: “Vraćaću se večno ovom

jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem, da ponovo učim večito

vraćanje istih stvari.”

Iz zvučnika na bregu početkom večeri dopirale su narodne i zabavne

melodije, ali sada su se tinejdžeri dočepali razglasa i kotlinom je odjekivalo

dumbaranje tehno remiksa. Tuf – taf, tuf –taf. Činilo mi se da je to obrada

nekog prastarog, neandertalskog, paleolitskog rituala, sa udaraljkama i

vokalom koji bi povremeno zavrištao: “Hijaaa hah!” Tuf taf, tuf – taf.

Pade mi na um da, prema izvesnim tumačenjima, Ničeova ideja o

večitom vraćanju istog nije slavila učmalost, već, paradoksalno, njenu

suprotnost - pozivala je da se oduševljeno prigrle svi aspekti života i da se u

svakom trenutku načini najbolji mogući izbor. Možda mi je to pomoglo da se

iznenada setim ko je bio Bajica. Bio je to Mehmed Paša Sokolović. Živi dokaz

da je moguće umaći kandžama banalnosti. Sećao sam se toga iz nekog

novinskog feljtona. Ktitor ćuprije na Drini rođen je kao hrišćanin u seocetu

na reci Lim. Šta je u životu mogao očekivati čovek drugog reda, raja, u zabiti

imperije što je sezala od Budima do Omanskog zaliva? Pa ipak je Bajo sa

sedamnaest leta odabran za carskog vojnika. Postao je veliki vezir i sultanov

zet, gospodar vojski od Sigeta do Indije.

Možda sam ipak odabran? – pomislih.

Polako ustadoh sa klupe na verandi i sačekah da mi se glava razbistri od

vina i mozganja. Staza je vijugala uzbrdo, posuta kamenčićima, kao da je tuda

prošao Ivica iz bajke. Najednom osetih da sam miran, spokojan, da je debelo

slano more tu, iza brega, da miluje i gladi tvrdi krečnjak u koji se kopno

izmetnulo idući mu u susret još od blatišta Panonije. Pod borovima je sedelo

svega nekoliko raštrkanih grupica. Dečaci su skupljali flaše, stariji slagali

33

tanjire, viljuške, noževe. Sa druge strane, na maloj platformi kraj stuba sa

zvučnikom, nekoliko devojaka i mladića je mlataralo glavama, istezalo udove,

krivilo vratove. U polumraku, učini mi se da među njima vidim Sonju, ali

Staša nije bila tu. Prođoh još nekoliko koraka, penjući se prema crkvi.

Ona izbi odnekud iz mraka i dohvati me za nadlakticu.

“Mislila sam da me nećeš tako lako pustiti na miru.”

“Takav sam, bez plamena u horoskopu.”

“Sve si pokvario” – reče ona. “Mogla sam se udati za vatrenog Francuza

sa Azurne obale.”

“Nije to bio Francuz.”

“Nego ko?” – upita ona, s grimasom čuđenja.

“Hijaaa hah!” – prolomi se iz zvučnika i razli po okolnim visovima, kao

poziv na zbor dušama davno upokojenih pećinskih ljudi.

“Bio je to Dučić” – rekoh.

Ona mi uputi tup, isprazan pogled.

“Čudno” – reče posle izvesnog oklevanja. “To je prvo što sam i ja

pomislila kad sam ga videla. Svi ti bedževi, činovi… Preko ramena je imao

lentu. Ili oprtač. Pa i ufitiljeni brkovi. Upravo tako je na slikama izgledao

Dučić u diplomatskoj odori.”

“A zna se i da je tečno govorio francuski” – rekoh.

Staša na trenutak nabra obrve.

“Znaš li šta mi je rekao pre nego što smo ušli u džip?” Ona šeretski

napući usne, dajući mi do znanja da će ga oponašati. “Ima žene sa lepe oči koje

ne znaju gledati i žene sa najlepše usne što ne znaju se osmehivati. A kad je ubacio u

brzinu, dodao je: Madam, vi imate i umete. Ona prva rečenica, uverena sam da

34

je to Dučićeva misao. Sećam se tog citata iz ’Blaga cara Radovana’. Kako je to

moguće?”

“Sve je moguće” – rekoh.

Staša prasnu u smeh.

“Kad malo bolje razmislim, lafčina je bio Dučić.”

Dok smo to govorili, primicali smo se crkvi, i sada sedosmo na bedem.

Sa betonske osmatračnice, u mraku se činilo kao da je voda na dnu polja

ponovo nahrupila iz podzemnih pukotina. Jezero se vratilo, a svetla zaselaka

na drugoj strani bila su svetionici.

Uhvatio sam je za ruku. Usne poleteše jedne ka drugima, a za njima i

ostatak naših tela. Grebala je, štipala, ujedala. Onako kako su to verovatno

činile i Ilirke u drevnom kraljevstvu Teute. Hrvali smo se na litici, zatim je

zgrabih obema rukama i odigoh od zemlje, kao nevestu ili obrednu žrtvu. Bila

je divlja, ali znao sam da će se pripitomiti.

“Ništa nije zauvek izgubljeno” – viknuh da bih nadjačao muziku, ali

nisam čuo sebe. Tuf – taf. Video sam samo njene rastvorene usne i niz belih

zuba, lice s mačji suženim očima i osmehom radovanja, prepuštanja i pada.

Pogledah ka nebu. Duž mlečnog puta sevnula je zvezda padalica, a

zatim još jedna. Zatim još nekoliko u isto vreme. Bila je to kiša meteorita,

vatromet svevišnjeg pirotehničara. Sveti Ilija je ipak jezdio nebom, a točkovi

njegovih kola sipali su varnice tandrčući po zvezdanom kršu. Je li to Ilija

gromovnik, munjobija Zevs, ili strašni Perun iz skitskih šuma brezovih?

35

ITAKA U ZMAJ JOVINOJ

Urednik strane za poljoprivredu u redakciji regionalnih novina imao je

običaj da za svaki dan predloži prigodni lajtmotiv. Zvali smo to mantra.

Jednom bi to bila sumorna ali neosporna krilatica da “nijedan dan nije

dovoljno loš da ne bi mogao biti još gori” – neka vrsta kandidovskog utuka na

Lajbnicovu tezu o najboljem od svih mogućih svetova; drugi put bi to bila

kakva svakidašnja prostonarodna mudrolija, poput one da “loš alat obruka

majstora”. Kad bi se huljavi severoistočni vetar, koji smo zvali vetar vešanac,

udružio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim

pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bučnim, praskavim prepirkama.

Urednikova mantra za takav dan bila je: “Felini nije isključio kameru.”

Sedajući pred monitor i uključujući “internet eksplorer”, neobavezno

ga upitah:

“Mantra za danas?”

Bio je petak pre podne, početkom novembra. Dan bez vetra, što znači

da je mogao biti i gori. Još jedno izdanje bilo je zaključeno. Izložbe, književne

večeri i pozorišne predstave koje smo u prošlom broju najavili, u ovom broju

bile su propraćene izveštajima, a događaje najavljene u ovom broju trebalo je

propratiti za naredno izdanje. U takvim okolnostima, vreme je nemilice

grabilo napred.

Kao da mi je pročitao misli, urednik se oglasi:

“Idu dani.” Izgovorio je to pomalo odsutno, tek pošto je na tastaturi

završio započetu rečenicu. “Idu dani” - tako je zapravo glasio nadnaslov

36

redovne kolumne u rubrici za poljoprivredu konkurentskih novina. Bila je to

univerzalna mantra, prigodna za svaki dan koji nije davao povoda za neku

osobenu mudrost.

Pročitah izbor agencijskih vesti na jednom od internet pretraživača. U

Iraku su besneli sukobi oko grada Faludže, Rusija se još oporavljala od

tragedije u Beslanu, gde su teroristi u školskoj sali ubili više stotina dece. Ko je

to rekao – Volter ili Edvard Gibon? Istorija jedva da je nešto više od spiska

zločina i nesreća.

Sekretarica zaviri u redakciju i reče da me traži stranka. U hodniku me

je čekao kratko podšišani mladić krupnih šaka i debelog vrata, koga nikada

ranije nisam video. Nakašljavši se, reče:

“Došao sam, eh, da vam predložim saradnju. Moj rođak Leo, znate, ima

preko devedeset godina. On je pisac i ima nekoliko knjiga objavljenih na

engleskom i italijanskom. Opasna starina, prošao je ceo svet i svašta preživeo.

Ako nemate ništa protiv, eh, on bi hteo da priloži neke od svojih napisa za

novine…”

Koliko nesvakidašnjih sudbina može biti u okrugu od dvesta hiljada

ljudi? Kad neko radi u regionalnim novinama deset godina, shvati da je teško

izbeći ponavljanja. A opet, setih se nečeg što mi je jednom, u vreme

hiperinflacije, rekao trgovac antikvitetima, kad sam ga upitao ima li kraja

otkrivanju baroknih garnitura, stilskih lustera i Šumanovićevih slika na usko

ograničenom prostoru kao što je naš. “Čim pomisliš da je vrelo presušilo” –

rekao je – “na tržištu iskrsne nešto novo. U tome je draž antikvarskog posla.”

“Čekajte” – obratih se mladiću. “Hajde da prvo porazgovaram sa vašim

rođakom. Da napravimo prvo priču o njemu?”

37

“Mi stanujemo u Zmaj Jovinoj ulici. Ja sam Dragan, a moj rođak – zove

se Leo - živi u istoj kući sa mojom porodicom. Možete, eh, doći u svako

doba.”

U subotu poslepodne zaputio sam se na naznačenu adresu. Svetski

putnik, pisac poliglota, zar je moguće da je takav čovek odabrao da se u

dubokoj starosti posveti pisanju za regionalne novine? Zmaj Jovina ulica

oslanjala se na stari gradski park Plankert, nazvan tako po varoškom apotekaru

Franji Planku, koji je svoje imanje s baštom 1834. godine zaveštao gradu. Da

bih došao do odgovarajućeg kućnog broja morao sam proći stazom ispod

krošnji starih kedrova i sofora, a zatim pokraj spomenika sa bistama pesnika

Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja.

Bila je to jedna od prostranih, masivnih kuća koje nisu imale kolski

ulaz, jer je trotoar bio na znatno većoj visini od kolovoza. Vrata behu

zaključana, a kad sam pozvonio, unutra me uvede lako obučena, vitka žena u

papučama, za koju sam pretpostavio da je Draganova žena. U predsoblju me

dočeka Dragan. Za ruku je držao dete od tri godine, koje je iz nekog razloga

plakalo.

“Leo je vrlo otresit, ali ga sluh ne služi dobro” – reče on. “Treba

govoriti glasnije.”

“Je li on vaš rođak?” – upitah još jednom.

“Tako nekako” – dobio sam neodređen odgovor.

U sobi koju je zagrevala plinska peć, Leo je završavao ručak. Draganova

žena uđe i iznese poslužavnik sa praznim tanjirom.

“Vrlo mi je drago” – reče on prilazeći i rukujući se obema šakama.

Imao je govorni manir nekoga ko je navikao da bude opširan, i ophođenje

čoveka koji je bio vaspitan u nekoj drugoj epohi. Očekivao je goste, pa je na

38

sebi imao sivo odelo i sivu kravatu, komplet koji je mogao biti poslednja reč

mode u vreme kubanske krize 1962. Dospeo sam u životno doba kad sam

imao poteškoća da odredim ima li neka mlada žena devetnaest ili dvadeset

šest godina. Isto tako, trebalo je biti stručnjak za procenu nečijeg uzrasta posle

osamdesete. Po onome što sam čuo, preda mnom je bio čovek od devedeset

četiri godine. Omanjeg stasa, živahnih očiju i sede kose koja je već poprimila

žutu boju duvana, kao osoben znak drevnosti.

“Da, ja sam Leonid Jovanović, jedinac u majke, rođen 29. juna 1910. u

Beogradu. Završio sam nižu Vojnu akademiju 1930. godine, a na Višoj vojnoj

akademiji diplomirao sam neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u

oktobru 1940. Stanovali smo u Beogradu, u opštini Palilula. Majka Bosiljka,

čije je devojačko prezime bilo Jeftović, je od starih Beograđana. Što se kaže –

još od Turaka. Otac mi je, negde krajem 19. veka, kao dečak dospeo u

Beograd iz Bosne. Otac je rano umro, a majka je pre Prvog svetskog rata

dobila nameštenje kao profesor srpskog i nemačkog jezika u Velesu u

Makedoniji. Za vreme rata je cela škola bila evakuisana u Solun. Tamo se

moja majka udala za jednog Grka, Kipranina, mog očuha, po imenu

Konstantin Kiriakidis. Na tom venčanju kum je bio Jovan Dučić, književnik i

diplomata. Moj očuh je za vreme Prvog svetskog rata bio vojni lekar u srpskoj

vojsci, a posle rata je prešao u našu zemlju. Živeli smo u Skoplju. Tamo sam se

školovao od trećeg razreda osnovne škole do šestog razreda gimnazije. Posle su

se razišli - očuh se vratio u Grčku, a majka i ja u Beograd.”

Ovako je, kao iz topa, priču o svojoj neobičnoj sudbini započeo

nekadašnji oficir vojske Kraljevine Jugoslavije.

Dragan, koji je sedeo na drvenoj stolici nedaleko od mene, odjednom

viknu: “Leo, ispričaj kako si dospeo u Italiju!”

39

“Čim sam završio vojnu akademiju – nastavi starac – “određen sam za

komandira granične čete na potezu Tetovo – Gostivar – Debar, iako sam se u

potaji nadao da će mi kao školovanom oficiru pripasti neki štab. Na početku

rata sam ranjen u nogu, od italijanskog mitraljeza. Bio sam u bolnici u Debru,

a onda su me zarobili Italijani. Poslali su me u logor Vestone, u severnoj

Italiji, blizu jezera Komo. Tu su uglavnom bili oficiri – Srbi, uz nešto Jevreja i

Slovenaca. Uslovi nisu bili loši. Tamo sam počeo pisanje studije “Evropa u

previranju; geopolitika od 1912. do 1945.”, na engleskom jeziku. U ono

vreme nadao sam se da ću posle rata negde dobiti katedru za geopolitiku. Kad

je Pjetro Badoljo 1943. potpisao kapitulaciju Italije, logor je raspušten, ali ja

sam se u Jugoslaviju vratio tek maja 1945, i to zahvaljujući jednoj neobičnoj

okolnosti.”

“Kakvoj okolnosti?” – upitah ja, ali nedovoljno glasno da bi me

sagovornik čuo. On i bez toga nastavi:

“Titovci su bili obnarodovali da porodice treba da pozovu svoje da se

vrate iz inostranstva, a poruke su upućivane radio talasima. Moja majka je

poslala poruku: ’Sine, leči svoju bolesnu nogu’, što je trebalo da znači ’Ostaj

tamo gde jesi’. Ali na radio stanici su promenili tekst u: ’Sine, dolazi odmah,

očekuje te tvoja brižna majka’. Tako sam se ja presaldumio i došao zbog

majke. Kad sam se pojavio u Beogradu, ona je bila zapanjena. A iznenadio

sam se i ja, jer sam video da je u šestoaprilskom bombardovanju izgubila oko,

u isto ono vreme kad sam i ja ranjen u Makedoniji.”

“Kako ste onda ponovo dospeli u inostranstvo?” – viknuh ja.

“Polako, doći ćemo i do toga. Pošto sam znao jezike, neko vreme sam u

Beogradu radio pri agenciji za rehabilitaciju Ujedinjenih nacija UNRA, a

onda sam dobio posao kao službenik u Ministarstvu za saobraćaj. Ali tu se

40

nisam dugo zadržao. Tražio sam raskid radnog odnosa, jer sam želeo da

pronađem posao u Rijeci. Dati otkaz - takvo nešto bilo je gotovo nepojmljivo

u ono vreme, ali ipak su mi izašli u susret. Tako sam otišao u Rijeku i zaposlio

se u rafineriji ’Romsa’.”

Na pitanje otkuda to da je izabrao baš Rijeku, moj sagovornik

zaverenički izvi obrve:

“Pitanje je na mestu. Imao sam naime plan da se što više približim

Italiji. A otkriću vam i zašto. Kao što znate, u to vreme kod nas je vladala

diktatura proletarijata, po Marksovoj doktrini. Na pijacama se nije moglo

ništa kupiti. Ustajao bih ujutru, po mrklom mraku, da na bonove kupim hleb

u pekari, ali pekar bi mi rekao da hleba nema – sve je već bilo razdeljeno. Pa i

u Rijeci, u kantini bismo za ručak dobili grašak sa žiškom. Kupio sam bio

nešto kukuruznog brašna i mesecima sam za večeru jeo isključivo proju. To mi

je dodijalo.”

Starina na trenutak zastade, popravi naočari, zatim otvori stari kofer i

izvadi nekoliko knjiga sa naslovnim stranama na italijanskom i engleskom

jeziku. Jedna je bila pesnička zbirka, objavljena u Torontu pre samo dve

godine. Jednostavni, gotovo detinji stihovi u njoj slavili su posvećenost veri.

Druga knjiga bila je teološka studija – rasprava o angeologiji, objavljena u

Italiji sedamdesetih godina. U zaglavlju je stajalo ime autora: Leo T.

Jovanovich.

“Jednog dana, 1952. godine” – nastavi on – “krenuli smo brodom iz

Rijeke. Bilo nas je četvorica muškaraca i jedna žena. Duvala je jaka bura,

motor nam se kvario i mislio sam da će nam tu biti kraj. Ipak smo stigli do

Italije. Dospeo sam u logor za izbeglice Fraskete, u provinciji Frozinone, nekih

sto kilometara južno od Rima. Potom sam u Rimu čekao emigraciju za

41

Kanadu i uz put se, iako za to nisam imao dozvolu, zaposlio kao nadzornik na

izgradnji jedne fabrike za hromiranje. Vlasnik je želeo da me zadrži, ali mene

je nešto vuklo preko okeana. U Kanadu sam krenuo aprila 1954. godine iz

Napulja, brodom koji se zvao ’Vulkanija’.”

“Leo je studirao u Torontu” – reče Dragan. “Pitaj ga kako je postao

misionar.”

“Studirali ste teologiju?” – upitah.

“Tri godine. Priključio sam se kanadskom ogranku baptističke crkve

čije je sedište u Pensilvaniji. Zapravo, moje zanimanje za religiju je nasleđeno.

Majka je bila veoma religiozna, kao i njen otac. Pre Prvog svetskog rata, pre

nego što bi počeo posao u radnji, on nikad nije propuštao jutarnje

bogosluženje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kao misionar evangelista, 1961.

godine došao sam u Firencu, gde sam propovedao biblijsko učenje. Kasnije

sam dospeo u Peruđu, gde sam diplomirao na tamošnjem Univerzitetu za

strance. Posle toga nastanio sam se u Trstu, da bih bio bliže Jugoslaviji i majci.

U Trstu sam ostao sve do oktobra 1984. Onda sam se vratio u Kanadu.”

Neko vreme smo ćutali, razmišljajući o onome što je rečeno. Kum

Jovan Dučić, logor Vestone, Pjetro Badoljo, bekstvo preko Jadrana, brod

’Vulkanija”… Ovaj čovek je bio živa enciklopedija dvadesetog veka.

“A onda” – nadovezah se ja – “povratak na rodnu grudu. Zašto baš

Banat?”

“Bog me je rukovodio. U Srbiju sam došao u julu 2003. Vođen duhom,

odabrao sam Zrenjanin, gledajući mapu. Ovo je miran, spokojan grad, sa

mnogo lepih građevina. Želeo bih da na neki način budem od koristi

zajednici. Imam mnoštvo rukopisa. Možda bi neke novine ili časopisi želeli da

ih objave. U tom slučaju bila bi mi potrebna sekretarica, jer se teško služim

42

pisaćom mašinom. U rukopisu imam i veliku antologiju duhovne poezije.

Možda ima zainteresovanih izdavača koji bi želeli da objave ovu knjigu, ili da

prevedu moju autobiografiju sa engleskog? To je rukopis od 396 strana, pod

nazivom ’U službi kralja’.”

Dok sam prelistavao pesničku antologiju Lea M. Jovanovića i čitao

stihove o Hristovom vaskrsenju, o Bogorodici, o hramu Svetog Save u

Beogradu, nametalo se jedno upoređenje. Ako je Zrenjanin izabrana Itaka

Leonida Jovanovića, mora se reći da je ovaj srpski Odisej za dva i po puta

nadmašio svog mitskog pretka. Junak “Odiseje” stranstvovao je dvadeset

godina. Leonid se vratio posle pola veka, iako ga kod kuće nije čekala verna

Penelopa.

Rekoh svojim domaćinima da moram otići do fotokopirnice kako bih

preslikao naslovne strane Leovih knjiga za reportažu. To je potrajalo nekih

pola sata. Kad sam se vratio, u kući me niko nije dočekao. U sobi je tiho

plaminjala plinska peć, a Leonid je spavao opružen na krevetu. Noge su mu

bile visoko uzdignute, oslonjene na dva velika starinska kofera. Htedoh da

ostavim knjige i odem, ali uskoro se pojavi Dragan i probudi starca.

