w w w.dereta.rs

BibliotekaPOSEBNA IZDANJA

Urednik izdanjaAleksandar Šurbatović

Naslov originalaPRÉCIS DE DÉCOMPOSITION

E. M. Cioran

Copyright © Éditions Gallimard, 1949.Copyright © ovog izdanja Dereta

Beograd 2020.

DERETA

Emil M. Sioran

Kratak pregled raspadanja

Pre vod sa francuskog Milovan Danojlić

KRA TAK PRE GLED RAS PA DA NJA

I’ll join with black despa ir aga ins my soul, An to myself beco me an enemy.

Ric hard III

7

Genealogija zanesenjaštva

Sva ka je ide ja, sama po sebi, neu tral na, ili bi tre ba lo da bude takva; čovek je, među tim, oživlјava, odsli ka va ju ći u njoj svo je stra sti i svoje mah ni to sti; isprlјana, pre tvo re na u ube đe nje, ona se užlјeblјuje u vre me nu, popri ma oblik zbi va nja: tako se obavlјa pre la zak od logi ke ka epi lep si ji... Tako nasta ju ide o lo gi je, uče nja i krva ve lakr di je.

Po nago nu ido lo po klo ni ci, mi pred me te naših priželјkivanja i naših sno va pre tva ra mo u bez u slov nost. Isto ri ja i nije dru go do defile lažnih Bez mer ni ka, bes kraj ni niz hra mo va podig nut sum nji vim povo di ma, te poni ža va nje duha pred Neve ro vat nim. I onda kad se udalјuje od reli gi je, čovek joj osta je potči njen; on kuje kipo ve bogova u zno ju lica svo ga, da bi ih potom gro zni ča vo pri gr lio: nje go va potre ba za izmišlјotinama i za mito lo gi jom jača je od oči gled no sti i isme va nja. Za sve nje go ve zlo či ne kri va je spo sob nost obo ža va nja: onaj ko bez um no voli nekog boga prisilјava i dru ge da ga vole, spreman da ih satre ako se uspro ti ve. U sva koj netrpelјivosti, ide o loš koj nepomirlјivosti ili obra ća nju vidlјiva je živo tinj ska suš ti na zano sa. Nek čovek izgu bi moć rav no duš no sti: on već posta je mogu ći ubica; nek svo ju ide ju ova plo ti u bogu: posle di ce su bez broj ne. U ime boga ili nje go vih lažnih zastup ni ka ubi ja se: nasilјa koja je pod stakla bogi nja Prav da, te ide ja naci je, kla se ili rase, rav na su nasilјima inkvi zi ci je ili refor ma ci je. Razdoblјa duhov ne usrd no sti pove za na su sa krva vim pod vi zi ma: Sve ta Tere za mora la je biti savre me ni ca spalјivanja jere ti ka, a Luter – pokolјa selјaka. U mistič nim kri za ma

8

EMIL M. SIORAN

mogu se isto vre me no čuti cvilјenje žrta va i uzda si fana ti ka... Upra vo pod okrilјem vere cve ta ju veša la, ćeli je i tam ni ce nasta ju iz potrebe za verom koja je zau vek opu sto ši la duh. Upo re đen sa čove kom koji ras po la že jedi nom isti nom, svo jom isti nom – đavo izgle da prilič no jad no. Nepra ved ni smo pre ma Nero ni ma i Tibe ri ji ma: njima nije dola zio na um pojam jere ti ka: bile su to samo izo pa če ne sanja li ce koje su se zabavlјale pokolјima. Pra vi zli kov ci su oni koji ustanovlјuju pra vo ver nost na reli gi o znom ili poli tič kom pla nu, koji su uve li raz li ko va nje izme đu ver ni ka i otpad ni ka.

Krv poči nje da teče ono ga tre nut ka kad odbi je mo da se pomiri mo s razmenlјivim karak te rom ide ja... Ispod čvr stih odlu ka viri nož; zapalјene zeni ce nago veš ta va ju umor stvo. Okle va lač ki duh, duh dotak nut hamle ti zmom, nikad nije bio opa san: nače lo zla je u napreg nu to sti volјe, u nespo sob no sti uta nja nja u uzvi še no spokoj stvo, u pro me tej skoj mega lo ma ni ji jed nog roda koji crka va zbog ide a la, ras pr ska va se od sop stve nih uve re nja i, našav ši zadovolјstvo u tome da se ruga sum nji i leno sti – poro ci ma koji su ple me ni ti ji od svih nje go vih vrli na – tone u pro klet stvo, u isto ri ju, u nedo lič nu mutlјavinu otr ca no sti i apo ka lip se... Pre mno go je izve sno sti: uklo nite ih, i, pre sve ga, uklo ni te posle di ce nji ho ve: vas po sta vi će te raj. Šta je Pad do tra ga nje za isti nom i ose ćaj sigur no sti da je ona pro na đe na, ostraš će nost dog mom, udomlјenje u dog mi? Iz toga se rađa fana tizam – mana nad mana ma, koja pod sti če čove ka na uspeš no delova nje, na pro ro ko va nje, na nasilјe – lir ska guba što oku žu je duše, pot či nja va ih, dro bi ih ili ih oduševlјava... Tome ne pod le žu jedi no skep ti ci (ili dan gu be i este te), jer oni niš ta ne pred la žu, budu ći da – istin ski dobročinitelјi čove čan stva – ruše nje go va una pred utvr đena mišlјenja i ispi tu ju nje go va ludač ka sta nja. Sigur ni je se ose ćam u druš tvu Piro no vom no u druš tvu Sve to ga Pavla, zbog toga jer je dosetlјiva mudrost krot ki ja od raz u la re ne sve to sti. U ražeš će nom duhu pre po zna je mo grablјivu zver ku; ne zna mo pro sto kako da se odbra ni mo od pro ro ko vih kan dži... Čim neko povi si glas, sve jed no da li u ime neba, jav no sti ili pod kakvim dru gim izgo vo rom, beži te

