PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEOpouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramodirektivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granicazdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena„klinička", ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički" instrumentalijum. Zaključićemonašu analizu tvrdnjom da suština kliničke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi.Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo proučavanja isaznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je većučinjeno i ta forma kliničkog metoda je nazvana metodom procene ličnosti. Promašaj je načinjen vezivanjemmetoda procene ličnosti za jedan cilj, za predviđanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije.Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno odpsihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviđanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan zatakav koncept dao je još Mari (Murray, 1938).KRITIKA KLINIČKOG METODAKlinički metod najčešće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško pronaći, naročito akoste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slučaja ostalo, uprkos mnogimnovim podacima, praktično na istom. Zanemarićemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog praktičara jer nijekonstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Takođe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisacarevijalnih prikaza validacionih istraživanja kliničkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnjuobratiti na mišljenja metodologa istraživača.Najoštriji stav prema kliničkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klinički psiholog praktičar, alisu njegovo interesovanje za probleme ličnosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.Katel ovako piše:Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klinički metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijskemetode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identičan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizamnije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge kojisu redukciju prihvatili kao ubedljivo naučno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledećeargumente.1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje ličnosti koristimo sledeća tri izvora informacija: a) biografske podatke(uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (poprečni presek).2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnomanalizom).3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomoću odgovarajuće teorije ličnosti (Katel,naravno, predlaže svoju.)16Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritične faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka iinterpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se tiče pravca tehnološkograzvoja koji bi u budućnosti mogao da se ostvari. Nije isključeno da u toj budućnosti klinički metod budeformalizovan postupcima koje je Katel opisao. Međutim, zabluda je da klinički metod izgleda tako kako nam gaKatel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednačavati klinički metod koji većpostoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelovprojekt za suštinu. Najzad, prošlo je već dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, atragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedandeo kliničkog metoda u psihijatriji i kliničkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalistički deokliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti.Sa sličnih scientističko statističkih pozicija klinički metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klinički metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijemčivza subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klinički metod neekonomičan i da je mogućestvoriti jednu bolju, statističku alternativu koja bi postojeći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi autori manjeekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klinički metod, u svojoj sadašnjoj formi,nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statističkim osnovama. Zanimljivo je da kliničari,lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da učine u budućnosti, ali da to neznači da će čovek, kliničar, i njegov klinički metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna seodnosi na ocenu naučne tehnologije u ovom trenutku i mogućnosti da se bitno unapredi sada postojeći kliničkimetod u psihijatriji i kliničkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i dajeosavremenjivanjem dijagnostičke tehnologije moguće ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedantakav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scien-tistički optimizam koji najviše srećemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa kliničkogmetoda, naturalistički i psihotehnički, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost dauklone čoveka i njegov nesavršeni naturalistički način saznavanja i da ga zamene naučno tehnološkim. Izgleda namda je kod takvih istraživača razvijeno uverenje da je dijagnostičar najveća smetnja postavljanju tačne dijagnoze. Tajje stav obično povezan sa stavom: „Budućnost je već počela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!"Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan

naturalistički karakter kliničkog metoda. Po njegovom mišljenju klinički metod nema naučnu osnovu i produkt jeempirizma i voluntarizma. Mada je bez naučne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnošćuprihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj način, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da sezaustavi, savetuje Ajzenk,1 zameni pravim naučnim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti2 Psihodijagnustika 17činjenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statističkiprovereni. Ajzenk se zalaže za načelo prime-njene nauke, što znači da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacijebez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema čvrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremenaklinička psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliničko nad psihološkim, veština,improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klinički metod u psihologiji ipsihijatriji je prihvatanje teorija učenja, prihvatanje verifikacije putem naučnih eksperimenata i prihvatanje faktorskeanalize (kanoničke analize) kao statističkog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada će biti uže nego danas,ali će metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati naučno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radidaljeg usavršavanja principa rada.Ako iznete kritičke zamerke upućene kliničkom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kritičarinezadovoljni činjenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statističkog metoda. Ovi kritičari bi, kako izgleda,bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klinički metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „naučnog", to jest statističkog ieksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta kliničkog metoda, naturalizam i samdijagnostičar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i naučnost, ma koliko da smo svesni slabosti igrešaka čoveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne čini nam se opravdan zahtev da redukujemometode psihologije na predloženi način. Mada zamerke koje se iznose na teret kliničkog metoda uglavnom prih-vatamo, ponuđeni recepti i zaključci takođe nisu bez mana. Klinička psihologija ne mora da bude primenjena naukau smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i„Metod" igraju ping-pong dobacujući jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, imamnogo čega što još nije uhvaćeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravnosa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnomsvetu" nije njihov minus. Što takav stav vređa scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimootvoreno posmatranje sveta, istraživački, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozitražioca pomoći. Klinička psihologija i klinički metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistikui eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je kliničkojpsihologiji potreban klinički metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogućno ipotrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda začudilo Brauna i sve kritičare kliničkog metoda, i zastatistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slučaja u ličnostipojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.DIJAGNOSTIČKA KLASIFIKACIJAI pored toga što su klinički psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifičnosti, oni suprimorani da traže i opšte, tipske karakteri-18stike ispoljenog poremećaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kaoda se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaključivanja i u krajnjojkonsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze oisticanju individualno specifičnog, idiografskog. Najčešća forma uopštavanja u kliničkim disciplinama jestedijagnostička klasifikacija. U skladu sa tim kliničar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatakima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijskivalidnom sistemu. Tako isto postoje i praktični razlozi jer su i psihijatri često u nedoumici oko klasifikacijeposmatranih slučajeva. Dijagnostička klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalnodalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testoviinteligencije, počev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju.Da bi dijagnostička klasifikacija bila moguća, neophodni su sledeći pre-duslovi.a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nijeispunjen jer nisu rešena bazična pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva(Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi međunarodnim konvencijamanedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi različito tumače, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo".b) Kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno utvrđeni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacijezasnivaju se na simptomima i sindromima. Međutim, nema nijednog simptoma koji je specifičan samo za jednu odmnogobrojnih grupa i podgrupa postojećeg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).c) Mora da postoji utvrđena i proverena veza između postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostičkihmetoda. Stengel ističe da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedinarealna mogućnost. Problem je u tome što se skoro podjednako često srećemo sa cirkularnim dokazivanjima ivalidnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivača ili metoda saklasifikacionim sistemom. Na potpuno identičan način dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda.Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poremećaja a drugi put metoda. Još je veće zlo

što ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznačni i jasni.OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZESpisak istraživačkih radova posvećenih proveravanju parametara dijagnostičke klasifikacije i klasifikacionogsistema zamašan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojeći klasifikacioni sistem. U stvari, ovirezultati19potvrđuju mišljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korišćenje postojećeg sistema to što nije stvoren bolji.Rezultati do kojih je došao Ash (1949) vrlo se često navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike,dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledeće nozološkekategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja između sva tripsihijatra došlo je u 45% slučajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje između dva psihijatra postignuto u4/5 slučajeva, a Goldfarb je našao slaganje u 60% slučajeva koje su dijagnostikovala četiri iskusna kliničkapsihologa.Detaljnija analiza ovih istraživanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledećih činilaca:a) Broj dijagnostičkih kategorija je značajan činilac. Stoje broj kategorija u koje se poremećaj može razvrstati većislaganje među dijagno-stičarima je manje. Prema tome, sistemi sa većim brojem nozoloških kategorija povlače zasobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963).b) Širina nozoloških kategorija je značajan činilac. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da je pouzdanostklasifikacije široke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) veća nego u potkategoriji ovih grupa. Ako jeslaganje dijagnostičara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo više od 50(Schmidt i Fonda).c) Intenzitet izražene devijacije je značajan činilac. Što je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje međuprocenjivačima je veće. (Hunt, Schwartz i sar.).d) Vrsta pojave koja se kategoriše je značajan činilac. Razlike u slaganju među dijagnostičarima mnogo zavise odpojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se složili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali upogledu crta ličnosti slaganje je bilo beznačajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraživanju psihijatri su uopisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slučajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakvesaglasnosti.e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je značajan činilac. Poznavanje najčešćih vrsta poremećaja koje seupućuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utiče na tačnost i slaganje među dijagnostičarima. Tamo gdeje populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se može i veštački povisiti ako dijagnostičari izbegavajuda traže izuzetke.VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZEMasserman i Carmichael su pratili 24 neurotičara i 54 psihotičara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po istekugodine dana utvrdili su daje 24% pacijenata20iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotičnih prešlo u kategorijupsihoneuroza. Goldberg (1965) je saopštio rezultate dvadesetogodišnjeg praćenja grupe od 200 psihijatrijskihbolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotičara u toku perioda praćenja prevedeno u grupu psihoza. Autor jezaključio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manjepouzdana.I pored nesumnjivog značaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i mišljenja da su „svedijagnostičke odluke u suštini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), možemo konstatovati da parametriklasifikacionog sistema nisu naročito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraživanja ovog problema naročito jeotežana zbog veoma različitih nacrta i metoda koji su korišćeni (Evsenck, 1958).DINAMIČKA DIJAGNOZAU većoj ili manjoj meri skoro svaki psihološki nalaz o slučaju daje neko objašnjenje o mogućem razlogu nastankaporemećaja ili devijacije, o međuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija ličnosti, o obrascima interper-sonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamičkim aspektima ličnosti. Dinamička procena ličnostipredstavlja standardni zadatak koji se rešava kliničkom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi odonoga što je manifestno (simptomi, znaci, klinička slika), dinamička procena polazi od tumačenja. Čak i kadadinamička procena nastoji da klasifikuje ličnost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao što suintrapsihički konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamičkoj proceniličnosti jesu one koje iz same ličnosti usmeravaju određeno ponašanje, dok sami pojmovi o tim pojavama(„konstrukti") služe u cilju tumačenja ponašanja. Posebno je značajan onaj aspekt dinamičke dijagnoze koji senaziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje „genetički model" strukture i dinamike ličnosti i tumačenje poreklaporemećaja. Moglo bi se reći da dinamička dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: „Koji su uzročnici, mehanizmii poreklo poremećenog ili devijantnog ponašanja N. N.?"U okviru ovog teksta posebno su značajna tri problema vezana za dinamičku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c)terminologija.Dinamička dijagnoza i teorije ličnosti. Od svih nabrojanih zadataka kliničke psihodijagnostike dinamička dijagnozaje ta koja najviše zahteva kontakte sa teorijama ličnosti. U samoj stvari dinamička dijagnoza predstavlja, podefiniciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumačenju ličnosti i ponašanja. Drugim recima, kliničar može da daje

klasifikacione hipoteze, da opisuje određene osobine ličnosti, čak i da vrši predviđanja bez oslanjanja na nekuteoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodološkogstanovišta problem je u tome što nema univerzalno prihvaćenih teorija ličnosti, što iz iste teorije različiti kliničariizvode različite dedukcije (Sarbin, 1962) i što često i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvođenjuodređenog zaključka.Dinamička dijagnoza i metode. Već je odavno uočeno da je razvoj teorija ličnosti i metoda u psihologiji divergentan(Vernon, 1966). Dinamičke teorije21ličnosti su veoma uticajne u kliničkoj psihologiji. U metodološkom pogledu one se oslanjaju uglavnom napsihijatrijske metode eksploracije verovatno zato što su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisanvrlo veliki broj metoda za ispitivanje ličnosti koje su ili empirijske ili čak „slučajne" (Evsenck, 1958). Međupraktičarima odomaćio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamičkim teorijama, tako da seone i dalje koriste iako je u međuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranjupsihodi-namičkih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statističkiorijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumačenju psihodinamike. Meehl (1945) jedokazivao da MMPI može isto tako da se koristi za dinamičko tumačenje ličnosti kao i Rorschachov metod iakoMMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamičke pojave mogu ispitivati inventarima idokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamička dijagnoza može da se postavlja i na osnovu metodasamoizveštavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamičke teorije ličnosti, arsenal se još više proširuje.Rapaport i Shafer dokazivali su mogućnost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono čemu jeprvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija.Dinamička dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliničara sateorijom, a drugi na komunikaciju kliničkih disciplina.Dinamički pristup i dinamička dijagnoza često su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postižuna ovaj način (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objašnjavajući ovaj neuspeh Holt je naveo da jerazlog toj činjenici nerazvijenost a ne suština kliničke metode. Nerazvijeni nivo kliničke metode može da seprevaziđe, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene kliničke metode. Prelinger i Zimet (1964) ističu da osnovnu razlikuizmeđu nerazvijene i razvijene kliničke metode predstavljaju rešenja međuvarijabli. Na nivou nerazvijenogdinamičkog pristupa kliničar iz rezultata testova neposredno izvodi zaključak o kriterijskom ponašanju ispitanika.Ovim načinom su, međutim, postignuti loši rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostičkog ispitivanjamogli izvesti validni zaključci, neophodno je sledeće: a) da se iz neke teorije ličnosti izvedu i definišu relevantnevarijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sakriterijskim ponašanjem. U dobrom delu kliničkih slučajeva možemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i,,b", što odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne može se tvrditi da na nivou nerazvijene kliničkemetode kliničari ne koriste neki sistem međuvarijabli, međutim na tom nivou ovi intervenirajući konstrukti ostajuneobjašnjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem međuvarijabli, kojije katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitičke teorije ličnosti.Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih kliničkih disciplina odnosno profesija: kliničkihpsihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. Upitanju je terminologija, semantika i način korišćenja pojmova i konstrukata, što sve zajedno22utiče na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opšti nivo definisanosti terminologije u kliničkoj psihologiji je jošuvek na prednaučnom nivou. Za nas je od naročitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvršilisemantičko proučavanje 50 termina koji su najčešće korišćeni u psihološkim nalazima kliničara. Tražeći objašnjenjeznačenja tih termina među psiholozima i psihijatrima, oni su našli da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,*mada su isto tako nađene velike razlike u tumačenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematskiapstraktnije, akademskije i tehničkog karaktera (opera-cionalizirane uz određeni metod). Definicije psihijatara sučešće date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono što je autore najviše uznemirilo bila je „začuđujuća semantičkakonfuzija koja je zajednička obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u opštem stanju kliničkihteorija ličnosti.RAZUMEVANJE SLUČAJAČinjenica je da u kliničkoj praksi uvek iznova iskrsava problem objašnjenja devijantnog ponašanja ispitanika. Tu,međutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponašanja nego i shvatanje zadataka iprakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najčešće nailazimo na dva oprečna stanovišta:(1) Osnovni zadatak psihološke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastankai funkcionisanja, precizira međusobni uticaj i kroz to omogući kontrolu i predviđanje tih pojava. Taj stav odgovarapretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaćen među eksperimentalno i statistički orijentisanim psi-holozima.Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema „prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell,1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.)(2) Osnovni zadatak psihološke teorije je da omogući razumevanje psiholoških pojava, naročito razumevanjeličnosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju ličnosti, u krajnjoj liniji, ne može unaprediti kliničku psihologiju.Suviše objektivistička nastojanja unapred eliminišu mogućnost upoznavanja najspecifičnijih i dinamički najvrednijih

pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, već da se unapredi sposobnost komuniciranjakliničara i slučaja.Antagonizam idiografskom i nomotetičkom pristupu koji je u psihologiji ličnosti postavio Allport (1937) sada jeoživljen u novom vidu kao problem predikcije u kliničkoj psihologiji. Ovako oštro suprotstavljanje zadataka uredovima kliničkih praktičara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao*) U okviru našeg predistraživanja i sakupljanja terminološke osnove, za naš Q komplet našli smo istovetnutendenciju definisanja pojmova medu našim psiholozima i psihijatrima. Već je sam izbor termina koje su navodili danajčešće koriste u opisivanju ličnosti ukazivao na različitost orijentacije psihijatara i kliničkih psihologa.23na teoretisanje. Jedan od načina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinička psihologija nije samo nauka već iveština (Wallen, 1956). To, u stvari, znači da se praktičari drže gesla „čini što možeš". Drugi način suprotstavljanjaovom problemu je osporavanje nužnosti predikcije u kliničkoj psihologiji. Najzad, može se zauzeti stav da se ukliničkoj psihologiji sreću problemi koji iziskuju predviđanje, ali da to nije uvek slučaj. Dovoljno je da kliničarnekada samo razjasni slučaj ne dajući predviđanja.PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMAPsihodijagnostičko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozološku klasifikaciju ilidinamičku interpretaciju. Često se traži da se izvrši procena prema nekom užem i specifičnijem kriterijumu. Primeriza tu vrstu zadatka mogu da budu sledeća pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oštećenje kod bolesnikaX. Y.? Da lije posle preduzete terapije došlo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li slučaj X.Y. zadovoljava uslove prijema u određenu instituciju, uključivanja u određeni program ili podvrgavanja određenomtretmanu?Kada se postavljaju takvi i slični zahtevi na koje kliničari daju određenu vrstu odgovora pretpostavlja se da suzadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledeći:(1) Da kliničar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje.(2) Da kliničar raspolaže metodama pomoću kojih može da proceni kritičke varijable i da ih na određeni načinklasifikuje ili graduira.(3) Da kliničar ima načina da dobijene rezultate svede na određeni broj validnih dimenzija ili da ih integriše, naosnovu stručne procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove.Neki savremeni istraživači i kliničari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kreće razvoj iteorije i metodologije i kliničke psihologije u celini. Pored opštih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih krite-rijuma, potrebne su uže i preciznije metode, teorije i validacije.KLINIČKA PREDIKCIJAU kliničkoj psihologiji predviđanje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujući poznatoj monografiji Meehla (1956),predviđanje se nametnulo kao veoma značajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvažniji kriterijum validnostikliničke metode u celini. Mnogobrojna istraživanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovizaključci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji značaj. U odnosuna predikciju kao kriterijum validnosti kliničke metode, javili su se različiti stavovi:Stav „čini šta možeš". To je stav praktičara koji ističu da je klinička psihologija više nego prosta primena naukeodnosno bazičnih znanja. Pored24toga stoje primenjena nauka, klinička psihologija je i veština, što znači da se pored naučnih principa koristi iiskustvom i individualnim sposobnostima kliničara. U praksi klinički psiholozi, između ostalog, donose odluke, iakote odluke podrazumevaju predviđanje za koje kliničar nema uvek naučne osnove.Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliničari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskojpsihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Pošto se predviđati može samo ono što je opšte, a ličnost jeindividualno specifična, predviđanje ne može biti relevantan kriterijum. Zadatak je kliničke metode da objasni a neda predviđa. Predviđanje spada u domen statistike a ne kliničke psihologije.Predikacija je značajan ali ne jedini kriterijum. Postoje različiti kriterijumi, pa sledstveno i različite vrste validnostikoje međusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis ličnosti koji daje kliničar može da bude tačan, odnosnovalidan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno jetakođe moguće. Neka predik-cija može da bude tačna a da opis ličnosti ne bude tačan. Problem je očigledno uvrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadređivanju drugima(Cronbach, 1960). Predikcija je najvažniji kriterijum validnosti. Sve što kliničari preduzimaju u toku ispitivanjabolesnika nije samo sebi cilj već predstavlja preduslov za odluku. Donošenje odluke implicitno ili eksplicitnopredstavlja predikciju. Posmatrano sa gledišta efikasnosti, najznačajnije merilo kliničke metode jeste postignutiuspeh u predikciji. Bilo da se vrši izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omogućava najtačnije inajsigurnije predviđanje. U krajnjoj liniji, predviđanje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957;Sarbin, 1960).Predviđanje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao „od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajemfunkcionalizma i logičkog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma kliničkojpsihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuđenju koje je zahvatilo kliničko psihološkuinteligenciju, akademce, klinički psiholozi praktičari nisu nimalo bili impresionirani tobožnjom važnošću ovogpitanja. I posle uvođenja ovog kriterijuma u zvaničnu psihodijagnostičku nauku i literaturu, praktičari su ostali pri

uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objašnjenje pozadine fenomena irazumevanje osobe kao partnera koji traži pomoć.EVALUACIJA PSIHOTERAPIJEZa početak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloživim spisima Freuda i njegovih sledbenika,karakteristično je obilje analitičko-deskrip-tivne građe, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nijeapriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izveštaj Berlinskog psihoanalitičkoginstituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane25L KLINIČKI METODUVODSvoju prihvaćenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspešno tekao, kliničkapsihologija je postigla forsirajući metodski prioritet. Ova angažovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu satradicionalno pragmatičnom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativnosavezništvo. Posmatrajući istoriju kliničke psihologije iz današnje perspektive, uočavamo tri grupe pitanja, koja suod najvećeg značaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortački ulog, ponelisa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformacijipsihološko-laboratorijske metode u psihološko--klinički metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom iodnosi se na pri-lagođavanje psiholoških metoda, pretežno eksperimentalnih, pretežno istraživačkih, u metod praksekoji je primeren ljudima koji nisu „subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na održavanjunaučne solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri čemu je prioritet na strani prakse i etike, a ne čistenauke. Treća grupa pitanja suštinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tiče se odnosa metode i teorije.Stvarni tok događaja potvrdio je da je „igra na metodsku kartu" u mnogim slučajevima shvaćena bukvalno, da jedovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije.Posledice ovako disharmoničnog razvoja osetile su se i u praksi i u razmišljanjima kliničkih psihologa.Za označavanje načina rada koji se koristi u kliničkoj psihologiji usvojen je globalni termin klinički metod. Ovajnaziv je danas već usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz kliničke psihologije, upotrebljava ga kao zvaničantermin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe:eksperimentalne, statističke i kliničke. Uobičajeno je da se naziv klinički metod upotrebljava kao najšira kategorijatoga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade stručnjaci. Klinički metod se u prvom reduodnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Međutim, ako nije posebno naglašeno, onda klinički metodobuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego što je prihvaćen u psihološkoj literaturi, klinički metod je većde facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva način ispitivanja bolesti, njenihispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti,praćenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem različitih, primenjenih lekovitih mera iutvrđivanja nastalih posledica. Iz rečenog pro ističe daje klinički metod jedan širok, proceduralni okvir, koji jenaturalistički,ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitička terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiripozitivistički nastrojene skeptike.Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta i na osnovu toga došao dosasvim drugačijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni učinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprottvrđenju BPI daje oko osamdeset. Pa čak i kada se prihvati blaži kriterijum od onog koji bi sam Evsenck biospreman da podrži, ukupni učinak poboljšanja ne bi prelazio 65% lečenih. Evsenck je istovremeno ukazao i naneodređenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraživanja ukojima su saopštavani rezultati ishoda psihoanalitičke psihoterapije. Bergin i drugi istraživači podvrgli su umeđuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje onekoji su klasifikovani od strane BPI kao „odustali" pridodao kategoriji „neuspešnih", usled čega je, naravno, ukupniučinak pao na pedeset procenata. No, međutim, bez obzira na ovu metodološku raspravu u kojoj se sukobljavajushvatanja a ne čvrsti kriterijumi, Evsenck je sačuvao svoje najmoćnije oružje, a to je nalaz da u petogodišnjemintervalu praćenja psihoneurotičara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanjesimptoma, prihvatanje sebe, prilagođenost u seksualnom i bračnom, socijalnom i radnom ponašanju), nema razlikeizmeđu onih koji su bili na psihoanalitičkoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znači da je procenat „izlečenja" odpsiho-neuroze konstantan, da iznosi dve trećine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zaključak ostavlja višepitanja bez odgovora.Nevolja je još uvećana stavom psihoanalitičara da se ne dozvoli nikakvo „strano mešanje" u tok terapije, što zapravopodrazumeva isključivanje mogućnosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predviđenihpostupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitičari su počeli daobjavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka.Sasvim drugačiji stav i drugačiju praksu nalazimo među sledbenicima Rogersa i u još većoj meri međubihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajući se, između ostalog, i za kontrolu toka ili procesapsihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i proučavanje toka. To jedalo mogućnost da se različiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvorenipogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanjeinstrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praćenja promena u Ja ili selfu na osnovu

doživljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vršeno uz pomoć čikaškog Q sort kompleta.Metodologija proučavanja psihoterapije dobila je snažan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U jošvećoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristička grana, koja je otišla najdalje u operacionalizaciji kon-cepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize prekooprezno progresivne Rogersove grupe do „nemilosrdno" otvorene bihejviorističke grupe. Naravno, između ovihorijentacija postoji čitav niz eklektičkih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji-26vanja izveštaja BPI do danas važi konstatacija da je broj istraživanja u progresivnom porastu. Međutim, veći deo tihistraživanja je još uvek divergentan ili međusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajućeg tipa". Upravozbog ove zbrke podataka i nejasnih istraživanja neki eksperti predlažu da se prekine sa produkcijom „magle" i da sepređe na istraživanja koja više razjašnjavaju nego što zapliću. Da bi se to postiglo treba se odreći nejasnih, opštihkonstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se nešto razjasni uistraživanju koje operiše sa: „terapeuti", „pacijenti" ili „neurotičan" ili odrednicama „analitički orijentisanapsihoterapija". Šta znači „terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to ličnosti, kako oni izgledaju svojim„pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti„pacijenti", kakve su to ličnosti, kako su reagovali na „terapeuta A" a kako na „terapeuta B" ili na pojedine operacijeiz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti način se i „analitički orijentisana psihoterapija" morakonkretizovati da bi se znalo staje stvarno rađeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim slučajevima većinaterapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istražuju ili izveštavaju o iskustvu sa većim brojem slučajeva,onda se služe metaforama.JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIČKOJ METODIKlinička psihologija i klinička metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasično pitanje tipa ,,koka ilijaje?" mogli bismo odgovoriti da je klinički metod bio taj koji je bio primaran za formiranje kliničke psihologije.Sadržina kliničke psihologije oblikovala se sukcesivno, što je još uvek živi proces. Upravo zbog te nedovršenostidijaloški oblik može najbolje da posluži trenutnom određivanju toga šta je klinička psihologija, njen predmet i kakavje uzajamni odnos predmeta i metode.P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinička psihologija?O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignućima psihologije i psihijatrije pri rešavanjuteorijskih i praktičnih problema pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć veoma potrebna.P Koju vrstu pomoći nudi klinička psihologija?O Lista usluge se neprekidno produžava. Na početku je klinička psihologija uglavnom pružala indirektnu pomoćljudima učestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostikaproširila na područja motivacije nesvesnog ponašanja i ličnosti u celini. Uporedo sa tim sve više kliničnih psihologase uključuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast „socijalne intervencije".P Nije baš jasno kakva je razlika između psihijatrije i kliničke psihologije. Zato takođe nije jasna granica izmeđurada socijalnih radnika i kliničkih psihologa?27O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uočiti. U stvari, psihijatrija, klinička psihologija i klinička sociologijanajčešće nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u rešavanju ljudskih problema „pacijenata". Svaka od ovih dis-ciplina je potrebna, u različitoj razmeri od slučaja do slučaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasičnompatologijom, klinička psihologija individualnošću pacijenta, a klinička sociologija ekološkim, odnosno socijalnimaspektima slučaja.P Zašto je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je već „pokrivala" psihijatrija?O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakterišu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilojedinstveno područje naučne aktivnosti, danas je sigurno višestruko „isparcelisano". Psihologija je nauka koja je uokviru svog predmeta opisivala, proučavala i objašnjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izučavala, samo supozicije bile različite. Međutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, poredovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike između patološkog i normalnog nisu ništa jasnije nego razlikeizmeđu psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje rešenje bilo udruživanje obostranih pozitivnih dostignuća u'ciljuzajedničkog pružanja pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć potrebna.P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patološkim pojavama ličnosti?O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne može prihvatiti. Već smo rekli da se u konkretnimslučajevima patološko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenično, povezano i često nerazmrsivo. Usled toga je iteorijsko određivanje staje normalno a šta patološko gotovo nemoguće. Dodajmo tome da se i psihologija ipsihijatrija bave pojavama ponašanja u celosti, što znači da „zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sveposmatrane pojave pokušava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svojepozicije, mada svaka od njih zadržava dihotomiju „normalno - patološko". Ako bismo hteli da navedemo značajnurazliku između njih onda bismo rekli daje psihologija više teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija višeprimenjena, praktična i „podržavljena". Mnogo puta društvo ili država intervenišu, u svom interesu, u slučajupojedinaca koristeći se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama.P Ako je granica između psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinička psihologija?O Nema nikakve zabune oko razgraničenja psihologije i psihijatrije. Ispravno je reći da se u nekim pitanjima onedodiruju ili prepliću, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naročito u tretiranju najopštijih pitanja,

28kao što su razvoj i formiranje ličnosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice idruštva u formiranju ličnosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizmaizazivanja promena u ponašanju i u ličnosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izučavanjui kriterijume.Klinička psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znači da se ona oslanja na od nje šire, bazičnediscipline: učenje o ličnosti, genetičku psihologiju, socijalnu psihologiju, opštu psihologiju i psihopatologiju.Međutim, ona nije samo „pozajmljivač" već i sama kreativno unapređenje te discipline u okviru svoje problematike.P Kakva je razlika između kliničke psihologije i psihopatologije?O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uopštavajući iskustva i istraživanja koja sesprovode u raznim disciplinama. Klinička psihologija se ne interesuje za patologiju „kao takvu", već za ličnost kojase ispoljava patološki kao i za naučna menjanja te ličnosti. To znači daje klinička psihologija bliža psihijatriji negopsihopatologiji.P Ograđivanje kliničke psihologije od abnormalnog, ili psihopatološkog stvara utisak daje ona neka vrsta „malepsihijatrije".O Taj utisak je pogrešan. Polazimo od toga da se klinička psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalnapatologija bave pojavama koje se vide ali čija je suština, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samomišljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinička psihologija ono čime se bave klinički psiholozi. To je definicija kojapriznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinička psihologija i psihijatrija imaju isprepletenegranice. Pošto se praksa odvija u društveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu reč,klinički psiholozi su manje značajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jače, važnije discipline: dijagnostika iliterapija. Njihovo mišljenje i njihova praksa podležu cenzuri psihijatra, pa i to utiče da kliničku psihologijuocenjujemo kao „malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodoloških načela, oni su porealnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pododlučnijim uticajem teorije. U praksi se radi ono što je po teoriji dobro, perspektivno i dopušteno. Ako saduporedimo teorijsku misao psihijatrije i kliničke psihologije o „suštini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jero „čoveku kome je potrebna psihološka pomoć" više govori psihološka literatura, odnosno psihološke teorije.Inverzija snaga u praksi očigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, učešćem medicine u društvenoj moćii ostalim činiocima. U svakom slučaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija „malapsihologija" kao stoje i bolesno u ličnosti samo faza, deo ili aspekt šire i bitnije celine sistema čoveka kao osobe.29P Zar je teorijska misao o patološkim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut.O Vodeći teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponašanja,egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patološkog i normalnog kao i konkretan,pojedinačni slučaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Veće naglašavanje patološkogu pojedinim teorijama ne znači daje to nužno, daje stvarno tako, već da autor tako misli ili izdvaja patologiju izodređenih razloga. U vreme kada su vodeće teorije o ličnosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas jesituacija prilično drugačija. Većina vodećih teorija o ličnosti i ponašanju doprinela je demistifikaciji mentalnihanomalija i poremećaja, tako daje „mit o mentalnoj bolesti" zaista srušen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacijeu psihijatriji od ,,teške patologije" na probleme društva ili „normalne ličnosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre uulogu „malih sociologa".P Da li su psihijatrija i klinička psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazišle ljubomoru,rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje?O Ljubomore i rivaliteta nema među naukama već jedino medu ljudima. Dosta su česti slučajevi da se umestosaradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje između socijalnihradnika i kliničkih sociologa, nego između psihijatara i kliničkih psihologa. Međutim, sve je više zajedničkih istupai pravih sinteza napora u kojima je prevaziđena fahovska podela. To je naravno lakše izvodljivo u istraživanjima i uknjigama nego u praksi. Razlog je taj što je u praksi psihijatrija apriori starija po društvenoj podeli i institucionalnojhijerarhiji.P Ako ostavimo pitanje saradnje među profesijama i vratimo se pitanju kliničke psihologije kao naučne discipline,moramo ponoviti: Da li je klinička psihologija samo transmisija otkrića psihološke nauke na kliničku praksu?O Ta je faza odavno prevaziđena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izložena uticajukliničkih problema. Mnogo više nego ranijih decenija psihološke nauke se bave kliničkim problemima. Do toga jedošlo zbog toga što su mnogi kliničari stvorili psihološke teorije. Većina teorija ličnosti je potekla od kliničara! Toje bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patološkim pojavama.Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, naprimer učenja, mogu da se primene i na pacijente čak i sa teškim formama poremećaja. Očigledno je dakle da pravaotkrića nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao što nije isključeno da hemičarpronađe fizički zakon, a fizičar hemijski. U oba slučaja „predmet" je zajednički: osoba i materija.30P Mislim da smo se sada približili tome staje predmet kliničke psihologije. Da lije tačno daje osoba ili ličnost tajpredmet?O Ima više nauka koje se bave izučavanjem osoba ili ličnosti. U prvom redu to su teorije ličnosti, zatim

psihoanaliza, pa teorije učenja, genetička psihologija, kulturalna i opšta antropologija. Za razliku od njih, kliničkapsihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem,ponašanjem, različitim specifičnostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize,kliničke psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednička je orijentacija na patološko u ličnosti i traganje zanačelima i načinima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju nešto zajedničko, što nije razlog da se bilo koja ukine,kao što ima i posebnog, što obogaćuje kliničke nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene.One predstavljaju različite puteve kojima naučna misao i praksa pokušavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iztoga proizilazi da je klinička psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanjunauke.P Klinička psihologija je primamo metodološka disciplina, jer ona nema svoj specifičan „predmet", ali su pristup imetoda kojima se koristi ili koje razvija specifični i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliničku sociologiju i druge?O Metodološka strana kliničke psihologije je njena specifičnost i prednost u odnosu na psihijatriju. Međutim,pogrešno je redukovanje kliničke psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama,jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, već smo rekli da se klinički psiholozi bave svim kliničkimproblemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugačije. Sasvim je jasno da ako govorimo0 razlikama u terminima „pristupa" da onda lako dolazi do ukrštanja ili čak brisanja razlika između „pristupa", što sei događa. S druge strane, netačno je da klinička psihologija samo „uzima" od bazičnih psiholoških disciplina.Proučavanja sa Wechslerovim skalama, koje su klinički instrumenti, doprinela su proširivanju znanja o razvojuinteligencije, o činiocima koji unapređuju ili otežavaju razvoj, o povezanosti inteligencije1 ličnosti i mnogim drugim. Znači daje put dvosmeran, a ne jednosmeran.P Iz rečenog sledi da je klinička psihologija primarno metodološka disciplina. Da li to znači daje njen „predmet"zajednički sa „predmetom" psihijatrije i kliničke sociologije?O Klinička psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psihološka pomoć. To znači da postojisličnost sa psihijatrijom utoliko što se obe nauke bave pojedincima. Međutim, tu postoje i znatne razlike prema tomekako definišemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca češće je nejasna nego jasna, češće je pomešana sanepatološkim nego stoje čista. To znači da se psihijatrija bavi samo delom ličnosti pojedinca, delom koji nju zanimai koji nazivamo patološkim. Danas je, međutim,31jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam nešto što bar toliko zavisi od ocenjivača koliko od same pojave kaotakve. Zbog tih imanentnih nejasnoća u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim što pre-vazilazi njenudefiniciju. Klinička psihologija je prevazišla dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmetindividualna ličnost, dakle nešto što je stvarno i nepodeljeno. Klinička psihologija nije nauka o psihopatologijiuopšte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i veštinada se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoći ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoći.P Ovakvo određenje je vrlo široko. Pre svega, staje individualna psihologija a šta klinička? Zatim, ako otvorimo bilokoju savremenu knjigu o kliničkoj psihologiji, naći ćemo obavezno poglavlje o teorijama, kliničkim sindromima itehnikama dijagnostike i psihoterapije.O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je „rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, međutim, nijeisto što i klinička psihologija. Proučavanjem individue bave se mnoge psihološke discipline, ali praktično samoklinička psihologija obuhvata ceo životni ciklus čoveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan programintenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je „predmet" pojedinac, a u psihoterapiji „predmet" je i par igrupa. Teorije ličnosti, kojih ima mnogo, bave se uopštavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom ličnosti.Čak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktično uži od arsenala koji se koristi u kliničkoj praksi.Klinička psihologija je ona disciplina koja praktično i konsekventno koristi klinički metod u intenzivnoj iekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograničavajući se na psihopatološki „segment" ili samo jedan teorijski „aspekt".Najzad, dobro je poznato da je Pijaže koristio klinički metod u svojim istraživanjima, ali je područje posmatranjaograničio na dečji uzrast i razvoj mišljenja. Ipso facto, Piaget nije istraživao predmet kliničke psihologije. Iz ovogastoje izloženo treba da sledi da predmet kliničke psihologije nije teorija ličnosti (spekulativni sistem),psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to klinički sindromi (sistem kategorija), već ličnost konkretnog pojedincakoji je postao „predmet" jer je nemoćan da sam uspešno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je ustanju „potrebe za psihološkom pomoći", a klinička psihologija pokušava da otkrije zašto i kako, ali i da ponudipomoć koja će olakšati „pozitivno prevazilaženje" negativne pozicije „potrebe za pomoći". U mnogim slučajevimasadržina tog negativnog stanja nije obuhvaćena ni jednom teorijom ličnosti niti je navedena u klasifikacijipsihijatrijskih poremećaja.32II. PSIHODIJAGNOSTIKAPsihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi praktičnim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja ipsihološke procene. Ona se razvila u okviru kliničke psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog početkarazvoja kliničke psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok iuslov prodora psihologije u psihijatriju. Više decenija, razvitak kliničke psihologije je ocenjivan, isključivo, naosnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike,počev od početka šesdesetih godina, počeo je da se gubi. Najopštiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostikebili su trojaki. Validaciona istraživanja su uzdrmala mit svemoći instrumenata kliničke psihologije. Praktični

rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih stručnjaka nisu dostigli nivo očekivanja. A treći razlog jeotpor samih psihologa koji su ograničavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doživeli kao sputavanje.Svi ovi činioci doveli su do sadašnje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadašnji admi-ralski brod kliničkepsihologije, ustupajući svoj položaj, gubi počasno mesto.Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobražavajući se i prilagođavaju-ći. Taj razvoj može se prikazati i prekoperiodizacije.Periodizacija razvoja psihodijagnostikePrednaučni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najduži, jer su počeci u vrlo dalekoj prošlosti. Glavnu odlikuprednaučnog perioda čini buđenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponašanja, kao i potpuni nedostatakproverenih znanja. Izučavanje ovog perioda može doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalnepsihijatrije, u kojima se vrše komparativna proučavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovišta njihove„psihijatrijske prakse", daju nam mogućnost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodija-gnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je •«}>siiSL<Ju«,v^^^^^^tsjrois^sjka^ Q usuČAj&i,psihologiji i psihijatriji, takva razmišljanja imaju opravdanje u tome što je psihodijagnostika istorijski nastavak istepotrebe da se saznanja o ljudima učine valjanim, sigurnim i pouzdanim osloncem za orijentaciju i planiranje mera iponašanja.Period laboratorijske eksperimentalne psihologije započinje sa Fehnerom i njegovim razvijanjem psihofizike. U tovreme nije bilo kliničke psihologije, ali je psihološki metod koji je zasnivao Fehner, a kasnije razvio Vunt inspirisaoneke psihologe da pomoću istih metoda ispituju duševne bolesnike. Ovo direktno, mehaničko prenošenje metodeeksperimenta iz psihološke laboratorije u duševnu bolnicu, sa namenom da postane dijagnostički eksperiment,završilo se neuspe-3 Psihodijagnostika 33hom. Mada su dobijeni rezultati bez praktične vrednosti, sama ta ideja je podstakla pojedine psihijatre da stvoreeksperimentalnu psihijatriju (Kraepelin). Ovaj period je značajan za psihodijagnostiku samo indirektno, kaodemonstracija jednog naučno empirijskog opredeljenja psihologije. Međutim, nameće se i jedna važna pouka, daznanje i smisao moraju prethoditi metodi, pa i eksperimentu, jer je sam čin eksperimenta, ili bilo kog drugogmetodskog postupka, ma koliko bio sličan fizici kao egzaktnoj nauci - prazan.Period testova je izuzetno važan za psihodijagnostiku, jer su psihološki testovi, u instrumentarijumu kliničkihpsihologa, više decenija zauzimali prvo mesto. Ovaj period započeo je konstruisanjem i objavljivanjem Bine-Simonove skale inteligencije (1905). Ovaj se događaj može smatrati i početkom savremene kliničke psihologije.Kasnije se, po uzoru na Binetovu skalu, konstruišu mnogi drugi psihološki instrumenti. Izuzetan uspeh ovog prvogtesta inteligencije pod-stakao je velike nade i doveo do stvaranja pravog „testovnog pokreta" pre svega međupsiholozima. Instrumenti ovog tipa stiču veliku popularnost i među psiholozima, ali i među drugim stručnjacima i ujavnosti. Ovaj pronalazak je razbudio velike nade u pogledu moći psihologije, mogućnosti merenja psihološkihosobina i objektivizacije. Testovi ostaju strukovni simbol psihologije, kao što i testiranje figurira kao centralnizadatak kliničkih psihologa, sve do završetka drugog svetskog rata. Ceo taj period možemo nazvati „testovnimromantizmom". On je počeo da jenjava jednim delom i zato što su preterivanja demaskirala neosnovanost uloženihnadanja. Klinički psiholozi su morali da uvide da je bez osnova optimizam testovnog romantizma, uverenje da ćepsihodijagnostički problemi moći da se rese ako se na utvrđenim psihometrijskim osnovama konstruiše dovoljanbroj pojedinačno valjanih i proverenih testova.Period baterija ili sistema instrumenata označava pojavu i prihvaćenost jedne metodske ideje u kliničkoj psihologiji ipsihodijagnostici. Klinički psiholozi prvih generacija prihvatali su ideju primenjenog naučnika sa svimograničenjima. Jedno od ograničenja je zahtevalo da se ispituje samo ono što se može naučno odrediti i „meriti". Toje bio podstrek ekspanziji psihometrije i mernih instrumenata svih vrsta u kliničkoj psihologiji. Pored testovapojavljuju se i nove kategorije instrumenata, upitnici, inventari i skale procene. Složenost pojava koje su kliničkipsiholozi susretali u teoriji (psihopatologija) i u praksi, kao i želja da afirmišu sebe i psihologiju, dovela je donagomilavanja instrumenata u procesu ispitivanja pojedinaca. Sveobuhvatnost dijagnostičkog pristupa izrodila se ujednu tehnologiju „beskonačnog testiranja". Taj fenomen nije specifičan samo za kliničku psihologiju, on jesvojstven savremenoj medicini. Izlaz iz te apsurdne situacije vodeći metodičari u psihodijagnostici videli su uuvođenju skupina instrumenata koji zajednički imaju veću dijagnostičku moć. Tu ideju je prvi naučno ispitao, uokviru harvardskog projekta, Mari (Henry Murrav, 1938). Nekoliko godina kasnije Rapa-port (David Rapaport,1945) je u jednom izuzetno značajnom istraživanju ponudio i teorijsku osnovu za jednu psihodijagnostičku baterijuinstrumenata. Slične ideje nalazimo u osnovi takozvanih inventara ličnosti. Nesumnjivo je da uvođenje baterija ilisistema instrumenata predstavlja viši stepen metodskog razvoja psihodija-gnostike. Potencijal ove metodske formedosta je proučavan, naročito u vezi sa34različitim „profilima" sposobnosti i ličnosti. Bilo je dosta spekulacija, ali i empirijskih istraživanja o vezi izmeđukonstrukata, kao što su sindrom i struktura ličnosti i profila učinaka na baterijama instrumenata. Glavne promene upogledu baterijskog koncepta odigravaju se u napuštanju ideje da je moguće stvoriti neku univerzalnu superbaterijupogodnu za rešavanje svih dijagnostičkih problema. Izgleda da je prevladalo uverenje da se baterije moraju formiratiprema užim područjima kliničke problematike.Najznačajnije promene u današnjoj psihodijagnostici dešavaju se na planu nicanja novih sistema instrumenata

