Uvod

Tehnoloki procesi koji zagauju vodu uljnim emulzijamaSADRAJ

1. Uvod .....................................................................................................1

2. Tehnoloki procesi pri kojima se javlja otpadna voda koja sadri uljne emulzije ............................................................2

2.1. Tehnologija prerade nafte ...................................................2

2.2. Petrohemijska industrija ...................................................12

2.3. Tehnologija dobijanja ulja i masti.....................................14

2.4. Metalopreraivaka industrija...........................................16

2.5 Ostali izvori otpadnih voda koje sadre uljne emulzije.....18

3. Teorija emulzije i uticaj uljnih emulzija na ivotnu sredinu...............204. Tretmani otpadnih voda koje sadre uljne emulzije............................225. Zakljuak.............................................................................................25

1. Uvod

Po Pravilniku o zatiti voda od hemijskih materija, koji se propisuje za kanale gradskog kanalizacionog sistema, zabranjuje se uputanje toksine, opasne i tetne materije u koncentracijama veim od maksimalno dozvoljenih (MDK). U ove materije spadaju i ulja i masti, organskog ili mineralnog porekla, za koje je MDK propisano 40 mg/l, to ujedno i predstavlja predmet istraivanja ovog rada. Ulja i masti u otpadnim vodama mogu poticati od raznih ovekovih delatnosti. Cilj ovog rada je da se identifikuju tehnoloki procesi, koji najvie zagauju recipijente (reke, jezera, mora i sl) otpadnim vodama koje sadre ulja i masti, kao i predlog tretmana ovih otpadnih voda. Polazna hipoteza je da najvei doprinos u otpadnim vodama optereenim uljnim emulzijama (ulja i masti) daju naftna industrija, petrohemijska industrija, metalopreraivaka industrija i industrija za proizvodnju ulja i masti. Metode istraivanja koje e se koristiti u cilju dokazivanja postavljene hipoteze su statistike metode kao i prouavnje literature. 3. Tehnoloki procesi pri kojima se javlja otpadna voda koja sadri uljne emulzije3.1. Tehnologija prerade nafteovek se susreo sa naftom pre nekoliko hiljada godina i kroz istoriju je koristio naftu u razliite svrhe: medicina, graevinarstvo, za osvetljenje, kao gorivo, u ratne svrhe (grka vatra) itd. Kroz vekove se ovek koristio samo naftom koju je nalazio na povrini ili u plitkim bunarima. Za dobijanje industrijske nafte se uzima 1859. god (Pennsylvania - SAD), kada je poela eksploatacija nafte pomou buotina. Primitivna destilacija nafte, u to vreme, je davala petrolej i kolomasti, a ostali derivati su se bacali kao neupotrebljivi. Kasnije su se, preradom nafte, dobijala maziva ulja i parafini. Pronalaskom motora sa unutranjim sagorevanjem, 1877. god. (Otto) i motora na pogon plinskim uljem 1897. god. (Diesel), porasla je potronja novih naftnih derivata (benzina i plinskih ulja), to je dovelo do razvoja naftne tehnologije. Nafta je sirovina ijom preradom se dobija mnotvo proizvoda, koji se koriste kao gotovi proizvodi ili kao sirovine u drugim industrijama. Zato se moe rei da nafta predstavlja bazu za razvoj itavog niza drugih industrija. Proizvodi dobijeni preradom nafte se koriste kao energenti, u hemijskoj industriji, kao sirovinski materijal u organohemijskoj industriji, u petrohemiji, kao sirovina u graevinarstvu (bitumen) itd.

Zbog velikog broja finalnih proizvoda, u literaturi postoji veliki broj klasifikacija rafinerija nafte. Uglavnom, osnov za klasifikaciju predstavljaju sami tehnoloki procesi koji se odvijaju u rafinerijama. Poslednjih godina se najee navodi CONCAWE klasifikacija, koja deli rafinerije na etiri osnovna tipa:

TIP 1 -Jednostavna rafinerija: obuhvata atmosfersku i vakuum destilaciju, reforming postrojenje, postrojenja za hidrodesulfurizaciju (HDS), postrojenja za obradu destilata (hidrofiniing postrojenje) kao i postrojenja za konverziju destilata (izomerizacija).

TIP 2 - Obuhvata postrojenja tipa 1, kao i postrojenja za konverziju atmosferskog i vakuumskog ostatka (termiki, katalitiki, hidrokreking).

TIP 3 - Predstavlja energetsko - uljnu rafineriju, koja ima, pored postrojenja rafinerije tipa 2, i postrojenje za proizvodnju baznih ulja, kao i postrojenje za meanje finalnih maziva.

TIP 4 - Predstavlja tip rafinerije, koji se ne moe klasifikovati u navedene tipove rafinerija.

Nafta se sastoji od raznih ugljovodonika i poeljno bi bilo da se svaki od njih izdvoji. Meutim, takvo izdvajanje predstavlja teak zadatak i ne moe se sprovesti u potpunosti. Zbog toga se prerada nafte ograniava na izdvajanje pojedinih proizvoda, koji imaju odreena svojstva, koja po svom sastavu ine meavinu raznih meusobno bliskih ugljovodonika i koriste se u raznim privrednim granama. Tehnologija prerade nafte se sastoji iz dve osnovne celine:

priprema nafte za preradu i prerada nafte.Priprema nafte za preraduPripremu nafte za preradu ine sledee metode: uklanjanje vode i soli, metode razbijanja emulzije, neutralizacija nafte, stabilizacija nafte i sortiranje nafte.

Sirova nafta sadri vodu i mehanike neistoe, koje potiu od buotina. U neistoe spadaju razne soli, rastvorene u vodi i fini pesak suspendovan u nafti u obliku mulja. Te primese mogu kod prerade nafte prouzrokovati razne potekoe. Zato se uklanjanje vode i soli iz sirove nafte vri mirovanjem nafte u rezervoarima i bez ikakvog zagrevanja, a taloenje se ponekad podstie zagrevanjem nafte na temperaturi 30-40 C.

Neke vrste nafte su same po sebi, kao i nainom eksploatacije, pogodne za stvaranje emulzija sa vodom i rastvorenim solima. Zbog toga je potrebno razbijanje emulzija. Postoje razliite metode razbijanja emulzija:

zagrevanje emulzije, ime se poveavaju kapljice, stvaraju mehurii, koji se razbijaju a kapljice spajaju u vee kapljice i odvajaju. centrifugiranje se temelji na primeni centrifugalne sile, koja odvaja dve pomeane tenosti usled razlike njihovih specifinih teina (isti princip kao kod sile tee, s tim to centrifugalna sila ima vei intenzitet).

elektrometode kod kojih se, pod uticajem visokog napona (10 000 V), kapljice vode, koje su zbog prisutnih soli dobri provodnici elektriciteta, meusobno pribliavaju i grupiu stvarajui sloj vode i nafte.

upotreba elektrolita, koji se spajaju sa vodom i solima stvarajui nove slojeve, koji se taloe iz emulzija. upotreba koloida, gde sam koloid stvara emulziju, ali u meavini sa odgovarajuom koliinom drugog koloida deluje tako da razbija emulziju.Koja e metoda razbijanja emulzija biti primenjena zavisi od osobine emulzije, koju su stvorile nafta i voda. Postoje vrste sirove nafte, koje prouzrokuju koroziju postrojenja za njihovu preradu. Korozija se moe znatno ublaiti prethodnom neutralizacijom nafte dodavanjem baza. Osim smanjenja korozije, dodavanje baza olakava rafinaciju proizvoda i dobijanje naftenskih kiselina. Nafta iz buotine prolazi kroz separatore za odvajanje plina, ali i nakon toga ona sadri rastvoreni plin. Ovaj plin, pri uskladitenju, isparava i sa sobom povlai najlaganije frakcije benzina, stvarajui gubitke. Gubici se spreavaju stabilizacijom u kolonama pod pritiskom. Pritisak poveava temperaturu frakcija, ime omoguava da se na vrhu kolone dobije propan - butanova frakcija, koja slui kao pogonsko gorivo ili se koristi u daljoj preradi. Stabilizacija nafte se redovno kombinuje sa metodom razbijanja emulzije, radi boljeg iskorienja toplote.Sirova nafta razliitih nalazita pa i nafta jednog nalazita, ali raznih slojeva, znatno se razlikuju po svojim osobinama, ne smeju se meati, pa je neophodno vriti sortiranje nafte.

Metodu uklanjanja vode i soli i razbijanja emulzija karakteriu otpadne vode, koje sadre veliku koliinu natrijumhlorida, male koliine fenola, sulfida i vodoniksulfida, a uz to prisutne su i znatne koliine nafte. Ove vode karakteriu i velike koncentracije ulja. Osnovne karakteristike otpadne vode nakon metode uklanjanja vode i soli su prikazane u tabeli 1.1. Tabela 1.1 Osnovne karakteristike otpadne vode nastale primenom metode za pripremu nafte za preraduParametarProsena vrednost

Koliina, procenat prerade nafte5.7

pH8.2

BPK, mg O2/l259

HPK, mg O2/l291

Ulja, mg /l169

Fenoli, mg /l15.2

H2S, mg /l4.3

Prerada nafte

Osnovni procesi u napred navedenim razliitim tipovima rafinerija nafte su: atmosferska destilacija,

vakuum destilacija,

rafinacija gasovitih i tenih derivata,

kreking,

hidrokreking,

reformiranje,

rafinacija i dorada uljanih destilata,

rafinacija i dorada parafina,

proizvodnja bitumena,

proizvodnja petrol - koksa,

proizvodnja aromata,

proizvodnja tehnikih masti.

DestilacijaDestilacija tenosti se vri: a) da bi se tenost odvojila od, u njoj rastvorene, vrste supstance (voda i kuhinjska so),

b) da bi se tenost razdelila na pojedine komoponente, ukoliko se iste mogu meusobno odvojiti razliitim takama kljuanja (nafta).

