GENEALOGIJA MORALA NIETZCHE

8/6/2019 GENEALOGIJA MORALA NIETZCHE

1/76

PREDGOVOR

1.

Mi se ne poznajemo,

mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrograzloga. Nikad mi sebe nismo traili pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog danasebe naemo? S pravom je reeno: "Gde je vae blago, onde e biti i srce vae."*Naeblago je tamo gde su konice naeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao roenimkrilatim ivotinjama i skupljaima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da neto "donesemo kui". Inae, to se tie ivota, takozvanih "doivljaja" ko se odnas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pritakvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni nae srce nije tamo pa ni nae uho! Naprotiv, kao to se neki bogom zanesen i u sebe utonuo ovek, u ijimuima tek to je odjeknulo zvono oznaujui podne sa svojih dvanaest tekih udaraca,najednom budi i pita se "ta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo

ui i u udu se, pometeni, pitamo "ta smo to zapravo doiveli? Jo vie: kosmo mizapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naegdoivljaja, naeg ivota, naeg bia i pri tom, avaj, greimo u brojanju... Upravo nunoostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas zaveita vremena vai stav "Svako je sebi najudaljeniji"** za sebemi nismo nikakvi"saznavaoci"...

* Jevaneljepo Mateji 6, 21.** Moda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliisam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

2.

Moje misli oporeklu naih moralnih predrasuda jer o njima je re u ovompolemikom spisu nali su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirciaforizama koja nosi naslovLjudsko, odvie ljudsko. Knjiga za slobodne duhove, i ijesam pisanje poeo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao tozastane neki putnik, i da paljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je mojduh dotle pugovao. Desilo se to u zimu 187677; same misli su starije. To su ve bileuglavnom iste misli koje u ovoj raspravi ponovo izlaem: nadajmo se da im je ovajpodui interval dobrodoao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, jae, potpunije! A

to se njih danas jo vrsto drim, to su se one same za to vreme sve vre meu sobompovezivale, ak proimale i srastale, to pojaava moju radosnu uverenost da one u meniod samog poetka nisu nastajale pojedinano, proizvoljno niti sporadino, ve iz jednogzajednikog korena, iz jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sveodreenije govorila i postavljala sve odreenije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikujejednom filozofu. Mi nemamo nikakvo pravo da u bilo emu budemo zapojedinano: nesmemo pojedinano ni u zabludu padati, niti pojedinano do istine dolaziti. Naprotiv, sanunou s kojom drvo donosi svoje plodove izrastaju iz nas nae misli, nae vrednosti,


2/76

naa da i ne, naa ako i da li sve je to srodno i meusobno povezano i sve su tosvedoanstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog podneblja, jednog sunca. Da livama prijaju ti nai plodovi? Ali ta se to drvea tie? ta se to tie nas, nas filozofa!...

3.

Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem ona se, naime,odnosi na moral, na sve to se dosad na zemlji slavilo kao moral nedoumici koja se umom ivotu pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrivo, tako u protivrenosti sasredinom, mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da jenazovem svojim "a priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prilinorano zadrati na pitanju kakvog jeporekla nae dobro i zlo. U stvari, problem porekla zlapoeo je da me prati ve kao trinaestogodinjeg deaka: njemu sam posvetio, u godinamakad je "srce ispunjeno upola dejim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu dejuigru, svoj prvi probni filozofski sastav a to se tie mog tadanjeg reenja problema, jasam, kako je i pravo, iskazao ast bogu i uinio ga ocem zla. Da li je upravo tako trailo

od mene moje "a priori", ono novo, nemoralno, ili bar imoralistiko "a priori" i, ah, takoantikantovski, tako zagonetan "kategoriki imperativ" koji je govorio iz njega i za kojisam s vremenom imao sve vie sluha, i ne samo sluha?... Sreom, na vreme sam nauioda razlikujem teoloku predrasudu od moralne, pa poreklo zla nisam vie traio iza sveta.Neto istorijskog i filolokog obrazovanja, raunajui tu i uroen probiraki smisao zapsiholoka pitanja uopte, pretvorilo je ubrzo moj problem u drugi: pod kojim uslovimaje ovek doao do toga da su oni vrednosni sudovi dobri i zli i kakvu vrednost imaju onisami? Da li su oni dosad koili ili potpomagali ljudsko napredovanje? Jesu li oni znakoajnog stanja, osiromaenja, izopaavanja ivota? Ili obrnuto, ogleda li se u njimapunoa, snaga, volja ivota, njegova sranost, njegovo pouzdanje, njegova budunost? Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvaio se na njih, uoavao sam razlike meu

vremenima, narodima, poloajima pojedinaca, specijalizovao sam svoj problem, izodgovora su nikla nova pitanja, traenja, nasluivanja, verovatnoe: dok konano nisamdoao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog itavog skrivenog,rastueg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo nita slutiti...O, kako smosreni mi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da utimo!...

4.

Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dalami jejedna ista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjiica, gde sam prvi put jasno zapaziojednu naopaku i neprirodnu vrstu genealokih hipoteza, zapravo njihovu englesku vrstu.Ta knjiica me je privukla onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svakiantipod. Naslov knjiice je bioPoreklo moralnih oseanja, njen autor dr Paul Re, godinanjenog objavljivanja 1877. Moda nikad nisam itao neto emu bih tako dosledno, odreenice do reenice, od zakljuka do zakljuka, u sebi odgovarao sa ne, kao to je biosluaj s ovom knjiicom: pa ipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutomdelu na kome sam tada radio osvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, nastavove ove knjige, ne uputajui se u njeno opovrgavanje tame se uopte tieopovrgavanje! nego, kako i prilii jednom pozitivnom duhu, stavljajui umesto onog


3/76

to je neverovatno ono to je verovatnije, u nekim sluajevima umesto jedne zabludeneku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo dana izneo one hipoteze o poreklukojima su posveene ove rasprave, izneo samza ove sopstvene ih neveto najmanjebih to pred samim sobom hteo da prikrijem, jo neslobodno, jo bez sopstvenog jezikastvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporedi ono to sam u

Ljudskom, odvie ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra i zla (naimeiz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i poreklu asketskogmorala; takoe na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj iiskonskijoj vrsti morala koja je toto coelo* izvan altruistikog naina vrednovanja (ukojem dr Re, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni nainvrednovanjapo sebi); takoe na str. 74,Putnikstr. 29,Jutarnja rumen str. 99 oporeklu pravednosti kao izravnanju meu priblino jednako monim (ravnotea kaopretpostavka svih ugovora, sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne uPutniku, str. 25, 34, za koju teroristika namera nije ni bitna ni izvorna (kao to misli drRe: ona joj je tek umetnuta, pod odreenim okolnostima, i uvek kao neto sporedno,kao neto naknadno dodato).

* Sasvim.

5.

U stvari, upravo tada mi je na srcu lealo neto mnogo vanije od mojih ili tuihhipoteza o poreklu morala (ili, tanije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je onojedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila vrednostmorala i o tome trebada se raspravim gotovo jedino s mojim velikim uiteljem openhauerom, kome se kaosavremeniku obraa ona knjiga, strast i skrivena protivrenost one knjige (jer i ona knjigaje bila "polemiki spis"). Re je, posebno, o vrednosti "neegoistikih" instinkata,instinkata saaljenja, samoodricanja, samortvovanja koje je upravo openhauer takodugo pozlaivao, obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu konano nisu ostalesamo kao "vredaosti po sebi" na osnovu kojih je oniotu, pa i sebi samom, rekao ne.Meutim, upravo protiv ovih instinkata govorila je iz mene sve naelnija podozrivost, svedublja i dublja skepsa! Upravo tu sam video veliku opasnost za oveanstvo, njegovonajsublimnije mamljenje i zavoenje a kuda to? u nita? upravo tu sam ugledaopoetak kraja, zastoj, zamor koji se osvre unazad, volju koja se okreeprotiv ivota,poslednju bolest koja se neno i setno najavljuje: shvatio sam moral saaljenja koji senezadrivo irio, zahvatajui ak i filozofe i povlaei ih u bolest, kao najneugodnijisimptom nae sve neugodnije evropske kulture, kao njen zaobilazni put ka jednomnovom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka nihilizmu?... Naime, novo je toto moderni filozofi daju prednost saaljenju i precenjuju njegovu vrednost: filozofi su sedosad slagali upravo u tome da je saaljenje bezvredno. Navodim samo Platona, Spinozu,Larofukoa i Kanta, etiri duha ne moe biti razliitija, ali saglasna u jednom: unipodatavanju saaljenja.

6.

Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem vrednosti saaljenja i moralasaaljenja (ja sam protivnik sramnog modernog razneavanja oseanja) neto sasvim


4/76

zasebno, neki upitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko naui tu da postavlja pitanja,tome e se desiti ono to se desilo meni: otvara mu se irok novi vidik, jednamogunostga spopada kao neka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja istraha, vera u moral, u svaki moral se koleba i na kraju se oglaava nov zahtev. Paiskaimo ga, taj novi zahtev: nama je potrebna kritika moralnih vrednosti,samu vrednost

ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja a za to je potrebno poznavanjeuslova i okolnostiiz kojih su one izrasle, u kojima su se razvile i pomerile (moral kaoposledica, kao simptom, kao maska, kao licemerstvo, kao bolest, kao nesporazum; ali istotako moral kao uzrok, kao lek, kao stimulans, kao konica, kao otrov), a takvogpoznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko eleo. Vrednostovih "vrednosti" uzimana jekao data, kao stvarna, kao s one strane svakog dovoenja u pitanje; dosad nije bilo ninajmanje sumnje niti kolebanja kad je "dobro" ocenjivano kao vrednije od "zla", vrednijeu smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u pogledu na oveka uopte (ukljuujui ibudunost oveka). Kako? A kad bi ba obrnuto bilo istina? Kako? Kad bi u "dobrom"bio i simptom nazadovanja, isto tako opasnost, zavoenje, otrov, narkotik pomou kogabi sadanjost moda ivela na raun budunosti? Moda ugodnije, bezopasnije, ali i u

skromnijem stilu, nie?... Tako da bi upravo na moral padala krivica ako se jedna po sebimoguna najvia mo i raskovrste ovek ne bi nikad postigla? Tako da bi upravo moralbio opasnost nad opasnostima?...

7.

Dovoljno je to sam sam, kad mi se ovaj vidik otvorio, imao razloga da se osvrnem zauenim, smelim i marljivim drugovima (to inim jo i danas). Sad valja ogromnu, dalekui tako skrivenu zemlju morala morala koja je stvarno postojao, stvarno iveo proputovati sa samim novim pitanjima i tako rei novim oima: a zar to ne znai gotovoisto toliko kao ovu zemlju tek otkriti?... Ako sam pri tom, pored drugih, mislio i na

pomenutog dra Rea, to se desilo stoga to uopte nisam sumnjao da bi ga priroda samihnjegovih pitanja nagnala na ispravniju metodiku da doe do odgovora. Da li sam se utome varao? Moja elja je u svakom sluaju bila da jednom tako otrom i nepristrasnomoku dam bolji pravac, pravac prema stvarnoj istoriji morala, i da ga na vreme upozorimda su engleske hipoteze obina arena laa bez ikakvog oslonca na stvarnost. Jasno je kaodan koja boja za jednog istoriara morala mora biti sto puta vanija od te arene: naimesiva, hou rei dokumentarna, ona koja se moe stvarno utvrditi, koja je stvarnopostojala; ukratko, to je ono celo dugo hijeroglifsko pismo prolosti ljudskog morala kojeje tako teko deifrovati! Ono je dru Reu bilo nepoznato; ali on je itao Darvina: i takose u njegovim hipotezama uljudno jedno drugom pribliavaju, na nain koji je u najmanjuruku zabavan, Darvinova zver i najmoderniji, skromni moralni mekuac koji "vie neujeda", ovaj poslednji s izrazom izvesne dobroudne i tanane nemarnosti na licu,zainjene ak zrnom pesimizma i zamora, kao da se zapravo uopte i ne isplati uzimatitako ozbiljno sve te stvari probleme morala. A meni, obrnuto, izgleda da uopte nemastvari koja bi viezasluivala da bude ozbiljno shvaena; kao nagrada za to, moda e sejednog dana dobiti dozvola da se one shvate sa vedre strane. Jer vedrina ili, reeno mojimjezikom, vesela nauka to je nagrada: nagrada za dugu, smelu, marljivu i podzemnuozbiljnost, za koju, dakako, nije svako sposoban. Ali onoga dana kad od sveg srcakaemo: "napred! i na stari moral spada u komediju!", mi smo za dionizijsku dramu o


5/76

"sudbini due" otkrili nov zaplet i novu mogunost: a on e ve umeti da je iskoristi, na tose moemo kladiti, on, veliki, stari, veiti komediograf naeg ivota!...

