1

Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije

''Porodični raspored''

INTEGRATIVNA MEDICINA – INTEGRACIJA DRUGIH METODA I TEHNIKA U RADU NA

PORODIČNOM RASPOREDU S CILJEM KVALITETNIJEG POMAGANJA KLIJENTU

Seminarski rad

Student: Mentor:

Slađana Jović Vlado Ilić

Beograd, januar 2012.godine

2

SADRŽAJ

1. Uvod ………………………………………………………………………………………….1

2. Pogledi na zdravlje i bolest u kontekstu alopatske (naučne) medicine…………………….3 3. Zdravlje i bolest u konceptu holističkog medicinskog sistema ...........................................8

4. Metode tradicionalne medicinske prakse koje se mogu primenjivati tokom rada na porodičnom rasporedu ……………………………………………………………………...10

4.1.Ajurveda ……………………………………………………………………………11

4.2. Akupunktura i srodne tehnike …………………………………………………….12

4.3. Kineska tradicionalna medicina- KTM (Tradicional Chinese Medicine –TCM).. 15

4.4. Homeopatija …………………………………………………………………….......17

4.5. Makrobiotika ………………………………………………………………………. 19

4.6. Joga ………………………………………………………………………………….20

4.7. Kvantna medicina …………………………………………………………………. 21

5. Integrativna medicina i nivoi psihosocijalne egzistencije pojedinca i društva………….. 23

6. Pogledi na zdravlje i bolest u kontekstu Porodičnog rasporeda …………………………..29

7. Umesto zaključka: Shvatiti smisao i poruke bolesti i ponovo uspostaviti porodični

raspored ……………………………………………………………………………………..34

8. Literatura ……………………………………………………………………………………36

3

9. Uvod

Integrativna medicina je novi pravac u medicini koji je nastao kao odgovor na ograničenja, pre svega zvanične, alopatske medicine ali i pojedinih grana komplementarne i alternativne medicine. Integrativna medicina uključuje upotrebu najboljih mogućih tretmana i procedura naučne, alopatske medicine u kombinaciji sa najboljim metodama iz komplementarne i alternativne medicine (CAM) i koje su bazirane na individualnim potrebama pacijenta. Ona integriše, odnosno spaja oba medicinska sistema, prilagođavajući ih individui, a koristeći najsigurniji, najmanje invazivni i najekonomičniji pristup, objedinjujući ih u holističko razumevanje individue.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je u svojoj definiciji zdravlja istakla da je ,,zdravlje multidimenzioni fenomen dinamične ravnoteže u kome se odnos između individue i njene okoline, kako socijalne tako i fizičke, mora shvatiti kao integralan (celovit)”. Osnovni smisao integralnog (celovitog) pristupa unapređenju zdravlja ljudi jeste u korišćenju najboljih metoda i procedura oficijelne (takozvane zapadne, zvanične) i tradicionalne (alternativne, komplementarne) medicine, u cilju što kvalitetnijeg pomaganja klijentu. Takozvana ‘’savremena’’ medicina je izuzetno značajna u mnogim situacijama, pogotovu onim koje zahtevaju brzu i neodložnu akciju, kad je život pacijenta ugrožen, na primer poput urgentnih bolesti i stanja koje se tretiraju hirurškim putem. Mnogobrojna savremena istraživanja, kao i iskustvo tradicionalne medicine, dugo nekoliko hiljada godina, ukazuje na njenu veliku delotvornost u očuvanju zdravlja i uspostavljanju balansa u organizmu, u slučaju raznih poremećaja zdravlja. I sama SZO istakla je paradoks savremene medicine, da je bez obzira na veliki naučni i tehnički razvoj i dostignuća, na neki način izgubila bitku sa hroničnim nezaraznim bolestima. Statistički podaci ukazuju da ove bolesti imaju stalnu tendenciju rasta u razvijenim i zemljama u razvoju, a mnoge od njih, poput kardiovaskularnih bolesti i malignih tumora su vodeći uzroci oboljevanja i umiranja stanovništva, dok za njihovo lečenje savremena medicina još uvek ne nudi jedinstvena i potpuno delotvorna rešenja.

U Republici Srbiji, Zakon o zdravstvenoj zaštiti definiše zdravstvenu zaštitu kao organizovanu i sveobuhvatnu delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši nivo

očuvanja zdravlja građana i porodice. Zdravstvena zaštita, u smislu ovog Zakona, obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju. Ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštititi podrazumevaju da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizčiki i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.

4

S obzirom na to da je cilj zdravstvene zaštite ,,da se ostvari najviši nivo očuvanja zdravlja građana i porodice’’, pokušaji da se u tom interesu objedine znanja i iskustva takozvane zvanične i tradicionalne medicine dobijaju svoj puni smisao i značaj. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije je 14.decembra 2007.godine donelo Pravilniko o bližim uslovima, načinu i postupku

obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine. Ministarstvo zdravlja odobrilo je devet metoda dijagnostike i lecenja, i jos devet metoda rehabilitacije. Pravilnik precizira da su ozakonjene samo metode koje se izvode u skladu s priznatim standardima tradicionalne medicine i koje ne odvraćaju pacijenta od korišćenja metoda zvanične medicine. Iako je reč o dva dosta različita sistema i dva pristupa pacijentu, zvanična i alternativna medicina se mogu uspešno međusobno dopunjavati jer obe kao imperativ imaju ublažavanje ljudske patnje i očuvanje zdravlja klijenta.

Osnovni principi integrativne medicine su:

1. Partnerstvo između bolesnika i terapeuta 2. Adekvatna upotreba svih pogodnih metoda kako bi telo razvilo sopstveni puni potencijal

ozdravljivanja 3. Razmatranje svih mogućih faktora koji doprinose bolesti na nivou tela, uma i duha, kao i

okoline, porodice i zajednice 4. Kritičan pristup prema konvencionalnim i alternativnim mogućnostima lečenja 5. Upotreba prirodnih i manje invazivnih terapija uvek kada je to moguće 6. Kontinuirani rad na sebi za terapute, kako bi mogli biti modeli samorazvoja i

samoistraživanja

Ovaj seminarski rad ima za cilj da pojasni poglede na zdravlje i bolest sa aspekta konvencionalne (naučne) medicine, sa jedne strane, i tradicionalne medicine sa druge, i da ukaže na mogućnost integracija njihovih pojedinih metoda i tehnika u radu na porodičnom rasporedu .

10. Pogledi na zdravlje i bolest u kontekstu alopatske (naučne) medicine

Nastojanja čoveka da razume fenomene zdravlja i bolesti zabeležena su u najstarijim medicinskim zapisima i opisanim aktivnostima na zaštiti zdravlja pojedinca i zajednice. Najčešće spominjane aktivnosti su sprečavanje zaraznih bolesti i briga države o kontroli zaraznih bolesti, solidarnost zajednice sa obolelima i unesrećenima, briga porodice i šire zajednice o zdravlju

5

obolelog člana, zaštita od bolesti putem vakcinacije, uticaj okoline na zdravlje i mere za njegovo unapređenje, prikupljanje podataka o zdravlju, profesionalna etika zdravstvenih radnika, briga svakog pojedinca u zajednici za sopstveno, ali i zdravlje ostalih članova i mnoge druge. U antičkom dobu prepoznate su potrebe za socijalizacijom medicinske prakse, kao i uticaji životne sredine na zdravlje i bolest. Otac naučne, zapadne medicine, Hipokrat, je u svojim delima istakao ideje vrlo bliske savremenim socijalno-medicinskim idejama i etičkim principima koji se i danas smatraju veoma važnim: odnos lekar-pacijent, odnosi između zdravstvenih radnika, insistiranje na podruštvljavanju mera zaštite celokupnog stanovništva, uticaj okoline na zdravlje, kao i ideje o društvenom karakteru zdravlja. Tokom srednjeg veka došlo je do velike stagnacije kako medicine u celini tako i socijalno- medicinskih ideja, mada su neki oblici kolektivne zaštite zdravlja stanovništva bili i dalje prisutni. U XVI veku nastaje razdoblje ubrzanog razvoja socijalno-medicinske misli, kao i renesansa celokupne medicinske misli, a svoj doprinos, osim lekara, daju i stručnjaci i naučnici koji se bave mnogim drugim naučnim oblasti Pokušaji da se definišu zdravlje i bolest započinju sa nastankom ljudskog roda i mogu se pratiti od vremena Galena. Definisanje pojmova „zdravlje” i „bolest” predstavlja veoma složen zadatak, jer je i u funkcionalnom smislu teško postaviti granicu gde prestaje zdravlje a gde počinje bolest. Objašnjavajući prelazak zdravlja u bolest Hipokrat kaže: „Bolest ne dolazi odjednom, kao iz vedra neba, nego je posledica dugog niza malih, neznatnih grešaka protiv zdravlja, koje se nadovezuju jedna na drugu i rastu kao valjajuća grudva snega, dok se jednog dana ne svale na glavu onog koji greši.”

Jedna od najstarijih zabeleženih definicija zdravlja je definicija koju je dao Pindar: „Zdravlje predstavlja besprekorno funkcionisanje ljudskog organizma.” Ovakav koncept se oslanja na mehanicističko poimanje sveta i uvažava isključivo biološku komponentu zdravlja, iz koje zatim sledi i odgovarajuća metodologija pristupa u medicinskoj praksi.

Zdravlje predstavlja složen dinamički fenomen koji savremena, zapadna medicina definiše na više načina – kao nedostatak bolesti, nedostatak nesposobnosti i disfunkcije, produkt harmoničnih odnosa sa okolinom, stanje ravnoteže na svim nivoima, produkt odgovornog i zdravog načina života, uslov ili neophodnost za obavljanje svakodnevnog života i kapacitet (potencijal) za samoostvarenje. Mnoge od definicija zdravlja imaju osim medicinske i filozofsku, psihološku, socijalnu i ekonomsku dimenziju.

Definicije zdravlja koje su zabeležene do 1948. godine većina autora svrstava u kategoriju ‘’tradicionalnih’’ definicija. One najčešće zdravlje sagledavaju kao stanje, a ne kao svojevrsni proces, ne uzimajući u obzir psihološku i socijalnu dimenziju zdravlja. Bez obzira što sadrže određene nedostatke, tradicionalne definicije zdravlja istovremeno sadrže i određene socijalno-medicinske komponente, ističući da je zdravlje sloboda od radne nesposobnosti, da predstavlja rezultat napora da se izbegnu rizici sredine, kao i da je zdravlje pojedinca neraskidivo povezano sa zdravljem grupe kojoj on pripada (porodice i šire društvene zajednice). Prema Fromu, zdrav čovek je sposoban da radi i da voli.

6

Različite naučne discipline, kao što su biologija, psihologija i sociologija imaju svoje različite prepoznatljive koncepte od kojih polaze pri definisanju zdravlja i bolesti. Vrednosni kriterijumi društva, vladajuća kultura i filozofija društvenih zajednica u određenim istorijskim periodima i na pojedinim životnim prostorima imale su takođe veliki uticaj na shvatanje zdravlja i bolesti.

Razvoj socijalne medicine, kao nauke koja zdravlje pojedinca razmatra u funkciji njegovih interakcija sa životnom okolinom, rezultirao je i definicijom zdravlja, u kojoj je zdravlje sagledano ne samo kao biološki i psihološki već i kao socijalni fenomen. Ustav Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 1948. godine daje sveobuhvatnu definiciju zdravlja koja po prvi put ističe i socijalnu komponentu kao izuzetno značajnu:

„Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti”. Kao glavni nedostaci ove definicije navode se njena statička priroda, jer je zdravlje definisano kao „stanje” i utopijska priroda, s obzirom da se ni jedna osoba ne može oceniti kao idealno zdrava, pre svega zbog poteškoća u definisanju i nemogućnosti potpune realizacije socijalne komponente zdravlja.

SZO definiše socijalno blagostanje kao „stanje mira i sigurnosti, u kome svaki čovek, bez obzira na veru, rasu, političko uverenje, ekonomske uslove i pol, ima pravo na školovanje i rad, koje mu daje mogućnost da živi harmonično u zdravoj okolini i koje mu pruža osiguranje u bolesti, iznemoglosti i starosti”.

Revizija definicije zdravlja SZO glasi:

„Zdravlje je multidimenzioni fenomen dinamične ravnoteže u kome se odnos između individue i njene okoline, kako socijalne tako i fizičke, mora shvatiti kao integralan (celovit)”. Na taj način, SZO afirmiše integralni pristupu zdravlju, a time i integrativnu medicinu, kao savremeni koncept unapređenja zdravlja, dijagnostike i terapije bolesti.

Veliki napredak preventivne medicine, dijagnostike i terapije, kao i tehnoloških dostignuća u XX veku doprinose boljem razumevanju zdravlja i bolesti na genetskom, molekularnom i ćelijskom nivou. Uporedo sa produženjem očekivanog trajanja života, optimalno zdravlje ljudi postaje poseban cilj. Prihvatanje stava da zdravlje nije samo jednostavno funkcionisanje mozga i tela na biološkom nivou, već uključuje i osećanja, ponašanje, razmišljanje i relacije u socijalnom okruženju (porodica, društvo) dovodi do razvoja brojnih modela zdravlja i bolesti, kao što su biomedicinski model, preventivni i ekološki model („Gordonov trijas”), superbiološki model ili model adaptacije („Selijev model”), sociomedicinski model i biopsihosocijalni model.

Biopsihosocijalni model je multifaktorski i nastanak bolesti objašnjava kao rezultat interaktivnih sistema na nivou fizičkog tela (ćelija, tkiva, organa), na nivou psiholoških karakteristika pojedinca i na nivou okruženja (životne sredine). Prema ovom pristupu, istraživanja zdravlja i bolesti kao suštinske komponente trebalo bi da obuhvate fizičko telo, psihološke karakteristike osobe i njeno socijalno okruženje (porodicu, radno mesto, socijalne mereže i društvo u celini).