U prvom sluaju, proces destilacije se svodi na zagrevanje i isparavanje tenosti, gde ostaje vrsta supstanca. Nastale pare tenosti se odvode na hlaenje, gde kondenzuju u tenost. U drugom sluaju, kada se tenost sastoji iz dve ili vie komponenti, tada zagrevanjem i destilacijom isparavaju komponente sa niom takom kljuanja a zaostaju komponente sa viom takom kljuanja. Nastale pare se odvode i hlaenjem kondenzuju u tenost. Prema tome, destilacija se sastoji iz tri faze: faza zagrevanja, isparavanja i kondenzovanja. Kako je iz fizike poznato, isparavanje tenosti moe biti povrinsko i zapreminsko. Povrinsko isparavanje se moe odigrati na bilo kojoj temperaturi, kad god je pritisak nastalih para manji od spoljanjeg pritiska. Kod zapreminskog isparavanja, pritisak pare zagrejane tenosti mora da se izjednai sa spoljanjim pritiskom. Kada se pare ne odvode, a pritom se odrava stalna temperatura tenosti, izmeu para i tenosti nastaje ravnotea, pa tako sa istovremenim stvaranjem para, nastaje i njihova kondenzacija. Da bi se izvela kontinualna destilacija, potrebno je naruiti ravnoteu izmeu nastalih para i tenosti odvoenjem nastalih para. Prilikom destilacije nafte, zbog postojanja velikog broja komponenti, ne dolazi do potpunog odvajanja, jer se sa parama lako isparljivih komponenti mogu izdvojiti i jedan deo teko isparljivih komponenata. Da bi se poveao stepen efikasnosti ove metode, koristi se viestepena destilacija - rektifikacija. Na primeru atmosfersko - vakuum rektifikacionog postrojenja tipa Alko, moemo sagledati metodu destilacije u rafineriji nafte. Postrojenje se sastoji od dve celine i radi na sledeem principu: u prvoj atmosferskoj celini, reciklira se nafta od primarnog ostatka a u drugoj vakuumskoj celini se recikliraju primarni ostaci na destilate mazivih ulja od sekundarnog ostatka. Obe celine rade sa meusobno povezanim sistemom izmenjivaa toplote. U postrojenju za atmosfersku destilaciju, nafta prvo prolazi kroz izmenjivae toplote, gde se zagreva do temperature od 90C, nakon ega odlazi na separatore vode i mulja. Potom, nafta odlazi na etiri izmenjivaa toplote i konano ulazi u pe sa temperaturom 170 - 175C. Iz pei, nafta sa temperaturom od 300C, ulazi u kolonu za rektifikaciju, gde se dobijaju sledee frakcije: benzin na vrhu kolone, tri bone frakcije (teki benzin, petrolej i plinsko ulje). Pare benzina i vode se kondenzuju u izmenjivau toplote, benzin se odvaja od vode u separatorima vode i tee u refluks rezervoaru. Boni destilati odlaze u hladnjake, gde se kondenzuju, a ostatak sa dna kolone se izbacuje pumpom. Vru primarni ostatak odlazi u pe vakuum postrojenja za destilaciju, gde se zagreva na temperaturi od 420 - 430C, nakon ega ulazi u vakuum kolonu. U koloni se odvajaju sledee frakcije: teko plinsko ulje, destilat vretenskog ulja, destilat leinog ulja, lagani i teki destilat cilindarskog ulja. Kao ostatak se izdvaja teko ulje za loenje ili bitumen, koji preko hladnjaka odlazi u rezervoar. U vakuumsku kolonu se uvodi vodena para, koja zajedno sa tekim plinskim uljem ide u razmenjiva toplote u barometarskom kondenzatoru. Ostali destilati, osim tekog cilindarskog ulja, prolaze kroz odgovarajue striping kolone. Iz striping kolone, proizvodi idu u izmenjivae toplote, vakuum rezervoare, a iz njih pomou pumpe odlaze u hladnjake i rezervoare. Destilacijom i krekovanjem se dobijaju proizvodi koji sadre razne asfaltno - smolaste materije, sumporne, azotne i kiseonine materije. Smolaste materije su veoma tetne primese u naftnim derivatima, koji se koriste za podmazivanje, jer su to nezasieni ugljovodinici i pod uticajem vazduha ili zagrevanjem menjaju svoj hemijski sastav. Sumpor se u destilatima moe nai u obliku sumporvodionika, merkaptana, alkilsulfida, disulfida, tiofenina i tolifanina. Sumporvodonik i merkaptani spadaju u veoma tetne primese u destilatima, jer imaju korozivna svojstva (korodiraju gotovo sve metale, stvarajui sulfide). Jedinjenja koja sadre kiseonik, u destilatima se nalaze kao fenoli ili kao naftenske kiseline, koje deluju korozivno. Jedinjenja sa azotom, kao i nezasieni ugljovodonici kod mnogih proizvoda nafte mogu biti neeljene primese. Sve nabrojane materije, koje se mogu nai u destilatima nafte, se moraju ukloniti a proces uklanjanja se zove rafinacija. Rafinacija primarnog benzina se vri u cilju uklanjanja sumporovih jedinjenja. Prva operacija iz destilacije nafte je uklanjanje sumporvodonika, kako bi se spreilo stvaranje elementarnog sumpora. Posle ove operacije, benzin se uvodi u mealite (agitator), gde se ubacuje rastvoreni natrijumhidroksid, pomou kog se uklanjaju vrlo aktivni niskomolekularni merkaptani. Posle mealita, meavina benzina i natrijumhidroksida odlazi na taloenje. Nakon to su se u taloniku istaloila sumporova jedinjenja, koja su proreagovala sa natrijumhidroksidom, ona se uklanjaju sa dna talonika a ostaje proieni benzin koji se odvaja na vrhu talonika. Pored ovog naina rafinacije primarnog benzina, moe se vriti: rafinacija sumpornom kiselinom i natrijumhidroksidom, rafinacija natrijumplumbitom (Na2PbO2), rafinacija boksitom itd. Rafinacija uljnih destilata ima za cilj uklanjanje nezasienih ugljovodonika, asfaltno - smolastih materija, naftenskih kiselina, sumpornih i azotovih jedinjenja, policiklinih ugljovodonika sa kratkim bonim lancem, tvrdih parafina i cerezina. Danas se rafinacija uljnih destilata, u zavisnosti od naina rada, vri:

kiselinama i bazama,

kiselinom i filtriranjem preko filtera sa inertnim materijalom (peani filtri) ili kiselinom, bazom i filtriranjem, selektivnim rastvorima uz eventualno naknadno rafinisanje sumpornom kiselinom i filtriranjem.

Uklanjanje tvrdih parafina i cerezina iz ulja se vri nakon rafinacije i esto se poboljavaju svojstva ulja dodavanjem raznih aditiva, koji poveavaju indeks viskoziteta, poveavaju stabilnost i mazivost ulja itd. Rafinacija uljnih destilata kiselinom i bazom, vri se sumpornom kiselinom, koja se ponaa na sledei nain:1. Nezasieni ugljovodonici se polimerizuju i stvaraju visoko - molekularne polimere, koji se iz ulja uklanjaju zajedno sa kiselim gudronom.

2. Asfalteni se zgunjavaju i nastali proizvodi se taloe zajedno sa kiselim gudronom.

3. Smole se delimino kondenzuju i stvaraju asfaltene, a delimino oksiduju u sulfonske kiseline, koje se delimino tope u sumpornoj kiselini. Konano se smole i proizvodi smola kiselinom uklanjaju zajedno sa kiselim gudronom.

4. Naftenske kiseline se samo delimino rastvaraju u sumpornoj kiselini a glavni deo ostaje u kiselom ulju.

5. Sumporova jedinjenja se delimino rastvaraju u kiselini i na taj nain uklanjaju.

6. Azotova jedinjenja prelaze u kiseli gudron kao sulfati.

Uklanjanje policiklinih ugljovodinka zavisi od njihove grae, koliine i jaine upotrebljene kiseline i temperature obrade. Sposobnost reakcije tih ugljovodonika raste smanjenjem duine i broja bonih lanaca. Neutralizacija se vri natrijumhidroksidom i to prema tano utvrenom reimu, kako bi se spreilo stvaranje emulzija. Hidroliza sapuna se spreava vikom baze. Nakon neutralizacije, ulje se zagreva do temperature od 70 - 90C, u cilju boljeg taloenja baznih ostataka. Posle otputanja baznih ostataka, ulje je mutno, jer sadri zaostalu emulgovanu vodu i naftenske sapune. U cilju uklanjanja naftenskih sapuna, ulje se pere vodom i to 15 - 20 % vode u odnosu na ulje. Sapuni u ulju uzrokuju vei procenat pepela i koksa. Nakon pranja, ulje se sui uduvavanjem vazduha u vrue ulje, ime se uklanja vlaga. Osnovni delovi postrojenja za rafinaciju ulja su prikazani na slici.

Slika 1.1. Shema rafinacije mazivih ulja: 1. predgreja destilata, 2. pumpa, 3. agitator za obradu kiseline, 4. rezervoar za kiselinu, 5. montejus, 6.rezervoar za kiseli gudron, 7. agitator za obradu bazom, 8. pumpa, 9. rezervoar za odvojenu bazu, 10. rezervoar za otpadnubazu, 11. agitator za pranje, 12. pumpa, 13. rezervoar za toplu vodu, 14. pumpa, 15. agitator za suenje, 16. kondenzator za vodenu paru, 17. kompresorZa rafinaciju uljnih destilata se uglavnom koriste periodini agitatori, jer se dobija gusti, konzistentni kiseli gudron koji se teko taloi, a obrada natrijumhidroksidom i pranje ulja se vezuju za potekoe stvaranja emulzija. Meutim, postoje i postrojenja sa kontinualnom obradom, kod kojih se primenjuju mehanika mealita i centrifuge za odvajanje kiselog gudrona. Agitatori su slini kao kod rafinacije primarnog benzina.