prilagođenih specifičnoj problematici. Kao što je napuštena ideja o jednoj jedinstvenoj, univerzalnoj psihijatriji, kojaje nadležna za sve (koncept „dinosaurusa"), pa je umesto nje došlo do formiranja posebne dečje psihijatrije(psihijatrija razvojnog doba), neuropsihologije, socijalne psihijatrije, tako je i univerzalna baterija psihološkihinstrumenata prilagođena užim, ali i jasnije određenim problemima. Neke pojave u tom nizu su toliko nove da suzasad malo obrađivane na adekvatno naučni način, kao što su dijagnostičke tehnike pojedinih psihoterapijskih škola.Period vankliničkog prodora je etapa u razvoju kliničke psihologije uopšte, a delimično i psihodijagnostike. Glavnuodliku ove faze razvoja čini proširivanje ciljeva kliničkih disciplina, psihijatrije i kliničke psihologije. Pod timpodrazume-vamo primenu kliničke metode u rešavanju problema ljudi koji nisu pravi pacijenti, a nisu ni duševnibolesnici. Pozadina ove ekspanzije je spreg komplementarnih potreba. Sa jedne strane, psihijatri i klinički psiholozisu u periodu posle drugog svetskog rata stekli znatno samopouzdanje u svoju stručnu moć i uverenje da mogupomoći i bolesnima i zdravima. Na drugoj strani, izvan zidova bolnica problemi odnosa među ljudima i samih ljudisa sobom postali su sve važnija tema i u okvirima institucija. Psihijatri i klinički psiholozi su pozvani da pomognu urešavanju toga što danas nazivamo „problemima življenja". Dok su se psihijatri latili posla da utiču savetima iraznim oblicima psihoterapije, klinički psiholozi su nastupili kao stručnjaci za naučnu psihološku procenu ličnosti.Ova ekspedicija kliničara u vanklinički prostor, pre svega u SAD, dovela je do psihijatrizacije niza socijalnihproblema. Pored toga što su kliničari predstavljeni kao mitski, svemoćni spasioci, što su pojmovi ličnost,psihoterapija i psihološka dijagnostička procena kao naučno zasnovana procedura preuveličani u jednom društvenoistorijskom kontekstu, pojavili su se i neki, neočekivano pozitivni efekti. Naime, naučna provera ovih intervencijautvrdila je da su u zabludi bile obe strane, i javnost i stručnjaci kliničari. Moć kliničke metode osporena je istomsilinom kojom je i uzdignuta u romantičnoj fazi. To je bio početak jedne akcije provere moći kliničke metode, čak iunutar zidova institucija psihijatrije, i verovatni početak njene javne kritike i defanzivne pozicije.Vanklinička primena dijagnostičke grane kliničke metode, psihodijagnostike, poznata je bila i ranije. Koristeći istepostupke ispitivanja kao i klinički psiholozi u kliničkim prilikama, nemački vojni psiholozi su proveravali ličnostletača (Simoneit, 1930). U okviru jednog širokog projekta istraživanja ličnosti, koji je sproveo Mari (1938),primenjen je klinički metod dijagnostikovanja osobina. Zastupljena su sva bitna načela: svaka osoba pojedinačnoispitana je sa velikim35pragmatičan, i koji tolerantno uključuje i elemente statističke metode („iskustvo") i eksperimenta („terapijskieksperiment" i variranje tretmana i procedura). Sve ipak zavisi od onoga koji metod primenjuje i koji je u pozicijiarbitra, kao što je i režiser ili dirigent u odnosu na „svoj" film ili „svoj" orkestar.Struktura kliničke metodeU prethodnom poglavlju bavili smo se pitanjem kliničke psihologije, a sada se srećemo sa nizom novih pojmova kaošto su: klinički metod, studija slučaja i psihodijagnostika. Sa tim u vezi nameće se pitanje šta ti pojmovi označavajui da li su međusobno povezani.Klinički metod ima jedno šire i jedno uže značenje. U smislu prvog, širokog značenja, klinički metod predstavlja sveono što karakteriše rad medicine u izvršavanju dijagnostičkih i terapijskih poslova. S obzirom na razgranatostmedicine moguće je odrediti karakteristike kliničke metode i za pojedine specijalističke oblasti. Po toj logicidolazimo do definicije kliničke metode u užem smislu, koja odgovara delatnosti kliničke psihologije kao jedne odpomoćnih grana neu-ropsihijatrije, dakle medicine. Takva definicija, ma kako ona bila formulisana, mora daobuhvati osnovna metodska načela, operativne principe dijagnostike, terapije i preventive, kao i kriterijume pokojima se delatnost izvodi. Međutim, klinički metod je pojam koji se koristi i u psihologiji. On se definiše kao pre-vashodno idiografski eksplorativni pristup koji se razlikuje od statističkog i eksperimentalnog metoda. Akouporedimo glavne odlike medicinske i psihološke definicije kliničke metode, onda uočavamo bitne razlike upristupima, u naglašavanju suštine. Medicinske definicije stavljaju u prvi plan pragmatički princip. Težište je natome da klinički metod služi obavljanju osnovnih ciljeva medicine i lekara, a to je pomaganje, dijagnostikovanje ilečenje bolesnika. Psihološka definicija u prvi plan stavlja saznajne logičko metodološke postulate. Težištepsihološke definicije je na tome da posluži ciljevima nauke. Sasvim razumljivo, u kliničkoj psihologiji se ove dveorijentacije prepliću i dopunjuju. Klinički metod je u psihologiju dospeo preko kliničke psihologije. To je bio putpovratnog uticaja prakse na psihološku nauku i put delovanja medicinske tradicije na akademsku psihologiju. Glavnitermini koji se upotrebljavaju u kliničkoj metodi i medicinskoj tradiciji su: krevet, bolest, istorija bolesti, mentalniporemećaj, patološki entitet, dijagnoza, terapija, simptom, sindrom, medicinski model, etiologija i drugi. Dazaključimo, klinički metod ima dva značenja, prvo značenje je široko, deskriptivno i delimično tautološko: kliničkimetod je opšti naziv za radne postupke, tehnološku i stratešku orijentaciju kao i vrstu instrumen-tarijuma kliničkepsihologije. Drugo značenje je uže i odnosi se na određeni uticaj medicinske tradicije na psihodijagnostiku. U ovomdrugom smislu klinički metod posmatramo kao konstituentu psihodijagnostike.Studija slučaja je pojam koji se upotrebljava u oblasti socijalnog rada, U psihijatriji, u kliničkoj psihologiji, a poddrugim nazivima i u kriminologiji, istori-ografiji i književnosti. Sa filozofsko-metodološkog stanovišta izmeđupojmova klinički metod i studija slučaja, postoje bitne sličnosti. Oba pojma označavajubrojem različitih instrumenata, zastupljeni su instrumenti za sve bitne osobine, svi dobijeni rezultati su kvantitativnoi kvalitativno obrađeni i analizirani, i svi prikupljeni podaci o svakom pojedinom slučaju prikazani konzilijumu sviheksperata, koji su o svemu raspravljali, pa je tako složen završni izveštaj. Ovaj metod rada, koji je suštinskipsihodijagnostika, i koji je bio primenjen na studentima, ponovo se uvodi u toku drugog svetskog rata u procesuizbora savezničkih komandosa. Ovaj rad i dobijeni rezultati, pod nazivom OSS program, podrobno je analiziran u

nizu stručnih radova iz psihodijagnostike. Pošto se u tim radovima uvodi nov termin procena ili procena ličnosti,postavilo se pitanje šta se pod tim nazivom podrazumeva. Na to pitanje Kronbah (Cronbach, 1960) odgovara:Metod procene ličnosti predstavlja dinamičku interpretaciju jedne osobe pomoću nekog kompleksnog testa ili jedneskupine raznorodnih metoda. Procena se najčešće daje u dva oblika: 1. U formi kompleksne analize ličnosti ili 2. uformi predviđanja budućeg uspeha posmatrane osobe, po sposobnostima normalne ili natprosečne, na nekomodgovornom poslu. Klinički metod ispitivanja ličnosti pojavljuje se u dve varijante i sa dva naziva. Kliničkavarijanta, koja se naziva psihodijagnostika, nudi „kompleksnu analizu ličnosti". Vanklinička varijanta, koja senaziva metod procene ili procena ličnosti, nudi „predviđanje budućeg uspeha". Zato nam se i čini blisko mišljenjePrelingera i Zimeta (1964) koji kažu:Procena (ličnosti) je, prema tome, primena kliničke metode pri ispitivanju normalnih osoba.Od posebnog je značaja bilo istraživanje, koje su izveli Kelly i Fiske (1949), u kome je upotrebljen metod proceneličnosti da bi se predvideo uspeh u kliničkoj psihologiji. Ispitivanje je obavljeno na kliničkim psiholozimanovajlijama, uz upotrebu skupine poznatih instrumenata. Pošto je ispitivanje završeno, jedna grupa renomiranihkliničara je obradila dobijene testovne podatke, i na osnovu dobijenih rezultata i svoje stručne analize dala je svojuprocenu „verovatnog uspeha" kandidata u kliničkom radu. Rezultati ove dugoročne studije ostavili su autore unedoumici, pa su oni odustali od globalnih i jasnih zaključaka. Da bismo razumeli njihov stav, navodimo sledećirezultat: najveći uspeh u predviđanju postignut je interpretacijom Bender geštalt-testa, koji se inače preporučuje zatestiranje psiho-motome zrelosti ili moždanih oštećenja(l) Da psiholozi ne odustaju lako od svojih ubeđenja,ilustruje činjenica da su, posle ove studije, vrlo sličan projekat sa istim ciljem, ali na ispitanicima novajlijama upsihijatriji, sproveli Holt i Luborski (1958). Njihovi nalazi su bili istog kvaliteta kao i nalazi njihovih prethodnika.Period vankliničkog prodora nije se završio onako kako su očekivali glavni protagonisti ekspanzije kliničke metode.Štaviše, postignuto je nešto suprotno očekivanjima. Srušen je mit o svemoćnosti kliničke metode, o kliničaru kaonenadmašnom stručnjaku za ljudsku dušu i ponašanje i o postojećem instrumenta-rijumu i tehnologiji. Umesto toga,psihologija je dobila niz novih saznanja o tome šta sve može da utiče na tačnost procene i sigurnost predviđanjaponašanja ljudi.Period pragmatizma je ovaj u kome sada živimo i primenjujemo klinički metod. Ne možemo tačno odrediti početakovog perioda u hronološkom smislu. Međutim, on je počeo kada su potamnele dve velike zvezde koje su za kliničkepsi-36hologe bile putokaz u svetlu budućnost. Jedna je psihoanalitička teorija, a druga velika psihodijagnostička baterija.Obe te zvezde su izgledale kao da već imaju u sebi, ako ne gotove odgovore na sva moguća konkretna pitanjakliničke prakse, a ono bar načelna rešenja. Sa tom verom, kretanje napred je bilo obezbedeno svima onima koji suhteli i umeli da uče, da saznaju veliku strukovnu i naučnu tajnu Velikih Principa. Oni koji bi u tom uspeli, pošto suprethodno položili sve specijalističke, magistarske i doktorske ispite, kao i sijaset super specijalističkih kur-seva, bioje otvoren put u jedan pošten i lagodan profesionalni život u kome bi takvi stručnjaci živeli pravim životomprimenjenog naučnika. U to divno vreme, koje obično nostalgično nazivamo „zlatno doba" kliničke psihologije,klinička psihologija (ali ne samo ona) nudila je novajlijama veru i nadu da su dva najveća problema prakse, opštateorija i opšti klinički metod, već preneti sa neba u naučne knjige.Sve je to počelo nekako neprimetno. Možda je svemu tome kumovao Mel (Meehl, 1956) koji je sa svojom, sada većklasičnom komparativnom studijom Poredenje kliničke i statističke predikcije, ubrzao proces „erozije poverenja" unaučnu pouzdanost kliničara i kliničke metode. Posle žustre diskusije koja je usledila posle objavljivanja Melovemonografije, u kojoj su se konfrontirali akademski psiholozi, sa naučnih pozicija, i klinički psiholozi, sa empirijskihpozicija, usledio je jedan težak period za kliničku psihologiju. Počele su da stižu loše vesti i sa istraživačkog fronta.Validaciona istraživanja kliničkog metoda obilovale su nepovoljnim rezultatima. Taj period kritičkog preispitivanjazaustavio je napredak kliničke psihologije, odnosno kretanje na stari način. Došlo je do izvesnog raslojavanja medukliničarima. Jedni su se okrenuli akademskoj karijeri, naučnoj psihologiji, i svoj novi status su platili vrlo žestokomkritikom kliničke metode. Drugi su postali razočarani svojom profesionalnom ulogom i mestom u vertikaliinstitucije. Ovi su uglavnom okrenuli leda kliničkoj metodi, u smislu dijagnostike, i potražili su sebi novu ulogu kaopsihoterapeuti, savetodavci, osnivači raznih instituta za „razvoj ljudskih potencijala", ili su se latili posla urehabilitacionim i projektima mentalne higijene, koji su postavljali blaže metodske kriterijume. Oni treći, koji suostali i kojima se sada pridružuju nove generacije, nastoje da prihvate realnost, profesionalni život bez dve velikezvezde i nade. Oni znaju da nema opšte važeće teorije niti opšte svemoćne metode. Izlaz se traži u vezivanju zakonkretnu praksu, u upoznavanju naturalističkih vidova problematike i pronalaženju dijagnostičkih sredstava sauskom, specifičnom namenom. Takav razvoj, okretanje ka užim i konkretnijim problemima umesto tumaranja povelikim mitovima, predvideli su mnogi kliničari, pisci revijalnih studija, još polovinom šezdesetih godina. Kao trendće se proširiti i trajati sve dok se ne pojavi neka nova Velika Zvezda.Vertikalni razvoj psiho dijagnostikeKlinički psiholozi koji su svojim radom, istraživanjima i teorijsko-metod-skim doprinosima formiralipsihodijagnostiku kao zasebnu formu kliničke metode, postali su poznati stručnjaci, poznati naučnici ili i jedno idrugo. Klinička psi-37hologija je s vremenom postala, kao i druge struke i nauke, zasebna „supkultura" sa svojim velikanima, mitovima,pravilima, igrama i ritualima. Nije mali broj kliničkih psihologa koji su svojim velikim znanjem, iskustvom,

razultatima i doprinosima stekli renome u struci, u nauci i u javnosti. Živeći pored medicinara, radeći u istojinstituciji na sličnim zadacima, ti su psiholozi postali ,,primarijusi" i specijalisti. U gotovo svim zemljama sarazvijenom kliničkom psihologijom uveden je sistem stepenovanja stručnosti. Kod nas postoji stepen specijalistekliničke psihologije, koji se zbog administrativnih krutosti naziva „medicinska psihologija". U svakom slučajupraksa kliničke psihologije može da se ostvaruje u širem rasponu kvaliteta od nižeg do višeg. Ako razvoj kvaliteta ukliničkoj psihologiji, a pre svega u psihodijagnostici, posmatramo više apstraktno i akademski, onda nam možekoristiti podela koju je predložio američki psiholog Robert Holt (1969). Holt je izneo mišljenje daje korisno da seprilikom razmišljanja i ocenji-vanja vrednosti psihodijagnostike vodi računa o tome da kvalitet prakse varira ujednom širokom opsegu. Ovo mišljenje se dobro slaze sa činjenicama koje smo naveli u vezi sa specijalizacijom.Međutim, specijalizacija u kliničkoj psihologiji, a posebno u psihodijagnostici, može biti usmerena i na jednu užuoblast. Na primer, specijalizacija može da znači daje neko postao ekspert za problematiku ometenih u razvoju, zaproblematiku alkoholizma, za problematiku sudskih ekspertiza ili kazneno popravnih domova ili za problematikumoždanih oštećenja i traumatizma. Uopšte, spisak specijalizacija prema specifičnostima problematike, sa kojima sedanas klinički psiholozi u svojoj praksi sreću i na kojoj rade, sve je duži. Pošto je teško predvideti kraj jedne takvedisperzije u primeni kliničke psihologije i psihodijagnostike, raspršenje specijalizacije je zaustavljeno silom zakona iograničeno na jednu opštu („generalističku") specijalizaciju. Već iz ovoga je jasno da se pravi smisao specijalizacijetraži u povišenju kvaliteta stručnosti. Koliko je moguće razrešiti suprotnost u značenju specijalističkog razvoja,imajući u vidu problematiku kao sadržaj rada i kvalitet opšte stručnosti u primeni kliničke metode, ostaje da seispita. Holt je u svom predlogu imao u vidu jedan generalistički koncept razvoja po kome možemo razlikovatikategorije metodskog pristupa. On je predložio podelu na dve kategorije: kategoriju naivnog pristupa i kategorijukultivisanog pristupa.Osnovne karakteristike naivnog pristupa psihodijagnostici su sledeće:1. O ispitaniku se prikupljaju podaci naturalističkim načinom i oni ostaju kvalitativne prirode.2. Ispitivač se u potpunosti uzda u sebe i dobijene podatke. On ne raspolaže dokazima o povezanosti tih podatakasa određenim kriterijumima. On ne vrši validaciona proveravanja ni svoje „metode" ni sebe kao procenjiva-ča.3. Dobijeni podaci se obrađuju i tumače intuitivno, kvalitativno i globalno.4. Kao dokaze valjanosti ovakvog načina rada i zaključaka stručnjak navodi svoje iskustvo u radu.Na drugom kraju ove profesionalne evolucije nalazi se viši ili „kultivisani" način psihodijagnostičke prakse.Osnovne odlike ovog stepena ili bolje reći kvaliteta rada su sledeći.381. Ispitanik se podvrgava testiranju raznolikim sredstvima, naturalističkim i psihotehničkim: intervjuu, biografskojeksploraciji, projektivnim tehnikama i objektivnim testovima.2. Gde god je moguće i kad god je to svrsishodno, podaci se kvantifikuju i vrši se statistička analiza.3. Pronalaze se i primenjuju nove tehnike i postupci koji povećavaju „parametre" procenjivača.4. Podaci se obrađuju prema opštim metodskim načelima, ali se uvek dovode u vezu sa specifičnostimapojedinačnog slučaja.5. Za prikupljanje podataka se koriste najnovija naučna dostignuća.6. Kliničar i dalje zadržava vodeću ulogu u smislu selekcioniranja podataka, određivanja važnosti i integrisanja.7. Celokupna metodologija se podvrgava periodičnoj kontroli u celini ili po delovima. Izvode se pilotskaistraživanja, analiziraju se pojedini instrumenti, pa i stavke, vrednuje se ceo agregat i pojedini instrumenti i anali-ziraju empirijski i teorijski kriterijumi.Ova Holtova podela psihodijagnostičke prakse u stvari zaoštrava razlike između stvarnog stanja u struci i poželjnogstanja. Većina kliničkih psihologa danas verovatno je bliža, prema stilu rada, Holtovom naivnom pristupu. To jeujedno i opšta situacija u praksi. To što je Holt nazvao kultivisani pristup jeste slika naučnoistraživačke aktivnosti udanašnjoj psihodijagnostici. Rezultate te aktivnosti srećemo na kongresima, u časopisima i monografijama. Nažalost, mali je broj praktičara koji se na ovaj „kultivisani" način bave svojim poslom, koji istražuju klinički metod injenu podvarijantu, psihodijagnostiku. Prema tome, „kultivisani pristup" je idealni tip, jedan progresivni program zaunapređenje kliničke psihologije, jedan put kako stvarnu kliničku psihologiju pretvoriti u naučnu disciplinu. Ovakavmukotrpni način probijanja ne predstavlja masovnu pojavu. Pre bi se reklo da praktičari čekaju da istraživači za njihprokrče put, ali zauzvrat, istraživači im za sada samo nude spiskove počinjenih grešaka. Zato istraživački radovi ukliničkoj psihologiji i predstavljaju „deljenje packi" praktičarima i njihovom „naivnom pristupu". Sa druge strane seopet postavlja pitanje da li je ponuđeni program usavršavanja kliničke metode putem sabiranja parcijalnih doprinosazaista perspektivan. Nama ovo izgleda kao neko srednje rešenje između dve krajnosti. Jednu krajnost čini pojavaVelikih Zvezda u teoriji (ontologiji) i metodologiji (epistemologiji) za koje se ne zna kada će stići. Drugu krajnostčini zavetrina tradicionalne ljudske mudrosti oslonjena na osećajnost, iskustvo i razum (naturalizam).S ta je psihodijagnostikaPsihodijagnostika je posebna varijanta kliničke metode koja je nastala najpre kao praksa kliničkih psihologa vezanaza ispitivanje slučajeva. Kasnije, psihodijagnostika podstiče istraživanja, pronalazaštvo i teorijsko metodskarazmišljanja, što zajedno dovodi do njenog konstituisanja kao metodske discipline u okviru39kliničke psihologije. Psihodijagnostikovanje je posao kojim se bavi najveći broj kliničkih psihologa, ali i psihologau nizu institucija van zdravstva. Ljudi van struke nazivaju taj posao psihološko testiranje. Međutim, postoji bitnarazlika između psihološkog testiranja i psihodijagnostikovanja. Dok je svako psihodijag-nostikovanje istovremeno i

psihološko testiranje, nije svako testiranje psihodijag-nostika. Razlika je u tome što psihodijagnostikovanjepodrazumeva teorijsku interpretaciju pomoću neke obuhvatne teorije ličnosti, dok se rezultat psihološkog testiranjazaustavlja na nivou jedne klasifikacije ili parcijalne interpretacije predviđene priručnikom konkretnog instrumenta.Najbližu analogiju tom odnosu nalazimo u medicini. Svaki laborant koji vrši analizu mokraće, krvi ili neko snimanjemože, posle izvesnog broja godina, da prepozna znake patoloških povišenja ili odstupanja. No, dijagnozu stanjapacijenta daće lekar koji će prethodno da sakupi sve relevantne informacije, pa će na osnovu njih, kao i svogteorijskog znanja i kliničkog iskustva, proceniti stanje pacijenta. Ono što je laboratorija za klinički metod, to jepsihološko testiranje za psihodijagnostiku.Da navedena analogija nije samo formalna i retorička, najbolje potvrđuje praksa u psihijatrijskim ustanovama,obično univerzitetskim klinikama, u kojima postoji poseban kliničko-psihološki odsek sa više psihologa. Tu suklinički psiholozi koji se bave rutinski psihodijagnostikovanjem, tu se nalazi i jedan stariji, iskusniji psiholog i nizmlađih praktikanata ili studenata na praksi. Komplikovaniji slučajevi se rešavaju tako što psihodijagnostičar izlažematerijal pred skupom, a šef, koji nije testirao pacijenta, usmerava interpretaciju.Psihodijagnostika je metodski hibrid koji je nastao sukcesivnim spajanjem tri tradicije, tri pristupa izučavanjučoveka. U prvoj fazi se psihološki metod testiranja, ocenjen kao korisna tehnološka inovacija, prenosi na područjepsihijatrijske i medicinske problematike. U toj fazi psiholozi su laboranti, testeri, a njihov je zadatak da pružekorisne dopunske informacije lekarima, psihijatrima. Osnovne alternative daljeg razvoja psihološke metode u tojfazi bile su sledeće dve: ograničiti se na psihometrijsko testološku tradiciju i na toj osnovi unaprediti „psihološkulaboratoriju" ili povezati psihotehnologiju sa kliničkom metodom i usavršiti se u naturalističkom pristupu. Većinakliničkih psihologa je izabrala drugu, kompromisnu varijantu razvoja. Tako nastaje psihodijagnostika kao posebnavarijanta kliničke metode koja ima tri bitne sličnosti: koristi naturalističko kvalitativno proučavanje problema,koristi određenu tehnologiju i instrumentari-jum i zadržava pravo selekcije i integracije podataka. Tako je upsihijatriji došlo do uvođenja dve paralelne kliničke metode. Treba priznati daje bilo znatnih otpora tome da kliničkipsiholozi koriste intervju, a da i ne spominjemo „pravo" na upoznavanje slučaja u celini. Ovaj put razvojapsihodijagnostike je sasvim zaokružen kada su klinički psiholozi uključili u svoj program rada i studiju slučaja. Tose sastojalo u „legalizaciji prava" na ispitivanje individualnog razvoja slučaja i uzimanja u obzir činilaca iz životnesredine. Povezivanjem naturalističko-kvalita-tivnog, testovno-kvantitativnog i razvojno-ekološkog momenta u jednumetodsku problematiku stvorena je psihodijagnostika u savremenom smislu.Psiholozi su svaku novu fazu u razvoju psihodijagnostike precenjivali u kontekstu institucionalnog statusa, koji suimali u psihijatriji, dakle, kao pobedu.40Činjenica je međutim daje izbor koji su načinili, još u prvoj fazi, doveo praktično do udvajanja, do dve paralelnekliničke metode u psihijatriji. Kao da se obistinilo mišljenje po kojem su klinički psiholozi mogli da biraju izmeđusledeće dve uloge: da budu „laboranti" u psihijatriji ili da budu „mali psihijatri". Proširivanje psi-hometrijsko-testološke opcije i povezivanje sa naturalističkim pristupom označio je prekretnicu, koja je doduše stvorilapsihodijagnostiku, psihološko-dijagnostičku varijantu kliničke metode, ali se, to se danas jasno vidi, na kraju udeonauke povukao pred naturalizmom. Sada smo, reklo bi se, ponovo došli na početak. Klinički psiholozi danas imaju„mudrost i realizam", ali su izgubili svoj instru-inentarijum i pravo da sebe smatraju naučnicima ili da ih drugi takovide. U datoj situaciji izbor se svodi na dve mogućnosti. Jedna je da se potcene i obezvrede testovi i drugi psihološkiinstrumenti, što sigurno nijednom iskusnom praktičaru nije teško. Neprimerenost psiholoških mernih instrumenatasloženoj psihijatrijskoj problematici jeste stvarnost koja se brzo uočava. Druga je mogućnost da se sadržajproblematike, koju obuhvatamo naturalističkim putem i studijom slučaja, naučno obradi i formalizuje. Daje to uovom trenutku neostvarljivo, izlišno je dokazivati. Izgleda sasvim ljudski što u situaciji apsurdnog izbora većinakliničara bira nešto treće - stav „učini što možeš".PREDMET PSIHODIJAGNOSTIKEPsihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi ispitivanjem upućenih slučajeva pomoću psihološkihsredstava: razgovora, testova, tehnika i skala, i psihološkom procenom sposobnosti i stanja takvih osoba na osnovupostignutih rezultata i stručne interpretacije. Kada pročitamo ovu definiciju nameću nam se mnoga važna pitanja. Koje taj „slučaj" koji se ispituje, šta se tu ispituje i šta se traži? Na ta pitanja možemo odgovoriti da se ovom metodomispituju psihološke osobine koje su relevantne za individualnu, grupnu ili socijalnu patologiju. Dati odgovor nasupućuje na pojam patologije, odnosno psihopatologije. Jasno je da psihodijagnostiku smatramo jednim od načinaispitivanja i procenjivanja psihopatologije. Taj način približavanja predmetu izaziva izvesnu skepsu s obzirom namnogobrojne kritičke polemike koje se već više godina vode o značenju tog pojma. Pre svih drugih nameće sepitanje da li je psihodijagnostika našla svoj kriterijum razgraničenja normalnih, graničnih i patoloških pojava ili jemožda ona sama taj kriterijum za kojim se tako dugo toliko uzaludno traga. Na to pitanje možemo odgovoriti narazličite načine, ali ne možemo odgovoriti globalno. Ako je u pitanju inteligencija ili ako imamo na umu neke crteličnosti kao što su anksioznost, neurotičnost, ekstrovertnost i slične, onda je odgovor bliži pozitivnom. To znači dapsihodijagnostika može da doprinese kritičnom razgraničavanju na relaciji: normalno-patološko stanje, iliponašanje. Međutim, psihodijagnostika nije našla jedinstvene kriterijume za bitne opšte pojave, kao što je ličnost.No, uprkos tome psihodijagnostika je i u tim pitanjima pogodno pomoćno sredstvo u davanju procene. Razlog zaovo mišljenje je što je psihodijagnostika najobuhvat-niji i najkompleksniji način psihološkog istraživanja pojedincakoji se danas rutinski koristi.41

Psihodijagnostika i psihopatologijaKlinički metod je zato stvoren da bi lekari pouzdano prepoznali znake bolesti i na osnovu njih shvatili samu bolestčoveka koga treba lečiti. Psihodijagnostika je nastala na ovoj klasičnoj osnovi, kao metodski pristup koji je umnogome komplementaran pristupu kliničke psihijatrije. Klinička psihijatrija i klinička psihologija imaju zadatak dakod upućenih slučajeva, svaka na svoj način, prepoznaju bolesne pojave, da ih identifikuju prema određenomklasifikacionom ili teorijskom sistemu i daju terapijske i preventivne preporuke. U načelu psihopatološkimnazivamo one pojave ponašanja i ličnosti koje medicina tradicionalno leci, kontroliše ili proučava. Ovu vrlo širokudefiniciju smo prihvatili zato što je granicu psihopatologije teško odrediti. Nesumnjivo daje najlakše obavitidijagnos-tikovanje onih stanja koja su ekstremna ili su tipična prema udžbeničkim opisima. Kada se dogodi dajeupućeni slučaj tipičan ili su pojave koje nazivamo simptom, znak, sindrom ili klinička slika tako ekstremno izraženeda ih prepoznaju i nestručnjaci, onda je dijagnostikovanje kratko i jednostavno i sve drugo treba da obavi terapija.Međutim, u većini slučajeva pojave na koje se pacijenti žale ili se drugi žale na pacijente nisu tipične ni lake zaidentifikovanje. Zato možemo reći da je razlog stvaranja psihodijagnostike bilo očekivanje da pomogne udijagnostiko-vanju nejasnih slučajeva. Ima slučajeva koji su jasni i sebi i drugima i lekarima, ima takvih koji su jasnisamo jednom od ovih aktera, međutim, ima i takvih koji su nejasni svima. To su „najteži dijagnostički problemi" učijem se razjašnjavanju velike nade polažu u psiho-tehničke instrumente.Danas već znamo da „mikroskopiranje" ponašanja i ličnosti, odnosno proučavanje pojava posredstvom različitihpsiholoških instrumenata, dovodi do mnogih novih podataka koji izmiču naturalističkom i holističkom posmatranjuosoba. Međutim, ti novi podaci takođe moraju biti procenjeni prema nekim krite-rijumima određenim izvan tihpodataka. Tako se opet vraćamo na pitanje granice normalnosti i psihopatologije, na pitanje definicije duševnogzdravlja, normalnosti i duševne bolesti. Savremena klinička literatura, koja se bavi ovom problematikom, uglavnomnam nudi sliku stanja bez pozitivnih rešenja. Ističe se da su ovi pojmovi nastali empirijski, induktivno, i da se nemogu definisati bez izvesnog vrednovanja, bez uzimanja u obzir individualnih razlika i kulturalne relativnosti. Izlazkoji se danas prihvata, a to je konsenzus delegiranih autoriteta, grubo nas podseća na činjenicu da uprkos napretku uobjektiviziranju posredstvom instru-mentarijuma dijagnostičke tehnologije, granice psihopatoloških pojava seutvrđuju intersubjektivno.Psihodijagnostika i ličnostKada je pisac ovih redova, na početku svoje stručne karijere negde sredinom pedesetih godina, predao psihijatrusvoj izveštaj o psihodijagnostičkom ispitivanju jednog pacijenta, ovaj je pročitao nalaz i prokomentarisao na sledećinačin: Odlično pogođeno i napisano, ali nije vaša stvar da dajete dijagnozu nego da analizirate ličnost. Mladipsiholog je bio zbunjen ovim komentarom. Čak i da se složio42sa mišljenjem psihijatra verovatno da ne bi tačno znao kako da odvoji patološke pojave i ličnost kod iste osobe. Ikasnije se dešavalo damu upućuju slične prigovore. Poruka je bila uvek ista, a odnosila se na želju razgraničavanjanadležnosti u dijagnostici. Sa načelnog stanovišta psihijatri su tražili da se psihopatološke pojave utvrđuju kliničkommetodom psihijatrije, a pojave ličnosti metodom kliničke psihologije, odnosno psihodijagnostike. Sličninesporazumi, sa mnogo više drame, dešavali su se oko psihoterapije. Ispalo je tako daje psihodijagnostika pozvanada pomogne, ali su psiholozi zloupotrebili poziv i počeli su da ugrožavaju institucionalne nadležnosti psihijatara.Postoje dva tematska područja u pogledu kojih postoji puna saglasnost da čine predmet psihodijagnostike:inteligencija i ličnost. Inteligencija je predmet koji je najpotpunije ispitivan u psihologiji i koji je u nadležnostimentalnih testova već osam decenija. Oko ove problematike nema sporova ni oko teorijske, metodske ilitradicionalne nadležnosti psihologije. Što se ličnosti tiče, tu je postignut prećutni sporazum, koji je isti u našoj zemljikao i drugde u svetu, da je teorijski pristup ravnopravan, a da psihodijagnostika ima metodsko preimućstvo.U okviru kliničke psihologije prednost imaju one teorije inteligencije koje nisu strogo faktorističke i koje imajudodira i sa pojavama ličnosti. Na drugoj strani, prednost imaju one teorije ličnosti koje obuhvataju i mišljenje. Izovih načelnih komentara zaključujemo da se psihodijagnostika u svim sektorima primene usredsređuje na ispitivanjei procenu inteligencije i ličnosti ispitanika. To je tačno ali je nedovoljno obuhvatno određenje predmetapsihodijagnostike. Naime, konkretizovani zadaci koji se danas rešavaju uz pomoć psihodijagnostike ne bi se sveli nasamo dve teme. S obzirom na vrlo raširenu uključenost psihologa u mnogobrojne sektore društvene podele rada irazličite specijalizovane ustanove: zdravstvene, školske, socijalne, kazneno popravne, rehabilitacione i istraživačke,sigurno je da se radni zadaci raspršuju u širokoj lepezi. No, uprkos tome, ako prihvatimo jedno šire određenjepojmova inteligencije (pozitivne i negativne modalitete) i ličnosti (pozitivne i negativne modalitete), onda se skorosvi zadaci psi-hodijagnostičke procene mogu u te pojmove uključiti.Već smo prethodno konstatovali daje predmet kliničke psihologije pacijent pojedinac, ali isto tako i bračni par,porodica ili mala grupa. Dok je klinička psihologija prošla kroz transformaciju i pretvorila se iz individualne usocijalnu kliničku psihologiju, klinički metod je tu promenu pratio samo delimično. Pojedinac je i dalje ostao stvarnipredmet psihodijagnostike, a parovi, porodice i male grupe su prešle u nadležnost psihoterapije i preventivnog rada.Ova podela nikako ne znači da nema promena i u shvatanju pojedinca kao predmeta psihodijagnostike. Pre svegasve je manje psihodijagnostičara koji ličnost prikazuju apstraktno, van socijalnog, a posebno mikrosocijalnogkonteksta. Naprotiv, kao da mikrosoci-jalni kontekst i familio-genetički princip tumačenja ličnosti postajedominantan. Mada je rasprostranjeno uverenje daje i u našoj kliničkoj psihologiji psihoanaliza najuticajnija teorijaličnosti, zanemaruje se činjenica o podeljenosti psihoanalize na faze, škole i pravce. Smatram daje u našoj kliničkojpsihologiji i psihodijag-nostičkoj praksi nadvladao neoanalitički uticaj (Adler, Hornay, From). U svojim

interpretacijama psihodijagnostičari interne procese ličnosti dovode u veću zavi-43snost od socijalne sredine i kulture nego što je određeno ortodoksnom Frojdovom koncepcijom.Ličnost je centralni pojam u psihodijagnostici, i on obuhvata ponašanje, internu trijadu (strukturu, fenomenologiju idinamiku) i individualnu istoriju pojedinca, a tome bismo dodali, u kontekstu mikrosredine, društva i kulture.Psihodijagnostička praćenja parova i grupaKlinička psihijatrija i klinička psihologija se bave dijagnostikom i terapijom psihopatoloških pojava kod pojedinaca.Ovaj načelni stav ima izuzetaka. Poznati su primeri ludila u dvoje ili porodične grupe, a zatim tu su i mnogobrojniprimeri veoma poremećenih bračnih i porodičnih odnosa. Iz ovih primera saznajemo da strogo ograđivanje„predmeta" na pojedinačni slučaj može da ima više načelan nego praktičan značaj. Ova granica između pojedinca ipara ili grupe još je teže održiva u stvarima psihoterapije nego dijagnostike. S tim u vezi postavlja se pitanje da li jemoguće izvršiti psihodijagnostičko ispitivanje para ili grupe? Odgovor je pozitivan, ali uz izvesno ograđivanje.Psihodijagnostičko ispitivanje, analiza i procena parova i malih grupa natu-ralističkim sredstvima kliničke metode jeveć dugo upražnjavana praksa u psihijatriji. Zbog toga se pitanje mora suziti na primenu psihotehničkog delapsihodijag-nostike ili postaviti tako da podrazumeva i tu tehnološku stranu metode. U literaturi ima primera o tomeda su psihodijagnostički ispitana oba partnera, ćela porodica ili svi članovi jedne manje grupe. Međutim, ispitivanjepojedinaca u seriji ne znači ispitivanje para, porodice ili grupe. Takva su ispitivanja takode vršena i kolektivno, kaogrupno ispitivanje, ali ni to nije ispitivanje grupe „kao grupe". Najzad, obavljena su i dvostruka ispitivanja, prvo seispitaju pojedinci, a kad se to završi onda par ili porodica traže i nalaze zajednički, kolektivni odgovor. Ovakopostignuti odgovori se uzimaju kao izrazi grupnog mentaliteta ili „kulture grupe". Sam proces dolaženja do tihsintetičkih, kolektivnih odgovora mnogo govori o dinamici u grupi i same grupe. Sve u svemu principijelno jemoguće psihodijagnostički ispitati „grupu kao grupu", a ne samo pojedince u grupi. Uprkos ovoj činjenici, u praksise psihodijagnostičko ispitivanje i procena grupe ne obavlja, osim u eksperimentalne svrhe (Berger, J. i Pavlović, D.1973). Razlog tome je za-metnost procedure ispitivanja, ali i rezervisanost prema teorijskom i pragmatičkom smislukoncepta dinamike grupe koja, kao pojam, ima manji respektabilitet od pojma individualne dinamike. Kada se upraksi pojavi potreba za proučavanjem i beleženjem ponašanja i dinamike nekog para ili male grupe, kao predmetasocijalne kliničke psihologije, onda se obično pribegava sledećim rešenjima: pojedinci, ili bar oni kritični,podvrgavaju se psihodijagnostičkom ispitivanju i proceni ličnosti, dok se „grupa kao grupa" ispituje naturalistički ikvalitativno. Drugi je modalitet da se pojedinci ispituju, a o ponašanju grupe se zaključuje indirektno (o grupi sesamo misli). Treći je modalitet da se „grupa kao grupa" ispituje klasičnim tehnikama socijalne psihologije, naprimer, sociometrijom ili sredstvima transak-cione analize „transaktogramima". Ova problematika je u kliničkojpsihologiji relativno nova i shodno tome i metodska ponuda je manjkavija.44Psihodijagnostika i antropologijaKlinički metod je zainteresovao i mnoge antropologe koji su u njemu videli mogućnost da proniknu u „primitivnimentalitet" malo istraživanih plemena i naroda. U tom pogledu je posebnu popularnost stekla Rorscahchova tehnika.Ovi primeri navode na razmišljanje o tome da li se klinički metod može korisno upotrebljavati i van kontekstapsihopatologije i psihijatrije? Takvo prenošenje je već provereno. Jedno predstavljaju primeri upotrebepsihodijagnostike u antropološkim istraživanjima, a drugo vanklinička ekstenzija poznata pod nazivom „metodprocene ličnosti". U prvom slučaju je psihodijagnostika korišćena kao istraživački instrumentarijuni za otkrivanjenepoznatih karakteristika „primitivnog mentaliteta". U drugom slučaju je isti metod korišćen za procenu kapacitetapojedinaca iz razvijenog industrijskog sveta i predviđanje uspešnosti na određenim poslovima. Ta dva zadatka subitno različita. U oba slučaja psihodijagnostika je korišćena van konteksta psihopatologije i psihijatrije. Nezavisnood vrednosti i korisnosti prikupljenih podataka, koju jednako određuje teorija koliko i metod, ovi primeri kazuju daje umesno, bar u takvim slučajevima, upotrebiti naziv psiho-gnostika umesto psihodijagnostika. Smisao ovogprekrštavanja je da se metod „demedikalizira", jer je klasični naziv odraz „medikalizacije". Pravo pitanje je sledeće:da li se metod koji ovde nazivamo psihološki klinički metod ili psihodijagnostika može upotrebiti za proširenjeznanja o čoveku u jednom širem antropološkom smislu. Pri tome se ne ograničavamo samo na kulturalnu antro-pologiju. Mogu li podaci dobijeni ispitivanjem ličnosti u različitim društvima, socijalnim sredinama i kulturama, uzpomoć neke varijante psihognostike, postati empirijska građa koja daje koristan doprinos izučavanju čoveka vankonteksta psihijatrije, selekcije ili kulturalne antropologije, dakle u najširem kontekstu. Ako bi odgovor biopozitivan, onda bismo mogli govoriti i o antroprognostici odnosno o antroprognostičkoj ekstenziji psihodijagnostike.Ako smo već prihvatili da psihodijagnostika može dati vredne podatke o ispitaniku kao osobi koja je „kao nekiljudi" (psihijatrijski slučajevi ili psihotični ili psihoneurotični), pa smo zatim prihvatili tezu da psihodijagnostičkoispitivanje pokazuje i individualne osobenosti, idiosinkratičnost, i da omogućava idiografsko saznanje („kao nijedandrugi čovek"), onda se pitamo nije li to sredstvo pogodno i za zahvatanje u kolektivno ljudsko, u antropološki nivo(„kao svi ljudi").ZADACI PSIHODIJAGNOSTIKEPsihodijagnostika između nužnosti i apsurdaVeć nekoliko godina o stanju psihodijagnostike se piše i govori alarmirano, dramatično, upotrebljava se reč kriza, aponeki već predskazuju i kraj. Iz ovih saopštenja, ocena i prognoza ne može se jasno videti da li je reč o krizipsihodijagnostike kao metoda, o krizi psihodijagnostičara kao kliničke specijalnosti i profesije ili o nečem trećem. Upredgovoru sažetom izdanju Rapaportove knjige Dijag-

45jedan poseban odnos između dveju osoba u komplementarnim ulogama, određenih tradicijom i pravilima institucije,u čije se ime susret dešava, a protokol odvija. I u jednom i u dragom slučaju taj odnos karakteriše komplementarnostuloga i podele rada. Jedna je uloga nadređena, a druga je podređena inicijativi prve. Jedna je uloga u službiinstitucije, a druga je uloga „subjekta", koja daje informacije, čeka pitanja, očekuje ocenu svojih odgovora idobrovoljno, ili protiv svoje volje učestvuje u svom razotkrivanju. Osoba u aktivnoj ulozi (socijalni radnik,psiholog, intervjuer, islednik itd.) vodi razgovor i manje-više sistematski pretražuje ćelu ličnost ispitanika. Bitnerazlike između pojedinih profesija koje su u ulozi ispitivača pojaviće se za vreme prikupljanja podataka u formiizbora ključnih sadržaja i na kraju, u tumačenju dobijenih podataka, u skladu sa postavljenim zadatkom. Studijaslučaja, kao i medicinski tip kliničke metode, slede strategiju ekstenzivnog proučavanja (presek kroz istorijuispitanika) i intenzivnog proučavanja (pronicanje u razne nivoe svesnosti i činioce koje iz „pozadine" determinišufenomenološku i socijalnu evidentnost), ali se i razlikuju. Po pravilu, u studiji slučaja se oseća socijalnohumanistička tradicija i osoba u ulozi „slučaja" je odgovorna za svoje postupke i život. U medicinskoj eksploracijislične vrste osoba u ulozi „pacijenta" je prevashodno žrtva, njena bolest je posledica uzroka koji su van kontrole iodgovornosti. Studija slučaja, kao metodski postupak iz socijalno humanističke tradicije, operiše terminima: osoba,celina, složenost, učenje, uticaji, uloge, porodica, sredina, zanimanje, događaji i svest ili odgovornost.Psihodijagnostika je termin novijeg datuma koji se u kliničkoj psihologiji i neuropsihijatriji pojavio posle drugogsvetskog rata. U užem smislu pod tim nazivom se opisuju poslovi koje klinički psiholozi obavljaju izvršavajućidijagnostičke zadatke primenom psiholoških instrumenata. Moguće su mnogobrojne varijacije u vrsti klijentele kojase ispituje, u vrsti zadataka koji se rešavaju, a takođe i u broju i vrsti instrumenata koji se upotrebljavaju. Važna jeodlika psi-hodijagnostike da se u njoj stapaju dve tradicije: jednu čini testološka tradicija, koja je i sama hibrideksperimenta i statistike, a drugu medicinska ili klinički metod. U tom susretu oba pristupa prolaze kroz delimičnipreobražaj, i taj proizvod je dobio naziv psihodijagnostika. U širem značenju, psihodijagnostika je više nego zbiropisa prakse koja se obavlja u različitim zdravstvenim institucijama. Za neposredne saradnike kliničkih psihologa,za neuropsihijatre, lekare, socijalne radnike, sudije i specijalne pedagoge, psihodijagnostika označava zbir postupakakoje psiholog obavlja da bi došao do potrebnih podataka i saznanja, na osnovu kojih će izvesti dijagnostički sud ilidati procenu. U tom viđenju se uvek ističe važnost psiholoških testova, koji obično i ubiru „svu slavu" i koji se radodekorišu atributima nauke. Sa druge strane, ti isti testovi, kao i drugi psihološki instrumenti, najviše se i kritikuju iosporavaju zbog različitih nedostataka, među kojima je mehaničnost i pristrasnost, na štetu socijalno deprimiranih,na prvom mestu. Međutim, za prave poznavaoce problemi psihodijagnostike su daleko širi od testova, dijagnoze ikliničke problematike. Ti su problemi povezani sa teorijskim pitanjima saznavanja čoveka od strane čoveka. Glavnereci koje se najčešće pojavljuju u terminologiji psihodijagnostike i testologije jesu: eksperiment, draž, stavka,odgovor, norma, merenje, prošek, statistika, zbir poena ili skor, instrument, profil, vreme reakcije, znak, značenje iinterpretacija.10nostičko psihološko testiranje, kao kapitalnog dela psihodijagnostike, Robert Holt (1968) analizira takvo stanje. Ponjegovom mišljenju po sredi je kriza poverenja koja je najpre stvorena na univerzitetima, gde se i obrazuju kadrovi.Scenario krize je bio sledeći: zbog velikog interesovanja za kliničku psihologiju mnogi univerziteti u SAD na brzinusu stvorili nastavni kadar. Jednim delom tu su ulogu preuzeli iskusni kliničari povučeni iz prakse, a tamo gde takvihnije bilo, kurseve su vodili mladi nastavnici bez ikakvog praktičnog iskustva. Na univerzitetima su nove kolegedočekane kritički od strane psihologa eksperimentalista. Mnogi praktičari su svoj problem resili kompromisom naštetu prakse, usvojivši hiperkritičan stav prema rezultatima svojih kliničkih iskustava. Ovi profesori i njihoviasistenti, koji nisu ni ..omirisali" praksu, prenosili su studentima jednu negativnu sliku stanja i postignuća.Istraživanja koja su vođena na univerzitetima i koja su publikovana u časopisima i knjigama završavala su seosudom psihodijagnostike ili pojedinih tehnika. To je, po mišljenju Holta, presudno uticalo na kliničke psihologekoji su studirali u takvoj klimi.I druge okolnosti koje su postojale u vreme početka krize, a postoje i sada, mogle su biti presudne ili bar značajne posvom doprinosu. Činjenica je daje došlo do krupnih promena u naučnom i društvenom ugledu čitavog niza profesijakoje se bave pružanjem pomoći ljudima (helping professions) kao što su: psihijatrija, psihologija, socijalni rad,psihoterapija i drugim. Te su promene išle na štetu tih zanimanja. Snažan katalizator tih promena bio jeantipsihijatrijski pokret koji je doveo u sumnju osnovne operativne premise tih struka, a da i ne govorimo o etičkimpretpostavkama. Kao rezultat tih globalnih uticaja, koji su zahvatili i javnost i nauku, došlo je do naglog porastanepoverenja u rad i javnu reč psihijatara, kliničkih psihologa i socijalnih radnika. Nastaju vrlo krupne promene uorganizaciji zaštite, zbrinjavanja, lečenja i dijagnostikovanja „luđaka" i „marginalnih grupa".Treća okolnost koja je takođe doprinela „eroziji statusa" kliničke psihologije, kliničke metode i psihodijagnostike jeideološka kritika sa levice. Podse-ćamo daje psihološko testiranje u Sovjetskom Savezu bilo oštro kritikovano joštridesetih godina, da je proglašeno za subverzivnu, nenaučnu delatnost i da je stavljeno na indeks. Tri decenijekasnije na Zapadu dolazi do plime levičarskih ideja koje se uglavnom ispoljavaju kao kritička teorija. Psihologija ucelini, a posebno klinička psihologija, uz psihijatriju dolazi pod udar te kritike (From, 1963). Kritičari podvrgavajukritici društvenu funkciju psihologije i psihodijagnostike. Oni dolaze do zaključka da u društvu koje je zasnovano nanejednakosti, eksploataciji i nepravdi psihodijagnostika, mada indirektno, doprinosi održavanju status quoa. Ona je,u toj svetlosti, instrument koji služi etiketiranju, stigmatizaciji i manipulacijama vladajućih institucija društva.Kao četvrtu važnu okolnost koja je imala uticaja na stanje u psihodijagnos-tici Korchin navodi otvaranje novih

