Eric van Lustbader CRNO SRCE II izdanje Prevod s engleskog Valerija Por Izdavač: DEČJE NOVINE Gornji Milanovac, 1986. VIKTORU!, mojoj ljubavi, uz koju sve izgleda lakše Njujork Ko gleda očima Bude sve vidi. Noćno nebo eksplodiralo je u krunu svetlosti ispunivši se girlondom od svetiljki koje su ga vodile kao staza omogućavajući mu da ostane neotkriven. Ritmični zvuči životinjskog parenja punili su prostor u koji je ušao kao mirisi jela koje se priprema. Čuo je ženu kako ječi i izgovara ime muškarca: - Džone, o Džone! Glas joj je bio promukao, nekontrolisan. Bio je to glas ispunjen seksom i obećanjima. Uprkos tome on nije bio uzbuđen: ta groznica se nije njega ticala, ni sada ni bilo kada. Slušao je mirno te zvuke kao molitvu neke nepoznate religije. Kao katoličku misu na latinskom. Puzao je na stomaku, tih kao zmija. Razum mu je bio jasan i smiren. Uspomene, navike, disciplina, sve je to imalo svoje pažljivo odeljeno mesto u njemu. To ga je učinilo onim što jeste. To i istorija, mada on to nije znao. Ležao je na leđima iza sofe i pripremao se. Uzdisanje i jecanje probijalo je vazduh, razapinjući niti strasti oko njega kao mrežu. Iz džepa je izvadio meku plastičnu flašicu napunjenu bezbojnom tečnošću. Mađioničarskim pokretom izbacio je desnu ruku, prstima stežući tvrdo meso dlana na kome se pojavio čelični špric specijalnog nacrta. Imao je malo savijenu osnovu, u obliku slova "T", koja se savršeno uklapala između njegova dva prsta.

Lakim pokretom ruke zaboo je iglu u meku plastičnu flašicu i okrenuo je u gustoj tečnosti. Kad je procenio da je špric sasvim napunjen, povukao ga je i zagledao se u plafon. Još neko vreme slušao je njihovo stenjanje i jecanje, kao zvu-ke neke udaljene stanice na radiju. Zamišljao ih je: bili su spojeni u vrtoglavom svetu strasti koja je rasla. - Mojra! O, Mojra! Toliko te volim! Polako je ustao i pojavio se iza sofe. Video je muškarca kako se ustremio na ženu ispod sebe. Znoj ih je oblivao. Covekovo lice bilo je crveno od napora. Uskoro će svoje seme izbaciti u nju. Nepogrešivo oko hirurga i savršeno uvežbana ruka uklopiše se i on podiže špric do svog uha. Osećao je kako snaga kola kroz njega kao potok srebra. Muškarac se pokretao gore-dole nestajući između ženinih snažnih butina. Njene oči su bile zatvorene u ekstazi. Zaječala je duboko i dugo. Kad se muškarac ponovo podigao igla je po-letela, zabelela se na svetlosti lampe i zabola, kao po sopstvenoj volji, u dno čovekovog vrata. Reakcija je bila trenutna. Mišići se zgrčiše i čovek poče da se guši. U tom trenu žena otvori oči: bile su zamagljene od želje. Čvrsto ]q ščepala partnera osećajući svoj orgazam. Odjednom je vrisnula, ali ne u ekstazi. Nešto nije bilo u redu. Nastavila je da vrišti i kad se telo njenog ljubavnika navlaženo znojem, spustilo na nju kao udajrac čekića. Videla je njegove oči koje su se mutile kako bulje u nju, a u stvari je više ne vide. Bio je još uvek duboko u njoj, tvrd kao stena. Vrištala je. Knjiga prva BAZILISK Zmaj koji ubija pogledom Juli NJUJORK KENILVORT POKRAJINA BAKS VAŠINGTON Momak, čuješ li ti mene? Trejsi Rihter, opružen na savršeno čistom drvenom podu, nije se zaustavio. Dok se figura detektiva narednika Daglasa Ralfa Tvajta nadnosila nad njega, zaklanjajući mu sunčevu svetlost koja je dolazila kroz male prozore i osvetljavala dođo, on nastavi sa sklekovima. - Govorim tebi momak, i bilo bi bolje da me slušaš. Trejsi je stigao već do 65, i nije nameravao da prekine zbog detektiva, narednika Tvajta, ni zbog bilo koga drugoga. Ovog jutra trebalo je mnogo besa i nelagodnosti da istera iz sebe. Prošlo je nešto manje od četrdeset osam časova od smrti Džona Holmgrena. - Momče, ja nemam ceo dan slobodan. Moraš da mi odgovoriš na pitanja. Sedamdeset sedam, sedamdeset osam. Ostali iz senseijeve klase bili su radoznali, ali suviše dobro istrenirani da bi prekinuli svoje vežbe. Najzad, to je bila najnaprednija klasa u ka-rateu i aikidou u ovom dođou. Osamdeset jedan, osamdeset dva. Sensei napravi jedan brz, kratak pokret prema uljezu, ali Tvajt brzo izvadi svoju značku. To je sve objasnilo. Sensei je dobro poznavao Trejsija, pa ipak, nije mogao da razume prisustvo detektiva. Svi ovde znali su za smrt Džona Holmgrena koji je do prošle noći bio guverner države Njujork. - Moja majka, neka je gospod čuva, imala je običaj da kaže

11 da ja nemam strpljenja - figura detektiva narednika Tvajta lako s"e nagnu unapred i krajevi njegovog mantila dodirnuše mišićava Trejsijeva leđa. - Moji prijatelji to isto dobro znaju. Trejsi je sada stigao već do 90 i nastavljao je dalje, znojeći se. Stiže do stotine i skoči na noge. Grč besa putovao je njime. - Šta želite? - Ton mu je bio neljubazan. - Mislim da ste u guvernerovoj kući dobili sve što ste želeli. Dugo ste nas tamo zadržali. - Tamo sam dobio samo laži i prenemaganja, momče. Od gu-vernerovog savetnika za štampu nisam drugo mogao ni da očekujem. Ali, Monseratova je bila već upola omamljena sedativima ... - Postala je histerična. Bila je sa njim kad se to dogodilo. Začetak osmeha iskrivi široko lice detektiva. - Da - reče on s izvesnom dozom proračunatog cinizma - kad je Holmgren dobio srčani udar. . Trejsi je znao da je ovo mamac ali na neki način nije mario. To je bilo malo u poređenju s tugom što je izgubio najboljeg prijatelja: čitav njegov život sada nije imao značaja, sada kada je Džon umro. - Da, tačno, kad je dobio srčani udar. Tvajtove oči sad sinuse. Znao je da je napravio kontakt. - Molim te, Rihteru, ne pretvaraj se. Stari se tucao s Monse-ratovom da je sve zvonilo - njegove reci su bile tako proračunate da su odzvanjale s beskrajnom vulgarnošću. - Umro je u sedlu. - Umro je od teškog srčanog udara - reče Trejsi s primetnom Ijutinom - kao što je i lekarski nalaz potvrdio. - Da sam na tvom mestu dva puta bih razmislio ako poželim da nešto drugo objavim u javnosti. Ja ću se u tom slučaju lično pobrinuti da budeš sasečen do korena. - E vidiš, momče, to je baš stvar zbog koje sam došao ovamo da se vidim s tobom. - Tvajtovo izborano lice potamnelo je od besa. Bio je čovek krupnih kostiju, širokih ramena, ogromne fizičke snage. Ali njegove unutarnje snage, Trejsi je to mogao da vidi, bile su u previranju. Znao je da bi mogao da ga pobedi bez većeg napora. Ali to nije značilo da on ne bi mogao da bude opasan. Tvajtova velika glava sa široko postavljenim smeđim očima, izboranih obraza, okrenu se i zagleda u Trejsija. - Sto se tiče sasecanja već si mi to napravio, momče. Upravo 12 dolazim sa sastanka s kapetanom. Znaš li šta mi je rekao? -Ionako ćeš mi to sam izbrbljati, Tvajte. Mislim da.mogu mirno da sačekam. Kao da je nešto eksplodiralo u detektivu. Lice mu pocrvene i on iznenada koraknu ka Trejsiju. - Svi ste vi isti, vi momci na visokim položajima, znaš li to?! Svi mislite da ste iznad zakona. Ti prokleto dobro znaš zbog čega sam imao sastanak sa Flaertijem. Ti si to sve i pokrenuo. Ja sam sada službeno skinut sa Holmgrenovog slučaja. - Kakvog Holmgrenovog slučaja? - upita Trejsi što je mogao mirnije. - Guverner je radio do kasno u noć sa svojom ličnom sekretaricom, kao što je obično i radio svakog dana u godini. Baš smo počeli našu predizbornu trku za nominaciju. Mislim da...

- Boli me uvo za to što ti misliš, momče - reče drsko detektiv. - Ako je tako kako kažeš čemu onda tolika žurba da se sve ukloni. Dobio sam polurazumno priznanje od Monseratove, a onda sam video da je cura isparila. Ko joj je pomogao u tome, pitam? Trejsi Rihter, rečeno mi je. Hteo sam da krenem da je tražim ali potpisan izveštaj od strane Holmgrenovog porodičnog lekara ubedio je mog kapetana da Monseratova nije u emocionalnom stanju da bi mogla da podnese ispitivanja. Dobro sam upamtio tu rečenicu. I onda mi je rečeno da sve zaboravim kao da se ništa nije ni dogodilo. - Njegov mršavi kažiprst podiže se optužujući. - Znaš li šta ja mislim, momče? - Osmehnuo se bledo. - Ne, ne mislim. Znam. Ti si sastavio onaj izveštaj i tutnuo ga doktoru da ga potpiše. Ti si kontrolisao sve posle smrti, ti si uredio scenu. Po mom računu ima nekih 40 minuta za koje nikako ne mogu da nađem obrazloženje. Znam da si imao 40 minuta vremena da sve raščistiš. I onda je došao pritisak odozgo da se slučaj obustavi. Moj kapetan ne želi da zna ništa drugo nego da sam se ja povukao. Ne znam ko je to naredio, Al-bani, ili je stiglo iz kancelarije državnog tužioca. - Zahtev je došao - reče Trejsi - prosuđujući da će to biti po-slednji uljudan odgovor koji će danas dati tom čoveku - od Meri Holmgren, Džonove udovice. - Sad, znači, imamo i treći izvor, Rihteru - reče Tvajt još uvek podbadajući. - Jednu stvar znam zasigurno: jedino ti upravljaš čitavom stvari, i kao što rekoh ranije, ti možeš svakog da zaludiš i ubediš: i komesara i kapetana Flaertija. On ionako nema muda. Ali sa mnom nije tako, to je sasvim druga stvar. - Slušaj, Tvajte - reče Trejsi glasom koji je bio na ivici da za- drhti - umoran sam od tvojih pretnji. One meni ništa ne znače. Umro mi je najbolji prijatelj. Prirodnom smrću. Tako je to. Mislim da si bio suviše dugo na ulicama. Vidiš manijake i tamo gde je samo senka. Tvajt se glasno nasmeja. - Da, tačno to si ti, momče. Manijak. Ti si kao svi političari. , Nisi bolji od smrdljive crknute mačke bačene na gomilu dub- ";" reta. - Tvajt stavi prste na Trejsijeve grudi. - Nije važno gde si sakrio Monseratovu. Naći ću je. A kad je nađem sve ću da ivučem iz nje. Slomiću je, momče. - Slomiću je, Rihteru! - Detektiv je širom otvorio oči. - Nemoj da me zasmejavaš, Tvajte. Ako samo priđeš Monse-ratovoj izgubićeš posao. Zaboravi na to. Sve je mrtvo i spaljeno. Tvajt mu priđe bliže. - Na žalost, to je tačno. Ja bih"želeo da je guverner sahranjen, pokopan. Jer, ja ti tvrdim zasigurno, kao što stojim ovde, da bih ja našao načina da ga iskopam. - Njegov kažiprst opet polete uvis i ubode Trejsija ispod luka rebara. - Ali ti si se pobrinuo i za to, ti prokletniče. Odmah si dao da se Holmgrenov les kremira, čim je preliminarna autopsija obavljena. - To je bila Merina želja. - O, pričaj mi o tome, naivčino. Ali ja znam glas koji joj je tu buvu pustio u uvo. Ti si nam ga drpio ispred nosa tako da sada niko ne može da izvrši pravu istragu. - Kažiprst se opet zabode na isto mesto. Trejsiju je sada bilo dosta. Osećao je kako bes raste u njemu i da će izbiti kao lava, bio je blizu da učini nešto glupo. Već se bio pokrenuo i postavio u položaj za napad. Samo njegov intenzivni trening spasao je Tvajta. Ali njegovi mišići još uvek su poskakivali.

Tvajt je osetio šta se događa. - Hajde, momče - reče i podiže obe pesnice u vis - ako želiš borbu to ćeš i dobiti. Prouzrokovao si mi suviše neprilika u po-slednjih nekoliko dana. - Mišići na njegovim ramenima zaigraše. - Bez obzira na Holmgrenov slučaj ti si u neprilici. - Ja nisam čovek s kojim možeš da se šališ, Tvajte. - Misliš da se bojim tebe i tvojih slatkoguzih drugara iz klase? Trejsi se napravi da nije čuo. - Odaću ti jednu tajnu. Ne bih voleo ništa više na svetu nego da te sada sravnim s podom. Potrebna mi je samo desetina sekunde. Mislim da bih se tada osećao daleko bolje. Ali to ne bi ništa resilo. Proveo sam više od deset godina radeći sa Džonom Holmgrenom. Lično sam se zauzeo za kampanju i naimenova-nje. Držali smo borbu u našim rukama. Nismo se nikog bojali, naročito ne Atertona Gotčalka. I onda ovo. Ako misliš da ću dopustiti nekom nezadovoljnom policajcu da naša imena povlači po stranicama "Njujork posta" grdno se varaš. Bez obzira šta je Džon radio one noći sa Mojrom Monserat ne tiče se ni tebe, ni bilo koga drugog, nego samo njih dvoje. Neka ti gospod pomogne, Tvajte, ako učiniš bilo šta i dovedeš u sumnju Džonovo pošteno ime. Tvajt se okrete i baš je hteo da se uputi izlazu kad Trejsi za-uze položaj nasred dođoa i nakloni se senseiu. Vežba je mogla da počne. - Napravite krug oko Rihter-sana - reče sensei. Glas mu je bio mekan, ali suv kao pesak. Bila je to više komanda nego vika. Svi studenti zauzeše nove položaje, a čudan zvuk prostruja prostorijom kao da je dunuo vetar. Detektivu se diže kosa uvis i oseti kako mu se stegoše stomačni mišići. Bilo je to nešto animalno, osetio je to kao iskonski odbrambeni krik. Kao da mu je prodro pravo u centar mozga i sledio ga. Izvor tog užasnog zvuka bila su poluotvorena usta Trejsija Rihtera. Tvajt je odjednom osetio nesavladivu želju da ode odatle. Osećao se toliko drugačijim i nepotrebnim da se skoro gušio. Senator Roland Berk oduševljavao se teatralnošću. Zato je, on je tako mislio, i voleo. "chiaroscuro". Njegova kuća u Kenil-vortu, najekskluzivnijem predgrađu Čikaga, bila je sva u crnim i belim tonovima. Lampe i svetiljke bile su tako postavljene da su kad bi bile upaljene davale određene oblike svetlosti i sen-ke. Svetlost se nije gasila sve dok senator Berk ne bi bio u krevetu spreman da zaspi. Tada bi okretanjem glavnog prekidača 4 čitava kuća odjednom tonula u tamu. Te mirne i tople večeri u julu senator je bio naročito zadovoljan kad je okrenuo ključ u bravi i otvorio ulazna vrata. Savršeno oblikovani prostori svetlosti i senke dočekaše ga dobrodošlicom. Podiže ruku i protrlja oči kroz zatvorene kapke. U dnevnoj sobi priđe baru i poče da priprema burbon s vodom. "Gospode", pomisli spuštajući pregršt leda u starinsku čašu, "koliku prašinu štampa digne kad senator promeni svoje mišljenje! Da čovek pomisli da je objavljen rat". Na tu misao se os- 15 mehnu. Na neki način to i jeste bio rat. Njegov rat sa američkom klimavom privredom, sa društvenom nebrigom za siromašne i stare, ekološkim problemima. Srknuo je piće. Sada mu se činilo čudno da je bilo kada ranije pristao da se povuče iz kampanje. "Novac to može da učini sa čovekom", zabavio se tom mišlju.

Proveo je tri nemirne sedmice s tom odlukom. Nije bio sposoban da se koncentriše na rad, nije mogao da spava. Njegova prokleta kancelarija stalno mu je bila u mislima. A šta je sa zakletvom njegovim biračima? Oni zaslužuju nešto bolje od ovoga. Zato je juče naredio svojima iz kancelarije da sazovu konferenciju za štampu, i evo, sada je opet u izbornoj trci. Kakvo je iznenađenje samo izazvala ta najava! Zavese su bile navučene na prozore. Zastao je, podigavši ruku malo odškrinuvši zastor. Bistra voda jezera, je nežno zapljuskivala obalu. Ponekad, noću, mogao je da vidi nežan zrak mesečine na vodi, kao eterično stepenište za nebo. - Niste bili poslušni. Berk poskoči, polovina burbona pljusnu po tepihu. Okrenu se i zagleda preko sobe. Oblici intenzivne senke i svetlosti. Nikoga nije video. Nikakvog pokreta. - Ko je tamo? - reče pomalo drhtavim glasom. - Šta tražite ovde? - Odjednom je progovorio francuski. - Niste bili poslušni. Pažljivo je gledao prostoriju. Još uvek nije video ništa. Mišići u donjem stomaku neugodno mu se stegoše. Odlučio je da raščisti situaciju. - Pokažite se! - rekao je glasnije. - Pokažite se, ili ću pozvati policiju! Tišina. Napravio je korak prema telefonu na baru. - Ne mičite se! Senator Berk se sledi. Služio je vojsku. Umeo je da raspozna komandu kad je čuje. - Zašto ste to učinili? - pitao je glas. - Zašto ste se tako po-neli? Bili smo spremni sve da vam pružimo, ali niste poštovali naš dogovor. - U glasu se osećao prizvuk zbog kojeg se Berk preznojavao. Ponovo se zagledao u utešnu tamu senki. Bilo je strašno slušati taj glas a ne videti otkuda dolazi. - Moja savest je u pitanju - rekao je posle izvesnog okleva-nja. - Ne bih mogao da živim s onim što sam učinio. Ja ... ja ... treba da štitim ljude. Ljude kojima sam se zakleo da ell pomoći. - A u sebi je mislio: "Gospode, kako to sve lažno zvuči, čak i meni samom". - Shvatio sam da ne mogu da izdržim do kraja. - Poklonjeno vam je poverenje, senatore - glas je bio kao predenje, svilast i tih. Berk je zadrhtao zbog toga. - Planovi su obustavljeni zbog vas. - Pa, treba samo da promenite te planove. Ja se prijavljujem za izbore na jesen. - Ti planovi - reče glas - ne mogu da se menjaju. Sve vam je to objašnjeno još u početku. Složili ste se sa svim. Nežni, razumni ton dovodio ga je do besa. - Prokletstvo! Baš me briga šta sam onda rekao! - vikao je senator. - Gubite se odavde! Ako mislite da vam nešto dugujem, ljuto se varate. Ja sam član Senata Sjedinjenih Američkih Država. - Počeo je da se osmehuje. Njegov glas, jak i siguran, ispunjavao ga je samopouzdanjem. - Ne možete mi ništa. - Klimnuo je glavom dok je išao prema baru. - Kome možete bilo šta da kažete, a da sebe ne otkrijete? Nikome. - Iza bara je bio mali niklovani revolver kalibra 22 za koji je imao dozvolu. Mislio je da će moći nešto da učini ako uspe da ga se dokopa. - Ne možete ništa da učinite. - Već je skoro bio kod bara. - Shvatite istinu i nestanite. - Njegova šaka kliznu prema baru. - Obećavam vam da ću se ja ponašati kao da i niste bili ovde.

Ali tada senator Berk se skameni, oči mu se širom otvoriše. Vazduh pred njim kao da se rascepi, a onda se začu nešto kao krik bola hiljade zveri. Uzdahnuo je i posrnuo unazad, uzmiču-ći pred nevidljivim napadačem. Bio je ubeđen da ga je neka ne-verovatna snaga udarila u grudi. - Vi odbacujete život. - Šta? - uspeo je da izmrmlja pre nego što je soba eksplodirala. Komad duboke senke s druge strane prostorije kao da je oži-veo. Naduvavao se unapred zastrašujućom brzinom sna. Pokušao je da se pokrene, da pobegne, ali onaj zastrašujući zvuk se vraćao prikovavši ga za prednju stranu bara dok je gledao kako mu se smrt približava. Tada je pokušao da krikne, ali kao da su mu glasne žice iščupali iz grla. Video je kako mu se senka približava i bio je sav obamro od užasa. Njegove pantalone se ov-lažiše. Oči kao dijamanti, smrtonosne i neljudske, sijale su u tami - to biće kao da je vuklo senku sa sobom dok je prelazilo trake ч etlosti. Kretalo se brže nego što je on ikada zamišljao da nešto može da se kreće. Grozni zvuk je narastao, razjedajući mu mozak. Podigao je ruke, čaša se otkotrljala preko sofe, tečnost se prosipala kao tihe suze. Pritisnuo je šake uz uši da bi se zaštitio od buke, ali to mu nije pomoglo. Tada se tama rascvetala ispred njega, strašan zalazak sunca, njegovo poslednje chiaroscuro, dok se pesnica njegovog napadača sračunatom snagom spuštala na njegov nos, pod dobro od-merenim uglom, sabijajući kao metak kost i hrskavicu u mozak. Senator je poskočio, podignut snagom koju ne bi mogao da shvati ni da je još bio živ. Ono čega se Trejsi najviše sećao iz noći u kojoj je umro Džon Holmgren bio je ton Mojrinog glasa. Pozvala ga je iz starinske kuće od kamena, probudivši ga. - Bože, mislim da je mrtav, ja stvarno mislim da je mrtav. Ton njenog glasa ga je sledio jer je u njemu shvatio sav užas koji ju je podilazio. Džonovo telo bilo je na sofi. Jedna noga dodirivala je pod, vrhovima prstiju i okruglinom pete, kao da će sada spustiti težinu na nju. Naravno, bio je go, koža mu je bila veoma bela, sem jednog dela u oblasti srca, vrata i lica. Kleknuo je pored tela svog prijatelja i ispružio ruku da dodirne hladno meso. Lice je bilo baš kao kod leševa koje je Trejsi video u Jugoistočnoj Aziji. Kokasijanci, Vijetnamci, Kinezi ili Kambodžanci, izgleda da nije bilo važno. Nasilna smrt davala je njihovim licima strašan, nepomičan izraz. Okrenuo se da pogleda Mojru, ali ona mu je bila okrenuta leđima, kao da više ne može da podnese pogled na Džona. Činilo mu se da je Džon imao srčani napad: vidljivi znakovi navodili su na to. Ali, želeo je da od Mojre čuje šta se tačno dogodilo. Seo je u stolicu preko puta nje i uzeo njene ruke dugih prstiju - tako hladne! - u svoje. - Mojra - reče nežno, tiho - moraš da mi kažeš šta se dogodilo. Buljila je u prazno. Mogao je da vidi samo njene duge trepavice. Znao je da mora za minut-dva da prodre do nje. Trebalo je da pozovu 911, i to što pre to bolje. Približno vreme smrti biće polazna tačka za detektive i svakako će se pitati zašto je protekao pun čas od guvernerove smrti do poziva policiji. - Mojra, ako mi sada ne pomogneš ja neću biti sposoban da ga zaštitim. Ona podiže glavu i on ugleda sjajne zelene oči, pravilan nos, široka usta, visoke jagodice.

- Šta hoćeš time da kažeš? Glas joj je još uvek podrhtavao, i mogao je da oseti kako je drhtaji potresaju. - Ti dobro znaš šta želim da kažem - govorio je tiho ali odlučno. - Moram da znam, Mojra. Sada. Onda ću pozvati 911. Svaki minut je protiv nas. Moraš da mi kažeš. - Da - ta jedina reč bila je znak predaje. - On... to jest, mi... - šokirana prestala je da govori i Trejsi oseti kako ga njeni prsti stežu svom snagom. - Vodili smo ljubav... drugi put... - njene oči ga pogledaše kao da ga izaziva, ali Trejsi ne reče ništa, njegovo lice nije odavalo ništa, i očigledno zadovoljna, ona nastavi. - Često smo to činili. Džon je obično bio lud za seksom. Trejsi, razumeš li ti mene? - Da, Mojra, sasvim. Nastavi. Njeno lice smrači se od bola. - Usred toga on se podigao. Moje oči su bile zatvorene. Nisam bila sasvim prisebna. Najpre sam mislila ... da je na vrhuncu. - Pojaviše se bore između njenih očiju. Nozdrve joj se široko raširiše. - A onda me nešto - ne znam šta - primoralo da otvorim oči. - Šta je bilo to nešto, Mojra? Jesi li primetila nekog drugog u sobi? - To je kao da se probudiš iz košmara. Osećaš prisustvo, ali kad se okreneš i pogledaš iza sebe nema ničeg. - Trejsi je ose-ćao kako se njeni dugi nokti zabijaju u njegovo meso. - Gledala sam pravo u njegovo lice i, Trejsi, mislila sam da još sanjam. Bio je beo kao list papira. Usne su mu bile tamne, povučene iznad zuba. Stezao ih je. Izgledao je kao ... o, bože ... ličio je na zver! - Počela je nezadrživo da jeca i Trejsi krenu prema njoj. Milovao ju je po leđima, šaputao joj reci utehe u koje ni sam nije verovao. - Nije mi bilo važno kako je izgledao - šaputala je Mojra u njegovo uvo. - Držala sam ga kao dete, ljubila sam mu obraze, očne kapke, poluotvorene usne. Izgovarala sam bezbroj puta njegovo ime dozivajući ga, ali njega više nije bilo Trejsi, njega više nije bilo. - Čvrsto se uhvatila za njega. - Nikada više neću čuti njegov glas. Nikada više neću osetiti njegov nežni dodir. Trejsi je zadrhtao na te reci. Stvarno je želeo da je uteši: suviše dobro je razumeo njen gubitak. Ali, šta je u stvari mogao da učini? Mrzeo je sebe zbog onoga što se spremao da prebaci na njena pleća, međutim, nije imao drugog izbora. Morala je da bude ona. I tako joj je rekao šta od nje očekuje, svojim najmirnijim glasom koji ubeđuje, držeći je u zagrljaju, pružajući joj toplinu i utehu. - Ali ti ćeš biti ovde - pogledala ga je pravo u oči - zar nećeš? Odmahnuo je glavom. - Ne, ne mogu. Ti to moraš da shvatiš, Mojra. Ne želim ni tračak sumnje da si pozvala nekog drugog pre nego što si pozvala 911. Ne želim da bilo ko pomisli da se tobom manipuliše ili da imaš neku zaštitu. Biće teško prve dve nedelje. Posle toga sve će da izbledi. - Trejsi, ja ne mogu da ostanem ovde. Ne posle svega. - Ne, svakako da ne možeš. Imam jedno mestašce u Baks kauntiju. Malo izvan Nju Houpa. Daću ti svoj drugi komplet ključeva i možeš već sutra da se odvezeš tamo. Ostani tamo. Imaš li novaca. Klimnula je glavom. - U redu. Sada kad ja odem, daj mi pet minuta, a onda pozovi 911. Znaš šta treba da kažeš i to kaži. - Mojra ponovo klimnu glavom. Prvi put od kako ga je pozvala Trejsi oseti da će sve ipak biti u redu. - Dobro. Daj pomogni mi sada da malo obuče-mo guvernera.

Mašina je zujala. Čulo se siktanje trake iz ogromnih studijskih zvučnika marke "jamaha", prekidajući tišinu koja je skoro bila opipljiva. Reci su se sklapale u čudan zvuk, da bi odjednom eksplodirale kao mehur slane vode: "... a tada nešto - ne znam šta - nateralo me da otvorim oči". "Šta je to nešto, Moira?" -pitao je drugi glas. - "Jesi li primetila još nekoga u sobi?" Reprodukcija je bila iznenađujuće jasna. Mogla je da se oseti čak i unutarnja napetost dijaloga. Mojrin glas se ponovo začu pun emocija: "To je kao kad se probudiš iz košmara". - Dubok drhtav uzdah. - "Osećaš prisustvo, ali kad se okreneš i pogledaš, ničeg nema. Ja ..." - Glas je odjednom bio presečen kao što se reci brišu sa školske table. Bilo je malo svetlosti u sobi i nikakav zvuk se nije čuo, sem jedva čujnog šištanja koje je dolazilo i zvučnika. Senke su počivale kao trodimenzionalni pejzaž. - Ne verujem ni jedne reći u to što ona kaže. Njen ljubavnik je mrtav, ona je sasvim histerična - reče mlađi čovek. Govorio je francuski bez stranog naglaska. Za njega je to bio jezik bliži od engleskog. Bio je tamnoput, ali crte njegovog lica nisu mogle jasno da se vide u polumraku. 20 Za trenutak je izgledalo kao da razgovara sam sa sobom, kao da glasno razmišlja. A onda se začu drugi glas. - Ne, baš naprotiv, mislim da je nešto zaista shvatila i primetila ... nešto jeste ... Nije se osećao nikakav pokret u kući pa se činilo da glas dolazi iz samog srca, uma kuće. Onda se tamna figura pokrete u kožnoj fotelji blizu mlađeg čoveka i pojavi se obris jedne jagodice u odsjaju ono malo svetlosti. Čovek ustade. Sudeći po visini na kojoj se taj odsjaj pojavio, lako je moglo da se zaključi da je čovek visok, svakako vrlo vitak. Nije bilo ni grama suvišnog sala na tom telu. Zračak svetlosti obasja njegovu dugu šaku koja je do malopre počivala na naslonu fotelje od mahagonija. Čudna kombinacija: izglancani nokti i šake sa žuljevima. - Šta ona može da zna? - Mlađi čovek kretao se savršeno tiho prostorijom. - Razmišljajte logično. - Tvoji kambodžanski mitovi - reče čovek iz kožne fotelje u koju se opet vratio - izgubljeni su u logičnom učenju radikalnog francuskog. Da, logika kaže da ona nije videla ništa. Ali ja joj ipak verujem kad kaže da je nešto osetila. - To je nemoguće. - Mlađi čovek kleče pored fotelje. - Bio sam nevidljiv. - Nevidljiv, da. Ali ne i neopaziv. Ona te osetila, mada mi ne možemo da otkrijemo šta će se iz toga izroditi. - Sklopio je prste u piramidu. Glas mu je bio dubok. Odzvanjao je i ulivao mlađem čoveku neku sigurnost. - Ljudski um je najsavršeniji kompjuter na zemlji, uvek je bio i uvek će biti. Zato čovek planira, a ne neko drugi. Ali - jedan prst se podiže i pokaza prema čovekovoj glavi - um je još misterija za nas, za bilo koga od nas. Dugi prsti se smiriše. - Ona možda ništa ne zna danas. Ali ona sumnja. Negde duboko u njoj, životinjski instinkt - milion godina star mehanizam za opstanak koji još uvek posedujemo - zabeležio te je. I možda sutra, ili prekosutra, ona će se setiti. I šta onda? Možeš li da odgovoriš? Mlađi čovek se zagledao u oči starijeg zadržavši pogled koliko se usudio. Onda saže glavu. Miris tamjana bio je veoma jak u sobi u tom času, kao da je dah vetra s drugog kraja sveta, iz nekog davnog doba, ušao kroz prozor i prožeo vazduh.

- Učenik uvek poštuje učitelja - promrmlja mlađi čovek. -Sluša ga, pokazuje mu poštovanje rečju i delom, sluša pažljivo njegovo učenje. Figura se diže iz kožne fotelje podsetivši na uspravljeno jedro suprotstavljene nevidljivom vetru, nespremno na poraz. Povuče i drugog čoveka tako da su sada stajali vrlo blizu jedan drugog. Kao da je nadvisio mlađeg čoveka i kao da je u svakom smislu bio krupniji i značajniji. - Prokletstvo! - opsova. - Ne paradiraj tim budističkim đubretom! Ako imaš materijala za raspravu, reci. Ne želim da se kriješ iza nekih gluposti koje ti je neki starkelja ulio u glavu kad si bio učenik u Pnom Penu! Mlađi čovek je držao pognutu glavu pod tim verbalnim napadom, kao dete koje sluša razumnu roditeljsku opomenu. - Oprostite mi - šapnu, malo se savivši kao na jakom vetru. Po tonu, više nego po recima, osećalo se da je sva napetost iščilela iz starijeg čoveka. - Ma de, de - njegova ruka polete napred, prema ramenu mlađeg čoveka. - Hajde, Kju - reče meko, dok mu se u glasu više nije osećala ljutnja - reci mi samo šta misliš, to je sve. Pošli su zajedno prema zavesama koje su zatvarale ogroman prozor. Kretali su se po taktu nevidljivog metronoma, kao da su taj čin izvodili bezbroj puta - kao neku vrstu rituala. Najzad mlađi čovek progovori: - Oboje smo preslušali traku - reče - više puta. Ali ja još uvek smatram da to nije uverljivo. Na slabom svetlucanju uličnog svetla koje je dolazilo kroz prozor mogle su da se vide njegove crne oči, neobično široke jagodice, punoća njegovih mekih usana. Sve je to činilo neve-rovatan sklad, lepotu i senzualnost koja bi svakoga odmah privukla. - Bio sam tamo i mogu da se zakunem da me nije videla. Nije mogla. Kad sam izveo udarac, ona je ... bila okupirana drugim stvarima! - Njegova ruka polete prema prozoru i grčevito uhvati zavesu boje slonove kosti. - Kao što vam je poznato seks vodi osećanja dobro određenom stazom. Visoki čovek slušao je pažljivo, ali je ipak bio zabrinut zbog onoga što je žena rekla: "A onda me nešto ... primoralo da otvorim oči". On je dobro znao šta je bilo to nešto. Da li je ona znala? Čvršće je stegao mlađeg čoveka. - Suviše si dugo i daleko bio od mene, Kju. - Glas mu je imao čudan prizvuk. Bio je nekako lakši, kao odraz svetlosti na vodi. - Najpre si bio na Visokoj školi komercijalnih poslova u Parizu, zatim u Ženevi, Visbadenu i najzad u Hong Kongu, gde si se bavio nešto manje određenim studijama. Prošlo je mnogo vremena od "Operacije Sultan", a? - Gledao je sa simpatijom u mladog čoveka. - Sada si spreman ... Obojica smo spremni. Događaji nam idu na ruku .. . Sve je na svom mestu. Podigao je pogled i zagledao se kroz prozor. Ulične lampe bledo su svetlucale u nizu podsećajući na upaljene svece na nekim starim ilustracijama. - Čitao sam u jutrošnjim novinama o nesrećnom odlasku sa scene senatora Berka. Kažu da je mesto i poharano. Odlično. Njegova kazna neće proći nezapažena od njegovih... bivših kolega. Niko od njih više neće se usuditi da razmišlja da krene putem kojim je on

hteo. Tako - protrljao je ruke - mi smo sasvim zaštićeni. Naša sigurnost je ponovo stopostotna. Ali sada mi se čini da bi ta žena mogla da bude nepredvidiva paklena mašina. - Čak i ako se seća - reče Kju razumno - ne može nam ništa. - Možda ne može - reče stariji čovek - ali onaj tip Trejsi Rih-ter je sasvim druga priča. Moramo da budemo veoma obazrivi s njim. - Ponovo je gledao kroz prozor. Pojavila se magla vla-žeći ulicu. Kju je video da drugi čovek bulji u prazno. - Vidiš, za sada on spava, i ja želim da tako ostane. Ako ikada dođe vre-me da se on probudi, ja ću morati da se obračunam s njim. Ali, shvati me, ja to ne želim sve dok ne postane neizbežno. Zato ne smemo da dopustimo Monseratovoj da mu prenese svoje sumnje, ma kako neznatne one bile u ovom trenutku. - Njegove ruke padoše s Kjuovih ramena. - Sada je trenutak za krajnji rizik. Sada kad smo najsnažniji mi smo istovremeno i najranjiviji- - Neću propustiti priliku. Ušli smo u to sa svim rizikom i opasnostima. S godinama sam naučio da ne treba da ih povećavam. Treba smanjiti rizik. U tom trenutku oseti se neka snaga u prostoriji, energija koje nije bilo trenutak ranije. Kao da je stariji čovek rekao neku staru i tajanstvenu molitvu, pozivajući u pomoć tamu koja je bila više nego noć. , Mlađi čovek crnih očiju, očiju grabljivice, pokrenu se. Rekao je ono što je trebalo da kaže, srce mu je bilo mirno. Poslednja odluka bila je na drugom mestu. Visoki čovek zatvori oči kao da je hteo na neki način da se odvoji od narastajuće uznemirenosti u sobi. Udahnuo je, a pet M"kundi kasnije izdahnuo kroz otvorene usne. Njegovi žućkasti ubi sevnuše. Prana. f -_Kao mali kamičak bačen u mirnu jezersku vodu. Krugovi se neprestano stvaraju i stvaraju, praveći savršenu refleksiju. -Njegov glas iako nizak, tražio je i dobio nadmoćnost u sobi. -Ko može da predvidi posledice? Usred tišine kao da se pokret ponovi narastajući u snazi i intenzitetu. Vazduh kao da je vibrirao od tamne energije. Kju je bio već skoro kod vrata. - Nagrada moći raje za stidljive - visoki čovek disao je polako, duboko."- Jedini siguran način da se izbegne širenje krugova je da se ukloni šljunak, potencijalni izvor. Okrenuo se sasvim od prozora kad se vrata iza njega zatvo-riše. Osećao je da mu se mir polako vraća. Neki ljudi bi nestajali u barovima, drugi bi otišli da se smire u nekom udaljenom, tihom mestu, a kad bi Tvajt osetio da više ne može da izdrži pritisak, odlazio bi kod Melodi. Za njega je to bilo kao da nestaje sa lica zemlje. Imala je potkrovlje na 11. ulici nedaleko od Četvrte avenije. Taj prostor na šestom spratu činio se ogromnim. Dala je da sve ofarba crnim lakom. Duboko u noći, sa plafonom i nameštajem u plavim i sivim tonovima, njemu je taj stan ličio na pećinu i bio beskrajno udoban. Otvorila mu je vrata i on se škripavim teretnim liftom popeo na njen sprat. S dva prsta masirao je koren nosa. Njegov susret s Rihterom nije se odigrao onako kako je želeo. Nekako je izgubio inicijativu. Bio je sleđen onim zvukom i prizorom kako Rihter baca ljude oko sebe kao da otresa kišne kapi. Tvajt lako zadrhta kao da sve stresa sa sebe sećanje na ružan san. Melodi ga je čekala. Stajala je ispred zatvorenih ulaznih vrata, a crveni kimono bio je tesno obavljen oko nje. Imala je uske bokove, male grudi, a crna kosa padala joj je sve do

butina. Lice joj je bilo skoro savršeni oval, s malom bradom i oštrim nosom tankih, finih nozdrva. Nije bila klasične lepote, mislio je Tvajt, ali je to nadoknađivala na sto drugih načina. - Šta ćeš ovde, Dag? - U njenom glasu osećali su se prizvuci drugih jezika koje je znala - tačno jedanaest, uključujući ruski, japanski i najmanje tri kineska dijalekta. Bila je ponosna što zna sve glavne svetske jezike. - Šta misliš zašto sam tu? Hoću da uđem. Krenuo je napred ali Melodi mu čvrsto stavi ruku na grudi i odmahnu glavom. - Nije pravi trenutak. Ja ... ", - Takve stvari za mene ne postoje - još mu je i ovo-trebalo. Skinut sa slučaja, nema kuda da ode: nije ga bilo briga ni za šta. Naslonio se na nju. Melodi se borila s njim. - Dag, možeš li molim te da razumeš ... - Mi imamo aranžman - nije želeo ništa da razume. - To znam, ali to nikako ne znači da možeš da dođeš u bilo koje vreme... - Baš me boli, pa da je i princ od Velsa unutra - rekao je najzad odgurnuvši je u stranu. - Isteraj ga odatle. Melodi širom otvori vrata i zagleda se u njega. - Kriste - reče teško dišući - najmanje što možeš da učiniš to je da nestaneš. Tvajt prođe kroz dugačku dnevnu sobu, skrenu na levo i uđe u kuhinju. Pregledao je zalihe u frižideru dok nije shvatio da nije gladan. Shvatio je da mu ovih dana nije ni do čega. Evo sad i ovo. Zašto je uopšte bio ovde, u kurvinom stanu, kad je trebalo dajaude kod kuće ili u kancelariji? Čuo je tihe glasove i zatvaranje ulaznih vrata. Stavio je glavu u šake i nije mislio ni na šta. Zarežao je kad je čuo da je Melodi ušla u kuhinju. Nije je pogledao. Čuo je kako lupa loncima i šerpama kao zaposlena sredovečna domaćica. - Ti baš imaš dobre živce - reče mu okrenuta leđima. - Pojma nemam kako sam uopšte dopustila da se uvalim u tako nešto. - Što se tucaš s muškarcima zbog zarade, ne zaboravi to -reče Tvajt drsko i odmah požali. Melodi se okrete dok su joj obrazi goreli od stida. - Da, ali ne zaboravi da si ti došao k meni, Dag. Nemoj to da zaboraviš. Zašto nisi otišao kući ženi i detetu? Pritiskao je očne kapke prstima dok mu se nisu pojavili svet-laci pred očima. - Izvini - reče meko - nisam očekivao da ćeš biti s nekim, to je sve. - A šta si očekivao? - Nisam razmišljao o tome. U redu? - Podigao je glavu. - Nije u redu - reče dolazeći prema njemu - nije u redu. Mi imamo isti aranžman kao što imaš i s drugim ljudima u gradu. Jedino mi se čini da od mene ne uzimaš novac. U redu, prihva-tam to. Nemam drugog izbora. Ali kad dođe do toga da ti počneš da ugrožavaš moj posao, ja onda podvlačim liniju. 25 - Nećeš ti meni da određuješ ko će da podvuče liniju! - viknuo je i skočio tako naglo da je ona odskočila unazad. - Ja ovde postavljam pravila. Ja sam tvoj gazda i gospodar i ako samo za trenutak posumnjaš u to, razmisli, kako mogu odmah da te od-vedem u grad i dam nalog da te ubeleže.

- I da obrukaš sebe? - I njen glas se sada podigao. - Nemoj da me zasmejavaš. Dobru stvar poznaješ čim je vidiš. Čista zabava. Mora da je ovde imaš više nego što dobijaš kod kuće! - Ne pominji to! - vrisnuo je. - Neću ponovo da te upozoravam. - Umorna sam od tvojih pretnji, Tvajte. Umorna sam od tebe. Ostavi me, zašto nećeš? Davaću ti umesto toga procenat. Idi i tucaj neku drugu. - Prokleta da si! - Jurnuo je prema njoj oko stola. - Šta ti je? - uplašila se. - Nudim ti deo svoje zarade. Zar to nije dovoljno da se zadovolji tvoje kradljivo srce? Izgleda da vi dole u stanici ništa drugo i ne radite nego smišljate kako da nešto naplatite. Možda nije shvatila koliko ga je duboko povredila sve do po-slednjeg časa. Videla je ubilački pogled njegovih očiju i naslonila se na radni sto posegnuvši iza leđa i uhvativši nož za hleb duge drvene drške. Ali on je bio već kraj nje i izbacio joj oružje iz ruke. Udario ju je posred lica i ona podiže obe ruke da se zaštiti. Uhvati je za ruke i prelomi unazad. - Prokletniče! - vikala je. - Odvratan si! - Tada shvati da on jeca dok se bori s njom. - Dag - reče mekše. - Zašto ne radiš nešto drugo, inolim te - jecao je dok se njegova velika glava spuštala prema njenim grudima. Njene podignute ruke oklevajući dodirnuše njegovu tamnu kosu. Oseća-jući kako se trese privuče ga k sebi. Ljubila ga je po čelu i ša-putala. - Biće sve u redu - tešila je i sebe i njega. Naravno, njeno pravo ime nije bilo Melodi. Rođena je kao Eva Rabinovič u kući udaljenoj jedva kilometar od mesta na kome je sada živela. Ali samo Tvajt je to znao. Upoznao ju je za vreme istraživanja nekog nezgodnog ubistva. U prvi mah se činilo da je ona prva osumnjičena, i zato je on tako pažljivo istražio sve o njoj i njenom poreklu. - Završila si studije u Kolumbiji - rekao joj je jednom. - Zašto radiš to što radiš? - Dobila sam diplomu i ništa drugo - rekla je. - Osećala sam 26 se kao car u svom novom ruhu. Nisam imala kuda da idem ni šta da radim. Znaš da sam odgajena u siromaštvu. Sada zarađujem i više no što mi je potrebno. - Slegnula je ramenima. -Ponekad i mnogo, mnogo više. Mogu sebi da dopustim sve što poželim. - Njene sive oči posmatrale su ga drsko. - A šta je s tobom? - Izgleda da je mogla da seče kroz sve naslage sve dok se kosti ne ukazu. Vrlo brzo Tvajt je shvatio kako ona ima briljantan um ne samo za jezike: zavideo joj je zbog toga. - Šta dobijaš time što si policajac? Tvajt se zavali unazad na kauču. - Već sam dvadeset godina u službi, od toga sam deset godina u Odeljenju za ubistva. - Odmahnuo je glavom. - Kriste, kakvih tu prljavih stvari ima. Slušao sam o tome dok sam bio na Akademiji. - Osmehnuo se, nekako tužno. - Obećao sam sam sebi da neću dopustiti da me uvale u sva ta govna. - Okrenuo je pogled od nje. - Ali to je bila škola. Tada sam bio mlad. Nisam znao kakav je stvarno svet. Uskoro sam to otkrio. Zaćutao je i zagledao se u nju da bi malo kasnije nastavio. - Moj prvi zadatak u uniformi bio je loš. Prokletnik se muvao oko dve škole, jedna od njih bila je za sasvim malu decu. Bio sam spreman sve da učinim. Video sam decu koju je on navikavao na drogu. Morao sam da pozovem hitnu pomoć za jednu malu devojčicu. Strašno sam želeo da ga uhvatim. Uspeo sam, učinio sam sve onako kako je trebalo. Pročitao sam mu njegova prava na španskom i engleskom, za svaki slučaj. Sve je dobro

podneo. Prokletnik je imao dovoljno novca da iznajmi advokata koji je znao kako da se ponaša u sudnici. Odbrana je bila fantastična, sudija je bio pomalo naklonjen ... društveno svestan i tome slično.Kučkin sin našao se na ulici ponovo za manje od šest nedelja. Šest nedelja! Možeš li da poveruješ? - Slegnuo je ramenima. - Ali, to je bio samo početak. Prljavština, podvale, podmićivanje bili su na sve strane. Nisi mogao da kreneš ni na koju stranu a da ne staneš u govno. Počeo sam da razmišljam o sebi kao o pacovu u vreloj kaši. Vratio sam se kući i tuširao se više od pola časa toliko vrelom vodom da sam se skoro ošu-rio. - Ali ipak nisi promenio službu - rekla je Melodi ne osuđujući ga. - Za to sam se pripremao. Za to sam učio. Van policije ja bih bio samo idiot. - Sklopio je ruke. - Onda sam se oženio, moja žena želela je kuću. Dobili smo dete. I tako je počelo. Računi su se gomilali... kao kod svih. A onda sam jednog jutra došao u policijsku stanicu i pogledao oko sebe. Bilo je momaka koji su bili sasvim zadovoljni svojim životom, mada sam znao da im nije ništa bolje nego meni. A bilo je i drugih kojima su pucala leđa od posla, koji su ostarili pre vremena. Nisam želeo da budem kao oni. Mislim da sam ja u osnovi pošten čovek. - Ponovo je slegnuo ramenima. - Ko zna, možda je to samo oblik samo-zaštite. Štitim one koji pomalo krše zakon. Njima je lepo i meni je lepo. Izvlačim najbolje što mogu. Najzad, dobijam nešto više za sve one časove očaja koje provodim u toj kloaki. A najgora od svih kloaka je baš Odeljenje za ubistva gde se svakog dana srećeš sa ludilom koje izaziva droga i koje nagoni ljude da ubijaju bezosećajno i onako uz put. - Njegov glas se pretvorio u šapat. - A svakog dana sam osećao sve veći otpor. Mojra Monserat je plakala. Stigla je u Trejsijevu kuću po strahovitom nevremenu i pljusku. Samo je odbauljala na gornji sprat, našla udoban veliki krevet i bacila se licem na pokrivač. Nemirno je spavala da bi se u ponoć trgnula iz sna s oštrim uzvikom i pesnicama stisnutim uzgrudi. Disala je teško: srce joj je luđački udaralo. Sta je čula? Sta ju je probudilo? Neko je bio prisutan. Ostatak sna koji se vukao preko ramena. "O, Džone", mislila je, "gde si sada da me zaštitiš od mene same?" Ponovo je čula njegov dubok, bogat glas koji joj je donosio toplinu i život: "znam te do srži" - govorio joj je - " ... često razmišljam o tome kako se osećaš kad ... posle . .. odem kući, k Meri. Treba da znaš da ja nju još uvek volim." Osmehnula mu se tada i rekla: "Da, na način koji meni ne smeta. Ti si poštena osoba, Džone. To je jedan od tvojih kvaliteta koji mi se najviše dopada. Ne mogu da te zamislim da napuštaš porodicu kao što ne mogu da zamislim da ćeš mene povrediti." Nežno ju je poljubio: "Ali s tobom tek živim. Znam da imam dovoljno snage da ostvarim san koji je Trejsi isplanirao za mene". - Nasmejao se krto i stisnuo je uz sebe. - "Znaš, ponekad mislim da bi u " stvari trebalo da on bude kandidat. Da, ja imam iskustva, ali on je briljantan, pametan. On je svojevrstan arhitekta i poznaje ljude na način koji ponekad plaši. Retko ga ko može prevariti i nikada se on sam ne vara u svojim procenama". "Pa zašto onda radi za tebe? Ti govoriš kao da on može sam da opstane". Džon ju je tada pogledao: "To je pravo pitanje, Mojra, na koje, bojim se, ni ja sam ne znam odgovor". - Okrenuo se da bi mogao da joj se zagleda u oči. - "Bio je u Jugoistočnoj Aziji. Ali nije bio običan redov. Bio je neka vrsta ultrapoverljivog špijuna. Valjda u Specijalnoj službi. Nikada nisam saznao sve detalje o njemu, a ne bih ni pokušavao. Znam samo jedno, a to je, da je nekada imao vrlo veliku moć". "Pa šta misliš da se

dogodilo?" "Mislim da to niko ne zna sem samog Trejsija. Čini mi se da je, jednostavno, od svega digao ruke. Možda je video suviše smrti. Ispod svega što se vidi na površini on je veoma osetljiv čovek. Ali i on ima nekih problema. Njegov položaj uz mene brižljivo je planiran, tek sada to shvatam. Blizu je vlasti i moći - upravlja njima - a nije u samom centru. Trenutno njemu je samo to potrebno. A možda će mu se kad sve stvari budu sređene, učiniti da to nije dovoljno". Mojra se odjednom uplašila: "Neće se okrenuti protiv tebe?" "Trejsi?" - Džon se nasmejao. - "Ne, zaboga, nikako. Trejsi je pošteniji od mene samoga, ukoliko je to moguće. Mi smo postali nešto mnogo više nego samo prijatelji. Mi smo porodica. Želeo bih da se toga uvek sećaš". I Mojra zaista to nije zaboravila. U trenutku smrti Džona Holmgrena, kad su je ščepali panika i užas, bila je to jedina stvar koje se setila. Sada, dok je stajala u kuhinji Trejsijeve kuće, znala je da je Džon bio sasvim u pravu. "Gospode bože, Džone, šta ću ja da radim bez tebe?" - rekla je sasvim tiho. Trudeći se da zadrži suze otvorila je drvene salone na prozoru iznad sudopere, dopuštajući vlažnom vazduhu da uđe. Dopadalo joj se ovo mesto. Bilo je čisto i nekako prijatno, ispunjeno starim, udobnim nameštajem koji je širio intimne priče kao neki čudan miris. Iz kuhinje koja je bila sva u kedrovini ulazilo se pravo u trpezariju. Veliki sto od tamnog lakiranog drveta bio je delimično pokriven ručno rađenim čaršavom. Par kambodžanskih sveć-njaka stajao je nasred stola. Na polici u jednom uglu videla je nekoliko kutija sa svećama boje slonovače, a tu su bile i čaše, činije i predmeti ručne izrade iz Kambodže. Na širokoj polici iznad kamina nalazio se veliki kip Bude. Bio je prefarban zlatnom bojom mada je ispod nje provirivalo tamno drvo od koga je bio izvajan, što je govorilo o nesumnjivo velikoj starosti statue. Mojra se zagledala u to zagonetno lice. Za nju je ono imalo neki izraz s drugog sveta, nije nikako mogla da ga poveže sa ljudskim bićem. Pa ipak, čudan kvalitet koji je imalo ostavljao je neobičan utisak na nju. S naporom je skrenula pažnju na druge stvari. Prešla je preko sobe do sofe boje karamela na kojoj su bili stari jastuci zgnječeni od upotrebe. Kleknula je na sofu i privukla jedan jastuk na grudi. Gledala je kroz prozore 29 u policijsku stanicu i pogledao oko sebe. Bilo je momaka koji su bili sasvim zadovoljni svojim životom, mada sam znao da im nije ništa bolje nego meni. A bilo je i drugih kojima su pucala leđa od posla, koji su ostarili pre vremena. Nisam želeo da budem kao oni. Mislim da sam ja u osnovi pošten čovek. - Ponovo je slegnuo ramenima. - Ko zna, možda je to samo oblik samo-zaštite. Štitim one koji pomalo krše zakon. Njima je lepo i meni je lepo. Izvlačim najbolje što mogu. Najzad, dobijam nešto više za sve one časove očaja koje provodim u toj kloaki. A najgora od svih kloaka je baš Odeljenje za ubistva gde se svakog dana srećeš sa ludilom koje izaziva droga i koje nagoni ljude da ubijaju bezosećajno i onako uz put. - Njegov glas se pretvorio u šapat. - A svakog dana sam osećao sve veći otpor. Mojra Monserat je plakala. Stigla je u Trejsijevu kuću po strahovitom nevremenu i pljusku. Samo je odbauljala na gornji sprat, našla udoban veliki krevet i bacila se licem na pokrivač. Nemirno je spavala da bi se u ponoć trgnula iz sna s oštrim uzvikom i pesnicama stisnutim uzgrudi. Disala je teško: srce joj je luđački udaralo. Sta je čula? Sta ju je

probudilo? Neko je bio prisutan. Ostatak sna koji se vukao preko ramena. "O, Džone", mislila je, "gde si sada da me zaštitiš od mene same?" Ponovo je čula njegov dubok, bogat glas koji joj je donosio toplinu i život: "znam te do srži" - govorio joj je - " ... često razmišljam o tome kako se osećaš kad ... posle ... odem kući, k Meri. Treba da znaš da ja nju još uvek volim." Osmehnula mu se tada i rekla: "Da, na način koji meni ne smeta. Ti si poštena osoba, Džone. To je jedan od tvojih kvaliteta koji mi se najviše dopada. Ne mogu da te zamislim da napuštaš porodicu kao što ne mogu da zamislim da ćeš mene povrediti." Nežno ju je poljubio: "AH s tobom tek živim. Znam da imam dovoljno snage da ostvarim san koji je Trejsi isplanirao za mene". - Nasmejao se krto i stisnuo je uz sebe. - "Znaš, ponekad mislim da bi u stvari trebalo da on bude kandidat. Da, ja imam iskustva, ali on je briljantan, pametan. On je svojevrstan arhitekta i poznaje ljude na način koji ponekad plaši. Retko ga ko može prevariti i nikada se on sam ne vara u svojim procenama". "Pa zašto onda radi za tebe? Ti govoriš kao da on može sam da opstane". Džon ju je tada pogledao: "To je pravo pitanje, Mojra, na koje, bojim se, ni ja sam ne znam odgovor". - Okrenuo se da bi mogao da joj se zagleda u oči. - "Bio je u Jugoistočnoj Aziji. Ali nije bio običan redov. Bio je neka vrsta ultrapoverljivog špijuna. Valjda u Specijalnoj službi. Nikada nisam saznao sve detalje o njemu, a ne bih ni pokušavao. Znam samo jedno, a to je, da je nekada imao vrlo veliku moć". "Pa šta misliš da se dogodilo?" "Mislim da to niko ne zna sem samog Trejsija. Čini mi se da je, jednostavno, od svega digao ruke. Možda je video suviše smrti. Ispod svega što se vidi na površini on je veoma osetljiv čovek. Ali i on ima nekih problema. Njegov položaj uz mene brižljivo je planiran, tek sada to shvatam. Blizu je vlasti i moći - upravlja njima - a nije u samom centru. Trenutno njemu je samo to potrebno. A možda će mu se kad sve stvari budu sređene, učiniti da to nije dovoljno". Mojra se odjednom uplašila: "Neće se okrenuti protiv tebe?" "Trejsi?" - Džon se nasmejao. - "Ne, zaboga, nikako. Trejsi je pošteniji od mene samoga, ukoliko je to moguće. Mi smo postali nešto mnogo više nego samo prijatelji. Mi smo porodica. Želeo bih da se toga uvek sećaš". I Mojra zaista to nije zaboravila. U trenutku smrti Džona Holmgrena, kad su je ščepali panika i užas, bila je to jedina stvar koje se setila. Sada, dok je stajala u kuhinji Trejsijeve kuće, znala je da je Džon bio sasvim u pravu. "Gospode bože, Džone, šta ću ja da radim bez tebe?" - rekla je sasvim tiho. Trudeći se da zadrži suze otvorila je drvene salone na prozoru iznad sudopere, dopuštajući vlažnom vazduhu da uđe. Dopadalo joj se ovo mesto. Bilo je čisto i nekako prijatno, ispunjeno starim, udobnim nameštajem koji je širio intimne priče kao neki čudan miris. Iz kuhinje koja je bila sva u kedrovini ulazilo se pravo u trpezariju. Veliki sto od tamnog lakiranog drveta bio je delimično pokriven ručno rađenim čaršavom. Par kambodžanskih sveć-njaka stajao je nasred stola. Na polici u jednom uglu videla je nekoliko kutija sa svećama boje slonovače, a tu su bile i čaše, činije i predmeti ručne izrade iz Kambodže. Na širokoj polici iznad kamina nalazio se veliki kip Bude. Bio je prefarban zlatnom bojom mada je ispod nje provirivalo tamno drvo od koga je bio izvajan, što je govorilo o nesumnjivo velikoj starosti statue. Mojra se zagledala u to zagonetno lice. Za nju je ono imalo neki izraz s drugog sveta, nije nikako mogla da ga poveže sa ljudskim bićem. Pa ipak, čudan kvalitet koji je imalo ostavljao je neobičan utisak na nju. S naporom je skrenula pažnju na druge stvari. Prešla

je preko sobe do sofe boje karamela na kojoj su bili stari jastuci zgnječeni od upotrebe. Kleknula je na sofu i privukla jedan jastuk na grudi. Gledala je kroz prozore 29 I koji su bili direktno iza sofe. Iza prašnjavog druma pružalo se nešto što je ličilo na voćnjak s jabukama. Drveće je bilo zasađeno u savršenim redovima, kao vojska u maršu. Iza toga bilo je polje s kukuruzom. Otvorila je širom prozor i zatvorila oči dok joj je nežni vetrić milovao obraze i kosu. Udahnula je duboko mirise leta. Vratila se ponovo na sofu i savila se tu s obrazom na jastuku. Sada je tek počela odistinski da plače, osećajući strašan bol usamljenosti, nepotrebnosti, jedne čudne nestvarnosti i bespomoćnosti čiju navalu nije mogla da zaustavi, znajući da iza svega toga postoji život svuda oko nje, a da ona više nije deo njega. - Ovo je poslednji put što smo zajedno. Trejsi nije krio iznenađenje: - Šta želiš time da kažeš? Mai se zagleda u njega dok su joj crne oči sijale. - Nešto ti se dogodilo? Spolja se čula vreva na ulicama Kineske četvrti. - Ne znam zašto uporno želiš da živiš ovde. Imaš novaca mnogo više nego što ti je potrebno i mogla bi... - Mislim - reče ona mirno - da o tome sada ne bi trebalo da raspravljamo. Trejsi je znao da ju je povredio onog časa kad je prošao kroz njena vrata. Šta je to ona znala o njemu što je njemu samom promaklo da shvati! Prešao je preko slabo osvetljene sobe i uzeo je u naručje. Bila je mala i nežna, imala je okruglo lice i ogromne oči. Ličila mu je više na životinjicu nego na ljudsko biće kad su se prvi put sreli u dođou. Bila je brza i graciozna kao zmija i skoro nežnim dodirima bacala je svoje protivnike na lakirani pod. - Hajde, Mai - osmehnuo se. - Hajde da izađemo. Idemo da pojedemo "dim sam". Želim da se dobro zabavim. Okrenula je glavu prema njemu. - Pa ipak, sve to ima ukus oproštaja - osmehnula se bledo onim čudnim iskrivljenim osmehom koji je skrivao lepotu njenog lica. - Ne zaboravi da ja znam kako je tamo bilo. Ja sam bila tamo. - Znao je da misli na Jugoistočnu Aziju za vreme rata. -Sada imam osećaj da se tako nešto slično širi oko tebe. - Luda si. - Osetila sam to čim si prošao kroz vrata - insistirala je. - Hajde, prestani - reče ponovo. - "Dim sam" je tvoje omiljeno jelo. - Nisam gladna - reče. - Sem toga jesti u nekom zadimljenom restoranu sa stolom koji nas razdvaja nije ono što želim da zadržim u svojim uspomenama na tebe. Imam previše takvih uspomena. Ostaćemo ovde noćas. - Izvukla se iz njegovog zagrljaja i počela da raskopčava haljinu. Gutajući je pogledom, Trejsi reče: - Nemoj Mai, nemoj sada. Okrenula se i osmehnula. Raširila je ruke:

- Vidiš? - glas joj je bio pobednički. - Želeo si da se dobro zabaviš. - Mogla je odlično da ga podražava kad je to htela. -Želiš da izađeš i da jedeš, želiš da piješ. - Prišla je baru. - Možeš i ovde sasvim dobro da popiješ nešto, ti to znaš. Trejsi okrete glavu od nje i zagleda se kroz prozor. Osećao se miris ulja od sušama, oštar miris čilia. Nešto niže čula se svađa na kantonskom. Slušao je jedno vreme oklevajući da svoju pažnju prenese na ono što se događalo u sobi. - Zar si mislio da ja ne znam zašto ti želiš da se viđaš sa mnom? - Bila mu je sasvim blizu. - Počela sam to da naslućujem posle prvog košmara koji sam imala. A kad sam drugi put imala isti košmar bila sam sasvim sigurna u to. Trejsi se okrete od prozora. Obe konverzacije su postajale opasne, i ona na ulici i ova u sobi. - Tu bar nema ničeg komplikovanog - reče Trejsi. - Dopala si mi se. - Dopalo ti se nešto što si u meni video, to u stvari, želiš da kažeš. - Sranje, ja... - Da li je moguće da toliko ličim na nju? - rekla je spremna da ga izaziva. Nikada je ranije nije video ovakvu. Bila je uvek slatka i divna. Njeni sitni zubi bili su otkriveni i on je na kinetički način osećao njeno prisustvo, kao da se oboje nalaze u dođou. Nije očekivao da će ga ona fizički napasti, ali snaga emocija stvarala je neku čudnu energiju u sobi. Naravno, on je bio cilj. Okretala je brzo lice na jednu i drugu stranu ispred ogledala. - Reci mi, Trejsi, želim to da znam. Koliko vidiš nju u meni? Da li bih mogla da joj budem sestra? Možda njena sestričina, ili rođaka? Osećao je da je veoma napet jer je unutarnja snaga neprestano rasla, nadao se da će ona moći da je kontroliše, ili će morati to on da učini. Nije to želeo jer je mogao da je povredi. . - Koliko licim na Tisah? - pitala je. 30 - Suviše - odgovorio je brzo nadajući se da će je prava istina smiriti. Nije se pokrenuo jer je znao da će ona nastaviti da ga ispituje snagom koja je postajala sve veća. - Ne mogu da sakrijem ono što osećam - rekao je obazrivo. - Ali ti treba da znaš da to nije jedini razlog zbog kojeg te želim. - Ali to je bio razlog. - Jeste - reče bez oklevanja. - Dobro - napetost je sada bila nešto manja i on odahnu s olakšanjem. Za malo da sve ode predaleko. - Mora da ti je mnogo značila - Mojra se okrenula prema baru kao da se malopre ništa neobično nije dogodilo. U njenom glasu nije se osećalo ni da je povređena ni da je ljuta. - Sanjariš li još o njoj? - Nekada sam sanjario. Okrenula se s dopola punom čašom. - Ali više ne sanjariš - nije rekao ništa. Pogledi im se susre-toše. - Zato si me izvodio, zato sam ti ja toliko bila privlačna. - To bar nije bilo teško - reče nežno - ti si lepa, pametna i vrlo efikasna kad god treba da se koristiš telom. Sasvim je prirodno što si mi se dopala. "To je nešto slično onome što me je privuklo Džonu Holmgre-nu", mislio je sećajući se kako je bio duboko povređen kad je upoznao Džona. Džon je bio njegova životna staza, njegov put ka isceljenju. Mogao je da razmišlja i planira u relativnoj bez-bednosti

guvernerove dugačke senke - mada je u ono vreme Džon bio tek savetnik - odmarajući se od napornog puta, čekajući pravi trenutak kad će moći opet da raširi svoja krila. "Kriste, to je ličilo na novi život", trudio se da se seti onoga što mu je Dinsoku rekao onog dana kad je završio školovanje, "Koristiće te sve dok ne padneš, ako im dopustiš. U njima nema samilosti. Oni troše ljude kao baterije. Ne bih želeo da se to i tebi dogodi. Tebi nikako". Ali, sada je to shvatio, to mu se ipak dogodilo ... Saznao je to tek kad je bilo suviše kasno. Usmerili su ga da se kreće suviše brzo i da radi suviše teško. Kako je bio zadovoljan što je uspeo da se iz toga iščupa. I da sretne Džona. - Misli su ti daleko - šapnu Mai dolazeći mu iza leđa. Mogao je da oseti pritisak njenih dojki, tvrdoću bradavica. "Za to sada imamo dovoljno vremena", mislio je. Mai je bila u pravu. Njegov život se ponovo promenio. Uzrok tome bila je smrt Džona Holmgrena. - Misli su ti u prošlosti - reče Mai. Njene grešne ruke počele 32 -že učiniti, prošlosti je ključ za sve гомг ispred njih- РГ°2°Га pun rad°sti. - U i °braz - Begovo telo u savršenom "06 u kojoj ćeš se se- Januar, 1963. PNOM PEN, KAMBODŽA - Kojoj religiji pripadaš? - Ja sam budist, Lok Kru. - Kakva je tvoja vrhovna zapovest? - Ja pratim Budu kao svog vođu, sledim doktrinu kao vođu, sledim red kao vođu. Jedna starinska drvena kutija nalazila se na polici iznad le-vog ramena Pra Moha Panditoa. Kju Soka se trudio da ne gleda u nju, ali to je bilo veoma teško. Pre svega zato što je bila ne-verovatno lepa. Bila je lakirana u tamno smeđe, a preko toga bili su islikani nežni cvetovi bogatom žutom bojom šafrana i ledeno zelenom. - Ko je Buda? - On je onaj koji je sopstvenom snagom postigao savršenstvo, prosvetljenje i oslobođenje još u toku života. Sveti i mudri propagator istine. - Kutija je privlačila njegovu pažnju kao snažni magnet, sve dok nije počeo da oseća pospanost zbog te stalne privlačnosti. - Da li je Buda bog koji se prikazao čovečanstvu? - Ne - nešto se pokrenulo blizu kutije. Senka pade preko kamene police. - Da li je on bio božji glasnik koji je došao na zemlju da spase ljude? - Ne - tamne oči Kju Soke odlutale su prema senci koja se kretala pored kutije otkrivši da je to krupna buba. Njen oklop bio je sjajan i crn, okrugao kao bure. Vredno se puzala uz kutiju 34 i počela da prelazi preko žutih cvetova i zelenog lišća. - Da li je on onda bio ljudsko biće? Oči Kju Soke zatvoriše se pa otvoriše - koncentracija mu je popuštala. - Da - reče - rođen je kao ljudsko biće, ali takav, kao što je on, pojavljuje se samo jednom u mnogo hiljada godina. Prema detinjastom shvatanju ljudi Bude su bogovi ili glasnici bogova. - Glas mu je postao tvrd i odlučan.

- Šta znači reč prosvećen? Buba je sada stala na kopču. Kju Soka trepnu nekoliko puta očima ne verujući u ono što vidi. Na sunčevoj svetlosti jasno se videlo kako se insekt trudi da otvori kopču da bi mogao da uđe. Nemoguće! - Probuđen, ili prosvetljen - reče skoro mehanički - ili prosvećen, označava biće koje je sopstvenom snagom postiglo najveću mudrost i moralno savršenstvo koje živo biće može da postigne. Pra Moha Pandito najzad se pokrenu. S tim imenom on nije bio rođen i bila je to jedna od mnogih stvari koju je prihvatio kad je postao sveštenik. Bila je to sanskrtska terminologija. Pra može da znači i kralj, Buda ili bog, Moha označava velikog, a Pandito je ime koje se daje obrazovanoj osobi. Bilo kako, Kju Soka mu se obraćao kao Lok Kruu što na kmerskom znači učitelj. Pra Moha Pandito je bio star čovek ali samo prema merenju vremena običnih smrtnika. Kad se potrudio da se seti datuma rođenja i izbroji godine koje su prošle, iznenadio se kad je otkrio da je na zemlji više od osamdeset godina a izgledao je kao da ima pedeset. Oči su mu bile sjajne, pune života i snage, njegova koža još uvek je bila čvrsto zategnuta preko mišića i kostiju. - Soka - reče on tako tiho da mladić trenutno obrati svu svoju pažnju na njega - kad si rođen? - Na dan punog meseca u mesecu maju - rekaoje. - To je datum i Budinog rođenja. - Njegove oči za koje je Kju Soka mislio da su najneverovatnije oči koje je ikada video, jer su sadržavale senku svih poznatih boja zemlje i neba, zagledaše se sada u njega, intenzivno. - Naravno, Buda je rođen pre mnogo vremena, 563 godine pre početka zapadnjačke hrišćanske ere. - Čudesne oči zatvoriše se. - Možda je zbog toga ta ogromna razlika između vas. - Ne shvatam. Pra Moha Pandito ponovo širom otvori oči. - Jasno mi je da ne shvataš - reče tiho i tužno. Kju Soka je mogao da oseti prekor. - Ljuti ste na mene, Lok Kru. - Ja nisam ljut ni na koga - reče stari kaluđer. Njegova otvorena šaka podiže se iz krila. - Ali molim te reci mi šta je to što neprestano privlači tvoju pažnju da govoriš svoje lekcije rutinski umesto iz srca. - Istina je Lok Kru, kad kažu da za vas nema tajni. Pra Moha Pandito je ćutao. - Onda vi svakako već znate. - Čak i ako je tako, voleo bih da to čujem iz tvojih usta. Kju Soka se nagnu unapred očiju sjajnih od želje. - Znači li to da vi znate? Kaluđer se osmehnu: - Možda. - Čekao je. Mladić pokaza prema kutiji. - Pažnju mi odvlači ona buba na kutiji. Pra Moha Pandito nije se okrenuo ni da pogleda. - Šta misliš šta želi? Kju Soka slegnu ramenima. - Ne znam. Ko može da kaže šta jedna buba ima na umu. - A da si ti na njenom mestu? - šapnu kaluđer. Mladić je razmislio malo pa reče: - Želeo bih da uđem unutra. - Tačno - reče stari kaluđer - ako želiš da otvoriš kutiju onda to moraš i da učiniš.

Dečak ustade i krenu prema učitelju. On podiže ruku prema kutiji i kad senka njegove šake pade na bubu ona brzo nestade iza ivice i izlete kroz otvoren prozor u svetlost jutarnjeg sunca. Kju Soka stade na prste i istegnu vrat dok je otvarao bravicu na lakiranoj kutiji. Bravica lako popusti. - Ne vidim ništa. - Donesi ovamo kutiju. Dečak učini to sasvim pažljivo, s obe ruke savijene na toplom drvetu. On okrete kutiju tako da je sunčeva svetlost ispunila unutrašnjost. Uzdahnuo je, a onda odlučno podigao oči prema licu Pra Moha Panditoa. - Mrtve bube - šapnu - gomila praznih oklopa. - Morao je ponovo da pogleda, sunčeva svetlost je obasjavala sjajne ljušture i to ga je neverovatno privlačilo. - Divne su, zar ne? l - Da, zbog svetlosti... - A kad nestane svetlosti? , Kju Soka okrete kutiju od prozora. - Ništa - reče - samo crno, crnje od noći. Mir se uvukao u prostoriju. Dečak podiže pogled pomalo uplašen. Okretao je glavu na ovu i onu stranu da bi otkrio izvor tog neverovatnog mira, ali nije video ništa neobično. Ponovo je obratio pažnju na sadržaj kutije. - Zašto je buba pokušavala da uđe unutra? - pitao je. - Tu vidim samo smrt. - Ti si zemlja. - Pra Moha Pandito reče polako. - Ti jedeš zemlju. Kad to shvatiš, shvatio si sve. Kju Soka pogleda svog učitelja. Bio je iznenađen što od njega zrači neka svetlost, aura moći koju je pre osećao nego što ju je video. To ga je preplašilo i on shvati da drhti. Vratio je kutiju na policu bojeći se da je ne ispusti. - Vidim po tvom licu - reče nežno stari kaluđer - da sam sada uspeo da zaokupim tvoju pažnju. - Njegove ruke privuko-še Kjua u zagrljaj pun ljubavi. Stariji brat, Samnang čekao je na njega napolju. Bili su na terenu kraljevske palate princa Sihanuka. Sunčeva svetlost lila je s neba, osvetljavajući Botum Vadi svom snagom. - Hej, Oun, mali - reče Samnang smejući se - izgledaš kao da nisi pri sebi. Šta te je Pra moha Pandito danas naučio? Ne ličiš na sebe. - Je li? - reče Kju. - A na šta ličim? Stariji brat se nasmeja i oni krenuše dalje. - Evo ti - reče pruživši mu paketić - tu ti je ručak. - Hvala ti, Sem - prihvatio je paketić i držao ga na grudima. Bio je srećan što ga je dobio. Dva brata su prolazila vrtom, sledeći krivudavu stazu od crvenih cigala kroz sveže pokošene travnjake sa okruglim cvet-nim lejama, i čistim smaragdnim ivicama. Nađoše jednu kamenu klupu i sedoše. Odavde su mogli da vide šumu kamena če-dei, monolitne spomenike podignute u znak sećanja na mrtve. Bili su to, u stvari, kovčezi za čuvanje pepela predaka. Samnang izvadi svoju činiju sa pirinčem, komadićima ribe i kremom od račića. Počeo je da jede. Kju je držao svoju činiju u krilu, savivši šake oko njene hladne i prijatne površine. Nije bio gladan. Njegov stomak bio je ispunjen nečim drugim što nije imalo veze s hranom. Skoro ne razmišljajući reče. 36 - Ja sam zemlja. I jedem zemlju. Ja to znam, dakle - znam sve.

Njegov brat čuo je te reci i nasmejao se ali ne podsmevajući mu se. - Jedanput sam i sam imao taj osećaj - reče trpajući pirinač u usta. - Mislio sam tada da sve razumem. - Ali to je istina - reče Kju. - Znam da jeste. - Primetio je da se brat smeje. - Zbijaš šalu s tim? Samnang odmahnu glavom. - Ne, ne zbijam šalu, Sok. Samo ispitujem. Kju se okrete prema bratu. - Ispituješ? Kako možeš da ispituješ nešto što je naš život? - Njegov ručak ostade zaboravljen na kamenoj klupi pored njega. - Govoriš o budizmu kao da je to stvar koju smo mi odabrali. Budizam nas je stvorio. Šta bismo bili bez njega, reci mi to? Od trenutka kad sam počeo da sklapam reci u rečenice ja učim. -Dodirnu se kažiprstom po grudima. - Ja sam to i to je moj život. Samnang se nasmeja i raščupa kosu svog brata. - Koliko ti ponosa imaš, Ovn. - Smejao se. - A imaš samo osam godina. Svaki Kmer počinje kao što si ti počeo. Treba još toliko toga da naučiš. - Da, znam - reče Kju uzbuđeno - Pra Moba Pandito je moj vodič. Trebalo je to da vidiš, Sam! Tu moć koju on ima! Dodirnuo me. A kad sam osetio njegov dodir toplina se razlila kroz čitavo moje telo. Osetio sam njegovu moć kao da je nešto živo. Njegov brat klimnu glavom. - Da, znam. Stiap Santesok. Dodir mira. To i jeste živo, Ovn. Jednom sam i ja bio prestrašen i zaprepašćen time, skoro na isti način kao i ti. Ali ja sam stariji, ja vidim malo bolje. - Slegnuo je ramenima. - Šta nam vredi Stiap Santesok? Kako može da nam pomogne u stvarnom svetu i životu? - Da nam pomogne? - iznenadi se Kju. - Zašto nam je potrebna pomoć? - Zato - polako reče Samnang - što dolaze velike promene. Rene kaže da je revolucija jedini put ka promeni. Rene Evan bio je prilično mlad Francuz bledog lica, jedan od urednika lista "Kambodžanska stvarnost". Došao je u Pnom Pen iz svoje domovine preko Saigona. Šta je radio ovde niko tačno nije znao, ali da je ta misterija oko njega imala neke veze sa nezakonitim poslovima, Soka je shvatio mnogo kasnije. Isto tako, znao je da je Rene jedan od glavnih uzroka zbog kojih je njegov brat postao tako odan strancima. 38 l - Rene kaže da su Vijetnamci naši pravi neprijatelji - reče Samnang - i sasvim je u pravu. Uprkos onome što Sihanuk govori, oni su naši vekovni neprijatelji. - Odložio je svoju praznu činiju. - Potrebno je samo da se setiš svojih lekcija iz istorije. Ćutalisu, a onda Sam reče. - Čej Četa, naš kralj, glupo se oženio vijetnamskom princezom. Sećaš li se da oni u to vreme nisu čak ni imali ime Vijetnamci. Zvali su se Anamesi, i bili drski. Princeza je molila svog mladog muža da dopusti njenom narodu da živi u južnom delu Kambodže i pošto je on bio budala slabe volje, složio se s tim. Anamesi su se tu naselili i tako je počela duga istorija invazije. Nisu hteli da odu govoreći da je teritorija njihova. Ti dobro znaš baš kao i ja da je taj deo u stvari Kampućija. Dakle, isto-rijska je činjenica da ne možeš verovati Vijetnamcima. Poludim kad vidim onu vijetnamsku porodicu koja živi kraj nas u Šamkar Monu. Kakva prava imaju da budu tu?

- Nemam ništa protiv njih - reče Kju jednostavnom dečjom logikom. - Nikada nas nisu uvredili, nisu nikada bili loši prema meni, niti prema bilo kome drugom od nas. Samnang pogleda u zabrinuto lice svog brata i oseti kako se bes sakuplja u njemu. Borio se da se osmehne, da bi ugasio vatru u sebi - baš je dolazio sa sastanka sa Reneom. Rene bi uvek u njemu upalio čudesnu vatru svojim recima. Neprestano se osmehujući stavio je ruku na bratovo rame, stegao ga u zagrljaj. Veoma su se voleli. - Nemam s kim da porazgovaram - reče nežno - pa zato ponekad razgovaram ozbiljno s tobom. Ti si sve što imam, jedini koji me razume. - Ja razumem Baung - reče Kju Soka, očajno želeći da pomogne bratu. Bio je sav srećan što mogu da budu zajedno i da razgovaraju. - Znaš to, jel" da? - Da - odgovori Samnang zatvarajući oči. - Zaboravi sada molim te šta sam rekao. To nije ništa. U sebi je pomislio: "Ali uskoro, uskoro će to biti nešto". II. Kim je bio u biblioteci sakupljajući podatke o slučaju "Ragman" kad uđe bibliotekar i ostavi mu poruku da ga traže. Kim klimnu glavom, pogleda još jednom u svoje zabeleške da bi bio siguran da je na pravom tragu, pa zatvori fasciklu i diže se s kožne stolice. Pokupivši beleške baci ih u stroj za uništavanje poverljivih papira. Ništa napisano nije smelo da se iznese iz biblioteke bez duplog potpisa. Vratio je fasciklu bibliotekaru, a zatim se uputio uskim hodnikom. Pod je bio zastrven debelim skupim tepihom. Bilo je vrlo tiho na svim nivoima - bio je to Direktorov zahtev. Na dva prva sprata nalazila se Muzička fondacija i biblioteka Ditera Ajvsa, otvorena za publiku, koja je godišnje davala tuce stipendija mladim američkim kompozitorima i koja je u stvari bila paravan iza kojeg je stvarna Fondacija radila. Ali i na ova dva sprata tišina je bila zakon i ako je neko želeo da sluša muziku morao je da koristi specijalne slušalice. Samo svake druge nedelje kad su se održavali recitali u auditorijumu sa zadnje strane zgrade bilo je nešto malo više buke, ali i to je bilo tiho kao mrmljanje. U toj dobro čuvanoj tišini Kimu su oživljavale uspomene na njegovu porodicu koja je već dugo bila mrtva. Te žive uspomene terale su ga da bude strpljiv: vreme je imalo sasvim drugo značenje za njega nego za ostale ljude. "Sada je trenutak da se sve pokrene", razmišljao je. Imao je poslednji delić slagalice. Osećao je elementarnu snagu grablji- vice dok drži opuštena svoja moćna krila pre nego što se vine u vazduhi ščepa plen. Trebalo mu je mnogo vremena da dođe do toga. Crnilo mu se kao da mu je za to trebalo nekoliko života. Kad se popeo na gornji sprat pogledao je kroz prozore na uli-°™Ł; P°?matraJuci pešake. Na istoku je bio Faragat skver i "YWCA" dosta blizu Bele kuće. Ne zadržavši se da još jednom baci pogled kroz prozor, prošao je kroz dvoja vrata, prva koja su se otvarala prema njemu i druga koja su se otvarala od nie-ga. J Došao je u Astroterf ali nije imao želje da se osmehne Direktor nije odobravao lakomislenost. On je bio pravi medved od coveka i impresionirao je čak i Kima, koji je inače bio istreniran da ignoriše spoljni izgled. Imao je četvrtastu bradu koja je dominirala na licu kraj tvrdih, sjajnih očiju. Kimu se nisu dopadale te oči - suviše su ga podsećale na oči Treisiia Rmtera. J J - Imao si lepo vreme u Floridi - reče Direktor kao grmljavi-

ДС1. - Florida je nesnosna preko leta - odgovori Kim ulazeći u sobu. Direktor izađe iza pisaćeg stola koji je više ličio na bojni brod i prekrsti ruke preko masivnih grudi. Ličio je, koliko god to može ljudsko biće, na jednu od glava uklesanih u Maunt Raš-mor. - Kime - reče on - ti i ja smo prešli dug put. Zaposlio sam te uprkos protivljenju mnogih ljudi koje inače veoma cenim i poštujem. Nadam se da ne moram da podvlačim kakav jedinstveni položaj ti imaš u Fondaciji. Na neki način ti imaš više slobode od mene. A ako predsednik na bilo koji način to otkriie stavice mi muda u procep. - Obojica znamo zašto ste mi to dopustili. - Do vraga, tako je! - Direktor je dopustio da se osmeh pro-oije kroz led. - Isuse, ti si obavio ogroman posao za nas kad nam je to bilo najpotrebnije. - Njegove ruke se raširiše. - Dok su om ostali prokletnici podvili repove u Jugoistočnoj Aziji ti si nam pribavio sve potrebne podatke o ljudima koji su nas in-teresovali i napunio fascikle deblje od moje šake. - On podiže ruku i uperi je kao pištolj. - A onda su, jedan po jedan - zatvorio je oči ciljajući - bum, bum, bum, nestali u noći. On zasuče rukave svoje košulje kao da im najteži deo posla tek predstoji. r - Ali nije stvar samo u tome. 40 Kim je znao kuda Direktor cilja, ali neka bude proklet ako mu i malo pomogne. Ćutao je. - Kime - reče Direktor svojim najozbiljnijim glasom, - proveo si život prekidajući živote drugih ljudi. Odlično. Za to si i plaćen. - Direktor namignu. - Mislim da je razumno pretpostaviti da sada, pošto si se vratio s odmora kući, želiš možda nešto drugo da radiš. - Da li znate ... - Da, znam - prekide ga Direktor - dobro znam šta je on. - On je bio ubica dece! - viknu Kim. - Kasapin u šumama Kambodže. On je zaslužio mnogo manje nego ubistvo koje sam mu darivao. - O tome šta je zaslužio a šta nije - reče Direktor - nećemo sada da raspravljamo. Bilo je to ubistvo bez odobrenja i ja to neću tolerisati. Čak ni od tebe. Ti mi suviše vrediš, ali si otišao suviše daleko. Budi zadovoljan što nisi u CIA. Fajndlen bi te tako potkačio da bi sledećih šest meseci mogao samo da bauljaš. - Nije trebalo da to saznate - reče Kim. - Nije bilo načina ... - Ali ja sam ipak saznao, zar ne? - Direktor se osmehnu bez topline. - Ne dopusti da te tvoj položaj ovde zanese, jer ti se može desiti da u sunce gledaš slepih očiju. - Okrenuo se brzo u znak da je razgovor završen. - To je tvoja lekcija za danas. Tri dana u nedelji Kju je radio za "Pan-Pacifika" organizaciju koja je radila bez profita, s ciljem da približi Amerikance i narode Azije preko kulturnih i umetničkih veza. "Pan-Pacifika" je polovinom šezdesetih godina zauzimala tri sprata u modernoj poslovnoj zgradi na Medison aveniji. Njeni poslovi su cvetali i širili se preko raznih udruženja, a i zbog individualne pomoći koji je uslovljavala sve veća trgovinska i privredna razmena sa Japanom, Kinom i Tajlandom. Veći deo poslova koje je ova kompanija obavljala nije bio za javnost. Pored ostalog ona se bavila prihvatanjem, smeštajem i obučavanjem izbeglica koje su dolazile iz Vijetnama i Kambodže. Njihova zasluga bila je što su u Sjedinjenim Američkim Državama osnovani prvi kambodžanski budistički hramovi: u Vašingtonu, Los Anđelesu i nedavno u Njujorku.

U toj manje javnoj oblasti radio je Kju. Veći deo vremena, od ta tri dana koja je provodio u kompaniji, susretao se sa, izgledalo je, beskrajnom kolonom izbeglica izgladnelih, preplašenih očiju. Užas koji se ogledao na njihovim preplašenim licima bio 42 je za njega podsećanje na ono što je ostavio iza sebe: na sve ono od čega ga je otac spasio. I svake večeri kad je napuštao kancelariju osećao je veliku zahvalnost za bezbednost u kojoj je sad živeo i do koje je došao na čudesan način. Egzotični Kjuov izgled bio je tema razgovora u "Pan-Pacifi-ku" i gde god bi se pojavio. Personal u organizaciji bio je sastavljen uglavnom od Kokasijanaca i žena. Izvršni direktor voleo je da zapošljava mlade ljude jer je smatrao da oni imaju više entuzijazma i idealizma. Sa svoje strane, Kju je nagoveštaje flertovanja uzimao s ledenom Ijupkošću i radoznalošću. Pitao se šta je to što žene nalaze u njemu. A takva reakcija samo je još više rasplamsavala njihove želje. Ponekad je preduzeto čak i mnogo više od običnog flerta. U trenutku kad su Kim i Direktor bili zadubljeni u razgovor, skoro četiri stotine kilometara dalje, Kju podiže pogled sa svog stola i ugleda Dajanu Samson kako se naginje nad njega. Bila je mlada, i kako je radila u Odeljenju za propagandu, veoma lepa. To je bio uslov na kome je insistirao izvršni direktor. Lice koje je "Pan-Pacifika" pokazivala javnosti moralo je da bude lepo. - Da? - reče on ne spuštajući olovku kojom je crtao planove za drugu Njujorško-Kambodžansku enklavu u Bruklinu. - Zelela bih da porazgovaram s vama o problemu izbeglica -reče Dajana dok su joj plave oči sijale iza velikih naočara. -Mislim da je krajnje vreme da se o toj strani naše delatnosti nešto napiše. Mislim da je najbolje da o tome damo podatke "Njujorkeru", "Poslovnoj nedelji" i "Forbsu". Najlogičnije je da odatle krenemo, ali trebalo bi da se s vama dogovorimo o tekstu. - Nagnula se prema njemu, stavila šake na njegov sto i vrlo direktno upitala. - Imate li malo vremena za mene? Kju klimnu glavom. - U redu, imam. - Da vidimo. Sutra niste ovde - nagnula je ljupko glavu - zašto ne bismo to sada obavili? Kju je retko kada išao na ručak. Obično je imao suviše posla i bio duboko svestan da ovde ne provodi pet dana u nedelji. Još nije završio planove za novu enklavu ali, pomislio je, to može malo i da sačeka. Ustao je iza stola i ispravio se. - Da li biste negde specijalno hteli da odete? Zagledao se u njene oči koje su proždirale njegovo telo ispod košulje. - Kako bi bilo da odemo u moj stan? - ponudi Dajana nagnuvši se napred. Nije se šalila. Živela je pet blokova dalje na Istočnoj 17. ulici, u maloj starinskoj kamenoj kući, dobro održavanoj. Iz spavaće sobe videlo se dvorište s puno drveća i starim američkim bres-tom. Dopustio joj je da ga povede kroz stan do spavaće sobe i tu se zaustavio zagledan u sunčevu svetlost koja je lila po tlu, dok mu je ona polako odvezivala kravatu, raskopčavala košulju. Osetio je malo golicanje dok mu je košulja klizila niz gole ruke. Okrenuo je glavu da pogleda kako se njene koralno crvene usne otvaraju i njen šiljati jezik pojavljuje da bi

pomilovao njegove bradavice. Uzbudio se zbog njenih dodira. Ona je stenjala milujući mišiće njegovih ruku, ramena, grudi. Ali on nije osećao baš ništa. Nije osećao ništa ni kad mu je spustila pantalone, uzdahnuv-ši duboko kad je videla njegovu čvrstu muškost. Izašao je iz gomilice koju su one stvorile i bez napora je podigao u naručje noseći je prema krevetu. Skinula je bluzu i sama se zaprepastila snagom osećanja koja su pretila da je uguše kad je on nagnuo svoju lepu tamnokosu glavu prema njenim dojkama, uzimajući bradavice u usta i šišajući ih, kao što je ona malopre radila njemu. Osećala je nešto zaista neobično - neku privlačnost koje do sada nije bila sves-na. Uhvatio je zajedno njene dojke i počeo da liže udubljenje između njih, sve dok mu njeno uzdrhtalo telo nije reklo da se ponovo vrati na bradavice. Zastenjala je kad je uzimao jednu po jednu u usta milujući ih. - Osećam da se topim - šapnula je - ćelo telo mi se topi, sve do butina. Očni kapci su joj treperili. Kju se pitao zašto se topi i šta je to što oseća. Opipao je prstima svoje bradavice, a onda im prineo njene prste. Ona se igrala s njima, milovala ih i uvijala, ali on ništa nije osećao. "Pa ipak sam uzbuđen", pomislio je i pogledao niz svoje telo. "Uvek sam takav pri ovakvim susretima. Ali šta ja u tim slučajevima zaista osećam?" Osetio je toplinu u trenutku kad je duboko prodro u nju. Osetio je kako je vlažna. Video je u njenim očima koliko ga želi, da je luda zbog njegove čvrstine, ali mu nikako nije bila jasna ta užasna strast. 44 Kju je osećao kako se njeni mišići istežu i grče, kako se znoji i počinje da drhti. Povukao se malo unazad, ali ona vrisnu da nastavi. Njeni kukovi počeše da se dižu spuštaju udarajući o njega sve dok joj vlažne butine ne dođoše na ivicu kreveta. Zadržavao se neverovatnom snagom da je ne probode. Vrh njegovog penisa kao da je oživeo u njoj milujući je po najoset-Ijivijim mestima. Njegova tamnokosa glava opet se spusti na njene grudi. - Oh, ne mogu više ... - glas joj je bio grub od želje. Ponovo se uzdignula. - Ja ne mogu ... - držala je čvrsto zatvorene oči, rukama je stezala njegove čvrste mišiće na leđima. - Prestani! Stani! S velikim naporom namestila se udobnije na krevetu i počela da se trlja uz njegovo čvrsto telo. Tada je Kju pritisnu snažno uz krevet i poče vrlo brzo da se pokreće gore-dole da bi ga što bolje osetila. Čuo je kako teško diše u njegovo uvo, kako grguće kao malo dete koje guta s teškoćom. Njeni unutrašnji mišići grčili su se i stezali oko njegovog penisa koji je ulazio i izlazio iz nje. Učini mu se da ga hvata neka lepljiva senka. Slike počeše da naviru. Borio se da ih otera. Disala je teško kao mašina van kontrole i učini mu se da ga je jednom pozvala po imenu. Njena neobuzdanost ga je pokrenula, njena ogromna napetost prenela se i na njega u posled-njem trenu. Ništa više nije osećao. Pitao se, dok je polako išao nazad prema svojoj kancelariji, kakvo je to osećanje i kakva je to čudna emocija od kojih se Dajana Samson skoro ugušila. Na samom kraju, kad je osetio da seme ističe iz njega, osetio je nešto kao dašak pregrejanog pustinjskog vetra i zaista, ništa više.

I to je bio taj najčudniji deo, najmisteriozniji za njega samog. Nije često dopuštao sebi da razmišlja o toj tamnoj oblasti. Pod-sećala ga je suviše na neki neobjašnjivi osećaj s kojim bi se budio u poneko jutro. Obično bi se to događalo onoga dana koji je dolazio posle košmara, koji su se javljali svake desete ili jedanaeste noći. Probudio bi se usred noći, sav preznojen, dišući teško, kao da je upravo pretrčao dvadeset kilometara teškog terena, ose-ćajući vatru iza svojih leda i miris sagorelog ljudskog tela u nozdrvama. Tada bi prišao staroj drvenoj statui Amida Bude, upalio sve-ćicu za molitvu i bacio se na kolena ispred tog osvetljenog lica. Molio bi predano i dugo kao što ga je učio Pra Moha Pandito. I posle dugog vremena njegov um bi ponovo bio jasan. I onako kao po pravilu, sledeće noći bi dobro spavao i probudio se tek u bledu zoru prilično uznemiren. Tu uznemirenost obično bi povezivao s vođenjem ljubavi osećajući je kao stezanje u predelu između butina. Bolela bi ga desna ruka, i on bi se okretao oko sebe osećajući neverovatnu toplinu vatre koja mu je bila sve bliža, a zatim prolazila pored njega. Na Medison aveniji jedan crnac s kosom sličnom masnim cr-"nim zmijama igrao je sa slušalicama na ušima, potpuno utonuo u muziku sa "Soni" vokmena. Delio je reklame za jedan salon za masažu, svakom muškarcu koji je prošao. Samo jedan blok dalje sjajne limuzine klizile su s Istoka kao crni karavan, da bi se zaustavio pred Katedralom Sv. Patrika na Petoj aveniji. Policajci su oterali ulične prodavce i varalice. Trejsi, stojeći na stepeništu katedrale, primetio je limuzinu koju je poslao da doveze Meri Holmgren. Sišao je niz stepenice da bi je sačekao. - Zdravo, Meri - reče nežno. - Kako si? Meri Holmgren izađe iz kola i pogleda ga, nesvesna gomile novinara i fotoreportera, televizijskih i drugih kamera koje su bile uperene u nju. Lice joj je bilo sveže i zdravo. Spuštajući ruku u crnoj rukavici na rame tinejdžerke koja se pojavila iz kola iza nje reče: - Vi poznajete moju kćerku Anu? - Da, svakako. - Margaret - reče Meri Holmgren čvrstim glasom - molim vas, odvedite Anu unutra. Ja ću vam se odmah pridružiti. Visoka osoba klimnu svojom malom glavom, uze Anu za ruku i povede je stepeništem uz zujanje kamera i fotoaparata. - Ona će izaći kao junakinja iz svega ovoga - reče Meri Holmgren gledajući uspravna leđa svoje kćerke. - Mogu li nešto da učinim za vas, Meri? Meri Holmgren provuče ruku ispod njegove. Primala je sa-učešća od gradskih velikana, pozdravljala se s ljudima koje je jedva poznavala. Povukla je Trejsija za rukav: - Da li je i ona ovde? Trejsi je odmah znao da ona misli na Moiru. - Ne, nije. Potapšala ga je po nadlanici. Odlično. Znala sam da ćeš ti uvek učiniti pravu stvar, Trej- si.

- Meri... - Ne! - Glas joj je bio tih ali odlučan. Ovo je bio razgovor samo za njih dvoje. - Ne želim ništa da znam. Danas ili bilo kojeg drugog dana. Mene više ne zanima šta je Džon radio. Zašto . bi me to interesovalo? Njega više nema. i Polako su krenuli uz stepenište. "f - Dobro je što si me sačekao - reče malo nežnije. - Bio si Dž- onov najbolji prijatelj. Mislim da bi bio izgubljen bez tebe, i zbog toga sam ti večno zahvalna. - Okrenula se prema njemu, ф a zatim klimnula glavom gradonačelniku dok mu je govorila. -Ona bi ga na kraju odvela od mene, znam to. - Video je da suze u krajevima njenih očiju sijaju kao sićušni dijamanti. - Ali on je trebalo još toliko toga da uradi. Toliko toga! Uhvatio ju je čvršće za ruku, pridržavajući je dok su se peli stepenik po stepenik kao da idu prema nebu. Na vrhu stepeništa zaustaviše se i za divno čudo Meri Holmgren ga privuče bliže sebi. Mogao je da oseti kako drhti. - Trejsi - šapnu mu - reći ću ti nešto što niko ne zna, mada je Džon možda to naslućivao. Želela sam više nego bilo šta na svetu da budem prva dama ove zemlje. Toliko je toga što sam mogla da učinim. - Njene oči su bile širom otvorene i on vide duboku prazninu u njima. Ušli su kroz otvorena vrata u prohladni prostor kojim je dominirala šarena svetlost što je prodirala kroz vitraže. - Sećajući se Džona Holmgrena, svako na svoj način - počeo je nadbiskup - nećemo govoriti o prošlosti već o budućnosti koju nam je obezbedio. Broj dobrih dela koje je Džon Holmgren učinio za dobrobit ovog grada i ove države suviše je veliki da bismo sada govorili o njima. - Pa, ipak je, počeo da ih nabraja. Trejsi, sedeći iza Meri i Ane Holmgren, razmišljao je o Mojri isto onoliko koliko i o Džonu. U dnu srca osećao je krivicu što je nije uvukao u katedralu tajno. Ali bojeći se susreta s Meri odlučio je da je ne dovede, iako je to bilo lako izvesti. Trejsi se brinuo i zbog Tvajta. Nije želeo da se taj prokletnik dokopa Mojre i podvrgne je svom odvratnom ispitivanju. Sve dok je bila van grada bila je bezbedna. Trejsi je bio dobar poznavalac ljudi i znao je da službeno uklanjanje Tvajta sa slučaja neće biti dovoljno. Bez obzira da li je on suviše glup ili suviše pametan on će nastaviti i dalje da se interesuje za ovaj slučaj. Nadbiskupovo trtljanje beskrajno se i dosadno produžavalo 47 i Trejsi je znao da bi Džon da je ovde odavno digao ruke od toga da ga pažljivo sluša. Najzad se ćulo pevanje i posle nekoliko pesama sve je bilo gotovo. Bilo je dobro što je Mojra pošteđena ove farse. Čitava stvar, Trejsi je tek sada shvatio, bila je zbog Meri, štampe i televizije. - Gospodine Rihter. Trejsi se okrete. Tihi glasovi podigoše se sa svih strana. Kovčeg su pažljivo nosili niz stepenište. Meri i Ana hodale su za njim. - Da? - Video je čoveka tvrdog lica s naočarima zlatnog okvira. - Ja sam Stefen Džeks - nije mu pružio ruku. - Pomoćnik sam Atertona Gotčalka. - Zar je Gotčalk u gradu?

- Naravno. Došao je da oda poštovanje Džonu Holmgrenu. Trejsi pogleda po gomili ljudi u katedrali. - Nisam ga primetio. - Niste ni mogli - reče Džeks. - Na žalost, pozvan je hitno na jedan strategijski sastanak. - Džeks napravi čudnu grimasu. -Put predsedničkog kandidata nije uvek najlakši. - Zar malo ne precenjujete svoje snage? - reče Trejsi. - Vaš šef nema čak ni nominaciju svoje partije. - To je samo pitanje vremena - osmehnu se Džeks. Ni najmanje ne sumnjam da će na izborima u avgustu on biti republikanski kandidat. - Dakle, Gotčalk vas je poslao da izrazite njegovo saučešće. - Ako tako želite da verujete - Džeksovi zubi sinuse. - Nas dvojica znamo da on i guverner nisu bili baš spremni da spavaju zajedno, mada su obojica bili republikanci. On je osećao, sasvim pravedno - smem da dodam, da je Džon Holmgren postao suviše moćan u okviru same partije i da to nije bilo poželjno za opšte dobro. - To nije bilo dobro za ono što Gotčalk želi od partije - reče Trejsi. - Mislim da ne biste mogli da budete tako sigurni u svoju pobedu u avgustu da je Džon još živ. - Ali tako je kako je, gospodine Rihteru. Gospodin Gotčalk je još uvek ovde, a Holmgrena nema. - Nestanite odavde, Džeks - reče Trejsi odjednom obuzet nesavladivim besom. - Idem odmah samo da predam svoju poruku - prišao je bliže Trejsiju. - Kola gospodina Gotčalka pokupiće vas ispred vaše 48 kancelarije tačno - pogledao je u svoj zlatni hronometar - za 25 minuta. On želi da vas vidi. - Ne zanima me. Ja ne želim da vidim njega. - Ne budite ludi, gospodine Rihteru. Covek ne odbija takav poziv. - Baš ste videli kako čovek odbija takav poziv. Na Džeksovom vratu žile se zategoše od besa. - A sad slušaj, kučkin sine! Ja nisam mekušac s kojim možeš da se igraš. - Još je niže spustio svoj glas ali u njemu je bilo još više snage i pretnje. - Ti si opasnost za budućnost naše partije. Znamo koliko si uticaja imao na Holmgrena. Neću da ti lažem, ne želimo da se tako nešto slično opet dogodi. - Srećom to ne zavisi od tebe. - Videćemo - reče Džeks. - Igraš opasnu igru. Mislim da ti to još nije jasno. - Spustio je glavu. - Uradi onako kako ti je naređeno. Ti ćeš ... uuuf! - Džeksove oči široko se otvoriše iza naočara. Trejsi, koristeći svoje telo kao ogradu od gomile ljudi smestio je svoje prste tvrde kao stene u meko meso direktno ispod Dže-ksovih rebara. - Hajde, govori - šapnuo je kroz stisnute zube - stvarno me interesuje šta imaš da mi kažeš. Nastavi, stari druže. - Uh, uh, uh - bilo je sve što je uspeo da izusti. Krvi je sasvim nestalo iz njegovih obraza. Bio je bled i preznojavao se. Njegovo disanje bilo je čudno. - Šta kažeš? - nagnu se Trejsi prema njemu. - Ne razumem najbolje. - Ne ... mogu - reći završiše u eksploziji udisanja jer je Trejsi u tom trenu sklonio svoje prste tvrde kao kamen.

- Naravno da ne možeš, ti odvratni parazitu - Trejsi uhvati Džeksa za jaku od kaputa. Svakome ko je posmatrao sa strane to je moglo da se čini kao da jedan čovek pomaže drugom koji se nesrećno okliznuo. - Ne možeš zato što ja želim da ne možeš ... - Uh! - izusti Džeks, a jezik mu se pojavi između zuba. - Sad si razuman, momče. Imaš mozak ajkule, primitivan i jednodimenzionalan. Znam šta je potrebno da se privuče tvoja pažnja. - Njegovi prsti opet poleteše ali sada izazvaše samo sen-ku pređašnjeg bola. Međutim, Džeks se preplašeno povuče unazad. - Shvataš šta želim da kažem? - reče Trejsi. Potapšao je pomoćnikove rame svojom slobodnom rukom. - Sad kad smo raž- umeli jedan drugog reci svom gazdi da ću mu posvetiti tačno petnaest minuta. - Pogleda na svoj sat. - Biću ispred svoje kancelarije tačno u 15.30. - Trejsi se zagleda u Džeksa i ovaj klim-nu glavom. - Dobro, a sada obojica možemo da nastavimo našim putevima. - Pustio je Džeksa i ovaj poče ubrzano da diše gutajući vazduh. Oči mu se zatvoriše od bola. U opštoj konfuziji niko_ništa nije primetio, - Želim vam dobar dan - reče Trejsi i brzo ode dalje. - Srećan sam što ste spremni da čujete loše vesti. Zaista ste ozbiljno bolesni. Ne treba da se zavaravate. - Ne zavaravam se. Znam kako se loše osećam i znam da te temperature i drhtavice koje imam noću nisu šala. Čini mi se da je poslednja dijagnoza doktora Hardija tačna. Mora da mi se vratila prokleta malarija. - Ne, ne, ne! - reče reditelj izlazeći iz senke sveniuma. Imala je odlučno lice i njene tamne oči sijale su od Ijutine. - Gospodine Makomber, - reče ona metalnim glasom od kojeg su svi zadrhtali, ako u nekom periodu svog života želite sebe da nazovete glumcem morate da glumite mnogo bolje. - Krenula je na Eliota Makombera kao feldmaršal na neprijatelja. - Koliko puta treba da vam ponovim. Izgovorite to s osećanjem! - Izgovarala je slog po slog, jasno i glasno preterujući u naglašavanju svakog sloga, kao da je on mentalno zaostao. - I drvena daska odigrala bi taj deo s više osećajnosti. - Da li bismo ... mogli opet da probamo? - upita Eliot škri-pavo. Obilno se znojio ali ne samo zbog topline reflektora. - Siguran sam da mogu da odigram to bolje. Reditelj pogleda na svoj sat i njeno lice dobi tužan izraz. - Mislim da niko od nas nema toliko vremena za gubljenje, gospodine Makomber. - Reditelj pljesnu rukama i okrenu se prema sali. - U redu, slušajte. Sastaćemo se jedan čas ranije u petak zato što smo danas kasnije počeli. - Okrenula se nazad. - Molim vas, gospodine Makomber, pokušajte da nešto učinite u međuvremenu. Posmatrao je njene oči i nije znao šta da kaže. Bile su iste kao oči njegove majke. Trepnuo je, na ivici suza. Bile su to ledene oči, iste kao one sa fotografija koje mu je otac pokazivao kad je već bio dovoljno odrastao da shvati te stvari. Pitao se kakav je to svet u kome je sin morao da ostane bez majke. Ponekad, kad bi bio veoma uplašen, zamišljao je kako bi bilo da je umesto nje umro otac. 50 Sišao je s pozornice. Pitao se zašto su mu dali da igra "Dugo putovanje u noć"? Znao je da nije dorastao toj roli. Osećao je iz najveće dubine da je nekako uplašen i ponižen tom rolom. Video je Nensi, jednu od studentkinja iz njegove klase. Bila je raspoložena. "Sada", mislio je, Eliot, "sada je zgodan trenutak da je pitam". Prišao joj je. - Zdravo. Nens - reče svojim najmirnijim glasom. - Šta radiš večeras?

Pogledala ga je. Imala je dugu tamnu kosu, zelene oči i savršenu belu kožu. Osmehnula se slatko. . - Ništa naročito, Eliote. - Hoćeš li da odemo zajedno u bioskop? Kao da je za trenutak razmišljala o tome. - Pa, da vidimo - reče. - Ili da namažem nokte. - Pogledala je svoje nokte a onda brzo u njega. Osmeh joj nije silazio s lica. - Ali kad bolje razmislim biće bolje da sredim nokte. Eksplozija smeha začu se iz sale i Eliot je znao da je upao u klopku. - Prokletstvo! - reče dok je Nensi nestajala u senci. Tresao se od nemoćnog besa. Da je samo mogao da smisli nešto lukavo i duhovito da joj kaže. Ali on je bio sleđen. Lupi se pesnicom u glavu ljut na samog sebe. - Toliko si besan. Okrete se i zagleda prema pozornici. Senka se pokrenu. - To sam ja - reče mirno Kju. - Šta do đavola ti radiš ovde? - Došao sam da te vidim na delu, Eliote - odgovori Kju s os-mehom. - Želeo sam lično da vidim šta je to toliko važno što te odvaja od tvog pravog posla i sprečava te da obaviš svoje zadatke. - Ne brini se ti za to - reče Eliot besno. - Ja obavim ono što treba da obavim. - Ostavio si posao u "Metroniksu" zbog ovoga? - Kju se okrete oko sebe. - Mrzeo sam taj posao - reče Eliot - i ti dobro znaš zašto. Glumim, zato što to volim da radim. - Ali ti loše glumiš - Kju je govorio razložno. - Proklet da si. Odvratan si, znaš li? - Ja samo govorim istinu. - Kju nije mogao da shvati buru koju je izazvao. - Nikada te ne bih lagao, Eliote. - Ha - zareza Eliot - i ni najmanje te ne interesuje da li ću 51 ja ostati ovde ili ne. Nemoj mi reći da u to treba da poverujem. Kju odmahnu glavom. - Ti najbolje znaš šta treba da radiš. Ali činjenica je da si pokazao dobre osobine za onih šest meseci što si radio u "Metro-niksu". I ti si to mogao i sam da vidiš, da su samo tvoja lična osećanja išla u tom pravcu. Činjenica je - reče on tiho - da si mogao da imaš sve: novac, moć. Sve. Ali tebi se činilo da te primoravaju da to radiš. - Krenuo je korak bliže prema njemu. Ti mnogo znaš. Ponekad, Eliote, ja brinem zbog toga. Način života kojim ti živiš ispunjava me brigom. U njemu nema ni najmanje časti. A sem toga, ti imaš toliko podataka, nazovimo ih veoma opasnim i eksplozivnim. - Kju se zagledao duboko u Eliotove oči. - Da ti postavim pitanje: da li bi bilo kome rekao šta je to Angka? - Ne - reče brzo Eliot - svakako da ne bih. - Pravio se naivan. - Zašto bih? - Zbog novca, to mi prvo pada na pamet. - Slušaj ti kučkin sine, nikada ne bih tako nešto uradio. Ti uopšte ne shvataš čitavu situaciju. Ja ne bih mogao ... to nije u mom biću. Kju se ponovo osmehnuo. - Srećan sam što je tako, Eliote. Sumnja je đavolska stvar. Ona izjeda dušu. - Njegove oči zagledaše se u Eliotovo lice. -Ali bolje je da se kaže ono što se ima na umu, zar ne? Jedna figura izađe iz senke i Eliot se okrete. Njegovo srce preskoči jedan otkucaj. Nensi! Osmehivala se gledajući ga. Znači li to da je promenila mišljenje? Došla je da se izvini.

- El - reče svojim najslađim glasom. - Ko je tvoj prijatelj? -Okrenula je glavu prema Kjuu. Eliotovo srce se steže. Lice mu se zgrči. Bes zakola kroz njega. "Trebalo je da znam", vrisnuo je glas u njemu. "Uvek je tako, zar ne?" - To je moj prijatelj - reče čudnim glasom - Kju. Nensi se zagleda u Kjua iz blizine. - Jeste li vi Kinez? - upita zainteresovana. - Ne, ja sam iz Kambodže. Nensine oči sinuse. - Da li ste bili tamo i za vreme rata? Da li ste izgubili porodicu? - Provukla je ruku kroz njegovu, pritisnula jednu dojku uz njegovo čvrsto telo. - Umirem od želje da čujem sve o vama. Eliot ih je posmatrao kako nestaju u tami dok mu je srce udaralo kao ludo. - Neka je proklet - šapnuo je - neka je proklet do pakla. Trejsi izađe iz mermernog - staklenog ulaza zgrade pod brojem 1230 na Aveniji Amerika tačno u 15.30. Uzalud se trudio da stupi u vezu sa Moirom tog dana. Odlučio je da je ponovo pozove posle sastanka sa Atertonom Gotčalkom. Sjajna crna "linkoln" limuzina čekala ga je iza ugla. Čim je izašao iz zgrade šofer u sivoj uniformi ostavi volan i obiđe oko automobila da bi mu otvorio vrata. Trejsi uđe u kola, klimnuvši vozaču, očekujući da će u jednom uglu naći Gotčalka. Ali zadnja sedišta su bila prazna. Blizu 79. ulice limuzina skrete za okuku i stade. Trejsi izađe i osvrte se oko sebe. Video je Atertona Gotčalka u senci velikog suncobrana pored jedne pokretne prodavnice hrane. Na travnjaku su se deca igrala velikom loptom na crvene, bele i plave pruge. Veselo su se smejala još nesvesna briga i straha kojima je svet ispunjen. Sjajni zlatni retriver jurio je za njihovim petama i veselo lajao uživajući i sam u igri. - Gospodine Rihter - reče Aterton Gotčalk - dobro je što ste došli. - Govorio je kao da je on odredio baš to vreme za sastanak. Krenuli su preko meke konjske staze. Gotčalk se očajnički trudio da ne uprlja svoje sjajne cipele. - Juli je divan mesec u Njujorku - reče on - nije još pasja vrućina, sve je u cvatu, a nije ni približno tako vlažno kao u Va-šingtonu. Šteta što ne mogu ovde da dođem češće. - Slegnuo je ramenima. - Ali vi znate kakav je život kandidata. Trejsi je posmatrao Gotčalka dok su išli konjskom stazom da bi se zaustavili na ivici travnjaka posmatrajući dečiju igru. Lice mu je bilo kao isečeno dijamantom, odlučne brade, širokih usana, tamnih gustih obrava i tamne naborane kože. Imao je zalizanu kosu i ne više od pedeset godina. Izgledao je kao pravi model državnika, pun razumevanja i poverenja. Punih šesnaest godina bio je u Senatu. Postigao je meteorski uspon. U poslednje dve godine predsednik mu se često obraćao za savet. Bio je nedavno predsednik Specijalne senatske tajne komisije. Gotčalk skrete pažnju s dečje igre i reče: - Priredili ste mom čoveku Džeksu pravi doček. - Dao sam mu ono što je tražio, ništa više. - Svakako - Gotčalk stavi ruke iza leđa, napući usne kao da duboko razmišlja o Trejsijevim recima. - Pa, moram da priznam da Stefen zna ponekad da bude grub. - Senator se nasme- 53

ja. - To je jedan od njegovih najkorisnijih kvaliteta Trejsi ne reče ništa. - On vam se ne divi onoliko koliko se ja divim. - Ne razumem. - Zar je to teško razumeti? - Okrenuo se prema Trejsiju dok su mu plave oči sijale. - Možda sam mrzeo Džona Holmgrena zbog njegove vrste pacifizma i suviše pažnje humanosti što je moglo da dovede do rascepa naše partije. Zadrhtim od pomisli kakvu bi nam propast doneo na međunarodnom planu da je uspeo da postane predsednik. Znam da je on bio velika opasnost za mene. Nikada nisam napravio grešku i pokušao da ga shvatim, ili da razumem vas. Ja znam kakav talenat vi posedujete u pripremanju kampanje i u privlačenju pažnje štampe i televizije. Niko to ne radi bolje od vas. Zato sam i prešao sav taj put - da bih zatražio da se pridružite mojoj kampanji u predsednič- koj trci. Trejsi je ne verujući gledao u njega. Zaista nije mogao da po-veruje u ono što je čuo. Aterton Gotčalk predstavljao je sve ono čega se Trejsi jednom zauvek oslobodio. - Plašim se da ste napravili toliki put ni zbog čega. - Sačekajte. Ne donosite prenagle odluke. Znam šta ste vi i Holmgren želeli da učinite da me onemogućite na predstojećim izborima. Znam i vaše planove za posle. Meni oni ne smetaju. Malo ih doterajte, izmenite, prilagodite meni. Zar vam se ne čini da vam je to životna šansa, Trejsi? Ne zaboravite da ću ja biti kandidat u avgustu, a vi ćete mi biti najbliži saradnik. Vrlo visoko cenim čoveka kao što ste vi. Vi ste savršena kombinacija pameti i hrabrosti. To mi se dopada. Dira me negde duboko. - Govorite o nečem što je nemoguće - reče Trejsi. - Vi i ja nikada ne bismo mogli da radimo zajedno. - Koga to brine? Mi nismo političari u istoj trci koji treba da ukrste rogove. To nije igra. Vi treba samo da budete moj savet-nik za štampu. - Da, ali ja treba da verujem u ono što radim. - Onda ću vam bez uvijanja reći da ste u pogrešnoj igri. Trejsi sleže ramenima. - Pošto ste ipak u igri pretpostavljam da ćete otići da radite za onu budalu Bila Konlija, jer će on nastaviti tamo gde je njegov šef tako iznenada prestao. - Još nisam odlučio. - Oh, da, svakako. Pišaćete u istu rupu s Konlijem. Znam da hoćete. - Možda. Gotčalk je bio vrlo miran. , - Ovo je sada sasvim nova trka i ja ću u njoj biti prvi. - Iznenada se iza oblaka pojavi zrak sunca koji ga natera da trepne. - Želim da vam kažem da kad parna lokomotiva juri ulicom onda se pametan momak trudi da skoči na nju ili da joj se ukloni. Meni se čini da je vaša jedina šansa da krenete sa mnom. - Potapšao je Trejsija po ramenu. - Razmislite o tome. Pred vama je sjajna karijera. S tim recima otišao je preko konjske staze. U sledećem trenutku sjajna crna limuzina nestala je u gustom saobraćaju iza zelene zavese. Oblaci su se gomilali na istoku. Vazduh je postao težak od vlage. Mlade majke počele su brže da guraju kolica s decom prema izlazu iz parka.

Čovek u maslinasto zelenom trenčkotu pređe travnjak i priđe Trejsiju. Ruke je držao u džepovima, a vetar koji se iznenada podigao razgrnuo je peševe njegovog mantila otkrivajući "Sir-sovo" dvoredno odelo. "Čak i posle svih tih godina", pomisli Trejsi, "nije naučio da se dobro obuče". - Nova karijera u novom gradu - reče mu Kim - a les prijatelja tek što je spaljen. - Mislio sam da se nikada više nećemo sresti - ali čak i dok je to govorio Trejsi je osećao da je ovaj sastanak bio neizbežan. Sada je znao šta je to bilo što je Mai videla u njemu kad je ušao u njen stan. I bila je u pravu. Kim je došao, a on je predstavljao Fondaciju. Znači da još nisu bili završili s njim. -1 ja sam to mislio - reče Kim - zašto ne bismo prošetali? Ličićemo na poznanike koji prijateljski ćaskaju. - Nikada nismo bili prijatelji. Kim uvuče glavu u ramena. - Hajdemo onda zbog starih dobrih dana. - Čuvao se da ne dodirne Trejsija. - Bilo je vreme kad sam mislio da nam više nećeš trebati. Vidiš, uvek sam mislio za tebe da si sjajan, ali suviše razmažen, kao drago dete čije neuroze-idu na živce već čitavoj porodici. - Ali sada vidiš sve u drugoj svetlosti - Trejsi nije mogao da izbegne sarkastični ton u svom glasu. Kim je samo ozbiljno klimnuo glavom. -Pa, obojica smo sada stariji. S ove tačke gledišta vidimo stvari drugačije. 55 Kao mulj koji se podiže s dna jezera zbog udarca nogom ne-kog neopreznog plivača, Trejsi je osetio kako se stare uspome-ne bude u njemu,ma". """ - Bez obzira o čemu se radi - reče Trejsi - ne želim da učestvujem u tome. - Zaustavio se i okrenuo prema Kimu. Bili su ispod jednog starog hrasta čija je ispucala kora bila prekrivena sprejom ispisanim slovima. - Poznajem te suviše dobro, Kim. Znam tvoju magičnu privlačnost.. . znam sve o masakrima u džungli. Cesto sam se pitao zašto su me uopšte slali s tobom. Ti si bio mašina za ubijanje. - Bio sam kao i svi ostali. Trejsi odmahnu glavom. - Nisi. Ti si ulazio u to s uživanjem. Tvoje interesovanje za ubistva bilo je suviše duboko. Da li je to bilo zato što ti je ubijena čitava porodica? Kim ne reče ništa. Posmatrao je Trejsija i osluškivao tiho šaputanje kiše koja se slivala po lišću. Noge su mu u cipelama već bile mokre. Čuo se neki brz zvuk i on okrete glavu u tom pravcu. Trejsi tad ugleda beličasti ožiljak koji je išao od uha preko ćele dužine vrata. Kad se Kim ponovo okrenuo osmehivao se. - To je sada već stara priča, kakve veze ona ima s ovim? - Nemoj da misliš da sam budala. Za tebe je to najvažnije na svetu. To je ono što tebe pokreće. - Nisi me razumeo, Trejsi. Ali čemu da ti sada objašnjavam? Stojimo tu u vlazi i izmenjujemo uvrede kao đačići. - Sve oko njih postalo je sivo: lišće je šuštalo pod udarima kišnih kapi. -Sasvim si u pravu. Moja porodica mi je značila sve na svetu. Ti me bar dobro poznaješ. Rekao sam Direktoru da me ti suviše dobro poznaješ, a on je odgovorio da je baš to prednost. - Niko od nas ne bi mogao da ga odgovori od nečega - reče Trejsi da bi smanjio napetost. Najzad, nije morao da prihvati taj posao. Više nije bio vezan za Fondaciju: nisu mogli da mu naređuju. Bio je svoj čovek.

Kim primeti promenu njegovog raspoloženja pa se i sam ne-kako opusti. Glas mu postade mekši. - Mislim da je van pameti što je poslao bilo koga. Odmah sam mu rekao da sam siguran da ti više ne želiš da sarađuješ s nama. - U pravu si. - A onda, kada sam čuo o čemu se u stvari radi, promenio sam mišljenje. "Sad je trenutak da se pozdravim i odem", mislio je Trejsi. Znao je dobro da jedan njegov deo to strahovito želi ali, postojao je i onaj drugi, koji je Mai naslutila i na koji je reagovala, i koji je bio mnogo jači. -Sta se događa? Kim klimnu glavom. - Stigao je poziv. - Zastaoje za trenutak kao da sređuje misli. - Budisti imaju uzrečicu: Zdravlje je najveći blagoslov, zadovoljstvo i najbolje imanje, iskren prijatelj je bliži od rođaka". - Okrete glavu. - Veruješ li u to?" - Kaži mi o čemu se radi - reče Trejsi osetivši da mu je svega dosta. - Umirao sam u Fondaciji. Zato sam otišao. Nisi to na vreme shvatio. Možda si mislio da sam kukavica. Baš me briga " šta si mislio onda, ili šta misliš sada. Džon Holmgren me vratio u život. - Pa zbog Džona Holmgrena sam i došao da te vidim, Trejsi - reče Kim mirno. - Mislimo da on nije umro prirodnom smrću. Pola tuceta važnih predmeta čekalo je na njega kad se vratio u kancelariju, ali Trejsi ne uze nijedan. Posle one eksplozivne informacije koju mu je Kim saopštio ništa drugo nije mu bilo važno. Složili su se da će se sresti kasnije te noći u-Džonovoj kamenoj kući. Trejsi nikako nije mogao da zaboravi novu vest. Šta će biti ako je to istina? Odluka da se telo odmah spali bila je njegova ideja koju je Meri spremno prihvatila. Nije želela da se šire glasine. Nije želela da se o poslednjim trenucima Džon-ovog života ispredaju priče, niti da se zbijaju neukusne šale o načinu njegove smrti. Trejsi ponovo okrete broj telefona u svojoj kući u Baks kaun-tiju. Posle trećeg zvonjenja Moira se javi. Glas joj je bio slab i tih. - Još uvek sam potresena - reče mu u uvo - ali mi se dopada ova kuća, Trejsi. Ne mogu dovoljno da ti zahvalim što si mi dopustio da dođem ovamo. Znam šta ti znači ovo mesto. - Nemoj da razmišljaš o tome - reče Trejsi iskreno. - Sta je s tim policajcem .. . detektivom? Mislim da još nisam spremna da ga vidim. - Tvajt je ispao iz kombinacije. Opozvan je sa slučaja. Neće ti više dosađivati. - Još uvek sam toliko zbunjena ... pitam se šta je to što se stvarno dogodilo. - Čuo je kako joj glas drhti i kako odjednom počinje da jeca, a zatim potpuno slomljena govori. - Trejsi, toliko mi nedostaješ. 56 57 - Mojra - reče Trejsi - u najboljem od svih svetova Džon bi još uvek bio živ i idućeg januara zakleo bi se kao predsednik. Ali sada se to neće dogoditi. Moramo sa tim da se pomirimo i ti i ja. Znam da je to teško, ali mi smo bili specijalno vezani za Džona. Nama će on nedostajati još dugo, dugo vremena.

- Da-šapnula mu je uuvo-ne znam .. .-glas joj je još uvek bio veoma slab - ne znam šta bih uradila bez tebe, Trejsi. Htela bih da to znaš. - Ja to znam. - Znaš, noću, kad sam sama u kući, skupim se na kauču i po-smatram lice tvog Bude. Tako je lepo, Trejsi. Gledam u te zlatne oči i nekako sam mirnija, bar za kratko. Kad je spustio slušalicu Trejsi se nagnu u svojoj stolici i uze mali kameni predmet koji je stajao na polici s knjigama. Bio je to kamen obrađen sa pet strana, veoma star. Poticao je možda iz XVII veka. Na tom starom kamenu bilo je urezano lice kam-bodžanskog Bude. Nosio je ovaj mali kip u svom džepu za sve vreme koje je proveo u Jugoistočnoj Aziji. Dugo nije razmišljao o tome kako je došao do njega, ali sada mu se činilo pogodnim da se toga priseti. Nije verovao ni u jednog boga - bogosluženje je za njega bilo sasvim strano - ali kad mu je Kim izrekao onu staru budističku mudrost tačno je znao na šta misli. Trejsi je imao duboko usađeno osećanje poštovanja i časti. Jedan element budizma očigledno ga se duboko dotakao. Neposredno posle dolaska u Jugoistočnu Aziju on i još tri vojnika ostavljeni su usred Kambodžanske džungle. Neprijatelj je otkrio američke namere i napao na širokom sektoru tajnu službu, ostavljajući za sobom trag od dvanaest mrtvih američkih agenata. Trebalo je da on otkrije neprijatelja što hitnije i onemogući ga. Proveli su tri opasna dana na ovoj kratkoj misiji u dubini džungle koja nije imala milosti ni prema kome. Baš je prestala kišna sezona i teško se kretalo zbog naraslog rastinja. Sto je još gore nisu našli neprijateljski logor tamo gde su se nadali. Trejsi je odlučio da idu dalje. Mada je bio mlad bio je vođa ove male grupe. Vojnici su bili jedva stariji od devetnaest godina. Trejsi je imao dvadeset i tri. U sumrak četvrtog dana bili su spremni da nazovu svoju misiju propalom. Trejsi ih je terao da idu dalje. Stigli su do zavese od gustog lišća. Iza njega se dizala stara građevina od ogromnih stena. Pažljivo su pošli napred. Kameni zid postao je plavičast u sumraku. Kretali su se uz njega pažljivo, s mašinkama na gotovs. Onda se on popeo širokim stepeništem do ogromne galerije. Svi zidovi bili su ukrašeni reljefima. Mitološke scene iz života bogova i ljudi mešale su se sa scenama iz svakodnevnog života. Izgubljena kultura ok-ružavala ga je, nema i nepomična, ali veoma dirljiva. Obilazio je to istorijsko zdanje pitajući se šta li je nekada bilo. Van građevine, na sve strane, bili su vidljivi ožiljci rata. Crni dim napalma napao je friz, rupe od metaka okrnjile su zid i telo Bude. Trejsi se pitao da nije nekim čudom naleteo na Angkor Vat, koji je sazidao kmerski kralj Sarajavarman II negde između 1113. i 1150. godine. Ako se dobro sećao bio je to hram podignut za glorifikaciju monarha. Međutim, na svojoj mapi Kambodže nigde nije mogao da smesti Angkor Vat. Čuo je udarac sa svoje leve strane i brzo se okrenuo. Piters, jedan od urbanih lutalica iz Detroita, kundakom mašinke odbio je ispupčeni deo jednog reljefa na zidu. Trejsi jurnu prema njemu, zgrabi ga za košulju levom rukom i privuče sebi, a zatim ga udari desnom rukom u lice. Piters se sruši kao da je naleteo na džak cementa. Mašinka mu ispade iz ruke. Trljajući crveno lice zagleda se u Trejsija. - Ne shvatam zbog čega si se toliko uzbudio, reče dižući se. - Pa nije ga vajao Mikelanđelo. Prokleto đubre koje ne vredi ni centa. - Razmahnuo je rukama. - Nije čak ni hrišćansko.

- To je istorija - rekao je Trejsi dok mu je glas drhtao od Iju-tine. - Ne treba da je ti uništavaš. Okrenuo se da pogleda oštećeno mesto. Glava skulpture ležala je pred njegovim nogama. Pogledao je na oštećeni zid. Video je da je Piters oštetio figuru Sive. Ljudi ovog kraja verovali su da sve zavisi od ritma Sivinog plesa. Poveo ih je kroz porušeni grad. Na izlazu su našli malu građevinu koja nije bila napuštena. Bio je to mali hram. Trejsi naredi svojim ljudima da se sklone, a on sam, s mašin-kom na gotovs, krete prema hramu. U poređenju sa velikim građevinama koje su ostavili iza sebe mali hram je bio vrlo skromna zgrada od kamena. Bujno zelenilo već je pretilo da je proguta. Želeo je da može da ostane ovde i istražuje ruševine s oduševljenjem deteta. Iz zelenila džungle pojavila se procesija s hranom u rukama. Stavili su je na prag hrama. Osnovno verovanje budizma je da sveštenik ne može sam da brine o hrani jer on ne srne da uzme 58 59 život nijednom nevinom biću pa makar se radilo o insektu ili crvu. Trejsiju su bila neophodna obaveštenja. Ušao je u hram. Unutra je bilo tamno. Vazduh je bio pun vlage i mirisa tamjana. Zlatna statua Amide Bude dominirala je prostorijom postavljena na grubo postolje od kamena. Sveštenik mu reče da su u selo gde je ranije bio smešten ovaj Buda, došli vojnici. Srušili su kip i izgrebli mu lice vrhovima bajoneta da se uvere da li je od zlata. - Kad su videli da je on samo pozlaćen, a da je ispod kamen, spalili su oltar na kome je bio vekovima - sveštenik je govorio francuski. Bio je omanjeg rasta, zavijen u oranž haljinu koja mu je pokrivala čitavo telo. Glava mu je bila obrijana i sjajna kao da ju je namazao uljem. - Znam zašto si došao ovamo - reče sveštenik meko. Govorio je jezikom svog naroda. Trejsi nakloni glavu. - Sada mi je žao što sam došao - reče istim jezikom. - Nemoj da žališ - reče sveštenik i nešto u njegovom glasu natera Trejsija da podigne glavu. Njegove oči bile su ogledala u kojima se ogledao svet. - Reći ću ti sve što želiš da znaš. Trejsi je odjednom osetio topao pritisak suza u očima. Začudio se zbog toga, a onda je shvatio. Mir koji je ovde osećao bio je star vekovima, ali bila je to samo mala oaza u moru napalma i krvi, smrti i uništenja. Prvi put je tada shvatio prirodu budizma: on je bio više od religije. Bio je to način života. Trejsijeve oči vratiše se u sadašnjost. Njegovi prsti milovali su malog kamenog Budu kojeg mu je dao sveštenik. Ta neočekivana poseta duboko mu se urezala u sećanje ne gubeći ništa od životnosti i snage za sve ove godine. Pitao se gde li je on sada. Nadao se da je živ. Interfon zazuja. - Molim, Irena. - Gospođica Maršal želi da_ vas vidi. "Kriste", pomisli Trejsi. - "Šta će još danas da mi se dogodi? Možda će mi se nebo srušiti na glavu. Ili se već srušilo?" Nije video Lorin Maršal, koliko?, devet, deset, meseci. Nije je video od one noći kad je otišla od njega. A sada se vratila.

- U redu, Irena, neka uđe. U deliću sekunde pre nego što je ušla zamislio je kakva je bila, mršava i vitka, divnog, pokretnog tela igračice. Zamišljao je njen dugi vrat, ovalno lice, dugu, pravu kosu boje zalazećeg 60 sunca povučenu unazad i vezanu u konjski rep. Ali najviše ga je privlačio njen hod, pomeranje dugih nogu iz kukova. Njegovo srce počelo bi luđački da udara samo pri pogledu na nju dok je hodala preko sobe. Nije bio spreman da se sada susretne s njom. Prva stvar koju je primetio kad je ušla bila je da se malo ugojila. Ne mnogo, ali primećivalo se. Butine su joj bile malo oblije, a kukovi malo širi i Trejsi se iznenadio zbog toga. U baletu nije bila dopuštena nijedna kila viška. Njene široko rastavljene oči posmatrale su ga preko sobe. Kosa joj je bila čvrsto zategnuta unazad. Bar je njen konjski rep bio isti kao ranije. Nosila je tamnoplavu majicu i jednostavnu suknju. To je nosila kad je išla na probe. Na njenim malim stopalima bile su meke plitke cipele bez štikli. Preko svega toga imala je kao smaragd zelenu jaknu zbog koje je ličila na malu devojčicu. Izgledala je mnogo mlađa od dvadeset sedam godina koliko je u stvari imala. Otvorila je usta i tako tiho rekla "Trejsi" da je on ne bi ni čuo da nije gledao u njenom pravcu. Nije rekao ništa. Gledao je u nju kao skamenjen. Napravila je dva neodlučna koraka prema njemu i njegov se puls ubrzao. - Iznenađena sam što hoćeš da me vidiš - i glas joj je nekako postao krupniji. Pokušala je da se osmehne. - Nisam znala šta da očekujem. - Držala je kaiš svoje tašne kao da će je to spasiti. - Zadovoljan sam. Ja ... - Glas ju je izdao. Brzo je pogledala po sobi. - Ovo se mesto nije izmenilo. - Sem što Džona više nema. Zabacila je glavu i napravila još jedan korak. - Čula sam za njegovu smrt, naravno, žao mi je. Trejsi, stvarno mi je žao ... znam koliko ti je on značio. - Da, tako je. Hvala ti - njegov glas zvučao je sasvim obično, i tako udaljeno. Znao je da sam sebe iskušava. - Ne znam šta bih drugo rekla - obišla je oko stola kao da se plaši da će je udariti ako mu priđe bliže. - U poređenju s tim .. . reci zvuče tako nedovoljno i glupo. - Osmehnula mu se. Bio je to prvi iskreni gest. - Nikada nisam imala mnogo razumevanja za jake emocije među ljudima. Nemam prakse. Nemam iskustva. Znala sam oduvek samo za jednu stvar: balet. Ništa drugo ne poznajem i ne znam da radim. Trejsi je najzad shvatio da ona više ne govori o smrti Džona Holmgrena već o njihovoj ljubavnoj aferi. - Mislio sam da ćeš se sasvim posvetiti igri - reče on u sa-moodbratii. R1 Čudan izraz pojavi se na Lorininom licu. - Nisam igrala devet meseci. - Glas joj je sada bio ispunjen užasnom tugom. - Povredila sam kuk ... neposredno posle našeg raskida. - Pogledala je u stranu. - Pala sam za vreme "Kraljičinog plesa". Ne znam čak ni šta se dogodilo. - Slegnula je ramenima. - Nisam bila sasvim koncentrisana. - To ne liči na tebe, Lorin.

- U tome je baš problem - zaplakala je. - To više nisam ja. A ne znam zašto više nisam kao pre. - Ramena su joj drhtala. - Ne znam više šta je važno za mene. Vežbam osam časova dnevno. Treba da se vratim na scenu, ali... ja se ne vraćam. Njene zelene oči bile su ogromne i sjajne. Trejsi je ćutao izašavši iza tvrđave od stola. Prišao joj je sasvim blizu da su mogli da se dodirnu. Ali - nisu. - Ja igram - reče Lorin - tehnika jie tu, to je bez greške. Ali nešto mi nedostaje. Ti mi nedostaješ. - Uzdahnula je veoma duboko. - Trebalo mi je dugo da to shvatim. - Sada je plakala. -Idem na vežbe i kad radim uz bare mislim na tebe. Kad oblačim tople čarape na noge mislim na tebe. Na pozornici pred publikom ja mislim na tebe. - Čvrsto je stegla pesnice. - Prokletstvo! Sada znaš zašto sam pobegla. Nisam mogla da se suočim s onim što mi se dogodilo. Ja još uvek ne shvatam ... - Njene oči po-tražiše njegove. - Morala sam da se vratim - disala je teško. -Morala sam da otkrijem istinu. Znam da više ovako ne mogu da izdržim. - Seti se šta si mi rekla one noći - reče Trejsi gledajući suze kako se pojavljuju ispod njenih spuštenih kapaka i klize niz duge trepavice. - Rekla si mi da je balet sve što znaš i što želiš, zar nije takok Lorin? Rekla si da si samo to naučila i da je to tvoja jedina i prava ljubav. Lorin je sada jecala. - Ali to nije dovoljno Trejsi, ne mogu više da igram. Ne mogu da igram onako kako bih želela, kako sam nekada igrala. Bila sam odlična dok si ti bio uz mene. A onda si otišao iz mog života. To je bilo pogrešno, sada to znam. Gospode, tako sam bila preplašena. Noćima sam sedela u krevetu bojeći se da zaspim. - Njene oči su preklinjale. - Ne mogu više to da podnesem, Trejsi. Ti si bio u pravu. Ja sam pogrešila. Sada to mogu da priznam. Toliko je želeo da je uzme u naručje, da je zagrli i štiti. Ali nije mogao. Nešto tvrdo i odbojno unutar njega nije moglo da 02 zaboravi i oprosti ono što mu je učinila, bol koji mu je nanela zbog kojeg je dugo patio i koji je još trajao. - Ne znam, Lorin - reče - toliko toga se dogodilo. - Molim te - šapnula je - ne tražim nemoguće. Samo pokušajmo da opet budemo zajedno. Provedimo malo više vremena upoznavajući se. - Ne znam da li je to moguće - reče Trejsi i vide njen povre-đeni pogled. - Mislim da sam bila luda što sam došla - reče ona - ali ne možeš da me optužiš što želim da ti kažem kako se sada osećam. Svi činimo greške, Trejsi. Čak i ti. Nije rekao ništa i mrzeo je sebe zbog toga. Oči su joj bile bez sjaja kad se okrenula da ga pogleda. - Imaš li nekoga? Pitanje je došlo tako iznenada da je on sasvim iskreno odgovorio: -Ne. - Onda ću možda navratiti ponekada da te vidim - ponovo je pokušala da se osmehne ali ovog puta joj to nije uspelo. Doviđenja, Trejsi. Pošla je prema vratima i tiho ih je zatvorila iza sebe. U sada već praznoj sobi Trejsi glasno izgovori njeno ime. Juni 1966.

PNOM PEN KAMBODŽA Bio je četvrtak. Kju Soka je došao u Kraljevsku palatu po svoju sestru Malis. Pošto su Kjuovi bili bliski s kraljevskom porodicom Malis je svakog četvrtka išla da vežba u Can Čaju, Paviljonu mesečeve senke, unutar sjajnog dvorca. Bila je članica Kambodžanskog kraljevskog baleta. Kju Soka je došao rano da bi mogao malo da posmatra igru. Posmatrao je niz devojaka u belim bluzama kratkih rukava i crvenim suknjama povučenim između nogu. Potražio je očima Malis. Bila je usred plesa, njena noga bila je podignuta s poda, a stopalo izvijeno. Laktovi su joj bili lako savijeni, a prsti i šake njenih ruku bili su savršeno postavljeni pod uglom od 45 ste-peni prema članku. Učitelj joj je baš pokazivao pokrete ruku koji su bili komunikativni metod svih narodnih plesova. Soka je posmatrao omadijan. Kako je samo divno izgledala, kako je imala savršenu ravnotežu. Kretala se kao da je oblak, bez ikakve težine. Da li su njena stopala zaista dodirivala hladni pod od cigala ili je lebdela, kako se njemu činilo? Ne bi mogao da kaže: nije želeo da zna. Nastavio je da gleda sve dok proba nije bila završena, a onda je strpljivo čekao da se ona spremi. Poljubila ga je u oba obraza na francuski način i zatim krenula s njim do kola. Dok su se vozili prema kući Soka je spustio prozor i posmatrao okolinu. Uskoro su zašli u Samkar Mon, deo grada rezervisan za elitu. U bašti Kjuove vile raslo je drvo banian a s leve strane nalazio se bazen u obliku lotosovog cveta. 64 U zidovima su bili usečeni reljefi iz svakodnevnog života prošlih vremena. Kju Soka bi često dolazio tu ujutru i posmatrao te reljefe trudeći se da zamisli prošlost Kampućije. Dok je pomagao Malis da izađe iz kola oseti da se raduje večeri ali kad je čuo da je Samnang pozvao u goste i Rene Evana njegovo oduševljenje splasnu. Njegova bojazan bila je opravdana. U toku večere razgovor je dobio neželjen obrt, tako da je Hema, njegova majka brzo poslala dva najmlađa deteta Soriju i Ratu, u krevet. Njegov otac Kemara zamolio je Renea da napusti njihovu kuću, a ovaj mu sarkastično zahvali na gostoljubivosti. - Večera je završena, deco, sigurna sam da treba da radite domaće zadatke i da učite - reče Hema govoreći kmerski kao da želi da se razgovor na francuskom što pre zaboravi. Dok je izlazio iz sobe Kju vide da se njegovi roditelji drže za ruke. - Ovn - pozva ga otac, smešeći se nežno. Imao je zaista dosta da uradi za licej, a imao je da uči i ono što mu je zadao Pra Moha Pandito. Nešto kasnije Samnang proturi glavu kroz vrata njegove sobe. - Još ne spavaš, Ovn? - Završavam zadatke. - Podigao je pogled. - Zar je tako kasno? Sam klimnu glavom, uđe u sobu i sede na ivicu kreveta. - Večeras smo napravili scenu. Rene je ubeđen da samo revolucijom mogu da se rese nagomilani problemi. - Ti to najbolje znaš, Sam. - Ja se slažem s Reneom. Mislim da će se naš svet radikalno izmeniti u toku iduće godine. - Ne verujem ti - reče Soka, ali oseti nelagodnost u dnu trbuha. "Ako je tako šta će se desiti s nama?" - Istina je Ovn, snage se već sakupljaju. Revolucija dolazi. Oseća se to u vazduhu.

- Čak i da je to istina otac će nas zaštiti. Neće dopustiti da nam se nešto dogodi. Gde si bio sve vreme posle večere. S Reneom? - Nisam. On me samo odvezao tamo gde sam išao - u Samo-v"m očima nešto je čudno svetlucalo. - Znam, išao si u kuću devojaka - reče Soka oborivši glavu. - Tačno - nasmeja se veselo Sam. - Došla je nova devojka, """što posebno, Ovn. Mislim da sam se zaljubio. Želim da se oženim njome. 65 Sada se Soka nasmeja. - Da sam na tvom mestu, ne bih noćas tražio odobrenje od oca. - Za nekoliko meseci kad sve eksplodira biće drugačije. Znaš kakav je on tradicionalista. On će želeti da sazna sve o devojci i njenoj porodici. - Poznajem li je ja? Sam je malo razmislio. - Mislim da si je jednom sreo na nekom prijemu. - Sećam se, visoka je i vrlo lepa. - Tačno, to je Ratana. - Dijamant - reče Soka prevevši njeno ime na francuski. -Divno, lepa je skoro kao naša Malis. - Dobro je što si suviše mlad da bi se interesovao za prave devojke. - Kao što si se ti interesovao za Diep - rekao je to pre nego što je pomislio da li je dobro što će to reći. Diep je bila najstarija kćerka jedne vijetnamske porodice koja je živela dve vile dalje od njih, niz ulicu. Soka je primetio čudan izraz na bratovom licu kad god bi ona prošla pored njihove kuće. Samovo lice je potamnelo. - Bez obzira šta misliš i na šta ciljaš, Ovn, da sam na tvom mestu ja bih to zaboravio. Ne mogu ništa da osećam prema Ngujen van Diep. Ona je Vijetnamka. Ostavši sam u sobi Soka poče da se priprema za krevet. Nag do pojasa krenuo je hodnikom prema kupatilu. Prošao je pored sobe u kojoj je spavala Malis. Noćas su vrata bila malo otvorena i on se zaustavi preko puta njih. Osećao je kako mu srce tuče u grudima. Nije ni sam bio sves-.tan šta misli. Oslušnuo je i čuo samo svoje uznemireno disanje. Krenuo je prema vratima pre nego što je mogao sam sebe da zaustavi. Slika Malis koja igra bila mu je pred očima dok je otvarao vrata tako da je mogao da vidi deo sobe prema njenom krevetu. Ispružio je vrat. Usta su mu bila suva od iščekivanja. Gurnuo je vrata nežno i ona se još više otvoriše. Sada je mogao da vidi trećinu sobe. Krevet. I na njemu Malis. Spavala je s nogama okrenutim prema njemu. Zbacila je pokrivač i uklonila zavese da bi što više noćnog vazduha moglo da ude u sobu. Bila je naga na krevetu. Video je njene male grudi kao pupoljke, oblinu njenog trbuha, a niže nešto u tamnoj sen- ci. duboko. Šla? Dok je posmamio ona sevokrete. Da li je otvorila oči? Da li je bila budna? Zadrhtao je. Želeo je da se okrene i otrči, ali bio je pokvaren do srži. Nije mogao da skine pogled. A šta ako se probudi i ugleda ga? Pokušao je da proguta pljuvačku, ali usta su mu bila suva. Ona se sada pokretala na krevetu, noge joj se raširiše, a ruke prikradoše tamnoj senci ispod trbuh. I tada, odjednom, prebaci se na stomak. Obe njene ruke bile su između nogu,

i Soki se činilo da se njeni bokovi pomeraju gore dole u laganom ritmu koji ga je hipnotisao. Njene oble butine, jasno se videlo, stezale su se i opuštale. Prostor između njih bio je veoma taman i to je privlačilo njegov pogled kao magnet. Osetio je kako ga obuzima iznenadna toplina. Primetio je da njegova ispružena ruka drhti kao grana na vetru. Noge mu postadoše klimave, a oko penisa osećao je nešto čudno, kao da je postajao teži i duži dok je posmatrao prizor ispred sebe. Spustio je ruku na pantalone i osetio veliku, tvrdu izbočinu koja je razapinjala tkaninu. Osetio je pritisak koji je istovremeno izazivao i bol i prijatnost. Malis je sada bila izvijena i ritmično spuštala bokove gore-dole prema svojim užurbanim prstima. Soka nije bio siguran ali mu se činilo da čuje kako teško diše i ječi, s vremena na vre-me. Njene butine kretale su se sve brže i brže. Sada ih je sasvim raširila i počela da podvlači kolena pod sebe, tako da je jasno video njene prste kako miluju najintimnije udubljenje. Soka nije imao pojma šta to ona radi, jedino je shvatio da bez obzira staje to to ga privlači na jedan nov i uzbuđujući način. Čuo je opet stenjanje, a onda meki uzdah koji mu je potresao čitavo telo. Zbog erekcije bio se malo pognuo unapred i borio se s mišlju da raskopča pantalone i tako olakša pritisak koji je postajao sve jači. Najzad je držao svoj narasli penis, uživajući u njegovoj svilenoj koži i vrućoj vlažnosti. Malis je tako široko raširila noge da je on tačno mogao da vidi njene vlažne stidne dlačice. Prsti jedne ruke raširili su svilenkasto, ružičasto meso između dlačica luđački ga milujući. Prsti druge ruke gubili su se u dubini za koju Soka nije verovao ni da postoji. vNoge ga izdadoše. Tiho je kliznuo na pod, širom otvorenih očiju prikovanih za svoj penis, a ušiju uperenih prema zvucima koji su dolazili kroz otvorena vrata sobe. Šake mu se ispuniše 67 vrelom, lepljivom smesom. Osećao se kao da mu je utrobom proletela peščana bura. Pregrejana noć živela je oko njega svojim sopstvenim ritmom koji je, za čudo, bio sinhronizovan s luđačkim lupanjem srca. Iza prozora na hodniku slatko je pevala noćna ptica. Kada je rano tog popodneva Tvajt izašao iz svoje kancelarije svako na njegovom spratu odahnu s olakšanjem. Nešto mu je stvarno danas ušlo pod kožu i bio je nemoguć. Bilo je više nego jasno da je poludeo zbog Holmgrenovog slučaja. I tačno, govorkanja nisu bila daleko od istine. Jasno je bilo da Tvajt ne može to da zaboravi. Po njegovom mišljenju nešto nije bilo u redu s guvernerovom smrću. Bio je ubeđen da je Monseratova sigurno najpre pozvala Rihtera, a ne 911 kako je tvrdila. To je značilo četrdeset minuta odugovlačenja. Ništa mu nije govorilo da je bilo tako sem njegovog nosa - instinkta građenog godinama. Mogao je lepoda oseti zamku. Pre svega hteo je da sredi Rihtera zbog toga. Želeo je da ga prikuca. Parkirao se na zabranjenom mestu, na Šestoj aveniji, i stavio karticu na kojoj je pisalo "Policijski posao", a zatim brzo ušao u zgradu u kojoj je bila Trejsijeva kancelarija. Trejsi je baš hteo da izađe kad se vrata lifta otvoriše i Tvajt se pojavi na njegovom spratu. - Uhvatio si me u loše vreme, Tvajte - reče. - Već kasnim na jedan sastanak. Šta želiš? - Za početak, potrebno mi je da provedem nekoliko časova sa Monseratovom da bih ponovo čuo njenu priču. - Zar još nisi odustao?