Proizvodnja parafina ima sledee operacije:

dobijanje parafinskog destilata,

hlaenje destilata,

presovanje destilata na filter presama i dobijanje parafinske mase - gaa,

znojenje gaa u cilju uklanjanja ulja i

rafinacija parafina.

Parafin nafte je meavina tvrdih ugljovodonika, dobijena iz destilata parafinskih nafta odgovarajuom preradom. Sirovina za proizvodnju parafina je parafinski destilat, dobijen kod destilacije nafte. Pri destilaciji nafte je vano dobiti takav parafinski destilat, koji sadri kristalne parafine, koji se dobro filtriraju i koji ne sadri cerezin. Parafinski destilat se hladi, pri emu se parafin kristalie, a zatim se filtrira na filter presama. Filtrirani parafin u formi pogae sadri 70 - 80 % parafina i 20 - 30 % ulja. Te pogae se nazivaju ga. Ga se podvrgava znojenju, kako bi se tvrdi parafin izdvojio od ulja i parafina sa niom takom topljenja. Znojenje se vri tako to se rastopljena parafinska masa - ga sipa u plitke bazene sa perforiranom ploom. Prethodno se iznad nivoa perforirane ploe nalije voda, kako bi se ga razlio po celom bazenu. Nakon toga se temperatura u bazenu poveava. Poto je parafinska masa raznorodna, prvo se tope parafini sa niom takom topljenja i ulja. Mekani parafini sa niom takom topljenja i ulje prolaze kroz perforiranu plou u donjem delu bazena, odakle se izdvajaju. Na perforiranoj ploi, tvrdi parafin sa visokom takom topljenja se nakon zavretka procesa znojenja topi indirektnom vodenom parom, pri emu i on prolazi kroz perforiranu plou. Ovako otopljen parafin ide u postrojenje za rafinaciju, gde se rafinira kiselinom, bazom i zemljom za dekolorizaciju. Rafinisani parafin je bela kristalna masa bez ukusa i mirisa.Kreking

Benzin predstavlja vredan proizvod prerade nafte, pa je zbog te injenice potrebno da se proizvede to je mogue vea koliina benzina. Ovo se postie posebnom preradom ostataka nafte i drugih teih proizvoda nafte, kojom se sutinski menja struktura molekula. Takav nain prerade se naziva destruktivna destilacija. Promena u strukturi molekula, koje se deavaju pri destruktivnoj destilaciji mogu grubo da se podele u dve kategorije: promene kod kojih se molekuli odreene supstance raspadaju na manje molekule i

promene kod kojih se molekuli odreene supstance prvo raspadaju, pa onda spajaju u nove molekule koji su znatno manji od molekula prvobitne supstance.

Ova dva procesa, raspadanja i sinteze dolaze u izvesnom stepenu kod svih industrijskih procesa destruktivne destilacije. Jedan od najrasprostranjenijih procesa destruktivne destilacije je kreking. U tehnologiji krekinga primenjuju se sledee osnovne vrste krekinga: termiki u tenoj fazi,

termiki u parnoj fazi,

katalitiki,

oksidacioni,

piroliza i polimerizacija,

hidrogenizacija.

Termiki kreking u tenoj fazi izvodi se pod pritiskom od 40 atm i na temperaturi 450 - 510C. U tom procesu dobija se oko 40% benzina i 12% plina. Kao sirovina se koriste teki ostatak nafte i njen tei destilat.

Termiki kreking u parnoj fazi se izvodi pod pritiskom 3 - 10 atm i na temperaturi 560 - 680C. Pri preradi plinskog ulja dobija se 40% benzina i 30% plina. Po hemijskom sastavu, benzin parne faze znatno se razlikuje od primarnog benzina (sadri do 40% olefina i 30% aromata). Taj benzin mora se specijalnim metodama rafinisati.

Kreking u prisustvu katalizatora se izvodi upotrebom raznih katalizatora: meavina oksida metala, aluminijum hlorida, fosforne kiseline itd. Kod tog procesa, iz plinskog ulja i ostataka nafte dobija se 60% - 80% benzina i tekih destilata, a osim toga nastaju manje koliine koksa i plina. Utroak katalizatora je od 3 - 4% prema preraenom materijalu. Temperatura procesa ne prelazi 450C, a pritisak je blizu atmosferskog.

Oksidacioni kreking se izvodi u parnoj fazi u generatoru, na temperaturi od 520 - 550C. Tako visoka temperatura se postie na raun oksidacije ugljovodonika u parnoj fazi. Pare derivata nafte ulaze u generator zajedno sa kiseonikom. Pri radu sa petrolejskim destilatom, dobija se 40% benzina, 6% laganog benzina, 2% flegme i plina i 25% gubitaka. Kod tog procesa dobijeni plin ima znatan sadraj vodonika ( 60% ).Piroliza se izvodi na atmosferskom pritisku i na temperaturi 700 - 850C. Tom metodom se dobija 50% plina, 10 - 12% pirodestilata, koji ima 80 - 90% aromata. Preostalih 38 - 40% otpadaju na naftensko ulje, zeleno ulje i tekuu smolu. Kao sirovina slue frakcije petroleja i plinskog ulja.

Polimerizacija plina se izvodi na dva naina: termiki na temperaturi od 650 - 750C i pritisku 50 - 70 atm, i katalitiki sa fosfornom kiselinom ili alunimijumhloridom. Cilj ovog procesa je da se preradom tekih plinovitih ugljovodonika dobije benzin. Hidrogenizacija znatno poveava dobijanje benzina iz tekog ostatka nafte. Taj proces se izvodi na dva naina: bez katalizatora i pod velikim pritiskom 200 - 300 atm i u prisustvu katalizatora pod pritiskom 50 - 100 atm. Tim procesima se ugljovodonicima sa malo vodonika i tekim ugljovodonicima dodaje vodonik potreban za zasienje. Tipina ema kreking procesa je prikazana na slici 1.2.

Slika 1.2. Shema tipinog kreking postrojenja: 1. ulaz sirovine, 2. pumpa za vrui materijal, 3. cevna pe, 4. dodavanje produkata radi hlaenja, 5. redukcioni ventil, 6. evaporator, 7. kolona za frakcionisanje, 8. odvaja plina, 9. plin, 10. benzin za stabilizaciju, 11. refluks, 12. kolona za isparavanje, 13. ostatak krekovanjaKod kreking procesa potrebno je postii temperaturu reakcije i odravati tu temperaturu odreeno vreme. Temperatura reakcije se odrava u posebnoj cevnoj pei ili u specijalnim komorama (reakcijom retorte). Proizvodi krekovanja na izlazu iz zone reakcije se sastoje iz plina, benzina, intermedijarne frakcije i polimera (kreking ostatka), zbog ega se moraju razdvojiti. Razdvajanje se vri u evaporatoru, gde se odstranjuje kreking ostatak od plina i destilata, koji idu u kolonu za rektifikaciju radi odvajanja plina i benzina od intermedijarnih frakcija. Kako je temperatura krekovanja via od temperature isparavanja i rektifikacije, to se proizvod po izlasku iz pei mora ohladiti.

Hidrokreking je esto korien proces za destilate koji imaju visok sadraj sumpora, azota i metala i one koji nisu prikladni za katalitiki kreking i reforming. To su vrlo fleksibilni procesi sa vrlo irokim spektrom razliitih frakcija i visokim iskorienjem. Njima se teke frakcije (vakuum - plinsko ulje, plinsko ulje katalitikog i termikog krekinga, deasfaltirano ulje) prevode u vredne proizvode, npr. tekui plin, benzin, avionsko gorivo, dizelsko gorivo i uljni destilat. Reakcije hidrokrekinga se odvijaju u reaktorima uz povien pritisak i visoke temperature, prisustvo vodonika i prisustvo katalizatora. Katalizatori u ovom procesu su metil kobalt, molibden, vanadijum i platina i njihovi oksidi.

Katalitiki reformingKatalitiki reforming predstavlja proces kojim se benzinske frakcije niske oktanske vrednosti pretvaraju u benzin veeg oktanskog broja. Sirovina u ovom procesu je benzinska frakcija dobijena atmosferskom destilacijom. Proces katalitikog reformiranja se izvodi uz prisustvo katalizatora. Kako benzini dobijeni procesom atmosferske destilacije sadre u sebi sumporova jedinjenja, pre poetka reforminga, potrebno ih je desulforizirati jer tete katalizatorima. Postrojenje katalitikog reforminga se sastoje od tri pei, tri reaktora, separatora, stabilizatora i kompresora za cirkulirajui plin. Benzin iz atmosferske destilacije se alje kroz seriju izmenjivaa toplote u pe. Pre ulaska benzina u pe, dodaje se cirkulirajui plin bogat vodonikom. Iz pei, ugrejani benzin ulazi u reaktor a zatim naizmenino kroz pei i reaktore, gde se u prva dva reaktora deavaju reakcije aromatizacije (endotermne), a u poslednjem reaktoru se deava reakcija hidrokrekinga (egzotermna). Benzin koji izlazi sa dna treeg rezervoara odlazi na separator, gde se plin bogat vodonikom odvaja od tekue faze. Na vrhu separatora izlazi plin, koji se delimino vraa u sam proces, a ostali deo se upotrebljava u drugom postrojenju. Tena faza sa dna separatora odlazi u kolonu za separaciju. Proizvod sa dna stabilizatora se otprema u rezervoare i naziva se reformat. Upotrebljava se kao visokooktanska benzinska komponenta za pravljenje motornih benzina ili kao sirovina za dobijanje aromata. U ovim procesima, najee korieni katalizatori su bimetali na alumosilikatu, kao nosiocu. Proizvodnja bitumena