8.

Ako

je ovaj spis bilo kome nerazumljiv i ako ne prija njegovim uima, krivica,kakomi se ini, nije nuno moja. On je dovoljno jasan pod pretpostavkom a ja topretpostavljam da je italac prethodno itao moje ranije spise i da pri tom nije aliotruda: u stvari, oni nisu dostupni. Na primer, to se tie mogZaratustre ne doputam davai kao njegov poznavalac niko koga svaka od njegovih rei nije bar jednom teko ranilai bar jednom duboko uzbudila: jer on tek tada sme uivati privilegiju da je sastrahopotovanjem uestvovao u halkionskom elementu iz kojeg je ovo delo roeno, unjegovoj sunanoj jasnoi, daljini, irini i izvesnosti. U drugim sluajevima, aforistikioblik predstavlja tekou: ona je u tome to se taj oblik danas ne smatra dovoljno tekim.Jedan aforizam, valjano sainjen i izliven, time to je proitan jo nije "odgonetnut";tavie, tek kad se on proita treba poeti njegovo tumaenje, a za to je potrebno umee

tumaenja. U treoj raspravi ove knjige dao sam model onoga to u takvom sluajunazivam "tumaenjem": toj raspravi prethodi jedan aforizam, a ona sama je njegovkomentar. Da bi se tako itanje uzdiglo do umea potrebna je, pre svega drugog, jednastvar koja je danas gotovo potpuno zaboravljena i stoga ima jo vremena da moji spisipostanu "itljivi" a za nju se mora biti gotovo krava, a nikako ne "moderan ovek":preivanje...

Sils-Marija, Gornji Engadin, jul 1887.

PRVA RASPRAVA

"DOBRO I ZLO", "DOBRO I RAVO"

1.

Ovi engleski psiholozi kojima imamo da zahvalimo i za dosad jedine pokuaje dase doe do istorije nastanka morala zadaju nam sami sobom ne malu zagonetku; kaotakvi, kao ive zagonetke, oni imaju, to treba priznati, jedno bitno preimustvo uporeenju sa svojim knjigama oni sami su interesantni! A ta zapravo hoe ti engleskipsiholozi? Nalazimo ih uvek na istom poslu, po njihovoj sopstvenoj volji ili ne; nastoje,naime, da u prvi plan isturepartie honteuse* naeg unutranjeg sveta i da ono to jeistinski delotvorno, vodee, za razvoj odluujue trae upravo tamo gde bi intelektualniponos oveka najmanjeeleo da ga nae (na primer u visintertiae** navike, ili uzaboravnosti, ili u slepoj i sluajnoj isprepletenosti i mehanici ideja, ili u bilo emu istopasivnom, automatskom, refleksnom, molekularnom i iz osnova glupom) ta zapravogoni te psihologe da uvek idu ba u tom pravcu? Je li to neki potajan, podmukao, prost,


6/76

sam sebe moda nesvestan instinkt umanjivanja oveka? Ili moda pesimistikasumnjiavost, nepoverenje razoaranih, smraenih, otrovnih i ozlojeenih idealista? Ilineko sitno podzemno neprijateljstvo i mrnja prema hrianstvu (i Platonu) koji modanisu preli ni prag svesti? Ili ak neki pohlepan ukus za neobino, bolno-paradoksalno,problematino i besmisleno u ivotu? Ili najzad od svega poneto, malo prostote, malo

sumornosti, malo antihrianstva, malo golicanja i zadirkivanja?... A meni kau da su toprosto stare, hladne, dosadne abe koje puu i skakuu oko oveka, uvlae se u njega,kao da se tu oseaju u svom pravom elementu, naime u movari. Sluam to s odbojnou,jo vie ne verujem u to. A ako se sme eleti tamo gde se ne moe znati, ja od svegsrca elim da to oko njih bude obrnuto da ovi istraivai i mikroskopiari due budu uosnovi hrabre, plemenite i gorde ivotinje koje umeju da obuzdaju svoje srce i svoj bol ikoje su se toliko uzdigle da mogu sve svoje elje rtvovati istini,svakoj istini, ak iobinoj, oporoj, runoj, neprijatnoj, nehrianskoj, nemoralnoj istini... Jer ima takvihistina.

* Sramnu stranu.** Sili inercije.

2.

Svaka ast, dakle, dobrim duhovima koji mogu da vladaju u ovim istoriarimamorala! Ali, na alost, izvesno je da im nedostaje sam istorijski duh, da su ih napustiliupravo svi dobri duhovi same istorije! Svi oni odreda misle, kako je ve stari obiajfilozofa, bitno neistorijski; u to nema nikakve sumnje. Traljavost njihove genealogijemorala izlazi na videlo odmah na poetku, tamo gde je re o tome da se otkrije poreklopojma i suda "dobar". "Prvobitno su" tako zakljuuju oni "neegoistine postupke

hvalili i nazivali dobrim oni kojima su oni bili namenjeni, dakle oni kojima su oni bilikorisni; kasnije je ovo poreklo pohvalezaboravljeno, i neegoistini postupci, zato to supo navici uvek bili hvaljeni kao dobri, prosto i doivljavani kao dobri kao da su samipo sebi neto dobro." Odmah se vidi: ovo prvo izvoenje ve sadri sve tipine crteidiosinkrazije engleskih psihologa imamo "korisnost", "zaborav", "naviku" i na kraju"zabludu", sve kao podlogu jednog vrednovanja na koje je vii ovek dosad bio ponosankao na neku vrstu preimustva oveka uopte. Ovaj ponos treba da se slomi, ovovrednovanje da se obezvredi: da li je to postignuto?... Za mene je, pre svega, jasno kao nadlanu da ova teorija na pogrenom mestu trai i na pogreno mesto postavlja izvoritepojma "dobar": sud "dobar" ne potie od onih kojima se dobrota ukazuje! Naprotiv, bilisu to ba oni "dobri", to jest otmeni, moni, oni koji su po poloaju i miljenju bili vii,

koji su sami sebe i svoje delanje osetili i postavili kao "dobre", odnosno kao prvog ranga,nasuprot svemu niskom, neplemenitom, prostom i plebejskom. Iz ovogapatosa distance,oni su najpre stekli pravo da stvaraju vrednosti i da iskivaju nazive vrednosti: ta se njihticala korisnost! Stanovite korisnosti je upravo u odnosu na takvo uzavrelo izviranjenajviih vrednosnih sudova koji odreuju i istiu rang strano i neprikladno u najviojmeri: tu je ba oseanje doseglo taku suprotnu onoj temperaturi koju pretpostavlja svakaraunska mudrost, svaki raun korisnosti i ne za jedanput, ne za jedan izuzetni as,nego zanavek. Patos otmenosti i distance, kako je reeno, trajno i dominantno opte i


7/76

osnovno oseanje jedne vie vladajue vrste u odnosu prema nioj vrsti, prema jednom"dole" tu je poreklo suprotnosti "dobar" i "rav". (Pravo gospodara da daju imena seesve dotle da bi se moglo dozvoliti da se ak i poreklo jezika shvati kao ispoljavanje moivladajuih: oni kau "toje to i to", oni zvukom daju peat svakoj stvari i dogaanju, itime ih, tako rei, uzimaju u posed.) Ovim poreklom se objanjava to to se re "dobar"

od samog poetka ne vezuje nuno

za "neegoistine" postupke: kako bi to trebalo da budepo praznoverici onih genealoga morala. Naprotiv,tek pripropadanju aristokratskihvrednosnih sudova se deava dase sva ova suprotnost "egoistino" i "neegoistino" svevie namee ljudskoj savesti s njom najzad dolazi do izraza(i do rei), da se posluimsvojim jezikom, instinkt stada. Pa i tada treba jo podosta vremena dok taj instinktnezagospodari u tolikoj meri da moralno vrednovanje zastane i ostane upravo pri onojsuprotnosti, kao to je to sluaj, na primer, u dananjoj Evropi: danas vlada predrasudakoja ve snagom "fiksne ideje" i glavobolje izjednaava pojmove "moralno","neegoistino", "nezainteresovano".

3.

S druge strane, meutim, sasvim nezavisno od istorijske neodrivosti one hipotezeo poreklu vrednosnog suda "dobro", ona boluje od psiholoke protivrenosti u sebi samoj.Korisnost neegoistinog postupka treba da je izvor njegove hvale, i taj izvor treba dabudezaboravljen: a kako je to zaboravljanje uopte moguno? Da nije modakorisnost takvih postupaka prestala u nekom trenutku? Tano je upravo suprotno: takorisnost je, tavie, uvek bila opte iskustvo, to jest neto to se uvek iznova isticalo;znai neto to se, umesto da iezne iz svesti, umesto da bude zaboravljeno, moraloutiskivati svesti sa sve veom jasnoom. Koliko je razumnija ona suprotna teorija (onanije stoga istinitija) koju zastupa, na primer, Herbert Spenser: on pojam "dobro" postavljakao sutinski jednak pojmu "korisno", "svrsishodno", tako da je oveanstvo u sudovima

"dobro" i "ravo" sakupilo i potvrdilo upravo svoja nezaboravljena i nezaboravnaiskustva o korisnom-svrsishodnom i tetnom-nesvrsishodnom. Prema ovoj teoriji, dobroje ono to se od pamtiveka pokazivalo kao korisno: time ono moe da potvrdi svojevaenje kao "vredno u najviem stepenu", kao "vredno po sebi". I ovaj nainobjanjavanja je, kako je reeno, pogrean, ali je barem samo objanjenjepo sebirazumno i psiholoki odrivo.

4.

Napravi put mi je ukazalo pitanje ta zapravo oznake za "dobro" stvorene u raznimjezicima treba da znae u etimolokom pogledu: naao sam da one od prve do poslednjeupuuju na isti preobraaj pojma, da je svugde "otmeno", "plemenito" u stalekomsmislu, osnovni pojam iz koga se nuno razvija "dobro" u smislu "duevno-otmeno","plemenito", "duevno-uzvieno", "duevno-privilegovano": razvoj koji uvek teeuporedo s onim drugim koji od "prostog" "plebejskog", "niskog" na kraju vodi pojmu"ravo". Najreitiji primer za ovo poslednje je sama nemaka re "schlecht" (ravo) kojaje identina s reju "schlicht" (jednostavno, prosto) uporediti sa "schlechtweg"(prosto-naprosto) "schlechterdings" (prosto-naprosto) i koja je prvobitno oznaavalaobinog, prostog oveka bez sumnjiavog pogleda preko ramena, jednostavno kao


8/76

suprotnost otmenom. Negde u vreme Tridesetogodinjeg rata, znai prilino kasno,znaenje se pomera ka ovome koje je danas u upotrebi. ini mi se da je ovo u pogledugenealogije morala bitan uvid; to se do njega dolo tako pozno, razlog je u tome todemokratska predrasuda u modernom svetu sputava i ometa sva pitanja koja se tiuporekla. I to se deava svuda sve do prividno najobjektivnije oblasti prirodnih nauka i

fiziologije, to e ovde biti samo naznaeno. A kakvu nesreu moe izazvati ovapredrasuda kad se rasplamsa do mrnje, naroito u moralu i istoriji, pokazuje poznatiBeklov sluaj;plebejstvo modernog duha, koje je engleskog porekla, izbilo je tu jojednom na svom zaviajnom tlu, burno kao blatni vulkan i s onom presoljenom,preglasnom, prostakom reitou s kojom su dosad govorili svi vulkani.