- Zašto bih? Moj posao je otkrivanje istine. - Ja mislim da ti najbolje znaš šta je tvoj posao a čini mi se i da bi trebalo obavestiti tvog kapetana o tome šta radiš. Ovaj 69 grad je pun kriminalaca, Tvajte. Radi nešto s njima umesto što stojiš tu i sudaraš se glavom sa mnom. - Slušaj, ne shvatam u čemu je stvar. Ako je, kako ti kažeš, sve onako kako je Monseratova rekla, šta bi smetalo ako bih ponovo porazgovarao sa njom? - Ja sam upravo razgovarao sa njom - reče Trejsi. - Dobija napad posle svake rečenice. Iskreno rečeno mislim da nećeš od nje dobiti ništa povezano. Da li te to zadovoljava? Tvajt je čvrsto gledao u njega. - Zašto bi me to zadovoljilo? Ja imam samo tvoju reč da je tako. Želim sam da vidim kako je u stvari. - Mojra Monserat je van sebe. Ne može da odgovara. Men- struacija. - U redu. Radi šta znaš. Ali nekoliko reportera iz "Posta" gine od želje da čuje to u šta ja sumnjam i da to odštampa. - To je samoubistvo, Tvajte, i ti to dobro znaš. - Samo ako dokažu da sam ja bio taj. A ko će im reći? Ja? Novinari ne otkrivaju svoje izvore. Biće moja reč protiv tvoje. - Udaraca mi je već dosta - reče Trejsi. - Bićeš izbačen, ve- ruj mi. - Znam - reče tvrdoglavo Tvajt - ali znaš šta? Za to me nije više ni najmanje briga. Želim da isteram istinu na čistac u ovom slučaju, i veruj mi da ću to učiniti. - Bez obzira koga ćeš time povrediti? - Možeš da se kladiš da je tako. Trejsijeva intuicija govorila je da Tvajt blefira. Ono što je znao o ovom čoveku govorilo je da je policajac kome je stalo do karijere ... Šta bi on radio da ga policija stvarno istera? Postao bi plaćeni čuvar za 125 dolara nedeljno i izgubio penziju? Trejsi se često kockao svojom intuicijom, ali sada su bili u pitanju i drugi ljudi o kojima je morao da vodi računa. Bila je jedna šansa prema stotinu da će Tvajt održati svoju pretnju, pa ipak, Trejsi je imao samo jedan izlaz. - U redu - reče on - ako mi daš nekoliko dana, videću šta mogu da učinim. Nisam se šalio kad sam ti govorio o njenom emocionalnom stanju. - Ne želim da čekam, Rihteru. - Ali moraćeš, Tvajte, moraćeš, zar ne? Od mene ćeš samo to dobiti. Uzmi ili ostavi. - Ovo sada više nije bila igra. Tvajt zareza. - Nemoj da čekam predugo - okrenuo se i otišao niz hodnik ka otvorenom liftu. 7П Krenuo je prema Brodveju sa sjajnim bioskopskim ulazima i ogromnim reklamnim panoima. Između Osme i Devete avenije još uvek su stajale stare zgrade iz prošlog veka, oronule i zapuštene. Tvajt pređe ulicu i krete prema jugu. Prođe pored jednog otvorenog ulaza zatrpanog đubretom i pope se prljavim stepeniš-tem u sledeću kuću. Išao je brzo dugim uskim hodnikom. Ose-ćao se neprijatan miris kupusa. S plafona je visila sijalica na žici. Bila je

upaljena. Kucnuo je o poslednja vrata s desne strane. Kroz tanko drvo čuo je glasove. Bacio je pogled na sat. Poranio je. Stigao je pola časa ranije, ali to mu nije smetalo. Sukob s Trejsijem Rihterom razbesneo ga je. Ljupki Leonard bio je prava osoba da na njemu iskali svoj bes. Nije mogao bolje da odabere. Vrata se odškrinuše obezbeđena lancem. Tvajt brzo ugura nogu u otvor. - Otvori, Leni. - Došao si suviše rano, čoveče. Tvajt posegnu rukom ispod sakoa i izvuče drveni štap koji je specijalno bio napravljen za njega. Držao ga je ispred sebe. - Vidiš li ovo, čoveče? - Klatio je štapom kao metronomom. - Ovo kaže da vreme nije važno. - E, e - Leonardov glas se spustio do šapata. - Uhvatio si me bez pantalona. - Pošto Tvajt nije ništa rekao on nastavi. - Imam kuju ovde, shvataš. Upravo je bušim do mozga. Daj da završim ... Tvajt podiže ruku, a zatim je naglo spusti. Jak drveni štap prolete kroz uzan prolaz i iščupa lanac iz drveta i iz zida. Zatim spusti rame i baci se da proširi pukotinu. Vrata popustiše i on se nađe u stanu. - Jebi se! - reče Ljupki Leonard izgubivši ravnotežu. Zapleo se u tepih. Govorio je istinu, bio je nag od pojasa nadole. Tek što je bio počeo da navlači pantalone. Sad je počeo da ih povlači nagore ne bi li sačuvao dostojanstvo. - Diži se s poda, Leni - reče Tvajt. - Ličiš na budalu tamo dole. - Sačekao je da se crnac pribere, obuče pantalone i digne se na noge. A onda je ispružio ruku, zgrabio ga za kožu boje čokolade i privukao bliže sebi. - A sada me slušaj - glas mu je bio mek, ali se u njemu ose-ćala pretnja. - Kad me vidiš, otvaraj vrata. Bez obzira na vreme, shvataš? Zapamti to, Ljupki Leonarde - podigao je opet drvenu palicu - ili ću ti tako preurediti to ljupko lice da će morati 71 da ti izmisle drugi nadimak. - Pustio je podvodača i pucnuo prstima. - Hajde, daj. Ljupki Leonard je zagunđao i prešao preko sobe na drugi kraj gde se sagnuo i posegnuo ispod madraca. - Vrlo originalno - prokomentarisao je Tvajt kad se crnac vratio. Stajao je mirno dok je ovaj brojao novčanice od sto dolara. Kad je stigao do pet, zaustavio se i gurnuo ih u Tvajtovu šaku. - Eto vidiš kako je to lako - reče Tvajt sklanjajući novac. Pri-metio je nesrećan izraz na Leonardovom licu. - Isuse - reče veselo - trebalo bi da skačeš od sreće, Leni. Za ovo malo para imaš garanciju da ni ti niti i jedna tvoja cura nećete doći pod udar vlasti. Tvoja zarada raste i ja uzimam procenat od nje. Zašto brineš? Svi postajemo bogatiji. - Svežanj novčanica kao da je postao vreo na njegovoj butini. Stavio je ruku u džep i stegao novac u šaci. Nekako se nije osećao onako dobro kao nekada. - Razvedri se. U tom trenutku čuo je šuštanje vode u toaletu iza zatvorenih vrata kupatila: jednom, dva puta, tri puta. Pogledao je u Leonarda. - Tvoja cura ima proliv, Leni? Leonardovo lice bilo je orošeno znojem, raširio je oči i kolutao njima. - Kuja se čisti. Ali Tvajtu to nije bilo dovoljno objašnjenje. U tri koraka bio je kod vrata od kupatila.

- Otvori! - viknuo je i odmah se bacio ramenom na vrata. Vrata se širom otvoriše i on vide belu devojku na kolenima s glavom iznad otvorene klozetske školjke. Jednu ruku držala je na automatskom prekidaču za vodu i mlaz je stalno kružio po školjci. On podiže drveni štap i lupi je što je nežnije mogao u glavu, sa strane. Ispustila je mali jecaj i srušila se niz zid u pločicama. Tvajt kao da je zaboravio za čas na nju i bacio se prema klo-zetskoj šolji da bi video sićušni predmet koji je jurio po mlazu vode. Uspeo je da uhvati dva ta predmeta: bile su to dve male plastične kesice. Otresao je vodu sa njih, rascepio je jednu i probao prašak koji se nalazio u njoj. - Govno! - Zakašljao se. Zgrabio je devojku koja je upravo počela da se vraća svesti. Pregledao je unutrašnjost njenih ruku i butina. Tu je pronašao ono što je tražio. Gomilu plavičastih tragova od uboda igle. - Prokleto sranje! Povukao je devojku na noge i poveo je prema izlazu iz kupatila., - Šta to radiš, Tvajte? - molećivo je zavapio Ljupki Leonard. - Ona je moja najbolja kuja. Ne zezam se. - Ovo je ipak za policiju - reče Tvajt besno. Pogled na devojku koju je držao u rukama izazva u njemu mučninu. Jedva da je imala sedamnaest godina. - Radi štogod hoćeš Leonarde, meni to ne smeta. Ali prestani da se baviš ovim govnom - bacio . je otvorenu vrećicu pravo u lice podvodaču. - Za to ćeš morati da platiš. Rekao sam ti još na početku da kupuješ samo ograničenu sigurnost. - Držao je polusvesnu devojku ispred sebe. - Ona je još dete, Leni. Gospode bože, ja kod kuće imam kćerku ovih godina. Koji ti je vrag? Imaš li ti imalo ljudskih osećanja? - Ali ona je sama došla k meni - reče crnac. - Sam znaš da sve to rade. Nemaju nikoga, nemaju kuda da odu. - Žele nešto da zarade. To je put kojim dolaze k meni. Hej, čoveče, nemoj da je vodiš. Kuja mi vredi najmanje hiljadu dolara nedeljno. Tvajt je bio već skoro na vratima. - Imaš prokletu sreću Leni, što i tebe ne vodim - on otvori vrata slobodnom rukom - ali ti me ne interesuješ, suviše si sitna riba. Ti i tebi slični ne gomilate govna u senkrupu u kome ja radim. - Prebacio je devojku preko svog mesnatog ramena. - Mora da si rođen pod srećnom zvezdom. Ja te za sada samo upozoravam. Izneo je devojku iz stana. Bila je laka kao perce. Odveo ju je u policijsku stanicu. Snimili su je i zabeležili u knjigu. Sačekao je dok je došla upravnica zatvora za maloletnice. Ona je bila gotovo još devojčica, jadno sitno preplašeno biće, bez doma, bez porodice, bez ikakvih veza. Nije htela da kaže svoje pravo ime, a Ljupki Leonard je rekao da se zove Nina. Ipak, Tvajt je dao njen opis u proces koji se vodi za izgubljene osobe. Uskoro je dobio izveštaj da niko ne traži takvu osobu. Ali, to nije moralo da bude tačno. Kad je ušla upravnica on ustade. Ispričao joj je sve što je znao ne skidajući pogled s Nine. Devojka je buljila u pod. Njena prljava plava kosa bila je zamršena, lice joj je bilo musavo. Sada je bila sasvim mirna. Odjednom je osetio užasan umor. Ta tužna devojka i nevero-vatna snaga Trejsija Rihtera potpuno su ga slomili. Sukob s tim čovekom značio je kao da se bori s bataljonom. Upravio je svoj "ševrolet" prema tunelu Bruklin-Bateri raz- 72

mišljajući o sukobu s Trejsijem. Bio je i sam iznenađen što nije blefirao u tom susretu. On je već pokrenuo posao. Čudno! Zašto mu je taj slučaj toliko značio? Ljut na samoga sebe bio je potpuno svestan zašto sve ovo radi. Zatvoren u sićušnom svetu malih podvala želeo je da se bar jednom, makar jednom izdigne iznad njega. Želeo je da sa sebe zbaci gomilu govana umesto da upada još dublje u njih. Svakog dana dovodio je u stanicu narkomane koji su nekoga unakazili. Podnosio je beskonačno duge izveštaje da bi video kako se jedan za drugim ti slučajevi gube pred "prosvetljenim" sudijama koji pojma nisu imali šta se događa na ulicama. Da je samo imao moć on bi najradije svakog sudiju posebno vodio dva-tri meseca ulicama i pokazivao mu pravi život. Nije sumnjao da bi se tada u sudnicama drugačije ponašali. Krenuo je na sever duž Blis terase prema Parku Sovina glava. Na ivici parka zastade pitajući se da li da uđe. Bila je sreda, dan za njegovu nedeljnu isplatu. O tome je razmišljao kao o normalnom rasporedu svog života. Međutim, noćas se osećao nekako drugačije. Možda je to bilo zbog Holmgrenovog slučaja i zbog obećanja koje je dao sam sebi a možda je već počeo da se men ja. Skoro se okrenuo da ode kad njegove oči uhvatiše pokret u parku i on razmisli. "Dođavola", reče sam sebi, "dodatna lova mi je uvek korisna". Krenuo je stazom s izvesnim saznanjem da će to biti poslednji put. Osećao se kao da skida staru i prljavu kožu i da je ostavlja na tlu iza sebe. Prošao je pored velikog hrasta i video poznatu Antoniovu siluetu sa širokim šeširom i nabranim rukavima košulje. "Kakav kicoš", pomisli Tvajt zgađen sam nad sobom. Pa ipak, nije mogao da zastane, okrene se i ode. Sada je mogao da vidi i dve devojke: bile su crnokose, govorile španski, imale široke kukove, velike grudi i neku životinjsku senzualnost. - Zdravo, Tvajte - viknu podvodač. - Malo si zakasnio. Imao si posla na drugom mestu, a? - Svakako, Tonio - odgovori Tvajt - ja imam i važnijih stvari koje moram da obavim. Antonio se iskezi. - Slušaj, Tvajte, bolje pripazi malo šta govoriš. Ja te plaćam - pružio mu je svežanj novčanica. Tvajt poče da ih broji. - S ovim što mi daješ ne bi mogao da platiš ni zaštitu neke stare dame. Podvodač raširi ruke i slegnu ramenima. - Šta možemo, Tvajte, posao nam ne cveta. Tvajt ga pogleda. - Ne misliš valjda mene da obmaneš? Ti imaš mozga, Tonio. - Ne govori dalje. Tvajt okrete glavu. Jedna od devojaka, široko raširivši noge u cipelama na visokim štiklama, držala je revolver čvrsto uperen u njegov stomak. Antonio se kezio dok su mu žuti zubi cvo-kotali od uzbuđenja i oduševljenja. - E sada ćemo videti ko je gazda, Tvajte - prišao je bliže poigravajući. - Mislim da sam sada ja na potezu. Suviše dugo si ti mene mučio i maltretirao, znaš li? Dosta mi je toga, brate. Sad budi dobar dečko i daj svu lovu koju imaš. - Ti si sasvim poludeo - reče Tvajt - ako to učiniš zažalićeš. Ostaćeš bez posla. - O, kako grešiš. Šta misliš da tvoji ne bi voleli da čuju o našem poslovnom savezu? Misliš da sam ja budala? Gledam i ja televiziju. Niko ne voli pokvarenog pajkana. Znam

da o ovom našem razgovoru niko neće znati. - Ispružio je ruku i trljajući prste rekao: - Hajde, daj. Pokreni se. Tvajt pruži ruku prema podvodaču i raširi je. Novčanice se rasuše po podu. Antonio to nije očekivao, ali njegova noga u šiljatoj čizmi polete prema Tvajtovim preponama. - Svinjo! - viknu na španskom. Tvajt izgubi vazduh i zatetura se. Svetlaci mu zaigraše pred očima. - Mislio si da ću pasti na kolena zbog toga? - Antonio je po-smatrao Tvajta kako se grči na podu. - Ja nisam od tih, brate. Sada znaš ko je ovde gazda. - Nagnuo se prema njemu i glasom punim pretnje rekao: - Daj mi lovu! - Evo ti! - viknu Tvajt i njegova drvena palica polete kroz vazduh i zakači podvodača ispod rebara. Osetio je strahovit potres kroz šaku i ruku, a zatim čuo krckanje kostiju i slabljenje otpora. Sve u isto vreme. Antonio je zastenjao i srušio se na mestu na kome je stajao s izrazom neverice sleđenim na licu. Dok je još padao Tvajt ga raspali kolenom ispod brade. Antonio se najzad sruši raširenih ruku. Tvajt postade svestan pokreta s desne strane i brzo se sagnu zaštitivši se Antonijevim telom. Podvodač je ječao dok ga je Tvajt okretao. 75 Nigde se više nisu videle one dve devojke. Tvajt šapnu u An-toniovo uvo. - Bolje im reci da se čiste odavde. - Majko božja - drhtao je od bola Antonio. Izvukao je službeni revolver uperivši ga Antoniju u lice. - Slušaj, govnaru, dajem ti priliku da sve to završimo pre nego što neko stvarno bude ozbiljno povređen. - Za mene više nema prilike - reče Antonio pljujući krv. Izgledala je sasvim crna na veštačkom svetlu. Zakašljao se dok mu se"telo grčilo. - Strašno si me povredio, brate. Tvajt je za trenutak oklevao pre nego što mu je odgovorio: - Nije trebalo da budeš tako agresivan, Antonio. Morao sam da ti održim lekciju. - Poslednji koji je to pokušao bio je moj stari - Antonio ispljunu još krvi. -1 mogu ti reći da sam ga dobro udesio zbog toga. Tvajt ne reče ništa. Učinilo mu se da je primetio pokret između stabala javora. - U redu - reče - video sam vas. Moj revolver je spreman. Izađite s rukama u vis i nikome ništa neće biti... - Sagnuo se i ščepao podvodača za košulju. Zemlja eksplodira pored njega. Antonio se tiho zacereka. - Sada si u gadnom sosu, brate. Šonja ne voli svinje. Ona je odlučila da te sredi, čoveče. Tvajt ugleda ružičastu eksploziju kad je revolver opalio. Drugi metak zario se sada u zemlju bliže njemu. - Tonio, ona će tebe poslušati - rekao je sasvim tiho Tvajt. - Reci joj lepo neka polako izađe i mi ćemo zaboraviti čitavu stvar. Podvodač se okrete. Usta i nos bili su mu puni usirene krvi. Držao se za onu stranu gde mu je Tvajtova palica slomila rebra. Oči su mu sinule. - Ah ne, čoveče, ne - njegove usne se iskriviše u osmeh. -Nema načina da pobegneš. Preplašen si, Tvajte. Mogu to da osetim.

Tvajt pusti Antonija i pogleda prikovanog za ono mesto na kome je stajala Šonja poče puzeći da se pomera ulevo. Zaklonjena iza drveta Šonja je polako počela da se pomalja kako bi mogla da puca u njega. U tom istom deliću sekunde on podiže obe ruke u vis i ispali dva hica jedan za drugim. U ušima mu je odjeknula najstrašnija eksplozija. - Šonja! Beži! Beži! - viknuo je Antonio na španskom. - Beži glupa kurvo! Beži! Tvajt ustade. - Sada je prekasno za to, Tonio - krenuo je prema drveću, tražeći drugu devojku. - Svinjo! - vrisnuo je podvodač boreći se da stane na noge. - Majka ti je bila kurva, kurvin sine! Tvajt je stajao iznad njega. Revolver koji je držala devojka podigao je i stavio u džep sakoa. Od druge devojke nije bilo ni traga ni glasa. Ubijena je ležala na zemlji raširenih nogu, kao da očekuje mušteriju. Srce mu je snažno udaralo - kako je sada strašno žalio što se na ivici parka nije okrenuo i otišao kući. Čuo je kako se Antonio približava. - Majko božja! - Srušio se pored mrtve devojke i dodirnuo joj lice. - Mrtva je! - Glava mu klonu. - Ti si je ubio, svinjo! Tvajt odjednom pobesne. Uhvatio je masnu podvodačevu kosu i jako je povukao. - Slušaj me, idiote, upozorio sam te! - U očima mu se zavr-teše suze. - Suviše si glup da bi mogao da shvatiš s kim si hteo da se poigravaš. Grubim pokretom on odbaci čoveka od sebe i ne primećujući mržnju koja je gorela u tim smeđim očima, reče: - Pozovi drugu devojku i nestanite mi s očiju. Ako te još nekada budem video, Tonio, razneću ti glavu, i niko me neće ni upitati zašto sam to učinio. Teško je disao, grudi su ga bolele, okrenuo se i otišao na klimavim nogama. Kad je stigao na ulicu pozvao je 911 iz javne govornice i obavestio ih o događaju u parku. Onda je otišao pravo kući, prešavši travnjak ispred nje i primetivši da bi bilo potrebno da se pokosi. Najzad se smirio, legao i zaspao kraj svoje žene. - Ubij me! Trejsi je stajao nepomično i posmatrao čoveka ispred sebe. Duge bele trake svetlosti dolazile su kroz visoke prozore, dodirujući ih nežno. - Ne bi trebalo ponovo da ti kažem. Bilo je vrlo tiho u prostoriji. Trejsi je mogao da čuje svoje sopstveno disanje, ali nije čuo disanje čoveka koji je stajao licem okrenut njemu. Zakopao je nožne prste u strunjaču na kojoj je stajao bosim nogama. - Ne veruješ da to možeš da učiniš? -Ne. Oči senseija tamno sinuse. 77 - Zašto onda oklevaš? Trejsi ne reče ništa. Higure, sensei, rastvori usne. - Priroda onoga što mi radimo teško da zahteva svesno razmišljanje. Ide se za tim da telo samo odlučuje i dela ... bez razmišljanja. - Higure je posmatrao Trejsija. - Ne govorim ti ništa novo, ništa što nisi već od ranije znao. Trejsijevo telo poče da drhti. Pojedini mišići odgovarali su na napetost situacije. - Svakako - reče sensei - poslušao bi komandu da ju je izre- e kao Ginsoku. - Oči su mu bile pune opreza. U trenutku je video ono što je želeo da sazna, pa načini propisni naklon primoravši Trejsija da učini isto. Time su se završila dva sata provedena u vežbama na strunjači.

- Čaj, mislim da su nas već pozivali. Trejsi pođe za njim u zadnju sobu brišući se snažno peški-rom. Tek kad su obojica seli na tatami i počeli da srkuću gorki zeleni čaj, koji je bio toliko gorak da su se ivice zuba krutile od toga, razgovor je nastavljen. Higure pažljivo spusti svoju sićušnu šoljicu bez drški. - Vi znate da mi moramo da idemo do kraja - Trejsi kratko klimnu glavom što izgleda zadovolji starijeg čoveka. - Možete li reći - upita sasvim polako, zašto ste otišli u rat? - Ja nisam otišao u rat - reče Trejsi brzo. - Ne, svakako, niste. Izvinite. Tišina zavlada oko njih. Nešto iz davnih vremena oseti se kao dah vetra. - Otišao sam da bih pobegao - reče Trejsi posle izvesnog vremena. Higure je klimao glavom napred-nazad. - Ne. Oslušnite udaranje svog srca ... oslušnite svoj puls. Otišli ste zato što ste želeli da odete. Vi... - Ne! - bio je to skoro krik. Izgledalo je da su se zidovi zatresli. - Želeli ste da ubijate. Trejsi ga pogleda široko otvorenih očiju. - Kako možete tako nešto da kažete? - Kako možete to da poričete? To je vaša priroda. Trejsi ustade i okrete se. Kroz mali prozor video se sićušni _ vrt. Jedna veverica visila je na Ijuskavoj kori javora kao da se bori za život. Već u sledećem trenu nestala je-u bezbednosti svog domu. - Možda mislite da je to zlo. - Svakako da je zlo. - Zašto? - upita Higure. Trejsi je jedva progovorio. -Rat... - Bila je to vaša dužnost... - Zar ne shvatete - reče odjednom se okrećući licem prema senseiju, - ja sam u tome uživao. Higure najzad ustade. Učinio je to bez imalo napora. 0, -1 posle sveg tog vremena vi ste još uvek progonjeni. Trejsi ga je oprezno posmatrao. Znao je da je to čovek od koga ne može da se krije istina. Počeo je da se preznojava. - To dođe i prođe - reče najzad. - Pa - reče Higure tiho - nešto uvek dolazi. - Da - oglasi se Trejsi slomljenog šapata - sve je počelo iz početka. Pozvan sam. Higure mu je sada bio sasvim blizu: lice mu je bilo u senci, van linije svetlosti. - Ponovo vas traže. -Tako je. - I šta ćete da učinite? Trejsi zatvori oči za trenutak. Srce mu je udaralo. - Želim da obavim taj posao ... zbog prijatelja. - Osećate da je to vaša dužnost. -Da. - Onda treba to da obavite. - Njegove oči se malo suziše. - Dogodilo se ubistvo - reče Trejsi. Prsti su mu bili stegnuti u pesnice, ruke su mu bile napete. - Mogu da osetim to, mada ne znam kako je obavljeno, ni ko ga je obavio. - Verujte svom predosećanju - reče Higure. - Mi smo obojica svesni vaših moći.

- Biće još ubistava. - Za trenutak je vladala nepomućena tišina. - Čini mi se da govorim o sebi. - Znam da je tako - Higure pruži ruku i uhvati ga nežno za mišicu. - Tvoj život još nije došao do kraja. Učini ono što moraš. Moraš naučiti da ponovo veruješ u sebe kao što si verovao nekada, u džunglama Kambodže. - Spustio je ruku, više ga nije dodirivao. - Veruj u sebe kao što ja verujem u tebe. Sredio je svoju odeću, propisno se naklonio i rekao: - A sad hajde dođi i ubij me. 78 79 Lorin je sedela na niskoj drvenoj klupi. Sunčevi zraci spuštali su se na nju kroz prozor. Ruke su joj drhtale. Nemo ih je posmatrala. Martin Vlaški uputio joj je strog pogled s udaljenosti od nekoliko metara dok je paru novih igrača govorio da vežbaju "entree" iz "pas de deux" - pokret koji je on smislio još pre pedeset godina. Njegove misli bile su sa Lorin. Pitao se šta je to što joj je prouzrokovalo toliko bola i ometalo je u njenom radu. Koliko ju je Martin poznavao, a znao ju je punih pet godina, ona je živela samo za jedno - za balet. Tako je i trebalo da bude. Međutim, od onog pada, ona se mnogo izmenila. On to nije očekivao od Lorin Maršal. Duboko je saosećao sa njom, kao da mu je rođena kćerka. Nije vodio brigu samo o Lorininom jedinstvenom talentu, već i o njoj samoj. Znao je da joj je specijalno naklonjen, mada je njegova kompanija imala nekoliko primabalerina, a on poznat po tome što nije voleo sistem zvezda koji se inače koristio u drugim baletskim ansamblima. Kreirao je mnoge balete za Lorin i nije želeo da je izgubi. Lorin, nesvesna da je maestro posmatra, svim silama se trudila da zadrži suze koje su joj se sakupljale iza namazanih trepavica. Čvrsto je stegla zube i tiho šaputala samoj sebi: "Ne smeš da places. Ne smeš da places". Bilo joj je potrebno mnogo više snage, volje nego što je ve-rovala da ima da ode do Trejsijeve kancelarije i ponovo ga vidi. I da mu kaže ono što je trebalo da mu kaže. Nije znala kako će mu prići, osećala je samo neko unutrašnje drhtanje i mučninu u stomaku koja još ni sada nije popustila. Najzad je ustala i vežbala puna četiri časa. Nije se toga uopš-te sećala kad se vratila kući u svoj mali stan visokih plafona na 76. ulici zapadno od Brodveja. Bacila se na krevet ne skidajući odeću. Dugo nije ni o čemu razmišljala dopuštajući da je uljuljkuje toplina dušeka. Za trenutak se osećala bezbedno i sigurno. Ali, znala je da sada nema bezbedjiosti za nju. Ako ne bude mogla da radi, gotovo je s njom. Šta može drugo da radi u životu nego da igra? Odgovor na ovo jednostavno pitanje bio je isto tako jednostavan i strašan - ništa. Zabila je glavu u jastuk, podmetnuvši ćošak pod obraz. "O bože, šta sada da radim?", pomislila je očajno. Još i sada je mogla, kao nekada, da čuje glas svoga oca koji je dolazio iz dnevne sobe: "Za ime Krista Adel, ti to ne možeš da učiniš". Bilo je već 80 veoma kasno i roditelji su bili ubeđeni da ona uveliko spava. Bilo joj je tada šest godina. Otac je nastavio da govori: "Balet! Pa tu nema nikakve logike. To nije praktično. To nema smisla!" Majka je mirno odgovorila: "Ali to je ono što ona želi da radi". Otac je

pitao: "Ali otkud znaš da ima smisla za to?" Majka je odgovorila bez razmišljanja: "Sigurna sam da je talentovana kao što sam sigurna da tebe volim". Otac se nije predavao: "Ali Adel, zar ne znaš kako su naporne te vežbe. Ona će morati da prestane da bude dete. Moraće da se svega odrekne". Na to je njena majka, Adel Maršal, odgovorila: "Ako želiš da budeš velik; moraš da se žrtvuješ za to. To je činjenica. A ona je discip-linovanija nego što će Bobi ikada biti". Otac je napomenuo: "Bobi ima samo četiri i po godine." "A ponekada se ponaša kao da ima dve", rekla je majka. - "Videćeš, to se neće promeniti. On je nezreo: Lorin ima pravo što ga zadirkuje. On mora da oč-vrsjie". Čula je zatim škripanje vrata, slabo šuštanje majčine suknje dok je preko tepiha prilazila njenom krevetu. Osetila je kako se krevet ugnuo kad je majka sela na ivicu. Pomilovala ju je po licu i rekla: "Ti, ti, ti", kao da je ona bila neka čudna magija za koju se plašila da će nestati. Lorin trepnu kapcima i opet je bila u svom malom stanu. Bio je to studio u zapuštenoj zgradi. Mogla je sebi da dopusti da iznajmi i sunčaniji stan s jednom spavaćom sobom, da je prihvatila novac koji je majka želela da joj da pre pet godina da osnuje svoju trupu. Ali ona to nije želela. Mada bi uvek uzimala novčanicu od deset dolara koju bi joj otac tutnuo kad bi joj dolazili u posetu, nikada nije uzela ni peni od majke. Nije znala zašto je to tako, niti je želela da zna. "Možda", mislila je sada,"- "to ima neke veze s tom čudesnom čarolijom u koju je majka ve-rovala i možda mislim da sam već dovoljno dobila od nje." Kim se najviše oslanjao na osećanja. Tako je vodio i duge sesije saslušanja, tako je odlazio i"u misiju. Samo tako je mogao da donosi mrtvo meso koje su zahtevali od njega. Imao je trenutke veselog raspoloženja i depresija kao da je neki bolesni manijak. To je utoliko bilo čudnije jer je on odavao utisak čo-veka koji jedva može da se naljuti. A možda je to imalo neke veze s ožiljkom. Pogledavši prema Vijetnamcu dok su išli prema guvernero-voj kamenoj kući Trejsi poče da razmišlja o tome. Jednom su Kima izdali. Prešao je granicu Kambodže s određenom name- rom i neprijatelj ga je uhvatio. Znali su sve o njemu. Znali su i koliko je krvi prolio. Nisu imali razloga da ga zadrže u životu - ali ipak ga nisu ubili. Možda je on za njih postao objekat takve sublimirane mržnje da nisu mogli da odluče da se tako brzo rastave od njega, možda su nameravali da ga muče dugo i polako. Za nauk drugima. Bez obzira kakav je razlog bio, nisu ga odmah likvidirali, iako je to inače bio njihov običaj. Vezali su ga i prikucali za zemlju usred njihovog logora a onda počeli da ga seku. Nije to bilo nikakvo sistematsko mučenje, ništa profesionalno, jednostavno, udarac ovde, posekotina tamo u različitim intervalima, kad bi ga se setili ili kad nisu imali ništa drugo da rade. Udarili bi ga u butinu ili u rame, ce-pajući njegovu odeću od crne pamučne tkanine. Tretirali su ga kao životinju, skinuli s njega sav ponos i muževnost. Kad je Trejsi otkrio šta se s njim dogodilo došunjao se do logora, presekao njegove veze i prebacivši ga preko ramena izneo u bezbednu senku džungle. Tada nije bilo rane na Kimovom vratu. Neprestano vičući Kim je primorao Trejsija da stane i da ga spusti na tlo. Zatražio je od Trejsija nož da bi odsekao neke krpe sa svoje ionako raspadnute odeće. Uzevši nož otišao je nekoliko koraka dalje u džunglu. Trejsi je osluškivao da ih neko ne prati. Čekao je.

Kim je za to vreme okrenuo nož prema svom vratu i iskrivivši glavu što je više mogao na desnu stranu odlučio šta će da učini. U ustima je osećao ukus žuči, bila su sasvim suva. On je bio ratnik a oni su ga tukli, prokleti Kambodžanci. Um mu se maglio od mržnje. Niko nije mogao da zna kakva je poniženja on pretrpeo i to prljanje obraza bukvalno ga je dotuklo. Za sada, mora da podnese izveštaj Trejsiju i ostalima. Mora da kaže da su ga mučili, ne smeju ni trenutka da posumnjaju da nije bio tretiran kao ratnik, i da je na kraju trijumfovao kao ratnik. Trejsi mu je bio okrenut leđima zabrinut zbog mnogih opasnosti. Kim je znao da ga on neće videti i da neće znati šta se zbilo. U tom trenu osetio je čudnu mržnju i prema njemu. Najzad, on je bio taj koji je doneo Kima nazad, koji je bio prvi svedok Kimovog poniženja. On je bio taj zbog kojeg je Kim sada činio ovo što je činio i zbog toga on nikada neće moći da mu oprosti. Bez svesne misli, ali kroz želju svog ratničkog uma, njegova desna ruka poletela je u vis i zarila oštricu noža u meko meso grla. Ugrizao se za usnu od bola i prisilio svoju ruku da nastavi 82 da se kreće mada je već bila umrtvljena. Sve je bilo umrtvljeno, ali ruka se ipak kretala niže i niže, iza levog uha do dna vrata: napravio je ranu koja će bez sumnje ostaviti grozan ožiljak koji će se uvek poznavati i zbog kojeg će biti ponosan. Taj ožiljak ko-mentarisaće svi u logoru i pričaće o tome šta je sve morao da prepati. Pričaće o tome kako je prošao najgore muke i kako je zaista veliki ratnik. Stresao se i odbacio krvavi nož. Krv je kapala, slana i topla, i iz njegove donje usne koju je malopre ugrizao. Njegove oči opet se okrenuše Trejsiju. Prvi put u životu bio je preplašen. Ako je Trejsi video? Ako posumnja, kako će Kim živeti s tom sramotom? Odgovor je bio jednostavan: neće moći. Ubiće se ovde, završavajući ono što je počeo. To će mu biti draže nego da još neko deli s njim njegovu strašnu tajnu. Ali, on nije želeo da umre: on nije bio bolestan. Pa ipak, život je za njega mogao da bude samo život pun dostojanstva. Ako ne bi bilo tako to i ne bi bio život, bar ne život ratnika, već samo puka egzistencija kao kod životinja. Podigao je krvavi nož i brisao ga o zeleno lišće da skine svaki trag krvi s njega. - Kime! Krenuo je kad je čuo Trejsijev uspaničeni šapat: krv mu je udarala u glavu. - Moramo da idemo. Čuo sam neke sumnjive zvuke. - Da! - procedi Kim kroz svoje sasušene usne. Ustao je i svet se zavrteo oko njega, senke i svetlost pojavile su se u asimetričnim šarama. S teškim uzdahom pokuša da se uhvati za grane prvog drveta i okrenuvši se pade na zemlju. - Kime! - šaputao je dalje Trejsi. - Nemamo više vremena. Uskoro će nas stići. Stegnuvši zube Kim se malo pomaknu. Skoro je razbio zube o jedan tvrd koren. Uspeo je da se podigne i posrćući krenuo prema Trejsiju. Osetio je njegov stisak, snažan i ohrabrujući i dopustio da ga nosi kroz džunglu koju je on sam tako dobro poznavao. Uskoro će se naći pred zadivljenim pogledima ostalih. Biće heroj. Ono što Kim nije znao bilo je to da je Trejsi osetio krv kad ga je prihvatio i kasnije dok ga je nosio kroz noć. Kimova moćna samodisciplina uskoro je zatvorila i dezinfikovala novu ranu sprecivši tako da dođe do iskrvavljenja: inače ne bi preživeo. a ipak, nije osećao Trejsijeve prste koji su ispitivali njegovo tf.lo i nije znao šta je Trejsi otkrio ni šta je zaključio. Tako je JVimova grozna tajna bila podeljena s drugim čovekom, čove-

83 kom koga je mrzeo i koji će mrzeti njega. Sada, dok su išli stepeništem prema guvernerovoj kamenoj kući, i dok su pokazivali dežurnom policajcu svoje propusnice, koje je potpisao kapetan Majki K. Flaerti, Trejsi pogleda na grozni ožiljak i oseti čuđenje zbog tog neobičnog čoveka. Pitao se kako je samo uspeo da ga dovuče ovamo i da ga ponovo vrati li okrilje Fondacije? Kim je udario u njegovo osetljivo mesto, i kao i uvek koristio osećanja. Holmgren je bio ključ za otvaranje Trejsija. Kim je to znao a znao je to i Trejsi, ali je bio nemoćan i nije mogao da se zaustavi. "Dođavola s Kimom", mislio je Trejsi dok su ulazili u kuću. "Ja ovo činim zbog sebe, ne zbog njega". Ali nikako nije mogao da se otrese osećanja da stupa u crni ambis čiju prirodu nije mogao da odredi čak ni Higure. Kad je izašao iz "Kapitol Hiltona", gde je govorio na sastanku predstavnika radnika, koji se svakodnevno vuku preko Brda i zagorčavaju život svakog senatora, Aterton Gotčalk je tačno znao šta mu je potrebno. Otpustio je kola i šofera, i praćen pažljivo očima i ušima Va-šingtona, uzeo taksi dalje, na severu, da bi ih izbegao. Odjednom je rekao vozaču da stane i brzo izašao iz kola saopštivši da je promenio mišljenje Prešao je ulicu i uzeo je autobus koji ga je poveo prema jugu. Četrdeset minuta kasnije izašao je usred Aleksandrija Old Tauna, na drugoj obali Potomka. Preostali deo puta prešao je pešice, prisećajući se dobrih dana univerzitetskog života kad se još bavio atletikom. Međutim, ono što je danas najsnažnije osećao, bilo je olakšanje. Smrt Džona Holmgrena zbacila je ogroman teret s njegovih pleća. Holmgren je predstavljao savim drugu političku struju. Kako se Gotčalk plašio tog čoveka. Dobro je znao kakva mu borba predstoji s njim i ni najmanje joj se nije radovao. Radije bi podneo opštu operaciju lica. Ali - sada je to sve bilo iza njega. Džona Holmgrena više nije bilo. Bio je mrtav. Prokleti kučkin sin. Nije se videla nikakva svetlost u tami. Skrenuo je puteljkom prema kući s četiri spavaće sobe koja je bila ututkana u drveće i gusto žbunje. Visoka ograda od bambusa štitila je kuću i imanje koje je bilo dobro održavano. Između dva kamena stuba bila je gvozdena kapija. Na stubu s leve strane stajala je mala metalna pločica na kojoj je diskretno pisalo: Kristijan. Izvadio je ključ koji je držao na posebnoj alki u svom auto- 84 matskom "Kasio" neseseru. Nije se osvrnuo dok je otvarao mala vrata na ogradi: najbliži sused bio je nekih tri stotine metara udaljen. Krenuo je stazom od cigala, prošao pored bagrema i magnolija u cvetu. Trem su držala dva stuba. To ga je podsećalo na Duboki jug. Dopadalo mu se. Zato je i odlučio da tu kuću kupi za Katlin. Naravno, to niko nije znao. Nigde nije bilo tragova o tome da je on kupio kuću. On nije smeo da bude umešan u tako nešto. Gotčalk je voleo svoju ženu. Ali voleo je i ono što mu je Katlin pružala. Dugim hodnikom uputio se prema velikoj spavaćoj sobi. Čim je sišao s autobusa pritisnuo je dugme na sićušnom odašiljaču koji je uvek nosio sa sobom. Odašiljač je slao kratke elektronske signale prijemniku koji je ležao na dnu Katlinine torbe. Bez obzira gde je bila i šta je sada radila Katlin će čuti znak i doći.

Svukao se i nag prešao preko sobe do plakara u zidu gde je visila njegova crna trenerka. Okrenuo se i bacio pogled na svoju uredno složenu odeću - tako su ga naučili kad je bio mali. Uputio se prema velikim, zatvorenim vratima. Ušao je u ogromnu prostoriju bez prozora. Na zidovima su bila ogledala. Pod je bio obložen crnom gumom. Sala je bila opremljena "Nautilus" gimnastičkom opremom. Zvučnici su visili iz svakog ugla. Gotčalk prođe odsečnim korakom preko sale. Mirisalo je na snagu i znoj. Ispružio se na mekom podu i počeo da pravi sklekove, stenjući od napora. Mnogo se znojio i bio zadovoljan zbog toga. Čuo je kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Nije morao da se pita ko je to došao. Postojao je jedan deo njegove ličnosti koji je krio od svih, sem od nje. Njegovi glasači to ne smeju da doznaju, to ne treba da znaju ni njegovi politički saveznici, ni njegovi neprijatelj1 . čak ni njegova draga žena. Samo Katlin je mogla da zadovolji neke njegove potrebe, perverzne potrebe koje su ga ispunjavale stidom i uzbuđenjem u isti mah. Smatrao je da je bolesno to što on strastveno želi da ga žena tuče. Ali sada nije o tome hteo da razmišlja. Sada je želeo da zna samo jedno - a to je da ona dolazi. Njegovo telo poče da gori. Nastavio je s vežbama dok su mu mišići igrali ispod kože. li? ° e Pravo u ogledalo kao da njegove oči mogu da vide daleko ispod površine tog jezera, sve do dna. A onda, u jednom renu, on u njegovoj dubini ugleda kako se u susednoj sobi upali svetlost. 85 Katlin! Mogao je da nasluti njeno koščato lice, njeno telo. Nije imala ni gram sala na sebi. Imala je neverovatno duge, vitke noge, vrat kao labud, lice u obliku srca s ogromnim plavim očima, iznad kojih se dizala crna kosa, sjajna, ošišana kratko kao u muškarca. Podsećala je na životinjske krzno. Bila je mršava i zla. Kratko se nasmejao: to je bila tačna definicija Katlin. Nosila je teget haljinu od najfinijeg puplina. Ta boja se dobro slagala uz njenu kožu. Nazirao je obrise nameštaja iza nje. Soba je bila nameštena kao nekada soba njegove majke. Tamo, u Virdžiniji, zemlji konja. Znojio se sve više dok je nastavljao da radi na spravi. Obliz-nuo je usne posmatrajući u ogledalu Katlinina leđa. Nije nijednom pogledala prema njemu: on nije bio tu za nju. Njene ruke se podigoše i poče da skida haljinu. Radila je to vrlo polako. Gotčalk je mogao da se zakune da ju je čuo kako je jednom uzdahnula. Glava joj je sada bila okrenuta iz profila. Jedno rame joj je bilo podignuto a drugo opušteno kao da se nešto zamislila i onda, kao sasvim slučajno, njena haljina od puplina skliznu niz ramena, najpre niz ono opušteno. Katlin je sada ličila na statuu ukrašenu draperijom, ličila je na Afroditu zatečenu pri kupanju. Jasno je video njeno nago rame i to ga je pogodilo do srži. Ni ne pokrenuvši se Katlin spusti haljinu niz drugo rame. Stajala je naga do pojasa dok su joj mišići na leđima igrali. Ruke joj pođoše naniže dok se okretala. Gotčalk je sada disao sve brže. Katlinini prsti povukoše haljinu naniže. Sada je bila savim naga. Imala je samo pojas oko struka kao da krije pupak, kao da je to njena najveća dragocenost. I njena dlaka na Venerinom brežuljku bila je crna i gusta kao i kosa. Bujno joj je rasla između butina i zahvatala je donji deo stomaka kao plameni jezici uokviravajući, a ne sakrivajući, is-tetovirani crtež koji se tu nalazio.

Činilo mu se da stoji vrlo dugo tako nepokretna s rukama na kukovima, jednog kolena malo povijenog, glave oborene na stranu. Kao sasvim mali dečak, kad bi se vraćao kući s jahanja, pun mirisa znoja i mirisa konja, ponekad bi zatekao majku u tom položaju. Verovatno je razgovarala s ocem dok su se pripremali da negde izađu, na neku večeru ili prijem u ekskluzivnim krugovima u kojima su se kretali. A onda, sasvim neočekivano, Katlinine moćne butine počeše 86 da se rastavljaju, sve više i više, tako da se činilo kao da želi da napravi špagu. Za sve to vreme polako se okretala tako d je sada bila licem u lice s njim. Odjednom njen Venerin brežuljak poče da se pokreće napred-nazad kao da pruža najveću dragocenost između butina prema njegovim drhtavim usnama. Svi oni tamni dani u Virdžiniji koje je provodio sa strahovitim bolom u preponama, a da nije znao zbog čega, sve one besane noći koje je provodio razmišljajući o nogama u čarapama i dlačicama koje se vide između butina, eksplodiraše u njegovom mozgu, oslobađajući ga: sve one stege iz mladićkog doba počeše da popuštaju. To više nije bila Katlin pred njim već pre-lepa žena iz Virdžinije - njegova majka. Ponovo se rađao u tom njenom primitivnom plesu. Ništa drugo nije postojalo nego njene dojke, njene nadražene bradavice, koje je sama milovala dugim prstima bezdušno ih povlačeći. Postojao je samo njen trbuh, njene malo rastvorene usne vlažne od pljuvačke, njen mali ružičasti jezik, njene plave oči i strasni usklici koji su joj se otkidali iz grla. Za njega ništa nije postojalo na svetu sem te slike koja mu je plamtela ispod loba-nje nadražujući do pola njegov nabrekli penis. Borio se sve snažnije sa spravom, osećajući kako mu grudi gore, sve dok mišići duž butina nisu počeli da ga bole i dok nije osetio kako mu se mišići između lopatica grče. Ali sve je to bilo izvanredno. Morao je da plati za zadovoljstvo koje je tek trebalo da dođe za ono neverovatno drhtanje koje će ga uskoro potresli.. . Što ga više boli, što više plaća... veće će biti zadovoljstvo na kraju. Iz zvučnika koji su visili sa plafona čuo je njene krike i šaputanja pune strasti. Pokreti njenih bedara postajali su sve iza-zovniji, krici učestaliji, dok je noktima grebla svoje butine. Više nije mogao da izdrži mada je znao da mora. Znao je da mora da sećaka apsolutni kraj, tek onda će izbaciti seme. Ali Katinin ples postajao je sve strastveniji, njeni krici sve izazov-niji tako da je osećao kako se njegova gvozdena volja topi na veličanstvenoj vatrenoj buri najskrivenijih potreba. S krikom je odvojio ruke od gumenog zagrljaja mašine i str-gnuo donji deo trenerke. Penis mu je bio bolno nabrekao ispod suspenzora. U tom trenutku Katlin kao da je osećala šta se sa njim događa priljubi se raširenih butina uz tanku staklenu pre-§raduspecijalno postavljenu u tu svrhu. Gotčalk je imao jedva vremena da oslobodi svoj nebrekli ud z tesnog zatvora i da očima upije neverovatan prizor iza pre- 87 grade. Nije smeo ni da se dotakne uzdrhtalim prstima a već je počeo da izbacuje spermu u bogatim mlazevima trudeći se da je usmeri prema nabreklom ružičastom mesu između Katlini-nih butina. Zaječao je dugo i glasno, skliznuo na kolena sa mašine i zadržao se tako pred njom koja se još uvek klatila u ritmu strasti i pomame. Znoj mu se obilato slivao s grudi.

- Uvek sam želeo da ovo čitam, znaš li? - reče Kim izvlačeći iz police knjigu "Mornar koji je ostao bez mora". Bila je to jedna od mnogih knjiga na policama Džona Holmgrena. - Mnogi kažu da je Jukio Mišima pravi literarni genije. - Pogledao je u Trej-sija. - A šta ti kažeš? - Kime - reče Trejsi dok je pogledom lutao po radnoj sobi pokojnog guvernera - nemam ni vremena ni strpljenja da sada s tobom diskutujem o teorijskim pitanjima lepe književnosti. Nemam volje da odgovaram na retorička pitanja. - Ma ne - reče Kim kao da je šokiran Trejsijevim recima -pitanja uopšte nisu retorička. Nikada nisam čitao ovu knjigu. - Otvorio je korice i nasumce otvorio stranicu. - Pojma nemam o čemu se tu radi. A ti? - Trejsi je bio zagledan u sofu na kojoj je njegov prijatelj umro - ili na kojoj je bio ubijen. Kredom i flasterom bio je obe-ležen položaj u kome je Džon verovatno umro. Iza sofe je bio stočić za kafu, od tvrdog drveta. Na njemu je bio srebrni poslu-žavnik sa srebrnim ibrikom za kafu, šoljicama i tacnama od ki- , neskog porculana i malim srebrnim kašičicama. Uz njih je stajala i poznata četvrtasta flaša s rakijom od kajsija. Rakije je bilo do polovine flaše a na dnu, u smeđkastom talogu stajao je malen i smežuran plod kajsije, les nekadašnje divne voćke. To po-ređenje natera Trejsija da se seti lesa svog prijatelja koji je tu nedavno ležao. Iz misli ga trže šuštanje papira. Kim je listao knjigu. - Zaista - reče Kim ozbiljnim glasom - taj Mišima je zaista tajanstvena osoba. - On je čovek sličan tebi, Kime - reče Trejsi. - Čovek koji poštuje tradiciju, ali koji je krenuo pogrešnim putem. Čovek koji je pogazio svoje zavete i koga su uništili nepredvidljivi putevi sopstvene sudbine. Kim ga brzo pogleda i zalupi knjigu. - Šta to dođavola treba da znači? - upita brzo i ne opazivši da od uzbuđenja govori francuski. Trejsi je to rekao bez razmišljanja, bez namere da ga uvredi, 88 a sada je shvatio da je Kim pogođen. To nije bio dobar znak. Ko zna kuda će ga to odvesti. Išao je prema nečem tamnom i nepoznatom. - Baš ništa - reče Trejsi i sam govoreći francuski. - Rekao sam ti samo ono što si želeo da znaš. Kim vrati knjigu na policu s koje ju je uzeo. - Misliš li zaista da sam raskinuo svoje zavete? - Opet je govorio engleski. - Znam ono što znam. Kim se odvoji od polica s knjigama. - Kad bi samo znao kako te mrzim - glas mu je bio tih i pun opasnosti. Taj ton je naterao Trejsija da najzad podigne oči i pogleda Kima. Zagledao mu se pravo u lice. - Ne mrziš ti mene, Kime, već samog sebe. A zašto, ja zaista ne znam. Crvene lale i ljubičasti jorgovan stajali su u kristalnoj vazi na jednom kraju komode. Devojka Ana svakodnevno je menjala cveće i donosila sveže. Cveće je sada bilo sparušeno, boje su se zamutile i pobledele: iz važne se osećao miris truleži. Trejsi je pažljivo krenuo kroz kuću, ispitujući deo po deo svake prostorije. Potpuno je zaboravio na Kima dok je pažljivo prolazio kroz druge prostorije, ispitujući jednu za drugom četiri spavaće sobe, dva kupatila, kuhinju, devojačku sobu, dnevnu sobu,

podrum. Ponovo se vratio na tačku s koje je pošao a da nije znao mnogo više nego kad je s nje krenuo. Zatvorio je oči. Instinkt mu je govorio da će rešenje zagonetne smrti Džona Holmgrena naći tu, u prostoriji u kojoj je umro. Trejsi nije nigde zasekao ni nameštaj ni bilo šta drugo ali je pažljivo ispipao sve jastučiće na foteljama i sofi kao da se boji da je u njima tempirana mina. Pošto je pregledao jastučiće počeo je da pregleda nameštaj pažljivo opipavajući ivice svakog pojedinog komada. Istovremeno je pažljivim okom ispitivao tepih ne bi li na njemu video tragove strugotine, nesumnjiv dokaz da se tu nedavno nešto događalo. Zatim je pregledao pisaći sto. Najpre je izvadio sve fijoke i istresao sve iz njih. Na red su zatim došle police s knjigama, komoda, ormarići sa strane. Neprestano se vrteo u krug oko mes-ta na kome je guverner umro. Jedan čas kasnije opet se našao kraj stolice blizu stočića za kafu i sofe. Kim je sipao u čašicu malo rakije i sad ju je srkutao kao da ni o čemu drugom ne raž- misija nego o dobroj večeri i dobrom snu koji će ga osvežiti. - Još nisi spreman da se predaš i prekineš, je li? - U Kimo-vom glasu se osetilo podsmevanje. - Ko je uopšte pominjao predaju? Kim raširi ruke. - Sve si obišao, sve si pregledao. Šta još može da se uradi? Trejsi je bio besan. On je obavio sav posao dok je Kim mirno sedeo, vodio razgovore o Jukiju Mišimi i pijuckao rakiju. - Toliko ti je stalo do toga da pokažeš svoj istočnjački mir da nemaš vremena ni za šta drugo. - Bio je toliko besan da se nagnuo unapred dok je govorio. - Zagonetni Kim koji govori čudnim jezikom prosipajući aforizme za koje veruje da ih nijedan Kavkazac ne razume. To ti daje neki smisao kontinuiteta, zar ne? To ti daje osećaj da se razlikuješ od zapadnjaka. - Pojma nemaš šta se sa mnom događa - reče Kim - ti nikada nećeš moći da me shvatiš. Ti ne znaš ništa o mom narodu, o njegovoj kulturi, o njegovoj istoriji. - Njegove usne se podigoše i on pokaza zube. - Šta zapadnjak oseća? Vi ste svi autsajderi. Vi ne znate ništa o agoniji koju nosimo sa sobom i koja je kao bolno srce u nama. - Tako je - reče Trejsi - samo nastavi da se pretvaraš da si ti jedini koji se preplašio. - Nešto mu je privuklo pažnju na samoj periferiji vidnog polja. - Jadni Kime, dobro znam tu šemu. Ti si jedini Vijetnamac čija je porodica ubijena u ratu. - Slika je sada postajala jasnija. - Muka mi je od toga ... - Trejsi se sledio dok se njegova glava okretala na desnu stranu. Mozak je imao vremena da sredi i klasifikuje utiske, zvona upozorenja zvonila su na uzbunu. - Šta je bilo? - pitao je Kim zaboravljajući njihov verbalni dvoboj. Trejsi se polako kretao prema flaši s rakijom od kajsija. Mali plod na samom dnu okrenuo se i sada se video deo njegove donje strane. Ono što je tamo ugledao veoma ga je interesovalo. - Idi u kupatilo i donesi mi veliki peškir - naredio je Kimu - a onda mi donesi oštar nož iz kuhinje. - Šta si primetio? - Hajde, uradi to što sam ti rekao! - Trejsi je bio nestrpljiv. Nije ispuštao smežurani plod iz oka. Posmatrao ga je kad je Kim otišao ali kroz staklo flaše, tečnost i talog bilo je nemoguće jasno sagledati ono što ga je privuklo.

S vidnim uzbuđenjem podigao je flašu. Odvrnuo je zatvarač i polako je istresao sadržinu u srebrni ibrik. Kim se u međuvremenu vratio i Trejsi uze meki peškir od njega, obavi ga oko flaše i spusti čitav zamotuljak na pod. Podiže zatim desnu nogu, duboko udahnu, izdahnu sa šištanjem i spusti nogu svom snagom posred zamotuljka. Čuo se prigušeni zvuk ne jači od pucnja suve grančice. Sagnuo se i počeo pažljivo da razvija zamotuljak, uzdržavajući se da ga ne razvije jednim zamahom. Uzeo je zatim nož od Kima i njegovim sjajnim vrhom počeo da sklanja komadiće stakla s ploda. Kim je zainteresovano posmatrao kako Trejsi podiže plod malom kašičicom i stavlja ga na srebrni poslužavnik. Trejsi je posmatrao plod neko vreme: videle su se tamne linije s donje strane. Bilo je jasno da to nije plod naprskao sam od sebe, tako savršenu prskotinu priroda nije bila u stanju da stvori. Pažljivo on vrhom noža uđe u sredinu ploda. Bio je sasvim nisko sagnut nad njim i osećao je aromatični miris. U sobi je mirisalo na rakiju. Strpljivo, Trejsi je pokušao da raširi prskotinu a da pri tom ne uništi plod. Dugo je radio na tome, preznojavao se i grickao donju usnu pokušavajući da se koncentriše. Napipao je nešto tvrdo u unutrašnjosti, nešto metalno i vrlo malo - ne veće od dva centimen-tra. Nije znao kakvog je oblika ta stvarčica i zato je posvetio toliko vremena da to otkrije. Nije hteo da rizikuje i da otkine komadić onoga, usred ploda, bez obzira šta je bilo. Najzad je počeo da izvlači predmet. Jednom mu je ispao i on glasno opsova. Onda je uspeo opet da ga uhvati i s jednim "pop" predmet je ispao iz mekog mesa smežuranog ploda na srebrni poslužavnik. - Svemoćni bože! - uzviknu dok mu se Kim naginjao preko ramena. Trejsi se zvali u fotelju i zagleda se u svetlucavu stvarčicu na poslužavniku. Splet mišića visoko na leđima boleo ga je: odbacio je pomisao na taj bol. Sada nije bilo ništa važnije od onoga što je video ispred sebe. Gutali su i on i Kim. Kim se maši u džep na grudima i izvadi belu maramicu. Trejsi je uze od njega i služeći se kašičicom prebaci metalnu stvarčicu u maramicu. Zavi je i skloni u džep. Pogleda u Kima. . T ?a l si znao da nešto ovako može da bude ovde? Govorio je još uvek sasvim tiho mada je znao da sada više ne mogu da m prisluškuju. - Rekao sam ti sve što smo mi znali - reče Kim. - Nije mnogo, 91 ali ipak moraš da priznaš da ti je pomoglo. Gledali su se jedno vreme bez reci, a zatim Kim reče: - Ti znaš kome to treba da nosiš na analizu. Trejsi je to vrlo dobro znao, ali mada nije hteo da njega mesa u ovo nije imao drugog izbora. - Bolestan je - reče kao da govori sebi. - Nisam znao - reče Kim. - Teško? - Ima najtežu bolest. - Direktoru će biti žao - ustade Kim.

Trejsi odsutno klimnu glavom. Sva pažnja bila mu je usme-rena na mali disk koji je ležao u njegovom džepu. Ali to i nije bio disk već najsavršenija elektronska naprava za prisluškivanje. U onom trenutku kad je Trejsi otkrio mali aparat u mumificiranom plodu na dnu flaše s rakijom Kju je to osetio. Bio je skoro pred vratima kad je čuo znak za uzbunu. Dogodilo se to u onom istom trenu kad je Trejsi vrhom noža dodirnuo mali disk u voćki. " Kju se okrete od ulaznih vrata i pope širokim stepeništem na drugi sprat kuće u Gremersi parku. Dugačkim hodnikom uputio se u svoju sobu. Pored pozlaćenog Bude i uredno složenih astroloških karata i crteža stajala je mala drvena kutija koju je sam napravio. U njoj je bio sakriven kasetofon mada se neupućenom moglo učiniti da je to časovnik jer je baš sada časovnik na poklopcu pokazivao tačno vreme - 21.06. Kju pritisnu skriveno dugme sa strane. Kaseta iskoči na njegov dlan. On tiho izađe iz sobe noseći kasetu prema kabinetu gde ga je čekao drugi muškarac. - Mislio sam da si otišao - reče ovaj bacivši pogled na zlatni časovnik na ruci. - Otkrili su prisluškivač - reče Kju bez oklevanja. Išao je prema magnetofonu koji je stajao na polici pored knjiga. Ubacio je kasetu i pritisnuo dugme. "... mrzim te" - čulo se iz zvučnika. "Ne mrziš ti mene, Kime" - čuo se drugi glas - "ti mrziš sebe. Ne znam zbog čega, ali je tako". Glas umuknu na odsečan gest visokog čoveka. Okrenut prema visokim prozorima on se uhvati za nežne zavese krem boje. - Kim, je li? To znači samo jedno - a to je da je Fondacija umešana. - Okrenuo se prema sobi posmatrajući svojim ledenim, plavim očuma Kjua. - Ali mi znamo da je to nemoguće, zar ne? - Da, ali zašto je Kim tamo? Visoki čovek značajno othuknu. - To ne bi trebalo da nas specijalno interesuje - reče - sada kada je spavač probuđen. Sa njim je bio Trejsi Rihter. Znam da su njih dvojica radili jedno vreme zajedno u Ban Me Tuotu i Kambodži pre nego što je Rihter tako misteriozno nestao. - Hoćete li da sada ostanem ovde? - upita Kju. Visoki čovek odmahnu glavom. - Ne, nikako. Ono što treba da obaviš noćas ne srne nikako da čeka. Ti to bar dobro znaš. Planete diktiraju tvojim delima. Uradi ono što treba da uradiš. Sada kad imamo ovaj snimak opet smo u dobrom položaju. - Osmehnuo se. - Kad ti odeš preduzeću odgovarajuće korake što se tiče ove dvojice. - Mislim da obojica znamo šta će Trejsi sada da uradi sa prisluškivačem. - Mico je svojevremeno obavestio Kjua o jednom čoveku u Njujorku, čak mu je i pokazao neke njegove radove. - Da, svakako - reče visoki čovek - u to ne treba ni časka sumnjati. Jedino pitanje koje se sada postavlja je to da li treba dopustiti Rihteru da ode tako daleko. Vlažan zrak prenosio je zavijanje sirena iz grada. Sakupljena toplina zračila je iz trotoara i zidova zgrada, tako da je, iako se već približavala ponoć, bilo toplo kao posle podne. Kuća u kojoj je stanovao Trejsi bila je ukrašena ornamentima od kovanog gvozda što joj je davalo izgled kao da je iz Nju Orleansa. Fina mreža čudesno prepletenih senki padala mu je na ramena dok je prilazio ulaznim vratima i otključavao ih. Uzeo je svoju poštu i uputio se stepenicama na sprat. Umor njegovog tela nije se odražavao na njegov um. Neprestano je razmišljao o napravi za prisluškivanje koju je našao u Džonovoj radnoj sobi.

Ispod njegovih vrata video se uzan trag svetlosti. Znao je da nije zaboravio upaljenu svetlost kad je krenuo na posao prošlog jutra. Hodajući na ivicama stopala kretao se hodnikom brzo i tiho. Zastao je pored vrata, stavio ključ u bravu i okrenuo ga. Spustivši brzo ruku na bravu otvorio je vrata. Zadržao je dah. Ništa se nije dogodilo. Svetlost je blještala u stanu, ali nikakva senka se ne pokrenu. Pažljivo je osluškivao ali ništa nije čuo. Ušao je u stan trudeći se da se što pre udalji od vrata. Sve je u njemu bilo onako kako je i ostavio. Samo je na trpezarijs-kom stolu video do pola napunjenu čašu. U njoj je bilo belo vino. Pored stola, široko otvorenih očiju stajala je Lorin. - Gospode bože! - uzdahnuo je, šutnuo vrata i zalupio ih. -Nemoj mi reći da si potplatila vratara. 94 Pokušala je da se osmehne. - Rekla sam mu ko sam. Mislim da je doživeo šok zbog toga. - U to ne sumnjam. - Šta to treba da znači? - pitala je spremna na svađu. - Balaban je pokvaren stari čovek: on misli da su sve balerine device. Voli da razmišlja o tome. Lorin se nasmejala iako je bil anervozna. - Srećom te ne zna istinu. Kad bi znao ne bi mi dopustio da uđem. Trejsi je želeo da joj kaže: "Kako si se samo usudila ..." - ali pošto je bio suviše umoran samo je okrenuo glavu. - Nisi ljut na mene? - upita Lorin fiksirajući ga pogledom. Napravila je korak prema njemu ali se on nije okrenuo. - Nedostajao si mi. - Bio je to šapat koji je trebalo da ga nađe preko reke vremena koja ih je razdvajala. - Nedostaješ mi više nego što recima može da se izrazi. Užasno je želeo da kaže: "Zašto si me ostavila? Zašto si me povredila". Reci koje je izgovorio bile su sasvim drugačije. - Kako mogu sada da ti verujem - pitao je. Lorin zadrhta kao da je ledeni vetar proleteo između njih. To ga se i plašila, zato su joj ruke drhtale. Ipak, nije htela tako lako da se preda. Pošla je tiho prema njemu, prisiljavajući sebe da ne pobeg-ne. Pomisao da će on sada nju da otera kao što je ona nekada oterala njega, teško ju je pritiskala. Bio je to stari strah, ali sada nekako mnogo jači. Borila se protiv njega. - Šta osećaš - pitala je tiho - kad ti radim ovo? Dodirnula ga je a onda povukla dlanom preko njegovih grudi i mišića ruku. Dobro je znala šta radi a znala je i to da nikada u života nijednog muškarca nije dodirivala na takav način i s takvim željama, sa toliko ljubavi i nežnosti. Trejsi se okrete kad oseti da ga dodiruje. To ga je na neki način podsetilo na susret sa starim budističkim sveštenikom, nekada davno. Bio je stranac u stranoj i neprijateljskoj zemlji i bio je šokiran njegovom nežnošću i snagom. Sada posle toliko godina nalazio je neke sličnosti u Lorininom dodiru sa onim što je nekada doživeo. Mi smo stvarno ratovali zajedno, zar ne? - reče on a Lorin samo klimnu glavom, zadovoljna što je progovorio. - Lagali smo jedno drugo, varali se, bežali jedno od drugog. Svoj bes smo pretvarali u mržnju - još je nije dotakao - a mržnja se pretvarala u bol. 9 R

Instinktivno ona mu je prišla bliže i pritisnula se kukom uz njega. Nosila je tamno zelene svilene pantalone i mekanu mušku košulju. Kosa joj je bila zategnuta i svezana u bogat konjski rep koji je blistao. Imala je samo malo ruža na usnama i malo crvenila na obrazima. Oči je šminkala samo kad je imala predstavu. Dijamantske minđuše sijale su na vrhovima njenih ušiju. - Ovde sam - čuo se njen drhtavi glas kao da je opet na ivici suza. - Vratila sam se. - Lice joj nije bilo u senci, sijalo je, kao da je stvorena da bude stalno pod reflektorima. - Osećam se kao da sam se vratila kući. Na ivici panike pitala se šta će da uradi ako je on jednostavno istera. Naravno, tešila je samu sebe, preživeće. Ali čemu dalji život? Posmatrala je netremice njegove oči tražeći odgovor u njima, ali videla je samo odbojnost. Pokrenula se i barijera između njih je nestala. Njegove ruke poleteše prema njoj i zadržaše je na udaljenosti. - Šta to znači? - pitala je bez daha kao da su je pluća izdala. - Moraš mi dati malo vremena da se priviknem na novu si-taciju - reče on - sve je to došlo tako iznenada, tako neočekivano. Ne znam da li sam spreman da to sve odjednom prihvatim. Suviše dugo si me mučila. - Hoćeš li da odem? - rekla je to pre nego što je stigla da promisli o tim recima. Skoro je viknula na sebe od besa. On nije odgovorio na to pitanje. Prešla je preko sobe do stereo uređaja i nasumce izvukla jednu ploču. Pustila je muziku. Vratila se prema njemu i bez ikakve izveštačenosti uhvatila ga za ruku. Nije bilo ničeg zavodničkog u tom gestu. Pazila je na to. Povukla ga je nežno da ustane. "Toliko toga treba da naučimo" ... - pevao je Nil Jang kao da stoji uz njih u dnevnoj sobi. "Nemamo vremena za bacanje, srce gori, vreme je za zagrljaj ... " Osmehnula mu se da bi smanjila svoj strah. Nagnula je glavu na rame i izgovorivši jedno jedva čujno: "Dođi..." pošla prema njemu. Počeli su da igraju kao nekada, pre nego što su vređali jedno drugo i pre nego što su jedno drugom pravili scene. Lorin je igrala preko čitavog dana, igrala je i noću. Nije joj smetalo što su ritmovi bili različiti. Svaki ritam joj je odgovarao: padala je u vatru i na zvuke rok-n-rola. "Potraži moju ljubav, potraži moju ljubav ...", pevao je Nil Jang, a Lorin je mislila: "Tako je, mili, potraži je, hajde da počnemo tamo gde smo prekinuli, da prekinemo s neprospavanim noćima i tugom". "Moja ljubav je kraj tebe ..." Trejsi ju je nežno držao u zagrljaju osećajući kako su mu svi mišići napeti. Osećao je naelektrisanost kao pred letnju vremensku nepogodu. Njegove oči su je upijale, to njeno divno lice s visoko uzdignutim jabučicama, njene široko razmaknute oči što joj je davalo pomalo evroazijski izgled, njen dugi vrat, punoću njenih usana. Osećao je da je uspela da razbije cementni oklop koji je sagradio oko svog srca. Jedan bol, jedna nelagodnost, napustili su ga i tek sada je postao svestan praznine u sebi. "Znam da će se stvari promeniti..." Zagrlio ju je i snažno privukao k sebi. "... ali ne znam da Г na dobro ili zlo ..." Ona podiže jednu nogu pa drugu i nađe se u njegovom naruč-i ju. Jednom rukom držao ju je oko uskog struka, a drugom ispod kolena. - Lorin - šaputao je i to je za nju bila najlepša muzika na svetu.

Podigla je malo lice prema svetlosti, usne su joj bile poluotvorene. Nije skidala očiju s njega dok joj se polako približavao. Kad više nije mogla da ga vidi zbog prevelike blizine osetila je njegove meke, požudne usne na vratu. Trejsi je ispod jezika osećao kako joj pulsira bilo ispod nežne kože. Osećao je kako prstima miluje njegov vrat i provlači ih kroz njegovu kosu. Osećao ju je pored sebe kao zagrejanu mašinu, dok su joj drhtaji prolazili niz kičmu. Mirisala je jako i slatko: to ga je podsetilo na sve one intimnosti koje su nekada delili i koje su sada oživele u njegovoj mašti. Sećao se šta je najviše volela i njegove usne skliznuše prema raskopčanoj muškoj košulji ispod njenog vrata. Dodirivao ju je usnama i jezikom, osećajući kako je slana njena koža sve dok mje zabacila glavu unazad i zatvorila oči. "Potraži moju ljubav.. ." - čuo se i dalje zavodljivi glas sa ploče. Na sofi je pokušala da mu otkopča pantalone, ali on je odgur-nu, a kad je otvorila usne da ga upita - zašto? - poljubio ju je s toliko strasti da je izgubila dah. Otkopčao je sva dugmeta na njenoj bluzi i spustio glavu do njenih dojki. Počeo je jezikom 96 97 da joj liže bradavice sve dok nije počela da se izvija u njegovim rukama. Bradavice su joj bile čvrste, osećao je da želi da ih dodiruje. Uzdahnula je i ukazala pravac kojim je trebalo da krene svojim usnama. Podigao je njene butine, odigao ih s jastuka i jednim odlučnim pokretom skinuo joj gaćice. Ljubio ju je najpre nežno, a zatim sve snažnije, sve vatrenije, dok je njegovo uzbuđenje postajalo sve jače. Lorin je uzdisala i ječala pod njim. Osećao je kako joj se mišići zatežu i podrhtavaju. Ostavio ju je svu vlažnu i ustreptalu da bi se opet okomio na njene dojke nežno im ližući bradavice. Viknula je njegovo ime i, bez stida podigla noge što je mogla više. Čuo je svaki njen uzdah, čuo je kako diše. Pritisnuo je snažnije jezik uz njeno svilenkasto meso ... - Ohhh ... ne mogu ... ja ću ... - ječala je Lorin na vrhuncu zadovoljstva. - Mili moj, mili moj! Čvrsto je stegla njegovu glavu butinama i ljuljala se s njim napred, nazad, još nesposobna da zaboravi zadovoljstvo koje je upravo osetila. Uzdahnula je nekoliko puta. :" v V, Zaplakala je. f - Mili moj, mili moj - ponavljala je te dve reci kao neku ma- gičnu formulu ljubeći ga po očima, obrazimmstima. Njeni prsti napipaše koliko je topao i uzbuđen u tesnom zatvoru pantalona. Milovala ga je čvrsto, bez prestanka. Hvatala je u prorez između palca i kažiprsta njegova jaja, nežno ih podižući s donje strane. Zaustavljala bi tada pritisak na samom vrhu, pojačavajući ga dok on ne bi počeo teško da diše. Izvijala je telo oko njega, dok su joj oči široko otvorene sijale od uzbuđenja. Koža joj je bila sjajna. Otvorila je brzo njegove pantalo-ne i povukla ih niz njegove duge noge. Pri tom mu je milovala mišiće kao prava maserka. Otvorila je usne i dahnula iznad njega. Dah joj je bio vlažan i vreo. Gornji deo njegovog penisa još nije bila nijednom dodir-nula. Sav ustreptao čekao je da se to sada dogodi izvijajući se malo da bi dodir što pre osetio. Ali, Lorin je imala druge namere. Njene poluotvorene usne usmeriše se prema njegovim testisima. Počela je da ih ljubi i liže osećajući kako podrhtava. Trejsi zatvori oči i prepusti se ovom nesvakidašnjemu milovanju. "

Srce mu je udaralo u grudima kao ludo. Pomislio je da mu sigurno odskaču koža i mišići na tom mestu. Mišići na butinama bili su mu toliko zategnuti da je sve već počelo da ga boli, međutim, zadovoljstvo nije bilo potpuno. Tada najzad Lorin 98 podiže glavu i uhvati ga u svoja vlažna i topla usta zaječavši od sopstvenog zadovoljstva duboko, iz grla. Reakcija na ovakvo produžavanje zadovoljstva bila je tako snažna ejakulacija da joj se činilo da će i sama svršiti još jednom, uz njega. Činilo se da je tako nešto nemoguće bez fizičkog dodira, ali sada je shvatila da čak i tako nešto može da se dogodi. Dok je osećala kako svršava u njenim ustima i kako mu se testisi grče, postala je svesna poznatog udaranja između svojih butina, koje se polako širilo kroz čitavo telo. Stegla je noge i osetila neopisivo zadovoljstvo. - Oh! - uspela je jedva da krikne, a Trejsi je već eksplodirao u njenim ustima. Lizala ga je i gutala s obožavanjem, osećajući čudan ukus sperme na nepcima i unutrašnjosti obraza. Bilo je beskrajno zadovoljstvo osećati da mu je pružila nešto neopisivo lepo, po-sle_ svih svađa i bolova koje su naneli jedno drugom. Želela je da ponovo vode ljubav. Nikada nije bila tako polu-luda od želje. Nikada se nije osećala tako živom i raskalašnom. Ponašao se kao životinja koja sasvim pripada ovde. Suma je bila njegov dom i on se ovde osećao sasvim bezbedno. Stajao je u srebrnoj senci hrasta i javora nedaleko od reke. Bledi mesec prošao je iznad njega kao da je i on samo još jedno šumsko biće. Bio je savršeno sakriven jer ga je tama noći obavila kao ogrtač. Osećao je kako ga obuzima mir. Mislio je o Lok Kruu, Pra Moha Panditu, dok se spuštao na meko šumsko tlo. Osećao je vlagu kroz tanke pantalone, mekoću suvog lišća i krckanje su-vih grančica i žireva. To je bio njegov dom, sve mu je tu bilo poznato. Počeo je da se moli pevušeći da bi pročistio um, i što je još važnije svoj duh. Prizvao je vinyeanakhan, duhove predaka, da se sakupe oko njega, da mu pruže njihovu beskrajnu snagu. Počeo je da oseća njihovo prisustvo dok je dizao glavu da bi poljubio nebo. - Namo tassa Bhagavato, Arahato, Samma-Sambudhassa! - Namo tassa Bhagavto, Arahato, Samma-Sambudhassa! - Namo tassa Bhagavto, Arahato, Samma-Sambudhassa! Ovom rečenicom obuhvatio je čitav svet. Topla žuta svetlost lila je iz kuće koja se nazirala u tami. Bila su osvetljena samo dva prozora. Iz crne jakne on izvadi dva komada finog papira napravlje- 99 it! nog od ljuske luka. Na svakom komadu bio je nacrtan krug, podeljen na 12 delova. Neka nerazumljiva slova bila su ucrtana u svaki deo. Pažljivo je razvio jedan pa drugi komad i postavio ih jedan uz drugi. Bili su to horoskopi koje je pripremio još pre nekoliko dana. S leve strane nalazio se njegov horoskop. Pokazivao je tok njegovog života, padove i uspone. Kao i ostali slični grafikom ove vrste, ni ovaj horoskop nije predviđao budućnost već je samo naznačavao opšte sklonosti. To nikada nije trebalo smetnuti s uma. To je bila prva lekcija koju je naučio još kao dete, kad je počeo da uči ovu tešku umetnost. To je bilo teško naučiti, pre svega zato što je sve umnogome zavisilo od toga kako se prilazi određenim stvarima i od toga kako se izvesne stvari i pojmovi interpretiraju. Da bi se to shvatilo bile su potrebne godine učenja, a

pored ostalog još i posebna osetljivost i osećanje, neophodni, da bi se ovi tajni znakovi kako valja pročitali. Njegov pogled se prenese na drugu kartu. Od visokog čoveka je saznao gde i kada je rođena Mojra Monserat. Te dve informacije bile su mu sasvim dovoljne. Kad je uporedio obe karte otkrio je gde će se njihovi putevi ukrstiti. To je odredio vrlo tač-no: dan i vreme. Prvi nalet svežeg, severnog vetra dodirnu mu obraze i, pomilova njegovu tamnu kosu majčinski nežno. Retki oblaci vukli su se nebom prekrivajući mesec. Kad su se razdvojili mesec sinu, a zatim ga opet nestade pod pokrivačem oblaka. Mogao je da oseti kako se menja vazdušni pritisak. Znao je da će uskoro početi da pada kiša. Pogledao je prema kući. Kroz dva prozora i dalje je prijatno žmirkala žuta svetlost. Ispred prozora bio je zasađen japanski javor, koji se sada već snažno povijao na vetru napred-nazad. Kao da mu je želeo dobrodošlicu. Priroda kao da je osećala šta će se uskoro dogoditi. Kiša je udarala o zatvorena prozorska okna. Lila je niz staklo kao da neko plače. Vetar je lajao kao pas na uzici, nebo je bilo sasvim tamno. Mojra je ležala na velikom krevetu. Zbacila je pokrivače. Iako se vreme promenilo, još uvek je bilo vruće i neugodno. Nije nikako mogla da zaspi. Najzad je odlučila da ipak popije tabletu za spavanje. Sada je mirno ležala, očekujući da tableta svakog trena počne da deluje. 100 Ali očekivani i željeni mir i smirenje nikako nisu dolazili i znala je da još dugo neće moći da zaspi. Ustala je s kreveta. Noge su joj drhtale od umora i nagomilanih osećanja. Mogla je da čuje kucanje svoga srca. Omamljena, prišla je prozoru, sklonila zavese i zagledala se u polje. Tama. Senke drveća njihale su se na vetru. Zvuči noći i šuš-tanje kiše, koja je već uveliko padala, preplaviše je. Okrenula se i sišla dole. Pomisao na san sada je više nije privlačila. A pogled na udoban krevet, ogroman, razmešten - pod-setio je na Džona. Njene usne se otvoriše i ona šapnu njegovo ime. A onda nešto glasnije ponovi: - Zašto? Zašto si me ostavio? Mrzela ga je sada, više nego što je ikada ikoga mrzela u životu. Snaga te mržnje iznenadila ju je. Njena silina bacila je na kolena. Zatetura se i sede na stepenište. Osećala je tvrdoću dr-veta ispod butina. Podigla je obe ruke u vis i provlačeći ih kroz gustu kosu, teško uzdahnula: - O, Kriste! Naravno da nije mrzela Džona, daleko od toga. Volela ga je svom snagom, kao što se voli prvi put u zrelim godinama: ali sada, kad je predmeta njene ljubavi nestalo, osećala je tu prazninu s ogromnim bolom. Obavila je ruke oko sebe i počela polako da se ljulja napred-nazad. Potpuno se bila predala Džonu, dala mu je svoje srce. Otvorila mu se bila sasvim, a on je na to odgovorio na najokrutniji način: odbacio ju je sa svim njenim željama i nadama i ostavio je samu i ranjivu u ovom okrutnom svetu. - Bože, bože šta će sada biti sa mnom? - tiho je jecala. - U redu, sada je zaista dosta - reče Aterton Gotčalk - dođi ovamo.

- Samo još malo - odgovori njegova žena. Vesto je baratala kontrolama Atari tv-igre. Na ogromnom tv-ekranu koji se nalazio u podnožju kreveta, poslednja četiri đavolska vasionska broda neprijateljske flote bila su razneta u elektronski prah. - Roberta - reče Gotčalk rešen da je sada prekine. Bilo je zaista kasno. Već je uveliko prošla ponoć. Njegove noći, bile su izgleda beskrajne, baš kao i njegovi dani. Posao u kancelariji se gomilao dok je on provodio dane sa Katlin. Znao je da to ne srne da dopusti. - Hajde Roberta, sada je stvarno dosta. Smatrao je da ne provodi dovoljno vremena s Robertom i to 101 mu je zaista bilo krivo i nedostajalo mu. Kad samo ne bi morao da spava. Mogao bi onda i ovde da pojede svoj kolač. Njegova savest se pobuni. Zar je to način razmišljanja budućeg predsed-nika Sjedinjenih Američkih Država? Sam sebi je zabranio da tako razmišlja. On je morao svoje snage da koristi na drugim planovima. Trebalo je toliko toga da uradi. Trebalo je da obez-bedi bolji i bezbedniji život svom narodu. Posmatrao je svoju ženu dok je preko kreveta bauljala prema njemu. Ona je bila sušta suprotnost Katlini. Dok je Katlin bila suva, Roberta je bila puna i sočna. Kosa joj je bila smeđa i bujna, oči crne. - Bilo je krajnje vreme da se predaš, - reče ona dubokim, gr-lenim glasom. - Već je četvrt do dva. Svi pristojni ljudi već su odavno u krevetu - dotaknula ga je - ali"ne spavaju. - Nasme-jala se značajno. Milovala ga je po grudima, a njene usne se spojiše s njegovima. Zadrhtao je. Nekada davno, za vreme monsuna na obalama Jugoistočne Azije, Gotčalk je pomislio da je dobio srčani udar. Znao je da mu je otac umro od jakog srčanog udara, a i deda. On je čuo da se takve"bolesti nasleđuju. Iako je smogao snage da o tome razgovara s doktorom, još uvek je ta styar ostala nerazjašnjena, a negde duboko u njemu ostao je skriveni strah da će mu se dogoditi nešto strašno. Robertin napad ispuni ga strahom i osećanjem slabosti. Bio je to strah koji nije mogao da kontroliše i o kojem nije bio spreman da razgovara čak ni sa svojom ženom. Zagrlio ju je i bacio na leđa. Počeli su da se prevrću kao tinejdžeri. Smejali su se. Robertina ruka posegnu za njim. Zadrža se između njegovih butina. Zajecao je. Osećao je kako joj se prepušta ... U tom zazvoni telefon. Gotčalk besno opsova. Oslobodi se Robertinog zagrljaja i prevalivši se na jednu stranu podiže slušalicu. - Sta je bilo? - Zalaja neljubazno u slušalicu. - Znam da je kasno, ali mislio sam da vreme nije važno. Prepoznao je Eliotov glas: - Ah, to si ti - glas mu je odmah postao mekši. - Sta si želeo da mi kažeš? - "Vampir" je u vazduhu. - Divno! - Sve je išlo onako kako je bilo predviđeno. - Za nedelju ili dve imaću spremne izveštaje, ali neslužbeno mogu da kažem da je "Vampir" fantastičan. - U svakom pogledu? -Da. Gotčalk je spustio slušalicu i razmišljao za čas. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude. Već je mislio na glasače. - Dobre vesti? - upita Roberta. - Najbolje moguće - odgovori on osmehujući se. Pružio je ruke prema njoj.

Mojra, na samoj ivici sna, zamišljala je da pada u neku duboku crnu rupu. Razmišljala je o kraju. Sedeći na drvenom stepeništu s užasom je shvatila kako vreme protiče. Pitala se čemu će joj život bez Džona. Pitala se da li će naći nekog drugog. Smrt je vrebala iz svakog ugla, zadovoljna što uništava ne samo život već i svaku radost i nadu. Više se nije radovala ni što je u ovoj lepoj, udobnoj kući u prirodi. Ni kuća joj se više nije činila prijateljskom i udobom. Bila je otuđena i sama. Noć se sklopila oko nje plašeći je. Želela je da se digne i upali sva svetla u kući da bi oterala tamu iz nje, ali nije nalazila snage u sebi ni da obavi tako jednostavan posao. Kiša je lila niz prozorska okna i udarala kao divlja zver po krovu. Vetar je zavijao oko kuće. S velikim naporom odvukla se u prizemlje. Nigde nije bilo upaljeno svetio. Zastala je jer je čula neke čudne udarce. Naj-pre je pomislila da se otvorilo krilo prozora u kuhinji. Provirila je tamo. Svi prozori su bili čvrsto zatvoreni. STajala je mirno, nepokretna, naga i preplašena. Kosa joj se naježila na temenu. Osluškivala je. Telefon je počeo da zvoni. Okrenula se. Osetila je kako se preznojava. Znoj se skupljao na njenoj gornjoj usni. Lio joj je ispod pazuha. Osećala se nezaštićenom. Ušla je u kuhinju i mašila se za slušalicu. Tada je primetila da su kuhinjska vrata širom otvorena. Ljuljala su se na šarkama i udarala u zid u skladu s naletima vetra. Krenula je prema njima da ih zatvori. Osetila je da je pod vlažan, a kiša bačena naletom vetra skvasi je. Mojra uzdahnu, malo se okrete i u tom času oseti kao je nešto steže oko vrata i preko grudi. Sav vazduh joj izlete iz pluća. Ćula je tiho pevušenje u svom levom uhu i osetila čudan, oštar miris koji nije poznavala. Pokušavala je bezuspešno da krik- 102 103 ne. Ali kao u najstrašnijem košmaru glas nikako nije hteo da izađe iz njenog grla. Nije mogla da viče, da diše, da vrišti. Pokušala je da otvori grlo ali nije mogla. Bilo je blokirao. Počela je da krklja. Učinilo joj se da će da povraća. Nije videla ni lice, ni osobu koja ju je davila. Kao da se njen strah materijalizovao, kao da je njena želja da umre postala stvarnost. Kao da je ta želja oživela i sada namerava da je uništi. A onda, u jednom svetlom trenu, Mojra shvati da ne želi da umre. U tom zagrljaju smrti počela je da se bori za život svom snagom. Otvorila je usta i svom snagom zagrizla u meso koje se nalazilo preko njih. Osetila je kako joj topla krv teče u usta i počela da se guši. Snažna odluka koju je bila donela da se ne preda lako davala joj je natčovečansku snagu. Nije htela tako olako da napusti ružičasta svitanja, posmatranje zalaska sunca, prijateljsku ljubav i razumevanje, osmeh deteta, poslegodnevni izlet - mnoge dane i noći koji su još bili pred njom. Želela je da oseti toplinu svoje dece, želela je da čuje smeh svojih unučica, želela je da ostari, želela je da živi, da živi! Sve te stvari o kojima nije nikada ranije razmišljala sada su neverovatno jasno oživele u njenoj mašti. Zabacila je glavu unazad i zagrizla još dublje sve dok stisak nije malo popustio. Htela je da krikne ali mogla je samo da šišti dok su njena gladna pluća udisala kiseonik. Iako napola ugušena osetila je da se nešto obrušava na nju. Podigla je ruke da zaštiti lice. Ćula je nežan zvužduk kao kad starac doziva golubove u parku.

Mojra kriknu, zanese se, bilo je to kao da ju je udarila čista, elementarna energija. Zglavak na ruci bio joj je smrskan. Ruka joj se tresla od bola. U tom je pogodi drugi udarac. Zanela se pijano i pala na kuhinjski pod. Kiša joj obli lice kroz otvorena vrata ali ona je više nije osećala. Krv se slivala s njenog čela u oči. Trepnula je i pokušala da se digne na jedno koleno. Zvižduk se opet začuo, sasvim tih i nežan, negde iznad njenog levog uha. Onda joj se učini da je udarac eksplodirao u hiljade sjajnih zvezdica. Mojrine raskidane usne otvoriše se i zatvoriše. Mogla je samo da reži kao pas. Udarci su se spuštali na nju u odmerenoj kadenci, smišljeno, najpre na teme, zatim sa strane. Nagnula se unazad dok joj je jedna noga ostala savijena ispod tela. Nije mogla da se pokreće. Buljila je u plafon a on, kao da je oživeo. Puno senki igralo je po njemu i dozivalo je. Jedna od njih se iz- dvoji i nagnu se nad nju kao ogromna planina. Preostalim okom ugleda nešto kao bljeskanje srebra. Kao ispruženi prst božji taj srebrni sjaj se spusti prema njoj. Bila je gluva i više nije mogla da čuje zvižduk. Najzad je bila neosetljiva i na bol. Znala je da odlazi tamo gde su svi oni koje je želela da sretne i da su sve stvari iz ovog života sada već daleko iza nje. Poslednji udarac se spusti i svetlost bi zamenjena tamom, a njena poslednja misao bila je da će ponovo videti Džona i da će sada biti zauvek zajedno. Kju koraknu unazad i zagleda se u ono što je učinio. Razmišljao je o svojoj zemlji, o užasima rata, o svojoj sestri. Morao je da ćuti da ne bi na sebe privukao pažnju crne ptice. Trepnu i odvrati pogled od krvave gomile kostiju i mesa koja je ležala na kuhinjskom podu pred njegovim nogama. Bio je zadovoljan što je obavio svoj zadatak. Ušao je u dnevnu sobu. Video je kamin i na gornjoj ploči ugledao pozlaćeni kip Bude. Bacio se na kolena na kamen pod ispred kamina. - Budham saranam gachami... - počeo je da se moli. - Odlazim da kod Bude potražim utočište ... - Setivši se davnih časova veronauke nastavio je. - Srećni su oni koji ne mrze. Daj nam da živimo srećni, oslobođeni mržnje među onima koji mrze. Srećni su oni koji su čisti. Oni su kao sjajni bogovi koji žive u sreći... Bio je sasvim miran u skladu s večnim pulsiranjem univerzuma. U tom trenutku, zatvorenih očiju da ne gleda krv na svojim zenicama nije čak ni žudio za nebeskom srećom. Znao je da je tačno ono što je naučio još kao dete - da će do prave sreće doći tek ako uspe da prevaziđe sve svoje želje i težnje. 104 Druga knjiga POZIV Juli, sadašnjost OBLAST BAKS NJUJORK VAŠINGTON Mojra! Nisu mu dopustili da je vidi. Verovatno su mislili da neće moći da podnese tu grozotu i da će povratiti doručak po njihovom besprekorno čistom podu. Ali Trejsi je video bezbroj smrti u svom životu. Imao je prilike da vidi tako unakažena tela da bi i policajci, da su to videli, imali doživotne noćne more. Zašto je onda oklevao da priđe, podigne kraj čaršava i pogleda? Lekar značajno pogleda na svoj ručni sat. - Slušajte, moram da budem u sudu za 20 minuta. Lanfild okrete glavu.

- Pa to je u istoj ulici, Henk - reče tiho. - Ne treba ti ni pet minuta do tamo. Pusti mladića, ima pravo da pogleda, a tvoja je dužnost da budeš ovde. Lekar oćuta. Lanfild je pozvao Trejsija i obavestio ga o Moj-rmoj smrti. On je bio šef policije u Solberiju i Trejsi je došao najpre kod njega u kancelariju. - Tako nešto nisam nikada ranije video - rekao je tada Lan-tild. Sačekao je da im Marta obojici sipa kafu. - Otkad sam ovde, nešto tako strašno se nije dogodilo. - Sipao je malo mleka u kam i polako je mešao. - Solberi je mirno mesto. - Stavio je kašičicu na tanjir. Sedeli su jedan naspram drugog. - Poslednji put smo imali ubistvo pre 11 godina, a otada niš-a nastavio je da govori Lanfild. - Svo to vreme bio sam ovde. Njegove plave oči plašljivo su posmatrale Trejsija. Govorio 109 je jer nije znao šta bi drugo radio pošto je Trejsi ćutao. Video je telo, ili ono što je od tela preostalo. Primetio je skamenjeno Trejsijevo lice i pomisli da je najbolje da završe s tim. - Nismo vas odmah pozvali, gospodine Rihteru, jer smo smatrali da je najbolje da najpre napravimo neka istraživanja. Našli smo njen novčanik, ali u njemu nije bilo njenih fotografija. Našli smo i tašnu. Morali smo da pozovemo njenog zubara da bismo ustanovili ko je - njegove oči spustiše se na pod. Nije više mogao da gleda Trejsija u oči. - Zvali ste njenog zubara? - užasnuo se Trejsi. Nagnuo se unapred prema Lanfildu. - Pa to se radi samo kada ... Na Lenfildovom licu ogledao se bol. - Vi ne biste mogli da je identifikujete, gospodine Rihteru. Ni rođena majka ne bi mogla da je identifikuje. Trejsi je bio na samoj ivici sedišta. - Šta joj se dogodilo? Kad ste me pozvali telefonom samo ste mi rekli da je ubijena. - Kad sam vas pozvao smatrao sam da nije vreme da vam kažem šta vas očekuje ... - Ali sada mi recite, želim sve da znam. Lenfild trepnu, mrzeo je samog sebe u tom trenu. - Nisam vam rekao zbog vas, nisam hteo da vas opterećujem. - Video je izraz nestrpljenja na Trejsijevom licu pa je nastavio. - Ali s druge strane imate pravo da znate. Ona je pretučena, gospodine Rihteru. Tako je pretučena da ja tako nešto u životu nikada nisam video. To je neverovatno šta je s njom urađeno. Ona je smrskana, naročito njeno lice. - Lenfild odmahnu glavom. Trejsi je mislio da sve to nije stvarnost. - Da li je moguće? Da li je strašno unakažena? - Doktor kaže da misli da je svaka kost u njenom telu slomljena. I to ne jednom već tri ili četiri puta. Njeno lice je neprepoznatljivo, kao što sam vam već rekao. - Spustio je ruke u krilo. Bila je mirna subota u Solberiju. Turisti su opsedali Nju Houp. Mogao je da čuje kako Marta kuca na pisaćoj mašini u dnu hodnika, u svojoj kancelariji. Ed je razgovarao telefonom .sa Bilom Širlijem. Njegov sin koji ništa nije radio, već samo pio pivo, uvaljivao se u sve dublje nevolje. Bilo je sve kao i obično. Samo ovde, u njegovoj kancelariji počele su da se događaju neprijatne i gadne stvari. - Želeo bih da je vidim - reče odjednom Trejsi, preplašivši 110 Lenfilda takvom odlukom. - Slušajte ...

- Molim vas, sredite to - reče Trejsi ustajući. Lenfild uzdahnu, priđe svom stolu, uze komad papira i pruži ga Trejsiju. - A dok ja to radim, molim vas, napišite mi izjavu gde ste bili one noći kad je ubijena Mojra Monserat. - Nisam bio sam - reče Trejsi. Lenfild klimnu glavom i sa simpatijom stisnu Trejsijevo rame. - To je samo formalnost. I tako su sada posle tog razgovora u kancelariji išli dugačkim belim hodnikom prema mrtvačnici. - Evo zašto nisam želeo da dođete i da to vidite - reče Lenfild i povuče beli čaršav s Mojrinog lica. Trejsi je mislio da zna šta ga očekuje, ali pogrešio je. Ovo je bilo mnogo gore. Pogled na to unakaženo lice sledio ga je. Lenfild je bio u pravu: ta gomila slomljenih kostiju i u kašu pretvorenog mesa jedva da je mogla da se poveže s ljupkim ljudskim bićem koje je nekada bilo Mojra Monserat. Bilo ko da je to uradio uspeo je da je svede na stvar, na nešto što se sreće samo u najgorim noćnim košmarima. Odjednom je čuo svoj sopstveni glas kako mu šuplje zvoni u ušima. - Ne mogu da nađem reci da vam zahvalim što ste me doveli ovamo. Hvala vam, zaista - Trejsi je sada želeo da što pre ode odavde. Bilo mu je svega dosta. - Samo malo. I ja bih želeo da pogledam. Svi su se okrenuli prema vratima gde je stajao krupni detektiv narednik Tvajt. - Šta ćeš ti ovde do đavola?! - razbesne se Trejsi. Tvajt ne obrati pažnju na njega. Uđe u prostoriju i priđe stolu zagledavši se u do pola otkriven les. - Bojim se da sam ja kriv za to - reče Lenfild gledajući čas u jednog čas u drugog. - Ime Mojre Monserat nije mi bilo nepoznato. Čitam ja novine. Prošle noći pošto sam vas pozvao, obavestio sam i komandanta 27. policijske stanice, pretpostavljajući da je to stanica kojoj ona pripada po mestu stanovanja. Oni su mu dali vezu sa detektivom Tvajtom. -Zao mi je što se to dogodilo - reče Trejsi i izađe, fvajt ga sustiže na parkiralištu. - Samo trenutak, momče - Tvajt ispruži ruku i uhvati Trej- 111 šija. Nećeš mi više poteći. - Lice mu je bilo crveno od besa i videlo se da se teško kontroliše. - Moraćeš da mi razjasniš neke mnogo važne stvari, moraćeš da mi daš odgovore na neka važna pitanja. - Pokazao je palcem preko ramena ... - Obojica smo videli šta je ostalo od ljudskog bića. - Oči mu sinuse. - Mleveno meso. A obojica znamo i zašto je to tako. Ti si kriv za to. Mislio si da možeš da me pređeš, mislio si da možeš sam da resiš pitanje guvernerove smrti, mislio si da možeš da sakriješ Mon-seratovu od sveta. Za sve si kriv samo ti i niko drugi. Baš sam hteo da krenem u istragu, kad mi javiše da si ti naredio da se guvernerove telo spali. I tako sam se opet našao na suvom. Nešto se prelomi u Trejsiju. Tvajt koraknu unazad. Kao da ga je udarila čista fizička energija. Buljio je s nevericom u Trej-sija. Otvorio je usta ali reci nisu htele da izlaze iz njih. Kao da ga je neko bacio u bezvazdušni prostor, pluća su mu se jedva pokretala. Još se borio da zadrži ravnotežu. Posrćući krenuo je ponovo prema Trejsiju.

- Šta si želeo da ti kažem? - Od zvuka Trejsijevog glasa Tvajt oseti kako mu se ježi koža. - Hoćeš li da kleknem i priznam sve svoje grehove? Tvajt je dva puta otvorio i zatvorio usta. - Da - najzad je uspeo da kaže nekim čudnim glasom - ako će nas to dovesti do nečega, ili ako će nam to ukazati na pravi put... Baš to treba da uradiš, da sve priznaš. Bio je strašan napor da sve to izgovori: lice mu poblede. Trejsi je znao šta radi, bar donekle, mada je znao da ne bi smeo da koristi kiai kao ventil za oslobođenje svog sakupljenog besa i osećanje krivice. Ali nije mogao da se obuzda. Znao je da je Tvajt u pravu. On je bio kriv za Mojrinu smrt. Osuđivao je sebe što je nije bolje ispitao o osećanju koje je imala u trenutku Džonove smrti. Razum mu je govorio da je tada bila na ivici histerije i da ne bi mogla ništa više da mu kaže. Možda. Njegov bes, koji je iskalio na Tvajtu, bio je u stvari bes na samog sebe. - Zašto si se toliko okomio na taj slučaj, Tvajte? Šta je tebi do đavola značio Džon Holmgren? On je bio samo jedan u čitavom nizu političara, zar ne? - Trejsi priđe korak bliže Tvajtu. - Šta je tebe, do đavola, briga da li je Džon umro vodeći ljubav s Mojrom Monserat, ili je ubijen? - Šta hoćeš da kažeš? - Džon i Mojra su se voleli - nastavio je da govori Trejsi želeći odjednom da sve izbaci iz sebe. - Nije u tome bilo ničeg pr- 112 ljavog ni ružnog. Misliš li da to treba predati javnosti i uništiti dobru sliku koju ljudi imaju o Džonu? Zar treba uništiti sve ono dobro koje je Džon bio spreman da postigne za naciju? - Samo trenutak... - Ni da ti je život u pitanju - odmahnu Trejsi glavom i nastavi da govori. - Da se štampa toga dokopa, to bi za njih bila prava poslastica. Vukli bi njegovo ime po blatu, a reci mi da li je to zaslužio čovek koji je toliko zadužio ovu zemlju, čovek koji je promenio sistem školstva nabolje, koji je zbrinuo stare i bolesne, koji je ljudima iz "slamova" dao bolje stanove i nadu u bolji život? Šta želiš još od tog čoveka? Zar ne možeš sve da zaboraviš i da se smiriš? Tvajtovo lice se iznenada promenilo. - Gospode - reče on - ima u svemu tome nečega mnogo više. Baš me briga koga je guverner tucao. To me stvarno ne zanima, ali me interesuje da li je sve što si ti uradio bilo smišljeno samo zato da bi se sakrio Holmgrenov odnos sa Mojrom Monserat, njegovom pomoćnicom? - Jeste, zašto bih inače sve to radio? Tvajt se nagnu prema Tresiju. - Ali Monseratova je ubijena i to ne slučajno. I nije je ubio slučajni provalnik. Bilo ko da ju je ubio, znao je šta radi i ubio ju je na svirep, skoro bih rekao čudesan način. To mi govori da je ona znala nešto što nije trebalo da zna. - Zagledao se oštro u Trejsija. - Osećam da u celoj toj stvari postoji jedan lukav i vrlo opasan majmun i ako ti znaš nešto o tome bilo bi najbolje da čitavu stvar bljuneš. - Video je Trejsijev pogled i brzo je rekao. - Nema veze ako opet baciš to govno na mene. Opet ću se podići s poda i nastaviću da te salećem. Razmisli o tome, momče, dok ti je još sveže sećanje na onaj užas koji si tamo video. Ona traži da je osvetiš, zar je ne čuješ kako urla? Moramo da nađemo prokletnika koji joj je to uradio. I, to moramo brzo, jer je opasan. Ne znam kako se ti osećaš, ali mogu da ti kažem da sam ja preplašen posle onoga što sam video tamo na nosilima.

Trejsi je sasvim polako počeo da shvata u kakvoj se situaciji nalazi. Toliko je bio zaokupljen time da sačuva dobro ime i dobar glas Džon Holmgrena, da je na vrlo konkretan način pomogao ubici svog prijatelja-da se dokopa Mojre. Tvajt je bio u pravu što se plašio. Mojra je ubijena na neverovatan i veoma okrutan način. lako nešto video je samo u džunglama Jugoistočne Azije. Bilo 0 da je to uradio, taj je bio nešto posebno, ne svakidašnji ubi- 113 ča, ni manijak, već čovek naučen i obučen da ubija. Bar u to je bio siguran. Pogledao je još jednom dobro u Tvajta i odjednom shvatio nešto sasvim određeno: pred njim je stajao čovek kome je mogao da veruje više nego Kimu. - Ne mogu nikako da zaboravim Mojru - reče tiho - stalno mislim na ono što je rekla one noći kad je Džon umro... - Misliš kad je ubijen - popravi ga Tvajt, a Trejsi na to klim-nu glavom. Tvajt se malo protrese, kao da se oslobađa posled-njih ostataka kiaija. - Mojra mi je rekla da je tada nešto osetila, kao nečije prisustvo, nemam bolje reci za to, i to baš u trenutku Džonove smrti. - Da li je ona upotrebila reč prisustvo? - Da. - Trejsi klimnu glavom. - Nije mogla da ti kaže nešto podrobnije? Nisi mogao da je ispitaš, da razgovaraš s njom? - Mogao sam, ali moraš da shvatiš u kakvom je stanju ona bila one noći. Mojra je bila vrlo pametna žena, veoma osetljiva, pronicljiva, naročito kad je Džon bio u pitanju. To što se zatekla uz njega baš u trenutku kad je umirao ... - odmahnuo je glavom - to ju je sasvim dotuklo. Uništilo ju je. Znao sam da ga je veoma volela. I on nju. Tvajt je buljio u njega. Nije ništa govorio. Posle izvesnog vremena Trejsi nastavi. - Znam šta hoćeš da kažeš, ali to je bilo nemoguće. Razgovarao sam s njom nekoliko puta telefonom, posle tog strašnog događaja. Rekla bi nekoliko povezanih rečenica, a zatim bi se slomila. Smatrao sam da u takvom stanju ne može ni najmanje da mi pomogne. Sada mi je užasno žao što je nisam naterao da se svega seti. Tvajt je samo ćutao. Nije imao ni najmanje volje da to ko-mentariše. Samo je još jednom pogledao Trejsija i mirno postavio pitanje: - Izgleda da još nešto treba da mi kažeš, zar ne? Trejsi je duboko uzdahnuo. Bio je skoro sasvim spreman da izda svoj odnos s Kimom. "Do đavola s Komom", pomislio je besno. - Da, imaš pravo. Hoću da ti kažem ovo. Svojevremeno sam radio, u nazovimo to tako, mreži bezbednosti. Naglo sam ih napustio. Dojadio mi je takav život. - Zastao je malo, kao da očekuje da Tvajt nešto kaže, ali ovaj je ćutao. - Nedavno je sa 114 mnom stupio u vezu čovek koga sam nekada poznavao - ime mu je Kim. Rekao mi je da žele da se vratim, bar privremeno. Kad sam ga odbio, napomenuo mi je da moj povratak ima veze sa smrću Džona Holmgrena. Zajedno smo otišli u staru Džonovu kuću i još jednom je detaljno pretražili. - Posegnuo je u džep i izvadio iz njega u maramicu zavijen mali prislušni aparat. Tvajt je posmatrao kako Trejsi pažljivo otvara zamotuljak. Obojica su ćutali, a posle razgledanja sjajna stvarčica opet je nestala u maramici i Trejsijevom džepu. - Gospode - šapnuo je Tvajt - šta se to do đavola ovde uopšte događa?

- I ja bih želeo da to znam. - U redu, slušaj - požurio je Tvajt da kaže - bolje mi daj tu stvarčicu. Odneću je u našu laboratoriju, i za nekoliko ... Ali Trejsi je već odrečno tresao glavom. - To nije pravi put. Razmislimo malo bolje o svemu. Službeno, ti više nisi na ovom slučaju. Žao mi je što se to dogodilo, ali sada niko od nas ne može više da pomogne. Sem toga svaki onaj koji je postavio aparat u kajsiju mudar je, lukav i opasan. Ozbiljno sumnjam da su tvoji momci iz laboratorije nekada ranije videli ovako nešto. A ja mogu ovo da pokažem pravom i jedinom stručnjaku. Parkiralište je bilo okupano suncem i zraci su se odbijali od krovova i kola. Dva muškarca stajala su velo blizu jedan drugom. Antagonizam, koji je bio karakterističan za njihove ranije susrete, kao da je sada nestao. - Od sada, pa nadalje - reče Trejsi - moraćemo da verujemo jedan drugome. Nemamo drugog izbora. - Veoma mi je važno da saznam istinu o ovom slučaju, Rih-teru. Shvati da mi je to veoma važno. Dođe dan kad se posle dvadeset godina probudiš i shvatiš da si sve te godine proveo u govnima. Tada počneš da se čudiš kako si, do đavola, sve uspeo da preživiš, onda ti je jasno da je tome došao kraj i da sa takvim životom moraš da prekineš. Ovih dana sam se posmatrao u ogledalu i sam sebe pitao ko sam ja. Lepo više ne znam. Da lisam ja onaj isti prokletnik koji je naučio da protrese pod-vodače i kockare u ovom gradu, pitam se. - Okrenuo je glavu i zagledao se u Trejsija. - Želim da ti kažem ovo: znam da ti je ova] slučaj lično prirastao za srce i želim da znaš da je tako isto 1 sa mnom. 115 - Činjenica je - reče Aterton Gotčalk - da smo dobili povećanje armijskog budžeta i da je armija brojnija ali to ne treba bilo koga od nas da ubedi u sopstvenu sigurnost. - Okretao je glavu na sve strane da ne bi izgubio pažnju svojih slušalaca -oficira. - Ovo su opasna vremena u kojima živimo i svi moramo da shvatimo da dosadašnje vojne snage s kojima su se zadovoljavali dosadanji šefovi države, ne mogu ni u kom slučaju da osiguraju bezbednost zemlji. Smatram da te snage nisu dovoljne da se sukobe sa sve većim zahtevima. Više nego ikada ranije, mi smo velika sila sa velikim odgovornostima. Ono što sada radimo nije važno samo za našu sadašnjost već i za našu budućnost. Ova nacija zavisi od energije, odnosno njena snaga se zasniva na nafti - stranoj nafti - želeli mi to da priznamo ili ne. A oni kritičari koji ne vide jasno kolika je naša odgovornost u očuvanju stabilnosti u tim regionima koji daju naftu, korisni su nam koliko i nojevi koji zabijaju glavu u pesak na svaki znak opasnosti. Problemi neće nestati samo zato što mi odbijamo da ih vidimo. Gotčalk je prestao da govori, smišljeno, čekajući da ga preplavi talas aplauza. Bilo je to prijatno osećanje, tim pre što je bilo dobro poznato kako je teško pridobiti i ubediti ove ljude. Srknuo je gutljaj ledene vode i nastavio: - Do 1987. godine armija mora da broji najmanje 900.000 ljudi. To je krajnja cifra u koju nisu uključene elitne anti-tero-rističke jedinice koje planiram da osnujem i koje će moći da se ponesu s opasnostima, koje lako mogu da se jave unutar granica Sjedinjenih Američkih Država. Svedoci smo šta se događa u Engleskoj, Italiji, Nemačkoj. Terorizam je dobio internacionalni karakter. Želeo bih da vam kažem da ovoj zemlji preti ozbiljna opasnost s te strane i ubeđen sam da je takozvani hladni rat dobio jednu novu i krajnje zastrašujuću dimenziju. - Nagnuo se malo unapred na podijumu. Postaviću vam sada - kao predstavnicima ove nacije - pitanje:

Ukoliko međunarodni terorizam zapljusne američke obale da li smo spremni da ga dočekamo i da li smo pripremljeni da se ponesemo s tom velikom opasnošću? Voleo bih da mi verujete kad vam kažem da nismo. O tome se malo vodi računa. Dame i gospodo, Amerika je najoset-Ijivija i veoma ranjiva baš na tom mestu. Nezaštićena je od terorizma. Moramo da oformimo i osposobimo antiterorističke snage kao što moramo i da povećamo našu oružanu snagu. Gotčalk je završio svoj govor potpunim trijumfom. Aplauz je dugo odzvanjao velikom dvoranom. Novinari su ga čekali, mo- 116 rao je sada da odgovara na njihova pitanja. Računao je na to i bio spreman da se suoči s njima. I zaista, bez oklevanja, pitanja su počela da pljušte sa svih strana. - Gospodine Gotčalk, ja sam Ros iz NBC-a - ustao je prvi novinar - da li to znači da se vi zalažete za povratak selektivnog sistema regrutovanja? Gotčalk se osmehnuo. - Mislim da bi moglo da se kaže da ja ne bih bio protiv takve politike. - Gospodine Gotčalk - pitao je Adams iz CBS-a - zar ne smatrate da biste takvom akcijom ovu zemlju stavili u stanje ratne pripravnosti? Poslednji put smo imali regrutovanje za vreme rata u Vijetnamu. Ne verujem da ste zamislili takav košmarni scenario. - Svakako da nisam - reče Gotčalk tonom koji je razuvera-vao. Ja sam vrlo daleko od takvih zamisli. Ja se samo zalažem za odbranu i bezbednost ove nacije. Ne želim da bijem bitku drugih naroda. Naš glavni posao sada je da se suprotstavimo internacionalnom terorizmu, pre nego što nam sasvim izmakne ispod kontrole. Dame i gospodo, preti nam invazija. Smišlja se lukavi plan da se minira širom sveta poznata bezbednost SAD. Tako nešto ne smemo da dopustimo. - Klimnuo je glavom os-mehujući se srdačno. - Hvala vam na pažnji. Laku noć. Mada je znao da ničemu ne služi to što sam sebe optužuje Trejsi nije mogao da zbaci sa svojih pleća osećanje krivice. Ali, sada je za sve bilo kasno. Telo Džona Holmgrena više nije postojalo. Više nije moglo iz ispitivanja lesa da se zaključi da li je ubijen. Sve što je ostalo bila je ova vesto smišljena spravica koju je Trejsi kotrljao prstima u Kimovoj maramici. Samo ova spravica, mrvica metala i plastike, povezivala je njega i smrt Džona Holmgrena. Gurnuo je vrata od crnog lakiranog drveta i stakla. Našao se u malom predsoblju popločanom crnim i belim mermernim pločama. Pritisnuo je dugme interfona obeleženo sa 9F i kroz unutrašnja vrata ušao u hodnik. Mari lift koji se stenjući peo naviše dovede ga do željenog sprata. Pokušao je da odagna misli na Mojru. Vrata na kraju hodnika otvoriše se pre nego što je stigao do njih. Jedna prilika pojavi se u senci. Nisu se jasno raspoznavale crte lica, ni oblici, ovek koji je otvorio vrata imao je više od sedamdeset godina 1 as tako Je i izgledao. Kosa, nekada plava, sada je bila seda i 117 još uvek je gusto pokrivala njegovo karakteristično teme. Oči su mu bile tamne kao i Trejsijeve, malo upale kao da je meso između kostiju i ovih vitalnih organa nestalo. Na obrazima se videla fina mrežica isprepletanih krvnih sudova. Još uvek je to bilo lice odlučnog čoveka, ali Trejsi ponovo bi dirnut nezdravom bojom kože i mršavošću. "Pa šta sam drugo i mogao da očekujem? Ali, ipak, ipak ...", razmišljao

je. Nekada je mislio da tog čoveka nikada neće videti u takvom stanju. Trejsi je uvek razmišljao o njemu kao o nepovredivom i moćnom. - Zdravo, tata - reče iznenada i zagrli čoveka. - Radujem se što te vidim. U trenutku kad su se ulazna vrata kuće na ulici Kristofer zatvorila za Trejsijevim leđima, čovek, koji je do tada očigledno dremao u svojim parkiranim kolima, uspravi se u sedištu. Po-smatrao je nekoliko trenutaka ulazna vrata da se uveri da Trejsi neće izaći iz kuće. Onda se protegnu i izađe iz kola. Prešao je ulicu. Na uglu nađe javnu telefonsku govornicu. Uđe u nju i okrete specijalni broj koji nije nigde bio zabeležen. Slušao je kako telefon zvoni negde na drugom kraju i zadovoljno pevušio. -Da? Nije prepoznao glas. - Sa starim je. Veza je odmah prekinuta i čovek se vrati svojim kolima. Već više od jednog časa užasno je želeo da pojede kornet sladoleda. - To što držiš je kao da držiš moje srce - reče Trejsi. Otac ga pogleda. Na jednom oku imao je juvelirsko uveličavajuće staklo i Trejsiju se učini da liči na neko nepoznato morsko biće. Izvesno vreme posmatrao je sina s istim intenzitetom kojim je do tada posmatrao spravicu. - Imaš srce kao nakovanj, to ja dobro znam - reče starac i ponovo se okrenu spravici koju je posmatrao. Dok je tako bio nagnut nad spravicom Trejsi primeti njegove mršave lopatice na leđima koje kao da su pretile da će poderati kožu i odeću, toliko su bile oštre. Fluorescentna svetlost lila je s plafona. - Tragedija je to što se dogodilo guverneru - reče iznenada Trejsi. - Hm - odgovori otac nagnut nad spravicom. Veoma pažljivo je razgledao svaki deo. Odjednom zviznu visoko i snažno. Tog zvuka Trejsi se sećao iz najranijeg detinjstva. Video je napregnute žile na vratu svog oca koje su kao konopci pričvršćivale glavu za mršavi torzo. Trejsi brzo okrete glavu i zagleda se kroz prozor iza kojeg se nazirao visoki kesten. Koliko puta se popeo na to veliko drvo kad je bio mali? Koliko puta je čuo majku kako ga doziva? "Siđi, opasno je Trejsi, vrlo opasno". Ali svet je krio više opasnosti. Međutim, ona se nije plašila za sebe već za njega i htela je da ga zaštiti od svega. Trejsi je mislio da će njegovi roditelji večno živeti i da nikada jedno neće napustiti drugo. "Moj otac, nepo-bedivi", pomislio je Trejsi i tako čvrsto stegao pesnice da su mu prsti pobeleli. - Dobro je što si se meni obratio - reče otac Trejsiju. - Da si ovu stvarčicu dao nekom s ulice čovek ne bi ni shvatio šta drži u rukama. - Luis Rihter podiže pogled. - Ali ja .znam šta držim u rukama. "Ponosan je na to što je otkrio", pomislio je Trejsi. "Uvek je bio ponosan na svoju stručnost". Stariji Rihter podiže mali aparat. - Ova mala sprava može da zabeleži krckanje nameštaja u ovoj sobi - reče on - mislim i u bilo kojoj drugoj prostoriji i može da pošalje signal savršene vernosti od 20 herca do 20.000 Hkz, svom prijemniku koji može da bude na udaljenosti od 50 kilometara. - Počeo je da se znoji krupnim, nezdravim kapima što je zabrinulo Trejsija. - Prokletstvo - reče

Ijutito starac -mogao sam ovo da napravim još pre deset godina. A zašto nisam? - Odmahnuo je rukom. - Mislim da još imam vremena da napravim tako nešto. - Našli smo ovo u flaši s rakijom - reče Trejsi. - Bilo je sakriveno u plodu kajsije, na dnu. - Kurvin sin! - razbesne se Luis Rihter. - Voleo bih da se dočepam onoga ko je to napravio. - To bih i ja želeo - reče Trejsi. - Zelja će ti biti ostvarena - reče ponosno Luis Rihter - ja sam se uvek trudio da sve tvoje želje ispunjavam, zar nije tako? Kad je Kju izašao iz elektronskog lifta na poslednjem spratu zgrade u Golden stritu na donjem Menhetnu, gospođica Kra-lord lično se uputi da ga dočeka. , gracioznim koracima išla je preko mekog, sivog tepi- 118 119 ha. Ruku je držala ispruženu ispred sebe. Kju prihvati ruku i elegantno se nagnuvši nad nju prinese je usnama. - Hvala, mnogo - zamrmlja ona na francuskom. Iza stakala naočara oči su joj sijale. Nosila je dobro krojen kostim od skupe svile. Divno, nenapadno, mirisala je na neki skup parfem. To što je baš ona izašla da ga dočeka, samo je govorilo da se Kju ovde smatra važnom ličnošću. Da nije bilo tako sačekala bi ga bilo koja sekretarica s ovog sprata. Gospođica Kraford, koja je imala nekoliko doktorata, bila je žena s mnogo talenata: jedan od njenih najvećih talenata bila je veština da se nikada ne mesa u poslove koji se nje direktno ne tiču. Jedan od takvih poslova bio je i Kju. Pa ipak kad je rekla: - On vas očekuje. Uđite. Nije mogla a da u sebi ne pomisli: "Šta bih dala da mogu da provedem nekoliko časova nasamo s ovim divnim telom". Kju joj zahvali i uđe u ogromnu kancelariju. Visoki čovek već je bio ustao i očekivao ga iza masivnog stola od crnog oniksa. Iza njegovih leđa video se Vol strit. Držao je u rukama teleks. Nesklad između njegovih izmanikiranih noktiju i žuljevitih članaka odmah je upadao u oči. Njegovi nokti su sijali. Čovek je imao široko razmaknute plave oči, jaku vilicu kakvu imaju ljudi rođeni da zapovedaju, oštar nos tankih nozdrva. Njegovi gusti brkovi slagali su se sa srebrnom bojom kose -koja je u poslednje četiri godine počela da se proređuje. Baš kad je hteo da pruži ruku Kjuu zazuja interfon. - Da, Madlen? - Uspela sam da nađem Harlana Esterhaza, gospodine Ma-komber. Uzmite treće dugme. Makomber pritisnu dugme. - Senatore, kako ste? - glas mu je bio srdačan. - Odlično. - Čujem da ćete sutra biti u gradu. Mislim da bismo tada mogli da se dogovorimo o našim akcijama. - Divim se vašim izvorima. Čak ni moji pomoćnici nisu to znali do pre jednog časa. - Senator se nasmejao. - Sasvim mi odgovara da se sutra nađemo. - Naći ćemo se u 15,15 u Muzeju moderne umetnosti. Znate gde je? - Ne brinite, biću tačan. Makomber prekinu vezu. Osmehnuo se. 120

- Izvanredni su ovi telefoni. Njih niko ne može da prisluškuje niti može da se otkrije s kojeg je broja neko pozvan. Kju je završio čitanje teleksa koji mu je Makomber prethodno dao, ali Makomber nije mogao da odoli a da mu ne prepriča sadržaj. - "Vampir" je izvanredan uspeh. Danas je poleteo dvadeset i sedmi put s Gladnog konja - tako se zvao kompanijin aerodrom u pustom kraju severozapadne Montane. - Motor mu radi kao sat čak i pod najgorim vremenskim uslovima. Zamisli - izašao je ispred stola - 27 rundi za osam dana! Ima sistem kome ne treba rashlađivanje. Lice mu je sijalo dok je govorio. Kju je mogao da oseti njegovo ogromno zadovoljstvo. - Bili smo u pravu! Možemo da snabdemo borbeni avion sa tri puta više odbrambenog i napadačkog arsenala. Kju ga pogleda. I on je bio zadovoljan. - A šta je sa "Litlisom"? Tako su nazivali logički sistem prenošenja koji je bio pravo srce "Vampirove" razarajuće snage. Svaka elektronska veza koja je bila ugrađena u kompjuter - uključujući savršen sistem za noćno letenje i samoodbranu - nije bila pokretana zastare-lim elektronskim pokretačima, već laserskim sistemom. To je značilo da je odluku kompjuter mogao da donese brzinom svet-losti. Zato je "Vampir" bio najsmrtonosniji avion u vazduhu jer je mogao da reaguje, prati i uništi, bilo šta što bi se pojavilo na nebu, uključujući i najsavremenije rakete. - Na Gladnom konju danas je uništeno 19 ciljeva za tri sekunde. Sistem "Litlis" radi odlično. Nijedna lažna raketa nije promašena. Baš sam razgovarao sa pilotom. Kaže da nije video ništa slično za dvadeset godina koliko leti na borbenim avionima. On je van sebe od oduševljenja. Svi zaposleni na aerodromu Gladan konj živeli su na samom licu mesta, tako da nije bilo opasnosti da bezbednost bude narušena. - Uspeli smo - nastavio je da govori visoki čovek - uspeli smo baš onako kako je glavni kompjuter predvideo, u vremenskom terminu i u okvirima predviđenog budžeta. Kju ponovo baci pogled na teleks pre nego što ga spusti na crni sto od oniksa. - Do toga je došlo zahvaljujući Takakurinoj ideji da malo iz-mem NASA-in projekt raketnog motora. Mada je to bio veliki rizik, isplatilo se - reče Kju. - Ali vi ste ga uputili na pravi put, 121 naravno. Znali ste da ne možemo da napravimo ogroman borbeni avion s uobičajenim aluminijumskim motorom. - Ne - složi se Makomber - svakako da ne bismo. To mi je bilo jasno čim smo počeli da primenjujemo sistem "Litlis". Znao sam da bi kompjuterovi svetlosni signali bili bezvredni kod takvog aviona - prokleta mašina zagrejala bi se previše već u prvim minutima borbe. - Protrljao je zadovoljno ruke. - U redu, zadovoljan sam rezultatima. Daćemo informaciju kroz nekoliko dana kad budemo sigurni u ono što smo postigli. - To znači da ćete prihvatiti ponudu Trilateralne komisije. Mokomber klimnu glavom. Komisija, skup najuspešnijih poslovnih ljudi i briljantnih političara iz njujorške oblasti, pozvala ga je da im se pridruži na predstojećem putu u Kinu. - Dobro je za mene da sada stvorim sliku o sebi kao čoveku kome je stalo da se razviju trgovinski odnosi sa vladom Kine. - Osmehnuo se. - Sem toga, to je savršeno pokriće za

misiju koju nameravam da obavim na Istoku. Biću u Šangaju početkom iduće nedelje. To će biti trenutak da se upali fitilj. Kju se osmehnuo. - Ali noćas - nastavi visoki čovek - noćas je vreme za slavlje. - Izlazite sa Džoj? - reče Kju s nadom. - Mislim da ne - reče Makomber uputivši se prema udaljenom uglu sobe. - Žene nisu rado viđene u Klubu, čak ni supruge. Sem toga, ja se osećam nekako razulareno, a Džoj me guši. - Ne smemo da zaboravimo Fajndlena - reče Kju - kao i još nekoliko senatora koje moramo da doteramo u vrstu. Makomber zaćuta. - Kju, problem s tobom je u tome da bez obzira koliko se ti trudiš teško prihvataš pogodnosti koje nam daje savremena nauka. Video si šta je sistem uradio prilikom odabiranja predstavnika. Ne samo da nam je dao njihova imena, lične sklonosti, već je - takođe - posle tri dana istraživanja - bio u mogućnosti da nam da i sve njihove manje i veće grehove. Dobili su ključ za svaku od pomenutih ličnosti. Angka ih sada poseduje, ne samo telo već i dušu. Imamo sedam naših vrhunskih senatora na dlanu. - Ali još nam ostaje Fajndlen i dva druga - reče nepomirljivo Kju. Prolazeći pored njega Makomber mu stegnu rame. - Imaj vere. Prepusti ih sistemu. Biće mi dovoljno da počnem da radim s ovima koje imam. I nemoj da brineš o Fajnd- 122 lenu. Znam kakvu reputaciju ona ima. Slomićemo i to. - Niko me toliko ne brine koliko Trejsi Rihter - reče ozbiljno Kju. - On je pronašao prisluškivač tamo gde niko nije očekivao ni mislio da će ga naći. A vi ste sada dopustili da ga on odnese ocu. - Zaboravi na Luisa Rihtera - reče s puno vere visoki čovek. - On je na putu prema smrti. Iskreno se čudim da je Trejsi otišao kod njega. Stari se povukao još pre pet godina i toliko je bolestan da prosto sumnjam da može dobro i da razmišlja. - Pa ipak, ja ... - U redu - reče visoki čovek - naučio sam da živim povinu-jući se tvojim instinktima i poštujući ih. Drži starog na oku. Ali pazi šta radiš kad je Trejsi u pitanju. Ne bih želeo da on nasluti da ti uopšte postojiš. Nekada je bio izvanredno dobar, mogao je da namiriše neprijatelja na velikoj razdaljini. Nemoj da ga potcenjuješ. Kju klimnu glavom, zadovoljan za trenutak. Makomber je baš hteo da izađe iz kancelarije kad zazuja in-terfon. Vratio se do stola i pritisnuo skriveno dugme. Glas gospođice Kraford čuo se iz daljine, ali vrlo razgovetno, u čitavoj prostoriji. - Oprostite što vas uznemiravam, ali stigao je vaš sin, gospodine Makomber. - Kriste - Delmar Dejvis Makomber baci pogled na svoj zlatni sat. - Momak kasni samo tri časa. - Pogledao je u Kjua. - Želeo bih da ima tvoje osećanje odgovornosti, Kju. U stvari ima mnego tvojih crta za koje žalim što ih on ne poseduje. Kju sagnu glavom. - On je vaš sin. On čini najbolje što može. - Ne shvatam zašto se trudiš da ga odbraniš, naročito kad mi je poznato kako se on odnosi prema tebi i to oduvek.

On smatra da je za sve on kriv. To je sasvim jasno. - Kriv? - Makomber se skoro nasmejao. - Zbog čega bi on osećao krivicu? Kjuov glas je bio sasvim tih dok je govorio: 7 Svakako niste zaboravili da je vaša prva žena umrla rađajući Eliota. To je teško breme za svako dete, a naročito ga teško nosi sm. Postoji specijalna veza između majke i sina. A ova je tako grubo prekinuta na samom početku. . . - Sranje! Nemam živaca da slušam sve te psihološke glupos- Zanimljivo - promrmlja Kju još uvek oborene glave. - Psi- 123 hologija je jedno od vaših glavnih oružja i u poslu i u Angki. Čudno da je odbacujete kad se radi o vašem rođenom sinu. Makomber se nagnu preko stola. - Samo sam hteo da kažem da je momak slabić - govorio je tiho. - To ne mogu nikome da oprostim. Naročito me nervira što je moj rođeni sin takav. - Makomber je stajao vrlo mirno. - Nadam se da shvataš, Kju, da nikome ne bih dopustio toliku slobodu koliku ti imaš. Kju klimnu glavom. - Shvatam - pogled je oborio na tepih. - A znaš li zašto je tako? Zato što verujem u tvoju odanost. Verujem u tvoju ljubav. Odjednom je u prostoriji zavladala mrtva tišina. Makomber zatvori oči i reče: - Spusti se mojim liftom. Nema potrebe da te Eliot vidi. Kju klimnu glavom i bez reci nestade iz sobe. - Gospodine Makomber, da li da pošaljem Eliota? Makomber se trgnu kao da je sanjario. - Da, svakako, Madlen. Pustite ga, a onda vi i ostali možete da odete. Već je užasno kasno. - Da, gospodine. Laku noć. - Madlen ... - već je čuo korake kako se približavaju njegovim vratima. - Gospodine? - Učinili ste veliku stvar povezujući sve one događaje na Gladnom konju. Ne znam šta bih bez vas. - Hvala, gospodine. Svi smo mi veoma ponosni na "Vampira". Makomber prekide vezu. Prešao je preko sobe i prišao baru. Spremio je džin i tonik. Osećao je da mora da se smiri. Eliot ga je uznemiravao. - Pa - začuo je glas svog sina. - Došao sam. Šta si želeo? Makomber se okrete. Nije mogao da sakrije ogorčenje na svom licu. - Šta sam želeo? - imitirao je Eliota. - Kasniš tri sata na zakazani sastanak i to je sve što imaš da mi kažeš. Ne osećaš da treba da objasniš, da se izviniš? - Ne dugujem ti ni objašnjenje ni izvinjenje - reče Eliot nervozno. - Nije tačno, sve mi to duguješ - brzo reče Makomber. - Mi smo još uvek porodica, čak iako si odbio moju ljubaznost da ostaneš u kući. Ti imaš odgovornosti prema meni i prema Angki. 124 - Ja imam svoj život. - A kakav ti je to život? - Makomber obiđe svoj veliki sto i uputi se preko sobe prema njemu. Piće ostade zaboravljeno na sjajnoj ploči bara. Specijalan, zli pogled pojavi se u Makomberovim očima.

- Ti si momak u koga su se kleli profesori pune četiri godine na Kolumbija univerzitetu. Bio si najbolji u svojoj klasi, a kad si završio studije nisi se ni pojavio na završnoj svečanosti. Možeš li da zamisliš kako sam se ja osećao? Šta je trebalo da kažem ljudima koji su pitali gde si? Pojma nisam imao čak ni gde si. Nisi mi čak ni rekao. Proveo si šest meseci ovde, u "Metronik-su" i za to vreme si pokazao više inicijative i snage nego tri četvrtine mog osoblja. Pa ipak, ti si jednostavno otišao. I to zbog čega? Da bi glumio, i to vrlo loše kako sam obavešten. - Ko ti je to rekao? Kju? Tvoj pas na uzici? - Zašto si takav prema meni? - Makomber je sada prišao sasvim blizu sina. - Šta je to s tobom? Imaš talenta, pametan si. Kako to koristiš? Nikako! - urliknuo je skoro ovu poslednju reč, tako da je Eliot koraknuo unazad. - Zašto ti je toliko važno da ja koristim svoj mozak i talenat? - reče Eliot. - Ti smatraš da to treba da radim, ti misliš da je to dobro za mene. - Ti nemaš pojma o vrednosti novca. Ti ne znaš šta znači zarađivati za život - reče gorko Makomber. - Ukratko, ti pojma nemaš šta je to biti muškarac. Gadiš mi se. Suze se zavrteše u Eliotovim očima, ali nije hteo sebi da dopusti da se slomi pred očevim očima. - U redu, ti si to rekao. Ne želim da me voliš - oči su mu bile široko otvorene, neprirodno sjajne. - Ja ne želim da budem kao Kju, a ti voliš samo njega. Ti ga voliš zato što ti se klanja i zato što te sluša. Ti si najobičniji prokletnik. Prokleti prokletnik! Makomber se odjednom uzmuva. - Misliš da ću tu mirno stajati i slušati tebe kako mi sipaš uvrede u lice? Moje vreme je suviše dragoceno da bih ga traćio na to, Eliote. Pozvao sam te jer imam jednu poruku koju treba da predaš. - Daj mi je onda - rekao je preko volje Eliot. Makomber mu pruži neku hartiju. "Zapamti to - dok je Eliot čitao on nastavi da govori. - Kju se brine zbog tvoje uloge u Angki, znaš? - Ali Eliot ne podiže glavu da bi im se pogledi susreli. Makomber sačeka da Eliot završi čitanje i da mu vrati papir. Tek onda nastavi da govori. 125 - Kju te voli, ali smatra da možda nisi dovoljno čvrst za tako naporan i odgovoran posao. Kao i ja on bi više voleo da ti radiš za "Metroniks". Eliot se osmehnu. - Ali onda ne bih mogao da radim ovo, zar ne, oče? To što nisam povezan sa "Metroniksom" dobro je jer možete da me koristite kao kurira. - Gurnuo je ruke u džepove. - Ali vas dvoje ne morate ničega da se bojite. Znam da ako negde zaserem moja jedina budućnost je ovaj posao ovde. A to ne bih nikako želeo. - Izgovorio je ove poslednje reći s velikim naporom, jer je znao koliko će bola one naneti njegovom ocu. Makomber reče: - Ti znaš kakva je procedura. - A ti znaš da ja to znam - reče Eliot stavljajući jasno do znanja svom ocu da je ovo samo ćaskanje koje je trebalo da sakrije prava osećanja. Za trenutak njihove oči su se srele, i nešto, što niko od njih nije mogao da definiše, pojavi se, neizgovoreno, između njih. A tada se Eliot okrete i ta slaba veza se prekinu. - U nedelju idem na groblje - reče Eliot. - Voleo bih da i ti ponekada pođeš sa mnom. - Mislim da ideš suviše često na groblje - reče Makomber. -To nije dobro. - Nije dobro što poštujem majku? Kako možeš to da kažeš?

- Nje nema, Eliote - Makomberov glas je postao leden. Zašto ga je toliko nervirala slabost njegovog sina? - Moraš da se suočiš sa tom činjenicom. Sada je Džoj moja žena. Ti se lepo slažeš s njom. Znam da te voli, mada te vrlo retko viđa. Mi moramo da nastavimo da živimo. - Ti ne voliš moju majku - odjednom grubo reče Eliot. - Nikada je nisi voleo. Jednim korakom Makomber pređe prostoriju. Njegova ruka polete prema Eliotu i on ga ošamari. - Da si mlađi isprao bih ti usta sapunom. - Istina je - nastavio je da viče Eliot povlačeći se dalje od očevog domašaja - znam to! Istina je! - Okrenuo se i pošao prema izlazu. Na pola puta se osvrnuo i video oca kako stoji nasred prostorije, raširenih nogu. Učinilo mu se da će taj ogromni čovek po-leteti na njega i slomiti ga. Verovao je u to svim srcem. Jecajući pobeže odatle. 126 Trejsi je već bio kod kuće kad Lorin uđe. Razgovarao je telefonom sa Kimom, obaveštavajući ga o najnovijim događajima. Završio je razgovor brzo kad je nju ugledao. Njene spektakularno duge noge nosile su je kroz sobu urođenom elegancijom igračice i veštinom koja se stiče samo dugogodišnjim vežbama. - Kakva je bila priredba? - Dobra - osmehnu se ona. Otišla je u kuhinju i sipala čašu vode. - Želiš nešto? -Ne. Pojavila se srkućući sodu, prišla i sela na sofu boje žita kraj prozora na kojoj je i on sedeo. - Volim da igram u "Sanjarki". To je takvo osveženje posle lakih uloga koje mi je Martin davao dok sam negovala povređeni kuk. - Nakrivila je glavu na jednu stranu. - U šta buljiš? - U tebe. Baš je htela nešto da mu kaže, ali pošto je videla njegov pogled, zaustavila je reci u grlu. Trejsijeve ruke polete se prema njoj. Zagrlio ju je. Naslonila se na njega topeći se od topline koja je zračila iz njega. Zatvorila je oči. Kad je osetila njegove usne na svojima spremno mu se predala u dugom poljupcu. Neko vreme vladala je tišina koju je prekidao samo prolazak automobila. - Pre nego što počneš da igraš - "ekla je nežno Lorin - tvoj um počinje da luta. Osećaš uzbuđenje zbog čekanja. Ali kad se jednom nađeš na sceni sve postaje drugačije. Moraš da se dobro koncentrišeš i nemaš vremena ni za šta drugo. Ali pre toga ... - okrenula je glavu tako da je njena duga kosa golicala po vratu. - ... najgora sećanja ti prolaze kroz mozak ... Najgore uspomene. - Kao što na primer? Još više ga je stegla u zagrljaju da bi što više topline dobila od njega. - Odjednom uhvatim samu sebe kako razmišljam o Bobije-vom pogrebu. - Trejsi se stegnu uz sebe. - Ti si doleteo s njim kuci u Dals. Videla sam odlikovanje na njegovom kovčegu ... i američku zastavu. I ja se toga sećam - reče Trejsi. - Ali zašto oživljavaš uspomene na to? To je bilo tako davno. 7 Mnogo razmišljam o Bobiju - šapnu Lorin. - Čak i sada. -_ 4e se potrudila da sakrije suze koje su joj potekle niz obraze.

onekada mi mnogo nedostaje pa bih najradije vrištala. Znaš, 127 on je bio moj mlađi brat. Umro je tako mlad. Nije postao čak ni muškarac. - Imao je skoro 19 godina. - Trejsi je pokušavao da odgurne uspomene. Trudio se da se ne podseća. - On je bio pravi muškarac. - Nije. Ne znaš šta želim da kažem. Mi smo znali jedno drugo samo iz detinjstva jer smo rasli jedno uz drugo. Nikada nismo v . - glas ju je izdao i ona obrisa suze nadlanicom. - Čemu sada podsećanje na sve to? - Trejsi je to rekao što je nežnije mogao. Bio je preplašen. - Sećam se kako si izgledao kad si izašao iz aviona kojim si doneo Bobijev les. - Govorila je kao da ga nije čula. - Lice ti je bilo belo. Nisi mogao da me pogledaš u oči. Nisi smeo ... Krio si pogled od nas, od mene i mojih roditelja ... Trejsi se toga dobro sećao. I Direktor je bio s njim, u istom avionu. Neko vreme je bio na terenu s Trejsijem. Pokušavali su da nađu pukotinu koja se pojavila u logoru Ban Me Tuot. Direktor nije otkrio ništa konkretno, ali se uverio u Trejsijevu sposobnost i učinio sve da Trejsi dobije čin poručnika. To je zaslužio obavivši sedam riskantnih misija. Direktor - koji je inače bio pukovnik po činu u Specijalnim snagama - obavljao je svoj posao potpuno odvojen. Svi ostali su smatrali da on vodi specijalno odeljenje u određene misije, i da dobija naređenja direktnoed Pentagona. To je bila dezinformacija koja je servirana zbog opšteg dobra. Niko nije želeo da se CIA umeša u posao koji je trebalo Direktor tu da obavi. - Sreli smo se posredstvom Bobija - nastavljala je da govori Lorin. - Kako mogu da ne razmišljam o tome? Trejsi je želeo da promene temu ali nije znao šta da uradi ili kaže. Kad god bi sanjao džungle Jugoistočne Azije, sanjao bi i Bobijevu smrt. Bilo je za to razloga, ali on ih nikada nije pome-nuo Lorin. Znao je da joj nikada neće reći istinu. Odgurnuo ju je od sebe. Digao se i prešao preko sobe. Upalio je radio. Okretao je skalu dok nije našao_ dobru muziku. Bio je to početak de Faljinog dela "U vrtovima Španije". Ona ga je po-smatrala dok se kretao. - On je bio dobar momak- reče Trejsi. - Dobro se borio. Zato mi je bilo naročito teško što sam ga izgubio. - On te je veoma cenio - Lorinin glas ga je pratio po prostoriji. - Kad god je našao vremena da nam piše pisao je o tebi. - Suviše brzo je nalazio prijatelje - reče Trejsi pomalo gorko. - Suviše brzo. 128 Lorin podiže glavu. - Šta hoćeš time da kažeš? Okrenuo se prema njoj i pogledao je u oči. - Bio je rat, shvataš? Bez obzira kako su to kod kuće nazivali - mi smo bili u ratu. A rat nije pogodan za stvaranje prijatelja. Suviše čvrsta veza može da bude smrtonosna. - Mislim - rekla je zagledajući svoje uglačane nokte. - Da je tamo bio, srećniji nego kod kuće. Trejsi ju je za trenutak posmatrao i sam zaprepašćen onim što je rekla. A onda se odjednom njena lepa glava podiže i njen pogled se sukobi s njegovim. - Možeš li mi reći zašto si to učinio? Buljio je u nju kao da ga je ubola iglom. - Šta sam učinio?

- Zašto si otišao tamo? Zar si želeo da spaseš svet od neke opasnosti ili je nešto drugo bilo u pitanju? Stajao je i gledao kroz prozor. Zagledan u noć počeo je da govori. - Najbolje se sećam svog prvog odsustva koje sam proveo u Hong Kongu. Jednog dana odvezao sam se u prirodu, severno od grada, na Nove teritorije. Naišao sam na jedan taoistički hram. Taoisti su vrlo zanimljivi. Veoma su privrženi prirodi i ljudskom duhu: oni brinu o starcima i nepokretnima. Vrtovi su bili divni, puni pažljivo negovanog drveća bonsai i skulptura bića iz kineske mitologije koja su trebala da donesu zdravlje i bogatstvo posetiocima. U hramu sam, kroz otvorena vrata, pri-metio neku Kineskinju kako kleči pred oltarom. U desnoj ruci držala je neku drvenu čašu, a u njoj puno drvenih štapića. Bili su dugi i četvrtasto izdeljani. Na svakom su sa strane bila ispisana kineska slova. Bilo je vrlo tiho. Sećam se da sam mogao da čujem kako škripe grane starog, čvornatog drveta. Ptice su pevale. Osećao se sladak miris tamjana. - Trejsi priđe Lorin i sede na drugi kraj sofe. - Žena je molila. S vremena na vreme protresla bi tu drvenu čašu koju je držala u ruci pružajući je ispred sebe. Jedan štapić ispade iz čaše na pod. Ona prekide svoju molitvu, podiže štapić i odnese ga starijoj ženi koja je se-dela sa strane, za nekim stolom. Stara žena pročita štapić, proven nešto u nekoj staroj knjizi i лар!за nešto na četvrtastom Komadiću papira. Žena joj plati i uđe u jednu nišu gde je sedeo neki starac. Već ranije sam čuo da taoisti čitaju budućnost pa m resio da saznam nešto više o sebi. Prošao sam istu proce- 129 duru kao žena pre mene. Stara žena se ne iznenadi kad sam joj pružio štapić, ali starac u niši bio je priča za sebe. Podiže pogled s papirića koji sam mu pružio i zagleda se u mene. "Vojnik. Vodiš rat" - rekao je. Bio sam zaprepašćen kako je to pogodio. Nisam bio u uniformi. Znaš, već sam ti rekao da mi nikada nismo nosili uniforme zbog prirode našeg posla. Lorin se osmehnu. - Ma kako da ne, sve znam, cijanid u zubu i ostalo. Lorin je to smatrala za šalu ali potpuno nesvesno Trejsi je- zikom opipa šupljinu u svom donjen kutnjaku. Pre 15 godina napravljeno mu je to udubljenje, stavljena plomba ispod koje se pažljivo skrivena nalazila kapsula cijanida. Da je bilo potrebno samo bi morao da zagrize pod izvesnim uglom nešto čvršće i kapsula bi prsnula. - Da, to je bio takav posao - reče on da zadovolji i sebe i nju. "Rat mi je stran", rekao mi je tada starac s puno neprijateljstva, ali i tuge. Pitao me da li shvatam prirodu geomantije On ju je nazvao leng__chui. Rekao sam da nisam upoznat sa tim. Oj. mi prirodnesile oko nas stvaraju svet. To su zemlja, ili povežafTgtrffi silama ill protiv njih. Bilo je jasno da on smatra da zapadnjaci o tome pojma nemaju i da ne shvataju značaj tih sila. Kad je to izgovorio malo je zastao, kao da je želeo da vidi da li ću mu se suprotstaviti i da li ću otići. Pošto sam ostao, nastavio je: "Feng chui ima veliki značaj. Za mene ste vi savršeni stranac. Snage koje struje iz vas veoma su snažne. To je čudno za zapadnjaka. Recite mi da li dolazite iz džungle?" Odgovorio sam mu da upravo otuda stižem. "Ne dolazite iz kineskih džungli, ali iz blizine", zaključio je. Rekao sam mu da je tako. "Vi ste tamo vođa. Drugi se po-vinuju vašim naredbama". Rekao sam mu da je tako i da se mnogi moji ljudi plaše džungle. "Ali vi se ne plašite", nastavio je. - "Vi ste uspostavili vezu sa drvećem i zemljom. Vi se tamo osećate kao kod kuće". Lorin ga prekide.

- Nije onda ni čudo što ti je Bobi toliko verovao - reče. - On je bio osetljiv na tu vrstu stvari. - Zar ne bismo mogli da prestanemo jednom da razgovaramo 0 tvom bratu? Lorin podvi noge ispod sebe. - Veoma mi je važno da otkrijem da je odabrao pravu stvar 1 da je učinio dobro što je otišao od kuće. Kad bih znala da je bar za kratko tamo bio srećan . . . - Srećan? - preseče je Trejsi. - Kako do đavola neko može da bude srećan tamo, u paklu gde smo bili? - grubo je rekao. - Ako baš želiš da znaš moje mišljenje mislim da mu je bilo bolje da je ostao kod kuće. - Proklet da si! - viknula je. - Kako možeš na takav način da govoriš o njemu? Bio ti je prijatelj. - Zato što bi on - rekao je Trejsi najmirnije što je mogao, još uvek bio žvi da . . . - Ne želim to da čujejn! - vrisnula je glasno. - Želim da čujem da je bio zadovoljan! Želim da čujem da nije bio potcenjivan tamo. Želim da čujem da je tamo najzad našao dom koji je mogao da nazove svojim . . . Bože . . . pre nego što je umlaćen. - Lorin, molim te ... Držao ju je čvrsto u zagrljaju dok je jecala. Njeno nežno telo treslo se u određenim razmacima, potresano jecajima. Kasnije, kad je već obrisala suze s obraza, reče mu: - Ti mi još nisi odgovorio na pitanje. - Mislim da jesam - reče on mirno - hajde, sada u krevet. Zagrljeni ispod pokrivača nisu više razgovarali. On je ubrzo zaspao s bradom na njenom ramenu. Ona je još dugij milovala njegovu gustu smeđu kosu i posmatrala tragove svetlosti na plafonu farova automobila koji su prolazili. Na drugom kraju sobe stajale su dve kamene statue sa svake strane police s knjigama. Vreme je ostavilo svoj trag na njima. S desne strane bila je naga, to joj je Trejsi objasnio, sedmoglava zmija kambodžanske mitologije. S leve strane bio je garuda, muškarac s ptičjom glavom. Oni nisu bili simboli ni dobra ni zla, već su se jednostavno mrzeli. Kao i obično kad je u pitanju mitologija Kmera niko nije znao da objasni zašto se mrze. Nikada naravno neće to priznati Trejsiju, ali sada, ovako u noći, priznavala je sebi da uopšte ne može da se seti kakav je bio njen brat. Sećala ga se kao deteta i, nešto kasnije, kad je izrastao u dečaka. Ali on je poginuo kao muškarac a takvog ga se Lorin nije sećala, niti je imala prilike da ga upozna. Tihe suze počele su da teku niz njene obraze. Okrenula je glavu da suze ne bi počele da kaplju na Trejsijevo lice i probude ga. Možda je on u snu osetio taj mali pokret, jer se pokrenuo 1 kao , ao da je napravio korak. Pomislila je da sigurno nešto sanja. Onda se izvi iz njenog zagrljaja i sasvim jasno reče jednu reč. Sirom otvori oči i u istom času ona oseti njegove snažne ruke oko sebe. u redu je - šapnu ona - to je bio samo san. 131 - Ništa od toga nije san - reče on bez razmišljanja. Glas mu je još uvek bio pospan. - Kambodža ...

Rukama je tražio neko drugo telo koje nije bilo tu. Usne su mu se otvarale kao da se guši u vlažnom vazduhu džungle Jugoistočne Azije. Jasno je video džunglu, Bobijevo bledo i namučeno lice. Čuo je glas Maj: "Koliko od nje vidiš u meni". Čuo je kako neko izdaje naređenja i opet glas Maj: "Da li bih mogla da budem njena sestra?" Naređenja su dolazila iz Fondacije. - Reci mi, Trejsi - to je sada bio jasan Lorinin glas - zašto si otišao tamo? - Zato što sam želeo - bio je suviše pospan i nije imao vremena da razmišlja jasno. - Otišao si da ubijaš. - Ne - odmahnuo je glavom - nisam išao da ubijam. - Rat je ubijanje. U tome nema tajni. - Otišao sam zato što je nečeg bilo u tome ... Bilo je tamo nešto što sam želeo da dokažem, nešto što me izazivalo. - Oči mu potamneše. Zagledao se ni u šta. - Moja majka se uvek plašila da ću umreti. Taj strah je bio duboko ukorenjen u njoj. Probudio sam se jednog dana i pomislio: i sam sam inficiran tom mišlju. Morao sam da je se otresem. Zahtevao sam od oca da mi pomogne. - I tako te on odveo tamo gde je radio. Trejsi klimnu glavom. -1 ti si se odmah zaljubio u taj posao ... Nemam pojma šta je to bilo i š.ta se tamo radilo. - Želeo sam da se oslobodim straha. Da bih to ostvario bacao sam se u najopasnije situacije koje sam mogao da nađem. - Ali ti si bio neranjiv. S Bobijem je bilo drugačije. - To nema veze s tim. Ja sam bio mnogo duže u vojsci od njega. Tu sam očvrsnuo. - I sada se zaista ničega ne bojiš? - Trejsi nije odgovorio na njeno pitanje, ali je još uvek teško disao. - Pa ipak vičeš u snu. I sada si govorio u snu. - Šta sam rekao? - Nešto ga ledeno steže oko srca. - Vikao si neko ime. "Bože, valjda nisam vikao Bobijevo ime", pomislio je s užasom. - Ko je - reče ona polako - Tisa? - Ne znam - slagao ju je brzo. Kju je sedeo prekrštenih nogu na maloj prostirci nasred sobe 132 proučavajući horoskop koji je upravo završio. Mada se Pra Moha Pandito možda s tim ne bi složio, Kju je uvek smatrao da su veze između Teraveda budističkog učenja i astroloških rituala veoma jake. I jedno i drugo bilo je za njega način života, verovanje koje je zadiralo u podsvest. Sve je to njemu dokazivalo kontinuitet, svakodnevnu potvrdu određenog mesta, određene individue, među ostalim živim bićima, njeno uklapanje u opšti sistem. Dom. Izgledi, uspomene, čak kuće ... nešto nije bilo u redu. Ali, što je duže proučavao šemu, te smetnje su mu se činile sve daljim od njega. Kao da je neka nevidljiva snaga upravljala događajima. Ta snaga se slabo naslućivala, ali ako je zaista postojala on će morati lično da preduzme akciju. Kju ostavi papir i olovku na stranu i zatvori oči. Osećao je prisustvo kuće kao živog bića svugde oko sebe. Usred te kuće osećao je kao oštar ubod u srce Džojinu usamljenost. Ona se trudila da održi brak mada su ona i Makomber imali malo dodirnih tačaka. Njena unutrašnja tuga činila mu se nepravednom i okrutnom, baš kao što je osećao da je njegovo detinjstvo bilo puno nepravdi i okrutnosti. Ruka je počela da mu drhti kao kad je imao košmarne snove o Malis. Njegov kmoch ga je mučio.

Obukao je crnu jaknu i odgovarajuće pantalone koje su mu dosezale jedva iznad članaka. Bila je to odeća koju je nekada nosio. Mada je često bila prana i isprana još uvek je nosila miris onih dana punih smrti i vatre u Kambodži. Nijedan savre-meni deterdžent nije mogao da spere taj miris. Pa ipak, on je odbijao da baci tu odeću. U određenim trenucima najradije je nju nosio. Kao da je u njoj nalazio neku magičnu snagu dok su mu noći i dani bili ispunjeni morama. Ponekad bi samo otvarao donju fijoku svoje komode i po-smatrao tu odeću čistu, pravu i ispeglanu kao da pripada nekom drugom. .. 69 Je tačno u centar prostorije i počeo je svoje pevušenje: J - Kod Bude tražim utočište - pevušio je stapajući se s kosmo-som dok je ne trepćući gledao u malu bronzanu statuu Bude oko koje je zapalio dvanaest tankih štapića tamjana. Oko njegovog razuma videlo je strašne događaje: crnu pticu, zemlju oj a gori oko nje, vatrenu oluju koja se spušta s neba i na sve strane potoke krvi. Postao je riba u potoku, tigar u žbunu, zmija ric t86 SaVl °k° -tvrde kore drveta- Postao Je samo drvo, ošt- trave koja će izgoreti do korena, topao vetar koji uzdiše u srnama šume. A onda više nije bio ništa, oslobodio se tela, le- 133 teo je sasvim slobodno, postao je sveti čove.. Ali to nije trajalo dugo. Malis. Njegove oči se širom otvoriše i on ustade. Osećao se teško dok je prilazio ormariću od ružinog drveta u kome je bio oltar. U centru je bila specijalna brava. Oko vrata mu je visio mali ključ koji skide i uvuče ga u bravu. Bravica škljocnu i otvori se. Iz tamne unutrašnjosti ormarića on izvadi u kožu zavijenu čeličnu alatku. Bila je možda pola metra duga, okrugla, a na njenoj dršci bila je zakačena kožna zamka. Kju provuče ruku kroz tu kožnu zamku. Osećao se kao da navlači rukavicu. To ga je umirilo kao što je trebalo da ga umire molitve, a nisu. Tiho je ustao, kretao se kroz sobu kao senka. U uglu je, s plafona, visila teška kožna vreća za vežbe. Imala je oblik ajkule a njene strane su bile užasno izgrebane kao da je neka ogromna divlja mačka oštrila svoje kandže na njima. Izgledalo je da Kju zagleda svaki predmet u sobi, sem kožne vreće. Kad je došao na razdaljinu od jednog metra od nje njegova leva noga polete takvom brzinom da bi svako ko se tu slučajno zatekao pomislio da se radi o vrtlogu. Stopalo udari snažno o stranu vreće i ona se u velikom luku udalji od Kjua, a zatim se vrati unazad. Kad je bila na pola puta Kju podiže svoje metalno oružje zakačeno za zglob. Bez ikakvog zvuka metal polete iznad njegove glave udaljivši se za metar i po. Dok je leteo prema teškoj kožnoj vreći napunjenoj peskom metal je zazviždao, a zatim snažno udario o nju. Kju je udarao ponovo i ponovo, krećući se polako melodično, napadajući vreću sa svih strana. Težak lanac na kome je vreća visila zveketao je, a kad je metal udarao o vreću zujao je od siline udarca. U njegovom srcu krio se užasan bes. Sada ga je pustio na slobodu, raskinuvši sve lance. Zatvorio je oči, svi mišići su mu skakali dok se propinjao na vrhove prstiju da zada udarac. U tim trenucima ponovo je osećao vlažan vazduh Pnom Pena u kome je sedeo, prekrštenih nogu, posmatrajući Malis kako igra, dok je njena kosa sijala na svetlosti a u pogledu se osećala ne-verovatna koncentracija. Sećao se kako su se skladno kretale njene ruke i noge i kako je čitavo njeno telo odisalo senzualnošću dok mu je prilazila.