Sirovina za dobijanje bitumena je nafta sa veim sadrajem smola i tekih ugljovodonika, koji se lako oksiduju i polimerizuju. To su asfaltno - bazno nafte. Proizvodnja nafte se sastoji iz dva procesa:1. Destilacija primarnog ostatka nafte na sekundarni ostatak i

2. Oksidacija ostatka vazduha.

Sekundarni ostatak nafte se dobija iz postrojenja za vakuum destilaciju. Tako dobijeni ostaci se oksiduju uduvavanjem vazduha u horizontalnim ili vertikalnim kotlovima, koji rade periodino ili kontinualno. Bitumen moe da ima razliita fiziko - hemijska svojstva, to zavisi od same nafte i naina pripreme. U kotlovima se uduvava vazduh na temperaturi od 300 C, a pritom nastale pare destilata neiskorienog vazduha oksidacije prolaze kroz separator i hladnjake. Dobijeni teki kondenzat (crno ulje) odlazi u rezervoar, a laganije frakcije se kondenzuju u kondenzatorima i skruberima. Asfalt iz kotla prolazi kroz vazduni hladnjak u prihvatni rezervoar, odakle se puni u bave ili cisterne. Uz primarne i sekundarne ostatke, za pripremu bitumena mogu sluiti i ostaci krekovanja, kiseli gudroni i sl. Meutim, dobijanje bitumena je tee ukoliko materijal za dobijanje bitumena sadri vie koksa. Proizvodnja tehnikih mastiMasti za podmazivanje ili konzistentne masti su homogene koloidne meavine mineralnih ulja, dobijene preradom nafte, sapuna i raznih dodataka. Te meavine se dobijaju kuvanjem sapuna i meanjem sa mineralnim uljem i dodacima. Prema vrsti sapuna, koji se u njima nalaze, konzistentne masti moemo podeliti na:

a) masti na bazi kalcijumovog sapuna:

tovatne masti,

mast za jamska kolica i

kolomast.

b) masti na bazi natrijumovog sapuna: masti za kugline leajeve i

masti za vrue leajeve.

c) masti na bazi ostalih metalnih sapuna.

Sapuni se dobijaju iz masnoa ivotinjskog porekla, masnoa biljnog porekla, kao i iz ostalih sredstava za sapunifikaciju (kolofon, tehnike masne kiseline, hidrantna ulja i naftenske kiseline), tako to se kuvaju sa odreenom bazom. Osnovna aparatura za proizvodnju konzistentnih masti se sastoji od:

kotla za pripremu sapuna, kotla za meanje sapuna sa mineralnim uljem i

postrojenja za egalizaciju i homogenizaciju konzistentne masti.

U zavisnosti od vrste mineralnih ulja, vrste sapuna i ostalih dodataka, dobijaju se razne napred navedene konzistentne masti.Poznato je da tehnologija prerade nafte predstavlja veoma vanu industrijsku granu za celokupno oveanstvo. Meutim, prerada nafte ujedno spada i u najvee zagaivae ivotne sredine. Moe se rei da nafta podjednako zagauje sva tri medijuma ivotne sredine (voda, vazduh i zemljite). Otpadne materije, koje se pri preradi nafte javljaju, se mogu svrstati u tri osnovne grupe: Otpadni gasovi (NO, NO2, SO2, CH3CH, CH3CH2SH i ugljovodonici),

Otpadne vode, koje sadre (H2S, S2-, NH3, C6H5OH, tee i lake frakcije ugljovodonika, ulja i masti),

vrst otpad (muljevi sa dna sirovinskih rezervoara, bezolovni muljevi sa dna produktnih rezervoara, olovni muljevi sa dna produktnih rezervoara, muljevi sa dna slop rezervoara, otpadni katalizatori kreking procesa, otpadni rastvarai, muljevi sa dna API separatora, flotacioni mulj i viak biolokog mulja).Glavni izvori nastajanja zauljanih procesnih otpadnih voda u integrisanoj rafineriji TIPA 2 su: akumulator vrnog produkta destilacione kolone, vakuum destilaciona kolona sa ureajem za vakuum, striper kolone, akumulator vrnog produkta kolone za frakcionisanje proizvoda katalitikog krekinga, postrojenje za proizvodnju bitumena, drenaa rezervoara, ienje kotlova, ienje izmenjivaa, ienje kolona i druge opreme. Pri procesima alkalnog pranja, rafinacije, izomerizacije i alkilacije, nastaju kisele ili bazne otpadne vode, kao i vode sa specifinim rastvaraima: furfurol, dimetanol - amin, ketoni itd. U destilacionom postupku, pri kondenzaciji vodene pare, koja se koristi za stripovanje para sirovog benzina, nastaje otpadna voda, koja je izrazito kisela i karakteristinog mirisa (zbog velike koncentracije sumporvodonika). Pored sumporvodonika, ova voda sadri i znatne koliine amonijaka. Prisustvo amonijaka predstavlja rezultat neutralizacije vode u kondenzacionoj posudi u cilju spreavanja korozije vrha kolone. U vodi se nalaze i fenolna jedinjenja, velike koliine ulja i masti, kao i odreene koliine ugljovodonika iz sirovog benzina, kondenzovanog u istoj posudi.

Izvor nastajanja otpadnih voda u postrojenju za vakuum destilaciju predstavlja barometarski kondenzator. Otpadna voda nastaje kondenzacijom ejektorske pare, pare za stripovanje i vode za hlaenje grejaa. Ova voda sadri ulje, fenolna jedinjenja i vodoniksulfid, koji je posledica pojave procesa termikog krekovanja u grejnoj zoni sirovine za vakuum kolonu. Kod postrojenja za termiki i katalitiki kreking, u akumulatoru vrnog produkta frakcionatora se javlja otpadna voda koja nastaje kondenzacijom vodene pare za stripovanje. Ova otpadna voda uglavnom sadri fenolna jedinjenja, u koncentracijama veim i od 1000 mg/l. Pored fenolnih jedinjenja se javljaju i ulja, H2S, NH3 a mogua je pojava i jedinjenja cijanida. U procesima hidrodorade, gde spada i hidrokreking, otpadna voda sadri odreene koliine NH4SH, kao i slobodni NH3, H2S i fenolna jedinjenja.

U procesima katalitike polimerizacije, kao katalizator se koristi fosforna kiselina. Otpadna voda nastaje ispiranjem finalnog proizvoda, u cilju eliminisanja tragova fosforne kiseline. U tu svrhu se koristi NaOH ili neki drugi alkalni reagens, pa otpadna voda sadri natrijumfosfat.

U procesu katalitike alkilacije, proizvode se alkilati, visokokvalitetne komponente za proizvodnju benzina. Reakcije propilena ili butilena sa izobutanom se izvodi u prisustvu sumporne ili fluorovodonine kiseline. Otpadna voda koja nastaje prilikom pranja vodenim rastvorom natrijumhidroksida, izrazito je bazna i sadri znaajnu koliinu natrijumsulfata. U rafinerijama nafte TIPA 2, instalirana su postrojenja koja koriste razliite rastvarae u procesima ekstrakcije, adsorpcije, azeotropne destilacije, a u cilju dobijanja kvalitetnijih ili novih proizvoda. Mnogi procesi, koji koriste rastvarae isputaju otpadne vode, koje sadre rastvarae koji se koriste u tim procesima. Kao rastvarai u rafinerijama nafte javljaju se: fenol, glikoli, amini, furol, m - metil - pirolidon, ketoni, karbamid, teni sumpordioksid, sumporna kiselina i dr.

Na osnovu opisane tehnologije prerade nafte i date analize otpadnih voda iz pojedinanih postrojenja, vidi se da su otpadne vode vrlo razliitih kvalitativnih karakteristika. Veliki deo ovih otpadnih voda, zbog sastava same nafte, sadri velike koncentracije ulja i masti (prosena koncentracija od 200 - 300 mg/l), pa ih treba adekvatno tretirati. 2.2. Petrohemijska industrijaOsnovne sirovine za proizvodnju petrohemijskih proizvoda su prirodni plin i nafta. Petrohemijski proizvodi se mogu podeliti na primarne, sekundarne, intermedijarne i finalne proizvode. Primarni i sekundarni proizvodi su: vodonik, sintezni gas, monoolefin, diolefin, acetilen, aromati, n - parafin i cikloparafin. Intermedijarni proizvodi se dobijaju iz primarnih a koriste se za dobijanje finalnih proizvoda. Dobijaju se procesom proizvodnje alkohola, aldehida, kiselina, oksidacijom nezasienih i aromatinih ugljovodonika. Od finalnih proizvoda, najveu primenu imaju plastine mase i sintetika vlakna. Na slici su prikazani osnovni procesi i proizvodi u petrohemijskoj industriji.

Slika 1.3. Osnovni procesi i proizvodi petrohemijske industrijePetrohemijska industrija spada u grupu najsloenijih industrija, pa su zato otpadne vode, nastale u ovoj industriji, kompleksnog sastava sa velikim brojem opasnih i tetnih materija. Od tih materija, najkarakteristinije su: iva, hlorovani ugljovodonici, fenoli, sulfidi, ulja itd. Sve otpadne vode petrohemijske industrije se mogu podeliti na dve vrste otpadnih voda: otpadne vode sa preteno organskim optereenjem i

otpadne vode sa preteno neorganskim optereenjem.