9

KRATAK PREGLED RASPADANJA

od takvo ga: satir vaše samo će, on vam ne opraš ta to što živi te sa ove stra ne nje go vih isti na i nje go vih žesti na; hteo bi da pode li te nje go vu histe ri ju, nje go vo dobro; hoće da vam ih namet ne, da vas una ka zi. Biće obu ze to nekom verom, koje ne bi poku ša lo da tu veru saopšti dru gi ma – poja va je teš ko spo ji va sa zemlјom, na kojoj napast spasa čini život nedišlјivim. Oba zri te se oko sebe: na sve stra ne vuku se sabla sti koje neš to pro po ve da ju; sva ka je usta no va izraz nekog poslan stva; opštin ske kuće, kao i hra mo vi, ima ju svo je vrhov ni ke; vlast, sa svo jim pro pi si ma – meta fi zi ku za maj mu ne... Svi se upi nju da popra ve svet svi ma; pro sja ci, pa čak i neiz le či vi bole sni ci, teže ka tome: bol ni ce i ploč ni ci ove pla ne te kip te od refor ma to ra. Želјa da se posta ne izvor zbi va nja delu je na sva kog kao men tal ni nered ili kao volјno pro klet stvo. Druš tvo – pakao spasitelјa! Biće da je Dio gen, sa svo jom lam pom, u nje mu tra žio – rav no duš ni ka...

Dovolјno mi je da čujem neko ga kako iskre no govo ri o ide a lu, o buduć no sti, o filo zo fi ji, da ga čujem kako izgo va ra ono „mi” s prizvu kom pove re nja, ili kako se pozi va na „dru ge”, sma tra ju ći sebe njiho vim tuma čem – da bih počeo da ga sma tram za svo ga neprijatelјa. Vidim u nje mu neo stva re nog nasil ni ka, dže la ta tako re ći, dostoj nog mržnje isto ono li ko koli ko su to i tira ni, ili naj ču ve ni je gla vo se če. To dola zi otu da što sva ka vera vrši neku vrstu nasilјa, uto li ko straš ni jeg uko li ko je spro vo de veći „čistun ci”. Lju di zazi ru od pre pre de nja ka, od lupe ža, od lakr di ja ša; a oni se, među tim, ne mogu okri vi ti ni za jed nu od veli kih trza vi ca isto ri je; poš to ni u šta ne veru ju, oni ne kopa ju po vašim duša ma niti po vašim zad njim misli ma; pre puš taju vas vašem nema ru, vašem bez na đu ili vašoj uza lud no sti; za ono malo tre nu ta ka bla go sta nja što ih je upo zna lo, čove čan stvo tre ba da zahva li nji ma: oni izbavlјaju naro de koje fana ti ci muče a „ide ali sti” upro paš ću ju. Neo p te re će ni dok tri nom, idu jedi no za ćefom i za inte re som, za prilagodlјivim poro ci ma, hilјadu puta snošlјivijim od poko ra koji pri či nja va despo ti zam s nače li ma; jer sva zla živo ta dola ze od „kon cep ci je živo ta”. Savr šen poli ti čar tre ba lo bi da se oda

10

EMIL M. SIORAN

temelјnom izu ča va nju sta rih sofi sta ili da uzi ma časo ve peva nja – i korup ci je...

Fana tik pak nepotkuplјiv je: ako ubi ja u ime neke ide je, isto tako može i da pogi ne za nju; u oba slu ča ja, i kao tira nin i kao muče nik, on je mon strum. Nema opa sni jih stvo re nja od onih koji su pati li zbog nekog uve re nja: veli ki progonitelјi dola ze iz redo va stra dal ni ka kojima nisu odrublјene gla ve. Ume sto da osla bi težnju ka moći, pat nja je raspalјuje; sto ga se duh ose ća pri jat ni je u druš tvu razmetlјivaca no u druš tvu muče ni ka; i niš ta mu nije tako mrsko kao pri zor neči jeg umi ra nja za ide ju... Iznu ren uzvi še no sti ma i kla nji ma, sanja ri o provin ci jal noj dosa di u svet skim raz me ra ma, o Isto ri ji koja bi uto nu la u takvo mrtvi lo da bi sum nja popri mi la zna če nje doga đa ja, a nada vid teš ke, opšte nesre će...

