1. Назив и правна природа међународног приватног права Сам назив међународно приватно право (Рrivate International Law) потиче од америчког аутора Џозефа Сторија (Јоseph Story), који га је 1834. године навео у свом познатом делу Сommentaries of the Confict of Laws. Правне норме, које припадају овој грани права имају задатак да реше сукоб закона приликом избора меродавног права. Крајем XIX века, немачки правник Франц Кан (Franc Kan) је запазио да спорови у међународном приватном праву започињу од самог назива (Titelblatt). У соттоп law систему, поред назива приватно међународно право (Рrivate International Law) и међународно приватно право (1nternational Private Law), користи се и термин „сукоб закона" (Conflict of Laws ). Велики део међународног приватног права у свакој земљи спада у област међународног права, док други део чини унутрашње међународно приватно право, што значи да је појам међународно везан за предмет ове научне дисциплине и не постоји универзално Међународно приватно право.У Србији, прве норме међународног приватног права налазимо у Српском грађанском законику (1844).

2. Предмет међународног приватног права Актуелним Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља прописано је одредбама члана 1. да овај закон садржи правила о одређивању меродавног права за статусне, породичне и имовинске, односно друге материјалноправне односе с међународним елементом и правила о надлежности судова и других органа Републике Србије за расправљање наведених односа, правила поступка и правила за признање и извршење страних судских и арбитражних одлука. Имајући у виду наведено, међународно приватно право се дефинише као скуп правних норми, које се примењују на грађанскоправне и привредноправне односе са елементом иностраности, а тичу се надлежности судова (државних и арбитражних), органа за алтернативно решавање спорова и органа управе, примене меродавног материјалног права, те дефинисања услова и поступка за признање и извршење иностраних судских и арбитражних одлука донетих поводом односа са елементом иностраности.

3.Извори међународног приватног права(домаћи)

Домаћи извори међународног приватног права Материјалне изворе у међународном приватном праву као и у другим гранам права представљају друштвени и политички интереси, који одређују садржину законодавства, док су формални извори права општи правни акти у којима су садржане норме међународног приватног права.

а) Устав Устав је највиши правни акт у хијерархији правних аката једне државе и као такав може бити директни или индиректни извор норми међународног приватног права. Уставне одредбе су општег карактера и односе се на регулативу законодавне надлежности материје међународног приватног права у федеративним државама, регулативу правосудног система и дејства судских одлука, регулативу основних права човека и грађанина и положаја странаца, основне постулате друштвеног уређења, питање држављанства, положаја домаћих држављана у иностранству и пружања дипломатско-конзуларне заштите домаћим држављанима у иностранству и хијерахизацију различитих извора права.

б) Закони Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља из 1982. године још увек је актуелан и најзначајнији је закон у области међународног приватног права, који ову значајну материју регулише уз низ закона и подзаконских аката, али у оквиру своје основне материје. Закон о решавању сукоба закона садржи структурално шест глава и њиме је регулисана материја сукоба закона и сукоба јурисдикција. Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља, као ни Закон о међународном приватном праву не обухвата целокупно међународно приватно право Србије. У области меничног и чековног права колизионе норме садржи Закон о меници (1946). Значајан је Закон о поморској и унутрашњој пловидби (1998), као и Закон о облигационим односима и основама својинско-правних односа у ваздушном саобраћају(2011). Закон о облигационим односима и основама својинскоправних односа у ваздушном саобраћају донет је на основу члана 97. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије, по коме Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине. Закон је објављен у„Службеном гласнику Републике Србије”, број 87/11. Колизионе норме садрже Закон о стечају (2009) и Закон о заштити потрошача (2010).

Извори међународног приватног права(домаћи) Једностране норме о територијалној и персоналној примени на случајеве са елементом иностраности садрже важећи:

1. Закон о раду(2005), 2. Закон о заштити конкуренције (2009).

Значајни су: 3. Закон о основама својинско-правних односа (1980) и4. Закон о страним улагањима (2003), те 5. Закон о пољопривредном земљишту ( 2009), 6. Породични закон (2005) и 7. Закон о јавном информисању (2003).

Супсидијерни извори права у овој области су и Закон о спољнотрговинском пословању (2009) и Закон о девизном пословању (2006), као и важећи Закон о парничном поступку (2004) и нови Закон о парничном поступку(2011), који ступа на снагу 1. фебруара 2012.године и Закон о извршењу и обезбеђењу (2011), који је ступио на снагу 17.септембра 2011. године , Закон о ванпарничном поступку 1982), те Закон о арбитражи (2006). в. ) Судска пракса и правна наука Судска пракса, не представља формални извор права код нас. Ипак, ако у поступку пред првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима, првостепени суд ће по службеној дужности или на предлог странке, захтевом да покрене поступак пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања. Суд који је покренуо поступак за решавање спорног правног питања дужан је да застане са поступком док се не оконча поступак пред Врховним касационим судом. Ако је Врховни касациони суд решио спорно правно питање, странке у поступку у коме се поставља исто спорно правно питање немају право да траже његово решавање у парници која је у току. Иако не представља формални извор права, правна наука својим ауторитетом често утиче на рад законодавца или судова.Даном почетка примене овог закона престаје да важи Закон о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) и престаје надлежност вишег суда да одлучује у другом степену о жалбама на одлуке основних судова у извршним поступцима, прописана чланом 23. став 2. тачка 2).

4. Међународни извори међународног приватног права а. )Међународни уговори Међународним уговорима се регулише питање судске надлежности и поступка, пружање правне помоћи, питање правног положаја странаца, те признање и извршење страних судских и арбитражних одлука. У настанку међународног уговора и његовом имплементирању у извор унутрашњег права треба разликовати неколико фаза, а то су фаза закључивања уговора, када овлашћени представници државе потписују текст уговора о којем су претходно преговарали и са којим су се сагласили. Потом следи ратификација(потврђивање) и приступање. По Бечкој конвенцији о уговорном праву држава може изразити свој пристанак да буде везана међународним уговором потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем, приступањем и на други договорени начин (члан 11).У самом тексту међународног утовора одређује се на који од наведених начина држава у конкретном случају може да изрази свој пристанак (члан 12-15).

Примена међународних уговора може бити условљена са више услова : 1. Услов узајамности (реципроцитета) значи да ће се уговор примењивати само ако је

прописани елемент правног односа у одређеној вези са државом уговорницом. 2. Међународним уговором су јасно одређене врсте правних односа или правних питања

на које се његове одредбе примењују (на пример, уговор о међународној продаји, облик међународног тестамента, саобраћајне незгоде, признање дејства арбитражних одлука и сл.), што може бити засновано и на временском критеријуму.