5.

S obzirom na na problem, koji se s dobrim razlogom moe nazvati tihimproblemom i koji se probirljivo obraa samo nekim uima, nije nevano da se utvrdi da uonim reima i korenima koji oznaavaju "dobro", jo mnogostruko svetluca glavna

nijansa po kojoj su se otmeni oseali upravo kao ljudi vieg ranga. Istina, oni se moda unajveem broju sluajeva nazivaju prema svojoj prevlasti u moi (kao "monici","gospodari", "zapovednici"), ili prema najvidljavijem znaku ove prevlasti, na primer kao"bogatai", "posednici" (to je smisao rei arya i odgovarajuih rei u iranskom islovenskom jeziku). Ali i prema jednoj tipinoj karakternoj crti: i to je upravo sluaj kojinas ovde zanima. Oni se nazivaju, na primer, "istinskima": pre svih to ini grkoplemstvo iji je zastupnik megarski pesnik Teognid. Re [esthlos] koja jeiskovana za to, prema svom korenu znai oveka kojijeste, koji ima realnost, koji jestvaran, istinit; zatim, jednim subjektivnim obrtom, istinit je dobio znaenje istinski: u tojfazi preobraavanja pojma, ta re postaje obeleje i lozinka plemstva i potpuno dobijasmisao "plemenit", radi razgraniavanja od lanogprostog oveka kako ga shvata i

prikazuje Teognid dok konano, posle propasti plemstva, re ostaje za oznaavanjeplemenitosti due i postaje, tako rei, zrela i slatka. U rei [kakos: rav, ruan,kukavan.] kao i [deilos: Straljiv, slab, nemoan.] (plebejac nasuprot onome koji je [agatos:dobar, valjan, plemenit.] ) podvuena je straljivost, kukaviluk: to jemoda nagovetaj u kom pravcu treba traiti etimoloko poreklo rei (agatos)koja se moe tumaiti na vie naina. U latinskom malus[lo] (uz koje stavljam grko [melas: crn, mrk, mraan.] ) moglobi da oznaava prostog oveka kaotamnoputog, pre svega sa crnom kosom ("hic niger est ": Ovaj je crn..." (Horacije,Satire, I, 4, 85)), kao prearijskog stanovnika na italijanskom tlu koji se od svetlije, plaveosvajake arijske rase koja je postala vladajua, najjasnije razlikovao po boji koe; bar mije galski pruio potpuno odgovarajui sluaj fin (na primer u imenu Fin-Gal), re kojaoznaava plemstvo, i na kraju dobar, plemenit, ist, prvobitno plavokos nasuprottamnoputim crnokosim starosedeocima. Kelti su, uzgred reeno, bili apsolutno beloputarasa; pogreno je kad se one zone uglavnom tamnokosog stanovnitva koje su uoljive nabriljivije raenim etnografskim kartama Nemake dovode u vezu s nekim keltskimporeklom ili meanjem krvi, kako to jo Virhov ini: naprotiv, to su tragoviprearijskogstanovnitva Nemake. (Isto to vai za gotovo celu Evropu: u sutini, pobeena rasa je tunajzad ponovo preovladala u boji koe, kratkoi lobanje, moda ak i u intelektualnim isocijalnim instinktima: ko nam garantuje da moderna demokratija, jo moderniji


9/76

anarhizam i naroito ona sklonost "komuni", najprimitivnijem drutvenom obliku, koja jesada zajednika svim evropskim socijalistima, ne znae u stvari jedno snanoizroavanje i da je osvajaka rasa gospodara, arijska rasa, poela i fizioloki dapodlee?...) Mislim da latinsko bonus[dobar] smem tumaiti kao "ratnik" podpretpostavkom da bonus s pravom svodim na stariji duonus (uporedi bellum = duellum =

duen-lum, u kome mi se ini da je sauvano ono duonus. Bonus dakle kao ovek raspre,razdvajanja (duo), kao ratnik: vidi se ta je u starom Rimu inilo "dobrotu" jednogoveka. Zar ne bi i samo nemako "Gut"(dobro) moglo da znai "der Gttliche"(boanski), ovek "boanskog roda"? I da bude identino s imenom naroda (prvobitnopl.), "die Gothen" (Goti)? Ovde nije mesto da se govori o razlozima za ovu pretpostavku.

6.

Od ovog pravila da pojam politikog preimustva uvek prelazi u pojam duevnog

preimustva ne ini jo nikakav izuzetak (mada za izuzetke ima nekog osnova) kad jenajvia kasta u isto vremesvetenika kasta, pa onda za svoju optu oznaku radijeupotrebljava predikat koji podsea na njenu sveteniku funkciju. Tu se na primer "ist" i"neist" prvi put sueljavaju kao staleka obeleja; i tu razvoj dovodi kasnije do "dobrog"i "ravog" u smislu koji vie nije staleki. Uostalom, valja upozoriti na to da se ovipojmovi "ist" i "neist" ne uzimaju od samog poetka suvie strogo, preiroko, ili ak isimbolino: naprotiv, svi pojmovi drevnog oveanstva shvatani su u poetku, u merikoju jedva moemo zamisliti, grubo, nezgrapno, spoljanje, usko, neposredno i naroitonesimbolino. "ist" je u poetku samo onaj ovek koji se pere, koji se odrie nekih jelakoja izazivaju kone bolesti, koji ne spava s prljavim enama iz niih slojeva, koji segrozi krvi ne vie, ne mnogo vie! S druge strane, iz celog naina ivota uglavnom

svetenike aristokratije, zaista se jasno pokazuje zato su se ovde tako rano moglesuprotnosti vrednovanja na opasan nain usrdno prihvatiti i zaotriti; i zaista sunaposletku preko njih nastale izmeu oveka i oveka provalije koje nijedan Ahilslobodoumlja ne moe bez groze preskoiti. Od samog poetka ima neeg nezdravogutakvim svetenikim aristokratijama i u njihovim navikama kojima je delanje strano, kojesu delom potuljene, delom oseajno-eksplozivne i usled kojih su, izgleda, svetenicimasvih vremena gotovo neminovno svojstvene stomane bolesti i neurastenija; a to se tieonoga to su oni sami kao lek pronali protiv tih svojih bolesti zar se ne bi moralo reida se to naposletku, u svom naknadnom dejstvu, pokazalo kao stotinu puta opasnije odbolesti kojuje trebalo da lei? Samo oveanstvo jo boluje od naknadnog dejstva ovihsvetenikih naivnosti u nainu leenja! Setimo se, na primer, izvesnih oblika dijete(izbegavanje mesa), posta, polnog uzdravanja, beanja "u pustinju" (izolacija po VirMielu, dodue bez naknadnog gojenja i prejedanja, koja je najdelotvornije sredstvoprotiv svake histerije asketskog ideala), dodajui tome svu sveteniku metafizikuneprijateljsku prema ulima, to je navodi na lenost i mudrijaenje, njenosamohipnotizovanje na nain fakira i bramana Brama korien kao stakleno dugme ifiksna ideja i konanu, sasvim razumljivu optu zasienost zajedno s njenimradikalnim lekom, onim nita (ili bogom: tenja ka unio mystica* sa bogom je tenjabudista ka nitavilu, nirvani i nita vie!). Kod svetenikasve postaje opasnije, ne


10/76

samo sredstva i vetine leenja nego i oholost, osveta, otroumnost, neumerenost, ljubav,vlastoljublje, vrlina, bolest; s izvesnom osnovanou, svakako bi se moglo takoedodati da je tek na tlu ovog bitno opasnogoblika ovekovog postojanja, svetenikog,ovek uopte postaozanimljiva ivotinja, da je tek ovde ljudska dua u jednom viemsmislu dobila dubinu i postalazla a to su dva osnovna vida dosadanje nadmoi

oveka nad ostalim ivotinjama!...* Mistino jedinstvo.

7.

Verovatno je ve postalo jasno kako se sveteniki nain vrednovanja moeodvojiti od viteko-aristokratskog i dalje razviti u njegovu suprotnost; za to ima povodanaroito onda kad svetenika kasta i ratnika kasta nastupaju surevnjivo jedna premadrugoj i kad ne mogu da se sloe oko toga kome pripada prvenstvo. Viteko-aristokratskivrednosni sudovi imaju za pretpostavku izrazitu telesnost, cvatue, bogato, ak prebujnozdravlje, raunajui tu i ono to uslovljava njegovo odravanje: rat, pustolovinu, lov,ples, borbene igre i uopte sve to ukljuuje snano, slobodno, vedro delanje.Sveteniko-otmeni nain vrednovanja ima to smo videli druge pretpostavke:dovoljno loe za njega ako je re o ratu! Svetenici su, kao to je poznato, najljuineprijatelji a zato? Zato to su nemoni. Iz nemoi, mrnja kod njih raste doudovinosti i jezivosti, prerasta u najduhovnije i najotrovnije. Ljudi obuzeti pravomvelikom mrnjom u svetskoj istoriji uvek su bili svetenici; oni su bili obuzeti inajotrovnijom mrnjom: s duhom svetenike osvete, jedva da se uopte moeuporediti neki drugi duh. Ljudska istorija bi bez duha koji je u nju doao od nemonihbila isuvie glupa stvar: uzmimo odmah najvei primer. Sve to je na zemlji uinjenoprotiv "plemenitih", "monih", "gospodara", "vlastodraca" nije pomena vredno uporeenju s onim to su protiv njih uiniliJevreji: Jevreji, onaj sveteniki narod koji je,sebi zadovoljenje od svojih neprijatelja i porobljivaa umeo da pribavi jedino radikalnimpreokretanjem njihovih vrednosti, dakle inom najduhovnije osvete. Jedino to jeodgovaralo jednom svetenikom narodu, narodu sa najsuzdranijom svetenikomosvetoljubivou. Niko drugi nego Jevreji su bili oni koji su se drznuli da sazastraujuom doslednou preokrenu aristokratsko vrednosno izjednaavanje (dobar =otmen = moan = lep = srean = bogu mio) i da se zubima najponornije mrnje (mrnjenemoi) toga dre, naime "samo bedni su dobri; samo siromani, nemoni, samo ljudi izniih slojeva su dobri; isto tako, poboni su jedino paenici, siromani, bolesni, runi,jedino su oni bogougodni, samo za njih postoji blaenstvo a vi, naprotiv, vi otmeni imoni, vi ste za sva vremena zli, svirepi, pohlepni, nezasitljivi, bezboni; vi ete takoeza sva vremena ostati nesreni, prokleti i odbaeni!"... Zna se ko je nasledio ovo jevrejskopreokretanje vrednosti... to se tie ogromne i preko svake mere kobne inicijative koju suJevreji pokrenuli ovom najprincipijelnijom od svih objava rata podseam na stav do kogasam doao drugom prilikom (S one strane dobra i zla, str. 118) naime da s Jevrejimapoinje robovski ustanak u moralu: onaj ustanak kojiza sobom ima istoriju dugu dvehiljade godina i koji smo danas izgubili iz vida samo stoga to je on biopobedonosan...