“Dragi prijatelju, nije mi cilj da se namećem” – reče on osovivši se na

noge. “Nikada nisam bio član niti jedne stranke. Nemam putera na glavi niti

za sobom vučem bilo kakve repove. Došao sam da pomognem ovom narodu,

kojem je potrebna duhovna i moralna obnova. Imao sam neobičan život, a

Božja je volja bila da nemam dece. Moja deca, to su moje knjige.”

Izašavši na ulicu, primetih da je već pao mrak. Bilo je prohladno, vetar

je šuštao u krošnjama drveća u Plankertu i odnekud mi u glavu dolutaše

stihovi: “Mračni, kratki dani, sumorno jesenje”. Čija je to bila pesma? Posle

kraćeg razmišljanja, ustanovih da su to “Đulići”. Beše to nešto kao jungovski

43

sinhronicitet. Stihovi Jovana Jovanovića Zmaja u danu u kojem sam već

prošao pored njegove biste, na putu za ulicu koja je nosila njegovo ime. Ima li

u tome neke skrivene poruke?

Obećao sam Leu da ću napisati reportažu, ali nisam mogao jamčiti da

ćemo objaviti i njegove radove. Sledeće nedelje u novinama se, na celoj strani,

pojavila priča pod naslovom “Odiseja kraljevog oficira”.

Prošlo je od tada gotovo mesec dana. Jednog petka, sredinom

decembra, sekretarica reče da me u hodniku čekaju dve stranke. Leo je sedeo

u naslonjači, sa štapom u ruci, a Dragan reče da su svratili vraćajući se sa

molitvenog skupa, jer je starac želeo da mi se zahvali. Kratko smo razgovarali, i

Leo mi tom prilikom preda svoj rukom pisani članak, da ga pročitam bez

ikakve obaveze i možda objavim, ali “bez skraćenja i izmena”.

Posle nekoliko dana pročitao sam napis koji se prostirao na sedam

strana. Rukopis beše zbijen, pomalo nervozan i raštrkan, ali sasvim čitak.

Govorio je o potrebi moralne obnove, o veri kao putu do preporoda

pojedinca i naroda, o solidarnosti koja treba da zameni zavist i omrazu. To

nije bila tema koju bi prihvatile bile koje informativne novine.

Prošla je zima. Jednom sam u prodavnici peciva sreo Dragana. Na

pitanje kako je Leo, on podiže stisnutu šaku i reče: “Kao dren.”

Negde u martu beše otoplilo i put me jednog dana nanese do

Plankerta. Krošnje sofora više nisu bile ogolele – na vrhovima grana pojavili su

se zeleni izdanci. Sa preke strane ulice spazio sam da je prozor Leove sobe

otvoren.

Kad sam dospeo u istu liniju sa kućom, primetih da starac nepomično

sedi kraj zida u sobi. Oči mu behu zatvorene, a pod bradom je obema rukama

držao štap. Možda je dremao, oživljavao u sebi slike sa davnašnjih

44

misionarskih putovanja, ili se molio za spas otadžbine. Itaka u Zmaj Jovinoj

ulici - samotni kutak za čoveka koji se nekim slučajem provukao kroz istorijske

mreže zločina i nesreće.

“Idu dani” – zaista je to bila univerzalna mantra, stara barem koliko i

Heraklitovo “panta rei”. Usamljenost – shvatih da je o tome nešto želeo da mi

šapne Jovan Jovanović Zmaj, one vetrovite večeri početkom novembra.

Usamljenost čoveka kome su knjige ostale jedino potomstvo, bilo da je

utočište pronašao u hladovini kedrova i sofora Plankove bašte, ili je, poput

pisca “Đulića”, pozne dane odbrojavao među vinogradima Sremske Kamenice.

45

TAJNI GRAD

Kada je, decembra 1991, prešla grčku granicu i stigla na Krit, Gordana

Petrović Palfi nije ni slutila da će proteći čitavih jedanaest godina pre nego što

ponovo vidi rodni grad. Iza nje je bila diploma arheologa stečena na

beogradskom Filozofskom fakultetu, uspomene sa brojnih koncerata na koje

je volela da odlazi - i država što je sve zahuktalije srljala u kataklizmu.

Par meseci kasnije, februara 1992, kada su Gordana i njen muž Erne u

putničkoj agenciji na Kritu zatražili dve avionske karte za London, službeniku

je bilo neobično što to nisu povratne, već karte u jednom smeru. Morao je

telefonom da zatraži mišljenje britanskog konzulata, a tamo se zatekao neko

ko je začudo rekao kako nema nikakvih problema, pod uslovom da su putnici

vlasnici starog jugoslovenskog, tada još jedino važećeg pasoša.

To je kratak prolog za priču o egzodusu kroz iglene uši, koju mi je Goga

ispričala onda kad je jedno burno, u ponečemu mučno, a u svakom slučaju

neponovljivo desetleće bilo za nama.

Na koncertu u beogradskom Studentskom kulturnom centru 1989.

godine, sastav “Haustor” svirao je pesme sa najnovijeg albuma “Tajni grad”.

Među malobrojnim poznatim licima u publici video sam tada i Gordanu

Petrović. Retko je ko u tom trenutku pretpostavljao da će proći više od

decenije pre nego što vođa zagrebačkog “Haustora” Darko Rundek ponovo

dođe u Srbiju. A kad je, u decembru 2002, u baroknoj sali pozorišta “Toša

Jovanović”, Rundek održao koncert sa svojim francuskim sastavom, svirajući,

pored ostalog, melodije sa albuma “U širokom svijetu”, u publici je ponovo

46

bila Goga. Bio je to onaj decembar, posle jedanaest godina. Tajni grad njenog

utočišta u decenijskom intermecu bio je britanska prestonica, kao što je

Rundekovo utočište u širokom svetu bio Pariz.

“Još osamdesetih godina nekoliko puta sam bila u Londonu, gde mi

živi tetka, ali Erne je tada prvi put došao u Englesku” – rekla mi je kada smo

posle koncerta naručili kafu u klubu “Zeleno zvono”. Iako mi je odmah dala

do znanja da joj je porodica sada glavna briga, da je u Engleskoj rodila sinove

Danijela i Vinsenta, bilo je očigledno da se nije mnogo promenila od vremena

Studentskog kulturnog centra. Visoka, dugih nogu, s kovrdžavom kosom boje

kestena i radoznalim plavim očima, i dalje je zračila gorljivošću koja joj je

nalagala da se uvek nađe u središtu društvenih zbivanja. Pošto je zapalila

cigaretu, ona razmota pakovanje žvaka i stavi jednu u usta.

“Iznajmili smo stan, a moj muž, koji je studirao elektrotehniku, dosta je

brzo našao posao, najpre u ’Sonijevom’ servisu u trgovačkoj ulici Portobelo

roud. Što se mene tiče, vrlo kratko sam maštala da ću se u životu baviti

arheologijom – to je bilo u studentskim danima. Kada sam došla u Britaniju,

jedna od prvih vesti koje sam zapazila bila je ona o masovnim otpuštanjima

arheologa.”

Na prvi pogled, bila je to jedna od bezbroj priča o mladim ljudima koji

su u predvečerje balkanskog krvoprolića otišli u inostranstvo, ne sluteći, kao

uostalom ni većina onih koji su ostali u zemlji, koliko će dugo košmar trajati.

“Erne je” – nastavi ona – “neko vreme radio u servisu u kraju gde žive

mnoge poznate ličnosti. Jednog dana u radnju je svratio Nik Kejv da popravi

vokmen. Sin Vinsent je posle svima oduševljeno pričao kako je njegov tata

popravio vokmen čuvenom pevaču. Muž je kasnije pronašao bolje plaćen

47

posao. Sada radi kao inženjer za servisiranje medicinskih aparata u jednom

bolničkom kompleksu.”

“Pretpostavljam da ni ti nisi sedela skrštenih ruku” – rekoh.

“Nisam. Počela sam 1998. da radim kao asistent u nastavi u osnovnoj

školi. To me je podstaklo da upišem postdiplomske studije na Univerzitetu

Severnog Londona. Uskoro treba da odbranim magistarski rad sa temom iz

pedagogije.”

“A tvoji klinci, znaju li srpski?”

“Prilično dobro, iako su od rođenja među Englezima, u vrtiću i školi.

Poreklo im odaje i to što vole košarku, koja se u Britaniji slabo igra. Možda

ćeš ih videti. Ostajemo ovde do kraja januara. U školi gde radim sada je

raspust.”

Osvrnuh se unaokolo. Klub je bio krcat. Miris parfema mešao se sa

duvanskim dimom. U susednoj prostoriji, gde su muzičari govorili na

konferenciji za štampu, fotoreporteri su sevali blicevima. U vazduhu se osećalo

da predstoji Nova godina, da će uskoro možda pasti sneg, da će se paliti

badnjaci u slavu još jednog solarnog ciklusa.

“Stvari su se ovde donekle promenile. Razmišljate li o povratku?” –

upitah, iako sam bio uveren da znam odgovor.

“Teško, barem za sada. Ne bih mogla sebi da priuštim još jedan novi

početak” – potvrdi ona moja očekivanja.

“Ima jedna zanimljiva stvar” – rekoh.

“A to je?” – upita ona odbivši dim.

“Mnogi koje smo poznavali razišli su se po svetu. Kad čujem da se neko

iz ovog grada dobro snašao u Beču, Minhenu ili u Americi, to je već obična

48

vest – pas ujeo čoveka. Ali priča o stanovniku metropole koji je kao pogodno

mesto stanovanja odabrao Bečkerek pomalo liči na idealnu novinsku vest...”

“Čovek ujeo psa?”

“Da” – rekoh. “Poznajem Londonca koji je ovde došao da počne iz

početka.”

“Da čujem tu priču” – sevnu ona plavim očima.

* * *

U kombiju kojim je Vasante Perera dovezao svoje stvari iz Britanije,

najviše prostora zauzimala je muzička oprema – pojačala, komjuter, zvučnici i

četiri gramofona nemačke marke “torens” iz osamdesetih godina.

“Zvuk sa gramofona je bolji, a ploče su jeftine. Osim toga, ploča može

da se popravi, a kompakt-disk ne” – rekao mi je na jednoj sedeljci u njegovom

stanu u Ulici Jug Bogdana. Na policama se nalazila oveća kolekcija vinilnih

izdanja, ali i audio-diskova. Bilo je zimsko doba, a parno grejanje je u njegovoj

zgradi svojski radilo. Vasko – kako smo ga zvali – je sedeo na niskom

kanabetu, bos i u majici bez rukava, kao da čezne za dalekim južnim

rastafarijanskim rajevima. Na zglavcima ruku zvečale su mu narukvice, a među

dugim prstima ukrašenim prstenjem držao je cigaretu.

“Oduvek sam” – reče on – “bio opsednut muzikom. Nekada, u

Londonu, imao sam bend sa kojim sam nastupao u barovima. U ono vreme

najviše sam voleo hard rok – išao sam na koncerte “Vajtsnejka”, “Cepelina”,

grupe “Rejnbou”… Danas najviše volim džez, ali i flamenko, kao i klasiku –

Prokofjeva, Rahmanjinova, Paganinija. U stvari, volim sve vrste muzike, osim

elektronske, u kojoj ne mora da svira muzičar nego je sve programirano.

49

Mogu da slušam čak i Frenka Sinatru, što je bilo nezamislivo kad sam imao

dvadeset godina.”

Dok je na gramofon postavljao ploču “Septembar mojih godina”,

postalo mi je jasno da Vasante oteže po lalinski, sa blagom primesom

londonskog akcenta. Sinatrina pesma o mirnoj luci života kao da je

razotkrivala deo njegove motivacije za dolazak u Banat. Zapravo, reč je bila o

povratku. Nekadašnji deran, sa kojim su se ranih sedamdesetih, za vreme

letnjih ferija, družili klinci iz naselja “Lesnina”, vratio se u rodnu zemlju posle

odsustva dugog 27 godina.

“Od svoje tridesete godine želeo sam da napustim Englesku. Ali nisam

znao kuda da odem. Hteo sam da se odselim na Kubu, ali tamo nije lako

emigrirati. U Londonu su mi smetale astronomske klasne razlike. Bogataši kao

da ne dotiču zemlju a beskućnici se potucaju ulicama. Gleda se samo na to

koga poznaješ i šta imaš. Svako je na putu da postane nešto što nije. To nije

mesto za mirnu starost. Posle dugo vremena, došao sam ovde u aprilu prošle

godine. Da posetim tetku i devedesetogodišnju baku Anđu. Zvuči smešno, ali

to mi je promenilo život. Došao sam te godine još jednom u septembru, i tada

sam odlučio da se preselim.”

Vaskov otac Vinsent Perera – ispričao nam on je te večeri - rodio se u

malom mestu Kalutera u Šri Lanki. Ova zemlja, nekadašnji Cejlon, bila je u

prošlosti portugalska kolonija – otud prezime familije ima portugalski prizvuk.

Vinsent je početkom šezdesetih došao u Beograd da studira građevinu.

Stanovao je u studentskom domu, a u Beogradu je upoznao svoju buduću

suprugu Milanku Ristić, čija je porodica poreklom iz Novog Bečeja. Vasko je

rođen 1963. godine.

50

“Samo jednom sam, u detinjstvu, posetio Šri Lanku” – reče on. “Kad

sam imao šest godina preselili smo se iz Jugoslavije u Britaniju. Tamo je moj

otac dobio posao. Najpre smo dve godine živeli u Edinburgu. Već za par

meseci sam tečno govorio engleski. A kad sam stigao tamo, znao sam jednu

prostu rečenicu – ’zatvori vrata’. Ipak, od svoje šeste do četrnaeste godine

svakog leta sam dolazio u Zrenjanin, u goste kod tetke Vesele Ugrinov i njenih

sinova. Do četrnaeste godine sam verovao i da ću se vratiti u Jugoslaviju, da

sam u Britaniji samo privremeno.”

Čulo se kako u kuhinji vri voda. Naš domaćin ode tamo i vrati se

držeći u ruci bakreni ibrik. Pošto je nalio kafu u šoljice, nastavi: “Ali onda

sam tamo upoznao drugove i devojke i započeo svoj život. Više nisam

razmišljao o Jugoslaviji. Posle Edinburga, odselili smo se u gradić Breintri u

južnoj Engleskoj. To je mesto od tridesetak hiljada stanovnika, u kojem

uglavnom živi radnička klasa. Sedamdesetih godina tamo je bilo dosta

rasizma. Moj otac je bio savremenih shvatanja, ali je u isto vreme pripadao i

staroj školi. Smetalo mu je da se uveče pojavi negde na javnom mestu i bude

možda izložen pogrdama. Zato je posle posla radije sedeo kod kuće i čitao

novine. Ali to mu je dojadilo. Kad sam imao četrnaest godina, osnovao je

svoju firmu i otišao da radi u Nigeriji, a kasnije je bio u Istambulu.”

“A ti?” – upitah. “Kada si otišao u London?”

“Sa 26 godina. Pre toga, ideja je bila da nešto studiram, a ja sam hteo

da studiram slikarstvo. Moji su se protivili – koliko ljudi uspeva da živi od

slikarstva? Priznajem, ni mene ideja nije dugo grejala. U Londonu sam

promenio mnogo firmi, ali uglavnom sam radio jedan posao – prevoz pošiljki

brzom poštom. Sve što je potrebno za taj posao je jedna kancelarija, dobra

radio veza, i prevozna sredstva: kombi, motorbicikl, a najvažnije – bicikl,

51

kojim se brzo može stići na odredište kad je saobraćaj gust. Zbog toga danas

poznajem London kao svoj džep, iako mi to više ništa ne vredi” – reče on i

nasmeja se.

Posle izvesnog razmišljanja, dodade:

“Tamo imam devojku. Ili sam je imao, više nisam siguran. Zove se

Melita i rođena je u Osijeku. Zabavljali smo se devet godina. Ona je pozorišni

reditelj i nedavno je magistrirala. Shvatio sam da joj je izuzetno stalo da tamo

nastavi karijeru i pomislio sam da bi bilo lakše da ne živimo zajedno, da svako

pronađe svoj život. Ali ipak mi nedostaje, kao i ja njoj. Povremeno se čujemo

telefonom. Ona bi htela da ja dođem u Englesku da je posetim, a ja bih voleo

da ona dođe ovde. Videćemo…

Iskoristivši trenutak tišine, ubacih se:

“Na šta si mislio kad si rekao da ploča može da se popravi?” Nisam

mogao da se suzdržim, jer mi ovo pitanje nije dalo mira. “Kako ćeš popraviti

staru long-plejku?”

“Jednostavno. Opteretiš glavu gramofona gvozdenjakom, i ploča više

ne preskače.”

“Šta planiraš sada? Možda bi mogao da se zaposliš u nekoj školi stranih

jezika?” – upita ga jedna od devojaka, koja je te večeri prvi put svratila kod

njega, iako je stanovala u istom ulazu, na gornjem spratu.

“Ne znam. U Engleskoj sam se dosta naradio. Sad bih hteo malo manje

da radim. Pokušaću da razvijem posao sa internet trgovinom. Ali moram prvo

da ispitam kako radi ovdašnja pošta. Šta sada da pustim?” – upita on krenuvši

prema gramofonu marke “torens”.

“Može flamenko” – reče devojka. “Da čujem i to čudo.”

52

* * *

“Uvek sam a nikad do kraja, večer u gradu ti donese neki lek, u nekom

kutu gde samoća se zbraja.” Stihovi su to iz pesme “Bi mogo da mogu”,

izvedene pri samom kraju gotovo tročasovnog koncerta koji je Darko Rundek

sa svojim “Kargo orkestrom” održao u pozorištu “Toša Jovanović” s proleća

2005. Ono što se te večeri događalo u Talijinom kutu gde se zbrojilo oko tri

stotine poklonika muzike nekadašnjeg vođe “Haustora” moglo bi se opisati i

kao seansa ili neka vrsta javne probe, koju bi ponajbolje bilo snimiti u duhu

dogma manifesta Larsa fon Trira - kratki rezovi, kamera iz ruke, manje-više

prirodno osvetljenje.

Violinistkinja muškog pola Izabel izgarala je na sceni i ženstveno

odgovarala na aplauze, Rundek je popušio par cigareta, razgovarao sa

publikom, ispričao nekoliko anegdota koje su mogli da razumeju oni s

odličnim čulom za njegov zbrzano-zapinjući govorni manir. Koncert je imao

pauzu i u gužvi u foajeu tada sam, po drugi put za nekoliko dana, ugledao

osobu koja mi se učinila poznata. Da, Goga je ponovo bila u gradu, a Rundek

je po svemu sudeći bio neka vrsta medijuma.

Koncert se okončao nešto pre ponoći. Bilo je sveže majsko veče, ali u u

centru su već radile letnje bašte. Nađosmo dva slobodna mesta u kafeu na

Trgu slobode, nedaleko od pozorišta.

“Rundek se promenio” – reče ona. “A verovatno smo se promenili i

mi.” U ustima je imala žvaku, ali ovog puta nije zapalila cigaretu.

“Da, mnogo je vode proteklo Begejom…” – rekoh, i ne dovrših misao.

Posmatrao sam je. Imala je isti, prodoran pogled, a plave oči odavale su

radoznalost. Sa moje tačke gledišta, nije se promenila, ali niko nije mogao

53

poreći da su prošle tolike godine. Uz to, u njenom držanju, manirima,

ogledao se pečat nekog drugog podneblja, drugačijeg mentaliteta.

“Kako su Danijel, Vinsent?”

“O, uveliko treniraju košarku. Juče smo u butiku kupili dresove sa

Stojakovićevim imenom.”

“Verovatno si već magistrirala?”

“Da, sada radim u jednoj srednjoj školi.” Dok je to izgovarala, gledala je

mimo mene, kao da je među prolaznicima ugledala nekog poznatog. Pomislih

da sam joj dojadio svojim ispitivanjima.

“Je li ono Vasko?” – upita ona.

Osvrnuh se i ugledah crnoputog momka u patikama i duks-majici, kako

gura bicikl. Kosa mu je bila svezana u rep, a na glavi je imao bejzbol kapu.

“Svet je mali” – rekoh – “a ovaj grad posebno.” Zamolih Vasantea da

nam se pridruži.

“Pričali su mi kako si pobegao od džungle na asfaltu” – obrati mu se

Goga, osmehujući se.

“Od svega pomalo. Verovatno od onoga što bi mi smetalo i u drugim

velikim gradovima.”

“Znam vrlo dobro šta u Engleskoj znače stalež i novac” – reče Goga.

“Ali moje iskustvo je da je država spremna da pruži ruku onima koji žele da

unaprede svoj život. Zahvaljujući tome, moja porodica je od države dobila

kuću u opštini Noting Hil već oktobra 1993. Jednostavno, prijavili smo se na

opštinsku listu za čekanje. Kao porodici sa detetom, naš slučaj je uskoro

pozitivno rešen u stambenom fondu. U kom delu grada si živeo?”