- Ne, ne, ne ... - pevušio je dok je nizao udarac za udarcem i dok mu se znoj slivao niz leđa. "Uništeno, uništeno, uništeno", razmišljao je. "I Džoj je ista takva. Šteta za sve nas". Zvuk koji se iznenada čuo natera ga da se okrene. Oči su mu bile tamne, a pogled mu lutao i tek posle izvesnog vremena pri-metio je da neko stoji na vrhu stepeništa. Ta osoba je stajala neko vreme kao da okleva da li da siđe ili ne. Kju je stajao nasred prostorije široko raskrečenih nogu, visoko uzdignutog metalnog oružja kao da se sprema da zada udarac. Najzad ta osoba polako siđe niz stepenište. Džoj Trouer ugleda Kjua tek kad je sišla niz poslednji stepenik. - O - reče - pitala sam se zašto je dole upaljena svetlost. Kju nastavi s vežbama. Lice mu je bilo sjajno od znoja. Iza njega Džoj načini pokret kao da namerava da ode, a onda, očigledno promenivši nameru, krenu prema njemu. Zadrhtala je svaki put kad bi metal zazviždao kroz vazduh i kad bi snažno udario o kožnu vreću. - Večera je gotova. Kju klimnu glavom. Nastavio je vežbu, obrušavajući se sa sve većim besom i snagom na kožnatu vreću. - Ali ako ti se više dopada... - njen glas zadrhta dok ga je posmatrala. - Znam da sada vežbaš - ponovo je zadrhtala kad se udarac spustio na vreću - i znam da vežbaš svakodnevno u ovo vreme i ne volim da ti smetam. - Prilazila mu je sve bliže ne skidajući oči s njega. - Ne volim da te ometam ni u molitvi. Uopšte ne volim da ti smetam ... Udarci su i dalje padali na kožnatu vreću. Kapljice znoja vrcale su s njega na sve strane i on skide crnu bluzu. Njegovo telo sijalo je kao da je bilo namazano uljem. - Ne znam šta se dogodilo - nastavila je da govori Džoj očigledno nesvesna činjenice da on do tada nije ništa rekao - ali odjednom sam osetila da više ne mogu da izdržim da budem sasvim sama u ovoj prokletoj kući. Izvini što ti smetam, ali osetila sam potrebu za ljudskim društvom. Posle poslednjeg udarca Kju je spustio metalno oružje niz nogu držeći i dalje kožnu dršku. Još uvek je bes kolao njegovim venama ali sada nešto smirenije. Fizički zamor nekako je odagnao njegove lične demone. Okrenuo se da je pogleda u lice. Di-sao je skoro sasvim normalno. - Da li ćeš misliti da sam iskvarena ako ti kažem da sa njim nisam nikada bila srećna ... da on više ne može ništa da učini za mene? "lačno je" - mislio je Kju dok ju je posmatrao. "Makomber je nije načinio srećnom. Možda to nije njegova greška. Priroda je neukrotiva zver". Makomberova priroda stvorila je od njega genija, ostvarila je 134 135 i to da je voleo Kjua čistom i potpunom ljubavlju: bez toga on ne bi bio Makomber a Kju bi u tom slučaju sada bio mrtav, zajedno sa Samom i Malis, ostalima iz porodice. Bio bi pokopan u tvrdoj zemlji Kampućije. Kju je osećao kako ga guši osećanje dužnosti. Pružajući Džoj zadovoljstvo, smanjujući njen bol, on je služio Makomberu. Znao je koliko su Džoj i njen brat značajni za Makombera. Ukoliko Džoj ne bi nalazila zadovoljenje u ovoj kući mogla bi lako da ga potraži na drugom mestu. To Kju ne bi smeo da dopusti.

Video je njene suze, dobro je upoznao njen bol. Smatrao je da je sasvim u redu da joj daruje ono što Makomber nije mogao. Morao je da joj dopusti čak i da sazna nešto više o njemu. - Moraš da naučiš da slušaš i ono što nije izgovoreno. Moraš da naučiš da slušaš očima i srcem baš kao što slušaš ušima. -Sada joj je bio vrlo blizu, dovoljno blizu da bi mogao da oseti drhtanje njenog tela, da oseti lupanje njenog srca od straha i uzbuđenja. Odjednom je osetila sobu oko sebe kao živo biće koje diše. Postala je svesna potmulog zvuka centralnog rashladnog sistema, mogla je da oseti ledeni dah iz neke skrivene pukotine. Udahnula je miris tih vlažnih zidova kao da je to neka posebna čast. Ali najjasnije od svega videla je i osećala Kjuove oči. One su bile tako crne, sjajne i duboke kao kod ptice grabljivice. Mogla je da vidi sopstveni odraz u njima i nije mogla da se prepozna. Netremice je gledala u Kjua. Pomislila je da ga posmatra kao da ga sada vidi prvi put. Primetila je da na njegovom telu nema nijedne dlačice. To ju je oduševljavalo i ona pruži ruku prema njemu, povlačeći dlan preko divno oblikovanih mišića na grudima. Zajecala je od uzbuđenja. Kao da je stavila ruku u vatrenu reku toplina se prenese njome kroz čitavo njeno telo sve do udubljenja između nogu. Osećala je da je neverovatno vlaž-nat otvorena i veoma ranjiva. Želeo je da se još više pribije uz nju ali ona ga udalji malo da bi mogla najpre da ga proždire očima. Njegovo telo imalo je boju bronze. Mirisao je divlje, muški, privlačno. Želela ga je. Kad je ponovo pogledala u njegove oči učinilo joj se da se zagledala pravo u ženicu sunca. Njeni kapci zatreperiše kao krila kad njegove usne pokriše njene užasnom vrelinom za koju je mislila da ne postoji. Osetila je kako je njegove ruke polako privlače. Osetila je zatim pritisak na Venerinom brežuljku, a onda nežno, kružno milovanje. Setila se sijamske mačke koju je imala kad je bila dete i kako je padala u ekstazu kad ju je milovala između njenih visoko uzdignutih ušiju. Bože, ona se sada osećala sasvim tako. Zadrhtala je. Njene ruke podigoše se uz njegovo telo da bi mu se obavile oko vrata. Sada ga je ona privlačila sebi, otvarajući usne da bi pila iz njegovih usta u žednim gutljajima, kao da ju je Makomber ižedneo i kao da joj sada nije bilo dosta. U centru svog bića osećala je čvrst pritisak njegove muškosti, ali činilo joj se da je čitavo njegovo telo jedan ogroman seksualni organ koji ju je opijao i ona je kao omađijana ponavljala. - Tu, "da tu. Pri tom je dizala rub svoje haljine i osećala sve bliže njegovo vrelo prilaženje. Bila je uzbuđena, osećala je da je vrlo vlažna. Već joj se činilo da je zahvaćena orgazmom, ali njena ekstaza je nastavljala da raste umesto da opada, i privi put u životu počela je da koristi svoj glas kao seksualni instrument pozivajući ga da prodre u nju. Želela je više nego išta na svetu da oseti ono svilenkasto uvlačenje, udaranje njegovog tela o svoj klitoris. Bila je podivljala od te želje. Najzad, oh najzad, je osetila kako njegov čvrst ud razmiče njene stidne dlačice. Kriknula je i ščepala ga trljajući ga s puno ljubavi i nežnosti među prstima, otkrivši da i on sam ispušta neki sok. Potpuno zaslepljena popela se na njega, stegla ga nogama i zatim skoro nesvesna svojih postupaka gurnula njegov ogromni penis duboko u sebe.

Noć je obavila Kjua kao grob ali svojim unutrašnjim okom on je video neke seksualne simbole iz svoje prošlosti: krevet, otvoren prozor, zavese koje se njišu na noćnom vetru, užasnu vrelinu leta u Čamkar Monu. I Malis koja se dodiruje, šireći one lepe noge, otvarajući i pokazujući najintimniji deo sebe u tom čudesnom polumraku. Kameni čedi stajao je iznad njega i on je mogao da oseti snažni miris ugljevlja na kome je dogore-vao tamjan. Činilo mu se da je njegova smrt vrlo blizu. Stresao se dok je Džoj mahnitala po njemu. Potpuno je bio nesvestan Kad je ona najzad skliznula s njega i gladnim usnama se oko-m nv,na ?]eg.ov uzdignuti penis. Obrazi su joj upali dok je počela da ga sisa i izvlači. Njeni ne- T 1Г.Ш,ргз nisu ostavljali nijedan deo njegovog tela na miru. a čudna igra - jer na neki način on je tu vezu smatrao elemen- rnom igrom - izazvala je u njemu osećanja koja je više voleo ne prizna. Smrt je plovila kroz noć prema njemu noseći mu 136 poruke bola. Jecanje njegovih kmoch jasno se čulo i on snažno zatrese glavom levo i desno da bi odagnao talase zadovoljstva koji su pretili da ga uguše. Više zaista nije mogao da izdrži. Mislio je grozničavo: "Malis! Malis! Malis" Ooooh!" Tvajt ugleda nekoliko ambulantnih kola iz Medicinskog centra Belvi. Stajala su tamna i prazna. Čitavo mesto imalo je izgled groblja u ponoć, ali on je znao da je to samo spoljašnji izgled a da unutra zgrada vrvi od života. Unutra su svi bili prezaposleni i imali biste ludu sreću ako nađete nekoga da razgovara desetak minuta sa vama. Na ulazu, za pultom, sedeo je čovek koga Tvajt nije poznavao. Bio je to Crnac kratke afro-frizure i ogromnih belih zuba. Zagledao se u detektiva. - Došao sam da vidim doktora Mirandu zbog slučaja Čin. Policajac klimnu glavom i pogleda u jedan ispisani komad papira na stolu ispred sebe. Njegov prst se zaustavi na broju nekog lokala i on uze telefon. Nekoliko trenutaka je govorio tihim glasom pre no što je spustio slušalicu. - Odmah će doći - reče. Policajac nije bio ni najmanje zainteresovan da nastavi razgovor. Časopis "Abonos" stajao je otvoren sa strane. Videlo se da je čovek nestrpljiv da nastavi s čitanjem. Tvajt je hteo da ig-noriše čoveka, a onda se ipak predomisli pa ga ljubazno upita: - Jeste li već dugo ovde? - Tri nedelje - odgovori crni policajac. - Da vam kažem, ali neka ostane među nama, ovde je užasno dosadno. - Prilično je mrtvo ovde, a? - Do đavola, jeste - reče crnac i napravi grimasu gađenja. -Na groblju je mnogo živahnije. - Detektiv narednik Tvajt? Tvajt se okrete da bi se susreo sa doktorom Mirandom. Bilo je to pravo iznenađenje: doktor Miranda bila je prelepa Indis-kinja koja se približavala četrdesetoj godini, s kožom tamnom i sjajnom. Bila je obučena u uobičajenu zelenu uniformu leka-ra iz ove ustanove. Njena sjajna crna kosa bila je sklonjena s lica i savijena u meku punđu na temenu. - Želeli ste da me vidite? - pitala je oštro. Tvajtu se odmah nije dopala. - Da - reče preko volje - želeo sam da se raspitam o slučaju Čin. 138

- Nećemo ovde o tome - reče brzo doktor Miranda kao da se boji da dete ne čuje ružne reci. Povela ga je u svoju kancelariju na trećem spratu. Starinska vrata bila su zastakljena mutnim staklom do visine glave. Unutra je bilo prijatno i toplo, za onoga ko voli knjige o patologiji i poredane delove tela u teglama s formalinom. .. Tvajtu se te stvari nisu ni najmanje dopadale. Doktor Miranda sede iza svog pisaćeg stola. Okrenula se prema njemu. Ruke je zabila duboko u džepove svog zelenog mantila. Prekrstila je duge-noge jednu preko druge i Tvajt primeti da nosi ortopedske cipele. Sigurno je imala ravne tabane. - A sada - reče ona glasom dosadne profesorke - šta ste že-leli? Upozoravam vas da treba da napišem tri izveštaja pre 15 časova i budem u sudu u 10 časova. - Da počnemo iz početka - reče Tvajt. Okrenula se prema zelenom metalnom ormaru s fijokama i iz jedne izvukla podebelu fasciklu. - Evo, to je slučaj Čin. Pročitajte sve što vas interesuje, ali ovde. Mi nismo pozajmna biblioteka. Tvajt izvadi iz džepa kutiju "Kamel" cigareta. Otvori je. Ona je mirno čekala dok nije stavio cigaretu u usta a zatim reče: - Više bih volela da ne pušite ovde. Tvajt koji je već prineo plamen upaljača vrhu cigarete prime-tio je diskretan natpis na njenom stolu: "Molimo ne pušite". Nije se obazirao ni na nju ni na natpis, već zapali cigaretu i povuče dubok dim. Doktorka s gađenjem okrenu glavu od njega. Znao je da je mnogo jednostavnije da dođe do dokumenata u policijskoj stanici. Policija je za svoju dokumentaciju snimala sva ubistva, sve slučajeve, čak i one gde se makar i najmanje sumnjalo da se ne radi o prirodnoj već o nasilnoj smrti. Ali to nije bio slučaj i sa Džonom Holmgrenom. Lekar koji se javio na poziv obavestio je odmah svog šefa Barloua, koji je lično došao jer je takva ličnost bila u pitanju. Njegov izveštaj nije ukazivao ni na šta značajnije. Rekao je naravno da je Holmgren umro od jakog srčanog napada do koga je doveo premor i rad. Za svaki slučaj njegovi ljudi su snimili les. Međutim, kad je Tvajt posumnjao u guvernerovu prirodnu smrt za sve je već bilo kasno. Ostao je niz fotografija i Tvajt je želeo da ih pogleda. Doktor Miranda je kašljala. JTvajt se pretvarao da pažljivo Proučava dokumente o slučaju Čin. Nije obraćao pažnju na nje-ne nestrpljive poglede. Telefon na njenom stolu zazvoni i ona 139 se baci na slušalicu. Tvajt je pažljivo slušao. Jedno vreme ona ništa nije govorila, a zatim je rekla: - U redu, odmah ću sići. - Spustila je slušalicu. - Stigao je novi slučaj. Pogledajte tu fasciklu i onda je samo ostavite na mom stolu, ja ću je vratiti na mesto. Na vratima mu se bledo osmehnula. - Nemojte previše da se razbaškarite. Log pazi na vas a i ja ću se brzo vratiti. - Hvala - reče Tvajt a kad su njena leđa nestala iza vrata on dodade - ni na čemu. Osluškivao je jedno vreme kako se njeni koraci udaljavaju hodnikom. Čekao je pet minuta a onda pritrčao vratima otvorio ih i pogledao u hodnik. Bio je sasvim pust. Doktorka Miranda nije bila samo jedan od četiri lekara koji su radili autopsije već je bila i dokumentarista.

Tvajt je brzo pregledao sve fascikle pod slovom "H", ali nije mogao da nađe onu koja se odnosi na Džona Holmgrena. Osvrnuo se i dobro razgledao prostoriju. U najudaljenijem uglu, blizu prozora, bio je jedan omanji orman za fascikle. Zaključan. Trebalo mu je samo dva minuta da ga otvori. Pomislio je da ima prava da se zadrži još samo tri minuta u kancelariji. Duže zadržavanje se svakako ne bi dopalo doktorki Mirandi. Dokumenti o Holmgrenovom slučaju bili su tu. Brzo je pre-leteo pogledom izveštaj sa autopsije. Ničeg neobičnog tu nije bilo. Na dnu izveštaja primetio je potpis Barloua. Bilo je tu još nekih papira, izveštaji pomoćnika pri autopsiji. Bili su tu i iz-veštaji dva policajca koji su se prvi našli u kući gde je Holmgren umro. Bila je tu čak i kopija njegovog razgovora sa Mojrom Monserat. Sve se činilo sasvim u redu. Međutim, fotografija nije bilo. Opsovao je u bradu, otvorio drugu fijoku. Tu je našao fotografije uredno složene pod slovom "H". Našao je pet fotografija. Imao je samo još minut i po vremena da ih razgleda. To nije bilo dovoljno, ali nije smeo da rizikuje. Morao je da se zadovolji s tako malo vremena. Nije smeo da rizikuje da posumnjaju u njega. Znao je da doktorka Miranda ionako sumnja u sve i svakoga. Znao je da ona neće da dopusti da on suviše dugo ostane sam u njenoj kancelariji. Gutao je fotografije očima. Nije mogao da otkrije ništa što bi njega privuklo. To je mogao i da očekuje, jer je te fotografije snimao profesionalni fotograf i bile su namenjene za lekarsko ispitivanje i dokumentaciju. Policijski fotograf bi uzeo sasvim 140 drugačije uglove i snimio sasvim druge fotose. Tvajt pogleda na sat. Odlučno skloni fotose i vrati ih pažljivo tamo gde ih je uzeo. Zatvori fijoku i zaključa ormarić. Maramicom obrisa sve površine koje je dodirnuo. A onda, ostavivši fasciklu sa podacima i izveštajima o slučaju Čin na stolu doktorke Mirande, izađe iz njene kancelarije. Znao je da mora da nađe neki drugi izlaz i neki drugi put da dođe do onoga što ga je mteM||pvalo. - Da li je sve u redu, narecffl||e? - zamumlao je tužno Vajt odloživši "Abones". - Želeo bih VIB od svega da sada mogu da izađem odavde s vama, slobodan kao ptica. Shvatate? Tvajt klimnu glavom. - Da, potpuno vas shvatam - spustio je glas i primorao čove-ka da mu se primakne da bi ga čuo. - A ja imam kartu za izlaz. Znao je da je to taj drugi izlaz kojim treba da krene. Vajt se široko osmehnuo pokazavši sve svoje sjajrup bele zube. w - Koga treba da sledim? Oboje se nasmejaše i Tvajt je znao da je ugovor sklopljen. - Da li bi mogao da za mene drpiš nekoliko fotosa? - To neće biti teško. - Ali one su u malom zaključanom ormariću. Vajt podiže visoko obrve. - U tom slučaju moraš da mi daš neki dobar razlog s kojim ću moći da živim. Tvajt klimnu glavom. - Poštena pogodba. Znaš, ja se bavim, ovim poslom a da moji ne znaju. - Ali sve je po zakonu? - Sto posto. Ne brini, ja ću te pokriti. Donesi mikrobu i u mašini si. Ja ionako već tražim dobrog pomoćnika. Šta kažeš? Vajt se ponovo osmehnu i ščepa Tvajtovu ruku.

- Kažem, vodi me odavde pa makar u pakao. - U redu - reče Tvajt i napisa brzo nešto na komadiću papira. - Kad imaš dnevnu službu? Vajt mu reče. - U redu. Donesi robu mojoj kući. - Pružio mu je komadić pa-pira."- Neka to bude u ponoć, prekosutra. Odgovara ti? - Goveče, u tvojoj sam službi. "etnaest minuta pošto je Tvajt izašao iz zgrade dr Miranda se vratila iz mrtvačnice u podrumu. Iako je Tvajtu rekla da ide 141 da primi novi slučaj, to nije bilo tačno. Ona je jednostavno išla da pojede kolač i popije kafu. Ni najmanje joj nije smetalo da uživa u tim malim životnim radostima baš na takvom mestu. Tu je bar bilo tiho i mirno. Ali te noći nije bila sama. Čovek, koji je bio prošlog popod-neva ponovo je došao. I sada ju je čekao. Bio se oslonio o sjajnu policu u kojoj su u teglama bili raspoređeni razni delovi leševa. Izgleda da mu to ni najmanjej|iie smetalo. - Ko je tražio da razgovaijvamf ° Za trenutak dr Miranddpe reče ništa. Iako joj je pokazao službenu legitimaciju, nijAdobravala to što je upao u svet koji je smatrala gotovo svojom ličnom svojinom. Nije volela da se neko mesa u njen posao, da je proverava. Užurbala se oko pripremanja kafe. Nije ga pitala da li i on želi šoljicu. Tek kad je zagrizla kolač i srknula prvi gutljaj kafe, odlučila je dJM|u odgovori. -jBPje policajac. ijpn klimnu glavom. - Znam, Tvajt. Doktor Miranda ga je posmatrala. Prišao je metalnim fijoka-ma u kojima su bili sleđeni leševi. Izvukao je jednu. Unutra se nalazilo žućkasto, beživotno telo. Preko grudi se video crveni razrez u obliku slova "T". To je značilo da je na ovom lesu autopsija već obavljena. - Kako je umro? - Trebalo bi da pogledam u dokumentaciju da bih mogla tačno da vam kažem - reče ona. - Poznajete ga? - Ne, samo sam radoznao - reče Kim. - Smrt kod vas izaziva radoznalost? Pogledao ju je. - Znam toliko načina da izazovem smrt ali me uvek interesu-je da li postoji još neki novi, koji ne poznajem. - Svakako se šalite. Gurnuo je metalnu fijoku. - Sada moram da vas napustim, dr Miranda. Federalna vlada je vaš dužnik. Fotosi Džona Holmgrena nestaće za dva-tri dana. - Sigurni ste u sebe. - Zeleo bih da vam kažem da će korisno poslužiti. - Meni ne trebaju - slegla je ramenima - samo sakupljaju prašinu ovde. Ali ne shvatam zašto su vam juče bili potrebni? - Dr Miranda vi već suviše znate - lagao je on - da vam kažem još nešto doveo bih vaš život u opasnost. 142 - Stvarno? - Spustila je na tanjirić do pola pojeden kolač.

- Stvarno. Kao što rekoh, mnogo ste nam pomogli - a kad je polazio dodao je - ali sve će se drastično promeniti ako nekoga o ovome obavestite. - Već sam zaboravila naš razgovor - reče brzo dr Miranda. - Sjajno, to su baš reci koje sam želeo da čujem. - Kim se os-mehnuo s puno šarma. Delmar Dejvis Makomber skrete pogled sa granitnih i staklenih građevina na Vol stritu i spusti ga na kompjuter. Pritisnuo je nekoliko dugmeta. Bio je zadovoljan što ima taj kompjuterski sistem koji ga oslobađa glupog posla. Kompjuter nije oslobađao samo njega već i mnoge briljantne stručnjake koji su sada mogli da se bave drugim poslovima, a Makomber nije morao da zapošljava gomilu glupih pomoćnika. Ovakav logički sistem bio je izvanredan za sakupljanje i čuvanje podataka koji su im bili neophodni. Ali svi su oni bili svesni da ovakva banka podataka isto tako može da bude poharana od savremenih lopova kao i svaka druga banka. Zato je i sam Makomber koristio nekoliko ključeva da bi došao do određenih informacija. Zbog prirode posla kojim se bavio "Metroniks" svaki delić informacije bio je posebno obezbeđen. Naročito osetljive informacije bile su podvedene pod program "Samo za oči". To je bilo pravo srce Makomberove Angke koju je začeo pre 14 godina u džunglama Jugoistočne Azije. Pritisnuo je dugme i pred njegovim očima na ekranu se pojaviše redovi slova. Da je bio uljez program bi se momentano isključio. Ponovo bi bio aktiviran tek na zvuk Makomberovog glasa. Na ekranu je pisalo: Esterhaz, Harlan D-TX, služba u vojsci, star 66 godina, oženjen Barbarom rođenom Prkinson, stara 53 godine: troje dece: Robert 33, Edvard 29, Emi 18. 144 Kompjuter bi dalje nastavio da daje podatke o mestu rođenja svakog pojedinog člana i drugim detaljima, ali Makomber pritisnu dugme na kome je pisalo "Lično" i zagleda se u ekran. Imao je na raspolaganju četrdeset minuta do sastanka sa senatorom Esterhazijem. Bilo je to sasvim dovoljno vremena da se nađe najbolja linija za ulazak u senatorovu dušu i da se otkrije prava šema za njeno potpuno potčinjavanje. Esterhaz nije bio sasvim nepoznat Makomberu, kao uostalom niko od političara čiji su se podaci nalazili u sistemu. Makomber je koristio moć i ugled Vansa Trauera, Džojinog brata, da bi ušao i u one najzatvorenije krugove. Trauer je bio senator velikog značaja i vrlo odan svojoj mlađoj sestri. Makomber je to odmah shvatio i počeo obilato da koristi tu Trauerovu slabost. "U stvari", mislio je sada, "Džoj mi je postala poželjnija kad sam shvatio tu činjenicu". Nije bio od onih muškaraca koji lako sklapaju veze sa ženama - duhovi iz Ban Me Tuota još uvek su ga proganjali. U svom čitavom životu Makomber je želeo samo jednu ženu. Bila je to Rut, njegova prva žena. Džoj je bila uz njega iz sasvim drugog razloga. Mreža Angke koja je obuhvatala najvažnije figure političkog života bila je pažljivo i polako sklapana. U tome je i ne znajući učestvovao i Džojin brat. Nekada davno Makomber je hteo i njega da zavrbuje ali razum mu je diktirao nešto drugo. Vens Trauer nije bio podmitljiv i zato je Makomber napustio razmišljanje o ostvarivanju neke vanzakonske aktivnosti s njim. Možda je nekada davno Makomber bio iskreno zaljubljen u Rut. Sada se toga više nije mogao setiti. Ono što je doživeo u Ban Me Tuotu pokrilo je priličnim sivilom čitav njegov prethodni život. I to sve samo zbog jedne žene: imala je divne smeđe oči, pune

senzualne usne, telo koje je za njega bilo više od ženstvenosti i seksualnostil. Njen nestanak nije kod njega smanjio žudnju. Živela je još uvek i sada u njemu. Jasno se sećao kako se upoznao s njom. Upravo se vraćao s pohoda. Činilo mu se da još oseća vibriranje svog polu-automa-ta i da još vidi sevanje narandžaste vatre koja seje smrt. Po povratku u Ban Me Tuota bio je besan i uznemiren. Ludeo je zbog mira i tišine. Dva marinca tukla su se oko nečega kao jeleni na šumskom proplanku. Istetovirani, s ogromnim razvijenim mišićima, pre- .?u d će se poubijati međusobno. Makomber ustade bez raz-misl]anja sa stolice na kojoj je dotada mirno sedeo i tiho i na 11 R "naučnoj bazi", smiri svakog od njih sa po dva udarca vrhom čizme. Udarce nogom dopuni udarcima desne pesnice. Tako je ostao sam na poprištu borbe, sa razlogom zbog kojeg je borba izbila. Razlog je bila prelepa Orijentalka. Bila je neverovatno visoka za svoju rasu, sigurno čitavih 1,70 cm. Imala je uske kukove i široka ramena i, prilično neuobičajeno za ženu njene rase, krupne dojke. - To sam nasledila od majke - reći će kasnije milujući ih dlanovima na takav način da je Makomberu curila voda na usta. - Ona je bila Kambodžanka kraljevske krvi. - A tvoj otac? - pitao je. Pili su viski u njenom stanu, udobnom jednosobnom gnez-dašcu nedaleko od glavnog štaba. Malo se osmehnula a Makomber oseti kako mu kolena postaju mekana. - On je iz Južnog Vijetnama. Bogat je i moćan. Dosta je pričala o svom ocu. Veoma mu se divila. - Rat se nastavlja - rekla je jedne kišovite noći - a on zgrće novac. Prišla mu je bliže jednim divnim pokretom koji ga je uzbuđivao. - Nije teško zgrtati novac - reći će on posle izvesnog vremena - naročito kad je ovakva situacija. Potražnja dobara i usluga je na vrhuncu. Pogledala ga je skeptično. - Ako je to tako jednostavno zašto se i ti toga ne prihvatiš? - Zato što želim nešto drugo. - Kiša je lupkala po crepovima krova iznad njihove glave. Na sve strane čulo se pljuskanje i gr-gotanje vode. - Ja želim da sve imam pod kontrolom. Podigla se na jedan lakat i zagledala se u njega. - Cime želiš da vladaš? Ljudima? - Sudbinom. Nasmejala se bogatim, muzikalnim smehom, punim topline. - Mislim da je vreme vladavina davno prošlo. - Možda - rekao je nežno - ali zar se baš ti ne diviš moći koju poseduje tvoj otac? Želeo je da uđe u ovu vezu tako da može iz nje da se izvuče , uvek kada to sam bude želeo. To je bio njegov način u takvim situacijama. Mislio je da ova veza neće biti ništa drugačija od sličnih koje je imao na drugom kraju sveta. Fizički ga je privlačila kao nijedna žena pre ili posle susreta s njom. Kad bi ulazio u nju činilo mu se da njegov raniji život 146

nestaje u nekom oblačku. U tim trenucima osećao je da može sasvim da joj se prepusti. Govorio je o onome šta je radio, šta je video da drugi rade. Na neki način bio je uzbuđen što ima s kim da deli svoje najskrivenije misli. Da bude izgubljen unutar sebe samog za njega je bilo jedno sasvim novo iskustvo. Bilo je to nešto više od golog seksa, nešto što se približavalo najčistijoj ljubavi za koju je verovao da nije sposoban. Sve mu je to postalo jasno i o svemu je tome užasno mnogo razmišljao kad se vratio sa svoje poslednje i najvažnije misije u Jugoistočnoj Aziji. Dok je počinjao prve nesigurne korake u jednom novonj životu, dok je doslovce rađao svoju Angku, ona je napustila svoj stan u Ban Me Tuotu. Niko je nije video kad je otišla - to je dobro proverio raspitujući se danima i noćima posle povratka. U jedno je ipak bio siguran posle mnogih dana i noći istrage: nije otišla dobrovoljno - neko ju je odveo. Mogućnosti su bile bezbrojne. Mnogo puta mu je ponovila da nema drugih muškaraca u njenom životu. Ali bilo je noći kad nisu bili zajedno, bilo je dugih pauza kad je on bio na pohodima u džungli. I sada se savršeno sećao njihovog prvog susreta: dva marinca su se otimala o nju. Da li je ona ipak bila udata? Ili je možda spavala s nekim drugim iz Specijalnih snaga? Nikada to neće saznati. U narednim danima koji su prethodili njegovom konačnom odlasku u Sjedinjene Američke Države, priče koje jer prikupio nagomilale su se. Između ostalog saznao je da je bila plaćeni informator Vijetkonga; da je povezana s pobunjenicima u Kambodži; čak i to da je dupli agent. Bili su to strašni dani mada je bio veoma uzbuđen zbog početka rada Angke. Pokušavao je da se seti svakog intimnog razgovora koji su vodili. Pitao se o koliko joj je misija pričao, koliko je svojih najintimnijih misli njoj uputio? Teško da je mogao to sada tačno da keže. Njegova ljubav prema njoj bila je još uvek živa i trudio se da se seti svega. Razmišljao je tako dugo dok nije shvatio da je sasvim svejedno šta je bila i za koga je radila. Bila je njegova, ništa nije bilo važnije od toga. Morao je sam sebi da prizna da je to bila prva i poslednja enigma koju nije uspeo da resi na ovom svetu. Zaprepastio se kad je stigao pred Muzej moderne umetnosti. rt sa skulpturama bio je prerovan, na sve strane videle su se ogromne mašine. Mnogi ljudi obeshrabreni ovakvim stanjem 1Л.7 pobegli su, pa je Muzej bio prazniji nego što je bilo uobičajeno u popodnevnim časovima. Unutra je bilo sveže. Zidovi su bili presvučeni sivim materijalom, a podovi od belog mermera. Na taj način su do najboljeg izražaja dolazile boje slika. Senator Harlan Esterhaz bio je čovek odlučnog lica, guste sede kose, s teškim naočarima na očima. Bio je veoma krupan. Nosio je odelo iz tri dela, sa prslukom, uprkos toplom vremenu. Oni koji nisu dobro poznavali senatora padali su u grešku da ga potcene. Nije dopustio da njegov posao u Vašingtonu ukloni sve tragove njegovog života na selu, pa se zato često pogrešno mislilo da je njega lako pridobiti i uvući u ovaj ili onaj plan. Međutim, istina je bila mnogo dalje. Bio je lukav, veoma obrazovan i često nemilosrdan u senatorskim borbama. Makom-ber koji se dobro o svemu obavestio znao je da ne srne da ostavi senatoru p"fazan manevarski prostor. - Senatore - reče on prilazeći mu i osmehujući se srdačno,

- divno je što vas opet vidim. - Srdačno je pretresao Esterha-zijevu ruku. - Kako stoje stvari na Brdu? - Sve mi gore liči na vađenje zuba - reče Esterhaz. - Sve je još gore nego prilikom našeg poslednjeg razgovora. Potrebno je da poboljšamo naše naoružanje, ali više od toga potrebno nam je da obnovimo ljudstvo. Potrebna nam je nova krv, potreban nam je nov prilaz odbrani. Plaši me ta apatija na Brdu. - Mene još više brine situacija u Egiptu - reče Makomber. Hodali su polako kroz novu, privremenu galeriju. Kroz zadimljena stakla mogli su da vide ljude sa zaštitnim šlemovima na glavama kako se preznojavaju obavljajući najteže poslove. - I mi smo zabrinuti zbog toga - klimnu glavom senator. - U svakom slučaju šaljemo Rodžera de Vita. Sutra će doći na dogovor. Ne znam da li ga poznajete. On je dobio titulu vojnog atašea, ali on je i mnogo više od toga. Neverovatno je vest pregovarač i još bolji obaveštajac. - Radujem se što to čujem, jer je situacija prilično nestabilna. Esterhaz se nasmeja s razumevanjem. - Vidim da i vi provodite besane noći. Sad će se sve srediti kad se jednom de Vit nađe tamo. On je zaista naš najbolji čovek. - Pretpostavljam da ste preduzeli odgovarajuće mere bez-bednosti. - Sve je urađeno kako treba, ali ja se ne mešam u bezbed-nost. - Kretali su se od Kalderovog mobila prema Brankuzije- 148 voj skulpturi. - Mislim da grešite što se toliko plašite. ; - Možda bi najbolje bilo da sam otputujem u južni Liban i j uverim se. r Senator se nasmejao. - Zanimljivo. Makomber se okrete prema njemu. - Ja sam vrlo ozbiljan. - Govorio je nabusito. - Mogu to da sredim za dva časa. Sve zavisi od vas. Sad se Esterhaz uozbiljio. - Pa kako nameravate da uđete u logore PLO-a? Ubiće vas na mestu. - Sumnjam da će se to dogoditi. Ja to ne bih dopustio. - Makomber je pucnuo svojim žuljevitim prstima koji su privukli Esterhazov pogled. - Vi pobijate moje argumente izveštajima koje su sakupile agencije kojima je briga o novcu mnogo važnija nego ciljevi zbog kojih su osnovane. Pitam vas kakav drugi izbor imate ako odbijete moju ponudu? Senator se zagledao u Makombera. - Baš ste samouvereni - reče nežno. - Ja sam siguran u činjenice koje znam. A vi? Esterhaz skrenu pogled. - Bio sam siguran do sada. Ali ta ideja da se ide .... - Okrenuo se opet prema Makomberu. - Mislim da mi se to ni najmanje ne dopada. - Zeleo bih da zapamtite ovaj trenutak, Estarhaz - reče Makomber i nesvesno se približavajući bliže senatoru. - Imate prilike da sami probate. Nemate drugog izbora. Od sada ćete morati da se oslanjate na moje informacije i da zavisite od njih. - To mi je sada jasno. Makomber okrete glavu. - Da li to vređa vašu osetljivost? Treba pošteno da odgovorite, to je vrlo važno. Esterhaz odmahnu glavom.

- Trideset godina sam u političkom životu. Tu nema mesta za mekušce. "Samo za one bez muda", pomislio je Makomber u sebi. A za Esterhazija se to nije moglo reći i zato je sistem odabrao baš njega. Ako nešto pođe naopako Makomber je želeo da bude siguran da Esterhaz neće popustiti pod pritiskom. Nastavili su da hodaju. Makomber stavi ruke na leđa i taj jednostavni gest dao mu je nekako profesorski izraz. Strašno je to što se dogodilo senatoru Berku - reče on ugod- nim tonom razgovora - biti tako isečen u tim godinama. - Ne igrajte se sa mnom - reče odjednom besno Esterhaz. -Roland me nazvao dan pre nego što će biti ubijen. Znao sam šta će mi najaviti. Jasno je da ga nije ubio neki bezvezni uljez kao što je čikaška policija nastojala da utvrdi. - To može da bude istina. Senator je zastao. - Slušajte, mene ne impresionira ta vrsta taktike i ako mislite da možete da me uplašite pominjući ono što se dogodilo senatoru Berku, bolje razmislite još jednom o tome. Bio je suviše glup da razglaba o svojoj odluci umesto da odmah javno istupi i preduzme odgovarajuće mere. Da je tako učinio danas bi još bio živ. - Ako vas to čini srećnim verujte da je tako - reče Makom-ber. - Ali moram da vas obavestim da ni o kakvoj pretnji nije reč, Harlane. Vama niko ne preti. Ja vas ne potcenjujem: možete da budete opasni baš toliko koliko ste i moćni. Ja to znam. Zato sam vas i odabrao. - Makomberov glas je postao svilenkast. - Ja vas samo veoma cenim i poštujem, senatore. Esterhaz klimnu glavom. - Tako vam je to. Znate, ja sam pragmatičar. Kad se radi o ovom našem današnjem svetu meni je sve jasno kao da je ispisano crvenim slovima na zidu. A sa mesta .na kome se nalazim sve se još mnogo bolje vidi. Ova zemlja tone u međunarodno more već punih deset godina unazad. Ja to znam i učinio sam sve što sam mogao da to sprečim. Ali sada je to skoro izgubljena bitka jer na pravim mestima nisu pravi ljudi na koje bi čovek mogao da se osloni. Mislim da je sada došao trenutak za borbu. Ja vas poštujem i divim vam se što pružate zemlji priliku. - Po-češao se po bradi. - Ali ne svađajte se sa mnom. Ako sedlo koje ste mi dali počinje da me žulja imam pravo da promenim konja. Tako je to, ja sam veoma poslovan čovek. - I ja to veoma cenim, Harlane. - Makomberov ton nije se ni najmanje promenio. - Potpuno shvatam razloge za ovakvu vašu izjavu. - Krenuli su dalje. Tek posle izvesnog vremena Makomber upita. - Kako vaša porodica, Harlane? - Svi su dobro. - Senator je počeo da se opušta sada kad je izgledalo da je prvi deo razgovora završen. - Barbara se vratila na studije. - Senator se osmehnuo. - Možete li da zamislite: u njenim godinama! - Nikada nije kasno za učenje - reče Makomber. A šta je s vašom lepom kćerkom Emi? - Ona je svetio mog života - osmehnu se Esterhaz srećno. -Najbolja je u svojoj klasi u Stamfordu. Jedino što mi smeta je to što je Barbara i ja ne viđamo često. Mislim da je suviše sama tamo daleko, u Kaliforniji. Makomber se zaustavi ispred svog omiljenog Brankuzija. Čiste linije skulpture bile su beskrajno senzualne. - Brankuzi je osvedočeni genije, Harlane, zar ne mislite tako? - A onda sasvim istim tonom nastavi. - Imam filmove sa EmL - Šta? - Esterhaz je za trenutak pomislio da nije dobro čuo. - Pomenuli ste neke filmove?

- Da, vaša kćerka - reče Makomber sasvim običnim glasom - vaša beskrajno lepa kćerka je - lezbejka. Ima ljubavnicu. Upetljana je do guše. Nazovimo to slobodnom grupom žena. - S tim je gotovo! - Senator je to izbacio iz sebe i više nije mogao da nastavi. Malo se zateturao. Pocrveneo je u licu, ali kad Makomber pruži ruku da ga pridrži on je odgurnu. - Ne veru-jem vam nijednu reč. Makomber izvadi iz džepa fotos u boji. - Ovo je skinuto s filma. Esterhazijeva ruka je drhtala dok je prinosio sliku očima. - Bože - zamrmljao je gledajući užasnu scenu. -. Gospode, Barbara će umreti ako ovo ikada sazna. Govorio je skoro za sebe. Makomber ga je jedva čuo. - Znam to - Makomber uze fotografiju iz senatorovih drhtavih prstiju. Prišašvi velikoj pepeljari u kojoj je bilo peska on kresnu upaljač i zapali fotos. Vratio se tamo gde je stajao Esterhaz. - Ali ona nikada neće saznati, niti bilo ko drugi. Bar ne od mene. To bih želeo da vam bude jasno, Harlane, od mene to niko neće saznati. - Mislim ... mislim ... - senator kao da se polako vraćao iz transa. - Shvatam, vi ste proklet čovek. - Čudno je, Harlane, da mi to vi kažete - reče Makomber dok su se spremali da izađu. Gotčalk je još uvek bio u tamnim pantalonama, iako je skinuo sako, prsluk i kravatu. Sve je to sada ležalo na baštenskoj sto-jci. Podigao je čašu s ledenim pićem koja je stajala na stočiću mozaika i pritisnuo njenu ledenu ivicu uz lice. Uzdahnuo je. Sla ° nlegov.in П08и" na negovanom travnjaku, s rukama ispod l,,e ezala Je Katlina. Nosila je šarenu majicu bez rukava i kao zelen kratki šore. Zbacila je s nogu srebrne evropske sa- ndale i prekrstila u člancima svoje duge noge. Gotčalk je ovamo došao da potraži smirenje posle neverovat-nog pritiska u izbornoj trci. Posle sedam dana napornog rada trebalo mu je odmora. U proteklih osam meseci bio je najmanje po tri puta u svakoj državi. Iako je u sebi otkrio neke rezerve ,a koje i nije znao da postoje, bio je to tempo koji ga je sve više iscrpljivao. Povremeno mu je bilo potrebno da pobegne od svega: od politike, od slike koju je morao da podržava o sebi u javnosti, od strateškog planiranja, borbi, beskrajnih intervjua, adresa, govora, duhovitih primedbi, rukovanja i paljenja cigara. Čak i od Roberte. Katlin, koja mu je pružala sve što mu je u takvim trenucima bilo potrebno, posmatrala je zelenu šumu bambusovog lišća koje je štitilo kuću od pogleda s ulice. Ovde je bila bezbedna, osećala je to. I još više - volela je ovu kuću kao simbol. Ona je predstavljala putokaz ka uspehu. Pogledala je prema kući. Bila je zaista divna, ali se Katlin nije smatrala srećnom što živi u njoj. Znala je da je zarađuje svaki put kad je Gotčalk dolazio ovamo. Kad bi malo bolje za-grebla po svojoj savesti videla bi da joj se ni najmanje ne dopada to što mora da bude vezana na uzici i da sluša svaku njegovu želju i poziv. Pa ipak, ta ideja nije bila ponižavajuća. Gotčalk nije bio svinja kao neki njeni raniji ljubavnici koje je poznavala u svojim siromašnijim danima."Na svoj čudan način on je bio dobar prema njoj. Ali bila je sigurna da joj njegova privrženost nije bila sasvim jasna. Ponekad joj se činilo da je i ona samo jedna skupa naprava kao sve one mašine u sali koje mu služe da se odmori i relaksira.

Njega nisu interesovali detalji i to joj nije smetalo. U stvari, bilo je to nešto što je sada baš želela. Doći će trenutak kad će mu se sve reći, ali će ona odabrati taj tren. Malo se osmehnula na tu tajnu pomisao. To joj je davalo neki topao, siguran sjaj. Gotčalk se isteže. Popio je piće i obrisao oznojeno čelo. Ispod miški videle su se tamne mrlje znoja. - Kriste - reče - čovek mora da je mazohista kad živi ovde u vreme leta. Sunce je već davno zašlo iza oblakodera Vašingtona. - Pa, čini mi se da ću još nekoliko godina moći ovo da izdržim - nasmejao se nekako iz grla - bar vikende provodim u Kemp Dejvidu. "Bože, kako je on pun poverenja", pomisli Katlin. Ona ga je dobro poznavala i znala je da ta njegova sigurnost nije deo nje- gove ličnosti. Pitala se otkuda to dolazi. Već mesecima je pokušavala da nađe odgovor na to pitanje. Znala je da je to tajna koju mora da otkrije. U tom trenu on ustade. - Idem malo da vežbam - reče pogledavši je. Bila je kao safir i ametist u tamnim senkama drveća. Počela je da se diže s trave. Njena kosa izgledala je kao crna kapa. - Idem s tobom. - Ne, nemoj da se uznemiravaš. Radije bih bio sam. - Osmeh-nuo joj se. - Izgleda da baš uživaš u ovakvoj večeri. Digao se s namerom da je prekorači i njoj se učinilo da za trenutak okleva da li da je zgazi kad mu se noga našla nad srednjim delom njenog tela. Onda se ipak pokrenuo i prekoračio je. Posmatrala ga je sve dok se vrata nisu zatvorila za njim. Zatvorila je oči i polako odbrojala do 60. Digla se i bez šuma prešla preko travnjaka. Stavila je uvo na vrata i, osluškivala vibracije. Ništa nije čula. Okrenula je polako bravu i onda gurnula vrata. Istog časa kad je otvorila vrata čula je Gotčalkov glas. Polako je išla preko kuhinjskog poda. Posegnula je za zidnim telefonom, oklevajući. Osvrnula se oko sebe i videla staklenu činiju s voćem. Bez oklevanja zbrisala ju je nadlanicom. Činija polete sa stola i razbi se u hiljadu komadića. U istom trenu ona skide slušalicu s držača na zidu. - Sta je to do đavola? - čula je Gotčalkov glas iz hola. - Ja sam - javi se ona - ušla sam da uzmem čašu vode pa sam oborila činiju s voćem. - Dobro, pazi samo da pokupiš sve krhotine. Ne želim da nađem noćas staklo u svojim stopalima. - Čula je kako dalje govori sagovorniku na telefonu. - Ma neko se ludira kroz kuću. Molim te reci mu da ja želim neko osiguranje, to je sve. - Ja nisam idiot - rekao je glas s druge strane žice. Katlin se trudila da ga prepozna. - Ti nisi srcem zainteresovan za tu stvar - reče Gotčalk. -ovaki deo toga je opasan. Ne shvatam zašto on insistira da ti radiš na tome. - Zato što sam njegov sin - odgovori drugi, mlađi glas. - On nikome ne veruje. Da li biste vi? Ja ne bih verovao čak ni svom sinu, da ga imam - nasmejao se- - Ja ne verujem čak ni svojoj ženi. Го mora da je brak. 153 - Ne pravi se pametan sa mnom, sine - reče Gotčalk - vide-ćemo kako ćeš se ponašati kad o tome porazgovaram s Makom-berom. - Gospode! - čuo se drugi glas. - Šta to radite? Ne pominjite nikakva imena. On mi je otac.

Katlin je čula snažno Gotčalkovo disanje na telefonu. Trudio se da se obuzda. - Nećeš me preplašiti ti žutokljunče? Šta misliš ko bi mogao da prisluškuje razgovore na ovoj liniji bez mog znanja? Dva puta nedeljeno dajem da se linija proveri. Bavi se svojim poslom, a psihologiju prepusti stručnjacima. Primi tu poruku. Glas s druge strane žice odgovori nešto i Gotčalk spusti slušalicu. U kuhinji, Katlin polako spusti slušalicu. Nije želela da Gotčalk naleti na nju kad bude došao niz hol. "Bože", pomislila je dok je posmatrala svoje ruke koje su drhtale od uzbuđenja, otkrila je veliku tajnu! Pokušala je da logički razmišlja o svemu, ali nije joj uspevalo. Gotčalk i Makom-ber su pred javnošću ispoljavali dva različita politička gledišta. Odmahnula je glavom. Gotčalk je bio suviše moćan da bi to mogao sam da održi - niko to ne bi mogao. Slika predsednika kao usamljene herojske figure koja sama donosi odluke pripadala je mašti. Katlin je čitav život provela u Vašingtomi i znala je banalnu istinu - svi drugi donose odluke. Bez obzira ko je čovek bio kad je izabran onda kad napušta svoje mesto postaje privrženi centralista. Sama služba je takva da čoveka svodi na pravu meru. Dobri ljudi preživljavaju s lakoćom. Ostali izlaze pobeđeni, os-tareli pre vremena. Sama Katlin, zainteresovana za vlast, ipak nije mogla da razume tu strast muškaraca da postanu predsed-nici. Nasmejala se sama sebi. Kako je glasila ona poslovica: nema dobrih predsednika samo mudrih odluka. Vratila se u kuhinju i vlažnim peškirom pokupila sve komadiće stakla. Onda je izašla. Noć se već uveliko spustila. Cvrčci su cvrčali bez prekida. Vrućina je bila i dalje nesnosna. "Prokletstvo!", pomislila je. "Možda će on ipak biti predsed-nik. I ja ću biti ta koju će voditi u"Kemp Dejvid." Znala je da je samo zagrebla površinu, ali ne i kuda će je to odvesti. Međutim, jasno je osećala da je veza između Atertona Gotčalka i Delmara Dejvisa Makombera veoma važna i jaka. Nekoliko mlađih igračica - solistkinja - zaustavilo se da po smatra Lorin, pitajući se da li će i same nekada moći sa toliko savršenstva i elana da naprave "pas de chat". Jedna od njih, nežna plavuša koja je tek od nedavno bila u kompaniji, prišla je da se raspita kako da iz čvrste pete pozicije koju je Martin zahtevao prede u treću, a da ne sklizne u prvu. Lorin je bila srećna što može da joj pomogne. Ona nije bila ljubomorna na mlade talentovane igrače kao što je to inače slučaj u svetu baleta. Možda je to bilo zato što je imala samo lepe uspomene na svoj početak. Nije mogla da zaboravi scene posle audicija u Američkoj baletskoj školi kad bi uzdrhtale devojčice smrskane neuspehom jecale savijene u uglu, drhteći kao divlje zverčice. U svakom slučaju Lorin je poštovala talenat jer je shvatala koliko ga sama ima. Drugi je nisu plašili. Pa ipak, kad je mlada plavuša otišla od nje odjednom se ose-tila nekako potištenom. Zagledana u zidove s ogledalima setila se gadnemodrice koju je nekada imala i zbog koje joj se Bobi smejao. Želela je da se seti nečeg lepog u vezi sa njim ali sve ono što bi izbilo na površinu bilo je daleko od toga. Letnje popodne donelo je kišu s grmljavinom. Nije moglo da se ide na izlet, ni na plivanje. Nije moglo da se ide čak ni do obližnjeg izletišta na sendviče s tunjevinom. Bila

je to njena omiljena hrana. Umesto toga morala je da ostane s Bobijem u staroj kući na obali. Bilo joj je tada dvanaest godina, a Bobiju deset i po. On je bio veoma tih i povučen i ona je volela da kaže da je glup. Samo je sedeo i čitao dok je ona sve vreme provodila igrajući. Njeno telo je već postalo savršeno oblikovan instrument s kojim je mogla, kako je to otkrila, da učini sve što namerava. Nije samo njena tehnika oduševljavala njene učitelje već i njena disciplina. Čula je jednom kako je Stanilija rekla majci posle časova: "Nikada ranije nisam srela takvu odanost i predanost poslu kod deteta njenih godina". Lorin je bila veoma ponosna na to. Neprestano je u mislima ponavljala tu rečenicu. .Pak čeznula je za normalnijim životom, za druženjem sa vršnjacima, za zabavama. Želela je i ona da čita knjige i da ide u bioskpp. Ali nije mogla to da radi. Bobi je to sve radio i ona je nalazila svoje jedino zadovoljstvo u tome da njega muči. dirkivala ga je zbog onoga što čita, zbog znoja koji mu je izbijao ispod pazuha i neprijatno zaudarao. Podsmevala se njegovoj neurednoj odeći, a naročito njegovom telu. Ona je već bila pravi stručnjak kad je u pitanju bilo telo i držanje. Za nju je Bobi bio poslednji jadnik sa tim svojim malim mršavim telom bez mišića. Smejala se kad bi ga ugledala i zabadala mu prste u meko meso. Posmatrala ga je kako s uživanjem jede šest tostova s mekim buterom i režala u sebi od zavisti. Da je to ona uradila ugojila bi se preko noći. On je jeo i jeo i nikako se nije gojio. Trošio je kalorije kao da su sitniš. Pa ipak, i oni su - kao u ostalom sva braća i sestre - imali periode mira i ljubavi. Ponekad bi mu Lorin čitala pred spavanje o kralju Arturu i njegovom dvoru, čitala bi mu o Robinu Hudu, ili bi se vratila sa svojih vežbi na rođendan i pronašla čestitku koju je on svojeručno naslikao. Ali tog kišnog popodneva kad su ostali sami, jer su roditelji nekuda otišli na ceo dan, nešto se dogodilo. Nešto grozno i nepopravljivo. Lorin je Bobija ostavila pred televizorom da gleda "Šou Dika van Dajka". Visoki glas Meri Tajler Mur pratio ju je kroz vrata. Kiša je lila kao iz kabla. Bilo je suviše vlažno da se sedi na tremu. Gledala je s očajanjem u tu groznu kišu i zamišljala talase" i sunce. Želela je da se sunča i da njena koža dobije boju pečenog badema. Napravila je nekoliko vežbi za istezanje, a onda nekoliko pirueta. Malo se zanela i uhvatila za ogradu. Bila je klizava i vlažna. Resila je da ipak uđe i popije svoju dijetalnu koka-kolu. Bobi više nije sedeo ispred televizora. Na programu je sada bila reklama za zubnu pastu "Pepsodent". Ušla je u kuhinju i otvorila frižider. Nije bilo dijet-kole u njemu, nije bilo ni dijetalne sode. Pregledala je sve pregrade. Našla je mleka i ledene kafe. Našla je i dve flaše "tonika". Ako je želela dijetalnu koka-kolu moraće po ovom vremenu da izađe da je kupi. Najpre se naljutila na tu pomisao a onda je pomislila da je prodavnica samo tri bloka dalje pa joj ništa neće smetati ako ode i kupi što joj treba. Otišla je niz hol, prošla pored svoje sobe i sledila se. Pomisao na kupovinu sasvim joj je iščilela iz glave. Videla je Bobija kako se naginje nad jednu staru drvenu komodu. Bio je izvukao drugu fijoku u kojoj je ona držala svoje intimno rublje. Dok ga je ona posmatrala izvadio je par gaćica. Ona je baš počela da nosi gaćice za odrasle osobe. Bobi je razvlačio lastiš na struku s obe ruke. Posmatrao je kako su gaćice duplo postavljene između nogu. U Lorin kao da se nešto zapalilo. Bila je uvređena. Ose-ćala se istovremeno ponižena i

napadnuta. U tom trenu osećala je samo ludi bes. U tri koraka prešla je sobu, istrgla je gaćice iz Bobijevih ruku. Pogledao ju je preplašeno. Otvorio je širom usta: "Ali.. ." Lorin ga je ošamarila što je jače mogla. Napadnut iznenada nije znao kako da se brani. Njegova mala glava zavrtela se na tankom vratu i udarila o komodu. Njegove noge u čarapama kliznule su po linoleumu i on se srušio pored njenih nogu. Počeo je da plače. Čudno, to je još više razbesnelo Lorin. "Bebo!", Vikala je dok su joj suze od besa curile niz lice. "Nisi ništa drugo nego beba!" Ubacila je gaćice u fijoku i zalupila je obema rukama. Nadnela se nad svog brata: "Nemoj više nikada, nikada da dodiruješ moje stvari, bebo! Ako to učiniš zažalićeš, obećavam ti!" Okrenula mu je leđa: "A sad marš napolje i nemoj više nikada, nikada ovamo da uđeš. Nikada! Jesi li razumeo?" Bobi je shvatit. Nikada je više nije molio da mu čita priče pre spavanja. - Znači, sve je prošlo dobro. - Izuzetno dobro. On se priklonio neizbežnosti sudbine. Bio je time polaskan. - To je dobro - osmehnuo se Kju. Makomberu se uvek činilo da svet procveta kad se Kju os-mehne. Bilo je specijalne moći u tom izrazu koji on nije mogao da definiše. Mnogi drugi bili su očarani tim osmehom, naročito žene. - Harlan Esterhaz je važna veza za nas: pod njegovom kontrolom je Oružani komitet. A sada mi kontrolišemo njega. Zadovoljan sam što tu nije bilo problema. - Kju se pokrenuo bez ikakvog šuma. Miris tamjana širio se vazduhom - bio je tek završio svoje večernje molitve. Makomber okrenu glavu. Osećao je neki nemir u drugom čo-veku. Tiho, skoro nežno upita: Kju, šta je to? - Pratio je očima pokrete drugog čoveka. -Sramota me je - reče Kju iznenada se zaustavivši. - Nepodobnost senatora Berka pada na moja pleća. - Zaboravi Berka. Mislim da ni ja ne bih bolje od tebe obavio aj posao. Vreme je bilo u pitanju, pa smo rasuli naše mete. j postoji greška ona leži u sistemu. On je izbacio njegovo e. - Osmehnuo se ... - Ipak, sve je dobro obavljeno. Naša za-eanTV °iSlUŽiĆe An§ki mn°go bolje nego što je B.erke ikada mo-ПОР lT Saliven" republički senator, koji je šef Odabranog tajiš Komiteta biće ta zarnena. Dobro je što je došlo do malog za- stoja. Sada je sasvim zreo za nas. - A šta je s Rihterom? Makomber je razmišljao o tome nekoliko trenutaka. - Mislim da je za njega fatalan njegov otac. Treba samo sačekati a onda ćemo ga uhvatiti samog. Sada ne smem da mu se suviše približim da ne bi nešto posumnjao. - Potpuno shvatam - reče Kju dok se njegov pogled susreo s Makomberovim. V - Dobro - klimnu glavom Makomber dok je prstom milovao besprekornu ivicu brkova. - Ipak, taj prislušni aparat je velika greška. Mislim da ćeš uskoro morati da nađeš načina da ga se dokopaš. - Mislim da to neće predstavljati nikakav posebni problem. - Moramo da napravimo raspored za Angka. - Gotčalk će biti srećan kad to čuje - reče Kju. - Tražio je preko Eliota da mu potvrdimo. Makomber zareza.

- Pa, neka mu Eliot kaže da je sve u redu. On do sada ima sve informacije, zar ne? - Sve, svakako. Makomber je, naravno, najpre pitao sistem za psihološke profile svih političara koje je sreo i koji bi možda mogli da budu predsednički materijal. Bilo ih je petoro ali je sistem uskoro sveo taj broj na jednog jedinog: Atertona Gotčalka. Tek onda je Makomber istupio sa svojom ponudom. Činio je to polako, u malim zalogajima, koristeći se onim što je saznao o čoveku, trudeći se da priđe Gotčalku tako da ga zainteresuje. Za vreme službe po Jugoistočnoj Aziji Makomber je naučio da je neojahodno proveravanje svakog ugla_ča]c_i_anog_za koji se стеГсТш!јТТћгттш iz n"teganrrelH;eTropasn"ost. ГЕко seon vratio svojim ispitivanjima, dodajući činjenice tu i tamo, izvlačeći ih, stavljajući ih u ono što je nazivao Crvenim fasciklama u sef u banci u gradu. "Operacija Sultan" ga je naučila da bude r__ pažljiv i obazriv._ Nije očekivao da će biti nekih stvarnih problema sa Gotčal-kom: sistem svakako ne bi tada njega odabrao. Ali sistem je odabrao i Rolanda Berka. Makomber je morao da prizna da kad se radi o ljudima on ne veruje u potpunosti nijednom kompjuterskom sistemu. Oni su samo programirani moroni. Oni ne mogu da razmišljaju i odmeravaju uzroke i posledice. Uspeo je da se dokopa dve rolne filma super osam - zajedno sa odgovarajućom zvučnom trakom - na kojima su se videli 158 Aterton Gotčalk i Katlin Kristijan usred svojih zamornih akcija koje još niko nikada ranije nije upražnjavao u prirodi. - On ne zna šta s tim treba da se radi. Pomislio je da nagradi Kjuovu intuiciju, ali morao je da se obuzda jer je znao da ovaj ne bi dobro shvatio taj gest. Nije mu izmaklo iz vida da se Džoj interesuje za Kjua i da je Kju drži stalno zaposlenu. Daleko od toga da je bio besan, bio je oduševljen. Fizička privlačnost koju je osećao prema njoj brzo je iš-čilela. Ali kako nije želeo da ljuti njenog brata, počeo je sve češće da odlazi od kuće, bacajući ih jedno drugom u naručje. Računao je na Kjuovu privlačnost i Džojinu usamljenost. I, naravno, računao je i na Kjuov istočnjački osećaj lojalnosti. Niko od njih nije ga razočarao i bio je sasvim zadovoljan. - Uključi televizor, skoro je pet popodne. - Voleo je da gleda prve tv-vesti. Na ekranu se pojavio Dan Rater. Lice mu je bilo bledo i iz-borajio. Makomber reče: - Šta se do đavola dogodilo? Molim te, pojačaj zvuk. Iza spikera se pojavila slika čoveka u crnom ramu: - .... pukovnik Rodžer de Vit, američki vojni ataše u Kairu, ubijen je od strane nepoznatih ubica. Izveštaji još ne obiluju detaljima, a iz dobro obaveštenih krugova saznali smo da su bila umešana tri napadača. - Rater baci pogled na komad papira koji su mu doneli. - Pre nekoliko trenutaka, u Bejrutu, teroristička grupa poznata pod imenom Libanska revolucionarna frakcija, priznala je odgovornost za atentat. U Kairu je ovo ubistvo nazvano "groznim". Sve egipatske vojne i policijske snage usmerene su na to da se otkriju ubice pukovnika de Vita. Iz Bele kuće još nije izdato zvanično saopštenje mada je sekretar za štampu Edvin Viks nazvao ovo ubistvo zastrašujućim znakom vremena. Predsednički aspirant Aterton Gotčalk, zastupnik striktnijih i bezbednijih vojnih mera za američki vojni i diplomatski personal, kod kuće i van zemlje, pozvao je pred-sednika da što hitnije pokrene planove za stvaranje odabrane jedinice specijalizovane za anti-

terorističku borbu. Gospodin Gotčalk je rekao da je šokiran hladnokrvnim ubistvom pukovnika de Vita. Spikera u studiju smenio je reporter koji se javljao iz Kaira, sa lica mesta. Makomber odmahnu rukom: - Dosta sam čuo. ugasi televizor. Gledali su se jedno vreme. iibci- se osmelmu nežnim osmehom nimalo karakteris-za njega. - Zar nije divno - reče - Kako život radi za nas. Katlin je stigla na aerodrom La Gvardija tačno u 10 i 10. Kasnili su samo tri minuta uprkos nevremenu koje je besnelo oko Njujorka. Ona prođe kroz dugi koridor i uze svoj prtljag. Magično oko propusti je kroz vrata koja se razdvojiše pred njom i ona punini plućima udahnu vlažni vazduh Njujorka. Uzdahnula je. Ovd je ipak bilo hladnije nego u Vašingtonu. Videla je limuzinu koju je naručila preko kompanije i mahu u vozaču da joj priđe. - U "Parker Meridijan" - rekla je čim se smestila. Sve je bilo tako apsurdno jednostavno i lako, razmišljala je Katlin. Sasvim je jednostavno uredila da dođe na službeni put u Njujork, o trošku kompanije. Ona je bila glavni istraživač u firmi "Bredi i Mirson", jednoj od najboljih firmi koja se bavila isključivo akcionarskim pravima u oblasti Vašingtona. Mirson je u stvari već bio u Njujorku. Trudio se da rasvetli jedan slučaj u vezi s kompanijom "AT I T". Nije se baš mnogo obradovao kad mu je rekla da će mu se pridružiti da bi mu pomogla. Pa, ipak, on je još uvek bio dovoljno čovek iz starog sveta, poreklom Holanđanin, i insistirao je da ima najbolje službenike uza se, gde god bi išao. I tako, uprkos nezadovoljstvu nekih manjih šefova, s kojima je radila u to vreme, Katlini je odobreno da ide u Njujork. Svi ti šefovi ginuli su od želje za njom. Mirson nije. Međutim, nju ni najmanje nije interesovao ni slučaj kompanije "AT i T" ni sam Mirson. Ona je ciljala mnogo više od tog nekog polupoložaja koji je imala na zakonskom planu. "I što je najlepše" - volela je da razmišlja - "neću morati da idem zbog toga na prokleti fakultet". Bacila je pogled na svoj zlatni sat ukrašen dijamantima. Bilo je 10.45. Šta li je sada Gotčalk radio? Da li je bio s onom kravetinom od svoje žene mazeći njene ogromne sise? Katlin oseti kako joj plamen udari u lice - ljubomora vlasnika. Ne, verovatno nije bio s ženom. Sigurno je držao jedan od svojih umnih govora. Nije mu baš mnogo verovala, ali, ako se već međunarodna scena raspada, želela je da se što je moguće pre i sama dokopa nečega. Ako je moguće sada, odmah. 160 Trejsi, koji je pratio tamno-plavu Tvajtovu "impalu" svojim "audijem 4000", skrenuo je u 69. ulicu oivičenu drvećem na Bej Ridžu. Tvajt je bio nešto ispred njega. Noć je bila tiha. Bila je skoro ponoć i vreme za njegov sastanak sa Ajvori Vajtom koji će mu doneti fotose Džonovog lesa. Dve svetiljke u bloku nisu radile. Na udaljenom uglu svetlucala je samo jedna. Njihove cipele udarale su po betonu. Na vrhu stepeništa Tvajt, koji je bio nešto ispred Trejsija, zaustavi se odjednom, tako da su se skoro sudarili. Opsovao je snažno. Trejsi mu priđe, i ugleda poruku ispisanu na ulaznim vratima. Na španskom je pisalo: "Kurvin sine" a ispod "Svinjo bez muda".

- Prokletnici! - zareza iz stavi ključ u bravu. U tom istom trenu Trejsi oseti onaj specifični oštri miris koji u njegovom razumu ožive odlaske na noćne pohode dok su se na tamnom noćnom nebu rascvetavali ogromni krvavi cvetovi. - Nemoj! - viknu Trejsi i baci se unapred. - Oni su ... Ali ostatak reci bese zbrisan. Tvajt je već otvorio vrata. Noćno nebo postade narandžasto, crveno i crno. Osetili su udarac i kao da je iznad njih protutnjao brzi voz. Onda ih snažna pesnica vazdušnog udara pokosi i obori na tie. Bačeni su sa stepeništa. Ruke i noge letele su im kroz vazduh. U ušima im je odjekivala strašna eksplozija, zaglušivala ih. Njihove bubne opne bile su napregnute do bola. Podigli su refleksno ruke da zaštite lica, osećali su kako kiša sitnih komada leti oko njih cepajući im odeću, otkidajući im komadiće mesa. - Ne! - vrištao je Tvajt. - Gospode, ne! Uspeo je da se uzdigne na ruke i kolena i uhvati se za ostatak drveta. Pošao je napred ne razmišljajući, ali ga je Trejsi, koji je bolje znao šta ih očekuje, uhvatio i primorao da legne na tie dok se razlegla druga eksplozija. Učinilo im se da se prednji zid nekako naduo i krenuo prema njima, dok su se komadi kuće kao sečiva zabadali u travnjak. Začu se topot koraka i urlanje sirena. Čuli su se uzvici i krici sa svih strana. Sada su se već digli na noge, a lica su im bila po-crnela, odeća rastrgana i krv im je liptala iz rana. Bolele su ih ivajt je bauljao preko iskidanog travnjaka prema ostacima svoje kuće, svoje žene i deteta. Nije stigao daleko. Zaustavila ga je vatra i nesnošljiva jara. Počeo je da se nosi s njima kao su živo biće, kao da su njegov otelotvoreni neprijatelj. 161 - Pustite me da uđem! - vrištao je. - Doris, gde si? - Mahao je nemoćno pesnicama u svim pravcima. - Filis, dete moje, evo me, dolazim. Trejsi je bio iza njega. - Ne možeš unutra - rekao je što je mirnije mogao, a u sebi pomislio: "Gospode, kakva eksplozija". - Ko će me zaustaviti? - pitao je Tvajt otimajući se. Bio je potpuno izgubio razum. - Tvajte, njih više nema. - Trejsi je još čvršće stegao inspektora. - Pogledaj, čoveče, u ono što je ispred tebe! Niko ne bi mogao da preživi takvu strašnu eksploziju. Ubićeš se ako sada uđeš unutra. Tvajt se istrže iz Trejsijevog zagrljaja i Trejsi se sledi zbog onoga što je video. Pri svetlosti vatrenih jezika njegovo je lice bilo potpuno lišeno svake boje. Koža mu je bila zategnuta preko kostiju lobanje, a oči duboko upale. Suze su mu lile niz obraze, ostavljajući tragove tamo gde su prošle .. . - Pusti me - reče Tvajt. Oči su mu lutale levo-desno kao kod uplašene životinje. - Pusti me, ili ću te ubiti. Trejsi ispusti njegovu ruku i reče: - Slušaj, Tvajte, nemoj ... Ali krupni inspektor je već bežao dalje od njega. Nije krenuo prema kući u plamenu, kako se Trejsi najpre pobojao, već preko travnjaka, dalje od nje.

- Sve je to maslo onog zločinca Antonija - vikao je Tvajt. Podigao je pesnice uvis i gomila koja se okupila razišla se da ga propusti. - Iskidaću mu muda i nateraću ga da ih pojede. - Čekaj! - vikao je Trejsi, ali Tvajt je već nestao na ulici. Sirene su sada bile sve bliže, stizala je vatrogasna ekipa. - "Gospode, šta je ovo?" Mislio je upaničeno Trejsi dok je jurio da nađe Tvajta. Blokovi zgrada promicali su pored njega i kao da su nestajali u plamenu koji je buktao iza njega. Video je da pored njega prolaze uplašeni ljudi. S desne strane videlo se drveće u parku. Ono je nekako odbijalo sjaj požara, pa se činilo da je i park zahvaćen plamenom. Vazduh, čak i ovde, bio je pun pepela i nekog čudnog, teškog mirisa. Trejsi vide da je Tvajt nestao iza ugla s leve strane i pode za njim u tamnu ulicu. Sada je bio sam. Kuda je Tvajt nestao? Usporio je i počeo da ispituje ulicu. Na sve strane videli su se ulazi ali prozori su počinjali tek od drugog sprata. Trejsi priđe kapiji s desne strane i pažljivo je zagleda. Bila je od starog 162 drveta, često prefarbavanog, i sva izrezana noževima. Imala je belu, metalnu bravu. Trejsi je pritisnu. Kapija je bila zaključana. Druga vrata bila su na skoro sasvim drugom kraju ulice. Obazrivo im priđe. Ona su bila napravljena od talasastog lima, a neko ih je grubo prefarbao. Trejsi ispita bravu i primeti sićušne ogrebotine kao da je neko besno i nabrzinu pritisnuo kvaku. Čvrsto je uhvatio i okrenuo. Otvorila se bez zvuka. Zinu tamni hodnik. Trejsi pređe prag, zatvori vrata iza sebe i smiri se da bi se privikao na atmosferu. Smrad je bio nepodnošljiv. Osećao je ovu zgradu oko sebe kao les u raspadanju. Drvene daske škripale su kao u protestu, zidovi su bili prljavi, čuo je pacova. I to je bilo sve. Napredovao je izoštrenih čula. Voda je pljuskala negde iznad njegove glave. Videla se svetlost, slaba i žućkasta kao koža lesa. Sada je čuo neke udaljene i prigušene zvuke. Činilo mu se da igra ulogu Orfeja koji silazi u Had, u podzemlje. Svetlost se pojača a sa njom i zvuči. Kao da je brektala neka mašina. - Jao, jao, jao - čuo je Trejsi. Neko je vikao od bola. U Virdžiniji su ga naučili da bezbroj puta ponovi jednu istu stvar, isti pokret, mnogo pre no što je i pomislio da ode u Kambodžu. Rekli su mu još i to da bez takvog savršenog znanja nikada neće doći natrag. Zato je sada hodao kao što ga je naučio Džo Lisica, Indijanac iz plemena Sijuksa - ne na vrhovima prstiju i ne na petama, jer se tako gubila ravnoteža, već na samim ivicama stopala. Tako je čitava noga imala dodira s podom i čo-vek se bezbedno i nečujno kretao napred. Nije se čuo nikakav zvuk dok se kretao napola klizeći po prašnjavom podu od dasaka. Piramida prljavog svetla ležala je ispred njega. Ušao je. Bio je to stan kakav nikada ranije nije video. Na sve strane ležala su krzna: po prljavom podu, po fotelja-ma, po sofi, čak i na malom stočiću za kafu. Na zidovima su bili pleteni vuneni prekrivači na kojima su se videli jeleni kraj reke, ledene planine i sneg. Grozno osvetljenje dolazilo je iz dve ružne metalne lampe čije su sijalice bile zaklonjene aba-zurima od masnog papira. Trejsi odmah ugleda ogromnu Tvajtovu figuru. Bio je okrenut leđima prema vratima. - On nije ovde . .. jao, jao, jao.

enski glas je bio vrlo visokog tona, pun straha i užasa. Trejsi sada ugleda nogu boje kafe kako se bacaka po vazduhu. - Reci mi gde je, ti to znaš - govorio je Tvajt čudnim glasom u kome su reci bile zagušene pljuvačkom i besom. ena je vrisnula od bola kad se Tvajtovo rame spustilo prema njoj. Trejsi je mislio da zna šta Tvajt radi. Prilazio je zaklonjen njegovim ogromnim telom. Kao što je i slutio Tvajt je držao čašicu ženinog kolena. Služeći se principima izometrije učinio je da težina njenog tela radi protiv nje same. Čuo je krckanje kostiju pre nego što je žena opet vrisnula. Niz lice joj se slivao znoj, prljav od rastopljene šminke. Kosa joj je bila tamna zamršena masa u kojoj su blještale kapi znoja. Ćelo njeno biće bilo je izobličeno od bola i straha. Trejsiju je bilo jasno da ona zna gde ja Antonio, ali bilo mu je jasno i to da se više plaši njega nego Tvajta. Tvajt je mogao da je otera u bolnicu, ali Antonio bi je svakako smestio dva metra pod zemlju. Čak i kad bi je štitili i kad bi njega zatvorili znala je da je njegova ruka dovoljno duga da bi je svugde stigla. Trejsi je sve to video jasno, ali se njemu i nije dogodilo ono što se dogodilo Tvajtu - da izgubi porodicu. Tvajt je video ovu ženu kao svoju jedinu vezu s Antoniom. U jednom trenu Trejsi pomisli da odvuče Tvajta od žene ali je znao da njemu sada nikakvo objašnjenje ne bi koristilo. Bacio je pogled po ostatku stana tražeći drugi izlaz. Možda je An-tonio već pobegao ali je Trejsi osećao da nije tako. On je bio amater, a amateri vole da ostanu u blizini da bi videli kako njihovi mali trikovi deluju. Ako je to bilo istina onda bi to značilo da je Antonio još uvek tu negde. Prešao je preko dnevne sobe, zabranivši sam sebi da sluša ženine bolne krike i jecaje. Jedini efikasan način koji je sada mogao da joj pomogne bilo je da on nade Antonija. Za to mu nije trebalo mnogo vremena. I Tvajt bi to otkrio da nije bio zaslepljen eksplozijom i krvavom željom za osvetom. Lagano se spusti na pod u drugom kraju prostorije. Jedan komad krzna bio je tu uklonjen, kao u žurbi, i još brže vraćen na mesto. Trejsi se saže i polako podiže krzno. Ispod ugleda linije koje su samo mogle da ocrtavaju vrata za podrum. U podu je bio metalni prsten, dovoljno širok da se provuku dva prsta. U centru kao da se nalazio katanac. Trej.si_nijje..dugo oklevao. Zauzevši čvrst stav provuče_dva prsta kroz metalnu aikuTTTHan"ruI duboko, a zatim izdalinu sav 164 va-zdu:h-.:P-oo.vio je to tri puta,. Kriknmrje"iz dubine stomaka, ; kao što je bio naučen prilikom kiaija - vežbi, koja volju drugog, "čoveka riienja i podvrgava protivniku. Setip se scena iz Ban Me -Tuota. Istovremeno se svom snagom oborio na metalnu alku. Vrata u podu otvoriše se sa strašnim treskom i Trejsi je bio primoran da hitro izvuče prste da mu ih ne bi odsekla. U rupi je bio istog trena kad se pokazalo dovoljno prostora da u nju uđe. Našao se u prljavoj kocki koja nije imala više od dva metra po jednoj strani. Spustio se na tie i ugledao Antonija. Podvodač je bio zgrčen u uglu. Njegove smeđe oči treptale su i pokretale se kao u životinje. Lice mu je bilo posuto prljavštinom. Imalo je ogromne uši koje su štrcale ispod prljave kose. Tanke usne bile su zgrčene od straha a svilena košulja pocepana i natopljena krvlju. Ispod nje video se zavoj preko sveže rane. Krv je još tekla, natapajući ga. U zdravoj ruci Antonio je držao mali revolver kalibra 22 drške ukrašene sedefom. Pištolj je bio napunjen.

Sve to je Trejsi obuhvatio jednim pogledom, u deliću sekunde, dok se spuštao u rupu. Istovremeno je osetio i neki grozan miris i video gmizanje gomile crva. Antonio se sledio od užasnog zvuka kiaija. Taj krik korišćen je od davnina. Bio je to krik pračoveka na neposrednu smrtnu opasnost. Rimske legije su ga koristile, tako mu je pičao Ju, da bi uterale strah u kosti svojih neprijatelja dok su napredovale u falangi. Taj krik nalazio se i u osnovi reci "panika" koja je nastala iz groznih krikova koje je ispuštao grčki bog Pan izražavajući svoju nezajažljivu želju za životom i seksom. Spuštajući se u uski prostor Trejsi prebaci svu težinu na levu nogu. Njegova desna noga već je iz Antonijeve ruke izbila revolver. Podvodač se zatetura ali uspe da povrati ravnotežu spreman da se brani. Međutim, Trejsi je bio brži i uspe da ga udari obe-ma rukama u stomak. - Uf! - izlete vazduh iz Antonijevih usta i on se sruši kao papirnata lutka. _ Nije se ni najmanje protivio kad je Trejsi počeo da ga izvlači iz podzemne sobe. - Tvajte! - viknuo je Trejsi. - Prekini! Dosta je! Bilp je to izgovoreno oštro, kao komanda i Tvajt pusti ženu. i ejsi je čuo kako tiho ječi sklupčana na sofi. Pomislio je da joj sigurno spasao život. Gurao je podvodača ispred sebe preko krznom zastrtog poda. - Evo ga! - reče. - Tonio! - bio je to zvuk od koga se podvodač naježio. Bilo jeto siktanje zmije, šapat bez života, bez osećanja. Tvajt je bio sasvim bled. Sada je izgledao baš onako kao posle eksplozije. Trejsi je pomislio da će ponovo nešto eksplodirati. - Tonio, kučkin sine - reče Tvajt. - Dođi ovamo. - Glava mu je drhtala od uzdržavanog besa. - Ti si ubio moju Doris i moju malu Filis. Antonio je ponovo zadrhtao i dodirnuo levo rame desnom rukom. - Nije trebalo da me napadneš, čoveče. Ne pred kujama. To nije dobro za posao, čoveče. Ti to znaš. One me ne bi više slu šale. - To je tvoj problem - reče Tvajt prilazeći mu. Ramena su mu bila pogrbljena. Bes je kolao njegovim žilama kao uragan. Podvodač odmahnu glavom. - Naš problem, čoveče. Mi smo partneri, zaboravio si, a? Morao sam da stavim Karlu -" pokazao je na ženu na sofi - u "kutiju". - Odmahnuo je glavom. - U potpunu tamu, shvataš? Sa crvima. Bila je sa crvima kao da je mrtva. - Ruka mu je jače stegla povređeno rame. - Sada, sada me sluša. Ona sada shvata kolika je moja moć. - Umrećeš, Tonio - zareza Tvajt. - To je sigurno kao što ja stojim ovde. Podvodač se povuče jedan korak nazad. - Idiote! Ti si a sve kriv. Ti si to sve uradio. Ali Tvajt mu je i dalje prilazio s mahagonijevim štapom u ruci. Trejsi je na njegovom licu video da se maksimalno kon-centrisao, video je da su mu oči fiksirane i da ništa drugo ne vidi sem Tonija ispred sebe. Trejsi je krenuo dva koraka unapred. Video je blesak noža u Antonijevim rukama. Video je kako ga je vesto izvukao iz tajnog skrovišta. U sebi je opsovao što ga nije pretražio još dole, pod zemljom. Ali, Tvajt je već bio zaskočio Tonija. Njegov štap od mahagonija spuštao se u blagom luku. Međutim, nož je već bio bačen i Trejsi je shvatio da ne može ništa da učini. Zakasnio je i nož je uleteo u meso s desne strane, u visini rebara. Podvodač ga je uvrnuo i Tvajt kriknu. Ispustio je palicu od mahagonija. U tom trenutku i nož je izleteo iz rane. S

njega je kapala krv. Mogao je da se čuje grozan zvuk koji je dolazio iz inspektorovih otvorenih usta. Oči su mu bile širom otvorene. Bio je izbačen iz 166 ravnoteže, potpuno nezaštićen, ranjiv. A sečivo je već kretalo na svoj drugi put. Antonijevo lice bilo je iskrivljeno u pobed-nički osmeh. Trejsi je imao у-гвнагтп. nnmn 7n frimnshiki"4Łdjiu__oj_smrtp-mmjljj30Łicijarocenio je udaljenost i usmerio svu snaguna "svoj kuk, a zatim je njegovo rame poletelo kao munja sakupišvi snagu od kuka nagore, pa se sva snaga sakupila u njegovim zgrčenim prstima kad mu je ruka poletela unapred. Udario je Antonija zgrčenim prstima iza desnog uha, visoko po vratu. Osetio je samo blagi dodir, ali se koncentrisao na pod-vodačevu glavu, sipajući svoju energiju kroz kožu, mesto, kosti. Tvajt koji je stajao s druge strane bio je zaprepašćen pramenom izraza na podvodačevom licu. U jednom trenu ono je bilo puno mržnje i trijumfa a u sledećem na njemu se nije videlo ništa. Sav život, svi pokreti napustili su to lice u času kad se telo srušilo na pod kao krpena lutka. Posmatrao je beživotnog čoveka na podu ne shvatajući šta se dogodilo. Njegov bol je bio strašan. Uspeo je samo da promrmlja. - Gospode - i sruši se zatvorenih očiju. Jedne večeri, u Vašingtonu, kad je vlažnost bila veća od temperature i kad su svi tražili izgovor da ne uđu u kuću, Kim otvori svoje poštansko sanduče i nađe unutra dve poruke od narkomana, tri računa, pismo od brata i presavijeni meni iz kineskog restorana "Plavi Sečuan". Bacio je poruke, vratio račune u sanduče, bratovo pismo stavio u džep i zagledao se u meni. Ništa neobično nije bilo na torn komadiću papira. Izgledao je kao svaki meni koji s vremena na vreme takvi restorani šalju po okolini. Kim ga ponese u svoj stan. Čim je ušao odmah ga je spalio i smrvio pepeo među prstima očvrslim od stalnog treninga. A onda je tiho prišao plakaru, izvadio svoj stari kožni kofer i dok je pakovao stvari neophodne za put, nazvao kompaniju "Pan Am". Rezervisao je kartu na letu za Tokio. Službenica kompanije obavestila ga je da će se taj avion zadržati jedan čas u San Francisku. Rekao je da mu to sasvim odgovara. Završio je pa-kovanje i pozvao taksi. U avionu, zatražio je čaj. Kad su mu ga doneli zavalio se udobnije u sedištu i posegnuo za Tuovim pismom. Koristeći nokat otvorio je koverat. Tu je jedini ostao živ od Kimove porodice. Majka, otac, tri brata i sestra nestali su u plamenu rata. Samo je Kim uspeo da imakne neozleđen. Tu je bio hrom. Zapaljena greda srušila se na njega kad je pokušao da iznese njihovu sestru iz pakla. Teška greda srušila se na njenu glavu i razbila je kao ljusku od ja- 168 jeta. Kim se vratio na vreme da spase Tua koji ga je preklinjao da ga ostavi da umre na miru. Nije obraćao pažnju na njegova preklinjanja već ga je odvukao u bolnicu. Tamo su morali da ga vezuju za krevet i kljukaju ga sedativima da bi mu spasli život. Posle toga Kim nije video Tua nekoliko godina. Imao je su više posla u Fondaciji. Ali čim je sakupio dovoljno novca poslao je po brata.

Puna tri meseca Tu je živeo sa Kimom. Gnušao se Vašingto-na. Sve ga je tu podsećalo na rat, na kuću, na njegovu spaljenu porodicu. Njihovi duhovi dolazili su mu u snu. Govorio je da mu dolaze kao životinje na pojilo. Najzad je saopštio Kimu da mora da ga napusti. Za svoj novi život izabrao je grad Siti, prilično mračno mesto, u kome je procenat samoubistava bio najveći u SAD. Ali pošto je Kim bio ubeđen da njegov brat više ne razmišlja o samoubist-vu dopustio mu je da ode. Tu je bio lep. Oganj rata nije uništio njegovo lepo lice. Ali, unutar njega, njegovo srce pocrnelo je i sparušilo se kao da su ga plamenovi dodirnuli. Razmišljao je samo o kući i... o ratu. Kim je odlučio da ode i razgovara s Tuom kad je dobio pismo. Video je da se njegov brat iznenada vratio iz Jugoistične Azije. "Želim", pisao je ranije Tu svojim karakterističnim rukopisom "da se vratim na mesto holokausta. Nisam uopšte zabrinut za sebe i svoj život. Sem toga koga, interesuje bespomoćni bogalj? Ja sam na neki način postao čuvar naše prošlosti - sećanja na porodicu hteo bih da kažem. Brate, ja moram da otkrijem šta se dogodilo one noći, inače neću imati mira. Ta nerešena zagonetka izjeda moju dušu kao neizlečiva bolest. Možeš li to da shvatiš? Kim je to mogao da razume. Kad se Tu vratio u Ameriku bilo je jasno da je otkrio neverovatnu tajnu sakrivenu u prošlosti i onoj strašnoj noći. Došao je Kimu i rekao mu: "Brate, ako sam ja čuvar uspomena na našu porodicu ti treba da budeš oružje osvete. Ja sam pero a ti si mač. Tu je sve što sam uspeo da saznam o onoj groznoj noći". Sve ovo odigravalo se pre više od godinu dana. Kim je otada koristio svaki trenutak slobodnog vremena da sledi trag na koji mu je ukazao Tu. Počeo je da se raspituje i već je bio našao neke ključne tačke trudeći se da se oslobodi slabosti duha koju je porouzrokovala istina koju mu je rekao Tu. Znao je da mora da bude sasvim siguran u to pre nego što napravi odlučujući korak. I tada se dogodilo da pravi dokaz nađe u biblioteci same Fondacije. U dokumentima koji su bili obeleženi imenom "Krpar" našao je potvrdu onoga što je čuo od Tua. Sada, dok su avionski motori grmeli u njegovim ušima, Kim je otvorio pismo i počeo da čita. U San Francisku samo je prošao pored šaltera "Pan Ama" pokazavši savijenu avionsku kartu. - Trebalo je da letim za Tokio - rekao je ljupkoj službenici na šalteru. - Ali upravo sam primio poruku od svoje firme da su moji planovi promenjeni. Neophodno je da prvim letom odem u Brisel. Službenica na šalteru pritisnula je nekoliko dugmadi i uskoro na kompjuteru pročitala ono što ga je interesovalo. - Možete da poletite avionom koji polazi kroz tri časa - rekla je. - Mislim da nema nijednog ranijeg leta. - U redu je - reče Kim. - To mi odgovara. Kad je stigao u Brisel nije izašao s aerodroma. Samo je pokupio svoj prtljag i uzeo kartu do Amsterdama. Potrudio se da ubedi službenika na šalteru da je pomenuti grad njegovo krajnje odredište. U stvari, to nije bilo istina. U Amsterdamu je brzo promenio avion koji je leteo prema Ajnhovenu, jednom industrijskom gradu, ne preterano lepom, u jugoistočnom kraju Holandije. Kad je stigao u Ajnhoven potražio je telefonsku govornicu i okrenuo sedam brojeva. - Stigao sam - rekao je kratko.

Kroz petnaest minuta pojavila se crna limuzina i stala ispred izlaza za putnike. Šofer je požurio da pokupi njegov prtljag. Ušao je u kola i zavalio se na zadnjem sedištu. Kim je razmišljao o "Plavom Sečuanu" koji je bio šifra njegovog boravka ovde. Takav je bio dogovor sa čovekom čije je lice imalo boju slanine. Te reci značile su da Kim treba da se stvori u Ajnhovenu za manje od 24 časa. Retko su mu stizali ovakvi pozivi. Jedan od razloga bio je i taj što je on, zbog prirode svog posla, često putovao u daleka mesta i teško mogao da se ispetlja za tako kratko vreme. Razlog je bio i to što je samo čovek bledog lica bio određen da razgovara s Kimom. Kim ga je poznavao godinama a pojma nije imao kako se zove, kako mu je pravo ime. Zvao ga je šifrovanim nadimkom Tango. Istina je da se Kim nije mnogo interesovao za te ljude i nikada ne bi radio za njih da mu nije uvek bilo potrebno više novaca nego što je mogao da zaradi u Fondaciji. Nikada se ne bi bavio takvim poslom da je bio sam. Posao je za njega bio sinonim sa životom. Crna kola usporiše i zaustaviše se na besprekorno čistom parkingu ispred zgrade od stakla i čelika koja je zapremala čitav blok. Na fasadi zgrade nije bilo imena kompanije, stajali su samo brojevi: 666. Kim uđe kroz blistava vrata, prođe pored uniformi sanog i naoružanog čuvara i priđe recepciji. Tu je, iza polukružnog stola od trešnjevog drveta, sedeo krupan čovek ufitiljenih brčića. Klimnuo je glavom dok mu je Kim prilazio. Zatim je ustao i prikačio plastičnu propusnicu na njegov sako. Vrlo brzo lift ga poveze na vrh zgrade. U uglovima su se nalazile dve kamere, jedan video-tejp i drugi infra-crveni. Tiho za-zujavši zaustavio se na vrhu. Sve je bilo zastrto sivim berber-skim tepihom. Zidovi su bili presvučeni svetlim trešnjevim dr-vetom. Na njima su visile skupe slike. Kim je prepoznao jednog Vermera, dva van Goga i na svoje veliko zaprepašćenje jednog Rembranta. - Dobrodošao - reče Tango dok su mu ledene plave oči sijale. - Stigao si za rekordno kratko vreme. Poveo je Kima kroz dupla vrata, u sobu za sastanke. Oko pra-vougaonog stola sedelo je dvanaest muškaraca. Kim je proce-nio da je njihova srednja starost između 50 i 60 godina. To je bio Panel. Svi su bili poslovni ljudi. U to nije trebalo sumnjati ni za trenutak. I mada nije znao nikoga po imenu, niti se trudio da sazna, Kim je imao dovoljno podataka o njima. Oko njih se širio miris novca kao miris teškog parfema. Svaki taj čovek bio je prepreden na svoj način on je to dobro znao. I mada ih se gnušao na onaj isti bezlični način kao što se gnušao svih zapadnjaka, Kim nikada nije napravio grešku da ih shvati suviše olako. - Sedite molim vas - reče Tango na nemačkom - da li biste hteli kafu ili rakiju? - Imate li čaja? - odvrati Kim na istom jeziku. - Na žalost, nemamo. - Ništa onda, hvala vam - reče Kim mirno, a u sebi pomisli: "Varvari". Tango sede s Kimove leve strane. Ovde se uvek govorilo ne-mački da bi se stvari pojednostavile. Ovi ljudi predstavljali su interese šest evropskih nacija. Da 171

se nisu dogovorili koji će im biti zajednički jezik, njihovi sa stanci ličili bi na zamešateljstvo stvoreno na Vavilonskoj kuli. Odjednom, čovek crvene kose koji je sedeo tačno preko pui;i Kima ustade. Obično je u ime Panela govorio samo Tango. aj čovek imao je nisko čelo i duboko usađene oči koje je Kim au tomatski pripisivao fudbalskim igračima. Bio je krupan na je dan čudan način, ali uopšte nije bio debeo. - Ovaj sastanak ima dve svrhe - počeo je da govori crvenokosi. Kosa mu je bila gusta a glas mu je bio grlen, s određenim pauzama na pravim mestima gde je to jezik zahtevao. Kim je bio ubeđen da je on rođeni Nemac. - Prva svrha je da nam vi date objašnjenje vašeg poslednjeg izveštaja koji ste podneli Tangu. - Mada se obraćao Kimu nikada nije direktno pogledao u njega. Ostavio je otvoren neseser od crne krokodilske kože i za kratko bacio pogled u njega. - U njemu ste pomenuli smrt jednog od vodećih američkih kandidata Republikanske stranke za predsedničkog kandidata, Džo-na Holmgrena. Nestanak te osobe, dalje ste rekli, očigledno otvara put za eventualnu nominaciju Atertona Gotčalka idućeg meseca. - Zagledao se u svako lice ponaosob u prostoriji. - Vi ste nas, naravno, snabdeli detaljnim podacima i dosijeima o svim kandidatima obe strane zajedno sa kritičkim procenama njihovih šansi u predstojećim izborima. Zastao je za trenutak, kao da želi da sredi svoje misli. - Pre nego što postavim pitanja na koja treba da date odgovore danas, dopustite mi da za trenutak napravim malu digresiju. Mi svi ovde smo poslovni ljudi. Ističem to jer je danas u Evropi svaka oblast politizirana. - Slegnuo je širokim ramenima. - Možda je to, kao što to znaju neki od nas za ovim stolom, bilo neizbežno. Ili možda, ja to osećam snažno, nas biznismene treba kriviti za opadanje vladine moći. Razvijaju se disidentske mreže, razne političke grupe, teroristi. Infiltrirali su se u tkivo društva u svim zemljama a to, moram da dodam, nije novo za nas. Međutim, postalo je vrlo neprijatno to što oni, kao da su se okomili na nas. Nekoliko naših značajnih članova, osnivača Panela, nestalo je u poslednje vreme. - Nemčev prst udarao je po neseseru. - Ti ljudi više nisu s nama. Jedan je raznet u svojoj kadi drugi je pao kroz stakleni zid svoje kancelarije na 23. spratu. - Nemac je duboko uzdahnuo. - Unutar ovih zidova vidite konglomerat koji vredi mnoge milijarde. Pa ipak, mi nismo preuzeli nikakvu akciju. Ne smemo zbog našeg bogatstva. Kad bismo to uradili izazvali bismo rat koji bi nas zauvek načinio 172 bogaljima. To ne smemo da rizikujemo. - Klimnuo je glavom na onaj formalno ledeni način kako to samo Nemac može, ali ne prema Kimu nego prema Tangu. - Sada vi stupate na scenu. Sve do sada sjajno ste nas služili. Međutim, do sada ste bili samo posmatrač. Sada, posle smrti Džona Holmgrena želeli bis ino da promenite status. To je druga svrha ovog sastanka. Moramo da dođemo do nekih zaključaka o ovoj kompleksnoj materiji. Kakvo je vaše lično mišljenje o Atertonu Gotčalku? Naravno, mi imamo dosije o njemu koji ste nam vi dobavili, ali bilo bi dobro da i od vas lično čujemo nešto o njemu. Kim je razmišljao nekoliko trenutaka a zatim reče: - Gotčalk je nesalomljiva gvozdena šipka. Pre Holmgrenove smrti mislio sam da je guverner jedini pravi kandidat. Ali, uzimajući u obzir međunarodnu klimu, moram da kažem da su Gotčalkove šanse sada ogromne. Sem toga, mnogo novca se sliva da bi se pomogla njegova kampanja. Više je nego sigurno da ćp biti neminovan. - A šta je s Demokratskom strankom? - progovori Tango.

- Gledano objektivno - reče Kim slegnuvši ramenima - oni imaju dosta sposobnih ljudi. Ali, otkako je Kenedi pobedio Nik-sona u TV dvoboju, ništa u američkoj politici nije objektivno. Sem toga, svi najbolji demokrati pate od lošeg izgleda. - Da li sam dobro razumeo da to treba da znači da je Gotčalk već osvojio republikansku nominaciju? - upita Tango s intere-sovanjem. - Mislim da je to gotova stvar. - A da li je Gotčalk tako čvrst kako ste napomenuli u dosijeu? - pitao je Nemac. - Jeste, čuli ste šta je rekao? - Da, ali da li ima muda da se ponaša prema svojim recima - klimnu Nemac glavom. - Ima li on hrabrost jednog ... - sam sebe je uhvatio u pola rečenice i zaćutao. - Hteli ste da kažete Nemca? - dodade Kim ne štedeći ga. Nemčevo lice dobilo je crvenu boju njegove kose. - Ne, hteo sam da kažem ima li on hrabrost jednog Cezara? - On nije naduvani balon - reče Kim. Već mu je bilo dosta ovih divljih zveri. Čak mu je sada i njihov miris počeo da smeta. - U tom slučaju - reče Nemac kratko klimnuvši glavom -stigli smo do drugog dela našeg sastanka. Želeli bismo direktnu intervenciju u teatru u koji smo vas poslali. Šta to precizno treba da znači? - pitao je Kim. Mi nismo političari, pa ipak, proučavamo istoriju, jer iz nje 173 mogu da se nauče mnoge važne lekcije. A istorija nam govori da nikada do kraja nismo razumeli američki um. Mislili smo da poznajemo Amerikance kad se Regan borio za predsedničko mesto. Pozdravili smo njegov izbor raširenih ruku. Kakve smo budale bili! Dobro je što ste nas snabdeli podacima na vreme da bismo mogli da se dogovorimo o našim budućim odlukama. Ne možemo sami da počnemo da se obračunavamo sa fanaticima. To bi nas progutalo. Neka se novi predsednik SAD Aterton Gotčalk obračuna s tim elementima umesto nas. Anti-terori-zam je ono što je njegova snaga. To je dobro poznato čak i ovde u Ajnhovenu, tako daleko od Amerike. A da bismo osigurali njegovu pomoć daćemo mu ono čega imamo najviše - novac. Neka taj novac bude uključen u njegovu kampanju, iako on to ne mora da zna. Ali, uoči nominacije, trebalo bi mu staviti do znanja da evropski izvor njegove finansijske moći očekuje proti vuslugu. Iza svog mirnog lica Kim se trudio da dokuči šta je to što oni sada zahtevaju od njega. Anti-terorizam je bio Gotčalkova glavna karta. Zar on ne bi bio srećan da svoje reci pretvori u delo? U ovoj prostoriji bilo je toliko novca koji je mogao da mu pomogne da to učini odmah. - Mislim da bi se uz malo nežnog upravljanja - reče Kim obo-rivši glavu - sve moglo da obavi onako kako vi želite. - Zastao je za trenutak kao da razmišlja. U sebi je mislio: "Oni će ga izgubiti u svakom slučaju. Trejsi će svakako srušiti Makombera, a sa njim i narastajuću američku vojnu superiornost na koju računa Gotčalk kad se jednom dokopa mesta". Glasno je rekao: - Pored vremena trebaće mi i dosta novca za neke ekstra troškove. Nemac je gledao u Tanga. - Nas interesuju samo rezultati a ne put do njih. Ako vam treba novac dobićete ga. Toga ima. Želimo da pratite Gotčalka na svakom koraku.

- Dobro - reče Kim - nadam se da je to sve. Nemac je sačekao da Kim stigne skoro do vrata, a onda ga po-zva. - Još samo jedan mali detalj - glas mu nije bio jak ali je ipak kao oštrica noža presekao vazduh u prostoriji - u vašem posled-njem izveštaju Tangu pomenuli ste čoveka po imenu Trejsi Rih-ter. - Tačno - reče Kim obazrivo. - Šta je s njim? Nemčeve oči sinuse nekom čudnom vatrom i loše prikrivenim oduševljenjem. - U skladu s našim budućim koracima pitamo se da li smemo sebi da dopustimo da ostavimo neistražene neke predele da se ne bismo kasnije pitali zašto smo to zaboravili da obavimo. - Šta želite tačno da kažete? - pitao je Kim. Nemac se zagleda u Tanga. - Jednostavno ovo: ako vam taj čovek više ne koristi otresite ga se. Tada ćete zaraditi punu cenu svojih novih primanja. Kad su se vrata lifta zatvorila za njim, Kim nasloni glavu na obložene zidove i poče da diše duboko i teško. Oči su mu bile zatvorene, ali mu je mozak radio. Razmišljao je o Trejsiju i o tome kako je taj čovek nekava bio važan za njega. "Trejsi je pravi genije.., Valjda se taj talenat nije izgubio s godinama". Kim nije mogao da ubije Trejsija kako mu je Panel naredio. Bilo je to nešto suviše intimno, nešto neizvodljivo, što oni divljaci u sobi za sastanke nikada ne bi mogli da shvate, a još manje tolerišu. Bacio je pogled na sat. Baš sada Trejsi je verovatno posmatrao fotografije lesa Džona Holmgrena. Kim mu je dao samo nagoveštaj svoje lovine i on je verovatno već krenuo po dobrom tragu. Razmišljao je o Trejsiju na jedan sasvim drugi način nego o ostalim ljudima, jer je Trejsi bio jedini čovek koji je video Kima slabog i ranjivog. Tog trena, duboko u džunglama Jugoistočne Azije, njihov odnos promenio se za sva vremena. Pošto je bio svedok Kimove sramote Trejsi je postao strašni amalgam u Ki-movom umu. On je bio smrtni neprijatelj kome je Kim dugovao život. Bila je to misao s kojom nije bilo lako živeti. _ I mada je njegova mržnja prema Trejsiju Rihteru rasla kao živo biće, duboko negde u samom središtu Kimovog uma krila se tajna: u čitavom svetu on nije imao prijatelja koji bi ga bolje razumeo od Trejsija. - Bila je to stvar ponosa - reče Tvajt dižući svoju čašu s vis-Kijem. - Sad kad je Tonio mrtav mogu to da shvatim. - Svi smo tome podložni - složi se Trejsi - ponos je ljudska Karakteristika. Bez njega svi bismo bili krpe, niko ne bi bio ni o ji m gori od drugoga, niko od nas nije usamljeno biće. H Va]K Se Paž"Jiv° zagleda u njega. Viski je povratio nešto pri-oane boje u njegovo lice. Pa ipak, Trejsiju se činilo da je naglo čen t°" llCU SU mu se P°Javile bore. a oči su mu bile oivi-.:., tamrim senkama. Bilo je očigledno da je taj čovek proživ-"Mvao fizičke i emotivne bolove. 175 - Da, mi smo svi možda ljudi, ali ono što si ti učinio graniči se s nemogućim. - Podigao je svoju čašu i pijuckao sasvim po lako. - Neprestano o tome razmišljam. Ruke mu se više nisu tresle, mada u bolnici nije mogao da se smiri. Trejsi je pozvao 911 i policajci su odmah došli dok su sirene urlale s njihovih kola. Pozvali su ambulantna kola za Tvaj-ta, a Trejsija zasuli pitanjima. Bila su to samo formalna pitanja, jer niko u stvari

nije brinuo o zveri kakav je bio Antonio. Bilo ko da ga je ubio učinio je uslugu društvu. Tako su bar policajci rekli. Tvajtova rana bila je daleko ozbiljnija nego što se u prvi mah činilo. Dosta je iskrvario, ali mladi lekar Pakistanac bio je zadovoljan opštim izgledima za oporavak. - Mislim da sam se strašno prevario u tebi - reče Tvajt. Pili su već treću čašu viskija i njegov glas je bio pomalo hrapav. Ze-leo je da se udalji iz Bej Ridža i pošto je bilo već kasno predložio je da odu u Kinesku četvrt. Trejsi ga je poveo u restoran na Pel stritu koji je dobro poznavao. Restoran je bio tri stepenika ispod nivoa ulice i u njemu je uvek bilo prijatno i sveže, čak i u podne, najtoplijeg juL skog dana. Sedeli su za stolom u najudaljenijem uglu. - Mislio sam da si neki mekušac koji me mrzi - reče Tvajt od-mahnuvši glavom i ispivši do dna. - Bože, kako sam te mrzeo. - Spustio je praznu čašu i naredio da mu je ponovo napune. Jedan od ljudi za stolom iza njih diže se da posluša njegovu naredbu. - Uzalud sam rasipao energiju. - U očima mu se pojaviše suze stida. Podiže krupnu ruku i obrisa lice. - Gospode, ne mogu da verujem da ih više nema - njegov glas kad je progovorio bio je neprirodno visok kao da su mu se steg-le glasne žice. - Samo tako - pucnuo je prstima - nestale su za treptaj oka. - Uklonio je šaku s lica i Trejsi je jasno video da su mu oči crvene od suza. - Nisam imao prilike čak ni da im nešto kažem. Okrenuo je glavu od Trejsija. Grudi su mu se dizale i spuštale. Disao je teško. Trejsi je pomislio da će mu pozliti. Shvatio je da čovek pred njim ima strašno osećanje krivice. - Svi mi imamo demone koje treba da obuzdavamo - rekao je tiho. - Možda bi ti bilo bolje ako počneš da govoriš o tome što te muči. Tvajtove oči sinuse. Trgao se. - Nemoj da se igraš ispovednika sa mnom - zalajao je, a onda trepnuo i uzdahnuo. - Gospode, ne znam više šta govorim. 176 Trejsi gurnu punu čašu prema njemu. - Evo ti, pij. Tvajt ga posluša i klimnu glavom. - Možda si u pravu - zatvorio je oči. - Postoji ta kurvetina, 10 je poseban tip ... - Opet je zaćutao. - Hajde, nastavi - podbode ga Trejsi. Ali trenutak iskrenosti je prošao. Tvajt odmahnu rukom. - Da, ona je baš ono što sam rekao - faćkalica, ništa više ... Kurva, koja se prodaje . .. - Ali ti si stalno išao kod nje? - Pa, jesam. S njom sam mogao da radim neke stvari koje nisam moga da radim s mojom Doris. - Dakle, varao si ženu? - Bilo je to više nego obično varanje, zar ne shvataš? - Viski je delovao i njegov bol se smanjivao, i psihički i fizički. - Ja sam vodio dupli život. To tek sada shvatam. Trebalo je da mi se dogodi ono najstrašnije pa da to shvatim. Nisam joj čak rekao ni doviđenja, jutros. - Lice mu je bilo bledo i ruke su mu drhtale od savladanih emocija. - Pre mnogo godina bio sam u vojsci, nije važno u kom rodu - reče Trejsi podigavši ruku da naruči novo piće. - Odredili su me da idem u Jugoistočnu Aziju. I otišao sam. Bilo je to za vre-me Vijetnamskog rata. Imao sam pod svojom komandom šest ljudi. Jedan od

njih bio je visok, mršav dečak. Znaš, jedan od onih povučenih. - Sačekao je da Tvajt nešto kaže. Kad je Tvajt dao znak da ga sluša, nastavio je. - U to vreme smo dobijali mnogo takve dece, neki od njih nisu čak bili ni obuku završili. Nije bilo vremena za to. Samo bi bacili te jadnike u prvu liniju tronta Dočekivali od nas da pobedimo. - Najčešće su to bili crnci, zar ne? Trejsi klimnu glavom. - Da, najčešće. Ali ovaj mladić, Bobi, bio je belac. Meni se činilo kao da nešto želi da dokaže. U svakom slučaju, borio se kao oemon ! brzo učio. Počeo sam da ga pažljivo obučavam. Slušao e ]e" alj najvažniji moj savet nije hteo da posluša. Govorio dm mu da u ratu ne srne ni s kim da se previše zbliži. Imao je ugara u našoj jedinici, pravog sociopatu, momka čudnih oči- atPl" ПОШ želJom da ubija. Taj čovek nije imao drugih pri- neću S6m obi]"a" Sta su oni našli Jedan u drugome nikada da elner donese piće i Trejsi sačeka da se udalji da bi govori. nastavio 177 - Jedne noći smo išli u patrolu. Predvodnik je bio Bobijev prijatelj. Ja sam tako želeo. On je bio kao lovački pas, umeo je da namiriše neprijatelja. - Trejsi srknu malo viskija. - Ali, te noći nije imao sreće. Naleteo je na minu i bio raznet u šest de-lova. Bobi je bio u šoku. Razgovarao sam sa njim, ali nije hteo da me sluša. On je bio od onih koji se vezuju za ljude. Šta je on tražio u ratu, ne bih mogao da kažem. Znao sam da nije bio mo-bilisan već da se sam prijavio i da je baš tražio da ga odrede na bojište u Jugoistočnoj Aziji. Da su samo oni ljudi u vojnoj komisiji radili svoj posao i poslali ga u neku lepu bazu u Ajovi bilo bi mnogo bolje. - Trejsi je napravio malu pauzu i popio do kraja svoj viski. - Idućeg jutra krenuli smo opet svi u patrolu, svi, sem Bobija, naravno. On je odbio da napusti svog prijatelja. Imali smo vrlo važan zadatak i već mi je nedostajao jedan čovek a sad ajoš i Bobi neće da krene. Pobesneo sam. Počeo sam da urlam na njega. Ošamario sam ga pred svim ljudima, postido ga, ponižavao sam da bih ga naterao da krene. Sad se Trejsi izgubljeno zagledao u daljinu. Sećao se vreline i vlažnosti džungle, ptičjeg dozivanja, nemogućih insekata, svraba, znoja i neudobnosti. I stahovitog smrada. Smrt se širila na sve trane, mogao je čovek da je dodirne u vazduhu koji je stajao. - I šta je bilo dalje? - Tvajt je sada njega terao da nastavi. - Bio sam strahovito besan na njega pa sam mu naredio da krene na čelu kolone. Nije trebalo to da radim. On nije bio sposoban za tako nešto. - I šta se dogodilo? - kao da je bio nestrpljiv Tvajt. - Nije se vratio iz misije - reče glupo Trejsi. - Nije želeo da ide na taj pohod, nije bio dovoljno pažljiv ni obazriv. Trebalo je da to predvidim. Našao sam ga, ili ono što je ostalo od njega, u neprijateljskom logoru. Tukli su ga polako, spalili su mu genitalije, probili su ga kolcima. Njegovo telo bila je bezoblična masa. Nisu štedeli vreme mučeći ga. To se najbolje videlo iz užasnog izraza njegovog sleđenog lica. Još i dans se sećam tog strašnog lica s izgubljenim očima koje su videle ono što se događalo iza pakla. - Dakle, tako je bilo - reče Tvajt. - Nije još gotovo - reče Trejsi vrteći praznu čašu u rukama. - Krenuo sam za prokletnicima.

-1 našao si ih? Gospode, ne mogu da verujem. - Našao sam njega, - reče Trejsi. - Bilo mi je potrebno da verujem da sam našao čoveka koji je onako zverski mučio Bobija. 178 Našao sam osam metara dug štap od bambusa. Na jednom kraju je bila omča koju sam vezao oko zarobljenikovog vrata, a ja sam držao drugi kraj u rukama. Sada nas je on vodio. Tog dana nismo više naišli ni na jednu skrivenu minu. Vodio nas je obazrivo, jer se bojao za svoj život. - Besan Trejsi zavitla praznu čašu na drugi kraj stola. - Na kraju misije - reče Trejsi - videlo se da zarobljenikov strah nije bio na prazno. Dobro nam je poslužio. Vratili smo se istim putem. Sada smo znali gde su mine sakrivene. Živeo je dovoljno dugo, pa sam ga dokrajčio. Tvajt se zagledao u Trejsijeve oči. Mogao je duboko u njima da vidi dugo sakrivani bol. - Mislio sam da ćeš mi ispričati drugu priču - reče Tvajt posle izvesnog vremena - mislio sam da ćeš mi reći da si naučio malog, kako mu bese ime? Bobi? da u ratu ne treba stvarati prijateljstva. Izgleda da ti je taj mali bio prirastao za srce. Čudo da ti nisi poslušo svoj sopstveni dragoceni savet? Kad je Katlin Kristijan prošla kroz vrata hotela "Parker-Me-ridijan" na 56. ulici, osetila je da vazduh ovde nije tako vlažan kao u Vašingtonu i bila zadovoljna zbog toga. Osećala se moćnom i sposobnom da obavi ono što joj je predstojalo. Sama sebi je rekla da će ovo biti vrlo opasan dan. Ali Katlin je uživala u opasnim danima: bez njih bi ona samo vegetirala i umrla. Obično je razmišljala o tome kako su sva ljudska bića narkomani na ovaj ili onaj način. Njena droga je bila želja za vlašću. Moć ju je opijala i to nije bilo tako loše. Katlin skrenu na levo i prede pola bloka do Šeste avenije. Tu je zaustavila taksi. - Na ugao Treće avenije i 30. ulice - reče vozaču. Onog trena kad je prepoznala Eliotov glas na telefonu, Katlin je znala šta mora da uradi da bi zadržala Gotčalka za sva vremena u svojoj vlasti. I, eto, sada je bila tu, na Menhetnu, klizeći u žutom taksiju sivom Trećom avenijom. Pogledala je na zapad i videla pravi mali dragulj od parka, okružen crnom gvozdenom ogradom na kojoj je visila tabla s obaveštenjem: samo za stanare. To je bio Gremersi park i u njemu kuća Delmara Dejvisa Makombera. Makomber? Da li je moguće da on stoji iza Gotčalka? Katlin ga je dobro poznavala i pošto ju je vlast oduvek privlačila budnim okom pratila je napredovanje kompanije Metroniks, i koliko je to bilo dostupno javnosti, znala je i to da kompanija do 179 sada nikada nije imala svog političkog kandidata. Ukoliko su nekoga i pomagali to je bila dobro čuvana tajna. A to je bilo lako moguće. Bilo je toliko bogatih biznismena koji nisu želeli da, svojim novcem pomažu nečiju kandidaturu. Ali Katlin je znala nešto o neslaganju između Makombera i Gotčalka. To je čula od Makomberove sadašnje žene. Utoliko joj je zanimljivija bila ta slagalica. Kupila je "Njujork tajms" na uglu Treće avenije i krenula kao da je privlači neki magnet, prema 20. ulici. Osećala je kako miris vlasti ispunjava vazduh oko nje. "Možda samo moj makija-velijanski um pogrešno radi i povezuje sa svim tim mladog Makombera. Ali zašto? Šta to ima Eliot Makomber što bi bilo potrebno Gotčalku?" - Razmišljajući tako došla je do zaključka da je jedino korist mogla da natera Gotčalka da se poveže s mladim Makomberom.

Pažljivo je odabrala jednu kapiju koja se nalazila pod uglom od 90 stepeni u odnosu na Makomberovu i smestila se u tamnu senku da čeka. Što je više razmišljala o vezi Eliota i Gotčalka sve joj se ta veza činila manje verovatnom. Osećala je kako joj puls bije i kako joj srce udara u grlu dok je razmišljala o velikoj moći koja bi mogla da proistekne iz kombinacije Gotčalk-Ma-komber. Duboko je uzdahnula. Naišao je jedan mladić zvižduci neku staru pesmu Bitlsa koju je odmah prepoznala. "Polja jagoda za uvek", rekla je sama sebi naziv pesme i bacila pogled na prvu stranu novina koje je držala u rukama. "Snažna eksplozija" - počela je da čita - "raznela je evropski štab vazdušnih snaga SAD u Ramštajnu, u Zapadnoj Nemačkoj. Povredeno je 30 osoba i jedan američki general." "Gospode", pomislila je u sebi i bacila pogled na ulaz u Makomberovu kuću. Nastavila je da čita ceo izveštaj a svakih dvadesetak sekundi podigla bi glavu i pogledala Makomberovu kuću. Okrenula je novine na treću stranu i nastavila da čita opširniji članak. Bila je tu i zvanična izjava američke vlade koja je govorila da nema razloga za ubeđivanje. Ramštajn je bio najveća američka vazdušna baza u Evropi, sedište 86. taktičke borbene jedinice i štab Severno-atlantske vazdušne komande za centralnu Evropu. Pa ipak, službena izjava Vašingtona o ovom napadu bila je vrlo hladna, ako je uopšte moglo da se govori o napadu. "Terorističke organizacije koje deluju u Zapadnoj Evropi", citiran je službenik vlade, "ne treba da budu shvaćene ozbiljno, jer ako tako uradimo nećemo nikada uspeti da ostvarimo naš cilj". 180 Na drugom stupcu bio je komentar "Tajmsovog" dopisnika iz inostranstva koji je povezivao ovu najnoviju eksploziju sa sličnima koje su se dogodile u proteklih nekoliko nedelja u Peruu i s najnovijim napadom koji je stajao života pukovnika De Vita u Kairu. Na svoj specifičan, prefinjen način, "Tajms" se pitao; nije li Amerika napadnuta? U tom trenu Katlin dvanaesti put pogleda prema ulaznim vratima Makomberove kuće i najzad joj se učini da je njen trud urodio plodom. Iz kuće izađe neki čovek. Za tren on je za Katlin bio samo senka, a onda je videla da je to neki mladić. Najpre je pomislila da je to Eliot. Već se pokrenula, a onda se sledila. Sada je jasno videla da to ne može da bude Eliot Makomber. Ovaj čovek bio je istočnjak, zgodan mlad širokog lica, za koje nije mogla da odluči da li je japansko ili kinesko. Tokom svog posla za firmu "Bredi i Mirson" imala je prilike da se često susreće s Azijatima i bilo je vrlo važno da može da razlikuje narode kojima određena osoba pripada. "Nije Burmanac", pomislila je. "Oni imaju tamniju kožu. Ne. Kad dobro razmislim on mora da je iz Kambodže, Kmer. Ima žućkastu kožu i savršeno oblikovano lice, vrlo privlačno i muževno. Nijedan zapadnjak ne može da izgleda istovremeno tako izazovno muževno i senzualno kao Kambodžanac". Dok ga je tako posmatrala, čak i s ove razdaljine, počela je da oseća da se uzbuđuje. "Posao pre zadovoljstva", opomenula je sama sebe. Pa ipak, nije mogla da odoli a da ga ne isprati pogledom kad je prošao pored nje, pravih leđa i pogleda uperenog u daljinu. Išao je prema zapadu, prema Brodveju. Kako je samo imao široka ramena, vitke bokove i grešne butine, a oči - koja dubina - uspela je za trenutak da ih vidi... Zbog njega joj je skoro promakao Eliot. On nije bio ružan ni nezanimljiv muškarac, međutim, u poređenju s Kambodža-ncem mnogo je gubio. Nije imao ni onog magnetizma koji je bio glavno oružje njegovog oca. Bio je obučen u stare farmerke i košulju kratkih rukava a oko vrata nosio je rukom štrikanu kravatu.

Sišla je niz stepenice, izašla iz senke i krenula kao i on prema zapadu. Bila je uvek jedan blok iza njega i išla drugom stranom ulice. Držala ga je na oku prateći ga u izlozima pored kojih je Prolazila. - Mnogo puta je ovu vrstu poslova obavljala za Bila Bredija, rugog starijeg partnera u pravničkoj firmi za koju je radila. 181 Naravno, firma bi s vremena na vreme iznajmila privatnog detektiva, ali kako je Bredi voleo da joj kaže, bilo je takvih trenutaka u životu gde nije bilo uputno odavati tajne van porodice. Uz objašnjenje da odlazi na godišnji odmor otišla je u jednu od najboljih detektivskih škola u zemlji, u blizini Velikih vodopada u Virdžiniji, gde je naučila sve što joj je bilo potrevno za samo dve nedelje. Diplomirala je kao druga u klasi. Idući za Eliotom prešla je dobar deo grada. Kretao se odlučno i bez zastaj kivan ja. Bilo je sasvim jasno da ima određeni cilj. Na Sedmoj aveniji skrenuo je na jug, prešao je 14. ulicu i ušao u Vest vilidž. Nekoliko blokova dalje gurnuo je jedna staklena vrata i ušao u bar-restoran. Katlin je polako odbrojala do 50, prešla zatim ulicu na crveno svetio i ušla u bar. Pogledala je kroz staklena vrata, videla sjajnu tezgu bara, nekoliko mušterija unutra, i naravno, odmah je spazila Eliota. To bar nije bilo teško. Sedeo joj je okrenut leđima u jednoj loži obloženoj hrastovim drvetom. Licem okrenuta prema njemu sedela je neka plavokosa devojka. Katlin je ocenila da ne može da ima više do devetnaest, dvadeset godina. Kosa joj je bila kratko ošišana. Nosila je uske crne pantalone i majicu bez rukava s preterano upadljivom šarom leopardove kože. Koža joj je bila vrlo bela. Katlin skliznu unutra i sede na visoku stolicu za barom. Naručila je "Bladi Meri" koktel. Devojka je nešto žustro, ali ne Iju-tito, objašnjavala Eliotu. Eliot je bio miran, opušten. Katlin se napregnula da čuje, ali nije mogla da razazna nijednu reč. Baš je razmišljala šta da učini kad se razgovor u loži prekide. Devojka je sada pobesnela. Katlin siđe sa svoje stolice u trenutku kad je devojka ošamarila Eliota. Nalazila se na pola puta od njih praveći se "da ih ne gleda, iako ih je držala na oku. Plavuša reče nešto Ijutito, skoči iza stola i prosu svoje piće po čaršavu. Sada je i Eliot ustao. Gurnuo ju je i ona se zanese gubeći ravnotežu. Zaletela se pravo glavom u Katlin, koja, spremna na ovakav obrt stvari odskoči unazad da izbegne napad. Pridržala je devojku i pomogla joj da povrati ravnotežu. Devojka samo siknu, pokaza žute zube i izlete iz restorana. Katlin je sada stajala sasvim mirno buljeći u Eliota kao da se trudi da shvati šta se to upravo dogodilo. - Veoma mi je žao - reče on dok se briga odražavala na njegovom licu - da li ste povređeni? - Pravo pitanje bilo bi: da li ste vi povređeni? - Odvrati mu Katlin. Naterala ga je da se osmehne. Odmah joj se dopao njegov os-. Njegovo lice menjalo se s osmehom. - Obično se tako ponašamo kad se sretnemo - reče on. - Je Г da? To mora da je zabavno. - Prošla je pored njega pravo u toalet za dame. Nije tu imala šta da radi nego da pročita zapise na zidovima. Na jednom je pisalo: "On lomi srca po bulevarima". A ispod toga bilo je dodato: "Jeli? Koji mu je telefonski broj?" Pogledala se u ogledalo i osmehnula sama sebi. Eliot ju je zaustavio kad je izašla. - Ne verujem da ćete popiti nešto sa mnom - rekao je.

- Možete li da mi navedete neki dobar razlog zašto bih to učinila? - Odvratila je pitanjem. - Voleo bih da popijete nešto sa mnom. - Dobro, bar ste iskreni - osmehnula se. - U redu, u svakom slučaju mislim da mi dugujete piće. - Mahnula je barmenu koji joj prinese njenu "Bladi Meri". - Pričajte mi o svojoj devojci. - Poli - osmehnu se - ona je zanimljivija kad se posmatra nego kad se priča o njoj. Katlin se malo duže zagleda u njega. - Pa zašto se onda viđate s njom? Ne izgledate mi nespretni ni nesnalažljivi. Eliot, koji nikada u životu nije sreo ženu koja bi tako govorila, odjednom se našao bez reci. - Ona je bila samo šala, ništa drugo - reče najzad. Pogledao je s puno nade u nju i pružio joj ruku. - Ja sam Eliot Makomber. Videla je kako njegove oštre oči pomno ispituju njeno lice dok je izgovarao svoje ime. "To je test", pomisli ona. "On želi da se ja zainteresujem zbog njega samog, a ne zbog toga što je Makomberov sin. Želeo je da se ona zainteresuj-e za njega lično, a ne zbog bogatstva i uticaja koje je imao njegov otac. Dopustila je da joj prstima obuhvati prste. -Ja sam Katlin Kristijan - rekla je dok joj je lice bilo savršeno mirno i na njemu se nije moglo otkriti da je prepoznala Porodično ime. - A kako bi bilo da me povedete na ručak? Trejsi je poveo Tvajta u svoj stan na Istočnoj 30. ulici, jer in-sPektOT sada zaista nije imao kuda da ode. Možda bi želeo da te ostavim kod Melodi - ponudio mu je _N s.u izlazili iz restorana. žel H Vredi reče Tvait dok mu se lice zgrčilo od bola - ne bih 0 a me ona sada vidi u ovakvom stanju. Ona bi qdmah ose- f. 182 183 i i la da mi se dogodilo nešto strašno i to bi probudilo u njoj materinske instinkte. Trejsi se zagleda u njega. - Možda to i nije loša ideja - reče - sam si mi rekao da je ona nešto posebno. - Lagao sam - zareza Tvajt. Reci su mu bile gorke i tvrde. Odvratio je pogled od Trejsija i pogledao prema Trećoj aveniji, prema Menheten mostu. - Misliš da je suviše kasno da sada nazovemo Vajta. Želeo bih da pogledam te fotose. - I ja bih - reče Tvajt - ali mislim da bi sada i meni i tebi dobro došlo malo sna. Neka sve ostane do jutra. - Svakako - reče Tvajt. Pomalo se ljuljao i Trejsi je morao da ga uhvati za lakat da ne bi prešao ulicu na crveno svetio. - Koga ja to lažem? - reče odjednom ne obraćajući se nikome posebno, kao što imaju običaj da čine pijanci. - Svakako da bih voleo da odem do nje. - Glava mu se ljuljala dok se trudio da izbistri pogled. - Njeni poljupci su svakako slađi od tvojih, a ona je i pametnija i zanimljivija od tebe. - Pokušao je da se sabere. Disao je duboko i snažno. - Ti si veoma talentovan momak, Trejsi, ali pametan baš nisi. Kad je u jutro ustao sa sofe na kojoj je spavao ječeći, Trejsi je već bio u kuhinji spremajući kafu. Buljio je u tepih, ne videći ništa, zgrčenih šaka stisnutih između kolena. Lorin je već bila otišla iz stana. Ona je ćele nedelje imala rane jutarnje vežbe. Trejsi je uneo solju vrele kafe. - Hajde - reče nežno Tvajtu - popij tu kafu.

- Nee - odvrati ovaj - ne treba mi. Ne pije mi se. - Upravo pripremam doručak. - A, to je taj smrad koji me probudio. Nisam ni gladan. Ne mogu da jedem. - Mamuran si - reče Trejsi zagledavši se bolje u njega. Tvajt nije mogao da smisli šta da mu odgovori. Trejsi je sr- kutao svoju kafu, osećajući kako toplina prodire u njega. Najzad Tvajt podiže pogled. Oči su mu bile crvene. - A šta je s tobom? - uspeo je da kaže. - I ti si pio koliko i ja, zar ti nisi mamuran? Pio si možda čak i više. Trebalo bi da se vučeš po stomaku kao i mi svi ostali. Od čega si ti napravljen? Zašto se razlikuješ od nas? - Imam gvozdenu konstituciju - osmehnuo se Trejsi. Nagnuo se i pružio Tvajtu šoljicu s kafom. - Hajde, potreban si mi tre-zan i budan. Idemo da posetimo Ajvori Vajta. Moramo da vidi- 184 ino te fotose, zar si zaboravio? Tvajt klimnu glavom i reče: - Eh, to je bila strašna greška - prešao je obema šakama preko lica trudeći se da ukloni tragove koje je alkohol ostavio na njemu. - Da, sada se sećam, ali odjednom mi se učinilo da to sve nije tako važno. Naročito ne posle onoga što se sinoć dogodilo. Ja ... - zario je lice u šake. - O Bože, daj da je to sve samo noćna mora. Reci mi, Trejsi, da je to samo košmar koji sanjam. Zavladala je tišina u sobi. Trejsi ode u kuhinju, bez reci pojede svoj doručak i ne shvatajući šta jede i kakav je ukus hrane. U tom času nije mogao ništa da učini, niko nije mogao ništa da učini za Tvajta, sem, možda, Melođi. Tvajt je morao sam da nade izlaz iz svega ovoga što ga je snašlo. Kad je završio s doručkom vratio se u dnevnu sobu. Tvajt je sada bio malo mirniji. Držao je u rukama šoljicu s kafom. - Hoćeš da ti je podgrejem? - Ne, sasvim je u redu - podigao je glavu i Trejsi ugleda na njegovom licu tračak osmeha. - Znaš ti policajce. Navikli smo da pijemo bilo šta. - Slušaj - reče Trejsi - zašto ne bih ja sam otišao i pokupio robu od Vajta? Ti ostani ovde i malo se uljudi. Imaš pečenih jaja ako možeš da jedeš. - To i nije tako loša ideja - reče Tvajt. - Evo ti njegov broj telefona. Nazovi ga i pitaj za adresu. Sigurno je sada kod kuće. On obično dežura u vampirskoj šihti. Plicajac Ajvi Vajt voleo je da kaže "Svako me zove Ajvori", živeo je u Sanisajdu kad se pređe most u 59. ulici. On, njegova zgodna žena i drečava beba živeli su u jednosobnom stanu južno od 47. avenije. - Gospode - reče on puštajući Trejsija da uđe u stan - nisam znao šta da mislim kad sam došao pred Tvajtovu kuću. Pozvao sam odmah 911 i požarnu komandu, a onda sam nestao. - Slegnuo je ramenima kao da se izvinjava. - Nisam imao pojma . . . 7 Zagledao se u Trejsijevo lice. - Kako je Tvajt? Nadam se da je dobro. Biće dobro. A njegova porodica? _Nisu bile tako srećne kao on - Trejsi baci pogled na Vajto-vu ženu koja je držala bebu. Ona ga je posmatrala razrogačenih očiju. Video je već i ranije tu vrstu straha. Sada mu je bilo neugodno: ovaj čovek je bio samo pomoćno sredstvo u stvari icoju je trebalo da obave. Nije se mnogo brinuo zbog toga.

18Г - Kriste! - Vajt se prekrsti. - Dragi, o čemu pričate? - ženin glas je bio piskav i osećalo se da je uplašena ali i radoznala. - Oh, ništa važno, dušo - okrenuo se prema njoj. - Zašto ne učiniš nešto i ne pomogneš Majklu? Vidiš kako strašno kašlje. - Okrenuo se zatim Trejsiju. - Dobio je strašan kašalj. Nismo već nedelju dana spavali. - Odjednom je ućutao kao da više nije znao šta da kaže. Ustao je i doneo koverat. Pružio ga je Trejsiju. - Prokleto mi je žao što se to dogodilo Tvajtovoj porodici. Oru je sasvim zgodan momak, sasvim dobar za belca. - Osmehriuo se i Trejsi primeti njegove rastavljene zube. - Gospodine Rih-teru . . . - Zovite me Trejsi. Vajt klimnu glavom i nastavi: - Trejsi, sada kad je Majki ovde ja treba da mislim o bezbed-nosti nas troje, ali ipak ima i nekih stvari koje ne mogu da trpim. Ako treba da pomognem Tvajtu ja ću to učiniti. Dženi to ne shvata. Ona misli da je čovek predodređen za bolji život ako dobro radi posao koji mu je poveren. Možda bi tako trebalo da bude, ili je to bar slučaj s belim policajcima. - Zaćutao je za trenutak. - Nadam se da ta tragedija nije promenila Tvajtove planove i njegovu odluku. Trejsi se osmehnuo: - Obojica smo vam veoma zahvalni za ono što ste učinili, Aj-vori. Ne znam kakva je bila vaša pogodba s Tvajtom, ali znam da će je on poštovati. - Pružio je ruku Ajvoriju. - Nemojte da brinete, biće sve u redu? - Učiniću sve što mogu. Tvajt je izgledao mnogo bolje kad se Trejsi vratio u stan. Is-tuširao se i obrijao. Sjaj mu se vratio u oči. - Slušaj - reče čim je Trejsi prošao kroz vrata - moram naj-pre da ti se izvinim što sam onoliko slinio. - Zaboravi na to, Daglase, svi smo mi ljudi. Tvajt inu uputi čudan pogled: - Možda, sem tebe. Razmišljao sam o onome što si uradio prošle noći. Ne znam zašto, možda da ne bih razmišljao o ... Ali nisam mogao to da izbegnem. Dorisina porodica... - Okrenuo je pogled od Trejsija. - Nikada me nisu previše voleli. Biće teško s njima. - Slegnuo je ramenima i ponovo se zagledao u Trejsija. - Ali bez obzira na sve to ja stalno razmišljam o onome šta si ti učinio prošle noći s Toniom. Kako si to uradio? - Mislim da to ne može da se objasni - reče Trejsi. - To mora da se nauči. - Da li vas tome uči onaj momak u dođou? Trejsi se osmehnuo. - Ne, Higure je sada moj sensei. Čovek koji me je tome naučio mrtav je. - Njegov pogled je odlutao u daljinu. - Umro je pre tri godine na prekrasnoj farmi u Virdžiniji okruženoj zelenim brdima. Umro je usred svojih punokrvnih konja i zlatnih rivera. Umro je onako kako je zaslužio i kako je želeo da umre, okružen svim onim što je voleo. - Kad bismo svi bili toliko srećni - reče gorko Tvajt. Počeo je da otvara koverat. - Kad si govorio o toj farmi učinilo mi se da želiš da se vratiš na nju. - Ne - reče odlučno Trejsi - ne bih nikada poželeo da se tamo vratim.

Pitao se istovremeno da li laže sebe ili Tvajta. To mesto je po-sedovalo neverovatan magnetizam, divne zelene livade, šume u kojima šapuće lišće na vetru, a daleko na horizontu plavi čuvari Senandoa koji marširaju na jug da bi postali Blu Ridž i da bi najzad u Terisiju postale široke Smokis. Rudnici. Nijedan dan tamo nije mu prošao bez zojenja. Čak se i noću preznojavao u krevetu razmišljajući o tome šta će Dinsoku da mu smisli za sledeći dan. Pa ipak, na čudan način je čeznuo za tim danima, osećao je u srcu neku čudnu bol za njima kao što se oseća u prvoj ljubavi. Zatresao je glavom. Tvajt je izvadio fotografije iz koverta. - Hajde da ih pogledamo. Raširili su fotose na stočiću za kafu kao karte za igranje. Bilo je četiri fotosa, crno-bela. Četiri snimka smrti. Prvi fotos prikazivao je Džona Holmgrena onako kako su ga ostavili Trejsi i Mojra. Ležao je na sofi, jedna noga mu je dodirivala pod. Na drugoj se video les sa drugim detaljima u sobi. Na trećoj gornji deo lesa sa mnogo više detalja. Trejsi je počeo pažljivo da posmatra tu fotografiju svog mrtvog prijatelja. Nije mogao da otkrije ništa neobično. Stavio je na stranu dve fotografije koje je dobro osmotrio, a zatim uzeo sledeću na kojoj se video gornji deo lesa. Ni ona kao da mu nije pružila ništa više od prethodne dve. - Sve mi to izgleda prilično obično - reče Tvajt. - Na ovom fotosu je snimljen kako leži na stomaku. - Malo se osmehnuo. - Mislim da sam obavezao Vajta ni zbog čega. Trejsi uze četvrtu fotografiju. Na njoj su se videle gornje dve 186 187 i rećiiu" lesa. Pažljivo je posmatrao fotos a Tvajt je ustao i počeo da seta po sobi. - Imaš li lupu? - U fijoci, u komodi - reče Trejsi ne skidajući pogled s fotosa. Tvajt je prišao i pažljivo počeo da razgleda deo po deo fotografije. - Ništa ne primećujem - reče. - Ako je ovaj momak zaista nasilno ohlađen, pitam se kako je to učinjeno. - Stavio je šoljicu i pružio fotos Trejsiju. - Možda je zadavljen žicom od klavira, ali na njegovom vratu ne vide se nikakvi tragovi. - Misliš da lekari to ne bi primetili? - Trejsi okrete glavu. -Čekaj malo, vidiš li njegov vrat? - Da, pa šta onda? - upita Tvajt. Dok mu je srce luđački udaralo Trejsi posegnu za lupom i pažljivo poče da pregleda centimetar po centimetar fotografije. - Otkrio si nešto? - Tvajt mu se približi na sofi. - Možda - Trejsi i ne podiže pogled. Jedno vreme vladala je tišina koju prekide Tvajtov nestrpljiv glas. - Hoćeš li mi reći o čemu se radi ili ne? Trejsi najzad podiže pogled i pruži mu ono što je držao. - Sada ću ti reći o čemu se radi - reče sedajući na sofu i zabacujući glavu unazad, zatvorenih očiju. Posmatrao sam boju mesa na zadnjem delu Džonijevog vrata. U samoj osnovi vrata, u sredini.

Tvajt je sad razgledao taj deo Džonijevog vrata. Video je ivicu guvernerove košulje a iznad nje kožu nešto malo tamniju nego na ostalim mesti ma. Kad je prvi put promatrao fotos to mu je promaklo. - Izgleda kao mitiser, ali može da bude svašta: možda je ujed, ili zrno prašine, ili je nešto bilo na objektu. - Ili - reče Trejsi - je to ulazna ranica. Inspektor podiže glavu. - Kako možeš to da zaključiš? - Rekao sam ti da nisam siguran - Trejsi duboko uzdahnu. -I nisam siguran, ali imam neko čudno predosećanje. Želeći nešto da radi Tvajt ustade i priđe er-kondišnu. Uključi ga. Zagledao se kroz spuštene roletne i video ljude u košuljama s kratkim rukavima, ili sa sakoima samo ovlaš prebačenim preko ramena, kako prolaze ulicom. Bio je užasno topao letnji dan. Okrenuo se na zvuk Trejsijevog glasa. - Prvi put sam tako nešto video u Ban Me Tuotu. Kim je uh- 188 vatio zarobljenika. Hteo je da ga ispituje. Tada nam je to pokazao. Uzeo je sa dva prsta kratku iglu . .. - Da ga ispituje? - Da - reče Trejsi dok su mu oči postale staklaste zagledane negde unutra. - Kim je bio majstor za tu vrstu ispitivanja. To se tako kaže, ali to je u stvari peti stepen mučenja, koji garan-tovano svakog slama! - Gospode - Tvajt posegnu za svojom kutijom "kemela". Zapali cigaretu. Gust dim koji uvuče u pluća kao da ga je rasteretio. - Međutim, sve zavisi od objekta - Trejsijeve oči zagledaše se u Tvajta. Govorio je sada mnogo brže. - Neki ljudi, na primer, ne mogu da podnesu ni bušenje zuba kod zubara, a drugi mogu da izdrže čak i ubode nožem. To se zove osetljivost na bol i nema nikakve veze sa fizičkim osećanjima. Dakle, prilikom ovakvih ispitivanja najvažnija je polazna tačka. Kad se ona nade sve ostalo je tehnika kojom se pojačava bol u neujednačenim intervalima sve dok ne postane nepodnošljiv. - Ali kakve to veze ima s Holmgrenovim ubistvom? - upita Tvajt. - To sam počeo da ti pričam. Kim je tada doveo tog zarobljenika s namerom da ga ispita. Prošao je s njim prvu fazu - Trej-sijev glas se sada spustio skoro do šapata. Slike su mu jasno izlazile pred oči. Nozdrve su mu se raširile. Tačno je mogao da oseti miris znoja, straha i mokraće koja se slivala niz zaroblje-nikove noge, onda. Imao je jedva sedamnaest godina. Nije više želeo da se toga seća ali je ipak nastavio. - Kim se za trenutak okrenuo, možda da dohvati neki drugi instrument, ne znam. Zarobljenik se pokrenuo, udario se po vratu kao da želi da otera nekog insekta, a u sledećoj sekundi bio je mrtav. Vojni lekar koga smo odmah doveli zaključio je da je umro od teškog srčanog udara. Kako nas je taj čovek mrzeo. Nije oklevao da nam to kaže. Pozlilo mu je kad je video šta je Kim radio s mladićem. Trejsi ustade. Nije više mogao da sedi. Prošlost je bila kao tempirana bomba koja bi s vremena na vreme eksplodirala u njemu zategnuvši mu mišiće. - Znali smo da lekar greši, našli smo iglu, našli smo ulaznu ranicu. Doveli smo drugog lekara, apsolutnog genija. On je bio Japanac, rođen u Americi, ali je mnogo vremena proveo u Japanu. On nam je rekao da je čoveku ušpricana velika doza nekog stimulansa,

nije rekao otrova, koji tako uzdrma kardio-vas-kularni sistem da to dovodi do skoro trenutnog srčanog udara. 189 - Čak i ako je onaj koji je to primio zdrav kao dren? - Nema nikakve veze s tom supstancom, jer je ona suviše jaka. Japanac je rekao da ju je otkrio samo zato što je posumnjao da je zarobljenik umro na taj način. Za razliku od hemij-skih otrova ova supstanca ne ostavlja nikakvog traga u telu. Ve-rovatno nestane preko endokrinog sistema. - Ali kako čovek može da bude siguran ... - Slušaj me, Daglase - reče sada nestrpljivo Trejsi - čak i da smo sačuvali Džonijev les i da smo ga detaljno ispitali ne ve-rujem da bismo pronašli ostatke te supstance. - AH bar je postojala mala šansa. - Mala šansa, da, možda - Trejsi se zagleda u njega. Kao da je prsnula električna varnica između njih. I jedan i drugi osetili su kao da se nalaze na ivici ponora. Nešto opasno pojavilo se u prostoriji i ispunilo atmosferu. - Do đavola - prekide tu napetost Tvajt - ne vredi sada da razmišljamo o tome. Ne vredi sada da govorimo šta bi bilo da je bilo. Moramo da se zadovoljimo onim što imamo. - Pročistio je grlo i snažno povukao dim. - Ipak, ja još nikako ne mogu da uspostavim vezu između svega toga što si mi ispričao o Holmgrenovoj smrti. Iz čega si zaključio da je tako nešto moglo da mu se dogodi? Iz tamne mrlje na njegovom vratu? Trejsi je počeo da se kreće po prostoriji. Bio je uznemiren. Osećao je kako se njegova uznemirenost povećava. - Ne samo iz toga, već i iz načina na koji je Mojra ubijena. Video sam i ranije tako unakažene leševe. Neprijatelj je to obično radio da bi nas slomio. Nekada su to radili i zato što su šte-deli metke. Zarobljenike bi najčešće ubijali tako što bi ih prebijali kundacima ili drvenim štapovima. - Odvratno. - Pronalazaštvo se rađa iz potrebe - slegnu Trejsi ramenima. - Ali vratimo se na naš problem. Dakle, Džon je ubijen otrovom koji je sasvim nepoznat u ovoj zemlji. Nekoliko dana kasnije Mojra je pretučena do smrti. Našli smo neverovatno vesto izgrađen elektronski prislušni aparat u Džonovoj kući. - Njihovi pogledi se susretoše. - To me sve upućuje da te smrti i sve to povezem sa čovekom koji je nekada davno bio u Jugoistočnoj Aziji za vreme rata. On je u sve to dobro upućen baš kao i ja. - Da nije u pitanju tvoj prijatelj Kim? Sam si rekao da je on majstor za sva ta mučenja i ubistva. - To ne može da bude Kim - reče odmah Trejsi. - Pre svega zato što mi je on ukazao na pravi trag u svemu ovome. - Narav- no, Trejsi nije mogao suviše da kaže Tvajtu o FoMiaciji. - Sem toga, prebijanje nije njegov stil. On voli čistiji rad. Zatim, Kim nema pojma o elektronici. Ovaj prislušni aparat napravio je stručnjak elektroničar. U to ni najmanje ne sumnjam kao što ne sumnjam ni u to da je Džon ubijen tim retkim otrovom. - Moraš da mi oprostiš ako ti još ne verujem. Hajde da naj-pre čujemo šta će tvoj otac reći o svemu tome. - To je pošteno - reče Trejsi. - Hajde, moram da idem - Tvajt ustade. - Danas ćemo imati mnogo posla. Moram pre svega da nađem smeštaj. Zahvaljujem ti na gostoprimstvu, ali ja znam da troje predstavlja

gomilu. Naći ću neki dobar hotel. Za račun će se pobrinuti moje osiguravajuće društvo. Javiću ti u kojem sam hotelu. - Obukao je sako. - Ako ti zatrebam imaš moj telefon u policijskoj stanici. - Posmatrao je nekoliko trenutaka Trejsija kao da okleva, a zatim reče. - Znaš, ti si dobar momak. Pošto sam te video u akciji zadovoljan sa-m što si mi prijatelj i što smo na istoj strani. S kakvom snagom i besom ti napadaš to je nešto neviđeno i neshvatljivo. - Tako sam naučen - reče Trejsi mirno. - Kad sam prinuđen koristim to, da bih preživeo, da bih se odbranio. - Mislim da to radiš suviše dobro - reče Tvajt - čak mi se čini da uživaš u svemu tome. Pažljivo je savio svojti kravatu i stavio je u džep. Trejsi je stajao leđima okrenut prema prozoru i Tvajtu se učinio veći nego što je u stvari bio. Pitao se da nije Ttejsi namerno tako stao. A Trejsi je razmišljao o razgovoru kojie nekada vodio sa Higu-reom. "Kokoro", rekao mu je sensei, "srce stvari, je ono u šta treba prodreti da bi se preživelo i to je jedini herojski akt u životu". Makomber se sreo sa senatorom Džekom Salivanom u Klubu. Mada je ovaj imao mnogo duže ime Makomber mu se tako samo obraćao. Kuća od sivog kamena, nalik na zamak, bila je smeštena istočno od Pete avenije. Na fasadi nije bilo nikakvog znaka ni natpisa - bio je ispisan samo broj zgrade. Iza pojačanih vrata od mahagonija stajao je uniformisani lakej koji je znao ljubazno, ali odlučno, da odbije sve radoznalce. Crnci nisu mogli da se učlane u Klub, a Jevreji nisu o tome smeli ni da razmišljaju. Široko stepenište vodilo je na dvospratnu galeriju koja se de-lila na dva dela. S desne strane bila je bogata biblioteka gde su članovi voleli da popiju piće ili pročitaju nešto pre ručka. Makomber skrete na levo. Tu su bile smeštene tri manje prostorije predviđene za sastanke više lične i tajne prirode. Stjuard ukočene kičme po imenu Ben otvori im sjajna vrata, pošto su pokucali na njih. - Dobar dan, gospodine - glava mu krete malo unapred. Njegova tamna kosa bila je očešljana na razdeljak i vrlo sjajna, kao da je zalizana briljantinom. - Vaš gost, gospodin Salivan, nije još stigao. Poveo je Makombera u udobnu sobu. - U redu je, Bene. Uputio se prema jednoj staroj, dugo upotrebljavano] fotelji od crne kože i udobno se zavalio u nju. Ispruži svoje duge noge i prekrsti jedan članak preko drugog. - Donesite mi votku i martini. Bene. Hoćete li? - Svakako, gospodine. - Kad dođe gospodin Salivan donesite i njemu piće ako želi, a onda možete da se pobrinete oko hrane. Ako se ne varam ima-ćemo krabe i rakove, zar ne? Mnogo salate i "Hajneken" uz sve to. - Vrlo dobro, gospodine Makomber. Ben je bio jedini stjuard u koga je Makomber imao poverenja da ga poslužuje kad je imao neki privatan sastanak. Dobra godišnja napojnica nije bila neophodna da bi se obezbedila njegova diskrecija. Makomber je bio ubeđen u to, ali znao je i to da su domovi za starce skupi, a Benova majka je već pet godina bila u jednoj takvoj ustanovi. Znao je da će mu nešto ekstra novca dobro doći. Makomber je već do pola popio svoje piće kad Ben uvede Džeka Salivana. Rukovaše se i senator naruči "Glenlivet" sa ledom.

- Donesite mi odmah duplo - reče Salivan Benu - imao sam grozan dan. Seo je preko puta Makombera teško se zavalivši u sedište. Senator Džek Salivan je bio krupan čovek, širokih ramena, velike četvrtaste glave, koja se činila još većom zbog guste crvene kose koja je padala duboko na ćelo. Imao je tešku četvrtastu vilicu i ogroman nos. Kao što je Salivan voleo uvek da naglasi bilo je to lice pravog Irca. Mogao je da imenuje svakog svog pretka šest generacija unazad i kad bi jednom počeo da govori o revoluciji - prema njegovom mišljenju postojala je samo jedna - mogao je da o tome govori da se svađa satima. Njegovi krupni mišići skakali su ispod puplinskog odela. Okovratnik njegove košulje već je bio sav vlažan i od njega se širio neugodan miris. Makomber je održavao razgovor dok Salivanu nisu doneli naručeni viski i dok Ben nije nestao. Na drugom kraju prostorije sto je već bio postavljen. Srebro je sijalo a na sve strane je bilo kristala koji je specijalno za Klub radio Tifani. - Gospode - reče Salivan svojim čudnim glasom u kome se osećao naglasak - ta egipatska stvar nas od nedelje već šest puta uznemirila. - Povukao je dug gutljaj iz svoje čaše. Kockice leda kuckale su o ivicu. - Ne samo da je De Vit ubijen kao žrtveno jagnje već je tim prokletnicima uspelo da se ubace u naš sopstveni sistem bezbednosti. Nešto slično dogodilo se danas u Zapadnoj Nemačkoj. Ko vodi brigu o tome? 193 - Kao i obično i tu se vodio dvoboj između CIA i.države - senatorove sjajne plave oči skameniše se. - Znate li da je samo pre deset dana moja Odabrana tajna komisija stavila na preci-sednikov sto dokument u kome su pobrojane sve manjkavosti naše tajne metodologije i na Srednjem Istoku i u Latinoameričkim zemljama? Salivan se nagnu prema Makomberu i njegova stolica bolno zaškripa. - A znate li šta je stari Lanolin - predsednik se zvao Lorens, ali neki od viđenijih republikanaca zvali su ga ovim podsmeš-Ijivim nadimkom - rekao? "Hvala vam, gospodo, na vašem zalaganju u ovoj stvari", senator je sada podražavao kitnjasti predsednikov govor. - "Molim vas budite mirni i ubeđeni da ću razmotriti vaše predloge čim budem imao malo više vremena. Kao što znate naš prvi cilj i briga ove godine je naša privreda. Sa inflacijom koja preti i velikom nezaposlenošću mislim da nam je svima jasno šta treba da ima prioritet"? - Dobro je što se te izjave nije dočepala štampa sa svim ovim što se dogodilo, našalio se Makomber. - Što bih voleo da resim tu stvar - zareza željno Salivan. - Pa zašto je ne resite, Džek? - Makomber ga je pažljivo po-smatrao. Salivan više nije mogao da sedi udobno i mirno. Ustao je i šetao po prostoriji. - Počinjem da mislim da je Gotčalk sasvim u pravu, posle svega. Ti me bar znaš, Del. Ja sam konzervativan i prokleto ponosan na to. Svakako, ja potičem od liberala. Moj stari je radio za Forda čitavog života. I šta je dobio sem prebijenih prstiju, ravnih tabana i emfizeme? Da, pomogao mu je da stvori svoje carstvo. Ali nešto ću ti reći, Del. Prokleto sam zadovoljan što moj stari više nije živ pa ne može da vidi kraj svog sna. Srce bi mu se slomilo da vidi kako carstvo propada. Štogod mi uradili Japanci to mogu da urade jeftinije i bolje - teško mi je da to kažem, ali tako je - sve mogu da urade bolje od nas. Jebena udruženja i sindikati svake tri godine traže više novca a u međuvremenu se povećavaju troškovi života. Reci mi Dele, kako naša industrija uopšte može da preživi?

Ne može i to je tačno! Mi se davimo u govnima. Sve predvodi Detroit. A ja ne moram da ti kažem ko je tako daleko odmakao. Ti to najbolje znaš, jer radiš s Dalekim Istokom. Više ne možemo da ih stignemo. Za pet godina bićemo u takvim govnima da iza nas neće biti nikoga. - Kako da slušam Atertona Gotčalka. - Prokleto ste u pravu - reče Salivan zvalivši se u sedištu. -Trebalo bi da promenite svoje mišljenje o njemu, Del. Dobro bi mu došao neko kao vi, s dosta novca, u ovom trenutku. Kako su stvari krenule njemu će u avgustu biti potrebno dosta novca i pomoći u nekim većim gradovima na istoku. - Mi se ne slažemo baš najbolje - reče Makomber. - Vi znate to Džek, kao što znaju i svi drugi. - Dodavola, to je bilo nešto lično. Ja sada govorim o politici. On je pokušavao da zainteresuje za sebe Džoj Trouer u trenutku kad je ona bila verena s vama. Kakve to veze ima, svi smo mi iste zveri. - Ja nisam .. . - Slušajte me - reče Salivan nagnuvši se unapred. Njegov kažiprst zaustavio se na Makornberovom kolenu. - Gotčalk me sinoć kasno nazvao. Znate li šta mi je sugerirao da uradi Komitet? Da povede istragu o tome kakve su bile mere bezbednosti prilikom De Vitove posete Kairu. Šta kažete na to? Znam kako se osećate od kako je Lanolin preuzeo posao. On želi da bude prijatelj sa svima iako zna da mu teroristi sa svih strana skaču za vrat. Zagledao se u Makombera. - Del, mislim da je došlo vreme da vi i Gotčalk preuzmete komandu. On ima instinkta za opasnost i zna da je predvidi. Treba samo malo da ga podmažete i mislim da će uspeti. Makomer se zavali unazad i poče da razmišlja o onome što mu je Salivan rekao. Svojim dugim kažiprstom dodirivao je usne. Kad je procenio da je prošlo dovoljno vremena, reče: - A sada da pretpostavimo da me jedna takva stvar interesu-je želeo bih da znam neke stvari, Džek. - Hajde, pitaj. - Mogu li da se oslonim na vas? U svako doba? - Dodavola, pa naravno. Makomber spusti šake na naslone fotelje. Bio je savršeno miran. - Da pitam još i ovo, Džek: koliko ste vi spremni da slušate naređenja? - Zavisi šta osećam prema njima - reče senator slegnuvši ramenima. - Razuman odgovor - Makomberov glas je postao svilen. -Ali ja nešto sasvim drugo želim. Kad dobijete obaveštenje i kad se od vas zahteva da se ponašate na određen način, moraćete tako i da učinite. - Bez obzira o čemu se radi? -Da. Salivan preplete prste. - Gospode, ne znam šta da kažem. Uvek, sam radio onako kako sam smatrao da je najbolje, čak i kad je partija bila u pitanju. Makomber ne reče ništa. On pritisnu skriveno dugme i pojavi se Ben. - Možete da servirate ručak. Niko ne progovori ni reč dok se na stolu nije stvorila gomila hrane. U srebrnoj kofi bilo je šest flaša piva.