8.


11/76

A vi to ne razumete? Vi nemate oi za neto emu je trebalo dve hiljade godina dabi pobedilo?... Tome se ni najmanje ne treba uditi: sve to je dugo, teko je videti,sagledati. A dogodilo se ovo: iz stabla onog drveta osvete i mrnje, jevrejske mrnje najdublje i najsublimnije, naime mrnje koja stvara ideale i preinauje vrednosti, kojoj nazemlji nikad nije bilo ravne izraslo je neto isto tako neuporedivo, jedna nova ljubav.

najdublja i najsublimnija od svih vrsta ljubavi: a iz koga drugog stabla bi i moglaizrasti?... Ali neka se ne misli da je ona moda izrasla kao direktna negacija one ei zaosvetom, kao suprotnost jevrejske mrnje! Ne, istina je obrnuto! Ta ljubav je izrasla iznjega, kao njegova kronja, kao trijumfalna kruna koja se nairoko i sve ire razvijala unajistijem sjaju i obilju sunca, koja je tako rei u carstvu svetlosti i u visinama, premaciljevima one mrnje, prema pobedi, plenu, zavoenju rasla s istom nagonskom snagom skojom su koreni ove mrnje sve dublje i poudnije prodirali u sve to je bilo duboko i zlo.Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaploeno jevanelje ljubavi, ovaj "spasitelj" kojisiromanima, bolesnima, grenima donosi blaenstvo i pobedu zar nije on bio upravozavoenje u svom najstraijem i najneodoljivijem obliku, zavoenje i zaobilazni putupravo ka onim jevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zar nije Izrael ba

zaobilaznim putem ovog "spasitelja", ovog prividnog protivnika i podrivaa Izraela,postigao poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti? Zar ne spada u tajanstvenu crnumagiju istinski velike politike osvete, politike dalekovide, podzemne, sporonapredujue iproraunate osvete da je Izrael sam morao pred licem celog sveta porei i na krst razapetiistinsko orue svoje osvete kao neto krajnje neprijateljsko, da bi "ceo svet", to jest sviprotivnici Izraela mogli bez podozrenja da zagrizu upravo taj mamac? I zar bi ovekuopte mogao, uz pomo sve prefinjenosti duha, izmisliti neki opasniji mamac? Neto tobi po zavodljivoj, omamljivoj, opojnoj, pogubnoj snazi bilo ravno onom simbolu "svetogkrsta", onom jezivom paradoksu "boga na krstu", onoj misteriji nezamislive, krajnjesvireposti i samoraspea boga radi spasa oveka?... Izvesno je bar to da jesub hocsigno* Izrael sa svojom osvetom i preokretanjem svih vrednosti, dosad uvek iznovatrijumfovao nad svimplemenitijim idealima...

* Pod tim znakom.

9.

"Ali ta tu jo priate oplemenitijim idealima! Pomirimo se s injenicom: pobedioje narod ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god hoete to da zovete ako se todesilo posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao veusvetskoistorijsku misiju. 'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog oveka.Moe se ta pobeda shvatiti i kao trovanje krvi (ona je izmeala rase) ne osporavam; alinesumnjivo je da je ta intoksikacija uspela. 'Iskupljenje' ljudskog roda (naime od'gospodara') na najboljem je putu; sve se vidno judaizuje, ili hristijanizuje, ili plebejizuje(koliko nam rei kazuju!). ini se da je tok ovog trovanja kroz celo telo oveanstvanezadriv, njegov tempo i korak mogao bi odsad biti ak sve sporiji, tananiji, neujniji,promiljeniji vremena ima... Ima li crkva u tom pogledu i danas jo neki nuanzadatak, ima li uopte jo uvek pravo na opstanak? Ili bi se moglo i bez nje? Quaeritur.*Izgleda da ona onaj tok pre koi i zadrava nego da ga ubrzava? Pa moda upravo to ijeste neka korisnost... Ona je svakako malo-pomalo postala neto grubo i seljako, netoto smeta osetljivoj inteligenciji i istinski modernom ukusu. Ne bi li bar trebalo da bude


12/76

malo lukavija? Danas ona vie odbija nego to privlai... Kome bi od nas uopte bilo doslobodoumlja kad ne bi bilo crkve? Odbija nas crkva, a ne njen otrov ... Nezavisno odcrkve, mi volimo otrov..." To je epilog jednog "slobodnog duha" mom govoru, jednepotene ivotinje, kako je to dovoljno pokazao, a povrh toga i jednog demokrata; do togtrenutka me je sluao, ali nije izdrao da me slua kako utim. Jer ja na ovom mestu

imam o mnogo emu da utim.* Postavljase pitanje.

10.

Robovski ustanak u moralu poinje time to sam ressentiment* postaje stvaralaki iraa vrednosti: ressentiment takvih bia kojima je uskraeno pravo reagovanje,reagovanje inom, koja se obeteuju samo imaginarnom osvetom. Dok svaki otmenimoral izrasta iz trijumfujueg samopotvrivanja, robovski moral unapred kae ne onomto je "izvan", to je "drugo", to "nije on sam": i ovo ne je njegov stvaralaki in. Ovookretanje pogleda koji postavlja vrednosti ovaj nuni pravac ka drugom, prema spolja,umesto nazadka samom sebi spada upravo u ressentiment: robovskom moralu, da binastao, uvek je potreban najpre jedan suprotni, spoljni svet, fizioloki reeno potrebni suspoljni nadraaji da bi uopte delovao njegova akcija je iz osnova reakcija. Obrnut jesluaj kod otmenog naina vrednovanja: on deluje i raste spontano, on svoju suprotnosttrai samo radi toga da bi sam sebi jo zahvalnije, jo radosnije rekao da njegovnegativni pojam "nisko", "prosto", "ravo" je samo naknadna bleda kontrastna slika uodnosu na njegov pozitivni skroz-naskroz ivotom i strau proet osnovni pojam "miotmeni,mi dobri,mi lepi, mi sreni!" Ako se otmen nain vrednovanja prevari i ogrei orealnost, to se deava u odnosu na onu sferu koja mu nije dovoljno poznata, od ijeg sestvarnog poznavanja ak kruto brani: pod odreenim okolnostima, on u krivom svetluvidi sferu koju prezire, sferu prostog oveka, niih slojeva naroda; s druge strane valjaimati na umu da e afekt prezira, pogleda s visine, nadmenog pogleda, ako krivotvorisliku onoga koga prezire, daleko zaostajati za krivotvorenjem kojim se uzdrana mrnja,osveta, nemonog ogreuje o svog protivnika in effigie,** naravno. U stvari, upreziranju ima suvie nemarnosti, suvie nepromiljenosti, olakog uzimanja, suvieprevianja i nestrpljenja, suvie ak i samozadovoljstva da bi ono bilo u stanju da svojpredmet pretvori u pravu karikaturu i grdobu. Ipak ne treba preuti ni one gotovoblagonaklone nijanse koje na primer grko plemstvo unosi u svaku re kojom prostinarod od sebe odbija, kako se stalno radi ublaavanja uplie neka vrsta saaljivosti,obzirnosti, uviavnosti, sve dok na kraju gotovo sve rei koje se odnose na prostogoveka ne preostanu kao izrazi za "nesrean", "saaljenja vredan" (uporedi [deilos:slab, kukavan.], [deilaios: jadan,bedan.], [poneros: nikogovi,beskoristan, prizeman, kukaviki.], [mochtheros: nevoljnik, nitkov, trpioskudicu.] pri emu ove dve poslednje oznaavaju zapravo prostog oveka kao ropskogradnika i tovarnu ivotinju) i kako, na drugoj strani, rei "rav", "nizak", "nesrean"nikad vie nisu prestale da u grkom uhu odzvanjaju tonom u kome prevagu ima"nesrean". To je ostatak starog, plemenitijeg aristokratskog naina vrednovanja koji sesebe ne odrie ni u preziranju (filologe bismo podsetili na smisao u kojem seupotrebljavaju (ozyros: zlosrean.), (anolbos: siromaan, jadan,nesrean.), (tlemon: bedan, siromaan.), [dystychein: biti zle sree.],


13/76

[xymphora: usud, nesrea.]). "Ljudi plemenita roda" su se i oseali upravo kao"sreni"; oni svoju sreu nisu morali vetaki da grade tek pogledom na svojeneprijatelje, niti da sami sebe nekako uveravaju i sami sebe da lau kako su sreni (kakoto obino ine osvetoljubivi ljudi); a isto tako su oni, kao potpuni, snagom nabijeni, paprema tome nuno aktivni ljudi, znali da je srea neodvojiva od delanja delanje se kod

njih nuno rauna u sreu (otuda i poreklo izraza [eu prattein: valjano delati.]) sve to u suprotnosti prema "srei" nemonih, potlaenih, onih koji pate od otrovnih ineprijateljskih oseanja, kod kojih se srea javlja uglavnom kao narkoza, oamuenost,mirovanje, spokoj, "sabat", duevno i telesno oputanje, ukratkopasivno. Dok se otmenovek sam prema sebi odnosi s poverenjem i otvorenou ([gennaios: visokoroen, otmen, visoko misaon.], "plemenitog roda", podvlai nijansu "iskren", pa i"naivan"), osvetoljubiv ovek nije ni iskren ni naivan, niti sam prema sebi poten iotvoren. Njegova dua jepodozriva; njegov duh voli budake, tajne puteve i zadnja vrata,sve to je prikriveno godi mu kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje;onse razume u utanje, nezaboravljanje, ekanje, privremeno samoumanjivanje,samouniavanje. Rasa takvih osvetoljubivih ljudi e na kraju nuno biti razlonija od

svake otmene rase, ona e razlonost i potovati na sasvim drugi nain: naime, kaoegzistencijalni uslov prvog reda, dok razlonost kod otmenih ljudiima obino u sebi ineki blag ukus luksuza i prefinjenosti: ona ovde ni izdaleka nije tako bitna kaosavrena sigurnost delovanja regulativnih nesvesnih instinkata, ili ak kao izvesnanepromiljenost, recimo bezumno srljanje, bilo u opasnosti ili na neprijatelja, ili kaoburan iznenadan izliv gneva, ljubavi, strahopotovanja, zahvalnosti i osvetoljubivosti, pokojima su u sva vremena prepoznavane otmene due. I sam ressentimentotmenogoveka, ukoliko se pojavi kod njega, nastupa i iscrpljuje se, naime, u neposrednojreakciji, pa stoga ne truje: s druge strane, on se i ne javlja u mnogim sluajevima ukojima je kod slabih i nemonih neizbean. Ne moi zadugo uzeti ozbiljno svojeneprijatelje, svoje nesree, ak ni svoja nedela to je obeleje jakih bujnih priroda ukojima je obilje plastine, tvorake, zaceljujue i za zaboravljanje sposobne snage (dobarprimer za to iz modernog sveta je Mirabo, koji nije imao pamenja za nanesene muuvrede i niskosti i koji nije mogao daih prata samo stoga to ih je zaboravio). Takavovek jednim trzajem strese sa sebe mnogo gamadi koja se kod drugih upije u kou;samo tu je isto tako moguna, ako je uopte u ovom svetu moguna prava "ljubavprema svojim neprijateljima". Koliko samo strahopotovanja ima otmen ovek premasvojim neprijateljima! a takvo strahopotovanje je ve most ka ljubavi... On trai svogneprijatelja za sebe, kao svoje odlije, on ak ne podnosi drukijeg neprijatelja osim onogkod koga nema nita za preziranje, a ima vrlo mnogo za potovanje! Nasuprot tome trebazamisliti "neprijatelja" kako ga zamilja ovek osvete i upravo tu je njegov in,njegovo stvaranje: on je smislio "opakog neprijatelja", "nevaljalca", i to kao osnovnipojam na osnovu koga kao pasliku i kopiju zamilja i jednog "dobrog" samog sebe!...