“U centru, u Kemdenu i Sohou” – reče Vasko. “Kao što znaš, tu je leglo

zabave, dolaze turisti iz celog sveta. U stvari, voleo sam druženje, možda i

54

previše. Nekih sedam godina izlazio sam u grad doslovno svake večeri. Tek u

poslednje tri počeo sam više da ostajem kod kuće. Kada bih sakupio sve

drugove i devojke sa kojima sam se družio, bilo bi ih jako, jako puno. Ali na

kraju mi je ostalo samo dva ili tri druga. Ljudi menjaju prebivališta, odlaze u

inostranstvo, u drugi grad ili u drugi deo Londona…”

“U malom gradu, ljudi uglavnom ostaju gde jesu i svi uglavnom znaju

čime se baviš“ – reče Goga. “To je ono što ti odgovara?”

“Sve to nije problem, ako u gradu nema nasilja. Ovde je prilično

mirno. Kada sam došao pre nekoliko godina, grad je bio isti onakav kakvog ga

se sećam iz detinjstva. Čak sam našao stan u istom ulazu u kojem živi moja

tetka. Brzo sam obnovio znanje jezika – sad mi se dešava da se setim neke reči

za koju nisam ni znao da je znam. Jedino što sam u Londonu navikao da u

pabovima uvek ima puno ljudi koji se tiskaju oko šanka. To je lakše za

upoznavanje. Ovde su ljudi više navikli da sede za stolovima. A priznaćeš -

malo je glupo da priđem za nečiji sto sa izjavom: ’Zdravo, ja sam Vasko’.”

Konobar priđe i odnese prazne šoljice. Više nisu služili piće. Vasko

zaklatara narukvicama i zapali još jednu cigaretu. “Stigneš li na koji koncert,

tamo na ostrvu?” – upita on.

“Izgleda da sam za koncerte imala više apetita dok sam bila ovde. Tamo

sve na dohvat ruke, ali čar se malo izgubila. Ipak, tu i tamo stignem na pokoju

svirku. Jedna mi je ostala posebno u sećanju. Kupili smo karte za koncert

Boba Dilana, 5. oktobra 2000. Pre nego što smo krenuli, čuli smo za najnovije

vesti iz Srbije. Bio je to za sve nas dupli praznik.”

Goga uzdahnu i pogleda na sat. Deca su kod kuće verovatno već bila

zaspala, ali nešto joj nije dalo mira. Postajalo je sve hladnije i na trgu je bilo

sve manje prolaznika. Kružila je pogledom, posmatrajući čas gradsku većnicu,

55

čas zgradu muzeja na čijoj su fasadi dremali golubovi. Šta joj se vrzmalo u

glavi? Da li se naposletku iscrpla magija “Tajnog grada”? Hoćemo li se ikada

više videti?

“Ovo je suludo” – reče ona obraćajući se meni – “ali i sam si rekao da

je svet mali. Kada si mi pre tri godine ispričao priču o Vasku, sve sam to

prenela Erneu. On se setio da je imao poznanika na Barnet Hilu, kome je

jednom bila hitno potrebna opravka muzičke linije. Dogovorili su se da mu

uređaj pošalje brzom poštom. U servis u Portobelo roudu muzičku liniju

doneo je mladić koji mu je izgledao kao Indus ili Jamajkanac. Onda je

zazvonio telefon. To sam bila ja, i Erne je odgovorio na srpskom. Kad je to

čuo, mladić je tvrdio da je Srbin iz Banata.” Goga pogleda Vaska i začkilji

očima. “Da nisi to bio ti?”

“Ha, ha!” – prasnu u smeh Vasante. “Verovatno jesam. Ko će se toga

setiti. Sumnjam da ima mnogo Banaćana iz Šri Lanke.”

On zabi pikavac u pepeljaru i pruži nam ruku. Pozvao nas je da ga

posetimo u njegovom stanu. “Imam dosta nove muzike. Kupio sam dvesta

novih diskova, osamdeset dinara komad. Čoveče, kad se samo setim da sam ih

u Londonu plaćao deset funti!” – reče on hvatajući se za glavu.

Vasante Perera, čovek koji se naradio, i koji je sada želeo da radi malo

manje. Pre nego što je seo na bicikl, dodade: “Izgleda da više nema tajni, ni u

jednom gradu. A London ima 12 miliona stanovnika!”

56

PUSTINJSKA RUŽA

“Sve u svemu, u Africi sam proveo četrnaest godina. Nisam bio jedino

u Kongu, Somaliji i Obali Slonovače. A u rodni grad sam se vratio sa dve

hiljada nemačkih maraka i 40 čekova. Ostao sam bez kuće, porodice i

ušteđevine. U firmi sam dobio otkaz, iako mi je navodno sledovala

otpremnina. Imao sam i 16 hiljada dolara na računu u jednoj zagrebačkoj

banci, ali taj novac ne mogu da izvučem. Nekad sam bio nepoželjan jer sam

izbegao učešće u ratu, ali kažu da je u međuvremenu proglašena amnestija. U

svakom slučaju, do novaca do danas nisam došao.”

Živa Markov predahnu, otvori kredenac i izvadi flašu domaće rakije. Ja

odbih ponudu - pisao sam beleške i bila mi je potrebna bistra glava. Moj

sagovornik natoči sebi pola čašice, opet iz poslovnih razloga - bilo mu je

potrebno da mu se razveže jezik.

Prošlo je bilo već pet godina otkako su ukinute međunarodne sankcije,

ali za putovanje u inostranstvo i dalje su bile potrebne vize. Plate su, kao uvek,

bile male, a čovekovi prohtevi, kao svuda, preveliki. Uz to, nije mi padalo na

pamet da se mrcvarim u redovima pred stranim ambasadama. Sve me je to

navodilo da razmišljam o pouci Andersenove priče o čarobnim kaljačama.

Sreća se, u toj priči, opkladila sa Brigom da će priuštiti nepojamno

zadovoljstvo svakome ko obuje kaljače što poseduju moć da presele čoveka u

vreme ili prostor koji ovaj smatra savršenim.

Nuto belaja, svako ko je oprobao ovu mađiju loše je prošao, pa i onaj

student koji je više od svega maštao o putovanjima. U Švajcarskoj je sav

57

otekao od vožnje u neudobnim kočijama, a kad je, trenutak kasnije, poželeo

da se nađe u Italiji, kraj Trazimenskog jezera smesta su ga krvnički izujedale

buve. Ispostavilo se da su čarobne kaljače zapravo svojina Brige. Niko srećan a

niko dovoljan - bila je to, po logici kiselog grožđa, uteha za prisilno sedenje

kod kuće. No crv nemira morao je nekako biti zadovoljen. Izgledalo je da sam

pronašao prilično bezbolnu metodu - pisao sam reportaže o svetskim

putnicima, kako bih iz prve ruke prokrstario meridijanima, a da ne moram da

strahujem od gubitka dokumenata, iznenadnih revolucija i brodoloma.

“Živa Markov bio bi ti zahvalan sagovornik” - rekao mi je jednog dana

kolega sa posla. “On je specijalista za remont turbina. Nekada je na terenu u

Africi zarađivao vreće dolara. Firma “Hidroelektra” obezbedila mu je kuću u

zagrebačkom naselju Trnovčići. Iz braka sa prvom ženom iz Kisača ima dve

ćerke, kao i petoro unučadi. Drugi put se oženio sinovicom Gojka Šuška,

čoveka koji će kasnije postati hrvatski ministar odbrane. Ima sina koga nije

video već dvanaest godina.”

Izgledalo je kao da u toj priči ima štofa. Uz to, mogao sam upoznati

vreli dah sahare i tropskih prašuma bez graške znoja.

Svog sagovornika pronašao sam nedaleko od centra grada, u ulici Dr

Emila Gavrile, koja je dobila naziv po jednom od prvaka bečkerečkih Srba

uoči Prvog svetskog rata. Živa Markov, stručnjak za turbine, živeo je u

dvorišnoj garsonjeri koju je nasledio od majke. Na nahtkasni u omanjem

predsoblju nalazio se starinski radio “Nikola Tesla” sa pozlaćenim nazivom,

do njega plastični veker što je setno odbijao sekunde, i bronzana Titova bista.

I na zidu, kraj porodičnih fotografija, visio je kolorni portet Josipa Broza.

“Kada je počelo moje stranstvovanje?” - ponovi on pitanje koje sam mu

postavio, pošto je otpio gutljaj iz čašice. Odmerio me je prodornim pogledom

58

kroz naočari velike dioptrije. Imao je uglađeno držanje, onakvo kakvo, bez

obzira na obrazovanje, vremenom steknu ljudi koji su u velikom svetu radili za

ozbiljne poslodavce.

“Bilo je to” - reče on - “1981. godine. Imao sam trideset tri godine i

petnaest godina radnog staža. Radio sam kao mašinbravar u fabrici radijatora.

Bio sam razveden, zarada je bila mala, a firma me je izbacila iz dodeljenog

stana. Jednostavno, nisam imao rešenje. Ali te godine upoznao sam Zlatu

Šušak, koja je došla u posetu sestri u Aradcu. Rešili smo da se uzmemo. Majka

moje buduće supruge bila je Slovakinja iz Bačkog Petrovca, a udala se u

Posušju u zapadnoj Hercegovini za Ljuba Šuška, rođenog brata Gojka Šuška,

koji će mnogo kasnije postati jedan od najbližih saradnika Franje Tuđmana.

Zlata i ja smo odlučili da se odselimo u Zagreb, gde su postojali izgledi da se

zaposlimo u građevinskoj firmi.”

Slušajući, krajičkom oka osmotrih bronzanog maršala koji me je

posmatrao sa nahtkasne. On kao da je s ponosom poručivao: osamdesete

godine bile su idilične u odnosu na ono što će uslediti naredne decenije. Moj

sagovornik nastavi:

“Oboje smo brzo dobili posao. Žena se zaposlila kao šef računovodstva

u “Hidroelektri”. Mene je ista kompanija već 1983. poslala na teren u Alžir.

Tamo sam s prekidima ostao godinu i po dana. Bilo je to dobro nameštenje -

za dobijanje takvog posla ispod ruke se plaćalo i po dve hiljade nemačkih

maraka. Firma nam je plaćala i troškove za iznajmljenu kuću u zagrebačkom

naselju Trnovčići. To je kraj u kojem većinom žive došljaci iz zapadne

Hercegovine, za koje se obično kaže da su zadrti, a za koje je izvesno da su,

pored došljaka iz Janjeva sa Kosova, najbogatiji u Zagrebu. Što se mene tiče,

moram reći da sa susedima nisam imao nikakvih problema, sve do 1991.

59

Naravno, uvek je bilo prijateljskih podbadanja. U kafani u Trnovčićima umeli

bi da mi kažu: ’Četnik, može špricer?’ A kad bih došao ovamo, pitali su

me:’Ujka, hoćeš gemišt?’”

Po povratku iz Alžira, preduzeće je Živi Markovu ponudilo da se, uz

istu platu, doškoluje na zagrebačkoj stručnoj školi “Đuro Đaković”.

“Za godinu i po dana završio sam peti stepen i započeo šesti, na odseku

za mehaničke strojeve i turbo uređaje. To mi je pružilo osnov da kasnije

postanem jedan od ne baš mnogobrojnih stručnjaka koji imaju sertifikat za

vađenje rotora, koji predstavlja samo srce turbine.”

Potom su počeli da se nižu poslovi u Africi: Maroko, Tunis, Libija,

Egipat, Čad…

Živa Markov popravi naočare i počeša se po glavi.

“Kazablanka… Najegzotičniji od gradova koje sam posetio. I

najuljuđeniji. To se ne zaboravlja. Iako ga svi mi verovatno posmatramo kroz

Bogartove naočari. Ne znam kako je danas, ali kafana Hemfrija Bogarta još je

postojala tamo u izvornom obliku. Sa istim ventilatorima, šankom i ogradom

od trske. Na sukovima se moglo naći sve, od pitona do zmijskih koža i

najboljeg zlata.”

Iz fioke, gde ih je očigledno bio unapred spremio, on izvadi dve

fotografije. Jedna je bila sa trga u Kazablanki, druga iz Kaira. Na obema

slikama Živa Markov je bio u društvu sa nepoznatim ženama.

“Prijateljica” - objasni on, pokazujući prstom na ženu iz Kaira.

“Posebna priča je Gardaja. Grad u srcu pustinje, u Alžiru. Do njega se putuje

na rate, jer se asfalt danju topi i lepi za točkove. To je oaza prepuna

kockarnica, jedno od retkih mesta u arapskom svetu gde se služi alkohol. Da

anisam video, ne bih poverovao. Malo je drugačija priča u centralnoj Africi.

60

Sećam se, ispred kafane u Čadu visio je, kao reklama, oderani komad

jagnjetine, po kojem su se skupljali rojevi muva. Kad smo naručili jelo, desilo

se nešto što nismo očekivali. Vlasnik je jednostavno lupio taj komad da

rastera muve, i stavio ga da se peče. Tako je to bilo - ti jedeš njega, a on jede

tebe. Ali moraš da jedeš da ne bi napravio “haram” - greh i uvredu domaćina.”

On uzdahnu i sleže ramenima. “Sigurno nećete rakiju?”

“Možda kasnije” – rekoh. “Rekli ste da su početkom devedesetih

događaji počeli da se zgušnjavaju?”

“Tako nekako. Krajem 1990. radio sam u Medeji, svetom gradu na

istoimenoj planini u Alžiru. Jednog jutra, 14. oktobra te godine, kao šef

smene krenuo sam na gradilište sa vozačem autobusa. U tom kraju

svakodnevno smo sretali jednog pastira. Tog jutra zatekli smo ga mrtvog, a

ubijen je bio i njegov unuk, kao i sve ovce. Bila je ostavljena poruka na kojoj

je pisalo “FIS” - Front islamskog spasa (Front Islamique du Salut). Nešto je

puklo u meni i istog časa rešio sam da razdužim opremu i vratim se u

Jugoslaviju. Menadžer mi je rekao da ću zbog toga verovatno dobiti otkaz, ali

to me nije zabrinjavalo. Istog dana imao sam avion i vratio sam se u Zagreb.

Tri godine kasnije, 14. decembra 1993, u kampu Tamesguida kraj Medeje,

islamski ekstremisti pogubili su 14 mojih kolega, koji nisu verovali u ono na

šta sam ih upozoravao.”

U Zagrebu je Živu Markova očekivala nova drama:

“Počeli su sukobi, zuckalo se o otkazima, a naslutio sam i da ću dobiti

poziv za mobilizaciju u hrvatsku vojsku. Nisam želeo da u tome učestvujem, a

predosećanja su se obistinila. Jedne večeri, 1991. godine, vojna policija je

osvanula na kapiji moje firme. Prijatelj mi je pomogao da se sakrijem u krugu

preduzeća, a kasnije te večeri preskočio sam žičanu ogradu i zaputio se pravo

61

na železničku stanicu. Voz je polazio u 23.10. Bilo je to najdužih deset

minuta u mom životu. A bio je to i poslednji voz, jer je samo nekoliko dana

kasnije minirana pruga kod Vinkovaca.”

Dok smo razgovarali za stolom u predsoblju garsonjere u ulici Dr Emila

Gavrile, inženjer Živa Markov na trenutak prekide priču da bi zapalio

cigaretu. Imao je - reče on - problema sa anginom pektoris, ali kriza je prošla i

doktor mu je rekao da živi normalno. Zato sada sebi daje malo oduška.

Nekada, u Africi, imao je 110 kila i bio je zdrav kao dren.

Po povratku u rodni grad, odmah je počeo da traži posao. Bio je

konobar, a radio je i najrazličitije privremene poslove - od zidarskih do

bravarskih.

“Ipak, kao da me je nešto ponovo vuklo u Afriku. Krajem 1992.

zaposlio sam se u jednoj pančevačkoj firmi i ponovo otišao u Libiju. Tamo, u

kampu kraj Ras Lanufa, kongresnog grada na obali Sredozemnog mora,

očekivalo me je iznenađenje. U krugu od 500 metara bili su smešteni radnici

iz tri firme - iz Slovenije, Hrvatske, i naša iz Srbije. Družili smo se bez ikakvih

ispada, i to u vreme dok je besneo rat. Zajedno smo pekli rakiju od urmi i

smokvi, koja je pravi specijalitet, i zajedno smo pecali na moru. Tamo, na

drugoj strani Mediterana, bilo je to zlatno doba. Zapravo, po klimi i uticaju na

zdravlje, Afrika je meni uvek najviše odgovarala.”

Kao da mu je nešto iznenada sinulo, Živa ustade i iz vitrine izvadi

neobičan prirodni ukras, kameni cvet boje bele kafe, sa oblicima koji

podsećaju na razuzdanu igru kristala u stenama. Setih se da sam opis takvog

predmeta sasvim nedavno našao prevodeći roman “Usijanje” Tima Parksa:

zaobljene, uglačane latice od peska koje je saharski vetar ščvrsnuo u složenu

simetriju.

62

“Znate li šta je ovo?”

“Pustinjska ruža” – rekoh.

“Tačno” – reče on, blago razočaran što iznenađenje nije bilo potpuno.

“Našao sam je u Alžiru, u Gardaji, najvećoj saharskoj oazi. Formira se u

pesku, od kapljica rose. Da bi nastala, potrebne su decenije. Ovakve stvari vrlo

je teško izneti iz Alžira. Ali meni je to nekako pošlo za rukom.”

“Odlično” - rekoh. “Eto pravog motiva za novinsku fotografiju.”

Dok je digitalni aparat foto-reportera bešumno nizao snimke, u

predsoblju dvorišne garsonjere u ulici Dr Emila Gavrile čulo se samo setno

odbijanje plastičnog vekera. U ruci inženjera Žive Markova počivao je kameni

cvet, saharska ruža, za čiji nastanak su potrebne decenije, čitav životni vek. Ali

u mojoj svesti zadržala se jedna druga slika iz stana koji je negdašnji afrički

panter nasledio od majke. Kazaljke sata na nahtkasni kraj starog radija

“Nikola Tesla” kao da su poručivale nešto drugo: kad se jednom opiše pun

krug, stvari se ponovo vraćaju na početak.

“Ponekad se telefonom čujem sa sinom Dušanom” - reče on, kao da se

toga iznenada setio. Uvećane oči žmirkale su mu iza stakala naočara na

dečački način. “Nisam ga video od početka devedesetih. On u Splitu studira

arhitekturu. Nekoliko puta je pokušavao da dođe kod mene, ali tada je bio

maloletan i to mu nije pošlo za rukom. Od žene sam se rastao. Cela ta stvar je

bila osuđena na propast. Što se mene tiče, očekujem poziv od one pančevačke

firme, za posao po ugovoru. Jesen je vreme za remont turbina, a posla u Africi

ima na pretek.”

Prošlo je neko vreme, možda godinu dana. Sreo sam poznanike,

supružnike koji su živeli u ulici Dr Emila Gavrile.

63

“Čitali smo onu reportažu o Živi Markovu” - reče žena. “On stanuje

blizu nas. Nedavno je opet bio u bolnici. Imao je napad angine pektoris.”

Ponekad pomislim kako svaki čovek ima čarobne, nevidljive kaljače.

Kako ga one naposletku zaista odvedu tamo kuda je u dubini duše naumio.

Ali opklada je još na snazi, jer ni do danas nije utvrđeno - pripadaju li one

Sreći ili Brizi?

64

ONI POSTOJE

Kroz ovalni prozor “Aeroflotovog” tupoljeva koji je poslednjih dana

decembra poleteo sa Surčina videle su se najpre trakasto raspoređene,

razlokane sremske oranice. Potom, sa nešto veće visine: vlažni, golubije sivi

novobeogradski blokovi. Avion je uskoro zamakao među oblake. Iznad njih, sa

druge strane, bilo je vedro. Krila letelice se iskrenuše. Smer poslepodnevnog

leta vodio je na severoistok i veče se zbog toga spuštalo krajnje ubrzano. Sve

me to iz nekog razloga podseti na Despotova: svaki oblak nade na nebu i svaki

pramen magle na Zemlji su verodostojna stvorenja od kojih mi vodimo

poreklo. Ljudi su okamenjeni, skvrčeni anđeli. Ali ni tu nije kraj, jer lanac

promena će na kraju dovesti do pojave novog, neočekivanog čoveka. Do

stanovnika novog sveta, u kojem je sve postalo zamena, poput Evrope broj

dva koja je izgrađena negde u Sibiru. Posle dva i po sata leta, sunčevi zraci više

ne dopiru do brežuljkastog mora gustih oblaka. Ali sred sveopšte tmine dešava

se nešto drugo: namreškana pučina počinje da svetluca odozdo. Pod morem

oblaka kao da se bude davno uspavane fluorescentne lignje. To je noćna

rasveta drevne Moskovije. Majke gradova, kako je naziva Tolstojev mudrac

Platon Karatajev. Aeroplan počinje da ponire. Sledeće što se vidi je bleštavi

ćirilični natpis Šeremetjevo. Čestice snega trepere pod svetlošću neonki dok

crvena vozila zimske službe ubrzano raščišćavaju smetove sa pista.