3. Међународни уговор може да важи на читавој територију једне државе, али и само на неким њеним деловима, територијама или федералним јединицама (колонијална, односно федерална клаузула).Уколико међународни уговор дозвољава стављање резерви, његово поље примене може бити ограничено и резервама стављеним од стране наше или друге државе уговорнице. У свим овим случајевима потребно је утврдити статус датог међународног уговора у односу на другу државу.

4. Међународни уговори се примењују од дана ступања на снагу, с тим да постоји разлика код ступања на снагу међународног уговора, у међународноправном смислу и у унутрашњем правном поретку.

а1.)Вишестрани међународни уговори Za materiju MPP od posebnog znacaja su haske konvencije donate u okvoru Haske konferencije za MPP.

Конвенције закључене под покровитељтвом Уједињених нација Pojedine medjunarodne konvencije, zakljucene pod pokroviteljstvom UN uredjuju i materiju MPP. U RS su na snazi sledece konvencije:

1) (Njujorska) Konvencija o priznanju i izvrsenju inostranih arbitraznih odluka2) Konvencija o zastarelosti potrazivanja u oblasti medjunarodne kupoprodaje robe3) Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe4) Konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranostvu5) Konvencija o status izbeglica i Protokol o status izbeglica6) Konvencija o pravnom polozaju bez drzavljanstva7) Konvencija o drzavljanstvu udate zene8) Konvencija o pristanku na brak, o minimalnoj starosti za sklapanje braka i o registrovanju

brakova9) Konvencija i jednoobraznom zakonu o obliku medjunarodnog testamenta10) Konvencija UN o pravima deteta Конвенције Савета Европе

Od konvencija Saveta Evrope koje su nasnazi u Srbiji a koje se odnose na materiju MPP:1) Evropska konvencija o obavestenjima o stranom pravu i dodatni protocol

2) Konvencija i odgovornosti hotelijera u vezi sa imovinom njihovih gostiju3) Evropska konvencija o priznanju i izvrsenju odluka o staranju o deci i o ponovnom

uspostavljanju odnosa staranja4) Evropski sporazum o prosledjivanju molbi za sudsku pomoc Остале вишестране конвенције

а.2. )Двострани међународни уговори U nasoj zemlji je na snazi veliki broj dvostranih medjunarodnih ugovora koji uredjuju pojedina pitanja MPP i to su uglavnom sporazumi koji se nazivaju “ugovor o pravnoj pomoci”, “ugovor o pravnom saobracaju”, “konzularna konvecnija”, “ugovoro trgovini i plovidbi” i “sporazum o priznanju i izvrsenju stranih odluka”.

б) Међународни обичај Међународни обичај је обавезујући извор права за домаће судове. Устав Србије у члану 16. предвиђа да су општеприхваћена правила међународног права саставни део правног поретка Србије. Ова формулација може се протумачити као основ за непосредну примену међународних обичаја. Међународни обичај се разматра у оквиру извора међународног приватног права због тога што различите државе имају идентичне норме о појединим питањима - на пример, када је реч о непокретностима све државе прихватају правило да се примењује право места налажења некретнине или када је у питању форма правних послова, правило да се примењује право места закључења правног посла. Идентична правила постоје, али њихово прописивање није праћено свешћу држава о обавези прописивања - за постојање међународног обичајног правила недостаје његов субјективни елемент, оpinio iuris sive necessitati.

в) Међународна јуриспруденција Стални суд међународне правде и Међународни суд у Хагу су у својим одлукама заузимали ставове и о питањима која спадају у домен међународног приватног права. Одлуке ових судова не представљају изворе права, што значи да националне судије нису дужне да приликом решавања истих или сличних спорова следе праксу суда. Њихове одлуке су малобројне и односе се на релативно узак круг питања.

5. Тачке везивања Појам, функције и врсте Тачке везивања се дефинишу као појмови и одлучујуће(релевантне) чињенице на основу којих се установљава веза између релевантног елемента правног односа и државе суда или неке друге државе, када се у спорном односу јављају чињенице повезане и са страном и домаћом државом. Тачке везивања су на пример држављанство, пребивалиште, место налажења ствари, место закључења или извршења правног посла и друге чињенице. У правној теорији тачке везивања се означавају латинским именима - на пример, као lex nationalis, forum nationalis (када је реч о држављанству, у зависности од тога да ли се на основу њега одређује меродавно право - 1ех или надлежност суда - forum), исто тако, lex domicilii , односно forum domicilii (када је реч о пребивалишту као тачки везивања), 1ех rei sitaeе odnosno forum rei sitae (кадаје реч о месту налажења ствари), 1ех loci delicti , односно

forum loci delicti (када је реч о месту извршења деликта), 1ех loci contractus (место закључења посла), 1ех loci solutionis (место његовог извршења) и друге. Функције тачки везивања Тачке везивања у међународном приватном праву имају четири функције:а) Оне се у двостраним колизионим нормама користе као критеријум за одређивање меродавног права.;б) Тачке везивања могу имати и функцију одређивања надлежности домаћих или страних судова у стварима са иностраним елементом; в) Тачке везивања се користе за одређивање домаће или стране припадности лица или ствари; г) Оне представљају и критеријум помоћу којег се одређује поље примене прописа.

6.Тачке везивања за физичка лица а) Држављанство Држављанство је правни однос између државе и физичког лица са узајамним правима и обавезама. Dva osnovna nacina sticanja drzavljanstva su rodjenje i naturalizacija, a moguce ga je steci in a osnovu odredaba medjunarodnih ugovora, u slucaju promene suvereniteta na odredjenoj teritoriji. Pema Zakonu o drzavljanstvu RS, drzavljanstvo RS se stice:

1) Poreklom2) Rodjenjem na teritoriji RS3) Prijemom4) Na osnovu medjunarodnih ugovora

S druge strane drzavljanstvo RS prestaje:1) Otpustom2) Odricanjem3) Na osnovu medjunarodnih ugovora

Држављанство се као тачка везивања користи за одређивање меродавног права за лични статус и способност физичких лица (правну, пословну, парничну, тестаментарну, меничну), за брачне и породичне односе и за наследноправне односе. Држављанство се користи и за утврђивање надлежности домаћег правосуђа. Држављанство је критеријум за разликовање домаћих и страних лица, чиме се странцима ограничавају нека права (такве норме, на пример, садрже Закон о ауторским и сродним правима, Закон о основама својинскоправних односа итд.). Држављанство је основ за пружање дипломатске заштите: домаћи држављанин у иностранству ужива заштиту Републике Србије, али ако је он истовремено држављанин неке друге државе, неће уживати дипломатску заштиту у односу на ту државу. Држављанство државе уговорнице услов је за примену појединих међународних уговора, које је наша држава ратификовала. Одсуство координације између националних законодавстава о држављанству доводи до проблема позитивног и негативног сукоба држављанства, односно до појаве лица са два или више држављанстава (бипатрида или полипатрида) и лица без држављанства (апатрида). Постоје лица која имају два или више држављанстава од којих је једно домаће, те лица код којих су сва држављанства страна, односно ниједно није домаће.