Anti pro rok

U sva kom čove ku dre muc ka pro rok, i s nje go vim buđe njem poraste koli či na zla u sve tu...

Ludi lo pro po ve da nja toli ko je uko re nje no u nama da izbi ja iz dubi na nepo zna tih nago na odr ža nja. Sva ko oče ku je svoj tre nu tak u kome će neš to pred lo ži ti: bilo šta. Ras po la že gla som: to je dovolјno. Sku po nas koš ta to što nismo glu vi ni nemi...

Svi se, počev od sme tla ra do sno bo va, raz me ću svo jom kri mi nalnom veli ko duš noš ću, svi dele uput stva za sre ću, svi bi da upravlјaju hodom svih: zajed nič ki život od toga posta je nepodnošlјiv, a živlјenje sa sobom još nesno sni je: ako se čovek uopšte ne meša u tuđe poslo ve, onda je toli ko obu zet sop stve nim da svo je „ja” pre okre će u reli gi ju, ili ga, kao nao pa ki apo stol, pori če: žrtve smo sveopšte igre...

Obilјe reše nja za raz li či te vido ve biti sa nja može se upo re di ti jedi no s nji ho vom tri ča voš ću. Isto ri ja: pro iz vo đe nje ide a la... šaša va

11

KRATAK PREGLED RASPADANJA

mito lo gi ja, mah ni ta nje hor di i samo ta ra... odbi ja nje da se stvar nost sagle da ona kva kakva jeste, ubi tač na potre ba za nei sti na ma...

Pod sti caj našeg dela nja nala zi se u nesve snoj težnji da sebe smatra mo za sre diš te, raz log i cilј vre me na. Pomo ću uho da nih mehani za ma, vođe ni gor doš ću, u pla ne tu pre tva ra mo taj koma dić mesa i sve sti, što jesmo. Kad bismo ima li tačan ose ćaj za naše mesto u sve tu, kad bi pore di ti posta lo neraz luč no od žive ti, sazna nje o zanemarlјivosti našeg pri su stva smr vi lo bi nas. Ali život pod ra zu me va tu nemoć sagle da va nja sop stve ne mere...

Ako je tač no da sve naše rad nje – od disa nja do osni va nja carstva i meta fi zič kih siste ma – pro iz i la ze iz ilu zi je o našoj važno sti, onda to važi uto li ko pre za pro roč ki nagon. Ko bi, obda ren jasnim uvi dom u sop stve nu niš tav nost, i poku šao da delu je i da se name će kao spasitelј?

Čežnja za sve tom bez „ide a la”, za umi ra njem bez dok tri ne, za več noš ću bez živo ta... Raj... Ali mi ne bismo mogli da opsta ne mo ni jed nu sekun du bez zava ra va nja; pro rok u sva ko me od nas je ono zrn ce ludo sti koje nas čini sreć ni ma u našem niš ta vi lu.

Savr še no luci dan, što će reći savr še no nor ma lan čovek, tre ba lo bi da se osla nja isklјučivo na to niš ta koje se u nje mu nala zi... Čujem ga, u misli ma, gde govo ri: „Liše nom svr he, liše nom svih svr ha, meni su od priželјkivanja i pat nji osta le jedi no nji ho ve for mu le. Odo levši isku še nju dono še nja zaklјučaka, pobe dio sam duh, kao što sam pobe dio život kad sam sa gnu ša njem odbio da u nje mu potra žim ishod.” Čovek, kao pri zor – pod sti če me na povra ća nje! Lju bav – susret dva isplјuvka. Ose ća nja crpu svo je bez mer je iz kukav nog rada žle zda. Jedi ni uzvi še ni stav je u pori ca nju egzi sten ci je, u osme hu koji se uno si iznad pora že nih pro sto ra.

(Imao sam neka da jed no „ja”; sada sam tek puki pred met... Klјukam se sve ko li kim dro ga ma samo će; dro ge sve ta behu odveć sla be da bi mi pomo gle da ga zabo ra vim. Poš to sam ubio pro ro ka u sebi, pitam se kako to da za mene još ima mesta među lјudima?)

12

EMIL M. SIORAN

Na groblјu defi ni ci ja

Jesmo li kadri da zami sli mo duh koji govo ri: „Sve je za me sada bez svr he, jer sam defi ni sao sve stva ri”? Pa ako bismo i mogli da ga zami sli mo, kako ga situ i ra ti u vre me nu?

