GENEALOGIJA TRANSFORMACIJA KLASNIH STRATEGIJA: … · KLJUČNE REČI: buržoazija, Fuko, klasne strategije, moć/znanje, diskurzivne prakse ABSTRACT: This article is a genealogical

Dušan Marinković1 Originalni naučni radDušan Ristić UDK 316.343.62(4)»17»Odsek za sociologiju 316.323.6–058.232 (4)»17»Filozofski fakultet 316.462:316.2 Fuko M.Univerzitet u Novom Sadu Primljen: 02.04.2017. DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1703253M

GENEALOGIJA TRANSFORMACIJA KLASNIH STRATEGIJA: VIDETI, GOVORITI, ZNATI2

Genealogy of The Transformations of Class Strategies: To See, To Speak, To Know

APSTRAKT: Rad predstavlja istraživanje čiji je cilj da testira hipotezu o genealogiji transformacija klasnih strategija buržoazije u Evropi osamnaestog veka. Ta hipoteza se oslanja na Fukoov genealoški metod i jedno opštije shvatanje koje pretpostavlja da je moć istorijska kategorija i da kritika i dekonstrukcija „starog“ hobsovskog dijagrama moći i suvereniteta otvara mogućnost za genealoško istraživanje klasnih strategija buržoazije. U radu nije pitanje da li je buržoazija dominantna, već kojim se diskurzivnim strategijama i praksama moći/znanja služila da legitimiše dominaciju. Tvrdimo da je istorijska pojava klasnih strategija buržoazije za posledicu imala ne samo novi način spacijalizacije racionalnosti u zapadnoevropskim društvima, već i novi način odnošenja prema životu. Cilj tih strategija nije više bilo osiguranje starog poretka suvereniteta. One su pre bile usmerene ka razvoju produktivnosti, ali i izraz težnje da se očuvaju stečeni ekonomski i biološki balansi. Ti hibridni modusi praksi moći/znanja koje u radu nazivamo klasnim strategijama, poslužiće buržoaziji kao sredstvo i oruđe da uspostavi političku, pravnu i državnu kontrolu kroz ideološku strategiju univerzalizacije i racionalizacije. U radu zaključujemo da je osamnaesti vek u Evropi značio pojavu novih, suptilnijih formi i praksi klasnih strategija koje su implementirane u polje društvenosti kroz procese institucionalizacije i etatizacije, odnosno kroz razvoj diskurzivnih praksi koje označavamo terminima: videti, govoriti, znati.KLJUČNE REČI: buržoazija, Fuko, klasne strategije, moć/znanje, diskurzivne prakse

ABSTRACT: This article is a genealogical research based on the hypothesis on transformations of class strategies of bourgeoisie in the 18th Century Europe. It relies on the Foucault’s genealogical method and general assumption that power has

1 [email protected] Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekta finansiranog od strane Ministarstva

prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, pod nazivom Promene u društvenoj strukturi i pokretljivosti kao činioci evropskih integracija Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na AP Vojvodinu, broj 179053.

254 SOCIOLOGIJA, Vol. LIX (2017), N° 3

its own history and that deconstruction of “old” Hobbesian diagram of power and sovereignty opens the possibility for the genealogical research of the class strategies of bourgeoisie. The question is not whether the bourgeoisie is the dominant class, but what discursive strategies and practices of power/knowledge were at stake in the processes of the legitimization of domination. We claim that historical emergence of the class strategies signified new ways of spatializing rationality in Western Europe, but also the new approach to life. Their aim was not to support the status quo in ancien régime but to enhance the productivity and to preserve the economic and biological balances. Those hybrid moduses of practices of power/knowledge that we call class strategies were the tools of bourgeoisie in the processes of the establishment of political, legal and state control with the ideological strategies of universalization and rationalization. We conclude that 18th Century in Europe was the period of the appearance of new, subtle forms and practices of class strategies that needed to be implemented in the emergent field of the social, through the processes of institutionalization and etatization. This century was also the time for development of discursive practices identified in terms: to see, to speak, to know.KEYWORDS: bourgeoisie, Foucault, class strategies, power/knowledge, discursive

practices

Valjalo je biti naivan poput Bodlera pa zamišljati da jeburžoazija glupa i čestita. Ona je pametna i cinična. (Fuko, 2012a: 54)

Uvod: mesto buržoazije u Fukoovoj analitici

Ovaj rad predstavlja pokušaj da se korišćenjem Fukoovih ideja – kao kutije za alat [tool-kit] (Fuko, 2010a: 92; Foucault, 1980a: 143; Weeks, 1982: 117) – pronađe prostor u kojem može da se testira hipoteza o genealogiji transformacija klasnih strategija buržoazije. U tom smislu, naša početna hipoteza glasi: kada suvereni oblici moći i aristokratija ancien régime-a gube svoj legitimitet koji se temeljio na militarističkom konceptu – na konceptu rata3 (Gouldner, 1976: 206), buržoazija u svom usponu koristi potpuno drugačije strategije za svoju klasnu legitimaciju. Nasuprot „istrošenim“ mehanizmima moći, koji u starom poretku suvereniteta tradicionalno obavljaju dve funkcije, „funkciju rata i mira” (Fuko, 2012b: 151), buržoazija će otpočeti legitimaciju svog istorijskog uspona kroz trijedar4 društvenih praksi moći/znanja – videti-govoriti-znati. Ipak, treba odmah na početku reći da to ne znači i potpuno odsustvo tehnologije rata. Tu je Karl Šmit (Carl Schmitt) u pravu, kada se poziva na Šumpetera (Joseph Schumpeter),

3 O Fukoovoj koncepciji rata i suvereniteta više videti (Fuko, 1998b: 111–122 [Rat i suverenitet kod Hobsa]). Fuko primećuje da Hobsov koncept prvobitnog rata nije onaj u kojem ima bitaka, krvi, leševa, jer radi se o (stalnom) stanju rata, a ne o samom ratu (Fuko, 1998b: 113) koji traje određeno vreme. U tom smislu, „Hobsov diskurs je jedno ‘ne’ ratu“ (Fuko, 1998b: 119).

4 U radu će na više mesta biti korišćen pojam trijedra, koji upućuje na figuru/model koji nam omogućava da ukažemo na to da se Fukoova analitika sastoji od samo naizgled različitih prostora i područja. Fuko je takođe, u svom radu koristio ovaj pojam. Više o tome smo pisali u: Marinković and Ristić, 2016a: 83–84.

Dušan Marinković, Dušan Ristić: Genealogija transformacija klasnih strategija 255

i smatra da bi bilo „pogrešno verovati da je politička pozicija (buržoazije, prim. aut.) stečena pomoću ekonomske nadmoći...’esencijalno neratnička’ (Šmit, 2001: 52), jer „ekonomski fundiran imperijalizam“ (Šmit, 2001: 52) upravo će morati da prizove stare obrasce nasilja i rata.

Naša hipoteza podrazumeva da su u podnožju velike suverene vlasti, počevši od kraja sedamnaestog i početkom osamnaestog veka, na teritoriji Zapadne Evrope počele da se umnožavaju tanke razgranate genealogije pogleda, govora i znanja kao novih društvenih strategijâ i racionalnosti čiji je nosilac prvobitno bio neposednički sloj buržoazije, buduća tehnička inteligencija. Dakle, polazimo od ideje da je zahvaljujući genealoškom istraživanju, moguće uočiti promene u oblicima i sadržajima moći, znanja, diskursa i praksi, posebno kroz primer onoga što ćemo u radu nazvati klasnim strategijama. Pretpostavka za takvo shvatanje je da tek kada se stari hobsovski dijagram moći i suvereniteta slama, odnosno transformiše i dekonstruiše kroz različite društvene strategije buržoazije, novi oblik moći stiče svoju istoričnost. Iz tog razloga, napuštajući hobsovski model analize suvereniteta i poretka, postavljamo hipotezu koja predstavlja nastavak rada na Fukoovoj genealogiji i njegovom shvatanju moći/znanja – da istorija moći postaje moguća tada kada moć (a ne više hobsovska koncepcija vlasti) počinje da se artikuliše i eksplikuje kroz diskurzivne prakse kao hibridne moduse5 društvenog života: videti, govoriti, znati.

Naravno, kod Fukoa nema nikakve teorije buržoazije, nema čak ni jasno izolovanog analitičkog polja njenog istorijskog uspona i njenih političkih, kulturnih i društvenih praksi (strategija) – samo rasuta i nepovezana analitika (i kritika) jedne „licemerne” klase i njenih strategija dominacije, da bi se sačuvalo stečeno – bogatstvo (Fuko, 2012a: 49). Kao što nema ni teorije moći, niti teorije diskursa. No, pre nego što odredimo fukoovski alat za analitiku promena strategija buržoazije kao nove klase, treba primetiti izvesnu zbrku oko Fukoovog shvatanja buržoazije.

Iako zaista nije imao nameru da ponudi nikakvu teoriju buržoazije i njene dominacije, ona je kao „bočna”, „sporedna” hipoteza stalni pratilac njegove arheologije i genealogije, posebno njegove analitike moći. Međutim, na onim mestima gde se eksplicitno poziva na buržoaziju i kada koristi taj pojam, to je u većini slučajeva sa izvesnom dozom ironije i odbojnosti. Ona za njega jeste inteligentna, ali uvek ostaje cinična. Očigledno da višestruko korišćenje reči „naivan”, kada se radi o odnosima drugih prema buržoaziji, pretpostavlja njeno „lukavstvo”. Kao što će na fukoovskom tragu to primetiti i Delez (Deleuze): „Tipičan čovek kapitalizma nije Robinzon, već Odisej, lukavi plebejac” (Delez i Gatari, 1995: 125).