Savremene definicije zdravlja nastoje da koncipiraju model zdravlja koji je još kompleksniji od modela SZO, tako da obuhvate i duhovnu, filozofsku, ekološku, kao i mentalno-higijensku

7

komponentu. Razmatraju takođe i mogućnosti čoveka da vodi kvalitetan i kreativan život, maksimalno razvije sve svoje kapacitete, da realizuje svoje najdublje ciljeve i da se stvaralački prilagodi društvenoj sredini:

Tokom poslednjih decenija, sve se više govori o zdravim stilovima života i ističe se značaj interakcije zdrav pojedinac u zdravom i bezbednom okruženju. Ovakav pristup podrazumeva i dispoziciju pojedinca da na ispravan način vrednuje važnost zdravlja i zdravog načina života i u skladu s tim preduzima određene akcije, odnosno formira ponašanje koje vodi zdravlju. Zdravlje je preduslov za sreću, ispoljavanje kreativnih potencijala ličnosti i samorealizaciju. U savremenom konceptu zdravih stilova života, zdravlje je i samo po sebi cilj. Naše osnovne potrebe možemo realizovati i samim tim voditi ispunjen i srećan život samo ako smo zdravi.

Determinante zdravlja i faktori rizika

Determinante (odrednice) zdravlja imaju svoju mikro i makro dimenziju, kompleksnost i međusobnu povezanost. Jedna od osnovnih podela je na determinante prirodne okoline i socijalno-ekonomske determinante. Determinante zdravlja i faktori rizika mogu biti povezani sa nasleđem i sredinom u kojoj čovek živi. Socijalne determinante zdravlja odnose se na: položaj u društvu, lični mir i sigurnost (kontrolu stresa), srećno detinjstvo, osećaj pripadnosti društvu i zajednici, zadovoljstvo poslom, mogućnost i sigurnost zaposlenja, postojanje socijalne podrške, životni stil, hranu i ishranu, transport, mogućnost bavljenja sportom i rekreacijom

KLJUČNE ODREDNICE ZDRAVLJA

STALNE (nepromenljive)

SOCIJALNO- EKONOMSKE

ŽIVOTNA SREDINA

ŽIVOTNI STILOVI

DOSTUPNOST ZDRAVSTVENE ZAŠTITE I DR

GENETSKI KOD SIROMAŠTVO KVALITET VAZDUHA

ISHRANA ZDRAVSTVENA ZAŠTITA

POL ZAPOSLENOST KVALITET VODE

PUŠENJE OBRAZOVANJE

STAROST SOCIJALNO OKRUŽENJE SOCIJALNA ISKLJUČENOST ALKOHOL I DROGE

BEZBEDNO STANOVANJE

FIZIČKA AKTIVNOST SEKSUALNO PONAŠANJE SLOBODNO VREME

SOCIJALNE USLUGE OBRAZOVANJE ZA ZDRAVLJE

Ključne odrednice zdravlja (Izvor: Adaptirano prema Our Healthier Nation- A contract for health, Department of

Health, London,1998.)

8

Socijalno-ekonomske odrednice zdravlja, kao što su niska primanja, nezaposlenost i nedostatak obrazovanja, utiču na nejednakosti u zdravlju.

Psihička komponenta zdravlja u direktnoj je vezi sa emotivnim životom čoveka, odakle po Jerotiću proističu najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka, isto tako značajni kao i nehigijenski uslovi života, neadekvatna ishrana i zagađen vazduh: „Haotični emotivni život čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često opterećene strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom, vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa, slabeći njihovu otpornost, dovodeći postepeno (nekada i naglo, u toku jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti. Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to zle misli, koje izlaze iz čovekovog srca.”

Prirodni tok nastanka bolesti i mere prevencije

Prirodni tok svake bolesti prolazi kroz dve osnovne faze: fazu prepatogeneze i fazu patogeneze, što je u skladu sa savremenim konceptom zdravlja koji uzima u obzir proces zdravlja i bolesti u svetlu dinamičnosti a ne statičnosti.

U fazi prepatogeneze, čovek je zdrav, odnosno bez kliničkih manifestacija bolesti, ali na njega neprestano deluju određeni činioci (agensi, odnosno faktori rizika) koji mogu poremetiti njegov zdravstveni status.

U fazi patogeneze odbrambeni mehanizmi su popustili pod intenzitetom agenasa bolesti i faktora rizika i bolest postepeno poprima kliničku formu, odnosno može se dijagnostikovati nekom od standardnih metoda dijagnostike.

Sve mere zdravstvene zaštite mogu se ostvarivati na nivou primarne, sekundarne i tercijarne zdravstvene prevencije.

U periodu prepatogeneze ostvaruju se mere primarne prevencije, koje obuhvataju:

a) mere za unapređenje zdravlja (opšte mere) i

b) mere specifične zaštite.

U periodu patogeneze primenjuju se mere sekundarne prevencije, koje obuhvataju:

a) mere za rano otkrivanje bolesti i

b) mere za blagovremeno i adekvatno lečenje.

9

U fazi odmakle patogeneze primenjuju se mere za rehabilitaciju, u toku same bolesti, paralelno sa terapijom ili posle završene terapije. Rehabilitacija može biti medicinska, profesionalna i socijalna.

Mere za unapređenje zdravlja nisu usmerene ka sprečavanju nekih konkretnih bolesti, već imaju za cilj unapređenje zdravlja i poboljšanje uslova i kvaliteta života generalno. Ovde spadaju: poboljšanje opšte i zdravstvene kulture stanovništva i prihvatanje zdravih životnih stilova, poboljšanje socijalnoekonomskih uslova života, ishrane, uslova stanovanja, ekoloških uslova, rekreacije, zadovoljenje kulturnih potreba stanovništva. Njih obezbeđuje zajednica u saradnji sa zdravstvenom službom.

Mere specifične prevencije obuhvataju aktivnosti čiji je cilj da se spreče pojedine bolesti za koje je poznat odnos uzrok-posledica, bilo merama usmerenim ka otklanjanju uzroka bolesti ili podizanjem odbrambenih snaga ljudi. U ovu grupu mera spadaju: dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija, vakcinacije, hemioprofilaksa, jodiranje soli, korišćenje sredstava za zaštitu od povreda na radu i u saobraćaju, izbegavanje alergena, izbegavanje poznatih kancerogena i saniranje prekanceroznih lezija.

Ova grupa mera sprovodi se pretežno od strane zdravstvene službe.

Mere za rano otkrivanje bolesti sprovode se da bi se preduzeli rani tretmani i postiglo uspešnije lečenje uz manje finansijskih izdataka, spreče teže posledice i prevremeni fatalni ishod.

Mere za lečenje podrazumevaju ambulantno-poliklinički ili bolnički tretman uz primenu savremenih medicinskih dostignuća. U terapiji se koristi medikamentozni tretman, hirurški, radiološki, psihoterapija ili banjsko-klimatsko lečenje, što zavisi od prirode bolesti.

Mere za rehabilitaciju imaju za cilj očuvanje i korišćenje preostalih zdravstvenih, radnih i socijalnih potencijala obolelih osoba, pri čemu se medicinska rehabilitacija preduzima paralelno sa lečenjem, profesionalna rehabilitacija obavlja sa ciljem da se očuvaju radne sposobnosti obolelih, dok se socijalna rehabilitacija obavlja kako bi se očuvala ili unapredila integracija ljudi u porodicu i zajednicu.

10

11. Zdravlje i bolest u konceptu holističkog medicinskog sistema

Alternativne tehnologije unapređenja zdravlja je naziv koji se odnosi na zdravstvene tehnologije tradicionalne, komplementarne i alternativne medicine. Ovim nazivom se, prema prof. Stamboloviću, naglašava teorijska jedinstvenost zdravstvenih tehnologija, koje su u svom terapijskom dejstvu okrenute prvenstveno ka osnaživanju samoobnavljujućeg potencijala organizma. Zahtevi i potrebe korisnika zdravstvene zaštite širom sveta, kao i preporuke SZO, ukazuju na različite tehnologije alternativne medicine kao značajan resurs zdravstvene zaštite. Samim tim i potreba za integrisanjem ovih zdravstvenih tehnologija u zvanične sisteme zdravstvene zaštite postaje legitimno pitanje nacionalne zdravstvene politike. Još uvek postoji raskorak između iskustvenih i statistički dokumantovanih dokaza o efikasnosti i efektivnosti alternativnih medicinskih tremana. Ovo je razumljivo na neki način kada se imaju u vidu paradigmatske razlike između alternativne i biomedicine, kao i nepostojanje ili veoma oskudni fondovi za finansiranje naučnih istraživanja u vezi sa alternativnom medicinom i holističkim modelom zdravlja i bolesti.

Prema proceni SZO između 65 i 80 % svetske populacije koristi alternativnu medicinu kao primarnu formu zdravstvene zastite. Više od polovine stanovnika u Nemačkoj i Americi koristi neki vid tradicionalnog lečenja, a u Velikoj Britaniji 64 % državnih ordinacija pruža ovakvu vrstu zdravstvenih usluga. U Autraliji 80 % lekara svojim pacijentima preporučuje akupunkturu i meditaciju, a jedna četvrtina lekara je prošla obuku za jednu ili više alternativnih tehnika lečenja. Švajcarska je 2009.godine postala prva zemlja u Evropi u kojoj se Ustavom garantuje pravo na lečenje komplementarnom medicinom, što znači da su u osnovni paket zdravstvenih usluga uključene tehnologije komplementarne medicine i finansirane od strane fondova zdravstvene zaštite.

Svi medicinski sistemi koji na čoveka gledaju kao na energiju koja je nedeljivi deo svega ostalog što postoji, nazivaju se jednim imenom holistički medicinski sistemi. U osnovi holističkih terapijskih pristupa leži vera u čoveka i računa se na mudrost tela koje je sposobno za samoisceljenje. ,,Lekar leči, ali priroda izleči’’ stara je latinska izreka. Smatra se da svaki čovek raspolaze samoisceljujućom snagom koju je potrebno osloboditi, odnosno usmeriti ka ozdravljenju.

Prema prvom istraživanju takve vrste, koje je u okviru magistarske teze sprovela dr Marija Kovandžić, u Srbiji se primenjuju 63 alternativna metoda lečenja, od kojih je Ministarstvo zdravlja odabralo ukupno 18 i preciziralo u Pravilniku kao devet metoda dijagnostike i lečenja tradicionalne medicine i jos devet metoda rehabilitacije.

Tradicionalna medicina, u smislu Pravilnika o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja

metoda i postupaka tradicionalne medicine, odnosi se na komplementarne i alternativne metode i postupke dijagnostike, lečenja i rehabilitacije, koji blagotvorno utiču ili koji bi mogli

11

blagotvorno uticati na čovekovo zdravlje ili njegovo zdravstveno stanje i koji u skladu s važećom medicinskom doktrinom nisu obuhvaćeni zdravstvenim uslugama.

U Pravilniku je definisano da alternativnim metodama lečenja mogu da se bave isključivo zdravstveni radnici u opštim ili specijalističkim ordinacijama, poliklinikama i ambulantama za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju, bilo da su one državne ili privatne.

Zdravstveni radnici moraju imati odgovarajuće obrazovanje (visoku ili srednju stručnu spremu) i položen stručni ispit. Takođe treba da su upisani u imenik nadležene komore zdravstvenih radnika i u registar odgovarajućeg stručnog udruzenja. Svaki terapeut mora da dobije licencu od Ministarstva zdravlja. U Srbiji tek predstoji veliki posao da se odrede i regulišu standardi za alternativnu medicinu.

Legalizovane su sledeće metode tradicionalne medicinske prakse:

Metode dijagnostike i lečenja

1. Ajurveda 2. Akupunktura i srodne tehnike 3. Tradicionalna kineska medicina 4. Homeopatija 5. Fitoterapija 6. Kvantna medicina i srodne tehnike 7. Hiropraktika i primenjena kineziologija 8. Makrobiotika 9. Tradicionalna domaća medicina

Metode rehabilitacije

1. Apiterapija 2. Aromaterapija 3. Či gong vežbe 4. Duhovna energetska medicina 5. Energetska terapija, reiki 6. Detekcija štetnih zračenja 7. Joga vežbe 8. Porodični raspored 9. Taj-či čuan vežbe

Alternativna medicina ne predstavlja zamenu za zvaničnu medicinu, već pruža dodatne mogućnosti za očuvanje zdravlja i lečenje. Usled prihvatanja principa celovitosti, alternativna medicina shvata ljude kao individualne jedinke a na ljudsku patnju gleda kao na izraz lične i porodične istorije. U skladu s tim, pomoć i podrška su takođe individualizovani. Čovekova patnja se ne moze razumeti izolovanim posmatranjem organa i simptoma, čemu vodi

12

parcijalizacija zvanične medicine. Puni smisao pojedinih poremećaja zdravlja postaje jasan tek uključivanjem u celinu, kako samog organizma, tako i njegovog konteksta (okruženja, porodice, socijalne mreže, uslova života i td.).

Osnovna ideja holističkog medicinskog sistema je da je čovek u osnovi energija.

Životna energija manifestuje se na tri različita nivoa:

- mentalnom, što je najsuptilnija manifestacija (u vidu misli) - emotivnom, što je grublji manifestni oblik (osećanja) - fizičkom, kao najgrublji vid manifestacije ( fizičko telo)

Pravo ,,Ja’’ je apsolutno, ono se ne rađa i ne umire, i kao takvo ono se ne može razboleti. Životna energija se po svojoj prirodi nalazi u idealnom stanju, u balansu i zdrav čovek je tada njena manifestacija na sva tri nivoa (mentalnom, emotivnom i fizičkom). Pod dejstvom etioloških faktora ona može biti izvedena iz ravnotežnog stanja, životni procesi bivaju poremećeni, i tada se razvija bolest. Ono što se dešava na ova tri nivoa produkuje za zvaničnu medicinu entitete, definisana patološka stanja. Kako će se bolest manifestovati, u kom obliku i na kom nivou, sa stanovišta zvanične medicine zavisi od: naslednih faktora, konstitucije čoveka i njegove prirode, intenziteta i trajanja dejstva etiološkog faktora koji izaziva disbalans. Svaka bolest, na način na koji su savremeni ljudi edukovani ima svoje razvojne faze tj. određenu patogenezu, tok, evoluciju i u okviru toga i prognozu o uspešnosti izlečenja. Holistički pristup podrazumeva da se svaki pacijent posmatra kao jedinstvena osoba, i u tom kontekstu su preporučene i mere terapije i rehabilitacije.