б)Пребивалиште Два основна елемента појма пребивалишта (домицила) су боравак једног лица у датом месту (corpus) и његова намера да се ту стално настани (animus). Понекад је присутан и трећи елемент - упис пребивалишта у званичне регистре становништва. Законске одредбе о пребивалишту домаћих лица налазимо у Закону о пребивалишту и боравишту грађана Републике Србије (2011) који је ступио на снагу 29. 11. 2011. године, када је престао да важи Закон о пребивалишту и боравишту грађана (1977), те о пребивалишту странаца у Закону о странцима (2008). Закон о пребивалишту и боравишту грађана Републике Србије дефинише пребивалиште као место у коме се грађанин настанио с намером да у њему стално живи. У одредбама Закона

о решавању сукоба закона, које се тичу одређивања меродавног права, пребивалиште се појављује као тачка везивања у следећим случајевима:- за одређивање меродавног права, уместо држављанства, када је реч о лицима без држављанства;- за одређивање ефективног држављанства, када је реч о лицима са више држављанстава;- за многе уговоре, у одсуству аутономије воље, супсидијарна тачка везивања јесте пребивалиште оне уговорне стране која треба да изврши карактеристичну обавезу из уговора;- за брачне и породичне односе лица различитог држављанства итд. Пребивалиште туженог у Србији је основ опште међународне надлежности, тј. надлежности суда да поступа без обзира на врсту спора (actor sequitur forum rei). в) Боравиште Боравиште је место у коме се једно лице(резидент) налази са намером да у њему извесно време остане. У упоредном међународном приватном праву веома често се помиње редовно (трајно, уобичајено) боравиште, које подразумева нешто више од обичног (привременог) боравишта, то је место које се може назвати центром животних и радних активности неког лица. Разлика између појма домицила и редовног боравишта најизраженија је у субјективном елементу и своди се на разликовање двеју намера - намере сталног боравка (animus manendi) и намере доживотног боравка (animus semper vivendi) код домицила и намере живота и рада у једном месту (animus manendi) код редовног боравишта. Боравиште се као појам везује за студирање, професионално усавршавање, запослење, боравак 90 дана ван пребивалишта. Закон о странцима одређује појам боравишта странца. Боравиште се у међународном приватном праву Србије користи као супсидијарна тачка везивања за одређивање меродавног права у случају апатрида који немају пребивалиште, односно чије се пребивалиште не може утврдити. Исто тако, као супсидијарна тачка везивања служи за одређивање међународне надлежности домаћег правосуђа ако тужени уопште нема пребивалиште, или ако му је пребивалиште у иностранству, под условом да су странке домаћи држављани. У оба случаја, довољно је да тужени има боравиште у Србији да би се засновала општа надлежност судова Србије.

7.Тачке везивања за правна лица Држављанство,националност, припадност У правној теорији за ову категорију користе се појмови држављанство, националност или припадност правних лица, док Закон о решавању сукоба закона познаје термин „припадност" (члан 17), али у неким двостраним уговорима које је наша земља закључила помиње се и појам држављанства правног лица. Седиште правног лица је место где правно лице обавља своју главну делатност и где му се налази управа.Седиште привредног друштва које се наводи у оснивачком акту и статуту назива се статутарно или регистровано седиште.Стварно седиште се може фактички преселити из земље у којој је оно основано у неку другу земљу, без доношења формалноправних аката о томе (на пример: ако се управа предузећа састаје у некој другој држави, а не у оној у којој се налази седиште одређено статутом). Седиште правног лица често сусрећемо као тачку везивања у нашем праву- стварно седиште може бити од значаја за одређивање припадности(националности) правног лица, у комбинацији са местом оснивања;- за одређивање меродавног права за садржину уговора релевантно је седиште правног лица које обавља карактеристичну обавезу у уговору, под условом да странке нису друкчије уговориле и да не постоји јача веза са неким другим правом;- седиште туженог правног лица у Србији је основ опште међународне надлежности нашег правосуђа у грађанским и привредним стварима итд.

8.Тачке везивања које се односе на ствари, догађаје и радње Место правне радње

Ukoliko je na teritoriji jedne drzave izvrsena radnja cija posledica je nastanak, promena ili prestanak pravnog odnosa ista moze biti relevantna za odredjivanje prava te drzave kao merodavnog i njenog sudstva kao nadleznog za dati odnos. Mesto izvrsenja pravno relevantne ranje moze biti vezano za:”

- Mesto preduzimanja jednostranog pravnog posla- Mesto zakljucenja dvostranog pravnog posla (ugovora), ili zasnivanje pravnog odnosa (braka,

usvojenja)- Mesto ispunjena ugovora- Mesto izvrsenja delikta, odnosno nastanka stete- Mesto registracije prevoznog sredstva- Mesto donosenja odluke- Mesto sastavljanja (izdavanja) javne isprave

Место правне радње користи се као тачка везивања у праву Србије у следећим случајевима:- 1) место закључења, односно обављања правног посла је тачка везивања за одређивање

меродавног права за форму правног посла(уговора, тестамента, усвојења, брака): locus regit actum (место влада чином), 1ех loci actus, lex actus (закон места чињења), lex loci celebrationis (закон места закључења брака);

2) место извршења радње је супсидијарна тачка везивања (иза права држављанства), за одређивање меродавног права за општу пословну способност физичких лица, као и за поједине посебне пословне способности - на пример, код уговора, менице, чека итд.;-

3) место извршења деликта, односно настанка штете (lex loci delicti commissii) примарна је тачка везивања за одређивање меродавног права и међународне надлежности за вануговорну одговорност за штету;

4) место где је превозно средство регистровано примарна је тачка везивања за одређивање припадности брода и ваздухоплова;-

5) у домен правила lex actus спада и одређивање припадности правних лица према критеријуму његовог оснивања;

6) место доношења одлуке, односно састављања правног акта може да послужи и као основ за одређивање граница примене међународних уговора.

Форма правног посла Право места закључења правног посла одређује форму правног посла. На пример, у члану 7. Закона о решавању сукоба закона садржано је опште правило у погледу форме правних послова и правних радњи: уколико тим или другим законом није друкчије одређено, сматра се да су правни посао и правна радња у погледу облика пуноважни ако су пуноважни било по праву места где је правни посао закључен, односно правна радња предузета (locus regit actum ), било по праву које је меродавно за садржину правног посла, односно правне радње (lex causae ). Правило места закључења не примењују се на форму правних послова онда када је она битан део самог посла, када њен изостанак доводи по домаћем закону до ништавости правног посла, а постоји одговарајућа повезаност правног посла са домаћим правом. То су случајеви када одредбе о форми имају значај принудних прописа у међународном смислу. Уместо права места закључења правног посла, у таквим случајевима биће примењено домаће право.