Otpadne vode sa organskim optereenjem praktino nastaju u svim baznim procesnim postrojenjima, instalisanim u jednom petrohemijskom kompleksu, dok neorganski optereene otpadne vode preteno nastaju u procesima elektrolize. to se tie standardnog petrohemijskog kompleksa, sa otpadnim vodama optereenim organskim zagaenjem, moemo nabrojati sledea postrojenja: piroliza sirovog benzina - dobijanje etilena, proizvodnja polietilena niske gustine, proizvodnja polietilena visoke gustine, proizvodnja vinilhlorida monomera i proizvodnja polivinilhlorida.

Otpadne vode sa postrojenja za pirolizu su uglavnom optereene benzinom, uljem, etilenom i natrijumsulfidom. Otpadne vode iz proizvodnje polietilena najvie sadre polimere i ulje, dok kisele otpadne vode iz proizvodnje vinilhlorida monomera i polivinilhlorida sadre monomere vinilhlorida i etilen - dihlorid. Kod postrojenja hlor - alkalne elektrolize, zbog korienja ive, kao katode, dolazi do pojave zive u otpadnoj vodi, koja spada u vrlo toksine elemente. Zbog specifinih karakteristika otpadnih voda iz pojedinih postrojenja petrohemijske industrije, potrebno je izvriti predtretman ovih otpadnih voda na samom izlazu iz postrojenja, a pre ulaska u centralno postrojenje za preiavanje zbirnih otpadnih voda petrohemijske industrije. Osnovne karakteristike otpadne vode u bazenu za egalizaciju (bazen za ujednaavanje protoka i sastava) date su u tabeli 2.1.:Tabela 2.1. Karakteristike otpadne vode u bazenu za egalizaciju

ParametarProsena vrednost

Ulje, mg/l200 - 300 (max. 2000)

Fenoli, mg/l 20 - 40 (max. 500)

BPK5, mgO2/l350 - 500 (max. 1200)

HPK, mgO2/l550 - 780 (max. 2500)

pH 8 - 9 (max. 10)

2.3. Tehnologija dobijanja ulja i mastiUlja i masti su materije biljnog i ivotinjskog porekla, koje se najveim delom sastoje od triglicerida masnih kiselina. Osim to predstavljaju najvaniji izvor energije u ljudskoj ishrani, ulja i masti se koriste i kao sredstva za podmazivanje, sirovine u izradi sredstva za pranje, koriste se u tekstilnoj industriji, industriji boja i lakova, industriji proizvodnje plastinih masa i zato proizvodnja ulja i masti predstavlja vanu industrijsku granu. Osnovna podela prirodnih masti je podela prema poreklu, na osnovu koje se ulja i masti dele na: biljne (dobijene iz semena, plodova ili delova biljke) i

ivotinjske (dobijene iz ivotinjskih tkiva).

Najznaajniji izvori ulja su biljke: lan, soja, pamuk, araid, ricinus, kukuruz, maslina, palma, suncokret i sl., a to se tie masti ivotinjskog porekla, one se dobijaju iz tkiva svinja, goveda, ovaca, kao i iz mleka goveda, koza i ovaca. Znaajna koliina ulja se dobija i iz organa morskih ivotinja ( kit, foka, ribe bogate uljem, sardine, haringe i dr.).

Tehnologija dobijanja ulja i masti moe se podeliti na dve osnovne celine:

priprema uljarice i

dobijanje ulja i masti iz uljarica.

Pod pripremom uljarica podrazumeva se niz operacija kojim se odrava kvalitet semena, spreava oteenje zrna i unoenje primesa u masu zrna. Te operacije su: transport, ienje i klasiranje semena (prosejavanje i reetenje semena, sortiranje semena preme obliku, ienje na osnovu magneta, flotacija), suenje semena, ljutenje semena, skladiranje semena.

Dobijanje ulja i masti iz uljarica se sastoji iz dva osnovna procesa: izdvajanje ulja i masti iz biljnih i ivotinskih tkiva i rafinacija. Pored ova dva osnovna procesa prerade, u nekim industrijama proizvodnje ulja i masti, dodatni procesi mogu biti: frakcionisanje masti i masnih kiselina, cepanje masti, esterifikacija i interesterifikacija.Izdvajanje ulja i masti iz biljnih i ivotinskih tkiva perdstavlja specijalizovanu granu tehhnologije masti. U zavisnosti od vrste sirovine iz koje se dobija ulje za izdvajanje ulja i masti, koriste se postupci topljenja, ceenja i ekstrakcije sa rastvaraima. Pri izboru tehnolokog postupka, mora se voditi rauna o ouvanju hranjivih svojstava ulja i spreavanju unoenja stranih materija u ulje. Kada je u pitanju dobijanje ulja iz biljnih tkiva, potrebno je pre procesa izdvajanja izvriti dodatnu pripremu. Poznato je da su lipidi i proteini u elijama uljarica vezani na odreen nain gradei gel. Da bi se promenila ova ravnotea potrebno je upotrebiti neku spoljnu silu, a to se postie primenom mehanike (mlevenje), toplotne (grejanje) ili hemijske (voda) sile. Ceenje semena i plodova uljarica se danas obavlja kontinuiranim presama. Princip rada ovih presa je u tome da snaan pu gura seme iz zatvorenog velikog prostora u manji. U malom prostoru seme biva pritisnuto i zbog poveanog pritiska dolazi do pucanja eliskih opni i ceenja ulja. Tim postupkom u pogaama dobijenih ceenjem ostaje 2,5 - 3,5% ulja. Ceenje se danas koristi samo za dobijanje ulja iz maslina i semena bundeve. Meutim, ovaj postupak se moe kombinovati sa postupkom ekstrakcije rastvaraima.

Ekstrakcija ulja rastvaraima predstavlja postupak izdvajanja lipidnih sastojaka iz predhodno pripremljenih sirovina pomou odgovarajuih rastvaraa. Taj postupak se primenjuje kod veine uljarica (soja, pamuk, araid, kukuruzna klica i sl.), nekih ivotinjskih tkiva, sirovina koje sadre male koliine ulja i pogaa nastale nakon ceenja ulja. Organski rastvarai, koji se uglavnom koriste za ekstrakciju ulja, su heksan i ekstrakcioni benzin. Izdvajanje ulja iz semena ekstrakcijom organskim rastvaraima obuhvata sledee operacije:

Priprema sirovine za ekstrakciju,

Ekstrakcija rastvaraem,

ienje micela i odvajanje rastvaraa od ulja,

Odvajanje rastvaraa od istog dela ulja,

Obrada same i

Rekuperacija rastvaraa.

Pod pripremom sirovine za ekstrakciju se podrazumeva zagrevanje i mlevenje sirovine. Operacija ekstrakcije se vri u ureajima koji se nazivaju ekstraktori, a sam tip ekstrakcije moe biti diskontinualan (baterijski) i kontinualan. Kontinualni tip ekstrakcije se koristi za velike kapacitete i zahteva malo radne snage. Operacijom ekstrakcije se dobija micela, koju ini rastvor ulja i rastvaraa i same i koja predstavlja ostatke semena. Nakon ekstrakcije je potrebno oistiti micelu i odstraniti rastvara. Micela, koja je dobijena u procesu ekstrakcije, predstavlja sloeni rastvor lako isparljivog rastvaraa, rastvorenih masti i negliceridnih komponenti, kao i primesa same (0.4 - 1%). Preiavanje micele se moe obaviti dekantacijom, filtracijom i centrifugiranjem. Uklanjanje rastvaraa iz ulja, nakon filtracije micele se obavlja u destilatoru. Destilacija se odvija u kontinualnim destilatorima u tri faze. U prvoj fazi se sadraj rastvaraa smanji za 50%, u drugoj se sadraj rastvaraa smanji na 5 - 10% u ukupnoj masi micele, dok u treoj fazi micela prolazi kroz kolonu, u koju se direktno ubrizgava para, nakon koje se rastvara uklanja i u tragovima. Poto se rastvara nalazi i u sami (15 - 30% od upotrebljenog rastvaraa), zbog korienja same u poljoprivredne svrhe, potrebno je odstraniti rastvara. Za odvajanje rastvaraa iz same, koristi se postupak tostovanja, koji predstavlja prenje same nakon prethodnog dodavanja vode. Rekuperacija rastvaraa se vri zato to se pri ekstrakciji stvaraju pare rastvaraa, pa se ove pare, pre isputanja u okolinu, moraju preistiti. Ovaj postupak se izvodi kondenzacijom para rastvaraa (hladnom vodom, hladnim vazduhom, rastvornim solima), ili pare prolaze kroz kolone sa aktivnim ugljem. U sirovom ulju, dobijenom bilo ceenjem, bilo ekstrakcijom organskim rastvaraima, ima prisutne mehanike neistoe. Ove mehanike neistoe se uglavnom uklanjaju filter presama. Rafinacija ulja i masti predstavlja odstranjivanje razliitih primesa, koje se nalaze u sirovim mastima i uljima. Te primese mogu biti: slobodne masne kiseline, fosfolipidi, fitosteroli, inozitfosfati, smole, pentozani, eeri, biljni pigmenti (ksantofil, hlorofil), sluzne materije itd. Neke primese su tetne jer u toku prerade ili skladitenja ulju daju tamnu boju, meutim, nisu sve primese u uljima tetne, jer neke, kao to su neutralni steroli, tokoferoli imaju vanu ulogu jer tite ulje od oksidacije. Danas se pri proizvodnji rafinie veina ulja, sem maslinovog ulja i nekih drugih ulja, koja se dobijaju metodom ceenja. U okviru procesa rafinacije, ukljuene su operacije uklanjanja sluznih materija (odsluzavanje), neutralizacija, dekoloracija, vinterizacija, dezodorizacija i bistrenje ulja. Odsluzavanje predstavlja uklanjanje fosfatida iz ulja, jer su ove materije sklone koagulaciji i grade nepoeljne taloge. Ova operacija se moe izvoditi na sledee naine: zagrevanjem do temperature koagulacije, razaranjem kiselinama, koagulacijom pomou elektrolita i hidratacijom. U praksi se najee koristi odsluzavanje hidratacijom.

