PSIHODIJAGNOSTIKA OPTI DEO pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odluujuom. Ako imamo u vidu da kliniki metod ve etiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena klinika", ili obrnuto, daje kliniki metod ono to jeste zato to koristi kliniki" instrumentalijum. Zakljuiemo nau analizu tvrdnjom da sutina klinike metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj emi. ire posmatrano, kliniki metod moe da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da poslui kao sredstvo prouavanja i saznavanja linosti. U tom smislu je sasvim izlino upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve uinjeno i ta forma klinikog metoda je nazvana metodom procene linosti. Promaaj je nainjen vezivanjem metoda procene linosti za jedan cilj, za predvianje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestie fantazije. Smatramo da postoji mogunost da kliniki metod opstane u arsenalu psiholoke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadraja i nezavisno od predvianja kao vrhunskog naunog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je jo Mari (Murray, 1938). KRITIKA KLINIKOG METODA Kliniki metod najee kritikuju oni koji se najvie i slue njim. Razlog za kritiku nije teko pronai, naroito ako ste posle velikih napora i mnogo asova ispitivanja utvrdili da je vae razumevanje sluaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, praktino na istom. Zanemariemo ovu vrstu kritinosti frustriranog praktiara jer nije konstruktivna, ne nudi nikakvo reenje ni u perspektivi. Takoe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca revijalnih prikaza validacionih istraivanja klinikog metoda. O ovome e biti reci kasnije. Zato emo panju obratiti na miljenja metodologa istraivaa. Najotriji stav prema klinikom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije kliniki psiholog praktiar, ali su njegovo interesovanje za probleme linosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako pie: Za mene je.oigledno da ne postoji poseban kliniki metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada se on svede na sutinu onda vidimo daje identian sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo nauno reenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledee argumente. 1. Daje nuno i dovoljno da za ispitivanje linosti koristimo sledea tri izvora informacija: a) biografske podatke (uzduni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (popreni presek). 2. Da se merenje i obrada rezultata moe izvriti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom analizom). 3. Da se interpretacija dobijenih rezultata moe korektno obaviti pomou odgovarajue teorije linosti (Katel, naravno, predlae svoju.) 16 Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritine faze klinike metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je moda u pravu to se tie pravca tehnolokog razvoja koji bi u budunosti mogao da se ostvari. Nije iskljueno da u toj budunosti kliniki metod bude formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Meutim, zabluda je da kliniki metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednaavati kliniki metod koji ve postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov projekt za sutinu. Najzad, prolo je ve dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvanije je to se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo klinikog metoda u psihijatriji i klinikoj psihologiji, na tehnoloki deo. Onaj osnovni, naturalistiki deo klinikog metoda ne moe da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnolokim razvojem, barem ne u potpunosti. Sa slinih scientistiko statistikih pozicija kliniki metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da kliniki metod postoji, ali su prigovorili daje mekan", daje prijemiv za subjektivne i nenaune uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je kliniki metod neekonomian i da je mogue stvoriti jednu bolju, statistiku alternativu koja bi postojei kliniki metod uinila izlinim. Mada su ovi autori manje ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je kliniki metod, u svojoj sadanjoj formi, nepotreban, i drugo uverenje, da se moe zameniti boljim na statistikim osnovama. Zanimljivo je da kliniari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da uine u budunosti, ali da to ne znai da e ovek, kliniar, i njegov kliniki metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na ocenu naune tehnologije u ovom trenutku i mogunosti da se bitno unapredi sada postojei kliniki metod u psihijatriji i klinikoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnostike tehnologije mogue ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav nauno tehnoloki program. O tome emo vie proitati kasnije. Druga je stvar vie principijelna. Scientistiki optimizam koji najvie sreemo kod amerikih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa klinikog metoda, naturalistiki i psihotehniki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dunost da uklone oveka i njegov nesavreni naturalistiki nain saznavanja i da ga zamene nauno tehnolokim. Izgleda nam da je kod takvih istraivaa razvijeno uverenje da je dijagnostiar najvea smetnja postavljanju tane dijagnoze. Taj je stav obino povezan sa stavom: Budunost je ve poela, nemojmo ekati sledea pokolenja, uradimo to sada!" Medu kritiarima klinikog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nian

naturalistiki karakter klinikog metoda. Po njegovom miljenju kliniki metod nema naunu osnovu i produkt je empirizma i voluntarizma. Mada je bez naune teorijske i metodoloke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom vanou prihvataju se reavanja sloenih zadataka na ovaj nain, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se zaustavi, savetuje Ajzenk, 1 zameni pravim naunim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti 2 Psihodijagnustika 17 injenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistiki provereni. Ajzenk se zalae za naelo prime-njene nauke, to znai da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako proirivanje polja delatnosti koja nema vrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena klinika psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliniko nad psiholokim, vetina, improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se moe kretati kliniki metod u psihologiji i psihijatriji je prihvatanje teorija uenja, prihvatanje verifikacije putem naunih eksperimenata i prihvatanje faktorske analize (kanonike analize) kao statistikog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada e biti ue nego danas, ali e metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati nauno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi daljeg usavravanja principa rada. Ako iznete kritike zamerke upuene klinikom metodu poveemo, onda iz njih saznajemo da su kritiari nezadovoljni injenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statistikog metoda. Ovi kritiari bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi ukinuli" kliniki metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj naunog", to jest statistikog i eksperimentalnog metoda. To to najvie smeta je subjektivna komponenta klinikog metoda, naturalizam i sam dijagnostiar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da potujemo nauku i naunost, ma koliko da smo svesni slabosti i greaka oveka u radu, miljenju, procenama i donoenju odluka, ne ini nam se opravdan zahtev da redukujemo metode psihologije na predloeni nain. Mada zamerke koje se iznose na teret klinikog metoda uglavnom prihvatamo, ponueni recepti i zakljuci takoe nisu bez mana. Klinika psihologija ne mora da bude primenjena nauka u smislu zatvorenog sistema u kome Teorija" sve zna, a Metod" sve moe, pa se praksa svodi na to da Teorija" i Metod" igraju ping-pong dobacujui jedno drugom Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima mnogo ega to jo nije uhvaeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo potovati ravnopravno sa potovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom nascentnom svetu" nije njihov minus. to takav stav vrea scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo otvoreno posmatranje sveta, istraivaki, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi traioca pomoi. Klinika psihologija i kliniki metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je klinikoj psihologiji potreban kliniki metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule moguno i potrebno usavravati. U toj formuli ima mesta, to bi moda zaudilo Brauna i sve kritiare klinikog metoda, i za statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraivanje, za slobodnu igru nunosti i sluaja u linosti pojedinca, kao to ima mesta i za kreativnu integraciju podataka. DIJAGNOSTIKA KLASIFIKACIJA I pored toga to su kliniki psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifinosti, oni su primorani da trae i opte, tipske karakteri18 stike ispoljenog poremeaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao da se zavrila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opteg nema ni zakljuivanja i u krajnjoj konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o isticanju individualno specifinog, idiografskog. Najea forma uoptavanja u klinikim disciplinama jeste dijagnostika klasifikacija. U skladu sa tim kliniar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponaanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski validnom sistemu. Tako isto postoje i praktini razlozi jer su i psihijatri esto u nedoumici oko klasifikacije posmatranih sluajeva. Dijagnostika klasifikacija moe da bude veoma vana za pacijente zbog potencijalno dalekosenih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi inteligencije, poev od Binet-Simonove skale, slue tom cilju. Da bi dijagnostika klasifikacija bila mogua, neophodni su sledei pre-duslovi. a) Mora da postoji jedna adekvatna i opte prihvaena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije ispunjen jer nisu reena bazina pitanja ni razjanjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva (Stengel, 1959). Uprkos pokuajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi meunarodnim konvencijama nedoslednosti tune nisu reene, jer se isti pojmovi razliito tumae, ili se vodi dvojno knjigovodstvo". b) Kriterijumi dijagnostike klasifikacije moraju biti jasno utvreni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije zasnivaju se na simptomima i sindromima. Meutim, nema nijednog simptoma koji je specifian samo za jednu od mnogobrojnih grupa i podgrupa postojeeg sistema nazoloke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961). c) Mora da postoji utvrena i proverena veza izmeu postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostikih metoda. Stengel istie da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatolokih pojava za sada jedina realna mogunost. Problem je u tome to se skoro podjednako esto sreemo sa cirkularnim dokazivanjima i validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivaa ili metoda sa klasifikacionim sistemom. Na potpuno identian nain dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda. Razlika je samo u tome to se jednom bira kao kriterijum kategorija poremeaja a drugi put metoda. Jo je vee zlo

to ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznani i jasni. OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE Spisak istraivakih radova posveenih proveravanju parametara dijagnostike klasifikacije i klasifikacionog sistema zamaan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojei klasifikacioni sistem. U stvari, ovi rezultati 19 potvruju miljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korienje postojeeg sistema to to nije stvoren bolji. Rezultati do kojih je doao Ash (1949) vrlo se esto navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike, dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledee nozoloke kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja izmeu sva tri psihijatra dolo je u 45% sluajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje izmeu dva psihijatra postignuto u 4/5 sluajeva, a Goldfarb je naao slaganje u 60% sluajeva koje su dijagnostikovala etiri iskusna klinika psihologa. Detaljnija analiza ovih istraivanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledeih inilaca: a) Broj dijagnostikih kategorija je znaajan inilac. Stoje broj kategorija u koje se poremeaj moe razvrstati vei slaganje meu dijagno-stiarima je manje. Prema tome, sistemi sa veim brojem nozolokih kategorija povlae za sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963). b) irina nozolokih kategorija je znaajan inilac. Rezultati empirijskih istraivanja pokazuju da je pouzdanost klasifikacije iroke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) vea nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je slaganje dijagnostiara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo vie od 50 (Schmidt i Fonda). c) Intenzitet izraene devijacije je znaajan inilac. to je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje meu procenjivaima je vee. (Hunt, Schwartz i sar.). d) Vrsta pojave koja se kategorie je znaajan inilac. Razlike u slaganju meu dijagnostiarima mnogo zavise od pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se sloili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta linosti slaganje je bilo beznaajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraivanju psihijatri su u opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% sluajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve saglasnosti. e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je znaajan inilac. Poznavanje najeih vrsta poremeaja koje se upuuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utie na tanost i slaganje meu dijagnostiarima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se moe i vetaki povisiti ako dijagnostiari izbegavaju da trae izuzetke. VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotiara i 54 psihotiara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata 20 iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotinih prelo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg (1965) je saoptio rezultate dvadesetogodinjeg praenja grupe od 200 psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotiara u toku perioda praenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je zakljuio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana. I pored nesumnjivog znaaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i miljenja da su sve dijagnostike odluke u sutini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), moemo konstatovati da parametri klasifikacionog sistema nisu naroito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraivanja ovog problema naroito je oteana zbog veoma razliitih nacrta i metoda koji su korieni (Evsenck, 1958). DINAMIKA DIJAGNOZA U veoj ili manjoj meri skoro svaki psiholoki nalaz o sluaju daje neko objanjenje o moguem razlogu nastanka poremeaja ili devijacije, o meuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija linosti, o obrascima interpersonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamikim aspektima linosti. Dinamika procena linosti predstavlja standardni zadatak koji se reava klinikom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od onoga to je manifestno (simptomi, znaci, klinika slika), dinamika procena polazi od tumaenja. ak i kada dinamika procena nastoji da klasifikuje linost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao to su intrapsihiki konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamikoj proceni linosti jesu one koje iz same linosti usmeravaju odreeno ponaanje, dok sami pojmovi o tim pojavama (konstrukti") slue u cilju tumaenja ponaanja. Posebno je znaajan onaj aspekt dinamike dijagnoze koji se naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje genetiki model" strukture i dinamike linosti i tumaenje porekla poremeaja. Moglo bi se rei da dinamika dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: Koji su uzronici, mehanizmi i poreklo poremeenog ili devijantnog ponaanja N. N.?" U okviru ovog teksta posebno su znaajna tri problema vezana za dinamiku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c) terminologija. Dinamika dijagnoza i teorije linosti. Od svih nabrojanih zadataka klinike psihodijagnostike dinamika dijagnoza je ta koja najvie zahteva kontakte sa teorijama linosti. U samoj stvari dinamika dijagnoza predstavlja, po definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumaenju linosti i ponaanja. Drugim recima, kliniar moe da daje

klasifikacione hipoteze, da opisuje odreene osobine linosti, ak i da vri predvianja bez oslanjanja na neku teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodolokog stanovita problem je u tome to nema univerzalno prihvaenih teorija linosti, to iz iste teorije razliiti kliniari izvode razliite dedukcije (Sarbin, 1962) i to esto i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvoenju odreenog zakljuka. Dinamika dijagnoza i metode. Ve je odavno uoeno da je razvoj teorija linosti i metoda u psihologiji divergentan (Vernon, 1966). Dinamike teorije 21 linosti su veoma uticajne u klinikoj psihologiji. U metodolokom pogledu one se oslanjaju uglavnom na psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato to su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan vrlo veliki broj metoda za ispitivanje linosti koje su ili empirijske ili ak sluajne" (Evsenck, 1958). Meu praktiarima odomaio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamikim teorijama, tako da se one i dalje koriste iako je u meuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju psihodi-namikih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistiki orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumaenju psihodinamike. Meehl (1945) je dokazivao da MMPI moe isto tako da se koristi za dinamiko tumaenje linosti kao i Rorschachov metod iako MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamike pojave mogu ispitivati inventarima i dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamika dijagnoza moe da se postavlja i na osnovu metoda samoizvetavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamike teorije linosti, arsenal se jo vie proiruje. Rapaport i Shafer dokazivali su mogunost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono emu je prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija. Dinamika dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliniara sa teorijom, a drugi na komunikaciju klinikih disciplina. Dinamiki pristup i dinamika dijagnoza esto su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postiu na ovaj nain (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objanjavajui ovaj neuspeh Holt je naveo da je razlog toj injenici nerazvijenost a ne sutina klinike metode. Nerazvijeni nivo klinike metode moe da se prevazie, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene klinike metode. Prelinger i Zimet (1964) istiu da osnovnu razliku izmeu nerazvijene i razvijene klinike metode predstavljaju reenja meuvarijabli. Na nivou nerazvijenog dinamikog pristupa kliniar iz rezultata testova neposredno izvodi zakljuak o kriterijskom ponaanju ispitanika. Ovim nainom su, meutim, postignuti loi rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostikog ispitivanja mogli izvesti validni zakljuci, neophodno je sledee: a) da se iz neke teorije linosti izvedu i definiu relevantne varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa kriterijskim ponaanjem. U dobrom delu klinikih sluajeva moemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i ,,b", to odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne moe se tvrditi da na nivou nerazvijene klinike metode kliniari ne koriste neki sistem meuvarijabli, meutim na tom nivou ovi intervenirajui konstrukti ostaju neobjanjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem meuvarijabli, koji je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitike teorije linosti. Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih klinikih disciplina odnosno profesija: klinikih psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U pitanju je terminologija, semantika i nain korienja pojmova i konstrukata, to sve zajedno 22 utie na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opti nivo definisanosti terminologije u klinikoj psihologiji je jo uvek na prednaunom nivou. Za nas je od naroitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvrili semantiko prouavanje 50 termina koji su najee korieni u psiholokim nalazima kliniara. Traei objanjenje znaenja tih termina meu psiholozima i psihijatrima, oni su nali da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,* mada su isto tako naene velike razlike u tumaenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski apstraktnije, akademskije i tehnikog karaktera (opera-cionalizirane uz odreeni metod). Definicije psihijatara su ee date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono to je autore najvie uznemirilo bila je zauujua semantika konfuzija koja je zajednika obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u optem stanju klinikih teorija linosti. RAZUMEVANJE SLUAJA injenica je da u klinikoj praksi uvek iznova iskrsava problem objanjenja devijantnog ponaanja ispitanika. Tu, meutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponaanja nego i shvatanje zadataka i prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najee nailazimo na dva oprena stanovita: (1) Osnovni zadatak psiholoke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka i funkcionisanja, precizira meusobni uticaj i kroz to omogui kontrolu i predvianje tih pojava. Taj stav odgovara pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaen meu eksperimentalno i statistiki orijentisanim psiholozima. Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell, 1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.) (2) Osnovni zadatak psiholoke teorije je da omogui razumevanje psiholokih pojava, naroito razumevanje linosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju linosti, u krajnjoj liniji, ne moe unaprediti kliniku psihologiju. Suvie objektivistika nastojanja unapred eliminiu mogunost upoznavanja najspecifinijih i dinamiki najvrednijih

pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, ve da se unapredi sposobnost komuniciranja kliniara i sluaja. Antagonizam idiografskom i nomotetikom pristupu koji je u psihologiji linosti postavio Allport (1937) sada je oivljen u novom vidu kao problem predikcije u klinikoj psihologiji. Ovako otro suprotstavljanje zadataka u redovima klinikih praktiara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao *) U okviru naeg predistraivanja i sakupljanja terminoloke osnove, za na Q komplet nali smo istovetnu tendenciju definisanja pojmova medu naim psiholozima i psihijatrima. Ve je sam izbor termina koje su navodili da najee koriste u opisivanju linosti ukazivao na razliitost orijentacije psihijatara i klinikih psihologa. 23 na teoretisanje. Jedan od naina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinika psihologija nije samo nauka ve i vetina (Wallen, 1956). To, u stvari, znai da se praktiari dre gesla ini to moe". Drugi nain suprotstavljanja ovom problemu je osporavanje nunosti predikcije u klinikoj psihologiji. Najzad, moe se zauzeti stav da se u klinikoj psihologiji sreu problemi koji iziskuju predvianje, ali da to nije uvek sluaj. Dovoljno je da kliniar nekada samo razjasni sluaj ne dajui predvianja. PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA Psihodijagnostiko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozoloku klasifikaciju ili dinamiku interpretaciju. esto se trai da se izvri procena prema nekom uem i specifinijem kriterijumu. Primeri za tu vrstu zadatka mogu da budu sledea pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oteenje kod bolesnika X. Y.? Da lije posle preduzete terapije dolo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li sluaj X. Y. zadovoljava uslove prijema u odreenu instituciju, ukljuivanja u odreeni program ili podvrgavanja odreenom tretmanu? Kada se postavljaju takvi i slini zahtevi na koje kliniari daju odreenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledei: (1) Da kliniar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje. (2) Da kliniar raspolae metodama pomou kojih moe da proceni kritike varijable i da ih na odreeni nain klasifikuje ili graduira. (3) Da kliniar ima naina da dobijene rezultate svede na odreeni broj validnih dimenzija ili da ih integrie, na osnovu strune procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove. Neki savremeni istraivai i kliniari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kree razvoj i teorije i metodologije i klinike psihologije u celini. Pored optih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih kriterijuma, potrebne su ue i preciznije metode, teorije i validacije. KLINIKA PREDIKCIJA U klinikoj psihologiji predvianje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujui poznatoj monografiji Meehla (1956), predvianje se nametnulo kao veoma znaajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvaniji kriterijum validnosti klinike metode u celini. Mnogobrojna istraivanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi zakljuci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji znaaj. U odnosu na predikciju kao kriterijum validnosti klinike metode, javili su se razliiti stavovi: Stav ini ta moe". To je stav praktiara koji istiu da je klinika psihologija vie nego prosta primena nauke odnosno bazinih znanja. Pored 24 toga stoje primenjena nauka, klinika psihologija je i vetina, to znai da se pored naunih principa koristi i iskustvom i individualnim sposobnostima kliniara. U praksi kliniki psiholozi, izmeu ostalog, donose odluke, iako te odluke podrazumevaju predvianje za koje kliniar nema uvek naune osnove. Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliniari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Poto se predviati moe samo ono to je opte, a linost je individualno specifina, predvianje ne moe biti relevantan kriterijum. Zadatak je klinike metode da objasni a ne da predvia. Predvianje spada u domen statistike a ne klinike psihologije. Predikacija je znaajan ali ne jedini kriterijum. Postoje razliiti kriterijumi, pa sledstveno i razliite vrste validnosti koje meusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis linosti koji daje kliniar moe da bude taan, odnosno validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je takoe mogue. Neka predik-cija moe da bude tana a da opis linosti ne bude taan. Problem je oigledno u vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadreivanju drugima (Cronbach, 1960). Predikcija je najvaniji kriterijum validnosti. Sve to kliniari preduzimaju u toku ispitivanja bolesnika nije samo sebi cilj ve predstavlja preduslov za odluku. Donoenje odluke implicitno ili eksplicitno predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledita efikasnosti, najznaajnije merilo klinike metode jeste postignuti uspeh u predikciji. Bilo da se vri izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omoguava najtanije i najsigurnije predvianje. U krajnjoj liniji, predvianje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957; Sarbin, 1960). Predvianje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem funkcionalizma i logikog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma klinikoj psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuenju koje je zahvatilo kliniko psiholoku inteligenciju, akademce, kliniki psiholozi praktiari nisu nimalo bili impresionirani tobonjom vanou ovog pitanja. I posle uvoenja ovog kriterijuma u zvaninu psihodijagnostiku nauku i literaturu, praktiari su ostali pri

uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objanjenje pozadine fenomena i razumevanje osobe kao partnera koji trai pomo. EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE Za poetak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloivim spisima Freuda i njegovih sledbenika, karakteristino je obilje analitiko-deskrip-tivne grae, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izvetaj Berlinskog psihoanalitikog instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane 25 L KLINIKI METOD UVOD Svoju prihvaenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspeno tekao, klinika psihologija je postigla forsirajui metodski prioritet. Ova angaovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa tradicionalno pragmatinom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno saveznitvo. Posmatrajui istoriju klinike psihologije iz dananje perspektive, uoavamo tri grupe pitanja, koja su od najveeg znaaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortaki ulog, poneli sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji psiholoko-laboratorijske metode u psiholoko--kliniki metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i odnosi se na pri-lagoavanje psiholokih metoda, preteno eksperimentalnih, preteno istraivakih, u metod prakse koji je primeren ljudima koji nisu subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na odravanju naune solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri emu je prioritet na strani prakse i etike, a ne iste nauke. Trea grupa pitanja sutinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tie se odnosa metode i teorije. Stvarni tok dogaaja potvrdio je da je igra na metodsku kartu" u mnogim sluajevima shvaena bukvalno, da je dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije. Posledice ovako disharmoninog razvoja osetile su se i u praksi i u razmiljanjima klinikih psihologa. Za oznaavanje naina rada koji se koristi u klinikoj psihologiji usvojen je globalni termin kliniki metod. Ovaj naziv je danas ve usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz klinike psihologije, upotrebljava ga kao zvanian termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statistike i klinike. Uobiajeno je da se naziv kliniki metod upotrebljava kao najira kategorija toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade strunjaci. Kliniki metod se u prvom redu odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Meutim, ako nije posebno naglaeno, onda kliniki metod obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego to je prihvaen u psiholokoj literaturi, kliniki metod je ve de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva nain ispitivanja bolesti, njenih ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti, praenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem razliitih, primenjenih lekovitih mera i utvrivanja nastalih posledica. Iz reenog pro istie daje kliniki metod jedan irok, proceduralni okvir, koji je naturalistiki, ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitika terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri pozitivistiki nastrojene skeptike. Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izvetaj Berlinskog psihoanalitikog instituta i na osnovu toga doao do sasvim drugaijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni uinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot tvrenju BPI daje oko osamdeset. Pa ak i kada se prihvati blai kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio spreman da podri, ukupni uinak poboljanja ne bi prelazio 65% leenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na neodreenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraivanja u kojima su saoptavani rezultati ishoda psihoanalitike psihoterapije. Bergin i drugi istraivai podvrgli su u meuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one koji su klasifikovani od strane BPI kao odustali" pridodao kategoriji neuspenih", usled ega je, naravno, ukupni uinak pao na pedeset procenata. No, meutim, bez obzira na ovu metodoloku raspravu u kojoj se sukobljavaju shvatanja a ne vrsti kriterijumi, Evsenck je sauvao svoje najmonije oruje, a to je nalaz da u petogodinjem intervalu praenja psihoneurotiara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje simptoma, prihvatanje sebe, prilagoenost u seksualnom i branom, socijalnom i radnom ponaanju), nema razlike izmeu onih koji su bili na psihoanalitikoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znai da je procenat izleenja" od psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve treine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zakljuak ostavlja vie pitanja bez odgovora. Nevolja je jo uveana stavom psihoanalitiara da se ne dozvoli nikakvo strano meanje" u tok terapije, to zapravo podrazumeva iskljuivanje mogunosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predvienih postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitiari su poeli da objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka. Sasvim drugaiji stav i drugaiju praksu nalazimo meu sledbenicima Rogersa i u jo veoj meri meu bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajui se, izmeu ostalog, i za kontrolu toka ili procesa psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i prouavanje toka. To je dalo mogunost da se razliiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praenja promena u Ja ili selfu na osnovu

doivljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vreno uz pomo ikakog Q sort kompleta. Metodologija prouavanja psihoterapije dobila je snaan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U jo veoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristika grana, koja je otila najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko oprezno progresivne Rogersove grupe do nemilosrdno" otvorene bihejvioristike grupe. Naravno, izmeu ovih orijentacija postoji itav niz eklektikih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji26 vanja izvetaja BPI do danas vai konstatacija da je broj istraivanja u progresivnom porastu. Meutim, vei deo tih istraivanja je jo uvek divergentan ili meusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajueg tipa". Upravo zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraivanja neki eksperti predlau da se prekine sa produkcijom magle" i da se pree na istraivanja koja vie razjanjavaju nego to zapliu. Da bi se to postiglo treba se odrei nejasnih, optih konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se neto razjasni u istraivanju koje operie sa: terapeuti", pacijenti" ili neurotian" ili odrednicama analitiki orijentisana psihoterapija". ta znai terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to linosti, kako oni izgledaju svojim pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti pacijenti", kakve su to linosti, kako su reagovali na terapeuta A" a kako na terapeuta B" ili na pojedine operacije iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti nain se i analitiki orijentisana psihoterapija" mora konkretizovati da bi se znalo staje stvarno raeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim sluajevima veina terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istrauju ili izvetavaju o iskustvu sa veim brojem sluajeva, onda se slue metaforama. JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIKOJ METODI Klinika psihologija i klinika metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasino pitanje tipa ,,koka ili jaje?" mogli bismo odgovoriti da je kliniki metod bio taj koji je bio primaran za formiranje klinike psihologije. Sadrina klinike psihologije oblikovala se sukcesivno, to je jo uvek ivi proces. Upravo zbog te nedovrenosti dijaloki oblik moe najbolje da poslui trenutnom odreivanju toga ta je klinika psihologija, njen predmet i kakav je uzajamni odnos predmeta i metode. P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinika psihologija? O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignuima psihologije i psihijatrije pri reavanju teorijskih i praktinih problema pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo veoma potrebna. P Koju vrstu pomoi nudi klinika psihologija? O Lista usluge se neprekidno produava. Na poetku je klinika psihologija uglavnom pruala indirektnu pomo ljudima uestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika proirila na podruja motivacije nesvesnog ponaanja i linosti u celini. Uporedo sa tim sve vie klininih psihologa se ukljuuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast socijalne intervencije". P Nije ba jasno kakva je razlika izmeu psihijatrije i klinike psihologije. Zato takoe nije jasna granica izmeu rada socijalnih radnika i klinikih psihologa? 27 O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uoiti. U stvari, psihijatrija, klinika psihologija i klinika sociologija najee nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u reavanju ljudskih problema pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u razliitoj razmeri od sluaja do sluaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasinom patologijom, klinika psihologija individualnou pacijenta, a klinika sociologija ekolokim, odnosno socijalnim aspektima sluaja. P Zato je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je ve pokrivala" psihijatrija? O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakteriu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo jedinstveno podruje naune aktivnosti, danas je sigurno viestruko isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u okviru svog predmeta opisivala, prouavala i objanjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izuavala, samo su pozicije bile razliite. Meutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike izmeu patolokog i normalnog nisu nita jasnije nego razlike izmeu psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje reenje bilo udruivanje obostranih pozitivnih dostignua u'cilju zajednikog pruanja pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo potrebna. P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patolokim pojavama linosti? O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne moe prihvatiti. Ve smo rekli da se u konkretnim sluajevima patoloko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenino, povezano i esto nerazmrsivo. Usled toga je i teorijsko odreivanje staje normalno a ta patoloko gotovo nemogue. Dodajmo tome da se i psihologija i psihijatrija bave pojavama ponaanja u celosti, to znai da zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve posmatrane pojave pokuava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje pozicije, mada svaka od njih zadrava dihotomiju normalno - patoloko". Ako bismo hteli da navedemo znaajnu razliku izmeu njih onda bismo rekli daje psihologija vie teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija vie primenjena, praktina i podravljena". Mnogo puta drutvo ili drava interveniu, u svom interesu, u sluaju pojedinaca koristei se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama. P Ako je granica izmeu psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinika psihologija? O Nema nikakve zabune oko razgranienja psihologije i psihijatrije. Ispravno je rei da se u nekim pitanjima one dodiruju ili prepliu, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naroito u tretiranju najoptijih pitanja,