Место налажења ствари Утврђивање места где се ствар налази је чињенично, а не правно питање, са изузетком налажења бестелесних ствари, што није очигледно као код покретних и непокретних ствари, већ се мора одредити у виду правне претпоставке. У међународном приватном праву Србије, као и у већини других земаља, место налажења ствари прихваћено је као тачка везивања приликом одређивања меродавног права за спорове из стварноправних односа (lex rei sitae ), а

исто тако и као критеријум за утврђивање надлежности домаћег правосуђа приликом расправљања тих, али и неких других односа (forum rei sitae ):За својинскоправне односе и друга права на ствари меродавно је право места где се ствар налази; при том треба напоменути да се ово право примењује без обзира на то да ли је реч о покретним или непокретним стварима. У одређеним случајевима право меродавно за наслеђивање, односно право меродавно за брачно-имовински режим, има предност над правом места налажења ствари. Тако, у погледу наслеђивања, колизиона норма показује да врста ствари не утиче на везивање - прихваћен је систем јединствене заоставштине и без обзира на то где се делови заоставштине налазили и да ли се састојали од покретних или непокретних ствари „меродавно право за њихово расправљање је национално право оставиоца. Слично томе, меродавно право за личне и законске имовинске односе супружника.

Воља уговорних страна Autonomija volje podrazumeva ovlascenje subjekata pravnog odnosa da saglasnoscu volja dogovore primenu merodavnog prava kao i eventualno medjunarodno nadlezan sud za regulisanje uzajamnih prava i obaveza. Postoji izrcita i precutna autonomija volje. Hipoteticka autonomija volje postoji kada sud u odsustvu stranackog izvbora utvrdjuje koje pravo bi ugovorne strane zelele da se primeni. Autonomija volje moze biti ogranicena i neogranicena. Neogranicena podrazumeva potpunu slobodu ugovornih strana da odrede merodavno pravo ili da izaberu sud ma koje drzave sveta ili arbitrazu za resavanje svog spora. S druge strane, ogranicena podrazumeva da takva sloboda ne postoji i njihov izbor merodavnog prava je podvrgnut odredjenim ogranicenjima.Колизионоправна аутономија воље значи да је аутономија воље тачка везивања као и свака друга, тј. да се изабрано право (1ех voluntatis ) примењује и код императивних и диспозитивних норми. Материјалноправна аутономија воље подразумева да уговорне стране могу својим избором да утичу само на примену диспозитивних, али не и императивних норми меродавног права, а то меродавно право морало би да се утврђује на основу других, објективних тачака везивања. Намера уговорних страна од значаја је и приликом одређивања надлежности судова Србије у стварима са иностраним елементом. Уговорне стране се могу споразумети о надлежности страног суда само ако је бар једна од њих страни држављанин или правно лице са седиштем у иностранству, а није у питању спор за који постоји искључива надлежност суда Србије. Странке се могу споразумети и о надлежности нашег суда ако је бар једна странка држављанин Србије или правно лице са седиштем у Србији. При том наведене одредбе се не примењују када је у питању надлежност за спорове у области Породичног права. За разлику од случајева у којима се меродавно право одређује вољом обеју уговорних страна, у нашем међународном приватном праву постоје одређене ситуације када је за одређивање меродавног права или утврђивање надлежности домаћих судова релевантна воља само једне од њих које учествују у правном односу.

Упутства суду Начело најближе везе подразумева да се увек као меродавно право предвиди право оне државе која је тесно повезана са правним односом и да предвиди надлежност домаћег судства само за оне спорове који имају јаке везе са домаћом територијом. Најближа веза је и посебно колизионо правило - упутство, којим се суду сугерише да од више додирних тачака које правни однос има са различитим правним системима изабере оне које су тежишне, и да примени управо право оне државе са којом, по његовом уверењу, постоји најјача веза. Тачка везивања само разјашњава да у конкретном случају елемент иностраности не утиче на примену оног права које домаћи органи примењују, тј. домаћег материјалног права. Као предуслов за примену оваквог упутства обично се јавља одређена јача или специфична веза са домаћим правним системом, која оправдава примену домаћег права, иако је реч о случају са иностраним елементом. До примене права државе суда (домаћег права, lex fori ) долази тек уз испуњење претходног услова, тј. да је релевантна тачка везивања домаћег карактера.

9.Право странаца на суђење пред домаћим судовима а) Страначка способност тужиоца и успостављање надлежности суда Право странаца на слободан приступ судовима у Србији следи из члана 32. став 1. Устава Републике Србије према којем свако има право да независан, непристрастан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама. Право сваког човека да буде признат као правни субјект гарантовано је као људско право Општом декларацијом о правима човека (члан 6) и Међународним пактом о грађанским и политичким правима (члан 16). Сматра се да из ових чланова произлази право сваког човека на слободан приступ судовима било које државе. Сличну гаранцију подразумева и члан 6. Европске конвенције о људским правима који говори о праву на правичан поступак. Апатридима и избеглицама зајемчено је право на слободан и лак приступ судовима држава уговорница Конвенцијом о правном положају лица без држављанства (члан 16) и Конвенцијом о статусу избеглица (члан 16). Свака држава има право да одреди које су чињенице потребне за успостављање надлежности њеног судства. Због наведеног у неким законима јавља се „нужна надлежност" (forum necessitatis), одредба која омогућава да се надлежност ипак прихвати у случају да не постоји законски основ, ако 6и супротно поступање имало за последицу ускраћивање правде.

Акторска кауција (cautio iudicatum solvi, обезбеђење (осигурање) парничних (судских) трошкова, полагање предујма за парничне трошкове итд.) Закон о решавању сукоба закона регулише га као обезбеђење парничних трошкова (члан 82-84). Основна функција овог института је да пружи јемство туженом да ће у случају да тужилац странац не успе у парници, моћи лако да оствари свој захтев за надокнаду парничних трошкова. Обезбеђење парничних трошкова може се по закону тражити од страног држављанина и од лица без држављанства које нема пребивалиште у Србији. Лица без држављанства дужна су да полажу акторску кауцију само ако им је пребивалиште у иностранству. Избеглице су ослобођене плаћања акторске кауције на основу Конвенције о статусу избеглица, под условом да имају уобичајено место боравка у нашој држави. Тужиоци који уживају у нашој земљи право азила такође нису дужни да полажу обезбеђење за парничне трошкове. Акторску кауцију не полажу држављани држава уговорница Хашке конвенције о грађанском судском поступку (1905) и држављани држава уговорница Хашке конвенције о грађанском поступку (1954) који имају пребивалиште у било којој држави уговорници ове две конвенције. У случају да наши држављани нису дужни да полажу обезбеђење у држави чији је држављанин тужилац, ни он неће бити дужан да положи такво обезбеђење пред нашим судом. Суд не води рачуна ex officio о могућностима полагања кауције, већ само на захтев туженог, а у одређеним споровима се кауција не полаже.