Svrha neutraliuzacije ulja i masti jeste uklanjanje slobodnih masnih kiselina. Postupak se moe izvoditi na sledee naine: neutralizacija bazama, ekstrakcija slobodnih masnih kiselina, pomou glicerola, destilacija slobodnih masnih kiselina i ekstrakcija selektivnim rastvaraima. U praksi se najee primenjuje neutralizacija bazama. Ulja i masti sadre prirodne obojene - lipohromne materije. To su najee hlorofil, karotinoidi, ksantofil, gosipol idr. Dekolorizacija ulja i masti se moe izvesti adsorpcijom na povrinski aktivnim materijama (aktivni ugalj) ili pomou hemijskih sredstava. U uljarstvu se uglavnom primenjuje prva metoda. Vinterizacija predstavlja operaciju pri kojoj se iz ulja uklanjaju vrste masti i to filtriranjem. Dezodorizacija je operacija, kojom se iz ulja i masti uklanjaju nosioci nepoeljnih mirisa i ukusa. Proces dezodorizacije je u osnovi vakuum destilacija vodenom parom.

Nakon dezodorizacije, ulje se hladi. Hlaenje se vri u vakuumu, jer su visoke temperature vrlo tetne i omoguavaju oksidaciju. Nakon procesa hlaenja, ulje se filtrira (bistrenje ulja), posle ega je spremno za skladitenje i pakovanje. Karakteristino zagaenje ovih otpadnih voda je ulje. U proizvodnom procesu nastaju otpadne vode koje moemo podeliti u dve grupe: procesne i tehnoloke. Procesne otpadne vode nastaju kao produkt odravanja (pranje i ienje) procesnih postrojenja. Najvea koliina otpadnih voda, koje sadre veliku koncentraciju ulja i masti, nastaje prilikom pranja filter presa i filtera za bistrenje. Ove vode se karakteriu kao jako zagaene vode. Tehnoloke otpadne vode nastaju kao produkt tehnolokog procesa i u ovu grupu spadaju: barokondenzatorske otpadne vode iz dezodorizacije, ekstrakcije i rafinacije, kao i razliite rashlaene vode. Ove vode su malo zagaene vode i one zajedno sa procesnim otpadnim vodama idu na postrojenje za preiavanje. 2.4. Metalopreraivaka industrijaMetalopreraivaka industrija obuhvata veliki broj tehnolokih procesa, ali meu tehnolokim procesima koji daju otpadnu vodu sa uljnim emulzijama treba istai procese mehanike i termike obrade metala. Pod mehanikom obradom metala se podrazumeva obrada metala raznim mainama. Operacije koje se najee primenjuju pri mehanikoj obradi metala su: bruenje, glaanje, obrada u doboima, etkanje i obrada mlazom.

Bruenje predstavlja dobijanje ravne i glatke povrine metala putem skidanja finih metalnih opiljaka. Sam postupak bruenja se kree od finog do grubog bruenja. Iako se bruenjem dobija ravna i glatka povrina, ovakva povrina nije pogodna za galvanizaciju, pa je zbog toga potrebno dalje obraivati metal. Prilikom ove operacije, stvara se velika koliina praine, pa je neophodno prisustvo lokalne ventilacije a vrlo esto se koriste i vodene zavese. Glaanje je operacija, kojom se na metalu dobija sjajna, ogledalu slina povrina.

Obrada u doboima se sastoji u tome to se povrine predmeta iste i glaaju na taj nain da se predmeti taraju jedni od drugih u prisustvu abraziva u rotacionim doboima. Kao abraziv se koriste kvarcni pesak, opiljci elika, ispucano staklo, eline kuglice itd. U poslednje vreme se primenjuje mokro bruenje i glaanje u bubnjevima. Za ovaj postupak se koriste perforirani doboi, koji su obino u kadama napunjeni pogodnim rastvorima (rastvorom sapuna). etkanje je operacija koja se primenjuje kada treba brusiti i glaati predmete sa jako reljefnom povrinom. Za ovu operaciju se koriste razne vrte etki: etke od ica, vlakna, rotirajue etke sa elinim vlaknima itd. etkanje se uvek izvodi na mokro, pri emu se najee kao tenost upotrebljava rastvor sapuna. Obrada mlazom je ienje metalne povrine dejstvom mlaza (presa, elina sama, voda). Na metalnu povrinu, velikom brzinom, se dovodi komprimovani vazduh ili tenosti. Ovom operacijom se vri odstranjivanje oksidacionog sloja na metalu, stare metalne prevlake itd.Pri mehanikoj obradi metala se javlja trenje izmeu povrine alata i povrine predmeta koji se obrauje. Pojavom trenja se oslobaa toplota, koja tetno utie na alat. Zbog toga je potrebno smanjiti silu trenja, to se postie upotrebom emulzija, sapunica, ulja za rezanje itd. Najvie upotrebljavana sredstva su emulzije, koje predstavljaju meavinu ulja i vode. Pri samom procesu obrade, emulzija trpi znaajne fizike i hemijske promene. Tako, vremenom, dolazi do oksidacije ulja u emulziji pri emu nastaju asfaltne i smolaste materije, kao i zaprljanje uljnih emulzija nastalo troenjem dodirnih povrina. U tom sluaju, emulzija gubi svojsva potrebna za hlaenje pa se mora zameniti novom. Upotreba emulzije u odreenom pogonu zavisi od intenziteta, kao i od karakteristika mehanike obrade metala, ali su to uglavnom male koliine emulzija. Hlaenje reznog alata se vri uljem za rezanje, iji sastav ine masne kiseline, estri, amini i druga organska jedinjenja. Uljne emulzije, kao i ulje za rezanje, se moraju preistiti pre isputanja u recipijent. Termika obrada metala predstavlja obradu metala pri kojoj se menjaju fizike i hemijske osobine metala, a ne menja oblik obraivanog predmeta. Termika obrada metala se moe izvoditi na dva naina: termiki i termohemijski. Termiki postupci su arenje, kaljenje i otputanje. Termohemijski postupci su procesi cementacije, azotiranje, nitrocementacija, cijanizacija, siliciranje, hromiranje i dr. Kod ovakve obrade metala dolazi do obogaivanja povrine predmeta ugljenikom, azotom, silicijumom, hromom i drugim elementima.

Za posmatranje procesa u odnosu na zagaenje otpadnih voda uljnim emulzijama, u mnogome su bitniji termiki postupci u odnosu na termohemijske postupke. Pri prethodnoj obradi metala (livenje, izvlaenje i dr.), dolazi do pojave nejednakosti u strukturi, kao i pojave unutranjih naprezanja metala. Ova pojava se javlja zbog neravnomernog hlaenja metala. Da bi se postigao to bolji kvalitet metala, potrebno je odstraniti ove nedostatke a to se postie arenjem metala. arenje se odvija na povienoj temperaturi uz lagano hlaenje. arenje moe da bude difuziono, potpuno i rekristalaciono arenje. Difuziono arenje se primenjuje kod elika gde je nastala unutranja segregacija. Ovom metodom, elik postaje homogen, te se vrsta ovog arenja naziva i homogenizacija. Ova metoda se zasniva na difuziji ugljenika ili drugih primesa u vrstom stanju. Potpuno arenje se vri radi poboljanja strukture elika, u cilju lake obrade i usitnjavanja strukture. Postoje dva tipa ovog arenja: potpuno arenje na lamelasti preliv i potpuno arenje na zrnasti preliv. Rekristalaciono arenje se primenjuje da bi se uklonila unutranja naprezanja elika. Ovaj postupak se vri na 600C jer je temperatura rekristalizacije elika 450C. Kaljenje je postupak kojim se dobija odgovarajuass struktura materijala. Ovaj postupak se izvodi postepenim zagrevanjem metala a zatim naglim hlaenjem u vodi ili ulju. Zagrevanje pei za termiku obradu se vri gasom, tenim gorivom ili upotrebom elektrine energije. Sredstvo za hlaenje, koje se najvie koristi, je ulje i pri tome temperatura ulja ne sme da bude vea od 80 - 85C, a temperatura paljenja ne sme da bude nia od 165C. Otputanje je termika obrada koja redovno sledi nakon kaljenja i ima za cilj smanjenje ili potpuno odstranjivanje unutranjeg naprezanja, smanjenje tvrdoe, zatezne vrstoe, naprezanja pri granici razvlaenja, poboljanje ilavosti i izduenja. Ova metoda se izvodi tako to se metal kratkotrajno zagreva a zatim hladi na vazduhu ili nekim drugim sredstvima. Otputanje moe biti nisko, srednje i visoko, a to zavisi od temperature na kojoj se vri otputanje.

Mogunost nastanka otpadnih voda iz procesa termike obrade je iz rastvora za hlaenje i prilikom ispiranja metalnih delova. Zbog upotrebe ulja ili uljnih emulzija za hlaenje metala, otpadne vode iz ovih procesa imaju veliku koncentraciju ulja.