28 kao to su razvoj i formiranje linosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i drutva u formiranju linosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizma izazivanja promena u ponaanju i u linosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izuavanju i kriterijume. Klinika psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znai da se ona oslanja na od nje ire, bazine discipline: uenje o linosti, genetiku psihologiju, socijalnu psihologiju, optu psihologiju i psihopatologiju. Meutim, ona nije samo pozajmljiva" ve i sama kreativno unapreenje te discipline u okviru svoje problematike. P Kakva je razlika izmeu klinike psihologije i psihopatologije? O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uoptavajui iskustva i istraivanja koja se sprovode u raznim disciplinama. Klinika psihologija se ne interesuje za patologiju kao takvu", ve za linost koja se ispoljava patoloki kao i za nauna menjanja te linosti. To znai daje klinika psihologija blia psihijatriji nego psihopatologiji. P Ograivanje klinike psihologije od abnormalnog, ili psihopatolokog stvara utisak daje ona neka vrsta male psihijatrije". O Taj utisak je pogrean. Polazimo od toga da se klinika psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna patologija bave pojavama koje se vide ali ija je sutina, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samo miljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinika psihologija ono ime se bave kliniki psiholozi. To je definicija koja priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinika psihologija i psihijatrija imaju isprepletene granice. Poto se praksa odvija u drutveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu re, kliniki psiholozi su manje znaajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jae, vanije discipline: dijagnostika ili terapija. Njihovo miljenje i njihova praksa podleu cenzuri psihijatra, pa i to utie da kliniku psihologiju ocenjujemo kao malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodolokih naela, oni su po realnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pod odlunijim uticajem teorije. U praksi se radi ono to je po teoriji dobro, perspektivno i doputeno. Ako sad uporedimo teorijsku misao psihijatrije i klinike psihologije o sutini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer o oveku kome je potrebna psiholoka pomo" vie govori psiholoka literatura, odnosno psiholoke teorije. Inverzija snaga u praksi oigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, ueem medicine u drutvenoj moi i ostalim iniocima. U svakom sluaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija mala psihologija" kao stoje i bolesno u linosti samo faza, deo ili aspekt ire i bitnije celine sistema oveka kao osobe. 29 P Zar je teorijska misao o patolokim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut. O Vodei teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponaanja, egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patolokog i normalnog kao i konkretan, pojedinani sluaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Vee naglaavanje patolokog u pojedinim teorijama ne znai daje to nuno, daje stvarno tako, ve da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz odreenih razloga. U vreme kada su vodee teorije o linosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas je situacija prilino drugaija. Veina vodeih teorija o linosti i ponaanju doprinela je demistifikaciji mentalnih anomalija i poremeaja, tako daje mit o mentalnoj bolesti" zaista sruen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije u psihijatriji od ,,teke patologije" na probleme drutva ili normalne linosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u ulogu malih sociologa". P Da li su psihijatrija i klinika psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazile ljubomoru, rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje? O Ljubomore i rivaliteta nema meu naukama ve jedino medu ljudima. Dosta su esti sluajevi da se umesto saradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje izmeu socijalnih radnika i klinikih sociologa, nego izmeu psihijatara i klinikih psihologa. Meutim, sve je vie zajednikih istupa i pravih sinteza napora u kojima je prevaziena fahovska podela. To je naravno lake izvodljivo u istraivanjima i u knjigama nego u praksi. Razlog je taj to je u praksi psihijatrija apriori starija po drutvenoj podeli i institucionalnoj hijerarhiji. P Ako ostavimo pitanje saradnje meu profesijama i vratimo se pitanju klinike psihologije kao naune discipline, moramo ponoviti: Da li je klinika psihologija samo transmisija otkria psiholoke nauke na kliniku praksu? O Ta je faza odavno prevaziena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izloena uticaju klinikih problema. Mnogo vie nego ranijih decenija psiholoke nauke se bave klinikim problemima. Do toga je dolo zbog toga to su mnogi kliniari stvorili psiholoke teorije. Veina teorija linosti je potekla od kliniara! To je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patolokim pojavama. Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, na primer uenja, mogu da se primene i na pacijente ak i sa tekim formama poremeaja. Oigledno je dakle da prava otkria nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao to nije iskljueno da hemiar pronae fiziki zakon, a fiziar hemijski. U oba sluaja predmet" je zajedniki: osoba i materija. 30 P Mislim da smo se sada pribliili tome staje predmet klinike psihologije. Da lije tano daje osoba ili linost taj predmet? O Ima vie nauka koje se bave izuavanjem osoba ili linosti. U prvom redu to su teorije linosti, zatim

psihoanaliza, pa teorije uenja, genetika psihologija, kulturalna i opta antropologija. Za razliku od njih, klinika psihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem, ponaanjem, razliitim specifinostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize, klinike psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednika je orijentacija na patoloko u linosti i traganje za naelima i nainima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju neto zajedniko, to nije razlog da se bilo koja ukine, kao to ima i posebnog, to obogauje klinike nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene. One predstavljaju razliite puteve kojima nauna misao i praksa pokuavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iz toga proizilazi da je klinika psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju nauke. P Klinika psihologija je primamo metodoloka disciplina, jer ona nema svoj specifian predmet", ali su pristup i metoda kojima se koristi ili koje razvija specifini i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliniku sociologiju i druge? O Metodoloka strana klinike psihologije je njena specifinost i prednost u odnosu na psihijatriju. Meutim, pogreno je redukovanje klinike psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama, jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, ve smo rekli da se kliniki psiholozi bave svim klinikim problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugaije. Sasvim je jasno da ako govorimo 0 razlikama u terminima pristupa" da onda lako dolazi do ukrtanja ili ak brisanja razlika izmeu pristupa", to se i dogaa. S druge strane, netano je da klinika psihologija samo uzima" od bazinih psiholokih disciplina. Prouavanja sa Wechslerovim skalama, koje su kliniki instrumenti, doprinela su proirivanju znanja o razvoju inteligencije, o iniocima koji unapreuju ili oteavaju razvoj, o povezanosti inteligencije 1 linosti i mnogim drugim. Znai daje put dvosmeran, a ne jednosmeran. P Iz reenog sledi da je klinika psihologija primarno metodoloka disciplina. Da li to znai daje njen predmet" zajedniki sa predmetom" psihijatrije i klinike sociologije? O Klinika psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psiholoka pomo. To znai da postoji slinost sa psihijatrijom utoliko to se obe nauke bave pojedincima. Meutim, tu postoje i znatne razlike prema tome kako definiemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca ee je nejasna nego jasna, ee je pomeana sa nepatolokim nego stoje ista. To znai da se psihijatrija bavi samo delom linosti pojedinca, delom koji nju zanima i koji nazivamo patolokim. Danas je, meutim, 31 jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam neto to bar toliko zavisi od ocenjivaa koliko od same pojave kao takve. Zbog tih imanentnih nejasnoa u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim to pre-vazilazi njenu definiciju. Klinika psihologija je prevazila dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmet individualna linost, dakle neto to je stvarno i nepodeljeno. Klinika psihologija nije nauka o psihopatologiji uopte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i vetina da se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoi ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoi. P Ovakvo odreenje je vrlo iroko. Pre svega, staje individualna psihologija a ta klinika? Zatim, ako otvorimo bilo koju savremenu knjigu o klinikoj psihologiji, nai emo obavezno poglavlje o teorijama, klinikim sindromima i tehnikama dijagnostike i psihoterapije. O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, meutim, nije isto to i klinika psihologija. Prouavanjem individue bave se mnoge psiholoke discipline, ali praktino samo klinika psihologija obuhvata ceo ivotni ciklus oveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je predmet" pojedinac, a u psihoterapiji predmet" je i par i grupa. Teorije linosti, kojih ima mnogo, bave se uoptavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom linosti. ak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktino ui od arsenala koji se koristi u klinikoj praksi. Klinika psihologija je ona disciplina koja praktino i konsekventno koristi kliniki metod u intenzivnoj i ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograniavajui se na psihopatoloki segment" ili samo jedan teorijski aspekt". Najzad, dobro je poznato da je Pijae koristio kliniki metod u svojim istraivanjima, ali je podruje posmatranja ograniio na deji uzrast i razvoj miljenja. Ipso facto, Piaget nije istraivao predmet klinike psihologije. Iz ovoga stoje izloeno treba da sledi da predmet klinike psihologije nije teorija linosti (spekulativni sistem), psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to kliniki sindromi (sistem kategorija), ve linost konkretnog pojedinca koji je postao predmet" jer je nemoan da sam uspeno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je u stanju potrebe za psiholokom pomoi", a klinika psihologija pokuava da otkrije zato i kako, ali i da ponudi pomo koja e olakati pozitivno prevazilaenje" negativne pozicije potrebe za pomoi". U mnogim sluajevima sadrina tog negativnog stanja nije obuhvaena ni jednom teorijom linosti niti je navedena u klasifikaciji psihijatrijskih poremeaja. 32 II. PSIHODIJAGNOSTIKA Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi praktinim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i psiholoke procene. Ona se razvila u okviru klinike psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog poetka razvoja klinike psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok i uslov prodora psihologije u psihijatriju. Vie decenija, razvitak klinike psihologije je ocenjivan, iskljuivo, na osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike, poev od poetka esdesetih godina, poeo je da se gubi. Najoptiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike bili su trojaki. Validaciona istraivanja su uzdrmala mit svemoi instrumenata klinike psihologije. Praktini

rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih strunjaka nisu dostigli nivo oekivanja. A trei razlog je otpor samih psihologa koji su ograniavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doiveli kao sputavanje. Svi ovi inioci doveli su do sadanje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadanji admi-ralski brod klinike psihologije, ustupajui svoj poloaj, gubi poasno mesto. Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobraavajui se i prilagoavaju-i. Taj razvoj moe se prikazati i preko periodizacije. Periodizacija razvoja psihodijagnostike Prednauni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najdui, jer su poeci u vrlo dalekoj prolosti. Glavnu odliku prednaunog perioda ini buenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponaanja, kao i potpuni nedostatak proverenih znanja. Izuavanje ovog perioda moe doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne psihijatrije, u kojima se vre komparativna prouavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovita njihove psihijatrijske prakse", daju nam mogunost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je }>siiSL Pt-MK Sc*lK MflK S ? L F K Hs*K D Hy 457-T^so- 5frr ..: - $$z 140-i 40- : fiSr ;;.--------,_ "** ? L f K HstSH O Hv l 234567890 K 3015 S" 27 26 K y> % 21 20 !I 17 te H JJ Rezultate i profil raunar je obradio, analizirao i prokomentarisao na sledei nacm: ,,Ovaj pacijent trenutno deluje depresivno. Ovakve strukture linosti, kao to ima ovaj pacijent, vrlo su este meu psihijatrijskim bolesnicima. Vrlo su istaknute sledee njegove osobine: oseanje neadekvatnosti, konflikti na seksualnom planu, smanjena inicijativa i samopouzdanje, pojaana rigidnost i opti pad efikasnosti. Moe se oekivati da pati od umora, napetosti, anksioznosti i nesanice. Vrlo je verovatno da ima suicidalne ideje. U klinikoj slici dominira depresivnost. Psihijatrijski sluajevi sa takvim profilom najee imaju dijagnozu depresije ili anksiozne neurotine reakcije. Ove crte su obino hronine i otporne na terapiju. Oekujemo da pacijent preteruje u prikazivanju svojih tegoba i da e preplaviti lekara sa puno sitnih albi. Takvi sluajevi najee uporno trae lekarsku pomo, u stvari ohrabrenje, ali ne prihvataju dugotrajni tretman. 363 U biografiji pacijenta oekujemo podatke o hroninoj neprilagoenosti i nesnalaenju u meuljudskim odnosima. Pacijent je nezrela linost i nezadovoljnik. Verovatno da ima problema sa roditeljima, kao i u branim odnosima. On ima tekoa u kontroli impulsa i plai se intimnog vezivanja. Prema autoritetima je neprijateljski raspoloen i postoji velika verovatnoa da e se sukobiti sa zakonom. Karakteristino je da pribegava potiskivanju kao odbrani od anskioznosti, i usled toga nije svestan svoje emocionalne napetosti. Iz toga oekujemo da ima glavobolje i stomane tegobe. Njegovo ponaanje prema drugim ljudima obino se naziva preosetljivim, jer ga lako povreuju postupci i namere. Sa svoje strane stalno grei u

tumaenju reci i dela drugih ljudi, to je, naravno, stalan izvor nesporazuma i tekoa u sporazumevanju sa sredinom. U novim situacijama i pred nepoznatim osobama uvek je rezervisan, napet i iskljuen. Oni koji ga samo povrno poznaju skloni su da ga ocene kao vrlo savesnog, odgovornog i pouzdanog oveka. Nije iskljueno da je to miljenje tano, ukoliko ova osoba pribegne kompenzaciji u svojim poslovima. Na kraju da zakljuimo, problemi i ponaanje ove osobe spadaju u okvir psi-honeurotinih pojava. Njegovo neurotino ponaanje je pokuaj da kontrolie svoju anksioznost." ZAVRNA RAZMATRANJA O UPITNICIMA I INVENTARIMA Upitnici su, u relativno kratkom vremenskom razdoblju, proli kroz mnoge transformacije i razvili se u dobre, u praksi primenljive dijagnostike instrumente. Sa sigurnou se moe rei da su oni postali glavno orue nekih teorija linosti i da su veoma korisni u istraivanjima. Meutim, nas na ovom mestu u prvom redu zanima korisnost samoopisnih instrumenata u reavanju klinikih zadataka. Od mnogih otkria i poboljanja za kliniku praksu su posebno znaajna dva. Upitnici i inventari su manje naivni danas nego pre pet decenija, kada su prvi put masovno primenjeni u reavanju krupnih zadataka. Oni su danas realistino konstruisani. Pod ovim podrazumevamo dve bitne adaptacije. Prva se odnosi na sadraj merenja. Mada je jo uvek opravdana Cronbachova ocena da upitnici daju publikovanu sliku o Ja", ona nije u celosti tana. Postoji mnogo dokaza o tome da upitnik nije samo reklamni plakat linosti, njegova propagandna slika nego i puno toga to taj propagandista" i ne pomilja da otkrije ili ega ni sam nije svestan. U tom smislu je ispravnije definisati upitniko ponaanje kao vieslojnu poruku. Ako odemo jo dalje, onda emo zakljuiti da se linost kroz upitniko ponaanje odraava onakva kakva je, dakle kao celina. Upitnici po svojoj konstrukciji ne proputaju linost kao celinu, ve je ralanjuju. To je sad problem za sebe. No ipak, uvereni smo u to, da i ti isforsirani segmenti imaju obeleje celine. Da zakljuimo, upitniko ponaanje je publikovana slika o sebi plus vieslojna poruka. Druga bitna adaptacija upitnika, koja je nastala u procesu dugih usavravanja, odnosi se na ugradnju kontrolnih skala. O tome je dosta napisano i u ovom tekstu. Bitno je istai da se zahvaljujui tim merama ispitiva vie ne nalazi u 364 smenoj ulozi da nauno" prepriava to to ispitanik publikuje" kao svoje Ja. Time je ponovo uspostavljena naruena ravnotea izmeu kliniara kao posma-traa i ispitanika kao posmatranika. Ukoliko ispitanik ne eli da tu ulogu primi, on je moe odbiti otvoreno ili prikriveno. Bitno je da ispitiva zna daje ispitanik prihvatio ili odbacio ulogu. Bez obzira na ambicije konstruktora, upitnici nisu uspeli da zamene baterij-ski pristup. Umesto da postanu solo violine", zahvaljujui briljivim graditeljskim operacijama koje su, po metodolokoj rasnosti, superiorne nad plebejskim arenilom baterije, upitnici su morali da se pomire sa skromnom ulogom lana baterije. Ovo zagonetno skretanje sa idealne putanje u vezi je sa pitanjem bilansa izmeu informacijske i integracijske moi upitnika. Svi poznati upitnici konstruisani su za procenu relativno izolovanih aspekata linosti: crta, tendencija ili sindroma. ak i oni upitnici i inventari koji su vezani za neku teoriju linosti, kao to su Evsenckov, Guilfordov ili Cattellov inventar, podeeni su analitiki, na izdvajanje komponenata ponaanja i na klasifikaciju tih segmenata. Prema tome, po definiciji, upitnici su instrumenti kojima izdvajamo figuru od pozadine. Usavravanje upitnika sastoji se u tome da fokus figure bude otriji, a udeo pozadine to manji. to je neki upitnik vie odmakao u tom smeru, utoliko je manje razumljiv, manje uverljiv za zdrav razum i utoliko je zavisniji od potpore koju moe dobiti bilo od terapije bilo od empirijske provere. Paradoksalno je da samo veoma vrsto dokazani upitnik, dokazan empirijski ili vezom sa konstruktima ili teorijom, moe da se lii podrke zdravog razuma. U ovom kontekstu zdrav razum oznaava celovito sagledavanje i tradicionalno vrednovanje. Upitnici i intervju otelotvoruju suprotne metodoloke principe saznanja. Intervju je eksplorativan i obuhvata figuru i pozadinu. Od upitnika se, naprotiv, oekuje da prui meru najvanijeg detalja", ili ak svih najvanijih detalja", minus pozadina. U tom spregu suprotnih principa spoznaje upitnik moe biti dovoljan izvor saznanja o linosti samo pod pretpostavkom da je njime zahvaena crta (figura), sr linosti, dok je ostalo (pozadina) nebitno. Teko emo nai neku komponentu u koju toliko verujemo da emo moi prihvatiti uslov upitnikog saznanja. Multidimenzionalni inventari konstruisani su sa pretpostavkom da su izolo-vali najvanije komponente linosti (informacijski optimum) i da imaju reenje za sintetizovanje tih komponenti u linost kao celinu" (integracijski optimum). Metod sinteze, kao i metod analize variraju od jednog do drugog upitnika, MMPI nudi pravu zbirku recepata koje je Meehl nazvao kuvar" (Cook book), 16 PF je opremljen Cattellovom faktorskom teorijom, MPI je u spregu sa faktorskim kvadrantom i Evsenckovom modifikovanom tipologijom. Svaki od ovih kompleta je sam za sebe veoma impozantan poduhvat. Meutim, nijedan od njih nije uspeo da uveri kliniare da je suena informatika upitnike eksploracije i ponueni metod sinteze komponenata zamena za naturalistiku sintezu klinike metode. Moe se rei da su kliniari ostali pri uverenju da celina ima prevagu nad delovima i da upitnika sinteza nije zamena za ono to ve imaju. Zakljuak je da ostaje status quo, upitnici mogu biti deo klinike baterije, ali ne mogu biti zamena. 365 PROMENEI NOVINE Oblast procene linosti karakterie pojava velikog broja novih instrumenata tipa upitnika i inventara linosti. Ova vrsta instrumenata predstavlja danas najekspanzivniju i zato i najbrojniju vrstu sredstava procene linosti i ponaanja. Tu ekspanziju, s druge strane, prati neznatan broj novih projektivnih instrumenata, to se podudara sa smanjenim interesovanjem za psihodinamske teorije u oblasti procene. Upitnici i inventari linosti se svrstavaju u