mogućnosti rada kliničkih psihologa mimo psihodijagnostike. Dok su ranijih godina psiholozi na klinikamaisključivo obavljali poslove psihodijagnostikovanja, sada su uključeni u vođenje psihoterapije, istraživačke projekte,savetodavni dispanzerski rad, u poslove rehabilitacije, mentalno higijenske projekte i evaluiranje toka i ishodarazličitih formi tretmana. Prema tome, pritisnuti prethodnim razlozima psiholozi su našli načina da u okviri-46[t ma kliničke psihologije, psihijatrije, neurologije, psihoterapije i celog područjaa rehabilitacije pronađu nove zadatke i nove uloge.s Postavlja se pitanje da li možemo na osnovu ovih činjenica i analiza prosu-diti da li zaista postoji kriza psihodijagnostike, ili je po sredi kriza profesionalnog i identitetakliničkih psihologa, ili možda svih sektora službi i nauka za pomoć3 čoveku? Stvoren je utisak da je kriza lokalnog karaktera i da je ograničena na psi-i hodijagnostiku i psihodijagnostičare koji su se, eto, igrom sudbine našli nai pogrešnom poslu. Međutim, ako uzmemo u obzir i druge faktore onda se pitanjei odnosi na to da li znamo koji je najvažniji izvor krize? Da li je to stanje na uni-verzitetima, poplava kritičke literature, ideološke agitacije ili demoralizacija psihologa usled statusa u instituciji?Smatram daje u pitanju kriza u ćelom sistemu, u i svim povezanim faktorima, a daje lokalizacija napsihodijagjiostičku praksu sub-jektivno. Takođe smatramo daje kriza možda prejaka reč. Činjenica je da se odi-; gravaju krupnestvari, da se dešavaju značajna pomeranja i promene u ukupnomodnosu između društva i psihijatrije, kao i naučnim disciplinama koje fragmentarno prate ove makroprocese.Pojednostavljena gledišta su doduše uvek i dopadljivija, ali su danas manje stvarna. Ni u komslučaju nije ubedljivo objašnja-; vati nastalu situaciju samo negativnim ili nepovoljnim ishodom validacionihstudija psihodijagnostičke procene ili pojedinih tehnika. Sami ti rezultati, a izneli smo neke motive njihovih autora,teško da bi mogli proizvesti takav efekat kao što , je „kriza psihodijagnostike" u sadašnjimrazmerama. Diskusija o tim pitanjima nisa naučne tačke gledišta nije završena. Može se opravdano postaviti pitanje da li su validacioni kriterijumi pravilnoodabrani, da li je smisaono suditi o kliničkom metodu na osnovu rezultata predviđanja događaja u vankliničkimuslovima i sa dužim vremenskim intervalima i tako dalje. Opreznost i skepsa prema rezultatima kliničke procenenije sama po sebi loša stvar. Da nije bilo prethodnog neumerenog i nekritičnog veličanja moći kliničara i njegovih„psihorentgenskih pomagala", ni dobijeni rezultati ne bi bili doživljeni kao poraz. Nije dakle stvar u metodu, uinstrumentima, u epistemološkim postulatima i tradiciji, nego u „potrošačima" koji su se razočarali.Saznanja putem posrednikaPsihodijagnostika je, po socijalnoj funkciji, posrednik između dva direktno ' angažovana partnera, pacijentai terapeuta. Ovaj socijalni položaj i njegove impli-kacije potpuno su ignorisani u raspravama ranijih godina. Međutim, o tome se danas veoma mnogo piše i raspravlja,uglavnom sa stanovišta pacijenta i dijag-nostičara. Glavni argument za konstruisanje ovog trougla je ocena dakliničar uz pomoć nauke i adekvatne tehnologije može sigurnije i pouzdanije da ustanovi bolest. U slučajupsihijatrije ulogu naučne metodologije je preuzela psihologija. Medicina je slične odnose tradicionalno negovala uodnosu na fiziku, herniju, biologiju, i uže specijalističke discipline tih bazičnih nauka. U tom pogledu psihijatrija jesamo sledila tradicionalne uzore. Ovako povezivanje, čija je vrednost mnogostruko proverena u praksi i dokazanamnogim iskustvima i naučnim rezultatima, govori o pozitivnom i optimističkom stavu prema laboratorijama i dopri-47nosima posrednika. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanjabolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takodeaksiomatska i opšte važeća u medicini. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj straniima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veomarazvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajući, siromašan. Što se tiče psihijatrije ovajaksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako položajpsihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma, onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama.U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadatakapsihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivani konstruktivan. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos kojise uspostavlja između terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. Tu je sumnju upotpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvojpsihoterapijskog odnosa. Međutim, i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naučnuprocenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ovezamršene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizacijuprincipa posredništva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnomsituacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogataterapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. Aksiom pokome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu, a ne moći izlečiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u

pitanje zaključke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvođenje psihodijagnostike i njenrazvoj nužnost, sa gledišta prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja može da poveća dijagnostičku moćpsihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgo-varajuću protivtežu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postaneuslovljena specifičnom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada daizgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.Da lije nauka potrebna u psihijatrijiNauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda nasvet velikog dela covecanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloganauke u psihijatriji, u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo uizučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samogsusreta. U toj šemi sporno48nosima posrednika. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanjabolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takođeaksiomatska i opšte važeća u medicini. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj straniima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veomarazvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajući, siromašan. Što se tiče psihijatrije ovajaksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako položajpsihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma, onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama.U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadatakapsihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivani konstruktivan. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos kojise uspostavlja između terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. Tu je sumnju upotpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvojpsihoterapijskog odnosa. Međutim, i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naučnuprocenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ovezamršene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizacijuprincipa posredništva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnomsituacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogataterapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. Aksiom pokome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu, a ne moći izlečiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi upitanje zaključke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvođenje psihodijagnostike i njenrazvoj nužnost, sa gledišta prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja može da poveća dijagnostičku moćpsihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgo-varajuću protivtežu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postaneuslovljena specifičnom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada daizgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.Da lije nauka potrebna u psihijatrijiNauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda nasvet velikog dela čovečanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloganauke u psihijatriji, u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo uizučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samogsusreta. U toj šemi sporno48je da li ima mesta za nauku i u toku samog susreta terapeuta i pacijenta, odnosno, da lije opravdano dopustiti naucida utiče na taj odnos i da dovede u pitanje deon-tološki princip lekara? Ako se osvrnemo na to što se danas masovnodešava, na popularizaciju medicine, na razne fotografije, filmove, TV reportaže i dnevnike lekara, onda nam zvučipatetično i neuverljivo uveravanje nekih terapeuta da ne mogu dozvoliti da ,,bilo ko i bilo čime" omete terapijskiodnos i terapijsku situaciju. Da li se pri tome misli na kasetofonski snimak, na videorekorder, najed-nosmernoprozirno ogledalo, na prisustvo koterapeuta ili posmatrača ili na psihološko testiranje pacijenta, sasvim je sporedno.Za terapeuta-čistunca njegov odnos sa pacijentom u toku terapijskog rada je apsolutna svetinja. Tu nemanikopristupa, pa ni nauka. Ko želi može da proučava sve što je van te situacije, ali ništa što je za tu situaciju, dok jeterapija u toku, odnosno do njenog kraja, neposredno vezano i što bi moglo uticati na taj tok. Zaključak koji izovoga sledi je da za pravu stvar u psihijatriji, za psihoterapiju, nauka nema pristupa.Psihodijagnostika nije nikada imala direktne pretenzije na uplitanje u tok psihoterapije. U svom programupsihodijagnostika vidi svoj deo posla u pripremnoj fazi kliničkog ispitivanja pacijenata, kada se još razmišlja onajboljem načinu njegovog zbrinjavanja i lečenja. Doprinos psihodijagnostike se prema tome ograničava na fazuplaniranja tretmana. U toj fazi je još neizvesno da li pacijenta treba lečiti prevashodno psihofarmacima, držati ga uizolaciji od sredine, a uticati na izmenu stavova porodice, primeniti elektrošok-terapiju, preporučiti bračnu terapiju,ili ga treba lečiti kombinacijom individualne psihoterapije i autogenog treninga. Proučavanje pacijenta, njegovihtegoba, njegove ličnosti, njegovih životnih uslova, izgleda na prevazila/enje krize i održavanja jednog kursa dobrog

funkcionisanja predstavlja bitne preduslove racionalnog izbora mera koje će biti razmotrene i pod nazivom terapijesprovedene. U toku te faze ima potrebe za raznolikim informacijama i sagledavanjima problematike pacijenta, pa isredstvima nauke i tehnologije dijagnostikovanja. Bilo bi preterano tvrditi da je korišćenje psihodijagnostike tadanužno ili daje rezultat izbora tretmana direktno uslovljen udelom nauke. Međutim, razumno je tvrditi dapsihodijagnostika i naučna analiza u ovoj fazi mogu doprineti poboljšanju izbora najpodesnijeg tretmana iz spiskaraspoloživih ponuda konkretne institucije i konkretnog osoblja. Činjenica je daje u psihijatriji daleko manje urađenona razvijanju objektivnih kri-terijuma za izbor specifičnih tretmana nego u nekim drugim granama medicine. No,razlog tome nije u slabosti naučnih potencijala nego u nepoverenju prema „mehaničkim izborima" ili tačnije unepoverenju u snagu i pouzdanost postojećih kategorija tretmana. Zapravo, svedoci smo pojave da se u pojedinimpsihijatrijskim ustanovama spisak tretmana nudi samo formalno dok se u stvari najveći pro-cenat bolesnika upućujena jednu ili dve favorizovane vrste lečenja. Tako u jednoj ustanovi „glavna" terapija su psihofarmaci, a u drugoj„analitički orijentisana" individualna psihoterapija.4 Psihodijagnostika 49III. METODOLOŠKA NAČELA PSIHODIJAGNOST1KEKlinički psiholozi obavljaju dijagnostičke poslove koristeći određeni broj i određenu vrstu instrumenata na nekispecifičan način. Opis, klasifikacija i analiza ovih instrumenata predstavljaju klinički metod kao dijagnostičkupraksu u jednom periodu razvoja. Svojstvo je svakog instrumentarijuma da zastareva dok je metod relativno trajnasuština prakse. Naš pokušaj da odredimo i analiziramo klinički metod kao psihodijagnostičku praksu vodi nas upozadinu instrumentarijuma, u mrežu načela na kojima počiva izbor, konstrukcija i specifičan način primenekliničkog metoda ili pristupa.Skupina ili baterijaKliničko psihodijagnostičko ispitivanje podrazumeva u načelu prikupljanje velikog broja psihološki relevantnihpodataka iz naturalističkih i psihotehničkih izvora. U osnovi takvog pristupa je stav da „najpre treba sagledati čitavusituaciju". Ova usmerenost ka optimalnoj informisanosti o slučaju proistekla je iz praktične mudrosti i imamnogostruke posledice. Jedna od tih je da kliničari u svom radu koriste po nekoliko instrumenata u seriji. Sandbergnavodi da klinički psiholozi koriste, u prošeku, između pet i osam psihodijagnostičkih instrumenata. Traženjesigurnosti u principu velikog broja dovela je do pravila da se instrumenti koriste u serijama, u skupinama ili kaobaterije testova, tehnika i skala. Tako ustaljene serije instrumenata stekle su renome metodske norme, pa se danas upsihodi-jagnostici većinom i radi sa „baterijom testova". Takav način rada je u potpunosti potisnuo iz kliničkepsihologije testiranje sa jednim instrumentom. Danas već razlikujemo tri tipa skupina: univerzalne, specijalne iskraćene. Tehnike opisane u ovoj knjizi predstavljaju primer univerzalnog agregata, u tradiciji Maria i Rapa-porta,koji se decenijama koristi u psihijatriji. Skupina tehnika za ispitivanje pacijenata dečjeg i razvojnog doba ili skupineza ispitivanje moždanih oštećenja su primer specijalnih agregata. „Triling" sastavljen od Wechslerove skaleinteligencije, Rorschachove tehnike i Mahover tehnike ili slična manja serija predstavlja skraćeni agregat. Skraćeniagregati mogu i da se improvizuju prema potrebi slučaja ili posebnog zadatka.Otvorenost ili protočnost agregataKlinički metod i psihodijagnostička skupina predstavljaju metodološke okvire formalnog karaktera. Sadržaj tihokvira sačinjavaju formalizovani i standardni postupci koje nazivamo instrumentima: testovima, tehnikama iliskalama50procene (TTS). Možemo reći daje klinički metod i psihodijagnostika metodska konstanta unutar koje pojedinačnisadržaji mogu da se menjaju. Iz informacije Sandberga je evidentno da broj instrumenata u psihodijagnostičkomagregatu varira. Ta varijacija može da se odnosi na razlike između pojedinih dijagnostičara ili na promenu veličineskupine TTS u zavisnosti od slučaja ili zadatka koji se rešava. Ove razlike svedoče o tome da se obim skupinereguliše principom otvorenosti ili protočnosti. Neki su instrumenti „nezamenljivi" dok se drugi upotrebljavaju ipriključuju skupini samo u posebnim slučajevima. Princip protočnosti ima međutim i drugo značenje. Naime,pojedini instrumenti zastare-vaju ili gube opravdanost upotrebe bilo zato što nisu dovoljno valjani ili zato što sepojavljuje drugi koji više obećava. Bitno je da se suština baterijskog načela primene psiholoških instrumenata nemenja uprkos promenama pojedinačnih sredstava.Favorizacija širokog dijapazonaJedan od implicitnih kriterijuma izbora instrumenata za psihodijagnostičku skupinu je merilo „širine dijapazona".Ovaj termin je preuzet iz teorije informacija i označava registar informacija koje instrument može da primi. Ovajprincip je nedvosmisleno evidentan u naturalističkom delu kliničkog pristupa koji je široko eksplorativan. Intervju,posmatranje i praćenje su postupci sa izuzetno širokim dijapazonom. Međutim, osobenost je psihodijagnostike da sei pri biranju instrumenata za drugu, tehnološku fazu pridržavala istog načela. Logično bi bilo da je psihodijagnostikasastavljena iz dve komplementarne faze, iz faze eksploracije i faze verifikacije. Taj je zahtev donekle i poštovantako što se u prvoj fazi koriste naturalistička sredstva širokog dijapazona, dok se u drugoj fazi koriste psihološkiinstrumenti: testovi, tehnike i skale (TTS). Paradoks je u tome što su odabrani oni psihološki instrumenti, izraspoloživog mnoštva, koji su imali relativno najširi dijapazon. Ta se „pristrasnost" jasno vidi na primeruWechslerove skale inteligencije, koji svi smatramo primerom „kliničkog testa inteligencije". Šta, međutim, znači takvalifikacija, „klinički test inteligencije"? To u stvari znači da je ovaj instrument manje usko verifikativan negoostali testovi inteligencije i da je u velikoj meri široko eksplorativan. U kliničkom žargonu to označavamo izrazomkvalitativne analize, stoje drugi naziv za široki prijemni dijapazon. Navedeni princip dovodi do ponavljanja iste

favorizacije i kod svakog drugog instrumenta koji se priključuje agregatu i postaje „klinički". Suština ove operacijebiće u tome što će dijagnostičar pored ispitivanja definisanog „intencionalnog predmeta merenja" vrlo doslednovršiti i „kvalitativnu analizu", to jest proširiće područje eksploracije. Pravi „klinički" test je nešto manje jak udokazivanju od istog kada je „neklinički", ali je nešto širi u otkrivanju.Prednost multidimenzionalnih instrumenataNaturalistička sredstva ispitivanja, kao što su intervju, posmatranje i praćenje, imaju širok radijus prijema podataka.Svaki od tih načina omogućava51nam da istovremeno registrujemo, pratimo i povezujemo niz podataka o osobi koju proučavamo. Ako pretpostavimodaje psiho tehničkim sredstvima pripao zadatak da provere i potvrde utiske iz prethodne faze, onda bipsihodijagnostička sredstva morala biti „uska i precizna". Takav je naime raspored između kliničke metode ilaboratorijskih ispitivanja u medicini. Postavlja se pitanje da li je izbor testova, tehnika i skala za psihodijagnostičkubateriju sproveden prema sekvencijalnoj formuli „široko osmatranje - usko (ciljano) proveravanje". Odgovor ćemolako naći ako pogledamo koje su instrumente psiholozi uključili u klasičnu bateriju. U toj skupini najčešćenailazimo na Wechslerovu skalu inteligencije, Rorschachovu tehniku, TAT, TNR i MMPI. Upitamo li se da li su totipični instrumenti „uskog proveravanja" pomoću kojih temeljno i ciljano proveravamo jednu određenu osobinu,odgovor će biti odrečan. Dovoljno je i površno poznavanje osnovnih karakteristika nabrojanih instrumenata dashvatimo da su psihodijagnostičari izabrali multidimenzionalne testove, tehnike i skale umestojednodimenzionalnih. Na ovaj način organizatori skupina TTS su realizovali sledeću formulu: „široko(naturalističko) osmatranje - široko (psihotehničko) proveravanje". Evidentno je da se u psihodijagnostičkomispitivanju prednost daje multifaznom, poligrafskom osmatranju i procenjivanju, kao i razmišljanju na temeljuprofila, krivulja ili sindroma, nezavisno od toga da li je građa prikupljena naturalističkim ili psihotehničkimsredstvima. Ne ulazeći sada u pitanje zašto je tako kao što jeste, i zašto se provera ne vrši sa nekoliko nepovezanih„usko ciljanih" sredstava, možemo reći da je prihvaćena strategija u stvari dovela do neplanirane konfrontacijenaturalističkog i psihotehničkog pristupa.Princip individualizacije ispitivanjaPsihodijagnostika spaja dve vrste tradicija, medicinsku i testološku. Prva, naturalistička faza ispitivanja, bliža jetradiciji medicinskog metoda i studije slučaja, dok je druga faza primene instrumenata povezana sa testološkomtradicijom u psihologiji. Prema testološkoj tradiciji psihološko ispitivanje treba obaviti po uzoru na klasičnieksperiment. To znači daje testiranje takva situacija u kojoj je sve predviđeno osim konkretnih reakcija ispitanika.Kontrola je predviđena kao bitan uslov uspešnog sprovođenja testiranja kao „eksperimentalnog merenja". Situacijatreba daje ista za sve, ponašanje ispitivača standardno i rutinsko, sredstva ispitivanja standardna, obrada iocenjivanje provereno i jednoobrazno, a ponašanje ispitanika je „zavisna varijabla". Ove krute postavke testologijelako je sprovesti sa vankliničkom populacijom. Najpotpunije ostvarenje tih metodskih zahteva srećemo u uslovimagrupnih testiranja. Čak i onda kada je cilj ispitivanja kompleksna pojava, pa je potrebno primeniti više tehnika itestova u seriji, kod ispitivanja grupa normalnih ispitanika, obično je moguće postići visok stepen jednoobraznosti,rutine i bezličnosti.U ispitivanju kliničkih slučajeva testološka načela su vrlo često ozbiljna smetnja. Moglo bi se reći da ispitivač iispitanik jedni drugima smetaju, utoliko više ukoliko ispitivač više nastoji da ispitaniku nametne disciplinovanuulogu „ispitanika" a ovaj se opire takvom redu svojim poremećenim ponašanjem. Ishod52može biti neprijatan za obe strane. Zato što je kliničarima vrlo brzo postalo jasno da u proceduri testiranjapsihijatrijskih slučajeva nešto treba menjati, rešenje je i nađeno. Ono se sastoji u tolerantnijoj primeni testovneprocedure. Svakako da se izmene u testovnoj proceduri moraju ozbiljno odmeravati jer postoji opasnost daispitivanje izgubi smisao. Suviše krut ispitivač može naterati ispitanika na poslušnost, ali time rizikuje da iznuđeniodgovori postanu neuporedivi sa standardnim normama, jer su proizašli iz jedne potpuno atipične konstelacijeličnosti. Formalna „pobeda" prouzrokuje „suštinski" promašaj. Na drugoj strani, suviše tolerantni ispitivač, kojidopušta maksimalna odstupanja od propisane procedure predviđene za ulogu ispitanika, obično nastavlja sa takvom„slobodom" i u fazi ocenjivanja dobijenih odgovora. U takvim slučajevima se ne može znati šta je ostalo odtestiranja kao standardne procedure i od testovnih normi kao standardi-zovanih merila učinka. Obe krajnosti kojesmo naveli praktično diskvalifikuju pri-menu psihotehnike. Jedino rešenje koje se mora i može prihvatiti jeste pravona individualizaciju psiho-tehničkog ispitivanja u granicama poštovanja dva osnovna načela: načela kliničkogmetoda i načela psihološkog testiranja, pri čemu ispitivač sa osećanjem mere vodi ispitivanje bez zastranjenja ujedanili drugi ekstrem.Individualizacija se može prihvatiti kao opšte načelo psihodijagnostike, a praktično se ostvaruje putem sledećihmodifikacija.Pramena sastava skupine ili veličine skupine je jedna od najčešće preduzi-manih mera u psihodijagnostičkoj praksi.U zavisnosti od zadatka, od svrhe, raspoloživog vremena i ličnih osobina ispitanika standardna serija instrumenata(„baterija") se primenjuje u celosti ili skraćeno. U pojedinim slučajevima testiranje se svodi na primenu samo jednetehnike. Ovo se najčešće dešava kada je zadatak ograničen na procenu inteligencije. U drugim slučajevima seispitivanje sužava na skupinu neuropsiholoških instrumenata, što predstavlja zamenu uobičajene „baterije" drugomkoja je specijalizovana i fokusirana. To je pravi izbor kada se prove-rava mentalno oštećenje koje je verovatno usklopu psihoorganskog sindroma. U trećem slučaju se „baterija" proširuje tehnikama koje se rutinski ne koriste, ali

mogu pružiti značajne doprinose u sklopu jedne opsežne studije ličnosti. Ovo se dešava kada je ispitanik sudskislučaj, pa se ispitivanje vrši radi ekspertize i važnosti ličnih osobina ispitanika u proceni njegove sudskeodgovornosti.Pramena redosleda TFS je jedna od često praktikovanih mera individualizacije psihodijagnostike u kliničkimuslovima. Ova mera ne ugrožava nijedno konkretno testološko načelo, jer „baterijska" skupina i nijestandardizovana. Doduše, načelno je povoljnije zadržati isti redosled instrumenata u procesu ispitivanja svihslučajeva. Na taj način se stiče neformalna norma reakcija i ponašanja ispitanika i olakšava praćena u pogleduindividualnih razlika. Međutim, i ovom prilikom se pojavljuje ista dilema, čemu dati prednost, povećanjupristupačnosti i poverenju ispitanika u kliničara ili obezbeđivanju pravilnosti primene metodoloških principa kaouslova valjane i pouzdane psihometrijske procene. I u slučaju ove modifikacije kliničar će najbolje postupiti ako sepridržava duha kliničke metode, ako dakle nađe meru između zahteva norme, ljudske osetljivosti i integralnograzuma. Uostalom i statistika ide u prilog praktičnoj mudrosti, što je manje ekstremno rešenje, verovatnoćapogrešaka biće manja.53Promene u trajanju ispitivanja je takođe odavno korišćeno pravilo individualizacije u psihodijagnostici. Ovo praviloje nekada prosta posledica promena u veličini sastava skupine. Međutim, kod nekih slučajeva je primarno samo vre-mensko trajanje. Neki ispitanici nisu u stanju i nisu spremni da izdrže ekstenzivnu eksploraciju čitavom „baterijom"psihodijagnostike. Ako imamo na umu da mnogi psihijatrijski slučajevi nisu u stanju da se smire i da ostanu u ulozipo nekoliko časova, a da sa druge strane, primena kompletne „baterije" može da potraje i dvadesetak časova, ondaćemo lako razumeti ovaj problem. Izlaz iz situacije je najčešće tražen uvođenjem pauza. Kod nekih ispitanika je nataj način moguće obaviti celokupno ispitivanje. Doduše, pod tim uslovima ispitivanje će potrajati možda danima.Međutim, ima i takvih slučajeva koji ne prihvataju duže anga-žovanje ni sa uvođenjem pauza. U krajnjoj linijiispitanik se mora poštovati i on ima prednost nad važnošću metodoloških zahteva. Na ovom mestu je opravdano ijedno upozorenje. Naime, kliničar može da skrati ispitivanje sa „baterijom" i da ga završi za kraće vreme. Međutim,takvo skraćenje može da proistekne samo iz smanjenja broja korišćenih tehnika, ali nikako iz proizvoljne izmenevremenskih normi koje važe za konkretne testove i tehnike.EKSPLORATIVNOST I DRUGA NAČELAMnogi klinički psiholozi smatrali su i smatraju da uvođenje pojedinačnih standardizovanih testova u okviru kliničkemetode predstavlja dovoljnu osnovu za prekvalifikaciju ove metode sa eksplorativnog na verifikacioni nivo. Takvouverenje imalo je mnogostruke posledice. Prvo, nivo aspiracija kliničara pre-vazišao je stvarne mogućnosti, kao štoto pokazuju rezultati provere metode procene ličnosti. To je uslovilo mnoge promašaje i mnoge oštre kritike(Evsenck, 1956; Cattell, 1962). Najzad, to je usporilo i sagledavanje činjenice da klinička metoda nije samo zbirpojedinih testova već i nešto više od toga. U slučaju kliničke metode kliničari su veoma mnogo napora i vremenauložili u menjanje pojedinih naučnih tehnika u uverenju da će to dovesti do poboljšanja kliničke metode u celini.Analizirajući metodu procene ličnosti Taft (1962) deli postojeću strategiju u sledeće tri kategorije:Naivno empirijska strategija je najstariji oblik procene ličnosti. Ona se zasniva na pretpostavljenoj vezi izmeđurazličitih oblika ponašanja iste osobe u dvema različitim situacijama: a) testovnoj i b) kriterijumskoj situaciji. Kodovakvog pristupa nadalje se pretpostavlja da primenjene metode zahtevaju upravo one segmente koji su bitni zakriterijumsko ponašanje i da je procenjivač ili kliničar u stanju da to uoči. Veza između test-ponašanja i kriterijskogponašanja obezbeđuje se dakle odgovarajućim izborom metoda i stručnih procenjivača. Ova se veza najčešće neproverava sistematski i empirijski, već se smatra da kliničko iskustvo, sposobnost i kreativnost procenjivača pružajudovoljnu garanciju za uspeh. Bez obzira na to da li se naivno empirijska strategija koristi za dinamičku procenuličnosti, nazološku klasifikaciju, selekciju kandidata za određene zadatke, ostaje kao osnovno postavka da se test-ponašanje i kritičko ponašanje mogu dovesti u54Klinički metod je pojam koji ima više značenja, koji obuhvata različite tradicije i koji koristi više profesija. Premaonome što je važno za kliničku psihologiju, klinički metod je opšti, operativni okvir koji manje utiče na to šta će sesaznati i proceniti, a više na to kako će saznanje nastati. Za razliku od eksperimenta, klinički metod je manje naučan,manje kontrolisan i podložniji uticaju kliničara, pre svega njegovih predubeđenja, precenjenih ideja i ličnihprojekcija. Za razliku od statističke metode, klinički metod je nereprezentativan, pristrasan i po pravilu usredsređenna satistički apsurd, na pojedinačni slučaj. Najzad, da se vratimo trodelnoj klasifikaciji psiholoških metoda (Brown),prema kojoj postoje tri osnovna metoda psihologije: eksperimentalni, statistički i klinički metod. Ova podela jeneosnovana iz tog razloga što klinički metod može da koristi, pa i da „obuhvati" i statističke i eksperimentalnepostupke. Međutim, to se može tvrditi i povratno, jer se klinički način istraživanja može uvesti kao uvod ustatističko ili eksperimentalno dokazivanje. Zato izgleda da je presudno sa kojim ćemo se metodom, u celosti iliprevashodno, poistovetiti i koji ćemo upotrebiti kao ubedljiv dokaz. U krajnjoj liniji ova tri načina istraživanja idokazivanja nema smisla postavljati u konkurentski odnos. Ispravnije je ako ih upotrebljavamo nekim redom dabismo najveću uverljivost pridali onim pojavama i zakonitostima koje su potvrđene na sva tri načina ili bar na dva.Uostalom, sva tri metoda spadaju u opšte priznati i zajednički arsenal empirijske nauke bila ona medicina,psihologija ili sociologija.U SUSRETU TRI TRADICIJEKlinički metod je naziv kojim označavamo opšti proceduralni okvir dijagnostičkog ispitivanja u medicini. U okviruovog metodskog termina ponegde srećemo samo dijagnostiku, a u drugim enciklopedijskim definicijama i terapiju.

U ovom tekstu usredsredićemo se na opis i analizu kliničke metode kao procedu-ralnog okvira dijagnostike, i to upsihijatriji i psihologiji. U opštem značenju klinički metod predstavlja profesionalno ispitivanje tegoba, oštećenja ibolesti koje omogućava lekaru da pruži pomoć bolesniku. Kao suština ovog određenja ističe se pragmatički cilj,podela učesnika na dve kategorije i tradicionalna aktivnost dijag-nostičara. Metod je u ovom slučaju ono kako lekarvrši ispitivanje i kako dolazi do saznanja o bolesti i izbora svrsishodne lekovite mere. Načela pomoću kojih lekarpovezuje medicinsko znanje kao opštu teoriju sa konkretnim bolesnikom i njegovim simptomima i znacima bolestimogu da se svrstaju u dve klase. Jednu klasu načela nazivamo naturalističkim, a drugu klasu tehnološkim.Naturalistički način, jednostavno rečeno, predstavlja ono što pametan čovek čini kada rešava neki praktičanproblem, njegov način razmišljanja, traganja i dolaženja do rešenja, kada koristi svoj razum, snalažljivost iinventivnost. Tehnološki način predstavlja ono što stručnjak mora uraditi da bi odgovarajuća sredstva na propisaninačin racionalno primenio i postigao sa njima optimalni učinak.Klinički metod u psihijatriji predstavlja jednu posebnu varijantu koja nastaje ukrštanjem medicinske tradicije satradicijama psihologije, testologije i sociologije, da pomenemo samo najvažnije. Psihijatar dolazi do dijagnoze takošto vrši11vezu aprioristički ili procenom iskusnih kliničara. Varijable posredstvom kojih se donosi procena ostajuneeksplicirane (Prelinger i Zimet, 1964).Strategija globalne procene ličnosti predstavlja samo podvrstu „naivno empirijske" strategije. I u ovom slučaju setest-ponašanje ispitanika neposredno vezuje za kriterijsko ponašanje. Ova strategija ne isključuje to da procenjivačizvrši propisanu analitičku obradu testova i ostalih metoda ispitivanja. Bitno je, međutim to da procenjivač da svojsud i bez unapred određenih dimenzija ličnosti ili kategorija ponašanja. Sam zaključak ili opis formulisan jeuopštenim, nepreciznim, globalnim pojmovima što praktične rezultate kao i korisnost čini krajnje zavisnim odprocenjivača. Ukoliko su procenjivači bolje upoznati sa metodama koje koriste, sa opštim osobinama grupe kojuprocenjuju, a naročito sa kritičkim zahtevima, utoliko su efekti procene bolji, i obrnuto (Taft, 1962). Globalna strate-gija se izuzetno često koristi u onim prilikama i uslovima gde je kriterijsko ponašanje veoma složeno i specifično.Analitička strategija procene je najbliža „usavršenoj kliničkoj metodi" Holta. Osnovna razlika između analitičke inaivno empirijske strategije je to što se zaključivanje vrši posredstvom serije unapred pripremljenih međuvarijabli(Prelinger i Zimet. 1964). Analitička strategija zahteva da praktičnoj primeni kliničke metode prethodi izbormeđuvarijabli na osnovu empirijskih istraživanja povezanosti testovnih pokazatelja sa kriterijskim ponašanjem ili naosnovu neke teorije ličnosti. Postoje i takva mišljenja da razlika između naivne i analitičke strategije nije apsolutna.Naime, zaključivanje u okviru naivne strategije takođe se odvija posredstvom međuvarijabli (empirijskih iliteorijskih) samo su one neeksplicirane, nedefinisane i variraju od ispitivača do ispitivača. Usled takvog tretiranjameđuvarijabli naivnu i globalnu kliničku metodu teško je kontrolisati i usavršavati (Sarbin, 1962).Na kraju bismo mogli konstatovati da sve do pojave metode procene ličnosti odnosno vankliničke ekspanzijekliničke metode kliničari nisu uviđali ni postavljali problem kombinacije pojedinačnih metoda u skupove. Mada jeorganizo-vanje skupova kombinacija metoda i testova izgledala najprihvatljivija forma rešavanja kompleksnihdijagnostičkih zadataka, proučavanje tako stvorenih metodoloških problema tek je nedavno započelo u kliničkojpsihologiji.PSIHOMETRIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKEUobičajena skupina psihodijagnostičkih metoda koja se obično koristi kao klinička metoda sastavljena je na osnovuraznolikih kriterijuma selekcije. Kriteri-jumi po kojima se biraju ili prihvataju pojedine metode ili čitava skupinamogu biti sledeći:a) Pogodnost metode da se interpretira sa određenog teorijskog stanovišta (psihoanalitičkog, faktorskog i dr.) ilipotrebe za testovnom procenom neke varijable koja je za ustanovu u kojoj kliničar radi ili sa kojom sarađuje važna.b) Preporuka iz autoritativnog izvora. Neke se metode prihvataju i priključuju skupini na osnovu čuvenja ili čitanjanekog autoritativnog izvora, najčešće stručne literature.55c) Zatečeno stanje. Početnik dolazi u neku ustanovu u kojoj se jedan ustaljeni oblik kliničke metode već koristi i onprihvata taj oblik.Bez obzira na selekcioni princip, za klinički metod je karakteristično da obuhvaćeni testovi nemaju međusobnoutvrđeni psihometrijski odnos. Drugim recima, ove metode nemaju zajedničku psihometrijsku osnovu, nisuzajednički ni standardizovane ni validirane, te se pojedinačni rezultati ne mogu upoređivati. Zbog toga skup kliničkikorišćenih metoda ne predstavlja bateriju već samo agregat.KLASIFIKACIJA PSIHODIJAGNOSTIČKIH PRISTUPAPsihodijagnostika je skupni naziv za niz dosta različitih tehnika, skupina i pristupa dijagnostičkoj eksploraciji iliparcijalnoj proceni. Sve je počelo prime-nom Bineove skale, dakle testiranjem inteligencije. Danas imamo na stotineraznih testova, tehnika i skala (TTS) koje se na razne načine grupišu i primenjuju u kliničkoj praksi za rešavanjeveoma heterogenih zadataka. I sama klinička psihologija više nije tako odredljiva, jer se područje primene veomarazgranalo. Iz ove slike nameću se dva toka, prvi je razvoj i grananje instrumentarijuma, a drugi je razvoj i grananjeoblasti akcije kliničke psihologije.Ako na razvoj instrumentarijuma gledamo sa stanovišta primene, što je sasvim opravdano, onda treba istaći trendsve veće diferencijacije. Klinička psihologija je počela kao „psihijatrijska psihologija", ali se danas kliničkipsiholozi ne sreću samo u psihijatrijskim ustanovama nego i u drugim granama medicine (neurologija, fiziologija,

traumatologija, rehabilitacija itd.). U svakoj oblasti klinička psihologija rešava delom specifične zadatke na posebannačin pa i posebnim sredstvima dijagnostike i terapije.Klasifikacija instrumentarijuma i oblasti akcije zajedno ima više smisla nego izolovana klasifikacija instrumenata.To naravno ne znači da instrumente ne treba deliti, kao što se već čini, na naturalističke, kao što su intervju,posmatranje i biografija, i napsihotehničke, kao što su testovi, skale procene, inventari i upitnici. Možemo se,naravno, podsetiti i na Catellovu shemu klasifikacije. Međutim, ako damo prednost stvarno postojećem, onda je namestu sledeća podela.1. Baterija TTS za dijagnostiku razvoja, sposobnosti i ponašanja predškolskog i školskog uzrasta. Ova je baterijadosta specifična kao što su i zahtevi primene specifični. U ovoj knjizi takva baterija nije prikazana.2. Baterija TTS za adolescenciju i odrasle. To je u stvari klasični klinički metod. U ovoj knjizi se uglavnomprikazuje i raspravlja o ovoj bateriji i njenoj primeni.3. Baterija TTS za utvrđivanje mentalnog propadanja i moždanih oštećenja. Neuropsihološka dijagnostika jesrazmerno nova oblast kliničke psihologije. U ovoj knjizi su prikazana i razmatrana neka načela primene i tehnike.4. Baterija TTS za procenu terapijskog potencijala kao i za procenu toka psihoterapije i evaluaciju efektapsihoterapije. Ova oblast je, i pored veoma duge tradicije psihoterapije, tek sada „stasala". Tu možemo pra-56viti razliku između ponašanja i psihodinamičke orijentacije. Neke novije terapijske pravce za sada dijagnostika ne„kontroliše" (primalna terapija, egzistencijalna, logoterapija itd.).5. Ad hoc baterije pripremljene za istraživanje kliničkih problema. Ovakve skupine se najčešće formiraju za potrebenekog istraživanja ili nekog užeg, određenijeg sektora, na primer baterija za otkrivanje minimalne moždanepatologije. U stvari, ovakve baterije s užom namenom predstavljaju budućnost psihodijagnostike, jer je već sadajasno da napredak vodi ka progresivnoj konkretizaciji ili specifikaciji zadataka. Klasična, univerzalna baterija nudi,,od svega pomalo, a ni od čega dovoljno". Smatramo da su ad hoc baterije forma koja dopušta da se poveže zadataksa sredstvima saznanja na jedan funkcionalniji način.U kliničkoj psihodijagnostici ima manje opravdanja za klasifikaciju pojedinačnih TTS nego skupina ili baterija. Toproizilazi iz praktične definicije kliničke metode.TEORIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKESastav psihodijagnostičkih skupina sa kojima se kliničari u svom radu koriste je takav da obuhvata i po neku metodukoja je vezana, odnosno koja je izvedena iz određene teorije (na primer MPI iz Evsenckove teorije ličnosti), dok jevećina empirijskog porekla. Ono što nije rešeno na nivou pojedinačnog testa ili skale, nije rešeno ni na nivouskupine kao celine. Možemo slobodno konstatovati da u teorijskom pogledu većinu formi kliničkih metoda, odnosnopsihodijagnostičkih skupina, karakteriše empirizam i eklektizam. Sa praktičnog stanovišta, nedostatak zajedničketeorijske osnove uslovljava mnogobrojne teškoće. Prime-njujući ovakve skupine kliničari se suočavaju sa nerešenimproblemom interpretacije velikog broja teorijski nepovezanih podataka.Bilo je pokušaja da se stvorena disonanca između teorije i metodologije resi post hoc. Takav pokušaj predstavlja irad Rapaporta, Gilla i Schafera (1945). Oni su pokušali da jednu skupinu klinički korišćenih metoda uklope u većpostojeću Ego psihološku teoriju. I pored veoma ekstenzivne analize tih metoda, oni nisu odmakli dalje od nivoadokazivanja mogućnosti interpretacije Ego psihologijom kao okvirom. Ono što je već ranije činjeno sa pojedinačnimmetodama oni su ponovili obuhvatajući čitavu skupinu heterogenih testova i skala. Sa gledišta odnosa teorije imetodologije ovaj pokušaj može da posluži samo kao demonstracija elastičnih mogućnosti Ego psihologije uinterpretaciji heterogenih agregata kliničkih metoda.Drugi sličan pokušaj, ali novijeg datuma, u raščišćavanju odnosa teorije i metodologije u kliničkoj psihologiji izvelisu Prelinger i Zimet (1964). Oni su, u stvari, nastavili tamo gde su Rapaport i saradnici stali. I oni su pokušali posthoc da povezu jednu teoriju ličnosti, psihoanalitičku, sa jednim oblikom kliničke metodologije koji je širokoprihvaćen u SAD. Za razliku od Rapaporta, koji nije jasno eksplicirao varijable koje posreduju između teorije imetoda, Prelinger i Zimet su nastojali da tačno definišu elemente teorije kao varijable procene.57Doduše, i u ovom pokušaju kliničar je taj koji povezuje teorijsku varijablu sa testovnim indikatorima. Na krajumožemo konstatovati da i pored izvesnih pokušaja da se najšire prihvaćena forma kliničke metodologije poveže sateorijom, ona je i dalje eklektička i u labavoj vezi sa teorijama ličnosti.Klinički metod predstavlja kombinaciju dva principa saznanja, otvorenosti i zatvorenosti. Tako je i znanje kliničarakompozit toga što on sluti i što predstavlja ozvaničeno znanje o pojavama koje prati. Tako se i u akciji služinaturalističkim tehnikama koje reprezentuju princip eksplorativnosti i TTS psihotehnikom koja reprezentuje principkonfirmacije. Oba ova principa imaju svoje prednosti i nedostatke ali su i pored razlika u suštini komplementarna.Zbog toga je pogrešna njihova konfrontacija kao i ambicija da se eksplorativne tehnike eliminišu sa obrazloženjemda su subjektivne i zato „nenaučne". Ličnost ni sama nije nešto konačno, zauvek određeno, dakle zatvoreni sistem.To takođe ne znači da ona nema i neku relativno trajnu strukturu i da naše znanje o ličnosti ne možemo podvrgavatiproveri i potvrđivanju. Ukratko, klinički metod je jedinstvo eksplorativnosti, otkrića, provere i potvrđivanja.DIJAGNOSTIČKA STUDIJA SLUČAJASavremeni klinički način ispitivanja predstavlja svojevrsnu kombinaciju tradicionalnog medicinskog pristupadijagnostikovanju bolesti i psiholoških tehnika koje su oformljene po uzoru na fizikalne opite i aparate.Tradicionalni pristup bolesniku, čini okvir u kome se prepliću naturalističke metode intervjua i posmatranja sakvantifikovanim skalama procene, testovima sposobnosti i projek-tivnim tehnikama.