* elja za osvetom.** U slici.

11.

Dakle, to je upravo suprotno onome to ini otmen ovek koji osnovni pojam"dobro" unapred i spontano, naime iz sebe, zamisli i tek na osnovu toga stvara sebi


14/76

predstavu o "ravom"! Ovo "ravo" otmenog porekla i ono "zlo"iz kotla nezasienemrnje prvo naknadna, uzgredna tvorevina, komplementarna boja, drugo, nasuprottome, original, poetak, pravi in u koncipiranju robovskog morala kako su razliite tedve rei, "ravo" i "zlo", obe prividno suprotstavljene istom pojmu "dobro"! Meutim,nije to isti pojam "dobro": tavie, upitajmo se ipakko je zapravo "zao" u smislu morala

osvetoljubivosti. Sa svom strogou, odgovor glasi: upravo "dobar" drugog morala,upravo otmen ovek, moan, gospodar, samo suprotno obojen, suprotno protumaen,suprotno vien otrovnim okom elje za osvetom. Jednu stvar bismo tu najmanjeosporavali: ko je one "dobre" upoznao samo kao neprijatelje nije upoznao nita drugo dozle neprijatelje, a isti ljudi koje moral, potovanje, obiaj, zahvalnost, jo vie uzajamnonadziranje i ljubomora inter pares* dre u granicama dozvoljenog, koji se, s druge strane,u meusobnim odnosima pokazuju tako dovitljivi u uviavnosti, samosavlaivanju,delikatnosti, odanosti, ponosu i prijateljstvu ti isti ljudi kad iziu iz svoga kruga, tamogde poilje strano, tuina, nisu mnogo bolji od razjarenih zveri. Tu su oni osloboenisvake socijalne prinude, u divljini nalaze naknadu za napetost koju stvara dugotrajnozatvaranje i ograivanje u miru zajednice, oni se vraaju u nevinost zverinje svesti kao

likujua udovita koja moda iz uasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja,zlostavljanja izlaze s takvom drskou i duevnom ravnoteom kao da je izvren samoneki mladalaki nestaluk, uvereni u to da pesnici ponovo za dugo vreme imaju ta daopevaju i hvale. U sri svih ovih otmenih rasa ne moe se prevideti zver, velianstvenaplava zverkoja poudno traga za plenom i pobedom; toj skrivenoj sri je s vremena navreme potrebno rastereenje, zver mora ponovo napolje, mora opet nazad u divljinu: rimsko, arapsko, germansko, japansko plemstvo, homerovski junaci, skandinavskiVikinzi u pogledu te potrebe, svi su oni jednaki. Pojam "varvarin" ostavljale suotmene rase na svim stazama kojima su prole; ak i u njihovoj vioj kulturi izbija svest otome i ak dienje time (na primer kad Perikle u onoj svojoj uvenoj nadgrobnoj besedikae svojim Atinjanima: "Po svim zemljama i morima naa smelost je krila sebi put,podiui svuda neprolazne spomenike kako onom to je dobro tako i onom to je ravo unama"). Ova "smelost" otmenih rasa, bezumna, apsurdna, iznenadna, kako se ispoljava,neproraunljivost, ak neverovatnost njihovih pothvata Perikle s velikom hvalomistie [rhathymia: Lakomislenost, bezbrinost.] Atinjana njihovaravnodunost i prezir prema sigurnosti, telu, ivotu, udobnosti, njihova bezgraninavedrina i dubina zadovoljstva u svem razaranju, u svim slastima pobede i svireposti sve se to za one koji su to trpeli slilo u sliku "varvarin", "zli neprijatelj", moda "Got","Vandal". Duboko, strano nepoverenje koje Nemac pobuuje im doe do vlasti, i danasponovo jo uvek je naknadna posledica onog neizbrisivog uasa s kojim je Evropavekovima posmatrala divljanje plave germanske zveri (mada izmeu starih Germana inas Nemaca jedva da postoji pojmovno, a kamoli krvno srodstvo). Ranije sam nekomprilikom skrenuo panju na nedoumicu Hesioda kad je smiljao sukcesiju kulturnihrazdoblja i pokuavao da je izrazi pomou zlata, srebra i bronze: on nije znao ta e saprotivrenou koju mu je pokazivao velianstveni, ali isto tako grozoviti, nasilniki svetHomera, pa je od jednog razdoblja napravio dva koja je stavio jedno za drugim prvo,razdoblje trojanskih i tebanskih heroja i polubogova onako kako je taj svet ostao upamenju aristokratskih rodova koji su u tom svetu imali saoje pretke; zatim bronzanorazdoblje, kako je taj isti svet izgledao u oima potomaka potlaenih, opljakanih,zlostavljanih, porobljenih i prodatih: kao doba bronze, kako smo rekli, tvrdo, hladno,


15/76

surovo, bezoseajno i besavesno, koje je sve pred sobom gazilo i krvlju obojilo.Pretpostavimo da je istina ono to se danas bez daljega prihvata kao "istina", da je smisaosvekolike kulture upravo to da se iz zveri "ovek" odgoji jedna pitoma i civilizovanaivotinja, jedna domaa ivotinja, onda bi se, bez sumnje, svi oni instinkti reagovanja iosvetoljubivosti pomou kojih su plemeniti rodovi zajedno sa svojim idealima na kraju

osramoeni i nadvladani, morali smatrati pravim oruima kulture; time, naravno, jo nebi bilo reeno da su istovremeno njihovi nosioci i sami predstavljali kulturu. Naprotiv,suprotno bi bilo ne samo verovatno ne! To je danas oigledno! Ovi nosiociugnjetakih i na odmazdu ustremljenih instinkata, potomci svega evropskog ineevropskog ropstva, naroito svega prearijskog stanovnitva predstavljaju nazadakoveanstva! Ova "orua kulture" su sramota oveanstva, i pre su razlog da se posumnjau "kulturu" uopte, pre su argumenti protiv nje! Moda je sasvim u pravu onaj ko se plaiplave zveri u sri svih otmenih rasa i ko je na oprezu: ali ko se ne bi sto puta radije bojaoako se ujedno moe diviti, nego da se ne boji, a da se pri tom ne moe osloboditiodvratnog prizora neuspelog, umanjenog, zakrljalog, zatrovanog? I nije li to naa kob?ta danas pobuuje nau zlovolju prema "oveku"? Jer mipatimo od oveka, tu

sumnje nema. Nije to strah; pre e biti

to to u oveku nema vie niega ega

bi setrebalo bojati, to je crv "ovek" u prvom planu i to gmie, to je "pitomi ovek",beznadeno osrednji i otuan ovek ve navikao da se osea kao cilj i vrhunac, kaosmisao istorije, kao "vii ovek"; tavie, on ak ima izvesno pravo da se tako oseaukoliko se osea udaljenim od obilja neuspelog, boleljivog, umornog, preivelog, na taEvropa danas poinje da zaudara, ukoliko se, dakle, osea kao neto bar relativno uspelo,bar za ivot jo sposobno, bar kao neto to potvruje ivot...

* Meu jednakima.

12.

Na ovom mestu ne priguujem uzdah i ne odriemse poslednje nade. ta je to toje upravo meni sasvim nepodnoljivo? To s ime sam ne mogu da izaem nakraj, to megui i zbog ega se jedem? Rav vazduh! Rav vazduh! to mi se pribliava netoneuspelo, to moram da trpim zadah utrobe neke neuspele due!... Kakvu je sve nevolju,kakvo liavanje, nevreme, bolest, muku, usamljenost, ovek inae u stanju da podnese? Uosnovi, sa svim ostalim ovek izlazi nakraj, roen kao to jeste za ivot u podzemlju iborbi; uvek se ponovo izlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doivljava svoj zlatni aspobede i onda ovek stoji, kako je roen, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za jotee, dalje, kao luk koji svaka nevolja jo dalje sve vie zatee. Ali s vremena na vremeotvara mi se kao da postoje neke nebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla pogled samo na neto savreno, dokraja uspelo, sreno, mono, pobedonosno, u emuima i neega ega se treba bojati! Na oveka koji opravdava oveka, na komplementarni ispasavajui srean sluaj oveka zbog koga se jo moe odrati vera u oveka!... Jerovako je to: umanjivanje i izjednaavanje evropskog oveka kriju nau najveu opasnost,jer taj prizor zamara... Mi danas ve vidimo nita to hoe da bude vee, mi slutimo da svepostaje jo nie i nie, tanje, dobroudnije, pametnije, ugodnije, prosenije, ravnodunije,vie kinesko, vie hriansko ovek, van svake sumnje, postaje sve "bolji"... Upravo tulei kob Evrope zajedno sa strahom od oveka izgubili smo i ljubav prema njemu,


16/76


17/76

stvarnost dobrovoljan uinak, neto to se htelo, to je izabrano, da je toin, zasluga.Takvoj vrsti ljudipotrebna je vera u ravnoduan, slobodan "subjekt", po instinktusamoodranja, samopotvrivanja, u kome se obino svaka la posveuje. Moda jesubjekt (ili, da kaemo razumljivije, dua) bio dosad najvra dogma na svetu stoga toje veini smrtnih, slabih, potlaenih svake vrste omoguavao onu sublimnu samoobmanu

da se sama slabost tumai kao sloboda i njen kakav-takav opstanak kaozasluga.14.

Hoe li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemljiproizvode ideali? Ko imahrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mranu radionicu. Priekajte josamo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomnie: vae oko se najpre moranaviknuti na tu lanu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! ta se deavatamo dole? Recite ta vidite, ovee najopasnije radoznalosti sad sam ja onaj kojislua.

"Nita ne vidim, ali utoliko vie ujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho

uorenje i doaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. ini mi se da svi lau; svaki zvukje proet nekom sladunjavom blagou. Slabost treba da se lano prikae kaozasluga;van svake sumnje to je upravo onako kako ste vi rekli."

Dalje! "A nemo koja se ne sveti, kao 'dobrota'; straljiva poniznost kao 'skruenost';

potinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslunost' (naime, jednome za koga oni kaudanareuje to potinjavanje oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, ak kukavilukkoga kod njega ima u izobilju, njegova neodlunost, njegova neizbena osuenost naekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se ak i vrlinom; 'ne-moi-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', moda ak i pratanje ('jeroni ne znaju ta ine jedino mi znamo ta oni ine'). Govore takoe o 'ljubavi prema neprijateljima' i

znoje se pri tom." Dalje! "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti to sepo budacima domunavaju i bave

sitnim prevarama, mada su se toplo uurili jedan uz drugog ali oni mi kau da jenjihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najvie vole;moda je ova beda samo priprema, provera, kola, moda jo vie neto to e jednombiti izravnato i isplaeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u srei. To oni nazivaju'blaenstvom'."

Dalje! "Sadami stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara

zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato tobog zapoveda da se svaka vlast potuje) da su ne samo oni bolji nego da je i 'njimabolje', u svakom sluaju da eim jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu vie daizdrim. Lo vazduh! Teak vazduh! Ova radionica u kojoj seproizvode ideali ini mise da zaudara na same lai."

Ne! Jo samo trenutak! Niste jo nita rekli o velikoj vetini tih opsenara kojisve to je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: zar niste zapazili ono to jenjihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlanijiartistiki podvig? Pazite! Ove podrumske ivotinje pune elje za osvetom i pune mrnje


18/76

ta one zapravo ine od osvete i mrnje? Jeste li ikada uli ove rei? Da li bistepomislili, ako biste samo verovali njihovim reima, da ste meu samim osvetoljubivimljudima?...