12. Metode tradicionalne medicinske prakse koje se mogu primenjivati tokom rada na porodičnom rasporedu

Metod rada porodičnog rasporeda ne isključuje istovremenu primenu bilo kog metoda tradicionalne ili zvanične medicine u cilju unapređenja zdravlja klijenta. U praksi se pokazalo da rad na porodičnom rasporedu može da ubrza ozdravljenje i doprinosi većoj efikasnosti primenjenih medicinskih mera. Treba imati u vidu da podvrgavanje bilo kom holistickom metodu podrazumeva i promenu stila života, uključujući najčešće i promenu navika u ishrani, kao i način na koji klijent razmišlja o sebi i okolini koja ga okružuje. Da bi odabrali onu konvencionalnu ili alternativnu metodu unapređenja zdravlja ili lečenja, koja nam najviše odgovara, moramo predhodno makar u najkraćim crtama znati koje su osnovne odlike i pristupi koje ti metodi podrazumevaju. U radu ćemo se osvrnuti ukratko na najčešće primenjivane metode tradicionalne medicine u našoj zemlji, koje su ujedno i priznate Pravilnikom koji je donelo Ministarstvo zdravlja. Činjenica da nije podrobno opisano svih 18 metoda, ne isključuje

13

njihov značaj i mogućnost primene u praksi, već je posledica ograničenosti obima seminarskog rada koji je urađen na zadatu temu

Holistički pristup koji odlikuje pobrojane metode polazi od osnovne ideje da telo, um i duh čine nedeljivu celinu i da je pojedinac čvrsto povezan sa okolinom, porodicom, društvom i svetom u kome živi. Holistički stavovi u lečenju su zasnovani na pretpostavkama da je stanje zdravlja odraz dinamičke ravnoteze telo-um-duh, i da se nijedan segment ne posmatra kao izolovan entitet.

4.1.Ajurveda

SZO je odavno priznala ajurvedu kao holistički pristup zdravlju, a danas se u svetu oko milijardu ljudi leči ovom drevnom metodom. Ajur-vedska (,,ajus’’ - život, ,,veda’’ - znanje) preventiva, dijagnoza i terapija slede zakone prirodnog. Ona je od drevnih vremena pronikla u same osnove funkcionisanja organizma, shvatajući ga kao kvantno-mehanicku strukturu, i rukovodi se saznanjem da je zdravlje onaj aspekt koji proističe iz harmonične međupovezanosti svih telesnih sistema, kako samog organizma tako i njegove povezanosti sa okolinom, čak i sa samim univerzumom.

Nekoliko vekova pre naše ere, veliki ajur-vedski lekari opisivali su odnos čoveka prema svemiru: "Čovek je slika i prilika svemira. Sve što cini čoveka u njegovoj različitosti čini i svemir. Delovi koji sačinjavaju svemir, sačinjavaju i čoveka."

Ajur-vedski lekari čoveka posmatraju kao jedinstvenost, kao jedno biće koje je neponovljivo i ne pitaju "od čega boluje moj pacijent" nego "ko je moj pacijent’’. Smatra se da se lečenje ne može sprovesti ako se ne shvati čovek, njegova uverenja, očekivanja i slika koju on ima o samom sebi.

Postoji sedam osnovnih telesnih tipova koji nastaju iz kombinacija tri osnovna tipa, nazvana na sanskritu ,,doša’’, što podrazumeva određena metabolička načela koja upravljaju procesima unutar našega tela i duha.

Tri osnovna tipa doše su : Vata, Pitta i Kapha ( vata, pita i kafa). Svaka doša ima svoje atribute i ulogu u organizmu. Sa odredjenim tipom doše smo rođeni i on se tokom života ne menja.

Da bi se postigla harmonija i fini sklad telesnih funkcija, organizam se mora uvek iznova vraćati u svoju prirodnu ravnotežu koja mu je data. Ajurvedska medicina metodama prirodnog lečenja omogućava organizmu skladnost, što podrazumeva postupke koji podržavaju i podstiču prirodne telesne mehanizme obnavljanja i ozdravljenja.

14

U slučaju bolesti, cilj je ponovo uspostaviti ravnotežu izmedju tela, uma i duha. To se postiže detoksikacijom, promenom režima ishrane, vežbanjem i korišćenjem različitih biljaka i tehnika koji ce poboljšati psihofizičko zdravlje.

Terapeut očekuje od pacijenta da bude maksimalno aktivan učesnik u tretmanu, jer mnoge terapijske metode ajurvede zahtevaju promenu navika i životnog stila.

Prvi pregled obuhvata prikupljanje podataka o zdravstvenom stanju i načinu života, i zatim se osobi određuje individualna terapija. U toku tretmana koristi se nekoliko pristupa, nekada i više njih istovremeno. Na prvom mestu, vazna je detoksikacija koji se naziva pančakarma. Detoksikacija moze da se uradi u svako doba godine, a optimalno vreme je na smeni godišnjih doba jer je tada najefikasnija. U organizam se unose ulja koja imaju sposobnost da vezuju teške metale, a potom se zahvaljujuci masaži, toksini eliminisu i za tri nedelje organizam se može osloboditi oko 80 % svih toksina.

Kako je ovo celovit, holistički pogled na svet, smatra se da su doše prisutne i u celokupnom okruženju, pa otuda i u biljkama i životinjama. Zbog toga se u terapiji posebna pažnja pridaje navikama u ishrani i vrsti namirnica koje se uzimaju. Svaka namirnica ima kvalitet jedne ili više doša, a isto tako i najbolje doba dana za konzumiranje. To znači da se doše u stalnom pravilnom ritmu izmenjuju tokom dana. Vata doša dominira od 2 do 6 sati, pitta doša prevladava od 10 do 2 sata a kapha doša prevladava od 6 do 10 sati tokom dana i noci.

Pacijentu se daje odabrano bilje, najčešće s medom, koje ima za cilj da poboljša varenje, smanji temperaturu, reguliše probavu. Svi preparati su prirodni, biljni i mineralni, i mogu da budu u tečnom obliku, u formi tableta, pasti ili pudera.

Ajurveda govori o 107 tačaka u kojima je smestena vitalna energija, a masažom ciljanih tačaka moze se doprineti poboljšanju zdravlja. Iako se ajurveda pre svega bazira na prevenciji, ona moze i da leči mnoge bolesti.

4.2. Akupunktura i srodne tehnike

U ovu grupu svrstane su i šijacu, refleksoterapija, segmentna terapija, su-džok i svetlosna terapija. Objedinjene su jer počivaju na identičnim ili srodnim teoretskim postulatima kineske medicine, a kroz vrlo sistematične i fine manuelne tehnike primenjuju se kao glavna ili pomoćna metoda u lečenju.

Akupunktura je terapija koja se temelji na drevnoj kineskoj filozofiji. Od 1978. godine zvanično je priznata od strane Svetske zdravstvene organizacije. Naziv potiče od latinskih reči ,,acus’’ - igla i ,,punctura’’ - ubod. Kineski izgovor akupunkture je Cha Chen. Metoda je dobila naziv od evropskih misionara u Kini krajem 16. i početkom 17. veka. Bazira se na konceptu Chi, Yin i Yang i Pet elemenata.

15

Najstariji kineski medicinski tekstovi poticu iz 168. godine pre Hrista i u njima je opisana kineska medicina tj. sve metode lečenja iz tog perioda, osim akupunkture, koja je prvi put je opisana 90. godine pre Hrista u tekstu koji je napisao Shih-Chi.

Kroz istoriju su se smenjivali periodi različite prihvaćenosti i priznatosti kako celokupne Kineske tradicionalne medicine, tako i akupunkture. Stara Kineska komunistička partija pokazivala je značajnu antipatiju prema tradicionalnoj kineskoj medicini, deklarišući je kao praznovernu, iracionalnu, nenaučnu, i njena upotreba je bila ograničena na ruralna seoska područja

Danas je u Kini medicina usvojila naučni pristup i dok su određeni elementi tradicionalne kineske medicine zadrzani opšte je prihvaćeno stanovište da Kineska tradicionalna medicina (KTM) moze postojati jedino ako se naučno istraži. Da bi objasnili praktične rezultate, naučnici Zapada su locirali sve akupunkturne tačke merenjem bioelektričnog otpora na koži i ustanovili elektronskom mikroskopijom da se struktura akupunkturnih tačaka ipak razlikuje od okolnog tkiva. Istraživanja su pokazala da je u meridijanima, bioenergetskim putanjama po povrsini tela snižen električni otpor u odnosu na tačke van tog meridijana.

Na Zapadu su prihvaćene dve teorije o delovanju akupunkture: neurološka i humoralna.

Neurološka teorija, potvrđena ispitivanjima, objašnjava da se 50% akupunkturnih tački poklapa sa nervima, a ostalih 50% nalazi van domašaja, ali ne mnogo daleko. Smatra se da se prilikom nadražaja akupunkturnih tačaka nadražuju nervna vlakna, pa bi efekat akupunkture bio odraz funkcije centralnog nervnog sistema. Ustanovljeno je da se akupunkturni efekat ne dobija kada se akupunkturne tačke anesteziraju.

Druga grupa zastupa humoralnu teoriju delovanja akupunkture tj. stimulacija odgovarajućih tačaka rezultuje povećanom proizvodnjom i oslobađanjem materija koje se inače fiziološki stvaraju u organizmu. Najnovija istraživanja pokazuju da je moguće nadražajem odgovarajućih bioloških tačaka (akupunkturnih tačaka) na koži, koje su preko poznatih prenosnih puteva u direktnoj vezi sa pojedinim unutrašnjim organima, pokrenuti sintezu različitih biološki aktivnih supstanci (hormoni, neurotransmiteri) koje imaju analgetičko, antiinflamatorno i regulatorno dejstvo (endorfini, interferoni, prostaglandini, ACTH itd). Obe teorije su se potvrdile na praktičnom nivou.

U ljudskom telu svaki organ poseduje svoju energiju, koja se kreće po strogo određenim putanjama koje se nazivaju kanali ili meridijani. Postoji dvanaest parnih, glavnih, simetrično postavljenih sa obe strane i dva neparna meridijana u sredini. Osim tih uzdužno povezanih putanja postoji jos šest koje međusobno povezuju glavne.

Svaka bioenergetska putanj+a (meridijan) ima početak u nekom vitalnom organu, često nazvanim unutašnji deo merdijana. Neki od njih svojim tokom dolaze u relativno površinske slojeve, dok drugi ostaju u dubljim slojevima tela. šest meridijana su Yang a šest su Yin i svaki meridijan odgovara određenom funkcionalnom području. Duž tih putanja su poređane biološki

16

aktivne klasične akupunkturne tačke kojih ima 361 i svaka je povezana sa određenim organom i fiziološkim funkcijama. Delovanjem na akupunkturne tačke ostvaruje se uticaj na protok vitalne energije u određenom fiziološkom području. Na poremećaj energija deluje se u tačkama na povrsini kože, a rezultat je u odvođenje viška energije, a ne njena generacijom. Akupunktura ne proizvodi nikakvu energiju, već ponovo uspostavlja uravnotežen protok energije u telu.

Primećeno je da je kod bolesnih stanja organizma i odgovarajuća akupunkturna tačka bolna na dodir a ponekad je prisutno i crvenilo. Kada je smanjena funkcija nekog organa i odgovarajuća tačka ima smanjenu osetljivost.

Akupunktura ne deluje specifično na određenog uzročnika, niti na određeni patološki proces, već jača odbrambene snage organizma i tako pomaže da se organizam vrati u stanje balansa. Ona utice na poremećene funkcije autonomnog nervnog sistema, pod čijom kontrolom se nalazi rad svih vitalnih organa. Kada se povrati energetska ravnotežu na nivou ćelije, organizam se revitalizuje i podiže se imunokompetentnost, tako da može sopstvenim odbrambenim mehanizmima izlečenje dovesti do kraja.

SZO je definisala listu od 40 oboljenja kod kojih se postiže efikasnost u lecenju akupunkturom: neuroloske smetnje, bolna stanja, glavobolje, migrene, bolovi kičme i zglobova, stanja ukočenosti, fantomski bol, artroze, alergije, sinusi, bronhitis, astma, gojaznost, gastritis, zatvor, hormonski poremećaji, impotencija, nesanica, strah, depresija i nervoza.

Akupresura je modifikacija akupunkture, a razlika se ogleda u načinu delovanja na akupunkturne tačke jer se stimulacija se obavlja pritiskom prstiju. Postoje i mišljenja da ima prednosti u odnosu na akupunkturu i da se može primenjivati samostalno. Spontano stavljanje ruke na čelo ili masiranje slepoočnica kada se ima glavobolja je takođe forma akupresure. Najčešće se koristi kao dodatak drugim medicinskim procedurama, na primer, primenom akupresure moguce je ubrzati zarastanje kostiju. U sportskoj medicini primenjuje se kao oblik preventive u cilju sprečavanja povreda tako što poboljšava tonus muskulature i vaskularizaciju. Blagotvorno dejstvo ima u borbi protiv svakodnevnog napora i stresa. Isceliteljska snaga akupresure uključuje relaksaciju tela, oslobađanje pritiska i relaksira um kreirajući novo stanje svesti.

Shiatsu se opisuje nazivom japanska fizioterapija, jer predstavlja izuzetno efikasnu kombinaciju masaze i duhovnih tehnika drevnog istoka. Postupak i filozofija vrlo su srodni akupunkturi, ali Shiatsu u svom radu ne koristi igle. Shiatsu je japanska reč nastala od dva ideograma koji znace prst (shi) i pritisak (atsu). Primena dodira je osnovni postupak koji se koristi za određivanje distribucije Chi-a u telu.

Ciljevi Shiatsu terapija su harmoniziranje životne energije, jačanje imunološkog sistema i podsticaj jedinstva duha, psihe i tela. Shiatsu je efikasan kako u preventivi bolesnih stanja, tako i u uklanjanju različitih poremecaja i bolesti, kao i kod smanjenja izrazenosti njihovih simptoma.

17

Su Jok je metoda ciji je začetnik Prof. Park Džae Vu (Park Jae Woo), i vodi poreklo iz Korejske tradicionalne medicine. Terapija ovom metodom podrazumeva tretman korespodentnih zona i bioaktivnih tačaka na dlanovima i stopalim. Značenje Su-Jok je: ,,Su’’ - saka a ,,Jok’’ - stopalo, pri čemu se uticaj tretmana reflektuje sistemski u organizmu.

Ukoliko postoji poremećaj u određenom organu ili zoni tela, taj disbalans će se reflektovati na korespondentne sisteme na šakama i stopalima. Akupunkturne tačke, koje pripadaju sistemima različitih dimenzija pokazuju osetljivost na pritisak dijagnostičkom olovkom. Stimulacijom najaktivnijih tačaka postižu se terapeutski rezultati.