Studija slučaja je metoda koja se koristi za proučavanje tegoba (znakova, simptoma, sindroma i kliničke slikebolesti), kao i povezanosti tegoba sa specifičnim psihološkim i socijalnim faktorima. Ova metoda u praksi kliničkogpsihologa namenjena je otkrivanju onoga što je u individui bolesno i stoje u bolesti individualno.Studija slučaja ima široku primenu u različitim disciplinama. Sa izvesnim modifikacijama, studija slučaja jemetodski okvir u medicini, kliničkoj psihologiji, kriminalistici ili istoriografiji. U kliničkoj psihologiji studija slučajaiziskuje susretanje kliničara sa slučajem, razgovor o tegobama, brigama i potrebama klijenta, kao i primenu nizaeksplorativnih tehnika. Jedan susret većinom nije dovoljan. On se ponavlja sve dok kliničar ne stekne uverenje dajeproučio slučaj do te mere da može o njemu dati svoje mišljenje i određenu procenu. U praksi postoje mnogaograničenja koja utiču na trajanje i investicije u studije slučaja. U prvom redu to je visoka cena, nedostatakkapaciteta i smisaonost zadatka.Nije svako psihološko ispitivanje pacijenata studija slučaja. Jednokratni razgovor i primena testa inteligencije ilinekog inventara ličnosti, bez obzira na kvalifikaciju ispitivača ili status ustanove u kojoj se to ispitivanje obavlja,nije studija slučaja. Treba podvući da između kliničke metode i studije slučaja postoji veza, ali nikako istovetnost.58Studija slučaja je kompleksan postupak proučavanja pojedinaca u njegovom razvoju. Studija slučaja se možeobavljati i sa malim brojem tehnika, na prirner razgovorom i proučavanjem ličnih dokumenata. Nasuprot tome,primena više tehnika, pet ili deset, u ispitivanju ličnosti još nije garancija da se vrši studija slučaja. Tačno je to da ukliničkoj praksi studija slučaja podrazumeva multimetod-sku eksploraciju. Savremena klinička dijagnostika, već izbog razvoja metodologije pojedinih disciplina i tehnološke ekspanzije, vodi u rasparčavanje i poplavu rezultata.Međutim, sva ta ispitivanja postaju samo elementi studije koju vodi nadležni kliničar koji, uz pomoć tih podataka,pokušava da rekonstruiše ličnost pojedinca kao celine.U kliničkoj psihologiji primena baterije tehnika služi da kliničar proveri pretpostavke o razvoju, dinamici i strukturiličnosti i njene povezanosti sa bitnim osobinama životne sredine. Te pretpostavke su rezultat njegovih praćenanaturali-stičkih izvora podataka. Psihotehnička ispitivanja, nasuprot nekim ranijim očekivanjima koja su im davalaprioritet (Rapaport, Gill i Schafer, 1945), predstavljaju samo poseban oblik proveravanja. U okvirima studije slučajasrećemo se sa sledećim vrstama podataka i pristupa.1. Neposredni kontakt kliničara i slučaja, koji se obično naziva intervju, opservacija ili praćenje. Ovaj susret nijeconditio sine qua non studije slučaja, jer je ona moguća i indirektno. Ipak, takav susret ima veliki značaj zaorijentaciju kliničara i utiče jače na njegov sud nego indirektni podaci. Neposredni kontakt može da se javi u tri„intenziteta". Najveći „intenzitet" ima ako je usredsređen na „sada i ovde", na neposredno viđeno, rečeno idoživljeno sa obe strane. Sledeći, niži stepen „intenziteta" ima susret ili deo susreta koji se odnosi na prošlost, na„tamo i tada", kada ispitanik prepričava svoju biografiju ili oživljava stara, možda potisnuta sećanja. Tu je intenzitetkontakta sa kliničarem oslabljen a sa sobom pojačan. Najniži stepen „intenziteta" ima onaj susret u kome kliničarprimenom određenih tehnika, skala ili testova ispituje klijenta. Mada i tu postoji komunikacija, ona je veomaoposredovana podelom uloga, fonnalizacijom pravila i orijentacijom svesti oba učesnika na zadatke.2. Obaveštenje o slučaju preko treće osobe. Ovaj indirektan oblik eksplo-racije je, verovatno, najčešći i srećemo gau sudstvu (svedoci), istori-ografiji ili pisanju biografije istaknutih osoba. U kliničkoj praksi se oba-veštenja iz drugeruke prikazuju kao „heteroanamneza". I u tom pristupu razlikujemo stupnjeve ili podvrste. Informacije o razvojuličnosti najčešće dobijamo od roditelja ili staratelja. Upoređenjem tih podataka sa onim koje nam daje neposrednosam ispitanik možemo otkriti traumatske epizode i područja odbrambenog falsifikovanja. Po nepisanim pravilimatradicije, ovakvu eksploraciju obično obavljaju psihijatri. Drugu vrstu indirektnih obaveštenja, koja se odnose nabližu prošlost, dobijamo iz razgovora sa bračnim partnerima, u onim slučajevima gde je to potrebno i moguće, dokse u drugim koristimo obaveštenjima sa radnog mesta. Ovu drugu vrstu eksploracije obavljaju socijalni radnici,59koji su pokretni i odlaze na „lice mesta". Treću vrstu indirektnih obave-štenja dobijamo od kliničkog osoblja kojeprati ponašanje pacijenata i kada ih lekari, psiholozi ili socijalni radnici ne vide. Pored ova tri, uglavnomnaturalistička vida obaveštavanja o ponašanju ispitanika, postoji i psihotehnički način, koji se većinom sastoji izsocio-metrijskog ispitivanja ili faktorizovanih skala procene, Lorove skale ili Viten-bornove skale procene. U celinigledano, oposredovano ispitivanje je bitan element studije slučaja nezavisno od toga da li je sadržaj iz prošlosti ilisadašnjosti, ko je informator i da li je forma prikupljanja podataka naturalistička ili psihotehnička.3. Studija slučaja obuhvata i ispitivanje ličnih dokumenata, umetničkih proizvoda i rezultate merenja učinaka. Umnogim slučajevima pisma koja je ispitanik napisao ili dnevnik otkrivaju vrlo značajne momente bez kojih bitumačenje ostalo manjkavo ili bilo pogrešno. Crteži, slike ili pesme takođe prenose poruke koje doprinoserazumevanju slučaja u određenim fazama života. Ovakve umetničke tvorevine se, u uslovima hospitalnogposmatranja, i „naručuju" putem aktivnosti u radnoj terapiji. Za studiju slučaja, posebno u medicini, sudstvu ikliničkoj psihologiji, veoma su važni rezultati laboratorijskih ili psihotehničkih ispitivanja. Sličnost sa prethodnimizvorima je u tome što su to proizvodi jedne iste osobe. Ovi dirigovani i najčešće kvantifikovani učinci i sami posebi mogu imati presudan značaj za ocenjivanje pojedinih aspekata ličnosti. Za razliku od spontanih proizvoda,rezultati tehničke eksploracije ne mogu se slobodno interpretirati, već zahtevaju određeno znanje i eksperte.Studija slučaja se nametnula snagom iskustvene provere. Njena raširenost i primena u različitim disciplinama,kojima je zajednički interes spoznaja izabrane osobe, potvrđuje daje u pitanju dobar izum. Studija slučaja, bez obzirada lije pri-menjena u psihološkoj, literarnoj, istoriografskoj ili sudskoj praksi, predstavlja najširi okvir zaaproksimiranje jednog neostvarljivog cilja, a to je otkrivanje istine

0 pojedincu. Ovaj se pokušaj završava gomilanjem podataka i nekom rekonstrukcijom toga kako je istraživačshvatio istraživanog ili kako gaje uklopio u usvojenu teoriju i filozofiju. U idealnom vidu studija slučaja je „totalnabiografija" istraživanog. U stvarnosti „totalna biografija" je nedostižna, jer je neekonomična i stvarno nepotrebna. Upraksi, pa i u naučnom radu, zadovoljavamo se jednostavnijim projektom čije su okosnice biografija (ko sam ja),ocena relevantnih drugih (ko je on ili ona) i serija određenih učinaka ili ostvarenja (objektivni testovi). To je projektkoji je Cattell identifikovao kao kliničku metodu istraživanja pojedinca.STUDIJA SLUČAJA IINDIVUDUALNE RAZLIKEVoditi studiju slučaja na takav način da ništa što je nužno ne bude propušteno a sve stoje prikupljeno budeupotrebljeno i korisno, iziskuje umešnost1 veštinu. Opšta pravila vođenja studije slučaja nije teško naučiti. Problemi uvek iskrsavaju u konkretizaciji, u radusa pojedincima. Glavni nedostatak pravila za60vođenje studije slučaja jeste uopštenost. Za svaki konkretni slučaj ova opšta pravila moraju iznova da seprilagođavaju, a za to ne postoje pravila.Individualne razlike medu ispitanicima, a posebno njihova kvalitativna specifičnost, traže znatnu snalažljivostkliničara. Uzmimo za primer slučaj dečaka koji ima slab uspeh u školi i koga roditelji dovode kod psihologa. To sečesto dešava. Posle razgovora sa dečakom i njegovim roditeljima kliničar dolazi do zaključka da „spoljne faktore",kao što su nepodesni uslovi učenja, udaljenost od škole, promena škole i stana, može elimimsati. Roditelji suzainteresovani za dečaka i njegov uspeh u školi, pa i ova okolnost izlazi iz programa traganja. Iz školskogsvedočanstva i razgovora kliničara saznaje se daje neuspeh skorašnjeg datuma. Ranije je ovaj učenik postizao vrlodobar uspeh u školi. Pošto je kliničar izveo zaključak da među uobičajenim spoljnim faktorima nema ni jednogkojeg bi mogao izdvojiti i povezati se neuspehom. on prelazi na proveru liste „unutrašnjih faktora". Ovaj programtraganja ima tri stavke: intelektualne sposobnosti, razvojne promene i motivaciju.Na testu inteligencije dečak je postigao IQ 103. Njemu je 12 godina, što bi moglo imati neki značaj ali ne a priori.Najzad, dečak je zainteresovan za školu i prihvata planove daljeg školovanja, koji su zajednički, jer se ne zna ko jeautor plana. Posle letimičnog pregleda tih rezultata i podataka, psiholog dolazi do zaključka da je ,.sve u redu" isavetuje roditeljima da ovaj događaj prime bez dramatizacije, da ostanu u kontaktu, da više obrate pažnju na dečakai da će se sve, vrlo verovatno, završiti dobro.Ovakva priča je dobro poznata. Ona se ponavlja u raznim varijacijama svuda gde rade savetovališta i sličnipsihološki centri. Postavlja se pitanje kako može da bude suma negativna (slab uspeh u školi) kada su elementipozitivni? Najpre ćemo pomisliti daje kliničar negde pogrešio, ili je bio zaveden netačnim prikazivanjem stvari. Toje sasvim moguće, jer kliničar nije daleko odmakao u rekonstruisanju „totalne biografije" ispitanika. Ipak, on jeimao mogućnosti da proširuje svoju eksploraciju, da uvede kontrolne postupke ukoliko posumnja u ispravnostiskaza. On je bio uveren da može verovati svojim ispitanicima. Suviše nepoverljiv ispitivač biće na kraju u pravu,jer „čeprkanje" po ljudima uvek daje nešto što se isprva skriva. Ovo, ipak, ne može biti načelo primene studijeslučaja, jer ona nije instrument strukom kodifikovanog voajerizma.Postupak ovakvog vođenja studije slučaja može da se uporedi sa načinom popunjavanja nekog upitnika. Uprikupljanju podataka kliničar je imao jednu teorijsku šemu sa niz pitanja. Ova su se pitanja odnosila na kritičnekomponente jednog modela „dečka sa 12 godina i neuspeha u školi". Korak po korak, kliničar je popunio tajimaginarni upitnik, u ovom slučaju negativnim odgovorima. Pošto nije potvrdio da je ovaj ispitanik „tipičan slučaj",niti je našao potvrdu daje u pitanju neki teži poremećaj, on je prekinuo traganje i odlučio da umiri klijente i pričekadalji razvoj događaja. Ipak, kao što se vidi, dobijen je negativan zbir od pozitivnih elemenata. Kako?Imaginarni upitnik koji je poslužio kao šema traganja sastoji se od pitanja koja se mogu postaviti svakompotencijalnom ispitaniku. Kliničar traži odgovor na pitanja: koliko je ispitanik postigao na testu inteligencije, da li jemotivisan za61školu, da li se roditelji slažu, da li je slaganje između učenika i nastavnika poremećeno, da li je ispitanik zapao uadolescentnu krizu identiteta i slična. Odgovore na ta pitanja kliničar ocenjuje takođe prema opštim metilima. Ustvari, on prevodi konkretne, specifične odgovore u opšte kategorije i tako popunjava rubrike tog eksplorativnog,imaginarnog upitnika. Ovakav način vođenja dijagnostičke pretrage ne samo da je široko rasprostranjen u kliničkojpraksi nego je i zadovoljavajući u većini slučajeva. Šta, međutim, ako je neko van kategorije, ako ne spada u „većinuslučajeva".Svaki kategorisan odgovor u ovoj eksploraciji predstavlja jednu vrstu generalizacije. Kliničar je registrovao dajeispitanik „motivisan za učenje". Mada je ova formulacija sasvim adekvatna i uglavnom jasna, ona ima niznedostataka. Ona predstavlja jedno kategorisanje niza konkretnih informacija u jednu rubriku. Ako bismorazgovarali sa 20 dečaka od 12 godina koji su svi procenjeni kao „motivisani za učenje", da li bi se svi predstavili naisti način, da li je sigurno da bismo njihovu motivaciju zaista mogli da izjednačimo? Vrlo verovatno da ne. Izmeđusvih njih našli bismo manje ili veće razlike u nizu značajnih momenata koji se odnose na motivisanost za učenje.Među podacima ove eksploracije rezultat testa inteligencije izgleda naj-određeniji, jer je izražen brojčano. Osimtoga, poznato je da se do IQ dolazi jednom standardnom tehnikom putem uniformno sprovedenih postupaka. Uprkosovome, i IQ kao mera ili pokazatelj inteligencije krije čitav niz pitanja i neodređenosti. Pođimo od činjenice daprimenjeni test inteligencije, u ovom slučaju VISK, ima deset subtestova. Jedan određeni zbirni učinak može da sedobije na mnogo načina. Drugim recima, svi oni koji postižu, recimo, IQ 100, mogli bi se razvrstati u veliki broj

podgrupa prema kombinaciji rezultata na sub-testovima. Iza jednoobraznog zbira stoji krajnja raznolikost odnosameđu sub-testovima. Smisao ovog podatka je u tome da redosled učinaka na subtestovima takođe može da budevažan pokazatelj osobina ličnosti ili poremećaja.Ovde je bio analiziran jedan srazmerno jednostavan plan dijagnostičkog traganja. U svakodnevnoj praksi vrlo sučesti složeni problemi, sa većim brojem rubrika u šemi traganja. Zbog toga se zadatak komplikuje i progresivnootežava. Tome treba dodati da je većina rubrika u šemi dijagnostičkog traganja međuzavisna. Ovaj formalno logičkiaspekt studije slučaja pomaže nam da shvatimo koliko proizvoljnosti ima u uprošćenom odgovoru za svaku rubriku,usled zanemarivanja individualnih razlika. Daleko najbolju analizu formalno logičkog aspekta kliničke metode daoje Sarbin u svojoj silogističko-probabilističkoj teoriji kliničkog suđenja. U okviru ove teorije prikazani su ianalizirani neki oblici učešća procene individualnih razlika u ukupnom procesu suđenja.U praksi se studija slučaja često koristi da bi se razrešio neki diferencijalno dijagnostički problem. To je zadatak kojisu kliničari-psiholozi pomno rešavali do sredine šezdesetih godina. Međutim, između tog zadatka i potencijalastudije slučaja postoji bitna razlika. Diferencijalno dijagnostički zadatak se praktično svodi na kategorizacijuindividualnog ispitanika. Nezavisno od toga da li je dijagnostička kategorija krepelinovski deskriptivna ilipsihodinamski analitična, ona je tipološka. Za tipološku klasifikaciju je osnovno identifikovanje kritične osobine u62ponašanju, u mentalnoj ili fenomenološkoj sferi i u biografiji. Definicija kategorije ili tipa određuje koje osobinetreba eksplorisati. Šema traganja je u ovom slučaju analogna inventaru sa dihotomnim izborom odgovora (da ili ne;ima ili nema). Dobro je poznato da se stvarni ljudi koji su dobili zajedničku dijagnozu, na primer shizofrenija iliopsesivno kompulzivna neuroza, međusobno podosta razlikuju. Branioci klasične pozicije ističu da je to tako samo upogledu sporednih osobina, dok se u pogledu bitnih, razlika veoma smanjuje. Psihološka ispitivanja vršenarazličitim mernim instrumentima uvek iznova potvrđuju da se unutar svake dijagnostičke klase javljaju razlike, i tone samo u „sporednim" nego i u „bitnim" osobinama, odnosno atributima klase. Psihijatrijska misao se nije posebnoudublji-vala u ovaj problem, niti je njena metodologija imala načina da taj problem resi. Psihologija individualnihrazlika (Galton, Anastasi, Evsenck i dr.) razrešava pro-tivurečnost tipologije na taj način što atribute pretvara udimenzije. Kada se tako postupi, onda se individualne razlike ugrađuju u definiciju preko skala intenziteta kojenazivamo dimenzijama. Ovaj metodološki problem je elegantno razrešen i demonstriran u postupku Evsencka, kojije diskontinuirani model tipova zamenio kontinuiranim, dimenzionalnim modelima.Potencijal studije slučaja je daleko veći nego što su potrebe klasične diskontinuirane ili savremeno kontinuiranetipologije patološkog ponašanja. Studija slučaja je široki okvir eksploracije, koji prema potrebi može da obuhvati inomotetičke tehnike i postulacije. Međutim, u punom zamahu studija slučaja je idiografski metod koji vodi kasaznanju o pojedincu preko granica nomotetike i tipologije. Šta u tom slučaju predstavlja studija slučaja? Zapsihijatrijsku praksu, kakva je za sada u nas i u mnogim zemljama sveta, klasifikaciona dijagnostika i dalje imavrednost i postoji potreba da se ona procenjuje što vernije psihome-trijskim načelima. Diskontinuirani model tipovamože da se brani zahtevima nauke koja po prirodi stvari istražuje opšte zakonitosti. Imajući u vidu ograničenjapotreba i mogućnosti prakse, malo je verovatno da se puni potencijal studije slučaja, a to je totalna biografija, možeostvarivati.STUDIJA SLUČAJA KAO METODOLOŠKI OKVIRStudija slučaja je takav istraživački pristup gde je jasnije šta se istražuje nego kako se to čini. I pored toga mogu dase analiziraju karakteristike studije slučaja u kliničkoj psihologiji ili psihijatriji. Najvažniji razlog za uvođenjeovakve neekonomične forme istraživanja je taj što su pojave ponašanja, ličnog iskustva i biografije pojedinaca teškoodredljive. Uprkos tome što dijagnostičar zna sve oblike oboljenja koji su opisani u psihopatologiji, on nije dovoljnosiguran daje tačno prepoznao i rasporedio kritične informacije u nozološke rubrike. Visoki stepen neodređenostiposmatranih pojava pokušava se redukovati jednim kompletnim pristupom koji je istovremeno i ekstenzivan i vrlointenzivan. Mada na ovaj način ispitivač biva zasut obiljem podataka, od kojih je većina irelevantna za odabranizadatak, on je uveren da je smanjio stepen neizvesnosti, da je izbegao grešku pogrešnog prepoznavanja i da sukategorizacije bitnih informacija tačnije. Za ovaj način studije slučaja može se reći da je pseudoidiografski, ili da inije stvarno studija pojedinca kao autentične osobe, već kao primerka klase.63Studija slučaja je metodološki okvir sa malim stepenom strukturiranosti. Jez-grovna struktura je ograničena naispitivača, ispitanika, podelu uloga i deskriptivnu primenu naturalističke eksploracije intervjua i posmatranja. Sveostalo što se koristi u studiji slučaja je specifičan dodatak koji zavisi od područja primene. U kliničkoj psihologijiovaj specifičan dodatak predstavlja baterija testova, tehnika i skala. Psihijatrijska studija slučaja je šira. Onaobuhvata kontakte sa osobama van dijade, psihološki izveštaj (zasnovan na užoj studiji ili samo bateriji), izveštajsocijalnog radnika i čitav niz dokumenata ili radova ispitanika (pisma, dnevnici, proizvodi iz razne terapije). Ovarazlika u širini i u obuhvatnosti ne proizilazi iz suštinskih odredbi ove dve discipline. Ona je uslovljena praktičnimrazlozima, pre svega hijerarhijskom podelom uloga u zdravstvenim institucijama.Ne postoji pravilo koje bi unapred određivalo koje se tehnike i postupci moraju dodati naturalističkominstrumentarijumu. U tom pogledu studija slučaja je otvoren sistem u punom značenju. U poredenju sapsihodijagnostičkom baterijom studija slučaja ima veću širinu i znatno manju određenost. Takođe se može reći da jestudija slučaja manje formalizovana. U tom pogledu je sudska studija slučaja izuzetak, jer je najviše formalizovana iritualizovana. Na suprotnom kraju bi bilo mesto biografskom romanu ili studiji. Naravno, jedan dobar biografskiroman stvara najjači utisak autentičnosti i životnosti. Međutim, kliničko-psihološki postupak ne može biti toliko

podređen individualnosti opisivača kao što je slučaj u biografskom romanu. U odnosu na taj primer ipak treba istaćida u psihološkoj studiji ima dosta mesta za kreativne inovacije. Zajedničko za ta dva načina proučavanja jedneosobe jeste uključenje empatičke spoznaje. Sudska studija slučaja je slična kliničko-psihološkoj samo u pojedinimslučajevima. Kada se ovakva proučavanja vrše sa unapred definisanim zadatkom, onda je sličnost znatna. Međutim,ako je eksploracija otvorena („pretraži i izvesti"), onda je razlika veća. To što posebno odlikuje psihološki načinvođenja studije slučaja jeste metodološka pretenzija. Za psihološku studiju nije dovoljno da slučaj bude verno idokumentovano opisan, već je isto toliko važno da i uslovi i postupci proučavanja budu prikazani. Od psihološkestudije se očekuje da pruži autentičan utisak koji bi, teorijski, mogao da stvori bilo koji drugi istraživač pod uslovomda ponovi isti postupak prikupljanja građe, klasifikacije, ocenjivanja i interpretacije.64neposredno, naturalističko ispitivanje osobe koja je u ulozi pacijenta. To ispitivanje sa zatim zaokružuje primenomkraće ili duže istorijske studije slučaja, koja vodi poreklo iz humanističke tradicije i daje specifičnost psihijatriji uokviru medicine. Najzad, dijagnostičko ispitivanje se prenosi na niz laboratorijskih proveravanja bolesti i bolesnikašto predstavlja indirektni put. Laboratorijska ispitivanja daju svoj sopstveni pečat kliničkoj metodi i unose tradicijunauke i tehnologije u kontekst ove, suštinski, naturalističke eksploracije.Naturalistički način ispitivanja je uvek prisutan u medicinskoj dijagnostici, ali je udeo različit u zavisnosti odrazvoja objektivnosti dijagnostike konkretne specijalističke grane. U psihijatriji naturalističko ispitivanje još uvekima prevagu nad laboratorijskim pristupom. Čak i kada se koristi laboratorijski način provere, dobijeni rezultati sutakve prirode daje njihova interpretacija subjektivna, odnosno klinička. Subjektivnost u ovom slučaju znači dajelekar, psihijatar, u poziciji arbitra koji interpretira i odlučuje o tome šta objektivni, laboratorijski nalaz predstavlja.Ograničenje te subjektivnosti se postiže studiranjem, uvežbavanjem pravilnog mišljenja, dugom praksom podnadzorom iskusnijih lekara, nametanjem etičke, profesionalne i zakonske odgovornosti, kao i indoktriniranjem dajepoziv lekara misionarski („da spašava život ljudi").Studija slučaja je bitna komponenta psihijatrijske varijante kliničke metode. Ona vodi poreklo iz literature,istoriografije, psihoanalize i biografskih studija ličnosti. Ovaj metodski pristup stavlja u prvi plan bolesnika, a bolestse prati u kontekstu razvoja i formiranja ličnosti. Ovaj postupak obično izostaje kada se psihijatrijsko ispitivanjeobavlja po skraćenom postupku, na primer, u ambulantnim uslovima. Međutim, slučaj se smatra temeljno ispitanimu psihijatriji tek kada je napisana istorija bolesti. Iako se tu pominje bolest, dobro i temeljno napisana istorija bolestije biografska studija slučaja kao osobe u kontekstu porodice i života u celini. U sastavljanju studije slučaja određenuulogu ima i socijalni radnik, koji obično ispituje društvene uslove u kojima klijent živi i radi.Treći stepen u sprovođenju kliničke metode u psihijatriji čini upućivanje pacijenta na specifične laboratorijskeprobe. Ova procedura je takođe opštemedi-cinska. Razlika je samo u tome što se u psihijatriji koriste takve vrstelaboratorija koje su za njen predmet specifične. Upućivanje pacijenata na dopunsko specijalističko ispitivanjeneurologu, neurooftalmologu, neuroradiologu ili na EEG spada u rutinske postupke dopune psihijatrijskeeksploracije. Sa psihijatrijske tačke gledišta, upućivanje pacijenata psihologu, na psihološko testiranje ili, kako jejedan psihijatar govorio, „na psihogram", samo je nastavak istog niza mera radi kompletiranja istorije bolesti.Međutim, treba istaći i izvesne razlike. Psihološka „laboratorija" ili, kako psiholozi vole da kažu, konsultativnausluga, specifičnost je psihijatrijskog tipa kliničke metode, bar u istorijskom pogledu. Naime, psihijatri su prvi uvelipsihologiju u medicinu. Druga je specifičnost u tome što su obe strane uverene da ocenjuju „suštinu" i dainterpretiraju „celinu". Pošto psihijatri postupaju sa rezultatima psihološkog ispitivanja kao i sa ostalimlaboratorijskim (ipsofacto dopunskim) analizama, a to znači da ih uklapaju kao delove mozaika u celinu koju onismatraju suštinskom, tu se neprestano stvara napetost oko „autorstva" i priznavanja važnosti doprinosa.12IV. UDEO DIJAGNOSTICARAPodvrgavanje samog kliničara svim proveravanjima koja su uobičajena za dijagnostičke metode jedna je odspecifičnosti psihologije kakva je ona danas. Ovaj potez je bio logičan i nužan jer se pokazalo da je udeo kliničara uvalidnosti kliničke metode presudan, pri čemu je upravo on bio najmanje ispitana „metoda" u kliničkoj bateriji. Onostoje istraživače od samog početka posebno zanimalo bio je odgovor na pitanje: Na koji način i u zavisnosti od kojihfaktora obavlja kliničar obradu, kombinaciju i integraciju podataka?KLINIČKO ISKUSTVOSa stanovišta zdravog razuma, kao i po mišljenju koje je široko prihvaćeno medu kliničarima, dužina kliničkog stažaodnosno kliničko iskustvo je pozitivan i značajan faktor validnosti dijagnostičke procene. Smatra se da su iskusnijibolji a manje iskusni slabiji dijagnostičari. Takvo shvatanje ima i potvrdu u nizu istraživanja. Wolf i Murrav (1938)su utvrdili da iskustvo u zajedničkom radu veoma mnogo poboljšava validnost i to zato što se tako stvaraju i učezajedničke, konsenzualne norme valjanosti. Do suštinski identičnih zaključaka došli su i drugi istraživači (Taft,Chace, Lehman).Međutim, u izvesnom broju istraživanja rezultati nisu potvrdili pozitivnu vezu između dužine kliničkog iskustva idijagnostičke validnosti. Allport je tvrdio da su laici često bolji poznavaoci ljudi nego iskusni klinički psiholozi.Farber (1964) dolazi do istog zaključka ali pod uslovom da su ti laici „umetnici, esejisti ili oni koji su mudri". U višedobro kontrolisanih istraživanja dobijeni su takode negativni rezultati. Silver je podelio trideset kliničkih psihologau tri grupe prema dužini kliničkog iskustva. Svaki od tih psihologa dao je dijagnostičku procenu desetorice kliničkihslučajeva. Kriterijumski opis ličnosti dali su psihoterapeuti koji su sve ove slučajeve tretirali minimalno 35 časova.Rezultati su pokazali da dužina kliničkog iskustva nije značajno uticala na validnost kliničke procene ličnosti. Do

suštinski identičnih zaključaka došli su i neki drugi istraživači (Soskin, Mahrer, Goldberg).Ne zalazeći u detaljnu analizu ovih istraživanja, možemo konstatovati da se bez specifikacije uslova ne možepotvrditi ni odrediti udeo i uticaj iskustva u formiranju validnih dijagnostičkih procena. Sa istim pitanjima je u vezijedno drugo koje je važnije od prvog i glasi: Da li se uči i kako se uči kliničko procenji-vanje?UČENJE DIJAGNOSTIKOVANJAU svakodnevnom razmišljanju kao i u empirijskim istraživanjima iskustvo se meri dužinom profesionalnog rada.Međutim, trajanje nekog rada predstavlja samo5 Psihodijagnostika 65indirektnu meru ostvarenog učenja, odnosno predstavlja samo uslov za specijalizaciju iskustva. Klinički staž možeda bude pogodan indikator pomoću kojeg operacionaliziramo „kliničku kompetentnost", „kliničku veštinu" ilislično. Međutim, sama dužina staža nam ne dokazuje da su kliničari za određeno vreme i stekli neku određenu merukliničke veštine i znanja.Nekim istraživanjima je potvrđeno da učenje može da poboljša validnost procenjivača ako su pravila jasnoformulisana. Moos (1962) je pratio efekat dva paralelna seminara za kliničke psihologe: seminar o primeni MMPI iseminar o Rorschachovoj tehnici. Provera efekata pokazala je da je seminar o MMPI bio uspešniji, što je dokazanoprosečno većim slaganjem kandidata i kriterijumskog opisa kontrolnih slučajeva. Po mišljenju autora ovasuperiornost zasnovana je na postojanju eksplicitnih pravila o interpretaciji MMPI, koja se zbog toga lakše mogunaučiti nego nedovoljno jasno eksplicirana pravila Rorschachove tehnike.Ima izvesnih potvrda i za mogućnost učenja uočavanja dijagnostičkih indikatora. Pokazalo se da se tačnost procenepovećava kada procenjivači nauče da uočavaju više od jednog indikatora. Takođe, validnost kliničke procene možese povećati učenjem rešavanja kompleksnih problema. Najzad treba spomenuti i mišljenje prema kome o pozitivnojkorelaciji trajanja profesionalnog iskustva i validnosti procena može biti govora samo ako se iskustvo odnosilo nasasvim određeno kriterijsko ponašanje.Nasuprot ovome veći broj autora zauzima pesimističan stav u odnosu na postojanje uslova za učenje dijagnostičkeveštine. Tipična klinička sredina ne omogućava sistematsko učenje. U takvoj sredini nema sistemski raspoređenihdejstava nagrade i kazne. U najvećem broju slučajeva psiholozi završavaju svoje izveštaje kada ujedno i prestaju daviđaju slučaj koji su ispitali. O uspehu ili neuspehu svoje procene oni zaključuju na osnovu toga da li je psihijatarbio zadovoljan izveštajem ili nije bio. Međutim, u vreme prijema nalaza najčešće ni sam psihijatar još ne zna praviodgovor, a eventualno ga saznaje kasnije (o čemu retko izveštava psihologa). Polazeći od mišljenja Holta, koji jesmatrao da neuspesi kliničkih psihologa potiču otuda što su pokušavali da predviđaju ponašanje za šta nisu bilipripremljeni, Sechrest, Gallimore i Hersch, izveli su tri eksperimenta na studentima u kojima je varirana varijablapovratnog sprega u učenju. Mada su u sva tri eksperimenta bolji uspeh postigli oni koji su bili u povratnom spregu,ipak su autori ovaj efekat pripisali poboljšanoj motivaciji.Verovatno da se ne može mnogo očekivati od uvođenja automatske informacije o uspehu i promašaju u procesučenja ukoliko feedback ostane globalan (Rotter, 1967). Ovaj autor smatra daje neophodno da kliničar uči uzobavezno praćenje slučaja. Globalni feedback ne može mnogo doprineti efektu učenja jer nije dovoljno da kliničarsazna da li je njegova procena u celini bila tačna ili ne. Kliničar mora da uči u uslovima specifičnog feedbacka, jerjedino tako može stvarno da napreduje. Međutim, u krajnjoj liniji Rotter je skeptičan, jer učenje postaje beznadežnousled toga što je kliničar suočen sa ogromnim brojem podataka, a na sve ne može da obrati dovoljnu pažnju. Još jeekstremniji Estes, koji smatra da postoje četiri nivoa kliničke dijagnostičke efikasnosti, od kojih kliničar nikakvimučenjem ne može da dostigne četvrti nivo zato što ne može da ovlada svim informacijama koje mu stoje naraspolaganju.66LIČNOST PSIHODIJAGNOSTIČARARezultati dijagnostičke eksploracije treba da predstavljaju odraz ličnosti pacijenta. Interakcija sa tehnikama jeneutralna a takva bi trebalo da bude i sa dijagnostičarem, koji je u svojoj ulozi ravan instrumentima. Po ovommodelu ličnost dijagnostičara nimalo ili tek vrlo malo utiče na rezultate eksploracije. Međutim, Schafer smatra dadijagnostičar često nije dovoljno izolovan u svojoj profesionalnoj ulozi, već je naprotiv živi učesnik koji u susretu sapacijentom ispoljava sebe i više nego što to sam shvata i želi.Još u vreme Wundta bio je poznat fenomen „individualne jednačine" odnosno individualnih razlika koje seispoljavaju u ocenjivanju fizičkih pojava. Kasnija istraživanja pokazala su da se individualne razlike u još većojmeri javljaju prilikom percepcije osobina ličnosti. Polazeći između ostalog i od ove pojave, Mili (l 856) je smatraodaje nauka o ličnosti nemoguća. Mada se individualne razlike u svakodnevnom životu kao i u psihološkimistraživanjima stalno potvrđuju, ne bi se moglo reći da su one takvih razmera da onemogućavaju bilo kakvusaglasnost u ocenjivanju ili predviđanjima.Među osobine od kojih zavisi dijagnostički uspeh spada pre svega inteligencija procenjivača. Uopšte posmatrano,može se konstatovati da su bolji proce-njivači inteligentniji (Holingworth, Guilford). Međutim, samo visokainteligencija nije dovoljna za uspešno procenjivanje osobina ličnosti i ponašanja. Za nas je naročito relevantna„psihološka sposobnost", o kojoj je mnogo pisano i što je dosta istraživano. Utvrđeno je da su izvesne osobinesistematski u visokoj korelaciji sa uspešnim procenjivanjem (Bruner i Taguiri, Taft, Allport). Takođe postojipovezanost uspeha u proceni osobina ličnosti sa umetničkim interesima. Po svemu stoje danas o tome poznatoizgleda dosta sporno postojanje neke opšte psihološke sposobnosti koja bi bila nezavisna od objekata procene iuslova procenji-vanja (Taft, 1955). Cronbach je još skeptičniji i smatra daje efikasnost u procenji-vanju moguće

svesti na izbor kriterijuma i izvesna artefakta procenjivanja („response set"). Rigiditet u mišljenju se navodi kaonegativan faktor uspešne procene (Sarbin, 1960). Uspešni procenjivači se koriste multiplom kategorizacijom ipokazuju znatno veću toleranciju prema protivurečnim podacima, što je inače u procesu dijagnostičkog informisanjačesta pojava, dok rigidni procenjivači ne mogu da razreše protivurečnost. Rigidni procenjivači ne mogu da tolerišukontradiktornosti i teže izvođenju preranih zaključaka. To isto se zapaža i kod prete-rano samouverenihdijagnostičara. Poslednjih godina uspešno procenjivanje osobina ličnosti proučavano je i sa gledištakonvencionalnih konstrukata. Među takve spada i faktor „kognitivna kompleksnost", koju su istraživali Leventhal idrugi. Mada njihovi rezultati nisu sasvim saglasni ni sa teorijom od koje polaze ni između sebe, zanimljivo je da suoni otkrili tendencije ka sistematskim razlikama u opažanju osobina ličnosti i u razrešavanju kontradiktornihpodataka između „kognitivno kompleksnih" i „kognitivno jednostavnih" procenjivača. Procenjivači osobina ličnostipolaze od radnih hipoteza koje vode poreklo iz iskustva, teorije, ili su uzete iz autoritativnih izvora. Utvrđeno je dase procenjivači međusobno raz-67likuju po i/boru radnih hipoteza, a razlikuju se i po izvođenju postulata prosuđivanja čak i onda kada prihvataju istuteoriju (Sarbin, 1960). Izvesnu potvrdu da procenjivanje drugih zavisi od autopercepcije samog procenjivačanalazimo u nizu radova. Wolf i Murray (1938) konstatovali su da su procenjivači pri ocenjivanju „dijagnostičkesposobnosti" članova grupe najviše ocene davali onima koje su smatrali sličnim sebi, a najniže onima za koje susmatrali da se najviše razlikuju. Prilikom ocenjivanja tona boje u jednoj grupi crnaca procenjivači su donosilisudove zavisno od toga kako su procenili svoju sopstvenu kožu (Marks). Ličnost procenjivača je referentni okvir pridonošenju suda o drugima. Halpern navodi da procenjivači najviše greše u oceni onih crta ličnosti u pogledu kojihsu sami sa sobom najnezadovoljniji. Po svemu sudeći, svaki procenjivač ima sopstvene standarde po kojimaodređuje dimenzije posmatranih osobina ličnosti i ponašanja. U sklopu toga shvatanje i doživljavanje sopstvenog Jaima aktivnu ulogu. Distanciranost u odnosu na sebe i distanciranost u odnosu na pos-matranika predstavljaju nužanpreduslov tačnog suđenja. Postoje znatne individualne razlike u spremnosti i sposobnosti kliničara da neprestanoprocenjuju ispitanika (Taft, 1955).Gunderson i Kapfer (1966) ispitivali su individualne razlike među kliniča-rima polazeći od mišljenja Gronbacha dasvaki procenjivač ima neku vrstu sopstvene „implicitne teorije ličnosti". Autori su izvršili faktorsku analizu„latentnih obrazaca procene" jedne grupe kliničara koji su vršili selekciju članova za jednu polarnu ekspediciju. Onisu konstatovali da se obrasci kojima su se procenjivači koristili mogu objasniti sa tri šira faktora koje su nazvali„opšti evaluativni faktor", „faktor agresivnosti" i „faktor efikasnosti". Takođe je konstatovano da se procenjivači sasličnim faktorskim strukturama međusobno više slažu u ocenama.Iz svega ovoga je manje-više jasno da prihvatanje određene teorije, na primer psihoanalitičke, podvrgavanjempsihoterapiji uslovljava i prihvatanje sistema i normi te teorije što utiče na procenu. Daleko je manje jasno zašto seiz iste teorije izvode različiti zaključci odnosno zašto određeni procenjivač bira određeni postulat, a ne neki drugi,iako su svi oni iz istog teorijskog sistema? Sarbin smatra da se naklonost prema određenoj vrsti postulata možeempirijski istraživati. Eventualne dimenzije koje određuju selekciju mogle bi prema njemu da budu: a) pro-jektivni -distancirani, b) mizantropski - filantropski, c) mehanički - humanistički, d) konsenzualno validni - ekscentrični.Na kraju (ovaj „kraj" je sasvim proizvoljno određen, jer bi nabrajanje radova i mišljenja moglo još veoma dugo datraje) može se postaviti pitanje kakva je empirijska vrednost svih proučavanja procenjivača. Da li nam to što znamoo dobrim i lošim procenjivačima omogućava da preporučimo i odaberemo najpogodnije osobe za kliničke psihologeili psihijatre?Kelly i Fiske (1946, 1949, 1951) izvršili su jedno veoma ambiciozno ispitivanje, po ugledu na poznati OSSprogram, u cilju predviđanja uspeha u kliničkoj psihologiji. Oni su vrlo temeljno ispitali 137 psihologa koji suzapočeli staž kao budući kliničari. Mada je ispitivanje svakog kandidata trajalo danima, a pri obradi podataka suuzeli učešća veoma eminentni kliničari, konačni rezultat procene, koji68je u vezi sa četiri vrste kriterijuma, veoma je skroman. Ništa bolji rezultat nisu ostvarili u srodnom ispitivanju niHolt i Luborsky, gde je selekcija bila usmerena na psihijatre. Iz ovoga sledi zaključak da uprkos impozantnojkolekciji podataka o procenjivačima, praktična vrednost svega toga je neproporcionalna uloženom trudu.Čitav ovaj rad ipak nije ostao bez ikakvog efekta. On je nastavio da stimuliše istraživanja, i to u dva pravca. Prvo upravcu prevazilaženja faktografskog i empiricističkog pristupa, koji očigledno ne nude rešenja. Iz ovoga se postavljapotreba formulisanja teorijskog okvira za područje procene ličnosti. Drugi pravac u kome je usmerena akcija odnosise na dalja proučavanja faktora i procesa suđenja i otkrivanja novih relevantnih činjenica. U vezi sa ovim poslednjimnaročiti značaj imaju ona otkrića koja bolje objašnjavaju procese pomoću kojih procenjivači rešavaju problemobrade i integracije podataka dobijenih kliničkim metodom.DA LI JE PSIHOTERAPIJA DIJAGNOSTIČARA NUŽNARazvoj testovne metode, i pored početnih pretenzija, očigledno nije doveo do eliminacije procenjivača, naprotiv.Poslednjih deset godina u kliničkoj psihologiji počinje da se sve više ističe značaj kliničara. On je najpre„unapređen", pošto su ga proglasili za ravnopravnog člana baterije i nazvali „dijagnostičkim instrumentom" (Hunt).Zatim je formulisano holističke shvatanje o neodvojivosti kliničara od metoda koje koristi i interpretira (Kelly).Izgleda daje bar privremeno napušteno shvatanje da je u trijadi osnovnih elemenata: teorija, metode, proce-njivač,ovaj poslednji nevažan ako nije i suvišan. U novoj formulaciji problem više nije u tome da se kliničar eliminiše da bimetodologija po svaku cenu postala objektivna, nije ni u tome da se jednostavno zadrži, već kakav treba da bude i

kako postići da bude dobar.Problem efikasne i racionalne obuke kliničara nije uopšte nov. Takođe nije novo ni stanovište psihoanalize, koja većodavno zahteva da i dijagnostičar, kao uostalom i psihoterapeut treba da bude posebno osposobljen za taj posao.Pošto osnovnu teškoću ne predstavlja dijagnostička metodologija ili sistem nastave i obuke, već ličnost kliničaraneophodno je da tu počne prava priprema. Kliničar mora prvo da se oduči psihoterapijom od svojih loših osobina dabi mogao da kao zrela i integrisana ličnost uspostavi takve odnose sa pacijentima koji omogućavaju dobru procenuličnosti. Bez takve pripreme dijagnostičar neće biti u stanju da iskoristi svoje sposobnosti i metodološkemogućnosti, osim toga biće stalni izvor sistematskih pogrešaka. Pošto većina psihodijagnostičara pre ili posle u ovojili onoj men deluje i kao psihoterapeut, to je zahtev da prođe kroz psihoterapeutsku pripremu opravdaniji. Ukratko,da bi kliničar postao dobar dijagnostičar i proce-njivač ljudi, on mora biti osposobljen da sve, bez iskrivljenja iskotoma, uoči. Da bi mogao tako otvoreno i bez ličnih artefekata da vidi druge, mora prethodno biti otvoren premasebi. Da bi bio otvoren prema sebi treba da bude oslobođen onih unutrašnjih zastoja u ličnosti koji ometaju uvid usebe. I najzad, jedino rešenje takvog zahteva pruža psihoterapija. U opštem okviru pitanja koliko je kliničar va-lidandijagnostičar postavlja se i uže pitanje koliko su ove tvrdnje dokazane.69U nekim istraživanjima upoređena je validnost psihoterapeutski tretiranih i netretiranih kliničara. Silverman (1959)je uporedio dijagnostičku validnost grupe od 15 psihoanalitički tretiranih kliničara sa istim brojem netretiranih.Spoljni kri-terijum validnosti predstavljao je opis ličnosti pacijenta koji je dao psihoterapeut. Rezultati ovogistraživanja pokazali su da su analitički tretirani i orijentisani kliničari dali validnije opise ličnosti od neanaliziranih.Takođe je utvrđeno da su opisi analiziranih kliničara bili medu sobom sličniji nego opisi ličnosti u neanali-ziranojgrupi. Heinman i Cooper opisali su daje u jednoj psihoanalitički orijenti-sanoj ustanovi socijalni radnik, koji nijepoznavao Rorschachov metod, prisustvovao ispitivanju jednog pacijenta tom metodom. Na kraju testiranja psihologi socijalni radnik dali su svoje opise ličnosti testiranog pacijenta koristeći svaki svoje podatke, psiholog testovne,socijalni radnik opšte podatke i ono što je zapazio u toku testiranja. Utvrđeno je da su oni dali visoko podudarneopise iako su se služili drugačijim podacima i prilazom. Ovaj rezultat je protumačen i objašnjen tune što su obojicaprimenili isti teorijski sistem u interpretaciji. Chance i Arnold tražili su da 533 kliničara (psihijatara, kliničkihpsihologa i socijalnih radnika) opišu interpersonalne doživljaje nekog pacijenta na osnovu dva zapisnika sapsihoterapije. Nađene su značajne razlike u procenama između analitički tretiranih i netretiranih kliničara Zapaženoje da psihoanalitički tretirani kliničari, što im je staž duži, sve više nalaze i ističu „pozitivne i pasivne odnose", dokje kod neanaliziranih utvrđena suprotna tendencija.U nas je broj kliničkih psihologa koji su tretirani nekom formom psihoterapije, pogotovu u cilju osposobljavanja zaklinički rad, beznačajan, ako takvih uopšte i ima. O tome koliko psihoterapija stvarno povećava validnostpsihodijag-nostičara nije jednostavno doneti sud i zbog vrste pristupa kontrolnim istraživanjima. Lako je uočiti da sekao kriterijum validnosti u radovima koriste kriterijum-ski opisi psihijatra i psihoterapeuta koji su, naravno, i samiprošli kroz psihoterapiju. Zbog ovoga je teško prihvatiti saglasnost u opisu između analiziranih dijagnostičara iterapeuta kao čistu meru validnosti. Ovo tim pre što i navedeni radovi pokazuju da terapeutski tretirani homogenijeopisuju slučajeve nego netre-tirani, verovatno usled usvojenih i zajedničkih shvatanja, stavova i normi. Drugimrecima, ne znamo da li su tretirani postali stvarno bolji ili samo sličniji jedan drugom u stručnim stavovima. Takođe,nije jasno da li je to posledica promena u ličnosti ili samo u znanju i shvatanjima. Uprkos svemu moramo priznati daargumenti koji se navode u korist potrebe psihoterapeutske pripreme kliničara imaju veliku teorijsku uverljivost.70V. INTEGRACIJA PODATAKAIstorijski posmatrano, osnovni problemi kliničke psihodijagnostike smenji-vali su se izvesnim redom. U vremepojave Binet-Simonove skale i u periodu neposredno posle nje osnovni problem je bio da se konstruiše „dobar test"po mogućnosti za sve relevantne aspekte ponašanja koji su interesovali kliničara. Prema tome, rešenje metodološkogproblema traženo je na nivou pojedinačne tehnike. U narednoj fazi pojavljuje se novi problem: kako oformitinajbolju skupinu metoda koja će osigurati uzorak najvažnijih podataka o dijagnostički značajnim aspektima ličnosti.Rešenje metodološkog problema traženo je dakle na nivou skupova a ne više pojedinačne metode. Ovim je načetopitanje strategije psi-hodijagnostičkog ispitivanja. U trećoj fazi čvorni problem metodologije postaje sledeće: kakoiz dobijenog uzorka izdvojiti bitno i na koji način integrisati ono što je izdvojeno?Ovaj problem koji predstavlja pravu moru za većinu kliničara-praktičara rešen je u okvirima nekih teorija ličnosti,kao što su Cattellova i Evsenckova teorija ličnosti. Ovi autori su uspeli da razviju paralelno i povezano teoriju imetodologiju ispitivanja. U takvom slučaju integracija podataka je relativno jednostavna. Nevolja je, međutim, utome što većina kliničara nije prihvatila metodologiju ovih autora, već se koristi empirijski komponovanimskupovima metoda koji nemaju unapred određenu teorijsku osnovu, pa se u interpretaciji sa teorijama koristeeklektički. Rezimirajući rezultate izvedenog istraživanja Luborski (1954) je napisao: „Analizirajući neka našaneuspešna predviđanja mi smo bili iznenađeni uspehom u proceni mnogih pojedinačnih osobina i našom ne-sposobnošću da te pojedinačne ocene zajednički obuhvatimo". Ove činjenice tumačimo time da su rezultati procenadaleko zavisniji od kliničara nego što bi mogle biti da su empirijske i teorijske relacije metode nedefinisane. Pošto jeto tako, razumljivo je daje kliničar ne samo najznačajniji dijagnostički „instrument" kliničke metode nego je i njenmozak, odnosno nosilac programa integracije i interpretacije.DVA NAČINA INTEGRACIJE PODATAKAKlinička metoda se tradicionalno određuje kao kvalitativna, dubinska i holistička, a statistička metoda kao

kvantitativna, faktografska i analitička. Ove karakterizacije su utoliko uverljivije ukoliko se ove razlike višepodvlače. U stvari, u fazi prikupljanja i obrade podataka razlike između ove dve metode su veoma male i, nebitne.Bitnu razliku između te dve metode nalazimo tek u fazi kombinacije i integracije podataka. Klinički načinintegracije podataka slikovito opisuje Meehl(1954):71„Rad kliničara sastoji se u tome da, koristeći raspoložive činjenice i grubo formulisane zakonitosti, iznalazi hipotezeo stanju nekih međuvarijabli, odnosno hipotetičnih konstrukata u vezi sa pacijentom. Na osnovu tako različitihpodataka kao što su Rorschachov test, profil na MMPI omaške u toku intervjua i izveštaj socijalnog radnika oomašci ispitanika, kliničar dolazi do zaključka kao što je recimo ovaj: Pacijent ima jake oralno zavisne potrebe zbogkojih je izgradio jedan agresivan i dominantan stav kao reaktivnu formaciju. Konstatacija ove vrste predstavljakrajnji efekat jednog procesa formiranja pojma o ličnosti ispitanika."Jedno potpunije poređenje između ove dve metode vidi se iz sledećeg.Klinički pristup1. Kliničar se slobodno služi svojini iskustvom, sposobnostima i načinom uspostavljanja kontakta.2. Kliničar izvodi svoje zaključke na osnovu konstruisanih modela i teorija i svojih zapažanja.3. Rezultati kliničke metode zavisni su od kliničara, odnosno od intuicije i po prirodi su idiografski, a nastaju nanačin koji je srodan umetničkoj kreaciji.4. Metod obrade i interpretacije podataka u okviru kliničke metode je individualan, „privatan", jer su operacijeneeksplicirane i zato nedostupne proveravanju.Statistički pristup1. Statistički metod je sa logičkog stanovišta induktivan.2. Rezultat do kojeg se dolazi primenom ove metode je specifikovan nekim zbivanjem.3. Ponderi koji se daju relevantnim varijablama imaju za sve slučajeve istu vrednost.4. Većina pondera određuje se statističkom analizom i proverava se na isti način.5. Subjektivnom suđenju nema mesta u procesu statističke obrade i svođenja podataka.6. Jedna od osnovnih postavki ove metode je i ta da je svaki podatak ili rezultat samo aproksimativno tačan, agreške su u nekoj meri neizbežne.Pod uslovom da je statistički metod dokazano bolji od kliničke metode u pogledu svake vrste zadataka, svako daljebavljenje kliničarem i kliničkom metodom bilo bi gubljenje vremena. Međutim, kao što smo videli, prednoststatističke metode je uslovna, a mogućnosti daljeg njenog razvijanja nisu iscrpljene, pogotovu ako se nađe pogodnorešenje za ključni metodološki problem -integraciju podataka. Budući daje metoda integracije podataka u kliničkojmetodi „ugrađena" u kliničara, otkrivanje te metode zahteva istraživanje i analizu kliničara, odnosno njegovogkognitivnog ponašanja. Prema onome kako stvari izgledaju, lako se možemo složiti sa mišljenjem Cronbacha (1960)daje klinička72praćena „kvazi umetnička sinteza" raznorodnih podataka skupljenih tokom ekstenzivne eksploracije pojedinaca. Uvezi sa ovim mogu se ipak postaviti dva pitanja:1. Da li i „kvazi umetnička sinteza" ili kvalitativno esejsko zaključivanje ima svoje pravilnosti?2. Da li je kliničko mišljenje istovetno sa bilo kojim kvalitativnim načinom zaključivanja ili ima nečegspecifičnog?RIVALITET KLINIČKE I STATISTIČKE METODEOštrina polemike i oprečni stavovi koji su zauzeti u odnosu na predikciju, kao kriterijum validnosti podstakla jekliničare da preduzmu čitav niz istraživanja u kojima su vršili predviđanje na osnovu kliničke metode. Prema tome,sigurno je daje klinička metoda imala pretenziju da dokaže svoju validnost i prema kriteri-jumu predviđanja (Kelly iFiske, 1950; Holt i Luborskv, 1958). U pitanju je samo logički nastavak ekspanzije kliničke metode i u vankliničkimuslovima. Upravo ta ekspanzija i veoma kritički prijem rezultata i osnovnih metodoloških postavki kliničkepsihologije uslovili su potrebu temeljnog preispitivanja čitave kliničke metodologije. Po prvi put je kliničkametodologija kao celina, ne po odvojenim metodama, podvrgnuta verifikaciji i kritičkoj analizi. Jedan od problemakoji je iz tog sklopa iskrsao prvi je formulisao Lundberg:„Jedino smisaono pitanje koje se može postaviti u vezi sa relativnom vrednošću kliničke metode je ovo: Da liklasifikacija podataka i generalizacija treba da se vrši: a) neformalnom, kvalitativnom, subjektivnom metodom ili, b)sistematskim, kvantitativnim, objektivnim postupcima statističke metode?"Meehl je na ovo pitanje odgovorio tako što je prikupio i sistematski analizirao dvadeset empirijskih istraživanja kojasu odabrana na osnovu sledećih zahteva: a) predikcija je prihvaćena kao kriterijum istraživanja; b) u okviru istogistraživanja paralelno su primenjeni klinički i statistički način kombinovanja i integracije podataka i, c)informacijska osnova za obe metode bila je ista. Meehlova analiza izvršena je na dvadeset jednom istraživanju kojeje, manje-više, udovoljavalo postavljenim zahtevima. Rezultati ove analize pokazuju sledeće.Obe metode dostižu jednake rezultate 50%Statistički metod je bolji 45%Klinički metod je bolji 5%Iz Meehlove monografije se vidi daje on vršio kontrolna izračunavanja pub-likovanih rezultata, davao je svojeprocene bez navođenja originalnih rezultata, ispravljao je zaključke autora i upuštao se u polemiku, ali samo ondakada je komentar autora išao u prilog kliničkoj metodi a nijednom obrnuto. Usled svega ovoga, a posebno zato što