Uto li ko lak še pod no si mo ono što nas okru žu je uko li ko tome damo neko ime – i pre đe mo pre ko toga. Ali obu hva ti ti neku stvar defi ni ci jom, ma ka ko proizvolјnom (opa snost je tim veća što je defini ci ja proizvolјnija, jer tada ose ća nje ide ispred sazna nja) – zna či odba ci ti tu stvar, uči ni ti je otu žnom i izliš nom, uki nu ti je. Šta drugo osta je doko nom i slo bod nom duhu – koji se u svet ukla pa jedino pre ko sna – do da pro ši ru je ime na stva ri ma, da ih ispra žnju je i zame nju je obra sci ma? Evo ga, potom, gde se kre će po nji ho vim krho ti na ma; uti sci su išče zli; osta le su samo uspo me ne. Ispod sva ke for mu le poči va leši na: biće ili pred met umi ru pod izgo vo rom koji su pod sta kli. To je lako um na i kob na raz u la re nost duha. Taj se duh ulu do stra ćio u ono me što je ime no vao i ome đio. Zalјublјen u reči, ne pod no se ći taj nu teš kih tiši na, olak šao ih je i pro či stio: tako je postao lak i čist, budu ći ras te re ćen i lišen sve ga. Porok defi ni sa nja pre tvo rio ga je u dra že snog ubi cu, i u uvi đav nu žrtvu.

Izbri sa na je bele ga koju je duša uti ski va la u duh i koja ga je jedi na pod se ća la na to da je živ.

Civi li za ci ja i fri vol nost

Zar bismo mogli da pod ne se mo obilјe i zamor nu dubi nu dela i remekdela da u nji ho vo tki vo drski i pre div ni duho vi nisu utka li ni istan ča n pre zi r ni vazda delat nu iro ni ju? I zar bismo izaš li na kraj s pro pi si ma, obi ča ji ma i zako ni ma srca koje su tro most i pri stoj nost pret po sta vi li oštro um nim i lako um nim poro ci ma kad ne bi posto jala ta vese la stvo re nja koja, po svo joj istan ča no sti, isto vre me no sto je u vrho vi ma druš tva i na nje go vom spo red nom kolo se ku?

13

KRATAK PREGLED RASPADANJA

Budi mo zahval ni onim civi li za ci ja ma koje nisu pre te ri va le sa ozbilјnošću, koje su se poi gra va le s vred no sti ma i nasla đi va le se stvara ju ći ih i uniš ta va ju ći ih. Da li se igde, osim u grč koj i u fran cuskoj civi li za ci ji, tako lucid no i vra go la sto ispolјava otme na niš tav nost stva ri? Alki bi ja dov vek i fran cu ski XVI II vek dva su izvo ra ute he. Dok su dru ge civi li za ci je tek u svom posled njem sta di ju mu, u trenut ku ras pa da celo kup nog siste ma uve re nja i obi ča ja, mogle da učestvu ju u vese loj igri koja živo tu daje ukus bes ko ri sno sti – ova dva razdoblјa su u punoj zre lo sti, pot pu no ras po la žu ći život nom sna gom i buduć noš ću, upo zna li dosa du koja ne haje ni za šta a pri hva ta sve. Ima li za to bolјeg pri me ra od onog gđe Di Defan, sta re, pre le pe i vido vi te, koja, koli ko god pro kli nja la život, ipak u nje mu kuša čari gor či ne? Do fri vol no sti se niko od prve ne može vinu ti. To je moć i veš ti na; tra ga nje za površ noš ću kod onih koji su, opa ziv ši nemoguć nost da se dopre do bilo kakve izve sno sti, ose ti li gađe nje pre ma njoj; beža nje što dalјe od pono ra koji nas, po pri ro di bez dna, nikud ne mogu odve sti.

Osta ju, ipak, pri vid no sti: zaš to da ih ne uzdig ne mo na razi nu sti la? Tu je defi ni ci ja počet ka sva ke razum ne epo he. Čovek poči nje da nala zi više dra ži u izra zu no u duši koja je izraz zače la, bli ža mu je milost viš nja no nepo sred ni opa žaj; i samo ose ća nje postaje pristojnije. Biće pre puš te no samo sebi, bez ika kvog zna ka otme no sti, čudo viš te je; ono u sebi nala zi jedi no mrač na pod ruč ja po koji ma se, nemi nov no, vuku strah i pori ca nje. Ose ća ti smrt nost sva kom porom život nom, a ne ume ti to sakri ti, to je vid neulјudnosti. Sva ka istin ska filo zo fi ja odri če se svoj sta va civi li za ci je, čija se ulo ga sasto ji u raz vodnja va nju naših taj ni i u pre ru ša va nju tih taj ni u tra že ne efek te. Tako je fri vol nost naj e fi ka sni ji pro tiv o trov za zlo što smo to što jesmo: njo me zava ra va mo svet i skri va mo nepri lič no sti koje leže dubo ko u nama. Da nije tih lukavš ti na, mora li bismo se sti de ti što ima mo dušu. Naše površ ne usamlјenosti – da straš nog li pakla za dru ge! Ali mi zato za njih, uvek, a kat ka da i za nas, izmišlјamo svo ju spolјašnjost...