4.3. Kineska tradicionalna medicina- KTM (Tradicional Chinese Medicine –TCM)

Sam pojam kineske medicine je opšti naziv za sve medicine raznih nacionalnosti u Kini, uključujući tibetantsku, mongolsku, ujgusku i hansku nacionalnost koja ima najdužu kulturnu tradiciju i uticaj. Ova veština lečenja stara je oko 3000 godina i njen holistički pristup primenjuje se prvenstveno u cilju prevencije bolesti i očuvanja zdravlja ali raspolaže i brojnim dijagnostičkim i terapijskim postupcima za tretman akutnih i hroničnih oboljenja.

Terapijski i dijagnostički tretmani se primarno fokusiraju na harmonizovanje i uspostavljanje ravnotežnog protoka unutrašnjih i spoljašnjih energija što se postiže primenom različitih higijensko dijetetskih režima, akupunkture, akupresure, tehnika disanja, fitoterapije i pojedinih zahvata hiropraktike. Pristup i način praktikovanja TCM je prisutan u svim Azijskim državama uz izvesne varijetete u samom radu i izvođenju tehnika u Japanu, Koreji, Tibetu i Vijetnamu.

U toku hiljadugodišnje prakse TCM praktičari su razvili vrlo suptilan i efikasan sistem lečenja koji u Kini ima ravnopravan status kao alopatska, naučna medicina. Shen Nong je praotac hiroprakse u Kini. Prvi zapisi datiraju iz vremena pre rođenja Hipokrata – oca zapadne medicine, i delo su Huang Di Nei Jin-ga, koje sadrzi osnovne koncepte na kojima se zasniva TCM: Yin i Yang, teorija Pet elemenata, uticaj sezonskih promena, kao i tehnike akupunkture, akupresure i refleksologije.

Yin i Yang opisuju koncept koji oblikuje važan deo istorije kineske medicine i akupunkture. Originalno, izrazi znače zasenjenu (yin) i suncanu (yang) stranu brda . Verovanje u ove dve sile temelji se na pogledu da se priroda sastoji od događaja koji su ciklični i uzrokovani rastom i opadanjem suprotnih, ali komplementarnih sila.

Sledeći važan koncept je doktrina o Pet Faza ili Elemenata (wu-hsing), koja uključuje kategorizaciju prirodnih fenomena: voda, vatra, metal, drvo i zemlja, u pet različitih uticajnih fenomena sa jasno definisanim atributima.

18

Analogije organa, elemenata i osobina.

TCM u suštini korelira sa taoističkim i budističkim poimanjem sveta i stvarnosti koje podrazumeva jedan prirodan poredak u svemiru i neposrednu korelaciju između bića i kosmosa, svega sto postoji kao izraz univerzalne sveprisutne sveprožimajuce ili vitalne, energije – Chi. Knjiga “Kanon unutrašnje medicine Žutog Cara” smatra se bazičnim delom za sve terapeute koji se bave holistickim pristupom zdravlju. U njoj su dati teorijski temelji tradicionalne kineske medicine kroz učenje o yin-u i yang-u, teoriji o pet transformacija, učenju o energiji i meridijanima, a navode se i metode kojima se pospešuje skladno kruženje energije u organizmu. Centralno mesto u TCM pripada kineskoj fitoterapiji. Sistematski je do sada opisano oko 3000 biljaka, dok se u svakodnevnoj upotrebi nalazi oko 350 biljaka. Tokom niza godina kineski lekari razradili takozvane klasične recepture koje se i danas nalaze u upotrebi i čine osnovu propisivanja recepata, s tim da se prema potrebi receptura koriguje za svakog pacijenta.

U tradicionalnoj kineskoj medicini postoji poseban pristup pacijentu kao i postupci za dijagnostikovanje uzroka, tegoba i stanja. TCM pre svega pomaže da se relativno brzo ukloni

19

neuravnoteženo stanje koje dovodi do bolesti i u tom cilju se primenjuje lečenje akupunkturom, fitoterapijom, i specifičnim higijensko dijetetskim režimom ishrane. Prvi korak u lečenju stanja, bilo akutnog bilo hroničnog, jeste uravnotežena dnevna ishrana. Sva hrana je podeljena u tri kategorije: hladna – yin, vruca – yang i neutralna. Kada simptomi ukazuju na toplo ili vruće stanje, onda se u ishrani akcenat stavlja na prohladjenu, hladnu i neutralnu hranu a manje na toplu i vrucu hranu, uz posebno obraćanje pažnje na način pripreme. One se kombinuju i spravljaju u guste kaše, sokove ili jake čajeve i uzimaju se u dozama kao alopatski lek.

4.4. Homeopatija

Semjuel Haneman je nemački lekar koji je 1790. na sebi isprobao dejstvo kininovca i tako otkrio da se „slično sličnim leči“. Ovaj lek protiv malarije izazvao je kod njega zdravog, simptome poput onih koje imaju oboleli od malarije. Nastavljajući sa ispitivanjima došao je do zaključka da takav način lečenja daje izvanredne rezultate. Homeopatija je grana medicine, iako se kod nas ubraja u alternativne načine lečenja. To je holistička metoda lečenja, što znači da sagledava čoveka u celini na mentalnom, emotivnom i fizičkom planu. Recč homeopatija je grčkog porekla: ,,homois’’ - sličan, ,,pathos’’ -bolest Homeopata leči čoveka u bolesti, a ne bolest u čoveku. Kod pacijenta postoji neki centralni poremećaj koji se ispoljava na razne načine. Homeopatski lekovi nemaju nikakvo farmakološko dejstvo, već se određenom metodom spravlja supstanca, zapravo voda ili kuglice šećera koje se, kako to homeopate kažu, „potenciraju“ na onaj nivo koji odgovara određenom leku. Homeopatski lek nema materijalnu dozu, pa se ne meri u miligramima, nego u potencijama. To je praktično jedan kvantum energije koji je potpuno bezbedan tako da ne postoji opasnost da razboli pacijenta od onoga što nema. Homeopata uglavnom propisujejedan lek za jednu situaciju i jednu osobu a pre toga mora da zaključi kakvo je stanje pacijenta - fizičko, psihičko, mentalno, kako on opisuje svoje tegobe, na šta stavlja težište, na šta se žali, šta bi želeo da promeni u svom životu. Na osnovu toga, homeopata donosi zaključak o „stanju“ koje je nezavisno od dijagnoze, kao rezultat neke traume. Upravo na tom izrazu insistiraju zapadne, pa i indijske homeopate, a Indija je inače svetski centar moderne homeopatije. Razgovor sa homeopatom podseća na razgovor sa internistom, psihologom, često i psihijatrom, iako pacijent, uglavnom, dolazi zbog konkretnih fizičkih tegoba, a tek uzgred napomene i one koje su psihičke prirode. Klinička slika tegoba može biti veoma široka, jer svaki čovek je „priča za sebe“ i za svakog je potrebna drugačija potencija čak i ako je isti lek u pitanju. Kako će se bolest razvijati zavisi od mentalnog stanja, odnosno prirode pacijenta. Haneman kaže da je posmatranje pacijenta često mnogo važnije od onoga što on priča o sebi. Na raspolaganju je više od 8.000 lekova a lečenje se zasniva na praćenju stanja pacijenta. Konstitucionalni lekovi uglavnom predstavljaju lek za primarnu traumu, za stanje u koje se pacijent uvek vraća kada je suočen sa problemom.

20

Iracionalni strahovi mogu biti pokazatelj osnovnog stanja pacijenta gde je uzrok oboljenje nekog glavnog organa, iako se pacijent, možda, javlja zbog upale tetiva, ekcema i slično. Čitava nacija može se naći u nekom određenom stanju, što se uglavnom odnosi na ratne strahote, elementarne nepogode, kada lek za šok ili paniku uvek može dati dobre rezultate. Naravno, odabir individualnog leka uvek treba prepustiti stručnjaku. Pacijent koji dođe sa određenim fizičkim tegobama, u razgovoru sa homeopatom često otkrije da ima mnogobrojne probleme u braku i porodici. Emocionalni problemi, uglavnom se tada pokazuju kao „okidači“ za fizičko oboljenje i pravilnim lečenjem osoba postaje manje osetljiva na nešto što joj je možda zagorčavalo život, spremno se suočava sa problemima, počinje sebe više da ceni, zauzima vedriji stav prema životu, jer, prema načelima homeopatije, biti zdrav znači „osećati se dobro fizički i psihički, ne biti ljut, nikome ne zavideti, radovati se životu, ne preterivati ni u čemu, biti u harmoničnim odnosima sa sobom i okolinom“.

Načela homeopatije:

I. Zakon sličnosti

Treba da postoji veza izmedju bolesti i leka. Osnovni princip homeopatije je princip "slično se leči sličnim" - "similia similibus curentur" - što znaci da se bolest moze lečiti supstancom koja je u stanju da proizvede simptome slične onima od kojih pati pacijent..

II. Potenciranje

Homeopatija koristi biljne, mineralne i hemijski proizvedene mešavine prirodnih supstanci. One se po određenom postupku sve vise razređuju, čime se postižu sićušne, potencirane, gotovo neznatne doze originalne supstance.

III: Celovitost

Budući da homeopatija posmatra čoveka kao nedeljivu celinu, svaki se tretman temelji na pretpostavci da je svaki simptom i bolest samo vidljiva manifestacija dublje ukorenjenog poremećaja ravnoteže koji rezultuje manifestnom simptomatologijom.

Zvanična medicina se u lečenju usmerava na manifestnu simptomatologiju određenog entiteta, dok homeopatija ima individualan pristup pacijentu i u razmatranje uzima emocionalno, mentalno i fizičko stanje da bi se na osnovu celokupne slike ličnosti izvršio odabir adekvatnog leka. Vrlo retko se radi sam fizički pregled, jer je ključ za postavljanje pravilne dijagnoze u slušanju i razumevanju, što to uključuje i određen sistematičan pristup u samom razgovoru.

Klinička homeopatija tretira ciljano određene bolesti homeopatskim lekovima u skladu sa homeopatskom farmakopejom. Najčešće koristi kombinovane homeopatske pripravke radi što veće bezbednosti. Dobri rezultati postižu se kako u lečenju akutnih tako i hroničnih oboljenja, nekih infektivnih oboljenja, a posebno dobri rezultati su postignuti u tretiranju respiratornih infekcija (gripa, upale sinusa, prehlada, kašalj), artritisa, alergija, ekcema, glavobolje (posebno

21

migrenoznog tipa), potom u redukciji telesne težine, ublazavanju tegoba u menopauzi, predmenstrualnom sindromu, i dr.

Da bi homeopatija tretirala određeni entitet bolesti, ona nastoji svojim pristupom da stigne do njenog izvora i deluje na njega uz pomoc pripravaka koji imaju za cilj pokretanje samoisceljenja organizma.

4.5. Makrobiotika

Opisujući ljude koji su bili zdravi i dugovečni, još je otac zapadne medicine, Hipokrat, upotrebljavao termin makrobiotika. U prevodu sa grčkog, označava veoma širok (macro) pogled na život (biotics). Mnogi drugi filozofi i pisci starog i srednjeg veka koristili su izraz makrobiotika da bi opisali način života koji vodi ka dugovečnosti i dobrom zdravlju a sve uz pomoć jednostavne i dobro kombinovane hrane. U osamnaestom veku nemački filozof i lekar C.W.Hufeland napisao je knjigu „Macrobiotics or the Art of Lengthening Life“ (Makrobiotika ili Umetnost produženja života). U dvadesetom veku Žorž Osava (1893-1966) je kao veoma mlad započeo proučavanje različitih sistema poboljšanja zdravlja. Njegov brat, dve sestre i majka umrli su mladi. Suočen sa tuberkolozom u terminalnom stadijumu izgubio je svaku iluziju da će mu medicina pomoći. U to vreme zapadna medicina je potpuno potisnula staru orjentalnu medicinu donoseći potpuno drugačiji sistem lečenja od onoga koji je vekovima primenjivan u Japanu. Osava je započeo proučavanje stare orjentalne medicine i u njoj je pronašao sasvim drugačije viđenje zdravlja i bolesti. Segan Isiduka sa kojim se susreo u vreme svojih proučavanja izuzetno je uticao na mladog Osavu koji se čuvenom lekaru obratio za pomoć. Posle određenih instrukcija i striktnog pridržanja propisanog sistema života i ishrane – bio je izlečen od tuberkoloze! Posle ovog čudesnog izlečenja Osava odlučuje da život posveti orjentalnoj medicini i pomoći drugim nevoljnicima. Nastavio je neumorno proučavajući godinama medicinske sisteme starih naroda (naročito Kine i Indije) i „vraćajući u život“ znanje izgubljeno u ubrzanom tehnološkom razvoju koji je zahvatio čitav svet. U isto vreme, radio je i sa bolesnim ljudima (sa velikim uspehom) kao i sa mladim ljudima zainteresovanim da se ponovo pronađeno znanje proširi. Njegov najpoznatiji učenik je danas Mičio Kuši (rođen 1926. godine) čiji se doprinos ogleda u tome što je makrobiotički stil života uspeo da populariše na zapadu (pre svega SAD).

Makrobiotika preporučuje korišćenje tradicionalnih namirnica za ishranu a to su: integralne žitarice, mahunarke, lokalno gajeno povrće, kao i umerene količine ribe. Umesto šećera za koji se danas pouzdano zna da je više otrov nego hrana, makrobiotika predlaže upotrebu tradicionalnih zaslađivača kao što su ječmeni i pirinčani slad i drugi zaslađivači od žitarica. Tu je još i upotreba nerafinisane morske soli kao i hladno ceđenih nerafinisanih ulja. Male količine morskih algi, koje su izuzetno bogate mineralima i mikroelementima, zaokružuju hranljivu vrednost makrobiotičkog obroka.