“Jel’ bilo turbulencije?” – pita me Sonja posle pasoške kontrole.

“Ne, sasvim pristojan let” – kažem. “Ali uvek ima nekog drmusanja,

škripe. Krila uvek malo vibriraju. Dokle ćemo se voziti ovim zastarelim

tehnologijama? Već je 21. vek, a još nisu izmislili teleportovanje.”

65

Ona krivi usta, u crnim očima nazire se osmeh.

“Šta ti je čovek!” – kaže, posebno naglašavajući poslednju reč

retoričkog pitanja. “Dopustiš mu da zameni ’juga’ vazdušnom lađom, i on

odmah nije zadovoljan. Hoće teleportovanje. A mogao si i vozom, klaj-klaj.

Dve noći i dva dana.”

Pokretnim stepenicama, kroz tunel prokopan pod izrazito kosim uglom,

dospevamo do najdublje, “kaljcovaje” metro linije, kružne trase koja opasuje

gradsko jezgro. Voz je naišao istog trenutka kad smo zastali na platformi.

Posle pola sata vožnje od aerodroma, glas iz zvučnika kaže da stižemo

do stanice Kijevskaja. Duboko pod zemljom, kao u oknu rudnika, hiljade ljudi

je u poslednjoj deceniji Staljinove ere gradilo ovaj hol sa mramornim

stubovima i skulpturama, Sa zidnih mozaika posmatraju nas radnici sa

čekićima i radnice u keceljama, seljaci sa traktorskim cilindrima i seljanke sa

kotaricama, na visini socijalističkog zadatka. Kaljcovaju liniju podzemne

železnice sa svih strana zrakasto presecaju linije koje, na nešto manjoj dubini,

vode ka središtu grada. Kijevskaja je jedna od tih tačaka preseka: može se

presesti na liniju ka Kremlju, ili izaći na površinu. Mi činimo ovo drugo.

“Ovde se to desilo” – veli Sonja, zastajući na trenutak, dok se vrata

zatvaraju iza nas i kompozicija nastavlja svoju kružnu turu. “Išle smo na

klizanje u park Gorkog. Kad smo ušle u vagon, videle smo tog tipa, tamo na

stepenicama. Bila je gužva, ali on je zastao i izvadio mobilni telefon. Gabrijela

ga je prva spazila. Živa se pojela što nije ponela foto-aparat.”

“I?”

“Odmah sam ti poslala poruku. Mislila sam da sanjam. Bio je to tvoj

dvojnik, jednojajčani blizanac. Ista frizura, ista boja kose, isti oblik lica. Imao

je čak isti kaput kao ti. Onda je voz krenuo.”

66

“Je li bio sam?”

“Sa njim je bila devojka.”

“Zgodna?”

“Onako. Plavuša sa šiškama. Prćast nos. Bundica.”

“Otkriću ti jednu tajnu” – kažem. “To sam zaista bio ja. Imao sam

poverljiv obaveštajni zadatak.”

“Aha. A plavušu su ti podmetnuli, sa ciljem da te zavede?”

“Ne, Plavušu sam sredio još pre toga. Napravio sam od nje dvostrukog

agenta. Ona sad radi za nas.”

“Shvatam. Tvoje ime je Bond. Džejms Bond.”

* * *

Na površini, nedaleko od Kijevskaje, prostire se Kutuzovski prospekt,

debela saobraćajna arterija koja nadire ka središtu grada. Bulevar sa deset

saobraćajnih traka, duž kojih su nanizane luksuzne trgovine i stambene zgrade

diplomatskog korpusa.

“Požuri, zeleno je” – kaže mi Sonja pre nego što ćemo stići do

Dragomilovske pijace, a potom do Gabrijelinog stana.

“Gde je zeleno?”

“Kako gde? Pa na semaforu.”

“Izvinjavam se. Nisam poneo dvogled.”

Na Dragomilovskoj, trgovci ponegde zatvaraju radnje. Ali kod

Azerbejdžanaca se još mogu kupiti sušene mandarine, dunje, bajoslovni

orijentalni začini. U pekari kod Tadžika još se puše lepeške i hačapuriji.

67

Kosooki prodavac maše kutijom crnog kavijara. “Samoe lušče. Astrahanski!

Super!”

Sonja me hvata pod ruku, popravlja krznenu kapu. Oko uličnih

svetiljki besno se kovitlaju sitne pahulje. Nedaleko od spomenika Bagrationu

skrećemo u ulaz višespratnice. Gabrijela je već postavila samovar. Sudeći po

mirisu, unutra grgori čaj sa cimetom.

“Odavno te nije bilo” – kaže, prekrštenih ruku, stojeći kraj sudopere.

“Grešiš“ – kažem. “Bio sam tu pre dve nedelje. Kod jedne plavuše.

Štaviše, mislim da sam te video u metrou.” Ona se osmehuje, klima glavom,

razmenjuje pogled sa Sonjom. Ja se nadovezujem: “A ti? Kako je Milan? Kako

je u ambasadi?”

“Pusti to. Radim sve više i više. Juče sam prevodila četrnaest sati, bez

prekida. Mislim da ću potražiti drugi posao. Imam neke ponude. A Milan je

na raspustu, poslala sam ga u Beograd.” Kad je na sto postavila šolje, dodaje:

“Tu je Volođa. Rekao je da ga pozovem kad dođeš.”

Iz sobe na drugom kraju dugačkog predsoblja čuje se mrmljanje, kašalj.

Papuče šljapkaju i u kuhinju dolazi čovek od svojih sedamdeset godina, sede

kose i gustih, kovrdžavih obrva. Gabrijelin stanodavac.

“Zdravstvujte” – kaže, gledajući me prodorno svojim pepeljasto-plavim

očima. U Rusiji, vrlo teško prelaze na ti. “Gruškin. Vladimir Ivanovič” –

predstavlja se, sedajući za sto. Gabrijela kaže da je on patriota starog kova. Pre

penzionisanja radio je kao geometar. Proputovao je najudaljenije krajeve

Rusije i Sovjetskog Saveza. Sada ima jedan hobi: meša votku i pivo, i ponekad

fućka debele cigare. Sve to pomalo dodijava njegovoj ženi, koja radije sedi na

dači u Podmoskovlju. Vrlo brzo na površinu izbija njegov lajtmotiv: Rusija je

najveća, nepobediva država. U ogromnim prostranstvima kriju se nepojamne

68

rezerve ruda i energenata. Naučnici u Rusiji stalno dolaze do novih otkrića. O

tome se uopšte vrlo malo zna.

“Imali smo smutno vreme” – kaže. “Ali nije nam prvi put. Tako je bilo

i u vreme Godunova. Sada ponovo stajemo na noge.” Potom se poverljivo

naginje preko stola i upire kažiprstom. “Ovih dana – kaže znatno tišim

glasom – “testirana je jedna potpuno nova raketa. Može da skreće levo i

desno, a radar je ne raspoznaje. Neverovatnom brzinom prešla je sedam

hiljada kilometara, od tačke A do tačke B. Bez greške je pogodila cilj. Privreda

kreće. Sve je više novih investicija, i u najudaljenijim krajevima…” Posle

kratke stanke, namršteno dodaje: “Jedino smo malo zapustili Srbiju. Ali ne

možemo baš svugde da stignemo.”

Ispada kao da je Srbija svojevrsna ruska republika, koja je sticajem

nepredviđenih okolnosti previše otplutala nizvodno. Sonja ga zato pecka:

“Manite vi nas. Videli smo kako ste se pokazali, kad su nas gađali

bombama.”

“Harašo, harašo” – kaže on. I odjednom ga malo zasvrbi glava.

“Volođa” – tešim ga ja. “Kad mi sami sebi maestralno zapaprimo, ni

đavo nas ne može izvaditi iz čabra.”

Gabrijela pogledava na zidni sat. “Idemo na Arbat” – kaže, skupljajući

šolje. “Još nije kasno.”

* * *

Neko je lepo rekao – mali narodi su začin čovečanstva. O tome

razmišljam dok se liftom spuštamo u prizemlje i izlazimo u hladnu noć. Ali

kad se iz rascepkanog Balkana, gde se ostrašćeni biberčići tako preispoljno

69

busaju u prsa, dospe u koordinate države što seže od Baltika do Ohotskog

mora, čovek vrlo lako može poželeti da ostatak života provede na gozbama i

balovima. Ima ko da brine svetske brige. Ako mu dozlogrdi da celog veka bude

samo mirođija čovečanstva, može mu čak pasti na pamet da se pretopi. Da

postane pripadnik velikog naroda, u zemlji sa debelom zaleđinom, gde mu

neće stalno lupati macole u počivkama između barenja u uzavrelom čabru.

No to je samo zov sirena, za malu družinu što gaca pločnikom

Kutuzovskog prospekta, prekrivenim tankom glazurom susnežice, na putu ka

Kijevskajoj stanici i Hard-rok kafeu na Starom Arbatu.

“Zašto je Kutuzovski tako širok?”

“Navodno je” – veli Gabrijela – “carica Katarina naredila da širina ulice

mora biti dva puta veća od visine okolnih zgrada. Tako bar kažu.”

“Hm, dobro je što joj nije palo na pamet da gradi svetski trgovinski

centar” – velim. “Morali bismo čekati da izmisle tupoljev da bi se prešao

sokak.”

Posmatrajući putnike koji se uz prigušen žamor tiskaju hodnicima

podzemne dvorane, praćeni budnim okom kamera i nadzornika u

zastakljenim kabinama, pomišljam kako su davnašnji trudbenici sovjetskog

društva uistinu na opipljiv način zadužili svoje sunarodnike i potomke. I

turiste, koji danas za petnaest rubalja mogu da skoknu sa jednog na drugi kraj

Moskve.

Hard rok kafe je ultramoderan lokal na tri nivoa, sa plesnim

podijumom, pri čemu su uramljeni posteri Hendriksa i “Cepelina” sve što se

odnosi na hard rok. Opaka istina je da di-džej ovde zapravo pušta Rikija

Martina i Dženifer Lopez. Vlasnici su izgleda odavno procenili da od olinjalih

70

rokera nema vajde. Ali zato se ovde (u Hard rok kafeu!) može naručiti fensi

večera.

“Šta ćemo?” – pita Gabrijela.

“Zna se. Naćos” – odgovara Sonja. Zatim se obraća meni: “Fina

zakuska. Navadile smo se na tu stvar. Meksičko jelo - kukuruzni čips sa

prelivom od sira i pečurki. Sedamsto pedeset rubalja.”

“Koliko vidim, mnogi ovde i dolaze uglavnom da bi večerali” – kažem,

posmatrajući kravataše u japi opremi.

Gabrijela se osmehuje. “Sve u svemu, Ruje vole dobro da njupaju. Ne

samo u restoranima, već i u kafeima, barovima, čak i na koncertima. Zato će

te na ulici vrlo čudno gledati ako nešto žvaćeš s nogu.”

“Ali u metrou sam video studentkinje koje suču pivo iz konzerve. Na

njih niko ne obraća pažnju” – velim.

“To je već druga stvar. Razdaljine su velike. Čovek ožedni.”

U Hard rok kafeu ima raznog sveta. Mešaju se kožne jakne sa nitnama i

poslovni blejzeri, visoke potpetice i retro martinke. No pažnju na sebe skreću

likovi u šimikama - pravim pravcatim, dva broja većim špiceroljkama, nalik na

hidro-glisere. Model 1977.

“Ovo treba dekretom zabraniti” – kažem, s balkanskom nadobudnošću.

“Prijaviću stvar Putinu.”

Oko ponoći izlazimo na ulicu. Sneg je napadao već toliko da ga moraju

raščišćavati mehanizacijom. Krećemo ka metro stanici kod Lenjinove

biblioteke. Na trgu, izliven u bronzi, stari boljševik i dalje zamišljeno čita

marksističku literaturu. Pokretne stepenice se velikom brzinom slivaju u

podzemlje. Odjednom, čitava konstrukcija kao da se ljulja, zanosi. Je li to

zemljotres, ili najzad počinje da deluje crno vino? Ljudi koji se na susednoj

71

traci kreću uzbrdo deluju ukočeno, kao roboti. Pred prolazima sa obrtnim

mehanizmom stvaraju se gužve. Zatim se putnici ćutke, hitrim korakom

razilaze na razne strane. “Uvažaemi pasažeri” - čuje se metalizirani glas iz

zvučnika – “Biblioteka imeni Lenina. Sledeća stancija – Smolenskaja.

Platforma sprava.” Voz nailazi i koči uz veliku huku. Ulazimo, vrata se

zatvaraju. Kompozicija se uz trzaj pomera, zatim još neko vreme stoji u mestu.

Kroz prozor vidim buljuk ljudi koji izlaze iz voza na suprotnoj strani. Među

njima je vitka devojka glatkog lica i kose boje breze, u kožnim čizmicama i

kaputu sa krznenim okovratnikom. Hoda nervozno, užurbano, kao da će joj

kod kuće prebacivati zbog kašnjenja. Zatim mi je pogled odlutao nalevo.

Tamo je bilo to lice. Dva krupna oka presekoše me hladnoćom ledenog

okeana u zelenim zenicama. Isti stas, ista mimika lica. Trajalo je to samo

trenutak. Sve se ponovo zaljuljalo. Jesu li to tektonski poremećaji, ili je voz

krenuo? Vlažnim dlanom grčevito dohvatih Sonjinu ruku. Ona se osmehnu,

zatim primeti unezveren izraz na mom licu.

“Jesi li dobro?”

Klimnuh glavom. Voz se pokrenu i zamaknu u tunel. Ali zelene oči kao

da su svejednako žmirkale iz prozorskih stakala.

“Koliko naših ima u Moskvi? – pitam.

“Kažu – oko četrdeset hiljada” – veli Gabrijela.

“Fina varoš“ – kažem, i pomišljam kako će se mnogi od njih, ostvarivši

nedosanjani san Vuka Isakoviča, i nehotice rastvoriti u beskrajnom plavom

krugu.

* * *

72

Dani brzo odmiču. Prolazi i Badnje veče. Uskoro se ponovo ukazuje

natpis Šeremetjevo.

U aerodromskoj čekaonici, vadim gradsku auto-kartu i još jednom

razgledam neobičnu geometriju ulica. Tri koncentrična kolovozna prstena oko

Kremlja, zvezde u plavom krugu. Plus kaljcovaja metro linija duboko pod

zemljom, sa radijalnim presecima kao kracima zvezde. To baš i nije sjajno, jer

isuviše podseća na vodenicu i vreteno. A tamo gde se stvari mnogo vrte, vrag

lako može da se zapati. No pre nego što avion zamakne među oblake, pogled

odozgo priziva još jednu misao. Obrisi majke gradova podsećaju na mandalu,

večitu zagonetku, znamen kosmičke harmonije.

Kroz prozor tupoljeva vidi se kako promiču poslednji prameni magle.

Gore, sa druge strane uzburkanih sivo-belih gužvi, prostire se sunčana sfera, sa

plavim krugom i zvezdom čiji pogled oslepljuje. Prava slika Isakovičevih

čežnji. I ponovo se setim Despotova. Njegovog Hermesa Trismegistosa. Ono

što je gore odgovara onome što je dole. No mi smo bića koja samo potiču od ljudi.

Naša obuzetost oblacima potiče otuda što se u našem telu nalazi jedna

drugačija, određenija osoba, slobodna kao vrabac i prozračna kao ozon.

Razočarana nemogućnošću da izmeni tvrde činjenice, ona žudi da se odmota

unatrag, da se, u vidu vodene pare, nevinog oblaka, vrati večnom žilištu. A u

Sibiru, u Evropi broj dva, možda su već izmislili teleportovanje.

I još nešto, što se mora prevaliti. Negde o Novoj godini, na TV Rosija

emitovan je prilog o poseti Dolčea i Gabane Moskvi. Naučili su ih da kažu “S

novim godom”, vodili ih u modne salone i pokazivali im garderobu Teatra

Boljšoj. U jednom trenutku kamera se spustila da bi prikazala obuću modnih

73

kreatora. Odurne individue! Mrski diktatori belosvetskih trendova! Nisu imali

pametnija posla nego da na stopala navuku prave pravcate - šimike! Kingsajz.

Na aerodormu Surčin čekao je autobus za Zeleni venac. Pod uticajem

moskovske uglađenosti, gde ljudi vrlo teško prelaze na “ti”, upitah vozača, s

izrazima učtivosti, da li se kod njega mogu kupiti karte za prevoz.

“Baja, sedi i uživaj” – ošinu me on pogledom, kao da sam mu prišao s

motornom testerom. Bio je Božić, nedelja. Možda je častio za praznik, a

možda su – što je bilo verovatnije – na početku smene zaboravili da ga

snabdeju kartama.

Dok sam sa sedišta posmatrao put sa dve uzane kolovozne trake i

surčinsko kraljevstvo neomalterisanih čardaka, izvadih mobilni i otkucah

poruku:

“Oni postoje.”

Na odgovor iz Rusije trebalo je čekati oko pola minuta. “Stigao si? Sve u

redu? Ne razmumem - ko postoji?” – pitala je Sonja.

“Ljudi iz metroa” – napisah i pritisnuh dugme “send”.

74

MAJKA ALEKSA LAJFSONA

“Zanimljiva je to tema. Žena je rođena u porodici ruskog emigranta, u

Banatu. Danas živi u Torontu, a Zrenjanin je napustila u drugom razredu

Ekonomske škole. Poslednji put je bila ovde 1961. godine.”

Čovek koji je došao u redakciju sa namerom da mi preporuči

“zanimljivu temu” bio je pedesetih godina, imao je crnpurastu kosu, duboke

zaliske i živahan pogled šereta, koji se samo na trenutak prepodobio, jer je to

nalagala ozbiljnost trenutka.

Ako je žena poslednji put bila ovde pre više od četrdeset godina,

pomislih, to znači da ću opet imati vremešnog sagovornika. Istina je da sam

voleo da crpem građu iz tako bogatih rudokopa životnog iskustva, no činilo

mi se u isti mah da rovarenje po odavno zatrpanim slojevima istorije nosi u

sebi nekakav palanački usud okrenutosti unazad.

“Gde je ta žena?” – upitah.

“Kod nas u gostima” – odgovori crnpurasti čovek. “Zove se Melanija.

Ona je rođaka moje supruge Cvetane.”

Počešah se po glavi. Možda je tema uistinu bila zanimljiva, ali novi broj

novina je bio pred zaključenjem i trebalo je propratiti događaje sa tekuće

trake. Možda zbog toga što je primetio da oklevam, moj sagovornik iz rukava

izvuče još jednog keca:

75

“Znate, njen sin Aleks je osnivač poznate rok grupe ’Raš’. Možda ste

čuli za njih? Upravo su na evropskoj turneji. Obeležavaju treću deceniju od

objavljivanja prvog albuma.”

Da li sam čuo za grupu “Raš“? Naravno da sam čuo. Za gimnazijskih

dana, dok je svetskim i domaćim scenama uveliko tutnjao novi talas, spadao

sam u zadrte reakcionare koji su istrajavali na starim vrednostima. Moj fah

doduše nisu bili ovejani klasici rokenrola, već ono pomalo nadobudno i

pseudointelektualno usmerenje koje se u svoje doba nazivalo simfo-rokom, a

kasnije progresivnom muzikom. “Raš“ možda nisu bili udarna pesnica ovog

usmerenja, poput sastava “Jes” i “Dženezis”, ali o gitarskom umeću njihovog

vođe Aleksa Lajfsona uvek se govorilo samo u superlativima. Setih se da su, za

razliku od većine najpoznatijih simfo-rokera, koji su poticali iz Britanije, “Raš“

najpre stekli popularnost u Americi.

Poput odrednice iz kakve stare rok enciklopedije, u glavi mi sinu

podatak da je to zapravo kanadski bend, osnovan potkraj šezdesetih u

Torontu. Zar je moguće da grupa “Raš“ i dalje ide na turneje? Zar je moguće

da je Aleks Lajfson poreklom Banaćanin?

“Kako vas mogu pronaći?” - upitah svog sagovornika.

“Moje ime je Milan Žegarac. Mi stanujemo na Gradnulici. Možete doći

u svako doba, ali se prethodno najavite. Obećah da ću doći iste večeri.

* * *

Melanija Živojinović je odavala utisak stamene žene, koju je život

navikao na ozbiljnost i promišljenost. Pa ipak, u njenim plavim očima, u

76

kojima oni koji je poznaju zacelo mogu da nazru svetli trag Neve i sumaglicu

belih noći Petrograda, jasno se razabirao vodnjikav znak nabujalih osećanja.