nijednom nije upotrebio kategoriju ..neodređeno, neizvesno", stoje prema rezultatima izgledalo nužno, izvršili smorekategorizaciju rezultata iz njegove monografije i dobili sledeću tabelu.Neizvesna prednost 52%Obe metode dostižu jednake rezultate 10%73Statistički metod je bolji 33%Klinički metod je bolji 5%Kao što se vidi, obe tabele pokazuju suštinski iste rezultate pa se Meehlov zaključak može okarakterisati kaooprezan i umeren. On je, naime, zaključio daje statistička metoda, u celini gledano, bar jednaka po vrednosti ako nijei bolja nego klinička. U svakom slučaju, teret dokazivanja svoga postojanja, odnosno primene u predviđanjuponašanja, pada na kliničku metodu, koja je komplikovanija i, naravno, skuplja.METODOLOŠKI PROBLEMI VEZANI ZA PREDIKCIJUOštro povlačenje razlike između pojedinih kriterijuma validnosti izgleda preterano ako se posmatra iz empirijskogugla svakodnevne prakse kliničara. Kliničar obavlja mnoge dijagnostičke operacije koje prelaze preko razlika kojese povlače između dijagnostičke klasifikacije, dinamičke dijagnoze, predikcije ili opisa ličnosti. Najzad razlikaizmeđu kliničkog opisa ličnosti i predviđanja može biti čisto kvantitativna. Naime, opis nije samo prevodposmatranog sadržaja na verbalne simbole već je istovremeno i selekcija. Kliničar opisuje one segmente ponašanjakoji posredno ili neposredno imaju neku trajnost. Opis bi bio besmislen ako bi zahvatao samo usko specifičnereakcije vezane za usko specifičnu situaciju. Zbog težnje da opisom zahvati trajne osobine ili dispozicije, kliničar uopisu gene-rališe, a generalizacija je delimično i predikcija. Prema tome, i kliničar kao i statističar stalno vršepredviđanja iako između njihovih operacija, a uz istovetni opšti termin, postoje značajne razlike.U istraživanjima koja je sakupio Meehl korišćeni su sledeći prediktivni kri-terijumi: (1) uspeh neke obuke iliškolovanja, (2) recidivizam zatvorenika, (3) oporavak ili zalečenje posle psihoze i (4) efekat psihoterapijeneurotičara. Pre nego što se izvede sud o relativnoj validnosti statističke i kliničke metode, trebalo bi dokazati da suovi kriterijumski zadaci jednako prihvatljivi kao mera vrednosti za obe ove metode. Već na prvi pogled ovikriterijumi izgledaju veoma heterogeni. Možda bismo dobili više informacija daje upoređivanje izvršeno kriterijumpo kri-terijum umesto prema „opštem kriterijumu predviđanja".INTERPRETACIJA MEEHLOVE KONTROVERZEProblem koji je postavio Meehl i način kako gaje postavio samo delimično obuhvata moguće odnose kliničke istatističke metode. Prema njemu ove dve metode stoje jedna naspram druge kao da se međusobno isključuju. Naosnovu dobijenih rezultata on je konstatovao da klinička metoda nije bolja ako nije i gora i da je prema tomestatistički metod perspektivniji od kliničkog. Pri tome je on podvukao razlike između ove dve metode i nastojao dadokaže da izvesne aktivnosti kliničara ne mogu da se rešavaju statističkom, već samo kliničkom metodom. Time je,u stvari, dao inicijativu za čitav niz kasnijih istraživanja posvećenih analizi uslova, strukture i procesa kliničkogdijagnostičkog suđenja.74Klinički metod u psihologijiKlinički metod je u psihologiji odavno stekao legalitet tim pre što je tu najčešće shvaćen kao drugi naziv zaeksplorativnu, ..kvalitativnu" ili prednaučnu fazu upoznavanja složenih psiholoških pojava. Pijažet (Piaget) je svojpostupak ispitivanja razvojnih osobina dečijeg mišljenja nazvao klinički metod. Braun (1949) deli sve metodepsihologije u tri grupe: eksperimentalne, statističke i kliničke. Kada je klinička psihologija postala priznata kaoprofesija i kao naučna disciplina, ona je svoj način rada ozvaničila pod nazivom klinički metod. Tako se uuniverzitetskoj nastavi, u udžbenicima i u stručnoj literaturi odomaćio i termin. Veliki broj autora, pisaca literatureiz kliničke psihologije, upotrebljava klinički metod kao definisani termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg,Wallen, Meehl i drugi). Ipak, sve do danas je ostala nedoumica oko pravog značenja termina, da li on označavanačin rada jedne profesije ili jedan specifičan naučni metod. Uprkos optimizmu koji obično vezujemo za „kasnijirazvitak", ova nedoumica se još više pojačala kada se u opticaju našao još jedan metodski naziv, psihodijagnostika.Zaplet je postigao vrhunac kada se javio poveći broj tekstova u kojima se govori o krizi psihodijagnostike, pa čak i o„napuštanju psihodijagnostike". Da li je to trebalo shvatiti kao oproštaj psihologije od kliničke metode? Ovakvadramatizacija je tim čudnija što u medicini, pa i u psihijatriji, niko i ne pomišlja da se odrekne kliničke metode.Izgleda da je „kriza", o kojoj psiholozi pišu, vezana za tehnološku stranu ili „fazu verifikacije". Dok se u mediciniveoma mnogo očekuje od naučno-tehnološkog razvoja, a za to ima i povremenih opravdanja, dok se u psihijatrijikao tehnološka avangarda javlja farmakologija i neurobiologija, dotle se u kliničkoj psihologiji stvorilo nepoverenjeu naučno-tehnički razvoj (!) To se zove obrt.Šta je klinički metod u psihologiji? Danas preovladava stanovište da je klinički metod način rada kliničkihpsihologa. Tako, na primer, u Psihološkom rečniku (Chaplin, 1975) piše daje „klinička psihologija grana psihologijekoja je specijalizovana u primeni kliničke metode na osobe koje imaju poremećaje ponašanja". A klinički metod je„zbir tehnika, uključujući intervju, upitnike, testove, projektivne tehnike i dijagnostičku opservaciju. Svrha kliničkemetode je praktična i podrazumeva dijagnoziranje uzroka poremećaja i preporuku tretmana". Ovo usko shvatanjekliničke metode vrlo je pogodno za parcelisanje predmeta na fakultetima i pojedinih grana primenjene psihologije.Međutim, iz mnogih drugih razloga, koje ćemo u nastavku razmotriti, ovo shvatanje se teško može održati.U literaturi nalazimo četiri vrste razloga sa kojima se opravdava suženi ili profesionalni koncept kliničke metode upsihologiji: opis instrumentarijuma, mesto gde se koristi, poreklo radnih sredstava i namena.

Opis instrumentarijumaPrimer izjednačavanja termina klinički metod sa nabrajanjem radnih postupaka i instrumentarijuma nalazimo udefiniciji koju je dao Čaplin (Chaplin). To je neka vrsta operacionalne definicije prema kojoj je klinički metod zbirsredstava ili instrumenata. Međutim, ako prihvatimo izjednačavanje kliničke metode sa13U nameri da proverimo kasniji razvoj kontroverze prikupili smo iz literature još devet istraživanja koja suinspirisana Lundberg-Meehlovom dilemom, a rađena su kasnije. Pregledom zaključaka autora utvrdili smo da usvaku kategoriju -statistička metoda je bolja, slabija ili jednaka kliničkoj metodi - spadaju po tri rada, odnosno pojedna trećina. Zaključak koji iz ovoga sledi ne može biti različit od onoga koji je izveo Meehl.Cline i Richards (1962) preduzeli su istraživanja u vezi sa kontroverzom statističke i kliničke metode polazeći odpretpostavke da postoje dve a ne samo jedna komponenta predikcije, odnosno jedna opšta, kao što je implicirano uradovima koje je analizirao Meehl. Prvu komponentu koja se odnosila na meru tačnosti predviđanja izraženuprosečnom ocenom oni su nazvali „tačnost prema stereotipu". Drugu komponentu koja se odnosila na rang pojedinihosobina neke osobe u nekoj socijalnoj interakciji oni su nazvali „interpersonalna tačnost". Pretpostavljalo se da sestatističkom predikcijom postižu superiorni rezultati u odnosu na stereotip, a kliničkom predikcijom u odnosu na„interpersonalnu tačnost". Obe hipoteze su dokazane.KOMPARACIJA KLINIČKE I STATISTIČKE PREDIKCIJEIstraživanja koja su preduzeta da bi se dokazala prediktivna validnost kliničke metode ne mogu u potpunosti dareprezentuju način i vrstu predviđanja kojima se kliničari u svakodnevnoj praksi bave. Već po prirodi istraživanjaklinička metoda je u analiziranim radovima korišćena pod uslovima koji nisu tipični za svakodnevni rad. Izmeđukliničkog i statističkog predviđanja postoje značajne razlike.(1) Rok predviđanja. U navedenim radovima predviđanje se odnosilo na vremenski veoma udaljene efekte (uspehobuke ili školovanja, recidi-vizam zatvorenika, ishod lečenja psihoza, efekat psihoterapije neuro-tičara). Vremenskiraspon između ispitivanja i kriterijumskog efekta varirao je od nekoliko meseci do više godina. Predviđanja na takoduge rokove ne spadaju u uobičajenu praksu kliničara, ali se takva dugoročna predviđanja redovno vrše statističkimmetodama, u osiguravajućim zavodima. Kliničari vrše kratkoročna predviđanja kao što su predviđanja reagovanjapacijenta na određeni tretman ili na interpretaciju u toku psihoterapije. Slabi rezultati postignuti kliničkom metodomu dugoročnom predviđanju ne dokazuju prema tome da je klinička metoda loša a statistički metod dobar, već samodokazuju da klinička metoda nije podesna za dugoročna predviđanja. U stvari bi se moglo reći daje izbor kriterijumau ovim istraživanjima bio pristrasan i nepovoljan za kliničku metodu.(2) Sadržaj predikcije. U navedenim istraživanjima predviđanja su se odnosila na određene socijalne efekte isocijalne ocene ponašanja, a ne na konkretne reakcije ličnosti. Kao što se moglo očekivati a što je i dokazano,klinička i statistička metoda imaju specifičnu prediktivnu validnost koja je zavisna od sadržaja predviđanja.Statistička metoda je75podesnija za predviđanje opštijih kategorija ponašanja, a klinička metoda za specifičnije, individualizirane reakcije(Meehl, Cline i Richards, 1963).(3) Učestalost događaja. Predikcija je moguća samo pod uslovom da se pojava koja se predviđa javlja više negojedanput i da su te pojave uključene u jednu zajedničku kategoriju. I u tom pogledu postoje razlike izmeđustatističkog i kliničkog predviđanja. Statističko predviđanje se vrši na osnovu manjeg broja klasa ali sa većomfrekvencijom, a kliničko na osnovu većeg broja klasa sa manjom frekvencijom uključenih pojava. Iako je toapsurdno, kliničari se koriste i kategorijama sa svega jednom pojavom.(4) Strukturiranost predviđanja. Ove dve metode se razlikuju i po strukturi iskazivanja predviđanja. Statističkapredikcija daje se kao izbor među unapred postavljenim alternativama. Kliničari retko kad formulišu ceo repertoarmogućih alternativa. Predviđanje kliničkom metodom ne predstavlja jedno bezuslovno „da" ili bezuslovno „ne", većje obično sekven-cionalno i sastoji se iz serije kratkoročnih predviđanja uslovljenih neposredno prethodnimishodom.Na kraju ove analize logično se nameće pitanje da li se može izvesti neki zaključak o vrednosti kliničke metode.Nama se čini da su neki zaključci mogući, ali nikako oni široki, univerzalni. Izvesni i očigledni nedostaci nacrta iizbora kri-terijuma u analiziranim radovima ne dozvoljavaju, bar se nama tako čini, prih-vatanje ekstremnog stavaprema kome je klinička metoda definitivno i dokazano nevalidna i da je jedino rešenje u potpunom prihvatanjustatističke metode kao jedine alternative (Sarbin, 1960). Takođe nam izgleda lišen osnove ekstremno idiografski stavkoji apriorno odbacuje statističku verifikaciju kao sistem kriteri-jumske arbitraže (Stephenson, Maslow, Allport).Daleko su prihvatljiviji stavovi onih koji respektuju činjenice i onda kad nisu u skladu sa našim željama i teorijama.Takvi kliničari ne zaobilaze i ne negiraju Meehlovu argumentaciju u celini. Oni ističu da klinička metoda nijejednostavna i da se može posmatrati kao postupak na više nivoa ili kao rad koji se razvija od nižih ka višim fazama.Neke od tih faza ili nivoa mogu se mehanizovati i ti nivoi se mogu obavljati efikasnije i bolje statističkim metodamanego kliničkim. Rešenje nije u tome da se klinička i statistička metoda što oštrije suprotstave i rivališu, već da sestvore kriterijumi koji će omogućiti da se odredi pod kojim uslovima i u kojoj oblasti koja metoda može da obezbedioptimalne efekte. Meehl je pogrešno postavio čitavu stvar već nazivom svoje monografije („Statistical versusClinical Prediction"). Ceo problem treba reformulisati tako da se obe ove metode upotpune umesto da se negiraju,zbog toga bi i naslov trebalo da glasi: Od kliničkog do statističkog predviđanja.DIFERENCIJALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODE

Razlika između statističke i kliničke metode je samo relativna, štaviše, po nekim ekstremnim mišljenjima, ona i nepostoji (Cattell, 1959; Sarbin i sar., 1960).76U kliničkoj praksi i istraživanjima upotrebljavaju se i jedna i druga, pa su u tom smislu obe metode „kliničke".Međutim, razlike između te dve metode postoje i veoma su značajne ne samo zbog diferencijalne definicije većmnogo više zbog implikacije za dalji razvoj istraživanja i kliničke metodologije u celini. Mogu se navesti mnogerazlike i sličnosti, ali se dve karakteristike izdvajaju kao kapitalni diferencijalni znaci.1. Osnovna razlika je u vrsti podataka kojima se ove dve metode koriste.2. Osnovna razlika je u načinu obrade i kombinovanju podataka.Sve do zaoštravanja kontraverze statističke i kliničke metode, vladalo je mišljenje da osnovnu odliku kliničkemetode predstavlja korišćenje naročitih podataka o ličnosti (idiosinkretskih, idiografskih, nesvesnih i si.). Nasuprottome shvatanju stoji drugo prema kome je suština razlike između statističke i kliničke metode u načinu obrade ikombinovanju, pri čemu je vrsta podataka sekundarna. Statistička metoda se odlikuje statističkom mehaničkomobradom podataka prema ekspliciranim formulama. Nasuprot njoj klinička metoda može da se definiše kaokvalitativni, nestandardizovani način obrade podataka koji obavlja ekspert na osnovu iskustvenih, implicitnih ineformalizovanih pravila procenjivanja.Ono što ostaje kao bitna odlika kliničke metode jeste velika zavisnost valid-nosti rezultata od samog procenjivača ilikliničara. Sve ili većina validacija kliničke metode predstavljale su, u stvari, validaciju interpretacije, a ne nekeizolo-vane metode. Moglo bi se reći daje u okviru baterije testova relativno najvažniji „dijagnostički instrument"sam kliničar. Zbog svega toga je, bar na sadašnjem nivou razvoja kliničke metode, vrlo teško, ako ne i nemoguće (amožda i nepotrebno), izolovanje metode i kliničara. Kliničar kao dijagnostički instrument u stvari je nosilac,izvršilac nestandardizovane kliničke procene. Iz ovoga sledi logičan zaključak da nema potpune analize kliničkemetode bez analize funkcije i parametara kliničara kao dijagnostičkog instrumenta.STATISTIČKE METODE INTEGRACIJEJoš i danas izvestan deo kliničkih psihologa ima negativan stav u odnosu na primenu statističkih metoda u integracijikliničkih podataka. Stav je naravno drugačiji kada je u pitanju konstruisanje testova ili istraživanje. Argumenti kojisu sakupljeni i izloženi u Meehlovoj monografiji uverljivo potvrđuju neosnovanost takvog stava. Ovaj problemmože da se razmatra i sa gledišta razvoja kliničke psihologije i da se postavi pitanje kakva je njena daljaperspektiva?Najbolje je ako pitanje postavimo uporedo i jednoj i drugoj metodi ili ako se upitamo staje u okviru tih metodapostignuto u poslednjih dvadeset godina. Nama se čini da nam izloženi podaci daju pravo da zaključimo da ukliničkoj metodi kombinacije i integracije podataka u poslednjih dvadeset godina nije postignuto ništa izuzetnovredno. Klinička metoda je danas gotovo nepromenjena u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Sve novotarije utom razdoblju učinjene su ili na poboljšanju pojedinih testova i drugih metoda ili pak u oblasti statističke metodeintegracije. Mada se broj podataka povećao a njihova psihometrijska vrednost i77parametri porasli, način njihove kliničke integracije nije se izmenio. Možda se za to vreme poboljšao sistem obukekliničara, ali o vrednosti tog aspekta napretka nema kontrolisanih podataka. Nasuprot stanju u kliničkoj metodi,statističke metode kombinovanja i integracije podataka razvijaju se intenzivno i zahvataju sve više različitihpodručja procene. Najjači argumenti kliničke metode su u suštini konzervativni i svode se na to da statističkametoda nije svuda primenljiva i da se kliničkom metodom mogu ostvariti bolji rezultati od rezultata prosečnestatističke metode, pod uslovom da kliničku metodu primenjuju kliničari izuzetne vrednosti (Holt i Luborski, 1958).a) Kanonička analizaZa ovu statističku metodu multivarijantne analize naročito se zalagao Evsenck (1957). Kanonička analiza jenamenjena diskriminaciji dveju ili više grupa veličina u linearnom odnosu. Nakon jedne vrste analize varijanse,pristupa se traženju serije najboljih pondera koji će omogućiti da se iz primenjenih testova dobije kompozitni skorza svakog ispitanika. Taj skor omogućava zatim maksimalnu diferencijaciju između faktora. Izračunavanjekanoničke analize je veoma dugotrajno. Za svaku varijansu izračunava se posebna serija pondera. Zahvaljujući tomesvaki ispitanik se ocenjuje sa više nezavisnih ocena. Svaka ocena je kom-pozit n testova i n pondera. Ocena, ustvari, predstavlja stepen verovatnoće pripadanja ispitanika svim kategorijama koje su uključene u formulu. Pri tomejedna kategorija obično preteže, što omogućava konačno raspoređivanje ispitanika, što ne isključuje mogućnostpojave graničnih slučajeva. Diferencijalno dijagnostička klasifikacija pomoću kanoničke analize, na bazi četiriobjektivna testa, omogućila je 79% tačnih odluka između nozoloških grupa neuroze i psihoze.b) Teorija odlukePitanje primene statističke teorije odluke u kliničkoj psihodijagnostici više puta je razmatrano. Meehl i Rosen (1955)načeli su problem opravdanosti primene testova zavisno od uslova i zadatka. Njih je zanimalo da li se može na nekinačin odrediti kriterijum za takvu odluku. U rešavanju tog problema teorija odluke može da pomogne, pri čemu se uobzir uzima verovatnoća uspeha ili promašaja koja se može očekivati prema postojećoj bazičnoj proporciji svihkritičkih kategorija ponašanja u datoj populaciji. Buchwald je predložio jednu formulu po kojoj se može procenitiekonomski efekat primene testova, pošto taj problem ima i svoj ekonomski aspekt. Umesto subjektivnog izbora,predložen je dakle jedan statistički metod odlučivanja.Ekonomski aspekt nije jedino područje gde se može primeniti teorija odluke. Fulkerson je analizirao projektivnemetode sa stanovišta teorije odlučivanja i došao je do zaključka da ova teorija pruža bolje mogućnosti za jasno

definisanje stimulusa prijektivnih testova nego kliničke metode. Povrh toga teorija odluke daje osnov zaizgrađivanje jedne efikasnije interpretativne taktike. Dijagnostička klasifikacija psihijatrijskih bolesnika još je jednopodručje potencijalne primene teorije78zdano rasporediti u jednu od mogućih nozoloških kategorija, što predstavlja jedan od razloga nezadovoljstvapostojećim klasifikacionim sistemom kao i razlog čestih modifikacija nozološkog sistema. Banister je svojim radomdokazao da se iz same klasifikativne dijagnoze samo mali broj podataka može koristiti za donošenje bilo kakveodluke. Payne je takođe dokazao da se stvarni problemi lečenja, smeštaja i prognoze psihijatrijskih bolesnika nemogu uspešno rešavati na osnovu podataka koje daje dijagnoza. Na osnovu takvih činjenica Artur (1966)preporučuje uvođenje statističke metode odlučivanja u kliničku praksu. Ako se na zadatak kliničara gleda kao nadonošenje relevantnih i specifičnih odluka u interesu bolesnika, onda je jasno da dijagnoza nije najpodesniji načinda se to ostvari. Da bi se stvarni problemi bolesnika mogli uspešno rešavati, potreban je drugačiji prilaz odklasičnog, a upravo tome i odgovara statistička teorija odluke. Suština te metode je u tome da odredi: a) verovatnoćusvakog mogućeg ishoda izraženu u kvantitativnoj formi, i b) vrednost svakog mogućeg ishoda. U krajnjoj analizipri-mena ove metode predstavlja racionalizaciju odlučivanja putem prikupljanja specifičnih podataka namestotradicionalnih koji su neadekvatni.c) Linearne i konfiguralne statističke metodeU konfrontaciji kliničke i statističke metode, i pored za kliničku metodu nepovoljnih podataka o njenoj relativnojprediktivnoj validnosti, kliničari se nisu odrekli uverenja daje klinička metoda „potencijalno" bolja od statističkemetode. Taj stav se najčešće brani argumentom da je klinička metoda elastična i prilagodljiva specifičnostimapojedinačnog slučaja. U obradi i integraciji podataka ova potencijalna prednost se dokazuje tako što kliničar koristisistem pondera, koji je varijabilan a ne mehanički jednoobrazan, kao što je slučaj sa statističkom metodom. Meehl jedokazivao da potencijalna superiornost kliničke metode dolazi otud što može da se koristi „konfiguralnimmodelima", a ne samo mehaničkim i linearnim. Ova tvrdnja ima teorijsku osnovanost, jer pretpostavka o linearnostimedu psihološkim pojavama i podacima merenja nije u potpunosti korektna (Sarbin, 1960). Meehl (1959) jespecifikovao šest situacionih faktora koji bi mogli omogućiti realizaciju potencijalne superiornosti kliničke metode.Činjenica je da kliničari u procesu analize podataka psihodijagnostičkih baterija koriste skater-analizu (Wechsler,Rapaport), profil-analizu i druge složene obrasce. Takođe je činjenica da je broj tih obrazaca veoma veliki, jer svakimulti-dimenzionalni test ličnosti pruža priliku da se dijagnoza i diferencijalna dijagnoza procenjuju primenomodređene vrste analize profila, odnosno međuodnosa rezultata na subskalama. MMPI ima nekoliko desetina profil-obrazaca koji omogućavaju nezavisnu procenu specifičnih aspekata ponašanja i ličnosti. Oni obrasci koji sujednostavniji obrađuju se i procenjuju na osnovu linearnih, mehanički kom-pozitnih skorova. Oni složeniji seinterpretiraju bez svođenja takve vrste. Ovakvi složeni konfiguralni obrasci predstavljaju osnovu interpretacijeprojektivnih metoda ili podataka čitave psihodijagnostičke baterije. Jednu veoma temeljitu uporednu analizuvalidnosti linearnih i konfiguralnih metoda preduzeo je Gold-79berg (1965). On je sakupio 65 formula ili obrazaca koji se koriste kao dijagnostički kriterijumi za diferencijalnudijagnozu psihoneuroza - psihoza na MMPI. U pogledu složenosti Goldberg je ove obrasce rasporedio u četirigrupe: 1) skorovi pojedinačnih skala MMPI, 2) linearne kombinacije pojedinih skala, na primer takozvana„neurotska trijada" koja označava povišen rezultat na tri subskale MMPI, 3) konfiguralne kombinacije i 4) veomakompleksne konfiguralne kombinacije. Naravno, polazna postavka je bila da diferencijalno dijagnostička validnostMMPI raste uporedo sa složenošću konfiguracije, odnosno kombinacije indikatora. Uporedo sa analizom ovihformalizovanih sistema, svoje procene je dao i izvestan broj kliničara - stažera i iskusnih psihologa. Rezultati supokazali da su linearni kompozitni skorovi (2), odnosno kombinacije pojedinih subskala MMPI, nadmašilidiferencijalno dijagnostičku validnost i neiskusnih i iskusnih kliničara. Posebno je značajan u ovom istraživanjunalaz da konfiguralni modeli nisu potvrdili očekivanu superiornost u odnosu na jednostavne i linearne modele.Štaviše, pokazalo se da su rezultati konfiguralne analize manje stabilni prilikom kontrole validacije. Nepodesnostkonfiguralnih modela naročito je očigledna sa statističkog stanovišta, jer je za njihovu verifikaciju potreban izuzetnoveliki uzorak ispitanika zbog velikog broja ćelija. Na kraju se ipak mora konstatovati da je testiranje konfiguralnihmodela u ovom radu izvršeno u ©dn®su na kriterijum dijagnostičke klasifikacije, a ne opisa ličnosti, gde bi moždabilo više prilike da ispolji očekivane potencijalne prednosti nad mehaničkim, kompozitnim, linearnim obrascima.PRIMENA ELEKTRONSKIH RAČUNARARazvitak kibernetičke psihologije omogućio je, poslednjih godina, da se na eksperimentalnom nivou u kliničkojpsihologiji izvrši primena dijagnostičara-si-mulatora, odnosno elektronskih računara. Elektronski računari se sveviše prime-njuju u medicinskoj dijagnostici. Smatra se da elektronski mozgovi imaju sledeće prednosti nadprosečnim procenjivačima:A) Imaju veći kapacitet podataka sa kojima mogu simultano da operišu. Dok prosečni procenjivač može da operišesimultano sa manje od deset podataka, dotle računar može da ukrsti i hiljade podataka.B) Ogroman kapacitet informacija („pamćenja") koji prevazilazi kapacitet pamćenja prosečnog procenjivača.C) Elektronski računar je neuporedivo dosledniji i manje greši u izvođenju operacija po nekom modelu negoprosečni procenjivač.D) Zahvaljujući velikoj brzini izvođenja operacija, elektronski računar može da primeni i veoma složen obrazacanalize i kombinovanja u kratkom vremenu.

Polazeći od tih osobina računara, zatim iskustava u drugim granama nauke o čoveku i najzad od iznetih slabostikliničke metode, izvedeno je više eksperimentalnih provera simulatora i u kliničkoj psihologiji. Cattell (1965) jesaopštio da sutorizovanim upitnicima za ispitivanje ličnosti 16 PF. Upotreba računara omogućava efikasno testiranjedijagnostičkih i terapeutskih hipoteza. U izračunavanju veoma kompleksnih predikcionih jednačina elektronskiračunari su u pogledu tačnosti i efikasnosti daleko nadmašili prosečne kliničare.Izvesni eksperimenti su pokazali da se računari mogu koristiti i u obradi pro-jektivnih metoda. Moseley i Gorhamprimenili su elektronski računar za ocenji-vanje odgovora na Holtzmanovim projektivnim mrljama. Autori ističu daje rezultat znatno bolji nego što se postiže uobičajenim načinom. Piotrowski, koji se ubraja u vodeće „roršahovce" uSAD, započeo je seriju istraživanja u vezi sa mogućnošću korišćenja elektronskih računara u interpretaciji test-odgovora. Piotrowski smatra daje sa odgovarajućom teorijom kao osnovom moguće prevesti iskustvo i intuicijukliničara na jezik elektronskih računara. Na taj način izrađeni programi daju više mogućnosti za objektivnuvalidaciju Rorschachove tehnike.Da se elektronski računari mogu primeniti i u izučavanju interpersonalnih odnosa potvrđuje eksperimenat koji jeizvršio Leohlin (1967). Jedan računar je programiran za dva modela ličnosti s tim da ovi modeli stupe u interakciju.Pošto su oni naizmenično bili stimulusi došlo je do serije interakcionih efekata. Sistematska manipulacija stavova,uloga i situacionih varijabli omogućila je precizno praćenje efekata.Elektronski računari sami po sebi predstavljaju samo tehničku bazu velikih potencijala. Može li računar da zamenikliničara, pita se Holtzman i odgovara: delimično. Psiholozi kao dijagnostičari rešavaju mnoge i raznovrsne zadatke.Kao prikupljač podataka računar nije bolji od prosečnog kliničara. Međutim, kao obrađivač tih podataka računardaleko prevazilazi mogućnosti čoveka, naravno pod uslovom da gaje ovaj snabdeo kodiranim podacima iprogramom. U stvari, težište problema je na programima. Sarbin je kritikovao kliničku metodu ne samo zbogskromnih parametara validnosti već i zbog, kako je rekao, „mistifikacija rada kliničara". Naime, kliničari koristeneeksplicirana pravila ponderisanja, klasifikacije, kombinacije i integracije podataka. Potrebno je, veli Sarbin, da seklinička metoda demistifikuje, odnosno da se pravila analize i integracije ekspliciraju da bi se mogli analizirati,validirati i razvijati. Da bi elektronski računari mogli da simuliraju rad kliničara, neophodno je da imaju programrada, a to je moguće izraditi tek na osnovu eksplikacije načina rada kliničara. Iz nekih istraživanja validnostikliničke metode dobijeni su podaci koji ukazuju na to da potencijalna vred-nost kliničke metode najviše zavisi odkvaliteta kliničara. Prema tome, rešenje treba tražiti u otkrivanju „programa" mišljenja najboljih kliničara kojisvojim rezultatima nadmašuju validnost statističkih metoda.U sklopu takvih razmišljanja izveo je Kleinmuntz (1963) jedan veoma interesantan eksperiment. Jedan poznatikliničar, inače ekspert za MMPI, prihvatio je zadatak da MMPI profile 126 studenata rasporedi u dve kategorije:adaptirane u neadaptirane. Od njega je traženo da analizu testova vrši naglas kako bi se njegovo razmišljanje moglosnimiti na magnetofonskoj traci. Ovaj ovako snimljeni „program" dijagnostičkog prosuđivanja analizirali sukliničari, logičari i pro-računara. Nakon nekoliko provera računar je pomoću izrađenog programa na dva nova uzorka postigao veću tačnostdijagnostičke klasifikacije nego sam ekspert.FORME KLINIČKOG INTEGRALNOG SUĐENJAPo završetku priinene baterije kliničar pristupa obradi podataka i, uporedo sa tim, i interpretaciji. Procesinterpretacije ili kliničkog suđenja nije do sadaforma-lizovan, sa izuzetkom pojedinih etapa. Tako, na primer,postoje preporuke kako interpretirati određeni znak (Rorschach, Machover) ili kako oceniti određenu međuvarijabluizvedenu iz teorije ličnosti (Prelinger i Zimet, 1964). Međutim, što se tiče interpretacijskog suđenja u celini, moramose složiti sa Meehlom da je neformalan.Sasvim je verovatno da interprelacijsko suđenje započinje sa kontaktnim intervjuom, u toku kojeg kliničar stičeodređena saznanja i određeni doživljaj svog sabesednika. Ovaj naturalistički metod daje mu osnovu da formiraimpresiju o ličnosti klijenta. Vrlo je verovatno da je taj koncept formiran na principima geštalta i kliničkeklasifikacije. Pravi problemi u ovom poslu potiču, međutim, od baterije TTS (testova, tehnika i skala) od kojekliničar upravo očekuje „naučno rešenje". Međutim, vrlo se često dešava da je impresija o slučaju u koliziji sa bete-rijskim rezultatima. Nije retkost da pored kontradikcije naturalističke i testovne eksploracije imamo posla i sakontradiktornim parcijalnim interpretacijama unutar baterije TTS.Idealni slučaj je onaj u kome se stiče potpuni sklad između naturalističke impresije ličnosti i baterije, odnosno svihparcijalnih interpretacija TTS podataka. Nevolja sa idealnim slučajem je u tome što se suviše retko javlja. Na kojinačin razrešava dijagnostičar kontradiktorne slučajeve? Mada je svaki slučaj slučaj za sebe, dakle izuzetan, ipakpojedini aspekti se uvek mogu svrstati u opšte ili univerzalne kategorije.Kliničar je stekao određeni utisak o ispitaniku i sada proučava njegov protokol, očekujući testovnu potvrdu stečeneimpresije. Međutim, rezultati parcijalnih interpretacija rezultata na TTS, nisu konvergentni sa naturalističkimsaznanjem. U takvom slučaju kliničar mora da izabere neko načelo rešavanja. Evo nekih načela:1. Načelo ,,dva Janusova lica "Po tom načelu koncept ličnosti koji je formiran u naturalističkom kontaktu proglašava se za „personu", odnosno zasocijalnu fasadu ličnosti. Parcijalne interpretacije pojedinih TTS povezuju se terminima psihodi-namičke teorije, anastala se celina proglasi za pravu, bazičnu ličnost.2. Načelo „krunskog svedoka"Svaka primenjena tehnika, test ili skala ima neku svoju apriornu meru valjanosti koju dati kliničar priznaje. Bitno je

daje njegovo poverenje nejednako poredano, odnosno da je jedna od tehnika apriori magistralna. U mnogimslučajevima primum inter pares je Rorschachova tehnika. Tako, ako se pojavi kontradikcija u nizu parcijalnihinterpretacija, onda kliničar poziva na svedočenje „krunskog svedoka" i odlučuje se za onu3. Načelo ,,što je gore, to je važnije "Indikatori iz TTS i parcijalne interpretacije automatski se rasporede u niz po težini patologije koja je njimaimplicirana. Po pravilu, kliničar pravi selekciju kao da mu je postavljen zadatak da rasporedi pokazatelje podimenziji patološko - normalno. Red važnosti koji se pridaje pojedinim indikatorima, nezavisno od tehnike od kojepotiču, određen je načelom „što je bolesnije, to je važnije". Prema tome, okosnicu za integraciju svih parcijalnihinterpretacija čini uvek ona parcijalna interpretacija ili tehnika koja je po sadržaju najmorbidnija. Ovo načelo je višeputa kri-tikovano (Soskin, Olport i dr.).4. Načelo terminološkog rešenjaKliničar koji je prihvatio psihoanalizu kao svoje teorijsko opredeljenje, oslobodio se mnogih nedaća. Umesto dasvaki put kad završi testiranje razmišlja kako će induktivnim putem, od podataka, stići do opštih formulacija saneizvesnim implikacijama, on bira suprotni put. Dovoljno je da sve podatke koje je prikupio prevede u termineizabrane teorije. Haotično šarenilo podataka pretvara se tako u termine i pojmove psiho-seksualnog razvoja,objektivnih odnosa, mehanizme odbrane i dinamiku ono, ja i nad ja. Posle toga interpretacija je dobro došla ali nijeneophodna. Popularnija varijanta je „prevođenje" u termine „objektnih odnosa" u primarnoj porodici.5. Načelo ,,iivot (biografija) je merilo "Poznato je da su od svih dijagnostičkih instrumenata objektivno naj-validniji testovi inteligencije, a u seriji kliničkihtehnika Wechslerove skale. Uprkos univerzalnom priznanju koje su ove skale stekle, njihov autor je javnodeklarisao načelo da u slučaju divergencije ocena između uspeha u životu i uspeha na skali prednost ima prva. Umnogim slučajevima kliničari razrešavaju kontroverzu parcijalnih interpretacija TTS opredeljenjem za „život kaomerilo". U takvom slučaju i intervju, impresija i parcijalne interpretacije baterije postaju samo drugorazredni sve-doci koji se podređuju „biografskoj istini". Ovo rešenje vrlo često zastupaju psihijatri, kojima psiholog dostavljanalaz testovne eksploracije. Baterijski nalaz se svodi na dokumentaciju aktuelnog ponašanja „sada i ovde".6. Načelo suda stručnjakaSva do sada nabrojana načela nisu međusobno isključiva. Naprotiv, većina kliničara primeniće sva ova načela, većprema slučaju, a ponekad i više od jednog u istom nalazu. Sva ta načela kliničar može da primeni ili zaobiđe, naosnovu slobodne ocene stručnjaka. Ova načela ne stoje kao obaveza i zakon, već kao formulacije o praksidijagnostičara. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi se kliničar odlučivao zajedno ili za drugo načelo. Takvaarbitrarnost kliničkog suđenja kritikovana je kaometodama. Kritika je bila usmerena na arbitrarnost koja proizilazi iz neraščišćenog odnosa između kliničara kaočoveka koji misli, dakle individualne osobe i tog istog načina mišljenja koje se prezentira kao kliničko suđenje,dakle stručno i naučno oruđe. Pošto je kliničko suđenje sve do sada ostalo van domašaja želja da se transformiše ustriktno naučno mišljenje, ono je sačuvalo puno mesta za individualno, subjektivno, intuitivno i slobodnokonstruisanje. Na takvoj situaciji je utemeljena intuitivna interpretacija, koja podrazumeva daje arbitar prvog redavažnosti u oceni podataka i parcijalnih interpretacija sam kliničar. On je isto što i svaki apsolutista jer implicitnozastupa stav „pravo je što ja mislim".skupom instrumenata koji su trenutno u upotrebi, ostaće nejasno značenje pojma kada se instrumenti zamene.Takođe je problematično kako održati ovaj način konceptualizacije kliničke metode kada u praksi psiholozi koristerazličite serije instrumenata. Ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati u skladu sa značenjem koje smo već prethodnosreli u ovoj knjizi, po tome je bitno da klinički metod ima dve osnovne komponente: naturalističko-eksplorativnu itehnološko-verifikacionu. Ipak, treba imati u vidu da se u medicini ove dve komponente pojavljuju na sledeći načinraspoređene: naturalističko-eksplorativna - laboratorijske provere - klinička integrativna dijagnoza. Zaključak glasida nije bitan spisak instrumenata nego organizacija osnovnih kategorija, njihov sled, ukratko opšti metodskikoncept.Mesto gde se radiOznaka „klinički" sasvim određeno ukazuje na mesto ili tip institucije gde se takav metod praktikuje. Slično tome iklinički psiholog pa i klinička psihologija se vezuju za kliničku instituciju. Takvo povezivanje, iako je prevashodnoetimološke, nije sasvim bez osnove. Kao što je već pomenuto, u tim se institucijama koristi klinički metod, mada nesasvim identičan sa onim koji koriste psiholozi. Takođe, u prilog lokalizacijskog određenja sadržine i suštinekliničke metode ide i činjenica da se najviše kliničkih psihologa sreće u takvim centrima i da baš oni obavljajudijagnostičku praksu koja se podvodi pod pojam klinički metod. Međutim, sve ove odredbe su periferne po značaju.Vanklinički prodor kliničke metode je potvrda da mesto rada ne može biti suština tipa metode. Isti metod se koristi iu ustanovama koje ne spadaju u tip klinike, a koriste se i u školskim, socijalnim ili naučno istraživačkim centrima.Očigledno je da zabuna nastaje zato što oznaku ,.klinički" poistovećujemo sa značenjem „zdravstveni" ili možda„psihijatrijski". To je pogrešno, jer se klinički metod može koristiti i u ispitivanju normalnih osoba kaonajobuhvatniji način ispitivanja, razumevanja i procene „celokupne ličnosti".Poreklo metodeIma opravdanja za to da se klinički metod poveže sa medicinom i načinom rada lekara, jer je istorijski iz medicine ipotekao. Međutim, nema opravdanja da se klinički metod povezuje sa medicinskim ustanovama i klinikama kakvesu one danas. Klinički metod je naziv vekovne prakse lekara da odlaze bolesniku i da „na licu mesta", bez primenesloženih aparata procene staje po sredi i šta treba učiniti. U savremenom značenju koje ima u psihologiji, klinički

metod je više epistemološka kategorija nego medicinska praksa. Veoma je važno imati na umu daje pridev„klinički" izgubio značenje „medicinski", tu više nije akcenat na tome ko tako radi (lekar, psiholog, antropolog iliislednik) nego kako radi. Klinički metod je s vremenom izgubio profesionalnu isključivost. Deo zabune nastaje izbog mnogih novih termina u kojima se pojavljuje psihologija i medicina. Na primer, pored psihijatrije i kliničkepsihologije pojavio se i naziv medicinska psihologija. Postoje čak i katedre za medicinsku psihologiju, udžbenici izmedicinske psihologije, pa i specijalisti iz medicinske psihologije. Medicinska psihologija je nastavni predmet, avrlo često i kratak kurs iz psihologije i dinamičke psihijatrije za14VI. PROCESI DIJAGNOSTIČKE SPOZNAJEMeehlova studija je duboko potresla tehnocentričnu samouverenost kliničara koji su sebe smatrali najboljimpoznavaocima ljudske duše. Zbunjeni Meehlovim zaključcima jedni su reagovali „agresivno", skeptično,uzvraćajući napad kritikom same studije. Drugi, koji su reagovali „konstruktivno", podelili su se na „problemskiorijentisane" i „tehnocentrične". Tradicija je bila podrška ovim drugima. U kliničkoj psihologiji je preovladavalasvest da se unapređenju saznanja o psihopatologiji mora prići povećanom produkcijom raznovrsnih tehnika. PosleMeehlove kritike ovaj trend je pojačan pozivima da se poveća raznolikost i specifičnost instrumentarijuma. To jetraženo uprkos očiglednoj istini da povećanje obima baterije i kliničko dijagnostičkih informacija povlači za sobomsekundarni problem inflacije informacija.Drugo krilo „konstruktivnih" je u Meehlovom pristupu videlo nešto bitno novo. To je bio problem procesa mišljenjakojim se stvara sud jedne osobe o drugoj. Težište traganja za najboljim, najperspektivnijim pravcem daljeg razvojakliničke psihodijagnostike premestilo se sa instrumenta (objekta) na kliničara kao instrumenta (subjekta). Umesto dase dalje bave pitanjima koja su već odavno u registru psihometrije i statistike, kliničari su se okrenuli ka sebi, kasvom načinu suđenja, mišljenja i razumevanja pacijenata.U potrazi za razlozima dokumentovanih promašaja, na koje je Meehl ukazao, kliničari su obnovili interes i za najšireepistemološke probleme: kako se stvara spoznaja? U tom novom (i najstarijem) svetlu odnos kliničara prema paci-jentu posmatran je kao odnos subjekta (mišljenja) prema objektu. Psihodijagno-stika se time svela na poseban slučajuniverzalnog načina spoznaje sveta. Neki su vrlo brzo reagovali ukazujući na to da nije mnogo mudro izjednačitipacijente i objekte, makar i u apstraktnom smislu. Osim toga, klinička ili dijagnostička spoznaja se odvija u jednomveoma složenom spletu interakcija, što veoma otežava prostu primenu starih paradigmi i podela. Lakši deo posla bioje u otkrivanju uzroka grešaka. Epistemologija, logika i semantika obiluju pravilima ispravnog i neispravnogmišljenja. Ni psihologija mnogo ne oskudeva u saznanjima o vrsti i prirodi grešaka u mišljenju i suđenju. Sa ove ilione tačke gledišta analitičari su sa malo truda uspeli da pronađu greške. Ukratko, kritička pozicija je bila lakša, ali sei brže završavala u skepsi ili didaktiziranju. Do sada još niko nije dokazao da ovladavanje ovim pravilima dobrogmišljenja može popraviti uspeh kliničkih praćena o ličnosti i poremećajima.Za našu praksu, pa i teoriju, važniji su oni istraživači koji su bar pokušali da prevaziđu zastoj. Na žalost, broj onihkoji su sproveli takve pokušaje nije baš impozantan. Upravo zato ćemo se potruditi da malo detaljnije prikažemonjihovaEPISTEMOLOŠKI ASPEKT SPOZNAJE LIČNOSTIKlinička ili dijagnostička procena ličnosti zasniva se na spoznaji, koja je istovetna sa naturalističkom spoznajomjedne osobe od strane druge. Sasvim je sigurno da dijagnostička spoznaja nije suštinski različita od vankliničke,svakodnevne. Ako postoji neka razlika, onda je ona u sadržaju, u vrsti kategorija spoznaje i u normama procene, kaoi u vrsti informacija i tehnika prikupljanja informacija. Međutim, otvoreno je pitanje da li spoznaja ličnostipredstavlja samo poseban slučaj opšte spoznaje sveta, ili je ona nešto sasvim različito. Nije isključeno daje ovakvopostavljanje pitanja isforsirani akademizam, motivisano strašću za kontra-stiranjima i debatom. Sa manje takvogžara mogli bismo se zadovoljiti umerenijom formulacijom: Da li spoznaja ljudi ima neke specifičnosti; ako ima,koje su?U proceni slučaja kliničar uvek polazi od pitanja: Kakva je osoba ovaj pacijent, ili kakva je osoba koja se premameni nalazi u ulozi pacijenta. Operacije koje zatim kliničar preduzima služe za to da dođe do nekog odgovora.Poduhvat kliničara se zatim odvija po određenom programu, ali je rezultat unapred omeđen mogućnostima inemogućnostima. Spreg mogućnosti i nemogućnosti ove spoznajne operacije nije ograničen samo na pitanja kojimase bavi praksa, psihometrija i teorije ličnosti nego i pitanjima sa kojima se bavi epistemologija. Sa epistemološkogstanovišta spoznaja ličnosti je zavisna od rešenja četiri osnovne kontroverze dihotomnih parova: empirizma iliracionalizma, elementarizma ili holizma, aktivne ili pasivne spoznaje i posredne ili neposredne spoznaje. Mada ovapitanja nisu jednako važna, a i malo se o njima raspravlja ili piše u kliničkoj literaturi, vredi da ih ukratkoprikažemo.Spoznaja sveta uopšte, pa prema tome i osoba (ličnosti), stvara se isključivo na osnovu iskustvom stečenih znanja(empirizam) ili posredstvom urođenih kategorija i ideja (racionalizam). Racionalisti (Descart, Spinoza, Kant)zastupali su gledište da se saznanje ne može svesti na čulna iskustva i njihove kombinacije, već daje nužnopretpostaviti postojanje urođenih ideja. Zahvaljujući takvom ustrojstvu ljudskih bića moguće je neposrednorazumevanje i među osobama koje nemaju nikakvih zajedničkih iskustava, odnosno moguća je neposredna spoznajameđu osobama. Tragovi racionalističkih shvatanja naziru se i u savremenim teorijama intuicije, u tumačenjumoralnih i regionalnih i religioznih osećanja i u geštalt--teoriji. Empiristička pozicija, koju je najviše uobličioLocke, polazi od postavke daje čovek rođen kao prazan sistem, bez začetaka znanja o sebi i svetu. Sva znanjajedinke potiču iz neposrednih iskustava, koja su primarno čulna (nihil est in inte-lectu quod non facit in sensu).