grupu objektivnih testova linosti (Joki-Begi, 2002), a to predstavlja metodski pozitivnu kvalifikaciju u odnosu nasubjektivne" postupke ispitivanja kao to su intervju, opservacija i pro-jektivni instrumenti. Upitnici se, osim u klinikim individualnim ispitivanjima, prvenstveno primenjuju u selekcijama, grupnim ispitivanjima i istraivanjima. Upitniki samoopisni instrumenti su, u odnosu na subjektivne" vrste, bolje prilagoeni psihometrijskim uslovima metrijske verifikacije, to im daje veliku prednost u nomotetskim ispitivanjima i istraivanjima. Prednost upitnika i inventara naroito dolazi do izraaja u istraivanjima i selekciji, u kojima se kao kriterijum favorizuje statistika kontrola podataka. Prema polazitu konstruisanja, razlikuju se tri vrste upitnika: teorijski, faktorskoanalitiki i empirijski generisani. Kao eksperimentalna koncepcijska novina spominju se i S-R upitnici, koji u klinikoj praksi zasada nisu zastupljeni (1986, Ignjatovi, L, Momirovi, K., Damonja, Z. i sar.). Povod za konstruisanje upitnika moe da bude teorija linosti, model ili konstrukt. Tako stvoreni upitnik sa polaznim konstruktom ini jedan zatvoreni krug uzajamnog potvrivanja ili dokazivanja". Ovakvi upitnici mogu da imaju intelektualno provokativnu atraktivnost, ali i lako prozirni sadraj, to ih izlae opasnosti od varanja ili nastojanja ispitanika da ostavi utisak". Druga vrsta upitnika ima mnogo vee pretenzije da bude nauno ili bar empirijski zasnovana i odreuje svoj predmet ili naziv u zavisnosti od rezultata faktorskoanalitikih istraivanja. Dok prva vrsta istie teorijski prioritet, a druga statistiki afinitet, obe zajedno pretenduju da zahvataju neto to ima vanost za teoriju ili nauku, nezavisno od ispitanika. Proces konstruisanja faktorski definisanih upitnika je induktivan, a teorijski definisanih-deduktivan. Procena rezultata se odnosi na faktore kao konstrukte, koji se mahom tumae kao crte linosti i ponaanja. Ovi upitnici imponuju metodskom procedurom i statistikom, ali nailaze na tekoe u interpretaciji zbog esto neubedljivog i spornog imenovanja i objanjenja faktora. Trea vrsta upitnika je empirijska i pragmatika. Takvi upitnici nastaju s namerom razlikovanja i razvrstavanja ispitanika u empirijski relevantne grupe. Koriste se u klinikoj praksi kao sredstva objektiviziranja simptomskih pojava (depresivnost, strah, anksioznost, impulsivnost, ego snaga i dr.). Svaka vrsta upitnika ima svoju primarnu namenu prema kojoj je taj upitnik proveravan i do neke mere valjan. Navedena podela je uslovna jer se u postupku konstruisanja i proveravanja mogu primeniti sva tri naina. Procenjivai mogu da biraju izmeu mnotva upitnika i inventara, to je prednost i za istraivanja i za psiholoku praksu. Prema podacima sa Interneta, u proteklih dvadeset godina upitnici su korieni u trideset hiljada strunih i naunih radova kao sredstvo procene linosti. Ta proliferantnost svedoi o fleksibilnosti 366 ove metodske forme. Impresivan opseg primene upitnika kao metodskog sredstva u proceni linosti manje dokazuje superiornu valjanost, a vie razuman izbor korisnika u pragmatinom reevanju zadataka u datim okolnostima. Izbor svakog psiholokog instrumenta zavisi od vie inilaca, a pre svega od prioriteta ispitivaa i istraivaa, od predmeta njihovog interesovanja, kao i od komparativne prednosti izabrane forme instrumenta u odnosu na alternativne. U klinikom ispitivanju linosti i ponaanja prednost imaju upitnici i inventari koji se oslanjaju na neku teoriju linosti, koji imaju skale za razliite osobine objanjene teorijom, koji su ekonomini i prihvatljivi za ispitanike, a iji rezultati omoguuju procene koje su kliniki relevantne. Primer za takve upitnike linosti i ponaanja su Milonov kliniki multiaksijalni inventar (MCMI-III), Frajburki inventar linosti (FPI-R), The Temperament and Character Inventory (TCI) i NEO-PI-R. Ovi i drugi srodni instrumenti samoopisnog tipa zahvataju paralelno vie osobina, objektivni su u tom smislu da ispitanik bez posredovanja ispitivaa daje odgovore, obrada odgovora se vri propisanom jednoobraznom pocedurom, a rezultat moe da predstavlja nalaz ili deo nalaza. Ispitivanje takvim sredstvom daje mogunost ispitivau da se pozove na respektabilnu teoriju ili model, na istraivanjima potvreni faktor (crtu) ili vie faktora (crta) i potvrenu detekcionu, selekcionu i diferencijalnu snagu instrumenta. Ovakav rezultat moe predstavljati argumentovanu procenu profila linosti i ponaanja. Takvom postupku procene se zamera da je izbor upitnika arbitraran jer ne postoji opteprihvaen ili rangom superioran oblik za sve prilike i sve uslove procene linosti. Poto iz izbora instrumenta sledi i sadraj nalaza i znaenje nalaza, to dovodi u sumnju i relevantnost i objektivnost takve procene. U oblasti psihopatoloke procene ve decenijama suvereno dominira jedan vremean multidimenzionalni upitnik, ija se najnovija revizija oznaava kao MMPI-2. Ovaj opsean multidimenzionalni upitnik je patocentrika protivtea velikoj seriji normocentrinih upitnika i inventara linosti. Taj klasini psihodijag-nostiki upitnik je doajen u svojoj klasi i spada u najstarije upitnike sa kontinuiranom stazom. Upadljivo je da MMPI nije povezan sa bilo kojom teorijom linosti i ponaanja, niti ima faktorski potvrenu konzistenciju. tavie, kritiari istiu daje MMPI pravi psihometrijski komar" i da je u tom pogledu na loem glasu (Groth-Marnat, 1990). Prema ovde prikazanom nainu klasifikacije upitnika, MMPI spada u grupu empirijski generisanih skala. I pored kritika, MMPI je daleko nadmaio ostale upitnike jer se jedini moe pozvati na 6 000 empirijskih istraivanja, odnosno naslova, u kojima je korien u proteklih est decenija. Najnovija verzija MMPI-2 predstavlja pokuaj da se neke stare mane uklone i instrument osavremeni. Poslednja revizija MMPI-2 (1989, Butcher, J.N., Dahlstrom, W.G., Graham, J.R., Tellegen, A.) sada je na proveri u praksi. Nomenklatura skala MMP potekla je iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema. Taj sistem takoe prolazi kroz periodine ispravke i inovacije, koje su neizbene zbog uoenih nedostataka i psihijatrijske teorije i klasifikacionog sistema. Nazivi skala MMPI samo delimino predstavljaju mere psihopatolokih sindroma. Po svemu sudei, skale MMPI u stvari mere i psihopatoloka i psiholoka svojstva linosti i ponaanja. To je nepovoljno sa stanovita validnosti", ali je u skladu s empirijskom korelacijom nor-malnosti i patologije u klinikoj perspektivi. Drugi nedostatak MMPI je da su neke 367 stavke (estice, ajtemi) multivalentne", odnosno da se istovremno nalaze u sastavu razliitih skala. Na primer, skala Sch (shizofrenije) od ukupno 78 stavki ima svega 16 iskljuivih i specifinih za tu skalu, dok su ostale stavke