22

Osnovne preporuke makrobiotike primenjivale su gotovo sve civilizacije hiljadama godina, ali u zadnjih pola veka nagli razvoj i primena nauke i tehnologije naročito u oblasti uzgoja, obrade i pripreme namirnica, doveli su do dramatičnog odstupanja od ovih preporuka. Rezultat je ogromno povećanje broja obolelih od raznih, naročito degenerativnih, bolesti kao i opšti pad nivoa zdravlja, što dovodi do toga da su čitave nacije bolesne. Makrobiotika je usmerena na lečenje uzroka koji su doveli do neke bolesti a ne njenihposledica. Program ishrane u makrobiotici je usmeren ka pojedincu. Nema univerzalne dijete koju mogu svi primenjivati već se svaki slučaj pojedinačno razmatra i tretira. Dve osobe obolele od iste bolesti neće biti tretirane na identičan način već će se u obzir uzeti individualne razlike i uzroci (često različiti) koji su doveli do bolesti. Šta makrobiotika može konkretno da uradi ukoliko se prihvate njene preporuke? Kod gojaznosti – smanjenje telesne težine (do 12 kg mesečno), normalizacija sadržaja masti i nivoa holesterola u krvi kao i normalizacija krvnog pritiska; normalizacija varenja i regeneracija organa za varenje; poboljšanje svih vitalnih funkcija i povećanje kako fizicke tako i psihičke snage; opšte podmlađivanje organizma. Mnogi oboleli od hroničnih i degenerativnih bolesti su izlečenje našli u makrobiotici i to za relativno kratko vreme od nekoliko meseci. Kod zdravih, ovaj program može da predstavlja jedan razuman način ishrane koji će preduprediti bolest i održati osobu u dobroj psihičkoj i fizičkoj kondiciji. Makrobiotika ne podrazumeva samo korišćenje odgovarajuće ishrane, već celu filozofiju zdravog života

4.6. Joga

Joga se bazira na harmoniji svih životnih funkcija i predstavlja put ka elementarnoj slobodi, kroz ostvarivanje zdravih i prirodnih načina izražavanja i rešavanja konflikata u životu. Ona podrazumeva pravilnu ishranu, telesne vežbe, ali i duhovni rast kroz relaksaciju i meditaciju. "Joga je proces gledanja unutra i opuštanja toka misli. Kada se umiri um vi ste u stanju da mislite i rešavate probleme svog življenja sa apsolutnim mirom - to je joga" (Svami Satjananda).

Joga ne traži da se odreknemo tela i njegovih funkcija, već nas oslobađa osećanja krivice i konflikta koji stoje između nas i spontanog uživanja u životu, prihvatanjem i osvešćivanjem telesnog kao osnovnog i početnog . ‘’Onaj ko sazna istinu tela može da sazna istinu Univerzuma’’ - Ratnasara Tantra). Joga znači sjedinjenje čoveka, dvojstva u jednome. To dvojstvo jezikom joge zove se ida i pingala, ha i tha, sunce i mesec, Šiva i Šakti, ili jin i jang u kineskoj simbolici. Zapadnom terminologijom bi rekli - simpatikus i parasimpatikus vegetativnog nervnog sistema, desna i leva hemisfera mozga, ženski i muški princip, Anima i Animus prema Jungu, koje svi nosimo u sebi, i njihov smisao je ponovo – ostvarivanje celovitosti.

Sjedinjenjem dvojstva čovek ide dalje na putu svoje neizbežne fizičke i duhovne evolucije, koristeći se sopstvenim mogućnostima. Joga ne zahteva da se odvojimo od dužnosti svakodnevnog života već nudi način na koji može da se ostvari život ispunjenja, tu gde jesmo,

23

ovde i sada. Ono što je neophodno, a što ova drevna disciplina praktičnog uma omogućuje je, da adekvatno upotrebljavamo svoju vitalnost, da dozvolimo životnoj snazi da produktivno teče kroz nas.

Joga nidra, deo Rađa joge, je prirodna tehnika koju su vekovima upotrebljavale razne kulture i mnogi veliki ljudi, iako je nisu tako nazivali. Gete, veliki pesnik i naučnik, koristio se procesom sličnim joga nidri da bi povećao svoju intuitivnost. Noću, u opuštenom stanju pre usnivanja, on bi vizualizovao stvari kao što su kompletan ciklus razvoja biljke, kroz njene razne stadijume, od semena u začetku do semena u plodu. Tako mu je uspelo da vidi ogromu snagu prirode kako deluje na najjednostavnijim njenim delovima. Gete je zaključio da je opušteni um najdelikatniji i najsnažniji instrument koji može da spozna Univerzum.

U prevodu ‘’joga nidra’’ znači psihički (svesni) san jogina, a Svami Satjananda ju je definisao kao ’’relaksaciju postignutu sabranošću uma’’. Ona predstavlja sistematsku metodu za postizanje potpunog fizičkog, emocionalnog i mentalnog opuštanja. Njen cilj je da osposobi za više stepene joge, kao i da pojedincu omogući da se odmori, relaksira i izleči sam sebe.

Joga nidra je jedan od najsnažnijih metoda ne samo relaksacije, nego i buđenja uspavanih centara mozga. Ona može da se upotrebi i kao uvod u spavanje koje tada postaje efikasnije, s obzirom da većina ljudi odlazi na počinak sa velikim brojem nerešenih životnih briga o kojima intenzivno misli u procesu usnivanja i budi se još umornija, nespremna da se suoči sa novim danom. Kao alternativa spavanja, pola sata joga nidre može da zameni dva sata spavanja.

Medicinska profesija propoznaje neophodnost relaksacije i često preporučuje jogu kao samostalnu ili dopunsku metodu terapije nekih poremećaja, naročito psihosomatskih. Ona već dugi niz godina nudi samopomoć kroz autogeni trening i brojne metode relaksacije i borbe protiv stresa, koji potiče iz joge. Johanes Šulc, istraživač i psihijatar, proučavao je Rađa jogu i istraživao razne sisteme koje je pronašao u jogi, da bi na bazi njih osmislio autogeni trening i sa uspehom ga primenio u praksi.

Za razliku od drugih metoda relaksacije, joga nidra um ne čini pospanim i lenjim. Krajnje stanje ove izvanredne metode kreativnog opuštanja i meditacije je psihički san, ili san u stanju unutrašnje svesnosti. To je granično stanje između spavanja i budnosti, koje dozvoljava kontakt sa podsvesnim i nesvesnim umom, i u kojem je um mnogo receptivniji.

4.7. Kvantna medicina

Kvantna medicina je izvedena iz knjiga i radova dr Dipak Čopre i nekih teorijskih postavki kvantne fizilke. U pitanju je grupa terapijskih metoda i sistema koji su proistekli iz takozvane radioničke medicine. Kroz moderne tehnologije se u stvari primenjuje dosta staro znanje. Prema radioničkoj medicini, čovek i sve ostalo što postoji je skupina vibracionih probabiliteta, i svako

24

od nas je jedno specifično vibraciono polje. Naši materijalni delovi, kao kosti i mišići, su zgusnute vibracije, dok su misli i osećanja suptilne vibracije. Materija je po tom modelu, nešto nalik na ‘’drugo agregatno stanje’’ svetlosti.

Prema principima radioničke medicine, naša koža nije naša granica, a prostor oko nas nije nešto što nas odvaja, već nešto što nas spaja sa čitavim nizom drugih vibratornih sistema, koji na nas mogu delovati pozitivno ili negativno. Neke negativne uticaje možemo kompenzovati a neke ne. One koje ne možemo kompenzovati, možemo prevazići prijemom nekih drugih vibracija.

Putem različitih sistema kvantne medicine možemo doći do saznanja o tome do kojih je vibratornih promena došlo u organizmu i putem kojih vibracija možemo da prevaziđemo štetne promene. Povoljno dejstvo može imati vibracija homeopatskog leka, vibracija hrane u određenom režimu ishrane, vibracija određenog osećanja i slično.

Terapijske mogućnosti kvantne medicine su praktično neograničene, One uključuju različite metode, kao što su informoterapija, mikrotalasna rezonantna terapija, biorezonantna terapija i slične. Čovek se, kao sistem stalno kreće iz ravnoteže (balansa) u neravnotežu (disbalans). Živimo u zagađenoj sredini, jer je vazduh, voda, hrana, tlo – sve zagađeno na neki način. Isto tako, živimo u svojevrsnoj ‘’elektronskoj supi’’ raznih elektromagnetnih zračenja, što nas sprečava da budemo apsolutno zdravi. Holistički pristup i metode kvantne medicine imaju svoje odgovore za taj problem.

25

13. Integrativna medicina i nivoi psihosocijalne egzistencije pojedinca i društva

Da li će neko društvo moći da prihvati i prepozna prednosti integrativne medicine u velikoj meri zavisi od nivoa psihosocijalne egzistencije na kome se nalazi. Poznato je da pojedinci napreduju brže od društva u celini, ali za prihvatanje promena na nivou zajednice – društva, potrebno je da izvestan broj ljudi, takozvana ,,kritična masa'' dostigne određeni nivo svesti. Mišljenje zavisi od nivoa svesti i razvija se vaspitanjem i obrazovanjem. Najrazvijeniji procesi mišljenja javljaju se tek na najvišim nivoima svesti. Jedan od najstarijih modela razvoja svesti potiče iz orijentalne filozofije, koji je M.Kushi opisao u knjizi Holistic health through

macrobiotic. Po ovom modelu postoji sedam nivoa svesti koji se generišu iz sedam slojeva našeg bića.

Odnos između nivoa svesti i slojeva tela

__________________________________________________________________________________

Nivo svesti Slojevi tela Karakteristike_________

Mehanička svest Materijalno Vidljivo telo

Senzorna svest Protoplazmičko Na granici vidljivog

Emotivna svest Plazmičko (astralno telo ili aura) Suptilna forma elektriciteta

Intelektualna svest Vibraciono (duša) Suptilna forma magnetizma,

izvor intelektualne i

socijalne svesti, odakle

počinju komunikacije

Socijalna svest Elektromagnetno Komunikacija putem

(duh-spirit) telepatije; ova svest

omogućava razumevanje

i stvaranje mentalnih slika

Spiritualna svest Ultratalasno Ova svest generiše sve

nivoe svesti (čista svest)

Kosmička svest Univerzalno, beskrajno, *

šireće telo

26

_________________________________________________________________________________

* ,,Svi smo mi u beskonačnom, širećem, univerzalnom duhu. Beskonačni univerzum postoji svugde, kroz sva vremena i beskonačno se diferencira, razvija, menja i proizvodi. To je izvor svega. U fizičkom svetu se unverzalno telo pojavljuje kao ništa (praznina). U religiji se pojam univerzalnog tela odnosi na Boga, Bramana ili nirvanu. To je izvor univerzalne sveobuhvatne svesti, koju percipiramo kao osećaj jedinstva i intuicije. Tu nema vremena i prostora, već beskonačna dubina, beskrajno vreme i bezgranični prostor. To je stanje čistog bitisanja. Vreme i prostor su mali deo beskonačnosti. U realnosti, to su produkti naše relativne imaginacije. Beskonačnost nema prostora niti vremena, iako je izvor svog vremena i prostora. Naše iskustvo vremena i prostora započinje na petom sloju tela.’’

U ovoj knjizi, pod Bogom se podrazumevaju i bliski pojmovi – duh i kosmička svest.

Koje ćemo tehnike integrativne medicine uključiti u rad sa klijentom, istovremeno sa porodičnim rasporedom, zavisi i od nivoa klijentove svesti, odnosno nivoa ličnog razvoja, i sposobnosti da prihvati određene procedure lečenja.

Američki profesor psihologije Clare W. Graves je sredinom prošlog veka predložio model spiralnog razvoja psihosocijalne egzistencije ljudskih zajednica, a elaborirali su ga Don Edward Beck i Christopher C. Cowan u kapitalnom delu Spiralna dinamika.

Prof.Graves je definisao osam nivoa ličnog i duštvenog razvoja. Na različitim nivoima karakteristični su način učenja, mišljenja, system motivacije, vrednosti, priroda i problem egzistencije. Priroda egzistencije prolazi kroz sledeće faze:

1. Instiktivnu 2. Plemensku 3. Egocentričnu 4. Svrsishodnu (apsolutističku ili autoritativnu) 5. Stratešku (materijalističku) 6. Relativističku (humanističko – egalitarističku) 7. Sistemsku (integrativnu) 8. Holističku

Instiktivna faza. Prvi nivo egzistencije baziran je na instiktima i zadovoljenju osnovnih životnih nagona, čiji je cilj preživljavanje (ishrana, sigurno stanište, produženje vrste). Ova faza odgovara periodu najranijeg detinjstva.

Plemenska faza. Karakteriše je egzistencija u okviru jedne zajednice – porodice ili plemena. Sve što je van toga je neprijateljsko okruženje, sigurnost se obezbeđuje unutar zajednice. Svet izgleda veoma mističan.U ličnom razvoju, ova faza odgovara porodičnoj podršci detetu u ranom uzrastu i odnosu poverenja prema starijima.

27

Egocentrična faza. Odlikuje je usmeravanje na lične potrebe. Ova faza je veoma surova i impulsivna, jer se za zadovoljenje ličnih potreba ne preza od načina ostvarivanja, a podela uloga je na tlačitelje i tlačene, odakle proističe ideja ,,Napad je najbolja odbrana’’.

Većina ljudi prolazi kroz prve tri faze razvoja, dok su naredne faze karakteristične za naprednije, razvijenije sredine. U prvim fazama dominiraju instikt i emocije, dok je mišljenje primitivno. Razvoj narednih faza umnogome zavisi od porodice i zajednice, tj. životnih okolnosti.

Apsolutistički (autoritarni) nivo. Odlikuje ga osvešćivanje viših životnih ciljeva. To je nivo reda, zakona i odgovornosti. Takođe dominira princip autoriteta koji je izvan sopstvene ličnosti. U ovoj fazi veoma je značajna podela na dobro i loše (poželjno /nepoželjno). Pravila i sud formiran od višeg autoriteta postaju spiritus movens egzistencije. U ličnom razvoju ovo je najvažnije vreme roditeljskog uticaja (od 6.do 11. godine za devojčice i od 7.do 14.godine za dečake). Na ovom nivou odustaje se od egocentričnosti radi potrebe za pripadanjem i uči se ulaganje i rad sa odloženom nagradom. Na nivou društva, ulogu roditelja igra elita.

Materijalističku egzistenciju karakteriše ponovno jačanje ličnog interesa, koji se ostvaruje kroz raznolikost, socijalnu borbu i prestiž, otuđenje i nemilosrdnost.

U apsolutističkom i materijalističkom nivou, prinuda i uslovljavanje su glavno sredstvo uticaja na ponašanje, i to na apsolutističkom nivou najčešće od strane porodice, škole i religije, a na materijalističkom nivou od strane ekonomskih i drugih faktora u široj društvenoj zajednici.