Takav stav prema buržoaziji možemo pronaći na više mestâ, u intervjuima: „Treba imati pomalo naivan optimizam dendija iz XIX veka da bi se umišljalo da je buržoazija glupa. Naprotiv, treba računati sa njenim genijalnim potezima” (Fuko, 2014a: 23–24). Ili na nekoliko mestâ u prvom tomu Istorije seksualnosti (volja za

5 Termin modusa navodimo u značenju koje definiše Bruno Latur (2015), kako bismo istakli da govorimo o formama, ali bez formalizma. Taj termin takođe označava identifikaciju promena u kvalitetu i intenzitetu asocijacija, među akterima i praksama ili protežnost praksi koje „pokrivaju“ različite mreže asocijacija.


znanjem): „Tako se, po svojoj ćopavoj logici, kreće licemerje naših građanskih društava (sociétés bourgeoises)” (Fuko, 2006: 10); „Potvrda seksualnosti koja nikada nije bila potčinjena s većom strogošću nego u doba licemerne buržoazije, prezaposlene i proračunate...” (Fuko, 2006: 14).

Iz pozicije analize u ovom radu, čini se besmislenim svrstavanje Fukoa, odnosno njegovih stavova o buržoaziji u bilo kakve političke blokove. Otuda možda i ne zaslužuje značajnije mesto Sartrov (Jean-Paul Sartre) komentar da je Fuko predstavljao „poslednju ideološku branu buržoazije!” (Fuko, 2010b: 197). Da, Fuko je rođen i odrastao je u „visokom (haute) buržoaskom komforu” (Miller, 1993: 39). Njegova biografija je biografija korišćenja svih buržoaskih institucija njegovog vremena (Ven, 2014; Eribon, 2014), isto kao što je marksizam u početku „bio delo inteligencije koja obilazi knjižare...i s ljubavlju posećuje muzeje – dakle inteligencije koja imala slobodnog vremena...” (Gouldner, 1980: 445). Da, Engels je rođen u buržoaskoj porodici. I on i Marks su prihvatili i „utelovljavali kulturu zapadnog univerziteta. Marks je bio proizvod i poznavalac visoke evropske kulture. On je Getea znao napamet. Eshila je čitao u originalu; beskrajno je cenio Šekspira...kakva god bila konačna sudbina marksizma, on je izvorno – delo Zapada” (Gouldner, 1980: 445–446). Marks – najveći buržoaski mislilac devetnaestog veka? Ili treba Marksa konačno odvojiti od marksizma – tog velikog buržoaskog projekta?

Marksizam je u okviru misli XIX veka riba u vodi: to jest, na svakom drugom mestu on prestaje da diše. Ako se on suprotstavlja „buržoaskim” teorijama u ekonomiji, i ako u tom suprotstavljanju ističe radikalno vraćanje istoriji, taj konflikt i to isticanje se baziraju ne na obuhvatanju čitave istorije, nego na događaju koji čitava arheologija može precizno odrediti i koji je na isti način obilježio i buržoasku i revolucionarnu ekonomiju XIX veka. Njihov sukob uzalud izaziva talase i nabore na površini: to je samo slaba i bezazlena bura. (Fuko, 1971: 308)

Ili treba marksizam odvojiti od komunističke partije? Kako Fuko kaže: „Bila je to institucija koja ojačava sve vrednosti najtradicionalnijeg buržoaskog života – sve vrednosti koje sada želi da odbaci” (Miller, 1993: 62). Fuko – poslednja brana buržoazije? „Jadna buržoazija! Da nije imala nikog drugog da je brani, do mene, odavno bi izgubila vlast!”– uzvraća Fuko (2010b: 197).

Buržoazija je, počevši od šesnaestog veka, paralelno sa reformacijom, otpočela svoj uspon i iznalaženje strategija legitimacije za ono što će se kasnije pretvoriti u hegemoniju, ili veberovski rečeno, bila je u potrazi za novom vrstom sociodiceje (Morgan and Wilkinson, 2001: 199; Weber, 1946: 271; Swedberg, 2003: 274) sopstvene dominantne pozicije.

Nije postojala buržoazija koja je mislila da ludilo mora da bude isključeno ili da se dečja seksualnost mora potisnuti...buržoaziju je baš briga za ludake, ali procedure isključivanja ludaka su, počev od XIX veka i u skladu sa određenim preobražajima, iznedrile neku političku dobit, možda čak i izvesnu ekonomsku korist, koje su konsolidovale sistem i omogućile mu da funkcioniše kao celina (Fuko, 2012c: 105–106).


Iz ovih iskaza vidimo da se Fukoovo interesovanje nije zaustavilo na pragu prepoznavanja buržoazije kao klasnog subjekta. Utoliko značaj fukoovske genealogije društvenih strategija i klasne dominacije buržoazije, s obzirom da pre nego što je uopšte i mogla da ostvari dominaciju tokom devetnaestog veka, ona je morala da se formira kao klasa: „Prvo je postojala dinamična primena striktne kontrole prvenstveno na sopstvenim članovima” (Drajfus i Rabinov, 2017: 259). Zato su, kako tvrde Drajfus i Rabinov (Hubert L. Dreyfus and Paul Rabinow), „tehnologije ispovesti i s njima povezano interesovanje za život, seks i zdravlje, na početku bili primenjivani od strane buržoazije na samoj sebi”, da bi tek krajem devetnaestog veka te „tehnologije” bile „primenjene na radničku klasu” (Drajfus i Rabinov, 2017: 259). Pored toga, Fuko je prepoznao da buržoaziju ne zanimaju ludaci, već moć koja se odnosi na ludake; takođe i činjenicu da nju ne zanima seksualnost deteta, već sistem moći koji se na nju odnosi; „buržoaziju je baš briga za prestupnike, za njihovu kaznu ili njihovu rehabilitaciju, koja nije od nekog naročitog interesa u ekonomskom smislu”, ali „iz skupa mehanizama kojima se prestupnik kontroliše, prati, kažnjava, reformiše, za buržoaziju izranja jedan interes koji funkcioniše unutar opštijeg ekonomsko-političkog sistema” (Fuko, 2012c: 105–106). O tome Fuko takođe piše i u jednom drugom tekstu:

„Može se reći da je strategija moralizovanja (kampanje o zdravlju, radničkom smeštaju, klinikama, itd.) radničke klase bila strategija buržoazije. Može se čak reći i da ju je ta strategija definisala kao klasu i omogućila joj da sprovede svoju dominaciju. Ali reći da je buržoazija, na nivou ideologije i svojih projekata za ekonomsku reformu, delovala kao neka vrsta realnog, a ipak fiktivnog subjekta, izmislila i nametnula silom tu strategiju dominacije – to se prosto ne može reći” (Foucault, 1980c: 203; Drajfus i Rabinov, 2017: 259).

Zbog toga je Fuko i konstatovao da su za njega pojmovi „buržoazije” i „interesa buržoazije” bez stvarnog sadržaja (Fuko, 2012c: 105) za one pojave čije je tranformacije pokušavao da opiše, pre svega za seksualnost, represiju, zatvaranje, isključivanje, azile, ludilo.

Od kulture straha do kulture utilitarnosti:novi poredak života u Evropi osamnaestog veka

Osamnaesti vek predstavljao je višestruku istorijsku prekretnicu. On je bio neposredno „istorijsko a priori” (Fuko, 1998a: 137) – nas modernih (Latur, 2012), koji ćemo nastaviti sa proširivanjem i umnožavanjem onih matrica napretka i razvoja koje nam podaruju identitet modernosti. Veliki lomovi, diskontinuiteti, prekidi, u odnosu na Stari režim nisu samo razgradili stare dijagrame moći i vlasti. To je istovremeno bio i vek sažimanja predrevolucionarne i postrevolucionarne rasutosti u mehanizme, dispozitive, tehnologije i institucije jednog novog poretka. No pre velike Revolucije i pre tranzicije novog disciplinarnog režima i njegovih mehanizama – i pre konačne erozije starih suverenih oblika moći – u osamnaestom veku se slomio „biološki ancien ŕegime” (Braudel, 1992: 64), kao i stari poredak


straha: od bolesti, varvara, inkvizicije, od izgovorene reči, od suverenove odluke o životu i smrti. Dugo vremena kultura Evrope je bila kultura straha (Delimo, 1987; 2013). Bez razumevanja tih lomovâ, diskontinuitetâ i prekidâ, ne bi se mogao razumeti ni istorijski uspon buržoazije, ni njene strategije, niti transformacije njenih strategija ka modusima: videti, govoriti, znati.

Ako i postoji igra velikih brojeva u starom biološkom poretku, do osamnaestog veka, to su brojevi koje valja „izmisliti”, kako kaže Brodel (Braudel, 1992: 20), jer preciznije statistike i evidencija nema. Stara igra brojeva, to je igra smrti koja ima lice velike epidemije – kuge, pre svega. Svakom napretku i rastu, ekonomskom ili demografskom preti igra velikog nestajanja. Teško se oporavljaju evropski gradovi u starom poretku nakon kuge. Posle nje to više nisu isti gradovi. Kuće, palate, zidine, trgovi, ulice su stare strukture – ljudi su novi, oni što su preživeli i oni koji su tek pristigli kao stranci. Ali posle epidemije valja prvo obnoviti demografiju. Za strance više nisu zatvorene gradske kapije. Njih valja što pre otvoriti za one koji su na drugim mestima preživeli bolest. Tada je svaki stranac dobrodošao i stare zabrane više ne važe. Jer sa sobom oni će doneti nove veštine, znanja, umetnost, ukuse, začine, običaje, jezike, ali će prihvatiti i dragocenost gradske slobode. Izmešaće se kuhinje, običaji, reči i krv. Stranci će prihvatiti model policijskog disciplinarno-higijenskog režima koji je privremeno uveden da bi se bolest zaustavila i kontrolisala, a prerašće, kasnije, u stalni dispozitiv biopolitičke regulacije urbanog društvenog života mnoštva. Nove prostorne strategije, ili prostorom oposredovano umnožavanje discipline, uticalo je na nastanak poretka koji je Fuko nazvao „disciplinarnim društvom“ (Fuko, 1997). A te schémas disciplinaires će zahtevati „strogu prostornu podelu, brižljivi nadzor, detaljnu inspekciju i red” (Elden, 2003: 243).