- Želite da ručamo? - Ne još - reče uzemireno Salivan osećajući da je pogodba u vazduhu, ali želeći da je orniriše pre nego što na bilo šta pristane. Makomber je prišao stolu i stojeći otkinuo krabin krak, umočio ga u majonez i poče da jede. Meso je bilo ružičasto i sveže, vrlo ukusno. - Recite mi, Džek - odabrao je svoj najnežniji glas - kako stoje vaše finansije ovih dana? - Odlično - zamumlja Salivan. - A ja sam čuo nešto sasvim drugo - Makomber ostavi crvenu ljušturu i podiže drugi krak. Umoči i njega u majonez. - U lošem ste stanju, Džek. U vrlo lošem finansijskom stanju. - Kockam se - reče senator suviše brzo. - Niste imali mnogo sreće. - I ranije sam upadao u sosove. Uvek sam uspeo da se izvučem. - Ali iz ovoga nećete da se izvučete - Makomber odbaci i drugi isisani krak, obrisa usne i prste salvetom na kojoj je bio izvezen monogram Kluba. Okrenuo se licem prema senatoru. -Suviše ste duboko zabrazdili ovaj put. Vaša nekada bogata žena nema više dovoljno novca da bi vas izvukla. Imate troje dece u koledžu i jedno na studijama medicine. To je teško breme, Džek. Suviše teško. Suviše dugo ste dopuštali da vam stvari klize iz ruku. - Zagledao se pravo u senatorove oči. - Tri stotine i trideset hiljada dolara slomiće vam vrat. - Šta kažete? - Salivanov glas je sada bio samo šapat. - Ne bih želeo da to vidim, Džek - prešao je preko sobe. - To kažem. Suviše mi značite. Razmislite malo šta dobijate od toga ako povedete istragu o De Vitovom slučaju, a razmislite i o lome šta biste dobili da naš razgovor ispričate nekome iz štam- 196 - Želite da kažete da treba tek tako da vam predam svoj život? - Ja vam tako nešto nisam predložio - reče Makomber. Stajao je pored svoje stolice smiren i odlučan. - Ne mogu da se selim da sam vam predlagao da idete protiv svojih ubeđenja. Uostalom zar nas dvojica ne mislimo isto? - A kad jednom Gotčalk bude predsednik, ako bude? Makomber najzad sede na svoju stolicu. - Vidite, moderna politika vrlo malo zavisi od jednog čoveka - od samog predsednika. Politiku stvaraju ljudi koji ga okruža-vaju. Sada su na vlasti demokrati pa imamo birokratiju, glupe agencije koje treba da brinu o dobrobiti stanovništva. Imamo politiku koja ne trpi velike poslove . .. Istorija ne razlikuje dobre predsednike od onih koji su sebe znali najskuplje da prodaju. Važna je ličnost, Džek, koja će se pojavljivati na televiziji i u toku kampanje. Sve ostalo se radi s ogledalima i velikim sumama novca. Sam predsednik mora sebe da proda, to ja kažem. - Znači, vas interesuje moć koju ima predsednik - reče Salivan zamišljeno. - Ali, vi nemate nikakve veze s Gotčalkom. Makomber se osmehnuo, ako je uspeo samo malo da pomeri senatora znao je da će uspeti. - Mislim da je glupo što vodimo ovakve razgovore. Neko ko je na ivici bankrotstva nema prava na ovakve razgovore. Muka je s vama Džek, što suviše volite da se kockate. Kocka vam donosi samo nesreću.

Salivan ustade. Skinuo je sako i prebacio ga preko naslona svoje stolice. Mišići su mu igrali ispod košulje. Na njemu se nije video ni gram sala. - Prokleto ste u pravu, Del, ja sam kockar i prokleto sam ponosan na to. To je moje naslede. - Seo je i njegove plave oči sada su izazovno sevale. - Imam nešto sportski da vam predložim. Hajde da obaramo ruku, ko pobedi u toj igri pobeđuje i u drugoj. - Mora da se šalite - osmehnuo se Makomber. - Nikada se ne šalim kad je opklada u pitanju - reče mirno Salivan. Počeo je da se osmehuje kad je video kako se menja Makomberovo lice. Ispružio je levu ruku i dovukao mali drveni sto između sebe i Makombera. - Samo jedno obaranje. Nema drugih rundi. - Ponovo se nasmejao. - Hajde Del, imate valjda malo sportskog duha u sebi. - Mislim da nemam drugog izbora - reče Makomber i ustade. I on skide sako. I njegovo telo bilo je mišićavo, ali u poredenju sa Salivanom on je pre bio mršav i slab nego razvijen. - Spuštaj zadnjicu, Del - reče Salivan očigledno se dobro a savijajući - to će biti borba. Makomber sede i sada oba čoveka postaviše svoje laktove na mali sto. Zgrabili su se za šake dok su im ruke bile u savršenom vertikalnom položaju. - Trebao bi nam neko treći da sudi - reče Salivan. - Ali nije važno. Makomber odmahnu glavom i pozva Bena. - Želim da sve bude korektno -. reče - kad sve bude gotovo ne bih želeo da neko od nas žali. Salivan slegnu ramenima. - Vaš je pogreb, uredite ga kako želite. Beri dođe i ni najmanje se ne iznenadi kad su mu rekli šta žele od njega. Počeo je da odbrojava jasno i čisto kao da ništa drugo nije radio čitavog života. A onda ih je prepustio borbi. Salivan, na način mnogih profesionalnih rvača, odmah je napao snažno i čvrsto u cilju da postigne prednost i zadrži je u toku borbe. U prvi mah to mu je i uspelo mada je morao da pruži više otpora nego što je očekivao. Bio je pun sarnouverenja i ubeden da će lako pobediti Makombera. Salivan je već gurao njegovu ruku sigurno i čvrsto prema ploči stola. Makomber se pribrao. Setio se šta mu je rekao njegov sensei iz aikida: "Vaša snaga neće dovesti do pobede već snaga vašeg protivnika". Primenio je princip imobilizacije. Brže nego što je očekivao osetio je kako mu se snaga ustostručava i mada se Salivan znojio i mučio njihove ruke su sada opet bile u savršenom vertikalnom položaju kao kada su počeli. Makomber se sada prebacio na tehniku koju je godinama učio a sa Salivanovog lica nestade osmeha. U njegovim očima pojavi se zabrinut pogled. Mišići mu zaigraše i čitavo telo poče da drhti dok se trudio da odbije Makomberov iznenadni napad. Koristio je strategiju koje je mogao da se seti, ali ništa mu nije uspevalo. Neobjašnjivo njihove ruke počele su da se spuštaju na njegovu stranu stola. Najzad je mogao da oseti kako člancima dodiruje ledenu površinu stola i znao je da je uprkos svoj snazi i mišićima on gubio ovu bitku. Skočio je sa stolice i ukrućenim nogama prešao preko sobe. Teško je disao. Izvukao je bocu piva iz leda, otvorio je i prineo suvim usnama. Nije prestajao da guta dok je nije ispio. Onda

19R je posegnuo za drugom bocom. - Hej - reče preko ramena - hajde da jedemo. Mrtav sam gladan. Seo je za sto i počeo je da komada raka. Spustio je meso u činiju savršenog "Kamberlend" sosa i počeo da ga prinosi ustima. Makomber mu je prišao i ne interesujući se previše za hranu, posmatrao ga. - Neću biti zadovoljan ako posle prvog januara još uvek budem samo senator - reče Salivan. - Džek, nisam ni mislio da ćete time biti zadovoljni - odvrati Makomber osmehrmvši se. Kad je Tvajt prošao kroz vrata detektivske sobe u policijskoj stanici Placa l, čuo je glas sa radija. "Pitanje je", govorio je sonorni glas koji je Tvajt prepoznao kao Gotčalkov, "da li je zemlja dobro pripremljena da se ponese sa sve većim terorističkim napadima na američki vojni i diplomatski personal i imovinu u prekookeanskim zemljama. Sudeći prema tragičnim događajima u Egiptu i Zapadnoj Nemačkoj odgovor je jasan. Ja želim da postavim i sledeća pitanja: kako su teroristi mogli da probiju naš zid obezbedenja u Kairu i kako su mogli da ubiju jednog od naših najvažnijih vojnih stručnjaka, kako su teroristi došli do plana naših vojnih baza u Ram-štajnu? Dokle ćemo dopuštati da nam ubijaju najbolje ljude? Kada ćemo najzad viknuti: Dosta! Pozivam senatora Džeka Sa-livana da podnese izveštaj o tome kako je moguće da je naš sistem obezbedenja tako slab. - Gospode - reče Enders i okrete dugme na radiju - čovek je stalno svestan da je ovo izborna godina. Ne možeš više da upališ radio ili TV a da ne čuješ Gotčalka i njegove govore. - Ne znam šta da kažem - reče Borak - ali lično mislim da je prokleto u pravu. Ne volim što nas guraju po Srednjem Istoku i Evropi. Mislim da tu nešto prokleto smrdi. - Pogledao je prema Tvajtu koji se približavao. - Vidi šta nam vetar donosi. Ted Enders izađe iza svog metalnog pisaćeg stola. - Zdravo Dag, kako si? - Na njegovom licu ogledala se zabrinutost. - Svima nam je užasno žao zbog onoga što ti se dogodilo. - Odmahnuo je glavom. - Gospode, kud ide ovaj svet? -To sam baš i ja malopre rekao - reče Borak s osmehom. Hej, Tvajte, zvala je ona kučka iz Medicinskog centra. Kako se zove? Miranda, je li? - Bilo je očigledno da je Borak zajedljiv. Da li si uživao u mrtvačnici? - Njegov osmeh sada se pretvo- rio u neprijatan grč. - Da li su doneli nešto vruće dok si ti bio tamo. Tvajt duboko udahnu i krenu prema njemu, ali Enders skoči između njih. - U redu, u redu, sada je dosta. - Enders se okrete Boraku. - Kunem ti se, Marti, da ću mu drugi put dopustiti da od tvog lica napravi faširanu šniclu. Borak se tresao dok mu je lice bilo izobličeno od besa. - Veliki čovek - glas mu je bio piskav - Tedi i ja radimo prljave poslove, a on dobija priznanja. - Zagledao se u Tvajta. -Sad hoćeš da preuzmeš tu Činovu stvar pošto smo mi obavili sav posao. Enders se sada takođe zagleda u Tvajta. - Da li je to istina? - Nisam tako nešto ni pomislio. - Tvajt nije voleo ovu situaciju. Nije mu se dopadalo što mora da se pravda pred sopstve-nim drugarima. - Trebalo mi je da nađem dobar izgovor

da bih ušao u mrtvačnicu. Pomislio sam da je najbolje da kažem da me interesuje slučaj Čin. U stvari, on mi je prvi pao na pamet. Enders odgurnu Boraka. - Da li ti je sad jasno? Bilo bi bolje da držiš zatvorena ta svoja velika usta! Borak ne reče ništa i vrati se svom poslu. Tvajt poče da pregleda nagomilanu poštu na svom stolu, ali nije našao ništa što bi ga privuklo. - Hej, Dag - reče odjednom Enders - zaboravio sam. Flaerti želi da te vidi. Borak opet zareza: - Da, čitavo jutro vežba govor uz cveće i čestitke. "Mali zavidljivci, prljavci, sitne duše", mislio je Tvajt dok je išao prema Flaertijevoj kancelariji. - "Pomislili su da ću im skinuti slučaj Čin. To je smešno. To je samo jedan od mnogih uličnih obračunavanja. U Kineskoj četvrti policajac nema šta da traži. Oni sami rešavaju svoje slučajeve". Zakucao je na vrata. Odmah mu otvoriše. U susret mu pođe njegov pegavi kapetan. - Tvajte, nadao sam se da ćeš svratiti, ali ne bih se iznenadio da si samo nazvao i rekao da nećeš doći. - Mahnuo mu je rukom. - Hajde, ulazi. - Zatvorio je vrata iza njegovih leđa. - Kriste - reče odmahujući glavom - za sve nas bio je to pravi šok. Ti najbolje znaš da mi kao policajci znamo da i naše porodice jednog dana mogu da postanu mete zločinaca, ali kad se tako 200 nešto dogodi nekome od nas, on nikada na to nije spreman. iko od nas . . . - Podsećam li te na Poli? Eliot nije mogao da skine pogled s nje. - Ti ne ličiš na Poli i ne radiš ništa kao ona - reče promuklim glasom i zagnjuri glavu u njene dojke. Katlin se osmehnu na njega kao boginja na omiljenog smrtnika. Jedna njena ruka podiže se i pomilova njegovu glavu. Posle izvesnog vremena nežno ga odgurnu od sebe i primora da legne na leđa. Njeni čvrsti dlanovi počeše da prave kružne pokrete oko njegovih grudi dok se noktima zadržavala na vrhovima bradavica. Onda podiže obe ruke i otkopča nisku perli oko vrata. Znala je kako joj dobro stoje grudi kad podigne obe ruke u vis i zato se duže nego što je bilo potrebno zadržala u toj pozi. Osećala je vrelinu Eliotovog pogleda kao fizički dodir. Bili su u spavaćoj sobi Eliotovog stana na 66. ulici. Zidovi su bili ofarbani zeleno kao led. Uz njih se nalazila niska polica, jednostavan ormar, police za knjige, sve od plavičastog metala, koji se savršeno uklapao u ambijent. Međutim, bila je to prilično hladna prostorija, kao uostalom i sve ostale u ovom stanu. Katlin nije bila oduševljena uređenjem stana. Ali čim je prvi put stupila u njega rekla je Eliotu: - Predivno, zaljubila sam se u tvoj stan. - Šta to radiš? - Videćeš - rekla je. Uzela je nisku perli i spustila ih između butina tako da su sada vertikalnom linijom presecale Venerin brežuljak. - Ovde - reče nežno vodeći njegove ruke da bi uhvatile krajeve niski - počni da povlačiš napred-nazad. Eliot učini kako mu je rekla posmatrajući širom otvorenih očiju kako jedna po jedna perla nestaje u tamnom krznu njenog seksa i pojavljuje se s druge strane. - Samo nastavi - rekla je šapatom dok su joj kapci treperili. Sada je mogao da vidi da se na svakoj perli pojavljuje srebr-

nasta kapljica i da počinju da sijaju čudnim vlažnim sjajem. O, o, o - reče bez daha. - Da, mili - šaputala je dok joj je glava pala unazad - jesi li video kako su postale vlažne i klizave. Kako čudno sijaju, zar .. a jedva šapnu on, kao da je bio skamenjen pokretima ko-Mma je povlačio nisku perli napred i nazad. je dosta - reče ona i stavi svoju ruku na njegovu. - Sada lezi na leđa, mili. - Stavila mu je šaku na grudi i polako ga gu-rala da legne. - Hajde, opusti se. Privukla mu se sasvim blizu i smestila se između njegovih raširenih nogu. Njene ruke poleteše napred. - Da li ti je Poli ovo radila? - Njene usne se otvoriše i njen jezik polete po svilenoj dužini njegove erekcije. - Ili ovo? - Uhvatila ga je otvorenim usnama za vrh i počela da ga guta sve dok usnama nije dodirnula dlačice u dnu. Eliot je u odgovor mogao samo da stenje od zadovoljstva. Katlin se držala određenog ritma, jer je iz iskustva znala da je muškarcu to potrebno. Nfije htela previše da ga izluđuje, ovog puta. Želela je samo da izazove kod njega ejakulaciju koju neće lako zaboraviti. S vremena na vrerne okomila bi se samo na vrh svojim vlažnim usnama radeći brzo i ližući ga jezikom. Posmatrala je kako se Eliotove butine grče i drhte. Kad bi osetila da mu se grče mišići s unutrašnje strane butina napuštala bi sam vrh osećajući njegov uzdah nezadovoljstva. - A sada raširi jako noge, mili. - Zašto? Ali njene usne su ponovo radile svoj bludni posao i Eliot nije mogao ništa drugo nego da je posluša. Osećao je kako s vremena na vreme prostruji malo hladnog vazduha kad bi se Katlin podigla ili uklonila usne. Katlin je sada neumoljivo sisala sam vrh tako da je Eliot samo bespomoćno ječao. Istovremeno uzela je perle, još uvek vlažne od njene srebrnaste tečnosti i počela jednu po jednu da mu uvlači u analni otvor. Kad je ubacila šest ili sedam perli prestala je. Eliot je sada bio već vi poslednjoj fazi iz koje više nije bilo povratka. Nije mogao da se kontroliše. Disao je i tresao se kao astmatičar. Mišići su mu drhtali i poskakivali kao da su zahvaćeni vatrom. Katlin je bila zadovoljna., potpuno utopljena u zadovoljstvo muškarca koje je sama izazvala. Osetila je kako mu se jaja grče, primetila je podrhtavanje njegovog penisa. Eliot je zaječao i kad je počeo da se prazni neg-de u dubini njenih usta, Katlin uhvati čvrsto za kraj nisku bisera i poče da izvlači jedno po jedno zrno. Zrna su ispadala s određenim zvukom u ritmu kako je talas spreme isticao iz Elio-ta. Kriknuo je a njegovi prsti zgrčeni kao kandže zakopaše se u 202 "aršave. Nikada u životu nije osetio toliko zadovoljstva istovremeno. Bilo je to nešto sasvim novo, otkriveno kao treća dimenzija za koju nije ni znao da postoji. - Ah, ah, ah - vikao je sa svakim otkucajem srca i ekstazom koja ga je zaslepljivala. Dugo posle toga disao je teško a grudni koš mu se dizao kao meh. Telo mu je bilo vlažno i sjajno od znoja. Potpuno bez snage posmatrao je kako se Katlin diže i počinje da liže znoj.

Najzad se pribrao i protresao je. - Keti? - Njegovi prsti su se igrali s njenim dojkama. - Možemo H opet to da uradimo? Sada? Katlin se nasmejala i pomislila: "Bože, baš je pravo dete. Misli samo na sebe. Dosadan ljubavnik". Dodirnula je njegov bespomoćni penis. - Mislim da treba da mu damo malo vremena da se povrati, zar ne? - Pružila se pored njega dodirujući ga. Eliot je zadrhtao i zatvorio oči. Posmatrala je njegovo lice. - Želim da ostanem uz tebe, Eliote - rekla je. Njegove ruke poleteše prema njoj i zagrliše je. - Ništa drugo na svetu ne želim više nego to, bog mi je svedok - oblizao je usne. Gurnula ga je na leda zadržavši ruke na njegovim ramenima. - Ali ne želim nikakve tajne ni laži među nama. To ne mogu da podnesem. Ne mogu da zamislim da postoji nešto što ti kriješ i ne želiš da mi kažeš. Telefon je počeo da zvoni. Eliot pogleda prema aparatu ali ne krenu da digne slušalicu. Telefon je nastavio da zvoni. - Bilo bi bolje da se javiš. - Ne, imam bolju ideju -.reče on i posegnu za njom. Uhvati je za ruku i povuče prema svom penisu. Katlin skide telefonsku slušalicu i pruži mu je. On je prihvati očigledno negodujući. - Halo? - reče besno gledajući u nju. Neki glas mu je nešto govorio i Eliot sede u krevetu. - Da, tu sam. - Pogledao je prema njoj. - Svakako, da sam sam. - Pucnuo je prstima i pokazao joj na blok i olovku na stolu. Katlin mu pruži to što je tražio. - U redu - počeo je da piše - zapisao sam. - Klimnuo je nes-vesno glavom. - Da, odmah. Biće to obavljeno za manje od jednog časa. - Spustio je telefonsku slušalicu. - Sta je to bilo? - upita ona sasvim ravnodušnim glasom. - Ah, ništa, poslovi. - Otkinuo je stranicu s bloka na kojoj je pisao i savio je na pola. - Nije ništa važno. - Gurnuo je blok i olovku dalje od sebe. - A sada - reče željno - da se poabav imo aista važnim stvarima. - Ne - reče Katlin, pomerivši se dalje od njega na krevetu. Oči su joj sevale i glas joj je bio oštar. - Već sam ti rekla, Eliote, neću da tolerišem tajne. Kako možemo da verujemo jedno drugom? Eliot je izgledao zbunjen. - Slušaj, Keti, ti ne shvataš. Ovo je nešto što ne mogu .. . jedva te poznajem . .. - Znači da je ipak nešto važno. Nije ništa rekao samo je gledao u nju. - U redu, - reče ona. - Ti misliš da ne možeš da "ini veruješ. Pokazaću ti kako grešiš. - Posegnula je za blokom i olovkom. Počela je polako da trlja vrhom olovke preko papira. - Pogledaj - reče ona i pruži mu blok. Eliot uhvati blok i pogleda papir. - Gospode! - Uzdahnu buljeći u ono što mu je Katlin pokazala - sve je tu zapisano. Katlin klimnu glavom. - Da sam htela mogla sam to da pročitam i da ti ništa ne kažem. Ne bi nikada saznao. Odložio je blok i olovku. - Kati, žao mi je zbog toga - pogledao je ponovo na blok, a onda ga podigao i pružio joj ga. - Hajde, pročitaj, verujem ti.

- Nije me briga za to, Eliote - rekla je osmehnuvši se. - Ne, molim te pročitaj. Postoji nešto . .. što ti nisam rekao . . . Oči su joj sijale. Njihovo plavetnilo bilo je sada tamno kao more. Senke su se slivale niz njeno telo dok je sedela prekršte-nih nogu, naga, na krevetu. Za Eliota, koji je stalno imao kompleks manje vrednosti kad su u pitanju bile žene, zbog nevero-vatnih uspeha koje je kod njih postizao Kju, Katlin je bila ote-lotvorenje svega onoga što je on očekivao od žene. Bila je seksi ali i pametna, a naročito mu se dopadalo to što je posedovala neku čudnu nevinost koja je pripadala nekom drugom dobu. Jednom rečju, bio je zaluđen. - Neću da čitam. Ti mi još uvek ne veruješ. Sam joj je pročitao poruku. Želeo je da joj dokaže da greši. - Haos mora da bude u 11.30, tačno, na dan 31. avgusta. Pet-rikov. Katlin se zagledala u njega širom otvorenih očiju. - Sve mi to zvuči tako tajanstveno - rekla je - kao da se radi o špijunima. - Nagnula se unapred i uzela njegove ruke u svoje. Njeno lice sijalo je kao u razigranog kućenceta. Bila je sama naivnost i nevinost. - Vidim da je to nešto vrlo uzbudljivo, Eliote. Kunem se da jeste. Molim te, reci mi o čemu se radi - nakrivila je glavu. Znao je da je ludost to što radi, ali bila je to i pogodna prilika da učini nešto na svoju ruku. Samo Kju je uvek mogao sve da radi i da odlučuje. Samo Kju i Delmar Dejvis Makomber. "Trebalo je da on bude sin moga oca, a ne ja", mislio je gorko Eliot po ko zna koji put. Ali sada mu se zaista pružala prilika da sam donese važnu odluku. Što je više o tome razmišljao sve više je bio raspoložen da joj sve kaže. Osećao je njene prste kako klize po njegovom telu i video onaj naivni i radoznali pogled u njenim očima koji je istovremeno krio toliko strasti da je osećao kako se topi pod njim. Nesvesno je uzdahnuo kad je njena ruka dotakla njegov uk-rućeni penis. Njegov um se vratio u galaksiju zadovoljstva u koju ga je nedavno uvela. On za nju nije bio dečak već odrasli muškarac. Katlinina glatka ruka klizila je kroz senke slična čudesnoj zmiji. Ugledao je ružičasti vrh njenog jezika koji se pojavio na svetlosti trenutak pre no što će ga dotaknuti. Zatvorio je oči od zadovoljstva dok je osećao kako ona istražuje najosetljiviji deo njegovog tela. - Nastavi - šapnuo je - samo nastavi, nemoj da prekidaš. - Reci mi - šapnula je pre nego što su njene usne obuhvatile vrh njegovog penisa i uvukle ga u neverovatnu vlažnu toplinu. Rekao joj je sve, ne zato što ga je ona na to primoravala već zato što je sam tako želeo. - Sve je to poteklo od mog oca - govorio je kroz stisnute zube. - Njegova je luđačka ideja da može da stvori predsednika Sjedinjenih Američkih Država prema svojoj želji. Kad je to izgovorio odjednom mu se učinilo da je to nešto naj-smešnije što je čuo na svetu i počeo je da se smeje kao lud. Od smeha suze su mu se slivale niz obraze. - On će ... on će ... Uspeo je da kaže samo to. Odjednom se čula neka neobjašnjiva buka pred vratima spavaće sobe. Bio je to čudan zvuk koji obično ispušta zver pre nego što će napasti. Eliot oseti kako mu se na potiljku podigla kratka kosa i neka ledena drhtavica pro-trese mu čitavo telo kao da je bačen u ledenu vodu. Osetio je samo kako se vazduh pokrenuo, ništa više. Bilo je 204

20." to ono što oseti vozač malih kola kad pored njega prođe šesi puta teži kamion. Njegove oči napola zamagljene strašću uhvatiše viziju tamne senke. Katlin međutim, nije ni čula ni videla ništa. Bila je koncen-lrisana na ono što je radila. Osetila je samo kako neko hoće da joj odvoji kožu od lobanje. Neko ju je tako snažno povukao za kosu da se njena glava snažno zabacila unazad, a kičma se nemilosrdno istegla. Odjednom je shvatila da je zagledana u najtamnije oči na svetu čija je dubina bila beskrajna i za koje je bila sigurna da ih je već ranije negde videla. Ali videti ih ovako iz blizine bilo je previše strašno da bi uopšte mogla razumno da misli. Trejsi je bio u kancelariji kad je dobio taj poziv. Jurnuo je kao trkač. Čuo se glas njegovog oca u telefonskoj slušalici. Bio je slab, isprekidan, preplašen, pravi glas bolesnika. Nikada nije čuo da njegov otac tako govori sem one noći kad je Trejsijeva majka poginula u strahovitom sudaru na Long Ajlandu. Uvek se pitao kome je teže pala majčina smrt, njemu ili njegovom ocu. Bilo mu je strašno što je on u trenutku majčine smrti bio nesvestan. Kao dete često je sanjao kako je spašava. U bolnici Luis Rihter je okrenuo glavu od svog sina. Trejsi je znao da otac ne želi da se vide suze u njegovim očima. - Evo, rekao je sada kad je zatvorio vrata iza svog sina - uzmi ovo. - Spustio je mikrofon u Trejsijevu šaku. - Šta je to? - Više ne želim da ga čuvam. Izgledao je loše, umoran i slabiji nego prošli put. - Već si završio posao? - Ti me ne slušaš, izgleda - Ijutnu se otac. Trejsi zaslade i zagleda se u oca. Pokušavao je da izazove u sebi neke druge emocije, ali ništa drugo sem sažaljenja nije osećao. - Ne želim ovo da imam uza se - nastavio je Luis Rihter nešto nežnije. Krenuo je prema dnevnoj sobi. Teško se spustio na kožnu sofu. Njegovi prsti posegnuše za metalnim upaljačem koji je stajao na stočiću za kafu. Dok je govorio igrao se paleći i gaseći ga. Trejsi uhvati udobnu stolicu presvučenu platnom, prinese je bliže ocu i sede na samu njenu ivicu. - Oče ... - počeo je trudeći se da uhvati pogled njegovih upalih očiju. - Moram da idem u bolnicu, i to uskoro - reče Luis Rihter 206 više za sebe. - Potrebna mi je transfuzija krvi. - Zarežao je. Bio je to čudan zvuk, sličan onom koji ispušta životinja pre nego što će biti oborena na kolena i ubijena. - Znam zašto rne zovu tamo. - Duboko je uzdahnuo. - To je sada samo pitanje vremena. -Čudno se nasmejao. - Otkako je poginula tvoja majka za mene je to. bilo samo pitanje vremena. Kad samo pomislim da sam ja još toliko živeo posle nje, posle svega onoga što sam joj učinio .. - Tata - reče Trejsi odjednom zaprepašćen - pa nije bila tvoja greška. - Jeste - reče tvrdoglavo Luis Rihter - jer ja sam vozio. Sipila je kišica, s makadama se dizala mala izmaglica. Kola su dolazila iz te izmaglice kao duhovi na vetru. Nisam video da mi se to čudovište približava, nisam ništa učinio da ga izbegnem sve dok nije bilo prekasno. Pokušavao sam da uspostavim kontrolu nad svojim kolima, ali to je bilo nemoguće. I onda sam čuo užasan krik tvoje majke. Suknuo je plamen kao znak nekome

nepoznatom ... I sada posle svih tih godina, kad god se probudim u tri sata, a obavezno se u to vreme budim svake noći, u svakom noćnom zvuku, u svakom urliku sirene, ja čujem krik tvoje majke. - Pogledao je u Trejsija. - Reći ću ti nešto, Trejs. Jedno vreme sam mislio da krenem i sam nađem tog prokletnika koji mi je uništio život. Vozio je preko 100 km na sat po tom groznom vremenu. Možeš li da veruješ? Sto kilometara na sat? A na njegovom vozilu na sve strane bilo je izlepljeno upozorenje "Vozi obazrivo". - U Luisovim očima su se sada jasno videle suze. -Sećaš se kako sam otišao na Krf, posle svega? - Trejsi samo klimnu, bez reci. - Tada sam doneo odluku. Da sam ostao još samo jedan dan kod kuće ja bih razneo tog prokletnika. - Os-mehnuo se slabački. - Zamisli samo, svo moje učenje i obrazovanje i sva moja priprema bili bi zbrisani jednim glupim aktom osvete. Nisam to mogao da učinim, Trejs, razumeš li? -Njegovi prsti se zgrčiše oko metalnog upaljača. Ruka mu je drhtala dok je govorio. - Toliko sam još toga želeo da učinim, to-"iko je toga još trebalo da uradim ... Ali tada si ti zaista učinio sve što si mogao - Trejsi uhvati oca za ruku. Luis Rihter steže snažnu ruku svog sina i zadrža je u svojim rukama 6 J rukama. -Da- sapnu - učinio sam sve što sam mogao. Ja sam suviše Na"k" fln°Van ovek a morao sam da mislim i na tvoju majku. riu sam mnogo razmišljao. Shvatio sam da bi taj akt osvete pomogao samo meni dok bi nju duboko povredio. Ona je bila protiv nasilja. A sern toga - ti si bio tu. Ja sam uvek verovao da ćemo nas dvoje uspeti nešto da učinimo. - Otac je počeo da se t rese od uzbuđenja. Tre jsi je ustao i zagrlio ga. - Zato mi je sada teško što je taj kraj tako prokleto blizu. Izraz očajanja na očevom licu sledio je Trejsija. Počeo je da ga miluje po mršavim leđima. - Ali ja sam ovde, oče - rekao je nežno - mi smo još uvek zajedno, još uvek treba da radimo zajedno. Posle izvesnog vremena Luis Rihter se istrže iz Trejsijevog zagrljaja. Ponovo je uspostavio kontrolu nad sobom. - Taj mikrofon - reče - koliko je on važan? - Veoma je važan, jer ja smatram da je onaj ko je postavio mikrofon ubio Džona Holmgrena. A Džon je bio moj prijatelj, - reče Trejsi naginjući se prema ocu. - Ne želim da njegovu smrt olako shvatim i prepustim je tek tako, bilo kome. Moram da nađem njegovog ubicu, ma ko on bio. - A tada? - upita Luis Rihter odmahujući glavom. - Govoriš baš kao ja, Trejsi. - Ponovo je odmahnuo glavom. - To znači opet početak rata. - I rat je bio neophodan, oče, a i ovo je neophodno i neizbež-no. - Ubistva su neizbežna! - zaprepastio se Luis Rihter. - Da li je moguće da ti to pokušavaš meni da kažeš? Čudno je što to govoriš baš ti. - Luis Rihter prinese ruku očima i zavali se u udobnu sofu. - Star sam, Trejsi. Osećam da sam istrošen, osećam da sam blizu groba. - Ali ti ne želiš da umreš, oče. - reče Trejsi. - Nemoj da mi pričaš da ti je misao na smrt privlačna. - Ne, ne želim da umrem - osmehnu se Luis Rihter. - Ali dođe jedno vreme u životu kad se odjednom sve promeni. Ose-ćaš se bliži - slegnuo je ramenima - ne znam tačno čemu.

Počeo sam zbog toga drugačije da razmišljam. Ja svakako nisam onaj isti čovek koji je stvarao čuda za potrebe Fondacije. - Ne misliš valjda da ću ja poverovati u to? Luis Rihter ponovo uze obe Trejsijeve ruke u svoje. Stegao ih je. f - Trejs, sada shvatam da si postigao sve ono što sam ja očekivao i želeo od tebe. Ako je bog želeo da čovek bude slika i prilika njegova, ja sam želeo da ti budeš kao ja. U tebi vidim svoju besmrtnost. Ti nastavljaš mojim putem. - Odmahnuo je rukom. - Da, znam, svi očevi verovatno osećaju isto. Ali ja sam želeo 208 da sve bude savršeno i kompletno. Želeo sam da ti misliš i radiš iste stvari kao ja, ali kad si ti krenuo svojim putem nije mi bilo pravo, pa sam pokušao da te odvratim. - Oče, sada je sa svim tim gotovo - reče Trejsi. Poljubio je oca u obraz. Obraz je bio hladan i suv. Luis Rihter se polako podiže, priđe bifeu u uglu i nasu piće u dve čaše. Donese čaše i pruži jednu Trejsiju. - A sada da se vratimo opet na mikrofon. Sta ja tu mogu da učinim? Trejsi ga vrati u očevu šaku. - Da li bismo mogli da nađemo odašiljač? Luis Rihter se zadovoljno osmehnu dok je srkutao viski. - Sada govoriš baš kao pravi sin svog oca. Ja mogu da učinim mnoge stvari - osmehnuo se samozadovoljno - ali čarobnjaštvo mi je na žalost nepoznata veština. - A da li bismo mogli da nađemo ko ga je napravio? - Lakše je reći ko ga nije napravio - reče Luis Rihter spuštajući čašu na stočić. - Odmah mogu da kažem da nije niko od naših stručnjaka tu umešao prste. Ja ih bar sve znam i svaki od njih ima svoj stil. - Podigao je prst. - Najpre sam pomislio da je u sve to umesan Mico, jer sam primetio da su mnogi delikatni delovi urađeni ručno. A to radi samo on. Ali kad sam ga malo detaljnije ispitao video sam da to nije napravio Mico. - Znači u ćorsokaku smo. - Nismo baš sasvim u ćorsokaku - reče Luis Rihter. - Mico ima svoje učenike. - Znači li to da je mikrofon napravio neko od Micovih učenika? Otac klimnu glavom. - To je jedna od mogućnosti ali ne znam kuda će nas to odvesti. Mico ne priča o tome koga je obučio. A ako se i radi o Mi-covom učeniku taj mora da je kod njega dan i noć učio. Mikro-ton koji si mi dao nije rad učenika. Onaj ko ga je napravio je genije. Sve što mogu da kažem to je: daj bože da radi za nas ina-Се_ПДа nam gospod pomogne. Oče, nemoguće da je tako loše. Preteruješ. r °y°m slučaju je nemoguće preterivati. Momak je pravi revolucionar na polju elektronike. Ne moram da ti objašnjavamsta to može da znači. - UH16 moraš rece TreJsi ustajući. - Gde radi taj Mico? sova ПЈ? Kongu - reče otac. - Ali ne vredi da ja sa njim raz- ain. On me ne podnosi. Nekada davno radili smo zajedno za Fondaciju. - Ne brini zbog toga - reče Trejsi. Na njegovom licu se videlo , da duboko razmišlja. Taj pogled je otac i ranije viđao.

- Ne dopada mi se izraz tvog lica, Trejs. Sećam se kad sam ga poslednji put video. Skoro si digao u vazduh ceo stan jer si ispitivao tri osnovna zakona elektronike kojima sam te naučio. - Da, ali tada sam bio mali - klimnu glavom Trejsi. - Ne brini previše, nego mi bolje pripremi jedan od tvojih sigurnosnih paketa. - Ali Mico neće hteti ni da razgovara s tobom. Bolje da ti pripremim nešto posebno za put. Trejsi više nije slušao oca. Prišao je prozoru i zagledao se kroz njega ne videći tačno grad ispred sebe. - Govoriće - reče tiho - neće čak ni biti svestan da razgovara sa mnom. Kju je krajičkom oka primetio neki pokret kad je izašao iz Makomberove kuće. Odmah mu je to bilo sumnjivo i odmah je postao više nego oprezan, ali nije učinio ništa neočekivano ni neuobičajeno. Nastavio je da se kreće svojim putem, znajući da bi bilo kakva promena kretanja ili zastajkivanje samo upozorilo osobu koja je stajala u veži preko puta. Otišao je svojim uobičajenim odrešitim hodom. A za sve to vreme njegov um je grozničavo sređivao podatke koje je u tom kratkom trenu mogao da primi o osobi koju je video krajičkom oka. Bilo mu je jasno koliko je ta osoba visoka jer je dobro znao koliko je visoka veža preko puta. I ne trudeći se mnogo da razmišlja o tome njegov um je već radio kao kompjuter procenju-jući visinu veže i visinu figure koja je bila skrivena u njoj. Zaključio je da osoba ne može da bude viša od 170 cm. Nije znao da li je ta osoba muškarac ili žena. Novine su joj skrivale lice, a i senka je bila prilično tamna. Prešao je ulicu. Kad je bio siguran da ga osoba u veži više ne može da vidi počeo je drugim putem da se vraća prema kući. Video je kako Eliot izlazi iz kuće. Uspeo je da se uvuče u kuću kroz sporedni ulaz, pritrči prozoru na prednjoj strani kuće, ukloni zavese i vidi ga kako prelazi ulicu. Trenutak kasnije za Eliotom je krenula neka žena. Novine sada više nisu zaklanjale njeno lice i Kju je mogao da je dobro osmotri. Zaustavio je dah i stegao pesnice. "Dođavola, šta je sad? Gde smo pogrešili?" - Razmišljao je grozničavo. - "Kako je moguće da je ženska Atertona Gotčalka krenula na Eliota?" Kju ih je pratio sve do restorana. Tu ih je napustio i krenuo da potraži najbliži javni telefon. Pozvao je Makombera. Razgovarao je s njim nekoliko trenutaka. - Ona je napravila kontakt - rekao je posle izvesnog vremena. - U to nema sumnje. - Ništa se nije čulo s druge strane žice. Kju nije ništa osećao. On je bio samo prazan sud spreman da ga napune. - Ne dopada mi se to. - Ni meni se to ne dopada - reče Makomber. - Aterton je ve-rovatno negde uprskao stvar. Jedino što sigurno znam to je da je ona bila u kući kad je pozvao Eliota. Ali to me sada ni najmanje ne brine. Nešto moramo da učinimo. - U njegovom glasu nije se osećala kolebljivost. Samo čvrstina i odlučnost. - Naša sigurnost je ugrožena i mi moramo da reagujemo. Slažeš li se Kju? Najzad, ti si mi ipak sin. - Da, oče - reče Kju. Bio je to samo deo rituala. Kju ni u jednom trenu ne bi ni pokušao da se suprotstavi naređenjima svog oca. - Jasno je da gospođica Kristijan nešto zna. Ne možemo da sanjamo koliko zna sve dok se ponovo ne nađu u njegovom stanu, a pitanje je da li će otići tamo.

- Imaš prijemnik sa sobom? - Da - odgovori Kju. - Bez obzira gde se nalaze kad uđu u stan ja ću čuti svaki zvuk. - Srećan sam što sam ti rekao da paziš na Eliota - reče Makomber. Kjuu se učinilo da se u njegovom glasu osećaju neka čudna nežnost i briga. - Očekivao sam da grešim. - Glas je za-ćutao za tren. - Zašto me on ne voli, Kju? - Ne znam, oče. - Sin treba da voli svog oca, zar ne? -To je njegova dužnost. - Ja njega volim. Zar on to ne zna? Ja njega zaista volim. - Ja to znam - reče Kju ne trudeći se da sakrije tugu u svom glasu. - On je vaše jedino meso i krv. - Da, on je moje meso i krv, ali ja njemu ne mogu da verujem onako kako verujem tebi. 7 Hvala, oče. -ulo se neko čudno sviruckanje u telefonskoj slušalici, kao a su se glasovi nekih duhova umešali u vezu. A onda je zavla- aaia tišma. Ponovo se čuo Makomberov glas. sle m°ra da bude zaustav!Jena Kju - reče Makomber po- EOB -ZVifStlog vremena kao da je razmišljao. - Mi nemamo dru- 8 lzbora- Ukloni je, ali obazrivo. - Makomber nije mogao da 211 se oslobodi nekih izraza koje je naučio u vojsci. Kad je prvi put upotrebio ovaj izraz morao je da ga razjasni Kjuu. Kju se okrete i poče da posmatra izlaz iz restorana, a u slušalicu samo reče: - Da, oče - sasvim nesvesno naklonio je glavu. Katlin je ispuštala neke grozne zvukove. Bila je kao neka idiotska lutka koja igra na konopcima koje drži čovek s demonskim očima. U dugom trenu dok je bila zagledana u njih imala je vremena da vidi neverovatne stvari. U njihovim dubinama videla je đavola, grozne košmare, lobanje, leševe koji povraćaju krv. Sada joj je bilo jasno ko je drži, a to saznanje nadvladalo je zaslepljujući, animalni strah koji je paralisao njen um. Držao ju je Kambodžanac. Nije bio to bilo kakav istočnjak već čovek iz Kambodže. To se jasno videlo po njegovom licu, po njegovoj boji kože i kose. Čudila se kako je mogla da oseti strasnu seksualnu želju prema njemu. Jer, sada je osećala samo odbojnost i užasan strah. Kao da je bila zagledana u lice same smrti. Bilo je to nešto užasno. Drhtala je i urlala a krajičkom oj:a videla je svetlucanje gvozdene šipke kako joj se približava. Čak je stigla da pomisli kako se divno šija na sunčevom zraku, a onda je obuze tako snažan bol da je posrnula. Njeni mišići popustiše i ona izbaci sve iz sebe uz užasan smrad. "Ali to sam ja, to je deo mene, a to znači da sam živa", mogla je još da pomisli. Gvozdena šipka potonu u tamu. Onda opet bijesnu iz nje kao sunčev zrak žareći i paleći sve oko sebe. To je sada bio čitav njen svet. Sve je bilo vezano samo za pojavljivanje i udaranje te gvozdene šipke. Prosto je očekivala da dodirne njeno meso i da oseti kako ga pali. Činilo joj se da je bačena u samo središte sunca. A onda sve je bilo samo praznina iz koje je kao u usporenom filmu izranjao bol, bol, bol.. . Tako je Katlin napuštala život koji je toliko volela i od kojeg je mnogo očekivala. Borila se i disala do zadnjeg trena. - Ne - vrištao je Eliot. - Gospode, ne! - Jecao je, a suze su se slivale niz njegove obraze.

Ustao je i stajao kao prikovan uz jedan zeleni zid. Osećao je kako mu se ledeni znoj sliva niz kičmu. Njegov mozak je rea-govao kao da je on sam napadnut. Činilo mu se da ga napada čitava armija mrava. Ruke pretvorene u kandže prineo je temenu i čupao kosu. Pomislio je, omamljen, da bi trebalo da skrene pogled s užasa koji se odigravao pred njegovim očima. Ali nije imao snage da okrene glavu. Nije mogao čak ni da natera sebe da spusti kapke, da zatvori oči. Kao da su mu kapci bili nasilno otvoreni. "To je moja kazna" - mislio je, "ja moram to da izdržim zato što ne slušam naređenja svog oca". Nijednog trena nije pomislio kako to da se Kju našao u njegovom stanu, niti se trudio da raščlani užasan čin koji je Kju izvodio pred njim. Smrt je bila nešto sasvim normalno što je njegov poluludi um prihvatao bez pogovora. Eliotu se činilo kao da je Kju božji poslanik koji samo ispunjava njegovu volju. "Treba da budem kažnjen za to", - mislio je, "treba da budem pretučen". Međutim, drugi deo njegovog uma osećao je da mu dušu kidaju napola, da eliksir zbog koga je bio drugačiji od ostalih ljudi ističe kroz njegove prste kao voda. Nikada više neće biti onakav kakav je bio pre nego što je Katlin ušla u njegov život, i nikada više neće biti onako kako je bilo s njom. Smrt je zavladala njegovim životom. Kju je klečao na krevetu i čvrstim rukama uspravio Katlin. Bio je prekriven krvlju i komadićima kože. Čitava prostorija je neprijatno mirisala, ali on je bio navikao na tu vrstu smrada. Krv je kapala negde kao da kuca sat. Pogledao je prema podu. Slivala se niz njega i ženu. Njena glava bila je neprirodno iskrivljena a usta su postala samo ružna, crna rupa. Kju oseti dah večnosti i vetar smrti iz beživotnog tela u svojim rukama. Ona se još nije predavala. Njene ruke posegnuše kroz jaz među njima, njeni prsti s dugim noktima hvatali su se za njega kao da želi da ga povredi. Borila se, upijala prste u njegovo meso, grebla ga noktima, udarala ga čak i u samom trenutku smrti, kao da želi da i njega povede sa sobom. Kju odmahnu glavom i poče pažljivo da odvaja jedan po jedan prst od svoje košulje koju je ščepala poslednjom snagom. Ispod poderane tkanine ugledao je nekoliko ogrebotina i kapljica krvi. Odgurnuo ju je od sebe i ispustio dug uzdah, sasvim polako. Eliot kriknu, prislonjen uza zid kad se Katlinina glava nađe u njegovom krilu. Kju pogleda, duboko i preteći udahnu vaz-duh, dočepa ga i povuče preko još toplog i klizavog lesa na sredinu kreveta. . - Dođi ovamo, ti! - zgrabio je Eliota za ramena. Uhvatio ga je strah na samu pomisao kako je njegov brat bio blizu da oda tajnu i rasturi Angku. - Znaš li šta radiš? Znaš li šta si skoro 19 213 učinio? - Kju je vikao. - Shvataš li ti uopšte nešto? Za trenutak u Eliotu se upali neka vatra. Setio se svih devo-jaka koje mu je Kju preoteo u prošlosti, setio se da su sve te de-vojke bile njegove, ali bi se uvek pojavio Kju i one bi gubile in-teresovanje za njega. - Da - reče najzad - znao sam šta sam radio. Želela je da bude sa mnom a ne sa nekim drugim, uz nju sam osećao da sam živ.

Kju ga snažno udari preko lica. Eliotova glava odlete i on s iznenađenjem zaječa. Kjuovo lice bilo je kao sleđena maska, tvrdo i bledo kao da je sva krv istekla iz njega. - Nije tačno, ona te je naterala da zaboraviš na Angku, zbog nje si zaboravio svoju dužnost i svoje odgovornosti. - Udarac je sada doleteo s donje strane. - Ti ne poštuješ svog oca. - Novi udarac. - Ti ništa ne shvataš. Ti ništa ne zaslužuješ, ti ništa ne vrediš. Jecajući i slineći kao malo dete Eliot je čuo kako reci pogrde odzvanjaju u njegovoj lobanji. Kao eho, negde u dubini mozga odzvanjala je samo jedna reč: ništa, ništa, ništa ... - Da - šapnuo je najzad - ja to sve znam, sve je to istina. Makomberu je povratak u Kinu pao veoma teško. Činilo mu se kao da od njega zahtevaju da gurne šaku u vatru. Nije očekivao da će mu biti toliko teško, ali uspomene na njegovu prvu i jedinu ljubav plamtele su kao živi dragulj u njegovom srcu, a vrelina je bila sve jača što se više približavao Kini. Mislio je da je uspeo da se otrese pomisli na nju, ali sada je znao da se svih ovih godina samo zavaravao. Da li je bila živa ili mrtva? Buljio je kroz prozor voza koji je prolazio jugoistočnom obalom preko kontinenta na putu prema Kantonu. Nove teritorije Hong Konga ostale su već daleko iza njih, na jugozapadu, sa svojim pažljivo obrađenim, kao smaragd zelenim terasama i ribarskim gazdinstvima. Bile su u oštrom kontrastu sa npvoizgrađenim predgrađima izvan Hong Konga, u blizini Sa Tina. Vlada je davala sve od sebe da bi nagovorila stanovnike da se presele iz prenaseljenih kvartova Hong Konga u stalno rastuća predgrađa. Makomber se odjednom nasmejao. Nove teritorije bile su iznajmljene na 99 godina od Kine. Taj najam -IQQ sadašnJa vlada Kine ionako nije priznavala - isticao je 1997. godine. Šta će se tada dogoditi s Novim teritorijama? JNiko to nije znao sem britanske vlade, a ona ni najmanje nije strahovala zbog isticanja ugovora, jer je znala da Kina suviše novca zgrće od Hong Konga da bi imala volje da ugovor raskine. Pitanje je bilo i šta bi radili sa jedanaest i po miliona kineskih 8мТа k°ji SU tu živeli radili? Makomber je više voleo da doleti u Kanton ali kineska vlada 215 je insistirala da se putuje vozom. Želeli su da se komisija svojim očima uveri u prosperitet države. Ohrabrujuće je bilo samo to što je bilo predviđeno da će od Kantona do Šangaja leteti. Mlada, mršava Kineskinja dodeljena im je za vodiča. Govorila je neprestano i skretala im pažnju na ovaj ili onaj detalj do kojeg je kineskoj vladi bilo stalo da bude primećen. Međutim, njena objašnjenja bila su strogo kontrolisana i naučena. Ako je bilo koji član delegacije postavio pitanje o nekom detalju koji je zapazio, a koji ona nije pomenula, ona bi jednostavno nastavila da govori samo ono što je bilo zacrtano u njenom programu. Makomber je prestao da je sluša čim je počela da govori. Znao je da mu njeno pevuckanje neće dati nikakve korisne informacije. Put Trilateralne komisije sadržavao je devedese tpet od sto nevrednih stvari, a samo pet od sto bilo je posvećeno stvarnom poslu. U svakom slučaju Makomber je imao drugih preokupacija i zato je i prihvatio ponuđeno mesto u Komisiji. Tako je imao prilike da uđe u Kinu sasvim legalno i otvoreno. Dok je gledao kroz prozor kako promiče zeleno-plavičasti pejzaž kontinenta pitao se po hiljaditi put zbog čega je život ovde tako drugačiji nego na svim ostalim mestima. On je

imao analitički um koji je nalazio logične odgovore čak i u mistici jer je prema njemu, priroda života kako ju je on shvatao, izlazila iz neverovatno kompleksne slagalice. Ako ga je nešto zaista ljutilo bilo je to Kjuovo neshvatanje i neprihvatanje logike. On je verovao u misticizam a to je za Ma-kombera bila anatema. To je bio jedan od razloga što ga je Makomber poslao na školovanje u Pariz. Mislio je da će studije ekonomije i filozofije promeniti Kjua i naterati ga da drugačije razmišlja. I zaista, to se i dogodilo u izvesnoj meri. Ali Makomber nije računao na to da ovaj sin Jugoistočne Azije nema ni najmanje osećanja za istoriju. Pa kako je i mogao da ima? Njegova istorija ležala je u zgradama i hramovima Angkor Vata koje je kao mrtvački pokrov pokrivala magla, a koje je podigao kralj Sariavarman II od 1130. do 1150. godine. Znanje koje je starim Kmerima pomoglo da izgrade ove sjajne građevine ostalo je misterija. Makomber je sebe smatrao srećnim što je imao prilike da obiđe te ruševine pre nego što je džungla sve pokrila. Sta drugo može da se uradi s takvim ljudima nego da se podrede volji neke jače individue? Makomber je smatrao da Kju treba njemu da bude zahvalan što ga je izvukao iz takve zemlje 216 i što je sačuvao njegovo mentalno zdravlje. Možda je Kambodža bila njegova rodna zemlja, ali ceo svet je sada bio njegov dom. Njegov um i njegovo telo bili su pripremljeni za obnavljanje značajnih ciljeva zahvaljujući procesu obučavanja koji je Makomber bio smislio za njega. Krajnji rezultat tog obučavanja bilo je to da se Kju osećao bezbedno i sigurno u bilo kojoj zemlji i da je svuda mogao da obavlja svoje zadatke. Za Makombera je taj proces obučavanja Kjua bio mnogo zanimljiviji i uspešniji nego sličan proces koji je pokušao da pri-meni na svom rođenom sinu. Učinio je sve što je mogao za Elio-ta. Angažovao je najbolje pedijatre, stručnjake, učitelje, profesore. Trudio se svim silama da nešto učini, ali bez uspeha. Pitao se gde je pogrešio. To što"je voleo Eliota samo je još više pojačavalo njegovo razočaranje. Incident s onom kujom Katlin Kristijan bio je poslednja kap u čaši i Makomber je odlučio da odmah kazni Eliota. A onda mu je Kju doneo kompletan izvešatj o razgovoru koji je Eliot vodio sa ženom i Makomber je počeo da oseća da svoju ogromnu moć može da primeni i na svog sina kao i na bilo koga drugog. Koliko puta ga je Katlin nazvala muškarcem? Pravim muškarcem? I kako je Eliot reagovao na to? Makomber je odmah shvatio da je ta žena izuzetno inteligentna i bilo mu je drago što je mrtva. Našla mu je slabu tačku i udarila je u nju bez okle-vanja. Odlučio je da nastavi tamo gde je ona prekinula. Počeo je tada da razmišlja o nečem drugom. Osećao je kako mu se mir vraća. Bio je u Kini i znao je da nikada ne može da bude sasvim miran u toj zemlji punoj iznenađenja. Osećao je da ovde neće moći nikada da se odmara već da će uvek morati da bude u pokretu da bi bio korak pre svega onoga što može da mu se dogodi. Zatvorio je oči i primorao sebe da sluša visoki glas vodiča. Uskoro ga jej;aj monotoni glas uspavao. Nekada je Šangaj bio grad stranaca, jer su izbeglice iz Istočne Evrope došle ujijega bežeći od užasa drugog svetskog rata. Smestile su se u Šangaju i dale mu kosmopolitiski karakter, ovega toga je sada nestalo. Sve je bilo uniformisano: svi su nosili ista odela, poštovali iste zakone, čak govorili na isti način. Ah, uskoro će to otkriti, bilo je više načina života. Pošto je vladi trebalo dosta novaca da bi ostvarila Svoj gigantski program

mo-ernizacije, govorilo se da je lokalnim preduzimljivim ljudima u aangaju dopušteno da na svoj način dođu do tako potrebnih 217 To je bar bilo ono što je Monk rekao Makomberu. Makomber je sreo Monka, kao što je ranije bilo dogovoreno, u Klubu Din Điang. Ta zgrada s romantičnim detaljima nekada je bila sedište Francuskog kolonijalnog kluba u Šangaju. Otvorena je u januaru 1980. kao neka vrsta zabavne kuće za strane poslovne ljude i vladine službenike koji su imali mogućnosti da tu dođu. U zgradi je postojao olimpijski bazen za kupanje, soba za kuglanje, prostorije s bilijarima, čak i prostorija u kojoj se igrao mah-đong, igra koju je vlada zabranjivala kao nešto nemoralno i kao ostatak kineske dekadentne, feudalne prošlosti. Prigušeno osvetljenje boje šafrana, smaragda, safira i rubina lilo je iz dekorativnih lampi od bojenog stakla u ulaznom holu. Šareni mozaik svetlosti prostirao se preko imitacije persijskog mozaika. Sve je bilo u tamno-crvenim, plavim i jasno zalenim tonovima. Makomber je prošao pored zelenim tepihom zastrte sobe za kartanje u kojoj je šest Kineza uveliko igralo, srkalo neko alkoholno piće i veselo ćeretalo na svom specijalnom dijalektu koji je bio neka varijanta šangajskog govora. Monk je sedeo za malim stolom za dvoje prekrivenim snežno belim čaršavom na kojem je bio raspoređen skup porculan i blještavi kristal. Iza njega je bio veliki prozor kroz koji se videlo savršeno održavano tenisko igralište. Monk, to naravno nije bilo njegovo pravo ime, ali je bilo jedino koje je Makomber znao, bio je krupan čovek između pedeset i sedamdeset godina. Bilo je nemoguće tačnije odrediti njegovu starost, laka hoda i brz na osmehu. Njegove neverovat-no crne oči bile su sjajne i izazivačke. Kosa mu je"još uvek bila crna, ali prirodna tonzura pojavila se na vrh temena čemu je dugovao svoj "ratni nadimak", monk - kaluđer na engleskom. Bio je biznismen bez preduzeća. Podigao je pogled kad je Makomber naišao i pokazao sitne, žute zube, kao od slonovače. Mahnuo mu je rukom da sedne, nastavljajući da oduvava plave dimove iz tanke, mirisne cigarete. - Nadam se da je vaše putovanje bilo prijatno - progovorio je ne gledajući u Makombera. Gledao je nekako malo iznad i ulevo od njega. Nosio je odelo širokih revera koje je izašlo iz mode još sedamdesetih godina. - Bilo je ugodno, ali predugačko. - Da, mi još nismo navikli da poštujemo brzinu koju vi zapadnjaci neobično cenite i koristite i po kojoj ste čuveni - njegovi zubi se opet pokazaše. Kod nekog drugog bio bi to osmeh, ali kod Monka je to bio samo primitivni, animalni grč keženja. -Želim svet i to odmah! - Rekao je neverovatno dobro imitirajući američki izgovor. Makomberu je ličio na gorilu koji je po-begao iz kaveza. - Dopadate mi se Makomber. - Ugasio je pi-kavac i pozvao kehiera. - Niste beskičmenjak, a to je najčešće mana ljudi vaše rase. - Po vama to je naša najveća greška? - Naručio je viski s ledom a Kinez je zatražio votku. Monk je shvatio ovo pitanje sasvim ozbiljno. - Makomberu, čovek pravih vrednosti ne treba da bude meka srca - rekao je. - Tako je. Slažem se s vama. - Zaista? - Monk ga je posmatrao neko vreme, a onda izvuče još jednu od svojih skupih cigareta i zapali je. - Pa, mislim da ne bi tebalo da budem iznenađen. Najzad - slegnuo je

ramenima - vi ste ovde, sa mnom. Za to je potrebno dosta hrabrosti. - Ponovo je ogolio zube kad je doneto piće. Podigli su čaše i nazdravili jedan drugom želeći uspeh u poslu. Makomber je otpio viski i pohvalio kvalitet. - Ovde se služi uvozno piće - rekao je Monk - inače ne biste mogli da ga pijete. - Ne mogu da shvatim - upitao je Makomber - zašto ste insistirali da se susretnemo baš ovde? - U Din Diang klubu? - Monk naruči još jednu votku. - To je jedino javno mesto u Šangaju, jedino civilizovano mesto, gde čovek može da se s nekim sastane. - Odmahnuo je rukom. - Naravno postoji "Crvena kuća" ili "Kod Luja", kako je stranci koji su dugo ovde još uvek nazivaju, ali prema mom skromnom mišljenju hrana nije ni upola tako dobra kao ovde. - Ne, nisam to mislio. - Makomber je srkutao "svoj viski po-smatrajući Kineza kako istresa svoje moćno piće i diže ruku da naruči novu čašu. - Pitam se zašto smo morali da se nađemo baš u Kini? Postoji toliko mnogo drugih gradova kao što su Hong Kong, Singapur, Bangkok. Na tim mestima bismo se lakše izgubili u gomili. - To su neutralnije teritorije? - Monk prihvati svoju četvrtu votku. Jednu je popio pre nego što je Makomber došao. - Činjenica je da sam bio suviše zabrinut zbog vas, Makomberu. - Pri-neo je ruku potiljku. - Ja se lako gubim u gomili bilo kog od tih gradova. - Nasmejao se. - Imam pravo lice za tako nešto. Ali V1 vi ste Amerikanac i to dobro poznat. Pitali bi se šta tražite 218 219 u Bangkoku ili u Singapuru? Koliko sam obavešten u poslovima najviše sarađujete s Japancima. Čak se ni Hong Kong ne nalazi na vašem putu. Ali pošto ste došli sa Trilateralnom komisijom i pošto vi možete da putujete kad god želite, uopšte se ne postavlja pitanje vašeg boravka ovde. Niko o vama ne razmišlja niti komentariše vaš dolazak. Makomber nije mogao da nađe nikakve zamerke toj analizi. Ali umesto da ga umiri ona je samo pojačala njegovu radoznalost. Osećao je Kinu kao ledenu šaku nevidljivog duha koja mu steže srce. Mislio je kako je taj kontinent jednostavno progutao Tisah kao da nije ništa drugo do slatkiš, kao da nije bila živo i razumno ljudsko biće. Nije razumeo Kineze i nije ih voleo. Zbog njih je bio stalno uznemiren jer nikako nije mogao da predvidi o čemu razmišljaju i kakav će sledeći korak preduzeti. Trejsi Rihter je uvek dosta znao o njima. On je imao smisla da prodre u um stranaca - mogao je da misli kao oni. Kuda je, do đavola, Rihter otišao kad mu je nestao iz vida? A onda se, devet godina kasnije, pojavio kao savetnik za štampu Džona Holmgrena. Sada sve to nije bilo važno, uvalio se u nešto što je morao da izgura do kraja. Monk naruči havajski koktel, "file minjon Monte Karlo", zelenu salatu, a za dezert omlet "Vezuvius". Makomber, očigledno zgađen nad tolikom konzumacijom kalorija, odabrao je čorbu od rakova i pečenog fazana. - Nećete slatkiše? - Monk je otvorio oči s iznenađenjem. -Ali morate da uzmete nešto. Glavni šef je begunac sa francuskog parobroda, slatkiši su njegova specijalnost. Njegov sufle od vanile je božanski. - Mislim da neću slatkiše. - Makomber je ostao odlučno pri prvobitnoj narudžbini. - Pažljivo pratim stanje šećera u krvi. Preko Monkovog lica prelete izraz čuđenja, brzo kao vetrić.

- Još jednu turu pića - naruči kelneru. Kad je stigla jaka, evropska kafa Makomber reče: - A sada o ugovoru ... - Poslovni razgovori se ne vode za večerom - prekide ga Monk. - To je moje pravilo. - Osmehnuo se. - Ovde se mnogo polaže na spoljnu formu. - Pogledao je u Makombera. - Vama se nikuda ne žuri? - Zakikotao se. Votka, Makomber je to sada jasno video, počela je da deluje. - Mi Kinezi nikuda ne žurimo. Najzad su završili s večerom. Monk se zavali u svoju somot-sku stolicu i poče da se proteže. Snažno podrignu. Primetio je 220 očigledan izraz gađenja na Makomberovom licu. Pozvao je kelnera s namerom da plati. Izvadio je svoju "Master karticu" koju kelner uze i ode. Kad se vratio držao je u rukama kesu od jakog smeđeg papira. Monk potpisa račun i s os-mehom posegnu za kesom. Odgurnu se od stola i ustade. - A sada, je vreme da vidite naš grad. Mada su već prošla 22 časa kad su se pojavili na stepeništu koje je vodilo iz Kluba, još uvek je na ulicama bilo puno ljudi. Makomber je pratio Monka koji ga je vodio stepenicama do vrta jasmina. Miris se jasno osećao. Videle su se osvetljene nove zgrade Din Dianga koji je istovremeno bio i najveći hotel u gradu. - Kod nas se dosta toga promenilo - počeo je odjednom da govori Monk. - Ljudima je dopušteno da se bave slobodno poslom koji žele. Želite Rubikovu kocku? - pokaza na uličnog prodav-ca. - Imamo sada najmanje pet fabrika koje ih proizvode. A biće ih još. Makomber je postajao nestrpljiv. - Zašto mi to sve govorite? Monk raširi ruke držeći u jednoj smeđu kesu. - Sve se oko nas menja. Promena se oseća u vazduhu, u hrani koju jedemo, u piću. - Okrenuo se prema uličnoj svetiljki tako da se njegovo lice sada činilo šire i pljosnatije nego što je u stvari bilo. - Razmislite o tome Makomberu. Mi postajemo vaša mušterija. Biće nam potrebne moderne stvari koje vaša kompanija proizvodi. Makomber je bio zaprepašćen. - Ako to smatrate šalom mogu da vam kažem da nije uopšte duhovita. Ja prodajem svoje proizvode samo Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim saveznicima pod direktnom kontrolom vlade. - Nagnuo se unapred stegnutih zuba. - A to isključuje sve zemlje slične vašoj. - Svakako - reče zlobno Monk - dobro poznajemo vašu politiku. Ja sam govorio uopšteno. Kina je usred velikih i stalnih promena. Ono švo važi danas sutra već ne važi. Politika se menja, vraća se na početak i leluja kao telo zmaja. Mi smo kao čo-vek koji je dugo bio šlep pa je najzad došao na svetlost. On polako počinje da posmatra šta se događa oko njega. Ali kakvu će korist on od svega izvući? Jednog dana ovo, drugog ono. U početku on napreduje polako i s dosta pogrešaka. Ali ipak napreduje, jer, pošto je jednom ugledao svetlost, on to mora. - Ne interesuje me Kina - reče Makomber - i nemam previše 221 vremena. Posao me zove kući. Možemo li sada da počnemo naše razgovore? Monk klimnu glavom i stade nasred kolovoza. Pre nego što je Makomber mogao da reaguje zaustavi taksi i otvori zadnja vrata pokazujući Makomberu da uđe.

Makomber sagnu glavu i sede. Monk uđe za njim zalupišvi vratima. Reče nešto na mandarinskom, koji Makomber nije razumeo, vozač poslušno klimnu glavom i taksi krete. - A sada - reče Monk - možemo da razgovaramo o poslovima. Atertona Gotčalka poveli su u jednu od šest velikih konfe-rencijskih dvorana Pantagona. Tu su već na njega čekali ljudi s najvišim činovima u oružanim snagama SAD. Iza njih je bio veliki ekran. S jedne strane nalazila se amrička zastava a s druge zastave pojedinih rodova vojske. Gotčalk zauze mesto koje mu je ostavljeno za osmougaonim stolom. Ispred njega je bila kolekcija olovaka i metalni bokal s ledenom vodom. Bila je tu i široka čaša. Sve je to bilo pripremljeno i za ostale učesnike. Sedeli su u stolicama s visokim naslonima. Pored svake stolice nalazila se hromima pepeljara. Prostorija je već bila puna plavičastog dima. Gotčalk klimnu glavom svom pomoćniku i ovaj poče da deli plave fascikle. Svaki čovek za osmougaonim stolom dobio je po jednu. - Gospodo - započe - to što ste sada dobili garancija je vaše budućnosti, garancija vaše bezbednosti i vojne premoći SAD krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. - Prestao je da govori da bi otvorio svoju fasciklu i sačekao da i ostali učine isto. - Mislim da vam je svima jasno da je moja nominacija za predsedničku kandidaturu u krajnjem stadijumu. Međutim, potrebna mi je dodatna pomoć, ne bih želeo da to poričem. Nisam došao ovamo da vas obmanjujem - osmehnuo se skoro stidljivo - već da otvoreno razgovaram s vama. Čulo se komešanje za stolom i kratko komentarisanje njegovih reci. On je išao pogledom od jednog do drugog lica i susreo se s pogledom svakog od njih, postižući utisak da se obraća svakom pojedinačno, kao da svakom od njih saopštava dobro čuvanu tajnu. - Mnogi od vas me dobro poznaju. Znate da sam se u prošlosti krvavo borio za poboljšanje statusa vojske, naročito za vreme četiri godine dok su demokrati bili na vlasti. Vodio sam i izgu- bio bitku, s Nacionalnim komitetom obezbeđenja. - Napravio je pauzu, sipao vodu u čašu i srknuo jedan gutljaj. - Sadašnje stanje u našoj administraciji i politici je alarmantno. Zategnuti su nam odnosi s Izraelom, saveznikom koji je i u najbolja vremena - a ovo je sada daleko do toga - značajan za naše interese na Srednjem Istoku. Do ovoga je došlo jer se smatra da moramo na svaki mogući način da pridobijemo saudijske prinčeve. Moj republikanski konkurent je čovek koji zastupa interese koji su bili u modi pre deset godina. On će voditi beskorisne razgovore sa svetom dok nam ubijaju takve ljude kao što je bio De Vit. Aplauz odjeknu prostorijom. Gotčalk je bio zadovoljan. Bio je to znak da je uspeo da uspostavi kontakt što je bilo toliko značajno u ovoj vrsti razgovora. Više nije bio autsajder, građanin koji je upao na vojnu teritoriju, problem s kojim se svaki civil susretne kad uđe u svetilište. - Video sam mesečne izveštaje službe bezbednosti i uplašio sam se. Moram da priznam da je prethodna republikanska administracija učinila dosta za poboljšanje statusa vojske, ali oni su samo zagrebli po površini, a onda je opozicija oborila njihove pokušaje. Na prvoj stranici nalazese vitalni podaci o novom helikopteru koga vodi kompjuter. - Čulo se šuštanje papira. -On je potpuno oklopljen i tri puta brži od svakog današnjeg helikoptera. Opremljen je svim potrebnim instrumentima za "noćni let" i što je još važnije može da nosi osam krstarećih raketa. Ukratko, gospodo, "Vampir" je super otkriće u vojnoj

tehnologiji. On nam dopušta da istovremeno budemo veoma pokretni, smrtonosni. - Senator srknu još jedan gutljaj vode. - U fascikli ispred vas naći ćete još šest sjajnih pronalazaka koji nam omogućuju sve. Sve to, uključujući i "Vampira", ne nalazi se na crtaćim tablama već je spremno za proizvodnju, štaviše može odmah da se koristi. - Gotčalk se nagnu unapred. - Da, dobro ste me čuli - može odmah da se koristi. Potrebna je samo vaša saglasnost i, što je malo teže, određeni budžet. Sva ta otk-nca proizvela je kompanija "Metroniks". Kao što znate osnivač kompanije i njen predsednik je Delmar Dejvis Makomber i kao stomožda znate on i ja nismo baš najbolji prijatelji. - Ponovo se ćulo smejuckanje kao odgovor na senatorov nestašni osmeh. odigao je ruke okrenutih dlanova prema njima. - U redu, pri-sko]8IH" ™ razilazimo na nekim tačkama. - Glas mu je bio ra°rt .ki- Opet je odavao tajne. - I mi ćemo i dalje da se iKujemo, lično, profesionalno, čak i na političkom planu. podigao je kažiprst kao da upozorava - u jednoj važnoj 29..Ч stvari mi se slažemo, a to je da nam "Vampir" obezbeđuje mnoge pogodnosti i mogućnosti da se pojača bezbednost ove zemlje i da se suprotstavimo talasu terorizma. Gotčalk se uozbiljio kad je posle kraće pauze nastavio da govori: - Gospodo, svi smo suviše često u poslednje vreme svedoci terorističkih ispada protiv SAD u Iranu, Zapadnoj Nemačkoj, Egiptu, Peruu. Sve će to biti još mnogo gore oko 1990. Vidimo kako se to širi kao kuga. Popustili su saveznici kao što su Zapadna Nemačka, Italija, Francuska i Engleska. Kao što sam rekao, naše vreme će doći i mi moramo da budemo spremni da se suočimo s terorizmom i da ga odbijemo snažno i sigurno. Jer, gospodo, kuda će nas to odvesti ako ova zemlja postane sklonište snaga koje se protive našem načinu života? Gotčalk je dobro planirao svoj govor, dobro je procenio svoje slušaoce i znao je da sada treba da začuti da bi dobio očekivani aplauz. I, zaista, aplauz se začu, ljudi oko stola počeše da se osme huju, da se rukuju s njim. Svako je hteo da mu čestita i da mu lično kaže da će mu pružiti podršku na sledećim izborima. Njihov aplauz i dobre želje odjekivali su mu u glavi čak i kad ih je napustio, ušao u limuzinu i krenuo prema Aleksandriji. Okrenuo se i pogledao kroz prozor. Nikada mu se svetlosti Va-šingtona nisu činile sjajnijim i jasnijim niti su mu se ikada ranije osmehivale s toliko obećanja. Odjednom se nečeg setio i pritisnu dugme interfona. Reče vozaču da promeni pravac. Ovo nije bilo vreme za kuću i porodicu. Ovo je bio izuzetan trenutak. Dok su prelazili Arlingtonski most zagledao se u visoku sen-ku Vašingtonovog spomenika koja se ogledala u bazenu. Izašao je iz kola i pošao prema Linkolnovom mauzoleju. Peo se sam uz stepenice kojima je toliko Amerikanaca prolazilo svakog dana. Za Gotčalka je sve ovo bilo čudesno: kao da je ponovo rođen, kao da prvi put vidi mermernu statuu Abrahama Linkolna, mada nije mogao da nabroji koliko je puta bio ovde. Prišao je bliže spomeniku osećajući kako se njegova snaga uli-va u njega. Činilo mu se da je Linkoln opet živ i da napaja zemlju svojom energijom i stavovima. Bio je to čudesan trenutak u Gotčalkovom životu. Osećao je kako energija kola njegovim te-lom. Brzo se vratio u limuzinu i posegnuo za telefonom. Bilo mu je potrebno samo još nešto da u lepoti završi ovu noć. Katlin je bila u Njujorku. Tako su rekli njegovoj sekretarici

994. kad je nazvala njenu firmu. Nije mogao ništa. Tražio je od te-lefonistkinje da mu da vezu sa njujorškim hotelom "Parker Meridijan". Dok je čekao zavalio se na jastuke. Pomislio je da bi sada najbolje bilo da uhvati prvi mlažnjak za Njujork i iznenadi je. Jedan deo njega znao je koliko je to ludo, ali je drugi to neprestano želeo. Samo saznanje da bi to ozbiljno moglo da ugrozi njegovu nominaciju sputavalo ga je da to i učini. Nije bila u svojoj sobi kad ju je nazvao iz svojih prostorija u "Hiltonu". Možda se još nije vratila. Mrzeo je to osećanje bespomoćnosti. I kad je telefon počeo da zvoni i kad se niko nije na njega javio u Njujorku, besno je tresnuo slušalicu na mesto. Nije želeo da ostavi nikakvu poruku za miš Kristijan, rekao je Ijutito kad ga je telefonistkinja to pitala. Bilo je svejedno da li će to uraditi ili pozvati "Vašington post" i obelodaniti im svoju vezu s Katlin. Gotčalk je teško disao. Njegovo dobro raspoloženje raspršio se kao balon. Razmišljao je o Katlin. S kim li je to izašla? Da H će se vratiti u hotel i voditi ljubav? Možda baš to sada rade ne obraćajući pažnju na telefon? Primorao je sebe da razmišlja o 31. avgustu, o tom podnevu u Njujorku koje će biti kruna njegove predsedničke kampanje. Na velikom stepeništu katedrale Sv. Patrika odigraće se ono što je zamislio Delmar Dejvis Makomber - elita međunarodnih terorista baciće se na njega ... Grudi mu se naduše od ponosa. Kako je samo Makomber bio čudesni strateg. Kako je Gotčalk bio srećan što se povezao s tim čovekom. On je bio apsolutni genije. Gotčalk je već mogao da zamisli sebe kako stoji visok i krupan usred haosa na stepeništu ispred katedrale, miran i čvrst. Posle toga ostalo mu je samo da ušeta u Belu kuću sa većinom glasova do tada neviđenom. Lice mu je sijalo od zadovoljstva. "Kriste, kako mi se to dopada", mislio je verujući da će sve poći po planu. Mogao je da vidi čitav događaj u svojoj mašti, sliku po sliku, kao da posmat-ra usporeni film. Video je svaki pucanj, svaki pokret, svaki izraz lica, fotose,naslove u novinama. Ah ti naslovi! Gotčalk dopusti sebi da zaječi od zadovoljstva dok je razmišljao o budućnosti. Štampa će biti njegova! Osećao je seksualno uzbuđenje i promeškoljio se u sedištu. Do đavola s Katlin. Ionako mu se nije dopadalo što je išla u Njujork. Odlučio je da joj ne telefonira ponovo. Javiće joj se tek 9 9 F! kad se vrati. Mogao je on i bez nje. - Kući - reče vozaču. Odmah mu se pred očima stvoriše krupne Robertine dojke, njene dobro oblikovane duge noge, drhtavost sočnog mesa između butina. "To je samo još jedan dokaz da se može bez onoga koga nema", pomisli. - "Baš kao i u politici". Trejsi nazva Tvajta pre polaska. Bio je divan sunčani dan i zbog Trejsijevog iznenadnog odlaska za Hong Kong, a i zbog toga što je Lorin imala sobodan dan, odlučili su da odu na plažu. - Vreme je da počnemo da tražimo motiv ubistva - reče Tvajt. - Baš sam hteo da te pitam kako si, ali posle ovoga sve mi je jasno, odgovori mu Trejsi. Trejsi je prisustvovao pogrebu Tvajtove žene i kćerke. Čitavo vreme stajao je pored njega. Primetio je s kakvom mržnjom su tast i tašta posmatrali Tvajta. Nisu želeli čak ni

da razgovaraju s njim, ni da mu priđu, a kamoli izjave saučešće. U njihovim očima on je bio krivac za smrt njihove kćeri i unuke. Ta netrpeljivost koja se osećala u vazduhu dala je čitavom obredu čudnu, ledenu notu. Tvajt je sve dobro podnosio. Slomio se tek kad je sve bilo gotovo i kad su svi otišli. Trejsi je bio uz njega... - Dobro mi je - Tvaj je brzo prekinuo Trejsijeve misli - ali nikada neće biti kao pre. Sve se to vraća u talasima kao neka zarazna bolest. Ne mogu da zaboravim. Rad mi malo pomaže. Zadovoljan sam što imam šta da radim. - Da li si razmišljao o Melodi? - pitao je Trejsi. - Jesam - Tvajt je pročistio grlo - ali otkako si mi telefonirao za Hong Kong imam i o čemu drugom da razmišljam. Tražim motive ubistva. Možda,je Holmgren nešto znao zbog čega su ga sledili, a možda je to bilo i nešto u vezi s politikom. Ti bi to morao bolje da znaš od mene. Da li je imao neprijatelja? - Svi političari imaju neprijatelja - odgovori mu Trejsi. - To je deo njihovog posla. Ali ja ne mogu da vidim ko bi od njegovih neprijatelja mogao da počini ubistvo. I to ne na taj način kako je učinjeno. Ko bi mogao da zna tu neverovatnu tajnu? Čak ne mogu ni da se setim nekog političara koji bi razmišljao u tom pravcu. Sve je to suviše kompleksno. - U redu - reče Tvajt - možda sam postavio pogrešno pitanje. Da probamo ovako: ko bi najviše dobio Holmgrenovom smrću? - Govoriš li sada u političkoj dobiti? - Da, tako je. - Pa, rekao bih Aterton Gotčalk. On i Džon su bili kandidati za nominaciju Republikanske stranke. Još uvek će biti borbe, ali mislim da je Gotčalk već dobio zeleno svetio, naročito posle nedavnih događaja. Mislim na terorističke napade. - Hm, misliš li da bi on mogao da bude iza toga? Nikako ne mogu da izbacim iz misli onaj mikrofon, a stalno mi se vri po glavi i Votergejt. - Shvatam šta hoćeš da kažeš. I ja sam o tome mislio. Dobro poznajem Gotčalka. On je grub i mrzeo je Džona, to stoji. Ceo njegov personal je mrzeo Džona. Gotčalk želi da bude predsed-nik, ali to isto žele i tri ili četiri druga kandidata. Misfiiri da on nije ni pomišljao na ubistvo. - Dobro, shvatam. - Šta još imaš na umu? - Ništa, ne znam. - Trejsi začu šuštanje papira u slušalici. -Baš su mi doneli izveštaj. Tražio sam da mi kompjuter izvuče sve neprirodne smrti političara za poslednjih šest meseci. Dobio sam samo jedan slučaj. Da li si znao senatora Rolanda Ber-ka? - Znao sam za njega, ali se nikad nisam upoznao s njim. Bio sam zaprepašćen kad sam čuo da on ne namerava da se uključi u reizbor u septembru. Pomislio sam tada da će to biti prava eksplozija za Senat, a sada, kad je mrtav, znam da sam bio u pravu. - Ovde piše da ga je ubio neki provalnik. Čikaška policija je ubeđena u to. - Šta kaže izveštaj s autopsije? - Ovo će ti se dopasti - reče Tvajt. - Ovde piše da je umro od strahovitog krvarenja u mozgu koje je prouzrokovano snažnim udarcem koji je kosti i hrskavicu njegovog lica nabio u mozak. Zavladala je potpuna tišina pošto je Tvajt izgovorio posled-nju rečenicu. Pomislio je da je Trejsi spustio slušalicu. - Trejsi, jesi li tu? - Razmišljam - Trejsi će polako - moraš da kreneš tim tragom.

- Trag je sada već hladan, ali slažem se da vredi pokušati. -Tvajt pročisti grlo. - Misliš li da je to naš momak? - Mislim da bi mogao da bude. - Trejsi je brzo razmišljao. -Naravno, snažan čovek može da zada takav udarac, ali pitanje 227 je da li bilo koji jak čovek zna pod kojim uglom treba da udari da bi prouzrokovao tako nešto ... - Odjednom Trejsi zaćuta. -Da li u izveštaju piše kakvog je oblika bila povreda na licu? Kako je slomljena hrskavica? - Ne. Ne vidim ništa takvo. - Pa nisam ni očekivao da će to neko primetiti. Kad već stigneš tamo potrudi se da nađeš lekara koji je obavio autopsiju. On će znati... - A šta tražim, u stvari? - Moraš da saznaš da li je hrskavica bila netaknuta, ne smrskana već ćela. Ako je tako imamo trag. Čovek koji je ubio senatora Berka znao je pod kojim uglom treba da ga udari u lice da postigne to što je postigao. Jak čovek, bez određenog treninga, samo bi napravio kašu od kostiju i mišića lica posle drugog ili trećeg udarca. - U redu - reče Tvajt - videću šta mogu da iskopam. - Na-smejao se. - Nemoj dugo da se zadržavaš. Trejsi je osetio da Tvajt pokušava da mu kaže da bude obazriv i da se čuva. - Ostaću samo onoliko koliko mi je potrebno. Videćemo se kad se vratim - odvratio je bezbrižno. Lorin ga je posmatrala s drugog kraja sobe. Pored nje je stajala korpa za izlet koju su napunili hladno, pečenom piletinom, sendvičima s tunjevinom, salatom od paradajza, maslinama, svežim voćem, a bila je tu i boca belog vina. - Šta to radiš? - upita tiho. Njena duga kosa bila je zabačena unazad i podignuta na vrhu glave u dug konjski rep, a jabučice i usne istaknute. Nosila je crvenu majicu i kratak beli šore koji je otkrivao vitke, duge noge. - Mislila sam da ste prekinuli sa svim posle onog užasa koji se dogodio Daglasovoj porodici. - Ne mogu sve da ostavim - reče on jednostavno - mislim da ćeš to razumeti. - Ono što ja jedino razumem - govorila je besno - to je da vas dvojica tražite da i vas ubiju. Zagledao se u nju i primetio da joj suze sijaju u uglovima očiju. - Zar ne shvataš - dodala je drhteći - da ne mogu da podnesem pomisao da bih mogla da te izgubim? Naročito sada. Sada kad smo toliko đubreta počistili. Šta misliš koliko puta u životu čovek iskreno voli? Jednom, ako ima sreće. Ili više puta ako je spreman na promenu. Ja nisam. - Prišla mu je. - Kad ideš na drugi kraj sveta da se sretneš ko zna s kim, da li si ikada po- mislio da može da se dogodi i da se ne vratiš. - Meni ništa ne može da se dogodi. - Trejsi... Njen glas se slomio. On je uze u zagrljaj i poljubi nežno, milujući je. - Tako si siguran u sebe. - Glas joj se pretvorio u šapat, a onda kao sasvim mala devojčica upita. - Da li stvarno moraš da ideš? Zašto moraš? - Zato - reče on - što imam obaveza prema Džonu. Odgovoran sam da resim taj slučaj. - To nema nikakve veze s Kimom? - Možda ima.

- Znam otkuda je došao Kim. Mislila sam da si s tim prekinuo. Šta je mogao da joj kaže? Kao da je opet čuo Tvajtov glas. "... ali jednim svojim delom ti si uživao u tome ..." Da li je to bilo ono što je Higure nazivao kokoro? Da li je to bilo ono što je Đinsoku video kod njega? Da li je bio dovoljno hrabar da otkrije šta je to i priznao sam sebi? Primorao je sebe da razmišlja o nečem drugom. - Kima imam pod kontrolom - reče. - On mi koristi jer mi omogućava vezu s mojim ranijim izvorima. Ne brini zbog Kima. Udaljila se malo do njega. - Kako ne shvataš? Ja ne brinem o Kimu, već o tebi. Da bi rasterao njen strah odlučio je da je povede pre odlaska na plažu do svog oca i da je upozna s njim. To što ga ranije nije upoznala nije bila njena greška. Trejsi kao da je izbegavao da je upozna s Luisom. Parkirao je svoj "audi" u blizini očeve kuće dok ga je Lorin čekala pred ulaznim vratima, otišao je do grčkog restorana i kupio joj nekoliko kolača kao iznenađenje. Luis Rihter je bio oduševljen kad mu je predstavio Lorin. Oduvek je želeo da ima kćerku pa je Trejsi možda i zbog toga izbegavao ranije da je dovede. Namerno joj nije pričao o Lui-sovoj bolesti, jer je želeo da ona reaguje spontano a ne sa sažaljenjem. Nepotrebno je brinuo. Odmah je osvojila Luisa i on je po-smatrao s čuđenjem kako je njegov otac vodi kroz veliki stan pokazujući joj sve detalje. Lorin je bila oduševljena Luisom, njegovim šarmom i dobrotom. On nije bio ni nalik na njenog krutog oca koji je imao malo razumevanja za druge. Za petnaest minuta koliko je provela s 228 229 njim Luis Rihter se raspitivao više o njenom plesu, ulogama, njenom životu uopšte, nego što je to njen otac učinio za petnaest godina. Uz Luisa ona nije morala da se plaši strašnih uspomena iz detinjstva koje su uvek oživljavale kad bi išla u po-setu roditeljima. Kad su se kasnije vozili prema plaži na Long Ajlandu, osetila je neodoljivu želju da razgovara o prošlosti. - Zašto uvek govoriš Jugoistočna Azija kad dobro znam da uvek misliš na Kambodžu? Trejsi je pogleda, zatim promeni brzinu da bi zaobišao mali crveni "fiat". - Dugo niko nije znao na kakav smo zadatak upućeni - rekao je polako. - Ali zašto bismo sada pričali o tome kada je sve nestalo u napalmu i krvi? Međutim, kad već pitaš, ušli smo u tu zemlju tajno. A kasnije kad sam već bio u njoj dovoljno dugo i kad sam shvatio šta smo uradili s tim narodom i tom lepom zemljom, koju smo pretvorili u košmar kvi i smrti, mogao sam da osećam samo stid i kajanje. Lorin zadrhta. Prošli su pored Vodenice i krenuli prema jugu, ka plaži Flajing poent. Ona je bila dosta daleko na Ajlandu pa su se nadali da će biti prazna u ovo doba godine. Smestili su se iza jedne dine od peska. Bili su tu zaklonjeni i sami. Daleko prema zapadu video se pojas u kome su se nizale skupe kuće. Trejsi zabaci ruke iznad glave. Lorin je bila kraj njega. Sunce joj je sijalo u očima. Njene duge trepavice bacale su senku na obraze. Izgledala je kao na pozornici. - Mislim da bi bilo najlakše reći da sam otišao u Jugoistočnu Aziju jer sam tamo imao posla koji je trebalo da obavim - nastavi. - Naravno, bio sam dovoljno mlad da bih bio ubeden da radim pravu stvar. Međutim, niko nam nije govorio o politici. - Bili ste suviše zauzeti učenjem kako da što bolje ubijate. Trejsi se zagleda u nju.

- Najpre su morali da nas nauče kako da preživimo - pružio je ruku prema njoj. - Mislili su da kad prođemo određenu pripremu mogu da nas pošalju bilo kuda da bismo primenili ono što smo naučili. Ali to nije bilo tako jednostavno. A ono što mi najviše smeta to je da se oni nikada neće promeniti. Neprestano primenjuju isti princip - njihov princip, u svakoj situaciji, a kad izgube, što im se obično dešava, i ne trude se da nađu objašnjenja. Ja sam znao gde greše. Nisu mogli da shvate da je Kambodža pastoralni raj pun budizma i mira. Tako je bilo pre 230 rata, sada je sve nestalo u ruševinama Ankgor Vata. -1 to je ono što te pogađa? Pogledao je prema okeanu. Ribarski brodić se približavao. Ćulo se brektanje motora. Prošao je pored njih. Trejsi je želeo da joj kaže istinu. Znao je da će to jednom morati da učini jer će to, inače, stalno da stoji između njih. Znao je da negde duboko u sebi krije tajnu koju je ona imala prava da zna. Bila je činjenica da on sebe smatra odgovornim za smrt njenog brata. I moraće da joj to kaže. - Znaš - reče odjednom - kad sam bio mlađi uvek sam se čudio što se moja majka udala za mog oca. - Šališ se? - zagleda se Lorin u njega. - Pa on je divan. - Ne mislim to, nego ona je znala za koga on radi i šta radi, a ona je bila ubeđeni pacifista. Shvataš? Mislim da se ona jednostavno povukla jer ga je suviše volela. - Pogledao ju je. - Da li razumeš? Lorin klimnu glavom. - Da, svakako. Dunu vetrić preko zelene trave koja je rasla na dini. Lorin, oslonjena na lakat, uze šaku peska i poče da ga polako pušta kroz prste. Njene duge noge bile su ispružene, prekrštene u člancima. Skinuli su odeću i obukli kupaće kostime. Lorin je na sebi imala kostim iste boje kao što je bila koža, tako da je iz daljine izgledalo kao da je naga. - Koliko ćeš se zadržati na putu? - govorila je tako tiho da se Trejsiju smo učinilo da je postavila to pitanje. - Ne znam. Pogledala ga je. - Gde ćeš odsesti? Želeo bih da te pozovem. - Mislim da to ne bi bilo dobro. Čulo se samo udaranje talasa u obalu i osećalo ćarlijanje po-vetarca. Vetar se igrao njenom kosom i nanosio je na obraze. - Možda ću ja moći tebe da pozovem - reče on - mada je znao da će mu se takva mogućnost teško ukazati. Znala je da je neće pozvati jer tamo kuda je išao to nije bilo moguće zbog posla koji je trebalo da obavi. Lorin je mogla samo da razmišlja o njemu. Njegov iznenadni odlazak, probudio je u njoj uspomene na Bobija. Setila se kad ga je poslednji put vi-dela živog. Setila se kako ga je videla samo krajičkom oka kako izlazi iz kuće dok je ona bila usred svojih jutarnjih baletskih vežbi. Bila je tada suviše zaposlena, koncentrisana na ono što mora da pripremi za poslepodnevnu audiciju. Nije stigla ni da 231 ga poljubi na rastanku. Nije mu uputila čak nijednu reč. Možda joj se on javio. Nije se toga sećala. A onog popodneva kad je s roditeljima išla da preuzme njegove posmrtne

ostatke na aerodromu Dals internešenel, bila je to prva stvar na koju je pomislila. Sada bi za nedelju dana imao 19 godina. Imala je fantastičnu moć koncentracije. I zbog toga je bila velika. I zbog toga je jednog sivog dana Bobi ispao iz njenog života kao kamen. - Trejsi, ne želim da ideš. - Glas joj je bio skoro piskav dok se borila protiv stezanja u grlu. - Znam da sam užasno sebična, ali baš me briga. Plašim se da će nešto grozno da ti se dogodi. Plašim se da ćeš se popeti u taj avion i da te nikada ... Stavila je ruke preko lica. - Bože, kako mi je žao. Mislim da sam samo histerična. Ne znam zašto, ja ... Uzeo ju je za ruke, približio joj se. Počeo je da joj briše suze. Želeo je da vidi njene lepe oči bez oblačka tuge. Mislio je o tome kako je lepa i koliko je voli. Ljubili su se dugo i nežno. Njihovi jezici se dodirnuše i to iza-zva u njima toliko uzbuđenja kao da se ljube prvi put. Osećao je njeno snažno i čvrsto telo uz svoje. Osećao je kako počinje ubrzano da diše. Osećao je toplinu njenih dojki i stomaka. Dodirnuo je njen vrat, njen obraz. Spustio je ruku na njeno oblo rame. Stavio joj je usne na vrat i njene oči se sklopiše. - Ti si u tami - šapnula je - a ja sam na svetlosti. Njene ruke poletele su prema njemu, njeni prsti polako su pratili konture njegovih mišića krećući se kao da je šlepa i kao da proučava telo svog novog ljubavnika. U mislima je videla njegovo lice osvetljeno mesečinom kako se kreće od senke do senke, stvarajući od sebe heroja onakvog kakav je želeo da bude. Verovala mu je beskrajno. Znala je sada, mada to nije morao da joj objašnjava recima, da se ponovo vratio da radi ono što je radio nekada. Bila mu je zahvalna bar za to malo što joj je dopustio da otkrije, mada je želela da sazna više. Osetila je kako bije toplina iz njega i zadrhtala. Počeo je da joj skida gornji deo kupaćeg kostima. Spustio je glavu niže. Ona pogleda levo i desno po obali da vidi da li su sami. Ali onog trena kad se njegove usne sklopiše oko njene bradavice nije mogla više ni o čemu da misli. Obgrlila je njegovu glavu osećajući kako potoci uživanja preplavljuju i sakupljaju se između butina. Osećala je neverovat-nu toplinu i vlažnost i vrisnula kad je Trejsijev kažiprst dodirnuo najosetljiviji deo njenog tela. Bila je spremna i kroz tkani- 232 nu kupaćeg kostima osećala je njegovu čvrstinu. Disala je ubrzano. Od strasne želje grlo joj se steglo tako da je jedva mogla da govori. Ispuštala je neke grlene glasove, bila je to sirenina pesma ljubavi i strasti, bila je to čista strast pojačana emocijama bez kojih je seks samo gola tehnika. Trejsi nikada ranije nije bio tako uzbuđen, čak ni pri svojim prvim susretima s njom. Jedva je disao. Bio je neverovatno tvrd još pre nego što je strgnuo Lorinin kupaći kostim. Njegova erekcija je bila tolika da mu je skoro nanosila bol. Nije više mogao da na telu trpi stegnute gaćice za kupanje. Kad je osetio Lo-rinine prste kako mu se približavaju i kako ga najzad oslobađaju učinilo mu se da će istog trena da svrši. - Oh! - izletelo je iz njenih usta snažnije od uzdaha. - Trejsi... - Grcala je dok ga je milovala ćelom dužinom. Snažan uzdah oteo joj se kad ga je najzad oslobodila. - Tako je svilen i gladak ... - Njene reci samo su još više pojačavale njihovu že-Iju. Trejsiju je bilo dovoljno da čuje Lorinin glas ogrubeo od str-sti, pa da se odmah ukruti. Njen glas bio je pun skrivenih obećanja i neslućenog zadovoljstva. U tim trenucima ona je mogla samo glasom da ga dovede do orgazma.

A najviše od svega volela je da se ljubi. Grudi su joj se pri-pijale uz njegove mišiće, počela bi da drhti dok su im se usne spajale. Njena usta imala su čudesan ukus kao da je u njima imala neki čudan, nepoznat začin. Ne prekidajući poljubac skidala mu je polako kupaće gaćice. Sada je bio sasvim nag. Dodirnuo ju je i ona vrisnu, nestrpljiva da se što pre sjedini s njim, potpuno i do kraja. Pomogao joj je da se sasvim oslobodi kupaćeg kostima. Ječala je od zadovoljstva dok je osećala njegove ruke na telu. Hteo je odmah da je uzme, ali ona odmahnu glavom. Ti znaš, najpre, najpre ... - govorila je, a unapred je znala da je on sada spreman da joj ispuni svaku želju i da ne bi učinio ništa protiv njene volje. INjena glava se spusti niže dok joj je kosa sijala na suncu da-juci joj oreol boginje. Njene vrele usne sklopiše se polako i v azno oko samog vrha njegovog penisa. On zaječa duboko, iz era, i zadrhta. A taj drhtaj prenese se na nju. Njene usne kliz-Q P°. nJemu, neverovatno svilene, podatne, meke, vlažne, kad }f-° a° 8a obuzimaju spirale zadovoljstva svakog trena no K пЈеп jezik dodirnuo sam vrh. Počeo je da drhti, mišići na butinama mu se zategoše ... 233 Sklonila je svoje usne i pogledala ga pravo u lice. Oči su joj bile ogromne i mutne od strasti. - Sada - reče tiho - sada, sada ... Trejsi se pomeri prema njoj. Ušao je u nju jednim snažnim zamahom koji ga povede u neslućeno svilenkastu dubinu, a njoj natera sitne suze u uglove očiju. Ni on ni ona nisu želeli da se ovo završi ali njihova strast vodila ih je prema jedinom mogućem izlazu. Trejsi je ubrzao ritam penetracije, njegove ruke sve čvršće su stezale njeno podatno telo, istovremeno snažno i nežno, kao da se boji da bi mogla da mu odleti u svakom trenu. Lorin je držala jednu ruku na njegovoj butini a drugu, raširenu u obliku morske zvezde, nije skidala sa čvrstog spleta mišića na njegovim leđima. Njene otvorene usne žedno su udisale vazduh pored zategnutih žila njegovog vrata i kad je čula onaj nepogrešivi zvuk, koji se javlja pri dizanju aviona, gurnula je kažiprst između čvrstih mišića njegove zadnjice, sve dalje, i dalje, dok nije našla ulaz. Sada je bilo gotovo nemoguće izdržati provalu strasti. Uzbuđivala ga je isto toliko koliko i on nju. Osetio je kako njegovo znojavo, mišićavo telo drhti. - Hajde, mili - šaputala je u školjku njegovog uha - tako je, samo dođi, dođi... ohhh! Lorin je izgubila pojam o vremenu i prostoru kao da ju je orgazam oslobodio baš svega, premestio je negde i bacio je u ve-tar. Osećala je da leti brzinom metka u ritmu srčanih udara. Bila je svesna sebe i Trejsija spojenih neverovatnim spletom strasti i zadovoljstva raspaljenih toplim dodirom sunca koje je obasjavalo njihova naga tela. Trejsi nikada nije voleo trenutke koji su dolazili. U ustima je osećao ukus pepela i video slomljeno telo Lorininog mrtvog brata. Njihova intimnost - taj trenutak kad joj je bio bliži nego bilo kome na svetu - samo je još pojačavala njegovo osećanje krivice, tako da više nije mogao da podnese to breme. Sada, kad su bili toliko bliski, činilo mu se da ne srne da krije od nje tu strašnu tajnu. Osećao je to kao neku vrstu grozne deformisa-nosti. - Lorin - šapnuo je promuklo - Lorin ... Ona primeti pogled njegovih očiju i preplaši se.

- Dragi, šta ti je? Stegao ju je čvrsto uz sebe dok joj je govorio ono što ga je godinama mučilo. Rekao joj je sve ono što je izbljuvao one noći 234 Tvajtu kad su se zapijali u Kineskoj četvrti. Osetio je s užasom kako se nešto u njoj menja dok joj je pričao na koji je užasan način Bobi umro. Osećao je kako se povlači od njega kad joj je najzad priznao da on veru je da je kriv za Bobijevu smrt. - Proklet da si! - ispljunula je. - Hladnokrvna barabo, kako si mogao da tako nešto uradiš s njim? - Stajala je na sve četiri kao zaprepašćena i preplašena životinja. - On je bio tek dečak! Dečak! - Osećala je uprkos vrelom suncu da joj telo protresa ledeni drhtaj. Postajala je opet grudva očaja kao onda na aerodromu kad su iz trbuha aviona izvezli kovčeg na čijim se ivicama glupavo presijavalo sunce. Buljila je sada u Trejsija i on više u njoj nije prepoznao onu osobu s kojom je do malopre vodio ljubav. Srce joj je bilo ranjeno i staro i u njemu je buknuo plamen zgražanja i osvete i reflektovao se u neverovatnoj snazi njenog pogleda. - Da tebe nije bilo - vikala je divlje - on bi još bio živ! - Lorin, samo sam želeo ... - Ne interesuje me šta si želeo! - Bacila se prema svojoj ode-ći i počela da se povlači prema vrhu dine. - Ne znam uopšte kako sam mogla da se zainteresujem za tebe! Zaustavila se na kolenima i pogledala ga. Bila je svesna lepo-te prirode, lepote njegovog lica ... ali sada joj sve to više nije bilo važno. Za nju više na svetu nije bilo nikakve lepote. Za nju je ostala samo grozna slika smrti njenog brata, strah i žaljenje koji su u nju sada bili usađeni kao Leprozna guba. Posegnuo je za njom, preklinjući. - Lorin, učinio sam sve što sam mogao da ga osvetim. Ja ... - Da, znam! Tako je! Ponovo si ubijao! - Siktala je u njega sasvim na ivici histerije dok su joj oči bile širom otvorene tako da se jasno videla krupna beonjača. - Nije ni čudo što nisi ni mogao da me pogledaš u oči kad si sišao s aviona koji je dovezao Bobijevo telo! Ne krivim te! Ali da si bio bar malo pošten i pristojan trebalo je da me ostaviš na miru. Ali ne, ti to nisi mogao, pratio si me i proganjao. - Glas joj je postao grub. - Zašto si me, do đavola, pratio? - Zato što sam te zavoleo, zato što te volim. Ljubav? - Nasmejala se čudnim smehom od koga se on sav naježio. - Šta je ljubav? - podsmevala mu se. - Vodiš ljubav sa mnom a čitavo vreme znaš šta si učinio jadnom Bobiju. - Lorin, on mi je bio prijatelj. Brinuo sam za njega. - Mislim da nisi osećao ništa! Ti to znaš! Mislim da ti nemaš nikakve veze s ljudskim osećanjima. Rat, rat! Zbog toga si bio 235 tamo! Samo o tome misliš. I o zadacima! O misijama! Rat za tebe znači ubijanje! Trejsi, dopusti da ti nešto kažem. Mislim da se tebi ubijanje strašno dopada i da si zbog toga bio tamo jer si mogao time da se baviš neograničeno! Ubijati, ubijati i samo ubijati, i još jednom, i još više ubijati. Ponovo je posegnuo za njom, ali jaz između njih kao da je sada bio još veći. - Daj mi priliku da ti objasnim. Bar toliko mi duguješ. Ona je već uspela da se dovuče do vrha dine. Pesak se osipao

ispod njenih nogu i sipio do njega. - Ubici ne dugujem ništa! Proklet da si! Odvedi me samo natrag! Okrenula mu je leđa i krenula prema kolima, a on je polako, kao u usporenom filmu, počeo da prikuplja ostatke njihovog propalog izleta. Podigao je za trenutak neotvorenu kutiju s kolačima koju je kupio u grčkom restoranu. Pogledao je prema Lorin kad je i kutiju stavljao u korpu s ostalim stvarima. Na njoj su se videli tragovi suza. Noć u Šangaju bila je suviše topla, uprkos vetriću koji je du-vao kroz otvoreni prozor taksija. Makomber se zavali u zadnje sedište i skide sako. Košulja od čistog pamuka bila mu je vlažna od znoja. - Šteta što u taksiju nema erkondišna, je li Makomberu? -reče Monk ne okrećući glavu već samo prevrnušvi očima. -Evo, zar nije sad bolje? - još je otvorio prozor. - Čak je i prokleti vetar vreo. Monk klimnu glavom s razumevanjem. - Leto je ovde teško. Ali čovek se navikne na takve prilike. Stali su uz neku ogradu. Iza belog zida videle su se tamne krošnje drveća. - Ju vrt - reče Monk. - Hajdemo. - Poveo je Makombera unutra. Kao da je sve bilo napušteno i bez života. - Osećam se zaverenički, ovde. - Gluposti. - Monk ga povede napred,,- Ovo je najbolje vre-me za posetu. - Napravio je grimasu. - Ne bi vam se dopalo preko dana, Makomberu. Ima previše ljudi. Nemoguće je u gomili uživati u miru i lepoti vrtova. Išli su dalje i došli do zida na kome se nalazilo izvijeno telo zmaja. Monk pođe na levo gde se zid završavao ukrasnom zma-jevom glavom. - Ovde ima preko 30 paviljona - reče dok mu se u glasu ose- ćao prizvuk ponosa. - Ovo je počelo da se gradi 1537. za vreme Ming dinastije. - Polako se okrenuo. - A sada da vidimo kuda da nestanemo. Ima mnogo, mnogo mesta. - Oči mu sinuse. -Ah, evo ovuda. - Krenuli su u pravcu koji je pokazao. - Tamo je čuvena čajdžinica, ali žao mi je što je zatvoreno u ovo doba noći. - Nije mogao a da se ne nasmeje. - Ali to je i bolje za nas, a? Smestili su se na veliko kamenje koje je bilo ugodno hladno i osvežavalo je kad su se naslonili na njega. Svuda oko njih ša-putalo je drveće pretvarajući gradsku noć u čaroliju. Monk zašuška papirnatom kesom i izvadi flašu votke. - Vredelo je čekati na ovo - reče. Sipao je votku u dve papirnate čaše i jednu pružio Makomberu koji je primetio da je Kinez svoju čašu napunio do ruba. - Zar ovo nije malo previše? - upita. Monk se zagleda u njega. - Dragi moj Makomberu, preleteli ste pola sveta da biste me videli. Želite da obavite posao u kome samo ja mogu da vam pomognem. Zar da odemo trezni iz Ju vrtova? Zar da odemo neobavljena posla? Mislim da to ne bi bilo u redu. Hoćete li da pijete sa mnom? - Podigao je svoju čašu. Mokomberu je bilo jasno da nema drugog izbora. Srknuo je alkohol dok je Monk otpio dobru trećinu čaše. - A sada na posao. - Monk protrlja šake kao da se raduje. -Za sedam ljudi i to fanatika, cena mora da bude visoka. Mislim da to shvatate. - Savršeno.

- Oni moraju da budu odabrani, zavrbovani i precizni. I da se sve odvija na njihovom jeziku - reče Makomber - to je ono što je najvažnije. Ne želim ni tračka sumnje da je u njihov poso umešana neka strana sila. Monk klimnu glavom. - Shvatam. Sve će biti učinjeno kako se dogovorimo ... ali za određenu cenu. - Udobnije se smestio na kamenju. - Neka bude sve ukupno sedam miliona - milion za svakog čoveka. - To ne dolazi u obzir - reče Makomber i smrska svoju papirnatu čašu. - Spreman sam da vam ponudim samo dva miliona dolara. Monk ga pogleda kao da ga je smrtno uvredilo. Začu se nešto kao rezanje. - Šest miliona. To je najniže što mogu da ponudim. -Tri. - Pet i po. 237 - To je duplo više nego što vrede - reče Makomber. Monk slegnu ramenima i nasu još jednu čašu votke za sebe. - Potražite onda nekog drugog. - Ne mogu da vam platim više od četiri miliona. - Ako mi date pet miliona dobićete najbolju moguću uslugu, - reče Monk. Počeo je da pije. Makomber je razmišljao. Pet miliona je bilo više nego što je bio spreman da plati, al nije verovao da će Monk hteti da još spusti cenu. Da li je imao drugog izbora? Ti ljudi su mu bili potrebni, a vremena nije bilo napretek i nije mogao da traži nikog drugog. Klimnuo je glavom. - U redu, dogovoreno. Datume znate - 30, avgust i 23. decembar. - Dogovoreno ! - viknu Monk i izruči svoju votku da bi odmah nasuo još jednu. Pogledao je Makombera. - Zadovoljan sam što smo to obavili. Ne volim cenkanja ni pregovore. Ja sam čovek od akcije. Volim da obavljam stvari. To je za mene pravi izazov. - Jedini pravi izazov je rat - reče Makomber. - Ne dopada mi se ovo mesto. - Mada se malo plašio da će uvrediti Kineza želeo je da izrazi svoje lično mišljenje. - Ima suviše duhova ovde. Monk pogleda Makombera i klimnu glavom u znak slaganja. - Da - reče - to je savršeno tačno. Suviše mojih prijatelja je mrtvo, suviše porodica je nestalo kao da su čitave progutane. - To sam i mislio. - Sta ste mislili? - Hteo sam da kažem da ste u pravu - objasni Makomber. -Bio sam malo zabrinut zbog vas. Monk je sada bio učtivo radoznao. - Je li? A zašto? - Mislio sam da ste na suprotnoj strani. - Slobodni trgovac se ne bavi politikom - odgovori Monk. -Ne može sebi da dopusti taj luksuz. - Ali odani ste Kini. Bar ste u tom smislu politički orijenti-sani. Monk se zagleda preko Makomberove glave u krošnju starog gingko drveta.

- Kažu da je ovo drvo staro četiri stotine godina. - Duboko je uzdahnuo. - Isto toliko starim osećam se i ja, Makomberu. Iskreno vam to govorim. Video sam kako dolaze i prolaze. Neki su bili moćni, neki pokvareni. Na kraju su svi posečeni. I ja sa njima. - Ali vi ste još uvek tu - usprotivi se Makomber. Monk se zagleda u njega sa čudnim sjajem u očima. - Ja više nema nikoga. Nekada sam imao ženu, divnu kćer ... Nestale su. Kina ih je ćele progutala. - Ne shvatam. - Makomber se nagnu unapred da bi sipao još malo votke u svoju čašu. - Nekada davno imao sam brata, ili mi se bar čini da je to bilo davno. Bio je snažan čovek, snažne volje. Mrzeo je Amerikance. - Monk podiže papirnatu čašu. - Moja vlada mu je našla posao. Obučili su ga i bacili u vatru. Imao je odmah uspeha. Njegov uspeh je bio ogroman, neverovatan, pa su mu poverili da slobodno regrutuje druge agente. - Kad je to bilo? - zainteresovao se Makomber. - Godine 1967. - Monk zatvori oči dok je ispijao votku. Makomber pomisli da čovek već sigurno pliva u piću. Prišao mu je bliže - možda će Kinez reći nešto važno. On je voleo da sazna tajne drugih ljudi. To je obezbeđivalo da se ponašaju onako kako je on želeo. - I šta se dogodilo? - rekao je saosećajno. Monkove oči bile su malo zamagljene, ali Makomberovo pitanje kao da ga je trglo i on se vrati u stvarnost. - Među ljudima koje je vrbovao bila je i jedna žena. Lepa žena, samo polukineskinja. - Krila sećanja zalepršaše u Ma-komberovoj mašti. - Obučio ju je i ona je postala njegov najbolji agent. Bila je pametna, vredna i nemoralna. Morate da shvatite da je moj brat bio poseban čovek. Nikada niej bio zadovoljan uspehom koji bi postigao danas. Uvek je gledao unapred i sta će biti sutra. Uspeo je da je ubaci u odrede specijalnih snaga u Ban Me Tuotu. - Makomber oseti početak jecaja negde duboko u sebi. Ugrizao se za jezik iz straha da ne prekine Kinezov ° misli. Srce mu je užurbano udaralo kad se najzad usudio da odlepi jezik od nepca i progovori. - Kako ... kako se zvala? Monk se zamisli. iv"r,0 sam se da zaboravim njeno ime - razmišljao je dok se Г ŁттеГ- zaustavlJao disanje od uzbuđenja. - Znam, zvala 5 °] J6 -bil° ime" Mo] brat Ju Je smestio dao J°J in- " r"ekao i°J da koristi sve veštine, da uspostavi veze sa oficirima ", ta množina je bolno odjeknula u Makomberovom 238 mozgu. "Tisah", mislio je, "Tisah ti si bila jedino moja. Samo moja!" - Uspela je na najbolji mogući način i počela je da zasipa moga brata prvorazrednim informacijama. Bio je veoma zadovoljan. - Kao da je senka preletela preko Monkovog lica. - A onda, jednog dana, sve se promenilo. - Šta hoćete da kažete? - Makomber se zaprepastio kad je čuo sopstveni glas koji je odjednom ogrubeo od uzbuđenja. - Bolje rečeno, nešto je nju promc-uilo. Počela je da se ponaša kao da je izgubila razum. Plašeći se za njenu bezbednost moj brat je počeo da je prati. Nije živela u svojoj kući...

"To znam", mislio je Makomber na ivici agonije od uzbuđenja, "ali šta se to desilo s Tisah?" Sada, posle tolikih godina neizvesnosti, bio je na ivici da to otkrije, da otkrije istinu, i to gde? Od svih mesta na svetu istinu će saznati u starinskom vrtu usred Kine. - Znao je imena njenih veza - ili bolje reći, ljubavnika i počeo je da ih obilazi. - Makomber se sledio i na samu pomisao na tako nešto. Nije znao za to, nije ništa primetio. U to vreme je možda i pomišljao da ona radi za nekoga, ali nije joj prebacivao. Mogao je sve da joj oprosti. Ona mu je donela život usred svih umiranja. Samo je ona pošla da ga spase ... Sada je jasno znao da joj nikada ništa ne bi mogao da zameri i da bi joj sve oprostio. Zadrhtao je od tog saznanja. Šta su sve njegove zamisli, građevine i politika prema toj pravoj ljubavi. Ljubav! Sada mu je samo bilo važno da sazna da li je Tisah još negde živa. Sama pomisao da bi možda mogao da dospe do nje, ako samo uspe obazrivo da navede Monka na to, dizala mu je pritisak. "Živa!" Ova reč gorela je u njegovoj mašti. Sam sebi je naređivao da ne prenagli i da pitanjima ne preplaši Kineza. "Samo polako, da je ponovo ne izgubiš". - Zašto ste se trudili da je zaboravite? - pitao je mirno. - To je bar jasno, posle svega - reče Monk kao da se čudi što Makomber traži odgovor na tako jasno pitanje. Izgledalo je da je veoma pijan i Makomber se u sebi nasmejao zbog toga. - Kad se moj brat vratio u svoj štab našao je poruku. Bio je opozvan. Njegovi šefovi su bili besni. Poslednja informacija koju je dobio od Tisah, bila je lažna. Ljudi i oprema bili su nepotrebno poslati u nepostojeću ofanzivu. Upali su u klopku i sve je uništeno. Moj brat je pao u nemilost. Monkov glas je sada bio vrlo visok od uzbuđenja. Kombina- čija emocija i alkohola naterala je crvenu boju u njegovo lice koje je sijalo od znoja. Oči su mu bile dremljive, ravnoteža poremećena. Baš kad je Makomber hteo opet nešto da pita on je nastavio da govori. Glas mu je bio mekši nego malopre. - U zatvorskoj ćeliji moj brat je shvatio šta se dogodilo. Tisah mu je govorila o poslednjoj vezi, nekom veoma mudrom Amerikancu. Mislila je da je on možda najopasniji od svih ljudi u Ban Me Tuotu. Plašila ga se. Ali mogućnost otkrivanja nevero-vatnih tajni naterala ju je da mu se približi. Njegovo sjajno, mesečinom osvetljeno lice malo se nagnulo, kao glave cveća na istočnom vetru. - U zatvoru čovek ima vremena da razmišlja o svemu. Ima vremena da sepriseća svakog detalja. Moj brat je znao da ju je taj opasni čovek obrlatio. Taj poslednji kontakt bio je sudbonosan za nju. Ali - Monk raširi prste kao da su tanke grane - ali to saznanje mu nije ništa pomoglo. Bilo je to gadno vreme. Optužili su mog brata za sve i svašta uključujući i izdaju. Hteli su da od njega naprave zastrašujući primer. I učinili su tako. Ubili su najpre njega, zatim njegovu porodicu. Onda su se okomili na mene. Najpre je nestao moj stariji sin, onda su mi javili da je moj srednji sin pobegao iz škole. Onda je nestala moja žena sa kćerkom. Bila je to lekcija za mene. "Neprijatelj države nema porodice", rečeno mi je. "Moramo da se uverimo u vašu nevinost pa ćemo vas ostaviti". Onda se nešto dogodilo.

Možda su se moćnici promenili. Drugi su došli na njihova mesta. Meni je oprošteno, ali za moju ženu i decu niko ništa nije znao, ili nije hteo da mi kaže. Niko. Monk ustade i sa dostojanstvom pijanice nasloni se na ogradu mosta. Makomberu se sada činio vrlo starim dok je meka svetlost pretvarala njegovu kožu u bledu boju pergamenta. - Tu je vaš odgovor - reče - ne bih više želeo da nešto slično doživim - pljunuo je u stranu. Makomber se pribra i ustade. Pažljivo je posmatrao Monka znajući da je krajnji trenutak upravo stigao. - A šta je bilo s devojkom? - upita tiho. - Tisah. - Bilo mu ]e teško da izgovori tu reč. - Gde je ona? Za trenutak je vladala tišina. Makomber je čuo tiho zujanje insekata i dole u vodi ispod njih pljeskanje žaba. Monk se zagleda u tamnu dubinu vode kao da može da pročita prošlost iz blata na dnu. Naravno, niko ne zna šta se tačno dogodilo te noći. Moj brat 241 je donekle rekonstruisao čitavu stvar. Tisah je počela pomalo da se gubi u svojoj duploj ulozi tako da je njena poslednja veza, možda, zaključila da je suviše opasna ako ostane živa. Došao je usred noći u njen stan. Možda ga je čula u poslednjem trenu. U svakom slučaju, pobegla je i nestala u džunglama Kambodže. Makomberovo srce je udaralo tako snažno da se i nesvesno uhvatio za grudi. Oči su mu lutale. "Živa!" - Ta reč je urlikala u njegovom mozgu. "Tisah živi!" Duboko je udahnuo. Prana. Zagledao se u kamenu ogradu mosta i podsetio na neprolaznost stvari. Kad je bio siguran da ga glas neće izdati rekao je: - Zeleo bih da je nađete za moj račun. Monk se i ne pokrete. Nastavio je da posmatra vodu kao da Makomber nije rekao ništa. A onda odmahnu glavom kao da fizički želi da strese tugu koja ga je ophrvala. - Bio je to gadan čovek koji je nju obrlatio, pravi đavo, Mak-omberu. - Polako se okretao. Mesečina mu je sijala na licu. Noćni leptir prolete kraj njegovog uha. Nije bio svestan toga. - Za vas je možda taj čovek heroj, a? - nastavio je da govori. - Ali ja znam da je on bio sam đavo. - Oči su mu bile tamne i sjajne. Makomber pomisli da je to zbog alkohola koji je popio. - A sada mi vi govorite da želite da vam nađem Tisah. Nije mi nepoznato da ste i vi bili u Ban Me Tuotu, Makomberu. Znam i to šta ste tamo radili. Bio bih obična budala da nisam dobro proverio sve o vama pre nego što sam pristao da se s vama sastanem. - Stavio je ruke kao da će da se moli. - Znam ko ste. - Ko sam bio - ispravi ga Makomber. Monk slegnn ramenima. - Nazovite to kako želite. Mislim da ne znam koji su vaši motivi ... - To nije vaš posao. Monkove oči su bile napola zatvorene, a kapci mu podrhtavali. - Dopustite mi da vam kažem Makomberu, da mada smo poslovni partneri u jednom poslu, mi nismo s iste strane zida, kako bi to moglo da se kaže. - Pola sata mi govorite i ubeđujete me u nešto . .. što sam shvatio kao da smo s iste strane ... Monk je bio razočaran.

- Onda smo samo straćili uzalud naše vreme. Ne mešajte politiku s odanošću. To što ja osećam prema svojoj vladi je jedna stvar, ali moja ljubav prema Kini ne treba nikada da se dovodi u pitanje. Pa kada mi kažete da vam nađem polukineskinju iz vaše prošlosti - špijunku koja je mnoge mesece radila protiv vas - moram sam sebi da postavim jedno logično pitanje: zašto bih ja to radio? Podiže glavu i oči mu sinuse na mesečini. - Želite li da ja dovršim ono što ste vi počeli pre petnaest godina, Makomberu? - Molim? - Mislite li da ću prevrnuti zemlju da bih našao Tisah i doveo je vama da bih zatim kao vaš hrišćanski Juda posmatrao kako je kažnjavate? - Šta ... šta to govorite? - Makomber je skoro vikao na njega. - Zar sam ja bio njena poslednja veza? - Ja znam samo jedno a to je da ste vi veoma opasan čovek, gospodine Mak-omberu. - Dajem vam pet stotina dolara više ako je nađete. - Dragi gospodine ... - U redu, još jedan milion. - Kakve su mi garancije da ... - Dođavola, nisam ja bio njena poslednja veza! - Nisam ni rekao da jeste - reče Kinez kao da se čudi. - Da znam ko je to bio sam bih ga ubio! - Makomber je sada bio iskreno besan. - To ja osećam prema njemu. - U tišini koja je zavladala čulo se brujanje saobraćaja u gradu. Makomber se zagleda u Monka. - Znači li to - reče meko - da vi znate ko je bio njena poslednja veza? - Znam - odvojio se od mosta - nosio sam dugo u sebi to saznanje. To je jedino što mi je ostalo od brata u nasleđe. - Želim da znam - reče Makomber promuklo. Mozak mu je goreo. Pomisao da je neko u Ban Me Tuotu pokušao da ubije Tisah bila je kao ubod nožem u njegovo srce. - Želim sve da znam. . - Da - reče Monk ozbiljno - vidim da vam je stalo do toga. Vidim da se u vama budi tigar osvete. Nasleđe koje sam dobio od brata najzad će naći svoje ispunjenje. Postići ću svoj cilj. Da, Makomberu, naći ću vam Tisah. Znam da je još živa. - Podigao je ruku. - A što se tiče druge informacije i ona je vaša. Nije potrebno da je više držim pokopanu u sebi. Pre nego što je umro, video sam se sa svojim bratom. Plakao mi je u naručju jer je znao šta će biti s njim, mada ja u svojoj naivnosti nisam vero-vao u to. I sve ove godine takvo sam sećanje zadržao o njemu. Možda ću sada moći da zaboravim tu ružnu sliku kada vam kažem ime čoveka koji je uništio Tisah, a preko nje i mog brata. f 242 243 Možda ću moći da zaboravim. Makomber je mirno čekao. Nije hteo da sada nekim nepromišljenim pokretom ili rečju sve uništi. - Taj kobni čovek, đavo u ljudskom obliku, zvao se Trejsi Rihter. Trejsi je imao karte za avion u 18 časova. Pre polaska na aerodrom zaustavio se kod oca da bi uzeo specijalni paket za odbranu koji mu je ovaj pripremio.

Nije sada bio obuzet samo svojim problemima već je želeo da stekne jednu opštu sliku. Pokušao je da i smrt senatora Berka nekako smesti u šemu. Pokušao je da ćelu stvar posmatra iz ugla Fondacije. Bio je radoznao da sazna koji su njihovi interesi u svemu tome. Da li je Džon bio upetljan u nešto za šta Trejsi nije znao? Pomislio je da je to nemoguće. Ali, morao je da prizna sebi da ta mogućnost ipak postoji. Njegov um je bio toliko obuzet tim zagonetkama da je ostao bez reci kad mu je Lorin otvorila vrata na stanu Luisa Rihtera. Buljili su jedno u drugo jedan dugi trenutak. Kasnije je mislio da je mogao da je ponovo vrati da je bio samo dovoljno brz na recima i da je brzo reagovao. Ali u tom trenu video je onako kako je drugi vide na pozornici, bila mu je isto tako daleko ... Ona se povuče korak unazad da bi mogao da prođe pored nje. Čuo je kako se vrata zatvaraju za njim i polako pošao hodnikom. Lorin je otišla pravo u kuhinju. - Šta ona ovde traži? - pitao je oca. - Toliko sam je zvao, pokušavao sam da je nađem . . . Luis Rihter stavi ruku na sinovljevo rame. - Mislim da je ovo jedino mesto gde se dobro oseća u ovom trenutku. - Video ]e njegov pogled. - Hajde, hajde, sedni. Vre-me leci sve rane. Čak i njene će zalečiti. Pošli su prema Luisovom kabinetu. - Mislim da nisi samo ti u pitanju, to je nešto što nju samu izjeda iznutra - rekao je Luis kad su ušli u prostoriju. - A šta je to? - Ne znam. - Ranije je dao da se na ovoj sobi zaštite prozori. Sada se nije pobrinuo da se skine zaštita s njih. Zato, bez prirodne svetlosti, Trejsi je njegovo lice video kao da je već postalo lobanja, kao da je svo meso otpalo. Bilo mu je strašno što je video da se smrt približila njegovom ocu. Čvrsto ga je stegao za rame kao da tim stiskom može da otera smrt, kao da može da mu prenese nešto svoje životne energije. Oči Luisa Rihtera bile su pune suza i on se okrete u stranu jer nije želeo da ga sin vidi kako plače. Pročistio je grlo. - Mislim da to ima neke veze s odnosima brata i sestre ... nisam baš siguran ... - Toliko toga bih trebalo da joj kažem. - Znam - reče Luis okrenuvši se prema njemu - biće vremena i za to, veruj mi. Sa komode je podigao mali neseser od svinjske kože. Gurnu ga Trejsiju u ruke. - Nemoj sada da otvaraš - reče - neka ga otvore carinici, ako žele. Trejsi uze neseser i stavi ga ispod miške. - Trejsi... - Biću obazriv, oče. - Znam da hoćeš - odvrati Luis Rihter. Trejsi se nagnu unapred i poljubi ga u obraz. Koža mu je bila meka i mirisala na kožu bebe. Okrenuo se i otišao iz stana. Kad je prilazio izlazu čuo je kako Lorin posluje u kuhinji. Bilo mu je teško da ode, ali je ipak krenuo hodnikom prema liftu i uskoro bio na ulici. Kad su izašli iz lavirinta Ju vrta taksista ih je čekao pred ulazom. Sigurno mu je Monk dao dobru napojnicu. Makomber je bio zadovoljan. Posao je pogođen, a još je dobio i neke dodatne informacije. Sedam miliona mu se odjednom učinilo kao sasvim mala cena.

"Prokleti Rihter", mislio je. "Kako ga samo mrzim". Monk otvori vrata taksija i Makomber uđe. Vrata se zatvori- še za njim. - Ja idem drugim putem - reče Monk. Zevnuo je. Oči su mu odavale veliku pospanost. - Mislim da je to najmudrije. - Da, da, svakako. - Sada kad su obavili posaobio je nestrpljiv da se rastane s ovim neprijatnim čovekom. Želeo je da se vrati u hotel i obavi telefonski razgovor. Monk prekrsti ruke-na grudima. Makomberu se učini da mu se brada još presijava od ostataka večere. Sam pogled na njega izazivao je gađenje. - Nismo resili - reče Monk - način plaćanja. Makomber se trudio da ne diše. - Jedna trećina će biti deponovana u banci koju vi naznačite u Hpng Kongu i to u toku sutrašnjeg dana. Druga trećina će biti plaćena posle prve isporuke, a treća u decembru kad ističe naš ugovor. 245 Monk klimnu glavom. - Taksi će vas odvesti u hotel. Ne brinite oko plaćanja, Mak-omberu - osmehnuo se. - Sve je plaćeno. Reče nešto na mandarinskom šoferu i skloni ruke s prozora. Taksi odrnda dalje s Makomberom zavaljenim u sedištu. Monk je posmatrao kako vozilo odlazi Anren ulicom na južnom delu Ju vrta. Zagleda se u nebo kao da je kroz izmaglicu koja se dizala iznad grada mogao da vidi zvezde. Počeo je da zvižduće neku melodiju za koju nijedan zapadnjak nije imao uvo. Čuo je rezanje nekog automobilskog motora i trenutak kasnije blistavi "mercedes" zaustavio se ispred njega. Stigao je sa severa dok su mu veliki farovi svetlucali u noći kao oči tigra. Vozač izađe iz kola i otvori mu vrata. Čim se našao u udobnom sedištu kola Monk izvadi kao sneg belu maramicu iz džepa i obrisa pažljivo bradu. "Votka je zanimljivo piće", pomislio je, "a što je još važnije ne kvari dah kao američki, kanadski ili škotski viski i može lako da se podnese". Osmehnu se. "Ko može da vidi razliku između vode i votke dok je ne okuša?" U Din Điang klubu bili su srećni što mogu da mu pomognu i tokom večere služili su ga vodom iz flaše na kojoj je bila etiketa votke. Naravno, u onoj flaši koju je popio s Makomberom u Ju vrtovima bila je votka. Monk se zagleda kroz prozor dok je "mercedes" klizio kroz vlažnu i toplu noć. Nagnu se napred da bi rekao vozaču da uspori. Bilo mu je potrebno da razmišlja, a najbolje je razmišljao kad je bio u pokretu. Bio je zadovoljan što mu je vlada dopuštala da obavlja svoje poslove jer je donosio dobit zemlji, mada se možda nisu baš slagali s njim. Imao je dopuštenje da živi mesecima van zemlje. Ulazio je i izlazio kako je hteo. Znao je da igra opasnu igru ali je poznavao sva njena pravila. Bio je sličan Delmaru Dejvisu Makomberu. Bio je pažljiv, konzervativan, strpljiv. Bilo je zadivljujuće sresti se s čovekom o kome je toliko čuo. Dao mu je samo ono što je hteo, a nikakve obaveze nije prihvatio. Osmehnuo se. Možda, jednu, ipak. Trejsi se pitao šta će reći Direktoru.

Kiša je sipila. Činilo se da teški oblaci prekrivaju i nebo i zemlju. Zatvorio je oči i počeo da misli na neke druge stvari dopuštajući da se njegova podsvest nosi s tim problemima. 246 Tog jutra je zamolio Irenu da mu promeni let za Hong Kong da bi mogao da svrati u Vašington. A onda je pozvao Direktora na tajni broj. U bezbednosti je sada nešto bilo izmenjeno. Čuo je glas te-lefonistkinje. Rekla je samo jednu reč: - Administracija. - Želeo bih da govorim s Direktorom. - Direktor ima sastanak, - reče glas. - Ko ga traži? - Majka - odgovori Trejsi. - Pardon - reče telefonistkinja - ne shvatam. To je bila prva laž. Znao je da je savršeno sve shvatila: to je bio deo njenog posla. Trejsi ponovi ime koje je dobio u Fondaciji. - Ostanite na vezi - reče glas. - Imam drugi poziv. Bila je to druga laž. Ništa se nije čulo izvesno vreme. - Zdravo, Majko! - začu se odjednom veseo muški glas. -Ovde je Martinson. - Ne poznajem nikakvog Martinsona - reče Trejsi za svaki slučaj. - Poznaješ staro, momče. Išli smo zajedno u Prinston. Sećaš se? - Nisam išao u Prinston - nastavi Trejsi sledeći ranije utvrđenu proceduru. - Ja sam diplomirao u Majnsu 1968. - Shvatam - pauza. Veselosti je nestalo iz glasa. - Samo jedan trenutak, molim. Tri pucketanja. Ponovo su ga prebacivali. To je baš i očekivao. - Majko? - Ovaj glas je bio dublji, isto muški. Govorio je kao stari znanac. - Jesi li to stvarno ti? - Jesam - reče Trejsi. - Ako niste dali moj broj nekom drugom. - Ne verujem da bi Direktor to tebi učinio. - Ne bih se kladio - reče uveren da je sve to samo ćeretanje. - Prajs je ovde, zajedno smo diplomirali u Majnsu. - Prajs koga ja znam otpao je. Bio je administrativni materijal, nije bio za operativu. - Trenirao nas je Hama - insistirao je glas. - Moj trener je bio Dinsoku - reče Trejsi - i to je ostao sve do smrti pre tri godine. - Tako? Trejsiju je sada već bilo dosta. - Prajse, prokleta barabo, skoro si sam sebi skinuo glavu kad 247 su ti prvi put dali vatreno oružje u Majnsu. - Kriste, Majko to si stvarno ti. - Prajse, želim da govorim s Direktorom. - Da, svakako. Reći ću mu da si na vezi. - Zaćutao je, ali se opet vratio. - Majko, drago mi je što opet čujem tvoj glas. Trenutak kasnije čuo se Direktor. - Mislim da nemaš ništa protiv svega ovoga i da shvataš potrebu svih tih provera - rekao je. Glas mu je bio leden kao planinski potok. - Ne možeš nikada biti dovoljno obazriv.

- Još uvek imate obscene pozive? Direktor frknu. - Nisu ni prestajali. To je deo posla. - Zvao sam zato ... što ću biti noćas u gradu. - Šmrknuo je. - Mislim da bismo mogli da večeramo zajedno. - Posle deset godina pauze mislim da bismo mogli. Da se nađemo u osam kod "Zlatnog lava"? - Ne - reče Trejsi - više volim da jedem "Kod Fransoe". - Naravno - složi se Direktor ljubazno - kako sam samo mogao da zaboravim? Ali čovek na mom položaju navikne da traži neka bolja mesta. A gde je taj restoran? - Iza Velikih vodopada - objasni Trejsi mada je dobro znao da Direktor to isto zna kao i on. - Niz reku. - Naći ću ga - reče Direktor i spusti slušalicu. Posle tog razgovora Trejsi se našao u avionu koji ga je nosio prema Vašingtonu. Pokušavao je da sredi misli i da se pripremi za sastanak i razgovor s Direktorom ali pomisao na Lorin stalno je bila prisutna i smetala mu. Setio se kako je podigla jednu svoju divnu nogu i stavila je na njegova leđa, setio se kako joj je sijala kosa na suncu i kako su joj zelene oči... Nije hteo da misli na svoj stan koji je bio kao mrtav i napušten bez njenog prisustva. Ponovo je osetio i strašan pritisak krivice - Bobi. Avion se spustio s dva snažna udarca na vašingtonski aerodrom. Mašina je uzdahnula kao da je izgubila snagu. Ljudi su se već digli i skidali svoj ručni prtljag. Pre nego što je izašao iz pristanišne zgrade Trejsi je proverio sav svoj prtljag koji je bio pripremljen za let u Hong Kong. Sve je bilo tu. Zadržao je samo neseser s najpotrebnijim stvarima i naravno torbicu od svinjske kože koju mu je dao otac. Svako, pa čak i carinici, ko bi otvorio tu torbicu, našao bi u njoj potpuno nezanimljive stvari kao što su električni brijač, sat za putovanje, četka i češalj, tri paketića sapuna "Slonova kost" i sre- brni pribor za nokte. Naravno, nijedna od tih stvari nije bila ono što se u prvi mah činilo. Trejsi krenu na levo i sede u crveno-beli autobus. Kroz desetak minuta već je sedeo u kolima "kordoba" koja je iznajmio preko "rent-a-cara" i našao se usred bučnog saobraćaja. Stigao je do Vašingtonskog memorijala. Pantagon je bio s leve strane. Većina kola kretala se prema Arlington Memorijal mostu. Sam Vašington Memorijal stajao je visok i beo u posled-njoj svetlosti dana. Dok je posmatrao spomenik svetlosti se upališe i obasjaše ga. Vegetacija je bila vrlo bujna zbog velike vlažnosti i brižljivog vladinog planiranja zelenih zona. Reka je već postala tamna kao indigo u kome su svetlucale svetlosti grada. Restoran "Kod Fransoe" bio je ugodan, malo dalje od grada. Direktor je već sedeo za rezervisanim stolom kad je Trejsi ušao ... Trejsi je uvek razmišljao da je Direktor napravljen od nekih genetskih otpadaka. Brada mu je bila ogromna, vrat krupan, a telo naduveno. Kao da je pripadao vrsti koja je živela na ovim meridijanima pre milion godina. Međutim, njegov mozak je bio nešto posebno. Ne jednom Trejsi je video kako je Direktor us-pevao da nadmudri punu prostoriju varalica. - Sedi - reče on. Bio je jedva nešto malo stariji nego što ga se Trejsi sećao s njihovog poslednjeg sastanka. - Naručio sam ti "Glenlivet" s ledom, mada se ja sa tim ne slažem. Bolje ga je piti čistog. - Njegove oči posmatrale su Trejsija dok se spušao na stolicu. - Led mu uništava onaj miris dima.

- Ti pij kako ti hoćeš, a ja ću kako ja hoću - reče Trejsi. Direktor se osmehnuo. - Vidim da se nisi ni najmanje promenio. - Nisi ni ti. Donesoše piće i Trejsi srknu gutljaj. Direktor odbi jelovnik. - Kasnije - reče odmahnuvši rukom. Držao je čvrsto čašu s burbonom. U njoj nije bilo leda. - Ni Vašington se nije promenio - reče Trejsi. - Samo na površini je isti. - Direktor izvadi jednu od svojih rukom, savijanih cigareta. - Moj posao u Fondaciji obezbeđuje mi neka mala zadovoljstva - uvek je to voleo da napomene - od kojih je ne tako malo zadovoljstvo mogućnost da pušim kubanske cigare. - "Mogućnost" je bila omiljena Direktorova reč. -Ali unutar Vašingtona sve je drugačije. Prestao je da govori dok je obavljao ritual paljenja cigare. Za- 248 249 tim je nastavio da govori. - Prokleta demokratska administracija ne razlikuje oko od dupeta. - Zagledao se u raspaljeni vrh cigare. - Nemaju pojma šta da rade s nama, ali kad bi bar hteli da nas ostave na miru. Budale bez mozga. - Oči mu potražiše Trejsijeve. - Mislim da je Gotčalk čovek kakav nam je potreban. - Direktor zadrhta što se čudno odrazi na njegovom licu na kome se pokrenuše obrve i sve se namreška oko njegovog patricijskog nosa. - Pa ipak izgleda da grad ne prihvata otvorena srca. Mislim da će se i to uskoro srediti. - Teško je uzdahnuo. - Nije lako biti republikanac. Direktor je ćutao, a njegove oči su jedno vreme samo posmat-rale svaki pokret na Trejsijevom licu. Najzad reče: - Žao mi je guvernera. Bio ti je dobar prijatelj, mislim. - Nedavno me je našao Kim. - Stvarno? Trejsi je postao obazriv. Nije bilo nikakve promene u boji Direktorovog glasa, a lice mu je bilo kao maska. Ali nešto u njegovom držanju, kao malo ukrućeniji stav, ili ispravljanje kičme, okretanje glave na levo, da bi desnim uhom bolje čuo, bili su dovoljni da upozore Trejsija. Mogućnostima rezonovanja upravljala je leva strana mozga, a prenosila je naredbe desnom uhu, oku, itd. - Posetio me u vezi s guvernerovom smrću - reče Trejsi obično. - Ali mislim da ti znaš za to. Ukoliko se ne varam Kim je odgovoran lično tebi. Tako je bar bilo. - Ništa se radikalno nije promenilo - reče Direktor. - Većina naših oparativaca radi sa Prajsom, ali Kim je poseban slučaj. Ti bar poznaješ Kima bolje od bilo koga. Njemu je potrebna posebna briga. - Misliš kontrola? Da ne bi jurio unaokolo kao ludi pas njuškajući ljude levo-desno. Direktor frknu, jedini znak da je spreman da se brani. - Rezultati koje postiže sve opravdavaju. - On je masovni ubica - reče Trejsi besno. - Kad smo već kod toga ni ti nisi bolji - odvrati Direktor. Glas mu je ostao nepromenjen ali obrazi su mu se zarumeneli na njima su se pojavile crvene tačke. Izvadio je do pola popušenu cigaru iz usta i nagnuo se unapred, preko stola, tako da je ovaj krenuo pod njegovom težinom. - Za samo šest poslednjih me-seci prikupio je više informacija nego bilo ko u državnoj službi za dve godine. Ni trenutka ne sumnjam u njegovu ogromnu

vrednost za nas. - Direktor je sada bio stvarno besan. - Odmor na kome sada uživa zaista je zaslužio, uveravam te. - Ne moraš, znam da jeste. - Trejsi se trudio da sakrije ose-ćanja koja su pretila da ga uguše. Bilo je tu mnogo čudnih stvari. Kim je bio na odmoru, a to je značilo da je njegova poseta Trejsiju i uvlačenje oko otkrivanja uzroka guvernerove smrti, bilo nešto van Fondacije. Direktor nije znao ništa o tome. "Gospode", pomisli Trejsi. Da bi "§e smirio srknuo je malo viskija. Njegov um je ispitivao deset najrazličitijih mogućnosti. Brzo je postigao kontrolu i smirio se. Prana. Bilo mu je potrebno da se kontroliše i zavlada sobom, ali nije sada mogao da počne duboko da diše tu, pred Direktorom. Direktor bi odmah to primetio i znao da nešto nije u redu. - Šta je Kim želeo od tebe? - pitao je Direktor. - Samo je svratio da me vidi - lako je slagao. Suviše lako. Morao je sam sebe da opomene da je to poslednji put da se upušta u ovako nešto. Odlučio je da prekine s tim životom i prekinuće samo da nađe ubicu koji je ubio Mojru i Džona. Direktor pozva kelnera i zatraži jelovnik i dok su odlučivali šta da naruče reče: - Postoje uvek situacije u kojima bi nam tvoja pomoć bila dragocena. Sada bi nam to bilo potrebnije nego ikada. - Siguran sam da je tako. - Mislim da ću ja naručiti pile - nastavi Direktor. Sklopio je jelovnik i stavio ga na sto ispred Trejsija. - Uz pile odlično ide belo vino sa Rajne. To je pravi obrok za ovakvu noć i ovakav događaj. - Ne želim da odeš - rekla je Džoj nežno mada je osećala da je to sasvim pogrešna taktika kad je on u pitanju. - Ne možeš da ideš. Kju je razmišljao o poslednjem razgovoru koji je vodio sa Makomberom pre njegovog odlaska na put u Kinu. "Sada znaš o Fondaciji koliko i ja", rekao mu je tada. "Da li on poznaje Kima?" - pitao je Kju. "On zna za njega preko Trejsija, naravno", rekao je Makom-ber. "Ali nikada se nisu sreli". "Da U je nekada video njegovu sliku?" "Nije. Službenici Fondacije se ne slikaju". Kju se sećao kako se klanjao pred kipom Bude čijim očima može da se upozna univerzum. 250 251 "Tada neće biti problema", nastavio je sa svojom molitvom, metodično kao što je bio naučio. - Suviše je opasno - govorila je Džoj i to ga vrati u sadašnjost. Osmehnuo joj se i pomilovao je po mekoj kosi. - Otkuda ti znaš za takve stvari? Oči su joj bile pune suza. - Jer se plašim za tebe. Nasmejao se. - Meni ništa ne može da se dogodi. Kliznuću kroz novu Kam-pućiju kao zmija.

- A šta je s tvojim duhovima koji te proganjaju? - Džoj je već dovoljno dugo spavala uz njega da bi znala za sve njegove noćne more i strahove. Nije znala o čemu se u njima radi, nije ga to nikada ni pitala, jer joj on verovatno ništa o tome ne bi ni rekao, ali bilo je dovoljno biti uz njega kad je imao te more pa shvatiti da se radi o nečem groznom. Prevrtao se i ječao, govoreći reci na nekom njoj nepoznatom jeziku. U tim trenucima bio joj je stran kao da je došao s neke druge planete udaljene deset hiljada svetlosnih godina. Ali njena strast prema njemu, olakšanje i zadovoljenje koje joj je donosio preko noći vezivali su je za njega i ostala bi vezana uz njega čak i da nisu mogli verbalno da komuniciraju. Zbog njega je ostala u ovoj kući na Gremersi parku. Da nije bilo njega udavila bi se u plimi svog čudnog braka u koji je ušla ni sama ne znajući zašto. Odavno bi već napustila Makombera i vratila se porodici u Teksas. Ali Kju je bio čudan i mističan i znala je da je upravo ta tajanstvenost tako strastveno privlači i uzbuđuje. - Moji duhovi su uvek uz mene - reče Kju, - ali oni mi ne mogu ništa. - Ali tamo je još uvek rat - izgovori ona bez daha. Zagledao se u njeno lice. Oči su mu bile beskrajno tamne i duboke. - Ceo život sam proveo u ratu. Ja sam dete rata u najbukval-nijem smislu te reci. Misliš da rat može da me sada uništi posle svega što sam doživeo? - Odmahnuo je glavom. - Nemoj da se plašiš za mene, Džoj. - Pružio joj je otvorenu šaku. - Ja sam tu. - Stegao je njenu ruku. - I uvek ću biti tu, uz tebe. Zvono na vratima se oglasi i Lorin reče. - Ja ću otvoriti. 252 Luis Rihtr je bio u kuhinji zaposlen oko pripremanja nemač-ke salate od krompira i sendviča s biftekom za večeru. Ona baci pogled na sat. Bila je premorena. Imala je naporne vežbe čitavo jutro, a posle podne je imala probe novog baleta. Mnogi članovi baleta bunili su se protiv duplog napora ali Martin je bo neumoljiv. Nije hteo da im kaže zašto ih tera da toliko rade, ali se osećalo u vazduhu da im priprema nešto neverovatno. Dok je išla da otvori vrata razmišljala je o Luisu Rihteru. Nekada je imala ujaka koji ju je veoma voleo. Sećala se kako mu je sedela u krilu i osećala njegove ruke oko sebe. Mogla je da se seti mirisa njegove košulje, mešavine skupe kolonjske vode i duvana. Volela je da spusti uho na njegove grudi i sluša snažne otkucaje njegovog srca. Umro je kad je imala osam godina. I od tada, sve dok nije upoznala Luisa Rihtera, nije srela čoveka sličnog njemu, mada je to beskrajno želela. Toliko je bila zainteresovana za Luisa da je slušala čak i njegova razmišljanja o Džeku Salivenu i nacionalnoj bezbednosti i o tome šta on misli da je trebalo uraditi pre nego što se odigralo ono ubistvo u Kairu. Događalo joj se isto što i sa Trejsijem - bila je prosto zaprepašćena snagom i ispravnošću njegovog razmišljanja. Razmišljala je o svemu tome i u trenu kad je otvorila ulazna vrata. Kad ju je ugledao Kju je osetio nešto slično umiranju. Znao je tačno šta znači smrt, bio joj je suviše blizu u džunglama Kambodže. Šarmantni osmeh izgubio se u privlačnim crtama njegovog tamnoputog lica. Nešto mu se penjalo uz grlo kao vrela lava preteći da ga uguši. Otvorio je usta i refleksno postavio pitanje na svom maternjem jeziku: - Da li je tu Luis Rihter?

U mislima se preneo u prošlost: bio je vreo letnji dan. Bio je četvrtak posle podne kada je Malis igrala u palati. Video je Ma-lis u njenom samput chang kbeu, povijenih kolena, kako malim stopalima dodiruje izglancani mermerni pod. Pokretale su joj se samo ruke. Njene ruke pričale su priče, njeni prsti odavali su osećaje. Telo joj je bilo nepokretno, lice joj je bilo maska kakvu je zahtevao starinski način igranja. Bio je skamenjen pogledom na nju. Osećao je neku bledu vatru u sebi čije ime nije smeo ni da pomene. Kaluđeri u ružičastim haljama hodali su po vrtovima oko palate. Iznad njihovih glava vijorila je zastava na vrhu Angkor Vata. U takvim poslepodnevima bio je ubeđen da je Malis ap- 253 sara, jedna od mitskih nebeskih igračica s natprirodnim moćima. Pričalo se da su stari kmerski kraljevi koristili apsare da bi preko njih razgovarali s bogom. Apsare su prevodile reci u pokrete i simbole igre. Kjuove oči su bile ispunjene strašću dok je posmatrao sestru kako igra pričajući stare priče iz prošlosti. Igrala je isto onako kako je noću igrala samo za njega. Samo za njega! Tada je igrala iz sopstvenog zadovoljstva, ali i zbog njega. Bila je to nevero-vatna intimnost, nedopuštena i grešna, pa tim više uzbuđujuća. Samo za njega. Za njega i nju. Uvek zajedno ... U plavo-zelenim Lorininim očima Kju je ugledao odsjaj Ma-lis. Pred njim je bila Malis jaka i snažna, sijajući od neke animalne vitalnosti. U načinu na koji se držala, u njenom dugom vratu, u držanju glave, ramena i bokova, u njenim dugim nogama i u njenoj opštoj staturi igračice osećao je da je pred njim Malis. Osećao je njeno približavanje kao galop konja. Osećao je veliku toplinu i napetost u oblasti prepona. Trepnuo je i ponovo je video njene minđuše od rubina u obliku lotosovog cveta kojeje uvek nosila. - Šta kažete? - reče zaprepašćeno Lorin i zagleda se u njega ne razumevajući ni reci. - Šta ste to rekli? Kju, vraćen u stvarnost, shvatio je da ga je ona toliko podse-tila na Malis da joj se nesvesno obratio na svom maternjem jeziku, baš kao da je Malis pred njim. - Izvinite - reče nežno. - Moram da se naviknem da govorim samo engleski. - Pročistio je grlo. - Da li je Luis Rihter kod kuće? Da li bih mogao da ga vidim? Rekao je sada to što je trebalo da kaže, i sve je rekao bez greške mada mu se u glavi još uvek vrtelo. - Svakako - reče Lorin i ukloni se da bi on mogao da uđe. Zatvorila je vrata iza njega. - Kako se zovete? - Kim, - reče Kju automatski. Video je kako se okreće i gleda ga s nešto više radoznalosti. - Dakle, vi ste Kim - reče osmehujući se. - Ja sam Lorin Maršal. Pružila mu je ruku. Nije se pokrenuo jedan tren. A onda pri--hvati njenu ruku i prinese je svojim usnama. Pritisnu poljubac i oseti kako joj je koža nežna. Zatvori oči i opet ga obrva sećanje na popodneva kad je Malis igrala ... Kad se okrenula i pošla hodnikom ispred njega njegove tamne oči su je pratile kao da može da vidi trag koji je ostavljala iza sebe u vazduhu, kao da stvara krugove u kojima je mogao 254 da vidi svoju voljenu sestru.

Počeo je divlje da razmišlja: "Šta tražim ovde? Šta ću ja ovde?" Znao je da je onog trena kad ju je ugledao na vratima tebalo da se izvini i kaže da je pogrešio. Luis Rihter je trebalo da bude sam. Još je imao vremena da ode. Ali sećanja su bila suviše jaka. U Lorin je video oživotvore-nje ne samo duha već i tela svoje sestre. Nije pomislio da je to koincidencija, jer se takve stvari ne događaju u stvarnosti. Bilo mu je suđeno da sretne Lorin Maršal. Bila je to njegova karma. A od karme ne može da se pobegne. Nije mogao da ode. Lorin je nestala iza jednog ugla u hodniku i sada je mogao da čuje samo njen glas: - Luis, ovde je neko ko želi da vas vidi. Kju je ušao u dnevnu sobu u trenutku kad je u nju iz kuhinje ulazio Trejsijev otac noseći u rukama poslužavnik od crnog laka sa tanjirima, srebrnim priborom i kristalnim čašama za večeru. Zastao je kad je video pridošlicu. - Molim? - Kim - bilo je sve što je Kju rekao. Ne skidajući pogled s istočnjaka Luis Rihter smesti poslužavnik na trpezarijski sto. - Lorin - reče nežno - mislim da bi naš gost voleo nešto da popije. Možda čaj? - I kad drugi klimnu glavom u znak odobravanja on joj se obrati. - Ako ti nije teško molim te pripremi čaj. Lorin je pogledala u jednog pa u drugog i rekla: - Sa zadovoljstvom. - Čaj je u drugom ormariću iznad sudopere - reče Luis. -Pravi kineski crni čaj. U čajniku je već topla voda. I ja ću popiti jednu šoljicu. - Luis? Okrenuo se i video izraz zabrinutosti na njenom licu. - Ne brini - reče - to je samo poslovni razgovor. Kad je ona izašla iz sobe on se okrete pridošlici. - Vi ste Korejac, zar ne? - Ne, Vijetnamac. Luis pucnu prstima. - Tako je. Moje pamćenje nije više što je nekad bilo. Kju se malo osmehnu. Očekivao je tu proveru. - Vaše sećanje je izvanredno, gospodine Rihter, mada vaše telo nije. - Bio je zaprepašćen kako se sada osećao opušteno 255 kad je Lorin izašla iz sobe. - Direktor vas pozdravlja. Luis Rihter priđe sofi pokazujući da i gost učini isto. - Koji Direktor? - Direktor ustanove koja nikada ne zaboravlja svoje bivše službenike. - U Delavaru - reče Luis sedajući s uzdahom. - U Vašingtonu - reče gost. - Ah - reče Luis - znači preselili ste se. - Nismo, uvek smo na istom mestu. - Tačno. Uvek na istom mestu. Kako je stara ptica? Još se bori za budžet kao i obično? Kju je znao da mora da bude beskrajno obazriv. Njegovo znanje o Fondaciji bilo je ograničeno i ako starac to otkrije uskoro će se naći u nebranom grožđu.