2.5. Ostali izvori otpadnih voda koje sadre uljne emulzijeDanas se u svetu mineralna ulja i maziva koriste za potrebe rada maina u raznim industrijama, kao i u svim vidovima saobraaja. Maziva se uglavnom koriste za podmazivanje mehanikih delova maina, radi smanjivanja trenja, kao i za potrebe hidraulike. Gabaritne maine, kao to su razne vrste kompresora, razne graevinske maine i sl., koriste pri svom radu velike koliine ulja. To ulje, pri radu maina, se vremenom troi, a istovremeno menja i svoj hemijski sastav, pa ga je zato potrebno stalno menjati. Promena ulja i maziva se uglavnom vri u remontnim postrojenjima, u kojima moe da se obavlja pranje i ienje maina. U ovim pogonima nastaju otpadne vode optereene velikim koncentracijama uljnih emulzija. Slina situacija je i sa prevoznim sredstvima, koje moemo posmatrati na primeru preduzea, koje se bavi transportom robe i putnika Ni - ekspres. Prevoz putnika i robe se obavlja autobusima i kamionima. Da bi se odrao potreban stepen produktivnosti, neophodno je da putnika i teretna vozila budu u ispravnom stanju. Tehnoloke operacije u radu su pranje vozila, dnevni pregled vozila, remont i servisni pregledi (promena ulja i rezervnih delova), i tankiranje ulja i nafte (iz sopstvene pumpe). Redovno se vri odravanje oko 600 autobusa i 200 kamiona. Servis vozila se obavlja u remontnom odeljenju, za svako vozilo jednom u mesec dana. Remontno odeljenje se sastoji iz generalnog remonta I i generalnog remonta II. U generalnom remontu I se vri zamena delova, dok u generalnom remontu II se vri reparacija vozila (ako je vozilo havarisano). Nakon servisiranja, vozilo odlazi na pranje. Kao sirovine se koriste rezervni delovi, ulja, masti, nafta, sredstvo za pranje i odmaivanje. U otpadnoj vodi, koja dolazi iz remontnog odeljenja, javlja se prosena koncentracija ulja i masti 400 - 500 mg/l. Na osnovu ove koncentracije se vidi da su remontna postrojenja ovog tipa znaajni zagaivai voda.Pored remontnih postrojenja, uljne emulzije se u otpadnim vodama mogu javiti i pri skladitenju odreenih sirovina. Na primer, postrojenja koja slue za dobijanje toplotne energije (toplane), kao jedno od goriva koje koriste je i mazut. Zbog velike koliine goriva, koje se koristi, mazut se skladiti uglavnom na otvorenom. Prilikom rada sa mazutom, u krugu toplane, dolazi do odreenih gubitaka mazuta, a pod uticajem atmosferskih padavina, u obliku emulgovane organske faze, mazut odlazi u gradsku kanalizaciju. Zbog toga je vano preistiti atmosferske vode pre njihovog ulivanja u gradsku kanalizaciju ili recipijent. Kvalitet atmosferskih otpadnih voda iz toplana se moe sagledati kroz parametre, koji su prikazani u tabeli 2.2.Tabela 2.2. Kvalitet atmosferskih otpadnih voda zagaujuih materija iz JKPGradska toplana - NiParametarJedinicaCsr

Sedimentne materije za 2hmg/l5.5

Suspendovane materije na 105 Cmg/l787.88

HPKmg O2/l720

20CBPK5mg O2/l135

Amonijum jon (NH4+)mg/l0.00

Ulja i mastimg/l120

Fenolimg/l0.00

Gvoemg/l0.012

Bakarmg/l0.000

3. Teorija emulzije i uticaj uljnih emulzija na ivotnu sredinuUlja i masti se javljaju u otpadnim vodama u obliku plivajueg sloja, u disperznom i emulgovanom stanju. Najsloenije je preiavanje stabilnih vodenih emulzija ulja i masti, koje nastaju u prisustvu povrinski aktivnih materija u otpadnim vodama. Ameriki institut za naftu - API, daje sledeu klasifikaciju otpadnih ulja i masti:

Laki ugljovodonici - obuhvataju sve tipove benzina, dizel goriva i rastvarae, koji se koriste u hemijskoj industriji. Prisustvo lakih ugljovodonika oteava separaciju ulja i masti vee viskoznosti.

Teki ugljovodonici - obuhvataju sirovu naftu, dizel goriva, slop ulja, ostatke prerade nafte, bitumen itd.

Maziva i ulja za obradu metala - obuhvataju ista ulja i ulja, koja se koriste u procesima obrade metala u obliku stabilnih emulzija. Emulziona ulja sadre sapune, organske masti i razna organometalna jedinjenja u obliku aditiva.

Masti i organska ulja - uglavnom obuhvataju otpadne masti i organska ulja iz prehrambrene industrije.

Emulzija je disperzni sistem u kome su disperzna faza i disperziona sredina normalne tenosti. Primer takvog sistema je majonez koji se sastoji od estica tene masti dispergovane u vodi, kao i emulzija ribljeg ulja u kojoj je raspored obrnut. Globule dispergovane tenosti imaju prenik od 0.1 do 1 (m ali mogu biti i vee, pa su zato obino vidljive mikroskopom, a ponekad i golim okom. Emulzije sa kojima se obino sreemo u praksi su emulzije u kojima je ulje disperzna faza pa se zato nazivaju ulja u vodenim emulzijama, za razliku od tipa emulzija voda u ulju, u kojima su estice vode dispergovane u ulju.

Tip emulzije se eksperimentalno moe odrediti na vie naina. Jedan od naina je da se mala koliina vode u uljnoj emulziji stavi na mikroskopsku ploicu i u nju utrlja kap ulja, to e dovesti do meanja , dok u sluaju emulzije tipa ulje u vodi, kapi se nee sjediniti. Drugi nain je da se meri elektrina provodljivost i ona je znatna kada su upitanju emulzije gde je voda disperzna sredina, a neznatna kod emulzija kada je disperzna sredina ulje. Emulzije voda u ulju su stabilne jedino uz prisustvo tree supstance, a emulzije ulje u vodi, koje se dobijaju zajednikim mukanjem, nisu dovoljno stabilne. Da bi emulzije bile stabilne potrebno je prisustvo emulgujuih agenasa. Ovakvi sistemi sadre disperznu fazu u velikoj razmeri, pokazuju osobine kao to su visoka viskoznost relativno visoke koncentracije i stabilnost prema elektrolitima.

Emulgujue agense moemo podeliti u tri grupe:

dugolanana jedinjenja sa polarnim grupama (sapuni, dugolanane sulfonske kiseline i sulfati)

supstance koje su po prirodi liofilne (proteini)

razne nerastvorne prakaste supstance (bazni sulfati gvoa, bakra ili nikla i dr.)

Razaranje emulzija, tj. prevoenje u dva makroskopska tena sloja moe se ostvariti na vie naina:

hemijsko razaranje emulgujueg agensa (dodatak kiseline ili dvovalentnog katjona emulziji koja je stabilisana natrijumovim sapunom) je efektivno, a isto tako i dodavanje supstance koja tei da preokrene faze.

razaranje pomou visokovalentnih jona koji smanjuju z-potencijal estica emulzija.

fizika i mehanika razaranja (zagrevanje, zamrzavanje, centrifugiranje ili brzo treskanje).

Teorija o stabilnosti emulzija zavisi od relativnih meupovrinskih napona. Moe se primeniti u mnogim slucajevima, ali se tu mogu javiti potekoe usled eksperimentalne neizvesnosti. Nije lako odrediti stabilnu emulziju, kao to nije uvek izvesno da li je svaka data emulzija u ravnotenom stanju. injenica koja ovo objanjava je da kod potpuno istih komponenata jedan nain tretiranja daje relativno stabilnu emulziju dok kod drugog naina, to ne mora biti sluaj.

Na osnovu date teorije o emulzijama moe se zakljuiti da su one u otpadnim vodama problem koji treba da se shvati ozbiljno, a njegovo reenje treba da bude postignuto paljivim i detaljnim radom. tetnost otpadnih voda koje sadre uljne emulzije na recipient ( reka, jezero itd) se moe sagledati kroz:

mineralizaciju organske faze ulja i masti, toksinost pojedinih jedinjenja koja se nalaze u uljima i masti i uticaj na fizike karakteristike recipienta.Ulja i masti se uglavnom sastoje od organske materije (mineralna ulja i mati sadre pored organske faze i neorgansku fazu ), koja se pod uticajem aerobnih i aneorobnih materija mineralizuje. Kada se razgradnja organske materije deava u aerobnim uslovima onda u vodi dolazi do smanjenja kiseonika. Ova pojava moe prouzrokovati nestanak kiseonika u vodi, to dovodi do pomora riba i drugih organizama koji koriste kiseonik za disanje. Zato je pre isputanja zauljanih otpadnih voda potrebno pratiti parametar BPK (biohemijska potronja kiseonika).

Ulja i masti mogu da sadre u sebi neka organska jedinjenja koja su vrlo toksina. Tako na primer, zauljane vode naftne industrije sadre ulja i masti koja u svojoj strukturi mogu imati jako toksina jedinjenja: fenole, benzen, toluen itd. Fenolna jedinjenja spadaju u jako toksina jedinjenja jer imaju irok spektar toksinog dejstva a karakterie ih i sinergistiko dejstvo sa drugim opasnim toksinima (amonijak, cijanidi, teki metali). Pored toga, ova jedinjenja spadaju i u kancerogena jedinjenja. Kao i fenoli, i benzen spada u vrlo toksina jedinjenja a poznato je da kada se unese u ovekov organizam, u malim koliinama, moe izazvati bolest leukemiju. Toluen spada u manje toksina jedinjenja, utie na centralni nervni sistem i pogorava funkcije bubrega. Pored nabrojanih ugljovodonika, poznato je da neki drugi ugljovodonici, koji se mogu nai u uljima i mastima, imaju kancerogena, mutagena i teratogena dejstva. Zauljane otpadne vode u recipijentu mogu izazvati promenu boje, viskoziteta i mutnou. Ove promene mogu, u velikoj meri, uticati na ekosistem voda, jer menjaju fizike karakteristike, koje naruavaju ravnoteu prirodnog stanita. Pored navedenih karakteristika, moe doi i do pojave plivajueg sloja ulja, koji spreava razmenu gasova izmeu vode i vazduha. 4. Tretmani otpadnih voda koje sadre uljne emulzije Da bi se zatitila ivotna sredina i ouvala u stanju ravnotee, potrebno je zauljane otpadne vode preistiti pre isputanja u recipient. Koji e nain tretmana biti izabran za tretiranje ovih otpadnih voda zavisi od sledeih faktora:

protok otpadne vode,

kocentracija ulja u vodi,

fiziko-hemijske karakteristike ulja u otpadnoj vodi i zatita ivotne sredine.Tretman zauljanih otpadnih voda moemo sagledati kroz shemu postrojenja za preiavanje otpadnih voda naftne industrije.