Право на ослобађање трошкова поступка Страно лице може тражити од суда да буде ослобођено плаћања трошкова поступка због слабог имовног стања. Овај правни институт помиње се као „право на ослобођење од плаћања трошкова" , „сиромашко право" и као „бесплатна судска помоћ". Ослобођење од плаћања трошкова поступка може да обухвати судске таксе, предујам за трошкове сведока, вештака, увиђаја, судских огласа и, нарочито, трошкове и награду постављеног заступника. Титулари овог права могу да буду физичка и правна лица; право на ослобођење трошкова не признаје се домаћим правним лицима која се налазе у поступку стечаја. На дипломатску узајамност могу да се позову држављани оних држава са којима имамо двостране уговоре о правној помоћи и уговоре о трговини и пловидби који садрже клаузулу највећег повлашћења у погледу остваривања судске заштите, затим држављани држава чланица Хашке конвенције о грађанском судском поступку (1905) и Хашке конвенције о грађанском поступку (1954) (у

грађанским и трговачким предметима) и држављани и лица са редовним боравиштем у једној од држава уговорница Хашке конвенције о олакшању међународног приступа судовима (1980). Њујоршка конвенција о остваривању алиментационих захтева у иностранству предвиђа да сваки поверилац који се налази на територији државе уговорнице (члан 1) може да тражи ослобођење од плаћања трошкова под истим условима као и резиденти и држављани државе где се поступак води (члан 9. став 1).

• Lех fori-примена домаћег права као меродавног за поступак Судови воде грађански поступак са елементом иностраности применом Закона о парничном поступку, Закона о извршењу и обезбеђењу и Закона о ванпарничном поступку. Норме домаћег процесног права обавезујуће су и за странке домаћа и инострана лица. Домаћим органима треба дозволити да примене страна процесна правила у оним ситуацијама у којима је за садржину спора меродавно страно материјално право, јер тесна веза која у таквом случају постоји између материјалног и процесног права гарантује остварење материјалноправне норме. Као пример такве ситуације наводе се предмети ванпарничног поступка, који се тичу старатељства. Суд оцењује да ли странка има страначку способност по праву држављанства тог лица (члан 14. став 1. и члан 79. став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља), као и парничну способност. У случају апатрида и бипатрида важе општа правила из члана 12. и 11. Закона о решавању сукоба закона. Способност страног правног лица да буде странка у поступку пред судом регулисана је чланом 79. став 4. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, а на основу ове одредбе, треба применити право државе којој правно лице припада. Странац не мора да има професионалног пуномоћника у првостепеном и другостепеном поступку пред домаћим судовима, с обзиром на то да парнично способна странка у парничном поступку има постулациону способност осим у поступку по ванредним правним лековима за који важи правило о обавезном адвокатском заступању.

Достављање у иностранству

Достављање дипломатским путем - основно правило Парница пред судом почиње да тече достављањем тужбе туженом, ради изјашњења у законском року и истицања процесних и материјалноправних приговора. У случају да се тужени налази у иностранству, достављање се мора извршити у страној земљи. Да би достављање судског акта као што је позив за расправу, судска одлука или иницијалне парничне радње (као што је тужба) било пуноважно извршено у иностранству, мора да се врши дипломатским путем достављања. Дипломатски пут достављања подразумева да суд шаље замолницу за достављање органу замољене државе преко надлежног министарства (Министарства правде). Министарство затим прослеђује захтев Министарству спољних послова које га шаље нашем дипломатском представништву у земљи у којој се налази адресат.

Достављање држављанима Србије у иностранству Ако тужба треба да се достави нашем држављанину који се налази у иностранству, достављање се у том случају може обавити преко нашег конзула у наведеној земљи.При том ће акти проћи исти пут унутар земље, преко Министарства правде и Министарства спољних послова, да би стигли до нашег конзуларног представништва у иностранству, али неће бити потребно превођење писмена на језик државе у којој се тужени налази нити учешће њених органа. Ако адресат одбије да добровољно прими писмено, суд ће бити принуђен да понови достављање, и то дипломатским путем.

. Достављање преко пуномоћника за пријем писмена

Према одредбама Закона о парничном поступку тужилац који има пребивалиште у иностранству дужан је да у тужби означи свог пуномоћника за пријем писмена у Србији. Исту дужност има и тужени који борави у инострансту; он је дужан да у одговору на тужбу означи свог пуномоћника за пријем писмена. Суд ће у циљу ефикасног вођења поступка позвати странку да постави пуномоћника за пријем писмена у нашој земљи. Уколико странка сама то не учини, суд може да јој постави законског заступника за пријем писмена. После постављања пуномоћника или привременог заступника за пријем писмена, сви рокови који почињу да теку од дана достављања судског акта рачунају се од дана достављања пуномоћнику, или привременом заступнику, а не од дана када их је странка стварно добила. Ако пуномоћник за примање писмена откаже пуномоћје, а странка не одреди другог пуномоћника у року од 30 дана од пријема обавештења о отказу пуномоћја, суд ће странци на њен трошак да постави заступника за примање писмена и да врши достављање преко њега, док не прими обавештење странке о одређивању новог пуномоћника. Странци која опозове пуномоћника за примање писмена и истовремено не одреди другог пуномоћника, суд ће достављање да врши истицањем писмена на огласну таблу суда, све док та странка не одреди другог пуномоћника за примање писмена.

• Достављање када је боравиште туженог у иностранству непознато Тужилац је као dominus litis дужан да обавести суд о адреси туженог на коју треба извршити достављање. Ипак у парницама са елементом иностраности ако тужилац сам није у могућности да сазна адресу, суд ће настојати да је утврди, уз помоћ надлежног органа стране државе у којој се претпоставља да се тужени налази. Поједини двострани уговори предвиђају да су надлежни органи држава уговорница обавезни да помогну у проналажењу адресе лица коме треба извршити достављање судског акта из друге државе уговорнице. У таквим случајевима, када се претпоставља да се тужени налази у једној од тих земаља, треба затражити међународну правну помоћ. Чак и у одсуству међународног уговора, међународна правна помоћ у проналажењу адресе туженог, може се затражити на основу фактичке узајамности. Суд може туженом поставити привременог заступника и то ако се тужени који нема пуномоћника налази у иностранству, а достављање се није могло извршити или ако је боравиште туженог непознато, а он нема пуномоћника. Тада суд издаје оглас о именовању привременог заступника који објављује у републичком службеном гласилу и на огласној табли суда и даљи поступак тече у одсуству туженог, односно у присуству његовог привременог заступника, све док се тужени не појави пред судом или док орган старатељства не постави туженом законског заступника (посебног старатеља).