- Direktor nikada nije morao da brine o budžetu, vi to bolje znate od mene, gospodine Rihter. Mesto na kome mi radimo obezbeđeno je određenim postotkom iz državnog budžeta. -Seo je i sklopio svoje bronzane ruke kao za molitvu. - Mislim da smo sada završili s tom igrom proveravanja. Zar nije bilo dosta? Lorin se pojavi s čajem. Spusti poslužavnik na stočić za kafu ispred njih. Kju primeti da je njegove oči prate kao da je začaran. Upijao je u sebe način na koji je hodala, kretala se, govorila. Trudio se da što bolje vidi njeno lepo lice sa široko razmaknutim očima. Njegov puls je postajao sve ubrzaniji i morao je da primeni određenu tehniku koju je naučio nekada davno. Luis Rihter se u narednih nekoliko minuta zabavi sipanjem čaja. Pružio je jednu solju Kjuu, a drugu je uzeo sam i zavalio se na sofi. Aromatična para počela je da se diže prema njegovom licu i on poče da srkuće čaj. - Prošlo je mnogo vremena od kako me je neko od mojih bivših saradnika posetio - reče Luis. Kju je ćutao. Znao je da ne srne da bude radoznao i znao je da ne srne da bude nestrpljiv. Ali znao je i to da što duže ostaje s Luisom i Lorin više rizikuje. Najzad je rekao: - Gospodine Rihter, žao mi je što moram da kažem, ali vi znate da ja ne raspolažem svojim vremenom pa bih odmah prešao na stvar zbog koje sam došao. Luis je ustao i polako prišao policama s knjigama. Povukao je prstom po koricama nekoliko knjiga, a onda je upitao: - Recite mi gde ste rođeni? - Okrenuo se licem prema gostu. - Moj sin mi je rekao, ali ja sam zaboravio. 256 Kju je znao da je sada odsudni trenutak. Želeo je da zbaci sve sa sebe i završi već jednom s ovim. Osećao je kako kosmički časovnik otkucava vreme negde duboko u njemu, osećao je belu tišinu metronomskog pulsa koja se uklapala u ritmičke otkucaje njegovog srca, u njegovo disanje. Osećao je vazduh između njih, osećao je njegov ukus i video je kroz njega. I onda je čuo sebe kako govori tako da se i sam iznenadio. - Rođen sam u Pnom Penu. Luis Rihter kratko klimnu glavom. - Tako je, u pravu ste. Glupo što sam zaboravio. - Prilazio je sofi trljajući ruke. - A sada - reče tonom jasnim i britkim -kako mogu da vam pomognem? - Direktor je odlučio da doda ličnu notu ovom istraživanju. U stvari, ovde sam po njegovoj naredbi. Treba da uzmem pri-slušni elektronski aparat koji je kod vas. Treba da ga odnesem u Vašington. - Shvatam - reče Luis Rihter osećajući kako se sve u njemu zateže. Osećao se opet onako kao u starim danima u Vašingtonu. Sve do sada nije shvatao koliko mu je posao nedostajao. Ponovo je osećao da je živ. Znao je da je Kim došao da se ciklus završi. Bio je još jednom potreban Fondaciji. - To mora da je nešto vrlo važno. - Beskrajno - reče Kju. - Sačekajte malo - reče Luis. - Odmah se vraćam. Kad su ostali sami, između njih zavlada takva tišina da je Lorin bila ubeđena da čuje lupkanje uličnih svetiljki na povetar-cu. Pocrvenela je pod Kjuovim intenzivnim pogledom. Nije se sećala da je ovako crvenela nikada ranije. Možda još davno, kad je bila sasvim mlada devojka. Bila je svesna privlačnosti ovog muškarca, mada je u njemu

bilo nečeg pretećeg i divljeg, kao da je krio dobro komandovanu anarhiju. Kad se zagledala u te duboke tamne oči učinilo joj se kao da gleda u zdence bez dna, u samo srce haosa, ali dobro organizovanog haosa. Privlačio ju je ali istovremeno ju je i plašio. Osećala je pod kožom neko strujanje. Ponekad je i prilikom razgovora s Trej-sijem imala utisak da oseća njegovu snagu i bez dodira. Nikada mu to nije rekla, jer nije imala logično objašnjenje za tu vrstu osećanja. Jednom je čak uspela sebe da ubedi da je sve to samo njena imaginacija. Prešla je preko sobe i sela na sofu zagledavši se u njega. Njegove oči kao abonos nisu je ispuštale. Nekada je davno videla sličan pogled kod neke životinje i nikada ga nije zaboravila. Jednog popodneva u Virdžiniji Trejsi ju je poveo u lov sa sokolima. Kad je skunuo kapicu s ptičje glave ona je raširila široka krila na vetru i za jedan kratak tren Lorin se zagledala u oči grabljivice i bila skamenjena pogledom i okrutnom večnošću koju je u njemu videla. - Šta radite? - upita mladić koga je ona sada smatrala Kimom. - Ja sam baletska igračica. Znate li da ... - prekinula je u pola rečenice zaprepašćena promenom koju je ta njena jednostavna rečenica izazvala kod njega. Kao da je pobledeo ispod bronzane patine svoje kože, patine koju je dobio nasleđem. Oči mu se širom otvoriše, njegove pune usne se zavrnuše unazad i pokazaše se zdravi, beli zubi. Učinilo joj se da će da zareži na nju kao besan pas. Istovremeno, njen nervni sistem zabeleži čudan šok, kao da je neko pokušao da prodre u nju. Ona se pomaknu i skoro skoči. Njene grudi počeše brzo da se dižu i spuštaju. Podigla se sa sofe i sklonila se na veću i bezbedniju udaljenost od ovog čo-veka. Njeni prsti se divlje zabiše u jastuke. Trudila se da se smiri i postigne kontrolu nad svojim ponašanjem. Što se tiče Kjua on je osetio nešto sasvim drugačije. Kad je prozborila tih poslednjih nekoliko reci "ja sam baletska igračica", osetio je nešto kao udarac. Nešto se u njemu slomilo. Raširio je oči, otvorio uši, a nozdrve mu se raširiše od straha. Ali on se nije plašio za sebe: bilo je to osećanje koje više nije mogao da obuzdava. Osećao je užasan strah za nju. On više nije osećao nikakav strah za sebe. Rat mu je i to oduzeo. Znao je da je ona u ozbiljnoj opasnosti i želeo je strahovito da je zaštiti. Ali od čega? Nije mogao da kaže. Nije mogao da vidi izvor opasnosti. Usne su mu pobelele od napora koji je ulagao da otkrije šta se nalazi ispod maglene koprene koja je zaklanjala njegova podsvesna oseća-nja. Luis Rihter se vratio i spasao ga. - Evo me - reče Luis. Nosio je mali paketić zavijen u smeđi papir. Pružio ga je Kjuu. - Dobro ga čuvajte. Kju prevuče šaku preko lica i iznenadi se kad oseti da je vlažna od znoja. Uspeo je da se bledo osmehne. - Hvala vam, g. Rihteru. - Još uvek je imao dovoljno osećanja poštovanja prema ovom čoveku od koga je moglo još mnogo toga da se nauči. - Mislio sam da vam neće smetati što se odvajate od ovoga. - Zašto bi mi smetalo? - upita Luis. - Meni to više nije potrebno. - Kako? - Izvukao sam iz njega sve informacije koje sam mogao. - Kakve su to informacije? - upita Kju. - Nešto što bi meni možda koristilo? Starac stavi ruku na jaka Kjuova ramena dok su išli hodnikom prema izlaznim vratima. - Možda, možda, ali Trejsi je već krenuo tim tragom.

Kjuove oči se susretoše s Lorininim i odjednom je savršeno bio svestan da je ona u opasnosti i da ta opasnost dolazi od njega. Pitao se zašto i kako, ali samo za kratko. S velikim naporom usmerio je svoju pažnju na ono što je sada bilo najhitnije. - Trejsi će mi reći kuda je krenuo. Luis se nasmeja. - Ne verujem - uživao je da razgovara i da se šali s ovim čo-vekom o kome je toliko mnogo čuo. Osećao se odlično. Energija je kolala njegovim venama kao elektricitet i za trenutak bio je opet onaj stari. Zaboravio je na bolest. Osećao je kao da se ponovo rađa. Otvorio je izlazna vrata čoveku koga je sada znao kao Kima. - Već je krenuo na put da se nađe s Micom. - Raskinuo je lanac sigurnosti. Pa šta onda? Bio je opijen energijom koju je osećao: želeo je da kaže tom čoveku i da mu pokaže da on, Luis Rihter, još uvek raspolaže najboljim i najsvežijim informacijama. Na kraju će mu reći: "Kako vam se sve to dopada, dragi moj Kime"? Kju je skoro posrnuo na izlazu. Uhvatio se za dovratak, ose-ćajući kako mu se gorka pljuvačka sakuplja u ustima, okrenuo se čudeći se prema ispruženim rukama starog čoveka. "Ah, Mio", pomislio je, "Buda, zaštiti me". - Recite Direktoru da ga pozdravljam i da mu se zahvaljujem - rekao je Luis. - Da - reče Kju mehanički - hoću. Izgledalo mu je da sve propada i nestaje. Nestaje Angka, sve ono što su on i njegov otac godinama brižljivo gradili i pripremali. Sada je sve to oticalo uskim mlazom. Morao je to da zaustavi pre nego što preraste u bujicu koju neće moći da obuzda. Njegov pogled skliznu sa zadovoljnog lica Luisa Rihtera prema Lorin koja je stajala u polusenci hodnika. Kao da je buljila sa zaprepašćenjem i strahom u njega. Odjednom se osetio kao beli crv pod tim pogledom. 259 Trenutak kasnije potpuno se povratio. Sveg straha je nestalo iz njega. Počeo je u sebi da ponavlja staru molitvu. Osetio je ponovo snagu svojih nogu, stomak mu se smirio. Bio je opet čvrst. Bio je slobodan, oslobođen straha i zla. Um mu je bio savršeno jasan. Svih emocija je nestalo. Bio je oslobođen sumnji. Odlučnost mu se vratila jača nego što je bila ranije. Setio se astrološke karte koju je napravio. Trejsi Rihter - kuda li je krenuo? Mora da ga nađe. Ali ne srne da kaže ništa njegovom ocu. Mora da preuzme stvar u svoje ruke i da sve otkrije svojim snagama. Pogledao ih je oboje kao da ih sada vidi poslednji put. Treća knjiga ANGKA Avgust-septembar, sadašnjost HONG KONG STANG TRENG KENILVORT NJUJORK KAMPUĆIJA ŠANGAJ Za Trejsija je već bila sreda dok je leteo visoko iznad Tihog okeana. Pošto je prešao Međunarodnu datumsku liniju, napuštajući ostrvo Midvej, avion upade u oluju punu sevanja munja i snažnih vazdušnih struja. Gledajući kroz debelo prozorsko staklo na kome su se grozničavo držale kapljice kiše, Trejsi poče da razmišlja o oblacima ispod aviona: o oblacima Dalekog Istoka. Skočio je u te oblake samo jednom. Vetar mu je tada urlikao u ušima kao sirene, vazduh se razdvajao ispred njega a zemlja se približavala suviše brzo prepuna krošnji drveća koje su krile neslućene opasnosti. Tadsa je osetio udarac od otvaranja padobrana i počeo polako da se ljulja iznad jugoistočne Kambodže prošavši kroz zaklon od oblaka i

upadajući u svetlost od koje je izgubio dah. U tom trenu rat, ubijanje, sama misija, nisu imali značaja i on je bio samo turista koji je žalio što je zaboravio fotoaparat kod kuće. Onda se našao među krošnjama. Počeo je da povlači konopce kao majstor lutkar, onako kako su ga naučili. Uspeo je da se domogne male čistine s desne strane. Oko njega, četvoro ljudi koji su bili pod njegovom komandom, pratilo ga ie koristeći istu vaz-dusnu struju. Samo tada je Trejsi upotrebio padobran. Kasnije je uvek ko- istio druge vrste prevoza koje su mu omogućavale bolju odb- u nu sakrivanje. Trebalo je da otkrije šta traži izvesni Japanac ovoj zemlji. Sam Trejsi je želeo da zna čemu tolika uzbuna 263 oko tog čoveka. Sta je jedan Japanac značio Fondaciji? "Pretpostavlja se da je taj čovek Musaši Murano", rečeno mu je, "a ako je tako treba ga onemogućiti u njegovim poslovima. On je jedinstveni umetnik ratničkih veština. Ako je on tamo, on ih uči mnogo čemu što nama nije stalo da znaju. Majko, on je veoma opasan čovek. Ubi ga i proveri da li si to stvarno uradio. Ni pod kakvim okolnostima ne smeš ni ti, ni bilo ko od tvojih ljudi, da se upustiš s njim u borbu licem u lice, ili da samo jedan od vas krene na njega. Poješće vas žive. Da li je to jasno?" Bilo je jasno. Misija nije baš sasvim propala. Posle deset dana - jer je in--formacija kao i obično bila pogrešna i dali su im mesto pogrešnog logora - stigli su tamo gde je živeo Musaši Murano. Ali, stigli su samo da bi videli veličanstveni pogreb. Uhvatili su zarobljenika i posle poludnevnog mučenja čovek je priznao ono što su želeli da znaju. Musaši Murano zaista je bio u tom logoru - a promenio ih je nekoliko u protekle dve godine. U ovom logoru bio je možda osam meseci. Učio je borce kako da se bore bez oružja, kako da se uvlače na nemoguća mesta, kako da ubijaju minijaturnim oružjem. Trejsiju se to ni najmanje nije dopalo. Sve ga je suviše podsećalo na obuku u Majnsu. Ninđucu je bilo samo nešto o čemu su razgovarali. Dobili su samo neka okvirna saznanja o toj veštini jer ni sam Dinsoku nije otkrio sve tajne. Ponekad se šalio govoreći: "Ima toliko poddisciplina ratničke veštine. Kako možete da očekujete od mene da ih sve poznajem? To nije Put". Trejsi je tada bio siguran da je video tračak straha kako preleće preko senseijevog lica dok je krpa oblaka prešla preko lica me-seca. Od zarobljenika su saznali i to da je veličanstveni pogreb koji su videli bio baš Muranov koga je nedavno pokosila malarija. Ovde, u srcu džungle nisu mogli da dobave lekove. Mogli su da smatraju da je zadatak obavljen, pa ipak je Trejsi ostao obazriv. Pošto je imao posla na drugoj strani povukao je svoje ljude, ali je ostavio jednog. Bio je to odlučan i čvrst čovek kome nije smetalo što ostaje sam. Trejsi mu je naredio da osmatra dve nedelje sva zbivanja u džungli da bi bio siguran da je Murano zaista mrtav. Odavno je naučio da svaku priču i svaki događaj u Jugoistočnoj Aziji proverava dva puta. Približavali su se Hong-Kongu avion načini zaokret i ukaza se veličanstveni pogled na grad podeljen Viktorijinim zalivom. Sjajne kule dizale su sa padina brda. U gusto izgrađenom cen- 264 tralnom delu Hong Konga Trejsi primeti grupu belih visokih kuća koje su se dizale kao šuma bambusa na obroncima Vikto-rijinog vrha. Kai Tak aerodrom bio je na kineskoj obali, na Koulunskoj strani Hong Konga. Kad je prvi put došao ovamo za vreme odsustva rečeno mu je da Koulun, slobodno prevedeno sa

kineskog, znači Devet zmajeva, što se odnosilo na devet bregova na kojima je taj deo grada bio podignut. Pošto nisu učili samo kantonski već i mandarinski, koji je bio službeni jezik same Kine, a pored njega i dijalekt tanka sličan ovim jezicima, lako su se sporazumevali. Prošao je kroz kontrolu pasoša i čekao na prtljag. Na carini nije imao problema. Samo su mu mahnuli da produži. "Princeza" je bio najstariji ali i najbolje održavan hotel u Hong Kongu. Sagrađen u starim kolonijalnim danima, pre šezdeset godina, zadržao je nešto od njihove veličine u svojim ku-pastim plafonima, ogromnim vratima, mermernim kupatilima i debelim tepisima. Bio je sagrađen na dobrom mestu i mada se Hong Kong od-tada neverovatno proširio on je još uvek imao izvanrednu lokaciju: iznad zaliva, blizu ostrva Hong Kong, nedaleko od želez-ničke stanice. Nova stanica bila je izgrađena na severozapadu a ova stara bila je pretvorena u specijalnu stanicu za specijalne goste. Od "Princeze" se lako peške stizalo do centra. Posle 24 časa putovanja i vremenske razlike od 11 časova Trejsi se osećao pomalo opijeno. Njegov unutrašnji časovnik borio se da postigne ravnotežu. Znao je da će mu mala šetnja pomoći. Autobusi na sprat prolazili su pored njega. Bili su pretrpani. Prošao je pored Okean terminala sa beskrajnim arkadama ispod kojih je bilo bezbroj dućana u kojima se prodavao nakit, starine, hrana, satovi, elektronika. Kao što je Las Vegas bio sazidan za non-stop kockanje tako je ovaj grad bio sazidan za non-stop kupovanje i prodavanje. Kupio je kineske novine. Platio je 40 centi i popeo se na trajekt. Imao je potrebu da oseti zvukove i mirise ovog podneblja. JNa gornjoj palubi, u prvoj klasi "Večernje zvezde" sedeli su biznismeni i turisti. Ali on je ovde bio bliži prljavoj vodi po kojoj su plivale fleke od nafte i običnim stanovnicima ovog grada. Razmišljao je o Njujorku, Vašingtonu, zapadnjačkoj nestrpljivosti. Neki ribar je u malom čamcu prelazio zaliv i nezain-teresovano buljio u daljinu. Nasred Viktorijinog zaliva, dok mu se iza leđa dizao Koulun 265 s dva i po miliona stanovnika, Trejsi opet oseti da je živ. Duboki osećaj mira prekrio ga je kao velika plima. Sunce je zalazilo i zaliv je ličio na prelepu fotografiju u boji. Sve je ovde bilo samo pitanje vremena. Istorija nije imala nikakvu funkciju jer je kolonija bila kompleksna mešavina istočnjačkih i zapadnjačkih kultura koje su se preplitalei ulivale jedna u drugu. Jedna nije mogla da postoji bez druge. Čudno da nisu proizvele ništa drugo do jedan veštački hibrid koji nije pripadao nijednom svetu a bio je integralni deo oba sveta. Kao da je Hong Kong prema prećutnom sporazumu postao raskrsnica trgovačkih puteva, ničija zemlja zadovoljstva i zabave u kojoj su dobrodošle i lepotice i ajkule. Hong Kong se brzo približavao i Trejsi pođe prema izlazu. Tu je već bilo dosta Kineza koji su vikali jedni na druge. Želeo je da pre nego što spusti nogu na tie Hong Konga oseti i uhvati brzinu i melodiju jezika, što je veoma teško ako ga čovek dugo nije koristio. Uspeo je da razume da će se svečano proslaviti rođendan nekog ujaka Peia. Kako će se samo članovi porodice veselo provesti! Prošao je kraj njih poželevši im u mislima sve najbolje. Zaliv je bio prepun čamaca, brodova, jahti. Bili su tu i veliki trgovački brodovi koji su čekali da budu istovareni. Jedan je bio iz Brazila, drugi iz Francuske, a treći iz Engleske.

Nadzira-vali su ih policijski i carinski čamci. Nije prošao još nijedan dan u Hong Kongu a da policija nije imala posla. Borba sa zakonom nikada se nije prekidala. Užasno kloparanje vodenih taksija koji su se koristili kad bi trajekt prestao da radijrgnulo ga je iz misli. Trajekt uspori i uskoro isključi motore. Čulo se zatim škripanje kohopaca, cvile-nje, pljuskanje vode i najzad jedan, pa drugi i treći udarac. Hong Kong. Trejsi je krenuo prema centru. Nešto kasnije uputio se prema zapadnjačkom rejonu. Svaka ulica bila je obrubljena pro-davnicama, a na stazama nalazile su se tezge s odećom i raznim drugim stvarima. Gde god se čovek okrenuo trgovalo se uz pomoć najneverovatnijih trikova. Osetio je miris Orijenta. Snažan i pun ispunjavao je vlažni vazduh. Bio je to konglomerat mirisa koje je bilo nemoguće razlučiti. Prošao je Holivudskom ulicom za nekoliko dućana u kojima su mogli da se kupe najbolji antikviteti. Ušao je zatim u ulice gde je bilo puno prodavnica koje su prodavale samo proizvode od sušene ribe. Sve moguće vrste riba, čak i oktopodi, 266 visili su na konopcima pred otvorenim ulazima. U blizini Dervois ulice naišao je na prodavnicu zmija. Nije bila njihova sezona. Zimi, kad su zmije bile spore i uspavane zbog hladnoće, mogli ste da prođete ovuda, odaberete jednu i posmatrate kako joj vlasnik prodavnice odseca glavu. Tamna tečnost je tada u uskom mlazu sipana u šoljicu sa žutim vinom od pirinča. Stručnjaci su smatrali da je ovo vrlo zdrava mešavina. Najzad je došao do restorana koji je tražio, daleko od neonom osvetljenih stupica za turiste, na Čim Sa Čuju. Pred ulazom u restoran sedela je jedna starija Kineskinja obučena u tradicionalne crne pantalone i bluzu s mandarinskim okovratnikom. Na njenim deformisanim nogama bile su crne sandale, a na ruci je nosila grivnu. Imala je crni šešir vezan ružičastom trakom ispod podbratka. Bio je to znak da pripada narodu Haka, koji je poticao sa severa Kine i koji je na Nove teritorije došao još u XVI veku. Njeno lice je ostalo nepokretno, samo joj se oči podigoše prema njemu. Trejsi se zaustavi, nagnu se prema njoj i reče nešto na kantonskom što joj izazva osmeh na usnama. Smestio se u restoranu i glasno naručio jelo i piće. Primetio je da je jedini zapadnjak ovde. Jeo je "pijano pile" potopljeno u žutu marinadu od pirinča, zatim ribu koja je spremljena tu, pred njim, na stolu. Sve je to spirao niz grlo gutljajima božanstvenog čaja od mirisnog jasmina. Bilo je baš onako kako je zapamtio: najbolja kuhinja je šangajska. Kasnije je lunjao ulicama, upijajući u sebe kantonski dijalekt i osluškujući muziku koja je dolazila iz noćnih lokala. Ušao je u jedan takav lokal i potražio telefon. Našao ga je blizu garderobe, devojka koja je tu radila osmehnu mu se. Zatražio je od informacija Micoov broj. Odmah ga je zapamtio. Ženski glas se javio tek pošto je telefon četiri puta zazvonio. - Da li je Mico tu, molim? - pitao je na kantonskom. - Bojim se da nije - glas je bio lak, vazdušast, apsolutno kineski. - Smem li da pitam ko zove? Trejsi joj reče svoje ime. - Kad budete govorili s Micoom recite mu da sin ide stopama oca. - Ne razume - ženski glas je sada bio na oprezu, sve lakoće je nestalo.

- Možda - reče on - ali ja bih vas molio da tako predate poruku. 267 - Hoću, kad ga budem videla - glas je sada bio leden. - A ne mogu da vam kažem kada će to biti. - Moj posao je veoma hitan. - To nije dobro. - Nije dobro za Micoa. Tačno kroz pet dana trebalo bi da dignem u vazduh Šangajsku banku. Učiniću to uz njegovu pomoć ili bez te pomoći, ali u svakom slučaju pažnja javnosti biće us-merena na Micoa. Čak i ako ne uspem u svom poduhvatu. Čuo je kako žena duboko uzdiše. - Molim vas samo trenutak. Neko je na vratima. Trejsi se zagleda u garderoberku. Bila je vitka, lica kao me-sec, prava Kineskinja, a njena crna kosa bila je savijena u elegantan šinjon. Znala je kako da se kreće. Primetila je da je on posmatra, prinela dug kažiprst usnama, pritisnula ga za čas, a onda mu poslala poljubac okrenuvši prst prema njemu. Prime-tio je da je na vrhu prsta ostao trag njenog koralnog ruža. - Gospodine Rihter, da li ste još tu? Rekao je da jeste. - Oprostite što sam vas zadržavala - glas se opet promenio dajući mu da nasluti da može da se menja prema želji. Sada je postao nekako mekši, čak senzualan. - I to se događa. Uspela sam da bacim pogled na knjigu Micoovih sastanaka. Sutra ima malo vremena. Da li vam odgovara 12.30? Znate li gde je Dž-okejski klub? Trejsi je rekao da zna i da će biti tamo. Spustili su slušalice skoro istovremeno a da više nisu izgovorili nijednu reč. Kraljevski hongonški džokej klub bio je na Štab roudu, sazidan s istočne strane brda Nikolson. To nije bio baš najlepši deo ostrva jer su na sve strane bile razbacane ružne stambene zgrade, skoro sve do zaliva. Tu mora da je bila koncentrisana sva moć Kolonije jer je bilo poznato da 700 članova Kluba konjtro-liše sve konjske trke i državnu lutriju, jedine dopuštene oblike kockanja u Hong Kongu. Njegova ekselencija, guverner Hong Konga, možda je bio titularni vladar, ali Džokej klub je bio stvarna snaga. Trejsi se džipom odvezao u planinu. Odatle su ga uputili na krov Džokejskog kluba gde je video trkalište za 400 rasnih konja. To nije bilo nimalo čudno. Bilo je teško u ovom brdovitom predelu naći zaravnjen teren, pa su morali da se služe krovovima. Osećao se jak miris konja. Konjušari su ih vodili u krug. Sa strane se nalazila zgrada u kojoj su stanovali zaposleni u štalama. 268 Dalje, uz ogradu, stajale su dve osobe. Posmatrale su jednog ždrepca koji se kretao spoljnim krugom. Videlo se da su istoč-njaci. Muškarac, koji je bio bliže Trejsiju, bio je onizak i četvrtast, s ogromnim ramenima rvača i glavom kao fudbalska lopta. Kad im je prišao bliže Trejsi je odjednom shvatio da čovek pred njim nije uopšte Kinez. Trejsi je pomislio da je Japanac. To je bilo čudno, čak jedinstveno i Trejsi odmah postade sumnjičav. Nekada, pre početka drugog svetskog rata, Šangaj je bio otvoren grad i službenici nisu postavljali mnoga pitanja. Ali kasnije se sve promenilo. Sada je Hong Kong bio taj koji je privlačio sve one koji su bili van zakona. Trejsi pomisli da je ovaj čovek svakako jedan od njih. - Mico-san - reče on naklonivši se četvrtastom čoveku. - Zadovoljstvo je upoznati se s vama. - Trejsi je sada govorio kantonski.

Mali čovek skide pogled sa ždrepca i poče da posmatra pri-došlicu. Ne okrećući glave, reče: - Princezo od zada, je li to on? Žena koja je stajala kraj njega klimnu glavom. - Prepoznala sam njegov glas. - Čudno ste mi se obratili g. Rihteru - reče Mico. Imao je visok glas kao devojka. - Pošto ste zapadnjak i možda prvi put u koloniji neću vam zameriti. - Posmatrao je Trejsija. - Pa, ipak, mislim da dugujete izvinjenje ovoj dami. Mislim da ste je dobro preplašili prošle noći. - Na licu mu se ogledalo gađenje. - Sav taj glupi govor o bankama i sefovima. - Odmahivao je svojom velikom glavom. - Ne mogu da zamislim šta želite. - A ja u to ne mogu da poverujem - reče Trejsi. - Jer da je tako vi ne biste pristali da se sastanete sa mnom. U svakom slučaju ja se dami izvinjavam, ali morao sam da upotrebim nešto oštro da bih prošao kroz njenu gvozdenu odbranu. Mico podiže obe ruke u vis. - Bojim se da je takav ceo svet. Sto čoveka više traže to mora da se bolje obezbedi protiv neželjenih upadača. - Slažem se, život je grozan - reče Trejsi na ivici sarkazma. - Ako nam se podsmevate, mladi čoveče - reče Mico nekako stisnutih usana - to je samo znak da vi nemate obraza. Ali mislim da to vama i nije tako važno. - Zarežao je duboko u grlu. - Svi vi zapadnjaci ste isti. Amerikanci, Englezi, Francuzi. Svi ste mi isti. 269 Okrenuo se od Trejsija i nastavio da posmatra konje. - Vidite li onog ždrepca, g Rihteru? On staje toliko novaca koliko većina stanovnika Hong Konga neće da zaradi za ćeli život. I znate li još nešto? On vredi svaki cent koji sam dao za njega. Juri kao vetar i uvek stiže prvi. To je sve što on zna. - Okrenuo se prema Trejsiju pažljivo ga odmerivši svojim crnim očima. - On je stručnjak. To je jedan od mnogih razloga zbog kojih ga volim. On je savršen u svemu što radi, a brlja u svemu drugom. - Njegova ogromna ramena se podigoše i padoše. - U svetu ima malo stučnjaka. Sada je svako specijalista, a provodi mesece prebacujući se s jedne discipline na drugu. - Odmahnu glavom. - To nije moj način života i razmišljanja g. Rihteru, ali mislim da jeste vaš. Mislim da više nemamo šta da kažemo jedan drugom. Iza konja koji su se vrteli u krugu, iza belih fasada opštinskih zgrada koje su se dizale sa ostrva, mogla su da se vide brda azijskog kontinenta, zamagljena, presečena niskim oblacima, crvena od industrijskih isparenja. - Moj otac je stručnjak - reče Trejsi. - Ne bih učinio ništa da njega osramotim. Za trenutak Mico se ne pokrenu. Disao je šumno i polako. Pored njega Princeza od zada postade oprezna iako, se činilo da ne obraća pažnju na konverzaciju kao da se nalazi na drugom kraju krova. Ali, Trejsija nije mogla da obmane. Ona je upijala svaku reč. Ona je bila deo svega ovoga. Posmatrao je da bi otkrio neke znake da ih pažljivo sluša. Bila je zgodna žena. Nije imala više od trideset godina. Koža joj je bila kao porculan. Imala je ono providno bledilo koje žene sa zapada nikada nemaju, niti mogu da postignu. Prema obliku njenog lica zaključio je da je iz naroda Čiu-čou. Imala je dug vrat i kose oči. Usne su joj bile pune, jagodice tako visoke da se činilo da vuku oči sa sobom. - Dakle - reče Mico - stigli smo do glavnog pitanja. Ja imam usluge koje mogu da ponudim, a vi imate četiri dana da naučite ono što se obično uči godinu i po. - Njegov

osmeh je bio pokvaren i skoro neprijatan. - Počinjete da shvatate moj način razmišljanja. Ja imam samo toliko vremena da vam posvetim i zašto bih se ja uopšte baktao s vama? - Moj otac ... - Vašeg oca znam - reče Mico - samo po onome što sam čuo o njemu. On lično meni ne znači ništa. - Možda bih mogao da odložim svoj odlazak. 270 - Prekasno - reče Mico i uze ruku Princeze od zada. - Dovi-đenja g. Rihter. Želim vam uspeha u budućim poslovima. - Postoji još jedna stvar - reče Trejsi kad je par počeo da se udaljava od njega. Mico se zaustavi, ispusti ženinu ruku i okrete se. - Moj otac je veoma bolestan. Ne može više da radi onako kako je radio nekada. Ali dostojanstvo do kojeg je uvek držao još uvek mu je važno. - Trejsi zaćuta i zagleda se u Japanca. Ništa se na njegovom licu nije promenilo. Kao da gleda u zid. Čak ni one crne oči, kao dugmad, nisu treptale. - Neko vreme već radi na jednom projektu. Ja ne znam šta je to. Nije nikome o tome govorio, čak ni meni. Ali znam da je nešto revolucionarno na polju prisluškivanja. - Mico je sada bio sasvim miran, ali se ispod tog mira za trenutak osetio strah. Trejsi je oklevao kao da ne može u trenu da donese odluku da li da nastavi ili ne. - Imam taj projekt kod sebe. Uzeo sam ga ... jer on više nije sposoban da nastavi s radom na njemu. - Šta vi hoćete od mene, g. Rihteru? - Glas je bio tanak kao papir od pirinčane trske. - Želim da vam to pokažem - reče Trejsi pomalo uzbuđen. -Želim da me naučite sve što možete. Želim da završim projekat koji je moj otac započeo. Vatra suknu kroz proreze Micovih očiju. Kao da je naslutio da se otvaraju vrata u riznicu. Trejsi je pomislio da neće moći da odoli. - A ona priča o Sangajskoj banci? - Morao sam da nađem načina da se vidim s vama oči u oči - odgovori mirno Trejsi. - Uzeli ste opasan put, gospodine Rihteru - reče Mico stupiv-ši napred, ostavivši Princezu od zada u senci. - Možda ipak postoji nešto što mogu da učinim za vas. Poštovanje roditelja je bez sumnje najveća vrlina. Nemate izgled diletanta. Trejsi u sebi pomisli: "Zagrizao je!" Na granici, Kju se zaustavi da oslušne. Čuo je zov neke ptice, eksplozivno ćeretanje majmuna. Iza njega nalazio se Aranijap-ratet. Za manje od dana i noći on je obišao polovinu sveta. Ispred njega ležala je džungla kao mnogoglava opasna zver, mitska, primitivna, nepredvidljiva. Čovek je još mogao da vidi ožiljke rata kao ogrebotine džinovske šake koja je zaparala stomak zemlje: njegovog doma. Kampućija! 271 Prešao je dva koraka i bio u njoj. Prognani sin vraćao se na izvor svog postanka. U okrutne dane svoje mladosti, u zemlju koja još pati. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Najzad, nije učinio ni jedno ni drugo. Samo je nastavio svoj put, krenuvši prema jugu, dublje u unutrašnjost voljene zemlje. Nije imao pojma koje je njegov krajnji cilj: to će zavisiti od informacija koje bude sakupio na svom dugom putu. Ali znao je jedino to da mu je vreme strogo ograničeno. Ako Makomber to nije znao kad ga je zvao iz Šangaja i

kad mu je rekao kakav mu je zadatak, Kju svakako jeste. Nezadovoljstvo što je napustio Njujork a da nije ispunio svoju dužnost stalno ga je tištalo. Stid je buktao unutar njegove duše. Da Makomber nije toliko insistirao Kju bi mu savetovao da odustanu od takvog putovanja. Ali njegov otac nije hteo da ga sluša. Nešto mu se dogodilo u Šangaju. "Kju", rekao mu je tada vatreno, "ti moraš da se vratiš u Kampućiju, odmah, sada. Ja lično ne mogu da idem: suviše sam dugo bio odsutan". "O čemu se radi oče?" - Sećao se da je pitao dok mu se zabrinutost osećala u glasu. "Postoji jedna žena, Orijentalka, koju moraš da mi nađeš. Znam da je tamo, znam samo toliko". "Ako je tamo, naći ću je", rekao je Kju. A onda je tražio dalje informacije. Kretao se brzo kroz džunglu trudeći se da izbegne gmizavce i korenje do pola uraslo u zemlju. Crni, profesionalni fotoapart Nikon 35 mm visio mu je oko vrata zajedno s dvogledom u kožnoj futroli i nekoliko metalnih okruglih kutija u kojima su ve-rovatno bile rolne filmova. Tri kilometra južno od Aranijaprateta nabasao je na vojnu patrolu. Nije se potrudio da pobegne ili da se sakrije. Zaustavili su ga i tražili dokumente. Pružio im je američki pasoš, a zatim legitimaciju slobodnog fotoreportera koji je došao ovamo poslom za "Njusvik". Izgleda da su bili navikli na takvu situaciju jer mu nisu postavljali mnoga pitanja. Njihov zapovednik nije čak pitao ni kuda je krenuo. Video je suviše evropskih i američkih novinara i fotoreportera u ovoj zemlji koja ih je privlačila svojim patnjama. Samo je mirno sklonio novac koji mu je Kju pružio i rekao: - Mnogo sreće - mislio je zaista tako jer je znao da se mnogi nisu vratili. - Biće vam potrebna. Suma ga je zaklanjala od direktnog prženja tropskog sunca. Vlažnost je bila nepodnošljiva, ali on je bio navikao na toplinu. Podnosio je čak i takvu temperaturu koja se drugima činila ne- 272 mogućom, ali su ga zato njujorške surove zime dobro protresa-le svake godine. Činile su mu se beskrajnim i mrzeo ih je. "Bar sam uspeo da upozorim Micoa", razmišljao je nastavljajući put. Čim ga je Makomber pozvao izašao je iz kuće i pronašao javnu telefonsku govornicu. Imao je dovoljno pripremljenog novca da bi mogao da pozove Micoa na drugom kraju sveta. Ukoliko Mico nije bio kod kuće niko neće da se javi na određeni telefon. Morao je tri puta da pokuša. Onda je dugo morao da lomi otpor Princeze od zada. Govorio joj je svojim najbolje odabranim tonom ubeđujući je da ne govori samo u svoje ime već i u ime Makombera. Podsetio ju je da Angka mora da ostane netaknuta. Najzad je uspeo. Posao koji je započeo s ocem ne može da cveta zasnovan na gluposti. Malo smanjenje svetlosti upozorilo ga je da se dan bliži kraju. Njemu nije bio potreban nikakav instrument da bi to pro-verio. Počeo je da traži korenje i voće. Znao je da ne srne da pali vatru. Znao je da vijetnamska vojska ne srne da ga otkrije. Nadao se da neće morati ovu noć da provede na otvorenom. Sećao se da je tu negde u blizini malo selo. Celog dana putovao je prema njemu i ako ne greši do sela je ostao još jedan kilometar. U sam sumrak, kad je osvetljenje u džungli postalo duboko zeleno pojačano tamnim senkama, stigao je do sela. Ili do onoga što je ostalo od njega.

Pre nekoliko godina tu je bilo tuce koliba u kojima je živelo nekoliko porodica već generacijama. Bila je to savršena mala zajednica s budističkim sveštenikom. Sada su se videli samo srušeni zidovi pocrneli od vatre. U poslednjim ostacima dnevnog svetla primetio je neko ble-do svetlucanje iz žbunja. Sagnuo se da bolje pogleda. Video je lobanju. Odmah mu je bilo jasno da je pripadala ženi. Bila je presečena na tri mesta. Nešto dalje od nje video je drugu lobanju, mnogo manju. Bilo mu je jasno da su zveri u ljudskom obliku ovde ubile majku i dete. Podigao je manju. Dete nije moglo da ima više od četiri ili pet godina. Kome je ono moglo da preti ili predstavlja opasnost? "Kako su mogli? Kako su mogli?" - ponavljao je Kju u sebi dok su mu suze kapale na lobanju nepoznatog deteta. Zaspao je naslonjen na veliko drvo potpuno zaboravivši da Pojede banane koje je našao u šikari. Sanjao je neko čudno 273 mesto gde su sa svih strana prema njemu škljocali ogoljeni zubi divljih zveri. Usred tog užasa primetio je nešto pokriveno ogromnim pokrivačem, oltar, žrtvenik ili postelju. Nije znao šta je. Postao je svestan da nasred te postelje neko leži. Prišao je bliže. Bila je žena. Pomicala je svoje telo levo-desno na vrlo izazovan način. Malis! To je bila Malis! Osetio je neverovatnu erekciju pri pogledu na senzualno ljuljanje njenih bokova, na njene raširene noge i njene nežne prste koji su milovali ružičasto meso između njih. Povremeno njena ruka bi prilazila grudima i nežno milovala bradavice na dojkama. Video je kako se pomalja njen ružičasti jezik i oblizuje pune usne koje se izazovno razdvojiše. Podigla je noge i njeni prsti nestadoše u tamnoj dubini. Uz-disala je duboko. Posmatrajući taj prizor osetio je da mu mozak gori. "Sada", mislio je, "sada je moje vreme. Mogu da je uzmem. Biće samo moja. Mogu da je volim, da je grlim, da prodrem u nju, da je zadovoljim pre nego što bljunem svoje vrelo seme". Penis mu je bio toliko tvrd da se s mukom kretao prema krevetu. Ali kad je prišao bliže shvatio je da ono što je on mislio da je uvijanje od zadovoljstva predstavlja u stvari grčeve bola, a ono što je smatrao milovanjem gestove odbrane. Primetio je iznad nje krupnog Vijetnamca protiv kojeg se Malis borila svom snagom. Grebla ga je i udarala. On je uspeo da oslobodi jednu ruku i njome je udari snažno u prepone. Počela je da povraća grčeći se od bola. Njegova druga ruka pole-tela je prema njenim ustima i ona je sada samo mogla da proguta ono što je povratila, ili da se udavi. Video je onda kako vadi nož i kako ga prinosi njenom obrazu. Kad je šiknula krv poskočio je kao da je sam povređen. Hteo je da ga zgrabi i smrvi ali njegove ruke nisu hvatale ništa. Samo vazduh. Gledao je užasnut kako se njegova sestra grči u krvi a nije mogao da joj pomogne. Kleknuo je na zemlju i počeo da urla od bola. Zašto ju je ostavio na milost i nemilost svima? Zašto je otišao? Čuo je kako njegova sestra vrišti. Video je njen okrvavljeni jezik koji je napadač odsekao oštrim nožem ... Probudio se odjednom. Da li je vrisnuo? Tresao se od straha. Svuda oko njega bila je vrela noć. Čuo je kako prolaze zveri u blizini, osetio je lepršanje krila noćnih ptica. 274

Ustao je na drhtavim nogama. U ustima je osećao čudan ukus bakra. Naslonio se na drvo da bi se smirio. Znojio se užasnio i osećao muku. Čuo je svoje šumno disanje i krikove slepih miševa koji su se na taj način dozivali. Posle izvesnog vremena seo je na zemlju naslonivši vlažna leđa na drvo, spreman da tako dočeka jiutro. Nije više spavao te noći. Znao je šta mora da učini pre nego što napusti ovu zemlju i pomisao na to ispunila ga je ledenom drhtavicom. Pre nego što je izašao iz grada Tvajt je otišao do policijskog hirurga. Za trenutak je pomislio da ode i do Melodi, ili da je bar pozove, ali nekako nije mogao sebe da natera na to. Hirurg, debeo čovek ćelave glave s brcima koji su postali žuti od neprestanog pušenja sredio mu je ranu. Pitao ga je da li ga boli i kada. Tvajt mu reče istinu. Rana ga je strahovito bolela kad bi naglo pokrenuo telo i kad bi suviše radio u toku dana. Hirurg klimnu glavom i prepisa mu recept za neki lek koji će smanjiti bol. Čim je izašao iz njegove ordinacije Tvajt ga baci. Tog jutra telefonirao je prijatelju u čikaškoj policiji. Pošto je trebalo da uđe u policiju Kenilvorta odlučio je da nazove Arta Silvana. Radili su zajedno više puta. Poslednji put Tvajt je učinio veliku uslugu i njemu i čikaškoj policiji. Malo su izneverili pravila i to ih je snažno povezalo. Silvano je došao na aerodrom O"Hejr da ga sačeka. Imao je malo više sede kose a plave oči kao da su mu postale malo svet-Hje, mada se inače nije promenio. Na svojim ogromnim ramenima mogao je da ponese više tereta nego što je dopuštao da se primeti. Imao je suncem opaljeno lice što je Tvajta uvek pod-secalo na pravog Teksašanina, mada je Silvano bio iz okoline Cicera. Srdačno su se rukovali. - Imam vezu u Kenilvortu - reče Silvano. - To je jedan od tri narednika. Zove se Rič Plezent. Nije loše ime s obzirom na mesto na kome radi. On će nam pomoći. - Prolazili su kroz grad najbrže što su mogli. - A sada mi reci šta ti želiš. uvadeset minuta kasnije bili su u Plezentovoj kancelariji. i vajt traži određenog sumnjivca a došao je ovamo jer smatra da bi taj isti čovek mogao da ima veze s ubicom senatora Ber- - 2611-1 slegnu ramenima. da nemate mnogo sreće. Ja sam baš vodio slučaj se- 275 natora Berka. Nema tu ničeg sumnjivog. Senator mora da je na-leteo na provalnika i pokušao da ga napadne. To je bila greška. Momak je bio profesionalac. Ubio je senatora i pokupio sve vredne stvari. Silvano zamišljeno klimnu glavom. - Ipak, želeli bismo da vidimo lekarski izveštaj s autopsije. Možeš li bar tu da nam pomogneš? - Svakako - reče Plezent i izvuče jednu fijoku iz metalnog ormarića. Pronašao je jednu fasciklu i pružio im je. Tvajt je otvori i poče pažljivo da pregleda sadržaj. Nije se nig-de pominjala nosna hrskavica. Pronašao je ime lekara koji je obavio autopsiju. - Poznaješ li dr Vuda? - upita Plezenta.

- Ne poznajem nikoga od lekara. Njihovo društvo mi nikada nije godilo. Ne bih voleo da ručam s njima u mrtvačnici. Imam drugih interesovanja. - Smem li da se poslužim telefonom? - upita Tvajt. Plezent mu pruži aparat. - Kako da ne, samo izvoli. Tvajt okrete jedan broj. Kad se javila telefonistkinja zatražio je dr Vuda. Morao je malo da sačeka da bi na kraju saznao da je dr Vud na sudu gde svedoči u nekom slučaju. Pitali su da li želi da ostavi poruku. Tvajt je rekao da ne želi i spustio slušalicu. Potapšao je fasciklu zamišljeno pre nego što ju je spustio na sto. Tražio je policijske fotografije lesa senatora Berka. Nije očekivao da će iz njih baš mnogo saznati, ali je morao da pokuša. - Želeo bih da vidim listu stvari koje su nestale. Sigurno ste dobili takvu listu od kompanije osiguranja. - Kako da ne - reče Plezent i pronađe mu listu. - AH ja još uvek mislim da je sve to samo gubljenje vremena. Tvajt poče da čita listu ukradenih predmeta: stereo uređaji, video tejp rikorder, video igre, zlatna kutija. Bilo je tu još mnogo čega, lista nakita na kojoj je bio zabeležen zlatni sat "Filip Patek", zlatna dugmeta za manžetne itd. - Mnogo biste mi učinili - reče Tvajt - kad biste nas odveli u kuću senatora Berka. - O bože - okrete se Plezent Silvanu - da li je to baš neophodno? - Morao bih da pogledam mesto - reče mirno Tvajt. - Ako je tako, hajdemo. 276 Odvezli su se u Kenilvort. Ulice su bile čiste, s urednim drvoredima. Kroz krošnje drveća sijalo je sunce. Plezenet ih uvede u kuću. U njoj je bilo toplo i zagušljivo. Svi prozori bili su zatvoreni a erkondišn nije bio uključivan danima. Tvajt je odmah primetio da je mesto vrlo čudno. Sve to crno-belo delovalo јч nekako sablasno. Pitao se kako bilo ko može tu da živi. Plezent je stajao nasred dnevne sobe i objašnjavao im gde je telo nađeno, kako su rekonstruisali zločin. - Da li znate kako je provalnik ušao? - pitao je Tvajt. - Ulazna vrata nisu bila zaključana. I ja sam samo ušao u kuću. Možda je i provalnik učinio to isto. - Da, možda - reče Tvajt bez naročitog oduševljenja. Nije mogao to da prihvati. Bio je to suviše lak odgovor. Plezent je još uvek stajao na svom mestu vrteći ključeve od kuće dok su Tvajt i Silvano krenuli u pretraživanje ostalog dela kuće. Glavno kupatilo bilo je crno, čak su i detalji bili crni. Tvajt se pitao o čemu li je senator razmišljao dok je bio unutra. Njemu je više ličilo na kriptu. Spavaća soba, prostrana i udobna bila je međutim sva bela. Samo je uza zid stajala dugačka crna komoda. - Čudan ukus - reče sarkastično Silvano - znači za ovo sam ja glasao. Biblioteka s dugim redovima knjiga ličila je na mesto na kome se najviše živelo. U gostinskoj sobi niko nije godinama boravio. Osećalo se to. - Hajde da pregledamo imanje oko kuće - reče Tvajt, a Plezent prosto zareza.

Berkeovo imanje protezalo se na jednu stranu i pravo unazad, iza kuće. Sa strane je majstor za pejzaže uredio divan vrt. Iza kuće bila je šuma. - Koliko daleko ovo ide? - pitao je Tvajt. - Ima dosta šume - reče Plezent ne razmišljajući mnogo o svom odgovoru. Tvajt i Silvano krenuše prema šumi. Sunce je već bilo nisko. Dolazili su pored breza i hrastova. Odjednom, drveće se razdvoji i pred njima se ukaza prilično veliki ribnjak. Labudovi i divlje patke plivali su po njemu. Kad su se vratili u Silvanova kola, Tvajt je zatražio od tele-fonistkinje da ga spoji s Medicinskim centrom. Ovog puta, po- 277 sle kraće pauze javio se dr Vud. Kraj telefona je detektiv-inspektor narednik Daglas Tvajt iz Njujorške policije - rekao je pažljivo. - Ovde sam da bih nešto razrešio uz pomoć kolega iz Kenilvorta i Čikaga što se tiče ubistva senatora Berka. Rekli su mi da ste vi obavili autopsiju. - Tako je - reče dr Vud. - Možete li da mi kažete kakvog je oblika bila hrskavica senatora Berka u trenutku kad ste obavljali autopsiju? - Molim? - zaprepastio se lekar. - Slomljena hrskavica bila je neposredni uzrok smrti, zar ne? - Da, ali... - Doktore, molim vas, odgovorite mi na pitanje. Vud je razmišljao nekoliko trenutaka. Nosna hrskavica je bila skoro ćela, netaknuta. Tvajtovo srce brže zakuca. - Netaknuta? - Pa, tu i tamo nalazili su se neki odlomljeni komadići, ali sve u svemu hrskavica je bila u jednom komadu. To je odmah padalo u oči. - Hvala, doktore - reče Tvajt uzbuđeno. - Vrlo mnogo ste mi pomogli. Spustio je telefonsku slušalicu. - Pa? - pitao je zainteresovano Silvano. Do tada je gledao kroz prozor. - Šta se događa? Tvajt pogleda u prijatelja. - Mislim da se radi o mom čoveku, Art. Lekar je upravo potvrdio moje sumnje. - U redu - reče Silvano - ali još uvek nemaš dobar trag ni dokaze. Tvajt izađe iz kola. - Mislim da on nije običan provalnik. Krađa vrednih stvari bila mu je samo dobar paravan. - Okrenuo je glavu i zagledao se u drveće koje se savijalo na toplom vetru. - Nije imao kamion da preveze sve te stvari. Pa šta je onda mogao da uradi s njima? Čak i da je jak kao bik, nije mogao sve to da odnese suviše daleko. Krenuo je nazad putem kojim su došli pored breza i hrastova. I tu usred tog drveća on sam sebi dade odgovor. - Sve je bacio u ribnjak. Tako je! Ribnjak! Trejsi je poželeo da se malo zadrži u prefinjenoj atmosferi Džokej kluba na osmom spratu iz kojeg se videla sada prazna 278 trkačka staza. S uživanjem bi popio jedan ledeni "dakiri", ali odlučio je da to ne bi bilo dobro. Nije želeo da Mico bude upućen baš u sve. Trudio se da se pakosno ne nasrne je dok se penjao u taksi. Prvi put je osetio da je bliže cilju nego ikada pre i to uzbuđenje skoro je sasvim uklonilo svaki trag brige.

Od trenutka kad je večerao s Direktoromk bio je stalno na oprezu. Saznanje da Direktor ne zna čime se Kim bavi reklo je Trejsiju dosta, ali ipak nje dovoljno. Jer za svaki valjan odgovor koji bi našao iskrslo bi deset novih pitanja. Na primer, bilo je čudno što Trejsi nije mogao da nađe Kima punih 48 časova. I još uvek se čudio zašto ga je Kim uputio na sve ovo. Da bi zaboravio na sva pitanja-koja ga muče, rekao je vozaču da ga vozi u Kuću dijamanata na Kraljičinom drumu. To je bilo prilično udaljeno i tokom vožnje Trejsi je imao dovoljno vremena da razmišlja o Lorin. Odlučio je da ne dopusti da Bobijev duh stane između njih. Naći će načina da joj sve objasni kako treba. Trebalo mu je dva časa da obavi ono što je nameravao. Saobraćajna gužva je bila nemoguća. U hotel se vratio s divnim dijamantom od četiri karata postavljenim u savršeno urađen prsten. Čim je ušao u hol uputio se prema portirskoj loži zatraživši da se nešto odloži u hotelski sef. Predao je mali paketić za koji se jasno videlo da dolazi iz Kuće dijamanata. Portir, mlad Kinez napisa mu potvrdu. Pružio je Trejsiju original. - Kad budete želeli svoju stvar nazad - reče on ljubazno -treba samo da pokažete ovu potvrdu, g. Rihter. Trejsi mu zahvali, pređe preko hola i uđe u lift. U hodniku uspori korak, sačeka da francuski bračni par prođe pored njega, da uđu u lift. Kad su otišli i kad je hodnik bio sasvim prazan, on kleče ispred svojih vrata i pažljivo ispita bravu. Nije očekivao ništa naročito, ali stare navike se teško zaboravljaju a on je i sada ipak bio u misiji. Bila bi greška da postane neobazriv i bezbrižan. Zadovoljan, gurnuo je ključ u bravu i okrenuo ga. Unutra je sve bilo onako kako je i ostavio. Prišao je komodi i otvorio po-slednju fijoku. Ispod nekih uredno složenih košulja nalazila se torbica od svinjske kože koju je njegov otac tako pažljivo pripremio za njega. Osmehnuo se. Pomislio je da mu sada ništa od toga neće biti potrebno. Sve je zavisilo od Micoa. Trejsi je imao plan ali je bio uvek spreman da ga menja zavisno od trenutne situacije. 279 Prišao je krevetu i spustio se na njega. Skinuo je cipele, jednu za drugom. Ledeni tuš prijaće mu pre nego što ponovo izađe u toplinu i vlagu. Mislio je da je Mico ključ svega. Ako je Džon Holmgren ubijen specijalnim otrovom, kako je moglo da se zaključi s fotografija, Mico bi to morao da zna. Držanje specijalne škole uključuje i obučavanje ljudi ovakvim stvarima. Trejsijev otac je dobro poznavao Micoa pa je mogao da mu da dosta podataka o njemu. Ali u svakom slučaju bilo je jasno da je čovek koji je kon-struisao elektronski prislušni aparat bio Micov učenik. A, onda, Mojra i način na koji je umrla. Trejsi još nije mogao da se oslobodi strahovitog osećanja krivice. Stalno je čuo njene reci: "Osetila sam ... nešto. Kao da se budim iz jednog košmara da bih nastavila da se borim s drugim". Da li je ona na neki način osetila prisustvo ubice Džona Holmgrena? Ona je bila veoma mudra i osećajna osoba. Imala je jaku intuiciju. Trejsijevi prsti zgrčiše se u pesnicu. Da je samo malo više razgovarao s njom o onom u šta je ona posumnjala. Kad bi samo sada to mogao. Odmahnuo je glavom, besan na sebe. Takav način razmišljanja nije bio plodotvoran. Trebalo je da se koncentriše na Micoa. On je bio učitelj i uskoro će otkriti identitet njegovog učenika.

Trejsi se maši za telefon. Izračunao je vremensku razliku. Sada je bila noć u Americi. To nije smetalo. Njegov otac je malo spavao i više puta rekao da su mu noći najdruže. Možda će moći još nešto da mu kaže o Micou, ako samo malo pokrene njegovo sećanje. U trenutku kad je podigao slušalicu sve je oko njega eksplodiralo u crvenoj svetlosti i užasnoj grmljavini. Vetar snažan kao uragan podiže ga kao perce i on pade u tamu, crnu i duboku kao smrt. Pred podne Kju primeti znake koji su mu govorili da se približava drugom selu. Primetio je nekoliko staza koje su prese-cale džunglu i međusobno se ukrštale, video je i neke otpatke a i nekoliko bikova paslo je sa strane. Usporio je korak i brižnim okom pratio sve šta se događa oko njega. Nekada je sve bilo mnogo jednostavnije: trebalo je samo da pomene naziv Angka i dobio bi sve informacije koje su mu bile potrebne. Sada je sve bilo drugačije. Prošao je pored najmanje šest patrola. Vojnici su izgleda bili 280 dobro naoružani i disciplinovani. Jednom je čak čuo puškara-nje iz daljine. Približavao se selu sa severa. Na nekih pet stotina metara ispred sebe ugledao je neuobičajenu živost. Bio je blizu ivice džungle i mogao je kroz granje da vidi šta rade vojnici. Bili su našli jednu od mnogih masovnih grobnica i sada su se trudili da prebroje i identifikuju žrtve. Osetivši da će mu pozliti Kju otpuza nečujno prema selu. Pitao se i sam gde je istina i ko je poubijao te nedužne ljude. Najzad je shvatio da je to sada bilo malo važno jer su ti ljudi i tako bili mrtvi. Teško da je njih interesovao identitet njihovih ubica. Smrt je smrt. Ali, evo, čak ni u njoj nisu imali mira. Još uvek su bili u centru međunarodne borbe kojoj se nije nazirao kraj. Klizio je kroz šumu kao da je i sam kmoch - šumski duh iz daleke prošlosti svoje zemlje. Nije bio u njenom zagrljaju punih četrnaest godina, pa ipak lako je skliznuo u njeno naručje i lako se snalazio u njenim lavirintima. Kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo. Kao da civilizacija Zapada nije postala deo njega, već je samo privremeno bila utisnuta u njegov mozak. Put prema prvoj kolibi bio je čist i on je krenuo prema njoj tiho kao oblak. Našao je ženu i decu i jednog starca, dedu odsutnog hranitelja porodice. Uplašili su se. Nisu od straha mogli da razgovaraju s njim. Žena skloni dvoje dece iza sebe kao da je on neko ko će ih ras-trgnuti. Glava starca pala je na grudi. Hrkao je. Drhtao je s vremena na vreme u snu. Kju primeti da čovek umire od malarije. Njegovom pogledu nisu promakli ni naduveni stomačići oba de-teta. Postavio je jednostavno pitanje: gde je i koliko ima do slede-ćeg sela na jugu. Pitao je i da li imaju hrane da mu prodaju. Kju nije nameravao da ih povredi ili da im nešto otme, pa ipak u ženinim raširenim očima ogledao se užasan strah. Strah je bio toliki da je mogao skoro da se opipa. Video je u uglu gomilu nekog korenja, ali njegov pogled u taj ugao još više je preplašio ženu. - Neću vam uzeti hranu - rekao je. - Vidim da je nemate dovoljno ni za sppstvenu porodicu. - Moj muž Čej je u vojsci. Ima pušku i ubiće vas ako nas dirate - rekla je odjednom žena. Odmah je shvatio da ju je muž naučio da to kaže svakom strancu i ništa više. 281 - Tražim nekoga - reče Kju - od moje porodice. Samo je on još živ.

Ona je ponovila svoju rečenicu. Napolju, opet u džungli, shvatio je gde je pogrešio. Žena nije prema njegovom odelu mogla da zaključi kome pripada. Odlučio je da se obuče prikladnije. Najvažnije od svega bilo je da ne skrene ničiju pažnju na sebe. Nije želeo da postane plen u lovu na čoveka širom Kampućije. Kju se okrete na desno i blatnjavim drumom uputi u centar sela. Primetio je neku živost i zaključio je da je blizu nekog vojnog logora jer su svi koji su prolazili pored njega bili vojnici. Čučnuo je, sasvim zaklonjen gustim lišćem. Potražio je zatim kamen odgovarajuće veličine i oblika. Podigao ga je s lakoćom i vratio se na mesto koje je ranije odabrao. Čekao je pažljivo govoreći budistički katehizam dok nije pri-metio da mu se približava vijetnamski oficir. Sam. Kjuove ruke podigoše se u vazduh, zglobovi pucnuše i kamen zazvižda kroz vazduh. Udario je oficira ispod kolena tako da je ovaj zateturao od bola. Zastao je i okrenuo se u pravcu iz kojeg je kamen do-leteo. Kju malo sačeka a onda dopusti da se njegovo telo očeše o neku nisku granu dok je išao unazad. Oficir uhvati taj pokret i izvukavši pištolj krenu prema džungli, šireći granje ispred sebe jednom rukom. Kju, još uvek pogrbljen, jurnuo je napred dopustivši oficiru da vidi samo ljuljanje granja i podrhtavanje lišća. Bilo je jasno da čovek ne shvata da li sledi životinju ili čoveka. Ali u bilo kom slučaju Kjuu je bilo jasno da on želi samo jedno - da ubije. Na jednom mestu gde su grane bile skoro do zemlje spuštene, on se smiri i poče da čeka. Podigao je svoj aparat "Nikon" i počeo da ga zagleda kao da mu se nešto dogodilo. Osetio je prisustvo drugog čoveka pre nego što ga je i ugledao. Podigao je pogled i zaprepastio se kad je ugledao oficira s revolverom uperenim u njegov stomak. - Izvinite - reče na engleskom - možete li da mi pomognete da napunim ovu stvar filmom? - Odakle si? - reče oficir na kmerskom. - Odakle dolaziš? Oficir zamahnu pištoljem i ponovi pitanja. Kao da nije shvatio da je u opasnosti Kju reče: - Ne znam kako da počnem da snimam s ovom prokletom kamerom. 282 Pri tom se kretao unazad dok su se niske grane preplitale iznad njegove glave. Oficir je bio besan. Navikao je da mu se odgovara odmah i tačno. Krenuo je za Kjuom koji je, to je sada jasno video, bio nenaoružan. Podigao je glas dok je ponovo pitao: - Ko si? Odakle dolaziš? Kju nije odgovarao na pitanja, brbljao je nešto na engleskom i išao unazad dok se Vijetnamac nije našao tamo gde je on želeo. Tada se zaustavio i rekao na kmerskom: - Dolazim iz Aranijaprateta. Tako sam ušao u Kampućiju. Došao sam da snimim kako se iz pepela stare države rađa nova Kampućija. Oficir širom otvori oči kad je čuo ovaj politički slogan. To svakako nije očekivao od ovog čoveka. - Zašto nisi odgovorio na moja pitanja? - Imao je revolver, imao je moć - želeo je da Kju to shvati i da shvati ko drži situaciju u rukama. - Ne znam kako da pokrenem ovaj aparat, možeš li da mi po-mogneš? - Za sve to vreme molio se Hanumanu. - Ja sam kapetan - reče ponosno čovek - i imam važnijeg posla ф .

Odjednom, on poskoči kao da ga je neko povukao u vis. Ruke mu očajnički poleteše na obe strane da bi povratio ravnotežu. Revolver pade na tlo. Kju je mirno posmatrao kako se Hanuman, zelena guja, obavija oko oficirevog vrata i kako zabacujući glavu ujeda čoveka za krajnik. Čovek nije dugo umirao ali bilo je vrlo bolno, bez sumnje. Kju je to znao. Sačekao je da se grčevi tela smire a onda odbacio zmiju vrhom čizme daleko u granje. Nagnuo se i počeo da svlači odeću s lesa. Samo polovina službenih prostorija koje su pripadale Del-maru Dejvisu Makomberu na vrhu zgrade u kojoj je bila smeš-tena kompanija Metroniks, mogla je da se nazove radnim prostorom. Drugi deo bio je namenjen Makomberovom odmoru za vreme dugih i zamornih radnih dana i razmišljanja. Veći deo zapremale su dve ogromne sobe. U jednoj je bilo smešteno parno kupatilo koje je Makomber koristio za vreme relativno suvih zima u drugoj je bila sauna koju je voleo da koristi dok su se ostali leti znojili u uvek vlažnom i toplom gradskom vazduhu. Bio je ubeđen da su Finci sasvim pogrešno koristili saunu mada 283 je njihov način bio opšte priznat u svetu. Baš je bio udobno izvaljen u sauni kad je čuo kucanje na vratima. Mahnuo je rukom kroz malo staklo na vratima kroz koje je mogao da razazna figuru onoga ko je kucao. Eliot uđe oprezno. Nije bio ni nalik na onog simpatičnog mladog čoveka koji je željno odgovorio na zavođenje Katlin Kris-tijan. Kosa mu je bila neočešljana a ispod očiju su se videli tamni kolutovi. - Želeo si da me vidiš - to nije bilo rečeno kao pitanje već kao tvrdnja. - Izgledaš grozno - reče Makomber. - Zar nisi ni malo spavao? - Spavao ili jeo? - upita Eliot bez ikakve volje. Već je počeo da se preznojava u ovoj pregrejanoj atmosferi. Koža kao da mu je bila preterano zategnuta. - Imaš pravo da budeš nesrećan, Eliote - reče Makomber očajno. - Ja te ni najmanje ne osuđujem. Eliot širom otvori oči. - Kako se ti samo civilizovano ponašaš - reče pomalo divlje - pobogu, zašto ne urlaš? Trebalo bi da mi iščupate jezik... - Nije zdravo da tu stojiš tako odeven - primeti Makomber. - Idi skini odeću i onda se vrati. - Eliot se poslušno okrete da učini kako mu je naređeno. - I nemoj da zaboraviš da se dobro istuširaš. Moraš da budeš vlažan kad ponovo uđeš ovamo. Kad je ostao sam, naslonio se pravih leđa na zid od cigle, a obe krupne šake stisnute u pesnice položio na butine. Pokušavao je da ne misli na Kjua, na Kampućiju. Pokušavao je da ne misli da je čitavu Angku doveo u opasnost time što je poslao svog sina u pakao. Trudio se pre svega da ne misli na Tisah. Ali, najvažnije je bilo da mu se ona ponovo vrati. Eliot je ponovo ušao. - Lorens je sada zaista u trci. Poslednja Galupova anketa pokazuje da njegova popularnost iznosi trideset osam odsto. To je trinaest procenata manje Malo otkriće Džeka Salivana štampi izbacilo je predsednika. Čuo sam da se priča u demokratskim krugovima da ga neće pustiti na ponovne izbore u septembru.

- Sada je prekasno za tako nešto, zar ne misliš? - reče Eliot sedajući pored oca. Glava mu pade napred i on se zagleda u svoja bosa stopala. Beli peškir bio mu je prebačen preko kolena. Makomber je bio sasvim nag. - Nije, ako si očajan. - Posmatrao je mirno svog sina. Osećao je kako se tišina spušta na njih. Posle izvesnog vremena reče 284 nešto nežnijim glasom. - Žao mi je što je to moralo tako da se završi, Eliote. Zaista mi je žao. Stegao je zube jer se bojao onoga što je nameravao da kaže. Ali morao je da pokuša, jer se nadao da će mu to vratiti sina. - Mislim da znam šta si osećao prema Eliot odmah podiže pogled. Oči su mu bile pune suza. - Misliš? Kju sigurno to nije znao. - Kju je mislio samo na bezbednost Angke. Ne možeš mu zbog toga zameriti. - On kao da nije ljudsko biće - reče Eliot. - On ništa ne ose- ća. Makomber zabaci glavu unazad i zagleda se u plafon. Posle izvesnog vremena reče: - Ona je sve želela da razruši, Eliote. - Sada je govorio o Katlin. - Htela je da prodre u Angku da bi mogla da ucenjuje Ater-tona s onim što bi otkrila o njemu. Ona je bila veoma opasna žena. - Ali uz nju sam osećao da sam živ. Nikada ranije to nisam osetio. - To mogu da razumem, ali... - Ne - reče odjednom besno Eliot - mislim da to ne možeš da razumeš. - Ustao je i peškir mu pade na pod. - Kako si samo mogao? Imao sam dadilje koje su me odgajile, savetovao si se sa dr Spokom i ne znam sa kojim još pedijatrima o pravom načinu mog odgoja. Prihvatao si sve i ono što je bilo dobro i što je bilo pogrešno ... - Učinio sam sve što sam mogao - reče Makomber. - Tačno! - viknu Eliot - i zato je to sve utoliko tužnije. Tvoje "najbolje" uopšte nije bilo dobro. Ponašao si se prema meni kao da sam bio poglavlje u nekoj knjizi "Kako da ..." Ja za tebe nisam bio pravo ljudsko biće, nisam bio ličnost koja diše, govori, razmišlja. To nisi nikako mogao da prihvatiš. To je bila suviše velika odgovornost za tebe. Mogao si lako da upravljaš čitavom imperijem ali podizanje deteta bilo je van tvoje moći. - Kako možeš tako nešto da kažeš? - zaprepastio se Makomber. - Imao sam pomoć najboljih stručnjaka ... - Ali ti nisi dao ništa od sebe, zar ne shvataš? Sve su to bile samo filozofije i teorije drugih ljudi. - Pokaza na svoje grudi uperenim prstom. - Ja sam ja. Ličnost, individua, jedini i jedinstven. Da si samo mogao prirodno da se ponašaš sa mnom mislim da bismo mogli da uživamo jedan u drugom. Umesto toga ti si me stalno odbacivao, udaljavao se od mene dok si sam sebe 285 ubeđivao da mi pružaš najbolju negu i stručnu pomoć. Majka bi brinula o meni - zadrhtao je pri pomisli na to - ali ona je nestala. - Zatvorio je oči. - Otišla je prebrzo, suviše brzo. Iscrpljen prevelikim uzbuđenjima i onim što je rekao spustio se na drvenu klupu dok su mu se grudi dizale i spuštale od ubrzanog disanja. Makomber je otro znoj s čela i obrisao brkove od fine izmaglice. Povukao je zatim lanac s drvenom drškom na kraju i ledena voda se prosu na usijano kamenje u uglu. Podiže se gusta para. Postalo je osetno toplije.

Primetio je da bulji u ruke svog sina. Shvatio je koliko su slične njegovima. Počeo je da miče prstima i da ih zagleda kao da ih vidi prvi put. - Ne zavisi od oca da li će njegov sin postati muškarac. - To je najveći problem s tobom - reče Eliot. - Ti se nikada nećeš promeniti. Kad ćeš shvatiti da je biti nečiji otac ono što sam stvoriš od tog pojma, ništa manje i ništa više. - Eliot je sada govorio mirno. Kao da je sav bes iščileo iz njega. Makomber pročisti grlo. - Žao mi je što tako misliš. Nikada mi nešto tako nije palo na pamet... - Video je pogled svog sina pa je odlučio da drugačije počne. - Možda ja nisam dobar otac, ali ne možeš da provedeš čitav život optužujući me zbog toga. Moraš da živiš svoj život. - To znam. - Ponekad se pitam da li znaš. Ti izbegavaš svaku odgovornost. - To nam je nasledno - reče Eliot kiselo a onda doda normalnim tonom. - Znaš, a i ja znam, da mi je odavno bilo suđeno da te na neki način pratim, da idem tvojim tragom mada to sam nisam možda želeo. - Nasmejao se kratko, oštro. - Mislim da sam bio jedini u školi uplašen zbog svoje inteligencije. Svi ti prokleti ispiti bili su suviše laki za mene. Nisam mogao da shvatim kako je to. Mrzeo sam ih. Dok sam studirao i dok si plaćao moje studije shvatao sam da ispunjavam sve tvoje nade i sva tvoja očekivanja. Sasvim sam jasno video da je moja sledeća stanica Metroniks i da će mi tu biti kraj. Tu će biti moj početak i moj kraj. Bila je to prava stupica. Nisam mogao da vidim izlaz iz nje. Ali u kompaniji je bilo i takvih oblasti koje su me stvarno fascinirale. - I zato se nisi pojavio na diplomskoj svečanosti, zato si otišao posle šest meseci briljantnog rada ovde. Sve si to radio zbog mene. 286 _ Ne, ne - viknu Eliot. - Bio sam uplašen, zar ne shvataš? Osećao sam da nemam drugog izbora u životu, da nikada neću moći da izaberem nešto drugo. Jednostavna činjenica da sam tvoj sin upućuje me na to da budem drugi ti. - To sam zaista želeo - rekao je Makomber nekako odsutno. - A ja sam to znao - reče Eliot. - Mislim da nikada nisam razmišljao o tome kako ćeš ti to prihvatiti - reče Makomber gledajući u pod. - Želeo sam samo da budeš uspešan kao ja, u stvari da budeš uspešniji od mene. Želeo sam da budeš uvek uz mene. Mislio sam da je to normalno. - Podigao je pogled. - Zar sam grešio? Eliot tako duboko uzdahnu kao da je godinama držao taj uzdah duboko u sebi. - Činjenica je da nisi grešio - reče polako. - Ja nisam sposoban da budem glumac. Znao sam to i kad sam potpisivao ugovor. Mislim da je to i bio glavni razlog što sam potpisao ugovor, jer sam želeo da propadnem i želeo sam da me ti vidiš kako propadam. Mislio sam da će mi te to skinuti s grbače. - Mislim da ti to nikada neće uspeti - reče Makomber. - Čak ni moja jebačina s Katlin? Makomber je shvatao da njegov sin još uvek očekuje da se on izviče na njega. - Krivim zbog toga ne samo tebe već i sebe, Eliote. To se nikada ne bi dogodilo da smo mi bili bliži jedno drugom. - Dugo sam verovao da više voliš Kjua od mene - reče Eliot tiho. - On ima sve što ja nemam. Odlično izgleda, ima neku čudnu privlačnost, ekspert je u svemu. Makomber se diže i proteže noge i ruke.

- Tvoj problem leži u tome što si oduvek suviše značaja pridavao tom Kjuovom magnetizmu. Ponekad sam se čak i smejao tvom verovanju da on sate i sate provodi pred ogledalom vež-bajući svoj divni osmeh ili privlačan govor. Ali ništa nije moglo da bude dalje od istine. Njegova aura je nešto što on prirodno poseduje. On nikada nije svesno delao na njoj. Ne bi čak ni znao da je ima da nije bilo mene. Ja sam je video, ja sam ga na-terao da je postane svestan. - Ne mogu da promenim svoja osećanja prema njemu. - Šteta - reče Makomber. - On bi ti bio dobar prijatelj. Odan Prijatelj. - Ne želim da više razgovaramo o njemu. Makomber se zagleda u sina. - Želim da radiš u "Metroniksu", Eliote. Ti to znaš. Ništa me 287 više ne bi obradovalo od toga i želim da se više angažuješ u An-gki. Mogu da koristim tvoje mišljenje. Na primer, to ispitivanje koje je sprovela Salivanova komisija: u to je umešano i ministarstvo spoljnih poslova, jer njegovo odeljenje mora da preuzme odgovornost zbog neobezbeđenosti u Kairu. Fajndlendovo odbijanje da dođe da svedoči može da pogorša stvari za njega. I CIA je u to bila umešana. On je deo Angke. Ne znam da li si to ranije znao. Pa, u svakom slučaju sada to znaš. Misliš li da može da izazove buru? Naš dogovor sa njim nije bio definitivno rešen - možemo još uvek da negiramo našu vezu. Ali sve to mora da se dogodi u nekoliko sledećih dana da bismo izbegli neželjene posledice. - Koliko ja znam o Markusu Fajndlendu on može da podigne ovu buru, ili bilo koju drugu, a može i da ih drži pod kontrolom ako želi - reče Eliot. Sada je i on ustao. - Ali pre nego što nastavimo želeo bih da ti kažem da nisam baš siguran da li želim da saznam nešto više o Angki. Za sada znam samo nešto u odlomcima o tome, a sve to nije međusobno povezano. Za sada bih radije sve to zaboravio. Bilo bi najbolje da se koncentrišem na "Metroniks", zar ne? Makomber klimnu glavom. - Kako god ti želiš, ali ne bih želeo da budeš povređen i da misliš da te omalovažavamo ako budem bio isključen iz diskusija koje vodim s Kjuom. Eliot se bledo osmehnu. - Obećavam da mi to neće smetati - sagnuo se da podigne peškir i krenuo prema vratima. - Postoji još nešto, Eliote. Okrenuo se. -A to je? - Da Kju nije nabasao na tebe i tu Kristijanovu ti bi uskoro shvatio do čega je njoj stalo. Ja to znam, a znaš i ti. - Gledao je oštro u Eliota. - Šta bi tada učinio, Eliote? Eliotove oči sevnuše odajući njegova osećanja. - Mislim da sam je voleo, oče. - Glas mu je bio nežan ali u njemu se nije osećalo podrhtavanje. - Nemoj sada da tražiš od mene da ti to kažem. Gnjurčeva glava se pojavi iz vode. Preko njegove crne maske vukla se neka prljavština. Zraci sunca blještali su na površini. Njegovo lice bilo je bledo. Tvajt je morao dugo da čeka na ovo. Već je prošla ponoć. 288 Bradford Bredi, komandant iz Kenilvorta bio je težak čovek, nepošten. Odbio ga je pri prvom susretu.

"Ne želim o tome ni da čujem, ne želim o tome bilo šta da znam", rekao je neprijatno visokim glasom. Bio je onizak prćas-tog nosa i grubih crta lica. Nije bilo načina da se urazumi pa je Tvajt odlučio da krene najubojitijim oružjem. "Ne verujem da biste želeli da ovo sazna državni tužilac", rekao je tada. "Molim?", čovek je bio zaprepašćen i uplašen. "Ja tražim samo nekoliko gnjuraca i malo reflektora. Ništa drugo", rekao je Tvajt. Bradford Bredi se okrenuo prema Plezentu. "Šta on želi da kaže time što pominje državnog tužioca?" "Ne znam, ali mislim da ne traži previše. Ni ja ni narednik Silvano ne želimo da oko ovog slučaja pravimo više buke nego što je neophodno. Neka to ostane između nas za jedno vreme". "Ne želim da se prokleti državni tužilac mesa u ovo", brundao je Bredi. - "Već ionako imam previše svega". Tvajt je samo slegnuo ramenima. Bradford Bredi je jadikovao: "Koji te je to smrdljivi vetar doveo na moj put, Tvajte? To bih želeo da znam", a onda je mahnuo Plezentu. - "Potrudite se da dobije što želi, narednice". Tvajt je jasno video da gnjurac nešto nosi. Okliznuo se na muljevitom tlu a zatim bolje namestio predmet na leđima. Njegov drugar mu pomože pa su zajedno izneli predmet iz vode. Tvajt priđe bliže. Video je sad jasno da se radi o videorikorde-ru. Bredi je sve to posmatrao bez reci. - Da li vam je sad jasno zašto mi je sve ovo bilo potrebno? - upita Tvajt istovremeno pruživši ruku prema Silvanu. Ovaj mu spremno doda listu nestalih predmeta koju je dobio od osiguravajućeg zavoda. Tvajt je vukao prstom po spisku i našao je videorikorder. Ipak, želeo je da bude siguran pa se okrenuo gnjurcima: - Nađite serijski broj s donje strane. Čovek se poslušno saže i upali lampu. - Pet, četiri, tri, šest, jedan, osam E - čitao je. - Tačno! - viknu Tvajt. -1 sve ostalo s ovog spiska naći ćemo na dnu ribnjaka. Kad su se vratili u senatorovu kuću imao je još neka pitanja za Plezenta. Bio je besan što policija iz Kenilvorta nije podrobnije ispitala ovaj slučaj već je jednostavno sve to okarakterisala kao slučajno ubistvo. Nije to mogao da im oprosti. 289 Šetajući kroz sobu prišao je crno-belom kaminu. Gvozdeni stalak na koji su se stavljale cepanice bio je čađav. Tvajt pogleda Plezenta. - Otkuda čađ u kaminu? - upita. - Ne znam. - Da li je bila tu i one noći kad se odigralo ubistvo? - Samo trenutak - reče Plezent i otvori tanki notes presvučen crnom svinjskom kožom, što natera Tvajta da se podrugljivo osmehne. Listao je stranice dok nije našao ono što je tražio. - Da, bilo je čađi u kaminu. Tvajt izvuče hemijsku olovku iz džepa i poče da brlja po pepelu. - Ima dosta pepela - reče - i vidi se da je mrvljen. - To znači da neko nije želeo da se vidi šta je tu nedavno paljeno - reče Silvano. - To je možda uradio senator Berke ili njegov ubica - reče Tvajt. - Ako je senator spaljivao stvari mislim da bi neki komadi papira morali da ostanu. On je morao to brzo da

obavi. Materijal je spaljen, a onda smrvljen u prah. - Pogledao ih je. -Zašto je to urađeno? Da bi bili sigurni da nećemo ništa moći da rekonstruišemo u našim laboratorijama. - Tvajt se podiže. - Gospodo, negde u ovom crno-belom košmaru od palate bili su sakriveni važni dokumenti. Hajde da vidimo gde su bili. Proveli su na tom poslu tačno tri i po časa. Tvajt i Silvano su pretresali glavnu spavaću sobu a policajac iz Čikaga pažljivo je pregledao fijoke u komodi. Bili su umorni kao psi: bilo je 4.30 ujutro. Tvajt je stajao sa strane tako da je video svog prijatelja i komodu iz profila. - Nisi gurnuo ruku do dna - reče automatski. - Zar baš ništa nisi naučio na Akademiji? Silvano zareza. - Šta pričaš? Mogu ovo da radim zubima i vezanih očiju. Naravno da sam gurnuo ruku do dna. Šta misliš, da sam šeprtlja? - Odavde odakle ja posmatram čini mi se da treba da gurneš ruku još desetak centimetara. Tvajt priđe komodi. Gurnu ruku u fijoku. Ništa. Osvetlio je dobro gornji deo. Ugledao je mali crni prekidač. Samo trenutak kasnije on i Silvano otkrili su dobro sakrivene fascikle poredane po abecedi. Bilo ih je dvanaest. Sva slova nisu bila zastupljena. Počeli su da čitaju sadržaj fascikli. Tvajt najzad pogleda Sil-vana. - Pa - reče - izgleda da je senator Berke bio prilično nevaljao momak. - Gospode - zviznu Silvano kroz zube - nije ni čudo što su ea uklonili. Ovde ima govana dovoljno da se umaže polovina fimkcionera u Ilinoisu. -1 van Ilinoisa - dodade Tvajt. - Ovo je vruća roba - reče Silvano. - Očigledno je da je Berke krio nešto što ubica nije želeo da bude obelodanjeno. Ali sada je sve nestalo i mi smo opet na početnoj poziciji. - Možda i nismo - reče Tvajt. - Našao sam ovo dobro skriveno. Otvorio je ruku. U njegovoj šaci video se komad crne izolir trake kakvu koriste električari. Na njoj je bio zalepljen ključ. Sada su ga se tek plašili. Strah je bio kroz pore njihove kože kao ledeni znoj. Plašila ih je sama njegova uniforma. Nisu se čak ni trudili da ga pogledaju u lice. Bili su toliko isprepadani da lica, ličnosti, ili bilo koja ljudska emocija, nisu za njih više ništa značile. Sada su bili preplašeni pa nisu ni odgovarali na njegova pi-, tanja. U svakom slučaju niko od njih nije ništa znao o ženi koju je tražio. Kasno tog popodneva Kju nalete na nekog starca. Sedeo je na korenju velikog drveta dok su mu mravi šetali između žulj evitih prstiju na grubim stopalima. Selo je bilo možda četvrt kilometra dalje na istoku. Bacio je pogled prema Kjuu koji se približavao, ali se odmah vratio svom poslu. Držao je među koščatim kolenima jedan stari američki šlem. Trudio se da ispravi njegove ivice. - Ti me se bar ne plašiš - reče Kju sedajućipored njega. - A zašto bih se plašio? - reče stari Kmer. - Šta još može da nn se desi? Moja žena je umrla pre mnogo godina. Svi moji sinovi su poginuli u ratu. Nekada sam živeo više na jugu, blizu vej Ringa - njegovi prsti nisu prekidali rad. - Video sam svašta. Zveri u ljudskom obliku koje su silovale i ubijale žene i decu. Nosili su glave odojčadi kroz selo na bodežima ali niko" im se nije opirao. Sveštenici i civili.ubijani su svakodnevno. Za njima su došli drugi. Oni su rekli da neće ubijati. Pokupili su svu letinu i svu hranu. Moje

snahe i moji unuci umrli su od gladi ili od bolesti. Nema više časti na ovom svetu. Kad bi mi pre- smejao sam im se u lice. Šta ja još imam da izgubim? Svoj 290 9Q1 život? Šta mi on sada vredi? - pljunuo je u stranu. - Sada me niko ne dira i ne obraća mi se. Zato vidim da si ti tek stigao u ovaj kraj. Idi. Ne mogu da ti pomognem. Star sam i video sam previše. Noću se molim da me odnese neka od bolesti koje su pokosile moj narod. Ali još uvek sam zdrav i čitav, ako jesam. - Ne tražim ništa od tebe već samo obaveštenje. Nešto u Kjuovom glasu ohrabri čoveka da podigne pogled. Zagleda se u Kjuovo lice. - Ti nisi jedan od njih - reče polako - zar ne? - Nisam. - Ali ta uniforma ... - Onome koji ju je ranije nosio više ne treba. Starac razvuče usne kao da želi da se nasmeje. - Da, da shvatam. Šta mogu da učinim za tebe? - Tražim jednu ženu. Verovatno je živela u džungli od 1969. ili 1970. - Kju je počeo da opisuje detaljno Tisah. - Hm - reče najzad starac i ostavi šlem. - Ne znam. Čuo sam da postoji takva žena, možda je to baš ta koju ti tražiš. Ona živi na brodu u Stang Trengu na istoku, blizu Mekonga. Blizu Kong vodopada, ako se dobro sećam šta su mi rekli. - Odmahivao je glavom. - Vojnici svašta pričaju. Odlaze tamo kad mogu. Tako sam skrpio čitavu priču o njoj. Uši su mi još dobre, a i mozak mi radi. Šteta što smo izgubili svaku čast... - A šta je s tom ženom? - podseti ga Kju. - Ne znam da li je još tamo. Ne bih ti savetovao da se suviše raspituješ. Ali svi odlaze k njoj, i najviši oficiri. Izgleda da je fantastična i da ima neku čaroliju jer je se svi pomalo plaše. Pitam se šta je to, jer mogu u svakom selu da nađu žene ali ipak idu k njoj. Možda joj pomaže boginja, apsara, možda ih vozi u zlatnim kočijama strasti sve dok se ne osveste od uživanja i iscrpljenosti. Kju zahvali starcu. Mislio je da se njegov daleki put isplatio. Izgleda da je žena koju je opiso starac bila Tisah. Ona je bila prvoklasna kurva kad ju je njegov otac upoznao i nije bilo razloga da se sada izmeni. Bila je mlada pre četrnaest godina, ali još uvek je bila dovoljno mlada da bi bila poželjna a dovoljno stara da bi do savršenstva dovela umeće ljubavi. Pažljivo je prišao kraju sela i ubrzo je našao ono što je tražio. Neki narednik je ostavio svoj bicikl uz drvo dok je, verovatno, otišao da preda poruku. Kju uze bicikl. Mada se trudio da izbegava vijetnamske patrole kad god je l mogao odlučio je da to više ne radi. Prema uniformi on je bio kapetan njihove vojske i nije mogao da se plaši da će ga previše ispitivati o cilju njegovog putovanja. Više puta vojnici su ga povezli džipom a bicikl je bio zakačen sa strane. Mogao je da se vozi i volujskim kolima, ali to je bilo suviše sporo.

Namerno je izbegao Angkor Vat ali je ipak prišao dovoljno blizu da vidi oštećenja koja je rat naneo hramu. Džungla je opasno pretila da ga proguta. Ona je bila veća opasnost od rata. Još veća opasnost bili su lopovi. Nije znao tačno da kaže koliko je noći spavao malo ili nimalo. Nije znao ni koliko je dana već putovao. Stang Treng je bio smešten uz Mekong južno od vodopada. Kju nije očekivao da će naći brod-kuću tako blizu grada. Nikada ranije nije išao tako daleko na severoistok i teren mu je bio sasvim nepoznat, ali dobro je znao geografiju. Čuo je šum vodopada. Džungla je bila veoma gusta dok se približavao obali Mekonga. Logika je nalagala da pređe reku i ispita je prema jugu, ali njegovi instinkti govorili su drugačije. Ostavio je bicikl dobro zapamtivši gde ga je sakrio, a onda je polako krenuo prema jugu. Struja nije bila jaka. Blatnjava voda vukla se polako. Bilo je vrlo toplo. Insekti su zujali u vlažnom vazduhu. Nebo, kad je mogao da ga nazre kroz gusto lišće, dobilo je boju tamnog okera što je značilo da će uskoro kiša. Kad je četvrti put bacio pogled na reku ugledao je ono što je tražio. Brod je bio usidren kraj obale. Prišao je bliže i video uzan drveni dok koji je polazio s obale. Nikoga nije bilo u blizini. Prišao je što je bliže mogao i sakrio se da bi mogao neometano da osmatra. Gledao je brod, dok i okolinu. Čuo je čavrljanje majmuna i urlik neke velike mačke. Tri crvene i žute ptice uzleteše s drveta na obali i nestadoše u lisću s druge strane. I to je bilo sve. Ipak Kju je proveo punih 45 minuta osmatrajući pre nego što se ponovo pokrenuo. A kad se pokrenuo ličio je na zmiju. Ne-cujno je klizio tlom dok nije stigao do doka. U dva skoka bio je n palubi. Bila je veoma široka. Uvukavši glavu u ramena poče ааад spušta u podpalublje. oceka ga užasan smrad. Išao je brzo uskim hodnikom. Mož-]e ovaj brod nekada imao nekoliko kabina, ali sada je imao 292 293 samo jednu. Video je salon, bar, čak i biblioteku. Najprostranija je bila spavaća soba. Nekada je verovatno bila veoma lepa, čak raskošna. Sada je sva bila umrljana krvlju. Tri lesa ležala su pola na krevetu pola van njega. Zgrčenim prstima stezali su svilene čaršave. Sva tri lesa bila su naga. Bila su to dva muškarca i jedna žena. Kju ugleda dve uniforme sa strane, na stolici. Omirisao je puške. Nisu skoro koriš-ćene. Zar ova dvojica nisu imala čuvare? U svakom slučaju ovamo nisu došli sami. Sigurnjo su bili dovučeni. Žena je bila prava lepotica. Koža joj je bila bronzano zlatna. Kju prosudi da nije imala više od trideset godina. To se slagalo s informacijama koje je imao o Tisah. Jedan muškarac ležao je preko njenih raširenih butina, a drugi joj je još stezao dojke. Nije bilo načina da se otkrije da li je to bila žena koju je tako očajnički tražio Makomber. Kju se zagleda u obezglavljene le-ševe. Pretražio je brzo prostoriju, ali nije našao nikakva pisma, ni dnevnike, ništa što bi mu bar ukazalo na identitet žene.

Najzad više nije mogao da izdrži grozan smrad i pope se na palubu. Brzo ju je obišao. Naiđe na tanak pecački štap od bambusa. Najlon je bio spušten u blatnjavu vodu i zategnut. Kju ga povuče. Štogod da je bilo zakačeno na njegovom kraju bilo je vrlo teško. On poče da izvlači teret. Ono što je izvukao iz dubina najpre se ukaza kao jedan blatnjavi paket. On nekoliko puta spusti ceo tovar u vodu i sada je mogao jasnije da vidi šta je izvukao. Ugledao je jedno uvo, za-timk smeđu kosu, pa kosti lica - sve dok nije shvatio da drži tri odsečene glave. - Kako vam se dopada naš ručni rad? Čovek je govori o_ francuski. Kju se okrete i vide krupnu figuru u crnoj odeći. Čovek je držao automat uperen u njega. - Kako se zoveš? Reci brzo! Uskoro mi ćemo postati veoma intimni. Pre nego što svršim s tobom, a to će trajati danima, mo-lićeš me da te ubijem. Poželećeš da se tvoja glava već nalazi uz ove tri. Kju spusti strašni teret na tie. Naravno, krvi više nije bilo. Lica su bila sablasno bela kao od voska. Iz razjapljenih usta počela je da se cedi prljava voda. - Ova kurva je bila izdajnik kao što si i ti. Spavala je sa svakim. Određeno je da mora da bude ubijena. Ponećemo njenu glavu i glavu njena dva poslednja ljubavnika na jug da bismo pokazali da je zadatak obavljen. Tišina! Zašto ja uopšte razgo- varam s tobom? Pogledaj se! Izdao si zemlju! Prodao si se Vi-ietnamcima. Hajde, digni ovaj teret. Idemo sada na jedno mes-to koje samo ja znam gde niko neće čuti tvoje krike bola i tvoje molbe za milost. Idemo tamo gde ćete čuti samo reka i džungla, a one ne vode brigu o tome. Kju se saže i podiže glave vezane konopcem. Dok je to radio ženina glava polako se okrete prema njemu. I tada mu se učini da nestaje u ledenom plamenu, da njegovo čitavo biće izgara. Čuo je užasnu grmljavinu u ušima. Krupni čovek je urlao na njega ali to je dolazilo iz velike daljine, kao kroz neki široki tu- nel Ono što ga je porazilo bile su dve male minđuše u obliku lo-tosovog cveta izrezane od rubina koje je uvek nosila njegova sestra, a koje su sada sinule s ušiju ove užasne glave. Svaki zarez na rubinu sekao je njegov mozak kao nož. Nije mogao da po-greši, bile su to minđuše njegove sestre. I, najzad, on shvati groznu istinu. To nije bila Tisahina glava koja se klatila ispred njega. Bila je to glava njegove sestre Malis. April 1969 OBLAST 350, KAMBODŽA Kju je prvi put ugledao Makombera kako se spušta iz vatrenog neba. Ljuljao se kao klatno dok su u Kjuovim ušima udarale eksplozije praćene naletima snažnog, vrelog vetra koji je savijao vrhove visokih palmi. Ceo njegov svet sastojao se sada od vibracija koje su mu potresale svaku kost, a svaka je bila praćena rascvetavanjem eksplozija. Crveni plamenovi titrali su na Makomberovom licu kao zraci lasera. Kjuu se učinio većim od života, onako krupan, u crnoj odeći. Počeo je da puca pre nego što je dodirnuo zemlju a zatim se uputio prema logoru Crvenih Kmera. Sa njim su bila još četiri padobranca.

Kjuu je bilo čudno, čak i kad je posle mnogo godina čuo čitavu priču, da vidi pet belaca za koje je odmah shvatio da su Amerikanci, kako se spuštaju na tlo Kambodže obučeni u uniforme Crvenih Kmera. To je bilo nešto neverovatno. Ros je preuzeo komandu posle Samove egzekucije. Viknuo je nešto Kjuu nadjačavajući grmljavinu eksplozija i šištanje vatre. Makomber i njegovi ljudi stigli su do tla. Počeli su da se valjaju da bi smanjili udarce. Video je da svi imaju široka ramena, da su snažni i veoma dobro obučeni. Grmljavina je pratila njihovu pojavu kao da im je bila sluga. Smrad eksplozija osećao se na sve strane, a plamen koji su izazivale širio se prema dolini. Ros je urlao izdajući naređenja. l - Oprema! Došli su da unište opremu! - Okrenuo se prema Kjuu. - Ne zaboravi naređenje! Opremu moramo da branimo svojim životima! Zatim je sa tri čoveka krenuo u napad. Sve u svemu bilo ih je dvanaest. Kju je video da je troje već ubijeno. Amerikanci su pucali precizno. Čudio se kako mogu da ciljaju tako nepogrešivo viseći na konopcima, ljuljajući se u vazduhu. Morao je da im se divi zbog toga. I Musaši Murano bi im se svakako divio! Kao u magnovenju čuo je Rosov glas: - Moramo sve da damo od sebe, drugovi! Kasnije je Kju mislio o njemu kao o običnom idiotu. Nije imao pojma o ratnoj strategiji. On je bio običan kasapin, uživao je u ubijanju. U stvari, Kju je kasnije i o sebi mislio isto. Bar mu je Musaši Murano to otkrio. "Ovi ljudi su ludi" - rekao mu je Japanac pre nego što će umreti. - "Bore se za stvar koju ne mogu da razume-ju. Da nešto razumeju shvatili bi da je sve uzalud." - Odmahnuo je tužno glavom. - "Bojim se da neće biti mira u Kambodži. Ima suviše frakcija i u svakoj su fanatici. Ja to znam. Ja dolazim iz naroda fanatika. Pošto ovde nema mogućnosti za kompromis, neće biti ni mira". Sada, posle toliko godina, posle svega što mu se dogodilo, posle toliko smrti koje je video ili sam izazvao, Kju je mogao da razume reci svog mentora. "Sada umirem miran" - rekao je Murano glasom u kome se i osećao taj beskrajni mir. Njegovo telo je ležalo u Kjuovim toplim rukama. - "Ti ćeš, ti moraš, da nastaviš moju tradiciju. Ali pre svega moraš da odeš iz ove zemlje zatrovane ludilom da ne bi nestao pre nego što dođe tvoje vreme". Sta je njemu sada značila borba? Ništa. Sve je smatrao za laž. Bili su izdani, baš onako kako je Murano rekao. Akerikanci su napredovali pucajući. Kjuovi drugovi su padali jedan za drugim. On nije učestvovao u borbi. Bio je običan posmatrač. Bio je sasvim neutralan. Makomber se sakrio privremeno iza jednog polusrušenog zida. S Kjuove desne strane dva Amerikanca surovo su napadala. Bili su dobro obučem i gerilska taktika bila im je poznata do u detalje. Srce mu je poskočilo kad je shvatio svu lepotu njihovog napada. Ros i preostali drugovi pokušali su da spreče napredovanje Amerikanaca. Video je ubilački pogled u Rosovim očima. Počeli su da pucaju. U tom trenu Makomber se pojavio iza zida i u 296 297

cik-cak liniji krenuo na levu stranu od Rosa i njegovih ljudi. Nije pucao jer je želeo da priđe što bliže. I, njegov plan bio bi sasvim uspeo da jedan od Amerikanaca nije nabasao na nagaz-nu minu. Presečen momentano na pola visoko je bačen u vaz-duh. Pakleni vatreni oblak obuhvatio ga je i on nestade. I njegov drugar je bio ranjen, ali ne smrtonosno. Krv se slivala niz njegovu levu nogu s koje je bila zderana tanka tkanina odeće i deo kože. Pao je na jedno koleno i počeo da puca. Tada ga pokosi kiša metaka i on pade nauznak. Sada je i Makomber počeo da puca. Još trojica ljudi našlo se na zemlju. Ostali su još samo Ros i jedan borac u vrtlogu dima i vatre. Najzad, Kju izgubi Rosa iz vida. Poslednji iz grupe bacio se na Makombera i sada su se rvali na tlu. Kju se tada pojavio iz svog zaklona. Osetio je da ne želi da ovaj Amerikanac umre. Sada je želeo smrt svojim domalop-ređašnjim drugarima, zbog svega što su učinili, zbog onoga što su učinili sa Samom. Mok, Kju je sada jasno video da je to on, izvuče nož. Kju vide kako oštro sečivo ševa prema Amerikančevom licu. Počeo je da trči otkopčavajući revolver. Baš je hteo da opali kad ugleda kako se Makomberov levi lakat podiže. U tom istom trenu čuo je Mokov zverski urlik jer se Amerikančev lakat nemilosrdno zabio u njegovu levu očnu jabučicu. Makomberova desna ruka bila je slobodna i on je uspeo da otme napadaču nož. Već u sledećem deliću sekunde pre-sekao mu je vrat s jedne strane na drugu. Odmah je odskočio odbacivši od sebe les. Kju tad ugleda Rosa napola skrivenog iza ostataka nekog zida. Krenuo je prema Makomberu. - Ne! - kriknu Kju i Ros se refleksno okrete prema zvuku. Kju tada dva puta opali u njega. Ros pade kao pokošen. Onda, sasvim mirno i polako Kju priđe Amerikancu, hodajući preko leševa. Izmaglica poče da se diže s tla a miris dima ispuni vazduh. Makomber je pao na kolena i Kju primeti da ima nekoliko povreda koje su prilično krvarile. Stajao je iznad njega i držeći uperen revolver u njegovu glavu mirno progovorio na francuskom: - Gle, gle, šta to imamo ovde? Kju je bio svestan samo narandžastog neba i pocrnelih palmi. Srce mu je udaralo tako snažno da je mislio da će mu probiti grudni koš. 298 "Ali pre svega moraš da se izvučeš iz ovog ludila". Mislio je da je Musaši Murano bio sasvim u pravu: nije više mogao ni smeo da ostane ovde. - Da li ste ranjeni? - pitao je na francuskom. Amerikanac je buljio u njega kao da ne razume i Kju pomisli s negodovanjem: "O Buda, kako su ga mogli poslati ovamo a da ne zna francuski?" Sada je ponovio pitanje mnogo sporije. - Jeste li ranjeni? Kleknuo je ispred Amerikanca i sklonivši revolver podigao njegovu crnu bluzu natopljenu krvlju. - Nije strašno - reče Amerikanac na prilično dobrom francuskom. - Dobro - reče Kju - bar govorite taj jezik. Moj engleski nije sasvim dobar. - Zagledao se u Makomberovo oznojeno lice. -Žao mi je zbog vaših ljudi. Nisam mogao da im pomognem. Da nisam sačekao trenutak kada će vama biti potrebna pomoć, ubili bi me.

- Hvala na pomoći - reče Amerikanac trudeći se da ustane. - Ja sam pukovnik Delmar Dejvis Makomber. - Ja sam Kju Soka - reče on pružajući ruku. Nesvesno je upotrebio zapadnjački način predstavljanja, rekao je drugo ime kao prvo. - Radujem se što sam te upoznao, Kju - rekao je Makomber uhvativši ga za ruku. Kju ga nije ispravio. Baš je hteo to da učini kad je shvatio važnosti onoga što se upravo zbilo. Ta promena imena značila je da želi da raskine s prošlošću, značila je da je raskinuo s njom. - Mislio sam da ćete me ubiti - reče Makomber. - Zašto niste? - Došli ste da uništite Crvene Kmere? - Da - klimnu glavom Makomber - ovaj logor je bio naš cilj. - I ja želim da budu uništeni. - Kako? Pa vi ste Kmer? - Ne želim više da čujem za Crno srce. Oni su mi uništili brata. Sada ste vi uništili njih. - Pružio je svoj revolver Makomberu. - To je sve što imam vredno. - Poklonio mu se. - Ja sam vaš dužnik i nikada neću moći da uzvratim dug. . - To me ne interesuje, Kju - reče nežno Makomber. Stavio je ruku na njegovo rame. - Moram da obavim zadatak i sada sam ostao sasvim sam. T " Ja ću vam pomoći - reče brzo Kju. - Morate bar to da mi dopustite. 299 Makomber se nasmeja i stisnu Kjuovo rame. - U redu - lice mu se namrači. - Ali moram da te upozorim. Ako mi budeš pomogao biće vrlo opasno po tebe da posle toga ostaneš u rođenoj zemlji. Kju ga pogleda. Grmljavina je najzad prestala. - Rat razdire Kambodžu kao veliki tigar. Ništa mi nije ostavio. Nemam čak ni života. Ići ću svugde gde vi idete. - Čak i u Ameriku? - Svuda gde vi krenete i gde me pozovete - reče Kju klimnuv-ši glavom. Dan je bio ispunjen niskim oblacima, sivim i gustim. U njima nije bilo kiše. Samo je svetlost prolazila kroz njih i širila se, dok je muzika svirala u njihovim dubinama. Bili su to horovi veko-va koji su odzvanjali glasno i puno. Trejsi se probudio osećajući u nosu mirise rata, vičući i bacajući se. Nežne ruke su ga pridržavale i mrmljale mu reci koje su ga smirivale. Eksplozije u njegovom mozgu počele su da se stišavaju. Disao je. Polako je iz njegovih nozdrva nestajalo smrada izgorelog ljudskog mesa. Zamenio ga je antiseptični miris bolnice. Držao je zatvorene oči. Neko ga je primorao da ponovo legne. Doktore. Čuo je tu reč i njegov um ju je bezbroj puta ponovio dok najzad nije zaspao. "Doktore, doktore, doktore", osećao je da tone u tminu iz koje je upravo bio nakratko izašao. Lorin je pokušavala već peti put da uradi trostruki pas de chat. Ovog puta nije bila sama. Njen partner, visoki Danac, po imenu Stiven, vežbao je uz nju sa još 16 drugih članova - osam devojaka i osam mladića. v Prva dva puta bila je malo iza njih, a onda je naglo izbila na ćelo. Tonovi Stravinskog, kompozitora koga je posebno volela, kao da nisu dopirali do njene glave. Melodija se čula odvojeno od tempa, što je, naravno, poražavajuće za igračicu. Pala je u

ivenove rue u polovini drugog skoka i skoro ih oboje povre- 301 dila. Martin je odmah prekinuo muziku a mlađe igračice počele su da se došaptavaju. Mladići su stajali zaprepašćeni i radoznali. Martin se odvoji od zida na koji se bio naslonio i posmatrao ih. Nekoliko puta je oštro pljesnuo rukama i velika dvorana se brzo isprazni. U njoj su ostali samo on i Lorin. Nije joj se približio. Samo je prekrstio snažne ruke preko grudi. Imao je belu košulju i staromodno krojene crne pantalone. Na nogama je imao baletske patike. - Lorin - reče posle izvesnog vremena - koliko već dugo igraš? - Igram od svoje pete godine. Čitavog života - odgovorila mu je pomalo iznenađena. Martin je krenuo duž bare dodirujući samim vrhovima prstiju njenu politiranu površinu. - Da li si nekada poželela da budeš nešto drugo za sve to vre-me? - Ne, nikada. Okrenuo se prema njoj. - A šta misliš zašto je to tako? Držao je svoju lepu slovensku glavu savršeno uspravno. S ove udaljenosti jedva se primećivao sićušni tik u njegovom desnom oku. Oči su mu bile plave kao perunike i posmatrale su je bez treptaja. - I baš zbog toga si ovde! - reče Martin nešto glasnije. - Ovde su samo najbolji i to ne samo zato da bi igrali. Može da se igra u "Rojalu", u San Francisku, u "Američkom baletu". Ali ti si ovde da učiš, da se usavršavaš kao igračica. Da postaneš nešto više! - U njegovim očima videla se hladnoća mada se nije ose-ćala u njegovom glasu. Martin nikada nije razgovarao s igračima. Razgovor je bio za novinare i članove Gilde. Jasno je delio ta dva pojma: jedno je bila igra a drugo publicitet i plaćanje. Voleo je da kaže da jedno ne može bez drugog. Prešao je veliki prostor dvorane za vežbu i približio joj se. - Lorin, ti si nešto više. Mada još nisi ono što si uvek bila. Profesionalac. Bez obzira šta te muči želim da izbaciš iz svog uma i sećanja. To te udaljava od muzike. Ja sam smislio korake: ti treba da im udahneš život. Ako ti je koncentracija uništena ne možeš to da učiniš. - Ne znam šta mi je - reče ona bedno. - Nije ni važno - reče Martin brzo. - Mene brinu posledice. - Bio joj je sada sasvim blizu tako da je osećala njegovo prisust- 302 vo. Smirenost njegovog duha kao da je prelazila na nju. - Ako si profesionalac ti ćeš igrati. Ovaj balet mora da bude spreman za nedelju dana. - Zašto? Kuda nam se žuri? Martinove oči sinuse. - Sezona je završena - reče - ali mi nećemo ići u Saratogu. Pozvani smo kao prva baletska trupa sa Zapada da gostujemo u Kini. - Kina - uzdahnu Lorin. Martin klimnu glavom. - Vodili smo opsežne pregovore u toku protekle tri nedelje. Ja nisam govorio ništa jer mi je došapnuto iz našeg Ministarstva spoljnih poslova da bi lako moglo doći i do raskidanja ugovora. Tek jutros su me pozvali iz Vašingtona. Za nekoliko dana treba da krenemo na put. Hteo sam da vam ovo saopštim na po-slepodnevnim vežbama, ali smatrao sam da će tebe lično obradovati ova vest ako je čuješ pre ostalih. - Okrenuo se od nje i krenuo dvoranom. Njegova ruka zalebde kroz vazduh. - Muzika čeka - reče jednostavno i nestade kroz vrata.

U istom trenu pojavi se Stiven. Lorin mu se osmehnu i prepusti se Stravinskom. Pokušavala je da se koncentriše, da postane profesionalac za šta se dugo borila. Odbacila je sve misli o Trejsiju, odgurnula je sav bes i drugi emocionalni teret u stranu, u tamni ugao svog uma. Osećala je muziku i savršeno se uklopila u tempo. Izgubili su čitav dan i po tražeći šta otvara taj ključ. To što su tražili nije bilo u O"Hejru. Čitava ekipa uključujući i Bredija otišla je da se dobro ispava zbog protekle neprospavane noći. Tvajt je jedva ubedio komandanta policije iz Kenilvorta da fizički deo posla prepusti Artu Silvanu i njegovim ljudima iz Či-kaga. - Trebalo bi po svim pravilima - reče Bredi kad su se tog po-podneva pojavili u njegovoj kancelariji pošto su prethodnog dana provalili u senatorovu kuću - da obavestimo FBI o tome. - Gledao je pravo u Tvajta. - Mrzim te kučkine sinove - reče Tvajt. - Oni misle da smo mi kreteni zato što nismo bili u Vašingtonu. Inficirani su federalnom groznicom. Bredi se osmehnuo. Tvajt je prvi put pomislio da taj čovek ima ipak nečeg ljudskog u sebi. - Ako se dobro sećam, Tvajte - reče - jednom ste nešto rekli da će ova stvar ostati između nas. Da li još uvek mislite da je 11 potrebno? 303 - Više nego ikada. - Onda dajte da suzimo sve što više možemo - klimnu Bredi glavom - ne bih želeo da ova stvar ode dalje od Kenilvorta. - Slažem se s vama - reče Tvajt. - Želeo bih da razjasnimo jednu stvar - reče Silvano. - Niko ne želi da se mesa u operaciju policije iz Kenilvorta, ali ima mnogo stvari koje možemo da uradimo u gradu. Ja na primer imam vezu s bravarom koji može da namiriše od čega je svaki ključ. Mi za sada ne znamo koju bravu ovaj ključ otvara. Da li je to ključ od kuće? Od kola? Od sefa? Taj momak koga ja znam moći će to da nam kaže. Ja vam jamčim da nikoga sem njega neću obavestiti o ovom slučaju. Pokazalo se da su Silvanove reci tačne. Bravar je uzeo ključ, pažljivo ga pogledao i krenuo prema bravama kojih je bilo na stotine na jednom zidu njegove radionice. - Ovaj ključ otvara mali odeljak za prtljag kao što imate na krajnjim autobuskim stanicama, na aerodromima - rekao je posle 15 minuta razmišljanja. Zatim je stavio ključić pod snažnu lupu. - Vidite, momak kome je ovaj ključ pripadao dao je da se izbriše broj s njega. Možda ga je zapamtio. Sigurno ga nije nig-de zapisao. Da pokušamo s jakom kiselinom, možda su ostali neki delovi brojeva koji će se pokazati u kiselini. Uzeo je jednu flašu s police, pažljivo je otvorio i u maloj posudi u kojoj je bio ključić napravio odgovarajući rastvor vode i kiseline. Miris je bio vrlo neprijatan. Prošao je jedan minut. Svi su zadržali dah. Najzad bravar pusti ledenu vodu u posu-dicu. Svi su se nagnuli nad nju. - Uspeo sam da vam pročitam samo jedan broj - reče bravar. - To je devetka. Još mogu i to da kažem da se ona nalazila u sredini a ispred i iza nje bio je po jedan broj. - Bolje išta nego ništa - reče Tvajt. - I to je nešto od čega se može početi. I tako su se njih četvoro, Tvajt, Silvano, Bredi i Plezent našli pred staničnim ormarićem u četvrtom redu na krajnjoj stanici autobuske linije "grejlaund" u ulici Randorf u Čikagu. Broj ormarića bio je 793.

Tvajt stavi ključić u bravu i okrete ga brzo na desno a zatim povuče vratanca. Ništa se nije videlo, samo tamna rupa zjapila je u njih. Plezent izvadi svoju bateriju i baci zrak svetlosti u ormarić. Tvajt reče umesto ostalih: - Sranje! - Glas mu je bio pun očaja i besa. - Ničega tu nema. Kiša je sipila pretvarajući svet u nestvarnu sivo-zelenu sliku, namačući ih oboje. Kju je bio na kolenima. Tol je šmrknuo, kao da je tek sada počeo da oseća smrad. - Samo ostani tako, tu gde si - reče smejući se - dok ova kiša ne spere svu prljavštinu koju si povratio. Ispred Kjua se nalazio grozan zavežljaj sa tri glave. Malis, apsara, nebeska igračica, plesala je u njegovom umu dok su njeni dugi prsti pleli tihu priču bez zvuka. Pričala je priče o njegovoj majci koja je beskrajno dugo pevala dečije pes-mice. Da li je pričala i o njegovom malom bratu i sestri? Zabranio je sebi da razmišlja o tome užasnut onim što je moglo da im se dogodi. - Pogledaj se samo - reče Tol. - Pojma nemam ni ko si ni šta si. - Kao da je bio potresen Kjuovim mentalnim i fizičkim padom. Nije pojma imao šta je izazvalo taj pad i nije ga to mnogo interesovalo. Samo je bio zaprepašćen onim što je video. - Jesi li ti vojnik ili špijun? Šta si hteo da snimaš? Zarežao je. Kiša je lila na palubu, udarala o metalne delove. Površina reka bila je metalno siva. Krošnje drveća savijale su se pod naletima kiše. Tol udari Kjua u Adamovu jabučicu automatom koji je držao u rukama. - Daj mi tvoj revolver - reče zapovednički. - Kao u snu Kju otkopča kaiš s leve strane i pruži mu revolver. Drhtao je. Njegovi kapci su treptali kao u grču. Kosa mu je bila prilepljena za teme. Osećao je kako ga kapi kiše bolno udaraju po lobanji, kao da je svaka kapljica bila igla koja mu je probijala kožu. - Ustani, sada - komandovao je Tol. - Dosta si se odmarao. - Udario je snažno Kjua u rebra. - Pomisli samo, to će ti biti poslednji odmor koji ćeš imati. - Nasmejao se grubo. - Mislim u ovom životu. ustade, dok mu je um bio pun priviđenja. Neka su bila a, neka odevena, neka bez glave. Ljubav, strast, užas - sve buo pomešano u njegovom umu. iza svoj teret - komandovao je Tol. " P°diže tri §lave i držao ih Je ispred sebe dok je Tol bio 0 SU se"kretali i prešli preko uske drvene daske n T, na obalu. A kad su zašli dvadesetak metara u džunglu, fol mu naredi da stane. 304 - Ovuda, drugar - reče pobednički. - Ti treba da vidiš ovo. Na gomili je ležalo nekoliko leševa. - Nisu mogli da spasu svoje pretpostavljene - reče Tol. -Nisu znali kako da se bore. Hajde, sad kreni dalje. Baš sam se setio nečeg što me ispunjava beskrajnim zadovoljstvom. - Stani pored onim leševa - naredi Tol. Kiša je već jenjavala. Šuštanje pljuska skoro se nije čulo, samo kapanje sa milijardu listova. Tol priđe Kjuu i uze mu glave. On pokuša da zadrži glavu Malis, ali Tol ga udari drškom revolvera po nadlanici.

- Stani tamo - naredio je. Podigao je glave a jednu nogu stavio na neki les. Hajde, budi dobar drug i slikaj me . .. Čekaj, ne još, da ovog okrenem da gleda u fotoaparat. - Okrenuo je glavu lesa, a onda podigao tri glave do visine svojih grudi. Kju koraknu unazad tako da je sada Tol oko tri metra bio udaljen od njega. Pažljivo je odmerio daljinu i podesio osvet-Ijenje. Kad je odredio da mu se Tol nalazi u centru slike, pritisnuo je okidač na fotoaparatu. Plavo-beličasti plamen, kao demonov jezik liznu iz centra fotoaparata dok minijaturne eksplozivno punjenje nezadrživo polete prema Tolu. Covek je imao samo toliko vremena da širom razrogači oči od straha pre nego što ga je projektil udario i eksplodirao u njegovom telu. Zaneo se unazad i udario u skupinu drveća. Malo je skliznuo nadole, a onda se ispravio. Najveći deo udara i eksplozije podnele su tri glave. Krv mu se sli-vala s jednog ramena i to je izgleda bila jedina povreda. Tol posegnu za puškom koju je eksplozija odbacila dalje od njega, ali Kju ga je već zgrabio. "Cilj mnogih disciplina", rekao mu je Musaši Murano, "leži u tome da se najpre onemogući protivnik. To pretpostavlja da "za vreme sukoba postoji mali predah - ma kako bio malen: zapamti, mi ovde ne govorimo o sekundama, čak ni o delovima sekundi, ne govorimo čak ni o desetinkama, već o stotim delovima sekunde, ili u slučajevima veoma veštog protivnika o hilja-ditim delovima sekundi - kad će tvoj protivnik imati prilike da te ubije. To ne smemo da dopustimo. Ako tražiš da se dobro postaviš, možeš da umreš; ako razmišljaš gde ćeš stati, možeš da umreš; ako razmišljaš u sebi, stoti deo sekunde može da bude fatalan, možeš da umreš; ako potceniš svog protivnika, možeš da umreš. Ne zaboravi kokoro". Kju nije zaboravio. Setio se. Nije mogao drugačije. Kokoro je bio ugrađen u njega isto tako snažno kao budizam. U hijerarhiji poznatog univerzuma i to je bilo nebesko telo. Njegova obuka 306 nije bila ni nalik na školovanje. Kod Pra Moha Panditoa on nije išao u razrede: trening koji je primio od Lok Krua bio je njegov život - ceo njegov život povezan tradicijom, porodicom, odgovornostima, vrednošću toga što je bio Kmer. Nije to bilo samo religiozno pitanje, kao što na primer zapadnjaci ulaze u manastire da bi se zaredili. Bilo je to društveno, antropološko, političko i istorijsko pitanje - naročito istorijsko - koje je davalo odgovor i na to zašto se Kmeri boje i zašto mrze budističke sveš-tenike. Musaši Murano je sa kokoroom usmerio Kjuov život. On je bio njegov sensei. Ali bez vere kokoro nije bio ništa. "Na japanskom", rekao je Musaši Murano - "kokoro znači "srce stvari". Ali kao što je to slučaj i u drugim jezicima i japanski jednoj reci daje mnoga značenja. Za mene - ali ne i za tebe - kokoro znači središte, srce moje discipline: praznina. Ništa-vilo koje te ispunjava više nego bilo koja stvar na svetu. Praznina koja ti daje snagu vremena. Kju primeni kokoro. Koristio je vrhove svojih prstiju malo savijenih tako da bi svako obrazovan u tom smislu mogao da prepozna pravi ugao pod kojim je inače savijen japanski mač katana. Prsti su mu sada bili smrtonosni projektili, smrtonosniji od onog koji je bio skriven u sočivu njegovog "Nikona". Rastrgnuo je slezinu, pankreas i jetru zaprepašćenog Tola u toku jednog otkucaja srca.

Zora se rađala i polako se dizala magla prema nebu bez oblaka. On je podigao svoj "Nikon" i uperio ga prema Tolu čija je glava sada bila naslonjena na grudi jednog lesa. Još je u njemu bilo života koji je brzo isticao poslednjim udarcima srca. Kju mu zadade poslednji udarac. Dodao je gomili još jedan obezglavljeni les. Kim je bio pozvan u Siti. Naravno bilo je to zbog Tua. Retko je viđao svog hromog brata, ali sada se radovao ponovnom susretu. U poslednjim mese-cima činilo mu se da se Tu još više povukao u sebe. To je bar zaključivao prema pismima i plašio se da mu brat opet ne za-padne u depresiju iz koje ga je jedva izvukao. U stvari bilo mu ]e zao što i ranije nije došao ovamo. Poslednji put je ovde bio Pre tačno godinu dana. Tada se, kroz sive, oblake baš kao i sada spustio na Si-Tak međunarodni aerodrom. Ultra moderni metro poveo ga je prema glavnom ulazu. l u je stanovao u zgradi koja je gledala na Padžet saund. Iz stana se izlazilo na balkon s kojeg se videlo more i marina u kojoj je stajala Tuova mala jahta. Kim je sve to dobro znao jer je sve bilo obezbeđeno njegovim novcem. Njegov brat je najviše uživao u tome da svojom jahtom krene na sever, da prođe Port Taunsend, a zatim da krene zapadno ispod Viktorije, onda Strujom Huan de Fuka prema Vada ajlan-du na samom zapadnom kraju Vašingtona. Tu bi se sastao sa Makaima iz obližnjeg Tatuša gde se preko vode, na kopnu nalazio indijanski rezervat. Godinama, otkako je došao u Siti, Makai su bili njegovi jedini prijatelji. Kim se često pitao šta to oni imaju zajedničko s njegovim bratom, sem što su i on i oni bili nesrećni, deformisani svako na svoj način, nesposobni da se snađu u društvu. Tu ih je naučio kako da čitaju sudbinu u zvezdama, a oni su ga zauzvrat naučili kako da se opija. Ili se to bar tako činilo Kimu. Na vratima Tuovog stana nije ga sačekao Tu, kako je očekivao, već mlada žena koju nikada ranije nije video. Osmehnula mu se kad ga je ugledala. - Vi ste sigurno Kim - pružila je ruku i s lakoćom podigla njegov kofer. Zatvorila je vrata iza njega i on pođe za njom u dnevnu sobu. Nosila je beli šore i prugastu košulju. Bila je visoka, dobro izvajane figure koju Orijentalke nikada ne mogu da postignu, ili jednostavno ne žele da tako izgledaju. Imala je krupne ali čvrste dojke. Noge su joj bile dugačke a plava kosa prirodno kovrdžava. Padala joj je na ramena. Ličila je na slike lepih i zdravih devojaka iz nekog modnog magazina. - Izvinite - reče Kim - ali ko ste vi? Nasmejala se sasvim prirodno. - Bože, izvinite - pružila je ruku Kimu i ovaj sa negodovanjem pomisli "Ova je baš Amerikanka, prava Amerikanka". Ja sam Ema, Ema Po. - Glas joj je bio prijatan. Oči su joj bile plave kao različak i posmatrale su ga s osmehom. - Nema rođaka ovde, ako mislite na to. Moja porodica, nas devetoro, smo iz Mi-nesote. - Da li ste već dugo s mojim bratom.. . gospođice Po? - upita Kim. - Zovite me Ema - ispravi ga ona - niko me ne zove gospođice Po. Ja sam sa Tuom već pola godine, Kime. - Gledala ga je pravo u oči. - Hajdemo sada - reče brzo. - Tu vas čeka na balkonu. Zašto mu se ne pridružite tamo? Za to vreme ja ću odneti vaš kofer u gostinsku sobu. Hoćete li nešto da popijete? -čaj. - Da bude topao, ne leden, jel da? Kim je opet pogleda. Klimnu glavom.

- Baš sam jutros išla u kupovinu i kupila kineski crni čaj za vas - njene oči su se osme hi vale. Kim je pokušao da ne obrati pažnju na to. - Pa Tu pije kineski crni čaj - reče. - Prestao je pre izvesnog vremena. On i ja uživamo u espre-su, naravno bez kofeina. - Naravno - ponovi Kim kao eho delimično paralisan tim saznanjem. Dnevna soba bila je sveže okrečena. Dok je brzo prolazio kroz nju primetio je da su zidovi svetio plavi a tavanica bela kao ljuska jajeta. Bilo je dosta toga izmenjeno u stanu od njegove poslednje posete. Prošao je kroz klizeća staklena vrata i izašao na balkon. I tu je sve izmenjeno. Na betonu se nalazio specijalni tepih, a Tu je sedeo na aluminijumskoj stolici s paralisanim nogama ispruženim daleko ispred sebe. Kim se osvrte ni traga njegovoj invalidskoj stolici. Tu okrete glavu kad je Kim prelazio preko praga. Nosio je na-očare za sunce i bio obučen u tamno-zelenu košulju i par farmerki. Lice mu se razvuče u osmeh kad je spazio brata. - Kime - reče - radujem se što te opet vidim. - Glas mu je bio prigušen. Tako je govorio posle one noći užasa i krvoprolića. Bilo je to kao da stalno u grlu oseća paljenje dima. Kim prođe pored brata i nasloni se čvrstim rukama na metalnu ogradu balkona. Zagleda se preko zaliva. Mogao je da vidi kuće na Vinslou i Kreozotu. Ponovo je pomislio: "Ovo je prokleto mesto za život". - Vidim da se štošta promenilo otkako sam poslednji put bio ovde - reče Kim. - Trebalo bi da češće dolaziš - reče Tu. - Nikada nisi voleo iznenađenja. Ali nisam hteo da ti pišem: želeo sam da je lično vidiš i upoznaš. Kim je primetio da je kosa njegovog brata duža nego što je zapamtio. Ležala mu je po vratu crna i gusta kao krzno životinje. Izgledao je, zbog toga, nekako mnogo mlađi. - Nikada ništa ne predviđam i ne očekujem - reče Kim - pa onda ne mogu ni da budem iznenađen. Ema se pojavi na terasi. Spustila je poslužavnik od crnog laka na mermernu ploču stočića. Na poslužavniku je bio mali čajnik 309 od finog ružičastog porculana i jedna šoljica bez drške. - Još samo malo da postoji - reče Ema misleći na čaj, a onda se maši za zaleđenu veliku čašu na poslužavniku i pruži je Tuu. Kim je posmatrao prazninu vrata kroz koja je ona zatim nestala. - Gde si je upoznao? Gde si je sreo? - U marini - reče Tu i zabacivši glavu unazad srknu ledeno piće. - Nešto mi se dogodilo s kolicima. Nisam mogao da ih pokrenem. Ona je priskočila da mi pomogne. - Ona ti je pomogla? - Da, zar je to zločin? - Da li si je pre toga nekada video? - Bože, valjda bih se setio da jesam. Ne bih mogao da je zaboravim. - Tu pogleda prema bratu. - Zar bi je ti zaboravio? - Ja se sećam svakoga koga upoznam - reče Kim nekako odsutno. - Nije baš tvoj tip, je li, Kime? - Ima nekako previše svega. - Da, u pravu si, ima čak i previše mozga. Ti voliš da tvoje žene nemaju više od 40 kilograma i da idu tri koraka iza tebe, pognute glave.

- Želeo bih da znam više o njoj. - Nemoj da budeš tako prokleto sumnjičav. Svaki događaj u životu pun je neverovatnih senki i sumnji. - Šta to piješ? - upita Kim iznenada. - Perije - odgovori Tu i pruži mu čašu. - Hoćeš da probaš? Kim se okrete od njega i zagleda u odsjaj sunca na vodi. - Više ne pijem alkohol - reče Tu najzad. - Ne pijem više onoliko koliko sam nekada pio. Ponekad popijeni koktel "Mar-garitu" ili malo šampanjca kad nešto slavimo. - Sedeo je usp-ravljenih leđa na svojoj aluminijumskoj stolici. - Više se ne opijam. - Ne radiš više mnoge stvari koje si nekada radio - reče Kim i nasu u svoju solju malo čaja. - Više ne piješ kineski crni čaj, oblačiš se kao Amerikanac, govoriš kao Amerikanac, jedna prava američka žena živi sa tobom. Odbacio si tradiciju. Zar više ne razmišljaš o svojoj porodici? - Reći ću ti šta više ne radim Kime - reče Tu - više se ne budim noću obliven ledenim znojem, ne sedim više i ne razmišljam satima šta bi bilo da se nije zapaljena greda srušila na moje noge, ne čupam kosu i ne jecam noću zbog svih koji su poginuli i umrli one noći. Ne pokušavam više da pobegnem od sa- 310 dašnjosti tako što se opijem smrdljivim alkoholom, svake noći, do besvesti. I mogu da ti kažem nešto brate, velikim delom za sve to je zaslužna Ema. Ja sam sada srećan. Razmišljam o sadašnjosti. Zadovoljan sam njome. I više puta uhvatim sebe kako sanjarim o budućnosti. To je nešto što nisam radio od svoje dvanaeste godine. Plovimo, pecamo, idemo u šetnju. Čak vodimo ljubav. Radimo sve ono što rade i drugi zaljubljeni parovi. - Zagledao se oštro u Kima. - Reci mi da li imaš nešto protiv toga svega? - Protiv toga sam - reče Kim polako i pažljivo - što zaboravljaš i napuštaš ono zbog čega smo jedini i jedinstveni na svetu. - Pokazao je rukom prema njemu. - Pogledaj se samo u tim farmerkama i toj košulji kako srkućeš svoj ledeni "Perije". Buda, toliko si se amerikanizirao da te čak ni rođena majka ne bi mogla da prepozna. - Ali ja sam srećan - reče Tu nagnuvši se unapred. - Kime, ja sam srećan, a ti nisi. Bilo bi ti bolje da se s time suočiš. Ti si dinosaurus. Ti i tvoja vrsta ste preživeli svoju korisnost. Znam da ti to ne možeš da vidiš i osetiš ali ja sam sada slobodan. Oslobođen sam prošlosti, oslobođen krivice koja tebe još uvek vezuje kao da si u čauri. - A šta je s našom osvetom, šta je s vremenom koje si proveo u Pnom Penu tragajući za ubicom naše porodice, šta je sa svim onim vremenom i naporom koje sam ja uložio da bismo se osvetili? - To je put smrti - reče Tu - zar to ne shvataš? Naš život nam nije darovan da bismo se svetili. Darovan nam je život da bismo ga potpuno iživeli. - A čast? Šta je sa njom? - pitao je Kim. - Zar treba da zaboravimo na nju? Zar treba da odbacimo vekove bezbrižnim odmahivanjem ruke? Imamo nekih obaveza prema porodici. Njihovi duhovi neće imati mira. Spustio je solju hladnog čaja i kleknuo pored brata. - Zar ne shvataš da bez časti i bez obaveza mi nismo ništa? Tu uzdahnu i stavi ruku na Kimov članak. - Tako je lep dan. Jasan i čist. Kad je ovakav dan Ema i ja idemo prema severu da bismo gledali zalazak sunca. Večeramo na Palubi. Zar ne bi hteo da pođeš s nama, danas?

Kim se zagleda u tamna stakla koja su pokrivala oči njegovog rata. Onda pažljivo izvuče ruku ispod Tuove, ustade i uđe u S 1" ma le stajala nasred dnevne sobe i blago se osmehivala. On je u pravu, znate? - Glas joj je bio tih i nežan. - Imamo 311 dosta vremena da se družimo, da budemo zajedno. - Vi ne shvatate ništa - reče Kim - vi ste samo Amerikanka. - Znam da imam njega, da spava uz mene svaku noć - rekla je jednostavno. - Znam da mi pruža sigurnost baš kao što je i ja pružam njemu. Znam da imam nekog s kim mogu da razgovaram. Znam da imam nekoga s kim mogu da vodim ljubav. Kime, recite mi šta vi radite noću? Imate li nekoga ko vas razume i ko vas teši kad vam je teško? Znam šta vi imate. Imate samo svoje košmare iz prošlosti. A kada vas oni napuste ostaje samo užasna mržnja. Odmah je pitao da li ga je neko zvao i to tek što se probudio, potpuno zaboravljajući gde je. Bolničarka, simpatičnog, nasmešenog lica, reče: - Nije, ali pre jednog časa neka mlada žena dolazila je da pita za vas. Video je saučesničko svetlucanje u njenom oku. Ustala je i prišla vratima. - Rekla sam joj da ne vredi da čeka jer spavate. - Ali... - Samo se smirite - bolničarka je odmahnula rukom - rekla sam joj da se vrati. Sigurna sam da će se ubrzo vratiti. Sada moram da pozovem lekara. Rekao mi je da mu pozvonim onog trena kad se probudite. - Ali ja ne poznajem nijednu ženu - reče Trejsi sada već zatvorenim vratima kroz koja je nestala bolničarka. Bio je sasvim sam u beloj antiseptičnoj sobi. Prozor s njegove desne strane bio je obasjan blistavom sunčevom svetlošću. Da li je bilo jutro ili kasno poslepodne? Po tonu svetlosti prosudio je da je jutro. Doktor je bio ćelavi Kinez s glavom sjajnom i okruglom, kao lopta za bilijar. Uleteo je u sobu dok su mu krajevi otkopčanog belog mantila lepršali kao krila pingvina. - Gle, gle, gle - zagrgotao je - kako smo? Najzad smo budni. - Njegovi prsti poleteše prema Trejsijevoj glavi. Osmehnuo se. - Bolje je, bolje je. - Njegovo široko žuto lice odjednom se smrači dok mu je jezik mrskao reci o nepce. - U šta ste se samo uvalili, mladiću? - odmahnuo je glavom i odgovorio na sopst-veno pitanje. - Ništa nije dobro, već sam to video. Stavio je slušalice stetoskopa u uši i počeo pažljivo da osluškuje Trejsijevo srce. Međutim, nije prestajao da govori. - Policajci su veoma zainteresovani da razgovaraju s vama, momče. Kao što i pretpostavljate njih veoma interesuje šta se 312 to u stvari dogodilo. Žele to da čuju od vas. Ponovo je počeo prstima da mu opipava glavu. Dodir je bio neverovatno nežan. - Koliko sam dugo ovde? Doktor podiže pogled prema plafonu. Kao da je proračunavao nešto na nekom specijalnom meridijanu. - Nešto više od 48 časova. Bila je to prilično gadna eksplozija i udar. - Otvorio je svoju torbu i izvadio dugačku, tanku staklenu kutiju. Trejsi je mogao da vidi u kutiji pola tuceta

tankih, sterilisanih igala za akupunkturu. - Da onaj težak metalni tro-sed nije bio između vas i eksploziva.. . - doktor samo značajno pucnu jezikom. - A sada vas molim da se okrenete na stranu. Na levu stranu, tako je. - Stavio je ruku na Trejsijevu mišicu da bi ga bolje namestio. - Tako je dobro. Otvorio je staklenu kutiju i izvukao jednu dugačku iglu. - Ne primećujem tragove kontuzije, i to je dobro, ali iskustvo mi govori da u ovakvim slučajevima može da se javi neka vrsta povratne vrtoglavice. I to posle izvesnog vremena. - Držao je jednom rukom iglu, a drugom tražio mesto u koje će je zabosti. - Moram da vam kažem da to nije ništa stalno. To je nešto što će se javljati povremeno. - Žabo je iglu na odgovarajuće mesto i potražio drugu. - Mislim da će ovaj mali tretman kombinovan sa dvadesetak minuta Šiatcua ukloniti svaku nelagodnost. -Kad je obavio posao lekar reče. - Policija me zamolila da ih pozovem onog trenutka kad budete budni i sposobni za razgovor. - Bilo bi dobro kad ih ne biste zvali odmah - reče Trejsi. Ose-ćao se savršeno, osvežen i ispavan. - Pošto su ostavili meni da prosudim kad ćete biti sposobni za razgovor recimo da će to biti sutra ujutro. Da li vam odgovara devet časova? - To će biti sasvim u redu - reče Trejsi. - Hvala, doktore. - Ne razmišljajte o tome - zaustavio se kod vrata, napola otvorenih. - Sada ćete možda malo dremati, to će vam činiti dobro. Zapamtite, vaše telo treba da se povrati a u tome može da mu pomogne samo vreme. Pazite na svoju levu ruku. Trejsi klimnu glavom i doktor izađe. I bolničarka je htela da krene za njim kad je Trejsi zaustavi. - Ta žena koja me tražila, da li je rekla kako se zove? - Ne, nije - reče bolničarka. - Kako je izgledala? Bolničarka je razmišljala. Visoka, zgodna, dobro obučena. Kineskinja. .. čiu-čou. - 313 Kao da je bila zbunjena. - Zar to nije vaša devojka? - Ah, da - reče Trejsi. Prineo je ruku čelu da bi sakrio svoju zbunjenost. - Jeste, samo sam hteo da budem siguran. - Razmišljao je jedno vreme. - Da li je rekla kad će se vratiti? Bolničarka odmahnu glavom. - Bila je vrlo zabrinuta. Ubeđena sam da će uskoro da se vrati. - Dodala je. - Ako želite, možete da joj telefonirate. - Ne, hvala - zavalio se ponovo u jastuke. Bolničarka se osmehnula. - Ako nešto želite, samo mi pozvonite - pokazala mu je gde se nalazi dugmence od zvonceta. - Koliko je sati? - Prošlo je vreme večere - rekla je. - Da li ste gladni? Trejsi odmahnu glavom. Želeo je samo da zna vreme. - Doći ću oko dvadeset časova da vam dam injekciju. - Zašto? - Zbog bolova, da biste mogli da spavate. - Ne želim nikakve injekcije. - Doktor je naredio, gospodine Rihteru - osmehnula se. -Ćuli ste šta je rekao. San vam je neophodan.

- Trejsi je bio suviše umoran da bi mogao da se objašnjava s njom. Kad je otišla pokušao je da razmišlja. Želeo je da razmotri svaki detalj, da se uveri da mu je sećanje sasvim jasno. Najpre je pokušao sa starijim uspomenama. Mislio je o ocu, majci, o svom detinjstvu. Onda je razmišljao o Fondaciji, o Direktoru, o Kimu. Sećao se svog leta u Hong Kong, poziva, sastanka koji je održan ovog jutra - ne! - uhvatio je sebe da greši. Sastanak s Micoom bio je pre tri dana. Sastao se s Micoom i Princezom od zada. Sećanje mu je bilo dobro. Ništa nije bilo narušeno. Odahnuo je s olakšanjem. A sada je prelazio na nešto teži deo. Kupio je prsten s dijamantom za Lorin i stavio ga u hotelski sef. U hodniku pred svojom sobom proverio je da li je neko dolazio. Nije naišao ni na kakve sumnjive tragove. Ta eksplozija - zatvorio je oči. Mogao je da bude mrtav. Znao je da je to istina i nije mogao da shvati čemu treba da zahvali da je još u životu. Eksplozija je bila suviše jaka. Kako to da se izvukao samo s povređenom rukom i nekoliko ogrebotina? Morao je da se seti svakog detalja. Sećao se da je ušao, seo na krevet i podigao telefonsku slušalicu. Šta se tada desilo? Naravno, užasan zvuk eksplozije. Trejsi uzdahnu. Bio je to dug uzdah. Bilo mu je teško. Njegov 314 organizam je znao kako je bio blizu kraja i skoro je odbijao da se seća toga. Nije želeo da zna nešto više, želeo je samo da ode što dalje od tog sećanja, da se uveri da živi. Odjednom je Hong Kong postao crveni sektor - opasnost. Težina ga je opomenula. Nešto je u njegovom mozgu regist-rovalo nešto neuobičajeno onog sekunda kad je podigao slušalicu. Bio je to desetohiljaditi delić sekunde. Slušalica je bila neuobičajeno teška i dok je njegov mozak bio zabavljen time šta će reci Luisu Rihteru, njegovo visoko istrenirano telo skočilo je u akciju. Trejsi se dobro sećao kako se bacio preko kreveta i kako se zgrčio na podu ispod njega. Eksplozija ga je dostigla pre nego što je uspeo sasvim da se zakloni. Već je leteo preko kreveta kad je talas eksplozije udario o njegovu levu stranu i odgurnuo ga dalje, tako da je najveći udar eksplozije primio ogroman metalni krevet. "Sreća", osećao je kako urla njegov um, "imao si sreće". Ali Trejsi je znao da to nije samo stvar sreće. Fondacija - ili još bolje oštar trening - još jednom su mu spasili život. Nije to bilo prvi put da mu se tako nešto dogodi, ali prvi put je sada počeo da razmišlja o tome da mu takva vrsta treninga ne bi bila potrebna da se nije bavio ovim poslom. Setio se onoga što je bolničarka rekla. "Neka mlada dama je dolazila pre jednog časa. Kineskinja. Čiu-čou". To je bila sigurno Princeza od zada. Počeo je da se preznojava. Nije ni za trenutak pomislio da je ona došla da bi pomogla u njegovom ozdravljenju. Nije sumnjao da je Mico bio odgovoran za eksploziju. Ali zašto? Šta je krenulo pogrešno u Trejsijevom planu? Narednih pola časa proveo je brižljivo proveravajući svaki deo svog plana ali je na kraju morao da prizna da nije došao ni do kakvog rezultata. "Hriste", mislio je, "grozno je kad znaš da si negde zasrao i kad si svestan toga, ali ovo je još mnogo gore". Neki točkić se negde otkačio, a on nije imao pojma gde. Ponovo je razmislio o svemu i zaključio da je njegov prilaz pio sasvim korektan. Prosuđivao je Micoove reakcije u Džoke-jskom klubu, trudeći se da se seti svake mimike

na njegovom licu, svakog porketa tela. Sve je bilo u redu, sve se slagalo, su-V1Sr? dobro. Prokletstvo, bio je na udici, bio je uhvaćen. Znači da je sve krenulo nizbrdo posle njegovog razgovora s Micoom i Princezom od Zada. Bilo je to nešto van njegove kon-role, nešto o čemu on ništa nije znao. To ga je zabrinjavalo. Šta "i to moglo da bude? Šta je to bilo tako važno da je Micou naređeno da ga eliminiše? 315 Trejsi je najpre razmišljao o identitetu Mojrinog i Džonovog ubice. Ali niko nije znao da je on krenuo tim putem. Mico i Princeza od zada najmanje su to mogli da znaju. To je bilo apsolutno nemoguće. Od koga je Mico primao naređenja? Pa ipak, i da je to znao, ne bi mu bilo dovoljno. Pravo pitanje je bilo: zašto? i ono je neprestano svrdlalo u njegovom mozgu. Legao je nauznak, opuštajući se. Bio je umoran i instinktivno je znao da je lekar bio u pravu. Odmor mu je bio potreban više od svega. Nekada davno u Majnsu, kad je dobio grip, poslali su ga starom Japancu koji nije imao nikakvog imena. Primenio je na njemu akupunkturu. Nije ga mnogo bolelo, ali, posle jednog časa otprilike, srušio se na svoj krevet. Kao da mu je čitavo telo bilo zahvaćeno neobjašnjivim i nepodnošljivim unutranjim bolom. Narednog jutra se probudio, oslobođen ne samo neprijatnog virusa gripa, za šta bi mu inače trebalo šest ili sedam dana, već i potpuno osvežen. Osećao se kao da je spavao punu nedelju dana. Dinsoku mu je to objasnio: "Telo ti je bilo puno otrova: bol te spopao kad je otrov krenuo prema izlazima iz tvog tela". Trejsijeve oči se sklopiše, puls mu se umiri. Zaspao je. Probudio ga je užasni košmar. Znao je da se probudio od straha, ali nije znao šta je sanjao. Grlo mu je bilo suvo i on se maši da dohvati aluminijumski bokal s vodom. Pri tom mu pogled pade na budilnik na noćnom ormariću i vide da je 20.13. To mu je bilo malo čudno. Razmišljao je o tome dok je žedno pio vodu. Malo ga je bolela glava ali to je shvatio tek kad se pokrenuo da bi dohvatio vodu. Spustio je plastičnu čašu na noćni stočić i pogled mu opet pade na časovnik. Sad je bilo 20,15. Onda se setio zašto mu je to bilo čudno. Bolničarka je rekla da će doći u 20 časova da mu da injekciju. Nije došla, ili je možda dolazila ali kad je videla da spava nije htela da ga budi. Odlučio je da je sada pozove i kaže joj da se probudio. Mašio se da dohvati dugme zvonceta i sledio. Bolnički zakon je bio da pacijenti dobijaju lekove i hranu u tačno određeno vreme. Osoblje bi budilo pacijente bez obzira na san. Njima je važno bilo vreme. Tako je bilo u svim bolnicama. Sasvim polako Trejsi se vrati na krevet. Jedno vreme bio je veoma miran sakupljajući informacije koje su mu slala čula. Životinjski oštro osećanje za očuvanjem života, rekli su mu u Majnsu, prisutno je kod svih nas, s tim što je kod nekog manje, a kod nekog više izraženo. Civilizacija je otupila to oseća- 316 nje ali kad se čovek nađe u opasnosti ono mu se vraća. "Razmišljaj o tome kao o svom šestom čulu", rekao mu je Dinsoku, "veruj u njega kao u sve ostale sposobnosti koje si stekao treningom jer ćete ono retko kad izdati". Kad je Trejsi pitao otkuda to zna Dinsoku se osmehnuo i odgovorio mu: "Tokom obuke koju ćeš dobiti ovde ja ću te naučiti kako da ubiješ ili onemogućiš protivnika na mnoge načine. Nećemo se sada

zamarati brojevima. Naučiću te čak kako da pobediš više protivnika. Ali to je samo u specijalnim prilikama. To znanje te neće učiniti nepobedivim ukoliko tvoje lično prosuđivanje nije savršeno. Ono čemu ću te ja naučiti ovde neće te zaštiti od puške, n ap-rimer, niti će ti pomoći da se izvučeš iz bezizlazne situacije. Moraš zato da razvijaš svoje šesto čulo, da mu dopustiš da se razvija, da vlada tobom, da te vodi da te izvodi iz opasnosti pre nego što se ona sama pokaže". Slušao je svih pet čula. I ono šesto. Znao je da će situacija uskoro postati beskrajno opasna up-rkos svim njegovim veštinama. Polako je skinuo pokrivače i spustio noge s jedne strane kreveta. Osetio je ledeni linoleum na svojim toplim stopalima. Dopustio je da ga ta promena temperature oživi. A onda se polako digao iz kreveta. Noge su mu bile slabe i on je morao da spusti jednu šaku na krevet da bi povratio ravnotežu. Osećao je malu vrtoglavicu ali je mogao da je savlada. Orman u kome je bilo njegovo odelo bio je na drugom kraju sobe. Nije bio udaljen više od tri metra, ali njemu se ta udaljenost činila tri puta većom. Gurnuo je ispruženu ruku u tamu ormana. Obukao se, nespretno, ali svestan da mora da žuri. Znao je da će se nešto uskoro dogoditi i da njegovo vreme suviše brzo ističe. Ako su, kao što je on verovao da jesu, Micoovi ljudi došli u bolnicu da ga izvedu, oni su kršili vremensku disciplinu. Sklonili su bolničarku s tog sprata - to je bilo jedino moguće objašnjenje zašto ona nije došla u 20 časova da da Trejsiju injekciju protiv bolova, kao što mu je najavila. Bacio je pogled na sat. Sad je bilo 20 i 18. Ostalo im je još samo nekoliko minuta da obave ono zbog čega su došli - da ga uklone. Znao je da mora da žuri i to predosećanje opasnosti na-tera? Sa Je da oseti užasan bol u slepoočnicama. v Pažljivo je krenuo prema hodniku trudeći se da ne čuje krik čitavog svog bića "Za ime božje, nestani odavde!" Tri puta je duboko uzdahnuo. Prana. To ga je smirilo. Otvarao je vrata milimetar po milimetar. Najzad je video ko- 317 madić osvetljenog hodnika i osetio pokret nekog bića koje je išlo prema njemu. Zakasnio je! Pustio je vrata da se zatvore. Ovaj izlaz mu je sada bio ne-koristan. Preostajalo mu je još 15 sekundi da smisli nešto drugo- Prišao je prozoru i pogledao dole. Bio je na petom ili šestom spratu, koliko je mogao da proceni, a ispod njega je bilo malo betonsko dvorište. Bio je dovoljno visoko da slomi vrat ako krene tim putem. Željno je pogledao prema zelenom vrtu s_puno trave i drveća koji je bio daleko van njegovog dohvata. Čuo je zvuke u hodniku, baš ispred njegove sobe: škripanje uštirkane uniforme koja se trlja o svilene čarape. Bolničarka? Da nije ipak pogrešio? Možda ga je udarac koji je primio malo poremetio? Trejsi se brzo okrete od prozora i priđe krevetu. Uskoči u njega i navuče pokrivače da bi sakrio da je odeven. Zatvorio je oči u trenutku kad su se vrata otvorila na unutrašnju stranu, propuštajući sve širu traku kao limun žute svetlosti. Za trenutak, na vratima se ocrtala silueta žene i Trejsi je dobro pogledao. Da, bez sumnje je to bila žena. Primetio je poznatu bolničarsku kapicu navrh glave. Možda je ipak pogrešio. Ona je samo malo zakasnila, možda ju je zadržao neki drugi pacijent. Pa ipak ... Čuo je njene odlučne korake kako mu prilaze i mrmljanje: - Gospodine Rihteru, da li ste budni?

Prišla mu je bliže ali on nije odgovarao. U sivoplavoj polus-vetlosti koja je dolazila kroz prozor i mešala se sa svetlošću iz hodnika, on je mogao da razazna samo svetlucanje metalnog poslužavnika i špric sa uzdignutom oštrom iglom u njenoj ruci. - Gospodine, Rihter, vreme je za vašu injekciju. Povukla je pokrivače s njega i Trejsi se sledi. Nešto sa tom ženskom prilikom nije bilo u redu. Nešto mu je smetalo. Šta? Vrh igle mu se opasno približavao. Osećao je kao da će da eksplodira. Nije mogao da se obuzda. Možda je ipak sve bilo u redu, samo su njegovi živci bili prenapregnuti, ali nikako nije mogao da se smiri. Bolničarka se nagla prema njemu tražeći njegovu golu mišicu, ali Trejsi je osetio kako se njena moćna ruka savija oko njegovog grla presecajući mu vazduh. - Sta je to? Vi ste obučeni? Trejsi je počeo da se bori, ali je ona ćelom težinom tela sada nalegla na njega. Znao je da neće moći dugo tako da ga drži, jer 318 on je bio mnogo teži i mnogo jači od nje, i znao je da će uskoro njen pritisak morati da popusti ukoliko ne uradi ono što je naumila. Trebalo je samo da zabije iglu u njegovu kožu. Znao je sada savršeno dobro da u špricu nije lek za smirenje već otrov koji je trebalo da završi posao koji eksplozija nije obavila. Visina! To je ono što mu je smetalo. Suviše kasno je to shvatio. Bolničarka nije bila toliko visoka, ali Trejsi se toga setio tek onda kada se ova žena nagnula nad njega. Prava bolničarka je bila mnogo niža. To je njegov um pokušavao stalno da mu signalizira. Silueta ove žene ispunila je skoro čitava vrata. Ovo je bila vrlo visoka žena. Ono malo vazduha što mu je ostalo u plućima sada je brzo izlazilo. Njegov unutarnji bol bio je dobro kombinovan s njenim pritiskom. Brzo je razmišljao. Bol je bio sve jači, blokirao ga je. Mišići su brzo ostajali bez kiseonika. Video je kako mu se špric sa smrtonosnim otrovom približava. "Razmišljaj!", Bio je besan na sebe. Morao je da koristi um umesto tela. Učinio je ono što ona nije očekivala. Primenio je kidi, vibrirajući krik da izazove strah, a instinktivno je znao da je to njegov poslednji trzaj jer će ga gubljenje energije koju će uneti u taj krik potpuno iscrpiti. I, ako to ne uspe ... - Princezo od zada! Bio je to ratni krik, bojni poklič, ali to je istovremeno bilo i njeno pravo ime i ona je za trenutak bila užasnuta - nije očekivala da će je on prepoznati. Video je beonjače njenih očiju kad su se širom otvorile od za-prepašćenja. I samo za jedan trenutak, dok su vibracije njegovog krika ispunjavale čitavu malu prostoriju, ona je malo popustila svoj pritisak. Trejsi je reagovao brzinom munje. Udario ju je laktom u desnu ruku a zatim, nastavljajući zamah, naneo joj snažan udarac u rebra. Sada je on bio u prednosti. Ipak, ona se povratila mnogo brže no što je očekivao. Uspela je da sačeka njegov udarac u jetru propisnom odbranom, tako da je sada on bio u situaciji da se brani. Pokrio se, ali njeni udarci su pljuštali po njegovoj desnoj strani, jer je on štitio po-vređenu levu. Nije smeo da dopusti da ga tu ponovo povredi. Možda nije znala da on ima povrede s leve strane, ali on nije smeo da joj dopusti ni da nasluti tako nešto. Krenuo je u napad s duplim poklekom kao da želi da joj priđe sa strane. Zbunjena, malo se okrenula da ga sačeka i on prime-ni jedan od najsmrtonosnijih ate-waza udaraca.

319 Kriknula je kad se pod njegovim snažnim udarcem slomila jedna od njenih ključnjača. Želeo je sada da prekinu, da može da je ispita. Ali ona to nije htela da dopusti. Odbacila je s tres-kom špric daleko od njih i napala ga svojom zdravom stranom. Bio je prisiljen da zbog njene snage napusti osae-waza, tehniku imobilizacije koju je najviše voleo da koristi. Jurnula je na njega, sikćući kao mačka i počela da ga grebe noktima kao kandžama, tako da nije imao drugog izbora nego da je udari snažnim prstima ispod dijafragme, gurnuvši ih u dubinu, a zatim ih povukavši naviše što je ona osetila kao bolni udarac metalom. Telo Princeze od zada izvi se unazad. Žile na njenom vratu iskočiše i zategoše se kao konopci, a njeni zubi preteći zaškr-gutaše. Onda se bacila napred i on je dočekao raširenih ruku. Zatim je bacio na krevet. Navukao je ćebe preko nje. Polako je disao da bi se smirio. Otro je znoj s lica. Bilo mu je užasno vrućina, bio je žedan, osećao je kako ga strahovito boli glava. Krenuo je prema vratima i odjednom se uhvatio ispod levog ramena. Dah mu je bio kao vreli vetar. Tiho je psovao. Suviše brzo se kretao i okrenuo se bez razmišljanja. U stvari, napravio je sasvim prirodan pokret... za zdravog čoveka, a zaboravio je da to nije. Trebalo je stalno da misli na to. Doktorove reci vra-tiše mu se u sećanje. "Zapamtite, vašem telu je potrebno da se povrati, samo vreme može da vam pomogne ..." Trejsi stegnu zube. Bila je to grimasa, a ne osmeh. "Pa, doktore, malo aktivnosti neće mi škoditi", pomislio je u sebi, "tek toliko da održim formu". Otvorio je vrata. Neke senke pokrenuše se u hodniku i on gotovo glasno reče: "Gospode, još ih ima". Vratio se u sobu i pogled mu pade na špric koji je odbacila Princeza od zada. Bio je od plastike. Nije se razbio. I još uvek je bio pun smrtonosne tečnosti. Podigao je špric. Nije to bilo oružje koje je on obično koristio, ali sada će mu poslužiti. U hodniku su gorele samo signalne lampe. Svetlost je bila ledena i slaba. Iz bolničarkine sobe čulo se zvono. Neki pacijent je pozivao bolničarku, ali nijedne nije bilo na vidiku. Kuda su nestale? Morao je da im prizna da su veoma uspešno očistili čitav sprat. Nigde nikoga. Osećao je njihovo prisustvo. Bacio se na hladan, izglancani pod licem prema njemu. Okrenuo se s leva na desno dok mu se kosa povijala kao na vetru. Čuo je kako je 320 neko pljunuo. Okrenuo se još jednom i dodirnuo zid hodnika. Mislio je da mu glava puca kad se bacio iza vrata sobice u kojoj su stajale metle, krpe i sredstva za čišćenje. Glavobolja je bila nesnosna i znao je da mora nešto da preduzme protiv toga. U ovakvom fizičkom stanju nije mogao da napadne. Koristeći palac svake ruke pritisnuo ga je tamo gde se osnova palca susreće s prvim člankom kažiprsta. Potražio je mišiće na tom mestu. Pritisnuo je zatim oba palca veoma snažno i držao ih je tako pritisnute dosta dugo, a onda razdvojio ruke. Bio je to jedan od glavnih akupunkturnih meridijana - široki-unutar-nji-četvrti. Pritisak koji je izvršio doneo mu je trenutno olakšanje - sada je ostao samo tup bol bez onog nesnosnog udaranja. Razdaljina je sada bila ono stoje najopasnije. Kad su pucali na njega uspeo je da spazi dvojicu. Imali su revolvere s prigušivačima i zato su bili u prednosti. On je mogao da bude efikasan samo u bliskoj borbi. Morao je da ih primami da dođu do njega. Tada će tek moći da ih saseče.