Humanističko-egalitaristička faza. Kada dođe do zasićenja materijalističke egzistencije, javlja se humanističko-egalitaristička svest u kojoj je prioritet očuvanje planete, ljudskih prava i dobrobit zajednice. Čovek se okreće svojim dubinskim resursima i cveta altruizam. Ovaj nivo izgleda kao kraj razvoja, ali nije jer ne prihvata predhodne nivoe niti ih integriše, tj. pokazuje isključivost prema neistomišljenicima.

U savremenom svetu su još uvek najaktivniji treći, četvrti i peti nivo egzistencije, pa šesti nivo još uvek nije doživeo dovoljan procvat. Iako su danas sveprisutni borci za zdravu životnu sredinu i ljudska prava, egocentrični interesi pojedinaca i korporacija i dalje vode svetske procese.

U istoriji civilizacije dobro se prepoznaje prvih šest nivoa ljudske egzistencije. Na pragu smo novog doba, koje dolazi tek sa jačim uticajem integrativne i holističke svesti. Naredni nivoi, sedmi i osmi, objedinjuju sva dosadašnja znanja i nivoe svesti, prihvataju prirodne zakone, grade funkcionalnu mrežu kompetentnih pojedinaca i razvijaju autentičnu slobodu mišljenja i rada, kao i transcedentnu duhovnost. U prvih šest nivoa, moral je diktiran od strane spoljnog autoriteta, dok na sedmom i osmom nivou proističe iz dubine ljudskog bića. Holistička svest harmonizuje potrebe pojedinca i njegovu individualnost sa kolektivnim, fokusira se na dobrobit svih živih bića u integrisanom sistemu i doživljava sebe kao veći deo svesne, spiritualne celine, koja pomaže održanju njegovog sopstvenog bitisanja. U dosadašnjoj istoriji mali broj ljudi je razvio holističku svest, jer to nisu podržavali predhodni nivoi egzistencije.

28

Na spirali razvoja može se ići napred i nazad, u zavisnosti od okolnosti. Promena nivoa nastaje kada se javi zasićenje i mnoštvo nerešenih problema u predhodnoj fazi, i kada se novi izazovi poave na horizontu. Izazovi mogu biti progresivni i tada se svest pomera naviše, ili negativni, kada dolazi do regresije tj. vraćanja na niži nivo.

Za svakog pojedinca i društvo veoma je važno da pravilno kompletira svaku razvojnu etapu. Ukoliko su etape nedovršene, nisu dobra baza za dalji razvoj, odnosno u daljem toku spirale, čovek ili zajednica se vraćaju unazad, da reše svaki od nerazrešenih problema. Svaki nivo egzistencije mora imati svoje širenje i sažimanje. Sažimanje se javlja tako što deluju razni faktori iz spoljašnje sredine. Veoma je važna dinamika dejstva faktora u odnosu na razvoj. Ako se faktori promene jave suviše rano, i prekinu prirodni tok događaja, tj. nasilno promene tok, ti nerazvijeni elementi će u kasnijem periodu napraviti velike probleme i težiti svom razvoju. I suprotno, ukoliko se faktori koji dovode do promene ne jave uopšte ili kasne, onda se javlja preterano širenje jednog nivoa svesti koje može ostati dugotrajno. Ovo je veoma značajno i u procesu vaspitavanja dece. Deca ne završe egocentričnu fazu i ne uspeju da formiraju ličnost koja ume da iskaže svoje potrebe, jer su suviše rano uvedena u autoritativnu fazu u kojoj se očekivalo da prerano preuzmu odgovornost za ostvarenje viših ciljeva. U kasnijem životu ona postaju frustrirane ličnosti koje ne znaju da ostvare svoja prava i nose snažan osećaj krivice. Ukoliko se egocentrična faza ne zaustavi postepenim uvođenjem u red i odgovornost, takvi ljudi kasnije ostaju na ovom nivou razvoja praveći probleme i porodici i društvu. Važno je reći da ni čovek ni zajednica ne ispoljavaju samo jedan nivo egzistencije, već uz dominantni postoji još jedan ili više sporednih.

Lični razvoj svake osobe ne zavisi samo od njenih urođenih sposobnosti, talenata, želje i volje već i od nivoa psihosocijalne egzistencije koja je okružuje. Istorijski trenutak i sredina mogu podsticati ili ometati lični razvoj. Postoje mnogi primeri iz istorije gde su pojedinci prevazilazili nivo razvoja većinskog dela zajednice i zbog svojih slobodoumnih ideja zatvarani ili pogubljeni. Zajednica ne može napredovati tako brzo kao pojedinac jer je masivna.Tek udruživanje progresivnih pojedinaca može povući glavni tok zajednice, za šta treba puno strpljenja i upornog rada.

U prvih šest nivoa razvoja, glavna opasnost po zdravlje leži u neusaglašenosti ličnog razvoja i prirode egzistencije zajednice, jer su odnosi između ovih nivoa puni nerazumevanja, negacije i isključivosti. Tek postizanjem integrativne i holističke svesti mogu se prevazići postojeći problemi dosadašnjih nivoa egzistencija, koje su vrlo raznolike i izmešane na celoj planeti. Samo integrativna i holistička svest razumeju sve ranije nivoe i teže da ih harmonizuju. Zato je svaki pojedinac koji koji dođe do najviših nivoa u svom razvoju spašen od ekstremnih suprotnosti koje utiču na zdravlje, jer troše veliku ličnu energiju. Viša svest prihvata život onakav kakav jeste i

traži najbolja rešenja, poštujući prirodne zakone i različitost. Zbog toga je razvoj svesti najveći lični i društveni interes.

29

Vrlo često se dešava da patnja i bolest podstaknu ljude da se bave ličnim razvojem. Oni intuitivno osećaju da u višim nivoima svesti leži spas od ovozemaljskih problema. Razvoj ipak često ne ide lako, pa mnogi odustaju i vraćaju se u svakodnevnu rutinu. Zbog čega se to dešava? Sve što opisuje holističku svest, od svetih spisa preko raznih spiritualnih pokreta, do savremene literature, u velikom je neskladu sa nivoom psihosocijalne egzistencije pojedinaca koji kreću ovim putem. Etape u razvoju se ne mogu preskakati, i to je glavni razlog zašto se svi pokušaji korišćenja prečica završavaju neuspehom. Ako je neko u atoritativnoj fazi razvoja, teško da može stići do holističke svesti jer će i na najvišu svest gledati kao na dogmu. Kada neko ide napred korak po korak, to je mnogo bolje nego da se kreće prebrzo, jer će doći u situaciju da u jednom trenutku regredira. Lični razvoj se mora usaglasiti i sa novoom društvene psihosocijalne egzistencije. Velika disproporcija između ličnog nivoa i nivoa društva može završiti pogubno po pojedinca, jer je to veliki iskorak iz zone komfora. Kada su životni izazovi dozirani, čovek stalno po malo izlazi iz ove zone i preduzima umerene rizike koji postepeno dovode do uspeha.

Prema istočnoj filozofiji, holistička svest ne proističe iz mišljenja, već samo koristi mišljenje i njegova aparat, govor, da se pokaže. Holistička svest (spiritualna svest) se nalazi svugde, uglavnom je skrivena ali je očigledna promisao duha da kroz nju pokaže znake svog postojanja. Mi smo energetskim nitima povezani sa njom. Pod određenim okolnostima, najčešče bez učešća volje, naš kanal se otvara prema globalnoj holističkoj svesti i onda čovek dobija takozvane ,,natprirodne moći’’. Ovaj kanal nema veze sa ličnim, niti opštim nivoom psihosocijalne egzistencije i ne dostiže se učenjem, znanjem niti inteligencijom. Čovek kome je otvoren kanal zna sve – i prošlost, sadašnjost, budućnost, ljude koje nije poznavao, strane jezike koje nije učio. Veliki posvećenici- Isus, Buda, kao i Nikola Tesla, Mocart, Nostradamus, došli su na svet sa ,,širim’’ kanalom. Govor je alatka mišljenja a intuicija je alatka holističke svesti. Holistička svest se može spoznati samo intuicijom, spoznajom izvan logike. Intuicija je obrnuto proporcionalna mišljenju. Onoliko koliko je mišljenje važno za fizički svet, toliko je važna intuicija za metafizički svet. Mišljenje ipak utiče na holističku svest, jer sve naše misli i postupci ostavljaju svoj energetski trag. Tako se formira kolektivna svest. Kolektivna svest i duh se prožimaju u holističkoj svesti.

Sa potpunim ulaskom u holističku svest, prestaje razlog za fizičko postojanje, pa pojedinci sa takvom svešću više nisu prisutni ovde nego što jesu, a ono što mi smatramo materijalnim dobrima za njih uopšte nije važno. Nemaju strah od smrti, jer je smatraju samo prelaskom u novi oblik egzistencije. Ovakvi ljudi su nosioci Božije promisli ili univerzalne inteligencije koja je stvorila i fizički i metafizički svet.

Čitavog života mi smo vezani za holističku svest energetskim nitima, od nastanka u majčinoj utrobi, od malog kruga blastomera koje će spiralnim razvojem oformiti fetus i nakon rođenja nastaviti spiralni fizički i mentalni razvoj. Izgleda da je disanje od ključnog značaja za ulazak u rezonancu sa kosmičkim pulzacijama, jer je holistička svest nelokalna. Sporo disanje trbuhom u kome pulzira naš glavni energetski centar, koji se nalazi ispod pupka (na mestu gde majka nosi bebu) hvata ritam univerzalne pulzacije kosmosa. Na taj način – smirenjem i disanjem –

30

započinju se relaksacije, meditacije i molitve, a tako se uglavnom diše za vreme spavanja. Postoji svakodnevna potreba za usaglašavanjem sa kosmičkim pulzacijama, što se dešava za vreme spavanja, kada izgleda da se punimo kosmičkom energijom i da su to naši izleti u holističku svest. Mozak u toku spavanja i meditacije menja električnu aktivnost i ona je različita u odnosu na budno stanje. U izvesnim delovima spavanja ritmično se javljaju REM faze snova (rapid eye movement). Proces mišljenja aktivan je i u snu, ali se razlikuje u odnosu na budno stanje, jer je u snovima sve moguće i oni otkrivaju podsvesne i intuitivne poruke.

Mnogobrojne zajednice su veoma moćne i mogu potpuno isključiti pojedinca koji misli drugačije. Za sada u svetu ne postoji sredina gde je masivno prihvaćena sloboda mišljenja karakteristična za najviši nivo egzistencije. Samo ljudi koji su autentično u višem stanju svesti (rođeni takvi) i koji se ne plaše tuđeg mišljenja i posledica ekskomunikacije, mogu biti kandidati za kompletan razvoj u ovom istorijskom trenutku. Ukoliko postoje velike razlike između pojedinca i zajednice, one troše ogromnu količinu energije i ukoliko nema harmonizacije, zdravlje se veoma lako gubi. Kao što svaki čovek ima svoj ritam napredovanja, isto tako, svakom posebnom čoveku odgovara specifičan način terapije, u skladu sa njegovom ličnošću, potrebama i nivoom psihosocijalne egzistencije.

Danas najrazvijenije zemlje sveta prolaze kroz tranziciju iz moderne u postmodernu. To je proces koji ide kroz sve domene živora, odnosa, aktivnosti, planiranja ličnog i kolektivnog života. Ono što je zajedničko svemu je da se prevazilazi totalitarizam moderne, taj princip gde se svi prisiljavaju da se ponašaju isto, da prelaze iste puteve u ličnom i poslovnom životu. U teoriji postmoderne, deteritorijalizacija podrazumeva nešto što znači ličnu priču pojedinca, i ona postaje važna. Na bazi odustajanja od totalitarizma, u okviru medicine, odustaje se od bolesti kao njenog osnovnog stožera, jer bolest (dijagnoza) je do skoro u medicini bila osnovno sredstvo kojim se vrši masifikacija, koja za posledicu ima gubljenje identiteta čoveka kao pojedinca. On dobija dijagnozu (etiketu) kojom se unapred određuje trajektorijum, da li će živeti ili umreti, operisati se ili ići na rehabilitaciju. Sada je, u skladu sa bitnim društvenim promenama, u medicini više od decenije aktuelna ‘’pacient centred medicine’’, čiji je centar interesovanja sam pacijent. Pacijent više nije samo centar medicine, već je u većini slučajeva i obavešten, jer danas postoje brojni izvori informacija, uključujući i internet. Tako i pacijent stiče resurse da može da odlučuje o svom lečenju, nije pasivan i prepušten isključivo odluci terapeuta ili lekara. Uz ovu promenu, dolazi do medicinskog pluralizma. Mnoge zapadne zemlje, uključujući i Ameriku iz čisto pragmatičnih razloga, prihvatile su integrativnu zdravstvenu zaštitu, jer je alternativna medicina jeftina, delotvorna i nije škodljiva. U Americi postoje programi alternativne medicine na 95 fakulteta (od ukupno 124 medicinska fakulteta). Kretanje ka integrativnom sistemu brige o zdravlju je generalna tendencija u svetu, a videćemo u narednom period u kom pravcu i kojom brzinom će se to dešavati u Srbiji. Kod nas je legalizovana alternativna medicina, kroz zakonske i podzakonske akte, i tu formalno nema nikakvih prepreka. Prepreke su u suštini u ljudima i zavise od njihove spremnosti ili nespremnosti za promene.

31

14. Pogledi na zdravlje i bolest u kontekstu Porodičnog rasporeda

Porodični raspored zasniva se na poštovanju osnovnih kosmičkih poredaka, odnosno zakonitosti dok njihovo nepoštovanje može biti uzrok konfliktima, blokadama, nezadovoljstvu, unutrašnjem nemiru, osećanju straha, tuge, krivice, a neretko i ispoljavanju i kroz teške bolesti.