Prema tome, sav sadržaj „intelekta", odnosno celokupne ličnosti, može se objasniti individualnim iskustvom. Madaje ovaj filo-zofsko-epistemološki spor pomalo „zastareo", slične dileme nalazimo i danas u sporovima o ljudskojprirodi, u sukobu biologističke i sociologističke pozicije, jungijanske psihoanalize i humanističke psihologije premaSR teorijama.Druga epistemološka kontroverza odnosi se na rivalitet elementarizma i holizma. Ova dilema nije potpunonezavisna od prethodne. U sporu je zaoštreno pitanje primarnosti forme saznanja. Elementarizam je vrlo blizakasocijacionizmustupljena u učenju o lokalizaciji moždanih i mentalnih funkcija i u teoriji o specifičnoj nervnoj energiji. Holističkapozicija, koju je zastupao i Herbari (aper-cepcija), prepoznaje se u geštalt-psihologiji, holističkoj teoriji ličnosti(Goldstein) i u savremenim humanističkim teorijama ličnosti (Rogers, Allport, Maslow).Treća dilema je izgubila svaku relevantnost zbog toga što je shvatanje o spoznaji kao aktivnom procesu u potpunostinadvladalo suprotnu poziciju o pasivnoj spoznaji. Možemo reći da su svi savremeni teoretičari, da i ne spominjemopraktičare, opredeljeni funkcionalisti. Funkcionalizam je u psihologiji naslednik gledišta o saznanju kao aktivnosti.Četvrta kontroverza je znatno aktuel-nija. U njoj se postavlja pitanje primata posrednog ili neposrednog saznanja.Postoji određena veza ove dileme sa kontroverzom empirizma i racionalizma.Da li je saznanje o drugoj osobi neposredno, kao što se navodi u teorijama intuicije, ili je posredno, kao što jeprikazano u teorijama suđenja? To je jedno od bitnih pitanja spoznaje ličnosti pa zato i kliničkog suđenja. Geštaltteorija tumači spoznaju kao primarno celoviti akt, dakle na neki način saznanje nastaje neposredno. Nasuprot tome,većina ostalih teorija razvija tumačenje spoznaje kao višestepenog procesa u kojem niz povezanih komponenti ilifaza igraju ulogu „posrednika". Među praktičarima ima veoma mnogo zastupnika sVrvatanja o neposrednoj spoznajiili u popularnom terminu pristalica tumačenja intuicijom. Ostale teorije spoznaje mogu da se podele na one kojesaznanje tumače povećanjem diskriminativnosti i one koje to isto tumače „obogaćivanjem" znanja. Po teorijidiskriminativnog učenja (Tolman, Miler i Dolard) spoznaja se razvija postepeno, povećanjem diferencijacijeopažanja. Usled toga opažanje postaje sve adekvatnije u odnosu na kvalitete objekta. Povećana diskriminativnostopažanja omogućava neposrednije znanje o objektu. Po teoriji obogaćivanja pak (Gibson i Gibson) u procesusaznanja, odnosno učenja opažaj objekta postaje adekvatniji zato što je sećanje bogatije. Pošto se to uvek dešavakada je učenje uspešno, logičan je zaključak da opažaj stvari postaje sve posredniji. Mada između ove dve teorijespoznajnog procesa ima razlike u tome da li saznanje u procesu učenja postaje više neposredno ili više posredno, nemože se izbeći utisku da se u njima razlike ne odnose na iste faktore.Sarbin je mišljenja da su suprotnosti između ovih teorija veštačke, a daje razlog tome što nije uzet u obzir karakterpredmeta ili objekta spoznaje. I jedna i druga teorija pretenduju na to da u potpunosti objasne proces spoznaje. Ako,međutim, uzmemo u obzir nesumnjive razlike u onome šta spoznajemo, na primer prirodne pojave i ljudskoponašanje, onda se razlike povezuju. Kada proučavamo i upoznajemo pojave koje su opredmećene, stabilne pokarakteristikama i koje su relativno ustaljene strukture, onda se spoznaja poboljšava povećanjem količine različitihosobina koje zapažamo na toj pojavi ili predmetu. Za upoznavanje pojava fizičkog, hemijskog i biološkog reda,odnosno objekata koristimo se načinom koji je prikladno prikazan u teoriji diskriminativnog učenja. Sa stanovištaove teorije povećanje količine informacija, čije su jedinice podaci, signali ili znaci, a u kliničkoj dijagnostici bi bilisimptomi, testovni pokazatelji dovode do porasta diskriminativnosti sve do one tačke kada se pojava skoro upotpunosti prepoznaje.skoro neposrednu spoznaju. Jasno je da spoznaja koju prikazuje teorija diskriminativnog učenja ne može da sepoistoveti sa spoznajom osoba, jer je ličnost kvalitativno različita pojava od fizičkih i hemijskih pojava.Kada upoznajemo veoma složene, nedovoljno struktuirane i veoma nestalne pojave, onda se proces spoznajeprikladnije objašnjava teorijom obogaćivanja, smatra Sarbin. Po teoriji obogaćivanja produbljivanje saznanja nastajeusled obogaćivanja posredujućih kognitivnih struktura, zato što su pojmovi postali potpuniji a fond informacija veći.Primarne su posredujuće strukture, a ne diferencijacija u čulnom prijemu. Povećanje diskriminativne sposobnostiopažanja nije dovoljno da bi upoznavanje pojave poraslo. To može da znači da nije bitna količina podataka kojuimamo o nekoj osobi, već je bitno da li procenjivač ima znanja ili nema. Za pravog znalca i manja količina podatakao ličnosti može da bude dovoljna za adekvatnu procenu. Za onog koji malo zna ni velika količina podataka neće bitikorisna, jer nije moguća direktna supstitucija. U određenom smislu obogaćivanje kognitivnih struktura povećavadistancu između objekta i posmatrača. U slučaju kliničke procene ovo bi bilo tačno pod uslovom da je shvatanjeizmeđu osoba isključiva funkcija znanja, odnosno kognitivnih struktura.SPECIFIČNOST SPOZNAJE LIČNOSTIRušenje mita o sveznajućem kliničaru i svemoćnoj kliničkoj metodi navelo nas je da učinimo jedan korak nazad kafilozofiji i klasičnim epistemološkim pitanjima. Mit o kliničaru kao superznalcu ljudske prirode izgrađen je nauverenju da je nesvesno bit ličnosti, a veština tumačenja nesvesnog je suština poznavanja čoveka. Kada smo se krozneuspehe uverili da sa tim pogledima i tehnikama otkrivanja nesvesnog ne stižemo do cilja, shvatili smo da još uvekponavljamo stare zaplete. Srećom, ovaj korak ka filozofiji ili epistemologiji otkrio je dani filozofija nije više ona istaod koje se psihologija sa velikim naporom odvojila. Ovim povratkom psihologija neće postati primenjena filozofijakoja će u praksi prepoznavati i rešavati filozofska pitanja. Uostalom, klinička psihologija ima jasan predmetproučavanja, a to je osoba u svojoj konkretnoj egzistenciji, relacijama i razvoju.Iz epistemološke perspektive u vezi sa kliničkom metodom spoznaje ličnosti može se uputiti pitanje da li je onaspecifična? Naš odgovor glasi daje klinička studija slučaja specifična metoda koja se ne može svesti ni na jednudrugu. Međutim, spoznajni procesi kliničara u suštini su isti kao i svakog drugog čoveka koji melodično otkriva i

upoznaje ličnost druge osobe. Kliničar psiholog u praksi primenjuje kliničku metodu da bi ispitao i upoznao ličnostdrugog čoveka. Rekli smo da je klinička metoda kao takva specifična ali ovome treba dodati daje ona nedovoljna ida iziskuje, još uvek, aktivno sadejstvo kliničara kao osobe koja se u zadatak uključuje svojim spoznajnimaktivnostima. Usled te dvojnosti pitanje bi moralo takođe da bude udvojeno i da glasi: Da li je spoznaja osobaspecifična forma spoznaja? Mišljenja o tom pitanju oštro su konfrontirana. Jedni smatraju da je spoznaja osobaspecifična vrsta saznanja, dok drugi misle daje saznanje jedin-Spoznaja ličnosti se ne može poistovetiti sa spoznajom ostalih pojava. Mora se priznati razlika između načinaspoznaje osoba i ostalih pojava. Specifičnost spoznaje osoba je zasnovana na argumentima svrstanim u tri grupe.Prva vrsta argumenata ističe da je ličnost nešto sasvim izuzetno, nešto što nije objekat ali je predmet izučavanja, štoje ostvarljivo samo specifičnim pristupom. Druga vrsta argumenata stavlja u prvi plan relaciju između posmatrača i„objekta" koja je sasvim specifična. Treća vrsta argumenata dokazuje da je sam proces spoznaje osobe kao „objekta"od strane druge osobe nešto svojevrsno, dakle različito od procesa saznanja u kojem objekat nije osoba (ličnost).Čini nam se da ova epistemološka pitanja imaju sličnosti sa problemom posebnosti psihološke sposobnosti, odnosnosa pitanjem da li je socijalna inteligencija posebna sposobnost.Ličnost je specifičan fenomen. Opažanje, pojmovno uopštavanje, procenji-vanje i shvatanje jedinke kao ličnostipredstavlja posebnu vrstu saznanja koje je različito od saznanja drugih pojava. Ličnost je vrlo kompleksna,neujednačena, pa i protivrečna pojava na više planova (manifestna - latentna, svesna - nesvesna, determinisana -slobodna itd.). Ona je promenljiva, nepredvidljiva, čak kapriciozna (Krech i Crutchfield). Po svom sklopu složenijaje od ostalih poznatih pojava (Sarbin, Taft i Bailev). Najzad, ličnost se i ne može opaziti i proceniti na osnovuaktuelne pojavnosti, već samo na osnovu bitne rekonstrukcije prošlosti (Freud) odnosno prema kretanju kabudućnosti (Adler, Allport, Maslow). Istraživanja analizom informacija empirijski potvrđuju specifičnost opažanjaličnosti čak i u odnosu na vrlo kompleksne fizičke pojave (Bieri, Atkins i Briar, 1966). Prema tome, ličnost jepojava bez premca među ostalim fenomenima i zato je neprihvatljivo mišljenje da se može spoznati i dokučiti naprincipijelno isti način kao i ostale pojave.Odnos između procenjivača i procenjenog ne svodi se na relaciju subjekta i objekta. Osoba koja posmatra druguosobu sa namerom da je upozna i shvati ne pretvara tom namerom i aktivnošću sebe u „subjekat", drugu osobu u„objekat" i ceo odnos u klasičan model poznat iz fizike. Do izvesne mere uzvraćanje tendencije upoznavanja međuosobama je reaktivno i simultano. Prema tome je implicirana relacija u šemi subjekt - objekt nestvarna ali korisna zanastavu. Poznato je da pokušaj objektivizacije psihologije nametanjem šeme tester (subjekt) - ispitanik (objekt) nijeuspeo zato što je stvarnost odnosa između osoba drugačija. Isključivanje individualnosti testera, u individualnomodnosu naročito, svelo se na suzbijanje intuicije, empatije i recipatije, što je, po mišljenju Murrava, više štetno negokorisno. Uostalom, osobe koje su kao ličnosti najbliže idealu objektivnog, neutralnog i hladnog posmatrača, naprimer tehno-stručnjaci, znatno su slabiji pro-cenjivači ljudi nego njima suprotni subjektivni, emotivni i ličnoangažovani pos-matrači, na primer umetnici (Allport). Iz tih razloga sama relacija i interakcija posmatrača iposmatranog, koje su samo provizorne uloge a ne programi ponašanja ćele ličnosti, postaje predmet koji mora dabude pomno proučen. U kliničkoj situaciji taj odnos ima posebne karakteristike koje ni na koji način ne mogu bitizanemarene. Kabinetska razmišljanja o načinima shvatanja osoba sasvim su sterilna i racionalno reduktivna. Istotako i testovni odnos koji je nasilno oblikovanstvarni odnos između osoba, koji je kompleksan, interaktivan i progresivan (dinamičan). Spoznaja ličnosti ne možese shvatiti ako se zanemari interakcioni kontekst koji se upravo u kliničkoj dijadi razvija do optimuma. Međutim, zapre-vazilaženje redukcionističkih modela neophodno je izmeniti i osnovnu filozofsku poziciju.Proces spoznaje ličnosti drugačiji je od procesa spoznaje bezličnih pojava i događaja. Ovo je mišljenje jednih(Murray, Bieri, Laing), koje je neprihvatljivo i pogrešno po oceni drugih (Vernon, Sarbin). Ovaj spor ima višedimenzija. Formalno, spor je u tome da li je saznanje jedinstveno, univerzalno ili dvostruko. Dakle, u sukobu sumonistički i dualistički koncept spoznaje sveta. Iza toga nazire se druga dimenzija na kojoj se sukobljavaju ocene oprioritetima intelektualne i neintelektualne interakcije u dijadi. Ako pokušamo da neku osobu procenimo i shvatimoograničavajući se na opažanje i intelektualnu analizu, sigurno je da ćemo ostati na „površini", daje nećemo razumeti.Da bismo postigli dublje razumevanje (verstehen) druge osobe moramo se i sami dublje uključiti, a što značidopustiti da se javi doživljaj, da se stvori empatija, recipatija i intuitivno obuhvatanje te osobe. U ovim tezamadoživljajni procesi imaju bar istu vrednost a u stvari i veću nego ,,čisti" kognitivni procesi. Takav način spoznajemogao bi se uslovno prihvatiti kao specifičan za spoznaju osoba nasuprot spoznaji bezlične stvarnosti.Nasuprot ovakvom mišljenju stoji monističko racionalno shvatanje (Vemon, Sarbin). Udeo afektivnih i interaktivnihprocesa u spoznaji osoba je nesumnjivo realan. Međutim, iako se na taj način postiže dublje razumevanje osoba uindividualnom slučaju, ipak se time naša opšta znanja ne unapređuju. One osobe koje imaju razvijene empatičke irecipatičke sposobnosti verovatno su bolji procenji-vači od onih koje nemaju tu vrstu osetljivosti. Ta činjenica nemaznačaja za unapređenje nauke o spoznaji osoba sve dotle dok se proces spoznaje talentovanih ne prikaže i uopšti. Ukrajnjoj liniji, i nekognitivni procesi predstavljaju pojave koje se mogu analizirati ili bar registrovati kao pojave,elementi ili znaci u jednom složenom procesu. Sarbin smatra da proces kliničke spoznaje osoba treba proučavatiupravo na talentovanim, senzitivnim procenjivačima, ali se talenat mora prikazati kao metoda, dakle analitički iracionalno. Ovakva transformacija je mogućnost koja unapređuje opšte znanje, a ne mora da negira realnost uspeha ifunkcionisanje talenta. U krajnjoj liniji takvom generalizacijom dokazujemo da se spoznaja ličnosti može približitiili čak i poistovetiti sa opštim spoznajnim procesima, ali to ne mora da znači da se u stvarnosti tako i odvija. Drugimrecima, racionalnom analizom i uopštavanjem rada talenta pretvaramo kliničku psihologiju u nauku, ali ne tvrdimo

da su talenti najveći naučnici.KLASIFIKACIJA TEORIJE SPOZNAJE LIČNOSTISkoro svaka teorija ličnosti nudi neku svoju interpretaciju načina i procesa kojim se odvija spoznaja ličnosti.Međutim, u tim ponudama više je obrađen sadržaj posmatranja nego metoda spoznaje. Zbog toga je prihvatljivatrodelna podela teorija spoznaje osoba koju je dao Allport. Po njegovoj klasifikaciji teorije saznanja osobasvrstavaju se u tri grupe: teorije intuicije, kognitivne teorije i teorijeIntuitivna spoznaja ličnostiIzuzetni uspesi pojedinih kliničara u ocenjivanju ličnosti pored faktora specifičnog iskustva vrlo se često tumače iposebnim sposobnostima. Među te posebne sposobnosti dobrih kliničkih kao i drugih izuzetno dobrih procenjivačaubraja se i intuitivni oblik spoznaje. Allport (1937) zauzima dualistički stav u pogledu procesa koji omogućavajuspoznaju ličnosti. On naime prihvata i posredno racionalnu i neposrednu intuitivnu formu tih procesa:„Propust da se koristi intuicija ograničava psihologa. Bez toga psiholog započinje analizom a završava formiranjemodređenog pojma žrtvujući priliku da razume žive ljude."Wild (1938) je proučavajući intuiciju našao u literaturi 31 definiciju intuicije. Sva ta raznolika značenja mogu da sesvedu na dva osnovna shvatanja intuicije (Meehl, 1956; Sarbin, 1960):1. Intuicija je neposredna svest o nekoj pojavi koja je nastala bez posredovanja čula ili razmišljanja. Subjekat nemože da objasni na osnovu kojih podataka je došao do određenog suda ili shvatanja. U ovom smislu značenjeintuicije je blisko telepatskom, ekstrasenzorijalnom saznanju.2. Intuicija označava metodu ili proces stvaranja neočekivanih i novih hipoteza. Pri ovome informacijska baza jejasna, ali je nejasan put kojim je subjekat došao do shvatanja. Intuitivno se ovde poistovećuje sa kreativnim aktom.Westcott (1961) je definisao intuitivno mišljenje kao specijalan slučaj zaključivanja ili indukcije kada je jaz izmeđupodataka i zaključaka neobično veliki. Eksperimenti koje je Westcott vodio, stavljajući subjektima na raspolaganjerazličite količine podataka za rešavanje problema, pokazuju da se kod pojedinaca javljaju dosledne razlike u pogledudužih ili kraćih intuitivnih skokova. Westcott na kraju izvodi zaključak da je tendencija ka intuitivnom mišljenjuposebna dimenzija kognitivne strukture.Imajući u vidu da klinička metoda obuhvata dijagnostičke ili spoznajne operacije različitog nivoa i vrednosti, odkojih su neke bliže eksploraciji i otkriću a druge proveri i dokazivanju, možemo zaključiti da u okviru takoslojevitog shvatanja kliničke metode i intuitivno mišljenje može da ima izvesnu ulogu. Međutim, mišljenja o udeluintuitivnog procesa i kreativnosti mogu da se polari-zuju u zavisnosti od toga da li se položaj kliničke metode ucelini na dimenziji eksploracija - verifikacija određuje bliže jednom ili drugom kraju ili negde između njih.Meehl (1956) smatra da se kliničari obavezno oslanjaju na intuitivne procese, što dokazuju sledeći argumenti:a) Hipoteze kojima se kliničar koristi u razmišljanju o individualnom ispitaniku nastaju često intuitivno. Kliničar nestvara te hipoteze po nekom opštem pravilu zaključivanja i hipoteziranja i ništa do sada nije ni učinjeno da se napisutakva pravila. Niti se danas tačno zna kako hipoteze nastaju, niti je kliničar svestan procesa nastanka hipoteze dokb) Sadržaj kliničkih hipoteza je često nov, originalan i odgovara otkriću. Kliničar je taj koji posreduje izmeđuopštih teorija ponašanja, koje su nedovoljno precizne i konkretne, i individualnog slučaja, koji je sasvim konkretan.Mišljenje kliničara je usmereno na otkrivanje međuvarijabli, na rekonstrukciju i na postavljanje hipoteza kojepovezuju raspoložive konkretne podatke sa uopštenom teorijom.c) Stvaranje hipoteza i otkrića sa psihološkog stanovišta skoro je istovetno u različitim oblastima nauke. Za svenauke je zajedničko to što ne postoji pravilnik o formiranju hipoteza za otkrića.Doduše, sa čisto psihološkog stanovišta nema razlike ni između hipoteza i otkrića koja su u realnim relacijamaoriginalna i nova i onih koja su nova samo za onog koji ih je smislio.Za Sarbina, kao izrazitog predstavnika analitičkog tumačenja procesa saznanja ličnosti, intuicija je samo jednaizlišna hipoteza. Intuicija je pojam kojim se tumači saznanje za koje ne znamo kako je nastalo jer nismo svesni niprimljenih podataka ni misaone aktivnosti. Ovakvo saznanje u biti nije različito od saznanja posredstvom suđenja.Razlika se svodi na sadržaj svesti što ne dokazuje da nisu primljene informacije niti daje izostalo suđenje, smatraSarbin.Kognitivne teorije spoznaje ličnostiModel dijagnostičkih elemenata (indikatora)Kognitivne teorije spoznaje ličnosti polaze od šeme koja ima sledeće elemente: a) podatak, znak, indikator ilisimptom; b) klasifikaciju i kombinaciju podataka odnosno sud i zaključak i, c) konstrukte o ličnosti koje datiprocenjivač primenjuje u dijagnostici.Polazeći od takve kognitivne šeme pretpostavlja se da se kliničar usred-sređuje u prvoj fazi na analizu relevantnihpodataka ili indikatora. Objekat koji on proučava može da se spozna tek pošto se prikupe određene informacije izčitave populacije podataka, koje nemaju sve istu relevantnost. Dijagnostičar je aktivan, on selektivno posmatraobjekat kao „znakovno izdiferenciranu celinu" (Tagiuri, 1960). Selektivnost podrazumeva različite strategijeposmatranja (Sarbin i sar.). Izdvajajući određene znake, odnosno klasifikujući ih kao dijagnostički značajne,kliničar, u stvari, primenjuje jedan sistem pondera koji može biti neformalan, klinički ili formalno određen iproveren (statistički). Po svemu sudeći selekcija i određivanje relevantnosti zavisi od konceptualnog sistema kojikliničar usvaja. Dijagnostički znaci na kojima procenjivači zasnivaju svoje sudove o ličnosti imaju ili mogu imativalidnost. Presudno je proučiti i upoznati principe po kojima se ti znaci kombinuju i organizuju kao dijagnostičkisud o određenoj osobi.Mada je sa aspekta kognitivnih teorija proces spoznaje nezamisliv bez određenih elemenata koji imaju perceptivnu

osnovu, ipak se o ekspresivnim aspektima ličnosti relativno malo piše. Razlog je to što se u savremenoj psihodi-jagnostici kao elementi suđenja više koriste podaci testova nego neposredni ele-Model teorije informacijaDijagnostičkom suđenju se može prići kao posebnoj vrsti informacijskog procesa. Sa tog stanovišta osnovnekomponente kliničkog suđenja su sledeće: a) stimulus ili podatak, b) procenjivač, c) situacione varijable i d)odgovor. Primena teorije informacije na analizu procesa kliničke procene omogućava rešenja mnogih problema,među kojima i problem kategorijalnog i dimenzionalnog svođenja. Ka-tegorijalno svođenje je osnova nozološkekategorizacije, gde se pojave posmatraju kao diskontinuirane i kvalitativno odvojene. Svaka posmatrana pojava sedovodi u vezu sa nekim idealnim tipom po principu najveće podudarnosti i tu se uvrštava (the best fit.).Dimenzionalni pristup polazi od postavke da su pojave unutar kategorije kontinuirane, dok su varijacije izraženeintenzitetom. Primena teorije informacija kao modela u analizi procesa kliničkog suženja vezana je za uslov da seproučavanje vrši u zatvorenom sistemu. Osnovna odlika zatvorene situacije jeste stroga određenost potencijalnihstimulusa, potencijalnih odgovora i svih potencijalnih veza između prethodna dva člana. Težište proučavanja ovommetodom je na merenju količine informacija (bit) koje se prenose od stimulusa preko procenjivača (kanala) doodgovora. Idealni uslov je ispunjen kada se svi stimulusi bez gubitaka i greške prenesu do pravog odgovora. Proceskliničkog suđenja (a ne samo kliničkog) može da se predstavi na sledeći šematski način:Stimulus (osoba) Posredujuća struktura

(procenjivač)Odgovor (procenaili sud)

Situacione varijabilc

Bieri i saradnici (1966) izdvojili su sledeće tri varijante kliničkog suđenja, primenjujući kod svake drugimatematički model: a) kombinaciju stimulusa, b) preferenciju određene alternative odgovora i c) odnos izmeđustimulusa i odgovora. Empirijska proučavanja kliničkog suđenja ovom metodom pokazala su da se procena fizičkihsitmulusa razlikuje od procene ličnosti kao stimulusa, što bi išlo u prilog postavci da je spoznaja ljudskog ponašanjarazličita od spoznaje ostalih pojava. Rezultati su nadalje pokazali da je odnos između stimulusa i odgovorakompleksan i zavisi od strukture procenjivača. Kao parametar strukture procenjivača Bieri uvodi konstrukt„kognitivna kompleksnost", koji je izveden iz kognitivne teorije ličnosti Kellvja, a merena je njegovom tehnikomREP (Kelly, 1955).Utvrđeno je da kognitivno kompleksni procenjivači imaju naklonost ka traženju protivurečnosti, kompleksnosti ineujednačenosti u prezentiranim podacima (stimulusu). Otud oni pronalaze u ličnosti ispitanika više konflikata.Istovremeno oni pokazuju više uverenosti u procenjivanju kontradiktornih informacija. Uprkos takvoj orijentisanostidijagnostička validnost ne raste, pa čak i opada kada su eksplorirani podaci ujednačeni ili komplementarni.Kognitivno jednostavni procenjivači orijentisani su na traženje uniformnosti među podacima i negiranju zaključakakoji baziraju na postavci da su podaci uKada su podaci koji pritiču raspoređeni u istoznačne ili komplementarne sekvence, onda je validnost procenakognitivno jednostavnih veća od validnosti kognitivno kompleksnih, a kada je sekvenca podataka kontradiktorna,onda je obrnuto (Bieri, 1966).Geštalt modelGeštaltističko shvatanje percepcije kao neposredno date celine može da izgleda veoma pogodan teorijski okvirkognitivnom tumačenju kliničko-impre-sionističke metode. Pošto geštalt teorija isključuje potrebu analize elemenatakoje je u vezi sa ličnošću veoma teško odrediti, ona se uzima kao dokaz mogućnosti neposrednog shvatanja ličnostikao celine. Asch (1962) je izložio takvu teoriju spoznaje. Ličnost opažamo kao celinu, jedinstvo. Neprihvatljivo jesvesti ličnost na prosti zbir pojedinačnih kvaliteta. Pojedini kvaliteti ličnosti opažaju se u svojoj međusobnojuslovljenosti kao geštalt. Eksperimenti koje je radio Asch pokazali su da promena samo jednog elementa može daizmeni impresiju o celoj ličnosti. Impresija o ličnosti je celina u kojoj se značajnije komponente menjaju zavisno odkombinacije u kojoj se nalaze.Asch smatra da mi uvek težimo celovitim utiscima čak i kada su podaci oskudni. Čim dve crte pripadaju istoj osobione samim tim dobijaju posebno značenje. Tako, na primer, crta inteligencije nije u svim kombinacijama ista.Impresija o ličnosti ima od samog početka svoju strukturu. Svaka komponenta ima drugu vrednost, neke su više adruge manje važne. Tek kada shvatimo najvažnije komponente, imamo osećanje da smo shvatili ćelu ličnost. Svakacrta je deo celine, a izolovane crte ličnosti su apstrakcija. Svaka osobina je reprezentativna za ćelu strukturu, jerličnost predstavlja sistem individualnih osobina. Same crte obrazuju dinamičku interakciju. Neke se upotpunjuju,sarađuju i pojačavaju međusobno, a druge se sukobljavaju ili isključuju.Aschov geštalt model je nesumnjivo veoma dopadljiv i veoma je ekonomičan, jer čini izlišnim analizu i suđenje kaofaze procesa procene ličnosti. I All-port (1937) je kritikovao objašnjenje spoznaje ličnosti suđenjem navodeći kaodokaz da introspekcija to ne potvrđuje. Međutim, neki smatraju da eksperimentalni dokazi zahtevaju formiranjetakve teorije koja bi pružila objašnjenje spoznaje ličnosti u terminima znaka ili podataka, suđenja i dispozicionihkonstrukata pro-cenjivača (Sarbin, 1960; Bieri i saradnici, 1966). Argumenti onih koji smatraju da proces kliničkeprocene ne može da se objasni bez analize i suđenja uverljiviji su u odnosu na baterijsku dijagnostiku. S drugestrane, Aschov geštalt model je podesan za tumačenje procena koje nastaju na osnovu neposrednih kontakata:intervjua i opservacija. Geštalt model izgleda malo primenljiv u proceni na osnovu mnoštva psihodijagnostičkihmetoda koje se redom moraju obraditi, oceniti i analizirati. Za procenu ličnosti na takvoj osnovi prihvatljivije jeobjašnjenje koje uključuje i proces suđenja.

Luchins i Boyle kritikovali su Aschovu teoriju formiranja impresije o ličnosti. Ponavljajući njegove eksperimente iuvodeći nove kontrolne varijable, onimedicinske sestre i lekare, namenjen tome da njihovi kontakti sa pacijentima budu u skladu sa mentalnomhigijenom. To je u stvari psihologija za lekare i medicinske sestre. Apsurd je u tome što specijalisti iz medicinskepsihologije nisu ni lekari, ni medicinske sestre, ni medicinski tehničari nego psiholozi koji, naravno, u svomdijagnostičkom radu ne koriste „metod medicinske psihologije", koji inače ne postoji, nego klinički metod.Činjenica je da se klinički metod u praksi psihologa često izjednačava sa pri-menom određenih testova, tehnika iskala čiji su autori klinički psiholozi ili psihijatri. Naravno, ovi instrumenti su i namenjeni ispitivanju osobina kojesu relevantne za psihijatriju. Primeri za ovo su Wechslerova skala inteligencije, Rorschachova tehnika, Mahovertehnika, TAT, Jungov „test" asocijacija, MMPI, Bender geštalt test i drugi. Da li je to sad dokaz daje klinički metodu stvari „psihijatrijski metod" ili „medicinski metod"? Naravno da nije. Ti isti instrumenti se koriste u svimoblastima primenjene psihologije, koriste se i van psihologije i psihijatrije, na primer, u kulturalnoj antropologiji, aponekad se koriste i za izvođenje eksperimenata. Međutim, u definiciji kliničke metode, koju ćemo kasnije odrediti,poreklo metode u celini i tehnika, odnosno instrumentarijum, nema velikog značaja. Konačno, instrumentarijum itehnologija su prolazne stvari, ali metod je stalan.Namena metodePrvi i najvažniji razlog postojanja kliničkog metoda je da posluži lekaru u nalaženju najcelishodnije pomoćibolesniku. Ovo izvorno značenje je, kao što smo već objašnjavali, promenjeno i sada je i značenje termina i namenametode drugačija, šira i apstraktnija. Moramo imati u vidu da je uključivanjem psihologa u zdravstvenu delatnost, aponajviše u oblast neuropsihijatrije, razlika između medicine i psihologije smanjena, ali je i dalje veoma velika. Isama psihijatrija ima poseban status u medicini i često se čuju šale o tome da psihijatri nisu „pravi doktori". Razumese, ovom šalom bi još više bili pogođeni klinički psiholozi koji su se uživeli u ulogu „malih psihijatara", i kojimagodi da ih pacijenti oslovljavaju sa „doktore". Doduše, oni mogu biti „pravi doktori" nauka. Ako posmatramo među-sobne relacije medicine, psihijatrije i kliničke psihologije, dolazimo do uverenja da su njihovi ciljevi srodni, ali da seveoma razlikuju u pogledu opipljivosti, konkretnosti. Danas, kada još traje anti-psihijatrijska opsada psihijatrije,„medikalizacije" ličnih i društvenih problema i kada je sumnja u medicinsku suštinu niza tradicionalnihpsihijatrijskih kategorija ponašanja i reakcija još prisutna, još je teže konkretno i ubedljivo definisati namenukliničke metode u okvirima psihijatrije i kliničke psihologije. Stare formulacije, kao što je sledeća: „Cilj kliničkepsihologije (i psihijatrije) je da pomogne ljudima koji imaju teškoće u prilagođava-nju", danas izaziva ironičanosmeh.Podređivanje kliničke metode nekoj praktičnoj medicinskoj nameni, bar u oblasti psihologije, potpuno jeneopravdano. To se odnosi i na metod u celini i na njen tehnološki dodatak, na dijagnostičke instrumente. Pre svegane možemo više zamenjivati analogije i činjenice. Poznato je da između dijagnoze u psihijatriji i kliničkojpsihologiji i izabranog tretmana ne postoji jasan, eksplicitan i dokazano15kvaliteta crta „toplo" i „hladno". Naime, grupisanje crta ličnosti koju sprovode procenjivači pokazuje tendenciju dase orijentiše prema ovim osobinama a ne prema centralnim osobinama. Rezultati kontrolnih ispitivanja nisu potvrdilida procenjivači stvaraju impresije o ličnosti.Silogističko-probabilistički modelSarbin (1960) je formulisao svoju teoriju kliničkog suđenja oslanjajući se na Brunsvikov probabilističkifunkcionalizam. Njegov pristup predstavlja pokušaj sinteze logičkog obrasca silogizma („Barbara") i teorijeverovatnoće. Po njemu se proces kliničkog suđenja odvija po sledećoj sekvenci.a) Percepcija nekog objekta odnosno fiziološki prijem draži.b) Uključivanje uočene pojave u neku kategoriju koja ima svojstvo kognitivne dimenzije. Uočena karakteristika senadalje tretira kao pojedinačni slučaj neke klase pojava.c) Procenjuje se verovatnoća javljanja date pojave u odnosu na prethodne slučajeve iz iste klase.d) Povezivanjem klase u koju je sortirana opažena pojava sa jednim sistemom kategorija izvodi se zaključak oposmatranoj pojavi.Osnovni stav. Dijagnostička aktivnost kliničara može se prikazati sintezom silogističke forme zaključivanja ipostavki teorije verovatnoće.Silogizam kao model. Sa formalno logičkog stanovišta dijagnoza predstavlja zaključivanje, odnosno suđenje. Kao isvaki sud tako i dijagnosticiranje mora da ima sledeća dva osnovna elementa:a) premisu major, koja se izvodi iz neke teorije, uopštenog iskustva ili je rezultat lične teorije određenog kliničara;b) premisu minor, koja je komplement premise major i predstavlja zapažanje nekog zbivanja ili pojedinačnogslučaja.Izvori sistema postulata. Sistem postulata može da se formira na više načina. Kliničar može da usvoji neki većpostojeći sistem teorijskih postavki ili može da kreira sam takav sistem. Najčešći izvori sistema postulata, pomišljenju Sarbina, su sledeći:1. neka teorija ličnosti,2. mišljenja nekog autoriteta,3. generalizacija sopstvenih iskustava,4. analogije koje kliničar koristi kao modele.Sadržaj sistema postulata. Sistem postulata je osnovni okvir iz kojeg kliničar izvodi glavnu premisu suda. Sa

logičkog stanovišta sistem postulata obuhvata sisteme kategorija, aksioma, uverenja, pravila i pretpostavke. Upsihološkim istraživanjima umesto logičkog termina „sistem postulata" upotrebljavaju se drugi izrazi sa sličnimznačenjem: „kognitivna mapa" (Tolman), „hipotetički svet" (Cantril), „semantički prostor" (Osgood), „nomološkamreža" (Cronbach i Meehl),Povezanost kliničkog i statističkog suđenja. Svaki sud, eksplicitno, izražava i izvesno kvantitativno određenje:„Ljudi su..." (neki, većina, obično). Ova činjenica predstavlja most koji povezuje klinički i statistički sud. Pored ovesličnosti između jednog i drugog suda, postoje i razlike. U statističkom sudu kvantitativna odrednica je jasnoodređena. Umesto odrednice „neki" stoji 14% ili umesto „većina" stoji 80%.Nužnost klasifikacije pojedinačnog posmatranja. Jedna od osnovnih razlika između statističkog i kliničkog pristupaizražena je u tretiranju pojedinačnog, bilo daje sadržaj toga neki događaj, reakcija ili ličnost. Dok se sa kliničkog iperso-naloškog stanovišta uvek podvlači izuzetnost, specifičnost i neponovljivost pojedinačnog (idiografski stav),dotle se sa statističkog stanovišta podvlači ono što je u pojedinačnom opšte (nomotetički stav). Dok jedni insistirajuna specifičnosti, drugi insistiraju na opštem aspektu. Sarbin kao i većina statistički orijentisanih kliničara insistira naopštem aspektu i podvlači nužnost klasifikacije, raspoređivanja pojedinačnog u neku zajedničku, opštu klasu.Pojedinačno ima značenja samo u toj meri ukoliko se može na neki način klasifikovati (Read).Značenje pojedinačnog. Pojedinačni podatak koji čini sadržaj premise minor nastaje iz posmatranja ili testiranjaneke osobe. S obzirom na to da je objekt kliničkog ispitivanja multidimenzionalan, složeni registrovani podaci setretiraju kao uzorak obeležja. Prema tome, kliničko ispitivanje je povezano sa statističkom teorijom. Nijednokliničko ispitivanje nije totalno, nikada se ne sakupe svi podaci već samo jedan deo ili uzorak. Usled toga jezaključivanje posredstvom uzoraka po nuždi statističko, probabilističko. Tačnost ili netačnost svakog kliničkogzaključivanja ima svoju verovatnoću javljanja. Ukoliko je konkretna pojava odnosno ceo uzorak podataka tačnijeklasifikovan, utoliko je verovatnoća tačnosti dijagnoze veća.Proces klasifikacije pojedinačnog. Klasifikacija pojedinačnog posmatranja podataka ili osobina ličnosti predstavljaproces čiji rezultat nije apsolutan već relativan i u nekoj određenoj meri verovatan. To je opšta osobina psihološke isocijalne taksonomije. Psihološke i socijalne kategorije određene su atributima koji nemaju strogo fiksiran značaj,pa je usled toga i klasifikacija samo verovatno tačna ili netačna. Drugim recima, klasifikacija psiholoških i socijalnihpojava odvija se po zakonima verovatnoće.Kod kompleksnih socijalnih i psiholoških pojava kategorizacija se izvodi parcijalno i sukcesivno. Pri tome svakaparcijalna kategorizacija ima svoj red verovatnoće. Objedinjavanje serija parcijalnih kategorizacija može da se izvršina dva načina:a) tabelom frekvencije događaja,b) regresionom jednačinom.Razlike u stepenima verovatnoće javljanja neke pojave ili posmatrane osobine ličnosti obeležavaju se nekimsistemom pondera. Ona pojava koja ima veću verovatnoću ili veći značaj za kategorizaciju ima veću ponderskuvrednost.Pouzdanost i stepen kategorizacije. Socijalne i psihološke pojave su najčešćepodataka ali gotovo nikad ne sakupimo sve podatke. Na osnovu tih uzoraka podataka vrši se kategorizacija slučaja.Efekat te kategorizacije je u nekoj meri tačan. Kada nekog kategorišemo kao ,,oca", tu podrazumevamo da istaosoba istovremeno pripada i nekim drugim kategorijama. Pripadanje nekog podatka ili objekta kategorijama uvek jeprobabilistički određeno. Tako na primer ,,otac" sa nekom verovatnoćom pripada istovremeno i kategorijama„muškarac", „muž" i „odrastao čovek". Između ovih kategorija postoji u određenoj sredini izvestan odnos ipovezanost. Sličan je slučaj i sa nekim drugim kategorijama koje ulaze u repertoar kliničkog suđenja. Kada su upitanju osobine ličnosti, među njima takođe postoji određen stepen povezanosti. Procenjivač može da bude tačnoupoznat sa interkorelacijama između tih kategorija. Međutim, ako i nije upoznat sa tim odnosom, kliničar ipakkoristi ovakav sistem kategorija i ponaša se kao da je upoznat. U svakom slučaju ovakva organizacija kategorija,„modularna organizacija" po Sarbinu, „implicitna teorija ličnosti" po Cronbachu, utiče na dijagnostičko proce-njivanje.Karakter kliničke kategorizacije. Klinička dijagnostička procena zahteva da istu pojavu, reakciju ili ličnostrazvrstamo simultano u više različitih kategorija. Kliničko suđenje podrazumeva multiplo sortiranje. Uslednemogućnosti da se slučajevi uvrste samo u jednu kategoriju zaključivanje se kompllkuje, odnosno dolazi doproširivanja silogizma uključivanjem većeg broja premisa minor.Logički obrazac kliničkog suđenja. Forma kliničkog suđenja odgovara silogizmu. Kada kliničar izvršipsihodijagnostičko ispitivanje bolesnika, on tada postavlja diferencijalno-dijagnostički problem, npr.: „Da li je ovoshizofrenija ili je u pitanju shizoidna ličnost bez psihoze?" U logičnoj formi taj problem može se prikazati na sledećinačin.Premisa majora) Većinu shizofrenih bolesnika karakteriše A, B, C.b) Većinu shizoidnih ličnosti karakteriše A, B, D.Premisa minorVrši se sortiranje odnosno klasifikacija pojedinačnih podataka i posma-tranja u kategoriji A, B, C, D.ZaključakUpoređivanjem kategorija posmatranog ponašanja (premise minor) sa odgovarajućim sindromima (postulati premise

major) dolazimo do zaključka kome je postulatu premisa minor bliža. Zaključak, u stvari, predstavlja sud o najboljojpodudarnosti ili uklopljenosti (,,the bestfit"). Organizacija sistema postulata. Spoznaja ličnosti se odvija kao procesinterakcije osobina posmatranih objekata ili ličnosti i kognitivnog sistema posmatrača. Kognitivni sistem kliničaramože se prikazati kao sistem iskustva, teorija i izve-fikuju, kombinuju, ponderiraju i dovode u vezu sa određenim postulatima i teorijama ponašanja. Sarbin, Taft iBailey postavljaju pitanje kako se pojave iskustva reflektuju na mišljenje. Unutrašnja reprezentacija i pojava data jeposredstvom konstrukta koji oni nazivaju „modul". Modul treba da predstavlja zamenu za „nepodesne" termine kaošto su slike, ideje ili šeme. Modul je „bazična jedinica" spoznaje. Moduli su kognitivni reprezentanti objekata izekologije, a zamišljeni su kao tačke ili oblasti u jednom multidimenzionalnom prostoru čije dimenzije odgovarajukarakteristikama objekta. Unutar „kognitivnog prostora" moduli se nalaze u interakciji i povezanosti i zajedno činemodularni sistem pojedinačnog procen-jivača. Moduli su dostupni empirijskom proučavanju posredstvom sledećihmetoda: a) metodom analize sličnosti između crta (Tolman); b) semantičkim diferencijalom (Osgood i Luria); c)REP metodom koja je namenjena proučavanju konstrukta uloge (Kelly) i d) metodom Q sortiranja (Stephenson). Zaobuhvatno ispitivanje čitave modularne organizacije preporučuje se faktorska analiza.Logičke forme kliničke klasifikacije i suđenja. U procesu kliničkog suđenja zbog neodređenosti i složenosti pojavasortiranje ili klasifikacija pojedinačnog posmatranja ili podataka predstavlja jedan od ključnih problema. Zbog tihteškoća sortiranje se izvodi na više načina, sukcesivno i stupnjevito.1. Analogijom. Povezivanje nekog podatka o ličnosti sa modularnim sistemom kliničari vrše i analogijom u odnosuna neke protivtipove: Don Žuan, Edip i slično. Takve analogije mogu da budu i tačne ali je povezanost fiktivna svedok se na neki drugi način to ne dokaže. Kada se klasifikacija vrši na ovaj način lako dolazi do „semantičkegeneralizacije" ili jedne vrste halo efekta. Polazeći od jedne izuzetno značajne crte (kojoj kliničar pridaje najvećidijagnostički ponder) sve se ostale crte posmatraju pristrasno odnosno uklopljeno satom crtom.2. Induktivno. Povezanost se postavlja kao tretiranje ili verovatnoća koja može biti različitog stepena. Imajućipodatak samo o pojavi X mi izvodimo zaključke i o nekim drugim pojavama na osnovu toga što je takva povezanostviše puta utvrđena po iskustvu. Iz takvog iskustva na primer znamo daje pojava X povezana sa još tri pojave i to sa:,,A" u 75% slučajeva, ,,B" u 50% slučajeva, „ C" u 25% slučajeva.Takav način zaključivanja, koji je dosta čest među kliničarima, u stvari ukazuje na to da se procenjivač koristiojednom „internaliziranom tabelom frekvencije u svojoj glavi" (Sarbin). Kliničko iskustvo procenjivača je u suštiniidentično sa takvom tabelom pojave određenih zbivanja. Pošto se ovako zaključivanje defacto svodi nazaključivanje po verovatnoći, ono se može svesti na statističko zaključivanje (Sarbin, Taft, Bailey, 1960). 3.Konstrukcijom. Povezanost među „modulima" može da se uspostavi i preko nedokazanih, konstruisanih veza kojemogu imati veliku uverljivost ali su često neubedljivo dokazane. Takva vrsta povezivanja može se ilus-Modul l U našem dobu neuroze su u porastuModul II U našem dobu sve se odvija brže nego ranijeNeuroze su posledica brzine i promena.4. Substitucijom. U procesu procenjivanja osobina ličnosti kliničari, kao i svidrugi, prolaze od postavke da su neke osobine ličnosti u visokoj interko-relaciji (Asch, 1955). Shvatanje o tome kojesu crte u međusobnoj vezi predstavlja sadržaj „implicitne teorije ličnosti" svakog pojedinog pro-cenjivača. Bezobzira na poreklo te „subjektivne korelacijske matrice", ona utiče na klasifikaciju pojava i na kliničko suđenje.Koristeći takve postavke kao da su dokazane, kliničar izvodi zaključke i o osobinama koje faktički nije imao prilikeda opservira, ili se upušta u dalekosežne generalizacije. Sarbin navodi sledeći primer:NN neprekidno puši.Neprekidno pušenje je povezano sa oralnim erotizmom. Oralni erotizam je odlika oralne fiksacije.= NN je oralno fiksirana ličnost.5. Redukcijom. Dijagnostičke procene se daju na način koji odgovara reduk-ciji. Razrešavanje diferencijalnog dijagnostičkog problema predstavlja primer redukcije kao fonne logičke operacije.Kada je pred takvim problemom, kliničar ima u vidu jedan niz alternativnih mogućnosti, odnosno, alternativnihkategorija u koje posmatranu psihološku pojavu može da rasporedi. Prvobitna široka lista mogućih kategorija krozdiskusiju parova mogućnosti postepeno se redukuje.NN ima osobine X/10X/10 se najčešće javlja kod grupa „A" i ,,B"Y je bitna karakteristika grupe ,,A"NN nema karakteristiku YNN nije slučaj iz grupe ,,A"= NN je slučaj iz grupe ,,B".Osnovne karakteristike probabilističkog modela. Dva najpoznatija probabi-listička modela jesu: a) bacanje novčića(pismo - glava) i b) izvlačenje iz bubnja. Zajednička odlika oba ova modela jeste ta da imaju ograničeni brojmogućnosti i usled toga ograničavaju i izbor. Pošto je jedan od uslova za primenu ovih modela ograničenost brojakategorija ili odgovora koji se mogu birati, njihova primena u istraživanju kliničkog suđenja nailazi na teškoće.Ljudsko ponašanje ne može daova oblast zahteva otvorenu mogućnost, primena tih modela moguća je samo u istraživanju određenih problema a nekliničkog mišljenja u celini.Kritika probabilističke teorije kliničkog suđenja