Nije mu se to dopadalo. Nije bio u ovakvoj situaciji od rata. A otada je prošlo trinaest godina. Ili više? Ali, srećom, nikada nije prestao s vežbanjem i sada je sam sebi bio zahvalan zbog toga. Nagnuo se unazad, udario vrata ispruženom nogom i izjurio u hodnik. Zakasnio je da čuje zvuk revolvera s prigušivačem, ali je video plamen eksplozije na glatkoj površini jednih vrata. Krenuo je prema mestu odakle je došao metak. Osećao se užasno ranjivo. Oni će, bez sumnje, promeniti mesta na kojima su sada stajali. Sada je tačno znao gde je jedan od njih. Mesto drugog čoveka za njega je još uvek bilo tajna. Trudio se da ne misli na smrt koja mu se možda šunja iza leđa. Krajičkom oka ugledao je tamni vrh nečije glave i odmah zatim crnu rupu prigušivača uperenu u sebe. Bacio se u vazduh jednim dugim skokom. Desna ruka bila mu je ispružena daleko napred. Skočio je preko stola za kojim je obično sedela dežurna bolničarka i na užas čoveka s revolverom zbrisao sve papire, olovke, kartone i mastionicu. Već u idućuj sekundi izbacio mu ]e snažnim udarcem oružje iz ruke. Covek je zarežao i podigao koleno. Udario je Trejsija u bolnu levu stranu. Trejsi je pao kao da ga sva snaga napušta. Stegao je zube da ne bi zaječao i tako odao svoju bolnu tajnu. "Prednosti", govorio mu je Đinsoku, "ponekad stoje nadohvat ruke i tebi i protivniku. Nemoj nikada 321 ništa da propustiš". Mislio je na to zadajući udarac koji je protivnika prepolovio na dvoje. Sa zadovoljstvom je slušao njegovo životinjske stenjanje. Međutim, čovek se brzo povratio i krenuo da mu vrhom cipele zada udarac. Vrh je Trejsija pogodio ispod leve jabučice. Udarac je bio snažan i glava mu se zanela unazad. Znao je da mora brzo da završi s ovim. "Do đavola", reče i žabi vrh igle u čovekovu butinu. Čovek poče da se koprca, da se guši, dok su mu oči bile širom raširene od straha. Nije više napadao. Uhvatio se za nogu. Grudi su mu se teško dizale i spuštale. Pobledeo je. Njegove ogromne oči posmatrale su Trejsija. Pena mu se pojavila na uglovima usana, prskajući na sve strane. Uskoro su počeli da mu se grče mišići. Pokušavao je nešto da kaže, ali njegovo grlo je bio već obuzeo grč. Nije mogao da govori. Trejsi najzad okrenu glavu. Bila je to smrt koja je njemu bila namenjena. Osvrnuo se oko sebe i video šta su uradili s bolničarkama. Tri su bile vezane. Bio je to dobar znak. Znači da su bile žive, ali bilo je jasno da su onesvešćene i da nisu mogle ni najmanje da mu pomognu. Disao je glasno i teško. Gde li je revolver ovog čoveka? Zatim se okrenuo i potražio oružje. Ugledao ga je dvadesetak koraka dalje, nedaleko od ugla hodnika. Prišao je, kleknuo i zagledao se u revolver. Bio je to vrlo primamljiv mamac. Ležao je nadohvat ruke, nasred hodnika, i to je bilo ono što je brinulo Trejsija. Imao je priliku da se domogne oružja, priliku kakvu nije mogao ni da sanja. Ali sve je sada bilo suviše rizično. Trebalo je da odluči da li da krene prema revolveru ili ne. Uostalom on je bio obučen za donošenje takvih odluka. Svi njegovi instinkti su mu dovikivali da je oružje suviše blizu da bi bilo stvarno. Okrenuo se, skinuo cipele i jurnuo na drugi kraj hodnika. Zašao je za ugao i krenuo drugim hodnikom prema mestu s kojeg je pošao, jer je bolnica bila tako građena da je svako odeljenje imalo poseban sprat, a sve sobe bile su povezane jednim kružnim hodnikom.

Kad je prešao tri četvrtine puta Trejsi se zaustavio, navukao cipele i polako krenuo napred. Odmah je video da ga njegovo šesto čulo nije prevarilo. Ispred njega bio je drugi napadač. Klečao je na jednom kolenu, u klasičnoj pozi strelca, dok je cev njegovog revolvera bila uperena na revolver koji je još uvek ležao nasred hodnika. Da je Trejsi napravio i najmanji pokret prema tom revolveru sada bi bio mrtav. Čovek je bio ogroman, mišićav, ali mu je težina onemogućavala da bude brz. Resio je da ga napadne upravo kada se okrenuo. Njegova noga poletela je zabadajući se okovanom petom u njegov debeli podbradak. Čovek je zamahnuo rukama i zaneo se unazad udarivši glavom o zid iza sebe. Ali, još uvek je držao revolver u ruci i instinktivno pritisnuo obarač. Metak okrznu Trejsijevo desno rame, i on kriknu i jurnu da obori strelca. Morao je sada da koristi levu ruku. Krupni čovek skočio je na Trejsija kao mungos na zmiju. Bio je dobro uvežban i koristio je svoju težinu kao prednost da poremeti Trejsijevu ravnotežu. Udario ga je jednom, drugi put, a treći udarac usmerio je prema njegovoj jetri. Trejsi je sada ležao nauznak. Podigao je koleno, ali je bio blokiran. Debeli čovek ga je zasipao udarcima dok je on pokušavao da se povrati od bola koji je osećao s leve strane. Srce mu je luđački udaralo, a pluća su se borila za vazduh. Istrošio je mnogo kiseonika. Znao je da će s njim biti gotovo ako se ovo ubrzo ne završi. Znao je kako može da pobedi ovog čoveka. Dinsoko ga je tome naučio. "Ne možeš da pobediš protivnika sve dok ne odrediš njegov stil borbe iz bliza. Kad jednom počneš da razmišljaš kao on sve ostalo će doći samo po sebi". Prednost ovog čoveka bila je njegova velika težina. On je naučio da je koristi i oslanjao se na nju. Ali Trejsi je znao da ta težina može da se upotrebi i protiv njega. Na kraju druge serije udaraca dopustio je da njegovo jecanje od bola postane glasnije - nije morao mnogo da glumi. Njegovo telo kao da se opustilo, a protivnik kao da je to samo i čekao. Podigao se da bi svršio s Trejsijem ne znajući da je ovaj odlučio da se još jednom kocka sa sudbinom. Koristeći svoj levi lakat, a istovremeno se moleći da mu kost ne izleti iz ramena prilikom udarca, snažno je udario čoveka u prsnu kost. Solarni pleksus, kao što je Trejsi dobro naučio, bio je jedino mesto koje je bilo preosetljivo kod krupnih ljudi. Profesionalci koji se bave sportom ili se pripremaju za borbu prilikom oštrih treninga, izgrade čitav odbrambeni sistem mišića oko pleksusa. Sa sternumom je stvar bila drugačija. Prsna kost ]e blizu površine i tu ne mogu da se formiraju nikakvi mišići kako bi je zaštitili. t . Js4,ev lakat zabio se u telo napadača. Isprepletao je prste i koristeći svoju težinu pritisnuo kost. Debeli čovek kriknu i na Г i a™avi kolenima udalji se od Trejsija ne bi li izbegao užasan Kašljao je i gušio se. Trejsi se bacio na njega. 323 Glava debelog se tresla. Znoj mu je lio s čela. Trejsi pruži ruku i istegnu čitavo telo. Pustio je da mu zglob klizne iza lista leve noge. Ovaj snažni zahvat natera protivnika da poleti na-pred. Zadnji deo vrata bio mu je sada otkriven i nezaštićen. U tom trenutku, Trejsi ga dohvati palcem i prstima desne ruke pritiskajući nerv na samom dnu baze lobanje, na početku kičme. Dobro uvežbanim pokretom gurnu nerv u kosti kičme. Čitavo čovekovo telo poče da podrhtava, a zatim se smiri. Teško dišući Trejsi sede na pete. Udisao je vazduh kao da se davi. Bilo mu je važno samo da se domogne dovoljno kiseonika da bi se povratio. "Nikakvih naglih ni jakih pokreta",

bio mu je preporučio doktor. Hteo je da se glasno nasmeje, ali je bio suviše iscrpljen. Najzad je ustao, udaljio se od palog protivnika i počeo da traži vatrogasno stepenište. Levo rame ga je užasno bolelo. Stepenište koje je tražio bilo je široko i otvoreno. Kao da nije prano decenijama. Pogledao je na sat. Iznenadio se kad je video da je samo 20,25. Prošlo je jedva sedam minuta otkako je ušao u hodnik. Njemu se činilo kao da je prošlo sedam dana. Počeo je da se spušta niz stepenište, duboko svestan svakog pokreta i bola koji mu je obuzimao čitavo telo. Skoro se srušio preko dva policajca. Ležali su na poslednjem odmorištu. Nagnuo se suviše brzo i ponovo osetio strahovitu vrtoglavicu. Stomak kao da mu se pobunio. Osećao je da mu se penje u grlo. Udahnuo je duboko tri puta pokušavajući da bolje ispita policajce. Dodirnuo je sa strane njihove vratove i članke da bi osetio puls. Bili su živi, ali u nesvesti. Čudio se što policija koja je ionako htela da ga ispita nije postavila stražu pred njegovom sobom. Sad mu je bilo jasno da je straža postojala i šta joj se dogodilo. Mogao je da ih povrati, ali je oklevao. Morao je da se domogne Micoa zato što je samo Mico znao zašto se sve ovo odigralo. Princeza od zada je možda takođe znala, ali ona ne bi nikada odala tajnu. Morao je da ostane slobodan i neometan. Trejsi pažljivo pređe preko njih i nastavi da se spušta stepeništem. Na poslednjem odmorištu malo se odmorio da bi povratio dah. Mogao je da vidi svetlucanje Hong Konga ispod svojih nogu. Bilo je lepo gradsko veče, a Hong Kong je bio grad izmišljen za turiste. Kad je sišao niz stepenište sledio se osetivši užasan bol u leđima. - Budi drug - reče dubok glas na kantonskom - i izvuci ruke iz džepova. 324 Osetio je kako mu čovek gura revolver u rebra. - Svih ti bogova - reče glas - ostani tako! Želim da te dobro zapamtim pre nego što te ubijem. - Dame i gospodo ... Bila je to velika noć Atertona Gotčalka. - ... delegati Republikanske nacionalne konvencije ... Bila je to noć kad su ga svi pažljivo slušali, ogroman audito- rijum od nekoliko miliona ljudi pred televizijskim i radio aparatima. - ... dopustite mi da svima poželim dobrodošlicu ... Video je kako se ljudi iz Tajne službe okupljaju oko njega, kao da pletu živu mrežu, kako govore u svoje toki-vokije i kako se kratkim jednosložnim recima sporazumevaju. Svakih deset minuta bacala su poglede po gomili, trudeći se da otkriju sumnjiva lica. Grudi su mu se dizale od ponosa na pomisao da on to sada zaista zaslužuje. - ... i pozvao bih vas da svi zajedno poželimo dobrodošlicu novom predsedniku Sjedinjenih Američkih Država ... Glasovi odobravanja koji su se malo pre čuli samo kao šaputanje sada su pretili da će prerasti u pravu buru koja je mogla i da ga obori. -... Atertona Gotčalka! Popravivši kravatu Aterton Gotčalk se lakim korakom atlete pope nasred pozornice, pod toplu svetlost, da bi se suočio s mi-lionima očiju koje su bile uperene u njega. Znao je da

fizički dobro izgleda i bio spreman da osviji velike gradove. Unutrašnjost je već bila njegova. Makomber se korektno držao dogovora i sve je išlo po planu. "Kad budem predsednik", pomislio je Gotčalk, "potrudiću se da Makomber bude dostojno nagrađen. Šta bi on želeo? Da bude savetnik u vojsci? Da bude negde ambasador? Sigurno će tražiti nešto za razvoj programa naoružanja koje proizvodi Metroniks. Pa to će bar biti lako." - Gotčalk je verovao u svako od tih oružja. Aterton Gotčalk podiže ruke u ogromno slovo "V" znak pobe-de - viktorije, prihvatajući glasno odobravanje] gomile. Okretao se od jedne do druge televizijske kamere i osmehivao široko, osmehom koji je ulivao poverenje. Iz njega je zračilo samopouzdanje, samokontrola, entuzijazam i snaga. Niko ne bi pomislio da se on u sebi ždere zbog onoga što mu je Makomber 325 natuknuo. Naime, bilo je više nego sigurno da će na ovim izborima Gotčalk izgubiti. "Prokleti veliki gradovi", mislio je sada dok se široko osmehivao na sve strane. Mnoge stvari mu se nisu sviđale u ovom prokletom svetu, a pre svega to što je Amerika počela da gubi svoj prestiž. Propaganda druge strane bila je suviše jaka, a i mreža svetskog terorizma sve bliža. Sve će se to promeniti kad on bude izabran za predsednika. Čim se bude smestio u predsedničkoj stolici odmah će se pozabaviti glavnim pretnjama. Njegov osmeh postao je još širi dok je razmišljao o 31. avgustu i Makomberovom planu. Zbog toga mu se niko neće suprotstaviti. Opozicije neće uopšte biti. Amerika će tada biti suočena s prvim pravim terorističkim napadom na sopstvenom tlu i to će je pokrenuti. Gotčalk se radovao ne samo zbog sebe već zbog čitave zemlje. Bilo je to kao onih dana pre nego što je Amerika stupila u drugi svetski rat: trebalo je da padne nekoliko života, da se izgubi nešto vremena, pre nego što se veliki, uspavani div probudio. Ali, kad se taj div jednom probudi, nijedna nacija na svetu neće moći da mu se suprotstavi. Neka se teroristi pričuvaju. Od te noći njihovi dani biće odbrojani. Napadnuta na svom tlu Amerika će tada moći da pošalje svoje udarne snage na Srednji Istok, u zemlje bogate naftom. Američki gradovi otada više neće morati da se plaše nestašice goriva. Aterton Gotčalk priđe mikrofonu i nakloni malo glavu, smirujući gomilu. - Delegati - počeo je svojim snažnim baritonom, smirujućim glasom punim sigurnosti i samopouzdanja - odani republikanci, prijatelji, građani Amerike - podigao je glavu gledajući direktno u more ozarenih svečarski raspoloženih lica i prijatelji građani sveta! Nema više za nas stega oslabljene privrede! Nema više za nas nezaposlenosti! Nećemo više biti drugorazredna sila! Večeras počinje američki pohod u bolju budućnost i bezbednost u svetu koji mora da bude njen! Svi u publici ustadoše na noge kao jedan, bučno odobravajući njegove reci i potvrđujući mu svoju podršku. Primivši taj široki talas energije, utopivši se u njega, Gotčalk pomisli na duh predsednika Linkolna, kako šija ogroman preko reke Potomak, obuhvatajući čitavu naciju. Pomislio je da najzad zna šta predstavlja prava veličina i zahvalno prihvatio njen sjajni plašt. Šuplji zvuči ispunjavali su ostatke njegovog srca. Oštri krici ptica džungle, pištanje velikih slepih miševa, meki hod krvoločnih zveri koje se šuljaju loveći, dahtanje, teško disanje - sve je to odjekivalo u njemu.

Osećao je čvrst pritisak automata uz svoje vrelo telo. Osećao je kako mu meso gori dok je pucao. Vazduh je urlikao dok su se uznemirene ptice dizale i smeđi majmuni podvinutih repova bežali na sve strane. Nije znao koliko je Tolovih drugova ubio tog popodneva. Kju se toga nikada neće ni setiti. Nije se toga setio čak ni onda kad ga je u avionu koji ga je nosio kući, zelenooka stjuardesa pokrila lakim ćebetom ne skidajući pogled s njegovog lepog lica. Utonuo je u san sanjajući da se vratio u Kampućiju i ne brinući koliko je leševa ostavio za sobom. Čak ni kad se vratio u kuću na Gremersi parku i kad je pod-neo svoj lakonski izveštaj nestrpljivom ocu, nije mogao da se seti koliko je ljudi usmrtio. Koliko je crvenih Kmera ubio. Koliko je crnih srca nestalo. Chet Kmau. Platili su za ono što su učinili njegovoj porodici. Platili su za ono što je njegova sestra postala, platili su za ludilo njegove majke, za nestanak njegovog malog brata i sestre. Platili su i za stravičnu smrt koju je doživela Malis. Padala je kiša kad je stigao u ulicu Kristofer. Ova sitna kišica mnogo bi bolje izgledala u seoskom pejzažu gde bi izazivala najtajnije i najbolje mirise iz trave. Ali ovde, u gradu, pločnici su samo postali sivi od nje, đubre je širilo grozan smrad, a prozori su postajali još prljaviji. Kju je stajao i posmatrao tamne obrise velike zgrade. Ušao je i pritisnuo zvonce stana na devetom spratu. Čekao je petnaestak sekundi, a onda ponovo pritisnuo zvonce. Kad se opet niko nije javio ušao je u unutrašnji hol i pozabavio se bravom. Bilo mu je za to potrebno samo dvadesetak sekundi. Pošto je bilo 19 časova, vreme večere, nije se plašio da će ga neko omesti. Brava je popustila, a istog trena čuo je kako se otvaraju vrata iza njegovih leđa. Okrenuo je bravu, a levu ruku je stavio u džep i zazveckao ključevima kao da ju je baš sada otvorio. Gurnuo je unutrašnja vrata i ušao u hodnik. Kao što je to uobičajeno u Njujorku ostavio je vrata širom otvorena ne trudeći se da se okrene i vidi ko je ušao iza njega. iMije želeo da mu bilo ko vidi lice. Brzo je prošao pored lifta i krenuo stepeništem, tako da oso- 321 ba koja je ušla iza njega pomisli da ide na neki niži sprat. Polako se peo stepeništem osluškujući svaki zvuk. Čuo je meko šuštanje kad je lift počeo da se kreće. Nastavio je da se penje. Stigao je do odmorišta na devetom spratu. Jedna sijalica nije gorela pa je jedna trećina hodnika bila u dubokoj senci. Krenuo je na levu stranu i zaustavio se tek pred teškim vratima na kraju hodnika. Malo je oslušnuo, a zatim počeo da petlja oko brave. Brzo je popustila. Kju uđe u hodnik i bez zvuka katvori vrata za sobom. Zaustavio se i osluškivao. Bio je nepokretan. Stan je bio kao napušten. Morao je da krene na posao. Dok je Kju ulazio kroz vrata stana, Luis Rihter je baš zatvorio slavinu i s uzdahom zadovoljstva spustio se u toplu vodu. Ostavio je vrata kupatila malo odškrinuta kao što je imao običaj još kad mu je žena bila živa. Nije voleo da se sasvim odvoji od stana i onoga ko je bio u tom trenutku u njemu. Legao je na leđa osećajući kako mu se mišići polako opuštaju. Uovo vreme i ovako u toploj vodi, bol je bio skoro podnošljiv. Čak ni pomisao na sopstveni kraj nije ga tako strašno plašila. Ali nije želeo da se to dogodi pre nego što sazna šta je Trej-si otkrio i

Hong Kongu. U stvari, bio je veoma zabrinut za njega. Očekivao je da će mu se sin već javiti do sada. Prošlo je nedelju dana otkako je otišao. Zatvorio je oči i počeše da defiluju scene iz njegovog života. Sećao ih se sa puno tuge i emocija. Pitao se šta je, kao mlad čo-vek, u stvari, želeo od života. Svakako nije želeo ništa veliko. Nikada nije bio željan velike vlasti ili novca. Želeo je da se bavi baš ovim poslom kojim se bavio. Punih trideset godina on je na planu eksploziva bio najbolji stručnjak u svetu. Niko nije mogao ni da mu se približi ni da otkrije ono što je on znao. Čak ni sada. Zato ga je Fondacija i angažovala. Tokom godina Luis Rihter je shvatio da je Direktor zaista veliki čovek. On je bio ne samo izuzetna fizička pojava, već je njegov um bio nešto što je zasluživalo svako poštovanje i nijedna obična agencija ne bi mogla toliko da postigne kao Fondacija da nije imala Direktora na čelu. Direktor je bio odgovoran samo jednom čoveku - Predsedni-ku. To je Luisa Rihtera oduvek oduševljavalo i čudilo. CIA je privlačila na sebe svujaažnju. Sa svoje strane Fondacija je bila mala, ali kompaktna. Sto manje ljudi umešanih u jedan posao, to bolje. Koliko je Luis Rihter znao on je bio jedini čovek zaposlen stalno kod njih koji nije radio u njihovom štabu u Va-šingtonu. Delom je to bilo tako jer je on sam tako hteo. Želeo 328 ie da ostane u Njujorku mada je to bilo prilično nepraktično. Međutim, kuća u kojoj je Fondacija bila smeštena nije mogla da primi opremu koja mu je bila neophodna i u njoj nije mogao da obavlja svoja ispitivanja. Nije bilo dana u njegovom životu kad nije zažalio što je Direktoru skrenuo pažnju na Trejsija. Znao je da se njegova žena ne bi nikada sa tim složila. Znao je da mu nikada ne bi oprostila što se povinovao Trejsijevim željama. Otvorio je oči i posegnuo za komadom sapuna. U tom trenu mu se učini da je video krajičkom oka pokret neke senke. Okrenuo je glavu, video kroz odškrinuta vrata komadić hodnika i nešto od dnevne sobe. Tamo se ništa nije primećivalo. Čekao je, sedeći uspravno, glave nakrivljene ne bi li uhvatio svaki zvuk. Nije video ništa, nije čuo ništa. Možda je to bio samo trak prašine koji je zaigrao na svetlosti koja je dolazila iz hodnika. Slegao je ramenima, dohvatio sapun i počeo da ga trlja dlanovima. Voda je malo pljusnula i sada je bio siguran da je čuo neki zvuk kroz odškrinuta vrata. Bilo je to nešto na šta nije bio navikao u svom stanu. Stan mu je bio u staroj zgradi solidne konstrukcije. Zidovi su bili veoma debeli tako da nikada nije čuo komšije. Isti zvuk se ponovo začuo i on pomisli: "Kriste! Ima nekoga u kući!" Bio je veoma miran. Osvrnuo se pažljivo oko sebe. Čime bi mogao da se odbrani? Pogledao je grema ormariću s lekovima. "Ničeg tamo nema", pomislio je. - "Šteta što se ne brijem brijačem. Električni "Remington" malo će mi pomoći". Ali setio se da je u ormariću njegov dezodorans u spreju. Spustio je sapun na mesto, oprao dobro ruke, a onda se digao iz kade i pažljivo izvukao jedu nogu iz vode. Utom se ugasi lampa u hodniku. Nije čuo pucanje prekidača već je iznenada ose-tio eksploziju tame. Noć je davno pala, a osvetljenje je bilo maglovito kao u dubokoj šumi. Stajao je sleđen za trenutak, osluškujući luđačko udaranje svog pulsa. Topla voda slivala se niz njegovo belo telo. Koža mu je bila naježena. Drhtao je. Nije mogao da bude ranjiviji nego sada. Zbog toga je naglo doneo odluku i bacio se prema zastakljenim vratima ormarića s lekovima.

Njegovi vlažni prsti tražili su oslonac. Kliznuli su po zamagljenom ogledalu. Promašio je vratanca. Istegnuo se još više, posegnuo dalje, trudeći se da ih otvori. A tada se s treskom otvo-riše vrata od kupatila. 329 i U savršenoj tišini Trejsi je mogao jasno da čuje snažno udaranje svog srca koje mu se činilo tako velikim kao da može da obuhvati čitav svet. Pošto je kraj života bio tako blizu to ose-ćanje mu je bilo sasvim jasno. - Neću žuriti s tvojom smrću - reče glas. Cev revolvera bila je pritisnuta uz Trejsijevu kičmu. - Neću te ubiti brzo i čisto. Ti si ovde, a to znači da je troje mrtvih ostalo gore. Nisi time zaslužio laku smrt. Pucaću ti najpre u kičmu da bi mogao da osetiš kakav je život bogalja. Čovek je govorio visokim, pevuckajućim glasom, kantonski i nekako pogrešno. Trejsi je znao da mora da se koncentriše na ton glasa, a ne na ono što je taj glas govorio. To je možda moglo da ga spase. Hvalisavci su bili isti na čitavom svetu. Daj im revolver u ruke i oni postaju arogantni. Počinju da brbljaju. Trejsi se o tome osvedočio čak i u prostranstvima kambodžanske džungle. Bilo je neodoljivo posedovati moć nad drugim ljudskim bićem i hvalisavac koji uživa u tome želeo bi da to što više produži. - Pucaću ti zatim u laktove, u članke, ramena, kolena, a onda, da, tada će doći vreme za metak u vrat. - Kinez slegnu ramenima kao da je to nešto što se njega ne tiče. - Možda ćeš umreti od te rane, a možda ćeš se mučiti još neko vreme, polako krvareći do smrti. Trejsi je pažljivo slušao i računao. Glas je bio tih, miran, pribran. To je bilo opasno, jer je to značilo da čovek razmišlja jasno i racionalno. Da nema nikakvih emocija. A Trejsiju je bilo neophodno da taj čovek bude zagušen osećanjima, zaslepljen mržnjom i besom. - Tri lesa su ostala za tobom. Ne mogu da zamislim kako si to mogao da uradiš, ali moram da čestitam gazdi na njegovoj vidovitosti. Pošto je moj stariji brat bio gore bio sam ubeđen da nećeš izaći živ. Njega su uvek potcenjivali zato što je debeo, ali baš u tome je njegova snaga. Kao borac bio je nenadmašan. Trejsi je odmah video gde se nalazi ključ njegove pobede. - Nije bio ništa naročito u borbi - reče mirno. - Brzo sam ga pobedio iako sam oslabljen ranijim povredama. - Bogovi znaju da lažeš. On je bio najbolji... - Gore leži istina - reče Trejsi. - Idi i baci pogled na njegov debeli les. - Kad bi samo mogao da izazove jaka osećanja kod ovoga. - On je onemogućen - reče Kinez - ali mrtav nije. Ton glasa se već promenio i Trejsi je to primetio. Reci više 330 nisu tekle onako lako i pevuckajući. Osećalo se da je čovek povisio ton. Više nije tako savršeno vladao sobom. Trejsi je znao nešto što on nije znao, nešto o njegovom bratu. - Pritisnuo sam jedan specijalni nerv - reče Trejsi grubim promenjenim glasom, spreman da uvredi - tvoj brat je umro kao idiot. - Lažeš! - kriknu Kinez izgubivši svaku kontrolu nad sobom, a zatim se brzo povrati i nešto mirnije reče: - Proklet da si ti i tvoji trikovi. Trejsi oseti kako pištolj više ne pritiska njegovu kičmu ali umesto toga oseti strahovit pritisak na nervnom čvoru u dnu vrata i sve mu se zatamne pred očima.

Osvestio se u kolima. Pored Kineza koji je sedeo kraj njega na prednjim sedištima bila su još dvojica. - Osvestio se - reče glas brzo na kantonskom. Onaj pored njega bio je Kinez koji ga je sačekao ispod stepeništa. Držao je revolver uperen u Trejsijevu glavu. Samo je čekao dobar razlog da bi pritisnuo obarač. Trejsijeva prva briga je sada bila da mu takav povod ne da. Brat ovog Kineza ležao je mrtav na petom spratu bolnice "Kraljica Elizabeta" i nije mu mnogo trebalo da bi počeo da puca. Mršavi Kinez na sedištu pored vozača okrete se. Nosio je fil-cani šešir, ali Trejsi je mogao da vidi da mu je glava obrijana. Pružio je ruku i na njoj se ukaza istetoviran crtež aždaje koja drži mač. Prsti mu se otvoriše kao latice cveća. U šaci je držao specijalni nož. Zatvoren. Hteo je samo da pokaže Trejsiju brzinu svojih refleksa. Trejsi je to dobro zapamtio. - Ja sam sprečio Kaua da te ubije - reče. Njegove nosnice su se širile dok je govorio. - Nije to bilo lako. Mrzi te zbog onoga što si uradio s njegovim bratom. - Mahnuo je nožem ispred Trejsijevih očiju. - Rečeno nam je da treba da nestaneš bez traga. - Nasmejao se. - Moći ćeš na dnu Istog Lama zaliva koristiti svoju veštinu i ubijati ribe. - Nasmejao se ponovo i mahnuo nožem kroz vazduh. - Možeš da otpevaš svoju poslednju uspavanku ajkulama. Trejsi je počeo polako da se pomiče na sedištu. Želeo je da sazna kuda idu. Morao je da se pomiče sasvim polako da ne bi privukao na sebe Kauovu pažnju. Naređivao je svom telu da se opusti. Pomicao se u skladu s truckanjem kola. Okretao se polako na levu stranu da bi svojim vezanim i ukrštenim člancima dodirnuo bravu na vratima. Vozili su se u "mercedesu" s četvoro vrata. 331 Vrata su naravno bila zaključana, ali s tim je mogao lako da izađe na kraj. Bacio je pogled kroz prozor procenivši da se voze brzinom od sto kilometara na čas. Nije imao mnogo šanse da preživi ako bi uspeo i da otvori vrata i da se baci iz kola. Bile su mu vezane i ruke i noge. Umesto toga počeo je polako da se trudi da oslobodi članke na rukama. Zakačio je jedan kraj za dršku na vratima i polako počeo da povlači konopac. Bio je to veoma spor rad. Znao je da ga neće obaviti sve dok ne stignu u Aberdin. Za izvesno vreme zadovoljio se samo time da posmatra tri čo-veka. Trejsiju je bilo jasno kakav je Kau. Bio je pravi fanatik kad je u pitanju bilo njegovo telo i njegovi refleksi. A sem toga, koristio je i revolver. Trejsija je, u stvari, od sve trojice, najviše zabrinjavao Kau. Jedan je vozio i bio zabavljen obuzdavanjem snažne mašine pri velikoj brzini, a drugi je imao malo prostora za napad. U ovom trenutku najvažnije je bilo da oni steknu ubeđenje da od svog zarobljenika nemaju čega da se plaše. Njegova ramena se opustiše, a glava poče da mu se klati kao da ga je op-hrvao san. Kau nije skidao pogled s njega. A Trejsi se trudio da ge izbegne. Ako je čovek bio zaista onako dobar kako je to on pretpostavljao mogao je iz njegovog pogleda da zaključi šta smera. Sada više nije mogao da učini ništa drugo nego da sačeka pravi trenutak. To je bilo van njegove moći. Sve je zavisilo od vozačevih refleksa i krivina na drumu. Već su skoro stigli u Aberdin. Voda nije bila daleko. Čovek s nožem uputi nekoliko reci vozaču. Trejsi je razumeo da govori o nekom rezervnom sidru na nekom čamcu koji ih čeka i da će im ono dobro doći.

Ulazak u krivinu skoro ga je iznenadio. Gume su zaškripale, a tela su se nagnula poterana centrifugalnom silom. Bila je to leva krivina. Kau je bio pritisnut u ugao svog sediš-ta. To što se sada i Trejsi pribio uz njega nije ga ni najmanje uzbudilo ni upozorilo na opasnost. Smatrao je da je to normalno u tako oštroj krivni. Nije shvatio to čemu se radi sve dok ga Trejsi nije vezanim nogama snažno udario u grudi i isterao mu sav vazduh iz pluća. Oči mu se širom otvoriše. Pokušao je nešto da kaže, ali je bio bez daha. Trejsi se bacio na bravu. Osetio je kako popušta i u istom trenu video Kineza s nožem kako se okreće prema njemu. Skupio je kolena pod bradu. Čovek je zavitlao nož. 332 Duboko je udahnuo, napregao sve mišiće i svu snagu usme-rio u ispružene noge ispuštajući strašan kiai. Sedište je popustilo i njegove noge proleteše kroz njega. Vozač izlete kroz šo-feršajbnu. Neko je kriknuo. Gume su cvilile. "Mercedes" je jurio kao po-ludeo po keju. Čovek s nožem pokušao je da povrati kontrolu nad kolima. Trejsi je pokušavao da se vrati na levu stranu kola. Kauov les blokirao je vrata s desne strane. Međutim, centrifugalna sila odvlačila ga je svom snagom od levih vrata. Ispuružio je vezane ruke i zakačio konopac za bravu. Čuo je kako brava popušta. Vrata se širom otvoriše. Na sledećoj krivini on izlete iz kola kao džak žita. "Mercedes" je već bio u vazduhu. Sleteo je s keja i njegova prednja strana bila je usmerena prema prljavoj vodi zaliva. Trejsi je uspeo samo da vidi kako se kola teško spuštaju u vodu i kako voda prodire kroz razbijenu šoferšajbnu ... Ledena voda delimično ga je povratila. Bolela ga je glava. Vezanih ruku i nogu nije mogao da pliva. Ako se brzo ne dokopa površine udaviće se. Oko njega, na sve strane, bila je tama. Pluća su mu se napinjala boreći se za vazduh. Osećao je vrtoglavicu. Ali, što je bilo najgore, izgubio je smisao za pravac. Činilo mu se da tone sve dublje. Prepustio se instinktima. Verovao je da će njegovo telo samo naći put ka spasenju. Iz njegovih stisnutih usana izlazili su zeleni baloni vazduha kao poslednji znak života koji ga je napuštao. Telo mu se borilo svom preostalom snagom. Onda je, iznenada, izleteo na površinu. Čudio se šta je to bilo. Nije primetio da je voda postala svetlija. Pomislio je da sigurno drži zatvorene oči. Ali, nije se sećao da je zatvarao oči. Ponovo je potonuo ovaj put s dosta kiseonika u plućima i to mu je davalo snage da se baca i udara ispod vode i održava se blizu površine. Voda mu se slivala niz kosu i ulazila u oči. Držao je širom otvorena usta i treptao ubrzano da bi bolje video. Jedan talas ga potopi napunivši mu usta i oči prljavom slanom vodom koju je odmah povratio. Opet je izgubio orijentaciju, ponovo nije imao dovoljno kiseonika. Bol ga je ophrvao, osećao je slabost svojih mišića i pomislio: "Sve ovo ništa ne vredi. Ništa mi ne vredi ni obuka ni pažljivo planiranje jer ću ionako umreti daleko od kuće i Lorin". 333 U tom trenutku njegovo levo rame udari o nešto tvrdo. Počeo je da se bori da se okrene prema tome. Trudio se da oseti gde je površina. Shvatio je da je to u šta je udario s jedne njegove strane. Okrenuo se još jednom. Nešto oštro pocepalo je njegovu košulju i žarilo mu se u meso. Slana voda počela je da ga peče po ranama. Taj novi bol, oštar i neprestan, osvestio ga je sasvim.

Posegnuo je prema gore i onda odjednom osetio kako ga nešto izvlači iz vodenog groba na površinu. Bio je van vode povučen u starinsku džunku. Čuo je glasove. Nisu govorili ni mandarinski ni kantonski. Bio je to neki nerazumljiv dijalekt. Bio je suviše iscrpljen da bi mogao da razmišlja, nije mogao čak ni odgovore da daje. U njega je bilo zagledano nekoliko radoznalih lica, otvorenih i zabrinutih. Osećao se kao riba koju su izvukli iz dubina. A onda su ga ušuškali, utoplili i spustili na neverovatno mek madrac gde je utonuo u san. San koji mu je toliko bio potreban. Luis Rihter oseti nešto kao dah vetra na svojim golim leđima. Bio je to dah leden kao sama smrt. U tom trenu je zgrabio sprej s dezodoransom. A onda je osetio prste kao gvozdene kandže kako ga stežu i udaljavaju od malog ormana. Kriknuo je i izgubio ravnotežu. Njegove pete poleteše po vlažnom podu i on pade nauznak. Pomislio je da će svakako slomiti kičmu na tvrdom podu. Pao je u kadu i voda je ublažila njegov pad. Iznad njega se nagnula senka, spuštajući se s plafona, veća od života. Podigao je ruke da se odbrani ali one su bile odbačene samo jednim dahom. Još uvek je držao dezodorans. Senka se spustila bliže. Luis Rihter je znao da je to njegova jedina šansa da nešto učini. Pritisnuo je sprej i čuo kako hemikalija izlazi u snažnom mlazu. Čuo se kašalj i pritisak gvozdenih prstiju malo je popustio. Uspeo je da se pridigne ali tada je osetio užasan udarac u grudi koji ga je onemogućio da jasno razmišlja. Ošamućen, pao je natrag u vodu, dok mu se glava klatila. Svet je sada bio sastavljen od raznih nijansi sive boje, sve druge boje su nestale. Nije više mogao da razlikuje šta je levo šta desno, šta je gore a šta dole. Kao da je plutao u vremenu i prostoru, dezorijentisan i rastočen. Onda je nešto preseklo maglu njegovih osećanja. Čuo je neku melodiju sastavljenu od jedne jedine note. Pitao se otkuda ta 334 nota dolazi sve dok nije video sjaj direktno ispred očiju, tanku horizontalnu liniju koja se nezadrživo kretala prema njemu. Šta je to bilo? Podigao je glavu i ugledao lice iznad sebe. Posrebrene jabučice, lepa linija obraza, tamne oči u senci. Pa to je bio Kim, čo-vek koga je poslao Direktor. Odjednom je ošamućenosti nestalo. Ponovo je mogao jasno da razmišlja. Sada mu je bilo jasno u kakvu je strahovitu opasnost gurnuo Trejsija. To mu je dalo snage da se bori za svoj život. Iako nije imao mnogo snage ni oružja kojim bi se borio Luis Rihter je odbijao da se preda. Imao je telo i odlučio da se njime suprotstavi smrti. Njegove ruke poleteše u vis dok su mu se prsti grčili kao kandže. Zgrabio je srebrnastu horizontalnu liniju. Kriknuo je od bola dok je pokušavao da je povuče nadole, dalje od svog grla. Bila je to metalna žica iz klavira koja je presekla meso njegovih dlanova kao hirurški skalpel. Kjuu je već svega bilo dosta. Oči su ga još bolele od dezodo-ransa. Besno je zavio žicu oko vrata starog čoveka. Zavio je snažno krajeve. Žica se nemilosrdno usecala u meso preseca-jući krvotok žrtve. Zastenjao je od napora a Luis Rihter kriknu iz dubine svog bića dok mu je čelična žica presecala kožu, i meso ispod nje. Ali, još uvek se nije predavao. Znao je da ne srne da se

preda. Kjuovo lepo lice osu se znojem dok je topla, slana krv šikljala iz vrata Luisa Rihtera slivajući se niz njegove članke, nestajući kao tamni oblak u kadi punoj vode. Žica je pevala čudnim visokim tonom. Sada je već stigla do kosti. Bol je sasvim obuzeo starca. Od bola su se tresla njegova ramena. Okretao je ruke. Podvio je noge i suknuo iz vode urlajući. Kju je bio spreman na to. Povukao je žicu i još jednom je još čvršće obavio oko starčevog vrata. Zategao je jednom, drugi put. Luis Rihter još jednom je čuo visoki ton ali to više nije bio samo jedan ton već više njih. I tada se užasan san iznenada okončao, bola je nestalo i svega što je nekada znao i osećao . .. njega više nije bilo. - Prokletstvo! Samo kesa od aluminijumske folije! - I ćela ta igra i sve te tajne da nađemo samo ovaj komad papira - besneo je Bredi. Vratili su se u Silvanovu kancelariju i sedeli oko stola na kome je Tvajt pažljivo otvarao ono što su našli. Rastvorio je ivice i svi su se nagnuli nad sto. - Ko će pozvati laboratoriju? - upita Tvajt. - Spakuj sve to lepo pa ćemo dati Morisu - reče Silvano. -Ubediću ga da nam je ovo sada važnije od svega. - Kako ćeš uspeti? - upita Tvajt. - Povešću ga na večeru. - Gospode - reče Bredi - nije on tako lak čovek. Silvano se nasmeja i pođe prema vratima. - Nije to toliko u vezi s hranom, Bredi. Više ga interesuju bliznakinje koje stanuju kraj jezera i koje kasnije idemo da po-setimo. Vratio se za četrdesetak minuta. S njim je došao i čovek dugog, povijenog nosa i oborenih obrva. Kosa mu je bila tamna. Silvano pažljivo zatvori vrata iza sebe pre nego što predstavi ćoveka. - Mislim da je najbolje da im odmah sve kažeš, Morise. Hemičar klimnu glavom. - U redu - njegove smeđe oči su bile ogromne, malo izbulje-ne, tako da se činilo da nosi sočiva. - Ovaj beli prah je heroin. Čist heroin. - Gledao je jednog po jednog. - Govorim o sto posto 336 čistom heroinu. Moram da priznam da retko kad naiđem na : ovakvu robu. - Misliš da je svež? - upita Tvajt. - Mislite da li je baš stigao iz Zlatnog trougla? - slegnu Moriš ramenima. - Ako želite moje mišljenje reći ću vam da ga nisu dotakle ni ruke hemičara, ni Amerikanaca. - U redu - reče Bredi - znači to je prvorazredna roba. I šta smojtime dobili? - Čuli ste samo polovinu - reče Silvano. - Da, ima još nešto, vrlo zanimljivo - nastavi hemičar. - Na unutrašnjoj strani folije bilo je nešto napisano. Droga ga je pokrivala i morao sam da koristim ovo da bih pročitao. Otkrio sam jedno ime i ulicu. Nema grada, nema adrese. - Da čujemo - reče Tvajt. - Ime je Antonio Mogales - reče Moriš podigavši pogled. - A ulica je Mekej trg. Da li to nekome od vas nešto znači? Tvajt je pomislio u sebi: "Gospode, pa to je Bej Bridž! Tonio, prokleti kujin sin!" Bilo je nečeg u Klosteru što je uvek impresioniralo Makom-bera. Možda je to bilo osećanje velike starine, možda zato što se tu nekako osećala evropska istorija, direktna i

neshvatljiva moć. Osećalo se prisustvo bojnog polja na kome se lila krv ne-vernika. Krstaši... sveti rat. Pobeda za boga i domovinu . .. Stigao je 45 minuta ranije tako da je mogao da uživa u atmosferi pre nego što čovek koga je očekivao dođe. Bio je dobre volje. Uspeo je da se smiri pošto je najzad shvatio Kjuov izveštaj. Nije bilo prijatno čuti da nije mogao da nađe Tisah. Postojala je uvek mogućnost da se obrati Monku i zatraži, od njega, pomoć u tom slučaju, mada mu to nije baš bilo drago. Makomberu je bilo jasno da mu je žao što je uopšte slao Kjua i Kampućiju. Trebalo je da zna da će mu takav put teško pasti, da će izazvati traume kod njega. Ali Makomber je bio zaslep-Ijen svojom probuđenom ljubavlju prema Tisah. Sama pomisao na nju, da će je možda ponovo videti, ponovo držati u rukama, bila je za njega previše. Goreo je od želje za njom i sada kad se Kju vratio. Šta li se to dogodilo Kjuu da se toliko povukao u sebe? Nije mu dao nikakve detaljnije informacije i uzaludno je bilo svako Makomberovo insistiranje da čuje nešto više. Makomber je sada neprestano mislio na Tisah. Pitao se kako će sačekati poruku od Monka, kako će sačekati Tisahin dolazak. 337 Skrenuo je za ugao i video Markusa Fajndlena u malom dvorištu, opuštenih ruku kako zagleda drvo čije su grane bile tako oblikovane da je ličio na jevrejski sedmokraki svećnjak. Markus Fajndlen bio je visok skoro dva metra, imao je uske bokove i grubu kožu. Lice mu je bilo izborano, a oči svetle. Po svemu je podsećao na nekog šerifa s Divljeg zapada. To i nije bilo tako čudno jer je u mladim danima Fajndlen bio šerif u svom rodnom gradu Galvestonu. Otada je izgubio samo nešto malo svog teksaškog ponašanja i akcenta. Makomber je štaviše bio ubeđen da on neguje taj akcenat. U sivilu vašingtonskih birokrata po tom akcentu on je bio lako prepoznatljiv i uočljiv, a savršeno se uklapao i u opštu sliku o njemu! Lokalna FBI najpre ga je primetila dok je radio u Galvestonu koji se nalazi u Meksičkom zalivu i prema tome je to bilo najlogičnije mesto na koje će stizati marihuana pošto su ljudi iz FBI-a uspeli da raskinu lanac u Rio Hondu i Port Izabelu. Fajndlen i njegov pomoćnik spalili su više od tone marihuane, gonili su trgovce drogom niz zaliv sve do Matamorosa, preko meksičke granice. Tu je Fajndlen trojicu ubio pre nego što su ozbiljno ranili njegovog pomoćnika što ga je nateralo da se povuče. FBI mu je odala priznanje. On im se dopadao, ali oni se nisu njemu dopadali. Oni su bili suviše uštogljeni za njegov ukus i njegovo shvatanje borbe protiv kriminala. U svakom slučaju on je smatrao da je Huver opasni manijak. Pokazalo se da njegovom stilu više odgovara CIA i njegovo napredovanje u ovoj organizaciji bilo je zaista meteorsko. On je lako rešavao i najbezizlaznije situacije iz kojih su se mnogi pre njega vraćali polomljenih kostiju. Niko se nije iznenadio kad je Fajndlen za samo tri godine postao vrhovni šef CIA-e. - Markuse - reče Makomber - velika je stvar videti tebe daleko od Vašingtoha. Nije mu pružio ruku na pozdrav. Markus Fajndlen se okrete i klimnu glavom. - Del, radujem se što te vidim - počeli su da hodaju polako. Sastanci sa Fajndlenom bili sii uve; čudni. - Dobro je što sa se bar za malo uklonio iz one ludnice na Potomku. Grifit

je već toliko puta pozvan od strane Salivanovog komiteta tako da ne zna da li ide ili odlazi. - mislio je na državnog sekretara. - To je samo njegov problem - reče Makomber. - Kako se ti snalaziš? 338 Markus Fajndlen se osmehnuo čudnim iskeženim osmehom što je bilo rezultat jednog metka koji ga je okrznuo davno, u njegovoj mladosti, u Galvestonu. - Osećam se onako kako bi se ti osećao da si u mojoj koži, Del. Ja odlazim, prepuštam mesto drugom. Do đavola, sve je to bila Grifitsova greška. Znaš da država voli da misli da ona nama vlada. Pogrešio sam što sam prepustio Grifitsu Kairo. Misliš da mi je bilo lako da izrazim saučešće Bili Džin de Vit? Ona i Ro-džer su mi bili prijatelji. Ali ne mogu više da vičem mea culpa. Suviše se toga dogodilo ovih dana. Biću srećan kad Grifit preuzme svoj deo. Na kamenoj klupi je sedela neka mlada žena glave zabačene unazad. U krilu joj je počivao blok za skiciranje s nedovršenim crtežom u olovci. Makomber povede Fajndlena pored nje. - Misliš li da će pasti? - Lično mislim da je s njim gotovo. Moraće da zahteva Gri-fitsovu ostavku da bi se osigurao protiv poraza u novembru. - Zbog novembra smo se i sastali - reče Makomber. Skrenuli su za ugao i našli su se na terasi s koje su se videli bregovi prema Hadsonu. - Kako stoje stvari? - To ti meni reci. Fajndlen se kratko nasmejao. - Nisam sveznajući, Del, uprkos onome što se o meni priča. - Ne tražim da mi odaješ tajne, Markuse. U tebe sam uložio više nego u druge i zato si mi ti mnogo važniji od svih senatora i predstavnika. - Dolazi čuvar. Makomber je znao da ga proveravaju. Pojavi se mladi par. Makomber sačeka da nestanu iza ugla pa nastavi. - Kao da si izgubio svaku veru, Markuse. Gde ti je vera? - Rođen sam bez nje, Del. Kad ljudi počnu da mi govore o veri i poverenju ja se prebacujem na drugi kanal. To je loša za-mena za moć. - Počeli su da se vraćaju jer je Fajndlen postao uznemiren. - U redu. Ono što mi - Aterton i ja, želimo od CIA-a samo su odrešene ruke i sloboda. - I još nešto - reče Fajndlen - da kompanija opere vaše prljavo rublje pre nego što publika može da oseti smrad. Makomber se zaustavio. - Ni ja ni Aterton ne nameravamo da imamo bilo kakvo prljavo rublje. 339 - To mi se dopada, Del - reče Fajndlen dok su nastavili da hodaju. - Momak iz Teksaka kao što sam ja, najviše od svega ceni svoju slobodu. I meni je ona potrebna kao i vama. Tada bih mogao da dovedem organizaciju na najviši nivo. - Ućutao je dok su prolazili pored nekoliko devojčica s majkama. Kad su opet bili sami, rekao je: - Ali još nisam siguran u neke stvari. Ti i Gotčalk suviše pažnje poklanjate spoljnoj politici, a šta će biti s privredom. - Naša privreda nije u tako lošem stanju.

- Je li? - Fajndlen gapoglea skeptično. - Onda ti znaš nešto što niko drugi ne zna. Šta je to? - Čim Gotčalk dođe na vlast on će se time pozabaviti. Treba pre svega shvatiti da mi nismo industrijska nacija. Mi smo uglavnom okrenuti na serviranje. - Šta to znači? Svi smo kelnerice i vratari? O čemu govoriš? - Moramo baš s takvim mišljenjem da se izborimo i da izvedemo stvar na čistinu. Markuse, oprostićeš mi što to kažem, ali s takvim mišljenjem moramo da raščistimo što pre. - Vidi, znači li to da sam i ja u servisnoj službi. - Pre nego što bilo šta kažeš dalje, pogledaj malo ove cifre. - Makomber mu pruži dugačku listu otkucanu na kompjuteru. - Sam pročitaj pa proceni. Fajndlen se nije nijednog trenutka zaustavio, čak ni dok je čitao. Samo bi s vremena na vreme pogledao oko sebe. Makomber je pomislio da on tako pogledava s vremena na vreme oko sebe čak i kad vodi ljubav sa ženom. - Da li si siguran da su ovi podaci tačni, Del? - upita najzad. - Sasvim - zaista Makomber sada nije lagao. - Ali to je neverovatno. Mi znači stojimo mnogo bolje nego što nam je rečeno. - Tako je - Makomber klimnu glavom - ali proći će još izves-no vreme pre nego što o ovome obavestimo vladu i javnost. Gotčalk uči na greškama iz prošlosti. Ne želi da bude stalno u sukobu sa Kapitol hilom. Zato će on njima dopustiti da razmišljaju o svakoj važnoj odluci pa će umesto da je objavi za tri meseca objaviti je za pola godine. Članovi naše Angke širiće politiku koja njima odgovara, polako će je zagovarati, sve dok ona ne postane javna. - Sve je to u redu - reče Fajndlen pruživši Makomberu listu s kompjutera - ali ipak moraš da priznaš da imamo slabih ta-čaka u našoj privredi. Dopustili smo Japancima da postanu sila broj jedan u automobilskoj industriji. Gospode, čak i Šveđani prave bolje kola od nas. Možeš li to da zamisliš? Prokleti Šveđani! - Što se tiče Detroita - reče Makomber - mislim da je to otišlo predaleko. Sami su napravili svoj ležaj od šiljaka pa sada neka spavaju na njemu i neka krvare. U svakom slučaju Detroit nije budućnost Amerike, to je samo fabrička filozofija. Budućnost je u malim kompjuterskim šiframa, a najvažnije je da po-bedimo Japance u njihovoj sopstvenoj igri. "Vampir" koga si video u akciji koristi laserski kompjuterski sistem koji je za sada jedinstven na svetu. Ja sam dao ideju, ali ne želim da o tome trubim. Ja nisam inženjer. Pre dve godine bio sam u Japanu i tamo sam iznajmio njihovog vrhunskog stručnjaka. Postojale su neke stvari koje je on želeo, srećom mogao sam da mu ih pružim. Moram da priznam da nije bilo lako. Ti prokletnici su beskrajno odani kompaniji za koju rade. Oni su doslovce za nju vezani doživotno. Tako stvari stoje u Japanu i zato oni nas mogu da potuku i naslepo. Njihovo preduzeće je za njih druga porodica. Izašli su iz hladnog hodnika na sunčevu svetlost. Makomber ugleda drvo koje je ličilo na jevrejski svećnjak. Ponovo su došli na mesto s kojeg su krenuli. - Ukoliko nešto ne učinimo s našom automobilskom industrijom do kraja 1990. godine mi ćemo biti tek druga automobilska sila na svetu. Fajndlen se zagledao u drvo. U tom položaju ga je nešto ranije Makomber zatekao kad je došao na sastanak.

- Oduvek sam znao da ti umeš da organizuješ timski rad, Del. Pitao sam se samo koja vrsta filozofije stoji iza toga. Sada nimalo ne sumnjam da iza tvoje organizacije posla ne stoji nikakva filozofija. - Okrenuo se prema Makomberu. - Videćemo se prvog januara. - Dobrodošao u Angku, Markuse - reče Makomber. Kju se vraćao s ručka u svoju kancelariju u Pan Pacifiku. U trenutku kad je ulazio u lift, mogao je da se zakune da je osetio kako je bambusovo koplje, zašiljeno i zagoreno na vrhu, bačeno prema njemu s namerom da mu raspolovi lobanju. Zadrhtao je dok se umešao u gomilu žena i muškaraca koji su već bili u liftu. Izišao je na sledećem spratu, a zatim se peške vratio u ulazni hol, prošao brzo kroz staklena vrata i izašao je na ulicu. Zaslepljen, prešao je preko Medison avenije i ušao sa 340 341 zapadne strane u Centralni park. Dan je bio vrlo topao. Deca su se igrala pod pažljivim pogledima svojih majki. Prodavci sladoleda nudili su svoju robu. Odjednom je sa svoje desne strane čuo čudnu muziku. Krenuo je prema tim treptavim zvucima kao zanesen. Došao je do drvenog ringišpila. Ofarbani drveni konji kretali su se gore-dole vrteći se u krugu, prema muzici. Zaustavio se i zagledao zadivljen onim što ranije nije nikada video. Uhvatio je sebe kako kopa po džepovima tražeći sitninu, plaća kartu i penje se na belo ofarbanog ždrepca uzvitlanog repa i crvenog jezika koji je visio iz širom otvorenih usta. Ponovo se začula muzika i svet je počeo da se vrti u krug. Spuštao se gore-dole na belom ždrepcu, držeći se za uzdu rukama vlažnim od znoja. Deca koja su se vozila uz njega s čuđenjem su primetila da se suze bez prestanka slivaju niz njegovo lice. Kju je plakao. Kad je najzad njegov konj usporio kas i kad se zaustavio, kad je muzike nestalo u tišini, deca oko njega počela su da silaze sa svojih konja, a onim mlađima pritrčali su roditelji da pomognu. Kju je i dalje sedeo na konju zagledan u drveće ispred sebe. Čuo je krike ptica, brbljanje majmuna, zujanje insekata. Krv je tekla zemljom, vijugajući ispod žbunja, a onda se pretvorila u bujicu kao da je negde popustila brana. - Hej, gospodine šta vam je? Osetio je dodir na nozi. - Gospodine? Njegov pogled se spusti s drveća koje je plesalo na vetru prema majušnom licu podignutom prema njemu. Pred njim je stajalo plavokoso i plavooko dete, ne starije od šest godina. Dečak je držao u rukama električnu gitaru, igračku, kao da je mašin-ka. - Šta vam je? - pitao je. - Video sam da plačete. - Sve je u redu - reče Kju još uvek ne silazeći. - Mislio sam da ste možda izgubili svoje dete, tako ste bili tužni. Kju se osmehnu i odmahnu glavom. - Bobi, dođi ovamo - pozvala je dečaka žena zaklanjajući rukom oči od sunca. - Rekla sam ti da je dovoljna samo jedna vožnja. Hajde, dođi sada. Dečak se osmehnu Kjuu. - Nadam se da ćete prestati da plačete - reče i otrča prema majci. 342 Debeljko koji je sakupljao karte obilazeći konjiće dođe i do Kjua. " .

- Ostajete za još ]ednu vožnju? - upita. Kju odmahnu glavom, siđe s konjića i krete kroz park pitajući se kuda je mogao da ode onaj mali dečak. Blok dalje, video je kako mladići i devojke izlaze iz Linkoln Centra. Svi su mu nekako bili slični mada nije znao po čemu. Kad su mu prišli bliže shvatio je zašto su mu se učinili slični. Svi oni su bili igrači. Svi su pripadali kompaniji u kojoj je igrala i Lorin. Duboko je uzdahnuo. Da li je zbog toga došao ovamo? Da bi video Lorin? Nije znao. Ako je želeo da to sazna trebalo je da sada ode odavde. Pogledao je prema grupi koja mu je prilazila i video je da među njima nije Lorin. Nije mogao da ode. Kao da su njegovi donovi pustili korenje, kao da je bio privezan za tie. Grupa igrača prođe pored njega razgovarajući živo između sebe. Znao je da ne srne da bude stalno zagledan u izlaz. Posmatrao je sada njegov odsjaj u velikom staklu izloga. Tada mu se prvi put prikazala Malis, igrajući, kao u životu. Njeni krvavi prsti pleli su priču njenog života otkako ju je ostavio. Ti prsti su ga optuživali. Ne besno, već nežno, tako nežno da je osetio kako mu se suze opet slivaju niz obraze i kaplju jedna po jedna između njegovih raširenih nogu koje kao da su urasle u beton. Trebalo je da putuje dalje kroz Kampućiju, trebalo je da se vrati sve do Pnom Pena, ali nije mogao. Posle onoga što se dogodilo u džungli na severu, nije više mogao da ostane u svojoj domovini. Odbacio je oružje i pobegao preko granice, na Tajland. Nije se više brinuo što nije našao tu Tisah. Čak ni oseća-nje dužnosti, ni odgovornost prema ocu, nisu mogli da ga na-teraju da zaboravi užas koji je otkrio na brodu. Nije još mogao da shvati šta se to događa s njim, ali nešto se u njemu učvršćivalo, nešto ledeno i uznemirujuće sve više ga je obuzimalo. Misli mu se rasuše. Bile su kao ledeni komadići koji se tope u toploj vodi. Šta se to sa njim događa, nije mogao tačno da objasni. Lorin. Najpre je video njenu glavu, onda ramena, a onda se čitava pojavila na ulici. Kretala se ivicom trotoara kao plima. Dolazila je prema njemu. Znao je da mora da uništi Lorin kao što diše, jede, spava. 343 Sada, kad više nije bilo Luisa Rihtera, jedino je ona mogla da ga poveže sa tim stanom. Jedino je ona mogla da im kaže da je Kim bio tamo, Kim Vijetnamac. I oni bi lako otkrili da se ne radi o Kimu. Kim je tada bio na sasvim drugom mestu. Ona tada nije uopšte videla Vijetnamca, već sasvim drugu orijentalnu rasu - Kmera. Ona je bila trag po kome je Trejsi Rihter mogao da dođe do njega, a preko njega do Makombera. Bezbednost Angke bila bi ugrožena. Ali, o Rihteru će se pobrinuti u Hong Kongu. On se neće vratiti na ove obale. A šta ako se vrati? To će značiti da Lorin mora da umre jer je ona bila jedini sve-dok koji je mogao da poveže Kjua s ubistvom Luisa Rihtera. An-gka bi tek tada bila bezbedna. Počeo je da duva vetar. Osetio je hladnoću koju nije mogao da podnese. Zima mu je lomila kosti, ledila krv. Apsara je prilazila kao anđeo osvete, kao devica, igrajući, igrajući, igrajući, na krilima ledenog vetra. Dolazila je niz ulicu, video je to dobro u staklu izloga pred kojim je stajao. Počeo je da trči.

Trejsi se probudio i začuo škripanje balvana i miris povrća koje se kuvalo. Okrenuo je glavu i zaječao. Nežno je prineo dva prsta temenu i polako ga opipao. Zaječao je, a vazduh je izleteo kroz njegove stegnute zube. Pokušao je da se uspravi, da sedne. Ali u stomaku je sve počelo da mu se prevrće i on je odmah legao nazad. Međutim, užasan smrad naterao ga je da se ponovo podigne. Uhvatio se obe-ma rukama za drvenu ivicu i izvukao naslonivši se na drvene strane teško dišući. Trudio se da ustali dah i diše normalno. A onda se srušio u gomilu šerpi i lonaca. - Sranje! - promumljao je držeći se za glavu. Kad bi samo prestalo da mu se vrti. Kao da ima ventilator negde u stomaku. Nije smeo ni da pogleda šta mu je sa ostalim delovima tela. Brodić se ljuljao i njegov stomak se bunio samo snagom volje oslobodio se muke. Sa svih strana čuli su se zvuči. Pokušao je da se okrene ali lonci i šerpe opasno su zazvečali. Pokrio je uši u želji da se spase buke. - O, Bože - zaječao je. - Kako vam je? - upita ga glas na Tanka dijalektu. - Dobro mi je - odgovori automatski - u stvari, ne znam kako mi je. 344 Jake ruke podigoše ga nežno, i postaviše na noge. - Ovamo - reče glas i povede ga prema ležaju s koga je upravo ustao. - Ne, ne - reče Trejsi - ako vam ne smeta radije bih izašao na palubu. - Meni ne smeta, ali ne znam kako ćete vi to podneti. Ja ću vam pomoći. Trejsi podiže pogled i u slaboj svetlosti primeti široko lice iz-brazdano mrežom finih bora koje nisu imale ni kraja ni početka. Crne oči bile su široko r.astavljene, nos je bio tipičan kineski, širok i spljošten. Bilo je to lice koje je zračilo mudrošću, prijateljstvom, brigom. - Gde sam? - upita Trejsi dok ga je čovek vodio prema stepeništu. - Na mojoj džunki - reče čovek. Usidreni smo pred Aberdi-nom. Izvukli smo vas iz vode kao ribu - nasmejao se tiho. To je više ličilo na uzdah. Polako su počeli da se uspinju stepenicama. - Moja mala unuka želela je da zna da li ćemo vas pripremiti za večeru. - I šta ste joj rekli? - Rekao sam: to nije riba, nema ni peraja, nema repa, nema krljušti. I pokazao sam joj. - Ponovo se nasmejao kao da uzdiše. - Bila je razočarana. - Pokušaću da joj to nadoknadim - reče Trejsi. Osvrnuo se oko sebe i primetio mnoga lica kako ga s interesovanjem po-smatraju. - Mi smo Tanke - reče starac - ima nas mnogo. I onda se Trejsi setio. Luka u Aberdinu bilo je jedno od mesta gde su Tanke, ljudi sa čamca, koji se bave ribolovom, imali jednu od najjačih zajednica. Radili su 15 časova dnevno, počinjali bi sa radom u najranijim jutarnjim časovima, a na kraju dana vraćali bi se na svoje čamce sa jedva toliko ribe da su mogli da prehrane porodicu. Oni su bili pravi domoroci Hong Konga. Bila je to čista sreća što su ga baš oni izvukli iz prljave vode za-Hva. Pridržavao se za nauljeno platno. Najzad je mogao jasno da razazna tuce lica. Starac, koji je sebe predstavio kao Ping Po, obiđe po krugu predstavljajući svoju porodicu. Trejsi se pokloni svakom od njih. Na sve strane svetlucale su žute svetiljke preko vode, znak da su okruženi sličnim brodićima i da je ovo pravi mali grad na vodi. U daljini, koju je još više povećavala noć, videla su se zelenkasta svetla Aberdina. 345

Podigao je ruke prema glavi. - Koliko sam dugo kod vas? - Da izračunamo - reče Ping Po zagledavši se u tamu. - Jutro koje dolazi donosi drugi dan. Da - klimnu sam sebi - tako je, jer juče smo imali izvanredan ulov, ulovili smo dva puta više nego obično. - Osmehnuo se. - Doneli ste nam sreću. - Okrenuo se zatim i podigao neko malo stvorenje na krilo. - A ovo je moj cvetić, moja unuka Li. Trejsi se nagnu prema njoj i vide njeno lepo, savršeno ovalno - Žao mi je što nisi mogla da me pojedeš - reče - da li ćeš mi oprostiti moje loše ponašanje? Devojćica se zasmeja, okrete glavu od njega i sakri lice u de-dinu košulju. Trejsi pruži ruku i pomilova je po leđima. - Dajte mi je - reče. Starac bez reci pruži devojčicu Trejsiju. Ona kratko kriknu što je odvajaju od dede ali kad se nađe u Trejsijevom naručju zagleda se u njega krupnim crnim očima, stavi prst u usta i umiri se. - Nikada u životu nisam video nikoga tako lepog kao što si ti - šapnu joj Trejsi. Devojčica mu tad ispriča kako je njen otac pošao u ribolov, kako ga je ona čekala i kako se vratio s njim. Trejsi je osećao kako udara njeno malo srce. - Ti si dobar - reče Li posle male pauze. - Zadovoljna sam što te nismo pojeli. Trejsi se glasno nasmeja a dete ga zagrli obema rukama oko vrata. Kao da je to bio neki signal za ostatak porodice. Svi se odmah pokrenuše, siđoše ispod palube, posedaše na dušeke, a Ping Poova žena poče da ih poslužuje. Između povrća pripremljenog na ulju od sušama videli su se srebrnasti komadi ribe, a pirinač se primamljivo pušio. Trejsi prinese činijicu ustima i na pravi kineski način poče da pomoću štapića ubacuje hranu u usta. Glasno je mljackao dok je jeo i nežno podrignuo na kraju obeda da bi domaćini znali da mu je hrana prijala. I, zaista, sve je bilo vrlo ukusno. Kasnije je ponovo izašao na palubu ne bi li ga slan vetar s mora osvežio. Osetio je neko kretanje iza sebe ali se nije okrenuo jer je tako nalagalo dobro vaspitanje. - Hvala vam za hranu i sklonište - reče. - Ovde ste bezbedni - reče Ping Po - niko vam ništa ne može dok ste s nama. - Prišao je ogradi. Osećao se miris ribe, ali ni- 346 malo neprijatan jer je bio zaliv, prirodan. - Video sam kad ste poleteli u vode zaliva. Razrezao sam vaše veze. Trejsi je shvatio šta starac hoće da kaže. - Biće sve u redu - reče zato - nema razloga za zabrinutost. - Vi ste nam doneli sreću - reče starac diplomatski. - Bilo bi od nas nezahvalno da vas suviše brzo ostavimo. - Ponovo se zahvaljujem, Ping Po - osmehnu se Trejsi. - Ali ja moram da se vratim na kontinent. Vi ne možete da mi pomognete u tome. - Baš naprotiv - reče Ping Po - mi imamo prevozno sredstvo. - Potapšao je drvenu ogradu džunke. - Svakako je za vas sigurnije da ostanete s nama nego da se izlažete opasnostima na os-trvu. Ne znam kakva vas nevolja goni, niti želim da znam. Ali vi ste nam došli kao dar iz mora. Zbog vas je naša smočnica puna. To moramo da vam uzvratimo.

Trejsi je želeo da kaže starcu da nikako ne bi hteo da ih zbog sebe dovede u opasnost i da ne bi bilo dobro da oni zbog njega gube dan ribolova. Ali znao je da bi tako reagovao zapadnjak. Takvim ponašanjem mogao je da uvredi starca a to nikako nije želeo. Starac mu je nudio pomoć. Morao je da bude zahvalan - morao je da je prihvati. Antonijev stan nije bio zaključan. Policija je svojevremeno izvalila vrata iz šarki. Hodnik je smrdeo na urin i pacove. Bilo je mračno. Ponovo na mestu događaja Tvajt oseti novu energiju. Bio je oslobođen optužbe zbog ubistva Antonija, a uspeo je da se oslobodi i nametnutog odmora koji mu je izdejstvovao kapetan Flaerti. Osećao je kako mu se grče mišići stomaka dok je prolazio polutamom Antonijevog stana. Pomisao kako ga je podvodač namagarčio terala ga je da pobesni. "Gospode!", mislio je, "prokleti prodavač droge, a ja sam mu pomagao da ostane u poslu". Kajao se što nije bio pažljiviji, osećao je krivicu1 kao zaglavljenu kost u grlu. Znao je da bi ponovo ubio Tonija da ga ovde zatekne, i sada to uradio sasvim sam, ne bi samo stajao i po-smatrao Trejsi ja ... Pomisao na Trejsija malo ga primiri. Zaustavio se za minut da bi smirio udaranje pulsa. Znao je da ne treba da se uzbuđuje. Trebaće mu sva volja i lukavstvo da bi pronašao Antonijevo sklonište droge. 347 Bacio se na posao. Najpre je počeo da pretražuje obe spavaće sobe, onda je otišao u kujiinju, pa u kupatilo. Sve što je bilo uza zidove odvojio je od njih, ispitujući svaki deo površine zida svojom snažnom baterijskom lampom. Ništa nije našao. Četrdeset minuta kasnije bio je opet tamo odakle je i počeo, usred dnevne sobe. S odvratnošću je gurnuo prašnjavi tepih, a onda se sledio. " . .. u rupu s crvima". - Odjeknule su mu u sećanju Anto-nijeve reci. Te reci pojačavale su se u njegovim ušima kao grmljavina. Bila je to rupa u zemlji u koju je Tonio zatvarao svoje neposlušne devojke. Tvajt se saže, odbaci tepih, podiže poklopac na podu i spusti se u gadnu rupu. Zidovi su bili obloženi ciglom do visine njegove glave. Počeo je da osvetljava deo po deo zida. Nije primećivao ništa posebno. Zadrhtao je od pomisli da je Antonio ovu groznu rupu koristio za kažnjavanje devojaka. Okrenuo se još jednom i bacio snop svetlosti na treći zid. Da je sada bio u stanu bio bi okrenut licem prema vratima. Napra- vio je korak jiapred i pomnije se zagledao. Na zidu je primetfo neki crtež. Četvorougao. Srce mu je udaralo kao ludo dok je dodirivao ivice četvoroug-la primećujući tu i tamo da su cigle oštećene, kao da su ogre-bene noktima dok su vađene i vraćane na mesto. Za petnaestak minuta uspeo je da oslobodi skrovište veoma tamno i prostrano. Nije mogao da kaže koliko je duboko. Polako je osvetljavao svaki deo skrovišta. Tiho je opsovao. Tohio je bio pametniji nego što je on zamišljao. "Bio je dovoljno pametan, pametniji od tebe, jer ti je ubio dete i ženu", pomislio je, a onda sam sebi naredio da ne misli o tome već da se koncentriše na rešavanje ovog problema. U dubini skrovišta otkrio je gomilu prozirnih plastičnih ke-sica. Izvukao je jednu. Procenio je da ima negde oko pola kilograma. Izvadio je nožić i zaparao je. Izvadio je malo belog praha i omirisao ga. "Svemoćni bože", pomislio je. Bio je to najčistiji heroin koji je ikada nađen a po svemu je bio onaj isti koji su analizirali u Cikagu. Ostavio je probušenu kesicu i počeo da izvlači ostale.

- Kriste - teško je disao. Bilo je tu najmanje tri stotine kilograma heroina. Da su uspeli da ga obrade bila bi to prava poplava heroina. Nema sumnje da je Antonio bio jedan od ključnih rasturača droge na Istočnoj obali ali je Tvajt naredio sebi da o tome ne razmišlja jer mu ni najmanje neće pomoći. U svakom slučaju, da se Antonio nije bavio tim poslom, da ga je uhapsio davno, kad je trebalo, neko drugi bi došao na njegovo mesto. "Ali, činjenica je da sam mu ja pomogao", mislio je očajno Tvajt. "Želeo je zaštitu policije i ja sam mu je pružio. Ja sam najveća budala na svetu". Pitanje je sada bilo: šta s tim? Bilo mu je savršeno jasno da je svako ko je ubio senatora Berka imao veze s trgovinom droge. Možda je to bio uvoznik? Bilo je još mnogo nerazjašnjenih stvari oko senatorove smrti, Tvajt je bio siguran u to. A otkriće senatorove crne fascikle to je i potvrđivalo. Ključ svega nalazio se u pepelu koji su otkrili u senatorovom kaminu. On svakako nije znao šta mu se sprema, inače bi uništio sve dokaze. Sada je Tvajt bio sigurniji nego ikada ranije da je senatorov ubica, a ne sam senator, spalio dokumente u kaminu. Međutim zaboravio je jednu važnu stvar - heroin u kesici na kojoj je bilo Antoniovo ime. Bilo je jasno da senator nije prezao ni od čega, a samim tim još jasnije i ko će mu biti protivnici. Tvajt je zamišljeno gledao u kese s belom smrću. Osetio je užasnu muku. Rezultati njegovog grozničavog rada u poslednje vreme ležali su sada pred njim. A on je mogao da razmišlja samo o tome koliko je bio kriv što_ je pomagao Toniju da neometano obavlja svoj gadni posao. Čitavo vreme Tvajt je mislio da se Tonio bavi samo podvođenjem, nije ni sumnjao da se iza najstarijeg zanata na svetu krije ova opasna trgovina. "Bože", mislio je besno dok su mu suze besa i nemoći tekle niz lice, "da li je moguće da sam i ja deo svega ovoga? To je nemoguće. Ovo je samo košmarni san". Tresao se kao u groznici i odjednom počeo nezadrživo da povraća. Ceo doručak koji su mu servirali u avionu iz Čikaga, ležao je sada pred njim. Kad se najzad pribrao i počeo je da razmišlja. Znao je da će u jutro morati da dođe ovamo sa svojim ljudima i raščisti skrovište. Znao je da će biti problema sa To-dom Tinelijem, kapetanom iz Odeljenja za narkotike. Niko ne voli da mu se neko drugi mesa u sektor, a Tod je to voleo najmanje. Tvajt je znao da mu Flaerti neće pružiti nikakvu zaštitu. Čim Tod počne da puca, Flaerti će potražiti zaklon. To je značilo da će Tvajt morati o svemu sam da se pobrine. Ali isto tako je znao da je Todova slaba tačka želja za otkrićem velikih zaliha droge, a ovo je bilo mnogo veće no što je mogao i da sanja. Znao je da će zbog toga pristati na sve i možda, čak deo posla prepustiti i njemu. Uostalom, neće imati drugog izbora. Umiren, Tvajt je počeo da vraća plastične vrećice na mesto. 348 349 A tada se zaustavi. Primetio je nešto što ranije nije video. Pružio je ruku i izvukao mali smotuljak papira. Na svakom njegovom kraju nalazio se komad bambusove trske. Bio je povezan crvenom trakom. Razvezao je traku i dopustio da se papir razvije. Video je da je ceo papir pokriven slovima koja su nesumnjivo bila kineska. Dugo ga je gledao skoro se ne usuđujući da diše. Znao je da se sve ovo vreme trudio da ne misli na Melodi i da bude što dalje od nje. Ali, ovaj komad papira ponovo mu je misli vratio na nju. Zbog nje je znao da su ovo kineska slova - nekada je listao neke njene kineske knjige. Sećao se kako mu je uzela

knjigu iz ruke i nežno počela da čita iz nje kao majka koja uspavljuje dete. Prstom je pokazivala znakove u knjizi da bi on mogao da je prati. Odjednom je shvatio zašto se preznojava. Zbog otkrića ovog papira njegovi planovi su naglo izmenjeni. Još nikome nije mogao da kaže šta je otkrio, i svakako neće ni reći dok ne sazna šta piše na papiru. Da odnese ovaj papir nekome u svojoj policijskoj stanici bila bi fatalna greška. Šta ako na njemu piše gde se nalazi brod s drogom ili nešto drugo što bi ga otvoreno sukobilo s Todom? Nije smeo da rizikuje. A to je značilo samo jedno ... Morao je da ode do Melodi. Kju je molio, ali bunar njegove duše bio je prazan. Nije mogao da se poveže s beskrajem. Osećao se izdan, ali nije znao ko ga je izdao. Gvozdenim pesnicama udarao se po nagim butinama. Modrice su se pojavljivale gde god se taknuo. Palio je tamjan i mnogo sveca i molio se vinheanakhanu svoje majke, koji je trebalo da ga štiti. Izbegavao je meso kao svaki dobar sled-benik Bude. Obećao joj je da će se kloniti svake vrste seksualne aktivnosti samo ako mu objasni šta se događa u njegovoj duši. Njihove ispovesti povređivale su ga uvek na neki nov, svež način. Nekada je mislio da će mu rad u Pan Pacifiki dobro doći, da će tako biti bliže svojoj voljenoj zemlji. Sada mu je bilo jasno da je efekat bio sasvim suprotan. Sada je bio dalje od Kampu-ćije nego bilo kada ranije, jer više nije mogao da razumno razmišlja o ratu. Rat je sada bio nešto što nije mogao da shvati. Razmišljao je o njemu kao o načinu života. Počeo je da sumnja u moć Puta. Ono što je Buda govorio počinjalo je pred njegovim očima da se pretvara u ništavilo. Mož- 350 da je njegov otac ipak bio u pravu? Religija je bila pribežište za ljude preplašene od života. Stvarnost nije imala mesta u njoj. Da li je otac tako govorio? Prvi put, Kju shvati šta je otac time želeo da kaže i, uplaši se. Taj strah nije mogao da se poredi sa strahom koji je osećao od Lorin. Ona je kao tigrica išla kroz njegove misli, dok bi, dva puta dnevno, vežbao telo koje se preznojavalo i na kome se svaki mišić posebno ocrtavao. Boleo ga je svaki deo. Tada bi osetio i strahovitu erekciju koja mu je nanosila neverovatan bol. Po-stiđen nastavljao bi da vežba još predanije. Zatim bi počinjao da drhti. Mašta mu je gorela od pomisli na nju. Mogao je jasno da je zamisli raspuštene kose, kako je miluje. Pa ipak, nije sebi dopuštao da se sam zadovolji, a nije želeo ni da poseti neku od žena s kojima je inače održavao veze te vrste. Nešto čudno osećao je prema toj devojci. Nije to bila samo strast i potreba da se zadovolji telo, bilo je to nešto mnogo više. Počeo je najzad da veruje da je ona njegov jedini spas. Prvi put u životu plašio se onoga što je trebalo da uradi. Što je više postajao opsednut njome više je mislio da će, ako je uništi, uništiti i sopstveni život. Jer, ako muškarac mora da uništi ono što zna da mu je jedini spas, osuđen je za sva vremena. Ponovo je bio užasnut nedostatkom vere. Od rođenja su ga učili da njegov spas leži na Stazi Amide Bude i da nema čega da se plaši. Ali, bilo mu je sasvim jasno da je njegova vera načeta - Amerika ga je izmenila. Strah od haosa nepoznatog polako ga je obuzimao. Drhtao je u nemoćnom besu primoravajući sam sebe da ne dodirne svoj nabubreli penis. Bila bi to uvreda i za njega i za Lorin. Najzad je odlučio da se sam uveri. Da je dodirne, da bude ponovo blizu nje. Bilo mu je potrebno da utvrdi šta oseća prema njoj i može li je ubiti.

-V Prvih dvadesetak minuta, u taksiju koji ju je vozio prema Aerodromu Kenedi, Lorin je provela potpuno nesvesna sveta oko sebe. Osećala je da je u vrhunskoj formi - nije bilo dovoljno reći da se oseća onako kako se osećala pre povrede kuka - osećala se mnogo bolje. Užasno osećanje da će je noge izdati prilikom prvog težeg skoka, sada ju je sasvim napustilo. Nije se plašila ni nove povrede. Bila je mnogo snažnija nego ikada ranije. Oduvek je mislila da će joj to biti sasvim dovoljno za pun ži- 351 ч vot. Do sada je tako i bilo. Ali, počela je polako da shvata da ples više ne može da bude njeno jedino zadovoljstvo i njen ćeli živđl. A kad čovek ima devetnaest godina i kad ljubav prema baletu gori u njemu, lako je ne misliti ni na šta drugo. Kao čistokrvni konji trkači i ona je bila pripremana samo za jednu stvar, za igru. Sve ostalo bilo je manje važno. Ali Trejsi je sve prome-nio. Lorin je sada počela da shvata da u životu ima mnogo lep-ših i važnijih stvari nego što je igra. Gledala je kroz prozor taksija koji je jurio kroz grad ne videći ništa. Pitala se šta li Trejsi radi u Hong Kongu. Bilo je istina da je želela da bude tamo, s njim. Bilo joj je žao što je počela s njim da raspravlja o smrti svog brata. Šta je time htela da dobije? U čemu je bila stvar? Sve se to odigralo davno i Trejsi sada ništa nije mogao da učini što bi Bobija vratilo u život. Glupo. Ispričao joj je čitavu priču, ali ona nikada nije želela da sluša, mada joj je tu priču bezbroj puta ponavljao. Ona je u mislima samo čula Bobijeve krike bola. Tek kasnije selila se šta joj je Trejsi govorio. Zato je i otišla kod Luisa Rihtera. Ako već nije mogla da bude blizu Trejsija, osećala se mnogo bolje kad je bila uz njegovog oca. Tamni oblak pređe njenim mislima kad se setila na Kima. Kako je samo bio lep taj čovek. Ali samo spolja. Kratak pogled koji je uputila u njegove oči, i njihova čudesno tamna dubina prestrašili su je. I sama pomisao sada na njega naterala ju je da zadrhti. "Duša koja se muči", pomislila je odjednom ni sama ne znajući otkud joj je to palo na pamet. I odjednom je osetila neve-rovatno sažaljenje prema njemu. Jedna osoba ne može da nosi toliku tugu i toliku težinu. Šta li je samo morao da pretrpi da bi dobio taj pogled? Na aerodromu su već bili svi igrači njene baletske kompanije i ljudi uz pratećeg ansambla. Do ukrcavanja u avion ostao je još čitav čas i ljudi su prekraćivali vreme pričajući jedni s drugima. Bilo joj je dosadno i uhvatila je samu sebe kako počinje da se osvrće po čekaonici ne bi li videla nekoga koga je poznavala. Kao da je, u stvari, očekivala da vidi nekoga poznatog. To čudno osećanje raslo je u njoj sve više ispunjavajući je nervozom. Počela je da zagleda ljude koji su prolazili pored nje zaustavljajući se da kupe novine i časopise. Ranije osećanje straha vratilo se i ona se odvojila od članova baletske trupe. Prišla je prodavnici novina i počela da traži neki debeo časopis koji će prelistavati za vreme dugih časova leta. Odlučila se naj- zad za najnoviji triler Roberta Ladlama. Dok je čekala u redu da plati knjigu počela je da čita poslednju stranicu. Nije želela da je pisac iznenađuje. Htela je da zna šta je čeka na kraju. Kad je platila, ponovo se pridružila kolegama, a ubrzo posle toga po-vali su ih u avion. Lagano su se uputili ka izlazu.

Kju je duboko udahnuo vazduh, a zatim ga izdahnuo sasvim " polako. Osećao se kao kriminalac kome je u poslednjem času M oproštena kazna. Ruke su mu drhtale od snažnih emocija. Stajao je u blizini prodavnice novina i zurio u sada praznu čekaonicu. Sve je prošlo. Ona je otišla. Možda nikada neće ni saznati kako je bila blizu smrti. U trenutku kad je stala u red da plati za knjigu koju je odabrala Kju je kliznuo i stao iza nje. Nosio je nepostavljen, dakle kao pero lagan trenčkot sasvim obične boje. Stotine ljudi u čekaonici bilo je isto tako odeveno. S rukama duboko zavučenim u džepove razmišljao je o pola tuceta načina na koje može da usmrti Lorin a da niko i ne obrati pažnju na njega. Osetio je u sebi čudesnu toplinu zbog blizine tog odlučujućeg trenutka. Kao patina na njegovom drvenom Budi i sa njega je otpala tanka kora koju mu je nametnula civilizacija. Pred ovim atavističkim aktom on je u vremenu kliznuo hiljadu godina unazad. "Kidamo veze koje nas spajaju s prošlošću", pevali su dižući visoko ruke sa smrtonosnim sečivima koja su obarali na nezaštićene vratove svojih neprijatelja. Neprijatelji. Sve ono što je bilo vezano za staru, francusku kolonijalnu Kambodžu bilo je neprijateljsko. Počeo je da razmišlja o načinima na koje bi mogao da je ubije. Lako će to učiniti. Znao je da mora. Mora zbog oca, zbog spasa Angke, zbog svega na čemu su njih dvoje radili punih 14 godina. Odabravši pravi metod skliznuo je u red iza nje potpuno nep-rimećen. Bio je u pravom položaju za ono što je nameravao. Mozak mu je slao prave poruke, njegovi mišići su odgovarali na njih. Sva njegova čula bila su usmerena na meki deo vrata koji je virio iz njene odeće jer joj je kosa bila podignuta visoko na vrh glave. Irebalo mu je samo malo slobodne kože. "Malis! Malis! Malis!" Užasan krik koji je odjeknuo negde duboko u njemu odbacio ga je unazad kao sečivo neprijateljske sablje. Uzdahnuo je i skoro posrnuo iza nje. Samo su ga dobri refleksi i dugogodišnji 352 353 trening spasili. O čemu je razmišljao? Zašto okleva? "Učini to!" - vikao je u mislima sam sebi. Ali, nije mogao da je ubije. Nešto duboko u njemu nije mu to dopuštalo. Osetio je mučninu. Postao je veoma slab i zateturao se unazad ne ispuštajući belinu njenog vrata iz vida. Onda je odjednom shvatio pravi razlog zbog koga ne može da je ubije. U trenutku kad bi pružio ruku preko jaza vremena da to učini i kad bi je dodirnuo znao je da bi veza bila uspostavljena i - da bi dodirnuo i ubio Malis! I dok mu je to strašno saznanje prolazilo kroz mozak ugledao je apsaru kako igra svoj nebeski ples. Izdvojila se iz Lorininog tela i savijajući prste kao zmije krenula na njega. Išla je prema njemu a Lorin se udaljila na suprotnu stranu. Tiho, zavodnički, prilazila mu je podsećajući ga na njegovu budističku zakletvu o celibatu. Izvijala se ispred njega. Njeni pokreti bili su beskrajno erotski. Kukovi su joj se njihali, a mišići s unutrašnje strane butina skakali kao u ljubavnom grču. I mada to nije

želeo Kju je osetio kako se uzbuđuje i kako mu penis postaje čvrst. Da li je on nekada mogao da odoli Malis? Osećao je kako se njegovo uzbuđnjenje penje a u tom istom času vazduh koji podrhtava pred njegovim očima pokazao mu je Malis obezglavljenu, krvavu, u blatnjavoj vodi reke. Vinheanakhan! Njen duh ga je sledio. Čak i noću vlaga je bila nesnosna. Trejsi se probudio iz dubokog sna. Ustao je. Naporna borba u bolnici sasvim je iscrpla njegovu snagu. "Nisam u dobroj kondiciji", mislio je besno. A, možda je, još patio i od posledica eksplozije. U svakom slučaju to mu se nije ni najmanje dopadalo. Slegnuo je ramenima. "Dos". To bi rekli u ovom čudnom gradu. Bilo je to nešto slično sudbini, ali ne onako kako je shvataju Zapadnjaci. Bilo je to nešto sličnije pojmu karma kako ga shvataju lapanci. Bilo je to nešto što se ne može kontrolisati pa je bolje da čovek zabavi svoj um nečim drugim. Prošao je pored nekoliko devojaka koje su spavale zajedno, sklupčane na crvenoj prostirci. Svetlosti su bile upaljene i Trejsi je svuda oko sebe video mnogo treperavih žutih i crvenih očiju. Izgledalo je kao da jašu na mnogookom zmaju koji prema starom feng shuiju čuva Hong Kong. Primetio je da su upravo prošli pored Okruglog ostrva i da idu prema Vong Ma Koku, najjužnijem delu ostrva na kome po- čiva Hong Kong. Išli su prema severozapadu. Uskoro je mogao da prime ti Lo Cau. Znao je da je ispred njih Rt D"Agilar, gde će ponovo promeniti kurs i ući u kanal Tahong. Video je obrise Tung Lung ostrva i zaliv Bigvejv. Znao je da će se uskoro završiti njegovo putovanje. Zagledao se na severoistok da bi video vrh Haj džank. Još nije mogao da ga vidi pa ipak nije skidao pogled s mesta na kome je vrh trebalo da se pojavi. Prešao je pogledom preko obale i iznenada osetio jezu iako je bilo veoma toplo i vlažno. Ugledao je jedan mali, topao za-motuljak na čijem vrhu su se videle tamne kovrdže. Li. Najpre je pomislio da mala devojčlica spava, ali kad joj se približio video je da ga njene tamne oči posmatraju. Seja je pored nje i upitao je dijalektom. - Šta je Mala sestro, ne možeš da spavaš? Zagledala se u njega i odrečno odmahnula glavom. Pružio je ruku prema njoj. Prišla je i sela mu u krilo. Bila mu je potrebna njena toplina kao i njoj njegova. Poljubio ju je u mekanu kosu a ona se udobno namestila na njegovim grudima i odmah zaspala. Tada se i Trejsi smirio i nekoliko trenutaka za-dremao. Probudio ga je glas koji je tiho šaputao njegovo ime. Otvorio je oči ne pokrenuvši nijedan mišić na telu. Li je ležala sklup-čana u njegovom naručju. Njena mala ruka počivala je na njegovom laktu. Razaznao je lice Ping Poa u tami. - Dobro si spavao, Mlađi brate. I doneo si mir mojoj malenoj. Trejsi postade oprezan pažljivo se zagledavši u čoveka. Znao je da ga Ping Po nije probudio bez razloga. - Bolje se osećam - rekao je. - Dobro - klimnu Ping Po. - Mirna noć. Vrlo mirna. Mi se kladimo trudeći se da pogodimo trenutak u kome će se javiti noćni vetar. Da li se ti kladiš? Šta ti misliš?

- Noćni vetar će se javiti za pola časa - reče Trejsi ne bacivši pogled na sat. Znao je da se od njega očekuje brz odgovor. Kineska strast prema kockanju bila je prosto bolest. . Je l? Bi° Je srećan Ping Po. - Kladimo se u sto hongkong-skih dolara da će se dići ranije. - U redu. ing Po se osmehivao i zadovoljno trljao ruke. 7 Da, da, uskoro ćemo videti - zagledao se u tamu žmirkajući očima. - A dok čekamo vetar mogao bih da ti kažem da Mico ima mnogo imena. 355 Trejsi se iznenadio ali nije dopustio da mu se to ocrta na licu. Ping Po bi bio srećan zbog toga, a Trejsi bi izgubio obraz pred njim. - Je li? A otkuda bi ti znao takve stvari? - Ja sam samo siromašni ribar - reče Ping Po - ali zar sam šlep, ili sam možda mrtav, ili sam možda samo glupi sin morske zmije? Da ne znam mnoge stvari ne bih znao ni kad će naići plima, ni kad je najbolje vreme da se krene u ribolov. Ne bih mogao da izdržavam svoju mnogobrojnu porodicu. - To nije ista vrsta znanja - reče Trejsi. - Jedno može biti vrlo opasno. - Zar misliš da vožnja džunke kroz prolaze Hong Konga nije opasna? - Pljunuo je preko ograde. - Ja verujem samo u dve stvari - u kockanje i u činjenicu da sve banke moraju da propadnu. Banke su izmislili strani đavoli i zato im ne treba vero-vati. Zlato je prijatelj koji te nikada neće izdati. Zar se ne slažeš sa mnom? - Da, sasvim. - Tada dobro slušaj, prijatelju. Kao što sam ti već rekao Mico, taj prokleti klizavi Japanac, poznat je pod mnogim imenima. Zove se Gospodar belog praha, zbog posla kojim se bavi, ali i, zbog drugog posla kojim se takođe bavi, Gospodar eksplozije. Shvataš li ti to? -Da. - Dobro - klimnu glavom Ping Po. - Možda će ti to pomoći. - Zevnuo je i pokazao preko Trejsijevog ramena. - Haj Džank. Trejsi se polako okrenuo da ne bi probudio Li i video niske svetlosti duž Kejp Kolinsa i dalje, na severoistoku, vrh Haj Džank. Skoro su stigli. Džunka je sada išla ka severozapadu, prema Kanalu Lei Ju-Mun. Pravo ispred njih Trejsi je ugledao žuto-ljubičastu svet-lost na pistama aerodroma Kai Tak. Oni su išli prema Kvun Tonu, jednom delu Nju Kouluna. Ping Po je samo dotle smeo da dođe a da ne privuče na svoju džunku pažnju lučke policije. Ako bi krenuo dalje prema Tsim Sa Tsuju našao bi se na putu trajekata i brodova za zabavu. Na istoku se javila zora. Nebo je postalo nežno ružičasto kao unutrašnjost biserne školjke. "Možda će danas pasti kiša", pomisli Trejsi. Dok su se približavali obali Trejsi je besno mislio o onome što mu je Ping Po rekao. Bilo je poznato da Kinez može da ima mnogo imena. Tokom života on može da dobije sve nova i nova uz ona koja je. dobio prilikom rođenja. Imena koja kasnije do-bija zavise od posla kojim se bavi, ili od nekog telesnog nedostatka, ili od onoga u čemu je vest. Gospodar eksplozije bilo je svakako ime koje je Mico dobio zbog škole koju je držao a u kojoj se učilo sve o eksplozivu i prislušnim aparatima. Ali zašto se zvao i Gospodar belog praha? U Hong Kongu je to

moglo da znači samo jedno: trgovina drogom. Ako je to bilo tačno Trejsi je znao da je u mnogo većoj neprilici nego što se nadao. Droga i krijumčarenje zlata iz Makaoa bili su veoma razrađeni poslovi u Hong Kongu. Niko nije smeo nekažnjeno da dirne u njih. Ako je želeo nešto više da sazna o tim poslovima znao je da će morati da podmaže mnoge dlanove od kojih će neki pripadati i policajcima. I ovde kao i svugde u svetu policija je bila ili poštena ili pokvarena onoliko koliko je čovek želeo. Bio je ubeđen da će neko već obavestiti Micoa ako pokuša da ode u policiju i sve im ispriča. Neko će mu to sigurno javiti. Li se promeškolji u njegovom naručju. Spustio ju je nežno na palubu. Bili su blizu kopna i on će uskoro ostati sam. Zažalio je što mora da napusti ove ljubazne ljude. Spasili su mu život, nahranili su ga i, što je najvažnije, prihvatili ga. Nije ih ostavljao laka srca. Ping Po ustade i podiže glavu. - Vetra još nema. Trejsi baci pogled na sat, slegnu ramenima i pruži mu sto dolara. -Djos, a? Ping Po se nasmeja. - Da, da djos. Mlađi članovi Poove porodice privodili su džunku obali. Treći sin skoči na obalu i privuče je kukom. Nigde nikoga. Strana džunke poče da grebe uz staro drvo pristaništa. - Kung Hei Fat Choy - reče Trejsi. Starac veselo ponovi pozdrav. T TreJs Je baš nteo а iskoči iz džunke kad se okrete i ugleda kako se budi. Njene velike tamne oči zagledaše se netremice u njega. U tom trenu on pomisli da nikada ranije nije video tako cisto i nevino ljudsko biće. Posegnu u džep i izvadi smotuljak nongkongških dolara. Pažljivo ih je stavio u njenu malu šaku. nagnuo se prema njoj i poljubio je u čelo. l o ti je dar iz mora - rekao je - to ti daje velika riba koja Je otphvala dalje. 356 Li se veselo nasmeja, a svi oko nje uzdahnuše. - Po, svezi vetar - reče Trejsi i starac klimnu, oduševljen. - Da to je još jedno ime za mene - reče Po. - Mislim da ću ga koristiti kad dođe vreme za to. Svakako hoću. Trejsi skoči na obalu, klimnu glavom Trećem sinu i ovaj skoči na palubu mahnuvši mu rukom. Džunka poče odmah brzo da se udaljava prema jugoistoku, prema Aberdinu, prema kući. Posmatrao je kako džunka nestaje na horizontu. Tek tada se okrenuo i brzo nestao sa keja. Sada je već bilo nekoliko ljudi na obali i on je ubrzao korak. Postojalo je samo jedno mesto gde će ga Micovi ljudi tražiti i gde su mogli eventualno da ga nađu. U hotelu. Bilo je to jedino opasno mesto u gradu i zato je morao da ga pažljivo izbegava. Krenuo je prema hotelu. Seo je u autobus broj 11. Dva puta je promenio autobus mada se uverio da ga niko ne sledi. Mico ga je dva puta prevario. Imao je mnogo više ljudi nego što je Trejsi očekivao. Koliko, u stvari pitao se. Ali, ako je zaista bio Gospodar belog praha morao je da ih ima mnogo. Trebalo je da ga samo jedan spazi na bučnim ulicama Kouluna i počne da ga prati.

Kad se popeo u treći autobus naslonio je glavu na metalnu šipku, posmatrajući eksploziju boja i vrtlog kretanja. Kao što mu se to uvek činilo u Aziji, vreme kao da je stalo. Svetlost se pretvarala u tamu, sunce je ustupalo mesto mesecu. Jing je prelazio u Jang. Sišao je sa autobusa na stanici pet blokova udaljenoj od "Princeze". Pomešao se s gomilom ljudi. Počeo je da hoda brzo i od-sečno kao Kinezi. Čim je ugledao lepu, belu kolonijalnu fasadu hotela osetio je kako mu se diže kosa na potiljku. Stegao je zube i pripremio se za ono što ga je čekalo. Ako su već imali pripremljenog snajperistu on je malo šta mogao da učini. Opsovao je sam sebe. Skoro da je čuo zviždanje metaka oko svojih ušiju. Mogao je skoro da oseti užasan bol dok mu se metak zabada u mozak i ostatak života ističe iz njega ... "Proklet da sam", Ijutnuo se. "Moram da se priberem". Vreme je brzo proticalo. Pomisao da ponovo postane aktivan nije mu bila neprijatna ali, onda se setio policije. Oni su do sada svakako detaljno pretražili bolnicu "Kraljica Elizabeta" i podigli hajku. Mora da su svi policajci u Hong Kongu izbezumljeni i alarmirani zbog leševa i krvi koje je ostavio iza sebe. Trejsi im nije zamerao zbog toga. Bilo je već dovoljno TRS strašno što je Mico želeo njegovu smrt. Da sad još pusti i policiju da mu uđe u trag bilo bi previše i za njega. On je ipak bio quai loh. Da je bio Kinez sve bi bilo mnogo drugačije. Devedeset odsto stanovništva u ovoj oblasti bilo bi na njegovoj strani. Preko puta "Princeze" stajala su tri sjajna crna "rols rojsa" upaljenih motora. Trejsi se smestio u dovratak tek izgrađenog Kosmičkog muzeja. Utom jedan belac u tropskom odelu izađe iz hotela pažljivo držeći ispod ruke neku ženu. Staklena vrata im otvori mladi Kinez u livreji. Vozač koji je bio prvi u redu hitro skoči, otvori vrata a muškarac i žena uđoše u kola malo sagnuvši glave i smestiše se na zadnjem sedištu. Vozač odmah krete. Trejsi je i dalje čekao. Mnogi ljudi su izlazili ili ulazili u hotel iako je bilo veoma rano. Trpezarija na drugom spratu "Princeze" bila je omiljeno sastajalište i Kineza i stranaca koji su voleli da se tu nalaze i zavreme doručka razgovaraju o poslovima. Niko se nije pojavio da bi seo u preostala dva "rols rojsa". Noću to ne bi bilo ništa čudno ali u ovo doba dana to je moglo da bude sumnjivo. Jedan od livrejisanih hotelskih poslužitelja siđe niz ulazno stepenište. Bio je jedva nešto stariji od dečaka koji su otvarali i zatvarali vrata. Kretao se s velikim samopouzdanjem i obratio jednom od šofera. Uskoro im se pridružio i drugi šofer. Videlo se da je Kinez. Nosio je naočare za sunce. Počeli su vatrenu diskusiju u toku koje je hotelski poslužitelj bezbroj puta pokazao prema hotelskom ulazu. Prvi šofer odmahnu glavom, a kad je poslužitelj opet počeo nešto da ga ube-đuje, on izvadi svežanj novčanica iz džepa, odbroja nekoliko, tako da i drugi vozač vidi i pruži ih hotelskom službeniku. Gestikulacija je odmah prestala, mir je postignut istog trena kad je novac promenio vlasnika. Hotelski službenik klimnu glavom kratko i učtivo obojici vozača. Krijući se u gomili Trejsi je obišao oko hotela i ušao u zgradu kroz kuhinjska vrata. Razmišljao je o onome što je upravo video. Iz svega je bilo jasno da se tu ne radi o običnim šoferima, koji čekaju svoje poslodavce. Možda čak i nisu bili šoferi. Sve je to mirisalo na jednu od Micovih stupica. Sve je bilo vrlo prepredeno smišljeno i Trejsi poče da se divi svom protivniku. Ko bi posumnjao u dva šofera skupih kola koji čekaju ispred najboljeg hotela u Hong Kongu? Oni su bili samo deo uobičajene svakodnevne

scenografije velikog grada, ni najmanje sumnjivi, kao što to nisu bile ni palme u velikim saksijama u holu. Probijajući se kroz prenatrpanu kuhinju on odabra jedno ho- 359 telsko momče, mlado, živahno, brzih kretnji, s očima koje su sve videle. Bio je to mladić koji će shvatiti značenje pet stotina honkongških dolara i, što je još važnije, koji će pravilno shvatiti Trejsijevu želju da pobegne od svoje sadašnje devojke da bi proveo nekoliko uzbudljivih časova s Kineskinjom koju je sreo u restoranu "Džambo" jednom od najvećih plovećih restorana usidrenih u pristaništu Aberdina. Mladić je odmah shvatio Trejsijev izraz zavereništva, oduševljen pričom a još više smotuljkom novca i veselo se osmeh-nuo željan da što pre krene na posao i dobro ga obavi. Za samo desetak minuta vratio se sa svim onim što je Trejsi tražio od njega: bila je tu čista košulja, donji veš, odelo i, ono što je bilo najvažnije, pribor za brijanje i mali neseser od svinjske kože, koji mu je otca tako pažljivo pripremio. - To mora da je neka dobra devojka - reče hotelski momak na kantonskom kezeći se dok je pružao Trejsiju tražene stvari. - Recite mi šta je to tako posebno kod nje. Žar je njena postavljena vodoravno, a ne vertikalno? Da li je nezasita? Pitam to sve zbog toga jer želim da znam kakva je to ženska zbog koje je potrebno izvoditi ove ratničke igre kako bi se "pobeglo" iz hotela. Naravno, on neće reći ni reci više - koristan i preduzimljiv kakav je bio i kako je njegov otac želeo da bude - sve dok ne izvuče novih pet stotina dolara od Trejsija. Tek tada mu je rekao da je direkcija hotela sve njegove stvari prebacila u drugu sobu. - Ali policija nije uverena da ćete se uskoro pojaviti u hotelu - reče momak. - Ostavili su dva svoja čoveka koji i onako ničemu ne služe. Misle da je njihov zapovednik poludeo što ih je tu postavio. Bilo je očigledno da nikome u policiji nije palo na pamet da pretrese njegove stvari i njegovu odeću. Što ne znači da im to uskoro neće pasti na pamet ali tada će sve već biti kasno. Trejsi se zahvali hotelskom momku i ode u muški toalet gde se umi, obrija i presvuče u čisto odelo. Proverio je neseser od svinjske kože da bi se uverio da ništa ne nedostaje. Bacio je poderane i uprljane tralje koje je do tada nosio u jednu kantu za đubre. Novčanik i pasoš bili su mu bezbedno smešteni u unutarnjem džepu. Iskrao se iz hotela istim putem kojim je i došao. Išao je Natan drumom sve dok se nije zaustavio pred blistavo osvetljenim restoranom koji je nosio privlačno ime "Beli božur". Zatražio je sto pored zida. Kad je seo bio je okrenut licem prema uzlazu. Naručio je tsung-yiaping, kolačiće od luka pečene na ulju i Chengtu paichieh jou, tanko isečenu svinjetinu sa paprikom, sirce tom, belim lukom i neizbežnim sosom od soje. Čim je probao hranu znao je da je došao u restoram koji ima Ta Shih Fu, jednog od najvećih kuvarskih majstora u Hong Kongu. Primetio je neku uznemirenost u pozadini. Srce je počelo luđački da mu udara u grudima. Odmah je primetio da je došao šofer koga je nešto ranije video pred "Princezom". Sasvim malo je okrenuo glavu i tiho opsovao. Znao je da ovde neće biti prolivanja krivi, ni pucnjave. Ljudi će jednostavno blokirati Trejsijev sto. Jedan će možda šesti na prvu slobodnu stolicu i koristeći sto kao zaštitu uperiće u Trejsija pištolj sa prigušivačem i prisiliti ga da izađe iz restorana.

Nije imao vremena za gubljenje. Sada su već bili na pola puta do njegovog stola krčeći prolaz kroz uzani put između stolova. S vremena na vreme bili su prisiljeni da se zaustave da bi propustili užurbane kelnere s pretrpanim poslužavnicima. Trejsi mahnu svom kelneru. Stari Kinez očigledno premoren i sit svega požurio je prema njemu. - Ovo je grozno - reče Trejsi na kantonskom i pokaza na hranu. - Ovo ja ne bih dao ni svom psu. - Izvinite gospodine, ne shvatam? - Ova hrana - reče Trejsi prateći pogledom šta se događa u restoranu. Čovek koji je očigledno bio Mongol sada se opasno približio. Morao je da obiđe jedan veliki sto za kojim su neki Kinezi nešto slavili ali je ipak bio vrlo blizu. - Zar vi mislite da sam ja glupi turista? - Trejsi je namerno birao najuvredljivije reci. - Gospodine, izvinite, mora da je posredi neka greška. Ne možete da kažete . . . - Greška! - urlao je Trejsi. Skočio je na noge. - Ne mogu da pogrešim! Ovo su splačine! Zahtevam odmah upravnika! - Gospodine, mi imamo najbolju hranu u Hong Kongu. - Neću vam dati ni penija za ovo đubre! - Trejsi je video da iam sve manje vremena. Mongol je bio jedva dva stola dalje, a i šofer je bio sasvim blizu. - Vi ste nevaspitani, gospodine! - Kelner je sada podigao glas uvređen više recima koje je Trejsi koristio nego onim što je rekao. Obrazi su mu se zacrveneli. Ako čovek zna da koristi kineski na pravi način može da kaže mnogo više nego što same reci znače. 361 Trejsi se nagnu unapred i besno reče: - Wu ku pu fen! Kelner se zatetura unazad kao da ga je neko fizički napao. Nestade psujući. Trejsi mu je bacio u lice jednu od najstrašnijih uvreda koju neko može da uputi Kinezu. Rekao mu je: "Ne možeš da razlikuješ pet žitarica!" A pet žitarica su žito, pirinač, susam, pasulj i soja. To su osnovne namirnice za život svakog Kineza. Da on ne razlikuje jednu od druge bila je zaista smrtna uvreda za starog kelnera. Koristeći se uzbunom i vriskom koja je nastala Trejsi se neo-paženo izvuče iz restorana. U restoranu su svi ustali i počeli da se propinju na prste ne bi li videli šta se događa. Sefovi sektora t i šef sale jurili su prema mestu sukoba. Kelneri su zabezeknuto stali. Trejsiju je sve to išlo na ruku on se izgubi u gomili na ulici. U restoranu su svi govorili u isti mah i mahali rukama dokazujući jedan drugom ko je u pravu. Nastala je neopisiva gužva. Kad se našao na ulici Trejsi sasvim instinktivno krete na desnu stranu, a onda opet skrenu desno. Izbio je na glavnu ulicu. Od njegovih progonilaca nije bilo ni traga. Skrenuo je zatim u aveniju Kornvol punu prodavnica i malih tamnih stanova. Trčeći niz ulicu stigao je do Modi druma. Znao je da je s njegove desne strane "Holidej in" a s leve Hanoj drum gde se quai loh - stranac nije nikako mogao sakriti. Ispred sebe video je raskrsnicu Čatam druma, a još dalje železničku stanicu. Odjednom je pomislio: "Dosta mi je svega". Želeo je da odmah prekine s tom igrom. "Vreme je da vidim Zlatnog zmaja, feng shui". Makomber je bio zagledan u zelenkasto osvetljen ekran kad Kju uđe u njegov studio na prvom spratu zgrade u Gremersi parku. Makomber nije čuo da se približava. Njegov um bio je zabavljen podacima koje mu je davao kompjuter. Jednim delom uma i srca bio je daleko odavde. Mislio je na obećanje koje mu je Monk dao da će naći Tisah i da će mu je

dovesti. Goreo je od želje da pozove telefonski broj koji mu je dao, želeo je da pošalje teleks pod šifrom "Vrata opala", ali, naravno, ništa od toga nije uradio. "Gde li je samo ona, proklet da si!" - psovao je tiho u sebi. - "Šta zadržava Monka da je već ne otkrije?" Ponovo je osetio onaj ukus razočaranja kao kad se Kju vratio iz Kampućije bez nje. Tihi zvuk iza njega naterao ga je da se okrene. Kad je primetio da iza njega stoji Kju pritisnuo je dugme 362 koje je odmah izbrisalo sve što je bilo na zelenkastom ekranu. Bili su to najvažniji podaci o kompaniji "Metroniks" i njegov kućni kompjuter bio je povezan sa velikim kompjuterom kompanije. - Nemoj da stojiš tu, Kju - reče Makomber protežući se. -Priđi. - Prišao je prozorima u dva koraka. Pogledao je kroz stakla i video deo parka. - Baš sam proveravao sistem u slučaju da nešto u zadnjem trenu mora da se menja što se tiče događaja od 31. avgusta. - Imamo još tri dana do tada - reče mirno Kju. - Kako je protekao Vaš sastanak sa Fajndlenom? - Ah, da Fajndlen - reče Makomber okrenuvši se prema njemu. Očajnički se pitao kako da ga navede da govori o Kampu-ćiji. Pitao se šta li mu se, do đavola, tamo dogodilo. - Fajndlen nije predstavljao nikakav problem za mene. - Pogledao je otvoreno u Kjua. - Ipak, i to može da se promeni. Naš Markus Fajndlen je veoma ambiciozan čovek i veoma mudar. Mislim da će doći vreme kad neće biti zadovoljan foteljom u kojoj trenutno sedi. - Gde bi želeo da ode odatle? - osećalo se da Kju ovo pita bez stvarnog interesovanja, iz čiste učtivosti. - Gde drugde nego na Gotčalkovo mesto? - Zar bi to bilo veoma loše? - Kju se spusti u obližnju fotelju. - Mislim da bi, a i sistem mi to govori - reče Makomber ozbiljno. Potvrde nalazimo u Fajndlenovoj prošlosti. On je po prirodi prek čovek. Ljudi kao on ponašaju se tako dok im to najzad ne postane uobičajeno. - Pogledao je obazrivo u Kjua. - Mi oboje shvatamo neizbežnost takvih stvari, zar ne, Kju? - Da - reče Kju odjednom na francuskom. Makomber se zaprepasti. - Kako se osećaš? Da li ti je dobro? Otkako si se vratio iz Kampućije zabrinut sam za tvoje zdravlje. Da nisi pokupio neku zarazu tamo? "Da, zarazio sam se, ali ne onako kako ti misliš, oče", pomisli Kju u sebi a glasno reče: - Sasvim sam zdrav, oče. Odlično se osećam. Jedino u posled-nje vreme loše spavam. Makomber se ozbiljno zabrinuo. - Zar su ti se opet vratili tvoji košmari? Sećao se užasnih košmara koje je Kju imao odmah po dolasku u Sjedinjene Američke Države. Makomber ga je vodio kod najboljeg psihijatra koji mu je posle detaljnih pregleda rekao 363 da mu fizički ništa ne fali. Međutim, preporučio mu je mir, odmor, opuštanje. Posle toga košmari su se polako izgubili. Kju se osmehnuo. Šta li bi otac rekao kad bi znao da se njegovi košmari nisu nikada sasvim izgubili? - Ne, ništa mi nije - reče Kju. - Mislim samo da ne mogu tako brzo da se povratim od putovanja avionom. A i sam povratak tamo ... na poprište svih događaja ... bilo je mučno

za mene. Bilo mi je teško što moram da se vratim tamo - Kju nije želeo da kaže ovu poslednju rečenicu ali nekako mu je neželjeno sama izmakla. - Teže nego što si očekivao? - želeo je da zna Makomber. Kju se već pribrao i znao da ga otac isprobava, pa zato brzo odgovori. - Nisam uopšte razmišljao o tome. - S naporom je održavao glas ravnim i mirnim. - To više nije moj dom. Svi iz moje porodice su mrtvi. Njegov glas je utihnuo i Makomber nastavi tamo gde je on stao. - I sva ta ubijanja. Znao sam još 1969. da je tamo za nas sve gotovo. Sve je bilo pogrešno: i način na koji smo došli i način na koji smo otišli. A rat još uvek traje. - Kju nije ništa odgovorio i Makomber odluči da više ne raspravlja o tome. - Mislim da sam dobro procenio raspoloženje nacije. Niko više neće imati poverenja u administraciju demokrata posle onoga što se dogodilo u Egiptu i Nemačkoj. - Posmatrao je kako se svetlost i senka igraju na lepom tamnoputom licu njegovog usvojenog sina. Kju je ličio na statuu iz muzeja. - Naciju treba ubediti ali mislim da su ljudi prezasićeni recima. Tražice dela. Čini mi se da je Gotčalk uz našu pomoć otišao najdalje što je mogao. Stigao je do nominacije, ali šta sada? Ne smemo da se oslonimo na nade. Kroz tri dana bićemo sigurni da će Aterton Gotčalk biti naš novi predsednik, zar ne, Kju? Kju ustade. Prošlo je izvesno vreme pre nego što je progovorio. Okrenuo se tako da Makomber nije mogao da vidi njegove oči. - Svakako - reče Kju - bićemo sigurni u to. - Provukao je prste kroz gustu crnu kosu. - Da li sam ti sada potreban, oče? - Mislim da nisi - reče Makomber trudeći se i dalje svim silama da dokuči šta njegov sin ima na umu. - Treba mi vazduha - reče Kju skoro šapatom. - Idem da malo prošetam. - Zabavi se - reče Makomber posmatrajući ga brižno dok je izlazio kroz vrata. Pitao se šta li se to dogodilo Kjuu? Da li je nešto značajno ili nije? I, ono što ga je najviše interesovalo, pitao se da li može da mu veruje. . Zatvorio je oči i razmišljao. Odlučio je da brzo krene u akci-iu Podigao je telefonsku slušalicu i okrenu broj. "- Eliote? Ti si? Kako si? ... Dobro. Da li imaš sve što ti treba u "Metroniksu"? Odlično. - Čekao je malo a zatim reče. - Mislim da bismo mogli zajedno da ručamo. Biće to pravi poslovni ručak. Kako ti se to dopada? Šta kažeš da se nađemo u "Late- su"? Nasrne jao se kad je čuo Ehotov odgovor. - Da za mojim stolom. Poći ćemo zajedno iz kancelarije. Ne, sutra ne mogu - brzo šlaga - ali prekostura je u redu. Slobodan sam čitavog dana. Da, tačno, imaš pravo, to je 31. avgust. Makomber polako spusti telefonsku slušalicu na mesto. Pomisli: "Možda će Eliot moći da postigne ono što ja ne mogu". ч | in l ±s 364 Kad je Tvajt začuo kako se otvara brava na vratima stomak mu se bolno okrenuo. Činilo mu se da je nije dugo video, ceo jedan život. Pomislio je izbezumljeno da je neće čak ni prepoznati, da će neko tiho prići vratima i da će on sam sebi reći: "Ko je to dođavola?"

Video je kroz otvor vrata crnu kosu, dugu i kovrdžavu, a onda bledo lice i ogromne tamne oči koje su gledale u njega. Oči su joj postajale sve veće. Čuo je njen uzdah. - Moj bože! Ono što je video u njenim očima rastrgnu mu srce. - Dag, nisam očekivala ... - Došao sam da te nešto zamolim - pomislio je da je najbolje da odmah obavi ono zbog čega je došao i nestane odavde. Nagnula je glavu na jednu stranu. - Znaš da je to deo naše pogodbe ... - Gotovo je s tim - reče on brzo. Čak i sama pomisao na tako nešto uznemiravala ga je. - Sve što smo nekada imali sada treba da se zaboravi. Sve je mrtvo. Video je da je zaprepašćena i tek tada shvatio šta bi njegove reci mogle da znače. "Da li zaista tako mislim?", odmah se zapitao. - U redu, shvatam - reče ona. S njenog lica nije mogao ništa da pročita. Bilo je uobičajeno bledo iza malo šminke koju je stavila. - Ništa ne shvatam - reče on iskreno - mislio sam da će te 366 to radovati. Jer to znači da si sada sasvim slobodna. - Dovoljno slobodna da ti odbijem čak i pomoć zbog koje si došao? - Ako tako želiš. - Želim. - Okrenula se od njega. Čvrsto je stegnula ruke tako da je primetio kako joj mišići skaču iza članaka. - U redu - grlo mu se steglo. Morao je da napravi neugodnu pauzu pre nego što je nastavio da govori. - Onda je ovo posled-nji put što me vidiš. Oborila je glavu kao da ju je udario. Mislio je da će još nešto da mu kaže, ali nije bio siguran. Napravio je korak prema njoj. - Šta si rekla? Kad je ponovo progovorila bilo je to veoma tiho i sporo i on je znao da se trudi da dobro sakrije svoja osećanja. - Sve to zavisi samo od tebe. Osećao se nemoćnim kao da se našao u situaciji kojom ne može da ovlada. - Šta želiš da ti na to odgovorim? Okrenula se prema njemu. Video je da su joj se obrazi zaru-meneli i da joj suze kao dijamanti blistaju na licu. - Želim samo da znam istinu, ništa drugo. - Želiš istinu? - reče Tvajt. - U redu. Imao sam avanturu s tobom, s kurvom, dok sam bio oženjen. Zanemarivao sam svoju ženu, nisam provodio dovoljno vremena s detetom, a sada su obe nestale u oblaku dima i vatre i ja sam sam. Nemam više nikoga. Nikoga. Shvataš li? - Tresao ju je jedva shvatajući da se njegovi snažni prsti ukopavaju u njeno meso nanoseći joj bol. Lica su im bila blizu. Mogao je da oseti toplinu koja je zračila iz njenog tela i ispunjavala prostor između njih. - Istina je da svaki put kad pomislim na tebe, svaki put kad te pogledam, svaki put kad razgovaram s tobom, ne mogu a da se ne setim kakav sam bio ranije. Ne mogu to da podnesem. - Skloni ruke - reče hladno Melodi i koraknu unazad. - Razmišljala sam o tebi sve ove duge dane i noći. Mislim da sam te volela. - Krhko se nasmejala. - Tako je! Sada sam u to

sigurna. Čim sam te ugledala kako opet stojiš pred mojim vratima to mi je bilo jasno. Ali znam kroz šta si sve prošao i mislim da nije trenutak za ovakav razgovor. - Zatvorila je oči. - Vidim da sam pogrešila, Dag. Pogrešio si i ti kad si rekao da odlaziš i da ti je svega dosta. Pun si samosažaljenja. To je odvratno. Ne želim ništa od tebe, ne želim te više. - Vidim - reče on klimnuvši glavom. Um mu je bio leden i 367 znao je šta treba da radi. - U redu. Kao što rekoh gotovo je s nama. Ne želiš čak ni da mi pomogneš, pa u redu. Ali postoji protivusluga. Imam nekih informacija koje bi mogle intereso-vati tvoje prijatelje podvodače. Mislim da ti je stalo do toga da tvoji stari prijatelji nemaju neprilika. Bilo bi dobro da im kažeš da im pekosutra preti velika opasnost. Svi su otkucani. Dvoje-troje koje ti voliš i do kojih ti je stalo. Rekao sam ti to jer me se više ne tiče kakav život vodiš i kako ćeš dalje živeti. Ostavio ju je bez reci i krenuo prema izlazu dok je ona zapre-pašćeno gledala za njim. Melodi uđe u spavaću sobu istog trena kad je Tvajt izašao. Brzo skide papuče i nazu cipele. Plakala je i izbegavala je da se pogleda u ogledalo. Zalila je što ne može samo da podigne slušalicu i pozove svoje prijatelje ali oni su joj zabranili da to radi. Znali su da njihove telefone neprestano prisluškuju. Uzela je tašnu, proverila da li su ključevi unutra i da li ima dovoljno novca. Nije želela više da misli na Tvajta. Suze su joj neprestano lile niz obraze. Želela je svom dušom da može da ga mrzi, ali nije mogla. Izvukla je papirnatu maramicu iz velike kutije i obrisala oči. "Gospode", pomislila je užasnuto, "potrebno mi je samo da me vide ovako uplakanu. Ne smem da budem sentimentalna. Treba dobro da obavim posao". Tvajt ju je primetio u trenu kad je prelazila Brodvej da bi zaustavila taksi. Bio je veoma obazriv. Znao je da je ona veoma pametna. Video je kako se osvrće oko sebe pre nego što je ušla u taksi. "Svakako", mislio je, "ona je pametna, ali ja sam ipak pametniji od nje". Nije mogla da ga primeti. Bio se sakrio u kolima dok mu je sunce udaralo u šoferšajbnu. Motor je već radio. Trebalo je samo da pritisne gas i krene. Krenula je prema drugom delu grada što ga je malo iznenadilo. Mislio je da će poći prema Park aveniji i da se njeni poznanici nalaze u nekom luksuznom potkrovlju. Ali zgrada pred kojom ju je taksi ostavio bila je daleko od raskoši. Tvajt izađe iz kola, pređe široku ulicu, oseti miris slane vode, užasan miris ribe koja kao da se raspadala u prodavnicama na Južnoj ulici. Ušao je u zgradu u koju je trenutak ranije ušla Melodi. Istog trena kad je prešao prag izvukao je revolver. Činilo se da nikoga nije bilo na njegovom putu. Samo se neka mačka 368 zagledala u njega žutim, inteligentnim, panterskim očima. Otkočio je revolver, spreman na sve. Znao je da neće ići lako. Prebrojao je najmanje šestoro vrata na prvom spratu. Još u kolima je video da zgrada ima pet spratova. To znači da u zgradi ima trideset stanova a Melodi je u jednom od njih. Bilo bi lako da je smeo da je prati i vidi u koji je stan ušla. Ali samo jedan pogled na zgradu ubedio ga je da je to nemoguće. Nije bilo lifta a postojalo je samo jedno stepenište. Ona bi ga svakako čula da krene za njom. Mogao je jedino da je čeka dok ne izađe. Krenuo je tiho stepeništem pažljivo osluškujući. Bio je na pola puta između četvrtog i petog sprata kada je neko širom otvorio vrata. Pribio se uza zid i video Melodi kako

izlazi, još uvek okrenuta licem prema otvorenim vratima, govoreći nešto nekome iza sebe. Nije oklevao. Bacio se napred, odgurnuvši Melodi koja je uletela u stan iz koga je upravo izašla, i dočekavši se na spušteno rame kako ga je učio njegov fudbalski trener. Vrata su lupila o zid. - Šta je to dođavola? - Stoj! Policija! - Zauzeo je klasičan stav policajca spremnog da puca, široko raširenih nogu. - Prokleta lažljiva kučko, dovela si ih sa sobom! - povikao je jedan od trojice muškaraca u sobi. Tvajt je primetio da je jedan od njih izvukao revolver. - Baci ga! - komandovao je. - Odmah! Covek reče nešto čudnim jezikom koji Tvajt nije razumeo i njegova ruka sa pištoljem usmeri se prema Melodi. Tvajt opali i vide kako se čovek zanese unazad. Pao je na leđa teško uda-rivši o stolicu. - Ko je sledeći? - zarežao je Tvajt koraknuvši unazad. - Ja nisam - reče čovek bliži njemu podigavši ruke iznad glave. - Ne želimo nikakve neprilike, brate. Nismo učinili ništa loše. Krenuo je prema Tvajtu zaklanjajući trećeg muškarca. - Sklanjaj se odatle, momče. Kreči se lepo i polako da bih ja ... - primetio je neki sumnjiv pokret i bacio se na pod. Pucanj je eksplodirao tako da mu je zaglušio uši. Oba čoveka jurnula su prema otvorenim prozorima. Tvajt je video crno požarno stepenište koje se spuštalo prema nižim krovovima. - Stojte! - povikao je i pojurio je za njima. Sapleo se o pre-vrnutu stolicu a novi hitac odjeknuo je u njegovim ušima. Čučnuo i pažljivo nišaneći pucao najpre u jednog pa u dru- 369 gog begunca. Zatim se polako podigao, šutnuo revolver i osvrnuo se oko sebe. Prostorija je bila nameštena najrazličitijim nameštajem. Odgurnuo je jednu sofu i ispod nje se ukazalo dvadesetak plastičnih vrećica. Omeo ih je u njihovom prljavom poslu pa nisu uspeli bolje da sakriju svoju robu. Tvajt pijunu u stranu, a zatim se okrete prema Melodi, zgrčenoj u jednom uglu i zagledanoj u mrtva tela prijatelja. Pogledao ju je pažljivo i primetio kako je lepa i nežna. Kosa joj je zaklanjala lice. Uzeo je jednu vrećicu s drogom i prišao joj. Uhvatio ju je za kosu i prisilio je da ga pogleda. - Pogledaj dobro čime se bave tvoji prijatelji! Ovo je smrt, Melodi - čvršće ju je stegao. - Ne, nemoj da okrećeš lice. Želeo bih da dobro pogledaš. Vidi ovo, igle i špricevi za ruke malih dečaka i devojčica kao što je ... bila moja Filis. Ja.. Okrenuo je glavu od nje. Odjednom je shvatio da Melodi u desnoj ruci drži revolver i cilja u njega. - Ubio si moje prijatelje - rekla je tiho - dopustio si da te dovedem do njih ... - Gospode, šta govoriš? - viknuo je. - Zar ne shvataš ko su oni? - Oni su me školovali. Oni su brinuli o meni kad moj otac nije hteo da brine i kad majka to nije mogla. Da nije bilo njih ja bih ostala neobrazovana. Mi nismo imali novaca. - A šta su tražili zauzvrat? Nemoj mi samo reći da su ti dali sav taj novac zbog svog dobrog srca! - Jesu, jesu - rekla je ubedljivo. - Lažeš! Prokletnice, lažeš! Pažljivo je nišanila. - Neću da umrem, Melodi! - viknuo je Tvajt.

- Trebalo je da te ubijem, proklet da si. Uništio si čitav moj život. Bacio se na kolena pred njom i počeo da jeca. - Zločinac koji je ubio moju porodicu bavio se ovim istim poslom, Melodi. On je bio trgovac drogom, a ja sam mu pomogao da se održi u poslu. Mislio sam da je samo podvodač. Mislio sam da je on kao Lepi Leonard, ili Džo Zolja, ili ostali s moje liste. Ali on nije bio kao oni. On je bio kao tvoji prijatelji. Prodavao je smrt kao i oni. Znaš li kako sam se osećao svo to vreme otkako sam tebe našao? Ispustila je revolver. Raširila je ruke i potrčala prema njemu. Spustila mu je ruke na ramena a on se nagnuo napred. Ljubila ga je, milovala, šaputala mu: 370 - Dag, sada sam stvarno oslobođena svoje prošlosti. Ali, moram da priznam, preplašena sam jer ne znam s čim ostajem. Što se njega tiče znao je da samo uz nju može da nađe utehu. Bilo im je potrebno dugo vremena da stignu do njenog stana. Onda su dugo samo sedeli i ćutali. Najzad je on stavio smotuljak u njeno krilo. Odvezala ]e svilenu vrpcu. - To je usluga koju si želeo da ti učinim? - pitala je. Tvajt je samo potvrdno klimnuo glavom. - Da, prevedi mi to. Nije ga pitala zašto nije otišao u policiju i tražio da mu se to prevede. Njene krupne oči pratile su kolone znakova. - Gospode! - rekla je posle izvesnog vremena. - Da li je moguće da si stvarno pronašao 350 kilograma heroina? - Tačno - rekao je i seo bliže k njoj diveći se igri senki na njenom bledom licu. - Šta još tu piše? Pogledala ga je pravo u oči: - Da li si nekada čuo za Kompaniju Mauricijus? - Ne, zar je trebalo? - odmahnuo je glavom. - Ta kompanija je naručila ovu robu. - Čitala je dalje. - Izgleda da je to samo jedna od mnogih narudžbina. Da li je moguće da toliko droge bude uvezeno a da to niko ne primeti? - Ova gomila je svakako prošla - pokazao je na svitak. - Piše li tu adresa kompanije? -Da. - Idemo onda pravo tamo. Kancelarije Zlatnog zmaja bile su u jednoj od tri hiljade fabrika igračaka u Hong Kongu. Čudno mesto za feng shui čoveka, ali vlasnik fabrike bio je njegov brat. Bilo je to mesto na koje se zaputio Trejsi. - Zlatni zmaj bio je jedan od najmoćnijih ljudi u Koloniji. Nisu svi feng shui ljudi bili blagosloveni kao on. On je bio najbolji. Bio je i geomant, sposoban da čita sudbinu ljudi iz duvanja vetra, iz krivudanja vodenih struja, iz promene boje i intenziteta svetlosti u toku dana. Bio je u stalnoj vezi s milijardama duhova, prikaza i demona koji prema kineskom verovanju nastanjuju svet. Kinezi su se obavezno njemu obraćali za pomoć i savet bez obzira da li se radilo o poslovnim ili intimnim stvarima. Fabrički radnici odavno su otišli, ali fabrika je još uvek bila otvorena i osvetljena kao limun žutom svetlošću koja kao da je 371

pokazivala put prema njoj. Čitavo mesto kao da je bilo naseljeno senkama koje su se povukle, kao da se spremaju da sačekaju Trejsija. Prošao je pored polica na kojima su u plastičnim kesama bile spakovane glave za lutke. Bila su tu i mišićava tela ratnika, spremna da budu kompletirana. Na sve strane bili su motocikli, železničke šine. Najčudnije su ipak bile lepe glave za velike lutke, sada još bez kose, s dugim trepavicama, pripremljene da sutra budu stavljene na tela i poslate širom sveta. Kancelarija Zlatnog zmaja bila je u pozadini fabvrike, na mestu koje je on odredio kao najpovoljnije za prizivanje duhova i opštenje s njima. Čitava prostorija bila je u zlatnim i crvenim tonovima. Trejsi je odmah osetio miris tamjana koji je tu danonoćno goreo. U prostoriji je bila mlada Kineskinja kad je Trejsi ušao. Morao je da sačeka da mlada žena ode. - Rung Hey Fat Choy - reče Zlatni zmaj što je značilo "Raduj se i obogati se". Njegove ruke se pokrenuše. - Za danas smo završili posao a, u svakom slučaju, neophodno je zakazati sastanak unapred. Trejsi se okrete prema Zlatnom zmaju i pokloni se. Određeni izraz prelete preko njegovog lica i on kao da poblede. - Znate li šta je Kan-hsiang, gospodine Rihteru? - Ne - Trejsi odmahnu glavom. - To je sposobnost koju posedujemo da se čita sudbina s nečijeg lica. Da li ste čuli za to? -Ne. - Možete li reći da li verujete u to? - Mislim da ne bih mogao da odgovorim na to pitanje. Zlatni zmaj klimnu glavom. - Vi ste mudar čovek - raširio je ruke pokazujući duge lakirane nokte. - Ipak, moramo da vas zamolimo da sada odete. - Veoma je važno ... - Trejsi stade u pola rečenice jer je feng shui podigao ruku. - Molim vas, reci ništa ne znače. Osećamo da ste ovamo došli ne zbog sebe već da biste dobili informacije o drugome. - Tačno, ali... - Onda ne možemo da vam pomognemo. - Ali vi čak i ne znate o kome želim informacije. - On je jnaš klijent. Moćan klijent. - Zlatni zmaj se zavali unazad. - Šta mislite šta bi se desilo s nama kad bismo tako olako davali informacije o njemu? Ne bismo imali više posla, a reputacija bi nam bila uništena. 372 Vi znate kakav je to čovek? - Mi ne sudimo, gospodine Rihteru. Dovoljno je da čitamo sudbinu, da smo u vezi s milijardama duhova. - Molim vas, veoma mi je hitno ... - To vidimo - klimnu glavom Zlatni zmaj - pa ipak ... - Onda mi bar napravite horoskop - reče Trejsi očajno. - Nemojte mi reći ništa ako mi horoskop nije dobar. Čovek ga je procenjivao i posmatrao neko vreme. Iz napuštene fabrike kao da se širila tišina koja je pritiskala. Najzad spusti pogled na svoje zabeleške i sledećih dvadeset minuta duboko utonu u razmišljanje. Spustio je zatim olovku. Nije podigao pogled već je nastavio da proučava ono što je napisao. Pro-verio je sve još jednom u horoskopskoj kutiji, ali ona kao da je samo potvrdila ono što je već i sam otkrio.

Kad je najzad podigao pogled i zagledao se u Trejsija lice kao da mu se promenilo. - Reći ćemo vam šta želite da znate. Trejsi je bio zaprepašćen. - Zašto? Šta se desilo? Zlatni zmaj žmirnu očima, ovlaži suve usne vrhom jezika i potapša noktima papire što izaziva zvuk kao krckanje insekata. Trejsi duboko udahnu: - Gde je Mico? - Znamo - odgovorio je Zlatni zmaj, a zatim nešto glasnije rekao. - On je u Loo.ngshanu. - Na Zmajevoj planini? Gde je to? - To. je ime kuće njegove ljubavnice. - Princeza od zada je mrtva. Zlatni zmaj nije ni trepnuo. - Da, očekivali smo to. Ali Princeza od zada nije njegova ljubavnica. Ona je živela s Micom u njegovoj kući. - Imao je dve? - Možda i više, ali zar je to važno? - Pretpostavljam da nije, ali je zanimljivo. - Loongshan je kuća na Viktorijinom vrhu - Zlatni zmaj je nešto pisao, a zatim mu gurnuo komadić papira preko uglačane ploče stola. - Ovo je adresa. Znate li šta može da se desi? - Feng shui zatvori oči. - Trgovina drogom budi đavola. Upozorili smo Micoa na to a on nam se samo smejao u lice. - Njegove oči su sada bile neprirodno raširene i izražavale su beskrajnu mržnju. - On ne veruje u feng shui - on nije Kinez. On je dolazio ovamo samo zbog Princeze od zada. 373 Trejsi nije verovao da su informacije koje je dobio od Poa Svežeg vetra bile pogrešne, ali u Hong Kongu je uvek bilo poučno sve proveriti. - Žao mi je ako ste je poznavali, teško se rastala sa životom - rekao je Trejsi. - Noćas ćemo se moliti za njenu dušu. Trejsi je shvatio da je vreme da ode. Digao se, ali je još ok-levao. Morao je da postavi još jedno pitanje. - Zlatni zmaju - reče - molim vas da mi kažete šta je to što ste videli u mom horoskopu što vas je nateralo da promenite prvobitnu odluku. Feng shui čovek pogleda u njega s beskrajnom tugom na licu. - Smrt, gospodine Rihteru. Tamo smo videli smrt. Poslednji dan avgusta bio je veoma topao i sunčan. Na nemilosrdnom suncu kamenje katedrale Sv. Patrika belelo se kao kosti. Televizijske kamere već su bile postavljene, reporteri su već počeli da govore u svoje mikrofone dok ih je budno oko kamere pratilo. Bila je to izborna godina, vreme za političke analize, uzbudljive intervuje s kandidatima. Bilo je posla za sve na televiziji i svi su bili ponosni što baš oni rade taj posao. Tačno na vreme kolona od tri crne limuzine pojavila se na aveniji krećući se prema jugu. Najzad je usporila približavajući se katedrali. Sada su već-mogli da se primete i policajci u civilu, koji su oštrim okom posmatrali gomilu. Oni su bili povezani nevidljivom ali efikasnom elektronskom mrežom koja je od njih stvarala jedinstveno biće. Hodali su isto, govorili isto, mislili isto. Baš zbog toga njih je uvek bilo najlakše neutralisati. To je znao i mišićavi mladić koji je klečao pored otvorenog prozora na desetom spratu zgrade na zapadnoj strani Pete Avenije. Zgrada je bila nasuprot katedrali. Njegov brz

pogled lako je razaznao policajce u civilu. Brzo ih je prebrojao. Bilo ih je šesnaest. Pretpostavljao je da ih ima još ali da ih on ne vidi. Sigurno su bili u samoj katedrali i duž Medison avenije. Ali oni ga nisu interesovali. On im se neće ni približiti. Posmatrao je samo ovu šesnaestoricu koje je video kroz dvogled. Posmatrao je kako se kreću, kako se trude da zapamte svoja mesta. Dobro je upoznao američki sistem zaštite predsednika. Dobio je odgovarajući tekst, na arapskom, koji je dobro proučio. Mladić je, naravno, govorio engleski i nešto francuski. Ali 374 arapski je znao najbolje. Ova osoba bila je rezervisana za njega. Poslat mu je ključ zajedno s dokumentima koja je već uništio. Bio je oduševljen što na ovaj način pokazuje svoju pripadnost bratstvu i dobru volju da pomogne. Obratio je pažnju na komešanje pred katedralom. Stigla je još jedna limuzina iz koje je sada izašlo šestoro ljudi. Svi su bili u tamnim odelima, veoma elegantni. Mladić ih je pažljivo po-smatrao. Bacio je pogled na sat. Dvanaest je prošlo tri minuta. Pažljivo je sklopio pušku. S vremena na vreme mekom krpom obrisao bi ulje s prstiju. Nije žurio. Iz pisanog uputstva znao je da ima dovoljno vremena. Trebalo je da Aterton Gotčalk govori na stepeništu katedrale punih 20 minuta pre nego što uđe u crkvu da bi prisustvovao misi. Namestio je pušku i pažljivo nanišanio. Ali, onda se predomislio. Naredba je bila: "Pucati tačno u srce u 12.15". "Mudra odluka. Lobanja nije dobar cilj", mislio je kad je primio naređenje. - "Krupne kosti mogu da zadrže, čak i da odbiju metak. Žrtva tako može i da izbegne smrt. Međutim, s rupom u srcu, sve je gotovo". Bacio je pogled na sat. Još 35 sekundi. Osetio je hladan metal oružja na obrazu. Nišanio je pažljivo. Ciljao je u srce Atertona,, Gotčalka. Makomber je s ponosom vodio Eliota prema svom specijalnom stolu kod "Litesa". Voleo je tamnu evropsku eleganciju gornjih trpezarija u kojima se služila večera. Za ručak je, međutim, obično odlazio u prizemlje gde je bilo veselo i svetio. Čim je seo Makomber se dugim ispitivačkim pogledom zagledao u sina. Odavno ga nije video s odelom, vezanom kravatom i uredno podšišanom kosom. "Zgodan je", pomisli Makomber. Kelner je sipao vodu u njihove čaše i pružio im vinske liste i jelovnike. Makomber reče: - Simada mi je dao vrlo povoljan izveštaj o tebi. Resio si neke probleme koji nas već dugo muče. Za tebe je to bila šala. Eliot sagnu glavu. - Moraću da mu zahvalim, ali mislim da preteruje. Još ima nerešenih problema. - Kako ti se dopada "Litlis"? - Mislim da je sistem čudesan - priznade Eliot zaiiitereso-yavn- Brzina s kojom laserska mreža daje informacije nešto je još neviđeno. To je nešto o čemu se još sanja. Voleo bih da vidim "Vampira" u akciji. 37Г5 - Onda ću ti odobriti da otputuješ na aerodrom Gladni konj - reče Makomber. - Ali to je tek za nekoliko nedelja. Za mene je veoma važan ovaj posao koji upravo radiš. - Sviđa mi se - reče Eliot. Pogledao je unaokolo. Kelner je stajao iznad očevog ramena. Podigao je vinsku listu i pružio je ocu. - Da naručimo vino? - Zašto ti ne naručiš? - upita Makomber dok je on proučavao jelovnik.

Radoznalo, s neskrivenim zadovoljstvom, Eliot otvori korice povezane u crvenu kožu kao da se radi o Bibliji. - Ja bih crveno - reče. - Mogu li? - Molim te, samo reci. Eliot podiže pogled. - Ja ću uzeti Sent Emilion - pokaza irne vina na listi - godina 1966. Kelner koji se sad naklonio iznad Eliotovog ramena samo tiho reče na francuskom: - Da, gospodine. Uzeo je listu od njega i nestao. Pošto je odlučio šta će da jede Makomber odgurnu jelovnik. Eliot koji se jedno vreme igrao srebrnim escajgom zagleda se u oca i reče: - Mislim da si primetio tamne krugove oko mojih očiju. - Iskreno rečeno, nisam - šlaga Makomber. - Baš sam malop-re mislio da dobro izgledaš. - Mislim dobro mi pristaje novo odelo - osećala se neka gorčina u Eliotovom glasu. - Ne - šlaga opet Makomber - mislim kako je lepo što sediš ovde sa mnom u "Litesu". Eliot je ćutao neko vreme. Mislio je kako se godinama borio protiv ovoga ali sada, kad se najzad to dogodilo, nije mu se činilo tako loše. Staviše, bilo je vrlo ugodno. Odličan restoran u evropskom stilu, s finim kristalom i srebrom, s puno cveća. Osećao je kako ga polako napušta tuga i težina koju je osećao svih ovih godina. Samo kad bi mu misli odlutale na Katlin ose-tio bi kako mu se stomak grči. - Nevolja je u tome što nikako ne mogu da spavam - rekao je. Zastao je jer je kelner prišao. Doneo je flašu i počeo da vadi zapušač. Zatim je sipao malo vina u čašu. Sva trojica su se zgle-dali. - Zar ga nećeš probati? - pitao je najzad Eliot. - Uvek si to činio. - Ti si odabrao vino, Eliote, ti probaj - reče nežno Makom- 376 ber. - Od tebe zavisi da li ćemo ga uzeti ili ne. Eliot oseti kako je zadrhtao od očevih reci: "Od tebe zavisi ..." Baš to je oduvek želeo - da od njega sve zavisi, a ne da mu drugi naturaju volju. S uživanjem je pomirisao vino gledajući bogat buke koji se stvarao po rubovima čaše, a zatim ju je prineo usnama. Vino je bilo suvo, bogatog ukusa koji je prijao njegovim nepcima. - Divno je! - kliknuo je, a Makomber je morao da se nasmeje njegovom oduševljenju. - Kao što rekoh - nastavio je Eliot započeti razgovor kad su najzad ostali sami - mnogo sam razmišljao posleone naše ... diskusije. - Makomberovo lice se nije promenilo. Čekao je i slušao. Nije još bilo vreme da se on umeša. - Onog dana kad sam dojurio u tvoju kancelariju bio sam tako besan da sam mogao da ti pljunem u lice. Ne znam šta se odonda dogodilo, ali kao da se nešto sredilo. - Ponovo se igrao srebrnim priborom za jelo. - Nisam zaista mislio sve one strašne stvari koje sam ti rekao ... Znam da si uvek radio sve što je najbolje za mene i onako kako si najbolje znao. - Hvala ti - reče Makomber iskreno. "A sada dolazi najteži deo", pomislio je Eliot i glasno rekao: - Što se tiče Katlin ... Ostavio je da nedovršena rečenica visi u vazduhu, pa je Makomber imao vremena da ubaci: - Šta je s njom?

- Bio si u pravu, naravno. Odvrteo sam unazad film o vremenu koje sam proveo s njom. Sada mi je jasno šta ju je intere-sovalo. To uopšte nisam bio ja. Ali ja sam verovao, u stvari želeo sam da verujem da je interesujem ... - Ona je to odmah shvatila, Eliote. Rekao sam ti već da je bila veoma oštroumna. Ako je mogla da preradi Gotčalka mora da je bila prva klasa ... - Veruj mi na reč - reče Eliot - bila je. Video je kako mu se-otac osmehuje preko stola. I Eliot mu uzvrati osmeh. Kelner je doneo ostrige, svež hleb i veliku činiju žutog bute-ra. - Ne znam šta ti osećaš, ali meni je veoma drago - reče Makomber cedeći sok od limuna na ružičasto meso školjki - što nas dvojica ovako sedimo i pričamo i što smo posle dugo vremena ipak na istoj strani. Eliot ne reče ništa. Podiže sićušnu viljušku za ostrige. Nije 377 mogao da definiše svoja osećanja. Njihov vrtlog pretio je da ga uguši. Nije ni trenutka sumnjao da su Katlinina pojava, kao i njena smrt, ostavile dubok utisak na njega i da su ga večno obe-ležile. Bio je očajan zbog njene izdaje. Prošle noći se probudio obliven znojem, ne zbog njene lažljivosti ili smrti već zbog saznanja da je mogao da izda Angku. Znao je da ga je mržnja prem aocu zaslepila i da je zbog toga postao ranjiv i podesan za takvu vrstu napada. A šta je bila njegova mržnja? Samo bes razmaženog deteta. Jer, šta je bio njegov otac nego samo čovek, a ne čudovište s neograničenom moći. Makomber je bio Makomber, a Eliot je bio Eliot. Nikada se neće susresti ako Eliot ne odluči drugačije. "Ja sam odabrao", pomislio je Eliot, jesam. Podiže glavu i glasno reče: - I ja isto to mislim. - Odlično - reče Makomber i podiže čašu da nazdravi. Eliot učini isto. - Salud! - reče glasno Eliot kad im se čaše dodirnuše. - Salud y pesetas! - dodade Makomber. - Ne zaboravi: pored zdravlja važan je i novac. A sad me izvini za trenutak - nastavi ustajući odgurnuvši stolicu. Aterton Gotčalk bio je zabrinut. Već je bio izgovorio tri četvrtine svog govora, a još se ništa nije dogodilo. Kad će Makom-berov plan početi da se odvija? Nemoguće da je Makomber u poslednjem trenu odustao od dobro smišljenog plana? Osetio je kako ga boli stomak od neizvesnosti i brige. Najpre je Katlin nestala bez traga, a sada ovo. - Neoprostivi incidenti koji su se odigrali u Kairu i Nemač-koj, samo su dva primera kako se međunarodni terorizam okomio na američku vojsku i diplomatiju - glas mu je bio snažan, glas čoveka sigurnog u sebe, ali bez fanatizma. - Sada je jasno da je prepušteno nama, Amerikancima, da se borimo protiv toga. Nije dovoljno samo stvarati dobru sliku o snazi Amerike na međunarodnom planu. Mi moramo da počnemo borbu ovde, kod kuće. Prvi korak treba da bude istina o međunarodnom terorizmu saopštena naciji. Moramo da budemo spremni... -Gotčalk se zateturao dok mu je bol razdirao grudi. Njegove ruke poleteše uvis, a zatim se spustiše prema grudima. Video je da su mu ruke vlažne, lepljive. Čuo je krike oko sebe. Oda-vanjali su njegovim ušima kao da se neki talas obrušava preko njega. Osetio je kako ga neke snažne ruke podižu i nekuda nose. 378 Strahovito ga je bolelo u prejlelu srca, kao da ga je udarila maz-ga. Počeo je teško da diše. Činilo mu se da je vazduh gust kao žele. Njegova pluća vapila su za kiseonikom. - Ubijen je! Kandidat je ubijen! - vikao je neki nepoznati glas u blizini njegovog uha.

Aterton Gotčalk pomisli čudeći se: "Pa to sam ja!" Narednik Marti Borak je baš čeprkao nos kad je zazvonio telefon. Umiraoje od dosade. Nije ni najmanje bio zadovoljan ovim poslom. Štaviše, mrzeo ga je. Bio je to nezahvalan posao. Zato nije ni čudo što je preko volje podigao slušalicu. - Šta je? - rekao je bezvoljno. - Policija? - Na pravom si mestu, momče. - Želeo bih da prijavim pucnjavu. - Je li? Ko je pucao? - Borak nije bio ni najmanje zaintere-sovan. - Videli ste kako neko gađa psa vazdušnom puškom? - Ovo nije šala - reče glas. - Ubijen je Aterton Gotčalk, republički kandidat za predsednika. Na njega su pucali ispred katedrale Sv. Patrika. - Ko je to? - upita Borak odjednom otrežnjen. - Čovek koga tražite - nastavio je glas - nalazi se na desetom spratu zgrade u broju 50 Rokfelerovog centra. Stan 1101. Borak je hitno pisao: - Otkuda to sve znate? - Do đavola, požurite. Pobeći će vam. - Hej - viknu Borak - samo trenutak ... - Ali glasa je nestalo. Slušalica je bila spuštena. Borak je preko voki-tokija obavestio sve dežurne o informaciji koju je upravo primio. Dao im je adresu i naredio da uhvate atentatora. Spustio je telefonsku slušalicu i opsovao. Šta se to dođavola događa? Prošlo je jedva tridesetak sekundi otkako je pucano na kandidata. Čim je primio obaveštenje od kolege Boraka narednik Tedi Enders jurnu hodnikom na desetom spratu zgrade u Rokfeler centru. Tri uniformisana policajca jurila su za njim. Pitao se kako je Borak za tako kratko vreme saznao za atentat a da se 1 ne pominje adresa na kojoj je bio atentator. U trku je izvukao revolver. Ostali su sledili njegov primer. Nešto dalje na hodniku otvoriše se jedna vrata s desne stra- 379 ne i na njima se pojavi neki mladić. Pogledao je prema policajcima koji su jurili prema njemu. Enders viknu: - Stani! Policija! Mladić uđe u prostoriju iz koje je izašao i zalupi vrata za sobom. Vrata su do pola bila od drveta. Druga polovina bila je od zamagljenog stakla. Policajci pojuriše prema vratima, nepromišljeno. Njihove senke jasno su se videle kroz zamagljeno staklo. Enders, svestan opasnosti, viknu: - Nazad! U zaklon! U istom času vrata eksplodiraše od kiše metaka koja ih je probila. Enders je znao da tako neće uspeti da uhvate atentatora ali je isto tako znao da mu neće dopustiti da lako nestane odatle. Još je bio šokiran zbog onoga što je ovaj čovek učinio: ubistvo predsedničkog kandidata i to na stepeništu katedrale Sv. Pat-rika. Osetio je kako mu krv ključa. - U redu, momci - reče najzad - ako on tako želi, neka mu bude. Tiho im je naredio gde da stanu i šta da rade, a zatim su sva četvorica uletela kroz vrata pucajući iz svih revolvera, bez prestanka, sve dok su imali metke.

Zavladala je mrtva tišina. Enders naredi jednom policajcu da zadržava radoznalce koji su navrli u hodnik iz drugih kancelarija i stanova. Poveo je ostale u prostoriju. Mladić je ležao sklupčan pored otvorenog prozora. Bio je samo bezoblična krvava masa. Bio je pogođen u vrat, ruke, grudi, stomak, noge. Jedan metak odneo mu je nos. Jedan od policajaca pogleda u tu krvavu masu i povrati. - Do đavola - reče Enders svestan da su ubili pravog čoveka. Prišao je prozoru. Videlo se stepenište katedrale. Pružio je voki-toki jednom policajcu. - U redu je, pozovi ih. Reci neka dovedu lekarsku ekipu i, zaboga, ne dodirujte ništa. Stao je zagledan u gužvu ispred katedrale. On je obavio svoj posao. Makomber se vratio svojim ledenim ostrigama. S uživanjem je nastavio da ih jede. Na svaku je stavio po tri kapi Tabasko, sosa. Izraz lica bio je nedokučiv. Eliot je sačekao da se ručak završi, da odnesu sudove, pa je tek onda upitao oca šta ga muči. - Nećeš mi verovati - reče Makomber - ali strahovito me brine Kju. 380 - Mislim da brineš bez razloga. Ti si mi bar uvek govorio da Kjua krasi savršena odanost, inteligencija i savršena fizička kondicija. Zato si ga i doveo ovamo da bi radio za tebe, zar ne? - Ti najbolje znaš zašto sam ga doveo - reče Makomber nešto oštrije nego što je nameravao. - Ostao je siroče. Život mu je bio prava noćna mora. - Ma hajde oče, ne pretvaraj se, on je mašina za ubijanje, ništa više. Ti ga koristiš jer znaš da će on slepo ići u svakom pravcu u kome ti uperiš prst - Eliot se nagnu unapred. - Da - reče Makomber - ti si donekle u pravu. Ali ti ne shva-taš um Kambodžanca. Ja sam kaznio ljude koji su ubili Kjubvog starijeg brata. On je bio deo njegove porodice, osoba koju je Kju poštovao kao i roditelje. U podsvesti Kju stalno misli na to da mi duguje toliko mnogo da nikada neće moći da mi zahvali na pravi način, ma koliko se trudio. Zato on želi da učini ono što mu ja naređujem. - Makomberovim licem kao da prelete grč. - Ali, sada mu se nešto dogodilo, a ja ne znam šta je i ne mogu da doznam od njega, ali vidim da ga muči. - Hoćeš da kažeš da ni on nije savršen sin kako si se ti nadao - osmehnu se Eliot. - Niko nije savršen - reče Makomber osetivši da je opet dobio inicijativu - čak ni Kju. Tu se nadam da ćeš mi ti pomoći. Kelner donese jelo. Sačekaše da ih posluži. - Ne shvatam kako bih ja mogao da ti pomognem - reče Eliot. Makomber slegnu ramenima. Nije hteo da njegov sin ovaj razgovor shvati olako. Eliot je trebalo da oseti da je sam doneo važnu odluku. - Zašto jednostavno ne pitaš Kjua koji mu je đavo? - reče Eliot. - Na žalost to više nije moguće - zamišljeno odgovori Makomber. - Postavio sam mu bezbroj pitanja na koja ili nije hteo da odgovori, ili mi je rekao nešto što nije imalo nikakve veze. - Moraš da shvatiš da postoje delovi njegovog života koje ne želi da otkrije - konstatova Eliot razumno. - Samo prokleta budala može tako da govori - besno nastavi Makomber. Obrazi mu se zarumeneše, a sićušna vena na kapku poče da pulsira. - Čitava Angka je u opasnosti. Punih 15 godina .rada! A ti govoriš o nekoj intimnosti i delovima života koje krije od mene! Glupost! U Angki nema ničeg ličnog.