Porodična savest i ravnoteža uzimanja i davanja osnovne su dinamike koje se u okviru porodičnog sistema staraju o njegovom opstanku. Savest koju osećamo funkcioniše na taj način da održava red u sistemu i prvenstveno predstavlja vezanost za grupu. Na nivou nesvesnog, pomoću nje postoji povezanost između različitih sistema u koje je član grupe uključen, kao i pravila i potrebe unutar grupe koji kroz dinamiku skrivenih relacija prate sledeća prava ili poredak:

1. Pravo na poštovanje - onome što jeste mora biti dopušteno da bude.

2. Pravo na pripadanje - ne bi trebalo nikoga tretirati kao isključenog, lošeg, pogrešnog.

3. Pravo na održavanja ravnoteže između davanja i primanja – u davanju uvek ići malo više od onoga što smo primili (ako je pozitivno, npr.poklon) ili malo manje (ako je negativno, npr.uvreda)

4. Pravo na poredak - oni koji su prvi ili stariji, imaju prvenstvo nad onima koji su kasnije došli u porodicu.

Principi porodičnog rasporeda su skriveni tako da ne možemo direktno da ih posmatramo. Oni deluju duboko u duši, kao zakoni porodičnog nesvesnog, pa je potrebno da ih oslobodimo svojih verovanja, želja i strahova. Kroz rad na porodičnom rasporedu može se jasno identifikovati upletenost i dinamika koja postoji u porodičom polju. Isceljenje dolazi prihvatanjem stvarnosti bez prosuđivanja, čime se upletena osoba oslobađa i više nije potrebno da služi slepoj ljubavi. Konflikti u našoj duši se stvaraju i kada deluju suprotne sile koje razdvajaju, razjedinjavaju, cepaju i upliću se u naš doživljaj sebe i naše veze sa drugima. Toko rada na porodičnom rasporedu od nas se očekuje da izađemo iz porodičnog morfogenetskog polja i da uradimo nešto što polje ne podnosi, a to je da su svi isti, svi imaju pravo da budu deo sistema, niko ne može biti izbačen. Onda možemo da iskusimo ponovno ujedinjenje strana koje su u sukobu i da iscelimo nastale povrede, usmeravajući se u pravcu daljeg slobodnijeg razvoja. Kada se sudbinska upletenost rasvetli onda onaj ko je upleten lakše može da se oslobodi te mreže.

Energetskim radom u polju poretka ljubavi možemo doprineti ponovnom uspostavljanju prirodnog poretka. Rad u porodičnom rasporedu se definiše kao fenomenološki pristup. On podrazumeva da je potrebno što je više moguće ostati slobodan od ranije ustanovljenih koncepata, teorija, pretpostavki i prosuđivanja i zahteva suočavanje sa stvarnošću koja izranja iz poretka, sada i ovde, sa otvorenošću i bez namere i cilja. Fenomenološki metod je u izvesnom smislu paradoksalan jer otvorenost implicira posezanje spolja ka nečemu da se dosegne i prenese

32

unutra. Samo onaj ko pokušava da vidi i da se pokrene može da bude slobodan od težnje. Praksa neznanja je zato jedina veština za osobu koja teži znanju. Ipak, ponovo paradoksalno, ona zahteva predhodno veliko znanje, koje zatim treba da zaboravimo kada započnemo sa radom na porodičnom raspredu. Da bi imali šta da zaboravimo, moramo predhodno imati solidno znanje iz mnogih oblasti koje se tiču ljudskog ponašanja i pomoći klijentima.

Fenomenološki metod u radu u porodičnom rasporedu uvek obuhvata dvostruki pristup: znanje i neznanje, težnju i ne postojanje težnje, otvorenost i prihvatanje, direktnu svesnost stvarnosti (fenomena) i razumevanje značenja. Redovno se događa tokom rada da predstavnici - izabrane osobe, koje predstavljaju članove porodice, čim stanu na njihovo mjesto odjednom imaju osećaje kao stvarne osobe pa čak dobijaju i simptome koje ovi članovi porodice imaju, bez ikakvog predhodnog znanja o njima. Helinger u toku svojih radova omogućava klijentima koji su bolesni da mogu da pogledaju šta sistemski stoji iza toga, kod sopstvene bolesti ili bolesti deteta. Bolest je vezana za određenu osobu. Zato se za tu bolest tokom rada postavlja određena osoba, predstavnik. Prema Helingeru, većina bolesti su žene. To je uglavnom tako. Vrlo retko se dešava da je određena bolest vezana za muškarce, već su skoro sve bolesti žene. To je jednostavno tako, i to je tako bez osuđivanja. Predstavnik za Bolest se u radu često spontano postavlja između klijenta i osobe koju on ne želi da vidi, često osobe koja je isključena, ili žrtva na koju klijent ne želi da gleda. Većina bolesti stoje umesto nekoga ko je isključen iz porodičnog sistema, ili je jednostavno zaboravljen ali često ne od osobe koja ima bolest, nego od nekog drugog člana porodice. Neka druga osoba je bila ta koja je nekoga isključila. Ponekad ima i veze sa nekim koga smo lično isključili i ponekad se radi o ličnom grehu, o ličnoj krivici kao što je na primer abortus. Dakle bolest onda ukazuje na to isključeno dete. Čudno je kako se neko ko ima određenu bolest, ponaša prema bolesti. On najčešće želi da se otarasi te bolesti i ponaša se prema bolesti isto tako kako se ponaša cela porodica prema osobi koja je već jednom isključena. Dakle on u odnosu na bolest ponavlja isto ponašanje. Kako se u stvari pravilno trebamo ophoditi prema bolesti? Šta će u najbolju ruku pomoći bolesti? Trebalo bi da bolesti damo mesto u našem srcu. S ljubavlju. I tada počinje taj pokret vraćanja nekoga ko je isključen. To se može u individualnom ili grupnom radu uraditi i kroz zajedničku vežbu prihvatanja bolesti (odnosno isključene osobe).

Tokom individualnog rada, potrebno je dobro ući u osećaj svoga tela i osetiti gde je nešto bolesno, gde nas nešto boli. Šta možda ne funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše. Gledamo na to onako kako jeste i kažemo toj bolesti ili tom bolu: ,,Ja ti dajem mesto u mojoj duši. i u mome telu. S ljubavlju. Ti pripadaš meni. I sada smeš pripadati meni. ''

Kakva je razlika kada umesto da želimo nečeg da se otarasimo, to prihvatimo u našu dušu i u naše telo?

Bolest je u stvari mišljena i željena od strane jedne Božanske, izvorne energije, koja sve pokreće onako kako jeste. Ta Božanska energija je prijateljski nastrojena prema bolesti i istovremeno prijateljski nastrojena prema onoj osobi koja se kroz bolest prikazuje (prema nama samima). Mi

33

onda idemo u pokret duše, u pokret duha i njegovo usmerenje prema bolesti i prema osobi koja se javlja kroz tu bolest i gledamo sa zajedno sa bolešću na tu osobu koja je isključena i dajemo joj mesto u našem srcu. Kažemo joj:,,Ja te vidim. Ja te volim. Ja te uzimam k meni i od sada smeš ponovo pripadati meni i našoj porodici. ‘’

Po Helingeru ,,bolest ne predstavlja samo jednu nepravilnost u telu. Ona je pre svega jedan pogrešan poredak u porodici. Kada se u porodici ponovo nešto dovede u red, onda se i telo dovodi u red. Bolest je vezana za duh i kada bi problem posmatrali samo na nivou tela, onda bi mu oduzeli aspekt duhovnosti. Da bi zaista mogli da izlečimo, mora se i taj aspekt duhovnosti uzeti u obzir. U tom slučaju može onda i jedan medicinski tretman, konvencionalne ili alternativne medicine, bolje da deluje. Dakle mora se uzeti u obzir i jedno i drugo zajedno. Duhovno i medicinsko (telesno). Pogrešan poredak, odnosno nepravilnost u poretku se dešava negde u porodičnom sistemu. Često se dešava da ta osoba koja je za tu nepravilnost odgovorna, koja je nekoga isključila, ne oboljeva, nego oboljeva dete. Onda dete kaže:,,Ja to preuzimam umesto tebe’’ i tu se ponovo radi o jednom nepravilnom poretku. U radu je onda važno da se to ostavi tamo gde pripada, odnosno onome kome pripada. To je jedna dupla nepravilnost i na ovakav način se to može ponovo dovesti u red.

Bolest ima veze i sa krivicom. Krivica u kontekstu porodičnog rasporeda ne predstavlja ništa loše niti strašno. Kada govorimo o krivici, onda tu nema ni traga osude. Problem je samo u pokretu duše, kako se nešto u duši ostvaruje. Kada je neko nekome nešto naudio, ta krivica može biti vezana za tešku povredu, na primer vezana za saobraćajnu nesreću koju je prouzrokovao, ili za nečiju smrt, ili možda samo za takav način na koji se poneo, bez da je to želeo da uradi. Slično tako i u situacijama kao što je npr.abortus, ali u tom slučaju osoba je koja je izvršila abortus to je i želela. Pre svega je majka to svesno uradila, zato što je poslednja odluka uvek odluka majke. Onda postoji dinamika duše koja je u vezi sa savešću. Savest ima nekoliko funkcija. Jedna od najbitnijih funkcija savesti je ta da nas vezuje za našu porodicu i onda osećamo krivicu kao strah da smo prokockali pravo na pripadnost, a nevinost osećamo kao radost zato što imamo pravo da pripadamo. Ali ako smo na ovaj način postali krivi, i bojimo se da smo prokockali svoje pravo na pripadnost, to možemo da promenimo. Moramo samo da promenimo svoj način ponašanja, tako kako naša porodica to očekuje od nas, i ponovo nemamo više krivice. Ali što se savesti tiče, postoji jedna sasvim druga dinamika a to je potreba za izjednačavanjem. Na primer kod poklona, ako sam nešto dobio osećam se krivim, ali u ovom slučaju krivica je jedan sasvim drugi osećaj. U tom slučaju se krivica oseća kao obaveza. Kada ja dam nešto za uzvrat osećam se ponovo dobro. Dakle nevinost ovde znači – osećam se slobodno od određene obaveze, a krivica znači da se osećam obaveznim. Kada sam slobodan od određene obaveze onda se osećam dobro. Ta funkcija savesti ima jednu vrlo duboku ulogu. Ona služi razmeni. U jednoj vezi, na primer, u davanju i uzimanju. Ali mi isto tako imamo potrebu za izjednačavanjem i onda kada smo krivi. Kada sam nekoga povredio, kada sam mu naneo štetu, isto se osećam krivim, imam potrebu za poravnanjem. I kako poravnava većina? Na takav način što sebe samokažnjavaju, dakle oni ispaštaju ili se razbole, da bi izjednačili, a neki se čak i ubiju da bi ostvarili poravnanje. Tu formu

34

poravnanja onda zovemo ispaštanje grehova. Kada neko ispašta grehove, kada sebi nešto naudi da bi okajao greh, onda se oseća bolje. Zato što misli da je nešto doveo u red. Ali u tome što misli da je došlo do poravnanja, da li uopšte gleda na onoga kome je nešto naudio? Naravno da ne. Kada mi zahtevamo ispaštanje grehova za počinitelja, da li u tom slučaju s ljubavlju gledamo na žrtve? Mi gledamo samo na počinitelja. U tom slučaju počinilac nema nimalo ljubavi za žrtve niti mi imamo ljubavi za žrtve. Onda je to ispaštanje grehova samo sebi cilj (svrsishodno). Potpuno egoistično. Vrlo često dete preuzme na sebe ispaštanje i onda oni koji su zaista krivi više ne trebaju da ispaštaju, to će već deca uraditi za njih. Oni koji su zaista nešto loše uradili ne moraju više gledati na one kojima su nešto naudili i ne moraju ništa više za njih da urade. Kako može ta potreba za ispaštanjem imati veze sa bolesti? Šta je rešenje, kako možemo da izbegnemo ispaštanje i kako možemo da izbegnemo bolesti iz potrebe za ispaštanjem? Ljubavlju. Ali ljubavlju prema drugome. Jedno moramo znati: krivica ostaje uvek. Mi je se ne možemo otarasiti. Kada želimo da se otarasimo krivice, želimo i da se otarasimo osobe kojoj smo nešto naudili. Mi moramo uraditi suprotno od toga. Mi gledamo na osobu kojoj smo naudili i kažemo: ,,Da, ja sam kriv zato što si ti morao da doživiš bol, ili - mojom krivicom si doživela bol i ja sada stojim iza toga što sam uradio, iza svoje krivice. Ja stojim isto tako i iza posledica te moje krivice’’. U tom trentutku onda više ne želim da dođem u izjednačavanje kroz ispaštanje grehova, zato što drugoga imam u videokrugu. I onda možemo posmatrati – onaj koji stoji iza svoje krivice nema više osećanje krivice. Osećanje krivice ima samo onaj ko pokušava da izbegne odgovornost za to što je počinio. Ali krivica traži delovanje. Onaj koji stoji iza svoje krivice, ima ponos, dobija ponos i dobija snagu da učini nešto dobro. Dakle kada neko kaže nekome prema kome je kriv: ,,Sada ću nešto da uradim, zbog onoga što sam ti naudio hoću sada nešto da uradim’’, to sada ima jedno delovanje koje isceljuje.

Bolest se može manifestovati kod različitih ljudi na različite načine, u vidu alergije, tumora, shizofrenije ili depresije. Ali u konkretnom radu sa klijentom uvek se pokaže da je bolest duboko vezana sa onim ko je isključen. Kada klijent pogleda na tu osobu, onda je bolest svoju funkciju izgubila. U radu, predstavnica za bolest onda najčeščće ima želju da ode, jer je svoju ulogu obavila. Određena bolest gleda na određenu osobu koja je isključena. Mnoge bolesti to rade. Pre svega hronične, teške bolesti. Način na koji se radi je uvek isti. Pogleda se na osobu koja je isključena. Dakle gleda se na osobu na koju se inače ne gleda, jer mi sami, ili kompletna porodica ne gleda u nju. Kada neko kaže ,,Ja hoću da se oslobodim svoje bolesti’’ , onda se ponovo vraćamo nazad. Ovde se u stvari sve vreme radi o ljubavi.

Depresija nastaje kada nekoga njegova majka ne prihvata. Onaj ko ne prihvata svoju majku ili oca, ili neko kome je jednostavno zabranjeno da dođe do majke i oca, postaje depresivan. Ali i tu se radi na određeni način o isključenju. Depresija je jedan osećaj praznine, nije žaljenje, to je jedan osećaj praznine. Oni koji su depresivni vrlo često istovremeno agresivni i onda se kroz depresiju ispoljava jedan način zaštite od agresije, odnosno od ispoljavanja agresije.

Šizofrenija obično ukazuje da se radi o ubistvu unutar porodice, tzv. šizofrenik je povezan i sa žrtvom i sa ubicom, ali kako oni između sebe nisu povezani, on ispoljava šizofreno ponašanje.