“Sve je tu - Gimnazija, Kapetanija, zgrada ’Partizana’” - rekla mi je, kao

u neverici, opisujući popodnevnu šetnju i razgledanje starih fasada. “I sve je

ostalo isto, samo što je sada mnogo umivenije. Nema samo bioskopa ’Avala’ i

poslastičarnice preko puta, gde smo navraćali na kolače. Sećam se i kupališta

’Fišer’, kao i igranki kod ’Dunđerca’, preko velikog mosta, koje su trajale od 6

do 9 uveče.”

Na pragu osme decenije života, Melanija je te jeseni još jednom došla u

rodni grad. Bila je to prilika za susrete sa davnašnjim prijateljicama iz školske

klupe. Naravno, i vreme je činilo svoje: izvesna drugarstva bespovratno su se

preselila u uspomene.

Milanova žena Cvetana uđe u trpezariju i na sto rasporedi šoljice sa

kafom. Sa nama su sedela i njihova deca – sin i ćerka. Bila je to mala

porodična svečanost – priča gošće iz belog sveta na putu je da dospe u

medijsku sferu.

“Melanijino devojačko prezime je Mohnačev” – objasni mi domaćica.

“Njen otac Nikola rođen je u malom mestu Lida kraj Sankt Petersburga. Na

izmaku Prvog svetskog rata izbegao je u Banat, zajedno sa drugim ruskim

emigrantima. U Bečkereku je upoznao Persidu Stojadinov iz Neuzine. U

braku sa njom, pored Melanije dobio je još dva sina.”

“Zar će ovo ići u novine?” – upita Melanija ozlojeđeno.

“Pa, hm, mislili smo da ne bi…” – reče Milan, i ne dovrši rečenicu. On

mi uputi upitni pogled, kao da sam ja izazvao zabunu.

“Ne, to nikako. U ovim godinama, to mi nije potrebno” – reče odlučno

Melanija.

77

Milan se nadoveza: “Mali nesporazum, ali eto, hm.”

“Gospođo” – rekoh. “Zanimljiva je to tema. Zašto da čitaoci ne saznaju

o toj nesvakidašnjoj životnoj priči?”

Nekoliko trenutaka trajalo je skanjivanje. Gošća iz Kanade potom

nastavi, iako nije izričito dala pristanak.

“Sećam se” – reče ona - “išla sam u drugi Ekonomske. Bila je 1950.

godina. Navodno zbog sukoba sa Staljinom, Tito je naredio da se ruskim

emigrantima ili uzme državljanstvo ili da se oni isele. Moj otac je odlučio da

emigriramo. Najpre smo šest meseci bili u kampu u Trstu, a zatim smo

brodom krenuli u Kanadu. U luku Halifaks stigli smo 16. juna 1951. Te

godine je moj otac prvi put posle 28 godina video svoju rođenu sestru Mariju,

od koje se rastao u detinjstvu i koja je živela u Nju Džerziju kraj Njujorka.”

“Početak u tuđem svetu nije bio lak za Nikolu Mohnačeva” – oglasi se

Milan, užagrena pogleda, u očiglednom pokušaju da usmeri dalji tok

razgovora.

“Imali smo puno posla i nije bilo vremena da steknemo onakvo

formalno obrazovanje kakvo smo možda želeli” – nadoveza se Melanija,

ponavljajući ono što je po svemu sudeći već ranije ispričala svom domaćinu.

“Uz to, u početku, kada smo stigli, bila sam malo razočarana, jer sam naprečac

napustila svoju zemlju i prijatelje. No u Torontu sam ubrzo upoznala svog

budućeg muža, Nenada Živojinovića, poreklom iz Šapca. Sin Aleks rodio nam

se 1953. godine, a zatim smo dobili još dve ćerke. Jedna danas radi u Torontu,

a druga je u Meksiku.”

“Da li Aleks zna srpski?” – upitah.

“Prilično dobro. Bio je u Zrenjaninu kada je imao 12 godina. Sećam se,

najveći utisak na njega je ostavio prizor svinjokolja u domaćoj režiji. Sada je

78

već i on deda. Ima sinove Džastina i Edrijana. Njegova supruga jako voli našu

srpsku hranu – ja celog života nisam odustala od kuvanja na banatski način.

Snajka posebno voli gibanicu. U Torontu imamo prodavnice gde možemo da

kupimo naše proizvode - čvarke, prokulu, vodu ’knjaz miloš’ “…

“Čekajte”, rekoh, setivši se najednom pojedinosti koju sam malo pre

toga čuo. “Rekli ste da je vaše prezime Živojinović. Ima li to neke veze sa

prezimenom vašeg sina – Lajfson?”

“Da” – nasmeja se ona. “To je pseudonim, pokušaj doslovnog prevoda.

Sa pevačem Gedijom Lijom, Aleks je osnovao grupu još kao

petnaestogodišnjak. Podrum naše kuće se doslovce ljuljao od muzike.

Menadžer im je bio školski drug, koji je biciklom obilazio škole u Torontu i

pronalazio poslove. Zanimljivo je da je on ostao menadžer grupe do današnjeg

dana. A ’Raš’ danas predstavlja čitavu malu fabriku, u kojoj je tokom turneja

zaposleno pedesetak ljudi.”

* * *

Melanija na trenutak odahnu. U njenom držanju mogli su se razabrati

brižnost i ponos majke koja saučestvuje u životnim iskušenjima sina jedinca.

Postojale su doduše i ćerke, u Torontu i Meksiku. Ali u razgovoru, na

fotografijama iz novčanika, uvek je u prvi plan dospevao Aleks, gospodar

scene, poznati muzičar, kome su na koncertima klicale stotine, hiljade

poklonika. Da, Lajfson je i dalje svirao na turnejama, a sa Banatom ga je

povezivalo mnogo više od puke uspomene na svinjokolj.

Gde su sada stari dani, kad su se na “filipsovom” gramofonu smenjivale

fantazmagorične vizije “Jesa”, rani radovi Fila Kolinsa i Lajfsonove gitarske

79

deonice? Pomislih kako svi skupa postajemo mastodonti što na tihoj vatri

podgrejavaju davnašnja ushićenja. Ko zna kako bi srpska rok scena danas

izgledala da je Šapčanin Nenad Živojinović pre pola veka upoznao Melaniju

Mohnačev na igranci kod “Dunđerca”? Sa druge strane, da se Tito i Staljin

nisu posvađali, anali svetskog rokenrola ostali bi siromašniji za jedan

megabend iz Toronta. A opet, bez revolucije boljševika, Nikola Mohnačev

nikad ne bi postao Banaćanin. Njegova ćerka Melanija ne bi hodala ulicama

rodnog grada, na pragu osme decenije života, sa vodnjikastim znakom tuge u

plavim očima.

80

PRUSTOV EFEKAT

Trg se više nije zvao po Marksu i Engelsu. Bio je to sada Trg Nikole

Pašića. Ali unutrašnjost zgradurine sa iskrzanim plastičnim oplatama na

zidovima i ispranim vinas pločicama i dalje je po svemu odisala sumornim

duhom mamutskog državnog izdavačkog preduzeća iz vremena realnog

socijalizma. Ono što se zbivalo na ulicama spadalo je u sumornost kakvu nisu

mogli da proizvedu čak ni pravoverni boljševici. Za to su bili potrebni

boljševici – zombiji, koji i pored najbolje volje nisu mogli da se upokoje. Vetar

je po pločnicima raznosio zgužvane novčanice sa ogromnim brojem nula. Za

te novčanice pre samo tri dana nešto se moglo kupiti. Ali danas više ne, jer su

iz štamparije upravo izašle nove novčanice, sa još većim brojem nula. Na kraju

Knez Mihailove, kod Kalemegdana, besplatno su se delili paketi sa osnovnim

namirnicama. Red se protezao do Terazija, a bio je širok toliko da je u njemu

naporedo stajalo po pet osoba.

Odvezao sam se liftom na četvrti sprat. U hodniku, ispred redakcije,

koja se sastojala od omanje sobe zatrpane rukopisima i starim brojevima

časopisa, stajala je zgodna, visoka žena, sa razrogačenim očima i ispruženim

rukama, u pozi nekoga ko odašilje bioenergiju na daljinu. Na desetak metara

od nje stajao je bradat čovek u teksas jakni. Posmatrao ju je umornim

pogledom.

“Ha? Osećate nešto?” – upita ona, s ponesenošću koja jedva da je

ostavljala prostora za odričan odgovor.

81

Čovek neodređeno klimnu glavom. Bio je to Dušan, pesnik koji je, kao

spoljni saradnik, imao redovnu rubriku u časopisu. Shvatio sam da je upravo

na delu eksperiment, koji nisam želeo da ometam.

U redakciji me dočekaše urednik i njegov pomoćnik. Doneo sam jedan

od napisa o mističkim motivima u delima klasika i modernih pisaca. Bio je to

serijal za koji sam se nadao da bi jednog dana mogao biti objavljen u zasebnoj

knjizi. Urednici su me u tome podržavali, a ja sam bio zadovoljan što

objavljujem u listu koji se raznosi širom zemlje. Vreme je bilo takvo da se

činilo kako je Armagedon na pomolu. Ljudi su osluškivali onostrane objave,

otkrivenja o poslednjim stvarima. Činilo se da su proročanstva jedino što još

ima realnu cenu. Časopis je bio specijalizovan upravo za takve teme. Ali

urednici nisu bili puke šićardžije. Naprotiv, verovali su da izvestan oblik

duhovnosti zaista može ljudima pružiti utehu. Zaista, da li se u vedrim, dobro

uređenim društvima, gde ljudi bezbedno mogu sticati i umnožavati bogatstva,

mogu pojaviti ljudi kao Jakob Beme ili Majster Ekhart? Izuzetak je možda bio

Plotin, koji se doselio u srce bogatog carstva, a čitav život posvetio onostranim

realnostima. Ali u njegovo vreme uveliko su već besneli građanski ratovi i seča

vladarskih glava. Kuda su se međutim denuli srpski Beme i Ekhart? Umesto

toga, sve je vrvelo od Raspućina i Kaliostra.

“Ovog puta, nešto o Njegošu” – rekoh, spuštajući rukopis na sto, pun

spisateljskog poleta. “Mnogi su u ’Luči mikrokozma’ navodno prepoznali

gnostičke uticaje, ali mislim da on ipak nije sledio ideju o emanaciji. Kod

njega se ipak ne nazire ideja o izlivanju iz Jednog, kao iz posude koja se sama

po sebi nikad ne prazni”.

Dok sam to govorio, zabio sam opušak u pepeljaru, a dim iz nje izlivao

se kao da ilustruje Plotinove “Eneade”. Urednik me strpljivo sasluša, zatim i

82

sam ugasi ostatak cigarete. Ustade, proteže se i otvori prozor. Iz dvorišta

zgrade kao po komandi doleteše golubovi. On iz vreće izvadi šaku zrnevlja i

posu po prozorskoj dasci.

“Šta spremaš sledeće?” – upita on. “Imaj na umu - uskoro sledi

novogodišnji dvobroj.”

“Prustov efekat” – rekoh kao iz puške. “Pojava da se celokupna sećanja i

sa njima povezane emocije mogu pobuditi mirisom, i to na način koji

isključuje voljno usredsređenje.” Odmah potom ispalih citat koji sam znao

napamet: “Kada od davne prošlosti više ništa ne preostane, kada se ljudi

upokoje a stvari razdrobe i rasprše, ipak, na slabašan ali životvorniji način,

mirisi i ukusi stvari ostaju zadugo uvreženi kao duhovi, čekajući svoj trenutak,

spremni da nas podsećaju."

Pomoćnik urednika odiže glavu. “To je nešto iz ’Ponovo nađenog

vremena’?”

“Tačno” – rekoh. “Tračak jesenje magle na Slaviji, pramen dunavskih

voda naslućen na Kalemegdanu, čak i novembarski dimovi sa panonskih

strnjišta, sve to može da podstakne neobične, čeznutljive impresije - mešavinu

neodređenog prisećanja i snažnog nadahnuća.”

Na vratima se pojavi Dušan. Eksperiment u hodniku bio je okončan.

On sede i zapali lulu.

“Kako je bilo?” – namignu mu pomoćnik urednika.

“Eh kako. O tome ne vredi razbijati glavu. Takve stvari ja predajem

Hristu. A tako savetujem i drugima.”

“Dovoljno je već i to što si je saslušao” – reče urednik.

Dušan iz novinarske torbe izvadi denjak tanušnih knjiga. Bio je to

niskotiražni časopis “Praizvorni život”, posvećen duhovnim temama.

83

Pokrenuli smo ga dva meseca ranije. Zahvaljujući sponzorima, sada je iz

štampe izašao drugi broj i trebalo ga je dostaviti knjižarama.

Dušan ispisa na cedulji nekoliko imena i adresa. “Neka ti ne bude

teško. Odnesi po pet primeraka i kaži im da sam te ja poslao.”

Pomislih: ako čovek u petoj deceniji života, čovek sa porodicom, može

biti toliki idealista da u predvečerje Armagedona radi kao novinarski slobodni

strelac, pesnik i izdavač nekomercijalnog časopisa, onda nema nikakve

smetnje da ja budem idealista utoliko što ću poraditi kao raznosač.

Naposletku, stavili su moje ime među članove uredništva. Preuzeh primerke i

stavih ih u svoju torbu.

Napolju je duvao vetar, nanoseći kapljice vlage koje su se svakog

trenutka mogle pretvoriti u susnežicu. Prošlo je bilo četiri sata. Po nebu su se

valjali teški oblaci pomešani sa smogom, donoseći rani novembarski sumrak,

kao da i sami opkoljavaju izopštenu državu i grad. Pa ipak, ljudi su u tom

gradu bili živi i želeli su da dišu. Na izlogu prodavnice peciva na Terazijama

neko je već istakao kitnjasti natpis: “Srećna nova 1994.” Kupio sam zemičku

za dvadeset miliona dinara. Dok sam žvakao, unutra su ušli čovek i žena,

ispijeni starci nesigurnog hoda. Iako izbrazdano borama i uokvireno kosom

boje snega, lice čoveka odavalo je uglađenost. Bilo je to, činilo mi se, lice

nekoga ko je vaspitan da s aristokratskom ravnodušćnošću prima dobro i zlo.

On izvadi iz džepa nekakav zlatni predmet, prsten ili manžetnu. Vlasnica

radnje mrzovoljno priđe, oglednu predmet na ispruženom dlanu, potom

zavrti glavom. Starci izađoše u hladnjikav sumrak, nesigurnim hodom, kao što

su i ušli.

Miris peciva, udružen sa natpisom na izlogu i literarnom temom o

kojoj sam razmišljao, izazva u meni Prustov efekat. Bio je to štimung

84

davnašnjih novogodišnjih slavlja. Šta je preostajalo nakon svih tih zabava u

staklenoj bašti dečaštva? Zamamna obamrlost, ravnodušnost prema žigu

vremena, u onom trenutku kad neispavan, tromih udova, izađeš na ulicu i

udahneš resku jutarnju belinu, zaškripiš cipelama oko središta grada, osmotriš

snegom zasutu gradsku većnicu baroknih uresa. Pomisliš da negde uistinu

postoje božićni motivi sa zavejanim dvorcima, irvasima i saonicama. A mnogo

godina kasnije, u zimsko predvečerje, kad kupiš u piljarnici vreću mandarina

i, odvadivši jednu, šljuštiš joj koru, odnekud te obuzme čudnovat nemir

pomešan sa mirisom nagorelog voska, šećerlema i sendviča sa kačkavaljom, i

učini ti se na trenutak kao da je kroz svest proletela senka neke drage devojke

čije si ime nekad znao, pa zaboravio.

Čula su mi bila izoštrena, uobrazilja je spremno bojila utiske,

pridavajući im neočekivane, iščašene, prenaglašene obrise. Negde sam

pročitao da je miris najbolji podstrekač sećanja, jer olfaktorni nervi vode

neposredno do amigdale, ključne žlezde limbičkog sistema, odgovornog za

memoriju i emocije. Neurolozi su utvrdili da ljudi koji gube čulo mirisa mogu

postati depresivni, jer njihov limbički sistem zakržljava. Bilo je to čudno, jer

su kod mene mirisi sami po sebi budili melanholiju. Joris Karl Uismans

smatrao je da nema ničeg više izopačenog u ideji da postoji umetnost

sačinjena od isparljivih mirišljavih fluida nego u tome da postoje druge

umetnosti, čije je dejstvo zasnovano na skladanju zvučnih talasa koji utiču na

uho, ili različitih obojenih zraka koji pogađaju mrežnjaču oka. Kako to da još

niko nije izumeo ovu umetnost? – zapitah se. Predstava bi verovatno doživela

fijasko, jer bi već posle prvog čina udahnjivače u sali zabolela glava.

Sledeći uputstva na cedulji, dospeh u knjižaru kod Muzeja primenjene

umetnosti. Skanjivao sam se da se obratim vlasniku ili poslovođi, jer je on

85

upravo davao uputstva prodavačici koja je vodila evidenciju o prodaji. Iz rafa

izvadih knjigu. Bio je to pravoslavni časopis “Otačnik”, tematski broj

posvećen Pseudo-Dionisiju Areopagitu. Kad god sam se mentalno pripremao

za neku literarnu temu, slučajno bi, kao poručeno, iskrslo nešto što mi je

davalo moto ili podstrek za promišljanje. Jedva sam poverovao da mi je pred

očima sledeći navod iz Pseudo-Dionisijeve “Nebeske hijerarhije”:

“U različnim delovima ljudskog tela možemo prepoznati simbole

nebesnih sila, uzimajući, na primer, sposobnost vida kao sliku njihovog

posvemašnjeg uzdignuća do Božanske Svetlosti, njihove podatne i bestrasne

prijemčivosti za božansku iluminaciju. Ljudska moć razlikovanja mirisa

označava sposobnost da se prime nepojamni, najprofinjeniji božanski uticaji,

kao i da se odbace oni koji nisu od te vrste.”

Priređivač tematskog broja dopisao je kako je Pseudo-Dionisijev

duhovni potomak, Sveti Niketa Stitat, monah iz 11. veka i učenik Simeona

Novog Bogoslova, tvrdio da su molitva i miris u uzajamnom odnosu. Po

njemu, postoji pet asketskih veština, povezanih sa čulima: bdenje, učenje,

molitva, samoobuzdavanje i tihovanje: "Asketa valja da povezuje pet čula sa

ovih pet veština: vid sa bdenjem, sluh sa učenjem, miris sa molitvom, ukus sa

samoobuzdavanjem i dodir sa tihovanjem."

Čovek kome je trebalo da se obratim završi razgovor i krenu u zadnji

deo knjižare. Ja priskočih i mucajući objasnih s kakvom ponudom dolazim.

“Dušan? Pozdravi ga” – reče on. “Ali sve što možemo jeste da stavimo

knjige na komision. Koja je cena?”

On naloži prodavačici da mi napiše priznanicu, gde je bilo navedeno da

je preuzeto pet primeraka i da je prodajna cena uvećana za knjižarski rabat.

86

Sledeće odredište bilo je na Obilićevom vencu. To nije bilo previše

daleko. Međutim, ovaj lokal je više ličio na umetničku galeriju, sa svega

nekoliko uzgredno izloženih štampanih izdanja. Osmelih se i ponudih

vlasniku da unapred otkupi primerke, bez knjižarskog rabata. On se namršti,

ali sa interesovanjem prelista časopis. Zatim reče:

“Sledeći put, ako imate sličnu ponudu, nazovite prethodno telefonom.

Uštedećete vreme. Mogu da uzmem jedan primerak, kao informaciju za

posetioce. Ali ne plaćam unapred.”

Odlučih da taj primerak uložim na neko pametnije mesto. Sledeća

knjižara na spisku bila je kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To je bilo

prilično daleko, ali meni je bilo mučno da koristim prenatrpani javni prevoz i

na njega trošim novac. Prođoh pored začelja avetinjskog reda za namirnice u

Knez Mihajlovoj i zaputih se ka Slaviji. Obrok od belog hleba imao je

kratkotrajno dejstvo i na pola puta osetih slabost u nogama. Organizam je

tražio proteine, ili barem složenije ugljene hidrate. Knjižara se zvala “Bata”, a

mislim da je to bilo i ime vlasnika. On me strpljivo sasluša, preuze primerke i

bez reči pruži dve novčanice, iako sam časopis ovog puta ponudio na

komisionu prodaju. To nisu bile novčanice sa ogromnim brojem nula, već

čvrsta valuta: dvadeset nemačkih maraka. Strpah novac u džep i požurih

napolje pre nego što se vlasnik predomisli. Dvadeset maraka, bio je to događaj

dana, neočekivani zgoditak. Odmah mi sinu da bih mogao da utajim novac.

Naposletku, treba naplatiti uloženi trud. U povratku, kod Trga slobode, griža

savesti me natera da promenim plan. Zadržaću polovinu sume, a ostatak ću

priložiti u fond za časopis.