Meehl je smatrao da probabilistička teorija ima samo ograničenu primen-Ijivost u proučavanju kliničke metodeintegracije podataka. Probabilistički pristup je podesan za istraživanje i proveravanje hipoteza uopšte, za „kontekstkonfirma-cije". Međutim nepodesnost probabilističkog modela koja izvire iz njegove zatvorenosti i nemogućnosti daprihvati novinu čine ga neprihvatljivim. Ova se teorija bazira najednom uverenju koje se ne može dokazati. To jeuverenje o „uni-formisanosti prirode". Taj princip pretpostavlja „identičnost između prošlih i budućih događaja",odnosno posmatranja. To bi, u stvari, značilo da između prošlosti i budućnosti nema kvalitativne razlike, pa je naosnovu toga i moguće predviđanje i unapred i „unazad". Sarbin, Taft i Bailey uviđaju nategnutost ove postavke,pogotovu u odnosu na pojave psihološkog reda, međutim, oni ističu da za sada nema boljih postavki koje biomogućile operacionalizaciju u psihološkim istraživanjima. Pored toga, Sarbin ističe da se zatvorenost kao osnovninedostatak probabilističkih modela ipak može prevazići ukoliko se pribegne aposteriornom uzimanju uzorka umestoda se modeli koriste za predikciju. Uzimanjem određenih uzoraka kliničar je u mogućnosti da proučava zakonitostipojava koje su se odigrale i da na osnovu toga određuje svoja buduća očekivanja. Što se pak tiče modela silogizma,ništa ne dokazuje da se klinički proces suđenja zaista odvija u takvoj formi.Allport (1937) je podelio teorije spoznaje na tri grupe: kognitivne teorije, teorije empatije i teorije intuicije.Empatička spoznaja ličnostiShvatanje da se ličnost druge osobe može bolje razumeti osećanjem nego racionalno veoma je staro i još uvek ima,naročito među kliničarima, svojih pristalica. Freud je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Ponjegovom shvatanju identifikacija imitacijom vodi do empatije ili uživljavanja. Sarbin smatra da treba razlikovatidve vrste empatije: a) imitativnu, „šta bih uradio da sam na mestu N. N." i b) projektivnu, „ja bih na njegovommestu...". Murrav (1938) je dao empatiji veliki značaj u okviru svoje personološke teorije. Spoznaja ljudi kaoobjekata moguća je samo u socijalnoj interakciji, koja uVek uključuje i određene emocionalne procese. Netacno jemišljenje, piše Murrav, da se emocionalni procesi moraju isključiti iz dijagnostičke spoznaje. Oni koji se takoponašaju i prepuštaju strogo racionalnim oblicima spoznaje, kao na primer naučnici, slabiji su procenjivači odumetnika, koji se povode za svojim osećanjima i utiscima. To što ometa validnu procenu ličnosti nisu emocije većneumešnost da se one pravilno iskoriste. Osnovni oblici emocionalnih procesa koji učestvuju u spoznaji jesu:projekcija, empatija, recipatija i kritička empatija.Empatija predstavlja delimično nesvestan emocionalni proces identifikacijesituaciju, kada se prema nekoj situaciji postavljamo onako kako bismo se mi u njoj osećali ili postupali. To je poSarbinu imitativna empatija. Empatija se može odnositi na oblik ponašanja posmatranika. Posmatrač zamišlja sebeda to isto čini i na osnovu toga interpretira motive akcije. To je po Sarbinu projektivna empatija.Projekcija se aktivira sa procesom identifikacije i javlja se uporedo sa einpatijom. Projekcija dovodi do izvesnoggubitka granice između projektora i njegovog objekta percepcije i sledstveno do iskrivljavanja realnosti. Projekcijaje nesvesna i zbog toga se teško kontroliše. Murrav smatra da se mogu procenjivači osposobiti za to da kontrolišuprojekciju i da to ne može biti principijelni razlog da se procena svede isključivo na kognitivne procese.Recipatija označava doživljaje procenjivača koji se javljaju u toku spoznajne komunikacije sa objektom. Udijagnostičkoj situaciji procenjivač ima različita osećanja koja možemo shvatiti kao nesvesne emocionalne reakcijeizazvane držanjem ispitanika. Ti doživljaji takođe ne moraju biti smetnja već, naprotiv, mogu da doprinesu boljemshvatanju ličnosti osobe koja se posmatra.Kritička empatija je u neku ruku ključni pojam u Murravevom modelu empatičke spoznaje. Kritička empatijapredstavlja svesno prepuštanje procenjivača procesu empatičke identifikacije, pri čemu se istovremeno javlja idistancirano kritički odnos prema oba objekta u interakciji, prema ispitaniku i prema samom sebi. Ovakavdistancirani odnos treba da omogući spontanost emocionalnih reakcija, ali i kontrolu projekcije. Dakle, umesto da seemocionalni procesi isključe kao štetni po validnost kliničke procene, oni se koriste kao važan indikator vrloznačajnih aspekata ličnosti posmatranika. Takav način „potpune spoznaje" može se postići samo sa kliničarima kojisu preko psihoterapije osposobljeni da kontrolišu projekciju i druge nesvesne mehanizme.Empatički model može da objasni izvesne oblike spoznaje i da posluži kao izvor hipoteza o emocionalnim,dinamičkim aspektima ličnosti ili specifičnim problemima. Već i zbog toga on ima praktični značaj zapsihodijagnostičara. Međutim, taj model objašnjava samo jedan deo eksplorativne faze u radu, interak-cioni izvorhipoteza, ali uopšte ne objašnjava ono što smo istakli kao osnovni problem, kako, na koji način dolazi do integracijesvih podataka koji su sakupljeni o slučaju.INTERAKCIONE TEORIJE SPOZNAJEKlasične teorije spoznaje osoba polaze od postavke koja radikalno deli pos-matrača od posmatranog, dok je urealnosti svaka od tih pozicija istovremeno dvostruka. Takođe, ove teorije, implicitno postuliraju da je processpoznaje jed-nosmeran kao i to da je repertoar obe strane već prethodno unapred određen. Prema tome, posmatračuostaje samo da ,,snima", dakle da saznaje, dok posma-traniku ne ostaje drugo nego da sebe, manje ili više, pokaže iliprikrije, u skladu sa onim što je u njemu „unutra". To što se dešava između njih je ili program ispitivanja iliirelevantno neka vrsta „situacione specifičnosti". Ovakva slika ujedno odgovara radikalnoj podeli na dijagnostiku iterapiju, dok je u stvarnosti iedno iprostog razloga što je pozicija posmatrača analizirana iz tačke njegovog Ja ili njegovog nesvesnog. Druga strana nijebitno menjala sliku jer, u najboljem slučaju, i posmatranik je analiziran kao Ja i nesvesno. Prelomni trenutak nastaoje uvođenjem koncepta dijade i interakcije Ja i Ti u smislu ljudskog susreta. Interakcija više nije mogla da seignoriše već je naprotiv postala primarna. Filozofska osnova više nije u radikalnoj podeli na subjekte i objekte, većje to Ja i Ti susret, pa je sam susret postao „objekat". Kontekst individualne analize zamenjen je kontekstom

interpersonalne analize. Prikazaćemo tri interpretacije interaktivne spoznaje osoba: psihoanalitičku, transakcionu ifenomenološku.Psihoanalitička interpretacija kliničaraKlinička metoda studije slučaja je po metodičnosti, obuhvatnosti i intenzitetu za sada najpotpuniji naučni pristupspoznaji ličnosti. To naravno ne znači da po rezultatima mora da prevaziđe svaku spoznaju osoba u bilo komodnosu. U središtu kliničke metode je primena baterije testova, tehnika i skala (TTS) na individualni slučaj, zatimobrada, parcijalna evaluacija i, najzad, integralna interpretacija ličnosti ispitanika. Ovakav opis podvlači instrumentei program obrade, a maskira interpersonalni kontakt u kome se ova tehnologija sprovodi. Neposredni, živi ljudi kojistoje na dva kraja ove eksplorativne mašinerije prikazuju se kao isprogramirane siluete. Međutim, u kliničkojstvarnosti redosled je suprotan, ljudi imaju primat, a „mašinerija" je sekundarna. Pa ipak, prošlo je veoma mnogovremena dok se nije našao neko ko bi dao jednu smisaonu psihoanalitičku interpretaciju situacije kliničkogtestiranja.Interpersonalnu dinamiku testovne situacije Schafer (1954) je analizirao sa ego psihološkog stanovišta.Instrumentarijumom prikupljeni podaci o ličnosti ispitanika vrede onoliko koliko je kliničar u stanju da ih proceni,pravilno klasifikuje i evaluira. Sve ove operacije spadaju u „ego aparat" i sledstveno tome zavisiće od toga koliko jeego kliničara opterećen anksioznošću i kojim se mehanizmima od nje brani. Prema tome, da bismo shvatili razlogestepena efikasnosti kliničke metode u praksi, treba da znamo daje pozicija kliničara u instituciji psihijatrijskog tipakompleksna. Pre svega profesionalni status psihodijagnostičara je takav da može pojačati individualno osećanjeizolovanosti i nesigurnosti. Od strane psihijatara, koji su vodeća profesija u zdravstvenoj instituciji,psihodijagnostičar može da bude prihvaćen ambivalentno i sa spregom prihvatanja i odbacivanja. Ukratko, u tomodnosu ima puno rivalizovanja, demonstracije i igranja igre. Da bi razrešio ovakvu konfliktnu i anksioznoizazivajuću situaciju, kliničar može preduzeti niz manevara koji utiču na ispitanika, na samu situaciju testiranja i narezultate. Pod pritiskom osećanja inferiornosti dijagnostičar može da nastupi sa demonstracijom svoje moći ili uprikrivenom vidu demonstracijom zahteva prema ispitaniku. Pošto je istovremeno i podcenjen, kao „pomoćnaprofesija", i precenjen, kao nosilac superiorne dijagnostičke tehnologije, dijagnostičar istupa sa nerealno visokimzahtevima, pred kojima se ispitanik počinje osećati isto tako bespomoćan kao i njegov dijagnostičar prema „velikomocu" i rivalu psihijatru. U ovakvoj perspek-tiv u jednoj inscenaciji koja je nametnuta, uglavnom nesvesno. Ispitanik je u poziciji trostruke isprovociranosti,instrumentima, profesionalnom ulogom dijag-nostičara i nesvesnom dinamikom.Ponašanje jedne i druge strane u test-situaciji odvija se i menja interaktivno. Schafer najpre analizira ponašanjekliničara sa stanovišta ego odbrambenih i ego potkrepljujućih manevara. Dijagnostičar zahteva od ispitanika da dajeodgovore u potrebnoj količini i zadovoljavajućeg kvaliteta. Šta će se desiti, pita Schafer, ako ispitanik ne ispuniočekivanja kliničara? Naravno, na svesnom planu svaki će dijagnostičar reći daje to u redu, daje pravo ispitanika dapruži koliko može i šta može. Međutim, ne ispunjavanja tih zahteva implicitno ugrožavaju, uglavnom imaginarno,ego kliničara. On zbog toga može da postane napet, pospan ili netolerantan. Dijagnostičar zahteva od ispitanikaiskaze koji se mogu doslovno zapisati. Neki ispitanici o tome ne vode računa i opiru se korektivnim intervencijama.Ovakvo ponašanje, po pravilu, izaziva napetost, izveštačenu suzdržanost i lažnu ljubaznost kliničara, koji se plaši dabude energičan smatrajući to za agresivnost (koja je za njegovu ulogu tabu). Iz ovakvih interakcija mogu se daljerazvijati sasvim neočekivani, mada za konkretnog dijagnostičara sasvim karakteristični odbrambeni aranžmani. Naprimer, pošto je usled „nekooperativnog" ponašanja ispitanika u odnosu na „pravilne zahteve testiranja" biofrustriran i ljut, kliničar se povlači iz prethodne pozicije ambicioznog perfekcionizma koji bi ga profesionalnoafirmisao u poziciju laissez-fair stava koji ga štiti od nove frustracije i opasnosti da se obruka jer je pokazaoagresivnost.Ispitujući sa određenim zahtevima dijagnostičar samo sprovodi jedan program koji je unapred i jednoobraznoodređen za testovnu situaciju. Već na tom nivou mogu da se ispolje interaktivne sekvence sa različitimpsihodinamičkim implikacijama. Isto tako i uloga u koju se dijagnostičar uživljava i po kojoj se ponaša manje jestatična nego što na prvi pogled izgleda. Postoji jedan diskretan niz varijacija u „tumačenju" preuzete ulogedijagnostičara koje će zavisiti od ličnosti. Naravno, smatra Schafer, svaka varijacija u tumačenju uloge ima svojuposebnu unutrašnju i interaktivnu psihodinamičku vrednost.Dijagnostičar kroz svoju ulogu ostvaruje niz konstruktivnih zadataka koji treba da pomognu psihijatru da tačnijeodredi dijagnozu pacijenta, psihoterapeutu da brže sagleda probleme i usmeri svoju aktivnost na to i najzad dapomogne i samom pacijentu, uglavnom indirektno. Međutim, ceo taj niz konstruktivnih zadataka realizuje čovekkoji je ipak samo običan smrtnik. Psihoanalitički gledano, dijagnostičar nije bez iracionalnih impulsa, fantazija idistorzija realnosti i ponašanja. Sa tim treba računati, ističe Schafer, kada analiziramo interakciju dijagnostičara sapacijentom. Dijagnostičar se prema pacijentu postavlja kroz svoju ulogu ali u nju prodiru i iracionalne težnje koje supotkrepljene baš onom funkcijom koju kliničar ima u datoj poziciji prema pacijentu. Iracionalni uticaji mogu dobitiveće razmere zavisno od toga šta će pacijent izazvati ili potkrepiti u ponašanju dijagnostičara. Schafer razlikuječetiri konstante preko kojih se nesvesno upliće u ulogu dijagnostičara: voajerski, autokratski, proročanski i svetačkiaspekt.103Obučen u beli mantil, odvojen pisaćim stolom, blagonaklono osmehnut i opremljen mnoštvom testova dijagnostičarpoziva pacijenta na svojevrstan striptiz. Po prirodi posla on treba da sasluša klijenta, ali i da zapitkuje gde ovaj i neočekuje. Kliničar naravno to sve čini profesionalno, distancirano, ali to ne znači da se on ne uključuje i lično svojim

nesvesnim željama, fantazijom ili osećanjem krivice kada iznenada uvidi šta se dešava. Ljubaznost i demonstracijatolerantnosti ili topline samo su instrumenti koji treba da potkrepe otvaranje pacijenta, njegovo razotkrivanje. Ustvari, ta toplina i taj osmeh samo prividno daju nešto klijentu, jer on je taj koji treba da pruži. Dijagnostičar samoposmatra, registruje, iznalazi ali, u načelu, ništa ne kazuje samom klijentu. Neki kliničari se upliću u taj toksankcionisanog voajerizma insertima fantazije i manevrima isforsirane objektivnosti ili Ijubopitljivosti koja jeneopravdana. U svakom slučaju, taj je odnos pun izazova za nesvesnog dijagnostičara, a uplitanje nesvesnog uticaćena impresiju o ispitaniku, na tok i obim prikupljanja podataka ili nekada i na tok zaključivanja.Dijagnostičar je moćna figura dijagnostičke dijade, on je taj koji kontroliše situaciju. Pokušaji pacijenta da uzmekontrolu u svoje ruke ili da suviše bukvalno shvati interpretaciju kliničara daje u ovoj situaciji „slobodan sve dakaže" ipak se slamaju na rampama pravila koje kliničar spušta i podiže, prema potrebi. Nekada klijent uspeva daisprovocira dijagnostičara, čak i da ga teroriše neko vreme, ali to su izuzeci. Čak i u ovim slučajevima vlast neprelazi na njih, oni ostaju buntovnici koje će kliničar ipak „srediti" svojim interpretacijama i predlozima. Ovaautokratska pozicija, diskretno preodevena u demokratsku odoru, takođe može da isprovocira nesvesne potrebe,fantazije i konflikte u ličnosti dijagnostičara. Ako ima potrebu za dominacijom i manipulacijom, a da toga nijesvestan i potiskuje je, ova će mu pozicija psiho-dijagnostičara omogućiti indirektnu satisfakciju ali možda ipreterivanja. Ako su te potrebe praćene osećanjem krivice, onda tester može da postane popustljiv i da time oslabivrednost dijagnostičkog poduhvata. U ekstremnom slučaju baš takav kliničar, koji ima osećanje krivice zbog jakihpotreba za dominacijom koju delom prepoznaje u svojoj ulozi, dopušta da mu kontrola izmakne i da ga slučajevi„muče". Provokacije dominantne uloge nisu jednake za sve, ali za neke mogu biti izvor sistematskih grešaka uprimeni metode i ocenjivanju ljudi.Uprkos drugorazrednoj ulozi koju psihodijagnostičar većinom ima u okviru zdravstvene ustanove, on je osoba kojaraspolaže najmoćnijom tehnikom za detekciju ljudskih slabosti. U ovome i leži jedan od razloga ambivalentnogodnosa psihijatara prema njemu. Dok se, s jedne strane, drži podalje od moći i pomalo pod-cenjen, s druge strane jeuzdignut, čak mistifikovan kao daje „vidovnjak". Samim tim što pacijenti dolaze kod psihodijagnostičara po uputulekara ili psihoterapeuta, njegove jače braće u kolektivu, on se u svom kabinetu oseća i prema pacijentu postavljakao viša instanca, koga konsultuju i koji je u bitnim i stručnim stvarima superioran. Svi mogu da budu obmanuti, alipsihodijagnostičar, sa svojim instru-mentarijumom i dugom eksploracijom - teško. Ovakva slika dijagnostičara nijesamo njegova fantazija nego je kolektivna iluzija. Nju podržava on sam, terapeut, a tu sliku konačno prihvata i sampacijent. Ako to ne bi bilo tačno, čemu onda duga eksploracija osobe koja je već „dala istorijat bolesti" i koja sedugo leci. U toj igri104najvažnije je to, primećuje Schafer, što se psiholog u nju uključuje svojim nesve-snim željama i fantazijama. Ta seuključenost nekad ispoljava u spremnosti dijag-nostičara da „sve primeti" ili još gore, da sve interpretira, da sepretvori u personifikaciju znanja i dalekovidosti. Međutim, nisu svi dijagnostičari jednako podložni da upadnu uovakvu megalomansku igru i postanu karikature svojih fantazija ommpotencije. Važno je da ima onih koji u ulozidijagnostičara i opisanih okolnosti bivaju isprovocirani uključujući se. Oni dijagnostičari koji imaju distancu premasebi i svojoj ulozi obično odolevaju provokaciji. Ima i takvih koji usled loše kombinacije profesionalne inferiornostii latentne ommpotencije podležu provokaciji ali imaju nekog uvida u to i, sledstveno tome i osećanje krivice. Kodnjih se može javiti obrtanje, odnosno težnja da se umanji vrednost psihodijagnostike i sop-stvenog doprinosa. Nekadse to izražava jasno, otvoreno, a nekad indirektno, na primer nalazi koje daje neupotrebljivi su.Bez sumnje je psihodijagnostičar stručnjak koji pomaže, terapeutu direktno a pacijentu indirektno. On mora daprihvati slučaj takav kakav jeste, da ga ljudski podrži i pažljivo ispita. Taj posao zahteva požrtvovanost i spremnostda se i najtežem slučaju pomogne. Čak i kada je izazvan afektivnim ispadom, kada je napadan ili osporen, kada gazavode ili mu pripisuju „niske pobude", dijagnostičar mora da bude odmeren, tolerantan, da razume pacijenta i da seispolji kao personifikacija dobre namere i ljudskog. Svakako da takvi zahtevi nisu jednako laki za sve. Neki kliničaripotpadaju pod jak uticaj ove uloge, uključuju se u tu provokaciju, kaže Schafer, zauzimajući pozicije sveca. Njihovasvetačka postavlje-nost čini ih neranjivim u odnosu na pritiske i iživljavanja pacijenta, ali ih ujedno i uključuje sanesvesnim željama, fantazijama i konfliktima. Kliničarima sa dobrim uvidom uloga sveca neće biti velikaprovokacija. Međutim, ako je kliničar pod pritiskom sadomazohističkih impulsa, koji pod pritiskom bivajuisprovocirani, on će na „šamar" reagovati „podmetanjem drugog obraza". Loša strana svega je, naravno, to što poduticajem isprovociranih nesvesnih potreba kliničar još više pojačava već dosta izveštačenu ulogu i čitavu situacijueksploracije.Ove konstante po kojima varira ponašanje psihologa u ulozi psihodijagno-stičara ne treba shvatiti kao jake ineizbežne determinacije. Nisu svi dijagnostičari nužno karikature prve, druge, treće ili četvrte vrste. Međutim, svi suoni izloženi pritiscima i provokacijama koje se u dijagnostičkoj interakciji na određen način strukturi su. U tom„vektorskom polju sila" ego dijagnostičar trpi mnogo i to trpljenje može da ošteti njegovu efikasnost opažanja,empatije i suđenja. Zbog toga je za razumevanje njega kao dijagnostičkog instrumenta bilo bitno razumeti i situacijui ego-dinamiku.Psihoanalitička interpretacija pozicije ispitanikaIspitanik je ono zagonetno biće koje treba da se dolaskom na psihološko ispitivanje transformiše u objekat da bidijagnostički eksperiment mogao da se odvija lege artis, ali istovremeno ovaj „objekat" treba da ispolji sve svojeljudske kvalitete. On će to postići ako se uživi u ulogu ispitanika, koja najviše odgovara komplementarnoj ulozi ukojoj se nalazi (bez)lični ispitivač. O ispitaniku se u psi-

105^ - o pri\ag°denost\s:s^^%--r^saućestustvo u P se p0ve iena & » *£ trait da isp^ naosećanja i ne uzvraća ništa lično. S druge strane, upravo takvo ponašanje ostavlja utisak daje sve dosta sigurno, dajeispitanik zaštićen profesionalnošću ispitivača. Ipak, zbog toga što je moć u ispitivaču, koji uz to može da vrednuje,hvali ili kudi, ova relacija navodi na asocijacije odnosa prema roditelju. Ispitivač izgleda kao neki roditelj koji svevidi ili koji može da otkrije tajne. Takvo doživljavanje relacije može navesti ispitanika da se bori za „ljubav"ispitivača putem prenaglašeno pozitivnog ponašanja, ispunjavanja svih zahteva pa i onih koji su u fantazijiispitanika. Iz istih razloga može da se desi da ispitanik dođe u sukob sa ispitivačem, prenoseći u test-situaciju svojutaktiku borbe za ljubav roditelja ili straha od gubitka te ljubavi.Doživljaj gubitka kontrole kod ispitanika u test-situaciji nije neosnovan. Bez obzira na dobronamernost ispitivača,na „kaloričnost" njegove topline i korektnost držanja, ostaje činjenica da on manipuliše sa ispitanikom, da ga stavljau poziciju da se ispoveda i, stoje za mnoge još opasnije, da nešto učini, ispolji ili kaže što ne bi hteo ili ne bi sebihteo da dozvoli. U životu mnogi ljudi biraju situacije u koje će ući i na taj način kontrolišu sebe i izbegavajusopstvene neželjene ispade. Dolaskom na testiranje oni zaista gube situacioni oslonac svoje odbrambene strategije.Na primer, čovek koji je usled skleroze počeo da gubi sposobnosti, a izmislio je neki način maskiranja, dolaskom natestiranje ne može izbeći demaskiranje. Na sličan način su ugroženi i drugi maska -aranžmani, na primer „nestašnaveselost" devojke koja skriva svoje zastrašujuće agresivne fantazije. Ukratko, stavljanjem ispitanika u test-situacijupostiže se izvesno ogoljenje i gubitak odbrana, što je za ispitivača poželjan a za ispitanika nepoželjan efekat.Testiranje predstavlja za ispitanika višestruko dramatičnu situaciju koja ima aspekte obećanja i nadanja, ali isto takoi opasnosti i ugrožavanja. Već smo naveli opasnost da bude otkriven, „pročitan" od strane veoma moćnog voajera.No njegova ugroženost nije ništa manja i od sopstvenog sagledavanja sebe, svojih potreba, priželjkivanja inedostataka, bili oni stvarni ili fantazmatični. Ispitanik ulazi u test-situaciju jer mora, jer želi (intaktni ego kojiracionalno prosuđuje) i zato što mu ova situacija budi nadu bez koje bi postao depresivan. Niz predradnji, kao što suuzimanje istorije bolesti i terapeutski susreti koje je imao, ukazuju mu na to da rešenje treba da traži u sebi. Taj putje, međutim, zatvoren, jer je veoma opasan. On, ulazeći u psihodijagnostički odnos, jedva može da izbegne saznanjuda postoji opasnost da nešto o sebi sazna. Ta situacija je bliska preranom razotkrivanju, koja se dešava u terapiji ilipri konfrontacijama sa onim koji ga dobro znaju ali čije interpretacije bar može diskvalifikovati kao pristrasne inestručne. Koju odbranu može bespomoćni ispitanik da suprotstavi otkriću do kojeg može doći u situaciji testiranjakoje obavlja nepristrasna osoba, veoma stručna, koju terapeut visoko ceni i koja se služi najsavremenijim naučnimpostupcima. Tu, usred te situacije, ispitanik stoji ogoljen, nada se ali i strahuje da će mu se sručiti na glavu najtežiteret i njegov najintimniji neprijatelj - svest o sebi. Jedino što mu preostaje jeste da pruža izvestan otpor uspehueksploracije, bez obzira na to što je uveren da je ono što čini i govori ispitivač dobro, a što povremeno čini i govorion sam - loše. Ni taj uvid ga ne čini srećnijim ni samopouzdanijim.107Bilo bi pogrešno tvrditi da ispitanici pristupaju testiranju obavezno preplašeni, ugroženi i unesrećeni ulogom slabijestrane. Upravo taj položaj inspiriše zavisne potrebe i nadanja koja su vrlo česta među klijentelompsihodijagnostičara, nadu da će biti branjeni, zaštićeni i spašeni. Mada je ponegde potreba pacijenta da se sasvimprepusti „svemoćnom kliničaru" koji će se maksimalno posvetiti brizi i pomoći, veoma jaka i isključiva odlikaodnosa, u većini slučajeva preovladava vidljiva ambivalencija. Dijagnostička situacija je jak izazov za regresivnepotrebe. Ona zbog toga posebno pogađa osobe koje preživljavaju aktuelne životne krize. Pošto su pod udarom krize,ispitanici veoma priželjkuju susret sa nekim ko će da ih prihvati, razume, podrži i izvuče iz nesavladivih teškoća ioslobodi teskobe. Dijagnostičar i eksplorativna situacija su vrlo blizu fantazmatičnom događaju spasenja i zato jeispitaniku teško da se odupre iskušenju i snazi svojih potreba. Međutim, prepuštanje brige o sebi je svojevrsnapredaja, koja je veoma bremenita opasnostima koje se očekuju spolja, od strane spasioca, kao i od samog sebe, poštoje aktom predaje priznao poraz i gubitak obraza, samopoštovanja. Ispitanici su češće u sukobu sa sobom nego što seopuštaju i bez rezerve predaju pasivno, kao stvar. Konflikt u sebi, usled ambivalentnih osećanja, prenosi se i naodnos prema dijagnostičaru. Ova ambivalencija može ostati od početka do kraja ista, ili može da se pretvori u jednuproveru ispitivača ili proveru nade čija je suština fantazmatična. Predaju u jednom dahu srećemo samo kod sasvimregresivnih osoba. Ostali se predaju sukcesivno, stičući postepeno poverenje i postajući otvoreniji, ili kroz čitavovreme testiranja sprovode svoje testiranje testera. Na poziv test-situacije da se prepusti ispitanik uzvraća zavođenjemdijagnosticara, nudeći se kao bespomoćna, pasivna žrtva koja traži svog spasitelja. Kroz reakcije ispitivača ispitaniksaznaje koliko je uspeo da manipuliše svojim potencijalnim spasiocem. Ukoliko više uspeva da manipuliše, utolikoviše sigurnosti ima da prepusti sebe da bude manipulisan ,,za svoje dobro". Međutim, pošto te manipulacije nailazena otpor i „nekooperativnog" dijagnosticara i sopstvenih kontraregresivnih potreba, ambivalencija se produžava.Priroda spoljašnjeg otpora je u tome što dijagnostičar ne prihvata ulogu apsolutnog oslonca, dok je prirodaunutrašnjeg otpora dvojaka. Predaja je otežana strahom od predaje, strepnjom od mogućeg povređivanja. Isto tako sekontraregresivna tendencija javlja i zbog ponosa i očuvanog samopoštovanja, koje je ugroženo mogućom predajom.Ova igra regresivnih i kontraregresivnih poteza reflektuje se na odnose u test-situaciji kao jedno produženo „hoću-neću", kao ispoljavanje deteta koje iskušava roditelja. Kada se govori o tome da li u test-situaciji ima transfera, ondase ovaj obrazac navodi kao potvrda. Naravno, testiranje je vremenski suviše kratko da bi se ova ambivalencijarazrešila do one mere koja bi se nedvosmisleno priznala za transfer. Samo izuzetno se dešava da do toga dođe i to

samo kod ispitanika koji su jače regradirali.Transakciona interpretacijaDijagnostičar i ispitanik u test-situaciji jesu ono što i inače jesu van te situacije, dakle dve posebne ličnosti.Dolaskom na isto mesto i učešćem u istom zadatku sa dva komplementarna stanovišta oni ispunjavaju dve uloge. Saovim se,108međutim, ne iscrpljuje suština njihove pozicije. Pedantna analiza njihovih ličnosti ponaosob, zatim njihovih uloga(pacijent, kliničar) kao i uklapanja njihovih ličnosti u uloge, ostaviće nas sa puno pitanja bez odgovora. Pre svegakliničar i slučaj predstavljaju jednu posebnu vrstu dijade čija je interakcija vrlo zanimljiva po sebi a ponekad i vrloznačajna stimulacija promena i učenja.Psihoanaliza je vrlo podesna za otkrivanje i interpretaciju pojedinačne, izolo-vane ličnosti. Psihoanalitičkainterpretacija je sledstveno tome ograničena u svom dometu i u slučaju dijagnostičke situacije. Pojmovi kojim sepojave klasifikuju i tumače nepodesni su za tumačenje totalne interakcije u dijadi. Psihoanaliza je stala kodpojedinaca i nije uspela da to prevazide. Pojmovi kao što su identifikacija, projekcija i introjekcija odgovarajudužim, razvojnim segmentima života ali ne i takvim kao što je dijagnostički susret. Ni koncepti kao što su transfer ikontratrans-fer nisu podesni za analizu ovakvih susreta, mada ponekada srećemo pojave i ove vrste. Zbog ovakvihrazloga već odavno je uočena potreba da se dijadni odnos u test-situaciji teorijski adekvatnije prikaže (Rotter, 1962).Drugim recima, da bi se ličnost individualnog ispitanika mogla bolje sagledati, potrebno je da se povežeeksploracijska situacija sa socijalnom psihologijom.Od postojećih teorija dijadne interakcije posebno se izdvaja transakciona analiza Erika Bernea (Berne, 1961). Ovateorija je derivat psihoanalize, ali one socijalno orijentisane. Ličnost je u svakom trenutku svoje svesne aktivnostipod kontrolom ličnih iskustava, koja su povezana u tri ,,ego-stanja". Jednu vrstu ego--stanja čine iskustva koja imajukarakter doživljaja deteta: neposrednost, naivnost, živost, oduševljenje. To ego-stanje Berne naziva ,,dete" i tumačistrukturom nagonskih regiona mozga ili „arhepsihom". Drugu vrstu iskustava ili ego-stanja predstavlja ponašanjekroz koje se iskazuje kritika, vrednovanje, moralisanje i patetika. To ego-stanje Berne naziva „roditelj" i smatra dajeispunjeno sadržinom doživljaja i sećanja roditelja. Tragovi tih doživljaja su takođe stvarni i „depono-vani" u„neopsihi". Najzad, racionalno, realistično i planersko ponašanje je vezano uz doživljaj jednog ego-stanja kojeBerne naziva „odrasli". Svaka osoba ima sve tri vrste ego-stanja, roditelj, odrasli i dete. Između njih postojipermeabilna granica koja nekad može da bude patološki kruta ili patološki propustljiva ili čak probijena. Ego-stanjese doživljava kao stvarno Ja, a praćeno je i odgovarajućim pokretima, držanjem i interpersonalnim orijentacijama.Na primer, neko se među svojim prijateljima šali i igra („smejali smo se kao deca"), na poslu vrlo realistično idalekovidno rešava zadatke, a dolaskom kući prema svojoj deci nastupa kao adekvatan otac. To nisu samo uloge,podvlači Berne, već je svaki od ta tri ponašanja uključio ličnost sa svim što ona jeste u svom kontinuitetu i bezpodvajanja. Za neke ljude prelazak iz jednog ego-stanja u drugo, shodno situaciji i prisutnim ljudima, nije moguće ioni ostaju pogrešno uključeni. Na primer, umesto da se uključi „odrasli", M. uključuje ego-stanje „deteta" ili„roditelja".Sličnost između trijade id, ego i superego, s jedne strane, i dete, odrasli i roditelj, s druge, više je nego nametljiva.Međutim, ističe Berne, razlike nisu ništa manje. Ego-stanja su realna dok je psihoanalitička trijada aspektacija. Onse poziva na klasične eksperimente Penfilda, koji je pri otvaranju lobanje pacijenta dodirivanjem pojedinih tačakakorteksa izazvao vrlo žive doživljaje kod pacijenta. Ti109doživljaji su bili vrlo upadljivi ne samo po neočekivanosti izazvanih slika sećanja, već po povezanosti tih slikajednim objedinjavajućim doživljajem uzrasta: „Sada imam šest godina..." Ego-stanje se može verifikovati i podoživljaju i po ponašanju, pa čak i po načinu govora. Svako ima, kaže Berne, dva ili tri načina govora.Transakciona analiza pokušava teorijski da prevaziđe tradicionalno individualnu orijentaciju kliničkog pristupa. Dveili više osoba, kada su zajedno, mogu da stupe u raznolike interakcije ili „transakcije". U susretu dve osobe dotransakcije dolazi između njihovih ego-stanja. To znači da dijada funkcioniše transakcijom dva puta po tri ego-stanja. Svako ego-stanje osobe A može da stimuliše transakciju sa bilo kojim ego-stanjem partnera B. Ako jetransakcija između dve osobe uspostavljena na nivou istih ego-stanja: odrasli - odrasli, dete - dete ili roditelj -roditelj onda je interakcija komplementarna. Međutim, dešava se, posebno u hijerarhiziranim odnosima dajetransakcija ukrštena. Na primer:Kliničar: „Kako se zovete?"Ispitanica: „Pa ovaj, he, he, Milena" (otegnuto).Kliničar upućuje pitanje kao odrastao ka pacijentkinom odraslom ali dobija odgovor iz njenog ego-stanja deteta. Toje ukrštena transakcija. Ovakva vrsta transakcije je događaj koji se obično kvalifikuje kao transferni odnos. Kliničarupućuje poruku iz ego-stanja odraslog, što nije isto što i uloga odraslog, na koju pacijent i uzvraća iz ego-stanjadeteta, umesto svog odraslog koji je isključen, a poruka je namenjena ego-stanju roditelj kod kliničara. Ukolikokliničar prihvati poruku iz ego-stanja koje je aktivirano transakcijom i odgovori kao roditelj, onda je taj odnos uopasnosti da se pretvori ujedan od mnogobrojnih sukoba i nesporazuma koje tako dobro poznajemo. Međutim, isami nesporazumi imaju neku svoju logiku i svoja pravila. Prvo je pravilo da ljudi koji se pojavljuju u ulozi paci-jenta ili ispitanika ponavljaju svoje transakcije na način koji Berne naziva igrom. Svi ljudi igraju „igre", ali su nekitoliko okoreli igrači da se zapliću do te mere da moraju tražiti pomoć od stručnjaka, sa kojim takođe stupaju utransakcije tipa igre. Možemo, dakle, očekivati da će ispitanici u transakciji sa kliničarem prikazati deo repertoara

svojih igara. Osnovna odlika igre je ta da se odvija na dva nivoa, da ima skrivenu motivaciju i da se održava zato štouvek donosi dobit, češće sekundarnu ili tercijarnu.Kada se dve osobe sretnu, one stupaju u transakciju koja može biti trojaka, da prođe vreme, igraju igre ili iskreno istvarno komuniciraju. Prazninu susreta najčešće popunjavamo transakcijom tipa DPV (da prođe vreme), koja podra-zumeva ćaskanja, pričanje zgoda i viceva i slično. U transakciji DPV interakcija se odvija između roditelja partneraili između odraslih. U prvom slučaju dva sago-vornika izražavaju svoju zabrinutost, odnosno „zgražanje":A („roditelj"): ,,Da nije toliko razbijenih porodica ne bi ni delikvenata bilotako puno." B („roditelj"): „Ma pusti, čak ni u dobrim porodicama decu ne uče redu!"Igre su univerzalna forma dijadne i grupne transakcije. Postoje mnogobrojne igre koje se javljaju u braku, na posluili koje se igraju između psihoanalitičara i pacijenta (Shepard i Lee, 1970). Igra je po definiciji neproduktivnatransakcija110koja ne zbližava i ne razvija ličnost. Između dijagnostičara i pacijenta može da se odvija i ovakav dijalog(„transakcija").D („odrasli"): „Vi ste u sukobu sa sobom i imate osećanje krivice." F („odrasli"): ,,Da, to je moj oštar super-ego."I jedna i druga strana ostaju na istim pozicijama i ništa se bitno nije desilo. Pacijent je dočekao interpretacijuspremno, zatvoren prema dijagnostičaru i odvratio je pokazujući da i on poznaje psihoanalizu. Oni su, kako bi sereklo „podelih poene". Dijagnostičar je „rekao svoje", očigledno ne uzimajući u obzir pogodnost momenta. Osetivšito pacijent je shvatio da dijagnostičar igra, da mu ne preti, da mu samo pokazuje svoju pozicionu superiornost iuključio se u tu igru na način koji je već usvojio. On je prepoznao igru i zaigrao postigavši poen. Transakcija jezavršena neproduktivno.U prvoj igri, koja nije samo DPV ili društveni ritual, javlja se dvostruka i ukrštena transakcija. U prethodnompnmeru manifestna sadržina razmenjena je na nivou odraslih. Međutim, ponavljanje ovakvih segmenata u tokuprodužene dijagnostičke transakcije pokazuje da P (pacijent) ponavlja stav, da igra i da u tu igru uključuje i „dete".On se opire nastojanjima dijagnostičara da produbi eksploraciju iako se pacijent deklarisao kao osoba koja tražipomoć i dublje razumevanje svojih teškoća. Analitički interpretirano on je u otporu. Sa transakcionog stanovišta onigra, jer pored odraslog uključuje i dete, koje sad „pokazuje" dijagnostičaru da ga ne može nadmudriti. U stvari, uinterpretaciji Bernea dete igra „žandara i lopova" ili „uhvati me ako možeš".Transakciona teorija dijadnih i grupnih odnosa bavi se komunikacijom ,,ego--stanja" unutar ličnosti i između dve iviše osoba. Otkrivanjem brojnih pravila po kojima se odvijaju kraći (igre) i duži (životni scenario) segmentisaobraćaja među osobama, ona je olakšala razumevanje parova uključujući i dijagnostički i terapijski par. Mada seova teorija ne bavi posebno pitanjima saznanja, kao izdvojenog aspekta transakcije, ta su pitanja, ipak, uključena.Kao i psihoanaliza tako i tran-sakciona teorija postavlja određene uslove bez čijih ispunjenja razumevanje drugeosobe ne može biti uspešno. Procenjivač ne može biti samo vrsni znalac teorije, visoko inteligentan i dobromotivisan, jer svi ti kvaliteti ulaze u samo jedan nivo, pojačavaju samo ego stanje „odraslog". Ti kvaliteti suprimarne vrednosti odraslog, kojeg simbolizuje kompjuter. Da bismo drugu osobu shvatili, moramo umeti daodgovorimo na ispoljavanja i drugih ego-stanja, da osetimo poruke deteta i roditelja. To je moguće delimično iracionalnim, analitičkim posmatranjem, ali samo donekle. Pozicija dijagnostičara je najbolje određena definicijomSulivana, po kome je procenjivač uključen u transakciju koja se u eksplorativnoj situaciji odigrava, ali pored toga onje i posmatrač pacijenta, sebe i transakcije. Poenta je u tome da saznanje ne možemo apstrahovati od transakcije.Pacijent može da učestvuje u transakciji ali ne mora da shvati smisao dešavanja u celini (dešavanja u sebi, udijagnostičaru i između njih), dok dijagnostičar ispunjava zadatak samo ako učestvuje, ne ometa igre, a prati i shvatacelinu situacije.U odnosu na psihoanalizu transakciona teorija je otišla korak dalje tune što je razvila koncepte pogodne zaklasifikaciju i tumačenje parova i grupa. Time je data mogućnost da odnose u dijagnostičkoj dijadi ne pretvaramo unešto drugo da111bismo ih razumeli. Međutim, klasična dijagnostička situacija nije pogodna za kompletnu procenu repertoara osoba.Fenomenološko-metaperceptivna interpretacijaU razjašnjavanju kognitivne interakcije u dijadi značajan doprinos je dao Laing (1966). On je izučavao odnose uporodicama shizofreničara, a posebno spo-razumevanje. U pristupu je pošao od koncepta dijade (Feuerbach, Buber,Heider) i opažaja u dijadi. Odnosi u dijadi jesu odnosi između Ja i Ja drugog za koga je prvo Ja takode Ja dragog.Odnos je prema tome bilateralno simetričan. U svakom trenutku i u svakom dijadnom odnosu, ukoliko je interakcijauspostavljena i svesna, Jaje određeno kroz sebe i kroz sam odnos. To što opažam uvek je i interpretacija, a u svakojinterpretaciji ima udela fantazija (Isaacs). Opažaj, interpretacija i fantazija stapaju se u ličnosti i doživljaj. U susretuJa sa drugim osobama moje Ja određeno je onim je što je bilo i doživljajem koji imam sada u konkretnom susretu.Moje Ja i Ja dragog se međusobno određuju. Pokušaji da se formulišu fenomenološke teorije mimo odnosasusretanja osuđeni su da budu nestvarne apstrakcije. Koncept identiteta je nužno vezan za dijadu ili grupu. Kogni-tivna interakcija se ne može svesti na model akcije i reakcije, već je pravilnije prikazati tu interakciju kao odraz.Osoba A vidi osobu B, ali istovremeno interpretira: Ja mislim da on misli da ja mislim, što na neki način određujetrenutni identitet osobe A. Naravno, osoba B na isti način, ali verovatno sa drugim sadržajem, vidi osobu A iistovremeno ima svoj doživljaj koji određuje momentalni identitet. Ovaj lanac opažanja Laing naziva meta-opažaj, aiz tog odnosa određeni doživljaj Ja naziva metaidentitet.