14

EMIL M. SIORAN

Izgu bi ti se u Bogu

Duh koji bi da saču va svo ju poseb nost na sva kom je kora ku ugro žen od stva ri na koje ne pri sta je. Poš to ga pažnja – nje go va naj ve ća prednost – često napuš ta, on pod le že isku še nji ma od kojih bi da pobeg ne, ili posta je žrtva neči stih taj ni... Ko ne pozna je ona stra ho va nja, one drh ta je, one vrto gla vi ce kroz koje se pri bli ža va mo živo ti nji, i vrhunskim pita nji ma? Kole na nam drh te a ne savi ja ju se; ruke nam se tra že a ne doti ču se; upi re mo pogled uvis a ne pri me ću je mo niš ta... Čuvamo usprav ni ponos koji nam soko li duh; gnu ša mo se nad kret nja ma i time izbe ga va mo doka zi va nje; pomo ću očnih kapa ka pri kri va mo smeš nu neiz re ci vost u pogle du. Pokli znu će, koje nam pred sto ji, nije neiz be žno; neo bič na, ali nipoš to nova nezgo da – na obzor ju naših stra va već se uka zu je osmeh... ne, neće mo zabra zdi ti u moli tva nje... Jer, konač no, On ne mora da liku je; naša iro ni ja ugro zi će veli ko početno slo vo nje go vog ime na; naše srce će savla da ti jezu koju on zra či.

Ako takvo biće zai sta posto ji, ako nam sla bo sti pre te žu nad odlučnoš ću, ako su neo bjaš nji ve taj ne nad ja ča le naša tra ga nja, šta će nam, onda, uopšte mišlјenje, kad ispa da da su sve naše teš ko će raz re še ne, naša pita nja uki nu ta i odlo že na, naša stra ho va nja umi re na? Bilo bi odveć lako da je tako. Sva ko viš nje biće – oli če no ili zamišlјeno – jeste način da se zaba šu re pro ble mi; pa ne samo pro ble mi no i nji ho va osno va, a ona se, upra vo, kri je u pani ci čula.

Bog: oko mi ti upad u naš strah, spas što poput gro ma uda ra u srce naših tra ga nja – tra ga nja neza ve de nih nadom – otvo re no gaže nje našeg neu teš nog i dragovolјno neu te ši vog pono sa, oti ski va nje jedin ke na spo red ni kolo sek, bes po sli če nje duše kojoj je odu ze to nespo koj stvo...

Ima li većeg samoodricanja od vere? Bez nje, dakako, upadamo u bezbrojne ćorsokake. Znajući, međutim, da ništa vodi jedino ni u šta, da je svet puki produkt naše tuge, zašto bismo se odricali zadovoljstva da po njemu posrćemo, razbijajući glavu u sudarima sa zemljom i sa nebom?

Reše nja koja nam pred la že nasle đe ni kuka vič luk naj o bič ni ja su izvr da va nja oba ve za koja nam name će inte lek tu al na pri stoj nost.

15

KRATAK PREGLED RASPADANJA

Zava ra va ti se, žive ti i umre ti nasa ma ren, to je ono što čine lјudi. Ali posto ji jed na vrsta dosto jan stva koja nas spre ča va da se izgu bi mo u Bo gu i koja pre tva ra sve naše tre nut ke u moli tve koje nikad neće mo izre ći.

Vari ja ci je o smr ti

IUpra vo zato što život ne poči va ni na čemu, što za nj ne nala zi mo ni ble dog obra zlo že nja, upra vo zato mi i posto ji mo u nje mu. Smrt je isu vi še pro ra ču na ta; svi su raz lo zi na nje noj stra ni. Tajan stve na za naše nago ne, ona se, u razmišlјanju, pri ka zu je sasvim pro zir na, bez opse na i bez lažnih čari nepo zna tog.

Nago mi la va njem bez vred nih taj ni i mono po li sa njem besmi sli ca, život nas zastra šu je više od smr ti: on je veli ka Nepo zna ta.

Kuda nas vode toli ka pra zni na i nepojmlјivost? Poš to je priželјkivanje smr ti odveć logič no, dakle jalo vo, mi se grče vi to hva tamo za dane. Izgle da da bi život, ako bi našao jedan jedi ni argu me nat u svo ju korist – jasan, i neo spor no oči gle dan – time sebe poniš tio; nago ni i slut nje nesta ju u dodi ru sa Tač noš ću. Sve što diše hra ni se Neproverlјivim; malo više logi ke za posto ja nje bilo bi ubi tač no – bio bi to korak u Bez um no... Daj te živo tu tačan cilј: isto ga časa izgu biće pri vlač nost. Neo d re đe nost nje go vih usme re nja ono je što ga čini jačim od smr ti – zrn ce jasno će sve lo bi ga na jad i bedu grobalјa. Jer pozi tiv no uče nje o smi slu živo ta za dan bi opu sto ši lo Zemlјinu kuglu; ne bi se mogao naći beso muč nik koji bi na njoj pono vo oži veo plod nu neve ro vat nost Žud nje.