Naredni porast stanovništva koji će biti poticaj budućoj dinamici kapitalističke privrede, revolucija, rasta gradova i novih trgovačkih puteva nije manje posledica onih dispozitiva bezbednosti i režima kotrole koji su kao privremeni uvedeni da bi se sprečila i upoznala bolest (Fuko, 2014b: 27–28; Fuko, 2002: 64–65). Stabilizovani život bio je više posledica, efekat higijensko-policijskih režima – Medizinischepolizei (Foucault, 2001: 140), nego još uvek polu-alhemijske i polu-šamanske medicine. Još su to „mračni lekarski postupci” (Fuko, 2013: 18). No kada ti privremeni režimi postanu stalni dispozitivi i deo rutine svakodnevnog života, kada se prihvate kao model „hegemonije” pristanka (Gramsci, 2000) bez kojeg nema poretka, tek tada će medicina moći da usmeri svoj pogled ka izolovanom bolesnom telu. Tek tada će ona sebi omogućiti razvoj od primarne, preko sekundarne do tercijarne spacijalizacije (Fuko, 2009: 34–35; Philo, 2000).

Kapitalizam u toj igri smrti i straha još ne može čvrsto da računa na porodicu kao strateški prirodni (Hegel, 1986: 262) i društveni resurs oko kojeg će buržoaska ekonomija moći da se reorganizuje (Gouldner, 1976: 199). Da računa na nju kao na postojanu vremensku, društvenu, privrednu i biološku strukturu koja brine o narednim generacijama – jer pod tamnim plaštom velike bolesti nestaju cele porodice, raspadaju se srodničke strukture – nema nasleđa. Nema izvesnosti međugeneracijskog transfera stečenog bogatstva, imetka, kuća i


manufaktura, veština i njihovih tajni koje se prenose s generacije na generaciju: „Nakon crne kuge, polovinom 14. stoleća, i epidemijâ koje su joj usledile i otežale njene udarce, nasledstva se dele između nekoliko ruku“ (Braudel, 1992: 21). Kada to bude moguće, tek u podnožju osamnaestog veka, buržoazija će se snažno osloniti upravo na porodicu i njenu unutrašnju prokreativnu snagu da stečeno prenese na druge. Tek time će otpočeti istorija privatnog života – ona je tek istorija buržoazije, njene porodice i usložnjavanja njenih unutrašnjih prostora (Fabr, 2002; Farž, 2002; Pero, 2002). Otuda i Marksov prezir upravo prema buržoaskoj porodici koja se trudi da stekne i prenese: „Buržoazija je s porodičnog odnosa strgla njegov dirljivo sentimentalni pokrov i svela ga na čisto novčani odnos” (Marx i Engels, 2008: 568–569). Njena strategija spoljašnjosti odnosa sa drugima po pitanju vlasništva kao njenog klasnog identiteta mogla se Marksu učiniti kao „sebična računica” (Marx i Engels, 2008: 568), ali je ona u unutrašnjim strategijama bila altruistička i racionalna, kalkulativna na duže staze. Računala je i na generacije koje dolaze posle nje. Buržoazija je imala „altruističku komponentu vlasništva” (Gouldner, 1976: 197). Da sačuva, akumulira i prenese – to je bila njena strateška igra unutrašnjosti. Jer akumulacija na granici starog i novog biološkog poretka do osamnaestog veka nije mogla da ima funkciju kasnije akumulacije kapitala. Ona je bila strategija sećanja na bolest, glad, stalne nestašice, pljačke koje su mogle da je ostave bez reprodukcije:

Zaslugu za uspehe pojedinaca gotovo uvek treba pripisivati onim vrednim marljivim porodicama koje su se veoma uporno trudile da postepeno uvećaju svoje bogatstvo i svoj uticaj. Njihova ambicija bila je udružena sa strpljenjem i ostvarivala se u dugim razdobljima... Tako postupati znači posebno istaći, kada je reč o Zapadu, ono što grubo nazivamo rečju koja se kasno nametnula, povešću buržoazije, koja je bila ona društvena snaga na koju se kapitalistički proces oslanjao, tvorac ili korisnik postojane hijerarhije koja će predstavljati kičmu kapitalizma... (Brodel, 1989: 81)

Tu je i strah od promene klime, malo ledeno doba u Francuskoj za vreme Luja XIV. Stari plovni putevi su presečeni, trgovina obustavljena, umire se od hladnoće, ne samo od gladi. Godina 1690. bila je kritična, najhladnija koja se pamti. Materijalni život – dakle, upravo ono što će biti prepoznatljivo lice buržoazije, njen istorijski identitet – sve je to vekovima kolebljivo, nestabilno, opasno, promenljivo. Stolećima ne može dugoročno da se planira. Evropom vlada strah od cikličnosti epidemija i gladi, koje ne dozvoljavaju da se ustali predvidljiva dramaturgija svakodnevice – da život i društvene prakse postanu rutine i rituali bez ceremonijala. Akumulirani kapital još uvek je više bogatstvo koje će se kao ušteđevina potrošiti u kriznim periodima gladi, bolesti, opšte nestašice i porasta cena, a manje kapital koji se ulaže za budućnost. Firenca, najsvetlija tačka renesanse, od četrnaestog do kraja osamnaestog veka pamti ukupno 111 godina gladi, dobrih žetvi – samo 16 (Braudel, 1992: 68). Često se zaboravlja da je i raskoš renesanse rođena usred kuge i gladi, oskudnosti i skromnosti koja je način života i onog mnogo šireg Mediterana (Brodel, 2001: 57, 135) – Evrope. Telo u renesansi duboko je zasečeno velikom smrtnošću i nehigijenom; zasečeno bolestima i još nerazvijenom medicinom; zasečeno najezdama sa istoka i juga, političkim nestabilnostima i lokalnim obračunima i ratovima.


Evropa je, čini se, više od raznih vrsta nesreća, nego od blagostanja, konstituisala svoja znanja i identitet: od bolesti, kuge, gube, jeresi, ratova, progona, najezda, upada. Od ratova – tehnologiju, taktike, strategije, teritorije, geografiju, kartografiju i mape kao instrumente moći/znanja (Fuko, 2012d: 79; Marinković i Ristić, 2016b); od bolesti – medicinu, higijenu, nadzor, disciplinu, telo; od upada i najezdi – znanja o drugome i stranom; od jeresi – inkviziciju, ispovesti i priznanja, postupke mere, istrage, ispitivanja (Fuko, 1990: 18); od pokajanja – analitiku verbalnog priznanja (Foucault, 1994: 126), „policiju iskaza“ (Fuko, 2006: 23); od progona – zatvor i geto; od gube – binarnu podelu, odvajanje, geoepistemologiju azila; od kuge – geoepistemologiju kontrole, nadzora, praksi klasifikovanja; od nehigijene – „medicinsku policiju“ (Fuko, 1998b; Foucault, 2001: 140), Polizeiwissenschaft (Foucault, 2001: 138), policiju „koja osigurava tihu higijenu jednog uređenog društva“ (Fuko, 1998b: 104); od dispozitiva – populaciju (Fuko, 2014b).

Ima pravo Žerar Delanti (Delanty, 1995: 2) kada tvrdi da: „Nije moguće videti evropsku istoriju kao progresivno otelotvorenje velike ujedinjujuće ideje, jer su ideje same proizvod istorije... Evropska ideja bila je više proizvod konflikta, nego konsenzusa“. Gladi, bolesti, epidemije, masovne smrti, to nisu neočekivane slučajnosti. Oni su ciklični ritmovi koji uspostavljaju balans u starom biološkom poretku. Vekovima, balans života je bilans smrti. Evropski letopisi sve do osamnaestog veka su letopisi naglog nestajanja i sporog oporavka: porodica, celih gradova i regija, privrede, zanata, trgovine. Ali masivnost i intenziteti opasnosti i pretnji ne mogu se prepustiti jedino prirodnom ritmu i ciklusima. Oni uvek odnose previše, uvek više nego što se očekivalo. Upravo zato se mora intervenisati.

Te intervencije u biološko-prirodnom poretku, koje u radu identifikujemo kao klasne strategije, predstavljale su pokušaj da se iznađu tehnologije ravnoteže, trajniji balansi, da bi se očuvalo ono što je akumulirano kao društveno, privredno, kulturno, a ne samo biološko. Dakle, ne samo društvene i političke tehnologije da bi se očuvao goli život, biološki poredak visokog nataliteta i visokog mortaliteta, već da se očuva ono što je zajednički proizvod: samo društvo, gradovi, privrede, kulture, trgovine: „Ako se dovoljno brzo ne uspostavi ravnoteža, tada posreduju vlasti“ (Braudel, 1992: 66). Jednom, kada se uspostavi privremena ravnoteža, te će intervencije vlasti biti zatvaranje kapija pred strancima, jer svaki je stranac u krhko uspostavljenoj ravnoteži gradova-zajednica nosilac potencijalnih opasnosti, bolesti, zaraze, pljačke. Drugi put, kad bolesti i gladi poremete ravnotežu, opet će intervenisati vlasti: stranci su sada dobrodošli da postanu građani opustelih gradova. To je na primer, uradila Venecija liberalizujući svoje ukaze o migrantima polovinom četrnaestog veka, ali to će biti model i za druge evropske gradove i regije.