Pred zgradom u Dušanovoj uđoh u bakalnicu sa namerom da napravim

čistku među rafovima sa proređenim prehrambenim artiklima. Bilo je tu love

87

za kroasane, jogurt, maslac, kafu i dva para debelih kobasica, a preostao je i

priličan kusur. Iza vrata stana na drugom spratu čuo se klavir. Gurnuo sam

ključ u bravu, ali drugi ključ je već bio u bravi sa unutrašnje strane. Kad sam

pozvonio, sviranje se prekide, ali usledi druga muzika. Bila je to arija koja je

govorila o tome da se ne usuđujem da ulazim u sobu u cipelama, jer je tokom

uvertire bila odsvirana deonica na usisivaču. Svalih se na krevet i zagledah u

plafon. Bio sam iscrpljen, ali u međuvremenu sam izgubio apetit. Da li su ovo

poslovi kojima treba da se bavi čovek od dvadeset šest godina? Aleksandar

Makedonski je u tim godinama već osvojio ceo svet. Car Dušan se zanosio

mišlju da zauzme Konstantinopolj. Tipovi mlađi od mene zgrnuli su bogatstvo

dilujući devize i švercujući benzin iz Rumunije. Pomislih da sam ja rođen za

neku drugu planetu, ali nekom nesmotrenom odlukom pojavio sam se na

ovoj i bilo je kasno da me povuku. Trebalo je u stvari da se rodim na planeti

Mongo, gde bih bio Fleš Gordon. Tamo bih upoznao vasionskog imperatora

Minga i uz malo sreće postao ljubavnik njegove ćerke, princeze Aure.

“Kad ideš?” – upita ona ozlojeđeno.

“Sutra” – odgovorih, u istom tonu.

Zaista, sve je već bilo iza nas, i odavno je već bilo tako.

Oraspoložena, ona reče: “Pomoći ću ti da spakuješ stvari u kofer.”

“U stvari, prekosutra” – ispravih se posle kraćeg razmišljanja. “Moram

da obavim još neke stvari.”

Ležao sam na krevetu, a iz druge sobe ponovo se oglašavao klavir. Etida

je išla prilično glatko, iako bez dinamike, ali na partituri je postojalo jedno

teže mesto i na tom mestu melodija je svaki put zapinjala.

* * *

88

Pre podne odoh do filijale Vojvođanske banke kod Doma sindikata.

Novac se morao podići istog dana kad stigne uplata, jer bi već sutradan bio

upola obezvređen. Kao za inat, tog dana isplaćivane su penzije i u svim

bankama je bio ogroman red. U redakciji su mi prethodnog dana rekli kako je

uplaćen moj honorar za prethodni napis o Jejtsovom predskazanju Jungove

koncepcije o sinhronicitetu. Ali da li je uplata proknjižena i stigla na žiro-

račun? Ako bih se probio preko reda i pokušao o tome da se raspitam kod

službenice, došlo bi do žestoke svađe. Ako bi službenica čak i pristala da

posveti nekoliko minuta mom slučaju, naoštreni penzioneri bi me strpali u

top. A takav poriv verovatno bih osećao i ja da sam na mestu penzionera.

Posle izvesnog oklevanja, zauzeh mesto na začelju. Kad god bih se našao u

takvoj situaciji, pribojavao sam se paničnog napada i prisilne potrebe da se

ljudima unosim u lice i sarkastično uzvikujem parole u slavu vladajuće

kamarile. Prema statistici, u ovoj generaciji bilo je najmanje sedamdeset odsto

onih koji su svoj glas dali tenkovskim komunistima, a učinili bi to i da su

izbori bili uistinu slobodni. Ali kome da se unesem u lice? Bilo je isto tako

izvesno da među ovim ljudima ima barem dvadeset odsto onih koji su rekli

ne. Posle nešto manje od sat vremena dospeo sam do šaltera. Novac je legao

na račun. Bila je to mizerna suma – osamsto miliona dinara. Za to sam mogao

kupiti tri kutije cigareta i sto grama kafe. Ali bilo je to mojih osamsto miliona,

koje sam zaradio pišući o Jejtsu i sinhronicitetu.

Na jučerašnjem spisku preostala je još knjižara “Plato” na Studentskom

trgu. Pošto sam predao primerke, na izlogu primetih mali plakat: “Učenje o

božanskim energijama u svetootačkoj tradiciji Pravoslavne crkve: govori

Njegovo preosveštenstvo episkop budimski Danilo (Krstić).” Bilo je to nešto

89

što me je zanimalo. Predavanje je bilo zakazano za 17 časova u amfiteatru

Filozofskog fakulteta.

Kupio sam sto grama kafe i tri kutije “morave”. Neko vreme šetao sam

Kalemegdanom i posmatrao kako Savom i Dunavom plove teške, glomazne

barže. Nad Novim Beogradom vijali su se mutni plinovi, sa bedema stare

tvrđave moglo se osetiti titranje vlažnih rečnih isparenja. Pomislih kako

arome davnašnjih događaja uistinu "čekaju svoj trenutak, spremne da nas

podsećaju". Tramvajem sam se spustio niz ulicu Tadeuša Košćušćka i izašao na

drugoj stanici. U stanu nije bilo nikog. Pokušah da spremim nešto za jelo, ali

debele kobasice bile su potpuno bezukusne, napunjene žilavim gromuljicama

velikim kao ping-pong loptice.. Sve je govorilo u prilog tome da treba postati

vegetarijanac, ali meni je nedostajala snaga volje, spremnost za odluku,

moralna čvrstina. Legoh na krevet i zagledah se u plafon.

Posle izvesnog vremena začuh čeprkanje po bravi. Zvuci su dopirali iz

kupatila, iz kuhinje, zatim se iz susedne sobe ponovo začu klavir. Bila je to

nova, još neuvežbana etida. Dirke su se oglašavale nervozno, sa čestim

ponavljanjima. Potom usledi pauza.

“Jesi li sve spakovao?” – upita ona pojavivši se na vratima.

“Kasnije” – rekoh.

Nekoliko trenutaka vladala je tišina.

“Oči su ti tako umorne” – reče ona. “Zašto nisi oprao kosu?” Pošto

nisam odgovorio, ona se nadoveza: “Zašto si rešio da sve odložiš do sutra?”

Pitanje je bilo postavljeno prisno, bez neprijateljstva u glasu.

Zar je to kolebanje? – zapitah se. Kako je to moguće? Ne, to je nešto

drugo. Potreba za završnom dramskom jednočinkom. Još malo prebacivanja,

90

visokih tonova, po mogućstvu efektan pad na kolena. Lep pokušaj, ali prohtev

kojem nisam mogao udovoljiti. Sve, čak i to, bilo je odavno iza nas.

“Svakako ne da bih pokušao da te odobrovoljim” – rekoh.

Krajičkom oka zirnuh ka vratima. Više je nije bilo tamo. Ponovo se čuo

klavir.

* * *

“Zamislite jedan zrak ognja kao energiju topline i ljubavi Božije” - čuo

sam kako govori episkop budimski Danilo. U prepunom amfiteatru

Filozofskog fakulteta, predavanje o božanskim energijama je trajalo već više

od sat vremena, a stari prelat sićušne građe je sve vreme stajao na nogama.

“Naporedan sa tim zrakom ognja” – nastavi on ponesenim glasom, kao

dete koje prvi put otkriva neku duboku istinu – “jeste zrak brilijantnosti

Sunca - to bi bila energija lepote Božije. Treća energija je energija skromnosti

ili krotosti Božije, četvrta - mudrosti Božije, peta - pravednosti Božije, šesta -

stvaralaštva Božijega, sedma - blagouhanija ili mirisa nestvorenog, večnog.”

Zar je moguće? To mi je bilo potrebno, i upravo to sam čuo u drugom

satu predavanja. Priča o Prustovom efektu sada mi je u glavi bila uveliko

sklopljena.

“Bog ima i svoj miris, nestvoreni, večni” – ponovi još jednom predavač,

kao da me bodri i utvrđuje u nameri. Okončavši besedu, on blagoslovi

publiku i zaputi se ka izlazu, bodrim, mladalačkim korakom. Ljudi ustadoše

da ga ćutke pozdrave. Stajao sam i ja, ne sluteći da je to verovatno bilo

poslednje beogradsko javno predavanje starog episkopa.

91

Napolju je bio mrak. Ulicom je prolazila kolona vojnih vozila. Na

svakom uglu stajali su dileri i šaputali: “Devize”. Zaputih se peške ka

Dušanovoj ulici. Sve je bilo spremno: u džepu sam imao dovoljno para za

autobusku kartu, a stvari behu spakovane u kofer. Trebao mi je odmor,

dugački zimski san posle kojeg će možda granuti sunce.

Fasade višespratnica bile su sive, okrnjene. Činilo se da se preteći

nadvijaju nad prolaznicima. Odjednom nasta promena. Nestalo je struje u

tom delu Dorćola. U prodavnicama zapališe sveće, a kroz izlog jednog kafea

videla su se plamenom ozarena lica posetilaca. Odnekud iz obližnjih ulica

nahrupiše đaci kojima se završila nastava u poslepodnevnoj smeni. Šiparice

lepih lica i dugih, raspletenih kosa hodale su u društvu sa mladićima i veselo

se kikotale njihovim dosetkama. Pokoja pahulja promicala je kroz pomrčinu, a

sa oboda zgrada kapala je voda. Kapetan Mišina ulica vodila je uzbrdo, ka

raskrsnici na vrhu prostranog brega. Kad bi se pogled usmerio ka uzvišici,

moglo se videti kako bleda, rasplinuta svetlost, što je dopirala iz udaljenih

kvartova, obujima grad kao mistični oreol. Ljudi su promicali unaokolo i

njihovi portreti začas bi se ocrtali na tom pozorju od fluorescentne magle.

Kraj trotoara se polako otapala snežna kaljuga i vetar je nanosio neki blag,

setan miris, što seća na osmeh nekad mladih devojaka.

92

ODLAZAK JOVANA LATINOVIĆA

“Uvek je na drugom mestu bolje.”

Odloživši šoljicu domaće kafe na tacnu u bašti kafea “Muzej”, Jovan

Latinović reče da bi se tako mogla opisati krilatica onog zločestog unutarnjeg

vražića koji mu od mlađanog doba nije dao mira.

Ne znam da li je, poput Dositeja, “još detetom osećao da će

stranstvovati”, ali izvesno je da je još kao dvadesetogodišnjak, koncem

osamdesetih, u tri navrata prokrstario Evropu interreilom.

A u srednjoj školi, kad smo u septembru pisali sastave sa okvirnom

temom “Kako sam proveo raspust”, opisujući doživljaje iz odmarališta u

Herceg Novom i Poreču, ili “kod dede na selu”, Jovan Latinović je pisao crtice

sa desetodnevnog aranžmana u Parizu. Novac za to nije dobio poput izvesnih

maminih sinova što su bogatstvo zgrnuli “prenoseći gajbice”. Prenosio je prave

džakove cementa za studentsku zadrugu, ne propuštajući uz put nijedan film

u “Balkanu”, “Vojvodini” i “Avali”, ispotiha planirajući karijeru filmskog

reditelja.

Ali onaj unutarnji vražić radio je na tome da mu pomrsi konce.

Završivši treći razred gimnazije, Jovan je položio prijemni ispit i upisao

Veterinarski fakultet u Beogradu. Prekratio je tinejdžersko plandovanje,

odslužio vojsku i diplomirao u roku. Od oktobra 1991. do Vidovdana 1992.

bio je zaposlen u farmaceutskoj firmi “Medivet”. Toga dana usledilo je ono što

bi se moglo nasloviti kao “Odlazak Jovana Latinovića”. Za razliku od

Krležinog junaka, koji se vratio iz belog sveta da ga smoždi panonska

93

čamotinja Kostanjevca, bečkerečki i petrovgradski Latinović uspeo je da se

izmigolji iz spirale propadanja koja je okrnjila mnoge balkanske sudbine.

“Svitalo je, kada je Filip stigao na kaptolski kolodvor” – veli Krleža na

početku romana o povratku Jovanovog prezimenjaka Filipa, a zatim sledi mala

računica: “Dvadeset i tri godine nije ga zapravo bilo u ovom zakutku.” Jula

2005. saznao sam da je moj školski drugar ponovo u rodnom gradu. Dok sam

u bašti kafea “Muzej” u beležnicu zapisivao priču o Jovanovom životu i

priključenijima, izračunali smo da je od onog Vidova dana kad je poleteo sa

Surčina proteklo ni manje ni više nego trinaest godina.

“U Nemačku sam otišao 28. juna 1992. Neko vreme radio sam u

Hamburgu kod rođaka, građevinskog preduzimača. Ali nešto me je vuklo

dalje. Desilo se da sam tamo upoznao argentinskog konzula i već sam odlučio

da pakujem kofere za Latinsku Ameriku. U poslednjem trenutku nešto je

zaškripalo sa papirima. Ogorčen, istog dana u poslovnici ’Britiš ervejza’ kupio

sam kartu za prvi avion za London. Na Hitrou sam stigao pre podne, 7.

novembra 1992, a prethodnog dana za uvedene su vize za ondašnju

Jugoslaviju. Službenik se dugo premišljao da li da mi odobri ulazak u zemlju.

Presudilo je valjda to što mi je ceo pasoš bio išaran pečatima sa evropskih

graničnih prelaza. Pretpostavljao je da nisam došao da u Britaniji kao ilegalac

ostanem za stalno. I bio je u pravu.”

“Jesi li imao neku vezu, preporuku?”

Moj sagovornik zavrti glavom. “Imao sam samo dvodnevnu rezervaciju

za hotel kod Viktorija stanice – toliko sam para imao na raspolanju. Igrom

slučaja ubrzo sam saznao za jedan jeftiniji hotel kod stanice Earls kort, koji su

držali naši ljudi. Tu sam se zadržao dva meseca. Našao sam prvi posao u

restoranu za brzu hranu, a posle u ’italijanskom restoranu’ gde su radili samo

94

Indijci i Pakistanci. Tu sam radio od deset do tri i od pet do jedan posle

ponoći, a kad bih dobio bakšiš, vlasnik bi mi istrgao funtu iz ruke. Tad sam

dao otkaz i rešio – nikad više konobar. Neko vreme bio sam razočaran –

London je skup, a kad si bez posla, novac brzo izmiče.”

Ubrzo je Jovan saznao da u jednom hotelu kod Padington stanice traže

noćnog portira – recepcionera. Drugari su mu savetovali da se prilikom

prijavljivanja predstavi kao Grk, jer njima kao državljanima zemlje koja

pripada Evropskoj uniji nisu bile potrebne radne vize.

“Ja sam se međutim rukovodio instinktom: odlučio sam da se ne

pretvaram. Kad me je vlasnik pitao odakle sam, rekao sam – iz Jugoslavije. A

kad me je pitao iz kog kraja, rekao sam – iz Srbije, i odmah se pomirio sa tim

da neću dobiti posao. “Vrlo dobro” – rekao je međutim vlasnik. “Počinješ da

radiš.” On je bio Grk sa Kipra, nekadašnji telohranitelj predsednika

Makarijusa, vatreni pravoslavac. Bilo je to u decembru 1992.”

“Tu je bilo šege, šore i mačevanja”– nadoveza se Latinović, pozivajući se

na izjavu Emira Kusturice o tome šta treba da sadrži dobar film. “Bilo je tu

Italijana, Meksikanaca, ljudi sa svih kontinenata, kojekakvih noćnih anegdota

i dogodovština za pamćenje. Negde u to vreme upoznao sam i Mari Ginje,

Francuskinju koja je došla u Englesku da uz rad uči jezik. Radio sam kao

recepcioner u tom hotelu do maja 1993. Shvatio da je sve to lepo i zanimljivo,

ali da se zapravo ne pomeram sa mesta. Tog meseca sam se i venčao sa Mari.”

Opazivši konobara u prolazu, on zaviri u šoljicu i zaključi da je prazna.

“Molim vas, još jednu. Domaću, ne espreso. Ti?”

“Još nisam popio” – rekoh. “No, biće da si se pomerio sa mesta?”

“Potrudio sam se” – reče on. “Jednog dana rešio sam da odem na

Veterinarski fakultet – Rojal veterinari koledž, da bih se raspitao šta je

95

potrebno za nostrifikaciju diplome. Fakultet se nalazi na desetak minuta od

metro stanice Kings kros. Službenica na ulazu nije bila raspoložena. Rekla je

da u zgradi nema nikoga ko bi mogao pomoći. Bio je to očigledan pokušaj da

me se što pre otarasi. Tad mi je sinulo nešto što se može dogoditi samo onda

kad se čovek zaista nađe u škripcu. Setio sam se da sam, početkom 1992, dok

sam radio u ’Medivetu’, poslao jedan dopis na ovu adresu, raspitujući se za

nekakve serume. Sa Rojal veterinari koledža otpisao mi je izvesni profesor

Džon Smit, odgovorivši da serume ne proizvode, ali obavestivši me iz nekog

razloga da se kod njih održavaju kursevi iz veterinarske mikrobiologije. Tog

trenutka, u auli fakulteta, setio sam se tog imena. Upitao sam: ’Da li je tu

profesor Džon Smit?’ Službenica me je čudno pogledala i okrenula telefon.

Profesor je bio tu, i bio je raspoložen da me primi. ’Sećam se da ste mi se

obraćali, jer je to bio jedini dopis koji sam ikada dobio iz Jugoslavije’ – rekao

mi je. U kabinetu samo razgovarali gotovo sat vremena. Ispostavilo se da je to

bila neka vrsta neformalnog prijemnog ispita. Nakon razgovora, utanačili smo

da, uz izvesne uslove, mogu da upišem magistarske studije.”

Jedan od tih uslova bila je školarina, koja je iznosila 2300 funti. To je

trebalo obezbediti do septembra. Usledila je potraga za poslom.

Moj sagovornik načini počivku, zagleda se u zeleno obojen Karadžićev

most i palatu pravosuđa sa druge strane Begeja. Posmatrao sam ga i shvatio da

drugačija podneblja na njemu nisu ostavila traga. Barem ne na onaj način na

koji herkulovska Amerika senči ljudska lica tvrdoćom i samopouzdanjem,

naglašavajući rascep između racionalnog optimizma i duboko potisnutih

slabosti. Zapadni patrljak Evroazije i dalje je bio naše zajedničko tlo. I

Latinović je ostao je svoj – tih, suzdržan, a opet tvrdoglavo odlučan, rešen da

svoje kaprice istera do kraja. Osim toga, bio je, poput mene i priličnog broja

96

ljudi iz naše generacije, dete oca iz gorštačkog Ilirika i majke iz ravničarske

Panonije. Setio sam se da je o tom ukrštanju preko antičkog limesa jednom

govorio pesnik Milan Nenadić: “Narod zatečen ovde i narod nasukan

kolonizacijom počinje da menja duhovnu i genetsku strukturu. Tu je

bogatstvo i magluština jednoga i drugoga, tu su razliveni ravničarski i rogljasti

brđanski karakteri.” Naspram velikih kontinentalnih, bile su to male,

nijansirane razlike, pa opet jasno razaznatljive vičnom oku čoveka od pera.

Delimično razliven i mestimično rogljast – bio je to sasvim zgodan opis. Na

nekom podeoku toga spektra bilo je mesta za svakog od nas.

“Od ponoći do šest sati ujutru” – nastavi Latinović – “ređao sam

betonske ploče na stanici Earls kort, koja se renovirala. U sedam sam ulazio u

kombi koji je skupljao radnike i odvozio ih na drugi kraj Londona, u fabriku

’pepsi kole’. Tu sam od osam do tri poslepodne radio kao nadzornik na traci

sa bocama ’maksi-pepsija’. Ako neka flaša ispadne, ja je popravim. Otprilike

kao Čarli Čaplin u filmu ’Moderna vremena’. U osam uveče legao sam u

krevet i spavao do pola dvanaest. Tako je to trajalo tri meseca, varljivog leta

1993. U septembru je počeo jednogodišnji kurs za magistraturu iz veterinarske

mikrobiologije. Vežbe i predavanja trajali su svakog radnog dana od devet do

šest poslepodne, uz pauzu za ručak. Sve do decembra te godine, naporedo sam

radio u noćnoj smeni, opet na traci, u fabrici video kaseta: uzmeš deset kaseta

i spakuješ ih u kutiju. Spavao sam tri sata dnevno. U oktobru 1994. dobio

sam diplomu.”

On zabobota prstima po stolu. U niti priče nazirao se nekakav čvor,

preokret čije je motive očigledno trebalo uvek iznova raščlanjivati. Posle

kratke pauze, nadoveza se:

97

“Tražio sam posao u struci, ali žena me je nagovarala da idemo u

Francusku. ’Stranac u Engleskoj, stranac u Francuskoj’ – rasuđivao sam, i tako

smo se za Uskrs 1995. obreli u Klermon Feranu, gradu nekih 400 kilometara

južno od Pariza, gde je Mari dobila posao na radiju. Tu je opet počela potraga

za poslom. Radio sam na sajmovima, montirao štandove, krečio, skidao

parkete… Uspeo sam da završim neku vrstu specijalizacije iz oblasti kontrole

namirnica, na Nacionalnom poljoprivrednom fakultetu. Besplatno sam

stažirao u laboratoriji jedne klanice, ali stalan posao nisu mogli da mi ponude.