II

Lju di se mogu gru pi sa ti pre ma najćudlјivijim meri li ma: pre ma nara vi ma, sklo no sti ma, sno vi ma, žle zda ma. Ide je se menja ju kao kra va te: jer sva ka ide ja, sva ki kri te ri jum dola zi spolјa, shod no prili ka ma i slu čaj no sti ma vre me na. Ali ima neš to što poti če iz nas

16

EMIL M. SIORAN

samih, neš to što upra vo jesmo mi, nevidlјiva, ali iznu tra proverlјiva stvar nost, čud no i vaj ka daš nje pri su stvo u nama, koje uvek može mo da uoči mo, a koje izbe ga va mo da pri hva ti mo, i koje je za nas značaj no jedi no pre no što se zbu de: to je smrt, ta istin ska mera... Ona, naj pri sni ja dimen zi ja svih živih bića, jeste ono po čemu se čove čanstvo deli na dve nesvo di ve polo vi ne, među sob no tako udalјene da je izme đu njih veće rasto ja nje no izme đu orlu ši ne i krti ce, izme đu zvezde i isplјuvka. Izme đu čove ka koji nosi ose ća nje smr ti i ono ga koji to ose ća nje nema zja pi pro va li ja slič na pono ru izme đu dva pot pu no odse če na sve ta; obo ji ca, ipak, umi ru; ali jedan ne zna, dru gi poznaje svo ju smrt; jedan umi re tek tre nu tač no, dru gi nepre sta no... Po nji ho vom polo ža ju oni su upra vo anti po di; nala ze se na suprot nim tač ka ma jed ne iste defi ni ci je; nepomerlјivi, pod le žu istoj sud bi ni... Jedan živi kao da je večan; dru gi bez pre stan ka misli svo ju več nost i pori če je u sva koj misli.

Niš ta ne može izme ni ti naš život osim postup nog ula gi va nja onim sila ma koje ga u nama niš te. Nije dan novi prin cip ne nala zi ni u obma na ma o napret ku ni u pro cva tu naših spo sob no sti; sve je to za nj pot pu no pri rod no. A niš ta što je pri rod no nije kadro da napravi išta dru go do to što jesmo.

Sve ono što pre do ča va smrt uno si u život kva li tet novi ne, menja ga i oja ča va. Zdravlјe ga odr ža va takvog kakav jeste, u jalo voj istovet no sti; a bolest je dela nje, naj žeš će dela nje koje čovek može da razvi je, pomam no kre ta nje... bez napre do va nja, naj i zdaš ni je rasi pa nje ener gi je bez kret nji, naro gu še no, stra sno išče ki va nje munje od koje nema leka.

III

Domišlјatosti nade kao i argu men ti razu ma pro tiv opse si je smr ti poka zu ju se nemoć ni: nji ho va besmi sle nost samo raspalјuje žud nju za smr ću. Ima samo jed na „meto da” kojom se može pobe di ti ta žudnja: valјa je žive ti do kra ja, oku si ti sva nje na milјa, sve jeze, ne uči ni ti

17

KRATAK PREGLED RASPADANJA

niš ta da im se izbeg ne. Opse si ja koja se živi do pre za si će nja gasi se u sop stve nom pre ko mer ju. Nad ne se na nad bes kraj smr ti, misao uspeva da je otu pi, da u nama iza zo ve gađe nje, nega tiv nu pre pu nost koja niš ta ne šte di i koja, pre no što porek ne i uma nji čari smr ti, raz ot kriva taš ti nu živlјenja.

Onaj ko se nije odao sla snoj jezi tesko be, ko, u misli ma, nije proži veo slat ku stra vu svo ga išče za va nja, niti ose tio nežna i suro va klonu ća, nikad se neće oslo bo di ti opse si je smr ti – a onaj što se, vičan pou ka ma stra ve, i pre tre sav ši u gla vi svo je trulјenje, dragovolјno sveo na prah i pepeo, moći će da gle da u proš lost smr ti – a sam će biti uskr sli čovek koji ne može više da živi. Nјegova će ga „meto da” izle či ti i od živo ta i od smr ti.

Sva ko veli ko isku stvo je kob no: slo je vi živo ta su tan ki; arhe olog duše i bića, koji ih pre ko pa va, naći će se, na kra ju istra ži va nja, pred pra znim pono ri ma. Uza lud će žali ti za povr šin skim ukra si ma. A antič ka Tajan stva, tobo žnja otkri ća vrhov nih taj ni, u obla sti spozna je nisu nam niš ta zaveš ta la. Posve će ni su se, sva ka ko, oba ve ziva li da niš ta ne oda ju; nemo gu će je, među tim, da se među nji ma nije našao nije dan brblјivac; ima li išta suprot ni je lјudskoj pri ro di od takve upor no sti u čuva nju taj ne? Stvar je u tome što taj ni nije ni bilo; posto ja li su obre di i pro ži ma nja jezom. Šta bi se dru go, osim bed nih pono ra, i moglo otkri ti iza ski nu tih velo va? Posto ji jedi no posve ći va nje u niš ta vi lo – i u smeš nu činje ni cu što živi mo.

... Razmišlјam o nekom Ele u sinu opa me će nih duša, o čistoj Tajni, bez božan sta va i bez žesto kih var ki.