Sve do praga našeg osamnaestog veka (Foucault, 2015: 249) ne može se naslutiti ni eksponencijalni rast populacije, ni globalizujuća progresivnost industrijskog kapitalizma, ni hegemonističke strategije buržoazije – ni Revolucija. Trebalo je skrenuti pogled sa velikih istorijskih narativa ratova, carstava, suverenih oblika vlasti i usmeriti ga tamo gde i Norbert Elijas (Elias) ili Fuko, ili Brodel, Dibi (Georges Duby), Le Gof (Jacques Le Goff), Ladiri (Emmanuel


Ladurie), Blok (Marc Bloch), Fevr (Lucien Febvre), koji nisu oklevali da promene vide tamo gde ih „velika” istorija nije očekivala – u neuglednom sivilu svakodnevnog života; u prašnjavim policijskim i bolničkim arhivima; u malim lokalnim događajima. Evo gde Fuko naslućuje promenu:

„Krajem srednjeg veka guba je iščezla iz zapadnoga sveta. Na rubovima naselja, pri kapijama gradskim, ostaju opustela prostranstva koje je zlo prestalo da pohodi, ali ih je za sobom ostavilo neplodnima i zadugo još nenastanljivima. Vekovima će ta prostranstva pripadati neljudskom. Od četrnaestog do sedamnaestog veka ona će očekivati i čudnovatim basnama podsticati jedno novo ovaploćenje zla, drugo iskrivljeno lice straha, obnovljene čini očišćenja i isključivanja” (Fuko, 2013: 15).

Gotovo istovremeno, sa iščeznućem epidemija, zaustavile su se i najezde i pljačkaški upadi, a prinosi žitarica sve su veći, kao i bilja koje je pristiglo iz Novog sveta – kukuruza i krompira. Tri činioca sasvim dovoljna da se stanovništvo biološki oporavi i pređe poznatu granicu održivosti starog biološkog poretka. Od polovine osamnaestog veka može se opaziti uspon koji više nije imao padova. Ali, kako upozorava Fernan Brodel (Braudel, 1992: 21) – ne treba bezuslovno hvaliti demografske poraste: „Oni su nekad bili pogodni, nekad pogubni. Stanovništvo u porastu menja svoje odnose prema prostoru koji zauzima...ono prekoračuje ‘kritične pragove’ i svaki put cela se struktura dovodi u pitanje“. Tek što se biološki konsolidovalo uz blagi, ali trajni rast – već se rađa novi strah. Maltus (Malthus, 1998) je u tome video zakonitost nove opasnosti: ne više strah od starog poretka smrti, već strah od novog poretka života koji počinje da buja. Upravo kada je produktivnost u osamnaestom veku počela da pobeđuje smrt, nestašicu, oskudicu, glad, a disciplinski higijenski režimi pobedili epidemije, Maltus je bio u strahu da će se produktivnost života staviti iznad produktivnosti resursa. Treba se setiti da se Maltusov strah javlja usred sloma starog poretka, usred uzleta produktivnosti, usred privrednog optimizma fiziokrata i merkantilista. Maltusov strah još uvek je živo sećanje na mogućnost nestašice, upravo kada hrane ima – ali sada više nema starog balansa epidemija i velikih mortaliteta, već bujanje života.

Jedan primer naslućuje velike transformacije: „U XVI stoleću stranog prosjaka neguju i nahrane pre nego što ga oteraju. Početkom XVII stoleća briju ga. Kasnije, šibaju ga, a na kraju stoleća, krajnja je kazna zatočenje“ (Gaston Roupnel, prema: Braudel, 1992: 70). Rađaju se nove tehnologije, novi poredak u kojem buržoazija mora da zaštiti bogatstvo – rađa se disciplinarno društvo (Ristić and Marinković, 2016). To „’veliko zatvaranje’ siromaha, ludaka, delinkvenata...jedan je psihološki aspekt racionalnog društva 17. veka, neumoljivog u svojoj racionalnosti. Ali ono je možda gotovo neizbežna reakcija pred porastom bede u jednom teškom stoleću“ (Braudel, 1992: 70).

Racionalnost u tom smislu nije nikakva transcendencija; racionalnost, je, kao i istina „od ovog sveta“ (Fuko, 2010c: 132). Fuko je u svojim istraživanjima pokazao kako se različiti oblici racionalizacija upisuju u prakse, odnosno sisteme praksi i kakve uloge i značaj one imaju. Jer, nema praksi bez određenog režima racionalnosti ili drugačije rečeno, skupovi diskurzivnih praksi se uvek


artikulišu kao režimi racionalnosti (Foucault, 1980b; Fuko, 2014a). U kontekstu ovog rada, te forme racionalnosti i prakse moći/znanja, prepoznate su kao novi oblici društvenih strategija i kao novi odnos prema životu – kao jedan autentični odgovor evropskih društava na ugrožavajuće cikluse koji stalno prete. Upravo će te prakse racionalizacije prihvatiti buržoazija u izgradnji građanskog društva, javnosti i njenih institucija da bi zaštitila stečeno. Konačno, kroz izgradnju buržoaske države i njenih aparata: „Kapitalizam je odnosio pobedu tek onda kada bi se poistovetio sa državom, kada je sam bio država“ (Brodel, 1989: 77). Ta će racionalnost biti iskorišćena kao ključni ideološki dispozitiv za legitimaciju uspona buržoazije, kroz transformaciju njenih klasnih strategija u: videti, govoriti, znati. Rađanje novih kaznenih praksi i njihova institucionalizacija takođe je izraz težnje da se očuvaju stečeni ekonomski i biološki balansi: Novi „kazneni pravosudni sistem nije proizvod ni plebsa, ni seljaštva, ni proletarijata, već prosto i jednostavno buržoazije, kao važno taktičko oruđe u igri podela koju je želela da uspostavi” (Fuko, 2012e:29).

Tranzicija biopolitičkog dijagrama značila je dakle, novi odnos prema životu. On više nije ono što treba prepustiti ciklusima velikih gubitaka, već predmet strategija i tehnologija koji će ga zaštiti da bi se omogućila produktivnost. Život je ono što treba nadzirati; on je ono oko čega se obrazuju diskursi; on je strateški predmet znanja. On više nije pitanje suverenovih odluka o golom životu i smrti (Agamben, 1998). On postepeno postaje predmet regulativnih dispozitiva/tehnologija koje će ga zaštiti i umnožiti, ne samo novim higijenskim i medicinskim praksama, već i arhitekturom i urbanizmom (Foucault, 1984; Fuko, 2014b), naukom i tehnologijom, isto kao i kulturom i ideologijom (Gouldner, 1970). Život je sada trebao novu vrstu sociodiceje koja će opravdati njegov rast i umnožavanje. Kada se od života bude zahtevala produktivnost, to će biti stoga što će kapitalizam hteti od radnika „volju za rad” (Weber, 2005: 121). Ta nova sociodiceja imaće kulturnu formu utilitarizma. U sferi produktivnosti može se pronaći jedan od prvih modela kulturne hegemonije – utilitarizam, ne samo „kao tehnička filozofija, već kao deo popularne, svakodnevne kulture srednje klase” (Gouldner, 1970: 61–62). Kao i svaka kultura, utilitarizam istovremeno deluje i kao moralni zahtev. Jer kapitalizam je kao model produktivnosti „u vreme svog postanka trebao radnike koji će zbog savesti ekonomskoj ekspolataciji stajati na raspolaganju“ (Weber, 2005: 259). Upravo kao novi moralni zahtev produktivnosti, utilitarizam funkcioniše u okviru binarnih opozita: korisno-beskorisno; vredno-bezvredno; rad-lenjost; proizvođačko-potrošačko, te konačno sve to uobličava u dihotomiju normalno-patološko (Gouldner, 1970: 65). U tom smislu, Fuko primećuje da u ideologiju proletarijata prodiru moralistički stavovi: „Određen broj buržoaskih ideja koje se tiču pravednog i nepravednog, krađe, vlasništva, zločina, zločinca” (Fuko, 2012e: 30). To je ono što ćemo pronaći i u klasičnoj sociologiji pod pojmom anomije (Durkheim, 1984; 2005), koja preti uspostavljenoj organskoj solidarnosti podele rada.

Jer industrijsko društvo zahteva da bogatstvo bude neposredno u ru kama ne onih koji ga poseduju, već onih koji omogućuju da se iz njega izvuče dobit tako što će raditi na njemu. Kako zaštititi to bogatstvo?


Naravno, strogim moralom: otud taj strahoviti plašt moralizacije koji se spustio na stanovništvo u XIX veku. Pogledajte strahovite kampanje hristijanizacije radnika, koje su se odigrale u to vreme. Valjalo je bezuslovno uspostaviti narod kao moralni subjekt... (Fuko, 2012a: 49)

U tom smislu je važno naglasiti transformaciju u genealogiji klasnih strategija, transformaciju u okviru koje se od jednog partikularnog klasnog zahteva i ekonomske taktike, prešlo na strategiju univerzalizovanja koja sada kao moral treba da ima snagu unutrašnje prinude i samokontrole, a ne više spoljašnjost represije, jer „istovremeno, utilitarizam proširuje univerzalizam” (Gouldner, 1970: 64). Moralna gramatika mnoštva nije njena, već buržoaska, ona se nametala hegemonističkim pristankom: „Može se, dakle, reći da je strategija moralizacije radničke klase strategija koja omogućuje buržoaskoj klasi da bude buržoaska klasa i da sprovodi svoju dominaciju” (Fuko, 2012f: 183). Zato se ne može govoriti samo o praksama kažnjavanja, već o normalizujućim mehanizmima i medikalizujućim dispozitivima koji predstavljaju društvene strategije dominacije. Tako medicina i zdravstveni sistem postaju saveznik i „pomoćnik kaznenog sistema” (Fuko, 2012a: 52).