multivalentne". Trei znaajan nedostatak MMPI ine pojedine formulacije stavki. One su preduge, komplikovane za razumevanje i optereene upotrebom dvostrukih negacija. U prednosti ovog instrumenta ubraja se to to ima najrazvijeniji sistem kontrolnih skala, po emu prednjai u ovoj klasi instrumenata. Meutim, pitanje je koliko ta prednost moe da ublai navedene nedostatke. U reviziji MMPI-2 unete su mnoge ispravke, tako daje instrument poboljaan. Upitnik MMPI predstavlja kompleksno sredstvo psiholoke procene, koje moe imati razliite namene. Prema tradiciji, MMPI-2 jedan je od najduih instrumenata: ima 567 stavki koje su rasporeene u 20 skala. Ovaj obim, kao i trajanje ispitivanja i obrade optereuje i ispitanike i ispitivae. Kao odgovor na taj nedostatak uvedene su razliite skraene verzije mini i midi MMPI. Primenom skraenih formi ispitivanje moe da se obavi ekonominije ukoliko se proceni da je vredno onoga to se gubi izborom kratkih verzija. Skraene verzije MMPI su konstruisane s pretpostavkom da rezultati, odnosno profili linosti dobijeni skraenim formama odgovaraju rezultatima ele skale. Meutim, provere koje su raene pokazuju daje pouzdanost skraenih verzija smanjena. Mini verzija sa 71 stavkom i dalje je MMPI, ali rezultati pojedinanih skala u odnosu na MMPI sa 550 stavki znatno odstupaju. Dakle, ekonominost se postie na tetu pouzdanosti pojedinanih skala, mada ukupan profil linosti ostaje prihvatljiv. Kod nas je uraena provera i modifikacija forme midi MMPI kao verzija MMPI-201 (1981, Biro), a zatim i osavremenjena varijanta MMPI-202 (Biro, 1995) uraena prema novoj formi MMPI-2. U domae verzije MMPI, koje su prole proces badarenja, unete su neke izmene i prilagoavanja. Jedna od njih je izbegavanje jezikih zamki i formulacija originala, kao to su dvostruke negacije u reenicama. Posebna karakteristika MMPI kao megaupitnika je impresivni potencijal generisanja posebnih skala za razliite ue oblasti ivota. Broj takvih izvedenih pragmatikih skala se izjednaava s brojem ajtema. Izvedene skale omoguavaju da se linost predstavi kao mozaik izolovanih podobnosti ili nepodobnosti, prema empirijskim kriterijumima koji su korieni kao reperi u istraivanju. Ovaj pragmatian ad hoc pristup odudara od teorija koje nude neodreene generalizacije tipa od svega pomalo, ni od ega dovoljno". Upitnik MMPI omoguuje predstavljanje i predvianje linosti i ponaanja kao polivalentnog mozaika u odnosu na specifikovane, ali nepovezane uzorke ivota. U inovaciji forme MMPI-2 uzete su u obzir zamerke praktiara i istraivaa, ukljuujui i zamerku na uoptenost procene profila. Iskustvo je pokazalo da je rezultat na MMPI pouzdaniji ako se nalaz tumai prema socijalnom kontekstu ispitanika. Sada se preporuuje da, umesto uoptenih tumaenja rezultata, procenjiva uzme u obzir uzrast, obrazovanje, etniko poreklo, pol i inteligenciju ispitanika. To je, uostalom, odvajkada bila praksa u klinikom, individualnom ispitivanju i procenjivanju linosti i ponaanja. Dobijeni rezultat nije prihvatljiv ako se ne uzmu u obzir navedeni modifikatori". Trai se da impresionistiki pristup, s pretpostavkom o predmetu procene linosti uopte", bude prilagoen zahtevima i 368 informacijama sadranim u novom priruniku. Tumaenje profila linosti na MMPI-2 (Butcher, 1989) treba da se oslanja na najvie rezultate samo dve skale, koji se zatim preko modifikatora i kvalitativne analize zaokruuju kao identifiko-vani profil linosti i ponaanja. U individualnom ispitivanju i proceni linosti koristi se test opte inteligencije, eventualno dopunjen trijanim testom intelektualnih i vizuomotornih dis-funkcija, upitnik linosti irokog dijapazona, zatim MMPI i najmanje jedan pro-jektivni instrument. Kada zadatak ukljuuje i procenu psihopatolokih osobina, prednost dobija MMPI. Povezivanjem dve vrste upitnika, normocentrinog i pato-centrinog, procenjiva uporeuje podatke iz dve perspektive, prema kojima pro-cenjuje strukturu i profil linosti i ponaanja. Neki savremeni multidimenzionalni upitnici, pored deklarisanog primarnog predmeta, imaju dodatnu mogunost da procene osobu prema nizu empirijski odabranih kriterijuma. To je izum koji je pro-movisan sa MMPI. Ovakvim pristupom procenjiva, pored deskripcije i teorijske interpretacije, moe da predvia" verovatnou pojave odreenih dogaanja ili rizika u ivotu osobe, to ni teorija ni opti skor na skali ne mogu dati. Treu vrstu ili tip upitnika obrazuju monodimenzionalni upitnici namenjeni proveri pojedinanih karakteristika ili dimenzija kao to su depresivnost, anksioznost, agresivnost, asocijalnost, amoralnost, introverzija, suicidalnost, izloenost stresovima, ali i nekih makrosindroma kao to su depresije (uopte), shizofrenije (uopte) ili neurotinosti (uopte). Monodimenzionalni instrumenti se koriste pojedinano, kao sredstva trijae ili provere odreene kritine osobine, sklonosti ili stanja. Na prvi pogled takvi upitnici nude vrlo primamljivo instant reenje. To vai ako se zadatak procenjivanja ili istraivanja svodi na utvrivanje odreene kritine osobine. Tada se problem reava jednim zahvatom, dakle - ekonomino i precizno. Meutim, ovakva oekivanja se za sada ne mogu uvek brzo i jednostavno ispuniti. Sloenost zadatka te vrste ilustruju primeri upitnika SCID-II, instrumenta izvedenog iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema DSM koji u praksi nije ispunio oekivanja (1999, Damonja-Ignjatovi, T.). Zaplet otkriva vie puta potvrenu injenicu da jednostavni nazivi ne odgovaraju sadrini pojmova i pojava na koje nas upuuju. Primena monodimenzionalnih upitnika optih naziva je vrlo problematina zbog nepodudarnosti jednostavnih naziva i sloenih sadraja koje zahva-taju. Pitanje je da li zaista postoje jednostavne i homogene crte linosti ili crto-like" pojave. Naprosto, dobijeni rezultati su esto nejasni i zahtevaju dodatne informacije. Monodimenzionalni upitnici nisu suvini; oni su korisni u praenju stanja, kao instrumenti kontrole promena posle uzimanja odreenog leka ili tretmana, kao sredstva produenog sistematskog posmatranja. Zato se u individualnom klinikom ispitivanju i nastojanju da se procena zaokrui ne ograniavamo na jedan monodimenzionalni upitnik, ve primenjujemo i neke viedimenzionalne i projektivne instrumente, kao i druge izvore podataka koji su metrijski manje objektivni, ali upotpunjuju sliku. Upitniki format ispitivanja je veoma fleksibilan jer kao osnov dijagnostikog eksperimenta" koristi re i govor.

Uostalom, da nema govora, ne bi bilo ni psihologije i jo mnogo toga. Zahvaljujui govoru kao instrumentalnom medijumu mogunosti konstruisanja i oblikovanja novih, a moda i boljih upitnika veoma su 24 Psihodijagnostika velike. Ipak, ovu prednost znatno ograniava domet teorije i metode u psihologiji. Prema dosadanjem iskustvu, praktinu prednost imaju multidimenzionalni upitnici i inventari, naroito ako su podrani obimnim istraivanjima, dugom prove-rom u praksi i istraivanjima na uzorcima u internacionalnom podruju. Status MMPI kao tradicionalnog patocentrikog instrumenta, uprkos njegovoj dugo-venosti, nije se promenio. On je i dalje nezamenljiv u svojoj kategoriji iako su teorijske i psihometrijske kritike njegova trajna senka. Nasuprot ovom izuzetnom predstavniku patocentrinog pristupa proceni, upitnici iz normocentrinog kruga su znatno ivlji. Oni se nikako ne ustaljuju, progresivno se umnoavaju, trans-formiu i konkuriu jedni drugima, kao i teorije koje stoje iza njih, u naporu borbe za primat. Objanjenje ove razliitosti patocentrinog i normocentrinog instru-mentarijuma je izazovno pitanje. Izgleda da se strukturalne manifestacije ekstremnih osobina, kao sadraja psihopatologije, mogu lake i pouzdanije detektovati psi-hodijagnostikom procenom nego dimenzionalne varijacije u normocentrinoj perspektivi normalne linosti". Veina upitnika u naoj psihodijagnostikoj praksi potie iz produkcije zapadnih konstruktora, prevashodno iz SAD. Ovde se mahom koriste prevodi, od kojih su samo poneki provereni, a jo je manji broj instrumenata badarenih na naim uzorcima. Ova injenica optereuje nau praksu, ali se ona moe donekle ispraviti. Instrumenti koji su kod nas istraivaki i kliniki provereni pokazuju veu saglasnost sa naim kriterijumima, ali manju nego da su adekvatno nostri-fikovani. Ima upitnika i drugih psiholokih instrumenata koji su konstruisani i proveravani u naoj zemlji, koji se koriste samo u naim istraivanjima i naoj praksi. Neki od tih upitnika su odlinih psihornetrijskih karakteristika (Momirovi, K. i saradnici), mada je to pre izuzetak nego opte pravilo. Domai instrumenti, kao uostalom i strani koji nisu kod nas badareni, imaju i svoje prednosti i svoje nedostatke. Prednosti upitnika domae konstrukcije, ukoliko su adekvatno ureeni i provereni, sastoje se u tome to su ispitanicima blii i razumljiviji od prevedenih upitnika. Verovatno bi se isto desilo i stranim ispitanicima kada bi se ispitivali pre-vodima naih upitnika. To je danak kulturolokim razlikama u svetu, koje nisu sutina svega", niti su zanemarljiva trivijalnost. Primeujemo da su autori savre-menih ili osavremenjenih psiholokih instrumenata i u SAD danas spremniji da odustanu od uverenja da su ta pitanja sporedna. Oni sada menjaju pravila i uvode norme prilagoene razlikama u obrazovanju, etnikom poreklu, socioekonomskom statusu i drugim kulturolokim i demografskim razlikama. Ova pitanja su od velikog znaaja za metod psiholoke procene linosti. Pomenuti nedostaci se ne mogu resiti uoptenim teorijskim interpretacijama ni ad hoc snalaenjem. Evidentno je da unapreivanje psiholoke procene linosti nije mogue na osnovu zateene prakse. Praktiari, ma koliko bili iskusni, ne mogu da urade ono to nauka i tehnologija, na koje se praksa mora oslanjati, nisu uradile. Ocenjujui upitnike, domae i strane, u okviru individualne klinike dijagnostike moemo konstatovati da prednost imaju uvozni nad domaim izumima. U tom pogledu nema razlike izmeu psiholokih instrumenata i proizvoda farmaceutske industrije. 370 XVI. DIJAGNOSTIKA PROCENA JA Ako analiziramo proces upitnikog ispitivanja otkriemo da pojedinac tu gubi svoju celovitost i individualnost, transformacijom u brojeve na nomotetikim dimenzijama, da bi na kraju bio rekonstruisan" iz optih, tipskih, nomotetikih elemenata. Tu iskrsava pitanje: Kako emo znati da li konstruisana celina odgovara primarnoj autentinoj celini? Te dve celine ne moraju biti iste. Zbog ovog i slinih pitanja ne moemo kritikovati psihoterapeute koji su skeptini prema upitnicima. Oni smatraju da su karakteristike rekonstruisanog" oveka od interesa za nauku, a ne za terapijsku praksu. Upitniki pristup je u svom razvoju naiao na zapreku koja je u sutini paradoks teorije crta. Ako o oveku razmiljamo kao o sistemu crta, a upitnici nude upravo takvu sliku linosti, onda se moramo upitati kako se razliite crte uklapaju u harmonino ponaanje? Upitnici nam nude statinu sliku linosti. U tom pogledu su posebno impresivni multidimenzionalni profili. Meutim, i najsloeniji profili ostavljaju bez reenja problem odnosa crta i ponaanja. Kada bi se sve crte odjednom izrazile u ponaanju, linost bi postala psihotina". S druge strane, u repertoaru ponaanja javljaju se, naravno, naizmenino crte koje su na bipolarnim dimenzijama predstavljene kao iskljuive. Jasno je da postojei upitnici problem interakcije crta resavaju mehaniki. Iz upitnikog ispitivanja mi ne moemo razumeti zato ne dolazi do totalne anarhije ponaanja, niti ta kontrolie adaptaciju crta. To je problem sa kojim je bio suoen Allport (1937) kada je pokuao da razvije svoju teoriju linosti na bazi crta. Koncept crta linosti zadovoljava zahtev za definisanom jedinicom" i omoguava istraivanja. To je prednost sa stanovita naune metodologije. Meutim, koncept crta kao ravnopravnih" i autonomnih" jedinica linosti bez dodatnog objanjenja regulatora meuodnosa i aktualizacije u ponaanju daje karikiranu sliku oveka. Allport je ovaj problem resio usvajanjem koncepta Ja ili propriuma. Konstruktori upitnika to nisu uradili, oni se pretvaraju kao da nisu ni uli za ovaj problem. Upitnici pomalo podseaju na mainu za obradu linosti", koja bez obzira ta se u nju stavlja, uvek izbacuje programiranu preraevinu". Tu nema predse-lekcije, maina" sama rasporeuje materijal po kategorijama. Meutim, ono to smo dobili nema odreenu vremensku lokalizaciju. Rezultati na upitniku predstavljaju hibrid prolosti i sadanjosti ispitanika. Stavke na upitnicima vrlo su neodreene u pogledu vremena u biografiji ispitanika na koje usmeravaju pitanje. Zbog toga je i odgovor vremenski neinformativan. Ponekad ispitanik postavlja kliniaru pitanje da li se ovo odnosi na sada ili na ranije? Kliniaru ne preostaje nita drugo nego da pribegne klasinom kontrapitanju zato to ne zna pravi odgovor ni sam. Ispitanik, prema tome, proizvoljno odreuje vremensku poziciju