Na mar gi ni tre nut ka

Nemo guć nost pla ka nja je ono što u nama odr ža va veza nost za stva ri i čini da one i dalјe posto je: spre ča va nas da oku si mo dno te sla sti i da se odbi je mo od nje. Kad god su, na toli kim pute vima i pobrež ji ma, naše oči odbi le da se same u sebi uto pe, one su, u suho ti,

18

EMIL M. SIORAN

nasto ja le da saču va ju pred met koji ih je opči nio. U našim se suza ma nemi li ce tro ši pri ro da, kao Bog u našim zano si ma... Ali na kra ju, te suze iscrplјuju i nas same. Jer mi posto ji mo upra vo time što izbe gava mo da se pre pu sti mo naj vi šim želјama: stva ri koji ma se divi mo ili zbog kojih pati mo takve su samo zato što ih nismo posve ti li ni bla go slo vi li našim teč nim proš te nji ma.

... I tako nas, na svr šet ku sva ke noći, kad se nađe mo licem u lice s novim danom, neo stva ri va potre ba da ga ispu ni mo pro ži ma užasom; gur nu ti u sve tlost, s potre som u kome kao da se lјulјa ceo svet, pro na la ze ći svo ju Zve zdu – mi izbe ga va mo suze, od kojih bi jed na jedi na mogla da nas isti sne iz vre me na.

Išča še nje iz vre me na

Tre nu ci teku jedan za dru gim: niš ta im ne daje ilu zi ju sadr ža ja niti pri vid zna če nja; oni se odvi ja ju; nji hov tok nije naš; robo vi tupog opa ža nja, mi posma tra mo nji ho vo oti ca nje. Pra zni na duše pred prazni nom vre me na: dva ogle da la što jed no dru gom šalјu odsut nost, istu sli ku niš tav no sti... Sve se, kao pod dej stvom neke sanji ve ble savo sti, izjed na ča va: nesta ju vrho vi, nesta ju pro va li je... Gde da nađemo poe zi ju obma ne, vrh tajan stve no sti?

Čovek kome je dosa da sasvim nepo zna ta još se nala zi u detinjstvu sve ta, kad su veko vi čeka li svo je rođe nje; on je vazda zatvo ren za to umor no vre me koje samo sebe nadživlјuje, kiko će se nad svojim dimen zi ja ma i ruši se na pra gu svo je... buduć no sti, povla če ći za sobom mate ri ju, napre čac vaz ne se nu do liri zma nega ci je. Dosa da je, u nama, odjek vre me na koje se raz di re... otkri va nje pra zni ne, raz bistra va nje onog buni la što osovlјuje – ili izmišlјa – život...

Stva ra lac vred no sti, čovek je mah ni to stvo re nje u pra vom smislu te reči, žrtva vero va nja da neš to posto ji, među tim, dovolјno je da zadr ži svoj dah, i: sve se zaustavlјa; da uspo ri tok svo jih ose ćanja, i: niš ta više ne tre pe ri; da se oka ne svo jih ćudlјivosti: sve biva

19

KRATAK PREGLED RASPADANJA

bez boj no. Stvar nost je pro iz vod naših pre te ri va nja, naših nera zumno sti i raz u zda no sti. Pri gu ši mo lupa nje srca: tok sve ta se uspo ra va; lišen naših zano sa, pro stor se sle đu je. Pa i samo vre me pro ti če jedino zahvalјujući našim želјama iz kojih se rađa taj napir li ta ni svet; trun či ca sve sti pro zi re svu nje go vu golo ti nju. Malo oštro um no sti vra ća nas u naše prvo bit no sta nje, u nagost; mrvi ca iro ni je ski da s nas smeš no ode lo nada nja, koje nam omo gu ća va da sebe zavara va mo i izmišlјamo obma ne: sva ki put supro tan tome vodi izvan živo ta. Dosa da je tek poče tak tog puta... Pre ko nje ose ća mo da je vre me bes kraj no raz vu če no – nespo sob no da nam nazna či neki cilј. Odvo je ni od svih pred me ta, bez ičeg spolјašnjeg što bismo mogli da usvo ji mo, pola ga no sebe uniš ta va mo, jer nam buduć nost više ne nudi raz log posto ja nja.

U dosa di nam se otkri va neka več nost koja nije pre va zi đe no vreme, već nje go vo uniš te nje; ona je bes kraj duša koje je upro pa sti lo odsu stvo obo ža va nja: plit ko bez mer je gde niš ta ne spre ča va stva ri da se vrte u kru gu, teže ći ka sop stve nom obru ša va nju.

Život se stva ra u buni lu, a jenja va u dosa di.