Eliot se pitao šta to njegov otac smera. Očigledno je bilo da nešto želi i Eliot je bio besan na sebe što nije mogao da shvati šta je to. 381 - Možda taj deo Kjuovog života nema nikakve veze sa Ang-kom. Makomber ledeno pogleda u sina. - Čitav Kjuov život je vezan za Angku. Bez nje on ne postoji. - Eliot je s čuđenjem posmatrao oca. Sva ona ljubav i poverenje koje je gajio prema Kjuu kao da su nestali. - Ako neće sa mnom da razgovara možda će hteti s tobom. - Sa mnom? - Eliot se nasmejao. - Pa Kju me mrzi isto toliko koliko ja mrzim njega. Ti to bar znaš. - Grešiš, Eliote. Kju reaguje onako kako ti želiš. Ti se ogledaš u ogledalu koje si sam postavio pred sebe. On samo odgovara na tvoj bes. - Misliš da me ne mrzi? - Ne mrzi te. - Onda je on bolji od mene. Makomber ne reče ništa. Samo je posmatrao sina. Posle iz-vesnog vremena Eliot više nije mogao da izdrži. - Zaista želiš da razgovaram s njim? - Želim - reče Makomber. - Voleo bih dznaš šta je s njim, do đavola,"šta mu se dogodilo. To mi je veoma važno. Eliot je to odavno osetio. Činilo mu se da on sam postaje nekako značajniji u očima svoga oca. - U redu - reče sasvim polako - videću šta mogu da učinim. - Veoma sam ti zahvalan zbog toga, Eliote - reče Makomber osmehujući se - zaista sam ti zahvalan. Čak ni u tami nije bilo teško pronaći kuću neobičnog imena "Loongshan". Trejsi izađe iz taksija na nekih stotinak metara od osvetljene zgrade. Čulo se cvrčanje cvrčaka u noći. Zagledao se u plavo-bela svetla kuće i setio se reci Zlatnog zmaja. " ... smrt, gospodine Rihteru ..." Da li je on to predvi-deo Micoovu smrt? Ceo Hong Kong ležao je pred nogama kao sjajni dragulj. Odavde je bilo lako zaboraviti uske i prljave uličice i pretrpane brodiće naroda Tanka koji su se ljuljali na vezovima u naftom zagađenoj vodi zaliva Aberdin. To je bilo lako za one koji su živeli u "Loongshanu", ali ne i za Trejsija. Džungle Kambodže i Laosa bile su suviše duboko pomešane u njegovom umu podsećajući ga na krikove ljudi koji su bili izgubljeni zauvek. Lako se popeo na krov zgrade koja je imala osnovu u obliku slova "L". Našao se na nečemu što je ličilo na tenisko igralište. Veliki beli stubovi okružavali su bazen u obliku polumeseca. Ličio je na krišku nekog egzotičnog voća. To je bio znak vrhunskog bogatstva ovde, gde je svaka kap vode bila dragocena, jer je čitava Kolonija počivala na kamenitom terenu. Trejsi je dopuzao malo bliže. Osećao je malu kožnu torbicu ispod sakoa i košulje. Čuo je cvrkutanje neke ptice negde iznad svoje glave i sledio se. Osluškivao je pažljivo. Trudio se da utvrdi šta se događa u kući, ali mogao je da čuje samo prijatne zvuke muzike. Odlučio je da se uvuče kroz zadnji ulaz. Tu je bilo dosta stak- 383 la koje će mu pomoći, ali i povećati opasnost. Ako može da bude viđen iznutra moći će i dobro da pogleda u unutrašnjost kuće. Puzio je uz bazen tako da mu sjajna površina vode

bude uvek s desne strane. Prikradao se od senke do senke. Prilično bez-bedno došao je do cilja. Zaustavio se ispod ivice nekog žbunja i polako okrenuo. Osluškivao je zvuke noći. Odjednom je osetio neku promenu. Neš to se dogodilo i on se trudio da otkrije šta je to, mada je znao da nema mnogo vremena. Shvatio je šta mu smeta: cvrčanje cv-rčaka kao da je postalo glasnije. Spustio se na jedno koleno i u tom istom trenu iznad njega se pojavila džinovska senka zaklanjajući nebo. Izbacio je desnu nogu pokušavajući da se koncentriše. U poluokretu je podvio koleno a zatim ispružio nogu i svom snagom udario stopalom posred čovekovog tela. Proletelo je pored njega. I delić sekunde bio je dovoljan da vidi tamno mongolske lice. Čovek je teško udario o travnjak, a zatim se u istom pokretu podigao. Ruku zgrčenih kao kandže poleteo je ka Trejsijevom grlu. Bilo je jasno da ima ogromnu snagu. Očajnički, Trejsi je pokušavao da ga pogodi nogom. Kad se napadač malo nagnuo uspeo je da ga savijenim kolenom udari u stomak. - Uh! - kriknuo je Mongol. Njegov torzo odvojio se od Trej-sija i neprirodno izvio unazad. Čulo se pucketanje kostiju - napadačeva noga bila je slomljena. Nekoliko trenutaka Trejsi se trudio da predahne, a zatim je svom snagom tela udario u Mongolove grudi lomeći mu kosti i kidajući meso. Cvrčci su i dalje nastavljali da cvrče. Vreme je radilo za njega- Munjevitim sprintom prešao je poslednjih stotinak metara do kuće. Brava na vratima bila je jednostavna i nije bila čak ni zaključana. Trejsi pažljivo otvori vrata i uđe. Stajao je mirno iza zavesa boje slonovače koje su se spuštale do poda. Posegnuo je rukom ispod lepljive košulje i našao mali neseser. Izvadio je atomizer sa penom za brijanje, koji to u stvari nije bio. Držao ga je u levoj ruci desnom lagano razmakavši zavese. Prostorija je bila prazna. Izašao je iza zavesa i našao se u trpezariji usred koje se nalazio ogroman sto pokriven staklom. Postolje mu je bilo u obliku izrezbarenog zmaja. U centru je bila porcelanska vaza, očigledno veoma stara, neverovatno krhka. S desne strane metalno stepenište. Očigledno je vodilo prema spavaćim sobama 384 na gornjem spratu. S leve je bio kratak hodnik prema kuhinji i, verovatno, garaži. Pošao je desno. Nije mogao ni da pretpostavlja da se negde u blizini nalaze vrata i da će se neko pojaviti iza njih baš u trenu kad on pomiče svilene zavese. Zato je, kao pogođen munjom, zastao našavši se licem u lice s lepom Kineskinjom. Bila je nešto niža od Princeze od zada. Imala je lice Šangajke - ponosno, tvrdo i tamno bez imalo nežnosti, bez one razlivene senzualnosti koja je bila deo Princezinog bića. Ženine kose oči raširiše se u šoku, a njene usne oblikovaše jedno "O", kao usklik iznenađenja. Za samo delić sekunde između njih prolete otvorena, animalna mržnja. U trenutku, kad je žena htela da vrisne, Trejsi se baci napred, uhvati je za zglob i zavrte oko sebe, tako da je bila okrenuta leđima prema njemu. Pritisnuo se uz njeno telo osetivši čvrstinu njenih butina. U najudaljenijem kraju prostorije osetio je pokret. Dva Kineza uleteše s pištoljima u rukama. Bili su dosta udaljeni jedan od drugog tako da Trejsi nije imao mogućnosti da ih ubije odjednom a da i sam ne bude prethodno ubijen. Bilo mu je odmah jasno da su profesionalci. Pažljivo je postavio ženu između sebe i ovih čuvara.

Na galeriji iznad prostorije pojavio se Mico. - Gospodine Rihteru - rekao je polako - prouzrokovali ste mi mnoge nedaće. Ali, došlo je vreme da prekinemo s tom igrom. Ne mogu da shvatim kako ste stigli ovamo. Međutim, čak i vi morate da priznate da je kraj vaše trke. Predajte se ili će vas moji ljudi ubiti. - Da to zaista želite to bi se već dogodilo - odvrati Trejsi. Mico se strese dodirujući kažiprstom brkove. - Tačno, imate pravo. Ne želim da Mali Zmaj bude povređen. Ali vi morate da budete eliminisani, gospodine Rihteru. - Ko vam jig dao tu naredbu? Mico se osmehnuo. - Ipak nešto što vi ne znate - lice mu je postalo smrtno ozbiljno. - Moram da priznam da me to draži. Očigledno je da znate sve o mojoj mreži za rasturanje droge, ali ne znate sve veze. Čudno. Pitam se kako ste onda stigli do mene. - Pošao je napred i podigao pesnicu. - Želeo bih da znam izvor vaših informacija. - Onda možemo da izmenimo informacije. Osmeh je samo na tren zaigrao na Japančevom licu. - Avaj, ne možemo, jer vi niste u položaju da se cenjkate. Dok smo razgovarali moja dva čoveka su obišla oko kuće. Oni 385 su sada tačno iza vas i ubiće vas ako samo pokušate da povre-dite JVIalog Zmaja. - Čak i da vam verujem - reče Trejsi - postoji još jedno iznenađenje koje sam vam spremio. - Podigao je levu ruku da bi Mico mogao da vidi šta je u njoj. - Krema za brijanje? - Micov glas je bio pun iznenađenja. - Poklon od mog oca - Trejsi se zagledao u Micoa trudeći se da pronikne šta se krije iza njegove maske. - Znate li šta je to? Može da nas raznese na sve četiri strane sveta. - U kutiji kreme za brijanje . ..? - Kako bih inače preneo eksploziv kroz carinu? Micovo lice je posivelo. Sada je stajao mirno kao spomenik. Kao da mu je grč prošao licem. - Vidim da sam vas opet potcenio - reče tiho. - Ali obećavam vam da je to poslednji put. Mahnuo je rukom svojim ljudima i oni skloniše revolvere. Nestadoše. - Možda je zaista vreme da se ćela igra završi - reče Mico. U glasu mu se osećala dosada. Prišao je polako Trejsiju ruku skrštenih na leđima. - Već ste mi naneli dovoljno štete, ne želim to više da trpim. U Hong Kongu sam više od 20 godina. Radio sam sve što sam želeo. - Slegnuo je ramenima. - Šta mi je još preostalo. Samo Mali Zmaj i beskrajni niz dugih dana. _ Sada je bio sasvim blizu Trejsija. Kao da je hteo da mu kaže: "Žao mi je što sam potučen, ali poštujem vas što ste me pobe-dili". Trejsi je osećao kako ga savladava umor. Očni kapci počeli su da mu se spuštaju i u tom trenu znao je da nešto nije u redu. "Suviše blizu!" - Vriskao je deo njegove svesti. - "Dopustio si mu da ti se suviše približi". Ali Micove ruke već su se rastavile iza leđa i poletele napred izvlačeći Malog Zmaja iz Ifejsijevog čvrstog zagrljaja. Kleknuo je i istovremeno izbacio napred desnu ruku pravu i čvrstu kao oštrica mača. Skoro je uspeo u svojoj nameri, ali strah koji je Trejsi osetio naterao ga je da se brani. Ipak, Japanac je uspeo da ga povredi pre no što je dočekao njegovu pesnicu obema rukama. Tada je obe ruke podigao uvis, zatim na desnu stranu i koristeći težinu neprijateljevog tela protiv njega samog, naterao ga da krikne od bola. Još uvek mu istežući ruke podigao je krem za brijanje koji mu je ispao.

- Smatrajte da ste veoma srećni - šapnuo mu je u uho. - A ako ste i mudri koliko ste srećni moći ćete ostatak života da provedete s Malim Zmajem. A ako niste mudri - ponovo je zavrnuo Micovu levu ruku - umrećete sada, ovde, odmah. Razmislite o tome. Micove oči su bile pune suza. Teško je disao. - U redu - uspeo je da promuca. - Reći ću vam šta želite, samo me pustite. - Nemam razloga da vam verujem. - Dajte mi priliku da vam dokažem da možete. Reći ću vam samo dve reci i videćete da sam u pravu. - Koje su to dve reci? - Operacija Sultan - reče Mico. Kompanija Mauricijus bila je smeštena na Zapadnoj 27. ulici. Bilo je tu mnogo uvoznih i izvoznih preduzeća, preduzeća koja su se bavila prodajom na veliko. Tvajt parkira "ševrolet" na nedozvoljenom mestu ali spusti štitnik protiv sunca na mestu do vozača na kome je bila zakačena njegova policijska karta. - U redu - reče on Melodi - hajdemo. Bila je to zgrada od crvenih opeka, stara skoro čitav vek. Taman, neosvetljen hodnik bio je uzan, ofarban u zeleno. Pročitali su na tablici da se Kompanija Mauricijus nalazi na drugom spratu. Tvajt zaštiti Melodi levom rukom, a u desnoj je držao svoj službeni revolver kalibra 38. Krenuli su prema stepeništu. Na odmorištu on se zaustavi, ne dišući. Sve je bilo tamno i prašnjavo. Samo jedna obična sijalica visila je na žici s plafona. Melodi zausti da nešto kaže, ali joj on stegnu članak i odmahnu glavom. Kancelarije Kompanije Mauricijus bile su u dnu hodnika. Tvajt naredi Melodi da stane uz desni zid i šapnu. - Ne pokreći se dok te ne zovnem. Ako kroz 60 sekundi ne čuješ moj glas, okreni se i beži odavde što brže možeš. Pogledala ga je širom otvorenih očiju. - Šta očekuješ da nađeš tamo? - Ne znam. Možda ništa, možda svašta. - Samo još više smrti. - To su tvoji prijatelji. Iskezila se na njega. Prišao je vratima. Pokušao je da okrene bravu levom rukom. Okretao je sve do kraja, a zatim lako gurnuo vrata. Ništa. Bila su zaključana. Pa, to je mogao i da očekuje. Izvadio je kalauz i počeo da radi na bravi dok ga je Melodi posmatrala razrogačenih očiju. Čulo se kako je brava tiho 386 387 škljocnula. Snažno je gurnuo vrata i brzo uskočio u prostoriju, polusagnut, s revolverom ispruženim ispred sebe. Soba je bila od zida do zida zastrvena skupim tepihom. Ogroman pisaći sto od mahagonija dominirao je prostorijom. Uz njega je bila kožna sofa. Na zidu, s leve strane, nalazio se dobro snabdeven bar. Bile su okačene i tri gravure, kineske, iz 1800. godine.

Tvajt priđe stolu, vide kalendar, papir za pisanje, olovke, nož za otvaranje pisama i makaze. Bio je tu i pritiskivač papira od belog oniksa, a ogromna štipaljka za papir stajala je uz njega. I to je bilo sve. "Čudno", pomislio je. - "Gde li je samo telefon?" Iza stola su se nalazili ormani za dokumentaciju. Tvajt otvori gornju fijoku i izvuče prvu fasciklu. Na njoj je smeđim slovima pisalo: "Kompanija Mauricijus osnovana 1969." U drugoj fijoci nije našao ništa sem prašine. "Samo kapljica", pomislio je. Spolja se čula buka. Okrenuo se. - Melodi? - Ko je Meliodi? - upita grub muški glas. Tvajt podiže revolver i istovremeno začu pucanj. Bacio se na tepih. Iz tog položaja video je čoveka s ožiljkom. - Sayonara, mladiću - reče čovek i osmehnu se. Tvajt duboko uzdahnu. Prsti su mu bili nepokretni. Čovek s ožiljkom stajao je na vratima. Njegov revolver bio je uperen u Tvajtovo lice. Video je njegove tamne oči koje su ga fiksirale. U tom trenu dogodi se nešto užasno: nasred čoveko-vog čela otvori se tamna, crvena rupa. Bilo je jasno da je to izlazna rupa metka koji je uleteo u čovekovu lobanju s leđa i smrskao je. Tvajt je trepnuo ne shvatajući ništa. Usta su mu bila širom otvorena. Tada oseti pokret u vratima, iza lesa. Video je Melodi. U ruci je držala revolver kalibra 45. Bacila je pogled na zgrčeni les, a zatim pogledala u njega. Iz posekotina u samom ko-renu kose slivala joj se krv. Lice joj je bilo bledo. - Još jedan je bio tamo - disala je teško - nisam htela više ubijanja. - Krupne suze sakupljale su joj se u očima. Revolver joj iskliznu kroz prste i s mekim udarcem pade na tepih. Glava joj se tresla napred-nazad. Nije skidala pogled s njega. - Vidiš šta si me prisilio da uradim. Prekoračila je les i jurnula preko sobe prema njemu. Klekla i stavila mu ruku na rame. Uspeo je da se nasloni na zid. Po-milovala ga je po obrazu. - Žao mi je - reče on - žao mi je zbog svega. 388 Sada mu je bila vrlo blizu. - Nasloni se tako - govorila je. - Moraš da se opustiš. - Rekao sam ... - Znam šta si rekao - odgovorila je brzo. Primetio je da ga neprekidno posmatra i mada je bez prestanka plakala činilo mu se da se nekako promenila. Glas mu je bio čudan, grlo i usne potpuno suvi. - Učinila si upravo veličanstvenu stvar. - Ne - šapnula je - tek sada ću da učinim veličanstvenu stvar. - Njena glava mu se približavala. - Poljubiću te i ti ćeš se pretvoriti u princa. Pre nego što su njene otvorene usne susrele njegove, učinilo mu se da je video senku osmeha na njima. Prema standardima Njujorka ušlo vi za rad bili su nemogući: vežbaonice su bile neprikladne i potpuno nezaštićene od užasne vrućine tako da su igrači istog trena bili vlažni od znoja. Sama pozornica bila je mala pa je koreografija hitno morala da joj se prilagodi. Martin je to odlično umeo da uradi, ali sve to je ipak nerviralo igrače. Najgore je tek trebalo da otkriju. Kad su izašli na pozornicu bilo je prekasno. Umesto divnog drvenog poda na koji su navikli i na kome padovi nisu bili bolni, ova pozornica bila je prekrivena betonom.

- To je nemoguće! - viknuo je Martin. Lorin se složila s njim. Ipak, odigrali su predstavu kako su najbolje mogli i kako su bili naučeni. Isto tako igrali bi i nasred blatnjavog proplanka u džungli. Ansambl je bio izvanredan i publika ga je toplo pozdravila. Za Lorin uspeh nije bio veseo - istegla je mišić na levoj nozi. Jedva je čula urnebesni aplauz. Nije htela da izađe pred zavesu i pokloni se. Požurila je u garderobu. Tu se preznojavala i klela dok joj je lekar ansambla oblagao nogu ledom. Matrin je dojurio odmah. Na licu mu se ogledala zabrinutost. - Kako je? - želeo je da zna. Doktor slegnu ramenima. -Ne mogu ništa da kažem sada. Znaću nešto više kroz 24 časa. Ali mislim da povreda nije ozbiljna. - Lorin, kako ti je? - Strahovito me boli - rekla je besno. - Dođavola! 389 - Sutra imamo slobodan dan pre nego što krenemo u Beid-jing. - Odlično, provešću ga ležeći na leđima. Obrisala je lice vlažnim peškirom, a Martin brzo pogleda u lekara. Ovaj samo ozbiljno odmahnu rukom. - Gluposti - reče Martin sedajući pored nje. Sada se osme-hivao. - Ovo je jedinstvena prilika za sve nas i neću dopustiti da nam propadne. Ti ćeš sutra ići sa nama specijalnim kolima koja smo dobili od vlade. Lorin podiže pogled. Bila je to šansa da čitav dan provede uz Martina. - Odlično - reče dok su joj oči sijale. - To mi se već više dopada. - Dobro. Potapšao ju je po zdravoj nozi. - Sada bih hteo da izmenjaš nekoliko ljubaznih reći s jednim od ministara za kulturu, Lorin. On je strpljivo čekao da se predstava završi da bi te upoznao. Veoma mu je žao što si se povredila. Očigledno je da to smatra ličnim propustom i želeo bi da ti se lično izvini. Nismo ga sreli kad smo došli. Bio je van grada. Lorin je upravo htela da se pobuni protiv toga, još uvek je bila besna, ali je Martin prekide. - To je za nas veoma važno, Lorin. Važno je za uspeh čitave naše turneje. Dobri odnosi su ono do čega nam je sada stalo. - Ustao je i osmehnuo joj se. - Izgleda da je on veoma ljubazan čovek. Martin izađe i uskoro se vrati s krupnim Kinezom. - Lorin Maršal - reče Martin klanjajući se na svoj starinski način - Dong Zing, špangajski ministar kulture. Lorin pruži ruku, a Dong Zing je prihvatio lako se naklonivši. Osmehivao se i Lorin je mogla da vidi njegove sitne, oštre žute zube, savršene kao da su isklesani od slonove kosti. - Srećan sam što sam vas upoznao, gospođice Maršal - reče on svojim pevuckajućim engleskim. - Uživao sam u vašoj igri. To je kao svež dah na ovom starom kontinentu. - Hvala vam. - Koristim ovu priliku da vam se najponiznije izvinim zbog povrede koja vam se dogodila. - Zastao je osmehujući se, a kad je ponovo progovorio ton mu se promenio, postao intimniji. -Bojim se da sam velikim delom za sve to i ja lično kriv jer se nisam dovoljno upoznao s potrebama vašeg ansambla.

Lorin oseti kako se njena uzdržanost topi. Čovek je bio šarmantan. Osmehnula se specijalnim osmehom koji je čuvala za 390 posebne gledaoce i rekla. - Mislim da ćemo vam to oprostiti. Dong Zing povi glavu. - Suviše ste ljubazni, gospođice Maršal. Hteo sam da vas u znak izvinjenja pozovem na večeru. - Pokazao je na njenu nogu. - Ali ne znam kako bismo to sada izveli. Lorin je bacila pogled na Martinovo izbezumljeno lice i njegove ruke sklopljene kao na molitvu. - Nije to ništa, nisam baš toliko povređena. Sa radošću pri-hvatam vaš poziv. I molim vas zovite me samo Lorin. Kineski ministar je bio oduševljen. Lice mu je sijalo. - Sjajno! - pljesnuo je rukama od oduševljenja. Pružio joj je ruku i pomogao joj da ustane. Lorin oseti kako je preseče oštar bol. - Lorin, pokazaću vam noćni život Šangaja - reče Dong Zing i veselo se zakikota. Lorin pomisli da će, se možda, lepo provesti s ovim čudnim, ali ipak zanimljivim čovekom. Poveo ju je prema udobnim kolima koja su ga čekala pred vratima. - I molim vas zovite me Monk, kao što me svi zovu. - Šta ti je? - Njeni fini dugi prsti putovali su po njegovoj mišici, osetljivi i nervozni kao prsti slepca. - Ništa, ništa zaista. Lagano je otkopčavala njegovu crnu košulju. - Sta ti se desilo, Kju? Molim te, reci mi. - Video sam kako je neko ponižen, povređen - putovao je koridorom vremena. Nije govorio. "Video sam svoju sestru, po-vređenu, uništenu, degradiranu. Video sam kako je postala kurva da bi preživela u ostacima onoga što je nekada bilo moja voljena Kambodža, mirna, divna, netaknuta. Da, video sam kako je neko ponižen. Video sam šta je moja sestra postala. Unakažen, obezglavljen les koji neprestano guta blatnjavu vodu reke. O, Buda, Apsara sada igra samo za mene, sledi me, njeni prsti mi šalju poruke. Apsara mi kaže šta treba da radim? Ali šta je to? Otkako sam postao Amerikanac zaboravio sam značenje stihova, više ne mogu da protumačim nebeski ples. Zar nije tačno da samo naši bogovi, bogovi Kmera, mogu da raz-umeju poruke njihovih službenica." Polunag, osetio je kako ga vodi prema svojoj spavaćoj sobi, prema mestu na koje njegov otac očigledno više nije svraćao. Ušli su u raskošno kupatilo, s plavim kao šljiva, pločicama. Džoj je pustila vodu u kadu. Uskoro je osetio miris jorgovana i borovine. Džoj mu pomože da skine ostatak odela. Apsara mu je prilazila dok je ležao u toploj vodi i Džojine ga ruke nežno milovale. Govorila mu je svojim prstima, slala mu mrežu informacija koje nije mogao da prihvati, ni da razume. Pa, ipak, stalno je išla prema njemu tražeći... šta? Džoj je neprestano nežno šaputala. - Biće sve u redu, biće sve u redu. "Bila sam u pravu kad sam ga preklinjala da se ne vraća tamo", mislila je dok je posmatrala njegovo lice i zatvorene oči. - "Del ga je naveo na to", prvi put je sada osetila da stvarno mrzi muža. - "Del i njegove opsesije. Šta je želeo da mu Kju nađe u

Kampućiji, ili koga?" Nije je stvarno interesovao odgovor na to pitanje, ali bez obzira što je Del želeo od Kjua, ovog puta ga je nešto strašno pogodilo i razderalo. Nije mogla da shvati šta je to. Srce ju je bolelo zbog njega dok ga je milovala u vodi a vlažna joj se haljina lepila za telo. Nije brinula o tome. Osećala ga je blizu sebe i to je bilo najvažnije. Tvajt se nalazio u odeljenju za hitne slučajeve kad su na nosilima uneli Atertona Gotčalka. Mirno je posmatrao kako obrađuju posekotinu na Melodinoj selpoočnici. Gospode - reče mladi lekar - to mora da je bila dobra gužva. - Završite svoj posao, doktore - reče Tvajt. - Moram da pozovem policiju - reče lekar. - Ovo mora da bude prijavljeno. - Ne brinite, taj posao je već obavljen - reče Tvajt i pokaza svoju značku. Zaista, pozvao je stanicu s novinskog štanda u holu. U tom času jedan lekar ispred nosila ulete u prostoriju. Za njim je išao drugi i nekoliko policajaca u uniformama i civilu. Za trenutak, dok su vrata bila otvorena, Tvajt je mogao da vidi raznoliku gomilu posetilaca, pacijenata, policajaca, policajaca u civilu, ljudi s voki-tokijima i tri ili četiri čoveka koji su očigledno bili telesni čuvari. - Ko ga je dovezao? Ambulantna kola? - želeo je da zna jedan lekar. - Ne, policijskim automobilom je prebačen dovde - saopšti jedan policajac. - To je bilo najbrže. - Ko je bio s njim? - Lekar koji je postavljao pitanja sada je uz pomoć drugog kolege stavljao beživotno telo na veliki sto. - Jedan od momaka iz tajne službe - reče policajac u unifor- 392 mi. - Mislim da se zove Bronštajn. - Dovedite mi ga - reče doktor - i, za boga miloga, naredite svojim ljudima da isteraju sve iz hodnika. Tvajt je video da je čovek veoma sposoban. Uopšte ga nije hvatala panika. Mirno je radio svoj posao. Počeo je da daje naređenja bolničarkama. - Pozovite odmah dr Vajngarda - naredi on i jedna bolničarka požuri hodnikom. Policajac u uniformi vrati se s nekim visokom čovekom. - Vi ste Bronštajn? - upita lekar. Ćovek samo klimnu glavom. - Ispričajte mi sve. Suviše sam zauzet da bih mogao da vas gledam. - Radio je užurbano na Gotčalku. - Dajte plazmu -reče jednoj od bolničarki. - Proverite odmah njegovu krvnu grupu. Trebaće nam i to ako izgubi suviše krvi. - Ja sam Bronštajn - poče čovek. - Vi ste došli s predsedničkim kandidatom? - Držao sam mu glavu u krilu. Lekar se mučio da skine Gotčalka. - Kako je disao? - Teško. - Da li se čulo kako diše? - Kao mehovi. - Bilo je puno krvi? Ovo izgleda kao povreda grudnog, koša. - Metak ga je pogodio iznad srca - reče Bronštajn - ali nije bilo mnogo krvi. - Tačno, rana je iznad srca - lekar se sagnu - ali kao da je promašio. Da ga je pogodio u srce bila bi to prava fontana krvi. Dajte pokretni EKG ovamo. - Video sam kad je pogođen - reče Bronštajn. - Ciljano je u srce.

- Ako ste vi u pravu, ja mogu da se vratim svojim pacijentima, ovaj je mrtav. - Skalpelom je sekao Gotčalkovu odeću. -Moramo da vidimo da li kuca - reče više za sebe. Postavio je stetoskop. - Neka rentgen bude spreman - obrati se jednom mladom lekaru. Dođe drugi lekar praćen bolničarkom. Bio je to doktor Vajn-gard, stariji čovek, dobro podšišane brade prošarane sedim dlakama. - Šta to imamo? - To je Aterton Gotčalk - reče lekar - baš su pucali na njega. Bronštajn, ovaj ovde kaže da je pogođen u srce, ali to je nemo- 393 guče, jer još uvek diše. - Da vidim - reče dr Vajngard. - Samo da skinem još ovo. - Šta je to? Lekar koji je skidao Gotčalka odjednom se zaprepašćeno zagleda u starog doktora. - Pogledajte samo ovo - ukloni se u stranu da bi stariji kolega bolje video - ovaj čovek je pogođen u srce, a nije mrtav. - To nije moguće - odmahnu glavom dr Vajngard. - Moguće je - reče lekar - ako vam se dogodi da na sebi imate zaštitni prsluk kad pucaju u vas. - Dajte mi jedan od njihovih revolvera - reče Trejsi. - Čemu? - Učinite onako kako kažem! - Koristio je najslabiji oblik kiaija samo da bi potvrdio svoj zahtev. Micovo iskrivljeno telo malo se trgnu. Koristeći slobodnu ruku on pucnu prstima. Mladi Kinez pojavi se na vrhu stepeništa. - Želim da vidim i drugog - reče Trejsi. Mico opet pucnu prstima, pa se pojavi i drugi čovek. Zatim načini pokret prstima i prvi Kinez siđe polako niz stepenice. Njegove oči nisu se skidale s Trejsijevog lica. Trejsi je u njima mogao da pročita skoro opipljivu mržnju. Bila je to mržnja prema stranom đavolu, nešto sasvim lično. Zaustavio se otprilike deset metara dalje od mesta na kome je stajao Mico i gde je, napola udavljena, ležala Mali Zmaj. Čovek je pokušao da doturi Micou revolver kalibra 33. - Ne - reče oštro Trejsi na kantonskom - uhvati ga za cev i polako gurni po podu prema meni. Mladi Kinez preko volje učini onako kako mu je rečeno. Trejsi se polako saže i podiže pištolj. Proven da li je napunjen, a zatim besno reče. - Bilo bi dobro, ti, kopile morske zmije i psa, da mi daš napunjeno oružje. Na licu Kineza nije moglo ništa da se pročita, ali Trejsi oseti da se Mico osmehuje. Kao da je slegnuo ramenima pravdajući se: "Ne možete da mi zamerite što sam bar pokušao ..." Ponovo pucnu prstima i ovog puta Kinez zakotrlja šest metaka preko poda. Trejsi naredi Micou da legne licem prema podu pored svoje ljubavnice dok je on punio revolver. Tada se saže i pritisnu cev 394 ogromnog revolvera u Micovo desno uvo. - Nadam se - reče nežno - da neću morati ovo da isproba- Mico, čija je glava bila okrenuta na jednu stranu, a obraz pritisnut uz drveni pod, pobele.

- Ne, ne, ne, sve je u redu, uveravam vas. Okrenuo je glavu da bi mogao bolje da vidi Trejsija. Ovaj mu to dopusti, ali se opet dočepa Malog Zmaja. Mico odmah zauze pređašnji položaj, a mladi Kinez koji možda nije dobro video šta Trejsi radi krenu napred. Trejsi uperi sad cev revolvera u bazu vrata Malog Zmaja. - Vrati se, kurvin sine! - urliknu Mico. - Zar ne vidiš da će je ubiti ako kreneš na njega. Kinez se vrati nazad, a ramena mu se opustiše. Trejsi primeti da će Mico biti voljniji za saradnju ako bude pretio Malom Zmaju. - Dakle, sada je bar jasno - reče Trejsi. - Ako vi ili oni učinite bilo šta nesmotreno, mozak Malog Zmaja biće raznet po ovoj prostoriji. Mico je bio bled. - Nije potrebno da me na to podsećate - reče brzo trljajući ruku koju mu je Trejsi zavrnuo. - To nam je jasno. Telo i lice Malog Zmaja bili su mirni kao da očekuje komandu od njega, ali njene tamne, bademaste oči bile su pune mržnje. Ona je bila samostalna žena, suviše ponosna, nenavikla na ovako nešto. "Gore po nju", pomisli Trejsi. Mico podiže ruku. - Možemo li bar da sednemo i završimo ovaj posao kao civi-Hzovan svet? Trejsiju je ovo bilo zabavno, s obzirom na sve ono što mu je Mico priredio u poslednjih nekoliko dana. S njegove desne strane bila je sofa od lakiranog bambusa sa svilenim burmanskim jastucima boje zada. Pored sofe bio je mali stočić sa Balija na kome je stajala lampa. Ispod stola bio je tradicionalni, bron-zani kineski zmaj, koji se podizao vertikalno s poda, ofarban zelenim, crvenim i plavim bojama, dok mu je jezik u obliku mača ciljao prema plafonu. Na drugom kraju prostorije bila je slična sofa i nekoliko kožnih fotelja. Iznad te sofe bile su obešene tri starinske japanske gravire. Svuda naokolo bilo je bezbroj vrednih predmeta od bronze, drveta, mermera - sve ostaci starih civilizacija. - Sedite na onu stolicu tamo - pokaza Trejsi i Mico posluša 395 dok Trejsi uputi Malog Zmaja prema sofi. Dva Kineza su sve to mirno posmatrala kao da su se skamenila. - Bolji ste nego što sam mislio - reče Japanac s notom žaljenja u glasu. - Moje informacije o vama nisu bile precizne. Trejsi je odjednom postao oprezan. - Nije ni čudo - reče - niko o meni ne zna dovoljno. - Ko ste vi, dođavola? Šta hoćete od mene? - Micovim licem prelete grč. Što je Mico više govorio Trejsi je mogao da sakupi više informacija. Trebalo je da ga na to navede, a da ne izazove njegovu sumnju. - Rekao sam vam zašto sam došao ovamo. Moj otac ... - Molim vas da bar tu laž zaboravite. - Došao sam poslovno - reče Trejsi odlučno. - Kojim poslom? - Vašim poslom, Sunce belog praha. Mali Zmaj zadrhta. Trejsi je bio svestan da bulji u njega širom otvorenih očiju.

- Vi znate za moju školu - reče Mico - i znate da me zovu Suncem belog praha. Recite mi da li vi uopšte poznajete Luisa Rihtera? - Kao što sam vam rekao, on mi je otac. - Šta je rezistor sile? Trejsi mu reče. - Šta je A-d-mikro prijemnik? Trejsi odgovori i na to pitanje. - Onda je to moguće - reče tiho Mico - vi ste, možda, ipak, njegov sin. Trejsi je hteo da se to već završi. Rame ga je bolelo. Ovo je bio zaista naporan dan. - Mene interesuje Operacija Sultan. - Ako ste zaista sin Luisa Rihtera to me ni najmanje ne iznenađuje - reče Mico. Oči su mu bile napola zatvorene, noga koju je prebacio preko kolena tresla se u određenom ritmu. - Nije mi nepoznato da je njegov sin Trejsi, ako ste vi stvarno Trejsi Rihter, bio član Sepcijalnih snaga u Južnom Vijetnamu u periodu od 1969. do 1970. godine. Dok je Micov bezizražajni glas pevuckao oko njegovih ušiju Trejsi poče da oseća kako ga obuzima slabost, kako mu napada mišiće, kako se gubi na ivici svesti. S vidnim naporom on se trže. Mico kao da se osmehivao. "Pripazi!", upozori Trejsi sam 396 sebe. - "On dobro zna korz šta si prošao i sada odugovlači trku". Trejsi bolno zahode cev revolvera u rebra Malog Zmaja tako da ona poskoči. Levom šakom, na čijem se prstu video prsten od belog zada s malim dijamantima, ona obuhvati cev revolvera. Tiho kriknu što natera Micoa da se ukoči. - Nema potrebe da to radite - reče i obliza usne jezikom. - Mico - nagnu se Trejsi napred - ili Sunce belog praha, ili Sunce eksplozije, ili Sun Ma Sun, bilo kako želite da se nazovete, dopustite mi da vam kažem nešto vrlo jasno. Nemam vremena za igranje. Ako mi odmah ne kažete ono što me interesuje ubiću je na vaše oči. Da li to želite? - Ne - reče brzo Mico nesvesno prešavši na engleski. Uzdahnuo je. - Smirite se, mladi Rihteru, i nemojte da povredite mog Malog Zmaja. Trejsi klimnu glavom Micou i svojoj zarobljenici. - Sedite i smirite se - reče joj. Bacivši pogled na nju učini mu se da ga strašno podseća na nekoga, ali nije mogao da se seti na koga. Mico se udobnije smesti na jastucima pa poče: - U prvim mesecima 1969. godine jedinice Američkih specijalnih snaga pod zapovedništvom majora Majkla Ajlenda, počele su da prelaze granicu Južnog Vijetnama iz svoje baz" u Ban Me Tuotu u Kambodži, tada neutralnoj. Njihov cilj je bio da razore Centralnu službu Južnog Vijetnama, odnosno tajnu bazu severnih Vijetnamaca i Vietkonga. - Japanac zaćuta da bi proverio da li dosađuje čoveku koji je sedeo preko puta njega. Zadovoljan nastavio je. - Od 17. marta počela je "Operacija Meni" koja se sastojala u svakodnevnom tajnom bombardova-nju sa čim je bio saglasan i vaš predsednik Nikson. Bombardo-vane su kote 353, 352 i 350, zvana "Pustinja". - Micova glava se malo okrenu i u njegovim tamnim očima sinu svetlost. - Nas sada zanima ta poslednja tačka 350. - Ruke su mu bile mirne, a i noga mu se više nije klatila. - Tu je bio neki kapetan koji ]e predvodio određenu jedinicu Specijalnih snaga, ali on i njegovi ljudi bili su sasvim nezavisni od majora Ajlenda. Zar vas to ne iznenađuje?

- Ništa me ne iznenađuje u ratu - reče Trejsi, a u sebi pomisli: "Sada moram da budem veoma obazriv. Polako, polako, on mi verovatno priprema zamku. Da li zna ...?" Brzo je odbacio to pitanje uzdajući se u vreme i svoju dobru sreću da otkrije Prave odgovore. U fasciklama na kojima je pisalo "Strogo poverljivo" i "Vr- 397 hunska tajna" i drugim dokumentima koji su se odnosili na operaciju "Meni", kapetanova jedinica, kao i sve ostale jedinice Deniela Buna, bila je usmerena na uništenje tajne baze. Ali samo kapetan i njegovo četvoro ljudi znali su istinu. Njihova misija imala je šifrovan naziv "Operacija Sultan". U grobnoj tišini Trejsi reče: - Kakav je bio cilj Sultana? Mico klimnu glavom, zatvori oči, a zatim nastavi: - "Operacija Sultan" bila je veoma osetljiva kontraobaveštaj-na misija započeta u aprilu 1969, pa iako moji izvori nisu baš u to sigurni, ja bih rekao da je novac za nju obezbedila CIA. Trejsi se pitao da li postoji način da otkrije da li Mico govori istinu. - Ova misija trebalo je da prekine lanac kojim je doturan heroin na položaje. To je rađeno smišljeno ne bi li se američki vojnici pretvorili u narkomane - zagledao se u Trejsijeve oči. -Vođa te misije dobro je odabran. Bio je to kapetan poznat po svojoj okrutnosti, koji je i ranije obavljao nemoguće zadatke. Koliko ja znam i "Operaciju Sultan" je obavio s punim uspe-hom. Tako bar stoji u američkim dokumentima o njoj. - Vi mislite da nije tako? - Nije tako - reče Mico dok su mu oči ispitivale Trejsijevo lice da vidi kako će reagovati. - Logor Crvenih Kmera na koti 350 uništen je kao što je i naređeno - reče Trejsi. - To je potvrđeno. Specijalna izvidnica išla je to da proveri. Nađen je pepeo - droga je spaljena. Mico slegnu ramenima. - Ili je možda samo jedan kilogram žrtvovan na tom oltaru da se zamažu oči - odmahnuo je glavom. - Ali, verujte mi, prijatelju moj, tovar namenjen američkoj vojsci nije uništen, već je razdeljen. - Nadam se da imate dokaza za to? Mico raširi ruke: - A šta mislite kako sam sazidao ovu palatu i tri ostale? Trejsi se trudio da pravilno diše. Prana. - Šta kažete? - To što sam rekao. Ja sam postao posrednik za raspodelu tog brda heroina i svih ostalih isporuka. - Sastavio je ruke. - Kao što vidite lanac nikada nije prekinut kao što je javljeno. Još uvek funkcioniše, sve do danas. - Mico se osmehnu. - Ja to bar treba da znam, jer ja njime upravljam. Trejsi se zanese od ovog saznanja. To je bilo neverovatno, ali 398 nije imao razloga da sumnja u Japančeve reci. Kako bi inače Japanac znao sve o tajnim misijama? Drugog odgovora nije bilo. Micov osmeh postade još širi. - Nemojte da prebacujete sebi, prijatelju. Kao da ste videli kami. Duha. Ne osuđujem vas. "Sultan" je bila misija koju biste vi obavili da se u to vreme niste negde zagubili. "Dobro, ipak ne zna sve", pomisli Trejsi. - Za koga radite? - Za "Kompaniju Mauricijus" - reče Mico bez oklevanja. - Znate li je.

-Ne. - Trebalo bi da znate, jer je ona vlasništvo bivšeg agenta, kapetana koji je vodio "Operaciju Sultan". On se zove Delmar Dejvis Makomber - dopustio je da mu jedna ruka padne sa strane. Sada je bio veoma opušten. - Možda ste nekada čak i radili s njom. Ban Me Tuot nije bio veliko mesto. Trejsi je bio zagušen informacijama koje mu je Mico bacao u ogromnim količinama. Možda bi ih u neko drugo vreme lakše primao i klasifikovao, ali sada je bio premoren, neispavan, pretučen. Nije mogao čak ni da shvati težinu i vrednost onoga što je upravo čuo. - Da, to je Makomber. Pametan čovek. Svoj novac je uložio u jedan dobro vođen zakonski posao, Kompaniju "Metroniks". Za mene je fascinantno to što on još uvek seje smrt u bilo kakvom obliku. - Nagnuo se unapred. - U poverenju, mislim da je suviše navikao na to. On živi hodajući zategnutim konopcem. - Zašto mi to sve govorite? - trgnu se Trejsi, boreći se protiv sna i umora. Mico se osmehnu kao ajkula. - Zato što ste me pitali. Ne želim da povredite Malog Zmaja. Sada mogu da živim bez tog posla s drogom, ali bez nje ne mogu. Trejsi je znao da se nešto ne uklapa. Sve što je Mico govorio bilo je tačno, ali do svega toga došao je suviše brzo, suviše lako. U toku jednog dugog dana i noći on je upoznao Micoa do srži. Počinjao je drugi dan, ali Mico je za njega bio još uvek nejasan i nedokučiv kao kineska slagaljka. Možda je Makomber sejao smrt, ali ovaj je sejao nešto drugo. Trejsi mu ni trenutka nije verovao da je spreman da napusti posao s drogom tek tako, bez borbe. Zagledao se oštro u njega. Znao je da odgovor leži tu negde, nadohvat ruke. - Ili vi lažete ... - Prijatelju, znate da ne lažem. Moje činjenice su tačne, is- 399 tina ne može da se skrije - ruka se ponovo podiže. - Logika mora da vam govori da nisam lagao. - Pa, onda, zašto ... U tom trenutku znao je šta se sprema. Dok su mu desna ruka i rame postajali nepokretni, pokušao je da se okrene kao vrtlog, ali je znao da je kasno. Na Micov znak Mali Zmaj se bacila na njega. Suviše se koncentrisao na Japanca, a ostalo su učinili bol i umor, tako da je njegov normalni tok razmišljanja bio poremećen. Mali Zmaj ga je udarila najpre dva puta u nos. Bio je to šok koji ga je zaslepio i naterao da ispusti revolver iz obamrlih prstiju. Već u sledećem trenutku njena ruka s dijamantskim prstenom preletela je preko njegovog lica i zaslepila ga bolom raz-derane kože. Kriknuo je, bacio se unazad, otvorio dobro uši. Sada se oslanjao samo na informacije koje mu je slao mozak. Posegnuo je rukom naslepo da dohvati kutiju s kremom za brijanje, trudeći se da napipa tajni okidač za koji su znali samo on i njegov otac. Osetio je da Kinez silazi niz stepenište da bi se pridružio svom drugu. Trejsi je proračunao razdaljinu, ne koristeći oči, kao što ga je to Đinsoku naučio govoreći: "Tama je dragocen prijatelj -neka bude i tebi. Moraš da naučiš da se krećeš u njoj, da čuješ u njoj, da vidiš u njoj, da se boriš u njoj, tako da možeš da u njoj preživiš

dok drugi u njoj umire. Pre svega moraš da naučiš da je se ne plašiš - mada je to urođeno svima i ljudima i životinjama". Bacio je kutiju pošto ju je prethodno podigao visoko u vaz-duh da bi privukao svu pažnju, da bi skrenuo pažnju sa sebe. Istovremeno je skočio nazad, uvis. Užasna eksplozija izbacila je prozore iz ležišta i prosula na sve strane po podu. Bela svetlost koja uopšte nije to bila ispunila je sobu, a pod se zaljuljao kao da je zemljotres. Neko je užasno vrištao, a na sve strane dizao se dim, koji je najpre po-leteo prema izbijenim prozorima, nošen vetrom eksplozije, a zatim se vukao po podu u nemogućoj tišini koja je zavladala. Prašina se spuštala na pod kao letnja kiša. Sofa iza koje je Trejsi skočio bila je delimično raskomadana. Od dva Kineza malo šta je ostalo. Zidovi ispred kojih su stajali ružičasto su svetlucali. Podigao se s poda i počeo da razgleda poprište. Mali Zmaj je klečala pored ostataka stola sa Balija i krhotina lampe. Njena 400 svilena haljina bila je poderana. Krvarila je iz više rana. Oči su joj bile zatvorene, a malim belim pesnicama zatvorila je uši. Klatila se napred-nazad. Trejsi potraži Micoa. Nije ga nigde bilo. Više je osetio nego što je video da mu se opasnost približava. Video ga je u tom času kako ga napada s jednom ispruženom nogom i pravilno postavljenim stopalom tako da Trejsi sasvim odsutno pomisli: "Karate". Okrenuvši se udesno, da bi zaklonio glavu, on podiže levu ruku da odbije smrtonosni udarac pete. Ruka eksplodira od bola. Đinsoku bi sada od njega zahtevao da krene u napad i ubije jer je Mico bio izbačen iz ravnoteže i veoma ranjiv. Ali Trejsi nije imao dovoljno vremena da se pripremi za odbranu. Imao je samo toliko vremena da odbije prve udarce, a Mico je, povra-tivši neverovatno brzo snagu, išao prema njemu raširenih lak-tova pripremajući se za seriju udaraca. Trejsi se osećao loše. Bila je ovo druga eksplozija u četiri dana koju je preživao i sada je osećao da ga snaga baš napušta. Mada je spavao u bolnici i na palubi džunke, sada je shvatio da je njegovom telu potreban mnogo dublji i mnogo duži odmor i pomislio: "Let od 24 časa koji mi predstoji kad krenem kući os-vežiće me". Tri udarca kao mačem probiše njegovu odbranu i spustiše se teško na njegovo bolesno rame. Talasi bola razderaše ga pre nego što je shvatio da njegova koncentracija popušta. Podigao je ruku i teško je spustio na Micove grudi. Znoj mu se slivao niz telo i lice. Odeća je visila na njemu. Imao je još tri eksploziva zalepljena flasterom za grudi, ali se nije usuđivao da ih sada koristi. U ušima mu je zvonilo a u glavi mu se vrtelo. Pomisao na još jednu eksploziju užasavala ga je. Primetio je kako Japanac puže uz slomljenu sofu. Spremao se novi napad. Ispravio je donji deo tela i ivicom desne ruke odbio ga. Mico se za-neo nazad i u besu upotrebio tri najsloženija i najsmrtonosnija kansetsu-waza udarca - tehniku dislokacije. Da je bilo dovoljno manevarskog prostora ili da je Trejsi imao dovoljno energije da primi ove udarce ne bi bilo ništa strašno. Ali Trejsi se sada preplašio kansetsu-waza, jer su ti udarci mogli da budu zaista opasni. Đinsoku ga je naučio kako da se odbrani od njih ali on je znao da će ga njegovo bolno rame izdati. Ako Mico uspe da mu uništi rame do kraja znao je da će to biti kraj i za njega. U ovom stanju premora on nije mogao da 1?vace na

kraj sa ovakvim protivnikom i da istovremeno kontro-Hše eksploziju bola negde u dubini svog bića. 401 tina ne može da se skrije - ruka se ponovo podiže. - Logika mora da vam govori da nisam lagao. - Pa, onda, zašto ... U tom trenutku znao je šta se sprema. Dok su mu desna ruka i rame postajali nepokretni, pokušao je da se okrene kao vrtlog, ali je znao da je kasno. Na Micov znak Mali Zmaj se bacila na njega. Suviše se koncentrisao na Japanca, a ostalo su učinili bol i umor, tako da je njegov normalni tok razmišljanja bio poremećen. Mali Zmaj ga je udarila najpre dva puta u nos. Bio je to šok koji ga je zaslepio i naterao da ispusti revolver iz obamrlih prstiju. Već u sledećem trenutku njena ruka s dijamantskim prstenom preletela je preko njegovog lica i zaslepila ga bolom raz-derane kože. Kriknuo je, bacio se unazad, otvorio dobro uši. Sada se oslanjao samo na informacije koje mu je slao mozak. Posegnuo je rukom naslepo da dohvati kutiju s kremom za brijanje, trudeći se da napipa tajni okidač za koji su znali samo on i njegov otac. Osetio je da Kinez silazi niz stepenište da bi se pridružio svom drugu. Trejsi je preračunao razdaljinu, ne koristeći oči, kao što ga je to Đinsoku naučio govoreći: "Tama je dragocen prijatelj -neka bude i tebi. Moraš da naučiš da se krećeš u njoj, da čuješ u njoj, da vidiš u njoj, da se boriš u njoj, tako da možeš da u njoj preživiš dok drugi u njoj umire. Pre svega moraš da naučiš da je se ne plašiš - mada je to urođeno svima i ljudima i životinjama". Bacio je kutiju pošto ju je prethodno podigao visoko u vaz-duh da bi privukao svu pažnju, da bi skrenuo pažnju sa sebe. Istovremeno je skočio nazad, uvis. Užasna eksplozija izbacila je prozore iz ležišta i prosula na sve strane po podu. Bela svetlost koja uopšte nije to bila ispunila je sobu, a pod se zaljuljao kao da je zemljotres. Neko je užasno vrištao, a na sve strane dizao se dim, koji je najpre po-leteo prema izbijenim prozorima, nošen vetrom eksplozije, a zatim se vukao po podu u nemogućoj tišini koja je zavladala. Prašina se spuštala na pod kao letnja kiša. Sofa iza koje je Trejsi skočio bila je delimično raskomadana. Od dva Kineza malo šta je ostalo. Zidovi ispred kojih su stajali ružičasto su svetlucali. Podigao se s poda i počeo da razgleda poprište. Mali Zmaj je klečala pored ostataka stola sa Balija i krhotina lampe. Njena svilena haeljina bila je poderana. Krvarila je iz više rana. Oči su joj bile zaetvorene, a malim belim pesnicama zatvorila je uši. Klatila se; napred-nazad. Trejsi potraži Micoa. Nije ga nigde bilo. Više je osetio nego što je video da mu se opasnost približava. Videeo ga je u tom času kako ga napada s jednom ispruženom nog goni i pravilno postavljenim stopalom tako da Trejsi sasvim oddsutno pomisli: "Karate". Okrenuvši se udesno, da bi zaklonio g-lavu, on podiže levu ruku da odbije smrtonosni udarac pete. tRuka eksplodira od bola. Dinsokuu bi sada od njega zahtevao da krene u napad i ubije jer je Mic"o bio izbačen iz ravnoteže i veoma ranjiv. Ali Trejsi nije imao dovoljno vremena da se pripremi za odbranu. Imao je samo tol liko vremena da odbije prve udarce, a Mico je, povra-tivši

neverrovatno brzo snagu, išao prema njemu raširenih lak-tova pripremajući se za seriju udaraca. Trejsi s" e osećao loše. Bila je ovo druga eksplozija u četiri dana koju je preživao i sada je osećao da ga snaga baš napušta. Mada je sppavao u bolnici i na palubi džunke, sada je shvatio da je njegovo:-m telu potreban mnogo dublji i mnogo duži odmor i pomislio: x-Let od 24 časa koji mi predstoji kad krenem kući os-vežiće me-". Tri udar-ca kao mačem probiše njegovu odbranu i spustiše se teško na nnjegovo bolesno rame. Talasi bola razderaše ga pre nego što jes shvatio da njegova koncentracija popušta. Podigao je ruku i t.-eško je spustio na Micove grudi. Znoj mu se slivao niz telo i liice. Odeća je visila na njemu. Imao je još tri eksploziva zaleplljena flasterom za grudi, ali se nije usuđivao da ih sada koristiti. U ušima mu je zvonilo a u glavi mu se vrtelo. Pomisao na jcoš jednu eksploziju užasavala ga je. Primetio je kako Japanac puaže uz slomljenu sofu. Spremao se novi napad. Ispravio je domji deo tela i ivicom desne ruke odbio ga. Mico se za-neo nazad ii u besu upotrebio tri najsloženija i najsmrtonosnija kansetsu-w."aza udarca - tehniku dislokacije. Da je bi-lo dovoljno manevarskog prostora ili da je Trejsi imao dovolljno energije da primi ove udarce ne bi bilo ništa strašno. АШ Trejsi se sada preplašio kansetsu-waza, jer su ti udarci moggli da budu zaista opasni. Đinsoku ga je naučio kako da se odbraeni od njih ali on je znao da će ga njegovo bolno rame izdati. Ako Mico uspe da mu uništi rame do kraja znao je da će to biti kraj i za njega. U ovom stanju premora on nije mogao da izađe na kn aj sa ovakvim protivnikom i da istovremeno kontro-hše eksplosziju bola negde u dubini svog bića. 400 401 Trejsi je znao da nema mnogo vremena - kraj njegovog života sad se približavao i vreme je moglo da se meri desetinama sekundi. Zamlatarao je rukama oko sebe trudeći se da pronađe nešto što bi mu pomoglo da se resi Micoa. Isturio je torzo prema njemu i istovremeno povukao neki predmet. Bilo je to nešto đavolski teško i on je morao da stegne zube da bi ga podigao baš u času kad je Mico počinjao svoj finalni napad. Između njih je sada bio samo dašak vazduha, mali prostor između života i smrti. Čulo se udaranje srca. Oči su im postajale staklaste. Trejsi oseti težinu predmeta koji je privukao i baci ga napred svom preostalom snagom koja kao da se izli iz njega. Predmet polete kao strela u susret streli u koju se Mico pretvorio. On je krenuo u napad kao razorna raketa i ništa više nije moglo da ga zaustavi, tim pre što je prostor između njih bio tako skučen. Znao je da će ostvariti svoj cilj pre nego što bilo šta može da se promeni. Mico čak nije ni primetio da neki predmet juri prema njemu. Primetio ga je u trenu kad je već za sve bilo prekasno. Trejsi je jasno mogao da prati promenu izraza na njegovom licu - od pobedonosnog osmeha ratnika na domaku pobe4e, do čitave skale osećanja koja su sada izražavala zbunjenost i neverova-nje. Uzalud je pokušao da izbegne bronzanog zmaja, a užasan bol već ga je preplavio. Trejsi je ustao i nagnuvši se nad zmaja, kunući i znojeći se, gurao ga sve dublje u Micoovo meso. Vrh Zmajevog jezika zabio mu je u pluća i Mico je obilno krvario. Disao je teško i nekako vlažno kašljao uz svaki izdisaj. Lice mu je postajalo pepeljasto, ali oči su mu još uvek bile jasne. Bilo je jasno da pokušava nešto da kaže pa se Trejsi sagao prema njegovim usnama. Jednom rukom podigao mu je glavu.

- ... Zmaj - Mico se mučio da izgovori reci. - Mali Zmaj ... Zakašljao se još jače no ranije. Trejsi je prosudio da mu je ostalo još malo vremena. Mico ga pogleda. - Vodite je ... - ponovo ga je omeo talas kašlja. I on je sada znao da je kraj. - Vodite je Zlatnom zmaju. - Feng shui čoveku? Zašto? Micove oči sada su bile zatvorene - njegovo lice bilo je sivo-belo. Krv je isticala iz njega. Pluća su mu se dizala kao mehovi, ali to nije vredelo ništa. Usta mu se otvoriše još jednom, po-slednji put. - On ... njen otac - disao je Mico - mnogo je voli. Vratite ... je njemu ... Trejsi podiže pogled s mrtvog čoveka prema maloj ženi kja 402 ioš uvek kao da je bila u šoku. Ona se i dalje ljuljala napred-nazad potpuno nesvensna i jednog i drugog. Trejsi je bio umorniji nego ikada u životu, ali ono što je saznao od Micoa raspalilo za je novom snagom i željom za akcijom. Ukrućenih nogu ustao je i krenuo u mrtvoj tišini prema Malom Zmaju. Cvrčci su cvrčali kao ludi kad ju je poveo s ovog strasnog mesta u tamnu i vlažnu noć Hong Konga. V-, 6 Kim je bio miran u hotelu u centru Dalasa. Čekao je. Seo je na krevet naslonivši se leđima o zid. Buljio je u prazno. Negde iza ovih zaključanih vrata smrt leži pritajena i čeka na njega. I on se zadovoljavao samo čekanjem. Nalazio se na se.dmom spratu i kad bi pogledao kroz prozor mogao bi da vidi mesto na kome je ubijen Džon Kenedi 1963. godine. Bio je okupiran stvarima koje su za njega bile od vrlo velikog značaja. Sve je počelo one noći kada je za predsedničkog kandidata nominovan Aterton Gotčalk. Kao što mu je bilo naređeno Kim je bio u Dalasu. Uspeo je da dobije propusnicu s oznakom "VIP" važna osoba da bi došao do Gotčalka i predao mu poruku. Međutim, Kim nikada nije stigao do njega. Neposredno posle pobedonosnog kandidatovog govora nastala je pometnja. On je znao da je sada pravi trenutak da se pokrene. To je i učinio pomešavši se sa slavljenički raspoloženom gomilom. Baš je ugledao Gotčalka kad ga je gomila gurnula ko-rak-dva unapred. Sklonio se malo u stranu iza šume ruku koje su mahale i zagledao napred. Najpre nije mogao da primeti ništa čudno, ali malo kostrešenje na temenu upozorilo ga je. Nešto nije bilo u redu. Gomila je davala sebi oduške. Najzad je dočekala ovaj trenutak kad može da se izviče i dobro proveseli. Gledao je kandidata. Ovaj je bio sjajno raspoložen rukujući se sa svima i upravljajući svoj neodoljivi osmeh prema televizijskim kamerama. Međutim, Kimovo šesto čulo govorilo je da je nešto neobjašnji- 404 o u samoj blizini ovog čoveka. Opasnost je bila tu. Ugledali su se gotovo istog trena, ali je Kim bio dovoljno oba-riv da posmatra čoveka samo krajičkom oka. On je bio među najelitnijim svetskim ubicama. Dobro je znao da i među elitom ima različitih nivoa i prema njegovom sudu ovaj čovek koji se upravo spremao da obavi svoj zadatak nalazio se negde na sredini. Kim ga je odmah namirisao. Počeo je polako da se povlači, sasvim polako, da bi čovek mogao da ga prati. Krenuo je prema kolima koja je ostavio na parkiralištu.

Brzo je uskočio u njih, pritisnuo gas, okrenuo ključ. Ništa. Motor je bio mrtav. Posmatrao je čoveka u retrovizoru. Prime-tio je da prilazi tamnom, starom "dodžu", ulazi u njega, pokreće ga. Istog trena upalio se i motor Kimovih kola. Više od pedeset minuta je vozio da bi se oslobodio saobraćajne gužve, a čovek ga je sledio. Za to vreme imao je dovoljno vremena da analizira situaciju. Niko, apsolutno niko, nije znao kuda on ide i, što je još važnije, niko nije znao šta će da učini. To su znali samo članovi Panela. Ako za trenutak i prihvati pretpostavku da su oni želeli da bude ubijen odmah se postavljalo pitanje: zašto? Uopšte nije bilo razloga za to. Oni su ga unajmili i ako im više nije bio potreban mogli su jednostavno da mu dadu otkaz. Ali, bilo je više nego jasno da su njima još uvek potrebne njegove usluge. Gde je onda, dođavola, bio odgovor? Razmišljao je o tome neko vreme menjajući razne kombinacije. Za 15 minuta sve ih je odbacio. Tada je krenuo od početka. Setio se tri nove mogućnosti, ali je i njih ubrzo odbacio. U stvari, zadržao se na jednoj. Sam sebi je postavio pitanje šta bi se dogodilo ako jedan od članova Panela nije zaista ono za šta se predstavlja? Šta ako se neko nezvan uvukao u Panel? Bilo je jasno da bez novca iz Evrope Gotčalk nikada ne bi došao ovako visoko. Odlučio je da otkrije o čemu se radi, a to je mogao samo na jedan način. Bacio je pogled u retrovizor. Čovek ga je još uvek pratio. "Prva stvar", reče sam sebi osećajući kako ga hvata nesavladiv bes. Kad su se vrata s treskom otvorila Kim se napravio da je mrtav. Njegovo disanje, u nekoliko poslednjih minuta već reducirano na minimum, svakome ko nije bio upoznat s tim, moglo je da izgleda sasvim prestalo. Oči su mu bile širom otvorene, staklaste, zagledane u daljinu. Bio je veoma bled, jer mu je cirku- 405 lacija krvi bila usporena. Čovek, očigledno Holanđanin izuzetno istreniran, oklevao je delić sekunde - ovo nije bilo ono što je on očekivao. Sledio se na širom otvorenim vratima s prstom na obaraču malog automatskog revolvera. U tom trenu Kim je skočio s kreveta i kao munja preleteo sobom. Udario je u Holanđanina, izbacio mu revolver iz ruke, i spustio sa strane strašan udarac na čovekovu glavu. Puna četiri časa zatim Kim je obrađivao čoveka ne bi li izvukao iz njega informacije koje su mu bile potrebne. Mogao je još da nastavi, ali je znao da za to nema razloga, jer mu je čovek rekao sve što je znao. To nije bilo baš previše i Kim s odvrat-nošću udari čoveka bridom šake udarcem mača koji slomi njegov jednjak i satera mu hrskavicu u grlo. Bio je mrtav istog trena. Bilo je to brzo i humano u poređenju s onim što je prethodno radio s njim. Zatim je prove rio sobu da vidi da nije ostavio neki trag za sobom. Naravno, kad se prijavljivao nije koristio svoje pravo ime. Proveo je deset minuta pažljivo brišući sve površine koje je možda dotakao, mada je bio veoma obazriv i nije dodirivao skoro ništa. Onda je nestao odatle. Hodao je više od kilometra pre nego što je zaustavio taksi. Otišao je pravo u hote.1 "Hilton" gde je iznajmio apartman pod svojim imenom. Pre nego što se popeo u svoje sobe na najvišem spratu poslao je kratak telegram u Ajnhoven. "Valkir. Otkriveno učešće u Panelu. Sastanak hitno u Dalasu, ili teleksom poslati detalje Tangu.

Vreme i mesto slede ..." Potpisao je telegram samo sa dve reci: "Plavi Se-čuan". Pročitao ga je još jednom i zadovoljan pružio ga službeniku. Potom je sasvim zaboravio na tu stvar i počeo da razmišlja o nečem drugom. Setio se odmah svog brata Tua, obučenog u plave farmerke i američku majicu, s naočarima za sunce na očima. Setio se i njegove ljubavnice, one Amerikanke ogromnih grudi, plave kose, nezgrapne kao krave. Kim nije smeo da dopusti da njegov brat tako brzo zaboravi ko je. Nije ga interesovala ta krupna Amerikanka, ali Tu je bio nešto drugo. Tu je bio njegov brat. - Posmatram vas, gledam vaše lice i nešto mi govori da niste srećni - reče Monk. - Da li postoji nešto što želite? Lorin se osmehnu i odmahnu glavom. _ [je _ osmeh joj je bio zagonetan. - Mislim da ne moetc da mi pomognete. Monk zadrhta i mahnu kelneru da ode. Bili su u Klubu Din Diang. Lorin se osećala vrlo prijatno. Atmosfera je bila svečar- ska. . .. - Mislim da loše utičete na moju reputaciju, gospođice Maršal - reče Monk. - Ja sam poznat ovde kao neka vrsta mađioničara. - Osmehnuo se i nagnuo se preko stola. - Kako mogu da vam pomognem? Lorin se nasmejala. - Naručite mi još jedan koktel. " - Samo to - Monk nagnu glavu i njena prazna čaša nestade sa stola. Trenutak kasnije stigla je puna. Ona je podiže, srknu piće i reče: - Kako znaju da to tako dobro prave? Monk se iskezi. - Bio sam u mnogim stranim zemljama - srknuo je svoj koktel. - Više se i ne sećam u koliko sam fabrika džina ušao . . . - Drugačiji ste nego što sam očekivala - reče Lorin. -A šta ste očekivali, zatvorenog Orijentalca, okrenutog sebi? - Tačno - nasmeja se Lorin - vi imate nešto . . . - Ne znam tačno šta - reče Monk na francuskom. - Moram da vas slikam. - Ne, nemojte - viknuo je on simulirajući paniku. - Niko me ne bi prepoznao. Stiglo je naručeno jelo i počeli su da uživaju u njemu. Za vre-me večere vodili su lak razgovor u kome je Monk više puta napravio komplimente Lorin zbog njene igre. Razgovarali su i o njegovom poslu i o otvaranju prema svetu koje je Kina upravo doživljavala. Na kraju, Monk opet postavi staro pitanje. - Voleo bih da mi kažete šta vas muči? Lorin se zagledala u to iskreno i otvoreno lice i rekla: - Pa, dobro, zašto da ne kažem? Neće mi ni najmanje škoditi da čujem jedno novo mišljenje o mom problemu. Ispričala mu je zatim potanko sve o Trejsiju, o svom bratu Bobiju, o svemu što se dogodilo među njima. Međutim, nije po-minjala nijedno ime. - Volim ga - zaključila je na kraju - i pojma nemam zašto sam učinila sve da ga odbijem od sebe. Monk je izvesno vreme razmišljao o tome. Predtieli ste akciju koja je dijametralno suprotna s vašim osećanjima. 406

407 - Nije tačno - pobunila se ona - u tom trenu ja sam shvatila da je on odgovoran za smrt mog brata i ja sam ga mrzela. - Pa ipak sad ste mi rekli da ga volite. U šta da verujem? Da ga volite ili da ga mrzite? - Oboje. - Ljudsko biće je sposobno za mnoga osećanja - podigao je ruku - pa ipak, vi stalno razmišljate o njemu, želite ga. Mislim da time ne upravlja mržnja. - Pošto Lorin nije ništa rekla on je nastavio. - Odbacili ste ga. Čudno. Zašto ste to učinili? - Ne znam. - Da - pogledao ju je mirno - ne verujem vam. - Vi ste fantastični! - viknula je, a onda, setivši se Martina i njegove molbe da bude ljubazna, smirila se. - Izvinite. - A u sebi je pomislila: "Gospode, sad sam ga uvredila". Monk se nasmejao. - Hajde, hajde, nisam ja tako osetljiv kao što vi mislite. Tvrd sam ja orah. - Nije trebalo da viknem onako. - Zašto? Kad vam zubar takne živac vi poskočite, zar ne? Klimnula je glavom. - Znate - reče Monk zamišljeno - nekada davno, imao sam brata. U mojoj porodici je bilo sedam sestara i samo nas dva brata. Moj brat je bio suviše zapaljiv. Uvek spreman da se tuče. Ja sam bio drugačiji. Razmišljanje je bilo moja najjača strana. Bio sam stariji i jači od njega. Naše tuče obično su se završavale mojom pobedom. On je stalno vežbao, voleo je to. Ja nisam. Jednom sam bio pozvan na vežbu bacanja bombi. Nije me to zanimalo. Njega jeste. Otišao je umesto mene. Jednu bombu je dobro bacio, druga mu je eksplodirala u visini glave. Lorin oseti kako joj se diže stomak dok je slušala kraj Mon-kove priče. Mislila je na Bobija. Ne na njega kao vojnika, ili na njegov les, nego na Bobija malog dečaka. Setila se kako je bio bezbrižan i veseo, kako je brao jabuke s drveta dok je ona čekala dole sa zadignutom suknjom. Setila se kako bi se zatim isk-rala sa svojim prijateljicama i ostavila Bobija na drvetu. "O čemu to razmišljam?", - Ijutnula se sama na sebe. - "Sve starije sestre muče mlađu braću". - Plakao sam na bratovom pogrebu - reče Monk - baš kao i moji roditelji, kao mojih sedam sestara, ujaci, strine, stričevi. Ali onda sam učinio nešto što nije niko drugi. Otišao sam pravo kući i odsekao kosu. Bio sam tako bez kose tri godine i oblačio 408 sam se samo u crno. Počeo sam da vežbam, da se bavim svim onim čime bi se moj brat bavio. Nisam to radio što bi mi se dopadalo već zato što sam to morao da radim. Užasno osećanje krivice teralo me na to. "Krivica, osećanje krivice", - pomislila je Lorin. To je bila i njena tajna, njeno breme. Nije ona mrzela Trejsija već sebe. Da li je bila u pravu ili ne ko zna, ali ona je sebe ubedila da je Bobi pobegao u rat i u vojsku zato što nije mogao da podnese da bude ono što je bio. Velikim delom ona je bila odgovorna zbog toga. Bila je odgovornija no što je bila spremna da prizna. Ako je bilo ko bio odgovoran za Bobijevu smrt bila je to ona. - Lorin, Lorin - rekao je nežno Monk. Ona je tiho plakala. Suze su sijale kao zvezde u uglovima njenih zelenih očiju. Uzeo ju je za ruku, srećan što je njegova mala laž uspela. Nije on imao nikakvog mrtvog brata. Njegov brat, stariji dve godine od njega, srećno je živeo i imao visok položaj u vladi. Međutim, on je osećao da ovu Amerikanku muči osećanje krivice i želeo je da ona

i to shvati. On nije bio psihijatar, ali je bio veoma vest u svakom pogledu. Znao je da slične situacije pomažu ljudima da se otvore. Godinama je shvatao da indirektni putevi vode, u stvari, pravo do uspeha. Zbog toga je bio tako dobar u svemu što je radio. Lorin uze platnenu maramicu koju joj je ponudio i izduva nos. Pogledala ga je ispod vlažnih trepavica. - Hvala vam - reče i obrisa nos još jednom. - Žao mi je zbog vašeg brata. - To je bilo tako davno - reče Monk. - Te rane zarastaju polako, ali zarastaju. - Bili ste u pravu - reče Lorin - ja ne mrzim njega, već sebe. - Znate - reče on polako - ljudi se u ratu neverovatno me-njaju. Stvarnost se menja i vi otkrijete da činite stvari koje ine-če nikada ne biste činili. Morate da preživite. - Nije bila njegova greška. Sada mi je to jasno. On nije učinio ništa loše. Moj brat... - zastala je. Pa taj čovek preko puta nje bio joj je sasvim nepoznat. Nedeljama je već planirala da nađe nekoga kome bi mogla da se poveri ali, da li je on baš bio prava osoba? Ona je međutim, sada otišla suviše daleko i više nije mogla da se vrati. Znala je da je ponekad mnogo lakše ispričati sve nekome ko je baš sasvim nepoznat. Međutim, pošto je osetio njeno oklevanje ni on nije insistirao mada je i sam želeo još mnogo toga da joj kaže. Znoj mu se slivao niz lice i on je duboko uzdahnuo da bi se 409 pribrao. Više nije bio siguran da li je dobro to što nameras a da učini. Da je verovao u bilo kog boga ili bogove znao je da je sada pravi trenutak da im se obrati. Ali nije znao kako. On nije verovao ni u šta sem u nepromenljivost Kine. Zato je njegova odluka bila tako teška. Nije mogao da razmišlja o sebi kao o izdajniku. - Pa, do tebe se teško dolazi. Aterton Gotčalk sedeo je naslonjen na tri pernata jastuka. Bio je alergičan na sunđer. Širom je otvorio oči. - Makomberu! Kakvo iznenađenje! Makomber se zagledao u njega. Nikoga nije bilo LI sobi. Uređaj za prečišćavnje vazduha tiho je zujao. - Atertone, grozno izgledaš. - Proklet da si, barabo! Pa šta očekuješ od mene? Skoro sam poginuo! - Gotčalkovo lice je potamnelo od besa. - Makomber se osmehnuo. Ovaj se ovde zaista dobro držao! Trebalo mu je samo malo pomoći i on će raširiti jedra uz vetar. Zamalo da posumnja u njega zbog one ludosti sa onom ženom Kristijan. - Vidim da je prsluk koji sam ti poslao bio baš tvoj broj. - Naravno da je bio moj broj - Gotčalk podiže glavu. - Šta se dodavola dogodilo s našim planom? - Zašto spuštaš glas? - želeo je da zna Makomber. - Prisluškuju nas? - Odgovori mi na ono što sam te pitao! - Pa, takav je bio plan, Atertone! - Šta? - Gotčalk je sada postao bled kao id. - Uzgred da ti kažem baš sam video tvoju zgodnu ženu Ro-bertu kako napolju razgovara s nekim televizijskim novinarima. Ona već liči na prvu damu. - To sada nije važno. Ja želim da znam šta se događa. .

- I znaćeš. Šta misliš zašto sam došao? - Nagnuo se prema njemu. - Ja sam najmio tog fanatika, naravno preko mojih veza, ne direktno. On je mislio da je njegova zemlja iza toga, ali nije ni važno šta je on mislio . . . - Gospode! - Gotčalk je jedva nalazio reći. - Pa mogao je da me ubije. Zašto? Tačno, mogao je da te ubije. Ali rizik je bio mali. Proverio sam dobro da je čovek pravi profesionalac. Dobio je naredbu da ti puca direktno u srce, a tamo si bio najbolje zaštićen. - Mogao je da pogreši - strese se Gotčalk. 410 - Činjenica je da nije promašio. Ti si sada junak, novine pišu 0 tebi. Tvoj program uz novac koji partija obezbeđuje mora da ti pribavi dovoljno glasača. Ja sam pretvorio teoriju praksu. To je udarilo publiku u pleksus. Sada su svi shvatili da nešto mora da se učini i da samo ti možeš to da učiniš. - Trebalo je da mi kažeš šta smeraš, trebalo je da se i ja pripremim . .. - Ali to bi sve pokvarilo. Zar ne shvataš? Ovako je sve bilo savršeno stvarno. - Ali čoveče, ovo je moj život s kojim se ti poigravaš. - Što više ciljaš, Atertone, više ulažeš. Pristao si na ta pravila kad si stupio u Angku. - Ne bih voleo da mi se tako nešto ponovo desi - Gotčalk je pocrveneo od besa. - Ko mi garantuje da neki luđak opet neće pucati na mene na sam dan zakletve? - Ja - reče Makomber. - Kad ti u januaru budeš preuzimao dužnost mi ćemo već imati antiterorističke jedinice u Njujorku 1 okolini. Niko za to neće znati sem mene i tebe. Kad bude bilo potrebno ti ćeš moći da ih koristiš. Mi nismo luđaci ni zanesenjaci. Nama je najvažnija bezbednost Amerike. - Želeo bih još neke garancije - reče Gotčalk. Još se nije povratio od bubnjanja u ušima. "Moje srce, moje srce". Osećao je da mu je muka na pomisao šta je moglo da mu se desi. Mogao je da bude beo i leden kao Džon Holmgren. Moglo je da mu stane srce. Mogao je da prestane da diše, mogao je da prestane da vidi. Negde duboko u podsvesti Gotčalk je osećao da je Makomber na neki način upleten u iznenadnu smrt guvernera Holmgrena. Kad bi mu to palo na pamet on se povlačio u sebe. Bez obzira šta je Makomber radio i šta je želeo on nije hteo ništa da zna o tome. Ta vrsta saznanja mogla je da bude smrtonosna kao opasni virus koji se uvlači u krvotok. "Ja želim samo da budem predsednik", mislio je, "ništa me drugo ne zanima." - Želim da mi se garantuje sigurnost - rekao je stegnuvši šaku u pesnicu. - Šta će mi, dodavola, predsedničko mesto ako mi raznesu srce u komade? - Atertone - reče Makomber tiho - dopusti mi da te podsetim da ti nisi u položaju da nešto zahtevaš i naređuješ. - Nisam? - Gotčalk raširi oči. - A šta bi ti učinio bez mene? - Ti nećeš propustiti priliku da postaneš predsednik. Suviše te dobro znam. - Želim da pregovaram - viknuo je Gotčalk. 41 Makomber skoči na čoveka i zgrabi ga za pižamu. - Imaćeš pregovore, barabo, iste onakve kakve si imao sa svojom ljubavnicom, gospođicom Kristijan. - Katlin? - Gotčalkov glas je odjednom postao slab. - Šta znaš o Katlin? Da li su je našli? - Nisu - reče bez milosti Makomber - i nikada je neće naći. Ona je na dnu reke Hadson.

- Mrtva? - šapnuo je Gotčalk. - Ona je mrtva? Šta ...? - Lice mu je bilo izobličeno od straha. - Tako je. Mrtva je. Bio si dovoljno blesav da joj dopustiš da čuje tvoj razgovor s Eliotom. - O čemu govoriš? - Znala je datum, ti kretenu! Znala je za 31. avgust. Došla je u Njujork da se ubaci u Angku. Mislim da je htela da koristi sve što je saznala da bi mogla tebe da kontroliše. Želela je da istisne Robertu i da se stavi na njeno mesto. Sva srećna što sam ja to na vreme otkrio. - Ti! - Gotčalk je bio šokiran. - Ti si je ubio! - Tako je. - Makomber stavi svoje usne na Gotčalkovo uvo -mogu to da sredim i za tebe, Atertone. Samo reci jednu reč. Aterton Gotčalk je drhtao od besa i straha. Nije otvarao usta samo je buljio u belinu suprotnog zida. Ajvori Vajt je bio za svojim stolom kad se Tvajt pojavio. Čo-vek je držao u rukama tanku zelenu fasciklu. - Šta je to? - Dobrodošao kući - reče Vajt - mi svi... - Da, da, znam već to - prekide ga Tvajt - sačuvajte pozdravne reci i cveće za nekog drug"eg. - Da, gospodine - reče nekako nelagodno Vajt. - Hteo sam samo da kažem da je ovde sve išlo naopako bez vas. Republički kandidat je skoro ubijen, a Borak i Enders su za trenutak našli atentatora. Tvajt ugleda Boraka i Endersa kako im se približavaju. - Sve znam - reče Tvajt. "Tajms" je objavio neuobičajeno sjajan uvodnik osuđujući taj čin i napominjući da je krajnji trenutak da zemlja nešto preduzme protiv međunarodnog terorizma. Sutradan je "Tajmsov" primer sledio i "Vašington post". "Tajms" i "Njujsvik" posvetili su specijalan dodatak događaju. Prošle večeri u TV emisiji 60 minuta govorilo se samo o tome. Ime Atertona Gotčalka nije silazilo s ekrana. Za samo osam časova od napada ime Atertona Gotčalka bilo 412 je na usnama svakog građanina SAD i nije silazilo odatle, Po-slednje ankete pokazivale su da su Gotčalkove šanse na političkoj lestvici naglo porasle. Više od 76 Amerikanaca sada se slagalo s njegovim gledištem, a taj procenat je prema Galupu neprestano rastao. - Stigao si na vreme da izbegneš sva uzbuđenja - reče Borak cereći se. - Kako si, Dag? - upita Enders. - Dobro - reče Tvajt mada je to bilo daleko od istine. - Gospode - nastavi Borak ignorišući ih obojicu - i tako je taj jebeni Gotčalk postao spasilac nacije. I što da ne? Skot je bio sasvim u pravu - sve što je on govorio može da se dogodi i skoro se dogodilo. Kažem vam, on će bolje voditi ovu zemlju nego luđak koji joj je sada na čelu. - Koliko se ja sećam - napomenu Enders - ti si glasao za Lo-rensa. - Pa šta onda? - reče Borak svađalački. - Tada mi se činio dobar, predlagao je mnoge stvari. - Borak podiže prst. - Ali ono što me kod ovog tipa pogađa to je kao da je znao da će se neke stvari dogoditi i zaista su se eto dogodile. Tvajt je odjednom postao obazriv. Dobro je znao o čemu Borak govori.

- Da niste slučajno snimali telefonski razgovor posle atentata? - upita. Borak odmahnu glavom i misleći na taj čudni poziv reče: - To je nešto najčudnije što mi se dogodilo u životu. - Šteta što niste snimili poziv. - Otkud sam znao na šta će to sve izaći? Covek treba da bude psiholog da bi sve to znao. - Poziv je upućen ovamo sa 911, zar ne? - upita Tvajt mirno. - Na 911 svi se pozivi snimaju. Ili ste možda i to zaboravili? Borak skoči, a Enders se postavi između njega i Tvajta. - Prokleta budalo - vikao je Borak - to samo pokazuje kako ti ništa ne znaš. Taj poziv je upućen direktno iz glavne centrale. Tvajt je razmišljao jedan trenutak. Pogledao ih je obojicu. - Zar nijednom od vas dvoje to nije bilo čudno? - upita. -Meni bi bilo. Pravi anonimni poziv morao bi da dođe sa 911. Ko bi znao da se obrati direktno vama? Neki nepoznati građanin? Ostavio ih je da bulje za njim. Vajt ga je sustigao. - Šta se događa? - Kad bih samo znao. - Tvajt ga pogleda i ponovo primeti tan- 413 ku zelenu fasciklu. - Šta je u njoj? Nisi mi još odgovorio. Zaustavili su se. Vajt mu odlučno pruži fasciklu. - Nije baš pravi trenutak da ti ovo dam, ali u svakom slučaju mora jednom da dođe do tebe. Tvajt odlučno otvori fasciklu i odmah uskliknu: - Neka ide sve dođavola! Kad je ovo stiglo? - Juče. Ne bismo još otkrili da nije bila poplava iz kupatila. On je živeo sam, samo nekoliko posetilaca mu je dolazilo. Onda se voda izlila iz kupatila .. . -Da. - Voda iz njegovog kupatila procurila je u stan ispod njegovog. Komšija je pozvao nastojnika koji je svojim ključevima otvorio stan i našao les. - Prokletnici! - Tvajt je bio besan i nemoćan. - Vidim da ti vodiš taj slučaj, pa neka tako i ostane. - To je bilo do malopre. Onda su došli neki momci iz Federalne i sve nam pokupili. Izgleda da je neko od njihovih umešan u ovo. Tvajt se zamislio - ubijen je Trejsijev otac. Šta se to dođavola događa? Pogledao je kroz prozor. Majka i kćerka hodale su držeći se za ruke. Doris. Filis. "Nikada vas više neću videti", - pomislio je izbezumljeno. Teleks je došao u ponoć po njujorškom vremenu. Tan ranije, u Šangaju, bilo je to 13 časova. Makomber se baš vratio iz Kluba u kome je prijatno proveo veče. Za njega je to uvek bila mešavina poslova i zadovoljstva. Ovo veče je bilo specijalno uspešno. "Metroniks" se sada nezadrživo kretao ka vrhu, sada kad su svi verovali da će Aterton Gotčalk biti predsednik. Njemu je ponuđeno da pristupi u šest kompanija. Prihvatio je kompaniju za vađenje retkih ruda i onu za proizvodnju mikrodelova. O kompaniji za vađenje nafte odlučio je da razmisli.

Imao je mnogo razloga da bude veseo na putu prema kući. Nije čak mogla da ga zabrine ni Kjuova ćutljivost. On je učinio što je mogao i sada se prepuštao Ijuljuškanju limuzine koja ga je vozila prema centru. Međutim, lepog raspoloženja i radosti nestalo je kad je stigao teleks. Teleks je isporučen u njegovu kancelariju u "Metronik-su", kao što je ranije bilo dogovoreno. Bio je navikao i da spava ovde, jer ga je kuća u Gremersi parku suviše podsećala na one 414 ui.ne dane posle povratka kada je strahovito čeznuo za Tisali. a kada se vratio s novcem, i Kjuorn. Tada je imao samo velike ambicije i lepe uspomene na Tisah. Bilo mu je jasno zašto ga više nije mogla da privuče ni Džoj, ni bilo koja druga žena. Za njega je postojala samo ona. Samo je o njoj sanjao. Uhvatio je drhtavom rukom uzani žućkasti koverat. Nije mnogo oklevao. Dok je nestrpljivo cepao ivicu bio je svestan da mu se znoj sliva niz kičmu. Počeo je da čita: "Žao mi je što moram da vas izvestim da je zadatak neuspeo. Ponavljam, žetva je davno požnjevena. Učinio sam sve što je ljudski moguće. Žalim. Opalna svetlost". "Mrtva". Ta reč je ostala da visi u njegovom umu. "Mrtva". Ponavljao ju je sve dok nije počela da gubi oblik i smisao, sve dok je više nije shvatio kao deo engleskog jezika. - Mrtva - ponovio je najzad tu reč glasno kao da će mu to pomoći da nešto izmeni. - Ona je mrtva. - Kad je to izgovorio sve je odjednom postalo onako kako treba da bude. Kao da je njeno ime dalo pravu vred-nost svim stvarima. Makomber zgužva teleks u ruci. Tresao se od besa kakav nije osetio još od rata. Za svo to vreme on je verovao da je Tisah živa. Monkove reci ulile su mu, takođe, malo nade, sve do ovog teleksa. "Zadatak neuspeo", značilo je da je mrtva. "Žetva je požnjevena davno", značilo je da je mrtva već godinama. A to je moglo da znači samo jednu stvar - da ju je ubio Trejsi Rihter. On je bio njena poslednja veza. On je otkrio da je dupli agent, on je pokušao da je ubije nožem. "Pa", pomislio je Makomber - "sada je ipak uspeo." Činilo mu se da njegovom besu nema granice kao što i njegovoj tuzi za Tisah nije bilo ravne. Um mu je bio sada veoma bistar. Bilo je prilično hladno u ovoj mračnoj kancelariji. Znoj se sušio na njegovim leđima. Odluka je morala da bude doneta, a samo on mogao je da je donese. Bila je to jedna od mnogih koje je donosio tokom dana. Bila je to poslovna odluka. Da, baš takva. Prišao je odlučno svom stolu i zavalio se u stolicu s visokim naslonom. Otvorio je jednu fijoku i iz nje izvadio "Magnum 357" i šest metaka. Meci su bili specijalno za njega napravljeni u jednoj od njegovih fabrika. Bio je to njegov izum, mala izme-na dam-dum metka. Niko ne bi mogao da preživi ako bi ga metak iz "Magnuma 357" pogodio. Čak i loše usmeren metak raz- 41." derao bi meso, polomio kosti i prouzrokovao smrt. Makomber je, s čudnom žutom svetlošću u očima, počeo mirno i metodično da puni revolver. Čitavo vreme mislio je na Trejsija osećajući kako njegova mržnjom pulsira. Razmišljao je

0 tome kako će sve uživanjem usmeriti cev "Magnuma" u njegovo srce. U glavu ili u srce. To je bila jedina odluka koju je trebalo da donese odlučiće kad dođe čas osvete. Glava ili srce .. . A, onda, s napola napunjenim revolverom, zastao je i počeo da osluškuje neki zvuk koji kao da je samo on mogao da čuje. Bio je svestan udaranja svog srca, kolanja svoje krvi kroz vene 1 arterije. Bio je svestan svog ubrzanog pulsa. Pogled mu je pao na oružje. Morao je da brine o Angki. Bilo mu je za to potrebno punih četrnaest godina i sada je bio nadohvat krajnjeg cilja kome čo-vek može da teži: manipulacija američkom nacionalnom politikom, a preko nje i stepen kontrole nad svetom. Sta bi bila njegova mala osveta u poređenju s tim? Manje nego ništa. Odložio je "Magnum" stavivši ga u kožni držač. Zaključao je fijoku. Nije smeo da dopusti da bude direktno ume-šan u to. Sada svakako to nije smeo da dopusti. Pa, ipak, goreo je vatrom koja je zahtevala osvetu, i oči su mu sijale kad je podigao telefonsku slušalicu. Okrenuo je jedan broj. Kad je čuo glas s druge strane žice rekao je: - Kju, postoji nešto vrlo važno što treba da obaviš da bi osigurao bezbednost Angke - nešto vrlo važno što treba da učini.š za mene. - Da ubijem Trejsija Rihtera? Spustio je slušalicu i ne znajući da je to učinio. Okrenuo se i zagledao u svetlosti Vol Strita. Teško je disao, sam u tami. - Mislim da je vreme da krenem - reče Lorin bacivši pogled na sat. Monk se osmehnu i spremno ustade od stola. Uhvatio ju je za ruku i poveo prema izlazu iz Din Diang kluba. - Bilo mi je vrlo prijatno s vama. Oklevam da vas zamolim za uslugu. - O čemu se radi? Monk okrete svoje široko lice prema njoj i Lorin sada prvi put ugleda bore na njemu. Ovaj čovek ju je privlačio baš kao i Trejsi i Luis Rihter. Kao da su sva trojica pripadala istom tajnom udruženju u koje stupaju samo oni koji imaju teško dostupne ciljeve, skrivene od običnih ljudi koji hodaju ulicama. 416 Nije bilo ničeg običnog u vezi s njima. - Ako mogu da vam pomognem, vrlo rado ću to učiniti - reče ljubazno. Osmeh se vrati na Monkovo lice, a bore umora i brige nes-tadoše kao da nisu nikada ni postojale. - Postoji neko ko bi veoma želeo da vas upozna. Na žalost, ona nije mogla da dođe na vašu predstavu večeras, a nije mogla ni da nam se pridruži na večeri. Pa, ipak, ona vas obožava. Lorin ponovo baci pogled na sat, a on uhvativši njen pogled reče: - Dobio sam za to odobrenje od vašeg gospodina Vlaskija. On je veoma spreman na saradnju. Zahvalna sam mu. Ali sve zavisi od vas, ako ste umorni... - Ne, ne - Lorin reče brzo, mada je zaista bila premorena. -Biće mi zadovoljstvo da krenem s vama. Zaista. - Sjajno - Monkovo lice se ozari. - Zahvalan sam vam. Ovuda, molim vas. Poveo ju je u noć. "Mercedes" s upaljenim motorom čekao je na njih. Polako su klizili kroz grad čije su ulice izgledale napuštene.

Najzad su stigli do velike kuće od crvenih cigala na Drumu Istočnog jezera. Kuća je bila ograđena visokim, betonskim zidom. Gvozdena kapija tiho se otvori kad se oni približiše. - Čudno mesto za Kinu - primeti Lorin. Monk se osmehnu. - Ne zaboravite da je Šangaj pretrpeo mnoge strane uticaje. Zapadnjaci su proveli ovde mnoge godine pre kulturne revolucije. Farovi kola osvetliše ogromnu kuću. Izgledalo je da se nalazi usred ogromnog imanja. - Šest hektara - reče Monk kao da joj je pročitao misli. - Nekada je to bila kuća važnog čoveka, sada je moja. Unutrašnjost kuće bila je u skladu sa zapadnjačkom fasadom. Podovi su bili od mermera, a u dnevnoj sobi bio je ogroman kamin. Iz dnevne sobe vodilo je zavojito stepenište na levu stranu. Sofe i stolice bile su pozlaćene i presvučene ružičastim brokatom. U uglu se nalazio ogroman pisaći sto s odgovarajućom stolicom. Monk pređe preko prostorije krećući se prilično graciozno preko persijskog stepena u crvenim i zlatnim tonovima. Zaustavio se pred sofom koja je bila okrenuta prema vatri i Lorin, pomalo zaprepašćena, shvati da na sofi sedi neka žena. Žena se 4-17 digla i okrenula prema njima. Bila je to lepa žena, istočnjačkog tipa, s velikim grudima, neuobičajenim za njih. Ali, Lorin je bila zainteresovana njenim licem. Bilo je veoma lepo, senzualno, s nekom čudnom vrstom animalnosti. Pa, ipak, bilo je to istovremeno i veoma inteligentno lice. Lorin je bila ubeđena da je ova žena Monkova ljubavnica. Žena im je prišla osmehujući se. Iz tog čudnog i tužnog os-meha Lorin shvati koliko je jadna ova žena uprkos skupoj crvenoj haljini, dijamantskoj narukvici i smaragdnim naušnicama. - Gospođice Lorin Maršal - reče Monk - želeo bih da se upoznate sa Tisah, mojom kćerkom. Lorin se skoro srušila kad je Monk to rekao, ali druga žena, kao da to nije primetila, pružila joj je ruku. - Čast mi je da se upoznam s vama, gospođice Maršal. - Molim vas zovite me samo Lorin. Nastao je jedan neugodan trenutak u kome su dve žene bile zagledane jedna drugoj u oči. Lorin kao da uhvati neki tračak sećanja u tamnim očima Tisah, ali to se pojavilo samo za tren i nestalo. - Tisah, draga moja, zar nas nećeš ponuditi pićem? - upita Monk trljajući ruke. Okrenuo se prema Lorin. - Šta biste žele-И? Možda rakiju? - Samo "Perije", ako imate. - Molim vas, sedite - reče i prođe iza sofe. - Postoji li nešto što želite da me pitate? - reče Lorin. - Taj čovek o kome ste mi govorili čitavo veče - poče obazrivo Monk- taj za koga ste mislili da je odgovoran za smrt vašeg brata . v - Šta je s njim? - upita Lorin i okrenu se da bi ga gledala u lice. Monk stade ispred nje, podiže ramena kao da donosi važnu odluku, pa reče: - Čini mi se da poznajem tog čoveka. - Zaista? - Lorinin glas je bio slabačak. - Da se on ne zove Trejsi Rihter?

Klimnula je nemo glavom i prihvatila čašu ledenog "Perijea". Nešto je kriknulo u njoj upozoravajući je. Tisah obiđe sofu i pruži ocu piće. On je zagrli oko struka. - Oboje ga poznajemo. - Mislim da to ne želim da čujem - reče Lorin ustajući. _ Molim vas! - Monk napravi.korak prema njoj. - Ono što treba da vam kažem veoma je važno. Morate da ostanete i da me saslušate. . . S intuicijom napuštene ljubavnice Lorin baci pogled na ženu. - Ona je ta, zar ne? Ona je ta o kojoj Trejsi san]a? Usne Tisah su drhtale, a oči joj se napuniše suzama. Lorin je imala utisak da se Tisah jedva uzdržava da ne brižne u plač. - Ja ću postavljati pitanja - reče Monk. - Da li vi volite Trejsi ja? Volite li ga zaista? - Da - odgovorila je brzo, ne razmišljajući, jer to je bila istina. - Onda ste vi pravi odgovor - reče Monk uzdišući. - Došao je najzad trenutak da se plati dug. - Okrenuo se prema kćeri. - Da, sad je vreme. Tisah je jedno vreme bila nepomična kao statua. Njene oči pažljivo su motrile Lorin kao da nešto traže. Šta? U njima je bilo mržnje, besa, zavisti i nekog jada s kojim se Lorin nikada ranije nije susrela. Ali, onda se odjednom sve smirilo i njeno lice je bilo lepo i ledeno. Bila je zaista lepa i mirna. Ona klimnu glavom. Monk ispruži ruku. - Molim vas, sedite. Lorin ga posluša kao zanesena. - Pre mnogo godina - počeo je Monk - moja kćerka Tisah radila je za mene. Kao što ste primetili ona je mešavina raznih rasa. Ja se nikada nisam ženio. Ali imao sam mnoge veze. - Zastao je kao da se pita kako da najbolje nastavi. - Iz svih tih veza rodila se samo Tisah. Tim pre mi je dragocenija. Izašao je iza sofe i seo nervozno prema Lorin. Tisah je stala pred njega i stavila mu ruku na rame. - U onim danima opasnosti su bile velike, veće nego danas. Bio je rat u Vijetnamu i Kambodži. Moja zemlja je od mene za-htevala da obavim neke zadatke. Odazvao sam se. - Sastavio je obe šake i protrljao ih. - Obavljao sam neke tajne zadatke u Jugoistočnoj Aziji. Tisah, koja je delimično Kambodžanka, bila je kao stvorena za posao tamo. Poslao sam je, otišla je. Radila je u mestu zvanom Ban Me Tuot. - Pogledao je Lorin. - Da li vam to ime nešto znači? - Tu je bio logor specijalnih snaga - reče Lorin. - Tu su jedno vreme bili stacionirani i Trejsi i moj brat. Monk klimnu glavom. 419 - Tačno. Ona je imala zadatak da se ubaci u logor i dođe do informacija o namerama SAD u Kambodži. - Znači to se dogodilo Trejsiju? - reče Lorin širom otvorenih očiju. - Ona ga je upecala ... - Smirite se, Lorin - reče Monk nagnuvši se napred. Stavio je vrh prsta na njeno koleno. - Suviše brzo idete unapred. - Ali...

- Nemate razloga da budete uznemireni - primetio je pogled koji je bacila na njegovu kćerku. - Molim vas da mi verujete. - Nastavite - reče Lorin i pogleda ga. - Pred kraj ona je upoznala jednog važnog čoveka tamo. Imala je čvrstu vezu s njim. Lorin se činilo kao da je neko davi, kao da više nema vazduha u plućima. Gušila se u nekoj nepoznatoj atmosferi. Prinela je ruku grlu. - Ko je bio taj važni čovek? - zatvorila je oči. Jedan njen deo još nije hteo da zna. - Bio je to poručnik po imenu Makomber. - Hvala bogu - Lorinin glas je bio uzdah olakšanja. Oči su joj bile širom otvorene i veoma sjajne. - Za trenutak sam mislila da ćete mi reći da je Tisah bila poslata da krene za Trejsi-jem ... - Monk se osmehnu. - Ali što se tiče tog Makombera, za njega nikada nisam čula. Monk je sedeo vrlo mirno. Oči su mu sijale. - Da li je moguće? - njegov glas je odavao čuđenje. - Da li je moguće da niste upoznali tako važnog čoveka koji se bavi poslovima oko oružja? Zar vaš Trejsi nikada nije pomenuo njegovo ime? - Ne, nikada - odmahnula je glavom. - Zaista - Monk pogleda Tisah. - Vidiš, draga moja, ipak radimo ono što je pravedno. - Žao mi je - reče Lorin - ali ja ništa ne razumem. Monk se bledo osmehnuo. - Kad vam budem rekao sve što treba da vam kažem, razume-ćete, ne brinite - pomaknu se na sofi kao da mu je neugodno, a Tisah priđe da mu dospe piće u čašu. - U vreme o kome govorim, da budem precizniji 1969. godine, čovek je otkrio Tisah. Taj čovek je bio vaš Trejsi. Jedno vreme trpeo je vezu između moje kćeri i Makombera. Ali, tada je došlo do velikih komplikacija. Tisah se zaljubila u njega kao što se Makomber zaljubio u nju. Trejsi je mogao da radi s njom što je hteo. Davao joj je dezinformacije - znate li uopšte šta ta reč znači? 420 _ I ja čitam "Njujork Tajms". - Da, vaša zemlja se razlikuje od moje - osmehnuo se on -dakle znate, dobro. I tako je ona meni donosila te pogrešne vesti. - Uzdahnuo je. - Jedno vreme, uspevala je da me obmane. Ja sam te vesti predavao dalje, ali uskoro smo ja i ostali prime-tili da se radi samo o beskrajnom nizu laži. Shvatio sam šta se dogodilo. - Nagnuo se prema njoj. Glas mu je postao tiši. - Šta je trebalo da učinim? Ako više ne bih slao odgovarajuće informacije moji pretpostavljeni bi me pitali šta se dogodilo s mojim čovekom. Nisam mogao da im kažem da su nju obradili - naredili bi odmah da je smaknem. Pokušavao sam da je opozovem, ali bez uspeha. Nije htela da napusti Ban Me Tuot. Nije htela da napusti Trejsija. Tako sam se našao u veoma opasnoj klopci. Bio sam prinuđen da prosleđujem njene dezinformacije. Jedina nada mi je bila da moji pretpostavljeni, koji su bili manje upoznati sa situacijom, neće to primetiti. Ne možete da zamislite u kakvom sam strahu živeo svo to vreme. Nisam mogao da spavam, jeo sam vrlo malo i najzad sam odlučio da lično odem u Ban Me Tuot i silom je dovedem. - Prihvatio je punu čašu pića i nastavio. - Bilo je to ravno samoubistvu. To sada shva-tam, ali onda sam bio van sebe od brige i nisam normalno razmišljao. - Srknuo je piće. - Amerikanci su nekako shvatili ko je ona. Sad je bila u opasnosti s obe strane. - Spustio je čašu i uhvatio Lorin za ruku. - Trejsi ju je spasio. On ju je izveo iz Ban Me Tuota, uputio je na put, a u mestu proširio

lažne glasine da je nestala. Počelo je da se priča da je ubijena, niko nije tačno znao ko ju je ubio, ali svi su to prihvatili. Lorin je teško prihvatala sve te nove podatke. Vrtelo joj se u glavi. Jedva je uspela da postavi pitanje Monku. - Šta je on u stvari uradio s njom? - Mogao je da je ubije - reče Monk. - Iskreno govoreći to je bilo i jedino što je mogao da učini. Ona je ipak bila neprijateljski špijun. Ali vaš Rihter je neverovatan čovek. Bio je zainte-resovan za nju. Vratio ju je u Kambodžu tajnim putem. Ja sam saznao gde je i doveo je ovamo. Monk obori glavu i Lorin opet primeti bore na njegovom licu. .."_АН u to vreme neka mudra ajkula, pomoćnik jednog od mojih šefova, analizirao je njene poslednje informacije i lako utvrdio da su lažne. - Duboko je uzdahnuo. - Tako se Tisah nije Va"a trijumfalno već posramljena. Zbog moje moći i položaja, odlučeno je da neće biti streljana. Ali ona je zatvorenik. Ne zele da se javno pojavljuje, ne srne da obavlja nikakve funkcije. 421 A to što sam vas doveo ovamo za mene je veliki rizik jer njoj nije dopušteno da se sreće sa strancima. - Zato nije mogla da dođe na predstavu večeras - reče Lorin ustajući. Prišla je Tisah. Ova podiže oči prema njoj, ali sada se u njima nije videlo nijedno od ranijih osećanja. - Tisah - reče Lorin grleći je - tako mi je žao zbog vas. - Lorin je osetila kako žena drhti i plače u njenom naručju. Milovala joj je kosu. - Zatvorenik - šapnula je - gospode, kako život može da bude okrutan. - I Lorin je sada plakala. Monk je ustao i zbunjeno prišao ogromnom kaminu. Vukao je rukom po mermernoj ploči. Nije mogao da plače, on je mogao samo da se danima moli Amidi Budi za spas svoje kćeri. Onog trena kad mu se vratila živa i zdrava znao je koliko mnogo duguje svom neprijatelju Trejsiju Rihteru. Znao je da će doći trenutak kad će moći da mu uzvrati, jer nijedan dug ne može da ostane nevraćen. U onom trenu kad je ugledao Tisah kako silazi iz aviona po povratku iz Jugoistočne Azije on je shvatio da je jedan njegov deo umro na pomisao da je više nikada neće videti. Tek tada je shvatio koliko mu je stalo do nje. Ona je bila sve što je imao. On nije bio izdajnik, ali on je morao da vrati dug, ceo njegov život je to zahtevao. Kad se ponovo vratio prema Lorin i Tisah video je da su one ustale i da se drže za ruke. - Bojim se da moram još nešto da vam kažem - obratio se Lorin, ali bilo je jasno da se obraća obema. - Mnogo sam čuo o Makomberu u poslednje vreme. - Lice mu se zgrčilo. - Nedavni događaji pokazuju mi šta on namerava. - Znači da se vi još uvek bavite istim poslom kao 1969. godine? - upita Lorin. Monk se osmehnu. - Draga moja Lorin, mnogo vas volim. Zaista - napravio je odgovarajući gest s obe ruke. - Možda se na licu Kineza ne vide njegove godine, ali moram da priznam da sam ja previše star da bih se bavio takvim, recimo, energičnim poslom. Ne, ne, ja se samo s vremena na vreme umešam u neke poslove kao sa-vetnik. Ali moji izvori su još uvek živi i aktivni. - Seo je bliže Lorin. Ona je osetila kako napetost u njemu raste. - Nema sumnje da ste upoznati s događajima koji su se odigrali u vašoj zemlji nedavno iako ste vi ovde.

Aterton Gotčalk, republički kandidat, skoro je ubijen dok je držao govor protiv međunarodnog terorizma na stepeništu crkve Sv. Patrika u Njujorku prošle ne-delje. 422 - Šta? - Lorin je bila zaprepašćena. - Čudom, on nije ozbiljno povređen. Imao je na sebi zaštitni prsluk. Malo se oporavio u bolnici i ponovo je u trci. - Podigao je prst. - On je sada postao nacionalni junak, žrtva terorizma na koji je baš on upozoravao SAD. Ali, on je preživeo! Nema sumnje da će on pobediti na sledećim izborima. - Zastao je i zagledao se u nju. - Pa šta onda? - pitala je Lorin ne shvatajući kuda cilja Monk. Nema sumnje da će i ona glasati za Gotčalka. - Ne shva- tam... - Ne želim ništa drugo da vam kažem, Lorin, već to da je ceo ovaj ispad brižljivo planiran od samog početka. Nije slučajno da je terorista pogodio Gotčalka baš u određenu tačkutkoja je naravno bila dobro zaštićena. - Monk se osmehnuo. - Šta mislite ko je kandidata obezbedio zaštitnim prslukom? Isti onaj čo-vek koji stoji čitavo vreme iza njega i pomaže mu. Uprkos onome što se čuje u javnosti i uprkos onome što oni govore o svom neslaganju, ja savršeno dobro znam da Aterton Gotčalk i Makomber rade zajedno i to već duže vremena. - Zašto meni sve to pričate? Brzo joj je prišao i zagledao se u nju. Lorin je odjednom pomislila da ni za šta na svetu ne bi želala da joj ovaj čovek bude neprijatelj. - Moram da vratim veliki dug Trejsiju Rihteru - reče on. -To je na žalost toliki dug da ga nikada neću otplatiti u celosti. Vratio mi je kćerku, a njoj je poklonio život. Ne mogu da vam objasnim koliko mi to znači. - Uhvatio je Lorin i povukao je da stane na noge. - Vi ćete preneti Trejsiju moje dugovanje. Ono što vi svakako ne znate, a što je Makomber ispustio iz vida je da je Rihter bio njegova senka i kontrola u jednoj opasnoj misiji. U Ban Me Tuotu oni su se poznavali, ali u "Operaciji Sultan" radili su zajedno. Draga moja Lorin, Makomber dobro zna ko je Trejsi Rihter i zna da jedino on može da osujeti njegov plan. On to ne može da dopusti da se dogodi, zar ne? Zagledana u te duboke tamne oči Lorin odjednom oseti kako je hvata užasan strah. - Ako ste hteli da me preplašite - reče - odlično ste u tome uspeli. Mrtva sam od straha. - Odlično! - viknu Monk. - Reći ćete Rihteru sve ovo što ste ovde čuli. - Kakve dokaze mogu da mu dam? Monk je pogledao sažaljivo. 423 - Draga moja, zar očekujete da sada ispovrtim pred vas rolne mikrofilmova, liste, činjenice, brojke? Nemojte biti naivni. Gospodin Makomber je suviše mudar momak da bi dopuštao da se dođe do njegovih tajni. Čak ni moji ljudi to ne mogu. - Uhvatio ju je opet za ruku i potapšao je. - Samo recite Rihteru izvor vaših informacija i to će biti dovoljno. On će shvatiti da se radi o veoma važnoj i hitnoj stvari, jer ako Aterton Gotčalk postane predsednik SAD, Makomber će, u to možete da budete sigurni, diktirati politiku upravljanja zemljom. Vi možda ne znate šta to znači, ali ja i Trejsi to odlično znamo. Zagledao se u nju tamnim očima, kao da želi da je hipnotiše, da ostavi na nju veći utisak pogledom nego recima.

- Morate odmah da zaboravite svoj ples, Lorin - reče nežno. - Prekinite gostovanje i vratite se što brže možete kući. Nađite Rihtera i ispričajte mu sve što ste čuli od mene. Jer, ako ono što naslućujem uspe da se dogodi neka nam nebo svima pomogne. Četvrta knjiga CHET KMAU CRNO SRCE Sadašnjost, septembar VAŠINGTON DALAS NJUJORK Avion u kojem je bio Trejsi spustio se na Međunarodni aerodrom u Vašingtonu po strahovitom nevremenu s kišom. Uragan je pretio s obale Atlantskog okeana. Bilo je jedva 5.30 ujutro. Trejsi je mislio na čudno lice Zlatnog zmaja i onu mešavinu zahvalnosti i straha koja se ogledala na njemu kad mu je predao kćerku. Požurio je da obavi nekoliko telefonskih razgovora. Najpre je pozvao Tvajtov hotel. Niko se nije javljao iz njegove sobe. Pozvao je Tvajtovu policijsku stanicu. Javio se dežurni narednik. Nije znao gde se sada nalazi Tvajt, ali je obećao da će ga svakako čim se pojavi obavestiti da ga je on zvao. Trejsi je pomislio da je Tvajt sigurno kod Melodi, ali nije znao ni njeno prezime, ni adresu, pa je odbacio mogućnost da ga tamo nađe. Imao je rezervisanu sobu u hotelu "Četiri godišnja doba" u Džordžtaunu, pa je zamolio dežurnog narednika da ga Tvajt nazove kad dođe. Trejsi zatim okrenu jedan lokalni broj. Telefon je zvonio neg-de daleko. Javi se telefonistkinja. Trejsi joj reče jedan trocifre-ni broj. Žena ga spoji bez reci. - Da? - Javi se glas. - Javi se Majka. - Dobrodošao - reče Direktor. ""Vraćam se raširenih zastava - reče Trejsi misleći na Poa vezi vetar, njegovu porodicu i joss - sudbinu koja mu je pomogla. Da li je Po bio samo ribar? Trejsi je sumnjao u to ali je 427 znao da to nikada neće moći da sazna. - Doneo si nam ružno vreme - reče Direktor bez oklevanja i spusti slušalicu. Trejsi se okrenu zadovoljan. Pominjanje ružnog vremena značilo je da mu je put u Fondaciju slobodan. Istovremeno, to je značilo da će Direktor da primi Trejsija bez obzira na neprilike koje bi ovaj mogao da ima s personalom i ljudima iz bez-bednosti. Direktor je odgovorio baš onako kako je Trejsi očekivao jer ni on nije slučajno pomenuo raširene zastave - bila je to šifra koja pokazuje da je nekome hitno potrebna pomoć, da je misija neuspela, ili da se neko nalazi u velikoj opasnosti. Trejsi nije imao prtljaga, ali je morao da čeka više od 20 minuta na taksi. Bilo je užasno rano, a vreme loše. Vazduh je bio pun izmaglice. Drveće u Vašingtonu izgledalo je sablasno. Spomenici se nisu videli sve dok im se ne bi prišlo sasvim blizu. Rekao je taksisti da ga ostavi na 17. ulici blizu Palate DAR. S njegove desne strane bila je Elipsa. Bilo je 6.15. Ulice su bile skoro puste. Sačekao je da taksista skrene za ugao a onda je prešao 17. ulicu dalje od Palate pred kojom je izašao iz taksija. Išao je na sever prema Beloj kući. Kad je prešao Aveniju Nju-jork primetio je prve znake života. Čitavo vreme je proveravao da ga neko ne prati mada je znao da je to nemoguće. Niko, čak ni njegovi neprijatelji, nisu znali kad će napustiti Hong Kong i kuda će krenuti. Krenuo je prema Aveniji Konektikat pa skrenuo opet na sever, menjajući neprestano stranu ulice, koristeći se izlozima da bi posmatrao ulicu iza sebe.

Nije primetio ništa sumnjivo i uskoro se našao na trgu Fara-gat. Skrenuo je ulicom na levo i prešao tri četvrtine jednog bloka. Od naleta kiše sklonio se u obližnju kapiju, kao što bi učinio svaki drugi pešak bez kišobrana. Ovaj manevar oduzeo mu je samo deset sekundi i bio vrlo jednostavan ali, da ga je bilo ko pratio, izgubio bi ga u reci vozila. Nešto kasnije pred jednom gvozdenom kapijom, provukao je ruku kroz šipke, sklonio zasun i otvorio je. Brzo je zatvorio vrata za sobom. Našao se u malom dvorištu koje kao da je pripadalo nekoj crkvi. Bio je to u stvari sporedni ulaz u Fondaciju. Kiša je sipila i dalje. Trejsi stade pod drvo limuna i obrisa lice. Deset metara dalje jedna senka odvojila se od zida. Čovek je dpžao kišobran iznad glave. Trejsi je mirno čekao. 428 Prilika zastade okružena kišom. - Majko. Trejsi izađe ispod drveta limuna i stade pod kišobran. - Pa - teče Direktor zagledavši se pravo u Trejsijeve oči -čuo sam da si imao prilično neudoban put. - Trejsi se pitao koliko Direktor u stvari zna. Neće ga pitati - znao je da je to igra u kojoj nema nade da pobedi. Direktor ga povede kroz vrata od zadimljenog stakla. Našli su se u prostoriji koja je po svemu ličila na javnu biblioteku. Samo su ovde vrata bila otporna na metak i bombu. Zatim su krenuli kroz vestibul bez prozora. Trejsi je bio radoznao. Ovo je očigledno bilo sagrađeno otkako je on napustio Fondaciju. Primetio je malu prostoriju s leve strane u kojoj nije bilo nemeštaja samo neke čudne niše u visini očiju. Direktor mu reče da priđe i stavi glavu u nišu. Zabljesnut crvenom svetlošću Trejsi se povuče unazad. - Videli smo da nije dovoljno samo proveravanje otisaka prstiju - objasni mu Direktor - to je nekada, u tvoje vreme, bilo dovoljno za identifikaciju. Međutim, plastični hirurzi danas čine čuda. Otkriveno je da svaka osoba ima drugačiji splet krvnih sudova pa smo konstruisali ovaj aparat. Sada si i ti zabe-ležen. Bešumnim liftom popeli su se do Direktorove kancelarije. Trejsi sa zahvalnošću prihvati peškir koji mu Direktor dobaci s vrata svog Hčnog kupatila. - Poslaće ti odeću iz garderobe - reče Trejsiju. - Možeš da se presvučeš tamo - pokaza mu na kupatilo pa priđe svom stolu. - Još uvek imaju sve tvoje mere. Veoma su sposobni i ne dopuštaju da im bilo šta promakne. - Što će reći da drugima promiče - reče Trejsi. - Tačno tako - reče Direktor. - Ti Majko, naprimer. Ostavio si nas i zaboravio. Nije trebalo nikada da nas na pustiš. - Nisam imao drugog izbora - reče Trejsi - ti to znaš. - Ti si sam sebe u to ubedio. Postavio se iznad svih nas, Majko. Počeo si da misliš o sebi kao o nekom posebnom. Zar nije tako? - Tako je, postao sam nešto više od vas. Postao sam čovečan. - Direktor se sada osmehivao. - Da, i postao si ranjiviji. Skoro si skončao u onoj čeličnoj klopci od kola. - Znaš za to? - Neprestano sam bio obaveštavan o tvom kretanju po Koloniji. 429

- Sve si znao, a nisi hteo da mi pomogneš? - zaprepastio se Trejsi. - Zašto bismo ti mi pomagali? - raširio je Direktor ruke. - Ti više nisi deo ovog klana, ove porodice. A mi nismo dobrotvorno društvo. - Zašto ste me onda pratili? Neko je zakucao na vrata. - Slobodno - reče Direktor. Uđe mršav mladić s kartonskom kutijom u rukama. Direktor klimnu glavom i mladić postavi kutiju na ugao velikog stola. Odmah se izgubi. - Evo, stigla je tvoja odeća - reče Direktor. - Nazepšćeš tako u tim mokrim krpama. - Okrenuo se u stolici da bi posmatroa pejzaž zamagljen od kiše. Trejsi otvori kutiju. Unutra je bilo donje rublje, lagane svet-lo-sive pantalone, crne čarape, sjajne rukom rađene crne cipele, uzan kaiš od krokodilske kože. Svetio plava košulja bila je tek ispeglana. Još je bila topla. Bio je tu i dezodorans u stiku i mala plastična flaša talka. - To ćemo staviti na teret novog budžeta. U računovodstvu će dobiti srčani udar. Nemoj da brineš o odeći koja ti je ostala u Hong Kongu - reče Direktor. - Sve će biti doneto "Pan - Amo-vim" avionom. - A policija? - Neka te ne brine policija u Hong Kongu. - Šta želiš za uzvrat? - upita Trejsi. Sada kad se presvukao sam sebi je više ličio na ljudsko biće. Direktor se ledeno zagleda u njega. - Šta sada to znači? - Ti to odlično znaš - reče Trejsi. - Ne bi se ti ovoliko trudio da ti nešto nije potrebno. - Pogrešno si me shvatio, Majk. U stvari, ti si mi već uzvratio za sve ovo. - Kako? - Ma koliko me bolelo da to priznam, ipak moram da kažem da si ti bio u pravu što se tiče Kima - reče Direktor zavalivši se nazad u fotelju. - Postao je opasniji nego što sam očekivao. Njegov suviše preduzimljivi um odvukao ga je na stranu. - Tako nešto sam predvideo još onda kad se prvi put prijavio. Kad je to bilo? 1970? - Tako nekako - klimnu glavom Direktor. - Ali učinio si još nešto. Kad smo večerali "Kod Fransoe" ti si se suviše intereso-vao kako to da Kim uzima odmor baš sada i kuda to ide. Počeo sam da razmišljam o tome. Da je bilo ko drugi počeo razgovor o tome ja bih zaboravio, ali ti imaš suviše oštar um. "Dakle, zato je Direktor tako mek", pomislio je Trejsi. - "On ne voli da greši. Kimu je dao preveliku slobodu". - Otkrio sam da radi za neku evropsku firmu. To su neki staromodni industrijalci sa sedištem u Ajnhovenu. - Ajnhoven? - U Holandiji - reče Direktor i baci neke papire na pisaći sto. - To su neki desni militaristi. Pitam se Šta li on radi za njih? Trejsi ustade i poče da seta po sobi. - Pojma nemam - reče. - Da li poznaješ Makombera? - Delmara Dejvisa? Njegovo oružje je najbolje na svetu. Helikopter "Vampir" je fantastičan. Bio sam na demonstraciji. Vojne starešine su poludele. - Radio je za mene kad smo bili stacioniram u Ban Me Tuotu. - Mislim da se ne sećam - zamisli se Direktor.

- Nije ni čudo. Došao je k nama iz Specijalnih snaga. Hteo je da se pridruži Fondaciji, ali ja sam ga odvratio. Bio je briljantan, s umom Makijevelijevog učenika. - Pa onda? - Bio je nestabilan. Uživao je u onome što radi. - Baš kao i Kim. - Da, ali to je drugačije. Kim ima neke ideološke porive za to. Njega čovek može da kontroliše jer on uvek ima neku motivaciju za svoj rad. Makomber nema tu stabilnost. On mora da je ipak nečim opsednut jer je suviše brižljivo obavljao svoje misije. Ne znam šta je to. - Zašto uopšte govoriš o njemu? - Zato što mi je potrebno sve o "Operaciji Sultan". Direktor je ćutao neko vreme. A onda je pritisnuo dugme in- terfona. Rekao je nešto svom pomoćniku. - Kakve veze ima "Sultan" s Makomberom? - Oni su jedno isto - reče Trejsi - to sam saznao od Micoa u Hong Kongu. Tada reče Direktoru sve loše vesti. - Hoćeš da kažeš da čitava imperija koju je sagradio u po-slednjih dvanaest godina, da kompanija od koje će vlada SAD kupovati oružje i avione, da sve to dolazi iz profita od "Sultana"? - U osnovi, da - klimnu glavom Trejsi. - Tokom godina to se 431 umnožavalo, ali u osnovi sve je poteklo od "Sultana". - Gospode, Majko - prvi put otkako je Trejsi upoznao Direktora, video ga je ovako potresenog. Direktor ga pogleda. - Nama su potrebni njegovi "Vampiri", bombarderi, borbeni avioni na kojima upravo radi. U to sam ubeđen. - Mi govorimo o čoveku, a ne o onome što on proizvodi - reče Trejsi. - To ne možemo da odvajamo. - Gluposti - reče Trejsi - Makomberova kompanija zapošljava hiljade ljudi, izvrsnih inženjera, dobrih dizajnera. - Ne shvataš - reče Direktor - ništa od toga ne bi bilo ostvareno bez Makomberove jedinstvene vizije. Postoje ljudi koji su zamislili i izgradili "Vampira", ali Makomber je sve to omogućio. - Najpre brini o prvoj stvari - upozori ga Trejsi. - Brini da li će Gotčalk dobiti nominaciju. Bez njega kao predsednika SAD "Metroniks" je mrtav bar što se vlade tiče. - Malo si van događaja, Majko - reče Direktor. - Gotčalk je već republički kandidat. Već je septembar, a posle onog atentata na njega niko drugi ne može da bude predsednik osim njega- - Neko je pokušao da ubije Atertona Gotčalka? - Sada je Trejsi bio zaprepašćen. - Neki zanesenjak - reče Direktor. - Ali sve se dogodilo baš onako kako je Gotčalk i predviđao u svojim govorima. Napad na američkom tlu - invazija. Već nekoliko meseci unazad on je upozoravao na to, ali za neke su to bile samo prazne reci. Fizički napad na njega sve je izmenio. Ljudi su počeli drugačije da misle. Mislim da sada ne postoji nikakva snaga koja bi mogla da ga zaustavi u izborima. - Da li je teško ranjen? - Beznačajno. Samo udarac u srce, ogrebotina. Ništa. Gotčalk je imao sreće. Nosio je zaštitni prsluk. - Direktor ustade od stola jer se opet čulo kucanje na vratima. - Pre ovog

događaja nisam bio siguran u Gotčalka. Suviše je pričao i pitao sam se da li će imati muda da sve to ostvari kad dođe do Ovalne sobe. Mislim da sam sada dobio odgovor. Glasaču za njega -viknuo je prema vratima. - Uđite. Vrata se otvoriše i opet uđe visoki pomoćnik. Nosio je nese-ser od teleće kože. Neseser je bio vezan lancem oko njegovog zgloba. Izgledalo je da je to sasvim običan neseser kakve je Trejsi i ranije viđao, ali ovaj je bio specijalno zaštićen. Ispod 432 teleće kože bile su takve ploče da kroz njih nisu mogli da prođu ni rentgenski zraci. Neseser se otvarao tek po želji onoga koji ga nosi. Pomoćnik stavi neseser na Direktorov sto. On izvadi jedan ključ, a Direktor drugi. Zajedno staviše ključeve u obe brave i otvoriše neseser. Direktor izvadi fasciklu, a pomoćnik skloni neseser. Izađe iz sobe. Fascikla je bila tamno crvena sa dijagonalno povučenom širokom crnom crtom. Boja fascikle određivala je da se radi o originalu, a crna linija govorila je da je to materijal koji se daje samo na viđenje. Direktor nije otvorio fasciklu već je pruži Trejsiju. - Dokumenti o "Sultanu" - reče. Trejsi uze fasciklu i vrati se u stolicu da bi seo i na miru je pročitao. Ponovo je video reci koje je nekada pisao, svoje stare izveštaje, šifrovane telegrame. Ova misija bila je njegov posled-nji, krunski uspeh. Ali, kao i sa Bobijem Maršalom preterao je. Bio je suviše ponosan, suviše samouveren. Nije trebalo da se zadovolji rukovođenjem Operacijom "Sultan" iz udobne fotelje jedne kancelarije na dnu ovog hola. I u jednom i u drugom slučaju platio je strašnu cenu. Bez obzira šta je bilo to što je on tražio, svakako se nije nalazilo u ovoj fascikli. Bio je suočen s pepelom, s tekstovima koji posle informacija nisu imali nikakvog značaja, koje je dobio nedavno. "Sultan" je sada bio zaista mrtav. Sklopio je fasciklu i pogledao u Direktora. - Hvala - reče - u njoj nema ničega što bi mi koristilo. - Voleo bih da znam na šta ciljaš. - I ja bih voleo - reče Trejsi i prevuče rukom preko umornih očiju. - Izvini me za trenutak - reče Direktor - moram ovo da vratim u biblioteku, a kao što znaš procedura zahteva da i ja pođem s pomoćnikom. Opusti se dok se ne vratim. Vrata se zatvoriše. Trejsi ostade sam u ogromnoj prostoriji. Prišao je polako Direktorovom stolu. Seo je u udobnu kožnu fotelju. Zatvorio je oči. Počeo je duboko da diše. Prana. "Makomber. Makomber je stajao iza svega. Ali sva ta ubistva. Džon, pa Mojra ... Da li je on to učinio? Ne znam, samo nešto predosećam", mislio je. Setio se Mojrinih reci: "Bilo je nešto ... ne znam, ne mogu da opišem recima..." Pitao se šta je to bilo što je Mojra osetila trenutak pre Džon-ove smrti? 433 Da li je videla Makombera? Trejsi je znao da je Makomber mogao da ubije. Više puta u džunglama Jugoistočne Azije bio je svedok njegovog divljanja. Da li je on bacio iglu u dno Džon-ovog vrata? Sta je Makomber znao o japanskom načinu ubijanja? A kako je Mojra prebijena? To je isto mogao da učini Makomber. Tako su prebijali ratne zarobljenike i ostavljali ih u džungli da bi preplašili neprijatelja.

Trejsi je odjednom shvatio da njega ne uznemiravaju ubice već metodi kojima su se koristili. Sam sebe je primoravao da razmišlja, da se koncentriše, da shvati šta tu nedostaje. Instinktivno se maši za telefonsku slušalicu i pozva informacije. - Centrala - javi se glas. - Ovde je Majka. - Majko! - glas je bio uzbuđen. - Da li si to zaista ti? Vratio si se. - Štajn? - Glavom i bradom. - Šta ćeš ti tu? - Povukao sam se sa terena pre dve godine. Mogao sam da biram rad na centrali ili u Majnsu. Izabrao sam Vašington. Nisam želeo da odem odavde. - Drago mi je što te čujem posle svih tih godina. - Trejsi se dobro sećao Štajna. Moćan čovek, pametan. Bio je u istoj klasi s njim mada je bio dvadeset godina stariji od njega. Istovremeno su otišli u Ban Me Tuot i u nekoliko tajnih misija bili rame uz rame. Stajn je dokazao da je jedan od najhrabrijih ljudi koje je Trejsi ikada sreo. - Moramo nešto da popijemo. - Bilo bi mi drago. Baš sam hteo da ti pišem u Njujork, ali sad kad si se već javio lično ću ti izjaviti saučešće. Zaista mi je žao, Majko. Trejsi oseti kako mu se grči stomak. - Žao ti je? Zbog čega? ? Linija kao da je bila mrtva. Čuo je kako čovek diše s druge strane. - Štajne? O čemu to, dođavola, govoriš? - Gospode, Majko, video sam te da ulaziš u Direktorovu kancelariju pa sam mislio da ti znaš ... - Da znam šta? - Trejsi je ustao. Snažno je stezao telefonsku slušalicu. - Reci mi, dođavola, šta se događa? - Žao mi je, Majko - ponovi još jednom Stajn - ali otac ti je ubijen pre četiri dana. 434 Nežno zujanje telefona probi se kroz paukovu mrežu uspomena koja je punila Kimov um. Ponovo je bio u Pnom Penu, sa svojom porodicom, one noći koja je odjednom postala svetla kao dan ... Posegnuo je za slušalicom. -Alo? - Valkir je ovde. - Ne poznajem vas. - Znate Plavi Sečuan? Kim sede u krevetu i spusti noge na pod. - Restoran u Kineskoj četvrti? - Ne, u Ajnhovenu. Kim se pitao ko je to. Prema glasu nije mogao da zaključi o kome je reč. - Očekivao sam vas - reče. - Samo što sam stigao - odgovori čovek. - Trebalo bi da odmah razgovaramo. - Ako ste u blizini - reče Kim probajući ga - možete da dođete pravo kod mene u sobu. - Ne - odgovori Valkir posle trenutka oklevanja - mislim da to ne bi bilo dobro. Da se nađemo u baru na ostrvu Sv. Marije. Znate gde je to?

- Da - reče Kim setivši se da je jednom u tom kraju sledio nekog Korejca, odgovornog za mnoga ubistva. - Čuo sam za taj bar - šlaga. Nije hteo da se odaje. -Naći ćemo se kroz 15 minuta, onda. - Da li ću moći da stignem za to vreme? - pitao je Kim neotk-rivajući istinu. - Ako krenete odmah - reče čovek - stići ćete. Linija je bila mrtva. Valkir, čovek sa sjajnom crveno-zlatnom kosom spustio je slušalicu i obratio se dvojici ljudi. - Dolazi. Pit, ti ćeš ga pratiti, želeo bih da vidim da li poštuje instrukcije. A ti kreni sa mnom - Valkir krenu prema izlazu. Tu su ih čekala kola. Odmah su krenuli prema ostrvu Sv. Marije. Mada je Valkir bio poznat kao Helmut Majnhajm u planovima Panela za poslednjih petnaest godina koristio je samo nadimak. Prinese ruku stomaku. Nije bio zadovoljan onim što je osetio. Godine života u Nemačkoj, pivo i kobasice učinili su svoje. Duboko je uzdahnuo dok su se vozili kroz noć u Dalasu. 435 Usredsredio se na ono što mu je predstojalo. Kim se spusti liftom u blistavo predvorje hotela "Hilton". Morao je malo da sačeka na taksi. To je bilo dobro jer je bar mogao da otkrije ko je čovek koji je stajao u telefonskoj govornici kad je naišao. Čovek se poneo glupo: spustio je telefonsku slušalicu u trenutku kad je Kim naišao. Bio je još gluplji što je odmah krenuo za njim. Stiže taksi i Kim sede na zadnje sedište.pvaj čovek ga je pod-sećao na onoga koji ga je napao u hotelu. Čovek se dobro držao ali Kim je ipak dobio informcije koje su ga zanimale. Samo je još Trejsi Rihter bio tako vest kao on. Kim odbaci pomisao na Trejsija. Pomisli da nikada ne bi pristao da radi za Panel da nije morao da izdržava Tua. Mrzeo je u tom trenutku ćelu svoju porodicu, dužnosti, život. Kim reče taksisti da stane pred hotelom koji je poznavao od ranije. Brzo je izašao, ušao u predvorje i odlučno krenuo prema liftovima. Niko ga nije ni pogledao. Znao je da mu je tamnokosi čovek za petama. Ušao je u lift. Vrata su počela da se zatvaraju. Pritisnuo je dugme i vrata stadoše. Otvoriše se. Tamnokosi čovek uđe u lift. Kim pritisnu dugme za peti sprat. Ako se dobro sećao hodnici u hotelu išli su u obliku velikog slova "H". Kratak hodnik povezivao je dva dugačka. Kim skrenu desno. Znao je da sve mora brzo da radi. Čovek je očigledno dobio naređenje da ga prati i držao se toga doslovce. Kad je prošao pored ugla kraćeg hodnika Kim zastade i zalepi se za zid. Nisu se čuli nikakvi zvuči. Onda, više oseti nego što ču tihe korake. Tamnokosi zaokrenu za ugao. Nije ga video ali pruži ruke prema njemu skoro ne pokrećući torzo. Ščepao ga je za vrat. Njegova leva šaka pritiskala je dva pršljena na zadnjoj strani čovekovog vrata, a leva nemilosrdno gurala jednjak. Vrat je bio prekinut gotovo bez napora. Čovek se trgao nekoliko puta pre no što je skliznuo na pod. Niže niz hodnik Kim ugleda vrata od plakara u kome se čuvao pribor za čišćenje. Odvukao je les tamo. Zatim je mirno izašao na ulicu. Sećao se da je bar u koji je trebalo da ode bio iza prodavnice cveća. Čim je ušao ugledao je Valkira u ogledalu iza boca s pićem. Seo je na praznu stolicu pored njega i naručio votku. Valkir mu se osmehnu. On je pio tamno nemačko pivo. Kim je znao da je još jedan čovek u baru i da ih bez sumnje 43 fi

posmatra. U baru nije bilo mnogo gostiju pa ipak su Kim i Valkir govorili tihim glasom. - Vrlo je nezgodno što sam morao da dolazim ovamo - reče Valkir nemački. - Više bih voleo da govorimo engleski - reče Kim. - U ovom gradu nije uobičajeno da se čuju strani jezici. - Kako vi kažete. - Dokle ste dogurali u Panelu? Da li ste već pukovnik? - Šta vam je? Ja sam samo poslovni čovek .. . - Pa zašto ste onda ovde? - Kao što rekoh ja sam poslovni čovek i došao sam ovamo zbog poslova - Valkir je uspeo da povrati mir. Ovaj istočnjak mu je išao na živce. - Kakvih poslova? - To očekujem da čujem od vas. - Izvinite - reče Kim ustajući - moram do toaleta. Dok je prolazio kroz vrata toaleta primetio je da se Valkir okreće prema mršavom tamnokosom čoveku koji je odmah ustao. Stao je pred lavabo i počeo da pere ruke kad začu kako se vrata tiho otvaraju. U ogledalu vide tamnokosog, mršavog čoveka. Bez reci je prišao i izvadio revolver s prigušivačem. Bio je bolje opremljen no što je Kim to očekivao. Kim ga udari pravo u srce. Čovek je umro u padu. Pre nego što se srušio na sjajne bele pločice bio je mrtav. Odvuče ga brzo u toalet i postavi na klozetsku solju. Zatim priđe lavabou da proveri nije li negde okrvavljen. Dok se brisao peškirom dva Teksašanina uđoše veselo pričajući neki mastan vic. Kim se jedva uzdrža da ne pljune na njih, ali pogleda samo svoj odraz u ogledalu i zadovoljan izađe. - Sada možemo da razgovaramo - reče Kim sedajući na stolicu pored Valkira. - Ja sam neutralisao vaše sledbenike ovde pa ste sada sami. To mora da je za vas novo osećanje. - Pametni ste - odvrati ledeno Valkir - ali niste primetili da ispod sakoa držim u vas uperen revolver. - Sta? Da me ubijete ovde, na javnom mestu? - Svi će misliti da ste se onesvestili. Niko neće čuti hitac. -Valkir je jedva čekao da ubije Kima, znao je da će se tada mnogo bolje osećati. Valkir se osmehivao i u trenu kada je srebrnasta igla prošla kroz donji deo njegovog stomaka. Nije ni osetio bol zbog uboda, a nije ni imao vremena da povuče oroz. Otrov je sledio njegove reflekse n trenu, srce je prestalo da kuca. Valkir je prestao da Postoji. 437 Kim mirno plati piće, povuče levom rukom svoje opasno oružje i udalji se mirnim korakom iz bara. Čim je stigao u "Hilton" pozvao je policiju Dalasa i rekao im gde će naći stranog agenta, ohlađenog kao haringa. Ni sam nije znao zašto je upotrebio taj izraz. Naravno, nije rekao svoje ime. Otišao je zatim u svoj apartman s namerom da se dobro na-spava. Imaće dovoljno vremena i sutra da nestane odavde. Bacio se na ogroman krevet, skrstio ruke ispod glave i zagledao se u plafon. Kako je želeo da je Tu bio drugačiji. Više nikoga nije imao od porodice. Osećao je kao da Tu više nije njegov brat već balast prema kome čovek može da oseća samo sažaljenje i ništa drugo. S druge strane, činilo mu se da je to dobro zato što je sada bio sam. On je sada bio jedini instrument osvete. Setio se one vlažne noći u Pnom Penu. Kad se vratio

kući video je da lepa vila njegovih roditelja nestaje u plamenu. Svi su bili unutra: njegov otac, majka, šestoro braće i Diep, njegova jedina sestra. Dva puta ju je tukao zbog tajne ljubavi s Kambodžancem koju je otkrio mesec ranije. I te strašne noći spasao se samo Tu. Bogalj, ali živ. Pokušao je da spase sestru, ali bez uspeha. Tu je bio op-sednut željom da sazna šta se tačno dogodilo te noći. On se vratio u Pnom Pen da bi to otkrio. Istina je bila strašna - vatru je podmetnuo ljubavnik njihove sestre. Njegovo ime bilo je Kju Samnang. U dokumentima o misiji "Prosjak" Kim je našao ključ svoje osvete. Usvojeni sin Deltna-ra Dejvisa Makombera bio je rođeni brat Kjua Samnanga. Jedini preživeli član porodice Kju. - Moj... otac? - Trejsi se sledio. Već izvesno vreme pripremao se za smrt svoga oca, ali nije očekivao da će se ovako nešto strašno dogoditi. Da njegov otac bude ubijen? Nemoguće, to je nemoguće. - Nemoguće, to mora da je neka greška. Kako . .. - Nije greška - reče Štajn dok mu se u glasu odražavala tuga. - Niko ne zna ko ga je ubio, ni zbog čega. Dobili smo obaveš-tenje od njujorške policije i Direktor je odmah naredio da naši ljudi odu tamo. Sad su dole. Zato sam mislio ... - Oni? - reče očajno Trejsi. - Ko su oni? Štajn ništa ne odgovori. Trejsi okrete stolicu i zagleda se kroz prozor. Kiša je i dalje padala. Primetio je četvora" kola ispod prozora. Jedna su bila duža od ostalih. Mrtvačka kola! To je to 438 što je Direktor čekao. Gospode, Stajn je govorio istinu. "Proklet da si! Proklet!", mislio je besno Trejsi. Pitao se zašto mu Direktor nije pomenuo smrt Luisa Rihtera. Šta je čekao? Šta je želeo? Želeo je nešto krupno. Samo - šta? - Majko? - opet se čuo Štajnov glas. - Šta ti je? Kako si? Je H ti dobro? - Šta? - Trejsi se jedva pribra. - Kažem ... - Da, da ... samo trenutak mi je bio potreban . .. - Shvatam. I ja sam izgubio oca. Znam kako je to naročito ako ste bili bliski. - Bili smo bliski - reče Trejsi shvativši da je istina to što kaže. - Bili smo vrlo bliski. - Osećao je kako ga guše tople suze. Podigao je drhtave ruke i pokrio oči. Svetlost kao da ga je pogađala direktno u mozak. Borio se za dah. Prana. Mir nikako nije dolazio. Grudi su mu se i dalje teško dizale i spuštale. Čuo je tanak glasić kako plače: "Tata, tata". Čuo je udaranje malih stopala o pod. Sećao se kako se peo u toplo očevo krilo i stavljao mu dremljivu glavu na rame. Sećao se kako ga je otac uspavljivao pričajući mu priče o dalekim morima, lepim princezama, moćnim vojskama. - Majko - oglasio se nežno Štajnov glas u njegovom uvu. -Zvao si me zbog nečega. Sećao se kako je jahao na očevim ramenima i kako mu je ispao sladoled na očevu tamnu, gustu kosu. - Šta si želeo? Zvao si me zbog nečeg. Sve je nestalo u samo jednom otkucaju srca. - Majko ...? On je bar trebalo da zna kako smrt može teško da pogodi. Veći deo života proveo je učeći kako da nanese smrt. Njegov otac je sve razumeo i odobravao mu put koji je odabrao. Zbog bezbednosti Amerike.

Trejsi obrisa oči. "Šta ga je to Štajn pitao? Zašto ga je zvao?" - Setio sam se nekog tipa koga sam koristio za specijalne misije u Kambodži. Bile bi mi potrebne neke informacije o njemu - rekao je Trejsi nekim čudnim, promenjenim glasom. - Ako je još s nama daću ti ga. - Slušaj - reče Trejsi - ne bih hteo da te obmanjujem. Ja nemam nameru da se vratim u Fondaciju. Samo sam sada ovde. Koji te period interesuje? - upita Štajn. 439 - Ne bih hteo da imaš neprilika zbog mene. - Ne brini. Neka ti to bude mali dar. Hajde, reci. - Od 1969. do 1970. godine. _ - Imaćeš svog čoveka - reče Stajn. - Ne prekidaj vezu. Prošlo je već šest minuta otkako je Direktor otišao. Trejsi je računao da ima još pet minuta vremena. - Evo ti tvog čoveka - reče Štajn. - Zove se O"Dej. Nemoj da zaboraviš da si me pozvao na piće. Zdravo. - O"Dej na vezi - čuo se muški glas s nepogrešivim akcentom čoveka rođenog u Virdžiniji. - Majka je ovde. - Šta mogu da učinim za vas? - Potrebne su mi neke informacije o periodu od 1969. godine, o čoveku koji je bio u Specijalnim snagama u Ban Me Tuotu. -Ime? - Makomber, zapeta Delmar. Srednje slovo D. - Da vidimo - reče glas - šta imamo o njemu. Sve je u kompjuteru. Šta vas tačno interesuje? "I ja bih to voleo da znam", pomisli Trejsi očajno. Imao je malo vremena. - Imate li podatke kad se vratio u Ameriku? - Poslednji put ili između odlazaka na dužnost, na putovanja? - Poslednji put. - Odmah ću vam reci - zavladala je tišina. Trejsi je sam sebe primoravao da ne gleda na sat. - Vratio se vojnim avionom "Lo-kid L-57", na kome je bilo 107 putnika i pet članova posade. Trejsi je razmišljao. Da li je kulminacija "Sultana" bila glavni razlog što se Makomber baš tada vratio kući? Nasumce je pitao: - Pod kakvim izgovorom su putovali? - Vojno osoblje - reče odmah O"Dej. - Samo malo, vidi se da je bilo 106 osoba iz vojske raznih činova i iz raznih mesta. Jedna je bio urođenik. - Jedan šta? - zaprepasti se Trejsi osećajući strahovito udaranje u grudima. - Ma znate, bezvredno njuškalo. - Koje nacionalnosti? - Otkud bih to mogao da znam - reče O"Dej sada već preko volje. - Ime mu je Kju Soka. To je sve što znam. "Kriste", pomisli Trejsi, "to bi moglo da bude to". Ali ono što mu je palo- na um bilo je tako strašno i neverovatno da nije smeo dalje ni da razmišlja o tome. Setio se kako je umro senator Berk u Kenilvortu. Sve se suviše uklapalo sada kad je znao

440 da je u istom avionu kojim se Makomber vraćao u SAD bio i Kju. Želeo je da pozove Tvajta i vidi šta je detektiv otkrio o smrti senatora Berka u Kenilvortu. - Sada se vraćamo natrag u SAD - reče brzo O"Deju. - Vreme 9gg_70. Potrebno mi je da znam da li se neko javio da želi da usvoji nekog stranca. - U redu, samo malo. Trejsi više nije imao mnogo vremena. Još samo 60 sekundi i on će biti u opasnosti. Koncentrisao se na bravu. U trenu kad se pokrene on će spustiti slušalicu. "Hajde O"Dej", molio je tiho. - Majko? - vratio se na liniju. - Da - prošlo je 30 sekundi. Telo mu je bilo napeto dok se naginjao napred koncentrišući se na bravu. - Kompjuter se isključio za trenutak, ali ne prekidajte vezu. - Hej - ali Trejsi je shvatio da ga je O"Dej opet ostavio da čeka. Sekunde su prolazile. Direktor sada samo što nije došao. Trejsi je dobro znao koliko je vremena potrebno da se ode do biblioteke i vrati dokument. Slušalica u njegovoj šaci bila je klizava od znoja. Već je hteo da je spusti kad začu O"Dejov glas. - Evo me opet. Samo trenutak. Ali brava se pokrenula. Čak su i vrata počela da se otvaraju. Trejsi je mogao da čuje Direktorov glas. Govorio je nešto svom pomoćniku tihim glasom. - Zao mi je, kompjuter nema nikakvih podataka. Razočaranje je bilo toliko da je jedva uspeo da kaže: - Jeste li sigurni? - Naravno da sam siguran - reče O"Dej - mene plaćaju da bih bio siguran. Trejsijevo srce preskoči jedan udar. Vrata su se i dalje polako otvarala. Bio je tako siguran da je na pravom tragu. Glasovi u hodniku su postali nešto viši. Direktor se opraštao sa pomoćnikom. Trejsi brzo reče: - Hvala vam na pomoći, O"Dej. - Zao mi je što nisam mogao više da vam pomognem. Mi snio zato ovde. Trejsi je spustio slušalicu pre nego što je Direktor zakoračio u kancelariju. "Šta li on to želi od mene?", pitao se Trejsi. Odlučio je da sačeka i vidi. Nije mogao jasno da razmišlja jer je odjednom bio zatrpan gomilom podataka. Znao je da će morati da dopusti Direktoru da odigra scenu onako kako on želi. - Razmišljao sam o onome što si rekao o Makomberu - Di- 441 rektor je prekrstio ruke na grudima. - Kakve podatke u stvari imaš protiv njega? Kakvo svedočenje? Reč poznatog rasturača droge iz Hong Konga. - Ti nisi bio tamo - reče Trejsi mirno. - Nisi video njegovo lice kad je izgovarao te reci. On nije lagao. On je zaista očekivao da ću umreti za manje od jedan sat. - Svi oni lažu, Majko, svi ti prokletnici iz Hong Konga. To je njihov način života. Oni ne bi znali kako da žive bez laži. - Mico nije lagao - reče Trejsi. - Mico se iživljavao. Nije imao razloga da laže. Želeo je da znam sve pre nego što me ubije. - Ili je hteo da te navede na krivi trag u slučaju da uspeš da se spaseš. Trejsi odmahnu glavom.

- Grešiš. Bomba u mojoj hotelskoj sobi to dokazuje. Bio je preplašen zbog mene pre nego što sam mogao da otvorim usta i kažem šta želim. On je već znao da je moja priča lažna onog trena kad sam se spustio na aerodrom u Hong Kongu. - Ja sam dobio drugo obaveštenje iz Hong Konga. Policija je našla užas koji si napravio od Micoa i njegove kuće. Moraš da znaš da ni oni nisu bili previše zaljubljeni u njega sem onih koje je podmazivao svakog meseca. - Pošto Trejsi nije ništa rekao Direktor je nastavio da govori. - Dakle, ostaje ono što si mi ti rekao. - I ubistva. Direktorova glava brzo se okrenu. Trejsi je mogao da čuje kako su mu krenuli vratni pršljenovi. - Ubistva? Koja ubistva? - Ubistvo Džona Holmgrena, Mojre Monserat, Rolanda Ber-ka. - Ne vidim nikakvu povezanost... - Ne vidim ni ja. Ne još, ali znam da postoji. - O čemu govoriš? - Direktor je prešao preko sobe i zaustavio se pred stolom pritisnuvši butine uz ivicu. - Ono na šta me ti upućuješ predstavlja veoma opasan kurs za budućnost ove zemlje. - Stavio je savijene pesnice na sto. Ruke su mu bile čvrste kao metalne poluge. - Hteo bih da ti kažem svoje, odnosno Fondacijino, mišljenje o čitavoj stvari. Prema mom mišljenju Delmar Dejvis Makomber je suviše vredan za buduću bezbed-nost ove zemlje da bi s njim moglo da se šali. - Prokletstvo! - opsova Trejsi. Sad mu je zaista bilo svega dosta. Stajao je licem u lice sa svojim bivšim šefom. - On je ok- 442 renuo misiju u svoju korist, lagao nam je, pokrao nas je. Potpuno nas je obmanuo! - I šta je uradio s tim novcem? - Direktorov glas je bio leden. - Posadio ga natrag. U Ameriku. Reći ću ti nešto Majko, uopšte me ne interesuje koju je korist od svega toga on lično izvukao. To nije moja briga. Ja radim za Ameriku i to uvek dolazi na prvo mesto. Uvek i zauvek. Ne želim da se u to dira. - Gospode! - viknu Trejsi. - Pa on se kida od smeha. On nam se podsmeva. - Neka ga. Oh nam je potreban. Ja mu opraštam sve grehove. - Ali ja mu ne opraštam. Ja ne mogu da mu oprostim. - Znam - reče Direktor nežno. - "Sultan" je bio tvoja misija. Tvoj poslednji točkić u mašineriji koju si izgradio za nas, a sve se pokazalo naopako. Mogu da shvatim tvoj bes i tvoju potrebu za osvetom. - Direktor se nagnu unapred. - Ali, ti si bio profesionalac. Nekada. Bio si najbolji mogući profesionalac: siguran, poverljiv, pod kontrolom. Tvoja lična osećanja nisu se po-s-tvaljala u prvi plan. Ni sada ona nemaju mesta. Odbaci ih. Na-stvi da živiš svojim životom. Zaboravi na Makombera. Zaboravi sve ono što je radio u prošlosti. To se tebe više ne tiče. U tom trenu Trejsi skoro da je uhvatio vezu između Makombera i dva ubistva. Ali, nije imao ništa opipljivo u rukama. Da je to sada rekao Direktoru ovaj bi se samo smejao. Trejsi je shvatio da je on sada suviše daleko od ovog života. Bilo je istina orio što je Direktor rekao. On više nije pripadao porodici. I nikada joj više neće pripadati. - Mada ovo nema veze sa našim prethodnim razgovorom, bojim se da moram da ti saopštim neke loše vesti - Direktorov glas bio je nekako čudan. - Ne bih oklevao da ti to kažem ali nisam bio siguran u kakvom si stanju kad si došao. Dobio sam strašne vesti o tome što si tamo preživeo.

- Hajde kaži o čemu se radi? - Otac ti je ubijen. Prilično tajanstveno ubojstvo, mogao bih da dodam. - Šta? - reče Trejsi i sede vrlo uspravno. Da ti kažem sasvim jasno: ubijen je pre četiri dana. - Direktor stavi ruke iza leđa. - To se odigralo u njegovom stanu. Očigledno je da se kupao - nađen je nag u kadi. Udavljen je metalnom žicom. Naravno, žicu nismo našli, ali na vratu tvog oca nisu nađeni nikakvi ostaci konopca ili nečeg drugog, pa lekari Kažu da priroda rane upućuje na to da se radi o tankoj metalnoj žici. - Direktor se okrete od stola. - Tvoj otac se nije olako pre- 443 dao. Borio se za život. - Moj otac je ionako trebalo uskoro da umre, da li si znao? - Nisam. - Možda je imao još šest meseci života. Direktor ne reče ništa. - Sad su mu i to oduzeli. - Dao sam da se sve pripremi - reče Direktor primetivši ogorčenje u Trejsijevom glasu. - Naravno, mi ćemo se o svemu pobrinuti. On je bio deo porodice. Očekivali smo da nam se i ti vratiš. Onog trena kad si pozvao ja sam poslao po tebe. Povorka čeka na nas pred vratima. Idemo na Nacionalno groblje Arlington. Trejsi ga pogleda bez reći. - Moj pomoćnik ima spremno odelo za tebe, - Direktor podiže ruku. - Hoćemo li da krenemo? Kao što je Tvajt i pretpostavljao Flaei "i, njegov pretpostavljeni, nije pravio nikakve probleme. Tvajt mu je u najgrubljim " crtama opisao slučaj i Flaerti mu samo reče da nastavi. On je radio za njega više od šest godina i do sada je uvek imao samo prvoklasne rezultate. Flaertiju se to dopadalo - imao je neko osećanje sigurnosti zbog toga. Tvajt se pojavi iz svoje kancelarije pripremajući se za ispitivanje Toda Tinelija, Princa narkomana, kad mu Vajt reče da se odmah javi Melodi. - Pojma nemam o čemu se radi - reče Vajt - ali mora da je nešto veliko. Zvala je tri puta u poslednjih petnaestak minuta. Tvajt priđe stolu i okrenu njen broj. - Dag - reče ona - najzad sam našla malo vremena da rastumačim onaj tekst koji si mi doneo. - Pa, mislio sam da si ga već pročitala. - Jesam, na jedan način. Pročitala sam ti ga brzo da bi ti shvatio o čemu se radi. Ali kineski je čudan jezik. Ideogrami imaju mnoga značenja i kontekst je ponekad različit od onoga što govore ... - Mel - prekide je on najstrpljivije što je mogao. - Šta to pokušavaš da mi kažeš? Nastala je mala pauza. Kad se Melodi opet javila glas joj je bio nekako tanušan i čudan. - Dag - reče ona - u šta si se to umešao? - Zašto pitaš? - Sedmoga dolazi velika pošiljka. To je sutra - čuo je kako du- 444 boko diše od uzbuđenja. - O čemu se radi, Mel? - Počeo je da se plaši. - Dolazi velika pošiljka oružja. - Pošto on nije ništa rekao ona se uplašila. - Dag, jesi li još tu?