. Достављање на основу међународних уговора

Један од главних предмета Хашке конвенције о грађанском поступку из 1905. године било је достављање лицима у иностранству. То је једина конвенција која је још на снази, а потиче из ранијег периода рада Хашке конференције, пре 1951. године. Када је Хашка конференција после Другог светског рата поново сазвана, једна од првих тема којима се бавила била је ревизија Конвенције о грађанском судском поступку. Нова конвенција усвојена је 1954. године, а Југославија ју је ратификовала 1962. године. Данас конвенција има четрдесет четири државе

уговорнице. Њено прво поглавље посвећено је достављању судских и вансудских аката. Хашка конвенција о олакшању међународног приступа судовима (1980) не дира у ове одредбе, јер ставља ван снаге између држава уговорница само оне чланове Хашке конвенције о грађанском поступку (1954) који се односе на акторску кауцију и бесплатну судску помоћ.Последице непрописног достављања лицима која се налазе у иностранству Непрописно достављање представља битну повреду парничног поступка која може бити основ за жалбу или ревизију у поступку који се води. Ако се тужени упусти у меритум и пропусти да благовремено истакне приговор непрописног достављања, сматраће се да је достављање, и поред формалних недостатака, уредно извршено и одлука суда ће имати шансе да буде призната и извршена у иностранству.

Употреба страних јавних исправа Јавна исправа прибавља се из иностранства у поступку међународне правне помоћи или је прилаже сама странка уколико постоје неке чињенице везане за иностранство које се у поступку могу доказивати само исправама, а њима се може доказивати и садржина страног права.Да би инострана јавна исправа имала исту доказну снагу као и домаћа јавна исправа, односно да би се претпостављала истинитост онога што је у њој садржано, потребно је да се испуне два услова: да страна јавна исправа буде прописно оверена (легализована), и тиме потврђена њена аутентичност и да се у страној држави признаје иста доказна снага домаћим јавним исправама (узајамност). Инострани или домаћи карактер јавне исправе одређује се према мерилима домаћег права. При том може одлучити критеријум места састављања или припадности органа који је исправу саставио. Хашка конвенција о укидању потребе легализације страних јавних исправа (1961) прихвата критеријум места издавања јавне исправе. Легализација стране јавне исправе за употребу у Републици Србији обавља се на основу Закона о легализацији исправа у међународном промету (1973). Легализацијом се потврђује (оверава) веродостојност потписа и печата који се налазе на исправи, као и службено својство потписника исправе. Оверу врши Министарство спољних послова или дипломатско-конзуларно представништво Србије у иностранству.

• Легализација домаћих јавних исправа ради употребе у иностранству Овера исправе пред надлежним домаћим органима је унутрашња легализација која мора да претходи међународној легализацији, односно овери печата и потписа издаваоца јавне исправе од стране дипломатско-конзуларног представништва или министарства иностраних послова државе у којој исправу треба употребити. За унутрашњу легализацију, по Закону о легализацији исправа у међународном промету, надлежан је основни суд на подручју на којем је исправа издата. Основни суд својим печатом потврђује веродостојност потписа и печата издаваоца исправе, а затим се исправа подноси Министарству правде које потврђује веродостојност печата основног суда и потписа председника суда који су стављени на првој овери. Након провере од Министарства правде исправа је спремна за међународну легализацију. За исправе које су издали покрајински или републички органи нису потребне претходне овере, него се оне могу непосредно подносити на оверу Одсеку за легализацију Министарства спољних послова. Ова процедура може се избећи ако исправу треба користити у некој од земаља уговорница Хашке конвенције о укидању потре6е легализације страних јавних исправа. Уколико са наведеном државом имамо двострани уговор, а и она је чланица Хашке конвенције, треба применити двострани уговор који по правилу предвиђа повољније решење.

10.МЕЂУНАРОДНА НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА

Појам међународне надлежности

Међународна надлежност је право судова (органа управе) једне државе да поступају у правној ствари са међународним елементом уколико су испуњени за ту надлежност предвиђени услови. Међународна надлежност може се регулисати једностраним нормама националног права којима национални законодавац одређује услове за надлежност домаћег суда или другог органа. Регулисана је и двостраним нормама које су садржане у међународним уговорима. За један исти спор могу истовремено да буду надлежни судови више држава (конкуренција међународне надлежности) и да тужилац често може да бира у којој ће земљи покренути поступак („избор форума" –forum shopping). Одлука која буде донета мораће и да се изврши у некој од држава. Наш законодавац користи термин надлежности домаћих судова у стварима са међународним елементом. Суд ће применити колизиона правила сопствене државе којима ће одредити материјално право меродавно за конкретан случај. Чак и када колизиона норма упути на страно право, суд примењује многе инструменте, као што су јавни поредак, узвраћање и преупућивање, изигравање закона, квалификација, принудни прописи, који могу да га врате на домаће право. Ако постоје бар две државе које своје судове проглашавају надлежним за решавање одређеног спора, тужилац има могућност избора не само погоднијег суда, већ и повољнијег процесног, колизионог и материјалног права.

• Оишта надлежност на основу везе са туженим (Forum rei) Општа међународна надлежност се успоставља за све врсте спорова, а посебна за поједине врсте спорова. Разлог за успостављање опште надлежности налази се у чврстој повезаности суда и тужене странке у спору. Према схватању израженом у сентенци actor sequitur forum rei, тужилац је тај који ремети status quo , те он треба свој захтев да поднесе оном суду који је за тужену страну најпогоднији, географски најближи. Тако постоји општа међународна надлежност судова Србије у парничном и ванпарничном поступку ако тужени или лице према коме се води ванпарнични поступак има пребивалиште, а у одређеним случајевима само боравиште у Србији. Ако је тужени правно лице, потребно је да има седиште у Србији (члан 46. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља). Законодавац је одредбама члана 8. Закона о међународном приватном праву иновирао одредбе Закона о решавању сукоба закона прописујући да је суд или други орган Републике Србије надлежан је у стварима са међународним елементом ако је његова надлежност изричито одређена међународним уговором или законом.Ако у закону или међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности суда Републике Србије, суд Републике Србије надлежан је и кад његова надлежност произилази из одредаба којима је уређена месна надлежност судова.