(Onaj ko pati od kakve ustanovlјene bolјke nema pra va da se žali: on ima čime da se bavi. Veli ki boni ci nikad se ne dosa đu ju: oni su ispu nje ni boleš ću, kao što je gri ža save sti hra na veli kih greš ni ka. Jer sva ka jaka pat nja stva ra pri vid puno će i nudi sve sti stra vič nu stvarnost, od koje ova ne ume da utek ne; a pat nja bez sadr ža ja, u tom pro la znom jadu zva nom dosa da, ne daje sve sti išta što bi je pod staklo na pred u zi ma nje kori snih mera. Kako se izle či ti od bole sti koja je pro stor no neo d re đe na i vrhov no neja sna, koja poga đa telo ne ostavlјajući na nje mu tra ga, koja se uvla či u dušu a ne uti sku je beleg u nju? Ona pod se ća na bolest koju smo pre tu ri li pre ko gla ve, ali koja je ovla da la svim našim sna ga ma i svim zali ha ma pažnje, pa sad ne ume mo da ispu ni mo pra zni nu koja je nasta la odla skom gro zo mo re i išče za va njem ono ga što nas je muči lo. Pakao je pri sta niš te u tom potu ca nju po vre me nu, u toj pra znoj i pustoj malak sa lo sti gde, osim

20

EMIL M. SIORAN

pri zo ra sve ta koji na naše oči tru ne, pred nama ničeg dru gog nema. Kakvu tera pi ju da pri me ni mo pro tiv bole sti koje se više ne seća mo, a čije se posle di ce pro te žu i do naših dana? Kako pro na ći lek pro tiv biv stvo va nja, kako okon ča ti to bes kraj no leče nje? I kako se opo ra vi ti od rođe nja? Dosa da, ta neiz le či va rekon va le scen ci ja...)

Veli čan stve na neko ri snost

Izu zmu li se grč ki skep ti ci i rim ski care vi iz doba opa da nja, izgleda da su svi osta li duho vi pod le gli čari ma opšti nar skih dužno sti. Samo su se oni – jed ni pomo ću sum nje, dru gi kroz ludi lo – otr gli od otu žne opse si je da se bude od kori sti. Poš to su samovolјu uzdi gli do duhov ne vežbe ili do zano sne vrto gla vi ce, već pre ma tome behu li filo zo fi ili raz o ča ra ni potom ci neka daš njih osva ja ča, oni ni za šta nisu bili veza ni: tom svo jom oso bi nom pod se ća ju nas na sve ce. Ali dok se ovi nika da neće sru ši ti – oni su se pre pu sti li na milost i nemilost svo joj igri, gospo da ri i robo vi svo jih ćefo va – istin ski samo ta ri, jer nji ho va samo ća beja še neplod na. Niko je nije uzi mao za pri mer, pa ni oni sami nipoš to je nisu name ta li; sto ga su i opšti li sa „bli žnjima” jedi no kroz iro ni ju i nasilјe...

Biti nosi lac ras pa da nja jed ne filo zo fi je ili jed nog car stva: može li se zami sli ti žalo sni ja i uzvi še ni ja hra brost? Uniš ti ti s jed ne stra ne isti nu, a s dru ge veli či nu, te stra sti koje pokre ću duh i jav ni život; pot ko pa ti arhi tek tu ru zam ki na kojoj poči va oho lost misli o ca i građa ni na; do izo pa če nja uti ša ti sile koje pod sti ču radost zači nja nja i hte nja; pre fi nje no sti ma sar ka zma i tele snog kažnja va nja obez vre diti tra di ci o nal ne apstrak ci je i vele u va že ne obi ča je – da lјupkog li i divlјeg kome ša nja! Nema čaro li je ona mo gde bogo vi ne umi ru na naše oči. U Rimu, gde su ih zame nji va li, uvo zi li, gde su poste pe no ble de li, sada se, gle, nala zi zadovolјstvo u pri zi va nju utva ra, pra će no ipak jedi no stra hom da ta nedo sti žna prevrtlјivost ne ustuk ne pred nale tom kakvog lјutitog i pokva re nog božan stva... Što se i desi lo.

S A D R Ž A J

KRA TAK PRE GLED RAS PA DA NJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

MISLI LAC OD PRI LI KE DO PRI LI KE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

RAZNI VIDO VI DEKA DEN CI JE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121

SVE TOST I GRI MA SE APSO LU TA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

DEKOR SPO ZNA VA NJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157

ODU STA JA NJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165

EMIL M. SIO RAN ILI ŽUD NJA ZA VAR VAR STVOM . . . . 199

Emil M. Sioran KRATAK PREGLED RASPADANJA

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Sonja Milovanović

Korektura Aleksandra Šašović

Likovno-grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 9788664573054

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2020.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETA Knez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

130.2821.131.1414:929 Сиоран Е.

СИОРАН, Емил, 1911–1995 Kratak pregled raspadanja / Emil M. Sioran ; prevod sa francuskog Milovan Danojlić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2020 (Beograd : Dereta). – 146 str. ; 22 cm. – (Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta, Beograd])Prevod dela: Précis de décomposition / E. M. Cioran. – Tiraž 1.000. – Str. 199–204: Emil M. Sioran ili Žudnja za varvarstvom / Dragan M. Jeremić.

ISBN 9788664573054а) Сиоран, Емил (19111995)COBISS.SRID 14122505

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град