Slika 4.1. Shematski prokaz preiavanja zauljanih otpadnih voda naftne industrije

Kao to se vidi sa sheme, otpadne vode iz razliitih postrojenja prvo ulaze u bazen za egalizaciju, zatim prolaze kroz dva bazena za prethodno odstranjivanje ulja (API separatori), nakon ega voda ide na hemijsku obradu, odnosno u sud za koagulaciju. Posle suda za koagulaciju voda se dalje tretira u bazenu za flotaciju i na kraju odlazi u talonik. Bazen za egalizaciju predstavlja ureaj za ujednaavanje protoka i sastava otpadne vode kada su u pitanju dve ili vie voda sa razliitim protokom, a koje se meaju. Ovaj ureaj se u procesu preiavanja nalazi na mestu posle reetki i peskolova. Bazen za egalizaciju se sastoji od bazena za ujednaavanje protoka, opreme za uduvavanje vazduha i ureaja za evakuaciju vode. API separator je talonik posebne konstrukcije, razvijen u amerikom institutu za naftu. Ovaj talonik ima iroku primenu u velikom broju rafinerija. U njemu se vri uklanjanje grubih talonih estica i znaajne koliine mineralnog ulja. API separator (slika 4.2.) se sastoji od dve komore odvojene zidom. Ovaj talonik je opremljen sistemom za zgrtanje taloga, koji se kree malom brzinom, a na povrini pospeuje kretanje ulja prema izlazu. Ureaj je opremljen sistemom za grejanje, a na izlaznom delu je montiran skimer u obliku brane, sa mehanizmom za podeavanje visine. Hvatai ulja i masti su ureaji koji slue za uklanjanje plivajueg ulja i masnoa. Ovi ureaji se projektuju kao pokretne trake koje se stalno okreu na povrine otpadne vode u bazenu skidajui tako plivajue ulje. Od ovih ureaja su u najeoj upotrebi skimeri.

Slika 4.2. Shematski prikaz API separatoraKoagulacija predstavlja proces prevoenja jednofaznog sistema (otpadna voda) u pravi dvofazni sistem, destabilzacijom koloidnih estica hemijskim sredstvima ime se ostvaruje preduslov za njihovo taloenje. Ovaj proces najee se koristi za uklanjanje ulja, koloidnih estica, odreenim delom rastvorene materije i suspendovane materije iz otpadne vode. Hemijska jedinjenja koja se koriste za ovaj proces su: Al(SO4)3 ( 18 H2O; FeSO4 ( 7H2O; FeCl3 ( 6H20. Od ovih jedinjenja najiru primenu ima Al2(SO4)3. Ove soli u vodi hidrolizuju gradei pritom teko rastvorna jedinjenja, odnosno hidrokside metala koji su skloni aglomeraciji. Hidroksidi metala polutante u vodi adsorbuju na svojoj povrini ili ih ukljuuju u svoju strukturu, pri emu ove estice aglomeriraju i taloe se na dnu bazena za koagulaciju. Hemizam hidrolize Al2(SO4)3 se predstavlja sledeom hemijskom reakcijom:Al2(SO4)3 + 6H2O ( 2Al2(OH)3 + 3H2O

(4.1.)Optimalni opseg pH za primenu Al2(SO4)3 je 4 ( pH ( 8. U procesu preiavanja je potrebno ubzati koagulaciju, to se postie flokulantima. Flokulanti koji se koriste se mogu svrstati u tri grupe: neorganski,

organska visokomolekularna jedinjenja,

sintetika visokomolekularna jedinjenja.Flotacija je proces preiavanja otpadnih voda kod koga se uklanjaju pene, masti i ulja pre uputanja u gradsku kanalizaciju, ako su prisutne u velikoj koliini. Ovaj proces je proces suprotan taloenju, pri emu se uduvavanjem vazduha na povrini vode prikupljaju estice lake od vode. Flotacija moe da se kombinuje sa drugim prosesima, kao na primer sa koagulacijom i fizikim taloenjem. Kombinovanjem flotacije sa drugim procesima se postie vea efikasnost a ujedno je i ekonomski isplatljivije jer se ona ne projektuje posebno u nekom drugom bazenu. Na osnovu naina uvoenja mehuria u vodu, flotacija moe biti:

flotacija vazduhom pod atmosferskim pritiskom,

flotacija rastvorenim vazduhom,

vakuum flotacija.

Proces flotacije sledi nakon procesa koagulacije kako bi se ostvario to vei kontakt izmeu koagulanta i emulgovanog ulja u otpadnoj vodi. Ovo se postie uduvavanjem vazduha u donjem delu bazena za flotaciju, ime dolazi do efikasnijeg meanja otpadne vode i koagulanta. Taloenje se odvija u betonskim bazenima u kojima se uklanjaju suspendovane materije (inertni materijali i mulj). Proces taloenja se odvija na osnovu sile gravitacije zbog ega brzina vode treba da bude mala, da bi dolo do taloenja to veeg dela suspendovane materije. Pri projektovanju talonica, potrebno je obezbediti i opremu za sakupljanje i uklanjaje mulja i pene. Ovim postupkom se uklanja 50 - 70% suspendovane materije i 25 - 40% BPK. Efikasnost taloenja zavisi od povrinskoog optereenja (m3 otpadne vode na dan po m2 horizontalne projekcije povrine talonice) pa ga pri projektovanju treba uraunati. Dubina talonice se projektuje tako da bude vea od 2.5 m. Talonice mogu da se projektuju kao pravougaone ili krune to zavisi od zahteva kupca.

Zauljane otpadne vode iz naftne industrije optereuju recipijent najvie organskim materijama. Ove materije su uglavnom biorazgradive. Kada se posmatraju otpadne vode industrije za proizvodnju ulja i masti, one sadre organske materije, koje se gotovo u potpunosti mogu mineralizovati biohemijskim procesima. Zato je potrebno, pri preiavanju zauljanih otpadnih voda, ukljuiti i bioloke procese preiavanja Ovim preiavanjem se u velikoj meri uklanjaju bioloki razgradive organske materije. Koloidne i rastvorljive organske materije prelaze u oblik manje vie stabilisanog mulja koji se taloi na dnu bazena. Ovaj mulj ima adsorpcionu mo, pa zato moe adsorbovati bioloki teko razgradive toksine materije gde se sa njim mogu ukloniti. Bioloko preiavanje otpadnih voda se moe podeliti na dve vrste postupaka: polutehniki i tehniki postupci. U polutehnike postupke spadaju lagune za otpadnu vodu, polja za oroavanje, filtri u zemlji. Tehniki postupci su bazeni sa aktivnim muljem i bioloki filtri. Nedostaci polutehnikih postupaka su ti to su manje efikasni tokom zime, poljoprivrednim kulturama nije potrebna voda tokom cele godine a to se tie filtera u zemlji, mora se voditi rauna o podzemnim vodama. Da bi procesi aerobne biorazgradnje mogli da se odigravaju, neophodno je stalno prisustvo kiseonika. To je mogue reiti ostvarivanjem velike kontaktne povrine vode sa vazduhom, uduvavanjem vazduha u otpadnu vodu, meanjem itd. to se tie biolokih filtra, kod njih se velika dodirna povrina ostvaruje povrinom zrna preko kojih se sliva voda. Ovi procesi se uglavnom primenjuju kada su u pitanju komunalne otpadne vode. Kada se posmatraju industrije, ovi procesi se primenjuju kod prehrambene industrije gde je zagaenje organskim materijama velikog obima.Tretmanom zauljanih otpadnih voda dolazi do stvaranja mulja, koji zbog zahteva zatite ivotne sredine, treba adekvatno tretirati. Postupci kojima se tretira mulj su: uguavanje, stabilizacija, kondicioniranje, obezvodnjavanje, suenje i odlaganje. 5. Zakljuak

Na osnovu opisanih tehnolokih procesa moe se zakljuiti da koncentracije ulja i masti u otpadnoj vodi, koje nastaju u opisanim industrijama, prelaze granice maksimalno dozvoljenih koncentracija, zbog ega je potrebno ove vode adekvatno tretirati. Od svih opisanih thnolokih procesa, tehnoloki procesi proizvodnje nefte spadaju u najprljavije. Zauljane otpadne vode iz naftne industrije imaju prosenu koncentraciju ulja i masti od 200-300 mg/l. Uporeujui ovu koncetraciju ulja i masti sa koncetracijama iz otpadnih voda drugih industrija, proizilazi da su sve kocentracije priblino jednake. Meutim otpadne vode naftne industrije imaju mnogo vee protoke nego otpadne vode iz drugih industrija, pa je samim tim i maseni protok vei ( proizvod koncentracije i protoka otpadne vode), to ini naftnu industriju najveim zagaivaem.Dat tretman preiavanja zauljanih otpadnih voda naftne industrije zadovoljava zahteve ivotne sredine, ali se mora voditi rauna i o mulju koji nastaje ovim tretmanom, kako bi se zaokruila kompletna zatita ivotne sredine. Otpadne vode svih opisanih industrija moemo uspeno tretirati u koliko uzmemo u obzir sve relevantne parametre: protok otpadne vode,kocentracija ulja u vodi,fiziko-hemijske karakteristike ulja u otpadnoj vodi i zatitu ivotne sredine. 2