Pošto me filmofilska strast nije napuštala, završio sam i kurs za kinooperatera i

dobio sertifikat. To mi je omogućilo da dobijem privremeni posao u Parizu. I

dan danas puštam filmove, u bioskopu “Danton”, u Latinskoj četvrti. Na

projekcijama često vidim poznate ličnosti. Pre mesec dana u salu je banuo

Bernar Anri Levi, medijski moralista. Bio je sa nekom mačkom,

manekenkom, a dovezao ih je šofer u crnoj limuzini. Gledali su “Ratove

zvezda”. Jednom sam u publici video Katrin Denev. Izgledala je kao tetkica iz

komšiluka.”

Tu, međutim, nije kraj priče o odlasku Jovana Latinovića. Znalci

astrologije protumačili bi da je on u punoj meri ostvario potencijale

zodijačkog znaka strelca – putovanja i visoke škole. Iako nije postao režiser, u

međuvremenu je završio istoriju na Sorboni.

“Fakultet sam upisao 2002. Ispite sam polagao kod vizantologa Mišela

Kaplana, a predmet o modernoj istoriji centralne Evrope polagao sam kod

profesora Kloda Mišoa. Kad je doznao da sam iz Srbije, rekao mi je da je čitao

’Seobe’ Crnjanskog, i da mu se roman veoma dopao. Nije da mi nije bilo

drago.”

98

Neko vreme smo ćutali. U bašti “Muzeja” uključili su razglas i bend sa

ženskim vokalom počeo je tonsku probu. Bili su to sasvim mladi muzičari,

skoro deca. Bilo mi je jasno da je nostalgija obrnuta utopija. Ali, posmatrajući

Karadžićev most i na njemu nekoliko prolaznika što su se kretali od

Narodnog muzeja ka zgradi suda i zašiljenoj reformatorskoj crkvi, nisam

mogao odagnati pomisao da smo tuda prolazili pre dvadeset godina, pre četvrt

veka, vraćajući se sa nastave, svako sa svojom sudbinom zapisanom u genima

ili zvezdama. A prolazili su i mnogi pre nas, ka palati jednog malo drugačijeg

pravosuđa, preko vijugavog Begeja, koji je u isto vreme bio hladoviti Stiks i

Leta, tiha voda zaborava. Spašavati od zaborava – bilo je to ravno borbi sa

hidrom. Odustati, značilo je bez borbe se predati devetoglavoj aždaji.

“Šta dalje?” – upitah.

“Nemam planove. Iskustvo mi pokazuje da se stvar izjalovi kad se

preterano planira. Sa druge strane, kad god sam se rukovodio instinktom,

ispostavilo se da sam bio u pravu. Tako je bilo u devet od deset slučajeva, bilo

da je reč o dobrim ili lošim stvarima. Znam šta me čeka u oktobru – upisaću

magistraturu. Spremam se da napišem tezu o političkoj misli Dostojevskog.

Doduše, već dugo sam u Parizu i zbog toga pomalo osećam teskobu. Opet mi

se javlja onaj vrag sa porukom – drugde je bolje. Voleo bih opet da dignem

sidro, ali nije isto naći posao sa 25 i 40 godina. Videćemo. Treba osluškivati

instinkt.”

Ovaj razgovor vodili smo u nedelju predveče, početkom jula.

Fotoreporter je imao slobodan dan i Jovan mi je obećao da će mi svoju

portretnu fotografiju za novine poslati dva dana kasnije, imejlom iz svog stana

u pariskoj ulici Simona Veila, pošto prethodno načini snimak veb-kamerom.

99

Dok smo se rastajali na Trgu slobode, pokušah da se setim neke slične

sudbine, istorijske paralele. Ali to mi nije pošlo za rukom.

U utorak sam dobio imejl sa naslovom “Ovde Pariz, nije šega”. Na

fotografiji je bio Jovan Latinović, u svom pariskom stanu, okružen rafovima sa

video-kasetama i reprodukcijom autoportreta Van Goga.

Tada mi je sinulo da postoji jedna slična sudbina. Sudbina pomorca

koji je krenuo da pronađe kraći put do Indije, a otkrio Novi svet. Tako je,

umesto arhipelaga sedme umetnosti, Jovan Latinović osvojio dva akademska

kontinenta. Njegov odlazak bio je nešto sasvim drugo od sudbine Krležinog

junaka, ali bi sasvim izvesno mogao predstavljati malo poglavlje novih

“Seoba”, kad bi, na početku 21. stoleća, imao ko da ih napiše.

Ali iz prikrajka, iz kinooperaterske kabine, Jovan Latinović je i dalje

pomno motrio na čarobni svet celuloidne trake.

* * *

Napisavši reportažu, poslao sam je elektronskom poštom Jovanu

Latinoviću sa napomenom da, pre objavljivanja, ispravi moguće materijalne

omaške i predloži izmene. Umesto primedbi, uskoro je iz Pariza stigla poruka:

“Čitam Dostojevskog, o Dostojevskom, i Bibliju - to je moj ’koktel’ za

avgust, pored ’pauza’ u društvu raznoraznih Rusa i Srba. Nikad nisam bio u

stanju da čitam samo jednu stvar u isto vreme, nego dve ili tri knige

paralelno... Čitajući Dostojevskog (“Idiot”) naišao sam na sledeću misao:

’Budite uvereni da Kolumbo nije bio srećan tada kad je pronašao

Ameriku, nego - dok ju je tražio. Budite uvereni da je najuzvišeniji momenat

njegove sreće bio možda baš na tri dana pre pronalaska Novoga sveta, kad

100

pobunjena posada iz očajanja umalo što nije vratila brod nazad u Evropu...

Nego, ovde nije stvar u Novom svetu, đavo neka ga nosi. Kolumbo je umro

skoro i ne videvši ga, i u samoj stvari i ne znajući šta je upravo pronašao. Stvar

je u životu, u samom životu - njegovom neprekidnom i večnom traženju, a

nikako pronalasku.’

Mnogo mi se sviđa, nalazim u njoj neku istinu, neku svoju istinu,

suštinsku i nesvesnu, koja se krije u najudaljenijem lavirintu mog bića. Možda

ti može poslužiti, a možda i ne, u svakom slučaju - lepa je.”

FLOTILA PANONSKOG POMORCA

Ima neka tajna sprega između Banaćana i južnih mora, od vremena

kada je Dimitrije Obradović prolazio kroz vodeni grad Bečkerek, da bi postao

Dositej i da bi otišao za svojom zvezdom na mediteranskim lađama. Teško bi

se našao neko ko je lepše pisao o Jadranu od Miloša Crnjanskog (“mladost,

ljubavi, gondole, i, na nebu, Mleci”). Pa i Todor Manojlović, koji je tiho

skončao na obalama Begeja, pevao je o suncu, o mandolinama i azurnim

zastavama leta kao pravi zatočnik Sredozemlja. O tome sam razmišljao dok mi

je Ivan Trtanj pripovedao svoju životnu priču za drvenom tezgom na kojoj su

se ređale staklene krigle i plastične čaše sa napitkom od ječmenog slada.

101

Bio je pozni avgust, vreme pivskog festivala u Bečkereku. Na Žitnom

trgu, na Trgu slobode, u Ulici Kralja Aleksandra, sve je vrvelo od prolaznika.

Ivan Trtanj je na glavi imao crni lalinski šešir koji je tih dana, kako reče,

kupio u prodavnici fabrike “Begej”. Mogao je imati oko šezdeset godina.

Imao je tanke usne, ispupčene jagodice i setan pogled nekoga ko se ne

uzbuđuje lako, pogled koji me je podsećao na glumca Harvija Kajtela.

“Vidim da je mnogo uloženo u ovu feštu” – rekao je, nazdravljajući

čašom ’tut guta’, nekom vrstom zaslađenog bezalkoholnog napitka od hmelja.

Sticajem okolnosti, sedeli smo jedan do drugog, u letnjoj bašti natkriljenoj

šarenom tendom. “Ipak” – nastavi on – “malo sam razočaran. Vidim da su

uslovi za mlade danas ovde mnogo lošiji nego u moje vreme. A ja sam bio u

istoj situaciji kao većina ovdašnjih mladih ljudi danas. Kada sam 1968. došao

iz armije, jedva sam imao para za kutiju cigareta.”

“Reklo bi se da su se stvari od tada promenile?” – primetih.

“Poslednji put bio sam ovde pre tačno petnaest godina, a i sada bih

teško krenuo da mi ćerka i zet nisu jednostavno kupili kartu i smestili me u

avion” – reče on, prečuvši moju opasku. “Došao sam da obiđem sestru,

rodbinu i prijatelje, kojih nije mnogo preostalo, jer sam grad napustio ubrzo

pošto sam došao iz armije.”

On otvori kožnu torbu koju je nosio preko ramena i izvadi publikaciju

sa luksuznom likovnom opremom. Bila je to monografija muzeja brodskih

maketa u nemačkom gradu Kresbronu. Iako nisam postavio nikakvo pitanje,

moj sagovornik reče:

“Da, ja sam nekadašnji učenik Industrijske škole, gimnastičar u ono

vreme poznat po nadimku Trta, a danas jedini Banaćanin kome je za života

otvoren muzej.”

102

U monografiji je pisalo da je muzej otvoren 2001. godine, neposredno

nakon što su Ivanovi radovi bili prikazani na svetskoj izložbi u Hanoveru. Bile

su tu reprodukcije nekih od najpoznatijih brodova u istoriji pomorstva, poput

jahte “Amadis” švedskog kralja Gustava Trećeg i holandskog jedrenjaka

“Pegaz” iz 1767. Među njima primetih i natpis “Baunti” ispod makete

britanske krstarice iz 1787. godine. Ovaj brod je bio poprište najpoznatije

svetske pobune mornara. Setih se da je Žil Vern o tome napisao roman, a u

“Kinoteci” sam nekad davno gledao film “Pobuna na Bauntiju” sa Marlonom

Brandom u glavnoj ulozi: prvi oficir Flečer Kristijan pobunio se sa

jedanaestoricom mornara po isplovljavanju sa Tahitija i ostavio u čamcu na

otvorenom moru zapovednika Vilijama Blaja sa osamnaestoricom njemu

odanih pomoraca. Blaj, za koga neki tvrde da je bio okrutan zapovednik, iako

su izveštaji o tome protivrečni, napravio je pravi podvig: veslao je sa svojim

sapatnicima i posle 48 dana dokopao se kopna na Timoru.

Otvaranjem muzeja – pisalo je dalje u monografiji – lokalna zajednica

odaje priznanje umetniku koji je plodove svog višedecenijskog truda

velikodušno ustupio gradu. U muzeju je, kao domaćica i kustos, zaposlena

njegova supruga Elizabeta, rođena Mužljanka, čije je devojačko prezime

Meješ. Postavka je pre toga obišla izložbene salone u celoj Zapadnoj Evropi,

od Švedske do Portugalije.

Ali Ivan Trtanj nikada u životu nije prodao nijedan rad iz svoje

radionice.

“Kažu da sve na svetu ima svoju cenu” – reče on, gledajući me

staloženim pogledom nekoga ko je izvežban u upornosti. “Čak i čovek, ako

mu se dovoljno plati. Ipak, kad se u radionici posvetim poslu, za mene je to

drugi svet. Tu ne postoji vreme i novac ne igra nikakvu ulogu. Na poslu, u

103

brodogradilištu ’Boden Verft’, uvek sam zarađivao i više nego što mi je bilo

potrebno za skroman život. Pošto spavam samo par sati dnevno, imao sam

napretek vremena za druge stvari. Istorijske makete brodova pravio sam tokom

poslednjih 35 godina. Nikada nijednu nisam prodao, iako znam da postoje

lažni primerci koji su prodati pod mojim imenom.”

Ivan mi na trenutak uze publikaciju kako bi ispisao posvetu na

unutrašnjoj naslovnici. Potpisujući se, izveo je osobenu rukopisnu bravuru,

držeći olovku u neobičnom položaju između kažiprsta i srednjeg prsta.

“Da li uvek tako držite olovku?” – upitah ga, otpivši gutljaj piva.

“Tako sam naučio, a služim se podjednako i levom i desnom rukom.”

Obrativši pažnju na detalj sa krme -reprodukciju male rokoko figure od

slonovače, zapitah: “Koliko je vremena potrebno za ovakvo nešto?”

“Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Nikada nisam razmišljao na taj

način. Kažem vam, u radionici, vreme ne postoji.”

U kasnijem razgovoru ipak iskamčih podatak da izrada jedne makete u

proseku traje od godinu i po dana do dve godine, računajući tu i pripremni

istraživački rad u arhivama i muzejima, kao i traganje za nacrtima.

“Originalne skice najčešće sam dobijao obraćajući se kraljevskim

kućama Španije, Britanije, Švedske… Obično su mi izlazili u susret i najveći

broj maketa u muzeju u Kresbronu su brodovi, jahte i barke evropskih

kraljevskih dinastija od 1736. do 1814. Sve su to kopije u najvećoj mogućoj

meri verne originalu. Izrađujem ih od šimširovog drveta, a figure su od

kovanog gvožđa ili slonovače, često okovane zlatom.

“Kada ste počeli da rezbarite drvo? Otkuda strast prema brodovima?”

Ovo pitanje navede mog sagovornika da napravi malu retrospektivu:

104

“Zanat sam završio 1965. godine. Bila je to industrijska škola sa

praktičnom obukom. Praksu smo radili u Brodogradilištu. Stekao sam zvanje

brodokovača – zanat koji danas uglavnom više ne postoji. Tada sam se prvi

put zarazio brodovima i maketama. Ali moram reći – sve što sam u životu

naučio, naučio sam sam. U osmom razredu, čak sam bio izbačen iz škole. Sa

moje tačke gledišta, uzrok tome bila je neobučenost jednog nastavnika.”

Po okončanju školovanja, Ivan je otišao u Armiju. Slučajno ili ne,

pozvan je baš u Mornaricu – služio je od 1966. do 1968. godine, a baza

njegove jedinice bila je u Tivtu.

“Po povratku kući, radio sam u brodogradilištu jedva nešto više od

mesec dana. Te godine otpuštene su dve ture od po 60 radnika – bila su to

prva veća otpuštanja u komunizmu. Živelo se teško, ali prilika se ukazala kada

je iz Nemačke u Zrenjanin došao jedan bivši folksdojčer koji je kao zarobljenik

posle rata radio u brodogradilištu. Došao je jer su brodogradilištu u

Kresbronu bili potrebni kvalifikovani radnici. Odmah sam se javio i otišao u

Nemačku. Bio je to legalni aranžman - Birou rada je za svakog radnika koji je

otišao plaćeno po 110 maraka. Zato danas kažem da me je ova država prodala

za 110 maraka.”

Sa glavne bine na Žitnom trgu odjeknu reski zvuk gitare. Bendovi su se

smenjivali. Na sceni su se pojavili “Partibrejkersi”. Našem stolu priđe mlada

plavokosa žena u društvu sa kratko podšišanim muškarcem koji je u ruci

držao kriglu sa natpisom češke pivare ’top var’. Usledio je kratak razgovor na

nemačkom.

“To je vaša ćerka?” – upitah, opazivši da plavuša na mišici ima tetovažu.

Da li je bila trajna ili privremena?

105

“Da, to su moja ćerka Amabel i zet Dirk. Kažu da se ovde dobro

provode. Imam i sina Riharda, koji radi u Berlinu. Amabela je ovde po treći

put. Kada je bila mala, govorila je srpski, pa su je u školi zbog toga zadirkivali.

Ona se nije dala - odgovarala im je kako je to njena prednost, jer ona može da

govori i na nemačkom, a oni srpski ne mogu.”

“Odrastao sam” – nastavi Ivan – “na salašu u ritu. Otac mi je došao

trbuhom za kruhom iz Like i zaposlio se na železnici, a majka je iz ovdašnje

porodice Kozakovih.” On nakrivi svoj lalinski šešir, a oči mu zaigraše, kao da

je prepodesio unutarnju blendu. “Tako to ide, moj otac je došao i prošao, a i

ja sam došao i prošao, sve u potrazi za boljim životom. Moj pra-pra deda sa

majčine strane došao je iz Ukrajine. Bio je burlak – vukao je dereglije od

Temišvara do Titela. To je, među mojim precima, jedina “prava” veza sa

brodovima. Zato sam u muzeju u Kresbronu dao da se izradi i jedna kopija

poznate slike Ilje Rjepnina “Burlaci na Volgi”. Hoću posetiocima muzeja da

predstavim ceo svoj životni put. Kod jedne ovdašnje slikarke ovih dana

naručio sam i ulje na platnu - pejzaž salaša iz mužljanskog rita. Ta će slika

imati počasno mesto u muzeju.”

Osvrnuh se oko sebe. Na roštiljima su se dimili ćevapi, zajapurene

šankerke dodavale su krigle, ljudi su pružali ruke sa zgužvanim novčanicama u

šakama.

“Zar zaista nikada niste dospeli u iskušenje da prodate neku od

maketa?”

Ivan Trtanj začkilji očima. “Jednom je jedan bogataš tražio od mene da

mu prodam model. Pošto sam odbio, rekao mi je: ’Pre ili kasnije svaki čovek

dođe na prekretnicu, kad pomisli kako nema mnogo smisla sve ono što je u

životu radio. Kad dođe taj trenutak, pozovite me.’ Srećom, nije još došao taj

106

trenutak. A postavka u muzeju u Kresbronu vredi milion i tristo hiljada evra.

Na tu svotu je barem osigurana. Ali, kao što je Pikaso svojoj zemlji vratio

’Gerniku’, tako ću možda i ja, kad dođe demokratija, doneti neki od svojih

modela da ga prikažem u Srbiji, na nekom sajmu kao što su ovi ’Dani piva’.”

Nisam pitao Ivana zašto misli da demokratija još nije došla u Srbiju.

Njegova pojava sjedinjavala je u sebi iščašenost posvećenog umetnika i

samouverenost gastarbajtera koji je pošteno radio u zemlji koja je to umela da

nagradi. Uzgred, bilo je u toj pojavi i izvesne podvojenosti, ozlojeđenosti zbog

toga što zavičaj u mladosti nije umeo da mu pruži pravu šansu. “Baunti” – na

engleskom je to imalo dvojako značenje – “nagrada” i “obilje”. Možda je onaj

zločesti nastavnik bio Flečer Kristijan u životnoj putanji Ivana Trtanja.

Prognan iz Bogom darovanog zavičaja, on je, uz nešto gorčine, rešio da se po

svaku cenu dokopa čvrstog tla pod nogama.

Dok sam pružao ruku sa presavijenom novčanicom prema šankerki, na

trenutak me zaslepi blesak avgustovskog sunca. Pod šarenom tendom sjaktao

je krajičak vrelog banatskog neba. Manojlovićeva azurna zastava? Kraj stolova

su, nerazgovetno žamoreći, promicale devojke u mini suknjama pastelnih

boja, hodajuće sirene presahlog okeana. Odnekud mi u svest dopre prvi

detinji stih Miloša Crnjanskog iz somborskog “Goluba”: “Na sinjem moru

lađa jedna brodi.” Kakva je to tajna veza između Banaćana i daljnjih pučina,

gde “pena talasa grli poslednji deo lađe”, a potomak za potomkom dolazi i

prolazi, sve u potrazi za boljim životom?

“Ipak ste vezani za rodni kraj?” – upitah.

Praunuk ukrajinskog burlaka ne trepnu okom. “Moja baka sa majčine

strane, kod koje sam odrastao na salašu, govorila je: ’Tamo gde te sunce prvi

put ogreje, tamo ti je kuća’.”

107

BORISOVKA

Revnosni istraživač familijarnog nasleđa katkad liči na fitiljavu pticu iz

mitologije drvoseča Minesote, koju Borhes pominje u “Priručniku fantastične

zoologije”. Naime, za razliku od visinske pastrmke, koja gnezdo gradi po

krošnjama, odlično leti a plaši se vode, fitiljava ptica prepoznatljiva je po tome

što gnezdo gradi naopako a leti unatrag jer ne mari kuda ide, nego gde je bila.

Snobovsko pretresanje genealogija u potrazi za kakvim spasonosnim

patricijem u šestom pobočnom kolenu oduvek mi je bilo bljutavo. Pa ipak,

slobodna volja sudbinski je ako ne ograničena, a ono barem u najopštijim

crtama uslovljena genetičkom kombinacijom. Upoznati pretke ne znači samo

razjasniti smisao vlastitih iznenađujućih kaprica, već ulučiti pravilnosti u

životnoj matici čovečanstva. Prepoznati kakvu vrstu dovijanja Proviđenje

kažnjava, a kakvu nagrađuje. Hamletovsko "biti spreman" zacelo je jedna od

matičnih pouka vrste. Priča koja sledi govori o čoveku koga uzastopni polasci

od nule nisu pokolebali, već samo utvrdili u jednom usvojenoj mudrosti: da

su s mukom sticane vrednote trošna zdanja u poređenju sa razornom snagom

stihija; da je naivno poistovetiti se bez ostatka sa vlastitim dostignućima; da je

trudoljubivost jedina pouzdana brana prema svetu koji neprestano nudi

dokaze da je poredak iluzija. "Biti spreman" u njegovom slučaju značilo je i

jednom donete odluke svezati tako čvrsto kao da su svezane na nebu.