Tvajt je brzo razmišljao: ubistvo guvernera, senatora pored ostalih, velike količine droge koje niko pre njega nije otkrio i sada pošiljka oružja. Šta je to, dođavola, trebalo da znači? Sve ovo je bilo povezano, ali pitao se: kako? Pitao se ko je stajao u centru svega toga, ko je čitavim tim poslom upravljao? Opet je osetio neku jezu. Osetio je kako mu ulazi u kosti. Pitao se gde je Trejsi. Nekoliko puta mu je telefonirao u hotel "Četiri godišnja doba", ali bez uspeha. "Bilo u šta da smo se uvalili to je nešto ogromno i ni najmanje mi se ne dopada", mislio je. - Da li si sigurna u to što kažeš? - Glas mu je bio hrapav i grub. - Imam spisak. Mogu da ti pročitam - počela je pažljivo da čita navodeći neuobičajena imena i brojke, čudne njenom uhu. Na kraju je pomenula osam gas-maski i petnaest boca s gasom. - Gospode bože - mogao je samo da šapne - dolazim. Sasvim je zaboravio na Toda Tinelija. Kovčeg u kome je bilo telo Luisa Rihtera polako su spuštali u zemlju. Kao da silazi stepenicama, sasvim polako. Kiša se kao suze slivala niz kovčeg od mahagonija. Rečeno je sve što je trebalo da se kaže, bačena je blatnjava zemlja na sanduk. Kiša ju je brzo spirala. Nedaleko odatle mlada žena u crnini stavljala je plave i bele perunike na grob. Pored nje je stajao plavokosi dečak. Uniformisani šofer držao je crni kišobran iznad nje. Trejsi pogleda bolje i vide da žena spušta cveće na Grob neznanog junaka. Zadrhtao je uprkos "toplom" mantilu koji mu je pomoćnik dao uz tamno odelo. Kovčeg se spustio do dna groba. Dva krupna čoveka stajala su pored, s asovima, spremni da počnu. - Pa, mislim da bi -to bilo sve - reče Direktor. Trejsi se okrenu da pode, ali Direktor ga uhvati za mišicu. - Neka odu najpre ostali. Čekaće nas u kolima. Skrenuo je pogled s Direktora ka mladoj ženi. Ona je izvadila jednu peruniku iz buketa i pružila je dečaku. Šapnula mu je nešto u uvo. On spusti peruniku koju mu je dala na grob. Stajao je tako jedan trenutak, a onda se okrenuo prema majci. Trejsi je sada tek video da je ona vrlo mlada, u stvari previše mlada da bi već bila udovica. Njen muž nije trebalo da bude mrtav. 445 Ni njegov otac. Imao je još samo šest meseci do kraja života. Mogli su bar tih šest meseci da mu poklone. - Postoji još nešto o čemu bih hteo da razgovaramo - reče Direktor. - Postoji još jedan zadatak koji treba obaviti. - Ali, sam si rekao da ja više nisam deo porodice, da ne spadam među vas. - Pa, ipak, nekada si bio jedan od nas, baš kao i tvoj otac. On je sačuvao svoju veru u nas kroz sve te godine. Verovao je u nas, u usluge koje obavljamo za ovu zemlju. On je shvatao naš značaj. - Hoćeš da kažeš da ga ja ne shvatam. - Mi ovde nismo pojedinci, Majko. To si znao od prve. Mi imamo mnogo glava, ali samo jedno telo. - Direktorove oči su bile veoma sjajne. - Kad se jedna od tih glava razboli i zapreti telu, moramo odmah da je se otresemo. - Trejsi se zagleda u Direktorove oči. - Govorim o Kimu. On je sada otpadnik ... s njin smo završili... - Čini mi se da si mi rekao da si mu dopustio da pobegne.

- I jesam - klimnu Direktor svojom velikom glavom. - Ali ta faza je završena. Kim je otišao predaleko. Mora da bude elimi-nišan. Međutim ne želim da Fondacija bude dovedena u opasnost. Zato ti moraš da ga dokrajčiš za nas: ti više ne pripadaš porodici. - Ti si poludeo - Trejsi se okliznu. Povrati ravnotežu. - Mora da si poludeo. Ja nisam najmljeni ubica. Beži dalje od mene. Ostavi me. - U redu - reče Direktor. - Učiniću tako, ali reći ću ti još nešto. Kim je užasno pogrešio što je ubio tvog oca. Tvoja mekoća neće moći da ga spase. On je ubio člana porodice, to ne srne da mu bude oprošteno. - Kim? - Trejsi je mogao samo da šapuće. - Kim je ubio mog oca? Ali zašto? - Ne znam, nije me interesovalo da to saznam. Mene je in-tresovao samo čin. - A mene interesuje istina! - odjednom viknu Trejsi. - Želim da znam istinu. - Istina je da je Kim ubio tvog oca. Brutalno, grozno, skoro sadistički. - Direktor je išao po blatnjavoj travi za Trejsijem. -On te uvukao u nešto. Ne znam šta je to, ali rezultati mogu da budu stravični. To mora da bude sprečeno. - Direktor se tresao od besa. Lice mu je bilo crveno. - Dao sam ti najbolji mogući razlog na svetu zbog kojeg treba da ga ubiješ. Šta kažeš na to? 446 Još uvek želiš da ga spašavaš? Zašto? Da te podsetim da si ga ti preporučio svim srcem kad je hteo da nam se pridruži. Ti si znao o njemu više nego što ja sada znam. Ja to priznajem, ali pokušavam da ispravim grešku. Šta radiš, Trejsi? Trgni se. "Dakle to je ta usluga koju traži od mene", mislio je Trejsi. - Kakav dokaz imate protiv njega? - Jednog Azijata video je stanar kako izlazi iz stana tvog oca baš u vreme kad je nastupila smrt. -1 to je sve. Zar bi osudio čoveka zbog toga? - To nije sve, Majko. Sećaš li se jednog incidenta u Ban Me Tuotu, rano 1969. godine? U Kimovu jedinicu uvukao se uhoda. Otkrio ga je Čarli. Pre nego što je to otkriveno uspeo je da nanese mnogo štete. Tri člana Kimove jedinice bila su iskasap-Ijena u noći, kao stoka. Sećaš li se? - Sećam se. Ja sam bio najviši po rangu. Trebalo je da naredim jodmazdu. - Šta si preporučio? - Kim je došao do mene. Gotovo na kolenima me molio da njemu dopustim da izvrši kaznu. Stajali su skoro nos uz nos. Direktor kao da pijunu svoje pitanje: - I šta si odlučio? - Dopustio sam Kimu da on to obavi. - Kim je to jedva dočekao - bio je besan Direktor. - Ispitivao je izdajicu 72 časa. Posle toga imali smo sve odgovore koji su nas interesovali. Znali smo sve čak i to koliko je informacija uspeo da pošalje pre nego što smo ga otkrili. - Dobro se sećam. Kim je bio bolji od svakoga kad je ispitivanje bilo u pitanju. A sećeš li se šta je na kraju uradio s izdajnikom? - Bio je neumoljiv Direktor. - Ne sećam se. - Razmisli! Trejsi je bio tamo kad je Kim to učinio jer je on čitav tok sa-slušavanja snimao na magnetofonu.

- Polako ga je udavio komadom žice zatežući je dotle dok se nije skoro sastavila na pršljenovima vrata. - Dobro - Direktor duboko uzdahu. - Dobro je da si se setio. Nagnuo se prema njemu. - A sada razmisli o ovome: tačno na takav način je umro i tvoj otac. TI . . J irejsiju se učinilo da je prestao da diše. Stegao je pesnice tako čvrsto da su mu prsti pobeleli. 447 Direktor je nastavio da ga posmatra bezosećajno, kao kobac. - Želeo bih nešto da mi učiniš - reče Trejsi. - Štogod hoćeš - Direktor je bio spreman da ode odavde. - Kad tvoji ljudi iz Hong Konga donesu stvari u "Princezu" neka uzmu iz sefa mali paketić. Jako mi je stalo do njega. Džoj Trouer Makomber upravo je završila čitanje: bila je to mračna prošlost njenog muža kao na dlanu, bili su to poslednji spaljeni listovi njegove duše. U tom trenu osetila je kako njenu sobu ispunjava neka animalna snaga i ide prema njoj. Ruke su joj drhtale. Um joj je bio blokiran. Ono što je pročitala na šest stranica žutog papira jedva da je mogla da shvati. Sasvim slučajno došla je do tog užasa. Izgubila je negde svoju četku za kosu. Selila se da njen muž ima jednu starinsku, okovanu srebrom, koju čuva u svom stolu, pa je pošla da je potraži. Kad je podigla četku zadnja strana fijoke je polako pala i otvorila se. Najpre se uplašila Makomberovog besa. Kad je malo bolje pogledala kako da popravi štetu videla je krajeve žutog papira kako vire sa dna fijoke. Oklevala je malo. Ali, kad je stigla već dotle, odlučila je da ide dalje. Sada joj je bilo krivo što nije zatvorila fijoku i otišla. Reći koje je pročitala još uvek su gorele u njenom razumu. "To je neverovatno", rekla je u mislima sama sebi. - "Niko ne može da bude tako okrutan". Pogledala je na udoban, širok krevet gde su sve donedavno zajedno spavali ona i Makomber. Zadrhtala je. Srećom, više nisu spavlai zajedno i ona mu je bila zahvalna za tu malu beneficiju. Bilo je dobro što više nije spavao u kući. Znala je da više ne bi mogla da ga takne. Naročito ne posle ovoga što je sada otkrila. Pokušala je da brzo sakrije papire. Međutim, nije ih savila onako kako su bili savijeni ranije, pa nije mogla nikako da ih ugura na mesto. Već u panici ostavila ih je samo tako i zalupila fijoku. Tada je, tačno iza sebe, osetila njegovo prisustvo i zaboravila na sve. Okrenula se i zagrlila ga. Njen pogled se zadržao na njegovom licu - i znajući ono što je sada znala - videla je užasan bol na njemu. Srce joj se slomilo. Počela je da rida. - Kju - šaputala je - Kju. Bila je puna ljubavi prema njemu, ljubavi, sažaljenja, pokajanja. Osećala je i krivicu jer je i sama bila deo groznog plana. Čitavom dušom želela je da mu kaže istinu, čak je i otvorila usne da mu sve poveri, ali tada se njene oči susretoše s njego- 448 vima i ona pomisli: "Zar već nije previše patio?" Pre nego što je shvatila šta radi pritusnula je svoje usne uz njegove, stegla ga čvrsto, želeći da mu preda toplinu svoga tela, svoju strast, svoju ljubav prema životu. Bio je nag do pojasa. Milovala je njegove bronzane mišiće svojim dugim prstima osećajući kako sva bukti od želje. Osetila je kako joj bradavice na dojkama postaju tvrde. Skinula je bre-tele svoje spavaćice i pokazala mu svoje divno izvajane, čvrste grudi.

Njene ruke provukle su se između njihovih stisnutih tela. Otkopčala mu je šlic. Osetila je koliko je uzbuđen. Bio je neverovano topao. Jednom rukom milovala mu je sam vrh dok je drugom tražila njegove nabrekle testise. Kjuove oči se zatvoriše. Zadrhtao je. Njegove poluotvorene usne počele su da se miču kao u tihoj molitvi. Džoj ga oslobodi pantalona, a onda skide svoju spavaćicu. Raširila je noge i propela se na prste tako da je njena vrelina sada obavijala sam vrh njegovog Čvrstog uda. Polako, mučeći ga i dražeći pokretala se u krug malim, kružnim pokretima, osećajući kako postaje sve vlažnija i kako se otvara pred njegovom zadivljujućom muškošću. Čula ga je kako mrmlja dok je njegov penis polako ulazio u nju. Izmakla se, a onda opet dopustila da čini s njom šta hoće i tako bezbroj puta dok je on najzad nije čvrsto ščepao i svom silinom grunuo u nju. To je bilo baš ono što je želela zbog čega ga je izazivala. Želela je da slomi barijeru koja se isprečila između njih u poslednjih nekoliko sedmica. Užasno su joj nedostajale ove seksualne svečanosti zbog kojih je još uvek ostajala u Gremersi parku. Da nije -bilo njega i tog zadovoljstva koje je pružao njenom telu i duši pitala se šta bi još mogla tu da traži. Znala je da bi se svakako vratila dosadnom životu bogatašice u Teksasu tačno istom obliku života koji je vodila kad se na njenom putu pojavio Makomber. Kju je podiže s poda. Džoj je visila u vazduhu, ustreptala, skoro bez daha, čekajući. Toliko ju je uzbudio da je jedva mogla da se suzdrži. Omamljena strašću zabacila je glavu dok su joj kapci treperili kao da se onesvestila. Činilo joj se da joj razdire srce, a usred njenog bića eksplodiralo je neverovatno veliko i toplo sunce puneći je beskrajnim zadovoljstvom. Smejala se, Plakala i vriskala u ekstazi koja joj je bila važnija od života. Naslonio ju je leđima na zid i ona se pomerala u ritmu otkucaja njegovog srca. Osetila je kako se oluja sprema i između nJegovih butina. Njegovi snažni udarci postajali su sve žešći. 449 Nazadrživo je išao prema vrhuncu. Osećala je da se uzdržava, sigurno zbog nje, da bi joj pružio još zadovoljstva i zato poče da steže svoje unutrašnje mišiće. - Ne, ne, ne - činilo joj se da govori. - Da, da, da hajde - govorila je želeći da ga izludi, da učini nešto da svrši kao nikad u životu. To je sada bilo previše i za njega. Kriknuo je a Džoj ga čvrsto steže i oseti pravu poplavu toplog semena duboko u sebi. - Da, da - vikala je ponosno znajući da ga je ona naterala da toliko uživa. U tom trenu, njegova mišićava ruka se podigla i bridom dlana pogodila je u nezaštićeno grlo. Udarac je bio strahovit. Za-nela se, zateturala i jedva smogla da kaže: - Kju ... - Kju? - upita on. - Ko je Kju? - Lice mu je plamtelo nepoznatom vatrom. Osećao je da mu ista vatra bukti i u testisima. - Ja sam ... Chet Kmau. - Crno srce pulsiralo je u njemu, sve te godine provedene u Evropi i Americi bile su zaboravljene u jednoj blistavoj i svebrišućoj vrelini. Strast mu je zamaglila um uprkos njegovom zavetu apstinencije. Izdao je Lok Kru, izdao je Preah Moha Panditoa, izdao je Put, izdao je Budu. Apsara je dolazila vukući svoj razneti trbuh. Bila je obezglavljena i njen beli vrat bio je okrvavljen. Jasno su se videle vene i arterije kroz koje je otekla krv. Ali, njeni prsti igrali

su za njega i on polako poče da shvata njihovu poruku. Tada, kao da je vatrena oluja buknula u njemu, potpuno je shvatio šta mu poručuje apsara. Godine provedene daleko od kuće, ovde na Zapadu, učinile su svoje, ali se sada vraćao - sada je opet bio Crno srce. A Chet Kmau može da razume znake bogova i njihove poruke. "Ubi je" poručivala mu je apsara kroz svoju igru dok je svoje vitke prste upravljala na njega. - "Ona te naterala da zaboraviš svoje za-vete, ona te zavela. Ona mora da umre. Ti moraš da ostaneš čist za mene, za Lorin, za mene, za Lorin, za mene .. ." Kju je skliznuo na pod. Čvrsto je zaspao. Makomber se probudi pred zoru. Proveri najpre sistem a zatim pređe preko velike kancelarije do kupatila. Istuširao se. Bio je zadovoljan što je preduzeo sve potrebne mere opreza, naročito sada kad je poslednja pošiljka koju je Mico uputio u Nju-jork bila skrenuta s puta. Onog trena kad je saznao za propast Kompanije "Mauricijus" pozvao je kapetana "Princeze od zada", koji je bio dva dana puta udaljen od Njujorka. Naredio mu je da odmah potopi teret koji je prevozio. Cena toga nije ga interesovala. Sve će biti nadoknađeno drugom pošiljkom koja je već bezbedno bila istovarivana na želez-ničkoj stanici u Njuvarku. Nuklearni otpaci bili su spremni. Elitni teroristi koje mu je obezbedio Monk rasuće ih po Menhetnu uoči Nove godine. Na dan polaganja zakletve teroristi će izneti svoje zahteve. Makomber je sijao od zadovoljstva na pomisao da se približava trenutak kad će Angka pokazati svoje plodove. On će dati neophodne informacije Gotčalku. On će ga kljukati informacijama sve dok Njujork ne bude spašen od nuklearnog zagađenja. A tada će Gotčalkova moć biti već toliko učvršćena da će on jednostavno moći da radi štogod hoće spoljnom politikom. Ko će mu posle svih herojskih zbivanja kroz koja je prošao moći da stane na put? Kongres svakaki čovek otkrio pošiljku heroina, udjuče opasni tovar "Princeze od zada" više nije postojao. Lju-Ijuškao se negde na stenovitom tlu Atlantika". 451 Makomber otvori jedan od sjajnih plakara koji su se nalazili u hodniku koji je vodio od kupatila do njegove kancelarije. Uzeo je čistu odeću i počeo da se oblači. Obukao je tamno plave pantalone i veoma udobnu, pamučnu košulju čuvene marke "Morsko ostrvo". Vezao je kravatu. Lepo je očešljao kosu uživajući u njenoj gustini i njenom srebrnastom sjaju. Pažljivo je iščetkao svoje srebrne brkove. Zagledao se zatim u jasne plave oči koje su ga posmatrale iz ogledala. "Ovo je divno jutro", pomislio je dok mu je pogled odlutao prema jednom od prozora. Jedini oblačak ovog sjajnog dana bila je činjenica da će uskoro morati da ode do kuće u Gremersi parku da bi pokupio neke važne dokumente. Slegnuo je ramenima, odbacivši za trenutak tu pomisao i prešavši preko debelog tepiha seo je za svoj ogromni pisaći sto. Počeo je njegov radni dan s bezbroj prekookeanskih telefonskih poziva. Trejsi nijednog trena nije poverovao u ono što mu je Direktor rekao - da je Kim ubio njegovog oca. Bio je siguran da Kim to nikada ne bi uradio. Kim je bio nesposoban za takav čin. Čak i da je Kim bio spreman na osvetu akt osvete bio bi usmeren samo i jedino na Trejsija.

"Poštuj svoje pretke više od svega ostalog". Bilo je njegovo geslo. Koliko puta je Trejsi video Kima pre početka svake misije kako kleči u podnožju drveta i zabada štapiće tamjana u zemlju da bi započeo svoje molitve. Molio se duhovima svojih roditelja i duhovima roditelja svojih roditelja da ga ispune hrabrošću kako bi mogao da služi na slavu njihovom imenu i uspomenama. Trejsi se nije ljutio što je Direktor to pokušao da iskoristi da bi ga primorao da mu učini uslugu. Najzad, on je bio taj koji se vratio u Fondaciju. Ako je želeo da mu pomognu moraće da igra prema njihovim pravilima. Još uvek mu je bila potrebna pomoć Fondacije i sve one mogućnosti koje je ona pružala. Nije mogao odmah da odbije to što je Direktor zahtevao od njega. To bi bilo u najmanju ruku glupo. To nije mogao sada da dopusti. Nešto mu je stalno u pod-svesti govorilo da sve to ima neke veze sa Makomberom i... Tokom dugog leta natrag u SAD Trejsiju je palo na pamet da je u sve to Kim upleten iz sasvim ličnih razloga. Ako je tako, možda je on samo navodio Trejsija na pogrešan trag. Lako je 452 moguće da on zna ko je ubio Džona Holmgrena i da je to oduvek znao. Trejsi poče da se trese kad se setio starog Kimovog nadimka: lasica. Nije ga dobio samo zbog krvoločnosti već zbog nevero-vatne sposobnosti da nađe neprijatelja čak i po najmanjem znaku. Da li je Kim sada krenuo protiv njega? I, zašto? Najvažnije je sada bilo da utvrdi gde se on nalazi. Pretpostavljao je da Kim zna dovoljno da zajedno slože ovu kompliko-vanu slagalicu, S druge strane, bio je siguran da fascikla o "Operaciji Sultan" sadrži sve informacije koje su mu bile neophodne. Ali, eto, pokazalo se da u toj fascikli nema ničeg značajnijeg. Ništa mu nisu govorila ni imena ljudi koji su učestvovali u misiji: Makomber, Divajn, Luis, Perili. Ništa nije mogao da otkrije u nizu brojeva i šifri, ni u lokaciji neprijateljskog logora - oblast 350, ni u izveštajima. Ni u likvidaciji. Likvidacija. Direktor je bio u pravu. Trejsi je bio besan što je Makomber mogao da obavi tako prljav posao baš njemu ispod nosa okrenuvši poslednju njegovu pobedu u Fondaciji u najveći poraz. I što je još gore - izvrgao je ruglu pravi cilj. Nešto . .. nešto se pojavljivalo ... Zaspao je. vvZvonjava telefona probudila ga je u zoru. Umor još nije bio iščileo iz njegovog tela. Bunovan, posegao je za telefonom, ali kad je čuo glas s druge strane žice bio je potpuno budan. - Trejsi, jesi li to stvarno ti? - Tvajte, toliko se radujem što ti čujem glas. - Od juče pokušavam da te nađem. Zar nisi dobio poruku? Trejsi opsova. Vratio se kasno i potpuno zaboravio da pita ima li poruke za njega. - Izvini - reče - ja se još uvek oporavljam posle događaja u Hong Kongu. - Kako si? Osetio je iskrenu brigu u glasu svog prijatelja i pomislio: "Dobro je biti opet s pravim ljudima". - Dobro, treba mi još nekoliko noći dobrog sna i biće kao da nse ništa strašno nije ni dogodilo.

- Slušaj - reče Tvajt dok mu se zabrinutost još uvek osećala 11 glasu. - Zaista mi je žao zbog tvog oca. Primi moje iskreno sa-ucesce. - Sahranili smo ga juče. Trejsi, bio sam van grada kad se to dogodilo. Užasno mi je žao. Ne znam šta bih ti drugo rekao. - Ništa, ali drago mi je što to kažeš - Trejsi sede i zagladi tam-. nu kosu. - A, sad slušaj: imamo posla. Pre svega reci mi šta se dogodilo u Kenilvortu? Kako je umro Berk? - Imam lekarski izveštaj. Bilo je baš onako kako smo i sumnjali. Nosna hrskavica je netaknuta. - To znači da je naš čovek to obavio. Sve je to nekako povezano. - Možeš da se zakuneš da jeste - reče Tvajt - ali to nije sve. - Čekaj - Trejsi je razmišljao trenutak - ovo je otvorena linija. Mislim da oboje imamo previše informacija koje treba da izmenimo. Gde si sada? Kod Melodi? Čuo je kako Tvajt okleva. - Nisam. U kancelariji sam. Ja još uvek spavam u hotelu. - U redu. Još imam neka posla da obavim ovde, ali mislim da ću stići da do večeras sve završim. Možeš li da me sačekaš sutra u osam ujutro na aerodromu? - Ako ne budem mogao ja poslaću nekoga po tebe. Odjednom se mnogo stvari dogodilo. Ali, kao što si rekao, razgovaraćemo sutra ujutro. - Da - reče Trejsi - vidimo se sutra. Spustio je slušalicu i krenuo prema kupatilu. Odlučio je da se dobro istušira. Bojao se da ne zakasni. Bilo mu je potrebno 20 minuta da se istušira i obuče, ali kad se našao na zakrčenim ulicama Vašintgtona, što je bila uobičajena slika svakog jutra, bilo mu je potrebno više od 40 minuta da stigne do Fondacije. Lorin je posmatrala paperjaste oblake koji su promicali duboko ispod nje. Bilo joj je hladno i tanka struja vazduha iz otvora iznad sedišta smetala je njenim sinusima. Mišić s unutrašnje strane butine strahovito ju je boleo od nedavnog pada. Ali nije osećala ništa od svih tih fizičkih neudobnosti. Bila je ispunjena olakšanjem i užasom. Najzad je shvatila da Trejsi nije kriv za Bobijevu smrt. To je videla sasvim jasno baš kao što je sasvim jasno shvatila da će ga dovesti u smrtnu opasnost ako mu preda Monkovu poruku. Sve joj je to veoma teško padalo. Da je Makomber Trejsijev neprijatelj u to sada nije ni najmanje sumnjala. Posle onoga što je saznala o njihovoj vezi sa Ti-sah to je bilo očigledno. Trejsiju je bila potrebna velika podrška baš onda kad je ona rasturila njihovu vezu, kad je sve rasturila baš kao i pre godinu dana. Sada se kajala zbog toga. Zagledana u oblake razmišljala je o Bobiju. Hteo je njoj da pokaže od čega je stvoren. Bilo mu je potrebno da ona vidi njegovu hrabrosti. On je oduvek bio hrabar, ali ona je odbijala da to prihvati. Razmišljala je šta da kaže Trejsiju. Da li da mu preda Monkovu poruku ili ne? Srce joj je govorilo da mu ne govori ništa: da se vrati kući, da ga potraži i učini sve da se njihova veza opet uspostavi. Ništa nije bilo važnije do toga. Ali, postojao je dug koji je Monk želeo da vrati Trejsiju. Ona je dobro shvatila kolika je vrednost tog duga i važnost onog kratkog vremena što ga je provela s Monkom. On joj je dao vitalne informacije. Ona je

epostala veza između njih pa je, dakle, imala i nekih obaveza i dužnosti. Dva puta je izneverila Trejsija - neće dopustiti da joj se to ponovo dogodi. Dužnost. Monk i Tisah, njegova kćerka, haučili su je šta ta reč znači. Osećala je da ta reč gori kao lampion u njenom srcu. Mislila je: "Kako je to čudno, morala sam da pfeđem pola sveta da bih naučila nešto tako jednostavno". Naslonila je glavu na uzglavlje i zatvorila oči. Trejsi je bio osam časova udaljen od nje. Naredila je sama sebi da se kon-centriše i misli samo o njemu, ponavljajući sebi bezbroj puta da ga voli. Osećala je drhtanje mišića u but"nama. Iz dubine duše oteo joj se laki krik i ona je zajecala. Toliko ga je želela da je skoro osetila bol. Sklopila je ruke ispod ćebeta i misleći na njega zadremala. Kju se probudio iznenada ne znajući odmah gde se nalazi. Osećao je da mu je um neverovatno bistar kao da je sa Preah Moha Panditom. Setio se odeljka jednog budističkog teksta iz Cakkavattisihanada Sutta-e, u kome se govorilo o evoluciji čo-večanstva, o propadanju i rasulu koje vodi prema Društvu pravde s promenom srca i promenom sistema: "Počeće rat koji će trajati sedam dana, ljudi će biti jedni prema drugima kao divlje zveri: dočepaće se opasnih oružja i misleći "ovo je divlja zver", "ono je divlja zver" uništavaće se međusobno" Ustao je i izašao iz sobe - nije bio svestan gde se nalazi. Krenuo je niz hodnik i prošavši pored kipa Bude ušao u kupatilo. Dugo se tuširao ledenom vodom. Kad je završio obukao je crne pantalone i crnu košulju širokih rukava. Seo je u poziciji lotosa pred kipom Bude. Izgovorio 455 je drugu lekciju Lok Kru-a, uzetu iz Dhammapada-e: "Sami stvaramo đavola, sami produžavamo bol, sami prekidamo zlo, sami postajemo čisti. Niko ne može da nas spase, niko ne može i niko ne srne sem nas samih da izabere stizu- Samo Buda pokazuje pravi put". Koncentracija. Neprestano je mislio na Pn:ah Moha Panditoa, na to kako mu se divio kao dečak i kako je još uvek osećao čudo sledeći ono što ga je on naučio. To se ni najmanje nije promenilo. A, onda, kad je završio s analiziranjem četiri elementa koji su bili deo kammathana, odjednom je osetio crni vrtlog tame koji se podigao iz skrivenog ugla njegove duše i strašne slike rata počele su"da ga muče i opsedaju. Ne bacivši v"še nijedan pogled na Budu, bez ijedne pomisli na meditaciju, tiho je izašao iz sobe i krenuo holom kroz kuću u tami. Bio je svestan kucanja sata u prizemlju. Ne shvatajući baš zašto krenuo je prema velikoj spavaćoj sbi na dnu hodnika i prešavši preko praga zagledao se u čudno h"vijeno telo Džoj Makomber. U zgradi Fondacije bio je neki muzički recital kad Trejsi prođe kroz glavni ulaz, potpuno neprimećen, s gomilom posetilaca. Ali on nije krenuo prema"dvorani već nadesno, prema kratkom, osetljenom hodniku. Zidovi su bili potpuno ravni, ali on je znao da ga pažljivo

motre iza njih i da su tačno znali ko je kad je prošao kroz vrata Oreol. Zvali su ih tako zbog metalnog do-vratka koji je bio postavljen između dva drvena dovratka. Dodirnuo je bravu i vrata se otvoriše kao da nisu ni bila zatvorena. - Majko! - Štajn ustade iza velikog stola. Bio je onizak i snažan. Smeđe oči su mu igrale. - Od juče pokušavam da te nađem, ali niko nije znao gde si odseo. Trejsi je pokušavao da se što pre izvuče da bi počeo da traga za tajnama skrivenim u biblioteci. - Zašto si me tražio? - O"Dej je nazvao juče - reče Štajn i Trejsi odmah postade oprezan. Štajn je nastavio da govori. - O"Dej kaže da se setio nečeg i da bi hteo da razgovara s tobom. Bio je veoma uzbuđen. - Hoćeš li mi ga dati? - Da, samo tren - pokazao je prema jednom telefonu. - Ja-vićeš se s onog aparata. - Govorio je zatim nešto u slušalicu i onda klimnuo Trejsiju. - O"Dej, Majka je ovde. Čujem da si želeo da razgovaraš sa mnom - osetio je da Štajn ne prisluškuje već radi nešto drugo. - Tako je, dobro je što si se javio. Ja sam stalno razmišljao o problemu koji si mi izneo. Pitao sam se šta je taj stranac tražio u američkom avionu i onda sam našao odgovor u podacima o Delmaru Dejvisu Makomberu. On je usvojio mladog Kambo-džanca po imenu Kju Sok. - O"Dej ne znam kako da ti zahvalim - Trejsi je bio uzbuđen. Požurio je prema biblioteci. Zatražio je dokumente o slučaju "Prosjak". Setio se da je oblast 350 u Kambodži, gde je trebalo da se odigra "Operacija Sultan" bila i poprište ove druge misije koja je imala za cilj uništenje japanskog teroriste Musašija Mu-rana. U obe misije on i Makomber su bili zajedno. Makomber se baš bio dobrovoljno javio da učestvuje u teškom zadatku kad je stigla vest da je Musaši Murano umro. Trejsi uze fasciklu i pređe preko prostorije do udobne stolice. Počeo je brzo da čita sve o Muranu od rođenja, do detinjstva na jugu Japana, na ostrvu Kiušiju. Čitao je o njegovom ostare-lom ocu koji je poludeo u toku drugog svetskog rata kad mu je žena spaljena u strahovitom bombardovanju Tokija, šest mese-ci prenego što su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Čitao je o neprekinutoj ratničkoj tradiciji porodice, o ujaku koji je poveo mladog Murana i pružio mu sve što je potrebno. Uputio ga je na buduću, borbu rukama. Bilo je poznato da Murano prezire oružje, pištolje i mačeve, i da je najradije zadavao smrt golim rukama. Murano je napustio Japan pa je preko Burme i Tajlanda došao do Kambodže nudeći svoje stručne usluge. Njegova mržnja prema Zapadu bila je ogromna. Obučavao je ljude u logorima blizu Batambanga 1967. godine. Odatle je otišao u Barej, zatim u Dember, pa Prej Veng i dalje. Trejsi je bio iznenađen. Nije ovoliko znao o Muranu. Njemu je samo predočena Muranova snaga i ogromna opasnost koju on predstavlja. Nastavio je da čita i došao do poslednjih redaka. O Muranu su se ispredale legende i još jedan zanimljivi podatak - Murano je odredio jednog učenika da ga nasledi, jer je znao da će um-reti i zato se ovome posvetio s posebnom pažnjom. Posle Mu-ranove smrti, još jedno četiri meseca, govorilo se o njegovom živom nasledniku, a zatim je sve utihnulo.

Trejsi je osećao kako mu srce lupa. Razmišljao je: "Ako se sve poklapa Makomber nikada nije mogao da se susretne s Mu-ranom. Murano je već bio mrtav. Ali za nedelju dana u oblasti 350 Makomber je posmatrao Kjua - Muranovog učenika. I ako je sve tačno .. ." Setio se smrti Džona Holmgrena, Moire, Ro-landa Berka, svog oca. Tu je ležao odgovor. Murano je stvorio najmoćniju mašinu za ubijanje kojom je Makomber na neki način znao da upravlja. Ali kako? Šta je Makomber mogao da učini, ili kaže, da izazove toliku odanost kod Kjua? Znao je da će odgovor na ovo pitanje morati da potraži drugi put. Znao je da mora da obavi još jedan telefonski poziv. Morao je da otkrije ko je u Senatu bio tako blizak Makomberu da mu je sve govorio. Pitao se kuda cilja Makomber? Šta u stvari želi? Odjednom je postao svestan da se našao pred veoma teškim zadatkom. - Dopada mi se - rekla je Tisah kad je Lorin otišla. Prešla je preko sobe. - Čak sam u jednom trenutku htela da joj kažem pravu istinu. - Pa, ja sam joj rekao istinu - reče Monk. - Onoliko koliko si hteo da joj kažeš - osmehnu se Tisah i krenu prema njemu. Malo je hramala. Bila je ranjena za vreme bega iz Ban Me Tuota. - Draga moja, tvoja savest je čista - Monk ju je pažljivo posmatrao. - Ti si bila moja jedina greška. Trebalo je da znam da nisi stvorena za ovu vrstu posla. Nikada nisam mogao da shvatim kako si uopšte mogla da se upustiš u tako nešto. - Htela sam samo tebe da zadovoljim - šapnula je. - Želela sam toliko da budeš ponosan na mene. Znala sam šta ahtevaš. Monk ne reče ništa. Zagleda se u vrhove lakiranih cipela. Razmišljao je o svom sastanku sa Makomberom. Znao je da je sasvim dovoljno ono što će Rihter saznati o njemu. Znao je da će Trejsi učiniti sve da zaustavi Makombera. Pogledao je svoju kćer. Želeo je da Makomber bude zaustavljen iz čisto sebičnih, ličnih razloga. - Dobro je što nisi rekla Lorin baš sve. Bila bi to velika greška - reče zamišljeno. - Zašto? Pa ja znam da ti ne voliš Makombera. - Moja lična osećanja tu nisu važna. Vlada veruje da bi us- peh njegovog plana mogao nama da odgovara. - A ti imaš nešto protiv uspeha? - Uopšte nije važno šta ja mislim o ovoj stvari. Ja sam samo oružje moje vlade- Ali, dosta o tome. Hajde da prošetamo po mesečini. Još uvek je bilo toplo ali u vrtu je ipak bilo prijatno. Vetar je šumorio kroz lišće, a noćni insekti zujali. - Najvažnije je da ja vratim dug Rihteru - reče Monk i očima punim mudrosti pogleda Tisah. - Pažljivo sam odabarao šta ću reći Lorin. To je više nego dovoljno da pomogne Trejsiju. - Ali sada je Trejsi u opasnosti. Svestan zabrinutosti koja se osetila u glasu njegove kćeri, Monk podiže ruku i pomilova je po lepoj kosi: - Draga moja, ne zaboravi da pre svega imam puno povere-nje u sposobnosti Trejsija Rihtera, a što se tiče opasnosti, on ne može da je izbegne čim je krenuo na Makombera. - Da li znaš šta Makomber namerava da učini? - Ne znam. To Trejsi mora sam da otkrije.

Monk zaćuta. Slagao je Lorin, a sada je slagao i Tisah. Nije hteo da kaže ni jednoj ni drugoj u kakvoj se velikoj opasnosti Trejsi nalazi. Čak ni sam Monk nije mogao da mu pomogne. Bilo je dobro što su sarađivali s Gotčalkom i Makomberom ali, pitao se, da li će uvek moći da kontrolišu stahovitu snagu s kojom oni raspolažu. Šta ako im se otrgne iz ruku? Pomreće svi na svetu u atomskom istrebljenju. Neće biti nikakve razlike. Zato je Monk odlučio da tajno snabde Trejsija nekim informacijama, što je smatrao da će biti dovoljno, jer nije mogao da ide protiv želje svoje vlade. Mnogi su u vladi smatrali da je dobro što Gotčalk dolazi na vlast. Monku je ovo pak bila prilika da donekle vrati ono što je dugovao Amerikancu i, možda, u isto vreme, potuče Makombera. Ukoliko nije preterao u proce-njivanju Rihterovih mogućnosti. - Nemoj da se plašiš - reče i uhvati kćer za ruku - strah čini čoveka slabim, smanjuje mu duh, uništava život. Ona se okrenu i pogleda ga s osmehom. Čim je prošao kroz izlazna vrata na aerodromu Trejsi ugleda krupnog, crnog policajca kako mu se osmehuje. Pružio mu je ruku. - Gospodine Rihter, ja sam policajac Ajvi Vajt. Tvajt me poslao po vas. - Odlično. 459 - Dajte da vam ponesem prtljag. Tvajt mi je naredio da se dobro brinem o vama. U Njujorku vazduh nije bio tako vlažan kao u Vašingtonu, ali je već bilo vrlo toplo. Trejsi je bio zadovoljan što su stigle njegove stvari iz Hong Konga. Proverio je da li je prsten s dijamantom među njima. Bio je. Pitao se zašto ga je kupio. Lorin je bila ljuta na njega. - Vodim vas pravo Tvajtu. - Voleo bih da se zaustavim na jednom mestu uz put. - Svakako. Gde? - Ulica Kristofer - reče Trejsi. - Želeo bih da odem u očev stan. - U redu, nema problema. Znam gde je to. - Otkuda? - Ja sam obrađivao slučaj dok federalna policija nije došla. Ne znam šta su oni tražili. - Moj otac je radio za njih. - A, tako. Čudili su se svim onim stvarima u njegovom kabinetu. Kao da nisu znali čemu služe. - Moj otac je bio najbolji stručnjak za eksploziv na svetu -reče Trejsi. - Da li ste našli nešto zanimljivo pre nego što su momci iz Federalne došli? - Ništa, sem da je to uradio neko ko je pravi, prokleti profesionalac. Nigde otisaka. Momak je obavio posao klavirskom žicom, izvinite . . . Znao je kako se to radi. - Vajt pročisti grlo. -Da li zaista želite da idete u očev stan? Hteo sam da kažem da stan nije uređen i da je sve u strahovitom neredu. Ima dosta krvi . . . znate vaš otac se nije lako predao, borio se. - Mogu to da podnesem. Video sam dosta krvi u svom veku. - Ako hoćete zovite me Ajvori, svi me zovu tako, čak i moja žena. - U redu, Ajvori. Kad su se zaustavili pred zgradom gde je živeo njegov otac, Vajt reče:

- Dok ste vi gore ja bih otrčao da nešto doručkujem. Biću u kolima kad se vi vratite. Evo vam ovo - Vajt mu baci svežanj ključeva - tako ćete lakše ući. - Trejsi ga s čuđenjem pogleda na šta on dogovori. - Tvajt je pretpostavljao da ćete želeti da svratite ovamo. Lift je škripao dok se peo na sprat gde je bio stan njegovog oca. Izašao je iz lifta i bez nekog naročitog razloga krenuo na suprotnu stranu hodnika. U dnu hodnika bila su vrata koja su vodila na požarno stepenište. Gurnuo ih je. Nisu bila zaključana. Znao je da je onaj ko je ubio njegovog oca bio dovoljno mudar da ne koristi lift. Možda je došao ovim stepeništem i možda je stajao baš na mestu gde se on sada nalazio. Trejsi je želeo da omiriše njegovo prisustvo, da ga oseti, da mu uđe u dušu. Želeo je da ga upozna i sazna što više o njemu da bi mogao da ga uništi. To je sada bila lična stvar. U stvari, od samog početka bila je to sasvim lična stvar, od samog onog trena kad ga je Mojra nazvala i rekla: "Bože! On je mrtav! Ja zaista mislim da je on mrtav!" Kako je mogao da dopusti da se sve to dogodi? Kako je toliko mogao sve to da ispusti iz ruku? Naslonio se na zid. Zatvorio je oči. Ponovo je bio u onoj smrdljivoj džungli, milione kilometara daleko od civilizacije. I više. Civilizacija je tamo bila samo reč. Ponovio je tu reč slog po slog. Monstrumi ne žive unutar civilizovanog sveta. Ali ovo sa čim je sada Trejsi bio suočen bio je pravi, elementarni monstrum. Čudovište! Pošao je hodnikom, prošao pored zatvorenih vrata i malih špijunki koje kao da su ga radoznalo posmatrale. "Kako si mogao da dopustiš da se tako nešto desi?" - Kao da su ga optuživale. A on je u mislima odgovorio: "Kako sam mogao to da spre-čim?" Otvorio je vrata stana, prošao polako kroz dnevnu sobu i pri-metio da ništa nije bilo pomaknuto, da ništa nije bilo prevrnu-to, ni odneto. Očigledno je bilo da se tu nije radilo o pljački. Krenuo je na levo i provirio u kuhinju. Kraj starinske sudopere stajao je jedan tanjir. Na njemu su bila dva komada raženog hleba. Kao da ih je neko pripremio za sendvič. Trejsi baci hleb u kantu za đubre, stavi tanjir u sudoperu. Uze zatim sprej protiv insekata i isprska sve ivice. Prošao je kroz dnevnu sobu i uputio se hodnikom. U hodniku ]e primetio jednu lampu. Utikač je bio izvučen iz zida. Vratio ga je na mesto i lampa zasvetli prijatnom svetlošću. Došao je zatim do otvorenih vrata kupatila. Zastao je na pragu. Setio se Vajtovih reci: "Ima dosta krvi . .. " Duboko je udahnuo i ušao je u kupatilo. Nozdrve mu zadr-htaše. Kupatilo je odisalo čudnim, metalnim mirisom krvi. Vajt je bio u pravu. Krvi je bilo na sve strane. Trejsi je tačno znao koliko krvi ljudsko telo sadrži. Sada, kad je video ovo, pomislio Je da je njegov otac, boreći se za život, izgubio svu krv. "Gospode", pomislio je Trejsi, "nije želeo da umre. Želeo je da živi 40! još onih svojih dragocenih šest meseci, ali neko je odlučio drugačije". Znao je da tog nekog mora da nađe i da ga kazni. To je njegova sveta dužnost. Okrenuo se i izašao u hodnik. Osetio je da hol nije prazan. Nije video ništa, možda samo senku i onda je čuo šapat: - Trejsi! Moj bože, Trejsi... Bio je to Lorinin glas, nekako čudno tanak. Trejsi je hteo nešto da kaže, ali reci su se kotrljale kao grudvice vate u njegovim ustima. Koraknula je prema njemu, zatim zastala ljuljajući se na štiklama.

- Šta je ... bilo? - Glava joj se okrenula u tami. - Tako je tiho ... - A onda je njena ženska intuicija proradila. - Gde je Luis? Šta se dogodilo tvom ocu? - Mrtav je - reče Trejsi tiho. Ona zajeca i krenu prema kupatilu. - Nemoj da ideš tamo - spreči je on. Bili su vrlo blizu. Mogao je da oseti dizanje i spuštanje njenih grudi, - Zašto? - glas joj se slomio. - Počela je da drhti. - Reci mi dođavola šta se ovde odigralo? - Moj otac je ubijen - čuo je Trejsi sebe kako izgovara. - Ne želim da ideš u kupatilo. - Zašto? Proklet da si! On mi je bio prijatelj! - Prošla je odlučno pored njega. - Ponašao se prema meni kao prema rođenoj ... - Nije mogao da je spreči. - Želim da vidim ...! Čuo je kako se njeni koraci udaljavaju kroz hodnik, a zatim kako, kao po instinktu, zastaje pred kupatilom. Ili ju je možda težak miris krvi zaustavio. Trejsi je krenuo za njom i čuo je njen užasni krik. Stigao je da je uhvati dok se polako rušila na pod. Doneo je hladne vode i pljusnuo je po licu. Poveo ju je zatim prema dnevnoj sobi. Kad je Lorin otvorila oči izašli su iz stana. Pažljivo je zaključao vrata. U liftu, Lorin se naslonila na njega i držala ga za ramena, čvrsto. Starija žena, sede kose, s plavkastim prelivom, buljila je u njih prestrašeno. Ćutke su izašli iz kuće. Počela je da pada kiša. Nisu imali kišobrane - ni on ni ona. - Trejsi - šapnula je Lorin - to je tako strašno. Nije pošteno prema Luisu. Došla sam u njegov stan nadajući se da ću te tu zateći. U kancelariji nisu znali kad ćeš se vratiti. Za trenutak me uhvatila panika. Bila sam ubeđena di ti se dogodilo nešto strašno. - Podigla je glavu. - Bojim se da ćemo oboje potonuti na dno, kao kamen. - Lorin ... 462 - Nemoj, čekaj da završim - odmahnula je glavom. Tamo, na plaži, ponela sam se kao razmaženo dete. Nisam htela da te saslušam. Čula sam Bobijevo ime, znala sam da ćeš govoriti o njegovoj smrti... ali... dosta ... hajde da sve zaboravimo. Ponela ju je snaga osećanja. Nije mogla više da izdrži. Posegnula je za njim. Osetila je kako je čvrsto steže i kako njegova snaga prelazi na nju kao udar elektriciteta. - Toliko si mi nedostajao, toliko te volim - nije više htela ništa da krije od njega. Njen susret s Monkom i Tisah pokazao joj je kakav zatvor može da bude život i ona je znala da to nikada ne bi želela. Njena lična sloboda ležala je u istini. - Mislio sam da te više nikada neću videti - reče Trejsi u njeno uvo. - Mislio sam da više nikada nećemo razgovarati. Mislio sam, - Ćuti - rekla je i otvorila usne da bi primila njegove. Ljubili su se dugo nesvesni sveta oko sebe. - Moram ovo da ti kažem, Lorin - rekao je najzad Trejsi - bio sam grublji prema tvome bratu jer sam ga voleo više od ostalih. Prvo pravilo koje moraš da naučiš u ratu je da ne stvaraš prijatelje. Posle smrti svog prijatelja Bobi kao da je izgubio razum. Morao sam da učinim nešto strašno, da ga šokiram da bih ga izveo iz te situacije. Postao je opasan ne samo za sebe već i za jedinicu. Lorin, želeo bih da shvatiš da sam učinio ono što je najbolje za njega. Sada mislim da sam možda pogrešio. Bobi je bio čudan. Da sam imao više vremena . . . - Nemoj da govoriš više - stavila mu je prst na usne. - Moram - rekao je očajno - zar ne shvataš? Nosim tu krivicu otkako se to dogodilo. Možda sam mogao da sprečim njegovu smrt. Pogledala ga je. Oči su joj bile veoma sjajne.

- Bila je to Bobijeva sudbina. Nije mogla da se izbegne. Ti si bio samo deo te sudbine. I ja, i bilo ko drugi ko ga je poznavao. Niko ne treba sebe da smatra krivim zbog toga. - Oborila je oči. Irebalo mi je dosta vremena da dođem do tog zaključka, ali sada znam da je tako moralo da bude. I ti bi trebalo to da shvatiš. Osetio je koliko istine ima u njenim recima. Kao da su mu za-lecivale stare rane. Г ada se velika vrata iza njihovih leđa otvoriše i oni su morali Se sne a bi propustili onoga ko je izlazio iz zgrade. . Irejsi je video Ajvori Vajta kako strpljivo sedi iza volana Krajslera". Setio se šta a očekue. Setio se šta ga očekuje. 463 - Ne dopada mi se što moram da te sada ostavim, ali moram da se nađem sa Tvajtom - reče Trejsi. - Posao? Samo je klimnuo glavom. - Onda bi možda bilo najbolje da i ja pođem. - Zašto? Mislim da ... - Srela sam u Šangaju čoveka - pažljivo je posmatrala njegove oči. - I ženu. Oboje te znaju i ti znaš njih ... - Šta to želiš da kažeš? - Srela sam Tisah. Njene reci ga udariše skoro kao fizički dodir. "Tisah. Lorin je srela Tisah. Dogodilo se nešto neverovatno. Kako je to moguće? - Kako je ona? - pitao je tiho. - Odlično - šta je to bilo što je videla u njegovim očima. Da li ju je još voleo? Znala je od ranije da još sanjari o njoj. - Ona je zatvorenik ali je srećna što je ostala u životu. - Uzela ga je za ruku. - Međutim, ne želim da ti govorim o njoj ... Trgnuo se kao da ga je dodirnula usijanom žicom. - Monk? Srela si i Monka? Ali kako? - On me poveo da me upozna s kćerkom. Rekao je da ona voli balet, ali da ne srne da dođe u pozorište. Bilo je to najviše što je mogao da učini za nju. - Ali, Lorin ... - Slušaj me, Trejsi - glas joj je postao pun, poverenja. - Tisah je njegova kćerka. Ona mu je rekla šta si ti učinio za nju, kako si joj spasao život. On ti mnogo duguje. - Tisah je Monkova kćerka? - Trejsi je buljio u nju kao da će svakog trena da prsne u smeh. Najzad se nasmejao. - Ne vidim šta je tu smešno - zadrhtala je Lorin. - Izvini - obrisa Trejsi suze od smeha - ne smejem se tebi. Setio sam se Makombera. - Ništa ne razumem. - U Ban Me Tuotu Makomber je imao vezu s njom. Bio je zaljubljen u nju. - Znam - reče Lorin - baš kao što je ona bila zaljubljena u tebe. - Posmatrala ga je. - Mislim da je još uvek zaljubljena. -Sačekala je malo da bi ga upitala. - Znači li ti to nešto?

- Lorin - reče nežno Trejsi - bio je to sasvim drugi život, sasvim drugo vreme. Nemam želje da se vratim životu kakav sam vodio u Ban Me Tuotu. Tisah je deo tog života. Još uvek razmišljam o njoj. Nadao sam se da je srećna. Žao mi je ako nije. Ne- 464 kada mi je vrlo mnogo značila. - Dopala mi se. - Ti znaš šta ja osećam za tebe od onog trenutka kad smo se poljubili pod uličnom svetiljkom. - Znam - šapnu ona - ali posle svega što nam se dogodilo, že-lela sam da to čujem još jednom. Potrebno mi je da znam da je bar jedna stvar u mom životu postojana. - A sada mi reci zašto hoćeš da ideš sa mnom i vidiš Tvajta? - Makomber je tvoj neprijatelj, zar ne? - To ti je Monk rekao? - Sama sam došla do tog zaključka, ali informacije koje mi je dao navode me na pomisao da je Makomber taj koji te brine. - Šta ti znaš o Makomberu? - stegao ju je za ruku. - Sve - reče ona. - Mislim da znam sve o njemu. Tražeći Kjua Eliot Makomber otkri krv. Kuća je bila tiha i mračna. Eliot je želeo da vikne ali ga je nešto sprečavalo da to učini. Išao je iz sobe u sobu. Nailazio je samo na Kjuove tragove i na tragove Džoj. Uznemiravalo ga je to. Kao da je njegov otac odavno napustio ovo mesto. Popeo se na gornji sprat i ušao u Kjuovu sobu. Bila je prazna i veoma uredna. I baš ta urednost natera Eliotu strah u kosti. Osetio je kako mu srce udara u pod-grlcu. Zadrhtao je. Okrenuo se i izašao. Na putu kroz hodnik pogledao je u kupatilo. Ništa. Prazno. Sto se duže zadržavao u kući sve je veću nelagodnost osećao. Otišao je do kraja hodnika i gurnuo vrata spavaće sobe svog oca i DžoL Za trenutak je zastao na pragu. Nijednom nije viknuo KJUOVD ime. Glasne žice kao da su mu se sledile. Ušao je u sobu. Odjednom se osetio toliko nelagodno da je požurio da upali svetlost. Tada je ugledao strašan prizor. Mislio je da neće moći da diše, ali disao je. Primetio je da je veliki krevet pripremljen za počinak. Video je da je gornja fijoka na komodi koja je pripadala njegovom ocu otvorena. Bela maramica stajala je na gornjoj ploči. Prišao je, pažljivo savio maramicu i stavio je u fijo-ku. Zatvorio je. Tada je ugledao poluotvorenu fijoku pisaćeg stola i žute listove dnevnika koje Džoj nije uspela da ugura na tajno mesto. Eliot je malo oklevao ali onda je prišao, izvadio dnevnik i počeo da čita. Čitao je neke odlomke po dva puta. Sumnje nije bilo. Bio je 465 to rukopis njegovog oca. Zatim je pažljivo savio dnevnik, onako kako je bio savijen, i vratio ga na mesto. Trebalo mu je dosta vremena da to učini jer su mu ruke drhtale. Mogao je da čuje svoje teško disanje. Osetio je kako mu se teške suze slivaju niz obraze. Skočio je na noge, i odlučnim gestom izvukao papir iz skro-višta i gurnuo ga u džep. Morao je da pretraži još jedno mesto. Na drhtavim nogama krenuo je stepeništem na donji sprat. Išao je prema podrumu. Otvorio je širom vrata. Tama zinu u njega. Čuo je neke tihe zvuke. Zeleo je da se okrene i pobegne i da se nikada više ne vrati u ovu jirokletu kuću. Ali, jača želja od te, bila je želja da nađe Kjua. Zeleo je da mu kaže koliko

je gre-šio. Kako je pogrešna bila njegova mržnja. I on i Kju bili su samo deo odvratnog očevog plana. "Više neće biti tako", mislio je u sebi. Neće dopustiti da se više bilo ko poigrava s njim. On je sada ušao u središte Angke. Sada mu je bilo jasno da njegov otac nije ćovek već grozni pauk koji sedi usred mreže i pažljivo plete intrige. Njegov otac je bio pravi bog rata. Zeleo je da nađe Kjua, da najzad raščiste tu mržnju da mu kaže šta je otkrio. Zeleo je da iznese istinu na videlo i uništi oca. Podrumska prostorija bila je slabo"osvetljena. Srce mu je jako udaralo, ali je nastavio da silazi. Dodirnuo je stopalima betonski pod i u tom trenu njegove oči ugledale su prizor od koga mu se krv sledila u žilama. Za trenutak je pomislio da je ušao u ludnicu i da nema izlaza iz nje. Njemu leđima okrenut, nag do pojasa klečao je Kju nagnut nad nečim užasnim, slomljenim, krvavim i belim što je nekada bilo ljudsko telo - što je nekada bila lepotica Džoj Makomber. Poslednjim tračkom svesti Eliot se pitao šta to Kju radi nagnut nad groznim lesom. Tada je video da je Kju otvorio njene grudi i pokušao da joj izvuče srce ... Eliot poče da kida kosu, da čupa svoje meso. - Prestani! - kriknuo je najzad. - Molim te prestani! - Glas mu je bio tanušan, kao u malog dečaka. - Molim te ... Kju je tek tada postao svestan da je još neko u prostoriji.- Bio je toliko zabavljen groznim delom koje je obavljao da nije pri-metio da je neko ušao. Okrenuo se i u tom trenu Eliot preko volje kriknu njegovo ime: -Kju! 466 - Ko je Kju? - reče čovek na podu. - Ja sam Chet Kamu -Crno srce. - Njegovo lepo lice bilo je izobličeno nekim čudnim silama koje su sada vladale njime, izobličeno demonskim emocijama koje su vitlale u njegovom umu kao vetrovi. - Crno srce, šta je to? Šta to znači? - glupo je blebetao Eliot. Kju krenu prema njemu kao gušter. Eliot se prilepi uza zid. - To znači da je sve u meni sagorelo u danima rata, pod na-palmom. Čak i srce. Moje srce je crno. - Šta to radiš sa Džoj? - Eliotove oči su bile širom otvorene. Kambodžanac mu je prilazio šireći zadah smrti oko sebe. Njegove oči kao da su postale još tamnije. Eliot poče da se povlači prema uglu da bi bio što dalje od svog usvojenog brata. Kjuove oči nađoše Eliotove i zagledaše se u njih. - Posmatramo jedni druge kao divlje zveri: opasno oružje dopalo nam je šaka i mi mislimo: "Ovo je divlja zver, i ovo je divlja zver" i tim opasnim oružjem uzimamo živote jedni drugima. -Kjuove oči sada su sijale nekim čudnim plamenom baš kao nekada oči njegovog učitelja Murana. - Ona me je uništila. Ona je izazvala strast u meni. Zbog nje ne razumem šta mi poručuje apsara. Eliot nije ništa shvatao, nije poznavao čoveka koji mu se približavao. Nije mu zamerao jer je sada znao da je Kju bio samo mašina za ubijanje, oružje u rukama njegovog oca. Shvatio je da je čovek pred njim lud. I odjednom mu je postalo jasno zašto.

Kju je bio obučeni budist koji pre svega ceni mir, a onda ga je njegov otac primorao da postane ubica bez milosti. Eliot se setio koliko je puta samo prošao pored Kjuove sobe i čuo ga kako tiho pevuši svoje budističke molitve. Znao je dobro šta te molitve znače za Kjua. Istovremeno, bio je svedok kako ovaj čovek hladnokrvno ubija. Jasno je da dve filozofije, dva bića nisu mogla da koegzistiraju u jednom razumu. U jednom trenu, tu dvojnost ličnosti nije mogao da kontroliše ni mirni, istrenirani istočnjak. Znao je da se poslednji zid u Kjuovom umu srušio i da je u njemu zavladao potpuni haos. I sve je to bila zasluga njegovog oca. Bes koji je osetio zbog toga bio je jači od straha koji je osećao od tog bića dva koraka udaljenog od sebe. Video je unakaženo telo žene koja je jedno vreme pokušavala da mu bude majka, video je izbezumljeno lice svog usvojenog brata i užasan bes pomeša se u njemu sa strahovitim sažaljenjem. Prvi put otkako je Kju neželjeno i neočekivano upao u njegov život osetio je ljubav prema njemu. Po- 467 želeo je da mu kaže istinu. - Otac je lagao - reče Eliot., Nema - nikakve budućnosti ni za tebe ni za tvoj narod. Angka je laž. Reci mi kako te je moj otac našao. Reci mi odmah! Sve priče o tvom poreklu su lažne. Pošto je Kju ćutao Eliot mu ispriča čitavu priču o Musaši Mu-ranu, o naredbi koju je jedinica njegovog oca dobila da ubije tog stručnjaka ratnih veština i ubijanj. Ispričao mu je da je otac s ostalima kasno stigao ha poprište, jer je Murano već umro. Ali Murano, obazriv kakav je bio odabrao je jednog čoveka od svojih sledbenika i napravio od njega svog naslednika. Vođa grupe koja je pošla da ubije Murana bio je obazriv čovek. Kad je saznao za Muranovu smrt napravio se da odlazi, ali je u stvari ostavio jednog čoveka u džungli da proveri da li je Murano zaista mrtav i pokopan. Taj čovek bio je Delmar Dejvis Makom-ber. - Tako je naš otac saznao za tvoje postojanje i za to da si ti naslednik Murana - nastavljao je svoju strašnu priču Eliot. -Znao je da možeš dobro da mu poslužiš u budućnosti i pripremio ti je zamku. Pojavio se pred tobom kao osvetnik smrti tvog starijeg brata. A ono što ti nikada nisi znao to je da je oji sam inscenirao da tvoj brat bude streljan, lažno ga optuživši. Žao mi je, ali sve ovo sam morao da ti kažem. Eliot je očajnički buljio u Kjua. Nadao se da će strašna istina nekako da mu povrati razum. I, mada to Eliot nije mogao da oseti, Kju je shvatio da mu je Eliot rekao istinu. Uprkos onome kako je živeo i u šta je verovao punih četrnaest godina, i što se toliko razlikovalo od onoga što je upravo čuo, Kju je još uvek mogao da oseti šta je istina, a šta nije. Znao je šta je Eliot učinio za njega, ali je istovremeno osećao u sebi i neku strahovitu tamu koju neće moći dugo da kontro-liše. Čuo je krike ljudi spaljenih u užasnim vatrama, čuo je krike svog brata Sama, video je kako se Makomber spušta s upaljenog neba da ga spase. A sve to nije bila istina. - Odlazi odavde! - kriknuo je odjednom. - Ali, Kju .. . - Odlazi, dok ne bude kasno - vikao je Kju plašeći se sam sebe. - Izlazi odmah odavde! Trejsi je očekivao da će ga Vajt povesti u policijsku stanicu, ali umesto toga on se zaustavi pred jednom zgradom nali. ulici. - Idite na šesti sprat - reče Vajt ne gaseći kola.

468 Lorin i Trejsi izađoše i pogledaše kroz staklo. - Zar vi nećete s nama? - Ne, imam druga posla. - U redu, hvala na svemu - reče Trejsi. - Bilo je onako kako je Tvajt hteo - prvoklasna usluga. Samo pritisnite dugme obeleženo brojem šest i recite ime. Vrata se otvoriše uz zujanje i oni pozvaše lift koji ih poveze na šesti sprat. - Moraš nešto da mi obećaš - reče Trejsi - posle ovoga za tebe je posao završen. - U redu - reče Lorin. - Moram da ti kažem da sam čim sam videla Monka osetila da je častan čovek isto kao što je on osetio da ću ja biti dobar glasnik i da ga neću izneveriti. Kažem ti da me niko ne može zaustaviti sada kada sve znam o tebi. Ako ti se nešto desi ja ću nastaviti borbu do kraja. - Lorin, ne smeš ... - Smem i mogu i to je naša pogodba. Hteo je da joj protivreči ali se na njenom licu ogledala takva odlučnost da je zaćutao. - Ne bih želeo da ti se nešto desi - reče očajno. - Zar onda ne shvataš da ja isto to mislim o tebi: ne bih želela da ti se nešto desi. - Znači, nemam drugog izbora. -Ne. Lift stiže na šesti sprat. Tvajt ih je očekivao s osmehom. - Mislio sam da se nikada nećeš vratiti - reče. - Šta ti se dogodilo? - zaprepasti se Trejsi. - Kao da je kamion naleteo na tebe. - Nije bilo ništa toliko teško - nasmeja se Tvajt. - Je li to Lorin? Trejsi klimnu glavom i upozna ih. - Dopada mi se što znaš da izabereš mesto za svoju kancelariju, ali ne znam kako tvoji šefovi gledaju na tvoj ekstravagantni ukus. Tvajt se srdačno nasmeja. - Melodi ovde stanuje. Mislio sam da ćemo mirnije razgovarati u njenom stanu. Ona će biti nekoliko časova napolju tako da imamo vremena na pretek. - Trejsi uhvati Tvajtov radoznali Pogled upućen prema Lorin. - Ona ima neke informacije o Makomberu - objasni mu. Misliš o industrijalcu Delmaru Makomberu? Kakve veze °n ima sa svim ovim? 469 - Da li si nekada našao ime firme "Kompanija Mauricijus" prilikom svog posla? - Šališ se? Pa bio sam im u prostorijama. Nema tamo ničega. To je samo paravan - Tvajt im brzo ispriča sve što se dogodilo počevši od onoga što su našli u kući senatora Berka. - Makomber je vlasnik kompanije "Mauricijus". - Nije više jer kompanija ne postoji od pre tri dana, a njihova poslednja isporuka je bezbedno sklonjena van Makomberovog domašaja. Mislim na heroin. - Da - umeša se Lorin - ali treba da znate da Makomber nije umešan samo u trgovinu drogom. - Obojica se zagledaše u nju. - Mislim da je sada trenutak da primiš svoj dug, Trejsi - bila je zadovoljna sobom što nije pomenula Monkovo ime pred Tvajtom. - U redu - reče Trejsi - kaži sve što znaš. - Pre nekoliko meseci Makomber je bio u Šangaju - poče Lorin. - Da - reče Tvajt - čitao sam o tome. On je bio član trilate-ralne komisije. - Dok je bio tamo susreo se s našim prijateljem.

- Našim prijateljem? - upita Tvajt. - Recimo slobodnim strelcem - reče Trejsi. - Pregovarao je s njim i dogovorio se o nekim uslugama koje je trebalo da za njega obave teroristi. Zahtevao je jedino da budu fanatici... - Da li je moguće? - zaprepastio se Tvajt. - Makomber je na-jmio čoveka da ubije Gotčalka? Lorin klimnu glavom. - Ali to je nemoguće. On je superpatriota. On je možda kriminalac, ali ne mogu da verujem da pokušava da proda rođenu zemlju - odmahivao je glavom. Trejsi je ćutao. Setio se Direktorovih reci o pokušaju atentata na Gotčalka. "... sada niko ne može da mu odoli. Čak ću i ja glasati za njega . . ." Gotčalk i Makomber bili su povezani. Sada mu je sve bilo jasno. Naravno ... - Lorin je u pravu, Daglase. To je sve Makomberovo maslo. - Pa onda je on taj opasni luđak. - Opasan jeste, ali luđak? Sumnjam. Šta je bilo s Gotčalko-vim izborom? Kakve su mu šanse? - Pre nekoliko meseci niko ga nije uzimao ozbiljno, ali sada je on predstavljen u drugom svetlu. On je spasitelj Amerike. 470 Svi shvataju da je on od samog početka bio u pravu i da opasnost od međunarodnog terorizma postoji. Ljudi ga obožavaju. - Pa? - Mislim da tu nema ničeg sumnjivog - nastavljao je da brani Tvajt svoju teoriju - bila je to puka koincidencija što je Gotčalk baš tog dana nosio zaštitni prsluk. Da nije bilo tako na mestu bi bio mrtav. Makomber ne bi smeo toliko da rizikuje. Šta bi bilo da je atentator pucao u glavu, a ne u srce? - Moraš da prihvatiš činjenicu da je čovek koji je pucao u Gotčalka profesionalac i kao takav on prati naredbe koje dobije doslovce. A šta ako je dobio izričitu naredbu da puca pravo u srce? - Poziv! - viknu Tvajt odjednom. - Šta? - viknuše Lorin i Trejsi istovremeno. - Znao sam da ima nečeg sumnjivog u tom pozivu - reče im Tvajt. - Moj drugar je dobio poziv onog istog trena kad se atentat odigravao. Zato je policija tako brzo ščepala momka. - Da li je to neko normalno javio preko 911? - pitao je Trejsi. - Tone bi bilo čudno. - Čovek nije zvao 911 već našu policijsku stanicu. Javio se čoveku koji je bio direktno povezan sa obezbeđenjem kandidata. Da je pozvao 911 ne bi se sve odigralo tako brzo. Ubica bi nestao dok bi veza bila prebačena. - Taj poziv mogao je da uputi samo Makomber - reče Trejsi. - Da li shvatate kuda nas to vodi? Džon Holmgren je ozbiljno ugrožavao položaj Gotčalka kao predsedničkog kandidata. Mora da su znali sve šta planiramo. Našao sam mikrofon u kancelariji. Makomber je naredio da se Džon ubije, a da sve izgleda kao srčani napad.

- Zar znaš ko je to uradio? - zaprepastio se Tvajt. - Doći ću i do toga, Dag. Da završim. Mojrino ubistvo obavljeno je jer im se činilo da je ona opasna pošto je možda nešto videla. I do toga su došli prisluškivanjem. - A smrt senatora Berka? - E tu sve postaje zanimljivo - reče Trejsi - i vrlo, vrlo zastrašujuće. Mi već znamo da Makomber i Gotčalk rade zajedno, ali da li je u naše vreme, s ovim političkim sistemom, dovoljno držati u šaci samo predsednika da bi se obezbedila potpuna vlast? - Misliš da je i senator bio uključen u ugru? - upita Lorin. I on, i još mnogi drugi. Mogu da se kladim u to. Bila bi to Potpuna vlast. - Strah me i da pomislim šta je moglo da se dogodi - reče 471 Tvajt. - Kad već govorimo o tome pogledaj ovo. Tvajt pruži Trejsiju listu naoružanja koje je prevozio jedan Makomberov brod. - Gospode! I vi ste to našli? - zaprepastio se Trejsi. - Bio sam sa svojim ljudima u luci. Pretražili smo dobro "Princezu od zada" koja je upravo stigla iz Hong-Konga, Makaoa i Singapura. Bila je čista kao suza. - Čista šteta - reče Trejsi. - Jeste, jasno mi je - reče Tvajt. . - Ali meni nije - umeša se Lorin. - Objasnite mi o čemu je reč. - Mislim da ćemo o ovome morati da razgovaramo s Makom-berom - reče Trejsi. - Ali već prvi pogled na ovu listu pokazuje mi da se radi o oružju koje savršeno dobro poznajemo i on i ja i s kojim smo vrlo vesti. - A šta to znači? - Bio je nestrpljiv Tvajt. - To znači da je to naoružanje namenjeno malom terorističkom kadru. Gde se oni sada nalaze, ili na kakvom su zadatku, ne bih mogao da kažem. Morali bismo to da saznamo od Ma-kombera. Ali ja znam kako on razmišlja. U džunglama je bio pristalica grubosti i kako se to pokazalo kao uspešno spreman je da nastavi s njima. - Pitam se šta je hteo da postigne Gotčalkovim "ubistvom". Šta ako on priprema ovu grupu da bi zatim dopustio Gotčalku da je uhvati. Možete li da zamislite kakvu će popularnost novi predsednik time dobiti? - razmišljao je glasno Trejsi. - Da - reče Tvajt - posle toga moći će da radi štogod poželi. - A naročito ako bude imao pravnike i senatore da ga podrže, kao što mi sumnjamo - reče Trejsi. Trejsi je pri tom mislio koliko je samo vremena, novca, ljudi i energije bilo potrebno da se tako nešto planira. A, tek"kad pomisli da je taj novac potekao iz njegove operacije "Sultan"! Ta misija bila je okrenuta i pretvorena u međunarodni košmar koji je pretio upravo takvim ustanovama kao što je bila Fondacija. Čitava ova stvar bila je tako briljantno i tako đavolski smišljena da je Trejsi, poznajući dobro Makombera, znao da ovaj čovek mora biti odmah zaustavljen. Policija tu nije mogla da pomogne, jer nije bilo nikakvih opipljivih činjenica s kojima bi mogla da deluje. Počeo je ponovo da razmišlja odakle da krene. Pogledao je Lorin i srce mu se raznežilo pri pogledu na liniju njenih obraza, na prozirnost njenih očiju i sjaj kose. Posmatrao 472 ju je kao da je vidi poslednji put.

Rekao im je tada šta je otkrio u dokumentaciji Fondacije. - Taj Murano je bio neverovatan - počeo je svoju priču Trejsi. - Skoro da nismo verovali u priče koje su stizale do nas. Ali, pokazalo se da su tačne. Uostalom, Tvajte, ti i ja smo videli šta je Kju sposoban da učini. Nema sumnje da je on Muranov na-slednik. Imam čak i njegov opis: prilično je visok za Istočnjaka, mršav je, dobro građen, ima pune usne i veoma je zgodan. Beskrajno šarmantan ... - Samo malo - prekide ga Lorin. - Mislim da govoriš o pogrešnom čoveku. Taj opis savršeno odgovara Kimu. Trejsi oseti kako mu se stomak grči. - Gde si ti, dođavola, srela Kima? Lorin koraknu unazad zaprepašćena tom iznenadnom provalom besa. - U Lui... u stanu tvog oca - zamucala je. - Došao je one večeri kad si ti odleteo u Hong Kong. Došao je da uzme mikrofon. Otac ga je dao. Izgledalo je da čovek dosta zna o mestu gde ste ti i Luis radili. - Osetila je da je hvata panika. - Trejsi, mogu da ti kažem da je bio vrlo, vrlo čudan. Naročito su bile čudne njegove oči u kojima se ogledalo nešto ... nešto ... što ne umem da objasnim. Njegove oči su bile tako čudne da bi čovek najradije pružio ruku prema njemu i zaštitio ga. Izgledao je vrlo tužan. - Da li je imao ožiljak na vratu, sa strane? - pitao je brzo Trejsi. Ali već je znao da je odgovor negativan. - Nije - odmahnu Lorin glavom. - Upoznala si Kjua - reče tiho. - Onda znači da je Kju ubio mog oca. Ali zašto? Zato što ga je video? Onda to znači da će on ubiti i tebe, Lorin. Šta je još rekao? - Ne znam - odjednom je postala prestrašena uprkos želji da pomogne Trejsiju. Ovo je bilo previše za nju - najpre oružje za malu terorističku jedinicu, onda ovaj monstruozni ubica. Monk nije govorio o takvim strašnim stvarima. U šta se to ona ume-sala? - Razmisli! - viknuo je Trejsi. - Seti se šta je još rekao! - Ne mogu! Ja ... - Trejsi, smiri se - reče mirno Tvajt. - Neka se i ona smiri i razmisli. Veoma je važno da se setiš, Lorin, veoma važno. -Besno je razmišljala. Mogu da se setim jedino toga da je Luis rekao nešto .. . 473 - O tome kuda sam ja otišao? - umešao se Trejsi. - Ne - Lorin je odmahivala glavom - on to ne bi učinio. Ali on je pomenuo ime. Mislim da je rekao Mico. - Gospode - reče očajno Trejsi - to je isto kao da je i rekao kuda sam krenuo. Sada mu je bilo jasno kako ga je Mico tako brzo otkrio. Kju ga je obavestio. A iz istog razloga Kju je ubio njegovog oca. - Trejsi, žao mi je, on nije znao, a ni ja ... niko od nas nije ni pretpostavljao ko je to ... Trejsiju je najzad sve bilo jasno. Svi elementi su bili tu i savršeno su se uklapali kao da ih je neka zla sila gurala iz pozadine. - Najpre moramo da neutrališemo Kjua - rekao je. - On je opasniji nego što bilo ko od vas i pretpostavlja. Mi se ne sukobljavamo sa običnim ljudskim bićem. Moramo da shvatimo da je on programiran. On ne bi počinio ništa od ovoga da mu to nije naređeno. - A naređivao mu je Makomber - reče Lorin. Okrenula se prema Tvajtu. - Vidite da ima dovoljno dokaza protiv njega. Sada možete da ga uhapsite.

- Na žalost, ne mogu - osmehnu se bledo Tvajt. - Mi možemo samo da pričamo, ali mi nemamo nikakav čvrst dokaz protiv njega. - Ali ako odete kod njega i sve mu ovako izložite on će svakako shvatiti... - pokušala je Lorin. - Nasmejaće mi se u lice - reče Tvajt. - Policiju ne interesu-ju teorije a ni sudovi nisu ludi za njima. Ne možemo ništa da uradimo. Moramo samo da stojimo i čekamo. - To neće biti dovoljno - reče Lorin i pogleda u Trejsija. - O čemu to ona govori? - upita Tvajt. - Daglase, ti si sasvim u pravu - reče Trejsi - ti zaista ne možeš da učiniš ništa drugo nego da čekaš, ali ja nisam navikao na to. - Samo malo - uzvrpolji se Tvajt - ako misliš da ću ti ja dopustiti ... - Ti nemaš veze sa tim - odgovori Trejsi. - On je već pokušao da me jednom ubije u Hong Kongu. Misliš da će sada uspeti? Tvajt je jedno vreme bez reci posmatrao Trejsija. - Dođavola, šta to nameravaš da učiniš? - Idem pravo u središte stvari. To je jedini način. - Da, jedini i pravi način da se izvrši samoubistvo. Nemoj o tome da razmišljaš. 474 - Daglase - poče polako da objašnjava Trejsi - ti znaš koliko su obojica opasni. Za izvesno vreme tebi su ruke vezane. Mi ne smemo više da čekamo. Mi imamo bombu u džepovima a fitilji su već zapaljeni. Štogod da je u pitanju već je pokrenuto. - Dovoljno dobro poznajem Makombera da znam da ti nećeš moći da ga zaustaviš. Mi ćemo samo upozoriti njegov sistem obezbeđenja da nešto znamo. - Ali vreme radi protiv nas. Za koga je nabavljeno oružje i protiv koga će biti upotrebljeno? Kada? Sutra, iduće nedelje ili noćas? Ne znamo. I mi ne možemo sebi da dopustimo oklevanje i čekanje. U sobi je odjednom zavladala mrtva tišina. - Zar nećete nešto reći? - viknula je Lorin na Tvajta. - Zar nećete da ga zaustavite? - Kako? On je u pravu. - Prokleti da ste obojica! - Lorin, upozorio sam te - Trejsi je koraknuo prema njoj. - Ne očekuj da ću održati obećanja koja sam ranije dala -plakala je Lorin. - Tada nisam znala da razgovaram s luđakom. Napravio je još jedan korak prema njoj ali ona mu okrenu leđa. - Trejsi, ona je u pravu - reče Tvajt. - Ne mogu da ti dopustim da sam kreneš u ovo. - Niko neće poći sa mnom - bio je odlučan Trejsi - to bi zaista bilo ravno samoubistvu. - Ići ćeš sam ali bićeš povezan sa mnom i mojim ljudima. Ti ćeš snimiti sve što nam je potrebno na traku i onda ćemo mi iskočiti iz zasede. Neće ni shvatiti šta ih je snašlo. Trejsi se nežno osmehnu. - Ti sanjariš, Dag. Takve stvari se događaju samo na filmovima. - Moraš mi verovati. - Suviše dobro poznajem Makombera, a mislim da sam dovoljno dobro upoznao i Kjua. Obojica imaju nešto što drugi ljudi nemaju. Vi to ne možete da shvatite. Vi nikada niste bili u džunglama. To je drugi svet u kome se koristi drugačji način razmišljanja - govorio je Trejsi.

To ne želim da slušani - reče Tvajt. - Nećeš izaći iz ovog staja dok ne uspostavimo stalnu vezu s tobom. tfio je to tipičan način razmišljanja policajca i Trejsi to nije zamerao Tvajtu. On je reagovao onako kako je bio naučen. - Lorin ... 475 - S tobom nemam o čemu da razgovaram - okrenula mu je leđa. Trejsi otvori svoju putnu torbu. Na vrhu se nalazila mala, crna somotska kutija koja kao da je dolazila iz drugog sveta. Otvorio je kutijicu i stao iza Lorin. Dodirnuo ju je. Osetio je kako se trgla. Nije želeo da je izgubi. Čekao je. - Sta je to? - upitala je. - Kupovao sam po Hong Kongu - reče on - i ovo sam našao za tebe, mada sam mislio da više nikada nećeš govoriti sa mnom. - Trejsi, kako si to samo mogao da pomisliš? - Okrenula se prema njemu. - Kao da sam te oduvek volela, kao da sam odu-vek znala da ćeš me naći. - Zašto si mi se onda toliko dugo opirala? - Zato što sam čitavog života bila dete. Takav je balet. U 45. godini balerina je mrtva. Igra dok je mlada. Nisam nikako htela da odrastem, a morala sam ako sam želela tebe da volim. Znala sam to kao što sam znala da te volim od onog trena kad smo se prvi put poljubili. Ali pomisao da moram da odrastem užasavala me. Mislila sam da ću izgubiti ples. A gde bih bila bez baleta? - A sada? - Sada imam tebe i sebe i imam balet za onoliko godina koliko budem mogla dobro da igram. To mogu sada nekako da prihvatim jer više ne moram da se sama suočavam s tim. - Pogledala je kutijicu. - Zar je to za mene? - Glas joj je postao tanak kao u male devojčice koja u božičnje jutro otvara paket pod jelkom. - Trejsi - glas joj je sada bio šapat - tako je lep. - Stavila je prsten s dijamantom na prst. - Ali zašto mi ga sada daješ? - Zato - reče on polako - što ću se vratiti. Kju je osećao kako se nešto menja u njemu. Poslao je Eliota odatle, jer je znao da bi već sledećeg trena skočio na njega i zabio mu palčeve u oči. On to nije želeo da učini, ali nešto ga je teralo da radi takve stvari. Nozdrve mu se raširiše. Osetio je miris sveže krvi. Podseti ga to na džunglu, rat, na mnoge druge stvari. Makomber, njegov otac, njegov zaštitnik, čovek kome je dugovao toliko, bio je lažljivac, čovek koji je manipulisao ljudima. Kju oseti kao da su mu nešto ukrali, kao da mu je neko ukrao dušu a da on to nije mogao da spreči. Sve što je znao, sve što je naučio, sve što mu je rečeno, sada se pokazalo samo kao laž! Čitavo njegovo shvatanje sveta, časti, 47R dužnosti, sve je bilo pogrešno i lažno. Ponovo je bio bespomoćno dete u paklu Pnom Pena kada je život koji je dotada znao prestao da postoji. Ono što je naučio od Murana pokazalo se sada kao neproce-njivo blago. Ali šta je bilo s onim što je naučio u detinjstvu? Zato se i borio da ne zaboravi ono što je naučio od Preah Moha Pandita iako je verovao i Musaši Muranu, i Makomberu.

Strahovito se znojio. Mišići su mu skakali ispod kože. Gde je sada stigao? Šta sada treba da učini? Kome da veruje? Možda su svi lažljivci? Tada mu je odjednom sinulo. Kao da ga je obasjala svetlost o kojoj je govorio Preah Moha Pandito. Znao je šta treba da radi. Osećao se kao kada je prvi put sreo Murana, kao kada je prvi put ubio, kada je oklevao da uđe u Malinu sobu, kada je držao uperen revolver u Makomberovo lice, kada je sreo Lorin. Bilo je to otkrovenje. Telo mu je podrhtavalo u čudesnom ritmu. Vratiće dug svom ocu. Apsara mu je to naređivala. Morao je da osveti Sama. A onda će uništiti Makombera. Kidaće ga komad po komad. Uzimaće mu ono što mu je bilo najmilije. Odjednom Kju oseti da se nešto približava. Nešto je bilo veoma blizu, blizu. Bilo je skoro tu. Još nije stiglo, ali je stizalo. Okrenu glavu da pogleda. Šta je to bilo? Eliot Makomber sedeo je na ivici kreveta i drhtao. Iako je bio dan njegova soba bila je u polutami, jer je bila na severnoj strani, a i dan je bio kišan. Nije hteo da upali svetio. Najradije bi zaplakao. Želeo je da pozove dadilju ali je znao da je ona odavno mrtva. Nije mogao da očekuje da će njegov otac doći ako ga pozove. Tako je uvek bilo. Čak i kad je bio kod kuće otac je uvek bio previše zaposlen. Kad je odrastao Eliotu se činilo da njegov otac nikada nije bio dete već da je rođen kao odrastao čovek. Buljio je u šare tepiha ali ono što je u stvari video bilo je una-kaženo telo Džoj Makomber i Kju kako kopa po tom namučenom telu, i njegove zamućene oči... Ipak, on sada nije mrzeo Kjua mada mu je godinama zavideo na svemu, mada je Kju bio taj koji je ubio Katlin. Sada mu je bilo sasvim jasno da za sve to nije bio sam kriv. Bilo mu je jasno i mnogo štošta drugo. Kjuom je manipulisao njegov otac. Kjua su lagali od samog početka. Pitao se da nije tako i sa njim. Nekoliko puta pokušavao 477 je da ode od oca, ovaj je čak bio spreman da mu pomogne da se smesti, da mu da novac, da nađe posao. Ali Eliot nikada nije otišao. Bio je suviše dobro istreniran. Znao je da ne može da ostavi oca, znao je da će jednog dana naslediti sve to što je Ma-komber stekao. Boleo ga je stomak. Bilo mu je muka. Video je bledo lice Džoj Makomber. Kao da je neko kucao na vrata. - Odlazi - reče polusvesno - ostavi me. Čuo je nešto kao tiho grebanje na vratima. Mislio je da mu se to samo pričinilo. Opet. Bolela ga je glava. Otvorio je vrata. Tamo je stajao - Kju! Kim se vratio u Njujork. Više ga nisu interesovali suludi za-htevi Panela, a više nije želeo ni da radi za Fondaciju. Imao je da resi neke lične probleme. Znao je da je uputio Trejsija na pravi put. On je bio suviše dobar u svemu i bilo mu je dovoljno samo malo pa da shvati o čemu se radi. U ovom slučaju bile su mu dovoljne samo fotografije Holmgrenovog lesa. Sada je trebalo samo da ga prati, da bude stalno uz njega, jer Kim je sada postao jedini osvetnik svoje porodice. Morao je da bude stalno uz Trejsija da bi bio tu i kad Trejsi otkrije Kjua. Tada će Kim stupiti na scenu i obračunati se sa Kjuom na svoj način. Što se tiče Makombera u njega neće dirati. To neka bude Trejsijeva nagrada. Kim nije imao nikakve želje da se bori s

njim. Uostalom i lasica ime neku nagradu na kraju svog puta. Kima nije interesovalo što Makomber želi i kuda cilja. Zadrhtao je u taksiju koji ga je vozio prema Menhetnu sa aerodroma "La Gvardija". Oči su mu sijale. Približavalo se vreme slatke osvete. Jedva je čekao svoj trenutak. - Smem li da uđem? Eliot je buljio u svog usvojenog brata kao da je duh. Nije znao šta da kaže ni šta da misli. Kju je opet bio onaj stari: zgodan, odlično obučen, beskrajno ljubazan. Lice mu je bilo sveže obrijano, njegove crne oči su sijale. Eliot jedva da je mogao da poveže ovog Kjua sa onim izbezumljenim bićem koje je zatekao u podrumu očeve kuće. "Možda se sve to i nije dogodilo", pomislio je. - "Možda sam ja samo sve to sanjao". - Smem li da uđem? - ponovi Kju. Eliot duboko uzdahnu, a glava mu se pokrenu nekoliko puta kao kod marionete. - Da, svakako. Zatvorio je vrata i zajedno odoše u dnevnu sobu. Kju sede. - Hoćeš li nešto da popiješ? - upita Eliot krenuvši prema kuhinji. - Samo pivo, ako imaš. Eliot se vrati s dve flaše. - Ne smeta ti ako pijemo ovako, bez čaša? Kju odmahnu rukom i prihvati flašu. Nagnu je. - Nemam baš mnogo vremena, ali hteo sam da svratim do tebe i da ti zahvalim. - Zahvališ? - ponovi glupo Eliot. - Zato što si mi sve rekao - Kju se nagnu napred i dodirnu Eliotovo koleno. - Želeo bih da znaš da to veoma cenim. 479 Ovaj mirni, odmereni Kju ponovo izazva strašan strah kod Eliota. - Šta sada nameravaš da učiniš? - promuca Eliot. - Šta bi trebalo da učinim? - Kju poče da razgleda prostoriju kao da je nikada ranije nije video. - Ništa neću učiniti. - A zar ne želiš? - Eliot ga je gledao trudeći se da ga shvati. - Moraš nešto da učiniš, ja znam dovoljno ... - Ne, ne znaš - preseče ga Kju. - Ali možda je sada trenutak da saznaš ono što ne znaš. Sada ćeš čuti ono što možda ni tvoj otac ne zna. Zaslužio si to posle svega. Ti i tvoj otac znate da su moga brata ubili Crveni Kmeri,.ali tek posle laži koje im je o njemu servirao naš otac. Ali ni ti ni otac ne znate kako se to odigralo. - Kju - Eliot je hteo da moli, hteo je da kaže da to ne želi da čuje. - Tišina - reče Kju - omiljeni metod izvršavanja kazne bilo je prebijanje do smrti. To je bila smrt za izdajice a i municija se štedela. To su učinili i sa Samom. A mene su primorali da mu zadam poslednji udarac. - Žao mi je - šaputao je Eliot - Kju, zaista mi je žao. - Zaista? - upitao je Kju, prišao Eliotu i zagledao se u njegove oči. - Da, izgleda da govoriš istinu. Sada smo zaista bliski. Najzad imamo jednu strašnu tajnu koju možemo da delimo. To je veza između nas. Ništa ne može da je poremeti. To je naša tajna. - Digao se i povukao Eliota na noge. - Hajde, idemo. Idemo zajedno da se vratimo kući. Zajedno. I krenuli su, a čitavim putem apsara je plesala iza Kjuovih peta i kasnije pored taksija koji ih je vozio prema centru. Kad je Kju pogledao u retrovizor video je njeno obezglavljeno telo kako igra svoj nebeski ples.

Otac će večeras doći kući da pokupi neke važne dokumente. Bacio je pogled na sat i apsara mu naglasi vreme: 19.40. Kju je počeo da računa. Još samo 30 minuta i Makomberov svet će se srušiti. Kju plati vozača. Izađoše iz taksija. Uđoše u mračnu i tihu kuću. Francuski sat je odbrojavao minute. Preostalo je još 20. - Da li si gladan? - upitao je Kju a kad Eliot odrečno odmahnu glavom on reče. - Nisam tri dana osetio glad. Hajdemo gore. Eliot ga pogleda. Otkako ga je zatekao nagnutog nad Džoj-inim lesom nije znao kako da se ponaša i nije znao šta da misli. Nije se više plašio Kjua. Sada su delili nešto - imali su prošlost 480 punu laži, znali su da je otac njima manipulisao. Kju je stavio ruku Eliotu na rame. Bili su sada veoma bliski. Eliot se osećao bezbednim. Popeli su se na gonji sprat. - Sećaš se tvoje stare sobe - reče Kju. - Da, sve je kao pre, kao da nisam otišao. - Tako je tvoj otac želeo - reče Kju. - Želeo je očajnički da se jednog dana vratiš, Eliote. Nije voleo što si otišao. To je za njega značilo da si mu se izvukao ispod kontrole. - Morao sam da odem - pogledao je Kjua u oči. - Ti bi to bar trebalo da shvatiš bolje od ostalih. - Ja to i shvatam - reče Eliot. - Bio sam tako ponosan na tebe kad si učinio taj prvi korak. Želeo sam da i ja mogu da učinim isto. - Ali još nije kasno - Eliot je želeo da učini nešto za Kjua. -Ja ću ti pomoći. Možemo da pokušamo da to učinimo zajedno. Kjuove oči su bile tužne i njegov stisak ruke na Eliotovom ramenu se pojača. - Na žalost, za mene je prekasno. - Kako to? - Ne mogu ... - Zastao je i okrenuo glavu. - Veoma mi je teško da to izgovorim. - Kju, reci mi o čemu se radi? Zar zaista ne mogu da ti pomognem? Ja to toliko želim. Želim da se iskupim za sve ove godine svog lošeg ponašanja prema tebi. To bi me učinilo sreć-nim. Kad je Kju posle izvesnog vremena opet progovorio u njegovom glasu se osećalo da je doneo sudbonosnu odluku. - Proveo sam mnoge godine u paklu - rekao je. - Mislio sam da ostavljam pakao iza sebe kad me je otac poveo sa sobom i doveo u Ameriku. Pokazao mi je kako je uništio dželate mog brata, ali znao je da me time stavlja u podređen položaj. Istrenirao me tako da sam se ponašao kao pas na kratkom lancu koji slusa njegova naređenja i samo gleda da uhvati njegov mig. - Ubijao sam za njega. Činio sam strašne stvari, a sve to zato sto sam ga voleo i želeo da zadovoljim uspomenu na Sama i naše pretke. Nisam imao drugog izbora. Ne očekujem da sve vo shvatiš. Voleo bih samo da mi veruješ. Čast me obavezuje. ebalo bi da ubijem našeg oca zbog svega onoga što je učinio, bašT m°gU" Ja ne mo8u da živim bez časti, a otac mi je uzeo - Šta ćeš učiniti? - pitao je Eliot. 481

- Prestaću da postojim, a ti ćeš mi u tome pomoći. - Neću! - Moraš. Ne mogu da to učinim sam. Potrebna mi je tvoja pomoć, Eliote. - To ne mogu da ti dopustim, neću da ti to dopustim. Traži bilo šta drugo, ali to ne mogu ... - Takav si ti Eliote, ti si samo zapadnjak. Hoćeš da pomogneš ali onako kako ti misliš da treba. Pogledaj me, molim te. Moraš da mi pomogneš, moraš da učiniš to za mene. Obećao si mi. Daj mi ruku - govorio je Kju tiho - daj mi ruku, Eliote. Potpuno nesvestan Kjuovih reci Eliot je činio onako kako mu je ovaj naređivao. Osetio je hladni metal u ruci. - Stegni prste - naređivao je Kju gledajući duboko u Eliotove oči. - Odlično. - Okrenuo je Eliota tako da je sada stajao licem prema vratima. - Samo tako stoj, ne treba ništa da radiš samo da pritisneš obarač kad se vrata otvore i moj teret će biti skinut. Shvataš? Eliot nije ništa shvatao ali je znao da će učiniti tačno onako kako je Kju zahtevao od njega. - U redu - reče Kju - a sada moram da obavim mnoge rituale, moram da iščitam mnoge molitve. Kad čuješ da moja molitva prestaje budi spreman. Ja ću se pojaviti na vratima, svetlost će biti iza mene upaljena, tako da ćeš videti moju siluetu. Tada podigni ruku i povuci okidač, ništa više. I sve će biti gotovo. - Zbogom, Kju. - Zbogom, stari moj. Nešto kasnije čulo se tiho Kjuovo pevuckanje. Počeo je svoje molitve. Eliotu je bilo žao što je Kju otišao. Sada su bili mnogo bliži nego rođena braća. Eliot je najzad osećao da je živ. Kjuova molitva se i dalje čula. Eliotu se učini da oseća miris tamjana. Kako je nekada mrzeo taj miris. Sada ga je voleo. Mogao je da zamisli Kjua kako se moli pred kipom Bude. Napunjeni revolver otežao mu je u ruci. Osećao je da mu se znoj sliva niz šaku. Hteo je da obriše znoj ali se bojao da to učini jer je baš u tom trenu pevuckanje moglo da prestane i da se na vratima pojavi Kjuova senka. Nije smeo da rizikuje. Bilo je to suviše dragocen trenutak koji nije hteo da propusti. Eliotove oči napuniše se suzama. Mislio je: "Moj brat, Kju je moj brat". Osećao je njegov bol svoj sopstveni. U tom trenu Kjuova molitva prestade. Trejsi je bio blizu kuće u Gremersi parku. Morao je neopa- ženo da uđe u nju. To je bila njegova specijalnost, ali nije bilo ni najmanje lako. Nekoliko automobila prošlo je pustom ulicom. Kuća je bila u potpunom mraku. Prišao joj je neopaženo. Odjednom se oglasi zvono sa crkve Sv. Džordža u parku. Srce mu preskoči jedan otkucaj. Bacio je pogled na sat. Bilo je 20 časova. Kola se zaustaviše pred kapijom Makomberove kuće. Vozač istrča da bi otvorio zadnja vrata. Delmar Dejvis Makomber izađe iz dubine limuzine. Mada ga nije video punih četrnaest godina Trejsi nije ni trenutka sumnjao da je to on. Nije trebalo da vidi njegovo lice da bi to znao. Ali, uspeo je da vidi liniju obraza i brkova pre nego što je čovek stepeništem krenuo prema ulazu. Trejsi je znao da on neće moći tuda da se uvuče u kuću. Morao je da nađe neki drugi ulaz. Morao je da postoji, verovat-no s druge strane kuće. Našao ga je vrlo lako. Ali teška vrata od mahagonija bila su zaključana. Međutim, to nije

bio problem za njega. Trebalo mu je samo 40 sekundi da otvori bravu pošto je prethodno pogledao da nema slučajno negde alarmnog uređaja. Srce mu je udaralo brže, disanje mu je postalo teže. Izvadio je malu lampu i osvetljavao put u potpunoj tami. Upao je u podrumske prostorije. Krenuo je uskim hodnikom napred. Odjednom je osetio čudan miris krvi od koga mu se nakostrešila kosa na potiljku. Krenuo je napred. Tračak svetlosti zaigrao je na bledom lesu. Trejsi je obasjao svetlošću deo po deo beživotnog tela. Ponovo je osvetlio njeno lice. Pitao se ko je ta žena? Telo i lice bili su unakaženi tako da se ništa na njima nije razaznavalo. Bez obzira ko je ona bila umrla je mučeničkom smrću. Pitao se otkuda taj les u Makombe-rovoj kući. Na to pitanje on sada nije mogao da traži odgovor. "Tvajte", počeo je da šapuće, "u podrumu sam našao ženski les. Nije bila stara više od trideset godina. Bela. Pojma nemam ko je". Makomber i Kju su do sada bili veoma obazrivi. Podigao je pogled prema plafonu. Pitao se šta li se gore odigrava. Udaljio se od lesa koji je zaudarao i počeo pažljivo da se penje drvenim stepeništem plašeći se da ne zaškripi pod njegovom težinom. Sve je bilo vrlo tiho. Mogao je da čuje sat. Zastao je, prestao aa diše. Nešto je čuo uz otkucaje sata, kao neko pevušenje. Se-no se da je to budistička molitva. . Odjednom pevušenje stade. Čuo je prigušene glasove negde iznad svoje glave, a zatim eksploziju pištolja. 483 Trejsi nezadrživo jurnu na gornji sprat. Čim je ušao u kuću Makomber je osetio da nešto nije u redu. Stajao je s ključevima u rukama pred ulaznim vratima i činilo mu se da se kuća nekako izmenila. Najpre je pomislio da je do promene došlo zbog Trejsija Rih-tera, ali njegovo šesto čulo koje ga je toliko puta dobro poslužilo u džunglama Kombodže govorilo mu je da je nešto drugo u pitanju. U hodniku je gorela samo jedna lampa. Ostali deo kuće bio je u tami. Baš kad je prilazio stepeništu koje je vodilo na gonji sprat čuo je tiho pevušenje: budističku molitvu. Počeo je da se penje. Primetio je da su tu upaljena svetla u hodniku. Nije vo-leo da se pokaže tako odjednom na svetlosti, ali nije imao drugog izbora. Sada je išao vrlo brzo. Bio je zadovoljan što je Kju kod kuće, tako ga bar može držati na oku. To je značilo da se Trejsi još nije vratio iz Hong Konga. Makomber nije nijednog trena posumnjao da se Kju neće držati njegovih naređenja. Baš je hteo da krene prema Kjuovoj sobi kad je primetio da su vrata Eliotove sobe odškrinuta. Ta vrata nije trebalo da budu otvorena. Kju nije bio u toj sobi. Pevušenje se čulo s drugog kraja hodnika. Polako je prišao vratima iza kojih se čula molitva. Uhvatio je za bravu. Pevušenje odjednom prestade. U tom trenu Makomber oseti neki pokret. Neko ili nešto je bilo u Eliotovoj sobi. Okrenuo se, spreman na sve, vođen samo instinktom koji mu je često spasao život u džungli. Tada odjeknu zaglušujući prasak. Levom rukom ispruženom ispred sebe Makomber je tražio prekidač na zidu Eliotove sobe, a drugom rukom izvukao nož koji je uvek nosio ispod košulje, za pojasom. U trenu kad je blistava svetlost obasjala njegov cilj Makomber nezadrživo baci nož koji sa zviždukom prolete kroz vazduh.

Eliot otvori oči očekujući da vidi Kjua prostrtog na pragu. Umesto toga video je zgrčeno lice svog oca. Otvorio je usta da vikne ali ga je strahoviti bol zaslepeo. Pao je. Činilo mu se da plače krvavim suzama. Nije osećao ništa. Činilo mu se da je lak kao pero. Činilo mu se da leti iznad poda. Tada je prestao da postoji. Sve je za njega stalo. Makomber je divlje kriknuo u trenu kad je nož poleteo iz njegove ruke. Hteo je da poleti i vrati nož, ali naravno to je bilo nemoguće. - Eliote - šapnuo je bespomoćno posmatrajući kako revolver 4.84 ispada iz nemoćne ruke sina. Sada je mogao samo da žali. Trenutak ranije nije bilo vremena za premišljanje, za ocenjivanje situacije. Osetio je opasnost i reagovao je munjevito. Nije znao kako je osetio opasnost: možda je to bio samo slab miris ulja za podmazivanje pištolja ali i to je bilo dovoljno. Njegov organizam je negde duboko u sebi osetio da će u njega neko pucati. Sada nije razmišljao o tome da je mogao da bude mrtav da je samo za delić sekunde izgubio kontrolu. Mogao je da misli samo na to da je ubio sina. Kleknuo je i zagrlio Eliotovo beživotno telo. Nož je bacio daleko od sebe. Eliotove oči bile su širom otvorene. Još je disao, ali je već bio nesvestan svega oko sebe. Prvi put u životu Makomber se osetio totalno bespomoćnim. Jecao je, a da toga nije bio svestan. Osetio je pokret iza sebe. Okrenuo se. - Oče? - Kjuov glas bio je vrlo nežan. Ušao je u sobu hodajući postrance, ne praveći buku. - Čuo sam pucanj. - Eliot je pucao - reče Makomber ne verujući ni sam u ono što izgovara. - Eliot je pokušao da me ubije. - Da li je moguće? - Kjuov glas je bio kao somot. - Veoma mi je žao. Makomber podiže glavu. Oči kao da su mu izgubile boju i sjaj. - Kako je do toga moglo da dođe? Sve te godine planiranja i priprema, sve to ugrađeno u sistem Angka, sve sada nema nikakve vrednosti. Kako se to dogodilo, Kju? - Karma, oče. - Ali moj sin ... - Makomber stade. - Kju, to ne shvataš, moj sm je pokušao da me ubije i onda sam ja ubio njega. Možeš li ti to da shvatiš? - Kao što rekoh to je karma. Oče, tvoja karma je neuobičajena i čudna. - Serem se na karmu! - kriknu Makomber. Krv mu se vratila u obraze, bes gaje obuzeo. - Pljujem ja na tvoj budistički put 1 tvoje molitve! Šta to sve znači u svetlosti onoga što se meni upravo dogodilo? - Potreban je mir - reče Kju. Makomber odjednom zaprepašćeno pogleda u svog usvoje- g sina. Nešto se događalo čime on više nije mogao da upravlja. Sta se događa? Kuda nas to vodi? - Počeo je da postavlja nesuvisna pitanja. 485 -.Idemo ka kraju svih stvari - reče Kju pokrenuvši se. - Oče, kao da si iznenađen. Ne znam zašto. Ja sam ono što si ti od mene napravio. Ti si sve ovo isplanirao, čak i smrt tvoga sina je tvoja zasluga. Rekao sam mu da želim da umrem. Mislio je da sam se na vratima pojavio ja ... - Šta to govoriš, Kju?

- Da li je to bol na tvom licu, oče? To je sada stvarno, istinito osećanje. Ti treba da umreš zbog onoga što si učinio Samnangu i meni. Oče ti si ga izdao, ti si optužio lažno Sama, a onda si do-leteo na krilima bombardera da mene spaseš da me povedeš u novi život. Ubio si Samove dželate ali sinajpre ubio njega. Eliot mi je sve to rekao. On ... - Laži! - Makomber je urlao. - Ne znam otkuda Eliotu ti podaci, ali to su sve laži. Eliot me mrzi. - Te laži je Eliot pročitao u ovom dnevniku - Kju je bacio po-žutele papire Makomberu u lice. - Kako ... kada? - Ali, oče, ja ne želim tvoju smrt. Ti si mi darovao život kad je svuda oko mene bilo samo umiranje. Ti si me izvukao iz pakla i doveo me ovamo. - Kju je polako odlazio. - Bolje je da ostaneš u životu i razmišljaš svakog dana, svake noći o ovome što si upravo učinio. Kad ti san bude dolazio na oči ti ćeš se setiti kako si ubio svog sina. A ako i zaspiš sanjaćeš o trenu kad je nož poleteo iz tvoje ruke. Neće dugo proći i ti ćeš osećati da počinješ da ludiš. To je pravi kraj tvog života, oče. Makomber je stajao širom otvorenih očiju pitajući se da li to znači da Kju više nije pod njegovom vlašću. Pitao se kad je počeo da gubi kontrolu nad njim. A onda se setio. Otvorio je usta: - Sve je počelo posle tvog povratka iz Kampućije. Znam da si tamo naišao na nešto što će je poremetilo. Moraš da mi kažeš šta ti se dogodilo. Moram da saznam! - Vreme tvojih naredbi i zahteva je prošlo, oče. Ni moći više nemaš. Ističe ti svakim dahom koji izdišeš, svakim udarom tvog srca. - Kju je nestao u svetlosti. Njegova tamna silueta istopila se kao da nije ni postojao. - Sačeka]! - kriknuo je Makomber. - Ne smeš da odeš. Ne odlazi! - Sada je znao ono što je znao kad je prvi put ugledao Kjua: bez njega ne može da ostvari svoj san, Angka je mrtva bez njega. Njegov san o apsolutnoj kontroli ne može da se ostvari bez Kjua. Proklinjao je život na koji je osuđen, proklinjao je svoju kar- mu. Stezao je snažnim rukama beživotno Eliotovo telo. Želeo je da jurne i stigne Kjua ali nije mogao da se odvoji od Eliota, kao da mu je sada bio potreban. Počeo je da razmišlja: "Kako je samo, dođavola, Eliot pronašao taj prokleti dnevnik?" Osećao je kako mu srce udara u grudima. Pokušao je da se smiri. "Moram da krenem za njim", šapnuo je u mislima sam sebi. Pokušao je da se smiri. Trejsi je bio skoro na vrhu ste"peništa kad neka sila gurnu njegovo rame i on poče da se spušta. Bio je za trenutak svestan jednog lepog istočnjačkog lica koje je bilo u blizini njegovog i jednih očiju tamnih kao noć iz kojih su sevale varnice. Trejsi podiže ruke izvežbanim pokretom da uhvati tu senku, ali oseti kako mu ramena napadača izmiču iz ruku. Osvetljenje je bilo slabo. Trejsi se pribra i ugleda napadača. Video je da u ruci drži nešto kao metalni cilindar. Znao je da je to omiljeno, starinsko japansko oružje, koje se i danas često koristilo u podzemlju Japana. On podiže levu ruku prema ivici cilindra. Desna mu je bila spremna da zada udarac. Cilindar se spustio zviždeći prema njemu. Trejsi je sada shvatio da je tim strašnim oružjem ubijena Mojra. Udarac ga je pogodio u levi članak. Mada mu je telo bilo spremno bol je bio skoro neizdržljiv. Cilindar se odmah povukao čim je udarac zadat. Trejsi je znao da neće moći dugo da odoleva ovim napadima. Niko ne bi mogao.

Njegova desna ruka polete i udari napadača u predeo srca. Napadačeve crne oči raširiše se a usne bolno izviše, ali je cilindar opet poleteo prema Trejsiju. Trejsi je sada imao više vremena: izvio se u desnu stranu, udarac skliznu niz njega tako da je imao vremena da prstima leve ruke obuhvati opasno oružje. Zgrčio je mišiće ali je i napadač bio spreman. Znao je da će Trejsi pokušati da mu iščupa oružje. Kju se zanese i izgubi ravnotežu. Trejsi okrenu levi zglob i izvuče cilindar iz Kjuove ruke. Cilindar je bio zakačen snažim kožnim remenom za Kjuov članak. Trejsi povuče još jednom i cilindar odlete. Sada su obojica bili nenaoružani. Kju se povratio i krenuo u napad serijom udaraca sličnih udarcima mačem, irejsi se usredsredio na odbranu. Zato i nije na vreme osetio da ga je napadač čvrsto uhvatio za desni lakat. Pritisak je bio iznenadan i jak tako da se Trejsi 487 zaneo unazad i izgubio ravnotežu. Njegovo desno rame snažno je udarilo o ogradu. Kju ga podignutim, zgrčenim kolenom udari u trbuh. Izgubio je dah. Mogao je samo da se uhvati za napadačeva ramena i ostane tako, bespomoćan. Dva udarca spustiše se posred Trejsijevih grudi. Kost mu za-vibrira, živci se zapališe od bola, za trenutak je bio paralisan, nesposoban da pokrene ruke. Kju odvoji Trejsijeve bespomoćne prste i poče da se izvlači. U tom trenu Trejsi ispruži levu nogu i Kju se sruši slomivši sopstvenom težinom kost u zglobu. Ali to je bila mala povreda. Ispravio se i vrh cipele usmerio u Trejsijevo lice, ali ovaj je uspeo da povrati dah i snažno ga udari između bitina svojom gvozdenom pesnicom. Kju se presamiti na pola. Sada je Trejsi bio u prednosti. Bacio se na njega ali on se izmaknu i koristeći položaj raširenih laktova, nazvan Položaj dva cveta, odbi napad i pripremi se da preuzme inicijativu. Trejsi je koristio Hyo tehniku, držeći lak-tove vrlo blizu. Serija udaraca donela mu je malu prednost u vremenu i prostoru, ali je istovremeno omogućila Kjuu da koristi ketaguri, istezanje noge, da bi ga izbacio iz ravnoteže. On zatim učini yori - zahvat koji je Trejsiju bio nepoznat. Ovaj stil borbe koristio se u Sumou i bio veoma naporan i težak za učenje. Trejsi ga je video u Tokiju i znao samo neke osnovne pokrete. Yori se u stvari sastojao od serije klinčeva koji su imali za cilj iscrpljivanje protivnikove snage. U Majnsu su instruktori odbacili taj stil. Odjednom se začuše neki zvuči ispod njih. I Kju ih je čuo i za trenutak popustio stisak. Bilo je to dovoljno da Trejsi krene u napad. Uhvatio se čvrsto za gelender sreman da slomi Kjua. Ali u tom trenu njegovi zubi zazvečaše od snažnog udarca koji ga je pogodio u vilicu. Zaneo se i sve mu se pred očima zamračilo. Kad je opet otvorio oči Kjua nigde nije bilo. Trejsi nije mogao da kaže kuda je otišao. Tvajt i njegovi ljudi uleteće u donje prostorije svakog časa zato je Trejsi odlučio da krene na gornji sprat. U sobi je bila upaljena svetlost i ugleda Makombera kako drži u naručju beživotno telo mlađeg čoveka. Zastade na pragu. Makomber podiže glavu. - Ko je tamo? - glas mu je bio grub kao da je satima vrištao na vetru. - Kju, jesi li ti? Proklet da si! Ti si ubio mog sina! - Ja sam Trejsi Rihter. Kju je otišao. Da li je prošao ovuda? Makomber je ćutao jedno vreme. Buljio je u Trejsija i polako 488 dopustio da mu Eliotov les isklizne iz ruke. Ustao je polako u svoj svojoj visini.

- Rihter? - krenuo je nesigurno napred. - Šta ćeš ti ovde, do-đavola? Ovo je moja kuća! Kako si se usudio? - Policija je u prizemlju - reče Trejsi - u tvom podrumu je nađen unakažen ženski les, a sada vidim da je u tvojoj kući još neko ubijen. Zato sam tu. - Proklet da si! - Makomber je govorio vrlo glasno. - Poslao sam Kjua da te ubije. Ti si upao u Angku. Razrušio si je. - Šta? U šta sam upao? - U Organizaciju. U moju Organizaciju. - U onu koju si izgradio novcem koji si izvukao iz "Sultana"? - Šta ti znaš o "Sultanu"? Nisi bio čak ni u Ban Me Tuotu u to vreme. Nestao si. - "Sultan" je bio moja misija, Makomberu. - Šta kažeš? Šta kažeš? - Makomber je drhtao. - Poslali su me da te kontrolišem. - Lažeš. - Znam sve o "Sultanu". - Lažeš, Rihteru! Ti si nestao u to vreme. Ko zna gde si bio. Ili ti je bilo dosta kasapljenja. Svi su znali da ti se sve smučilo. I ja sam to znao. - Zato što je u to trebalo da verujete - reče tiho Trejsi. - la sam ušao u Fondaciju u koju ti nisi mogao da uđeš. "Sultana" sam ja zamislio. Mene si prevario. - Najpre si mi ubio Tisah, a sada mi govoriš to - Makomber je bio slomljen. - Ne znam zašto te Kju nije ubio. Proklet da si. Ali, ipak sam zadovoljan što si još živ, Rihteru - koraknuo je dva koraka bliže Trejsiju. - A znaš li zašto? Trejsi skoči na Makombera kad se ovaj saže da podigne nož. Udario ga je baš kad su se njegovi prsti sklopili oko drške. Makomber je bio veoma brz, Trejsi je to zaboravio. Oštrica noža srebrnasto je sevnula ka njegovom licu. Osetio je nešto kao vrelinu, ne bol, a zatim vlagu na obrazu. Kapljice krvi prsnuše na sve strane kad podiže ruku i udari Makombera u levi članak. Odmah zatim, pokleknu, a Makomber krenu na njega divljačkim kansetzu-waza s namerom da mu iščaši rame. Trejsi je krenuo s onim u čemu je bio najbolji, neprekidnim ate-waza usmerenim u Makomberov biceps s namerom da mu iscrpi energiju. Makomber je ponovo ciljao nožem. Oštrica je la dovoljno dugačka, da bi propisno bačena, mogla da probije 489 Nije bilo vremena ni prostora da se Trejsi izmakne. Zato je on blokirao um, ignorišući oštricu noža koja je jurila prema njemu i koncentrišući se na ono što je trebalo da preduzme. Podigao je levu ruku, ispravljenih prstiju, sve do Makombero-vih očiju, i započeo seriju udaraca koji su potpuno onemogućili Makombera u daljem napadu. Nož mu je ispao iz ruku. Sada su se borili golim rukama. Trejsijevi mišići bili su užareni od stalnog napora. Osećao je da ga boli glava. Posledica iz Hong Konga. Činilo mu se da je vazduh koji izdiše vreo kao plamen. Činilo mu se da_će mu oči eksplodirati. Nije nameravao da ubije Makombera. Želeo je samo da ga odvede dole, Tvajtu u ruke. Ali, shvatio je ono što je Makomberu bilo jasno od samog početka - samo će jedan od njih dvojice izaći iz ove sobe. Tu je bio početak i kraj onoga od četrnaest godina. Pokušao je da izvede jedan osae-waza, zahvat imobilizacije, da bi se odmorio, ali Makomber mu to nije dopustio spustivši tri strahovita udarca na njegovo desno rame.

Bilo mu je teško da se koncentriše. Nedostajalo mu je krvi u glavi. Više nije ose-ćao noge i to je bilo vrlo opasno. Upotrebio je Senjo - Dinsoku je to preveo sa japanskog kao ratni položaj. "To nije zahvat koji se koristi nekažnjeno", upozorio ga je stari čovek. - "Ja ću ti ga pokazati jer želim da iz svakog sukoba izađeš živ. Možeš da preživiš i sa svim onim čemu sam te naučio, u to ne sumnjam, ali možda će doći trenutak kad nećeš imati drugog izbora, kad će ti zvezda smrti sijati u lice. To ćeš osetiti i tada koristiti Senjo". Trebalo je da svom snagom gurne Makombera na zid ne bi li mu smrskao levi kuk. Naravno, trebalo je sve da se odigra pod pravilnim uglom. Trejsi začu krckanje kostiju. Znao je da je uspeo. Makomber je počeo da se guši od bola i suze linuše niz njegovo lice. Bol u kuku bio je nepodnošljiv. Trejsijevo koleno opet polete i udari Makombera u trbuh baš iznad slomljene kosti. Bio je to završni i najrazorniji deo Senjoa koji je uništavao unutarnje organe. Dok se Makomber uvijao kao zmija pred njegovim nogama Trejsi zastade teško dišući. Oči su mu bile širom otvorene i upravljene u plafon. Na njegovom licu ogledao se strahoviti izraz odlučnosti. Nije na njemu bilo ni straha, ni tuge ni žaljenja. U tom trenu začuše se teški koraci na stepeništu. Zatim glasovi. Neko je izdavao naređenja. Čuo je da ga zovu. Bio je to Tvajtov glas. "Pa, naći će me i bez da im se javljam", pomislio je. Zatvorio je oči i naslonio se na zid. Krv mu je šuštala u ušima kao vetar. 490 Kad je Trejsi kasnije izašao iz kuće u Gremersi parku, prva osoba koju je ugledao bila je Lorin. Stajala je s druge strane ulice, okružena dvojicom policajaca. Telo joj je bilo napeto, a čak i s ove razdaljine mogao je da vidi kako joj je lice bledo. Iza nje počinjala je da se skuplja gomila sveta. Došla su čak i reporterska kola, troja ili četvora. Videli su ga kako izlazi i krenuli prema njemu. Ali, tada se na vratima pojavio Tvajt i u istom trenu ambulantna kola. Njegovi ljudi od-vojiše Trejsija od novinara. Lorin ga ugleda i oslobodi se svojih čuvara. Jurnu preko ulice prema njemu. Osećao je kako mu prilazi, osećao je već unap-red njenu toplinu i radovao joj se. Dodirnula mu je prstima obraze. - Kako je bilo? Strašno? - Da - klimnuo je glavom. - Bilo je grozno. - Hajdemo - jedva ju je čuo. Prošli su pored Tvajta i ušli u park. Seli su na klupu, pod neko drvo. Bilo mu je potrebno da se smiri, da vidi da je čitav, da je ostavio košmar iza sebe u toj prokletoj kući. - Makomber je mrtav - reče najzad. - Morao sam da ga ubijem. Nije bilo izbora. Lorin ne reče ništa. Plakala je. Najzad upita: - Gde je Kju? - Otišao je. Nestao. - Žao mi je što vas prekidam - reče Ajvori Vajt koji je sada klečao ispred njih - ali šef vas traži. Boji se da vas novinari ne rastrgnu. Moramo da vas zaštitimo. - Samo još minut, molim vas - rekla je Lorin. - U redu - reče Vajt. - Moramo da nestanemo odavde - reče Lorin nežno. - Vreme je da krenemo.

Pogledala ga je. On nije govorio. Posle izvesnog vremena podigao je glavu i ona vide da su mu oči jasne. Sada se izgleda sasvim smirio. Ц redu-- reče i oboje ustadoše. v Vajt je samo na to čekao. Poveo ih je prema svojim neobele-zenim kolima. Dalje od njih videli su Tvajta kako se bori s novinarima i mikrofonima. obećavam da ćemo vam sve reći kroz jedan čas - čuli su jegove reci - to je jedino što sada mogu da obećam. 491 - Kakva je Rihterova uloga u svemu tome? - Doprlo je do njih jedno pitanje. - Sve će biti objašnjeno kroz jedan čas na konferenciji za štampu. Budite strpljivi samo jedan čas - govorio je Tvajt. - Morate nešto da nam kažete, narednice - preklinjali su fotoreporteri. - Mogu da kažem samo toliko da je g. Rihter bio na tajnom i opasnom zadatku i drugo ništa. Momci, žao mi vas je, znam da samo radite svoj posao, ali sve što mogu da učinim za vas to je da vas pozovem na konferenciju za štampu kroz jedan čas. Govoreći to Tvajt se povlačio prema kolima. Uskočio je u njih u poslednjem trenu. - Hajdemo - reče Vajtu, a zatim se obrati Trejsiju. - Ovo sam dobro izveo. Ne mogu baš ni tebi sve da prepustim. Možeš li sada da mi kažeš šta se sve dogodilo? - Lekari treba da nam kažu ko je žena nađena u podrumu Makomberove kuće - reče Trejsi naslonivši glavu na naslon zadnjeg sedišta. - Mogu odmah da ti kažem da je gore ubijen Ma-komberov sin. Kju je nekako nagovorio sina da puca u oca. Ma-komber je reagovao instinktivno osetivši opasnost. To, u stvari, pretpostavljam jer sam i sam prošao kroz taj trening. Ubio je mladića. - Gospode, zašto je Kju to učinio? Mislim, kako je mogao da učini tako nešto? - zaprepastio se Tvajt. - Mislim da se tu radi samo o osveti - reče Trejsi. - Ne mogu to da razumem. - I ne očekujem to od tebe jer ti razmišljaš kao Zapadnjak. Za nekoga kao što je Kju čast je najvažnija stvar na svetu. - A u sebi je pomislio: "Ista je stvar i sa Kimom". - Ispričaj mi još jednom o tom Kjuu - zamoli ga Tvajt. Trejsi mu reče sve što je znao. - Ne mogu da verujem u to. - Moraš, nemaš drugog izbora - reče Trejsi. - Ne znam šta ću reći na konferenciji za štampu kad mi ni samom nije jasno o čemu se ovde radi - vajkao se Tvajt. - Sada je najvažnije gde se Kju nalazi, a ne šta je uradio -reče Lorin. - Ona je u pravu - umeša se u razgovor Vajt - ali mene mnogo ne brine gde je Kju, lako ćemo ga naći. - Mislim da bismo trebali da se zabrinemo zbog Kjua - reče Trejsi. - Makomber je bio samo polovina Angke, druga polovina, i to važnija, je Kju. On ima sve podatke Angke u glavi. On može da završi ono što je Makomber započeo i da dovede sve započete planove do kraja kao da se ništa nije dogodilo. - Pa šta onda? - zareza Tvajt. - Sam si rekao da on više nije poslušni Makomberov robot, da ga mrzi. On će znači sve odbaciti. - E, tu grešiš - reče Trejsi. - Ono što je on osećao prema Ma-komberu bilo je vrlo lično a sve ovo drugo je posao, a to su dve sasvim različite stvari.

- Uopšte te ne razumem. Kažeš da neko mrzi nekoga a, ipak, sledi njegove naredbe do kraja. Zašto? Zar je lud? - bio je za-prepašćen Tvajt. - Samo ako tako posmatraš - reče Trejsi. - Kju je Kombo-džanac. To znači da je nekada ranije u svom životu on bio odani budista. Ja mislim da je on još uvek u duši odan Budi. - Pa šta onda? - Tvajt nije ništa razumeo. Trejsi se trudio da bude strpljiv. Otkako je napustio Makom-berovu kuću razmišljao je o svom sukobu sa Kjuom. Buljio je u njegove oči, osetio njegovu snagu, tražio njegove slabe tačke. U borbi je video Kjuov duh. Osećao je da ga sada dobro poznaje. - Prvo učenje budista je pacifizam, fanatično poštovanje mira. Budistički sveštenik ne obrađuje baštu i ne gaji povrće za svoju ishranu iz straha da ne ubije insekta ili crva. On zavisi od poklona vernika. - Da H je moguće da ti pokušavaš da mi kažeš da je taj ubica, to čudovište koje sledimo, pacifista? - Bio je zaprepašćen Tvajt. - Da, to kažem. - Onda si ti lud. Jedno poništava drugo. - Ne - Trejsi odmahnu glavom. - Ponovo razmišljaš kao Zapadnjak. Istočnjak može da prihvati obe stvari. On veruje u moć Amide Bude jer je to naučio i jer bez toga nema života. Ubija zato što mora. - Možda - reče Tvajt - ali on je ubijao ovde, u našem svetu. Šta ćemo s tim? To nije ista stvar. - Jeste, ako je imao dovoljno dobre razloge i opravdanja za ubistva koja je izvršio. - Makomber je mogao da mu nađe razloge? - Makomber je znao kako da manipuliše ljudima. - Šta ću reći novinarima? - Bio je zabrinut Tvajt. stajali su pred zgradom u kojoj je bila Tvajtova policijska šta- J11C3., Ja ne mogu da uđem - rekla je Lorin i zaplakala. 492 493 Trejsi je zagrli. Vajt i Tvajt su gledali u nju. Mrzela ih je. Oni su bili samo nemi i nezainteresovani posmatrači. Njima je bilo svejedno ako Trejsi pogine. Oni ga nisu voleli. Otvorila je vrata i jurnula niz ulicu. - Lorin ...! - viknuo je Trejsi. - Hoćeš li da pođeš za njom? - pitao ga je Tvajt. - Neću - odgovori Trejsi i zatvori oči. - Ne znam šta bih mogao da joj kažem. Ona me suviše dobro poznaje. - ... a unakaženi les koji je nađen u podrumu Makom-berove kuće, prema lekarskom izveštaju, je Džoj Trouer Makomber, žena pokojnog Dejvisa Makombera i mlađa sestra senatora Vensa Trouera iz Teksasa. Njeni rođaci su obavešteni... Aterton Gotčalk je slušao odlučan glas Daglasa Tvajta i ose-ćao kako užas i strah narastaju u njemu. "Šta se to događalo? Džoj je mrtva. Makomber je mrtav. Koliko će im trebati da nađu Katlinin les?" - Razmišljao je. Ostavio je upaljen televizor na kome su davali vesti i prešao preko mekog tepiha u svom njujorškom hotelu. Pustuli su ga još juče iz bolnice ali je odlučio da se još malo zadrži u Njujor-ku jer je interesovanje štampe bilo ogromno.

Video je svetlosti grada i Centralni park ispod svojih prozora. Njegova žena bila je u kupatilu. Pomislio je da bi mu dobro došlo piće, ali je već suviše popio tog dana. Doktor mu je preporučio da malo pripazi. Odjednom je počeo da se trese. Užasno se plašio trenutka kad će njegova žena saznati šta je učinio. Kako će moći da joj sve to objasni? Zagledan u prizor zbog kojeg je ovaj apartman bio najskuplji u hotelu Gotčalk ga nije bio ni svestan. Znao je da je samo pitanje vremena pre nego što policija krene njegovim tragom. Angka je bila mrtva i on sa njom. Makomberova smrt nije značila mnogo - to nije moglo da ga spase. Suviše je bilo drugih veza koje će policajci lako otkriti. Prišao je vratima kupatila. Diskretno je kucnuo. Čuo je slatki glas svoje žene. Okrenuo je bravu i provirio unutra. Kupatilo je bilo toplo i mirišljavo. Roberta je ležala u kadi podignute kose. Iz vode su joj se videla samo kolena i glava. - Zdravo, draga - reče on - došao sam samo da te pozdravim. Nakrivila je koketno glavu i osmehnula mu se. - Divno, mili - iz pene je pružila ruke prema njemu. - Biću gotova za nekoliko minuta. - Nemoj da žuriš - reče Gotčalk - imaš dosta vremena. Zatvorio je vrata za sobom. Prišao je televizoru. Konferencija za štampu bila je završena. Ponovo su emitovane vesti o uobičajenim stvarima. Dva puta je pomenuto njegovo ime. Pružio je ruku i isključio televizor. Tada je prišao prozoru i otvorio ga. Pomislio je da je dobro što je odabrao ovaj starinski, elegantni hotel u kome prozori mogu da se otvaraju. Trotoar je bio negde daleko dole, u dubini, ali sada nije o tome razmišljao. Osećao je povetarac na vratu, video svetlosti tamo daleko, na vodi, video drveće u parku. O tome je razmišljao kad je stao na sims i kad ga je korakom prekoračio. Naravno, pomislio je i na Katlin, na njeno uljem namazano, podatno telo. Čitavim putem do dole, kroz vazduh, držao je širom otvorene oči. Kuća u Gremersi parku najzad je utonula u tamu. Kju se spustio s tavana vrlo obazrivo. Kad se uverio da je sam u kući polako se prikrao do Eliotove sobe. Ušao je u nju. Našao je ono mesto gde je Eliot pao i počeo da se tu moli. Osvetio je smrt jednog brata izdavši drugog. Znao je da drugačije nije moglo da bude. Samov duh je to za-htevao. Ali, bio je iznenađen koliko ga je rastužila Eliotova smrt. Bilo mu je hladno. Osećao se izgubljenim, bez ikakvog cilja. Bio je siroče bez kuće. A onda se setio da nije ispunio poslednju Makomberovu naredbu. Hteo je da to učini na stepeništu, ali iznenadni dolazak ljudi ga je omeo. Nije stigao da obavi svoj zadatak. Znao je da ne može sebe smatrati pravim i odanim sinom svog oca ako nije obavio ono što mu je naređeno. A šta će biti °d njega bez Makombera i Angke? Znao je da treba da ode odavde ali je znao i to da se ako sada ode nikada više neće ovamo vratiti. Ovo je bio njegov dom. Ova kuca mu je značila više od vile njegove porodice u Pnom Penu. JJoni. Ova reč visila je u njegovom umu kao ukras, kao dragi kamen. Onda se setio mrtvog Eliotovog tela koje je počivalo na ovom mestu i počeo da jeca. Ostao je tako dugo, gorko plačući. 495

Trejsi je prošao "audijem 4000" kroz Linkolnov tunel. Dodao je gas. Setio se šta je nedavno rekao Tvajtu: "Jedini način da se dokopaš Kjua je preko mene. Makomber mi je rekao da je naredio Kjuu da me ubije. Nije uspeo u tome na stepeništu, ali vratiće se i napašće me ponovo. U to ne sumnjam. On mora da me ubije. Njemu nije dovoljan samo budizam da bi živeo. Zato je Lorin i pobegla. Ona zna šta me čeka". Znao je da jedino on može da izađe na kraj s Kjuom. Kju je bio prava mašina za ubijanje. O svemu je na vreme obavestio Direktora. Ekipa stručnjaka za kompjutere već je bila na putu za Njujork da bi napala sistem "Metroniksa". Trejsi se setio da je Direktor rekao da će se sistem "Metroniksa" raspasti bez Ma-kombera. Nadao se da to nije istina. Bio je zabrinut i zbog Kima. Nekoliko puta u toku noći pokušavao je da stupi u kontakt s njim. Pokušavao je da ga nađe u njegovom stanu u Vašingtonu, a zatim u Njujorku na broj koji mu je Kim svojevremeno dao. Ni najmanje mu se nije dopadala činjenica da ga je izgubio iz vida. Onda ga je iznenada pozvao Direktor da bi mu rekao da je u skupom hotelu u Dalasu nađen mrtav jedan strani agent. - Znam da je to Kimovo delo - rekao je Direktor - ne znam šta se događa, ali hteo sam da ti javim i da ti preporučim da budeš vrlo obazriv. Ako sam ti potreban biću na vrlo važnim sastancima s predstavnicima vlade, u naredna 72 časa. Tejsi se nalazio u pokrajini Baks. Skrenuo je drumom kraj reke. Setio se Lorin i onog čudesnog dana koji su proveli na obali. Odjednom se iza zavoja pojavila njegova kuća u lepom jesenjem pejzažu. Uskoro će zima. Tada je tek lepo u kući u kojoj gori mirišljava vatra od jelovih grana. Nije želeo da u ovoj zimi uživa bez Lorin. Popeo se stepeništem. Otključao vrata. Bilo je 16.06. Otišao je pravo u kuhinju. Našao je samo pola tegle majoneza, teglu butera, konzervu sardina. Bila je tu i kutija butera od kikirikija koji je s uživanjem počeo da tamani. Dok je jeo otišao je u dnevnu sobu. Pogled mu privuče drveni kip Bude iznad kamina. Učini mu se da je nešto čudno na pločicama ispred kamina. Kleknuo je da bi iz veće blizine ispitao šta je to. Povukao je prstom po tamnim mrljama. Zagrebao noktom. Sasušena krv. Ustade, kao da je u transu. Sada mu je bilo jasno šta se dogodilo. Pošto je na smrt pretukao Mojru Kju je došao u dnevnu sobu, ugledao kip Bude i kleknuo da se moli. Njegova odeća bila je vlažna od njene krvi. Trejsi zadrhta na tu jezivu pomisao. Okrenuo se od drvene statue, uzeo teglu s buterom i otišao u kuhinju da je ostavi. Više nije bio gladan. Vratio se zatim u dnevnu sobu i seo u svoju omiljenu fotelju. Zabacio je glavu. Čekao je. Hteo je da oseti onaj trenutak kad se Kju pojavi u kući. Mora da je zadremao. Nije to želeo. Otvorio je oči. Već je bio mrak. Sedeo je sasvim mirno. Nešto se promenilo u kući. Nije znao šta, ali je osećao promenu. Grana je grebla o prozor, čulo se cvrkutanje noćnih ptica. Znao je dobro te zvuke. Oni mu nisu smetali i nisu ga brinuli. Nije mu smetalo ni škripanje raz-glavljenog prozora. Trebalo je davno da ga popravi. Smetalo mu je nešto što nije čuo. Cvrčci su napolju prestali da cvrče. Kuća kao da je zadržala dah. Bio je sasvim siguran da više nije sam. Stajao je okrenut leđima kaminu. Buda mu je bio iza leđa. Odjednom, u najdubljoj senci, shvatio je da stoji Kju, kao tigar spreman na skok. Pokrenuo se i tračak svetlosti pade mu u oko. Odmah se zaklonio tamom. Dobro je koristio taj element. Murano ga je svemu naučio.

- Nekada sam dobro poznavao Makombera - reče nežno Trejsi. - Znao sam da ćeš doći. - Ne želim da te ubijem - reče Kju. - Ali ja sam Chet Kmau i nemam drugog izbora. - Zašto? - upita Trejsi mada je unapred znao odgovor. Ipak, želeo je da pokuša. - Ti si bio samo Makomberova marioneta. Sada tek možeš da živiš svojim životom. - Bez obzira šta sam bio ja sam njegov dužnik - reče Kju. -Sem toga, on je mrtav, a meni je darovao život. - Nije tačno .. . , -1- Ja više ne mogu jasno da mislim. Uspomene dolaze i odlaze ... - A Amida Buda? - Amida Buda ostaje, on je večan. On nam govori kako treba da se ponašamo i kako da živimo. Bol i žaljenje ostali su za mnom u Makomberovoj kući. Tamo su ostali ljubav i strast. -Gledao je pravo u Trejsija. - Tamo s ostavio i mržnju. Moj um je ispunjen smo užasom sadašnjeg trena. Kad i on bude prošlost ja ću zadovoljiti sve ono što Amida zahteva i propisuje. Trejsi je znao da je ovaj čovek lud. Dve filozofije, dva shva-tanja i dva načina života ostavili su trajne posledice na njegov um. Dolazio mu je sa strane, iz tame koja je bila njegov najbolji 497 saveznik i zato je Trejsi bio prinuđen da koristi pokret i senku. Kju, verujući da je video Trejsijev duh kako napada, izveo je pokret leptira i strahovito pritisnuo Trejsijeva rebra. Bol je bio neizdržljiv i Trejsi je morao da ga odbaci svesno da bi mogao da izdrži dalju borbu. Pokret nazvan Pokreni se sa senkom trebalo je da zavara protivnika, da on poveruje da je video duh napada i da onda otkrije svoj duh u borbi. Odmah je nastavio s dva strahovita udarca i iznenadio se kako su malo efekta izazvali. Kad se Kju ponovo pokrenuo počeo je da shvata o čemu se radi i da se preznojava. Kju je koristio chikara-vvai chia, razrađeni borbeni sistem o kome je Trejsi dosta pročitao u Dinsokuovoj "Knjizi o Zmaju i Tigru". Bila je to najstarija knjiga o borilačkim veštinama. Sistem koji je Kju koristio bio je samo kratko opisan s napomenom da je suviše opasan za korišćenje. Skoro se nije ni iznenadio kad se našao ležeći na leđima. Bio je slab. Teško je di-sao. Mogao je da oseti Kjuovu snagu. Iznad njega visilo je njegovo lice. Na njemu se nije ogledao ni bes ni trijumf. Samo savršeni mir. Trejsi je osetio taj mir dok ga je razdirao strahoviti bol. Posle toga je počeo polako da kruži, da kruži i da se spušta u dubinu, sve dok svaki pokret nije prestao. Lorin je parkirala svoj "ford mastang" uz ivicu prašnjavog druma, pored žutog polja. Jasno se videla Trejsijeva kuća. Od onog trenutka kad je pobegla od njega iz Tvajtovih kola stalno ju je proganjala misao da ga više nikada neće videti. Morala je da ga vidi bar još jednom. Plašila se da nije zakasnila. Očekivala je da će naći Tvajtove ljude oko kuće. Nije videla nikoga. Bojala se, ali je znala da mora da pomogne. Možda je on već umirao u kući. Krenula je ukrućenim nogama preko žitnog polja. Do senke velikog drveta stigla je bez problema. Pomislila je da će biti najbolje da uđe na sporedni ulaz. Nije videla nikoga i niko je nije sprečavao da priđe kući.

Zaustavila se pred vratima, a onda sasvim tiho ušla. Našla se u kuhinji. Sačekala je da joj se oči priviknu na tamu. Napolju je već uvejiko bila noć, ali je bilo dosta mesečine. U kući je bilo tamnije. Čula je buku iz dnevne sobe. Krenula je prema njoj. Buka kao da je odjednom prestala. Tada je ugledala užasan prizor. Trejsi je ležao na podu nauznak, glave okrenute na jednu stranu. Lice mu je bilo bledo, oči zatvorene. Nije mogla da 498 čuje da li diše, ili ne. Iznad Trejsija je stajala neka raskoračena prilika. Kju! Čula je njegov krik. Kriknula je i ona. -Ne! Bio je to tako strašan krik bola i straha da je i sama zadrhtala. Ne misleći šta će se dogoditi prišla je nepomičnom Trejsijevom telu. - Jeste li ga ubili? - pitala je čoveka koji je stajao iznad Trejsija. Prepoznala je tog čoveka. Bio je to Kju. On je dolazio u stan Luisa Rihtera kad je ona bila tamo. Sećala se da se čudno ose-ćala u njegovom prisustvu. - Ne znam - odgovorio je tihim, slabim glasom na njeno pitanje. Proverila je njegov položaj. Nije se ni pomakao. Najzad je našla plus. Trejsi je bio živ! - Sada ću da ga izvedem odavde - rekla je odlučno gledajući netremice Kjua u lice. - Kako si se vratila? Zašto? - čula je odjednom Kjuov glas. - Sve sam odbacio: zavist, želju, mržnju, strah i... ljubav. Odbacio sam sve ono što opterećuje obične ljude. Zašto si došla ovamo? - zajecao je. - Ja sada odlazim - rekla je ona tiho jer je znala da on želi da ona to učini. On nije želeo da je ubije. Da je to hteo ubio bi je već ranije. On je ubio Luisa Rihtera. Videla ga je u Luisovom stanu. Ona je bila jedini svedok a, ipak, on joj nije oduzeo život. Počela je da diže Trejsija. Znala je da je suviše težak. Trebalo je da ga odvuče do kuhinje i dalje do kola. - Ne! Osetila je kako se Kjuovi prsti obavijaju oko njenog zgloba. Imao je čudesnu snagu. Pogledala ga je. Iskezila se na njega. - Da, ja ga vodim sa sobom! - viknula je. - Ne možete! Ja imam naređenje da ga ubijem! Ja moram da ispunim naređenje. - Onda ostajem i ja. Moraćete da ubijete i mene. - Ne mogu! - Onda ja odlazim i nosim njega sa sobom. - Nemojte! - plakao je. - Molim vas nemojte. _ Vukla je Trejsija prema kuhinji i dalje kroz vrata, na mese-cmu. Kju je jecao ruku prekrštenih na grudima. - Nemojte ... Teško dišući i plačući izvukla je Trejsijevo nepomično telo napolje i vukla ga prema kolima. 499 Ajvori Vajt je video kako se sićušna figura kroz žitno polje kreće prema kući. Pogledao je kroz dvogled i odmah prepoznao Lorin. - Šta to do đavola radi? - pitao je besno. Dok se on čudio šta se tamo događa Lorin se pojavila na zadnjem ulazu vukući neko telo. Bio je u radio vezi s policajcima koji su polako okruživali kuću. Pozvao ih je.

Kju skliznu na kolena. Video je kako je tama progutala Lorin. S njenim odlaskom nestalo je i njegovog bola. To što ju je ponovo video, što ju je ponovo dotakao, malo ga je smirilo. Njegova ljubav prema njoj bila je nepromenljiva stvarnost. Ali on je odbacio i ljubav sa svim ostalim emocijama. Znao je da to mora da učini, da tako mora da bude. Ustao je i okrenuo se prema ulazu u kuhinju. U trpezariji je našao nekoliko kutija sa svećama. Počeo je da vadi jednu po jednu i da ih pali. Kad se Trejsi povratio iz nesvesti osetio je mesečinu na licu. Okrenuo se. Glava i ramena su ga boleli. Video je Lorin kako sedi pored njega glave zarivene u šake. Nije znao šta se dogodilo. Posegnuo je za njom. Ona je primetila da je svestan. Sve se slomilo u njoj. Zagrlila ga je i bezbroj puta nežno šapnula njegovo ime. Pogledao je prema vratima kuće. Video je neku senku koja je kliznula kroz njih. Prepoznao je Kima. Bio je siguran da Kim ranije nije bio u kući. Niko nije video da je Kim ušao. Čak ni Kju. - Ostani ovde za trenutak - šapnu u Lorinino uvo. Osetio je kako se stegla. - Kuda ćeš? - njeni prsti zakopaše se u njegovu ruku. Videla je odlučnost na njegovom licu i počela da odmahuje glavom. -Nemoj da ulaziš u kuću. Nemoj! - Moram, samo na čas. - Ubiće te. Video je na njenom licu da je u pravu. Pitao se šta je radila u kući, kako je uspela da ga izvuče? Nije znao odgovore na ta pitanja, znao je samo da nije završio posao s Kimom i da je sada trenutak da se to obavi. - Neću ići dalje od kuhinje - šapnuo joj je - moći ćeš da me vidiš sve vreme. 50.0 Nije rekla ništa. Samo je klimnula glavom i Trejsi se polako vrati u kuću. - On je unutra - reče Tvajt u voki-toki. - Ne želim da riziku-jem, šefe. Želim bombe sa suzavcem. Sačekaćemo pet minuta i onda upasti. - Zašto toliko? - pitao je šef policije iz Pensilvanije. - Dva građanina su u neposrednoj blizini kuće. Ne smem ništa da počnem s njima da ne bih upozorio sumnjivca. Ne smem da ih pozovem. Moramo da im damo šansu da nestanu. - U redu - reče šef - ali ja imam velike probleme s ovim ljudima s televizije. Ovako nešto se nikada nije dogodilo u ovom kraju. - Poslaću jednog od mojih ljudi da pomogne - reče Tvajt. - U redu. Moji ljudi su zauzeli položaj. - Recite mi kad će početi? - Kroz sekundu-dve. Sada! Baražna vatra poče odjednom. Trejsi i Kim zgledaše se u tami kuhinje. Sablasna svetlost sveca igrala je na zidovima, na Kimovim obrazima i čelu. - Beži odavde - siknu Kim. - Ubiću te ako mi ne daš da prođem. - Ti si već mrtav - reče Trejsi. - A ja treba da budem dželat. - Ako ti to želiš, samo napred. Trejsi je bio besan jer je bio svestan da ga je Kim iskoristio za neki svoj lični cilj. - Kime - reče tiho Trejsi - sećaš li se kako sam te našao u neprijateljskom logoru duboko u džungli? Nešto prelete preko Kimovog lica.

- Bio ti je potreban odmor. Zaustavili smo se. Kim je buljio u Trejsija trudeći se da prozre šta se krije iza njegovih reci. - Da - šapnu - šta se onda dogodilo? Trejsi slegnu ramenima. - Ne znam. Možda sam zadremao, možda je to bio neki drugi Put, uglavnom mi smo se digli i krenuli kući. Kim je dobro znao zašto je Trejsi sada govorio o tome. Njegova ruka polete prema ožiljku na vratu. Trejsi je video šta se Dogodilo tamo u džungli, ali nikada to nije pomenuo. Držao je Kima u šaci. Nije mi žao što sam te doveo do ovoga - reče Kim. - Bez 501 tebe bi sve ovo bilo nemoguće. Ja to nisam mogao da obavim sam, s Direktorom na vratu. Želeo sam nešto više, a ne samo Kjuovu smrt. Želeo sam da njegov svet počne da se raspada sasvim polako. Ti si bio oruđe za to. Samo ti si mogao da pratiš trag na koji sam ti ukazao. Njegov brat je zapalio kuću mojih roditelja. Oni su nas mrzeli. Mi smo za njih uvek bili samo divljaci, otimači. Njegov brat Sam imao je vezu s mojom sestrom Diep. Nije mogao da tu vezu ostvari, a nije mogao da živi sa sramotom. - Zato je sve izbrisao plamenom? - Ubio je sve sem mog brata Tua. "Tačno", mislio je Trejsi, "ovo je lična Kimova stvar i zato mu ne dopuštam da uđe". Znao je da će Kju smrviti Kima. Kad je dobro razmislio shvatio je da nema drugog izbora. Ili mora da pusti Kima da prođe, ili mora da ga ubije. Okrenuo se i izašao iz kuće. Kju je odbacio odeću i sedeo nogu prekrštenih pred drvenim kipom Bude. Gledao je krupno ozbiljno lice nagnuto prema sebi i mislio na svoje detinjstvo. Pnom Pen. Leto. Talasi vrućine. Zujanje insekata. Svuda oko njega igrali su plamičci sveca. To ga je smirivalo kao što ga je smirivao pogled na mirno Amidino lice. Nije skočio kad je čuo pucanje stakla. Nije ga uzbudilo ni to što je vetar savio plamen sveca. Ni to što su neke oborene i što su počele da se kotrljaju. Plamenovi suknuše i zahvatiše tepih i zavese. Tek tada Kju postade svestan da je oko njega postalo mnogo svetlije. Na sve strane širio se dim koji ga je gušio. Počeo je da kašlje, oči su počele da mu suze. Najzad je počeo svoje pevušenje koncentri-šući se na Amidu Budu i svoju svetu dužnost. "Onaj koji je oslobođen od svih želja, koji ima čisto srce i koji je pobedio sebičnost, jedino on je pravi sledbenik Prosvetljeno-ga. Neka traži unutrašnje savršenstvo. Neka u sebi gaji mudrost, ozbiljnost i dobru volju". Kim koraknu u dnevnu sobu i suoči se s vatrom. Vreme i prostor za njega su prestali da postoje. Bio je izgubljen u lavirintu vremena, čuo je poslednje bespomoćne krike Diep dok je gore-la, spotakao se o izgorela tela majke i oca, braće. Plamenovi su skakutali na sve strane kao sićušni demoni. Onda je čuo strahovitu lomljavu iznad svoje glave. Kao da se 502 nebo prolomilo u besu i ogromna greda prošišta pored njega promašivši ga za dlaku. Gledao je zanemeo kako greda udara Tua u bokove i kako lomi glavu Diep. Čuo je njihove duhove kako viču i traže osvetu. Krenuo je kroz plamenove prema figuri na podu. Mržnja mu je ispunjavala srce. Bila je to šlepa mržnja koja mu je obuhvatila razum

kao što je vatra obuhvatila ovu kuću. Režeći od besa bacio se napred prošavši kroz prvi vatreni obruč. Odeća je počela da mu gori, ali on nije obraćao pažnju na to ... Već je i ranije prošao kroz to, a ostao živ. Njegov um, njegovo telo, sva njegova energija bili su upravljeni na predmet njegovog besa. Njegova ispružena ruka bila je usmerena prema Kjuovoj glavi. On pritisnu skriveno dugme i plavičasta oštrica se pojavila. Zatim nestade u vatrenom paklu. Kju Soka je i dalje sedeo pevušeći, nesvestan da je napadnut. Čitava prostorija je sada bila zahvaćena plamenom. Uništavali su sve. Samo Kim nije osećao bol, nije bio svestan da je plamen zahvatio i delove njegovog tela, da mu meso gori. Bacio je oružje prema Kjuu nesvestan da mu se prsti puše. Leđa su mu bila gola i počinjala da gore, ali neka unutrašnja snaga terala ga je napred. Odjednom, vide strahovit bljesak. Oči mu se izbuljiše i srce preskoči otkucaj. U poslednjim trenucima života nestala je i njegova mržnja. "Ne dopusti mu da nikome preti, da nekoga ponižava, da mrzi", pevušio je Kju, "neka brine o svakom kao majka o jedinom detetu, neka s puno sažaljenja i nežnosti posmatra sva živa bića, neka svakog dana i časa gaji ta osećanja. Kao duboko planinsko jezero, čisto i mirno, takva će biti duša onoga koji hoda Plemetinom stazom s osam pravaca". Buda mu se odazvao i on oseti kako mu je duša puna. Učinilo mu se da njegovo meso otpada s kostiju, kao da mu se koža topi. U istom trenu imao je savršeno jasnu viziju. Kos-mos se pred njim otvarao kao latice cveta. Bio je izgubljen unutar sebe. Leteo je. Njegov pogled skliznu s Budinog mirnog lica na televizijski ekran koji odjednom procveta u eksploziji hiljadu cvetova. Video je noćno nebo, video je kuću zahvaćenu plamenom u kojoj je i on bio. Za trenutak je znao da posmatra sopstvenu smrt. Oseti strahovito olakšanje u telu i njegov duh bi oslobođen. Podigao se prema liku voljenog Bude. Za trenutak je jurio oblake, jahao na vetru, video svetlost sveta. Onda se nebo otvori. 503 Bilo je ispunjeno vatrom u čijem središtu on ugleda lice Amide Bude. Setio se energije koju je jednom primetio da širi Preah Moha Pandito. Nije se više tome čudio. Nije više to želeo. On je bio njen deo. Trejsi otvori oči. Suštanje talasa dolazilo je kroz otvorene prozore. Osećao se miris okeana. Bilo je toplo, ali vrlo prijatno. Vila je imala sve udobnosti, uključujući i rashladne uređaje. Okrenuo se na stranu i malo zaječao povredivši se. Zagledao se u Lorinino usnulo lice. Jedna ruka bila joj je savijena ispod glave, druga je bila zavučena između nogu. Disala je duboko i polako. Kapci bi joj zadrhtali s vremena na vreme, u snu. Probudila se, a da on to nije ni primetio. Pružila je ruke prema njemu. Oči su joj bile ogromne, koralne usne malo otvorene. Osetio je kako se njene duge noge pokreću. Već je bio opijen dodirom njihovih tela. - Gladna sam - glas joj je još bio pun sna. Približila mu se. Stavila mu ruke na srce. Zatvorila oči. - Lorin - šapnuo je - nisam želeo da odeš. Nikada nisam hteo da te rastužim. - Znam - rekla je i poljubila mu dlan.

Najčudnije u svemu tome je bilo to što je ona to znala. Pitao se otkuda je znala sve, otkuda je znala kakav je Kju. Promrmljala je nešto ali on nije razaznao reci. Zaronio je lice u njenu kosu. Zagrlio je čvrsto. - Volim te - šapnuo je. Melodi je pozvala Tvajta da dođe u njen stan. Sačekala ga je n 11. ulici pred zgradom u kojoj je stanovala. Nosila je elegantno sivo odelo na štrafte, s pletenom belom košuljom i svi- lenom kravatom. Na nogama je imala kožne čizme. Njena crna kosa bila je stegnuta u konjski rep. Osmehnula se kad ga je ugledala i malo se nagnula unapred da bi ga poljubila u obraz. Krenuli su na zapad. Nije bilo baš onako kako je on zamišljao. - Htela sam da ti čestitam na unapređenju - rekla je. - Hvala - odgovorio je - ali mislim da je to samo stvar reklame. - U stvari, duboko u sebi bio je zadovoljan zbog tog priznanja. - Kako je Trejsi? - upitala je. - Trejsi je uzeo dug odmor i otišao s Lorin negde na obalu. Melodi se zaustavila i pogledala ga u lice. - Htela sam da te vidim da bih ti rekla da i ja odlazim. Idem u Sanset Kej u Floridi. Iznajmila sam malu kuću na mesec dana - slegnula je ramenima - ali može da se desi da ostanem i duže. Sve zavisi... - Od čega? Ponovo je samo slegnula ramenima. - A šta će biti s ovim stanom? - Ne treba mi - rekla je. - Imam dovoljno novca. Nije mi više potreban taj stan. Ako se nekada vratim naći ću neki drugi. -Nasmejala se. - Komšije su počele da me zamaraju. - Gurnula je ruku duboko u džep i izvadila komadić papira. - Evo ti, ovo je adresa. Ko zna, možda ćeš hteti da navratiš . . . - Melodi, ja... - A možda i nećeš. Učini onako kako želiš. Samo nemoj da po-eepaš adresu dok ne odem - podigla je lice da ga poljubi. - Do viđenja, Daglase. - Melodi, ja ne znam, ja još ne znam ... - Ja moram da živim svojim životom, a ti svojim - rekla je. - Možda bih mogao da stanujem u tvom stanu dok si ti u Floridi? Razmišljala je o tome jedno vreme. - Ne znam kuda bih drugde otišao - rekao je tužno. Kao da je odjednom odlučila veselo je rekla. - U redu je, kapetane, kako vi želite. Stan je vaš. Trejsi je jurio za Lorin preko peska. Njeno telo ga je izazivalo tako vitko i graciozno. Okrenula se da vidi zašto je zastao. Vratila se nekoliko koraka prema njemu i on se tada bacio na nju. Pali su u pesak i visoku travu. - Trejsi - šaputala je milujući mu lice obema šakama - Trejsi... On je odjednom počeo da se smeje zbog toga što je bio lud i šlep i nije video istinu. Mogao je dugo da nastavi s tim ludim smehom, ali prekinuo je i poljubio Lorin. Osetio je kako se njene usne otvaraju kako se njihovi jezici dodiruju . ..

Telo ga je još bolelo, mišići su mu bili kao zgnječeni, ali je osećao da mu je svakog dana sve bolje. Bilo je divno biti daleko od Njujorka, na ovoj usamljenoj plaži. Znao je da mu više od svega prija Lorin. Želeo je da ovome nikada ne dođe kraj. Usne im se rastaviše. Lorin se okrenu i leže pored njega. Pogledao ju je u oči. More se ogledalo u njima. Nije htela da mu kaže šta se događalo u njegovoj kući dok je on bio u nesvesti. Rekla je da to nije važno mada mu je stavila do znanja da ga je ona izvukla iz kuće. Najpre je strahovito želeo da sazna šta se to dogodilo u kući, a onda je digao ruke od ispitivanja. Nije ni bilo važno. Proživeo je noćni košmar i sada se probudio iz njega. To je bilo dovoljno. Bilo je dovoljno da zna da je sada sve završeno i da je Lorin uz njega. - Trejsi - Lorin mu stavi glavu na grudi - šta je s onim mes-tom gde ste ti i Luis nekada radili? Ti si im se vratio. - Nisam imao drugog izbora - njegove oči pratile su liniju horizonta. - Ali to je bilo privremeno. S tim je sada gotovo. - Do prve zgodne prilike? - Koje prilike? - Pružio je ruke prema njoj i zagrlio je. - Mogli bismo danas da odemo i do vode. Mogli bismo da plivamo. - Da - reče Lorin - kasnije možda, ali ne sada.