35

To se možda desilo više generacija unazad i uglavnom ne postoji konkretno sećanje na te događaje ali se u toku postavke porodičnog raspeda ponovo uspostavi sećanje. Tu spada i autizam, to je slična dinamika.

Rak, pre svega kod žena, je uglavnom u vezi s majkom. Sa pacijentima obolelim od raka, vrlo često vidimo da oni i žele da umru. Iako kažu da žele da se bore protiv raka, često u stvari žele da umru. Jedna od vrlo čestih dinamika je da su ćerke u sukobu sa majkama, i obolele su od raka dojke. Ćerke treba da se poklone majkama, a ne mogu to lako da urade. Njihov otpor je toliko jak, da bi radije umrle nego pokazale poštovanje prema majci. Naravno, ne može se reći da svaka žena koja ima rak dojke sledi ovu dinamiku. Neko ko odbija majku, ili kada nema pristupa majci dobija rak. Isceljujući proces je ponovo naći put ka majci i ponovo dobiti isceljujuću snagu od majke. Iz ovoga se ne mora zaključivati suprotno – da neko ko ima rak nema vezu s majkom. To bi bilo previše jednostavno. Sve je to u konkretnom slučaju uvek mnogo složenije.

Svaka bolest je na neki način specifična, i zato je najbolje postaviti temu kroz rad i pogledati o čemu se radi. Nekada u radu naiđemo na situaciju koja je takva da jednostavno možemo samo da gledamo šta se dešava, bez da se mešamo. Sve što je bitno, pokazalo se. Za nas je vrlo bitno da tu dimnamiku koja se pokazala, priznamo takvu kakva jeste, a da ne razmišljamo o tome kako bi i šta bi tu još možda moglo biti. Ne, to je realnost, tako kako jeste, i to je dinamika duha. I tu se niko ne sme mešati i niko ne može nešto promeniti, osim sama ta dinamika duha, ona može krenuti u jednom drugom smeru. Ali za to nismo neophodni mi. I tu ništa ne možemo uraditi, ne možemo tu pomoći. Kada idemo sa dinamikom duha, nije nam potrebna nikakva definicija, niti bilo koji recept.

Pojedini terapeuti nekada, zbog predimenzioniranog Ega, misle da mogu sve i da se smeju mešati u sve, postavljajući se tako iznad klijenta i njegovih roditelja. Šta se onda dešava? Nastaje još već nered, u stilu ,,Dijagnoza tačna, pacijent preminuo’’. Zato se treba odnositi prema bolesti, klijentu i njegovim roditeljima s poštovanjem. Bolest nije naš neprijatelj, već saveznk. Ukazuje na nešto što je važno za nas, na šta treba da pogledamo, da ga vidimo, prihvatimo i volimo. Često nas zašravo štiti od smrti, ma koliko to zvučalo apsurdno. Pomaže da shvatimo da je ispunjenost života zapravo ispunjenost ljubavlju. A šta se tome protivi? Kada nekoga izopštimo. Šta ponovo vodi ispunjenosti? Kada tog nekog sa puno ljubavi ponovo prihvatimo u našoj duši i okrenemo se prema njemu isto onako kao što se i dinamika duha njemu okreće, dakle s ljubavlju i dobrotom. Isto tako, sa ljubavlju i dobrotom prema svima, i izvan granica porodičnog sistema, izvan granica sistema naroda, jer su svi oni u dinamici i bivaju vođeni istim Duhom. Trebalo bi da se uvibriramo u tu dinamiku, u rezonancu dobrote i ljubavi, i dozvolimo drugom da se prema nama isto odnosi tako s ljubavlju i dobrotom, da se otvorimo za njihovu ljubav i dobrotu, i osetimo dejstvo toga što se u našoj duši dešava. Naravno, to su ljubav i dobrota za nas same, i to onakve kakvi jesmo. Ljubav i dobrota ne žele ništa da promene. One su jednostavno tu i to je dovoljno. Ono što ih prati je zdravlje, radost i mir.

36

15. Umesto zaključka: Shvatiti smisao i poruke bolesti i ponovo uspostaviti porodični raspored

Sa holističke tačke gledišta bolest je izraz poremećenog stanja životne energije koja više ne osciluje na idealnoj frekvenciji a koji se manifestuje simptomima na emotivnom, mentalnom ili fizičkom nivou. Razlika u gledištu leži u tome da je su za klasičnu medicinu to znaci određene bolesti (entiteta) a za holističku su samo simptomi. Nauka je dokazala da su materija i energija isto, a jedina razlika je u frekvenciji, tj. materija je energija na odredjenoj frekvenciji.

Holistički pristup ne negira stanovište zvanične medicine o značaju ni jednog faktora: dobrih gena, snažnije konstitucije, kompetentnijeg imunološkog aparata i odgovora, kao i rane dijagnoze, blagovremene terapije, adekvatno izvedenog lečenja i nade da će biti izlečeni. Oboleli, pogotovu kad se radi o teškim i po život opasnim bolestima, vrlo često postavljaju pitanje "Zašto se ovo desilo?" Ogovori koje daju zvanična i alternativna medicina nekada se dosta razlikuju, jedni će reći da je bolest posledica nekih genetski programiranih poremećaja u telu, dejstva štetnih faktora , mikroorganizama, da bolest ima emotivnu uzrok, ili da ne volite dovoljno sebe, da je to bol potisnuta u psihi, autodetruktivna radnja i posledica te autodestrukcije. Svaki pritisak kome smo izloženi boli, čak i pritisak da se izlečimo. Čim pritisak nestane, organizam započinje da leči sebe. Ovo nije iskustvo koje ljudi prihvataju istog trenutka, često se oni radije bore protiv bola, tuge, depresije i straha uprkos nebrojenim dokazima da borba samo usporava proces i čini život još bolnijim. Ako smo se ,,oslobodili’’ bolesti, a nismo shvatili njenu poruku, ona će se ponovo pojaviti u istoj ili nekoj drugoj manifestnoj formi. Treba zapravo razmisliti, šta nam to bolest omogućava, na šta ukazuje, šta to svakodnevni život negira? U konceptu Porodičnog rasporeda - šta to negira, koga to negira i isključuje klijent ili neki član njegove porodice iz predhodne generacije? Na šta to (na koga to) on ne želi da pogleda?

U tom smislu, sve tehnike i metode integrativne medicine mogu pomoći klijentu da pre svega ostane živ, da mu pruže šansu da produženjem životra shvati poruke bolesti, da dobije uvid u samu suštinu svog postojanja i ponovo uspostavi balans u svom organizmu, ali isto tako i u porodičnom sistemu iz koga potiče. Da shvati da ga je bolest sprečavala da pogleda na isključene predstavnike sistema, koji traže da se vrate na mesto koje im pripada, mesto na koje imaju pravo. Različitim ljudima odgovaraju različite metode holističke medicine. Čak jednoj istoj osobi, u različitim periodima njenog života, tokok duhovnog sazrevanja, mogu odgovarati različiti holistički postupci i procedure. Većini ljudi uglavnom su bliske i razumljive metode koje za polazište imaju telo, metode čiji pristup ide kroz pravilnu ishranu, ili terapiju pokretom, pritiskom i masažom, kao što su makrobiotika, tradicionalna kineska medicina, fitoterapija, ajurveda, akupunktura , joga i slično. Međutim, treba imati u vidu da je većina ovih holističkih metoda takođe višeslojna, i da postepeno vode klijenta ka duhovnom rastu i samorazvoju. Na primer, makrobiotika nije samo nauka o ishrani, već celokupna filozofija života, joga ima svoje nivoe, pri čemu je hata-joga (telesna) samo prvi nivo itd. U zavisnosti od specifične ličnosti klijenta i njegovog nivoa svesti, mogu se koristiti različite metode tradicionalne medicine, pri

37

čemu treba uzeti u obzir da li konkretnom klijentu više odgovara pristup na telesnom, emotivnom ili mentalnom nivou. Na nivou Duha funkcioniše rad na porodičnom rasoporedu, tako da odluka klijenta da započne sa ovakvim radom zahteva visok nivo svesti i veliku ličnu hrabrost. Mnogi klijenti su pre uključivanja u razvojnu ili edukativnu grupu Porodičnog rasporeda već isprobali mnoge od prethodno nabrojanih holističkih metoda. One su im sa jedne strane poboljšale zdravlje, a sa druge strane bile putokaz ka razumevanj pokreta Duha i metode rada koja se primenjuje u Porodičnom rasporedu. Kao što kaže afrička izreka,, Potrebno je celo selo da bi se odnegovalo dete’’, tako možemo napraviti paralelu i reći da su potrebne sve raspoložive metode i tehnike zvanične i alternativne medicine da bi se odnegovalo zdravlje, da svaka ima svoje mesto u sistemu integrativne zdravstvene zaštite. Prvi korak bi bio prirodan porođaj, gde jedinka dolazi u materijalnu vibraciju i na ovaj svet u skladu sa prirodom i duhovnim zakonima postojanja, samokreacije. Zatim, kontinuirana briga o zdravlju do kraja životnog veka čoveka, pri čemu bi integrativni pristup bio najbolji izbor.

Da li će jedno društvo ili zajednica biti spremna da prihvati integrativni pristup, zavisi u velikoj meri od nivoa njene psihosocijalne egzistencije. Kako je ,,zajednica’’ samo pojam, a u praksi svi pojedinci činimo zajednicu, ona je sastavljena od pojedinaca, postavlja se pitanje šta može svaki pojedinac učiniti na ličnom, individualnom planu. U ovom trenutku, ono što svaki pojedinac može da učini je - preuzeti odgovornost za stanje svoje svesnosti sada. Upitati sebe: ,,Da li ja stvaram, generišem uznemirenost, negativnost, da li stvaram konflikte i patnju sebi i drugima, da li ja dovodim do zagađenja mog unutrašnjeg bića,onog koje ja zapravo jesam, svojim apsurdnim procesima mišljenja, ili stvaram negativne emocije i čitavu jedinku koja je iluzorna i koju nazivam ja (Ego)? ‘’ Da bi preuzeli odgovornost, moramo biti u procesu buđenja, preuzeti odgovornost sada, samo što mnogi ljudi ne shvataju da postoji mogućnost da budu odgovorni, već tu istu odgovornost prebacuju na sve druge oko sebe. Svaka osoba koja shvata postojanje odgovornosti, učestvuje u stavarnju novog sveta koji se menja. ,,Vi treba da postanete promena koju želite da vidite ‘’(M. Gandi). E. Tole ističe: ,,Nije važno samo šta vi radite, već ima nešto starije od toga, a to je – ko ste vi- to je zapravo stanje vaše svesnosti. Promena je zapravo promena stanja svesnosti. Ukoliko neki ljudi nisu na tom nivou da to znaju, i to je u redu, jer ne možete očekivati da je ceo svet na tom nivou. Na vama je da preuzmete odgovornost iako znate da postoje milioni ljudi koji to ne znaju, i žive u takvoj nesvesnosti da sve zlo vide u drugima, sve što ne valja oni vide u drugima i onda pretvaraju pola sveta u svoje neprijatelje.’’ I to je u redu. Odgovornost preuzimaju samo oni koji su svesni da je mogu preuzeti. U neku ruku, oni drugi i ne znaju šta čine, kao što je i Isus rekao na krstu. Oni su unutar nesvesnih emotivnih struja i zbog toga nisu u stanju da mogu biti odgovorni. Ne mogu biti odgovorni jer nisu svesni da su odgovorni, ali to što su nesvesni ne znači da oni ne pate posledice svoje nesvesnosti, tako da oni i proizvode patnju. Na kraju, ta patnja je često plamen u kome sagoreva i sagoreće Ego, kako lični tako i kolektivni ego, što je dugi, spori i vrlo bolni put. Postoji naravno i prečica.Svako duhovno učenje je prečica kroz taj dugi put patnje, koji nas dovodi do saznanja da mir počinje sa nama samima.

38

16. Literatura

1. Hellinger B, ten Hevel G.Priznati ono što jeste. Paideia. Beograd, 2010. 2. Hellinger B. Vege der Liebe. Predavanja i radionice na seminaru. Opatija 29.09.-

01.10.2006 3. Vlado Ilić, Kultura konflikta - Dinamike poretka ljubavi, uvid i saznanja. Paideia,

Beograd, 2009. 4. Kushi M, Esko E. Holistic health trought macrobiotic. Japan Publications Inc. Tokyo,

1993 5. Bulajić N. Spirala života. ,,Lenart’’ G.Milanovac, 2011 6. Beck D. E. , Cowan C.C. Spiralna dinamika. Blackwell, 2000.

7. Bašić S, Jović S. Savremeni koncept i definicije zdravlja. Socijalna medicina sa epidemiologijom i higijenom. Medicinski fakultet u Nišu, 2011.

8. Stambolović V. Medicina – nadležnost i alternativa. Prosveta.Beograd 1986. 9. Stambolović V. Human Righta and Health within the Dominant Paradigm.Social Science

& Medicine, 42(3), 301-303. 10. Stambolović V. Alternativna medicina I i II. Silabus kurseva u okviru programa

kontinuirane medicinske edukacije. Škola javnog zdravlja, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. 2006.

11. Sharma U. Complementary medicine today: Practitioners and patients. London and New York Routledge. 1992

12. Bašić S, Jović S, Parlić M, Mirković M. Porodica I zdravlje. U:Osnovi kliničke prakse. Ur. Bašić S. Medicinski fakultet u Kosovskoj Mitrovici. Astra,Niš.2007

13. Kovandžić M. Alternativne tehnologije unapređenja zdravlja u Srbiji. Magistarska teza, Medicinski fakultet Beograd 2010.

14. http://www.inter-caffe.com/lista-910.html Legalizacija alternativne medicine. 18.01.2012

15. http://www.makrobiotika.net/makrobiotika/uvod/ Makrobiotika.19.01.2012. 16. http://www.youtube.com/watch?v=30unfEzjeHM&feature=related E. Tole . Predavanja

na DVD-u 2010. 17.01.2012 17. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Pravilnik o bližim uslovima, načinu i postupku

obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine. Službeni glasnik Republike Srbije, br. 107/05

39

Making contact - Virginia Satir

I believe

the greatest gift

I can conceive of having

from anyone

is

to be seen by them,

heard by them,

to be understood and

touched by them.

The greatest gift

I can give

is

to see, hear, understand

and to touch

another person.

When this is done

I feel

contact has been made.

40