Koliko uspomene rođaka sežu, središnje ličnosti porodičnog stabla sa

majčine strane behu Nikolaj Stepanjuk i njegova žena Adelaida (Etelka),

rođena Petriković. Kažem - središnje, jer je pre njih malo šta, a posle njih

108

uglavnom sve bilo poznato. Pomenuti Nikolaj, moj pradeda, deda moje majke

po očevoj liniji, dospeo je, u dobi od dvadesetak i nešto više godina, na imanje

zemljoposednika Danijela u Elemiru. (To imanje beše nekadašnji posed grofa

Erne Kiša, velikog protivnika banatskih Srba iz 1848. godine, imanje koje je

udajom Kišove unuke krajem 19. veka pripalo porodici Danijel.) Nikolaj se

ovde obreo na početku Prvog svetskog rata, pa nema sumnje da je bio

zarobljen negde na istočnom frontu i sproveden na rad u unutrašnjost

tadašnje Austrougarske. Velim - nema sumnje, jer o svom životu pre 1914.

godine Nikolaj Stepanjuk će bližnjima otkriti tek nekoliko sasvim šturih

činjenica. Sinovima Aleksi, Josifu i Nikoli, mome dedi, jedva da je ispričao

nešto više od onoga što je pisalo u ličnoj karti izdatoj za vreme Kraljevine

Jugoslavije - da je rođen od oca Haralampija u mestu Borisovka. Najmlađi

Aleksa, koji se najduže zadržao u očevoj kući i sa njim stoga izgradio prisniji

odnos nego ostala braća, sećao se da je više puta pokušavao privoleti oca da

ispriča nešto određenije o svojoj "ruskoj predistoriji"; ishod je uvek bio -

nekoliko uopštenih reči i promena teme.

Ovaj čovek, koji je do svog upokojenja 1969. godine zadržao upadljivo

umekšan ruski izgovor i od koga za uspomenu imam fotografiju na kojoj me,

kao jednoipogodišnjeg derana, posađuje na konja u svome dvorištu u mestu

Stajićevo (a uveren sam da se kroz maglu prisećam toga neobičnog doživljaja),

bio je preduzimljive naravi, veštih ruku i naglašenog osećaja za red. Kada je

paroh Sava Stajić 1922. godine osnovao novo naselje u okolini tadašnjeg

Bečkereka i kad su u njega počele da se doseljavaju familije iz okolnih mesta,

Nikolaj - čije se prezime pod uticajem okoline preobrazilo u Stepanov - bio je

među prvima koji je pribavio modernu mehanizaciju za obradu zemlje.

Stolarsko, mehaničarsko i druga zanatska znanja čoveka čije je osnovno

109

zanimanje bila poljoprivreda, daleko su prevazilazila okvire amaterizma. Nema

sumnje da je "braca Rus" ("špicname" koje su mu po banatskom običaju

nadenuli meštani) u svom životu imao preča posla nego da pasionirano

druguje sa knjigama. Ali posedovao je jedno dodatno znanje koje je i u

tadašnjoj etnički raznolikoj Vojvodini bilo svojstveno pretežno obrazovanijem

varoškom stanovništvu - mogao je ne samo razgovarati, nego i čitati na

ruskom, nemačkom i srpskom jeziku. (Početkom šezdesetih, sin Aleksa

obezbedio mu je pretplatu na moskovsku "Pravdu" - tek toliko da održi vezu i

obavesti se o prilikama u postojbini, onoliko koliko su to sovjetske novine

dozvoljavale. Na jugoslovensku varijantu "kolholizacije" - uterivanje u seljačke

radne zadruge, bio je ogorčen, i svoju mukotrpno sticanu mehanizaciju morao

je predati na "opštu upotrebu" tek kad više nije imao drugog izlaza. No vrlo

brzo je, uvidevši način socijalističkog gazdovanja, istupio iz ovog društva, da bi

korak po korak ponovo obnovio opremu koju je prethodno morao pokloniti

"kolektivcima".)

Među potomcima ruskih doseljenika koje sam upoznao ili imao priliku

da o njima slušam u Zrenjaninu, retki su bili oni koji na različite načine nisu

morali da se nose sa svojim ruskim genom za alkohol. Svestan sam da ovde

mora biti izuzetaka, ali braca Rus nije bio među njima. No genu za alkohol on

se suprotstavljao isto tako urođenim genom za poredak. Dan za ustupak bila je

nedelja, kad bi vrela supa i rinflajš bili "opamećeni" specifičnim stepskim

koktelom - hlebom udrobljenim u rakiju. Bio je to čin apsolutne privatnosti.

Onižeg rasta, mršav ali izdržljiv, često prgav u svakodnevnom životu,

Nikolaj je u ovim trenucima davao oduška svojim ruskim ili - kako će se

kasnije preciznije utvrditi - maloruskim korenima. Vele da je tada sebi u bradu

umeo zapevati pesme iz stare postojbine, stihove čiji su smisao drugi mogli

110

samo naslućivati, grlate melodije gogoljskih majura što su u banatska

kukuruzišta donosile aromu jedne druge stepe, prostranstava s one strane

Karpata. Zbilo se da sam pomen o priključenijima starog "deda Rusa" još

jednom slušao upravo u vreme kada sam, prevodeći delove Čehovljeve

biografije iz pera Donalda Rejfilda, naišao na zgodan opis ukrajinskog

mentaliteta. "Čehovljeva baba po očevoj liniji Efrosinija Jemeljanova" - veli

Rejfild - "koju su unuci viđali još ređe nego dedu Jegora Mihailoviča, jer je

retko napuštala imanje grofa Platova, bila je Ukrajinka. Sav bučan smeh i

raspevanost, bes i radovanje koje je Čehov kasnije povezivao sa Ukrajincima,

poticali su od nje. Bila je nabusita kao i njen muž, sa kojim je proživela 58

godina pre nego što je umrla 1878."

Nedeljni rituali Nikolaja Stepanova mogli su biti zgodna prilika da se

od njega izmami štogod o pređašnjem životu. Nije bilo mnogo uspeha.

Nekom je rekao da je imao puno sestara, drugom da mu se otac zvao

Haralampije, što je ionako pisalo u ispravama. Neko treći je čuo kako je

navodno rekao da potiče iz "brastislavske" gubernije, što je - kako će se kasnije

ispostaviti - predstavljalo lingvističku derivaciju, iako je pomoglo da se mestu

porekla uđe u trag. Najopširniji je, po svemu sudeći, bio u opisivanju kraja iz

koga je potekao. Prema sećanju njegovog najmlađeg sina, mog deda-strica, taj

iscrpni opis izgledao je ovako: "Aljeksa, sad ću ti objasniti. U Rusiji ima velika

šuma. Kroz šumu ide pruga, dugačka, dugačka pruga. Tamo je Borisovka".

Nikolaj Stepanov nije bio luckast ili zatupast. Život ga je, međutim,

naučio na veliku opreznost, kao i na to da preterana rečitost stvara

komplikacije. Pokazao je to i s proleća 1941. godine, kada su ga prijatelji, s

razlogom ili ne, upozorili da Nemci, čiji će se kukasti krst uskoro zavijoriti sa

županijske zgrade u Bečkereku, neće biti nimalo milostivi prema njemu kao

111

Rusu. Jednog dana svom najstarijem sinu je rekao: "Nikola, ja sada idem. Ako

te neko nešto pita, reci da sam otišao u Kikindu da nabavim sersam (opremu

za konja)".

Naredne četiri godine porodica i prijatelji nisu čuli nikakvu vest o

njemu. U oktobru 1944. godine, ujak moje majke - rođeni brat žene

Nikolajevog najstarijeg sina Nikole, nalazio se u partizanskim jedinicama koje

su u sadejstvu sa crvenoarmejcima stezale obruč oko Beograda. U predgrađu

prestonice, u mestu Beli Potok, slučajno je ugledao čoveka koji mu se učinio

poznat. Ali taj čovek, Nikolaj Stepanov, bio je gluvonem i pretvarao se da ne

razume radosne reči koje mu je upućivao mladić u partizanskoj uniformi:

"Baćuška, pa to sam ja, Živojin, gotovo je sa Nemcima, stiže sloboda!" Trebalo

je da protekne još neko vreme dok se Nikolaj, koga je put 1941. naveo u Beli

Potok da tu do kraja rata ostane kao pomagač u gazdačkim kućama, nije

privikao na ovu novu realnost. Kasnije su ga - po vlastitom svedočenju -

ukrcali u kamion i odredili da bude "tolmač" između Rusa, srpskih partizana i

Nemaca. (Majčin ujak je na žalost bio isuviše mlad da bi shvatio ovu lekciju o

opreznosti, ili isuviše nemoćan da izmakne drobnom kamenu trijumfalnog

komunizma; Živojin je kao dvadesetogodišnjak poginuo godinu dana kasnije

na Sremskom frontu, zajedno sa hiljadama mladića na brzu ruku prikupljenih

i bez obuke odaslatih da polože živote za slavu "nove klase", u to vreme zauzete

prisvajanjem buržujske imovine u Beogradu.)

Život je donosio svagdanje brige; Stepanovi su imali važnijih poslova

nego da propituju ionako autoritativnog oca o stvarima o kojima je on očito

bio rešio da ćuti. Kažu da je, nakon što je prošao Drugi svetski rat, u jednoj

prilici pokušao da se preko njemu znanih načina raspita o prilikama u starom

kraju, no da je jedino što je uspeo saznati bilo to da je narod u onim

112

krajevima jako postradao od Nemaca. Na putu ka Moskvi, Hitlerove divizije

bile su izuzetno brutalne prema Slovenima što su se nepoćudno zadesili na

zacrtanom "istočnom prostoru".

Ako je zadržao za sebe ono što je proživeo pre Principovog pucnja u

Sarajevu, Nikolaj nije prećutao i ono što mu se događalo tokom četiri godine

Drugog rata. Umesto u Kikindu po sersam, u proleće 1941. on se bio zaputio

u suprotnom smeru, na jug, da na drugoj strani Dunava potraži spas. Put ga je

od Stajićeva vodio preko Farkaždina, Opova i Jabuke. Na pančevačkom

mostu već su stajali nemački stražari. Naišao je seljak sa kolima natovarenim

senom; pristao je da ga prebaci na drugu obalu, sakrivenog, upravo onako

kako se to docnije prikazivalo u ratnim filmovima. Kako je dospeo baš u Beli

Potok ostalo je nerazjašnjeno; no kad je kročio u mesnu kafanu s namerom da

popije rakiju, u džepu je stiskao celokupnu svoju imovinu - dva stara

jugoslovenska dinara. Zacelo po njegovom odelu, koje se razlikovalo od

srbijanskog, ljudi u kafani su razabrali da je došljak.

"Odakle si ti stari?" - zapitao ga je jedan od njih, koga su ostali

oslovljavali sa "gos'n inženjer".

"Iz Bačke" - odgovorio je došljak, oprezno i pomalo neprecizno.

Inženjeru nije trebalo mnogo vremena da shvati došljakov položaj. Na

hartiji je ispisao adresu:

"Na ovom mestu gradi se kuća - idi tamo i pomozi radnicima".

Na gradilištu je Nikolaj odmah zasukao rukave, ali radnici nisu želeli

pomoć - tvrdili su da ih ima sasvim dovoljno. Došljaku nije preostalo ništa

drugo nego da se povuče; legao je i zaspao pod drvetom. Na tom mestu

zatekao ga je i probudio inženjer.

113

"Ako ovima ne treba pomoć" - rekao mu je - "poslaću te na drugo

mesto. Kod mog prijatelja koji radi s kamionom. Reci mu da sam te ja poslao".

Prevoznik je imao posao za Nikolaja. Na obronku brda trebalo je

izdubiti prostor za garažu. Celog leta došljak je radio pijukom i lopatom. S

jeseni je garaža bila usečena.

"Produbi još dva metra" - rečeno mu je - "tu će biti tvoj stan".

Prvu ratnu zimu Nikolaj je proveo pod kamenim svodom, grejući se na

razdešenu furunu "trinjaru".

Sledeće godine pitali su ga:

"Umeš li da se staraš o voćnjaku i vinogradu?"

"Umem ponešto" - odgovorio je došljak. A umeo je to vrlo dobro. Voće

je dobro ponelo. Loza je nagnojena i znalački orezana - vinograd se kao nikada

do tada zarudeo od grozdova.

Istih onih lepih grozdova što ih je Nikolaj na brzu ruku prikupio da ih

poda borcu po imenu Živojin, mladiću koji ga je u oktobru 1944. prepoznao

u Belom Potoku i sa žarom mu objašnjavao kako je sloboda na pomolu.

Da se vrati i još jednom vidi Beli Potok bila je neispunjena želja

Nikolajevih poznih dana, želja o kojoj je govorio četvrt veka kasnije, koncem

šezdesetih, one godine kad će promeniti svetom.

Mnogo godina posle njegove smrti, mi, potomci Nikolaja Stepanjuka i

trojice njegovih sinova, ponekad bismo se pitali gde je uistinu misteriozna

Borisovka - u Belorusiji, Rusiji, Ukrajini, kraj Minska, Kijeva, Brest-Litovska?

Imamo li tamo nekih rođaka? Je li Nikolaj možda bio oženjen ili zaručen u

starom kraju? Kakav je bio njegov život pre no što su ga vetrovi rata oduvali u

Austrougarsku, da bi posle njenog raspada ostatak veka proveo među Srbima

u Jugoslaviji?

114

U Zrenjaninu je živeo publicista i istoričar Boris Pavlov, potomak

ruskih emigranata - begunaca od crvenog terora, gospodin starog kova i autor

divne monografije o istorijatu vlastelinstva Ečka. Kako je znao dosta o životu

ruskih emigranata u Banatu, krajem devedesetih pozvao sam ga telefonom i

ukratko mu izložio o kakvim bih podacima želeo da se raspitam. U razgovoru

je uspeo da mi kaže toliko da, prema njegovom znanju, u staroj Rusiji nije

postojala "brastislavska" gubernija. Preostalo je da utanačimo lični susret i

porazgovaramo o ovoj temi. Nikada ga nisam posetio, za šta ne mogu da

nađem drugo opravdanje osim svoje nemarnosti. Pavlov je umro početkom

2002. godine, a nedosanjani san bio mu je da objavi i istoriju grofovskog

imanja u Elemiru, poput one koju je već napisao o sličnom vlastelinstvu u

Ečki. Da je kojim slučajem uspeo ovaj naum da privede kraju, možda bih

neočekivano doznao ponešto i o medenom mesecu pradede Nikolaja i

prababe Adelaide (Etelke), rođene Petriković, čija je majka Marija Rider bila

kuvarica u domu vlastelina.

Devedesetih godina preminuli su, jedan za drugim, moj deda Nikola i

druga dva Nikolajeva sina - Josif i Aleksa. Činilo se da je nerazjašnjena tajna

Borisovke pokopana zajedno sa njima. No da bih zatvorio krug traganja za

korenima, barem kad je reč o geografiji, neočekivano su mi pomogli

"Majkrosoftovi" stručnjaci, autori interaktivnog atlasa sveta pod nazivom

"Enkarta". Kompakt-disk instalisan u personalnom računaru detektovao je u

zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza više od stotinu naseobina sa imenom

Borisovka, od poljske granice do Kazahstana. Ovo je u početku bilo

obeshrabrujuće. Dobra vest bila je da u Ukrajini postoji svega pet ili šest

mesta sa tim imenom.

115

Mozaik se složio kada sam u trokutu poljske, beloruske i ukrajinske

granice opazio beloruski grad Brest. Bio je to zapravo nekadašnji Brest-Litovsk,

poznat po tome što je u njemu 1918. godine potpisan kratkotrajni separatni

mir između sovjetske Rusije i centralnih sila, grad koji je po nekim

porodičnim prepričavanjima bio u vezi sa Borisovkom. Ubrzo mi postade

jasno da je nepostojeća "brastislavska" gubernija zapravo "brestlitovska" oblast.

"Majkrosoftovi" geografi postarali su se da se na virtuelnom globusu nađu sva

naselja veća od pet hiljada stanovnika. Jednostavnim zumiranjem na

računaru, jedna od nekoliko ukrajinskih Borisovki ukazala se na severu

zemlje, na samoj granici sa Belorusijom.

To je mesto u oblasti Poljesje, stotinak kilometara jugoistočno od

Bresta, u ukrajinskoj pokrajini Volin čiji je glavni grad Lutsk. Borisovka se

nalazi blizu izvorišta reke Pripet (ili Pripjat), najveće desne pritoke Dnjepra.

Prema podatku iz "Prosvetine" enciklopedije, šumovita, rekama i jezerima

ispresecana oblast Poljesje zapravo je prapostojbina južnih Slovena. Tako je,

zahvaljujući informatičkoj revoluciji, barem jedna kopkajuća enigma bila

razrešena.

"Biti spreman, to je sve" - rekao je mađioničar iz Stratforda. O izvorima

spremnosti svojstvene junaku ove pripovesti ponešto bi se moglo naslutiti iz

jednog opisa Ivana Turgenjeva: "U dugim, gustim terasama" - veli Turgenjev u

pripovetki "Put u Poljesje" - "nizali su se predamnom modri, visoki spletovi

četinara; samo se ponegde, kao zelene pege, šareneli osrednji brezovi šumarci;

ceo vidik prekrilio je bor; ni crkva da se zabeli, ni njiva da se zasvetli. (...)

Prizor vrlo velike šume, koja zahvata ceo nebeski svod, prizor Poljesja liči na

prizor mora. I isti su utisci koje ono izaziva; ona ista prvobitna, netaknuta

snaga pruža se, prostrana i moćna, pred očima posmatračevim. Iz nedara

116

iskonskih šuma, sa besmrtnog krila voda razleže se onaj isti glas: Šta me se ti

tičeš - veli priroda čoveku - ja vladam, a ti se brini o tome kako da ne umreš."

Ima li smisla dalje istraživati? Seća li se neko od Stepanjukovih u

Borisovki porodice starog Haralampija i njegovog sina Nikolaja, koji je 1914.

godine nestao u ratnom metežu? Jesu li ga oplakali već 1918, ili je možda

neko drag još dugo čekao da se ovaj čovek nekim čudom vrati domu?

Istražujući internet, nailazio sam na osobe sa prezimenom Stepanjuk od

Lublina u Poljskoj, preko Kijeva do Moldavije. Familije s takvim prezimenom

žive u Kanadi i Sjedinjenim Državama. Ima li smisla zaputiti se jednog dana

dugačkom prugom kroz šume Poljesja i obresti se na obalama Pripeta, da bi se

babe ispitivale o poslednjem južnom Slovenu prapostojbine, braci Rusu, koji

se plemenu pridružio sa zakašnjenjem od tuce stoleća? Sresti kakvog dotad

neznanog polubrata u trećem kolenu? Na kraju krajeva, svi nosimo u sebi gene

Adama i Eve. Posao je to za fitiljavu pticu, ili za dokonu aristokratiju, kakve ni

u Rusiji nema već čitavo stoleće. A opet, "možemo li voleti ono što ne

poznajemo?" Možemo li sebe dovoljno upoznati ne potrudimo li se da

razaberemo pravilnosti u životnoj matici predaka, u njihovom nadmetanju sa

razornom snagom stihija?

117

BELEŠKA O PISCU

Aleksandar Bjelogrlić (Zrenjanin 1967), prozni pisac, esejista, prevodilac.

Objavio je, između ostalog, zbirke pripovedaka Draženje hipotalamusa (1994),

Kraken; novele ljubavi i tajinstva (1996) i Anonimus (2005), kao i roman Brazilski

akvarel (2010). O problemima naratologije i književne fantastike pisao je u

zbirkama eseja Nevidljivi arhipelag (1994) i Tri eseja; o zduhaću pripovedanja

(2000). Na srpski je prevodio pripovetke Montegju Roudz Džejmsa (Jasen i

druge priče o duhovima), prozu Tima Parksa (roman Usijanje, 2003), Roberta

Džejmsa Volera (roman Hiljadu seoskih puteva, 2004), te esejistiku Doris

Lesing, Imanuela Volerstina, Džona Lukača, Donalda Rejfilda i Pola Kantora.

Brojne priloge objavljivao je u književnim časopisima – Letopisu Matice srpske,

Mostovima, Sveskama, Ulaznici, Stvaranju, kao i u dnevnim novinama Dnevnik i

Politika.

118

Sadržaj:

Andersonov potpis

Temeljna opcija

Itaka u Zmaj Jovinoj

Tajni grad

Pustinjska ruža

Oni postoje

Majka Aleksa Lajfsona

Prustov efekat

Odlazak Jovana Latinovića

Flotila panonskog pomorca

Borisovka

Beleška o piscu