• Општа надпежност на основу везе са тужиоцем (Forum actoris ) Ако тужени нема пребивалиште у Републици Србији нити у којој другој држави, надлежност суда Републике Србије постоји ако тужени има уобичајено боравиште у Републици Србији. Такође ако у парницама има више тужених са својством материјалних супарничара, надлежност суда Републике Србије постоји и када се надлежност може утврдити према једном од њих. Уколико је суд Републике Србије надлежан да одлучује о једном од више поднетих захтева, надлежан је да одлучује и о осталим захтевима уколико су они повезани са захтевом за који је надлежан. Захтеви су повезани ако између њих постоје тако тесне везе да је оправдан заједнички поступак и одлука, како би се избегло доношење противуречних одлука у одвојеним поступцима. Ако је суд Републике Србије надлежан за тужбу надлежан је и за противтужбу. Надлежност суда Републике Србије у ванпарничном поступку у коме учествује више лица постоји ако лице према коме је поднет захтев има пребивалиште односно седиште у Републици Србији. Исто тако надлежност суда Републике Србије у једностраначком ванпарничном поступку постоји ако предлагач има пребивалиште односно седиште у Републици Србији и уколико физичко лице има уобичајено боравиште у Републици Србији. Суд Републике Србије надлежан је за одређивање мера обезбеђења и када по одредбама овог Закона није надлежан да одлучује о главној ствари. Суд Републике Србије надлежан је за одређивање мера и када је о главној ствари покренут поступак пред страним судом.

• Прекомерна и реторзиона (узајамна) надлежност Прекомерна надлежност је заснована на основима који не представљају довољно јаку везу између странака, спора и суда. Прекомерна надлежност је, по правилу, општа надлежност, која постоји без обзира на врсту спора. Једини прихватљиви основи опште надлежности када су у питању физичка лица јесте пребивалиште или редовно боравиште туженог, а када су у питању правна лица - седиште. Последица чињенице да је одлука суда заснована на прекомерној надлежности обично је одбијање других држава да такву одлуку признају и изврше на својој територији.Узајамна надлежност значи да је домаћи суд овлашћен да у парници у којем као тужени учествује страни држављанин примени исти онај основ надлежности који би применио суд чије држављанство има тужени у еквивалентном случају у којем би тужени био домаћи држављанин. Ако је држава која уводи реторзиону надлежност довољно утицајна, ова санкција може да доведе до закључења међународног уговора којим се прекомерни основи надлежности садржани у праву друге државе искључују. И у нашем закону предвиђена је реторзиона (узајамна) надлежност, којом се не постиже заштита домаћих странака када се оне нађу у положају туженог у правним системима који познају прекомерну надлежност, али се омогућава повољнији положај за домаћег тужиоца у ситуацијама када су пред нашим судовима тужена лица из таквих земаља.

• Пророгација надлежности Суд пази на сопствену међународну надлежност по службеној дужности, током целог поступка и неће се огласити ненадлежним по службеној дужности уколико његова међународна надлежност зависи од пристанка туженог и ако је тужени у датом случају дао свој пристанак. Овде је реч о пророгацији надлежности као једном од критеријума на којима се може засновати међународна надлежност домаћег суда. Закон о решавању сукоба закона искључује могућност склапања споразума о надлежности у брачним споровима, споровима о утврђивању или оспоравању очинства или материнства, о чувању и васпитавању деце, о законском издржавању итд. За неке од ових спорова, посебним одредбама је предвиђена могућност заснивања надлежности уколико тужени пристаје да суди наш суд, уз испуњење неких додатних услова.Писана форма није наведена као услов пуноважности пророгаци оног споразума. Сматра се да је тужени прећутно дао пристанак на надлежност домаћег суда: ако је поднео одговор на тужбу у којем није оспорио надлежност или ако се упустио у расправљање (на припремном рочишту, или ако оно није одржано, на првом рочишту за главну расправу), а да није претходно оспорио надлежност или ако је поднео противтужбу.

Надлежност за супарничаре Закон о решавању сукоба закона изричито предвиђа неколико случајева проширења међународне надлежности. Један од њих је проширење опште надлежности правосуђа Србије за материјалне супарничаре, уколико бар један од тужених материјалних супарничара има пребивалиште на територији Србије (члан 46. став 4. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља и члан 11. Закона о међународном приватном праву)Ако међу пасивним супарничарима постоје главни и споредни дужници, није од значаја да ли надлежност домаћег суда постоји за главног или за споредног дужника - у оба случаја може доћи до атракције надлежности. Појам материјалног супарничарства треба схватити у смислу који он има у домаћем праву: ако су странке у погледу предмета спора у правној заједници или ако њихова права, односно обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа. Међутим, да би суд одредио да ли се странке у једном спору са иностраним елементом налазе у правној заједници и да ли њихова права или обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа, треба да узме у обзир норме 1ех causae, тј. норме права које је меродавно за меритум спора.

• Претходно питање Претходно питање у нашем унутрашњем процесном праву регулисано је чланом 12. Закона о парничном поступку. Према овим одредбама, „Ако одлука зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам да реши то питање ако посебним прописима није другачије предвиђено.Одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено." Иако то није изричито речено, наведено правило важи и када се ради о решавању претходног питања за које је надлежан инострани суд. Дакле, ако није надлежно за решавање претходног питања, правосуђе Србије о њему може да решава само ако надлежни инострани суд о том питањујош није донео одлуку; одлука домаћег суда о том питању не стиче правноснажност, односно има правно дејство само у парници у којој је претходно питање решено. Уколико надлежни инострани суд касније донесе друкчију одлуку о том питању и уколико та одлука буде призната у Србији, она може представљати разлог да се тражи понављање поступка пред домаћим судом. Домаћи суд може да прекине поступак и да препусти решавање претходног питања надлежном иностраном суду. То ће бити нарочито оправдано у оним ситуацијама када се поступак пред иностраним судом о том питању већ води и када постоје реални изгледи да одлука иностраног суда буде призната. Сличном тумачењу прибегава се и у већини страних правних система.

• ПротивтужбаЗакон о парничном поступку познаје три врсте противтужби - конексну (ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом), компензабилну (ако се захтев тужбе и противтужбе могу пребити, мада нису у међусобној вези) и прејудицијелну (ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву). Противтужба се не може поднети ако је за захтев из противтужбе стварно надлежан виши суд или суд друге врсте. У одсуству изричите законске норме, судска пракса треба да прихвати став да је суд надлежан да решава о противтужби ако је надлежан за решавање о тужби. Овај став може се засновати на сходној примени правила о месној надлежности. Нарочито у случају конексне противтужбе, постоје сви разлози који иначе говоре у прилог проширењу надлежности - већа економичност поступка, избегавање контрадикторних пресуда, решавање свих спорних питања међу странкама у једном поступку, јединствена примена закона на повезана правна питања итд. У домаћој судској пракси заузет је став да се тужени подвргава надлежности домаћег суда у правној ствари у којој поднесе противтужбу. Тим пре се тужилац подвргао надлежности онога суда пред којим је поднео тужбу о одређеној правној ствари, па тужени може истицати против њега пред истим судом противтужбени захтев који је у вези са истом правном ствари.