"Razumem, jo jednom u ui dobro otvoriti (ah! ah! ah! i noszaepiti). Sadatek ujem ono to su oni ve esto govorili: 'Mi dobri mi smo pravedni' ono to

trae, oni ne nazivaju odmazdom ve 'trijumfompravednosti'; ono to oni mrze, to nijenjihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbonost'; ono u ta veruju i emu se nadaju,to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slaom od meda' zvao ju je veHomer), ve pobeda boga,pravednogboga nad bezbonicima; to im je na zemljipreostalo da vole, to nisu njihova braa u mrnji, nego njihova 'braa u ljubavi', kako onihau, svi dobri i pravedni na zemlji."

I kako vi nazivate to to njima slui kao uteha za sve patnje u ivotu njihovafantazmagorija zamiljenog budueg blaenstva?

"Kako? ujem li dobro? Oni to zovu 'stranim sudom', dolaskom njihovogcarstva, 'carstva bojeg' alizasada oni ive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'."

Dosta! Dosta!

15.

U veri u ta? U ljubavi prema emu? U nadi u ta? Ovi slabi jednom e,naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom e i njihovo "carstvo" doi "carstvoboje" zove se ono prosto kod njih, kao to smo rekli: ta oni su u svemu tako skrueni!Samo da bi se to doivelo trebalo bi dugo iveti, iveti i posle smrti potreban je akveni nvot da bi se takoe veno u "carstvu bojem" mogla nai naknada za onajzemaljski ivot "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za ta? Naknada ime?... Kako semeni ini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivou koja zastrauje, stavio iznadvrata svoga pakla natpis "i mene stvori vena ljubav": iznad vrata hrianskog raja i

njegovog "venog blaenstva", svakako bi s vie prava mogao da stoji natpis "i menestvori vena mrnja ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u la smela stajatiistina! Jerta je blaenstvo onog raja?.... Mi bismo to moda ve dokuili, ali bolje e bitida nam to izriito posvedoi jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne moepotcenjivati, Toma Akvinski, veliki uitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kae onkrotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."*Ili, ako bismo to hteli da ujemo reeno u malo tvrem tonu, recimo iz usta jednogslavom ovenanog crkvenog oca koji svoje hriane odvraa od grubih naslada javnihigara a zato? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo vie" kae on, de spectac. c. 29 ss. "neto mnogo jae; zahvaljujui iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvimdrukije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje muenike; hoemo li krv, imamo, eto,krv Hristovu... Ali ta nas tek oekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegovepobede!" I onda nastavlja dalje taj ushieni vizionar: "At enim supersunt aliaspectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus,cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculilatitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans totet tantosreges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imistenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutoresdominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra


19/76

Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suisuna conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibusanimas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam pots non adRhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magistragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, jo ljui drekavci) "in sua

propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; duncspectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non ingymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malimad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic estille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo to dalje sledi, a naroito ovaj naziv zamajku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbatidestructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est illearundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est,quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, nelactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes,quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et

tamen haec jam habemus quodammodoper fidem spiritu imaginante repraesentata.Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominisascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i etvrti red ili, podrugima, komina i tragina pozornica) "et omni stadio gratiora."** Per fidem: tako jenapisano.

* Blaeni u carstvu nebeskom videe kazne osuenih da bi im blaenstvo bilo milije.** "Ima, meutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konani sudnji dan, onaj dan koji pagani ne oekuju,kome se podsmevaju, dan kad e ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav e tek to biti

prizor! emu da se divim? emu da se smejem? U emu da uivam? Kako u da likujem kad budem gledaotolike i tako mone kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samimJupiterom i svim tobonjim oevicima njihovog vaznesenja uzdiu u najdubljem podzemnom mraku! Kao inamesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju eem od onoga ojim su oni besneli nadnemonim hrianima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje uenike da nita do

boga ne dopire i tvrdili im da su due ili nitavne ili da se ne vraaju u svoja negdanja tela, budem gledaokako se stide pred tim svojim uenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhteistupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu oekivali! Treba zatim boljeoslunuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesrei; pa obratiti panju na to kako vatrarazvezuje i umekava glumce; pa pogledati vozaa sveg usijanog na plamenom toku; pa rvae posute nekao u borilitu [peskom], nego plamenom. Ali neemi ni biti do toga da njih gledam ive, radije u svojnezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' ren u 'onaj sin drvodelje ilitanije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarianima i neastivim. To je onaj koga ste odJude kupili, onaj koga ste trskovcem i amarima zlostavljali, pljuvanjem poniavaln, siretom i hui pojili.To je onaj koga su uenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mugomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gleda, njima da se naslauje to ti svojommilou nee podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti rec paganski. A mi te stvari,posredstvom

vere, ve sada imamo na neki nain pred svojim duhovnim oima. Kakvi e biti tek oni prizori koje oko nevide i uho ne u, niti do uha oveku dopree! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlaniji i od cirkusa iod obe vrste pozorita, i od svakog trkalita."

16.

Da zakljuimo. Obesuprotstavljene vrednosti "dobar i rav", "dobar i zao" bile sustranu, hiljade godina dugu bitku na zemlji; i ma koliko druga vrednost ve odavno bila


20/76

u prevazi, ipak jo ni sada nisu retka mesta gde se bitka i dalje vodi bez odluke. ak bi semoglo rei da je ona s vremenom postajala sve ea i samim tim sve dublja, sveduhovnija: tako da danas moda nema odsudnijeg obeleja "vie prirode", duhovnijeprirode, koje bi bilo izrazitije nego biti rascepljen u onom smislu i stvarno jo bitipoprite onih suprotnosti. Simbol ove borbe ispisan slovima koja su kroz celu istoriju

oveanstva sve do danas ostala itljiva jeste "Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima": dosad nije bilo veeg dogaaja od te borbe, od te dileme, od te nepomirljive suprotnosti.Rim je u Jevrejinu oseao neto kao samu protivprirodu, tako rei kao svoj antipodnimonstrum; u Rimu se smatralo da je dokazana injenica da Jevrejin "mrzi itav ljudskirod": s pravom, ukoliko se imalo prava da se spas i budunost ljudskog roda vezuju zabezuslovnu vladavinu aristokratskih vrednosti, rimskih vrednosti. A ta su, nasuprottome, oseali Jevreji prema Rimu? To se moe zakljuiti po mnogim znacima; meutim,dovoljno je samo prizvati u svest Jovanovu Apokalipsu, onaj najneobuzdaniji od svihnapisanih izliva koji osveta ima na savesti. (Uostalom, ne treba potcenjivati dubokudoslednost hrianskog instinkta kad je upravo ovu knjigu mrnje vezao za ime apostolaljubavi, onog istog kome je pripisao ono zaljubljeniko-sanjarsko Jevanelje: ima u

tome deo istine, ma koliko knjievnog krivotvorenja da je bilo potrebno za tu svrhu.)Rimljani su bili jaki i otmeni toliko da dosad na zemlji nikad nije bilo jaih i otmenijih,da se o jaim i otmenijim nije ak ni sanjalo; sve to nam je od njih ostalo, svaki natpisizaziva divljenje, pod pretpostavkom da se razumeta tamo pie. Jevreji su, naprotiv, bilionaj sveteniki narod osvetoljubivostiper excellence kome je bila svojstvena izuzetnanarodsko-moralna genijalnost: treba samo srodno obdarene narode, recimo Kineze iliNemce, uporediti s Jevrejima da bi se osetilo ta je prvog a ta petog ranga. Ko je od njihzasadpobedio, Rim ili Judeja? Ali nema tu nikakve sumnje: treba samo pogledati komese danas kao ukupnosti svih vrednosti klanjaju u samom Rimu i ne samo u Rimu negona polovini zemljine lopte, svuda gde je ovek postao pitom ili hoe da postane pitom trojici Jevreja, kao to se zna, i jednoj Jevrejci (Isusu iz Nazareta, ribaru Petru, ilimaruPavlu i majci gore pomenutog Isusa, zvanoj Marija). To je vrlo znaajno: Rim jenesumnjivo podlegao. Istina, u renesansi je dolo do blistavo-stranog ponovnog buenjaklasinog ideala, otmenog vrednovanja svih stvari: sam Rim se ponaao kao probuen izobamrlosti pod pritiskom novog, nad njim izgraenog judaizovanog Rima koji je imaoizgled ekumenske sinagoge i zvao se "crkva": ali ubrzo je ponovo trijumfovala Judejazahvaljujui onom plebejskom (nemakom i engleskom) osvetoljubivom pokretu koji sezove reformacija, s dodatkom onoga to jeiz nje moralo proistei, obnove crkve obnove i starog grobnog mira klasinog Rima. U jo izrazitijem i dubljem smislu negotada, Judeja je sa Francuskom revolucijom jo jednom dola do pobede nad klasinimidealom: poslednja politika otmenost koja je postojala u Evropi, ona u sedamnaestom iosamnaestomfrancuskom veku, izgubila je dah i propala je pod plebejskim instinktimaelje za osvetom nikad na zemlji nije bilo veeg likovanja i bunijeg oduevljenja!Dodue, usred toga desilo se neto najudovinije, najneoekivanije: otelotvoren i unevienom sjaju pojaviose pred oima i saveu oveanstva sam antiki ideal i jojednom je, ali jae, jednostavnije, ubedljivije nego ikad, nasuprot staroj lanojosvetoljubivoj paroli oprvenstvu veine, nasuprot volji za sniavanjem, uniavanjem,izjednaavanjem, potiskivanjem i srozavanjem oveka, odjeknula strana i zanosnasuprotna parola oprvenstvu manjine! Kao poslednji putokaz za drugi pravac pojavio seNapoleon, onaj najusamljeniji i najpoznije roen ovek koji je ikad postojao, i u njemu


21/76

otelotvoreni problem otmenog ideala po sebi neka se dobro razmisli kakav je toproblem: Napoleon,ta sinteza neoveka i natoveka...

17.

Je li s tim svemu bio kraj? Da li je ona najvea od svih suprotnosti ideala bila timeza sva vremena stavljena ad acta? Ili je obraun samo odgoen, odgoen na dugi rok?...Zar ne bi moralo jednom u budunosti doi do jo mnogo stranijeg, due pripremanograsplamsavanja starog poara? Jo vie: zar ne bi upravo to trebalo svom snagom eleti,ak hteti, ak potpomoi?... Ko na ovom mestu pone, slino mojim itaocima, darazmilja, dalje da misli, taj e teko s tim skoro izii nakraj dovoljan razlog za meneda to uinim sam, pod pretpostavkom da je ve davno postalo dovoljno jasno ta ja hou,ta hou upravo s onom opasnom lozinkom koja je ispisana kao naslov moje poslednjeknjige: "S one strane dobra i zla"... To nikako ne znai "S one strane dobrog i ravog".

Napomena. Koristim priliku kojumi prua ova rasprava da javno i formalno izrazim elju koju samdosad pominjao samo u sluajnim razgovorima s uenim ljudima: naime, da neki filozofski fakultet raspieniz nagradnih akademskih konkursa za unapreenje moralno-istorijskih prouavanja moda e ovaknjiga dati snaan podsticaj upravo u tom pravcu. S obzirom na takvu mogunost predloio bih sledee

pitanje: ono zasluuje panju kako filologa i istoriara tako i pravih profesionalnih filozofa.

"NA TA NAS UPUUJE NAUKA O JEZIKU, NAROITO ETIMOLOKO ISTRAIVANjE, U POGLEDUISTORIJE RAZVOJA MORALNIH P0JMOVA?"