Dakle, ovde se radi o tranziciji starog dijagrama spoljašnjosti moći i prinuda nad telom u novi dijagram moralnosti, regulatornosti i kulture koji deluje u heterogenoj radničkoj klasi podvojenoj na proletarizovani i neproletarizovani plebs. Kada se odustalo od proizvodnje subjekta i subjektivizacije represijom i zatvaranjem, moralo se preći na nove tehnologije proizvodnje subjektiviteta. Ideologija utilitarizma je taj nerepresivni i hegemonistički mehanizam stvaranja modernog subjektiviteta kapitalizma, koja ima svoje moralne, političke i ekonomske oblike. U skladu sa utilitarnom kulturom i liberalnim načelom laissez-faire trebalo je i moć rasuti, demonopolizovati i staviti je na raspolaganje kao mehanizam svima. Ne više hobsovsko potčinjavanje jednoj volji, već volja za moć svih – to je izgradilo novi dijagram kapilarne strukture moći/znanja koji je premrežio novo tkivo i novu morfologiju – društvo: „Ono što je tada otkriveno – i što je bilo jedno veliko otkriće političke misli na kraju osamnaestog veka – bila je ideja društva” (Foucault, 1984: 242).

Trijedri koji su učvršćivali mrežu starog dijagrama: suveren-kazna-osveta, kraljevsko telo-teritorija-pravo, levijatan-centralizacija-potčinjenost – počinju da blede. Ali zato možemo pratiti izrastanje novih trijedara: produktivnost-utilitarnost-rad, normalizacija-medikalizacija-restitucija, mnoštvo-regulacija-urbanizam, rad-bogaćenje-zdravlje, policija-higijena-medicina, pogled-govor-znanje, koji su svi doprineli labavljenju čvrstine starog suverenog dijagrama. Ose koje su mu davale celovitost su se raspale u heterogena, mikroskopska polja: „Promena temeljne strukture je ono što je omogućilo da se, sa izvesnom koherentnošću, ostvari to preinačenje malih sprovođenja moći. Istina je i da je upravo uobličavanje te nove mikroskopske, kapilarne moći nateralo društveno telo da odbaci elemente kao što su dvor, ličnost kralja. Mitologija suverena više nije bila moguća počev od trenutka u kojem se izvesni oblik moći sprovodio u društvenom telu. Suveren je tada postajao fantastična ličnost, čudovišna i arhaična u isti mah” (Fuko, 2012a: 47). Novi disciplinarni dijagram se više ne


može legitimisati rečnikom suverene, već diskursima i praksama heterogene, individualizujuće i lokalizujuće moći; taj „novi tip moći, koji se više ne može definisati rečnikom suverenosti, je, verujem, jedan od velikih izuma buržoaskog društva; bio je jedno od fundamentalnih oruđa uspostavljanja industrijskog kapitalizma i tipa društva koji je s njim saglasan” (Fuko, 2012c: 109).

Hibridni modusi videti, govoriti i znati – klasne strategije buržoazije

Kada nestaje veliki centralizovani pogled suverena na teritoriju, vojsku, pravo i podanike (pogled usmeren na sopstvenu suverenost), na sopstveno kraljevsko telo (Kantorowicz, 1997), erodira stari trijedar suverenitet-rat-pravo ili suveren-zakon-zabrana (Fuko, 2012g: 124). Stvara se nova topografija rasutih pogleda koji „ulaze u institucije“ i zaustavljaju se na „malim“ događajima, mikro-relacijama, na bolesnom telu, na pokretima u proizvodnji, na ponašanju kriminalaca, na arhitekturi, na rasporedima prostorija, spavaonica, na kretnjama koje upućuju na seksualnost. Novi mikro-pogledi sve više prodiru u unutrašnjost tela, u stvarnu anatomiju, u fiziologiju – u organe ljudskog, a ne kraljevskog tela. To su bili pogledi koji će tajno zasecati leševe (Fuko, 2009: 145; Klestinec, 2010; Cook, 2010; Hagner, 1999) dugo vremena zaštićene religijskom zabranom, da bi se otvorila nova polja znanja. Anatomija je već „izgubila vodeću ulogu koju je imala u renesansi” (Fuko, 1971: 194)”, jer već se gotovo sve zna o mehanici tela. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka „lekari su opisali ono što je vekovima ostajalo ispod praga vidljivog i iskazivog” (Fuko, 2009: 12). No medicinski pogled je tek trebao da dođe do tercijarnog oblika spacijalizacije, a ona je skup kretnji kojima je bolest okružena u jednom društvu i podeljena po povlašćenim i zatvorenim oblastima (Fuko, 2009: 35). To više neće biti stari model bolesnog tela koje je povereno porodici, kući i sobi obolelog. Biće to spacijalizacija bolesti izvan kuće i porodične nege, u prostorima bolnica. Upravo tu je reč o umnožavanju trijedra spacijalizacije na čijem jednom uglu izrasta – pogled, na drugom prostor, a na trećem moć/znanje.

U novog rasutoj topografiji rađaće se drugačiji trijedri: medicina-ekonomija-policija; higijena-grad-populacija; prostor-jezik-smrt (Fuko, 2009: 9); rad-bogaćenje-zdravlje; botanička bašta-kabinet-laboratorija, kapitalizam-populacija-sloboda, bezbednost-teritorija-stanovništvo (Fuko, 2014b). Umesto pogleda usmerenog na pritiske koji ugrožavaju suverenost teritorijalnih granica, rađaće se naučni pogledi usmereni na pritisak u vazdušnoj pumpi (Latur, 2012; Shapin and Schaffer, 1985); ne više pogled na slom teritorijalnih granica, već na prelamanje svetlosti u prizmi. Ne pogled ka kralju ili Bogu, već pogled ka novoj realnosti prirode i društva (u laboratoriji, kabinetu, klinici, zatvoru, fabrici) u kojima je čulo vida dobilo privilegiju – kao čulo evidentnosti. Ne poredak, nego prostori; ne Hobs, nego Bojl (Latour, 2012). Erozija stare političke geografije celovitosti teritorije otvara prostor za deteritorijalizaciju (Delez i Gatari, 1995: 107; Delez, 2011: 57). „Bila je to revolucija u gledanju” (Gouldner, 1976: 195). Očigledno da renesansa nije obnovila samo antički ideal lepog, pre svega lepog


tela. Čini se da je ona skriveno obnovila i model Grčke koja je imala fraktalnu, „razlomljenju strukturu” (Delez i Gatari, 1995: 109). Kao što „Delski savez možemo smatrati fraktalizacijom Grčke” (Delez i Gatari, 1995: 111), novi savez pogleda, govora i znanja možemo smatrati fraktalizacijom narastajućeg zapadnog modela racionalnosti: „između reči i stvari začet je novi savez, iz kojeg nastaju videti i reći” (Fuko, 2009: 12).

I govor je doživeo svoju reteritorijalizaciju i deteritorijalizaciju. Lomile su se reči i stvari (Delez, 2010: 127). Tiha erozija velikog ritualnog i svečanog govora suverena, otvorila je nove puteve uskomešanom, zbrkanom i još nespretnom govoru novog oblika kritičke javnosti u kafanama, salonima, na ulicama (Habermas, 2012; Gouldner, 1976; Marinković and Ristić, 2016c), u potpuno novim prostorima gde se ranije nije mogao sresti – niti kao istinit, niti kao legitiman. Umesto starog modela u kojem glasovi moraju da zaćute dok suveren deli pravdu (Fuko, 1997: 37), umesto represije nad izgovorenim, sada se buržoazija služi „policijom iskaza” i „podstrekom na govor” (Fuko, 2006: 23) koji ugrađuje u aparate nad kojima pokušava da uspostavi dominaciju i da ih etatizuje. Govor otkriva novu geografiju u koju će se smestiti, prostore u kojima će moći da se umnoži: škole, porodice, policiju, sud, univerzitet, ulicu, kafanu, salon, laboratoriju. Sada treba braniti govor, pustiti ga da teče. To je govor o onome o čemu se vekovima ćutalo, govor roditelja o telu i seksualnosti svoje dece, govor o sopstvenom zločinu, zaverenički govor protiv vlasti, govor o političkoj ekonomiji i kapitalu, o političkoj slobodi. „Monopolizmu i tajnom znanju orijentalne tiranije, Evropa suprotstavlja univerzalno saopštavanje saznanja, beskonačnu i slobodnu razmenu govora” (Fuko, 2005a: 46). Taj oslobođeni govor jedan je od presudnih događaja (događaj-govor) u procesu rađanja moderne evropske racionalnosti koji koincidira sa usponom buržoazije i erozijom starog poretka. Govor rasut po društvenom, a ne više kraljevskom telu, istrgnut iz stvrdnute formalne cermonijalnosti i rituala saopštenja starih autoriteta – sada je deo strategije klase u usponu. Ne da bi ga ona ponovo formalizovala svojom dominacijom, nego da bi ga izmestila tamo gde će on moći da posluži kao instrument deritualizacije (Marinković and Ristić, 2016c) i anonimne racionalnosti ekonomije, života i rada. Bila je to buržoaska strategija „razređivanja govorećih subjekata” (Fuko, 2005a: 46).