11.ОДСТУПАЊА ОД НОРМИ О МЕЂУНАРОДНОЈ НАДЛЕЖНОСТИa) Дерогација надлежности

За спорове са међународним елементом странке под одређеним условима могу да уговоре надлежност иностраног суда или решавање спора путем арбитраже, без обзира на то што је за тај спор прописана међународна надлежност домаћег суда. Овде је реч о дерогацији надлежности која, као и пророгација надлежности домаћег суда, до које може доћи изричито или прећутно. Када је у питању могућност уговарања надлежности страног суда, захтевани међународни елемент постоји ако је бар једна од странака страни држављанин.

Ако су странке правна лица, међународни елемент постоји ако је седиште бар једне од странака у иностранству и за дати спор не сме бити прописана искључива надлежност правосуђа Републике Србије. Форма споразума о надлежности страног суда није посебно прописана. За спорове поводом уговора о страним улагањима у Србију, не може се уговарати надлежност иностраног суда мада је дозвољено уговарање арбитраже у иностранству. По Закону о арбитражи, арбитража се може уговорити за решавање имовинског спора о правима којима странке слободно располажу ако за ту врсту спорова није одређена искључива надлежност суда. Изостанак приговора туженог, уз подношење тужбе од стране тужиоца, тумачи се као одрицање странака од споразума о надлежности, или од арбитражног споразума.

b) Литиспенденција (lis alibi pendens) Литиспенденцијом се у правној теорији означава почетак тока парнице, која почиње достављањем тужбе туженом. До међународне литиспенденције долази када се поступак у истој ствари сукцесивно покрене пред судовима две или више држава. Одлуке судова једне државе немају правну снагу на територији других држава, док не прођу одговарајућу процедуру признања. По одредбама Закона о решавању сукоба закона, суд не води рачуна о литиспенденцији пред страним судом по службеној дужности, већ само по приговору странке, која треба да поднесе захтев за прекид поступка. Суд Републике Србије прекинуће поступак на захтев странке ако је у току спор пред страним судом у истој правној ствари и између истих странака, и то: ако је прво пред страним судом покренут поступак по односном спору, ако је у питању спор за чије суђење не постоји искључива надлежност домаћегсуда и ако постоји узајамност. Домаћи законодавац је одредио моменат покретања поступка као релевантан у случају међународне литиспенденције, док је за унутрашњу литиспенденцију битан моменат покретања парнице. Релевантан моменат за оцену постојања литиспенденције је подношења тужбе пред страним судом.

СУКОБ ЗАКОНА Под сукобом закона подразумева се конкурентност више правних норми да уреде исти чињенични однос. Конкурентске норме могу припадати правним системима који важе на различитим територијама или важе за различите групе лица у оквиру исте територије или су садржане у различитим изворима унутар истог правног система. У сваком случају, оне су потенцијално истовремено применљиве и могу мериторно регулисати конкретан чињенични однос. Сукоб закона, који је предмет Међународног приватног права територијалног је карактера, јер се тиче међусобног односа система приватних права који припадају различитим државама. Ти системи долазе у додир услед постојања елемента иностраности, тако да одговарајуће норме сваког од њих истовремено долазе у обзир да буду примењене на однос у питању. Адекватнији термин би био одређивање меродавног права. Под међународним сукобима закона подразумева се одређивање меродавног права у случајевима када је чињенични однос посредством елемента иностраности повезан са правним системима више држава.Под унутрашњим сукобима закона подразумева се одређивање меродавног права унутар исте државе чији је правни систем сложен, односно који је састављен од више ужих правних система.Унутрашњи сукоби закона територијалног карактера по правилу постоје у федеративно уређеним државама, у којима свака од федералних јединица има сопствени (потпуни или делимични) систем приватног права.

Sukob zakona u medjunarodnom privatnom pravuSam pojam sukob zakona nagovestava da je u pitanju sukob supstincijalnih normi, ali i samih pravin sistema, kao i vise pravnih poredaka. Do sukoba zakona dolazi kada postoji element inostranosti koji

otvara mogucnost da se supstincijalna prava dve ili vise zainteresovanih drzava primene na jedno isto cinjenicno stanje.

Unutrasnji sukob zakonaPod unutrasnjim sukobom zakona podrazumeva se odredjivanje merodavnog prava unutar iste drzave ciji je pravni sistem slozen, odnosno koji je sastavljen od vise uzih pravnih sistema. Unutrasnji sukobi zakona teritorijalnog karaktera po pravilu postoje u federativno uredjenim drzavama, u kojima svaka od federalnih jedinica ima sopstveni (potpuni ili delimicni) sistem privatnog prava.

Регулатива односа са елементом иностраности У правној теорији постоји више начина одређивања права који ће се применити на сукобе закона, при чему поједини од њих не теже директном решавању сукоба закона, већ отклањању узрока који до њих доводе, односно њиховом избегавању: •унификација приватног права; •унификација приватног права за односе са иностраним елементом; •стварање националног приватног права за односе са иностраним елементом; • кумулативна примена приватног права свих заинтересованих држава; • судско стварање приватног права за односе са иностраним елементом; • систематска примена само домаћег приватног права; •стварање националног колизионог права за односе са иностраним елементом; •унификација колизионог права и •избегавање сукоба закона стварањем механизама међународне сарадње.

Класификација модалитета регулисања односа са елементом иностраностиУнилатерални колизиони метод Код унилатерализма сваки правни поредак се ограничава на то да одреди поље примене закона који је сам донео, односно свака држава одређује на које ће се односе са елементом иностраности применити њени закони. То се може учинити нормама које одређују поље примене закона и једностраним колизионим нормама. Једностране колизионе норме полазе од одређене врсте односа, али уместо да одаберу неутралну тачку везивања, која би у сваком случају одвела до меродавног права, оне се ограничавају само на то да пропишу домаћи елемент који треба да постоји да 6и се на ту врсту односа применио домаћи закон.

Супстанцијални метод Супстанцијалним методом односи са елементом иностраности уређују се непосредно, као што је то случај код свих осталих грана права. Супстанцијалне норме међународног приватног права не разликују се од уобичајених супстанцијалних норми, осим што су намењене за регулисање посебне врсте односа - грађанских и трговинских односа са иностраним елементом. Универзалистички и партикуларистички приступ Ако се односи са иностраним елементом уређују јединственим правилима која важе за све земље или за више земаља, говоримо о универзалистичком приступу. Тај приступ налази своје оправдање у међународном карактеру односа које међународно приватно право регулише и у потреби за остваривањем правне сигурности не само унутар једне државе, већ и шире, на међународном плану. Партикуларистички приступ се састоји у томе да се односи са иностраним елементом уређују парцијално, од стране сваке државе појединачно, тако да постоји могућност да се на исту правну ситуацију или питање примењу)'у садржински различите норме (колизионе или супстанцијалне) у зависности од тога у којој се држави конкретно правно питање постави.