Na drugoj strani, svakako je isto toliko nuio da se za ove probleme (probleme vrednosti dosadanjih ocecavrednosti) pridobiju fiziolozi i lekari: pri emu se filozofima od struke moe prepustiti da i u ovom

pojedinanom sluaju budu zagovornici i posrednici poto je njima u celini uspelo da nekad tako krut, takonepoverljiv odnos izmeu filozofije, fiziologije i medicine pretvore u najprijateljskiju i najplodonosnijurazmenu. U stvari, svaku tablicu vrednosti, svako "ti treba..." za koje istorija ili etnoloko istraivanje zna,

treba osvetliti i protumaiti najprefizioloki, u svakom sluaju pre nego psiholoki; svemu je isto takopotrebna kritika od strane medicinske nauke. Pitanje: koliko ova ili ona tablica vrednosti i ovaj ili onaj"moral" vredi bie postavljeno iz raznih perspektiva; naroito se pitanje ,"vrednoza ta" ne moe dovoljnosuptilno razloiti. Na primer, neto to bi oevidno imalo vrednost s obzirom na najveu dugovenost jednerase (ili na uveanje njene moi prilagoavanja na odreenu klimu, ili na odravanje najveeg broja),nipoto ne bi imalo jednaku vrednost kad bi, recimo, bila re o tome da se ostvari jedan jai tip. Dobrobitveine i dobrobit manjine su oprena stanovita o vrednosti: smatrati prvo vepo sebi vrednijim, to emo

prepustiti naivnosti engleskih biologa... Sve nauke treba sada da pripremaju teren za budui zadatakfilozofa: taj zadatak shvaen u smislu da filozof mora reavatiproblem vrednosti, da on mora odreditihijerarhiju vrednosti.

DRUGA RASPRAVA

"KRIVICA", "NEISTA SAVEST" I SLINO

1.


22/76

Odgajiti ivotinju kojasme obeati zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatakkoji je priroda postavila sebi u odnosu na oveka? Zar to nije pravi problem oveka?... Daje taj problem u velikoj meri reen, mora utoliko udnije izgledati onome ko u potpunostiume da ceni snagu koja deluje suprotno, snaguzaboravnosti. Zaboravnost nikako nijesamo obina visinertiae, kako to veruju povrni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u

najstroem smislu pozitivna mo koenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono to smosamo mi doiveli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati"oduevljavanje") stie do svesti isto tako malo kao ceo hiljadostruki proces u kome sezbiva nae telesno ishranjivanje, takozvano "utelovljavanje". Vrata i prozore svestipovremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i borbom uslunih organa naegdonjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih; malo mira, malo one tabularasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za otmenije funkcije ifunkcionere, za vladanje, predvianje, predodreivanje (jer na organizam je oligarhijskiureen) to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako rei, uvarkeduevnog reda, mira, lepog ponaanja: iz ega se odmah moe videti kako bezzaboravnostine bi moglo biti nikakve sree,ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni

sadanjosti. ovek kod koga je ovaj aparat oteen i prestane da radi moe se uporediti

sadispeptiarom (i ne samo uporediti), on ni saim ne izlazi "nakraj"... I ba ova nunozaboravna ivotinja kod koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblikkrepkogzdravlja,obrazovao je u sebi i jednu suprotnu mo, pamenje, pomou koga se zaboravnostiskljuuje u izvesnim sluajevima naime u sluajevima kad treba dati obeanje: dakle,nije tosamo pasivno ne-moi-se-osloboditi jednom urezanog utiska, ne samonesvarljivost jednom zadate rei s kojom ne moe dase izae nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje onoga to se jednom htelo, jedno pravopamenje volje: tako da se izmeu prvobitnog "ja hou", "uiniu", i pravog rastereenjavolje, njenog ina, moe bez dvoumljenja umetnuti svet novih, stranih stvari, okolnosti,ak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje. A ta to sve pretpostavlja!Koliko je ovek, da bi tako mogao unapred da raspolae budunou, morao najprenauiti da razlikuje nuno i sluajno dogaanje, da kauzalno misli, da udaljeno vidi ipretpostavi kao prisutno, da sa sigurnou odreuje ta je cilj a ta sredstvo za postizanjetoga cilja, i da uopte bude kadar da rauna i proraunava koliko je sam ovek moraoza to najpre postatiproraunljiv, pravilan, nuan, pa i sebi samom za svoju sopstvenupredstavu, da bi napokon mogao, kako to ini onaj koji obeava, jamitiza sebekaobudunost!

2.

Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti. Onaj zadatak odgajanja ivotinjekoja sme obeati ukljuuje u sebe, kako smo to ve shvatili, kao uslov i pripremu, bliizadatak da se najpre ovekuini do izvesnog stepena nunim, jednolinim, jednakimmeu jednakim, pravilnimi, sledstveno, proraunljivim. Ogroman rad na onome to samnazvao "moralnost morala" (uporediJutarnja rumen, str. 7, 13, 16) istinski rad ovekana samom sebi u toku najdueg razdoblja ljudskog roda, sav njegovpraistorijski rad imau tome svoj smisao, svoje veliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost,tiranija, tupost i idiotizam: ovek je uinjen stvarno proraunljivim pomou moralnostimorala i socijalne ludake koulje. A sad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa,


23/76

tamo gde drvo najzad donosi plod, gde drutvo i njegova moralnost morala konanoiznose na videlo ono emu su bili samo sredstvo: kao najzreliji plod na njihovom drvetunai emosuverenu jedinku koja je samo sebi slina, koja se moralnosti morala ponovooslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer "autonomna" i "moralna" se uzajamnoiskljuuju), ukratko: oveka sopstvene, nezavisne i istrajne volje kojasme obeati i u

njemu gordu, u svim miiima iskriavu svest o tometa je tu na kraju steeno i u njemuotelovljeno, prava svest o moi i slobodi, oseanje dovrenosti oveka uopte. Tajosloboeni koji zaistasme obeati, taj gospodarslobodne volje, taj suveren kako da nezna kakvu on nadmo u tome ima nad svakim ko ne sme obeati i za sebe samog ne smejamiti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopotovanja on pobuuje on ih"zasluuje"sva tri i ukoliko je njemu s ovom vlau nad sobom nuno data u rukevlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje?"Slobodan" ovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilovrednosti: polazei od sebe i gledajui druge, on ih potuje ili prezire; i isto onako nunokako potuje sebi ravne, jake i pouzdane (one kojismeju obeati) dakle svakog ko kaosuveren obeava teko, retko, sporo, ko tvrdii sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad

ukazuje poverenje, ko svoju re daje kao neto u ta se moe pouzdati jer je svestan da jedovoljno jak da je odri ak i u nesrei, ak i "protiv sudbine" isto tako nuno e imatispreman udarac nogom za vetropiraste slabie koji obeavaju a ne smeju to, i spremanbi za laova koji gazi svoju re, i to ve u trenutku kad je zaustio da je izgovori.Ponosito znanje o izuzetnoj privilegiji odgovornosti, svest o ovoj retkoj slobodi, o ovojmoi nad sobom i sudbinom proela ga je do dna njegovog bia i postala mu instinkt,vladajui instinkt: kako e ga on zvati, taj vladajui instinkt, ako smatra da mu je reza to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovaj suvereni ovek zvae ga svojomsaveu...

3.

Svojom saveu?... Unapred se moe pogoditi da pojam "savest", koji ovdesreemo u njegovom najviem, gotovo zauujuem vidu, ima za sobom ve duguistoriju i dug razvoj svojih oblika. Smeti jamiti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smetisebe ipotvrditi to je, kako rekosmo, zreo plod, ali ipozan plod: koliko je taj plodmorao opor i kiseo visiti na drvetu! A jo mnogo due vreme nije bilo ni traga od takvogploda niko ga ne bi smeo obeati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilopripremljeno i da je razvoj tekao upravo prema njemu! "Kako nastaje pamenje kodoveka-ivotinje? Kako se tome delom tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, tojotelovljenoj zaboravnosti, neto utiskuje tako da ostaje prisutno?" ... Ovaj prastariproblem, kao to se moe misliti, nije reen ba nenim reima i sredstvima; moda ak uceloj praistoriji oveka nije nita stranije i jezovitije od njegove mnemotehnike. "Netose utiskuje da bi ostalo u pamenju: samo ono to ne prestaje dapriinjava bolostaje upamenju!" to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (na alost i najdue)psihologije na zemlji. ak bi se moglo rei da svuda gde na zemlji u ivotu oveka inaroda jo ima sveanosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje neto od uasa skojim se nekad svuda na zemlji obeavalo, jamilo, zavetovalo: prolost, najdavnija,najdublja i najoporija prolost, zadahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni".Nikad nije ilo bez krvi, muenja i rtava kad je ovek smatrao za potrebno da obezbedisebi pamenje; najjezivije rtve i zaloge (u koje spada i rtvovanje prvoroenadi),


24/76

najodvratnija sakaenja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskihkultova (i sve religije su u najdubljoj osnovi sistemi grozota) sve to ima svoje poreklou onom instinktu koji je u bolu naslutio najmonije sredstvo mnemonike. U izvesnomsmislu, tu spada i celokupna askeza: nekoliko ideja treba da se uini neizbrisivim,sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim" da bi se ceo nervni i intelektualni sistem

hipnotisao pomou tih "fiksnih ideja" a asketski postupci i oblici ivota su sredstva dase te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalim idejama, da se uine "nezaboravnim".Ukoliko je oveanstvo loije stajalo sa "pamenjem", utoliko je uvek straniji izgdednjegovih obiaja; naroito otrina kaznenih zakona pokazuje koliko je muke bilopotrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnih zahteva drutvenogivota zadralopred oima ovih robova trenutnog afekta i poude. Mi Nemci svakako nesmatramo sebe za naroito svirep i okrutan narod, jo manje za naroito lakomislen narodkoji ivi od danas do sutra; meutim, treba samo pogledati nae stare kaznene odredbe,pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan "narod mislilaca"(hou rei: onaj evropski narod u kome se i danas jo moe nai maksimum poverenja,ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to da odgaja

svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su stranim sredstvima stvorili svojepamenje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovomnezgrapnou: treba se samo setiti starih nemakih kazni, na primer kamenovanja (ve ustaroj sagi, na glavu krivca pada vodeniki kamen), muenja na toku (svojevrsnogpronalaska i specijalnosti nemakog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaenjaili ereenja konjima ("rastrzanja naetvoro"), kuvanja zloinca u ulju ili vinu (jo uetrnaestom i petnaestom veku), omiljenog dranja koe ("rezanje kaieva"), isecanjamesa sa grudi; isto tako da su prestupnici premazivani medom i na arkom suncupreputani muvama. Pomou takvih slika i postupaka, napokon se u pamenje urezujepet-est "neu" za koje se dalo obeanje da bi se ivelo u preimustvima drutva: izaista, pomou takvog pamenja se ovek konano "urazumio"! Ah, razum, ozbiljnost,vladanje afektima, sva ta mrana stvar koja znai razmiljanje, sva ta preimustva i ukrasioveka: kako je sve to skupo plaeno! koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrihstvari"!...

4.