ili pak pravi neku vrstu proeka vremena. Nevolja sa tom subjektivnom i faktiki 371 nekontrolisanom obradom" vremena je u tome to ponitava i vreme i promene u vremenu. Razumljiva je skepsa psihoterapeuta prema upitnikom ispitivanju, koje dozvoljava arbitrarno vreme, dok je u terapiji vreme kritinih dogaaja primaran inilac. Upitnici i inventari predstavljaju najpoznatije forme samoopisne eksplo-racije linosti. Biografija i intervju takode mogu da se svrstaju u samoopisne metode. Meutim, intervju i biografija su eksplorativni postupci sa vrlo malo kontrole i uglavnom su nestandardizovani. Za kliniku praksu su od posebnog interesa i druge samoopisne tehnike koje nisu optereene slabostima naturalizma i ogranienjima inventara i upitnika. Postavlja se pitanje da li postoje samoopisne tehnike koje su prevazile nivo naturalizma i koje su razreile paradoks atomiziranja i sekundarne sinteze. U takve samoopisne tehnike ubrajamo postupke kojima se ispituje koncept Ja. OSNOVNE POSTAVKE O JA U ocenjivanju linosti, pored svih momenata koji su ve prikazani, od izuzetne je vanosti pozicija sa koje se sudi. Kada kliniari izmeu sebe raspravljaju o nekom sluaju, uvek se u prvi plan istura o kome je re, ko je ta osoba, ta ona misli, osea i namerava. Drugim recima, subjekt pacijenta je u ii uzorka informacija o njemu samom. Tu poziciju kliniara moemo nazvati personolo-kom. Ako se, pretpostavimo, o istom sluaju raspravlja na osnovu njegovih upitnikih rezultata, onda se u prvi plan isturaju crte. Njegovo se ponaanje objanjava intenzitetom i meuodnosima crta kao i normama. U toj raspravi crte stoje namesto date osobe. Nju, kao osobu, i ne poimamo drugaije nego kao privid ili posledicu" konfiguracije crta. Najvei ustupak ispitaniku koji inimo u toj raspravi je komentarisanje njegovog dranja i odbrambenog ponaanja". Tu poziciju kliniara moemo nazvati nomotetikom. Kada se o istom sluaju povede rasprava medu terapeutima koji su psihoanalitiki orijentisani, onda u prvi plan dolaze fiksacije sluaja, njegovi nesvesni impulsi, potisnuti kompleksi, otpori, identifikacije i odbrambeni mehanizmi. O svemu tome se raspravlja kao o neem to pacijent ima, to je ak njegova sr, ali ega on nije svestan, pa prema tome njegova subjektivna pozicija, koja je konsenzualno jasna u socijalnom realitetu, i njegova sr uzajamno su izolovani. Tu poziciju psihoanalitiara moemo po formi tretmana linosti, uporediti sa nomotetikim upitnikom. Sada se moemo upitati da li su u pravu oni koji svoje ocene daju sa pozicije subjekta, ili bar uz respekt njegovog subjektivnog bia, ili oni koji ignoriu i eliminiu subjektivno bie ispitanika? Postavljeno pitanje je i teorijsko i praktino. U praktinom radu sa kompletnim osobama, u veini sluajeva, ne znamo koje je gledite ispravno. Zato nam i ne preostaje drugo nego da ispitamo zaista linost u celini", to znai i ono to je svesno i ono to moda nije. Dodue, ponekad se moe prilino sigurno predvideti da razlike ima, jer je ispitanik psihotian ili teko neurotian. U tim sluajevima uvid je veoma oteen, a rascep je dubok. Naravno, moe se nai opravdanje i za to da se i kod ovih sluajeva eksplorativno zahvate sve strane linosti, ukljuujui i subjektivni, doivljeni i vrednosni sadraj sebe ili Ja. Takav pristup je ipak ispravniji, jer ne ostavlja nita van dijagnostike procene. Suprotni izbor znai 372 apriorno ocenjivanje vanosti Ja ili veru u svoje neprovereno miljenje o tome ta ispitanik o sebi misli. Sa gledita baterijske dijagnostike, ili sa gledita opreme koju kliniar treba da ima na raspolaganju kako bi mogao da se suoi sa najrazno-likijim zadacima, dobro je imati tehnike koje mogu da zahvate i procene subjektivni sadraj sopstvenog bia ispitanika. Pitanje koje smo postavili aktuelno je u psihologiji od kada je Freud for-mulisao svoju teoriju nesvesnog. Ova teorija je ostavila zaista snaan utisak i dugo vremena je interpretirana vrlo ekstremno, kao omalovaavanje subjektivne svesti 0 sebi. Danas se ona vie toliko iskljuivo ne zastupa. Vremenom je dolo do pri-hvatanja potrebe da se primena diferencira, da se odrede kriterijumi po kojima emo moi proceniti kod kojih osoba u kojoj meri ili srazmeru stoje snage svesnog 1 nesvesnog. U svakom sluaju, sasvim je neprihvatljivo gledite da su svi ljudi u jednakoj meri samo lutke svog, biografski i nagonski programiranog nesvesnog. Fenomenoloki uticaj je ojaao i sa tim i priznanje vanosti subjektivne pozicije ispitanika. Tu poziciju posmatramo kao funkciju jednog unutranjeg fenomena pod nazivom Ja. To Ja ima perceptivne, doivljajne i vrednosne aspekte koji ine celinu. Razvoj dijagnostike metode je u tesnoj vezi sa razvojem teorija linosti. U teorisanju o linosti i u psihoterapiji postepeno je ojaao uticaj fenomenologije. Na ovaj obrt najvie su uticali Rogers, Allport, Maslow, kao i prodor fenomenologije u psihoterapiju. Pored toga to je dovela do izvesnog devalviranja psihoanalitike teorije, nova, fenomenoloka orijentacija je nametala nove zadatke psihodijagno-stici. Klasina baterijska dijagnostika nije bila spremna da odgovori tim zadacima. Ona u svom sastavu nije imala ni pogodne tehnike, niti je u konceptualno interpretacijskom sistemu imala odgovarajue kategorije. Tek postepeno, sa znatnim zakanjenjem, javile su se najpre teorijske rasprave o konceptu Ja, zatim empirijska istraivanja i, na kraju, iz tih istraivanja izdvojeni su pojedinani instrumenti koji su se proverom pokazali kao adekvatni. Tehnike za procenu Ja jo uvek su u fazi poetnog proveravanja. Ovaj deo dijagnostike najmlai je i najnesigurniji. Uticaj fenomenologije na savremenu psihologiju je dalekosean. Iz tog kompleksnog uticaja izdvojen je koncept Ja kao podesan za istraivanje i dijagnostiku procenu. U pitanju je jedan izuzetno sloen konstrukt u pogledu kojeg ima znatnih razlika u shvatanjima. Iz tog razloga, pre nego to emo dati prikaz tehnika eksplo-racije, izloiemo ukratko i osnovne karakteristike razliitih interpretacija. Svojevremeno, raspravljajui o linosti, James je napisao da ovek ima tri Ja, telesno, subjektivno i socijalno Ja. Savremene teorije i instrumenti postaju razumljiviji ako ih

posmatramo kroz ovu shemu. Razlike meu njima su ponekad u tome to obradu usredsreuju na razliite aspekte trodelne sheme. Psihoanaliza je mnogo doprinela saznanju o formiranju subjektivne svesti o sebi. Psihoanalitiari su prouavali razvoj ega od ranog detinjstva, kroz odnos majke i deteta, izdvajajui bitne odlike pojedinih faza. Mada je u tim istraivanjima teite bilo na onome to ego ne moe, na devijacijama i na isticanju nesvesne determinisanosti ega, ona su ukazala na mnoge nepoznate pojave. Klasino psihoanalitiko uenje o pojavi i razvoju ega dalje se razvilo u okvirima ego-psihologije. Mada je psihologija ega nova faza u razvitku psihoanalize, i dalje se razmatraju osnovni koncepti, kao to su instance, energetski prin373 cip, granice svesti i mehanizmi odbrane. Ipak u okviru toga uenja umanjen je znaaj energetske zavisnosti instanci i ostalih struktura od ida. Teoretiari ove grane (Hartman) istiu da ego ima izvesnu autonomiju zahvaljujui sopstvenoj energiji. Pored toga, vie se naglaava daje ego jedina instanca" koja je u kontaktu sa realitetom (koji ostaje nebulozan i dalje). Njegove su funkcije veoma sloene i podeljene na unutranje i spoljanje poslove". Na unutranjem planu ego vri uravnoteavanje odnosa izmeu svih instanci, kontrolie navalu impulsa iz ida i pritiske iz superega i, najzad, obezbeuje sopstveni integritet. Pod uslovom da ego ima snage da obavi sve ove zadatke, on sam dobija sve vie energije i time omoguava razvitak ostalih subinstanci, ukljuujui i svest o sopstvenoj linosti. Druga odlika uspenog, jakog ega je vezivanje za objekte i realitet. Na spoljanjem planu ego ima tri osnovna zadatka: da raz