Ali videti i govoriti, taj novi savez, novi „audio-vizuelni arhiv” (Delez, 1989: 55), koji nagoveštava veliku „mutaciju dijagrama” (Delez, 1989: 47) nema ishodišta u sebi samom. Njegovo će ishodiše biti moć/znanje i istina – ono što čini uporište evropske racionalnosti. U mutaciji dijagrama gubi se stara dominacija znanja o velikim kodifikovanim pravnim i metafizičkim sistemima, bledi stara figura predstave. „Buržoazija savršeno razume da joj nova zakonska regulativa ili novi ustav neće biti dovoljno jemstvo za hegemoniju; shvata da mora da izume novu tehnologiju koja će osigurati irigaciju čitavog društvenog tela, i to do najsitnijih delića, učincima moći” (Fuko, 2014a: 19). „Mala” znanja o telu, mehanici, svetlosti, žitaricama, rudnicima zlata, higijeni, o svakodnevici običnih životnih stvari o kojima vodi računa policija. Znanje o populaciji, ne više o nedefinisanom mnoštvu ili narodu (Fuko, 2014b; Virno, 2004). Ne više govor o epidemijama koji plaši, već racionalna znanja o životu i endemijama o kojima se vodi brižljiva statistika: „mir sitnim činjenicama, rat opštostima” (Ven, 2014: 67).


Drugim rečima, umesto velikih eksplicitnih, suverenih oblika moći, pojavljuje se jedan implicitni, još skriven oblik rasute mikro moći „bez jedinstvenog aparata, bez žarišta i centra” (Fuko, 2012d: 76). Istovremeno, tokom osamnaestog veka, odvija se postepeni proces institucionalizacije i etatizacije ovih rasutih mehanizama govora, pogleda i znanja nad kojima upravo buržoazija pokušava da uspostavi političku, pravnu i državnu kontrolu kroz ideološku strategiju univerzalizacije i racionalizacije. Svakako, dobro su poznate i uveliko umnožene ove stare Fukoove pretpostavke o tranziciji suverene u disciplinarne i rasute mikro moći koje hoće da vide, da saznaju i uspostave nove režime kontrole nad ovim novim diskursima i praksama. U to vreme, u ekonomsko-političkoj borbi za znanjem i njegovom legitimizacijom, intervenisaće država, direktno i indirektno, na četiri različita načina. Prvi je uklanjanje ili isključivanje onoga što bi se moglo nazvati „nekorisna i nesvodiva znanja, ekonomski vrlo skupa; drugo, standardizacija tih znanja, koja je imala za cilj da omogući međusobno prilagođavanje i komunikaciju znanja; zatim, hijerarhijska klasifikacija znanja, sa ciljem da se omogući njihovo međusobno uklapanje, kao i „piramidalnu centralizaciju koja dozvoljava kontrolu tih znanja” (Fuko, 1998b: 219–220). Zbog toga možemo reći da je osamnaesti vek doba u kojem su različiti tipovi znanja bili disciplinovani. Međutim, ono što je ostalo nerešeno i nedorečeno kod Fukoa jeste bliže povezivanje svih ovih procesa sa jednom klasnom formacijom – sa buržoazijom. Naša je pretpostavka da se Fuko nije odlučio za ovo povezivanje iz najmanje tri razloga. Prvo, povezivanje novih disciplinarnih mehanizama i regulatornih dispozitiva moći sa buržoazijom moglo bi da vodi ka onim starim marksističkim izvorima kojih se Fuko davno odrekao. Time bi se morala ponovo obnoviti marksistička teorija buržoaske dominacije, hegemonije i represije, a radilo se upravo o prevazilaženju represivne hipoteze. Naime, „kad bi funkcija moći bila jedino represija, kad bi funkcionisala samo kroz cenzuru, isključivanje, blokiranje, potiskivanje, na način jednog velikog super-ega, kad bi se sprovodila samo na negativan način, bila bi veoma krhka...Daleko od toga da moć sprečava znanje, ona ga proizvodi” (Fuko, 2012h: 64). Buržoazija postaje strateški strukturalni nosilac produktivnih oblika moći.

Drugo, neposrednim povezivanjem buržoazije sa novim oblicima rasute moći, znanja i diskursa teško bi se moglo izbeći pitanje ideologije, a Fukoova pozicija je jasna: „Ni ideologija ni represija” (Delez, 2011: 55). Uplitanje ideologije vodilo bi iznova ka Marksu i marksističkom konceptu ideologije, koji, čini se, Fuko nije mogao u potpunosti da prevaziđe: „ja se distanciram, čini mi se, i od marksističke i od paramarksističke perspektive. Što se tiče prve, nisam od onih koji pokušavaju da tačno utvrde učinke moći na nivou ideologije. Pitam se, naime, da li, pre nego što se postavi pitanje ideologije, ne bi bilo više u duhu materijalizma da se prouči pitanje tela i učinaka moći na njemu. Jer ono što mi smeta u tim analizama, koje prvenstvo daju ideologiji, je to što se uvek pretpostavlja neki ljudski subjekt čiji je model dala klasična filozofija i koji bi bio obdaren svešću koje bi se moć dočepala” (Fuko, 2012h: 64). Dakle, ovde je Fuko izbegao klasu i klasnu ideološku svest buržoazije kao proizvod jednog već oformljenog subjekta.


To neposredno vodi i ka trećem razlogu koji je više epistemološko-metodološkog karaktera. Naime, ukoliko se buržoazija pretpostavi kao subjekat, u tom bi se slučaju svi novi oblici difuznih, rasutih moći i znanja, umnožavajućih govora i pogleda mogli posmatrati kao posledica te velike klasne subjektivnosti buržoazije. A zapravo, radi se o tome da je i sama buržoazija više bila efekat svih onih tranzitornih procesa i promena dijagrama moći, svih onih praksi i mehanizama disciplinskog društva koje stoje na razmeđi suverenih sistema i regulatornih dispozitiva. Evo gde za Fukoa leži metodološki problem i mere predostrožnosti kojih se treba čuvati: „mislim da se iz opšteg fenomena dominacije buržoaske klase dedukcijom može zaključiti bilo šta” (Fuko, 2012c: 105). Ali genealogija predlaže nešto drugo, ne veliki tok kojim će se spuštati nizvodno, bez otpora, prepuštajući se struji velike, sveprožimajuće pretpostavke koja se uzima kao aksiom, već krenuti uzvodno, malim tokovima, koji se granaju i meandriraju, koji mogu, ali ne moraju stići do nužnosti odredišta velikih hipoteza, kao što je ona o buržoaziji i njenoj dominaciji. Iz tog razloga i za nas nije pitanje da li je buržoazija dominantna, već kojim se strategijama služila da legitimiše dominaciju – pod pretpostavkom da se nije služila nasiljem i ratom kao starim obrascima praksi, već upravo drugačijim, diskurzivnim strategijama.

Konačno, kod Fukoa, jedan poseban razlog za nepovezanost buržoazije kao klasnog subjekta sa novim mehanizmima moći i znanja ne leži izvan marksizma, već upravo u marksističkoj koncepciji ideologije kao lažne svesti. Dok ga je, s jedne strane, klasni subjektivitet buržoazije udaljio od marksizma, strateški važno pitanje istine nije ga samo približilo Ničeu, već i Marksu. Jer „moj problem uvek je bio istina, istinit govor” (Fuko, 2010d: 334). Istina koja je mogla u jednom vremenu i jednom prostoru, i jednom poretku znanja da se izgovori o nečemu: o ludilu, seksualnosti, zločinu, o jeziku, ekonomiji, životu. Ukoliko buržoazija kao subjekat ima svoju svest, onda je ona, po tradicionalnom marksističkom modelu, lažna, a Fukoa interesuje istina. Jer „istina nije izvan moći, niti je bez moći” (Fuko, 2012d: 131) – izvan tog Fukoovog strateškog pojma. Ona je „kružno vezana za sisteme moći” (Fuko, 2012d: 166). Međutim, Fuko upravo ovde ne izlazi iz marksističke senke u kojoj je ideologija ono što stoji nasuprot istini. Sledeća Fukoova rečenica podrazumeva binarni opozitni odnos istine i ideologije: „Jednom reči, političko pitanje nije zabluda, iluzija, otuđena svest, ili ideologija, nego sama istina” (Fuko, 2012d: 167).

Dakle, njegovo ključno pitanje „šta je istina?” (Fuko, 2012e: 167), još više istinit iskaz, i koji su mehanizmi potrebni da bi iskaz bio istinit, kao da jednim delom ostaje dodirnut velikom marksističkom famom o ideologiji. Jer i sam Marks je neće pronaći samo u proizvodnim odnosima, već u govoru i znanju koji proizvode (lažne) iskaze. O tome, zapravo, govori Jedanaesta teza o Fojerbahu. Fuko u staroj matrici, kao i Marks, razdvaja ideologiju i znanje; ideologiju i istinu, a radi se o tome da je trijedar ideologija-znanje-moć uzajamna, i cirkularna – celovitost nesvodljiva na njene proste elemente. U izvesnom smislu ovde se srećemo sa anahronizmom Fukoovog shvatanja ideologije: „Radije nego da se istraživanje o moći usmeri na stranu pravne građevine suverenosti, na stranu državnih aparata, na stranu ideologija koje je prate, verujem da tu analizu


treba usmeriti na stranu dominacije a ne suverenosti, na stranu materijalnih vršilaca, oblika pokoravanja, na stranu povezivanja i upotreba lokalnih sistema tog pokoravanja, na stranu, konačno, dispozitiva znanja” (Fuko, 2012c: 106). Evo sažetog razloga zašto pojam ideologije Fukou izgleda teško upotrebljiv:

Prvi je...to što je on uvek u virtuelnoj opreci sa nečim što bi bila istina...Druga neprilika leži u tome što se pojam ideologije, verujem, nužno poziva na nešto poput subjekta. A treći razlog je to što je ideologija u sekundarnom položaju u odnosu na nešto što za nju mora da funkcioniše kao infrastruktura ili ekonomska, materijalna determinanta itd. Iz ta tri razloga smatram da je tu reč o pojmu koji se ne može koristiti bez mera predostrožnosti. (Fuko, 2012g: 121)

No jedna važna linija bega koju je Fuko uspeo da pronađe od velike marksističke senke klasne svesti jeste da on izvore materijalnosti nije video u klasičnom marksističkom ključu proizvodnog rada kao najvažnijeg mehanizma produktivnosti ekonomskog, političkog i društvenog života. Fuko je materijalnost smestio u širi koncept produktivnosti: u seksualnost, nadzor, disciplinu, proizvodnju govora, proizvodnju pogleda, u ona polja koja je Marks video samo kao nadgradnju, efekat onih bazičnih odnosa materijalne proizvodnje dve dominantne klase. Ovome se može dodati još jedna ne manje važna linija bega od pitanja klasnog subjekta. Naime, Fukoa ne zanimaju subjekti, već procesi subjektivacije (assujettissement), ne individue već procesi individuacije. Stoga za njega ideologija u marksizmu deluje kao apriorna sila koja se suprotstavlja njegovom metodološko-epistemološkom alatu: istorijskom a priori. To istorijsko a priori ne vodi do subjekta, već do procesa, ne do individue, već do individuacije, do ljudskih praksi, do onoga što ljudi čine, a ne šta misle ili kakva je njihova vizija sveta – Weltanschauung, kao u slučaju ideologije. „Iskazi nemaju ništa sa ideologijom” (Delez, 2010: 55). Iskaz lažne svesti može samo biti lažan.