A kako je ona druga "mrana stvar", svest o krivici, cela "neista savest" dola nasvet? Time se vraamo naim genealozima morala. Jo jednom reeno ili to jo uoptenisam rekao? oni ne vrede nita. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno"iskustvo; nikakvo poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prolosti; jo manjeistorijskog instinkta, ovde upravo neophodne "vidovitosti" pa ipak se baviti istorijommorala: razumljivo je da se to mora zavriti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima sistinom. Da li su ovi dosadanji genealozi morala makar i izdaleka naslutili neto o tomeda na primer onaj osnovni moralni pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlomaterijalnog pojma "dug"(Schulden)? Ili da se kazna kao odmazda razvila potpunonezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodi volje? i to do te mere da je,tavie, uvek neophodan najpre visokstupanj uljuivanja da bi ivotinja "ovek" poelapraviti one mnogo primitivnije razlike izmeu "namerno", "iz nehata", "sluajno","uraunljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ona


25/76

sada tako obina i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misao koja je morala daposlui za objanjenje kako je uopte na zemlji nastalo oseanje za pravdu, naime misaoda "zloinac zasluuje kaznuzato to je mogao i drukije postupiti", u stvari je jedanveoma pozno postignut, ak prefinjen oblik ljudskog rasuivanja i zakljuivanja; ko gapremeta na poetak, grubo se ogreuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U toku

najveih dela ljudske istorije nije se uopte kanjavalozato to bi se prestupnik inioodgovornim za svoje delo; dakle, nije se kanjavalo pod pretpostavkom da treba kaznitisamo krivca: naprotiv, kanjavalo se kao to jo i danas roditelji kanjavaju decu: izgneva zbog pretrpljene tete koji se sruuje na poinioca ali taj gnev se obuzdava ipreinaava idejom da svaka teta ima u neemu svoj ekvivalenti da stvarno moe bitinaknaena, makar i bolom tetoinitelja. Otkud mo ovoj prastaroj, duboko ukorenjenojideji koja se moda vie i ne moe iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti tete i bola? Ja samto ve nagovestio: iz ugovornog odnosa izmeupoverioca i dunika, koji je star istotoliko koliko i pojam "pravnih subjekata" i sa svoje strane opet upuuje na osnovnevidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine.

5.Predoavanje ovih ugovornih odnosa svakako pobuuje, kako se ve unapred moe

oekivati posle ovog to je napred reeno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudimatog davnog vremena koji suih stvorili ili dopustili. Upravo tuse obeava; upravo tu jere o tome da se onome koji obeavastvori pamenje; osnovana je sumnja da e upravotu biti jedan od izvora strogosti, svireposti i munosti. Da bi pobudio poverenje u svojeobeanje da e dug vratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obeanja, da bivraanje duga nametnuo sebi kao dunost, svojoj savesti kao obavezu, dunikposredstvom ugovora daje poveriocu kao zalog, za sluaj da ne plati, neto to on inaejo "poseduje", to je i inae jo u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju enu, ili

svoju slobodu, ili i sam svoj ivot (ili, pod odreenim religijskim pretpostavkama, aksvoje blaenstvo, svoj duevni spas, najzad ak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde ledunika ni u grobu nije imao mira od poverioca a ba kod Egipana je taj mir mnogoznaio). Meutim, poverilac je naroito telu dunika mogao nametnuti razne vrsteponienja i muenja, na primer odsei od njega komad koji je odgovarao veliini duga: i veoma rano i svuda ima u tom pogledu odreenih procena, ponekad do uasnihpodrobnostizakonskih procena o vrednosti pojedinih udova i delova tela. Po meni, to jeve bio napredak, dokaz slobodnijeg, sraunatijeg, vie rimskogpravnog shvatanja kad jeu rimski zakonik dvanaest ploa odredio da je svejedno da li su poverioci u takvomsluaju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".* Pokuajmoda objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prilino udna. Ekvivalentnost jepostignuta time to se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnom odnosu sa tetom(dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznaje kao naknada iporavnanje jedna vrstazadovoljstva zadovoljstva da svoju mo moe bez opasnostiiskaliti na nemoniku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire" **uivanja u vrenju nasilja: uivanja koje se ceni utoliko vie ukolikose poverilac nadrutvenoj lestvici nalazi dublje i nie, pa mu moe izgledati kao najslai zalogaj, akkao nagovetaj nekog vieg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac uestvuje upravugospodara nad dunikom: najzad i on jednom dolazi do uzvienog oseanja da sme


26/76

prezirati i zlostavljati neko bie "ispod sebe" ili bar, ako je pravo kanjavanja iizvravanja kazne ve prelo na "vlast", da vidi kako se to bie prezire i zlostavlja.Poravnanje se, dakle, sastoji u upuivanju i u pravu na svirepost.

* Ako su odsekli vie ili manje,neka to ne bude zloin.** Da ini zlo iz zadovoljstva toga ini.

6.

U toj sferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova:"krivica", "savest", "dunost", "svetost obaveze" njegov poetak je, kao i poetaksvega velikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati dataj svet nikad vie nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i muenja? (ak ni kod starogKanta: kategoriki imperativ odie svirepou...). Tu je prvi put ispleten i onaj jeziviidejni splet "krivica i patnja" koji je moda postao nerazmrsiv. Da se jo jednom upitamo:u kojoj meri moe patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanoenjepatnje drugom znai izvor najvee prijatnosti, u onoj meri u kojoj je oteeni zameniogubitak, uraunavajui i nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednimprotivuivanjem: nanoenje patnje pravasveanost, neto to je, kako rekosmo,utoliko vie bilo na ceni ukoliko je vie odudaralo od ranga i drutvenog poloajapoverioca. To je samo nasluivanje, jer takvim podzemnim stvarima je teko sagledatitemelje, da i ne govorimo o tome da je to muno; a ko tu nezgrapno uplie i pojam"osvete", taj je sebi pogled vie zaklonio i zamraio nego olakao (jer sama osveta nasvraa na isti problem; "kako nanoenje patnje moe biti zadovoljenje?"). ini mi se da sedelikatnost, jo vie licemerstvo pitomih domaih ivotinja (hou rei modernih ljudi, tojest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem oveanstvusvirepostpredstavlja veliku prazniku radost, ona je ak sastavni deo gotovo svake njegove radosti;na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba za svirepou,

kako je naelno ba "nezainteresovana zloa" (ili Spinozinim reimasympathiamalevolens) postavljana kao normalno svojstvo oveka, dakle kao neto emu savest odsveg srca kae da! Malo otrije oko bi moda jo i sada moglo zapaziti dosta od ovenajstarije i najdublje praznike radosti oveka; u svom spisu Sone strane dobra i zla, str.117 i dalje (jo ranije uJutarnjoj rumeni, str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstomna sve vee produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provlai kroz celuistoriju vie kulture (i, u jednom znaajnom smislu, ak ini tu kulturu). U svakomsluaju, to nije tako davno bilo kad se kneevske svadbe i narodna slavlja najveeg stilanisu mogli zamisliti bez pogubljenja, muenja ili moda i nekog suenja jereticima, kaoni otmeno domainstvo bez nekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogliiivljavati sopstvena zloa i grubo zadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru

vojvotkinje: celogDon-Kihota mi danas itamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo smukom, a time bismo njegovom tvorcu i savremenicima ovoga izgledali vrlo udni, vrlozagonetni oni su ga itali s najmirnijom saveu kao najvedriju meu knjigama,gotovo umirui od smeha). Gledati kako drugi pati prija, uiniti da drugi pati prija jovie to je okrutna tvrdnja, ali staro mono, ljudsko, odvie ljudsko naelo, koje bi,uostalom, moda ve i majmuni potpisali: jer pria se da oni izmiljanjem bizarnihsvireposti, ve prilino jasno naveuju oveka i da su, tako rei, njegova "predigra". Bez


27/76

svireposti nema sveanosti: tome nas ui najstarije, najdue razdoblje u istoriji oveka a i u kazni je tako mnogosveanog!

7.

Ovim mislima, uzgred reeno, nemam nameru da naim pesimistima navodim novuvodu na njihovu razdeenu i kripavu vodenicu dodijalosti ivota; naprotiv, izriito trebada se potvrdi da je u ono vreme kad se ovek jo nije stideo svoje surovosti, ivot nazemlji bio vedriji nego sada kad ima pesimista. Zamraivanje neba je uvek raslo usrazmeri sa porastom stida ovekapred ovekom. Umoran, pesimistiki pogled,nepoverenje prema zagoneci ivota, ledeno ne gaenju na ivot nisu to znaci najgorihrazdoblja u istoriji ljudskog roda; nalrotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to ijesu, i tek onda kad se stvori bara kojoj pripadaju mislim na bolesno razneavanje iumotavanje u moral posredstvom kojih ivotinja "ovek" napokon ui da se stidi svihsvojih instinkata. Na putu ka "anelu" (da ne upotrebimo ovde neku teu re), ovek jestekao onaj pokvaren eludac i onaj obloen jezik zbog kojih su mu ne samo radost i

nevinost ivotinje postali odvratni nego mu je i sam ivot postav bljutav: tako daponekad sam pred sobom stoji zapuenog nosa i sa papom Inoentijem III s gnuanjempravi katalog svojih nedaa ("neisto roenje, odvratan nain hranjenja u majinoj utrobi,rav materijal iz koga se ovek razvija, grozan smrad, izluivanje pljuvake, mokrae iizmeta"). Sada kad se meu argumentimaprotiv ivota uvek kao prva navodi patnja, kaonjegov najgori upitnik, nije naodmet setiti se vremena kad se drukije mislilo, jer se beznanoenja patnje drugome nije prosto dalo iveti i ono se smatralo za dra prvoga reda,za najzavodljiviji mamac za ivot. Moda se u ono vreme nenima za utehu reeno bol jo nije tako teko podnosio kao danas; u najmanju ruku, to bi mogao da misli lekarkoji je leio crnce (ako njih uzmemo kao predstavnike praistorijskog oveka) od tekihunutranjih zapaljenja koja i telesno najbolje graenog Evropljanina dovode gotovo do

oajanja; kod crnaca, ona to ne ine. (Izgleda da kriva ljudske osetljivosti za bol, ustvari znatno i naglo pada im ostavimo za sobom gornjih deset hiljada ili deset milionavisoke kulture; a to se mene tie, ne sumnjam da su ukupni bolovi svih ivotinja koje sudosad u svrhu naunih saznanja ispitivane noem, uporeeni s jednom munom noijedne jedine histerine obrazovane ene, prosto zanemarljivi.) Moda bi se ak moglopretpostaviti da ni ono uivanje u surovosti zapravo nije moralo izumreti: bilo mu jesamo potrebno da u srazmeri u kojoj je bol danas otriji postane malo sublimnije isuptilnije, moralo je naime prei u neto uobraeno i duevno i pojaviti se pod samimbezazlenim nazivima da se ne pobudi sumnja ni najnenije hipokritske savesti ("tragikosaaljenje" jejedan od tih naziva; drugi je "les nostalgies de la croix"* ). Negodovanjeprotiv patnje ne pobuuje zapravo patnja sama po sebi, ve besmislenost patnje:meutim, ni za hrianina koji je uneo u patnju celu jednu tajnovitu maineriju spasa, niza naivnog oveka drevnih vremena koji je svu patnju umeo da protumai s obzirom naposmatraa ili vinovnika patnje, takva besmislena patnja nije uopte postojala. Da bi seskrivena, neotkrivena patnja, patnja bez svedoka mogla odstraniti i poteno opovrgnutibilo je tada gotovo nuno da se izmisle bogovi i posrednici izmeu njih i ljudi u svimvisinama i dubinama, ukratko neto to se i po skrivenim mestima kree, to i u tami vidii to lako ne previa neki zanimljiv i bolan prizor. Pomou takvih pronalazaka, naime,ivot se tada razumevao u vetinu, u koju se oduvek razumevao, da opravda sam sebe, da


28/76

opravda svoje "zlo"; sad bi mu za to moda bili potrebni drugi pomoni pronalasci (naprimer ivot kao zagonetka, ivot kao saznajni problem). "Svako zlo je opravdano akonjegov prizor godi bogu": tako je zvuala pradavna logika oseanja a zbilja, da li je tobila samo pradavna? Bogovi zamiljeni kao prijateljisvirepih prizora ah, kako taprastara predstava dopire ak i u nau evropsku uljuenost! O tome bismo

Documents

GENEALOGIJA MORALA NIETZCHE