Ostaje da se razmotri, na nekom drugom mestu, pitanje zašto Fuko nije video rasutost i u samoj ideologiji, nego samo u moći i njenim vršenjima, kada i ideologija deli sudbinu moći. Ideologija nije ni suverena ni monolitna, ni homogena ni stvrdnuta, ona ima svoja difuzna i rasuta polja, od politike do nauke, umetnosti i svakodnevice, porodice, seksualnosti, govora i pogleda. Ona nije povlašćeni posed nijedne klase, pa ni buržoazije, kao što nije ni isključivo lažna svest samo obeležje bužoazije. „Sistem uređene rasutosti” (Fuko, 2012d: 69) važi za ideologiju, koliko i za moć. Isto kao što, od Manhajma (2009) (Mannheim) i Guldnera (Gouldner, 1976), važi da ideologija nije (samo) lažna svest, već racionalni diskurs – doduše, diskurs ograničene refleksivnosti.

Zaključak

U ovom radu smo zahvaljujući Fukoovom shvatanju buržoazije i njegovom genealoškom metodu, problematizovali promene u kulturnim i društvenim praksama Zapadne Evrope osamnaestog veka. Genealoški projekat imao je za cilj da pokaže da su promene u onome što Fuko naziva tranzicijom od disciplinarnog


dijagrama moći ka dispozitivima bezbednosti i od disciplinarnih praksi ka dispozitivu regulacije, takođe predstavljale i puteve razvoja klasnih strategija evropske buržoazije. Drugim rečima, istraživali smo razloge zahvaljujući kojima su se institucionalne prakse i procedure, razvijane u zapadnoevropskim društvima tokom osamnaestog veka kao nove društvene strategije i prakse moći/znanja, konstituisale u modusima pogleda, govora i znanja. Ti hibridni modusi moći/znanja su istovremeno prepoznati kao strategije legitimizacije nove društvene klase u usponu – buržoazije.

Na jednom mestu, Fuko kaže da „disciplinski dispozitivi dolaze iz daleka; oni su ukotvljeni, oni su funkcionisali, i to dugo, usred dispozitiva suvereniteta” (Fuko, 2005b: 91). Ti Fukoovi disciplinarni aparati, bili su dobro integrisani u opšti poredak feudalnog suvereniteta, da bi vremenom počeli da igraju kritičku ulogu opozicije i inovacije – da bi omogućili određene promene. Te promene smo pokušali da identifikujemo upravo na nivou transformacije legitimacijskih strategija koje se mogu smatrati jednom vrstom elaboracije, reaktivacije ili rekontekstualizacije disciplinarnih mehanizama. No, oslanjajući se na fukoovsku genealogiju i njegovo shvatanje buržoazije, naš cilj je bio da izbegnemo pretpostavke o klasnoj subjektivnosti – kao što je to slučaj u marksističkoj analizi. Mi smo pošli od jedne drugačije pretpostavke, a to je ideja da je i sama buržoazija bila efekat a ne subjekat tranzitornih promena disciplinskih mehanizama, odnosno svih onih praksi i mehanizama disciplinskog društva na razmeđi dva društveno-istorijska poretka/dijagrama – suvereniteta i regulacije.

Kao što je istaknuto u radu, pitanje nije bilo da li je buržoazija dominantna, već koje društvene tehnologije i strategije su bile dostupne krajem sedamnaestog i tokom osamnaestog veka i na koji način su one artikulisane kao klasne strategije. Dominacija nije izum buržoazije. Ona je to „pozajmila“ od disciplinarnog dijagrama u kojem je i sama bila oblikovana – kao efekat. Ceo taj društveno-istorijski kompleks promena nije bilo moguće obuhvatiti u ovom radu. Zato je jedna od analitičkih strategija genealoškog istraživanja kojom smo se služili, korišćenje figure trijedra, kao epistemološke i ontološke metafore (Lakoff and Johnson, 1980) koja izbegava tradicionalne okvire ne samo marksističke analize buržoazije, već i sociološka shvatanja o mikro i makro nivou društvenog poretka. Zahvaljujući trijedrima, moguća je identifikacija posebnog aspekta društvenih pojava – a to je fragmentacija epistemološkog polja, kao i otvorenost društvenog prostora u najmanje tri dimenzije. To je jedna vrsta rasutosti društvenih praksi koja predstavlja „otvoreno polje odnosa koje je moguće beskrajno opisivati” (Foucault, 1994: 676). U tom smislu, analiza trijedara nije pokušaj identifikacije nekih transistorijskih obrazaca racionalnosti, već pre mreža režima društvenih praksi moći/znanja i njihove institucionalizacije, odnosno manje ili više privremene stabilizacije u različitim društvenim prostorima.

U radu smo istakli da su klasne strategije buržoazije takođe deo jedne tranzicije dugog trajanja. Naime, tranzicije biološkog i biopolitičkog dijagrama koja je omogućila pojavu novih načina specijalizacije racionalnosti u zapadnoevropskim društvima, odnosno nov način odnošenja prema životu – koji opet, postaje predmet strategija i tehnologija koji će ga zaštititi ne više da


bi se osigurao poredak suvereniteta, već da bi se omogućila produktivnost. To je ključni značaj uvođenja regulativnih tehnologija, svih onih tehnologija koje će biti identifikovane kroz novi društveni dispozitiv bezbednosti, bio-moći i bio-politike. Istakli smo takođe da klasne strategije dominacije treba shvatiti i kao izraz nove vrste sociodiceje koja treba da opravda i legitimiše nove društvene procedure i institucije koje će omogućiti rast i umnožavanje mehanizama regulacije kako bi se društveni život održao kroz produktivnost i ono što će kapitalizam sve više zahtevati – „volju za rad” (Weber, 2005).

Konačno, osamnaesti vek je značio razvoj tehnologija moći/znanja koje su se razlile po društvenom telu (obrazovanje, kažnjavanje, proizvodnja, lečenje, normalizacija). Iz tog razloga su sveukupne promene u disciplinarnom dijagramu moći značile i potrebu za proširenjem i difuzijom disciplinarnih praksi koje su bile ograničene na lokalni nivo zatvaranja tela u klasične zatvore i vojne objekte. Drugim rečima, suptilnije forme i prakse klasnih strategija bilo je potrebno implementirati u izrastajuće polje društvenosti.

Ali ipak, treba biti oprezan, s obzirom da se potpuno različite stvari mogu dedukovati, ukoliko pođemo od pretpostavke o dominaciji buržoazije. Trebalo je pronaći nešto sasvim drugo, o čemu je pisao Fuko i pokazati „koji su im bili činioci“, zatim „potražiti te činioce ne na strani buržoazije uopšte, već stvarne činioce koji su mogli da budu neposredno okruženje, porodica, roditelji, lekari, najniži stupanj policije“; pored toga, pitanje za Fukoa je bilo i kako su ti „mehanizmi moći, u datom trenutku, u određenom spletu okolnosti, i kroz određen broj preobražaja, počeli da postaju ekonomski isplativi i politički korisni“ (Fuko, 2012c: 105).

Genealoško istraživanje klasnih strategije pošlo je od „najnižeg nivoa“ i pitanja na koji način su tehnologije moći/znanja mogle da funkcionišu. Ovaj tip istraživanja dakle, polazi od potrebe za identifikacijom aktera koji su za to „odgovorni“. Dakle, realni akteri – oni koji su konstituisali društveni entourage: porodice, roditelji, doktori, itd. To znači ne zadovoljiti se jednostavno priključivanjem svih njih opštoj formuli buržoazije. Na jednom nivou, to su analize procesâ normalizacije koji su se zasnivali na heterogenom mnoštvu mikro-mehanizama, a na drugom su to apstraktni dijagrami i dispozitivi moći ili apstraktne mašine imanentne celom društvenom polju – za šta fukoovski panopticizam predstavlja odličan primer: skicu dijagrama primenljivog na rasuto mnoštvo praksi moći/znanja osamnaestog veka u nastajanju – na društvo.

Literatura

Agamben, Giorgio. 1998. Homo sacer: Sovereign Power and Bare Life. Sunford: University Press.

Braudel, Fernand. 1992. Struktura svakidašnjice. Zagreb: August Cesarec.Brodel, Fernan. 1989. Dinamika kapitalizma. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica

Zorana Stojanovića.Brodel, Fernan. 2001. Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, Tom I.

Beograd: Geopoetika.


Cook, Harold, J. 2010. Victories for Empiricism, Failures for Theory: Medicine and Science in the Seventeenth Century, in: Charles T. Wolfe, Charles, T. and Gal, Ofer (ed.). The Body as Object and Instrument of Knowledge: Embodied Empiricism in Early Modern Science. London and New York: Springer.

Delanty, Gerard. 1995. Inventing Europe: Idea, Identity, Reality. London: Macmillan Press.

Delez, Žil i Gatari, Feliks. 1995. Šta je filozofija? Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Delez, Žil. 1989. Fuko. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.Delez, Žil. 2010. Pregovori. Loznica: Karpos.Delez, Žil. 2011. Želja i zadovoljstvo. QT 2(5–6): 52–62Delimo, Žan. 1987. Strah na Zapadu. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana

Stojanovića.Delimo, Žan. 2013. Greh i strah. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana

Stojanovića.Drajfus, Hubert L. i Rabinov, Pol, ur. 1983. Mišel Fuko: Iza strukturalizma i

hermeneutike. Novi Sad: Mediterran Publishing.Durkheim, Emile. 1984. The Division of Labor in Society. London: The Macmillan

Press.Durkheim, Emil. 2005. Suicide: A Study in Sociology. London and New York:

Routledge.Elden, Stuart. 2003. Plague, Panopticon, Police. Surveillance & Society, 1(3):

240–253.Eribon, Didije. 2014. Mišel Fuko: biografija. Loznica: Karpos.Fabr, Danijel. 2002. Porodice. Privatno u borbi protiv običaja, u: Arijes, F. i Dibi

Ž. Istorija privatnog života (3). Beograd: Clio.Farž, Arlet. 2002. Porodice. Čast i tajna, u: Arijes, F. i Dibi Ž. Istorija privatnog

života (3). Beograd: Clio.Foucault, Michel. 1980a. Power and Strategies, in: Gordon, C. (ed.): Power/

Knowledge: Selected Interviews and Other Writings, 1972–1977. Pantheon: New York.

Foucault, Michel. 1980b.,,La poussiere et le nuage», in: Perrot, Michelle (ed.). L’impossible prison. Paris: Le Seuil.

Foucault, Michel. 1980c. The Confession of the Flesh, in: Gordon, C. (ed.): Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings, 1972–1977. Pantheon: New York.

Foucault, Michel. 1984. Space, knowledge, and power, in: Rabinow, P. (ed.): The Foucault Reader. New York: Pantheon.

Foucault, Michel. 1994. Du gouvemement des vivants, in: D. Defert, F. Ewald (Eds.), Dits et écrits 1980–1988, Tome IV. Paris: Gallimard.

Foucault, Michel. 2001. The Birth of Social Medicine, in: Faubion, James (ed.). Essential Works of Foucault 1954–1984: Power. New York: The New Press.


Foucault, Michel. 2015. The Punitive Society. New York: Palgrave Macmillan.Fuko, Mišel. 1971. Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka. Beograd: Nolit.Fuko, Mišel. 1990. Predavanja. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Mišel. 1997. Nadzirati i kažnjavati. Novi Sad: Izdavaćka knjižarnica Zorana

Stojanovića.Fuko, Mišel. 1998a. Arheologija znanja. Beograd: Plato.Fuko, Mišel. 1998b. Treba braniti društvo. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Mišel. 2002. Nenormalni. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Mišel. 2005a. Poredak govora, u: Milenković, Pavle i Marinković, Dušan

(prir.). Mišel Fuko 1936–1984–2004. Novi Sad: VSA.Fuko, Mišel. 2005b. Psihijatrijska moć. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Mišel. 2006. Istorija seksualnosti: volja za znanjem. Loznica: Karpos.Fuko, Mišel. 2009. Rađanje klinike: arheologija medicinske percepcije. Novi Sad:

Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2010a. Intelektualci i moć, u: Kozomara, Mladen (prir.). Mišel Fuko

– Spisi i razgovori. Beograd: Fedon.Fuko, Mišel. 2010b. Razgovor sa Mišelom Fukoom, u: Kozomara, Mladen (prir.).

Mišel Fuko – Spisi i razgovori. Beograd: Fedon.Fuko, Mišel. 2010c. Strukturalizam i poststrukturalizam, u: Kozomara, Mladen

(prir.). Mišel Fuko – Spisi i razgovori. Beograd: Fedon.Fuko, Mišel. 2010d. Istina i moć, u: Kozomara, Mladen (prir.). Mišel Fuko – Spisi

i razgovori. Beograd: Fedon.Fuko, Mišel. 2012a. Razgovor o zatvoru. Knjiga i njena metoda, u: Mišel Fuko,

Moć/znanje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012b. Zdravstvena politika u XVIII veku, u: Fuko, Mišel. Moć/

znanje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012c. Predavanje od 14. januara 1976. u: Fuko, Mišel. Moć/znanje.

Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012d. Pitanja Mišelu Fukou o geografiji. u: Fuko, Mišel. Moć/

znanje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012e. O narodnoj pravdi/Debata sa maoistima. u: Fuko, Mišel.

Moć/znanje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012f. Igra Mišela Fukoa, u: Fuko, Mišel. Moć/znanje. Novi Sad:

Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012g. Razgovor sa Mišelom Fukoom, u: Fuko, Mišel. Moć/znanje.

Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Mišel. 2012h. Moć i telo, u: Fuko, Mišel. Moć/znanje. Novi Sad: Mediterran

Publishing.Fuko, Mišel. 2013. Istorija ludila u doba klasicizma. Novi Sad: Mediterran

Publishing.Fuko, Mišel. 2014a. Oko moći, u: Bentam, Džeremi. Panoptikon. Novi Sad:

Mediterran Publishing.


Fuko, Mišel. 2014b. Bezbednost, teritorija, stanovništvo. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Gouldner, Alvin, W. 1970. The Coming Crisis of Western Sociology. New York and London: Basic Books.

Gouldner, Alvin, W. 1976. The Dialectic of Ideology and Technology. London: Macmillan Press.

Gouldner, Alvin, W. 1980. Za sociologiju. Zagreb: Globus.Gramsci, Antonio. 2000. Hegemony, Relations of Force, Historical Bloc, in: D.

Forgacs (ed.), The Gramsci Reader. New York: New York University Press.Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje: Istraživanje u oblasti jedne kategorije

građanskog društva. Novi Sad: Mediterran Publishing.Hagner, Michael. 1999. Enlightened Monsters, in: Clark W, Golinski J, and

Schaffer S (ed.). The Science in Enlightened Europe. Chicago and London: The University of Chicago Press.

Hegel, G. V. H. 1986. Fenomenologija duha. Beograd: Bigz.Kantorowicz, Ernst, H. 1997. The King’s Two Bodies: A Study in Mediaeval

Political Theology. New Jersey: Princeton University Press.Klestinec, Cynthia. 2010. Practical Experience in Anatomy, in: Charles T.

Wolfe, Charles, T. and Gal, Ofer (ed.). The Body as Object and Instrument of Knowledge: Embodied Empiricism in Early Modern Science. London and New York: Springer.

Lakoff, G. and Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. Chicago, IL: University of Chicago Press.

Latur, Bruno. 2012. Nikada nismo bili moderni. Novi Sad: Mediterran Publishing.Latur, Bruno. 2015. Istraživanje o modusima života – jedna antropologija

modernih. Beograd: Fakultet za medije i komunikacije.Malthus, Thomas. 1998[1798]. An Essay on the Principle of Population. Electronic

Scholarly Publishing Project (http://www.esp.org/).Manhajm, Karl. 2009. Eseji o sociologiji znanja. Novi Sad: Mediterran Publishing.Marinković, Dušan and Ristić, Dušan. 2016a. Foucault’s ‘Hall of Mirrors’: An

Investigation into Geo-epistemology. Geografiska Annaler: Series B, Human Geography, 98(2): 83–96.

Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2016b. Ogledi iz geoepistemologije. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Marinković, Dušan and Ristić, Dušan. 2016c. The Genealogy of Deritualising the Effects of Ideology in the Public Sphere. Javnost – The Public, 23(3): 221–236.

Marx, Karl i Engels, Friedrich. 2008. Manifest Komunističke partije. Ekonomija/Economics, 15(3): 565–596.

Miller, James. 1993. The Passion of Michel Foucault. New York: Simon & Schuster.Morgan, David and Wilkinson, Iain. 2001. The Problem of Suffering and the

Sociological Task of Theodicy. European Journal of Social Theory 4(2): 199–214.Pero, Мišel. 2003. Načini stanovanja, u: Arijes, F. i Dibi Ž. Istorija privatnog

života (4). Beograd: Clio.


Philo, Chris. 2000. The Birth of the Clinic: an unknown work of medical geography. Area, 32(1): 11–19.

Ristić, Dušan and Marinković, Dušan. 2016. The Disciplinary Society and The Birth of Sociology: A Foucauldian Perspective. Družboslovne razprave 32(83): 29–43.

Shapin, Steven and Schaffer, Simon. 1985. Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and the Experimental Life. Princeton: Princeton University Press.

Šmit, Karl. 2001. Norma i odluka. Beograd: Filip Višnjić.Swedberg, Richard. 2003. Principles of Economic Sociology. New Jersey: Princeton

University Press.Ven, Pol. 2014. Fuko: kao mislilac i kao čovek. Novi Sad: Mediterran Publishing.Virno, Paolo. 2004. Gramatika mnoštva: prilog analizi suvremenih formi života.

Zagreb: Jesenski i Turk.Weber, Max. 1946. From Max Weber: Essays in Sociology. Gerth, H.H. and C.

Wright Mills (transl./eds.). New York: Oxford University Press.Weber, Max. 2005. The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. London and

New York: Routledge.Weeks, Jeffrey. 1982. Foucault for Historians. History Workshop, 14: 106–119.

Documents

GENEALOGIJA TRANSFORMACIJA KLASNIH STRATEGIJA: … · KLJUČNE REČI: buržoazija, Fuko, klasne strategije, moć/znanje, diskurzivne prakse ABSTRACT: This article is a genealogical