Pitanje na koji način dijagnostičar može da shvati ličnost ispitanika nije direktno razrešeno u okvira ove teorije. Presvega, dijagnostička situacija nije bilateralno simetrična, doduše ni brakovi nisu uvek takvi. Međutim, obe straneimaju određena očekivanja u odnosu na suprotnu ulogu, pri čemu je posebno važno kakva očekivanja ima ispitanik.Pretpostavljamo da dijagnostičar svoja očekivanja i svoj identitet uspešno sinhronizuje sa ulogom i zadatkom kojimu nalaže profesija. Naravno, donekle u svemu tome ima udela i njegov „koeficijent fantazije", koji može biti narazličite načine pobuđen susretom sa ispitanikom ili ispitanicom. On može da idealizuje svoju ulogu, vrednost svogposla i instituciju u kojoj radi. Iz ove teorije nedvosmisleno sledi da je opažaj pacijenta od strane dijagnostičaratakode meta-opažaj. To znači daje zapažanje kliničara pod uticajem dijadne pozicije: Ja u susretu sa Ti i meta-identitetom.Kako ispitanik vidi kliničara i kako vidi sebe veoma su povezane pojave. Laing odbacuje postavku da ispitanikamožemo posmatrati kao identitet po sebi. Opažajući kliničara, ispitanik je verovatno pod jačim uslovom„koeficijenta fantazije", pa je njegovo Ja i doživljaj kliničara kao osobe, kao i zamisao o tome kako kliničar njegavidi, u raskoraku sa meta-opažajem kliničara. Psihoanalitička teorija je ovu neadekvatnu poziciju podvodila podkoncept projekcije. Metaperceptivna teorija se zalaže za metod analize sekvenci procesa, koji u celini nazivamoprojekcijom. Postupajući tako dolazimo do naziva pogrešno uklopljenih očekivanja. Taj112metod je možda pogodniji za proučavanje nesporazuma medu bračnim parovima nego u dijagnostičkoj dijadi.Međutim, ne smemo zaboraviti da i kliničari imaju predrasuda i da u nedostatku dobrih metoda provere mogu dagreše, a često to i čine, birajući težu interpretaciju. Evo jedne metaperceptivne sekvence koja ilus-truje nesporazumuprkos dobrim namerama:Pacijent (ja sam uznemirena) - Kliničar (ona je uznemirena) - Pacijent (doktor je vrlo miran i ne reaguje) - Kliničar(biće dobro da ostanem miran i da samo slušam) - Pacijent (da mu je makar malo stalo do mene i da mi pomogne,ispoljio bi neko osećanje) — Kliničar (sad je još više uznemirena, moram biti još mirniji) - Pacijent (nemoguće je dadoktor ne zna da me njegova hladnoća u/ne-mirava) - Kliničar (ona me optužuje daje povređujem) - Pacijent(nemoguće je da doktor ne zna da me njegovo ponašanje pogađa i uznemirava. Očigledno, on sadistički uživa)-Kliničar: To je projekcija!Ovakav put zaključivanja Laing radije predstavlja spiralom nego dijalogom, a međusobno viđenje para„recipročnom perspektivom". Jedna od pozitivnih kon-sekvencija ovakvog pristupa može biti obazrivija upotreba„teških reci" i dalekosežnih zaključaka.Navedene interpretacije pozicije kliničara, pacijenta i dijagnostičkog odnosa pokazuju da teorija kliničke spoznajeličnosti ne može da se postavi van konteksta interakcije. Koncept dijade je neophodan. Takođe je teško prihvatititakvu teoriju koja ispitanika svodi na objekat a kliničara izvlači iz interakcione matrice. Problem nije samo u tomešto je naša svest, mišljenje i sistematizacija pod uticajem nesvesnog ili fantazija. Ta ograničenja su, izgleda, samopolovina prepreke, jer se u njima zaobilazi transakcija, komplementarnost i komunikacija u dijadi. Čak i ako jekliničar veoma zrela ličnost, sa dobrim uvidom, on još uvek nije garancija za dobre i pouzdane kliničke procene.Laing je izgleda bio u pravu kada je kritikovao i filozofiju i psihologiju koje su sazdane na poziciji izdvojeneindividue. Za razumevanje spoznaje osoba nama je potrebna mnogo bolje proučena dijagnostička situacija i zbivanjau toj dijadi. Razvrstavanje teorija spoznaje na intuitivnu, empatičku i kongnitivnu je čista didaktička pedanterija.DA LI JE PSIHODIJAGNOSTIČKA PROCENA KREACIJAKlinički način procene i integracije podataka, ukratko klinička metoda, kva-lifikuje se i kao kreativna. Intuitivnomišljenje se takođe povezuje sa kreativnim. Odgovarajući na zamerku da se intuitivno saznanje izjednačuje sairacionalnim Meehl odgovara da je takva tvrdnja neosnovana. Najpre zbog toga što se može empirijski proučavatiinformacijska osnova intuitivnog mišljenja, kao što se, najzad, može i verifikovati validnost na osnovu takvognačina rešavanja problema. U svakom slučaju, ako prihvatimo intuitivno i kreativno mišljenje kao osnovne atributekliničke metode, onda je objektiviziranje ove metode praktično nemoguće sve dok se ne pronađe zamena zakreativnost.8 Psihodijagnustika 113Kao i u slučaju intuicije tako i u vezi kreativnosti rasprave se vode uopšteno i ne vode dovoljno računa odiferencijaciji kliničke metode. Ni sve metode koje su uključene u bateriju, niti svi zadaci koji se rešavaju kliničkommetodom, ne zahte-vaju po svaku cenu i u istoj meri originalna rešenja, odnosno otkrića. Najzad, nije ni svakikliničar jednako sposoban za kreativnost, što ga možda sprečava da bude izuzetno dobar kliničar, ali ga ne isključujeu potpunosti. U pogledu kreativnosti i u pogledu specijalnih sposobnosti kliničara, kao nužnih zahteva kliničkemetode, postoje suprotna gledišta.Meehl zastupa gledište da je kliničko procenjivanje po nuždi kreativno i navodi sledeće argumente:a) Kliničko procenjivanje često dovodi do otkrića koja su značajna za pojedinačnu ličnost. Takva otkrića su nužnajer opšte teorije ponašanja nisu resile dovoljno precizno odnos opštih hipoteza i konkretne, pojedinačne ličnosti. Onmora da pronađe način kako će povezati teoriju sa konkretnim pojavama od slučaja do slučaja. Ovo se ne možeostvariti jednostavnom klasifikacijom, indukcijom ili dedukcijom.b) Pravila kliničkog suđenja i formiranja hipoteza nisu jasno eksplicirana. Kliničar mora sam da pronalazi ovapravila, a ona su mnogobrojna i veoma promenljiva, što stoji u vezi sa individualnim specifičnostima slučajeva.Pošto ova pravila nisu otkrivena, ni u kliničkoj psihologiji niti u kojoj drugoj disciplini sličnoga reda, ona se nemogu ni svesti na logička pravila.Sarbin, Taft i Bailey ističu da svako ko vrši neku procenu ljudi polazi od izvesnih postavki koje se, sa svoje strane,

mogu uporediti sa premisom major u si-logističkom modelu. Pri tome je sasvim sporedno kako su te osnovnepostavke nastale, da li induktivno, analogijom, konstrukcijom ili prihvatanjem mišljenja nekog autora. Nemajućidruge osnove kliničari tretiraju svoje postavke o ličnosti kao da su verifikovane i tačne.Kao ilustraciju takvog mišljenja Sarbin navodi primer kliničara koji na osnovu analize Rorschachovom metodomzaključuje da ispitanik pati od kastracionog kompleksa. Pošto je ispitanik davao nepotpune (čut off) globalneodgovore, kliničar ih je procenio kao dijagnostički indikativne i uzeo kao osnov za interpretaciju. U ovom slučajupolazna postavka (premisa major) je sledeća: „Osobe koje odbacuju delove vizuelnog stimulusa plaše se odse-canjadelova sopstvenog tela". Zaključak koji je kliničar izveo ukazuje da se koristio analogijom između mrlje i tela.Ako problem posmatramo sa stanovišta dimenzije invencija konfirmacija, dolazimo do zaključka da preteranonaglašavanje jednog dovodi do negiranja drugog. Prema shvatanju silogističko-probabilističke teorije problem je utome kako kliničar dolazi do svojih polaznih postavki. Ukoliko su te postavke bliže činjenicama, izgledi za tačanzaključak se povećavaju. Nevolja je u tome što se u izvesnom broju slučajeva kreativnost kliničara svodi na to dapovezuje iskonstru-isane polazne postavke (premisa minor). Takva kreativnost svakako ne znači potvrdu visokihkvaliteta kliničkog procenjivanja. U stvari, moramo poći od toga,114piše Sarbin, daje svaka konstrukcija netačna sve dok se ne venfikuje. Prema tome, konačno merilo vrednosti ipolazne postavke i kreativnosti predstavlja „kontekst konfirmacije". Nivo invencije i nivo konfirmacije ne mogu seposmatrati potpuno odvojeno. Mada je otkriće proces veće vrednosti, on tu vrednost mora da dokaže posredstvomprocesa niže vrednosti - verifikacijom i validacijom. Sarbin i sam priznaje da proces invencije nije dostupansilogističko-probabilističkom modelu, dok proces konfirmacije jeste.Međutim, ni sam proces otkrića nije u potpunosti van mogućnosti tumačenja silogističko-probabilističkim modelom.Sarbin to ilustruje ponovnom analizom primera koji je naveo Meehl. Bolesnica koja je na psihoterapiji iznosihalucinantni doživljaj viđenja gavrana nad uzglavljem muževog kreveta. Psihoterapeut u interpretaciji polazi odpoeme E. A. Poa. Sarbin se pita: Zbog čega je terapeut u interpretaciji povezao haluciniranog gavrana sa poemomPoa, kada je postojala mogućnost i za mnoge druge asocijacije? Bez obzira na konkretan razlog, činjenica je dajetakvo povezivanje imalo određenu verovatnoću.Probabilistički model pretenduje i na to da objasni i neke aspekte originalnih interpretacija. Sarbin odbija prigovordaje besmisleno stvarati tabele verovatnoča za razne retke pojave za koje navodno klinički metod vise odgovara.Tvrđenje da je to nerentabilno ne negira mogućnost da se to ipak ostvari. I izuzetne pojave imaju neku relaciju„prethodno - naknadno", stoje već dovoljno da se obuhvate teorijom verovatnoće. Sa svakog takvog stanovištasvako novatorstvo i svako otkriće ima svoje poreklo, pa tako ni kliničko suđenje ne nastaje iz ničega. To štočinjenice koje su posredi nisu poznate ne znači da one zbog toga ne postoje. A, opet, sve što postoji ima svojuverovatnoću javljanja.115VII. VALIDACIJA KLINIČKE METODEValidnost predstavlja presudno pitanje svake metode pa tako i kliničke metode procene. Nasuprot ogromnojvažnosti koju validnost ima, njena je logika veoma jednostavna. Pripreme, konstrukcija, provera i sve ostaleoperacije koje prethode stvaranju jedne metode vrede ili se obezvređuju zavisno od validacionih rezultata. Merilavalidnosti mogu biti pragmatična i teorijska.Cronbach i Meehl (1955) su validacione metode razvrstali u sledeće kategorije:1. po sadržaju,2. konkurentna ili uporedna validnost,3. konstruktna validnost,4. prediktivna validnost.Sa metodološkog stanovišta problem validnosti se deli prema izboru kriteri-juma i prema izboru metoda verifikacije.Budući da se klinička psihodijagnostika koristi simultano sa više različitih vrsta metoda, potrebno je imati u vidučinjenicu da se različite metode validiraju na različite načine. Najzad, i sam sadržaj testa koji se validira može dabude značajan kada je kriterijum teorijska varijabla ili konstrukt. Tako mnogobrojne komponente omogućavajunaravno i različite klasifikacije metoda i kriterijuma validnosti.Sarbin, Taft i Bailey (1960) ističu daje za kliničke metode podesnija sledeća klasifikacija (metoda) validacije:1. konsenzualna validnost,2. kongruentna validnost,3. prediktivna validnost.TIPOVI VALIDACIJE KLINIČKE METODEKonsenzualna validnost. Kliničar koji je završio prikaz ispitanog slučaja, koji je sada okarakterisan i protumačen naizvestan način, može da se nađe u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji, zavisno od toga kako će ovaj prikaz biti oce-njen. Da li je obavljeni posao vredan ili ne, da li je karakterizacija tačna ili nije utvrdiće se prema kriterijumimakonsenzusa, kongruencije ili predikcije.Ako se delovi nalaza podudaraju sa podacima i događajima koji su regi-strovani drugačijim sredstvima od onih kojeje psiholog koristio u eksploraciji, onda je ova podudarnost jedna vrsta dokaza validnosti. Ukoliko je prikaz naišaona podeljena mišljenja, našao se neko ko je osporio prikaz kao valjan, onda se spor može resiti sa stanovišta „nekabudućnost pokaže koje u pravu". To znači da dalji razvoj ponašanja slučaja treba da potvrdi i demantuje teze spornihstrana.

116Međutim, neki delovi psihološke karakterizacije ličnosti koji čine sadržaj nalaza i mišljenja o slučaju predstavljajuapstrakciju.Provera mišljenja koja se odnose na konkretne manifestacije ponašanja (događaja) može se ostvariti kriterijumompredikcije. Ukoliko je u pitanju neka osobina koja se može registrovati na više načina, ona se može verifikovatiparalelnom primenom pogodnih tehnika, dakle putem kriterijuma kongruencije. Međutim, sud o složenimkonstruktima koji su upotrebljeni u interpretaciji podataka ne može se validirati jednostavnom primenom kriterijumakongruencije i predikcije. Najpogodniji način provere valjanosti primene složenih konstrukata jeste pozivanje nasvedočenje valjanih poznavalaca, odnosno stručnjaka. Mišljenje jednog ili više stručnjaka postaje kriterijum zaocenjivanje valjanosti kliničara koji se proverava.Konsenzualni način provere valjanosti je tradicionalan, ekonomičan i praktičan. On se veoma mnogo primenjuje i ukliničkim i u vankliničkim uslovima. Klinički tip procene ličnosti u tesnoj je vezi sa konsenzualnom formomvalidacije. Najčešće se koristi spreg u dve varijante. Eksploracija slučaja se završava i ispitivač sastavlja izveštajkoji iznosi pred konzilijum. Na čelu konzilijuma nalazi se superekspert. Posle kraće ili duže diskusije, u kojoj moguučestvovati svi članovi ekipe, šef grupe daje interpretaciju slučaja. Ovo mišljenje je merodavno i služi, izmeđuostalog, i kao kriterijum valjanosti izveštaja dijagnostičara. U drugoj varijanti konzilijum čini grupa supereksperatakoji nezavisno jedan od drugog oce-njuju prvi izveštaj i donose o njemu svoj „višestepeni" sud. Organizacija sudovaje primer ovakvog sistema validacije kliničkog suđenja pojedinačnog sudije o pojedinačnom slučaju.Osnovni nedostatak konsenzusa kao kriterijuma je arbitrarnost. Slaganje među ljudima o složenim dispozicionimkonstruktima ili drugim apstrakcijskim konceptima ne kazuje ništa više od same činjenice da oni imaju isti stav.Snaga njihovog mišljenja zasnovana je na autoritetu koji oni uživaju. Nevolja je u tome što različite grupe autoritetamogu imati čak i suprotne stavove. Tako, na primer, jedna grupa autoriteta može dati vrlo visoku ocenu o jednomradu, dok taj isti rad druga grupa može odbaciti kao bezvredan.Konsenzualno validirana procena garantuje da je nalaz kongruentan sa stavovima određene institucije, škole iliučenja.Kongruentna validnost. To je ona vrsta verifikacije kojom utvrđujemo logičku ili empirijsku podudarnost izmeđunekih efekata merenja i nekog konstrukta ili teorijskog modela. Osnovne komponente kongruentne validnosti jesu:a) događaj, testovni indikator,b) konstrukt ili teorijski model.Kongruentna validnost se poklapa sa onim što Cronbach naziva konstrukt validnosti. Sarbin prigovara ovoj vrstivalidnosti da je de facto providna. Da bi neki testovni indikator ili događaj mogao da se validira u odnosu naodređeni konstrukt, nije dovoljna korelacija, već je nužno pre svega da sam taj konstrukt bude istinit. Sarbin odričemogućnost da ti konstrukti budu išta drugo do fikcije, jer se ne mogu direktno validirati. Samim tim oni ne moguposlužiti kao potvrda prave validnosti nekih događaja ili indikatora. Veza između konstrukta i nekog događaja117ili test-indikatora određena je većinom proizvoljno, odlukom ispitivača. Ako iz takve odluke proističe neki rezultatkoji potvrđuje njihovu povezanost, onda to može da znači samo to da su ti konstrukti korisni ali ne znači da su tačni,validni. Ovakvo zaključivanje moramo primiti sa rezervom.Prediktivna validnost. Prema shvatanju Sarbina, Tafta i Baileya prediktivna validnost predstavlja najpouzdanijidokaz znanja, pogotovu ako je utvrđena više puta na pouzdan način. Za predikciju je potrebno raspolagati sa „dvaklasifikovana događaja povezana zaključkom". Predikcija je najprihvatljiviji način potvrde hipoteze. Postdikcija jesamo poseban slučaj predikcije. Bitno je da obe pojave, koje su povezane prediktivnim sudom, moraju biti vidljive idostupne javnoj proveri. U kliničkoj praksi jedan od ta dva događaja najčešće je rezultat nekog testa ili skaleprocene, a drugi je neko buduće ponašanje ispitanika u školi, na poslu, u braku ili njegovo reagovanje na izabraniterapijski tretman.Za razliku od Eysencka, koji takođe zastupa gledište da je predikcija najpouzdaniji kriterijum validnosti, Sarbin injegovi saradnici se ograničavaju samo na validaciju „događaja" a isključuju validaciju „konstrukata", odnosno psi-hološku teoriju.Ovaj empiricistički objektivizam, i pored velike logičke uverljivosti, neprihvatljiv je jer ne uzima u obzir neke važnečinjenice. Cronbach (1960) navodi da predikcija može biti tačna iako je opis i shvatanje ispitanika netačno, iobrnuto. Fachner (1967) je izvršio istraživanja čiji rezultati pokazuju da uspeh u opisivanju ličnosti i uspeh upredviđanju imaju nisku korelaciju. Iz svega toga stiče se utisak da precenjivanje značaja prediktivnog suđenjapredstavlja simplifikaciju psihodi-jagnostike.VAL1DAC1JA KLINIČKE BATERIJEKlinička baterija, koja se primenjuje u ispitivanju ličnosti, obuhvata od 4 -10 različitih testova i skala. U principusvaka pojedinačna metoda treba da bude validirana. Pošto u sklop baterije ulaze intervju, testovi inteligencije,upitnici, pro-jektivne metode i metode Ja-koncepta, to su i metode validacije specifične i različite. U stvari,strategija validacije se svodi na pravilo da se svaka pojedina metoda validira posebno i prema različitimkriterijumima i različitim postupcima. Ovakva analitička strategija posledica je činjenice daje klinička baterijaeklektički skup koji je sastavljen po unapred pripremljenom planu. Činjenica da su tako različite metode validiranena različite načine i prema različitim kriterijumima spojene u jednu celinu postavlja nov problem: Kakva jevalidnost čitave skupine ili kakav je odnos između validnosti pojedinačnih metoda u tom skupu?Shvatanje po kome je jednom validirani metod uvek validan naivno je i pogrešno. Brojna istraživanja pokazuju da

različite metode namenjene ispitivanju iste varijable, na primer neurotičnosti ili anksioznosti, nisu uvek u visokojkorelaciji. Goldberg i Werts (1966) utvrdili su da se kliničari koji vrše analizu jedne vrste metoda ne slažu sazaključcima kliničara koji vrše analizu druge vrste metoda, iako i jedni i drugi procenjuju istu osobinu ličnosti kodistih pacijenata. Zaključak bi mogao da glasi da se problem validnosti kliničke metode (multidi-118menzionalnog i multimetodskog eklektičnog skupa) ne može resiti izolovanim postupkom pojedinačne validacije.Polazeći od takvih premisa Sechrest (1963) je došao i do zaključka da se u kliničkoj situaciji korisnost i opravdanostuključivanja neke tehnike u postojeći skup mora proceniti zavisno od toga koliko ona povećava tačnost dijagnozekoja se postiže bez nje na osnovu postojećeg agregata. Jedna dijagnostička metoda može da ima, izolovanoposmatrano, vrlo značajnu validnost. Međutim, to ne mora da znači da uključivanje te metode u kliničku baterijuobavezno poboljšava validnost procene. Neka druga metoda možda čak sa manjim validacionim koeficijentom možeda poboljša opštu validnost baterije. Ako se dakle klinička metoda definiše kao multimetodski skup, onda sevrednost pojedinačnih metoda u tom skupu mora utvrđivati relacijski, odnosno po recima Sechresta kao „dodatnavalidnost^.Dodatna ili diferencijalna validnost predstavlja primarni parametar. Međutim, da bi dodatna validnost mogla da seodredi, potreban je neki osnov ili referentna vrednost. Cronbach ističe da osnova prema kojoj se određujediferencijalna ili dodatna validnost treba da predstavlja neku jednostavnu dimenziju. Ako nekom složenom ineekonomičnom metodom ne postižemo ništa više ili bolje nego što možemo postići nekim jednostavnimmetodama, onda nema razloga i pravdanja da se skuplje metode uključe u skupinu. Kao jednostavan osnov zaprocenu dodatne validnosti kliničkih metoda može da posluži: a) kratka istorija slučaja, b) jednostavni biografskipodaci i c) kratki intervju.VALIDACIJA OPISA LIČNOSTIAnaliza i opis ličnosti ubrajaju se u prvorazredne zadatke kliničke psihodi-jagnostike. Dijagnostička klasifikacija iklinička predikcija predstavljaju samo završne efekte jednog procesa zaključivanja. Taj proces zaključivanja polaziod izvesnih podataka, opservacionih, biografskih, testovnih, ali se zaključci iz njih ne izvode neposredno. Statističarkoji raspolaže gotovom formulom može iz podataka da izvodi neposredne zaključke o dijagnostičkoj kategoriji ilinekom budućem ponašanju. Za razliku od njega, kliničar podatke na određeni način prvo klasifikuje kao indikatoreodređenih varijabli, crta ličnosti ili konstrukata, pa tek na osnovu njih izvodi zaključke o dijagnozi ili predikciji.Formiranje impresije o ličnosti ili korišćenje određenih međuvarijabli u procesu procene predstavlja primarnu odlikukliničke metode (Meehl, 1956; Sarbin, Taft i Bailev, 1960; Prelinger i Zimet, 1966).S obzirom na značaj koji opis ličnosti ima u sklopu kliničke metode, izbor metode validacije predstavlja krupanproblem. Validacija kliničkog opisa ličnosti može da se vrši na dva načina: globalno i analitički. Tipičan primerglobalne validacije predstavlja metoda parovanja (matching). Kao primer analitičke validacije može poslužitimetoda Q sortiranja.Metoda parovanja (svrstavanja po sličnosti). Za primenu ove metode naročito se zalagao Vernon (1963). Suštinametode se sastoji u tome da se dva uzorka opisa ličnosti, od kojih jedan predstavlja kriterijski opis, a drugi opis na119osnovu interpretacije neke psihološke metode, međusobno upoređuju. Izabrani sudija ilv grupa procenjivačautvrđuje parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda više puta komćena za validacijumXeipTeiac,\j&^^VXwxa\\matada. Metoda parovanja može da posluzi u vaUdaciji kvalitativnih, impresionističkih isrodnih tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Više puta je isticano da ovaj način ^eri-t-iu-.^ije, ima. Trvnogonedostataka. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se težepronalaze u homogenom uzorku, a lakše u heterogenom. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih,trivijalnih detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, pošto je globalna, ne ide dalje od konstatacije oslaganju. Pomoću nje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda upoređivanja nije u stanjuda zahvati intervenirajuće varijable, „privatnu teoriju ličnosti" kliničara, drugim recima ne dopušta zadiranje uproces kliničkog suđenja niti u strukturu, već samo daje neku grubu meru završnog efekta. Usled svega togaCronbach je predložio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Međutim, time je onaprestala da bude ono što je prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono što i drugemetode, na primer metoda Q sortiranja.TEHNIKA Q SORTIRANJATehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u nešto drugačijem obliku, prekoBurta. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkimistraživanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednojdimenziji „tačno - netačno". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim što je unapredodređeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, štoomogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, uključujući i faktorsku analizu. Stephensonje vrednost Q metode video u tome što ona omogućava faktorsku analizu i pojedinca. Međutim, ova tehnika ne morada se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti, kao što je Stephenson predlagao. Danas se Q metodanajčešće koristi u sledeće svrhe:1. u istraživanjima JA koncepta,2. u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova,3. u validaciji kliničkog opisa ličnosti.

Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kodpojedinaca u različitim grupama. Rogers i Dymond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena kojenastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metodeispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh), kojise često pominje u literaturi. U istraživanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obično se vršiupoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika izmeđuove dve vrste opisa svoga JA kod120osnovu interpretacije neke psihološke metode, međusobno upoređuju. Izabrani sudija ili grupa procenjivača utvrđujeparove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda više puta korišćena za validaciju interpretacijeprojektivnih metoda. Metoda parovanja može da posluži u validaciji kvalitativnih, impresionističkih i srodnihtehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Više puta je isticano da ovaj način verifikacije ima mnogo nedostataka.Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se teže pronalaze uhomogenom uzorku, a lakše u heterogenom. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih, trivijalnihdetalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, pošto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Pomoćunje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda upoređivanja nije u stanju da zahvatiintervenirajuće varijable, „privatnu teoriju ličnosti" kliničara, drugim recima ne dopušta zadiranje u proces kliničkogsuđenja niti u strukturu, već samo daje neku grubu meru završnog efekta. Usled svega toga Cronbach je predložio dase ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Međutim, time je ona prestala da bude ono što jeprvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono što i druge metode, na primer metodaQ sortiranja.TEHNIKA Q SORTIRANJATehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u nešto drugačijem obliku, prekoBurta. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkimistraživanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednojdimenziji „tačno - netačno". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim što je unapredodređeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, štoomogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, uključujući i faktorsku analizu. Stephensonje vrednost Q metode video u tome što ona omogućava faktorsku analizu i pojedinca. Međutim, ova tehnika ne morada se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti, kao što je Stephenson predlagao. Danas se Q metodanajčešće koristi u sledeće svrhe:1. u istraživanjima JA koncepta,2. u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova,3. u validaciji kliničkog opisa ličnosti.Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kodpojedinaca u različitim grupama. Rogers i Dvmond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena kojenastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metodeispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh), kojise često pominje u literaturi. U istraživanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obično se vršiupoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika izmeđuove dve vrste opisa svoga JA kod120neurotičara smanjuje (Rogers i Dymond, 1954). Međutim, dokazivanje poboljšanja na osnovu povećanog slaganjaizmeđu realnog i idealnog aspekta Ja je problematično iz razloga što se ta dva Q opisa smatraju nezavisnim, što nijedokazano. Philips i saradnici (1956) smatraju da se razlike mogu smanjivati ili povećavati zbog promena kako u„realnom" tako i u „idealnom" Q opisu Ja, a ne samo u „realnom" kao što se uvek pretpostavlja.Primena tehnike u proučavanju dijagnostičkog stereotipa je takođe novijeg datuma. Povećano interesovanje zakliničara kao „dijagnostičkog instrumenta" bilo je praćeno i traženjem pogodnih metoda za istraživanje kognitivnestrukture i dijagnostičkog procesa. Među kognitivnim faktorima posebno je proučavan udeo pojmova i pojmovnogsistema kliničara („moduli", „skemate"). Kao podesne metode za izučavanje tih pojava navode se REP metod(Kelly, 1955), semantički diferencijal (Osgood, 1957) i tehnika Q sortiranja (Stephenson, 1953).Mada se kliničari orijentišu na prikupljanje podataka o individualnim razlikama i individualnim specifičnostima,pokazalo se da i opšta znanja o pojavama koje se ispituju mogu doprineti tačnosti procene. Prema tome, kliničar kojipoznaje opšte karakteristike, odnosno koji imatačne „dijagnostičke stereotipe", u stanju je da u nekoj meri tačnoproceni i pojedince iz tih kategorija čak i sa vrlo oskudnim individualiziranim podacima. Metoda Q sortiranja jekorišćena za testiranje značaja i uloge dijagnostičkog stereotipa. Koristeći se tim načinom Sines (1959) je utvrdio dastereotipi kliničara omogućavaju tačnu procenu ličnosti, a da individualizirani podaci iz intervjua ili psihološkihtestova povećavaju tačnost opisa.Ispitujući funkciju dijagnostičkih stereotipova u kliničkom suđenju Rubin i Shontz (1960) su utvrdili da se stereotipijavljaju na samom početku dijagnostičkog procesa i da služe kao usmeravajuće hipoteze u odnosu na koje se tražepotvrdni ili negativni dokazi.Jednu posebnu grupu istraživanja dijagnostičkih stereotipova pomoću Q tehnike predstavljaju ona u kojima suanalizirani stereotipovi kliničkih psihologa, psihijatara, i odnos između njihovih stereotipova (Shontz, 1956; Berger i

Miladi-nović, 1970).Primena Q tehnike u validaciji opisa ličnostiZbog izvesnih svojih osobina Q tehnika je veoma podesna za opis ličnosti kao i za validaciju takvih opisa. Q tehnikaomogućava da se kvalitativni aspekti ponašanja, manifestni i latentni, posredstvom sudija eksperata kvantifikuju ipripreme za statističku obradu. Block (1961) piše da Q tehnika omogućava kvan-tifikaciju idiografskog shvatanjaličnosti, dok Vernon (1966) smatra da Q tehnika omogućava prikazivanje obrazaca ili struktura ličnosti kroz odnoskomponenata. Ako je to tako, onda u Q tehnici nalazimo jednu podesnu sintezu između nomotetičkog i idiografskogpristupa, odnosno jednu izvanrednu mogućnost naučnog proučavanja (nomotetički prilaz) kliničkog shvatanja iopisivanja ličnosti (idiografski prilaz).Q metod je više puta primenjen kao sistem mtervenirajućih varijabli u validaciji kliničkog opisa ličnosti (Little iShneidman, 1959; Sines, 1959; Silverman,1211960; Berger, 1968). Razlozi za ovako široko prihvatanje, pored ovih opšte teorijskih koje smo već naveli, mogu seklasifikovati na sledeći način:1. Q tehnika omogućava da se izraze kvalitativni aspekti ličnosti kao i međusobni odnos komponenata, odnosnostruktura.2. Podaci dobijeni Q tehnikom mogu da se obrađuju parametri]skim statističkim metodama čak i kada je uzorakispitanika veoma mali.3. Svaki ispitivač može da bira, konstruiše ili prilagođava sadržaj stavki Q kompleta a da pri tome ne mora daprelazi mučni put baždarenja metoda.4. Opisivanje se može ponavljati bez obzira na to da li ispitanik opisuje samog sebe ili služi kao sudija koji opisujedruge osobe.Kritika Q tehnikeU stvari Q sortiranje nije jedinstvena metoda već grupa labavo povezanih postupaka. Razlika između Q tehnike iobičnih upitnika je neznatna i svodi se na to da su stavke u okviru Q tehnike kvantitativno nešto preciznije određene(Evsenck, 1959). Međutim, prinuda da se u svaki razdeo skale svrsta tačno određeni broj kartica sa stavkama izazivaznatno veći otpor kod ispitanika nego što izazivaju upitnici. Prema tome, Q tehnika je izveštačeniji način ispitivanjaod upitnika, zaključuje Evsenck. Upoređenje rezultata dobijenih paralelno Q tehnikom i pridevskim spiskom (checklist), pokazuje da se ove dve tehnike mogu smatrati praktično ekvivalentnim, iako je obrada Q tehnikekomplikovanija. Globalni rezultat koji se dobija Q sortiranjem predstavlja efekat interakcije ispitivača, ispitanika isadržaja Q kompleta. Sadržaji Q kompleta su veoma različiti a i kompozicija je često neizbalansirana. Uopšte uzev,može da se konstatuje da ni težina stavki sa . gledišta pristupnosti ocenjivanju nije ista. Stavke u vezi sa latentnimosobinama se manje pouzdano ocenjuju nego stavke u vezi sa manifestnim osobinama. I pored široke primenedostaje malo urađeno u pogledu provere pouzdanosti Q tehnike. Provere su uglavnom vršene na veoma malimuzorcima, ali su rezultati zadovoljavajući. Na deset retestiranih ispitanika Frank je utvrdio daje r=.93. Retestiranjemčetiri ispitanika Hilden je utvrdio da korelacija iznosi .94. Najzad može da se stavi prigovor daje malo verovatno dasu procenjivači motivisani i sposobni da ispituju međusobni odnos stotinu stavki nekog Q kompleta i da te stavkemeđusobno ukrste prilikom svakog opisivanja ličnosti.INTEGRALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODEMeehl i Sarbin su došli komparativnim proučavanjem i upoređivanjem do zaključka da osnovnu razliku izmeđukliničke i statističke metode predstavlja posredovanje kliničara. Iz ove konstatacije je izveden dalje zaključak daosnovnu odluku kliničke metode predstavlja subjektivni način povezivanja podataka i predikcije, odnosno da suštinupredstavlja način suđenja kliničara. Pošto je to tako, težište proučavanja kliničke metode treba da budu kognitivniprocesi.Ne osporavajući smisaonost takvog pristupa, nama se ipak čini da je ovo nedovoljno za definiciju kliničke metode,kao što je nedovoljno i da se predikcija122odredi kao isključivi kriterijum validnosti. Klinička metoda, čak i ako se izbegava opširna, deskriptivna definicija,mora da bude određena bar komponentama: a) predmetom ispitivanja, b) metodologijom prikupljanja informacija ic) metodologijom obrade i integracije informacije.Predmet ispitivanjaKliničkom metodom se uvek ispituje pojedinačni slučaj bez obzira na problem ili primenjeni test. Ova metodapodrazumeva intenzivno istraživanje pojedinačne ličnosti. U tom pogledu pravi kontrast kliničkoj metodi nijestatistička nego grupna metoda.Postupci prikupljanja informacija. U teorijskom pogledu klinička metoda je najčešće eklektička ili empiricistička. Upogledu određenosti klinička metoda je uglavnom eksplorativna i više služi istraživanju nego dokazivanju. Onazahvata crte ličnosti i druge dispozicione konstrukte polazeći od pretpostavke o postojanju izvesnog sistema međukonstruktima: višeslojnog i hijerarhijskog.Klinička metoda je samo okvirni naziv za grupu labavo povezanih psihodi-jagnostičkih metoda, testova i skala. Ovepojedinačne metode nemaju zajedničku teorijsku osnovu, nisu zajednički baždarene i ne predstavljaju bateriju većsamo skup ili agregat. Ovaj agregat je složen tako da obuhvati što više i što raznolikije podatke o ličnosti, pri čemuse sigurnost traži u dupliranju i prepokrivanju iste vrste informacija različitim metodama.Postupci integracije. Za kliničku metodu karakterističan je poseban način obrade i objedinjavanja prikupljenih

podataka. Između prikupljenih informacija kliničar selekcijom izdvaja one podatke koje, prema svojimkriterijumima, oce-njuje kao relevantne, a zatim ih kombinuje i izvlači iz njih zaključke na način koji smatrapogodnim.Na kraju da sažmemo: Klinička metoda predstavlja multimetodsku i multidi-menzionalnu ekstenzivnu eksploracijlipojedinaca pomoću eklektičke i heterogene psihodijagnostičke skupine metoda. Eksploracija se najčešće preduzimau cilju klasifikacije, procene određenih varijabli ili ličnosti u celini i predikcije. Podaci ovakve eksploracije seobrađuju, klasifikuju i integrišu od strane kliničara, koji se u tome oslanja na svoje iskustvo, sposobnost i kreativnipotencijal.123PSIHODIJAGNOSTIKA OPERATIVNI DEOVIII. DIJAGNOSTIČKI DOSIJE SLUČAJAVOĐENJE DOSIJEA SLUČAJAOva metoda ima široku primenu. Ona se koristi u psihologiji, medicini, antropologiji, kriminalistici, istoriografiji i uumetnosti. Takva razgranatost primene praćena je raznolikošću pristupa, ciljeva, tehničkih pravila i ovlašćenjaispitivača. U svim ovim disciplinama studija slučaja je način da se pojedinačni ispitanik najpotpunije i najdubljeupozna i prikaže. Sa razvojem svake od ovih disciplina menja se i usavršava i način vođenja i interpretacije studijeslučaja. Ovo vodi ka povećanju raznolikosti i specifičnosti.Posebnu karakteristiku savremene prakse u psihijatrijskoj dijagnostici, a donekle i u sudstvu, predstavlja učešće višestručnjaka različitih profesija u proučavanju jedne određene osobe. Ovaj ekipni ili timski pristup u psihijatrijipredstavlja zajednički nastup tri specifične discipline čiji su predstavnici psihijatri, klinički psiholozi i socijalniradnici. Pored njih, u eksploraciji mogu učestvovati i internisti, stručnjaci za EEG, radni terapeuti i drugi. Sasvim jeverovatno da će sastav ekipe, usled neprekidnog grananja discipline, ubuduće biti još bogatiji. Doprinos svake strukenužno je parcijalan ali pozitivan sa stanovišta kompletiranja opisa i analize pojedinca. Ovakav progres donosi iposebne probleme, kao što je i pitanje autorstva. Ko je taj koji će napisati studiju slučaja u kojoj sudeluju tolikespecijalnosti i toliki raznoliki pristupi i tehnike? Postoji opasnost da sama ova složena eksplorativna mašinerijadonese niz internih problema koji će neutralisati pozitivan doprinos rešavanju problema proučavanog pojedinca.Načelno je lako saglasiti se sa mišljenjem daje studija slučaja najbolji način da se ispita, utvrdi i proceni ličnostpojedinca. Zato ćemo se svaki put kada je potrebno temeljno proučavanje jedne osobe, opredeliti za studiju. Nećebiti problema ni oko toga šta predstavlja jezgrovne tehnike ovakvog pristupa. Svi ćemo se složiti daje potrebnoproučiti prošlost (biografija, auto i hetero), sadašnjost (intervju i opservacija), kao i objektivne podatke i svedočenja.Međutim, sve ove sagla-snosti nisu garancija daje studija slučaja validna, pouzdana i objektivna metoda. Štaviše, iziskustva znamo da sadržaj do kojeg dolazimo studijom slučaj a u velikoj meri zavisi od autora studije, od institucijeu kojoj je ona rađena i od sentimenta, stavova, teorije i ideoloških pogleda onoga ko vodi studiju. Sve ove činioce jevrlo teško, ako ne i nemoguće kontrolisati. Najlakši, mada ne i najsigurniji, način da uvedemo izvesnu kontrolupredstavlja iznošenje sheme po kojoj se studija slučaja odvija. Primera radi navodimo jednu takvu shemu kojapristaje uz psihijatrijske slučajeve.1261. Biografski deo studije ima fundamentalni značaj za opis, analizu i razumevanje slučaja. Ne može se ni očekivatida osoba koja traži psihijatrijsku pomoć, a pogotovu koju dovode, ima očuvana sećanja. Rekonstrukcija biografije jeviše psihoterapijski nego dijagnostički posao. U oblikovanju dijagnostičke rekonstrukcije zadovoljavamo se onimšto nam ispitanik pod datim uslovima može dati. Tu je možda više onoga što terapijski nije važno, ali se ne možeočekivati da svi pacijenti prođu kroz psihoanalitičku ili neku drugu vrstu (na primer primarnu) terapiju. Unemogućnosti da to postignemo, koristimo se podacima o razvoju ispitanika, dobijenim od roditelja ili drugihpogodnih izvestilaca.2. Opis aktuelnog ponašanja, doživljavanja i životne pozicije. Ovaj aspekt „sada i ovde" je izuzetno značajan, jerpo tome određujemo zadatak studije slučaja. Za eksploraciju aktuelnog ponašanja imamo na raspolaganjunaturalistička i psihotehnička sredstva. Zbog raznolikih i složenih činilaca koji mogu uticati na sadržaj eksploracije iaktuelno ponašanje je samo jedna rubrika. Podaci koji se u nju unose proističu iz intervjua i opservacije. Upsihijatrijskoj obradi taj se postupak određuje kao status psychicus. Po potrebi aktuelno ponašanje se možeregistrovati i na psihološkim instrumentima, što je veoma pogodno za upoređenje sa nekim drugim, ponovljenimispitivanjem radi praćenja promena. Psihološka obrada takođe obuhvata jedan prikaz aktuelnog ponašanja uintervalu testiranja, u odnosu na psihologa i u toku rešavanja psiholoških testova. Aktuelno ponašanje je pojava odizuzetnog značaja zbog toga što je to jedini neposredni susret i jedina prilika da kliničar vidi i oseti ispitanika. Kadapacijent govori o biografiji, ili kada kliničar osmatra rezultate na različitim instrumentima, ili kada socijalni radnikizveštava o tome staje doznao od drugih osoba o ispitaniku, saznanje se stvara preko posrednika. Mada svakikliničar iz iskustva zna da su iskazi klijenta odbram-beni a ponašanje namešteno, ili je igra (Berne), ipak većinakliničara do kraja ostaje pod uticajem svog utiska ili ličnog susreta sa pacijentima. To precenjivanje ličnog utiska ještetno sa stanovišta psihologije kao objektivne nauke, ali je korisno sa gledišta stvarne dobiti. Ova dobit se javljausled toga što psiholog i klijent stupaju u složenu transakciju u kojoj se intuicija i logičko rasuđivanje prepliću.Govoreći jezikom transakcione teorije, mogli bismo reći da se između klijenta i kliničara uspostavlja specifičnatransakcija u koju su uključena, pored ego-stanja O („odraslog", „kompjutera", intelektualne, razumske pozicije) idruga ego-stanja. Naravno, kliničar može osetiti šta se u njemu zbiva makar i da nema potvrdu naeksteroperceptivnom nivou. To je pojava koju je Murray nazvao recipatijom. Mada je vrednost neposrednog

iskustva iz susreta dve osobe, sa gledišta egzaktne nauke, vrlo mala, izgleda da u kliničkoj psihologiji počinje dahvata korena, ienomenološka pozicija (Rogers, Laing).3. Opis bolesti, određivanje vremena i uslova pojave prvih ispoljavanja i beleška o toku i promenama koje su sejavile takođe spadaju u studiju127slučaja. Ovaj opis (decursus morbi) zahteva poznavanje psihopatologije kao i lično iskustvo sa takvim ljudima. To jepotrebno radi toga što je za ovakav opis neophodan kriterijum bez kojeg je teško odrediti individualne osobenosti. Umnogim slučajevima je odvajanje biografije i opisa nastanka i toka bolesti proizvoljno i sporno. Mada se u praksiopis bolesti vrši slobodnom stilizacijom, sve je više izraženo nastojanje da se uvedu standardni formulari sasistematizovanim rubrikama. Prednost ovakvih formulara je što omogućavaju statističku obradu i korišćenjekliničkog materijala za istraživačke radove. Međutim, čak i najbolji odnosno najsistematičniji formularirasparčavaju jedinstvenu i osobenu sliku poremećaja ili nastranosti konkretne osobe. Zbog toga je formalnoanalitička deskripcija samo jedan od oblika opisa bolesti. Pravi opis je jezgrovit, slikovit i ljudski stimulativan. Ovarubrika ima dva dela. Prvi deo se odnosi na vernu zabelešku o izgledu, ponašanju i iskazima pos-matranika usituaciji prvog susreta. Ponavljanje ovog postupka u određenim intervalima ili povodom incidenta daje u konačnombilansu sliku kretanja ili dinamiku slučaja. Ovaj način sistematskog praćenja izgleda, ponašanja i iskaza omogućavasagledavanje koje je više od sume pojedinačnih posmatranja. U izuzetnim prilikama sistematsko pos-matranje možebiti dopunjeno faktoriziranim skalama procene. Popunjavanje tih skala vrše odeljenjske sestre, koje najviše vremenaprovode u kontaktu sa bolesnicima.4. Pismena dokumentacija je posebno važna kategorija informacija o klijentu. Jednu vrstu tih dokumenatapredstavljaju lekarski nalazi i istorije bolesti, ukoliko je klijent bio hospitalizovan zbog istih ili srodnih tegoba. Ustudiji slučaja kad je počinjeno teško krivično delo poželjno je upoznavanje sa sudskim spisima. Ima doduše itakvih mišljenja da sudski eksperti, psiholog i psihijatar, ne treba da budu upoznati sa nalazima istrage, da bi seočuvali od upliva. U svakom slučaju, potpuna uzdržanost eksperta od upliva je neizvodljiva. Nisu samo sudskispisi oni koji utiču ili mogu uticati na stavove eksperta. Takav hermetizam je više ritualan nego dokazano valjan.Najzad, korisno je upoznati se sa pismima, zabeleškama i dnevnicima. U načelu je sav pisani materijal koji sadržipodatke ili neposredan izraz ličnosti ispitanika, od interesa za studiju slučaja. U izuzetnim prilikama čak i sveskeđaka, u kojima je ovaj izražavao sebe (crtežima), mogu biti dragoceni materijal studije slučaja (Berger, 1967).5. Rezultati laboratorijskih pregleda takođe spadaju u osnovnu građu studije slučaja. Međutim, s obzirom na manirsavremene medicine da rasparčava pregled na mnoštvo laboratorijskih ispitivanja, usled čega mnogi bolesnici imajuhrpe papira te vrste, treba izdvojiti bitno. Shodno tome, ona medicinska i laboratorijska dokumentacija koja stoji uvezi sa problemom zbog kojih se studija slučaja vrši treba da bude osmotrena, registrovana i po potrebi i proučena.128Pod uslovom da se studija slučaja odvija u zdravstvenoj ustanovi, prema tome po „medicinskom modelu",uobičajena psihijatrijska i psihološka proučavanja biće dopunjena, prema potrebi i programu ustanove, serijommedicinskih pregleda. Usled toga će dokumentacija studije obuhvatiti analizu krvne slike, internistički pregled, EKGsnimak i drugo. Po potrebi specifičnim pitanjima vezanim za posmatranika pridružuju se i EEG,pneumoencefalografsko snimanje, ginekološki pregled i drugo. Ova dokumentacija o stanju tela više je prikupljenakao eliminatorna kontrola nego kao pozitivna građa za analizu ličnosti. Somatotipija (Sheldon) i drugi obliciantropometrije nisu danas uobičajeni u okvirima studije ličnosti.6. Izveštaj socijalnog radnika je izuzetno važan za proučavanje i razu-mevanje pojedinih osoba. Taj izveštajzasniva se na obilasku porodice ili radnog mesta i intervjuisanju ljudi sa kojima posmatranik živi ili radi. Madastudija slučaja u psihijatriji i kliničkoj psihologiji podrazumeva korisnim davaoce informacija, u mnogimslučajevima ti ljudi nisu dostupni kliničaru. Dolazak ,,na noge" tim ljudima predstavlja jedinu mogućnost da setražene informacije dobiju. Mada je kontakt sa osobama iz neposredne okoline posmatranika ponekad preloman urazumevanju problema, taj kontakt ima takode i svojih nedostataka. Opravdano se ističe da je odlazak u porodicu,stan ili radno mesto posmatranika prilika da se sazna i to što razgovor sa izvestiocima u bolnici ne može dati. Ovudelikatnu ulogu istraživača neposrednog životnog ambijenta obavljaju socijalni radnici. Umešno i taktično izvedenaeksploracija životnog ambijenta, ocena atmosfere i pronicljivo raspitivanje o klijentu može da postane najznačajnijioslonac celokupnom timu za ocenu ličnosti, za planiranje tretmana i za dijagnostičku klasifikaciju. To se običnodešava ako klijent grubo prikriva svoje ponašanje ili je netaktičan. Ova vrsta eksploracije na neki način vraćaprobleme klijenta u interpersonalne i socijalne odnose iz kojih je tradicionalnom kliničkom egzaminacijom istisnut.7. Psihodijagnostička eksploracija predstavlja danas uobičajeni vid udela kliničkog psihologa u ispitivanju osobakoje se obraćaju psihijatru ili instituciji za pomoć. Kompletna studija slučaja podrazumeva da su psihijatar, kliničkipsiholog i socijalni radnik, pored ostalih pomagača, združeno ispitivali slučaj i da je svaki od njih, primenom svojihkoncepata, strategija i instrumentarijuma, doprineo višestranom sagledavanju problema osobe koja je u pozicijitražioca pomoći. Po obimu prikupljenog materijala psihološki dosije je često najveći i sadrži najviše različitihtehnika. Retke su takve ustanove koje mogu da obezbede kompletnu obradu, u punom obimu, za sve slučajeve. Touostalom nije stvarno ni potrebno. Psihodijagnostička obrada zahteva dosta vremena. Zbog toga se ona vrši kada jeprodubljeno individualno ispitivanje zaista potrebno. Psihijatrijski, psihološki i socioeksplorativni pristupi stoje ukomplementarnom odnosu. Nijedan od njih nije apriori superioran.9 Psihudijagnustika129

Pošto se ova knjiga upravo bavi dometom i karakteristikama psihodijag-nostike, postavlja se pitanje odnosa studijeslučaja i baterijske eksplo-racije ličnosti. Ima takvih studija u kojima je demonstrirana mogućnost vrlo duboke iobuhvatne baterijske eksploracije pojedinog slučaja. Takve demonstracije su dokaz da izuzetni eksperti mogu davide, prepoznaju i protumače bitne poruke ličnosti izražene na specifičan način u mnoštvu baterijskih indikatora.One takode potvrđuju da pojedini eksperti imaju izvanrednu sposobnost konstruisanja likova, koja se graniči saumetničkim darom. Međutim, to ne dokazuje da se studija slučaja, u optimalnom stepenu primene, izjednačuje sabaterijskom, psihodijagno-stičkom eksploracijom. O njihovom odnosu se može govoriti kao odnosu celine i dela, ilikao nužne ali nepotpune zamene. Jedna zaista kompletna studija slučaja, koja se u kliničkoj praksi nikada neostvaruje, može da opstane bez baterijske eksploracije. Sve što nam baterijska eksploracija otkriva nužno je dato ujednoj dobroj i ekstenzivnoj studiji slučaja. Baterijska eksploracija je potrebna upravo zato što je kompletna studijau praksi neostvarljiva. Zbog nemogućnosti da pribavimo sve potrebne podatke i izvršimo potpunu studiju, primoranismo da potražimo najbolju zamenu. Psihološki instrumenti i baterija kao celina ponuđeni su i prihvaćeni kao zamenaza punu istoričnost studije slučaja, odnosno kao zamena za ono što je praksi nedostupno. Baterijski pristup je i samorganizovan po uzoru na studiju slučaja. Međutim, baterijski pristup ne ponavlja rezultat pune studije slučaja, već jezamena za onu razliku koja postoji između idealne i praktično izvedene studije slučaja. Puna studija slučaja se možeprihvatiti kao jedna vrsta istine o određenoj osobi, dok je rezultat baterijske studije samo sklop pretpostavki iindirektnih dokaza posredstvom empirijskih normi i nomotetskih konstrukata. Konzilijama diskusija slučaja, uzučešće svih koji su doprineli ispitivanju, predstavlja završnu operaciju kliničke procene ličnosti. Postoje različitinačini pripremanja slučaja za završnu ekipnu ocenu. Jedan od njih počinje redovnim radnim sastankom stručnogtima na kome se određuje ko će da učestvuje u ispitivanju novog slučaja, koja specijalnost je neophodna. Nakon štoje svaki od njih obavio svoj deo zadatka i pripremio izveštaj, sastaje se grupa svih stručnjaka da bi razmotrilakonkretni slučaj. Radom ove grupe rukovodi najstariji. U zdravstvenim ustanovama to je po pravilu šef odeljenja ili,na klinikama, profesor. Kliničar koji je zadužen za vođenje slučaja i operacije ispitivanja započinje izlaganjemmedicinskog dosijea. Uz regularne preglede koje je sam obavio, on iznosi i druge podatke, na primer o EEG,pneumoence-f alografskom ili internističkom ispitivanju bolesnika. Nakon toga, svoje izveštaje podnose ostali:psiholog, socijalni radnik i, eventualno, glavna sestra. Na osnovu ovih izveštaja i stečenog pregleda nastajediskusija, koju završava vođa grupe iznošenjem svoje procene, svojih preporuka i naloga za dalji rad.130Postoje različite varijante konzilijarne procene. U nekim je težište na ulozi autoriteta, kao što je slučaj samedicinskim institucijama. Vredniju vrstu predstavlja grupna diskusija u kojoj se težište stavlja na doprinospojedinih tehnika i grana specijalnosti, kao stoje rađeno u harvardskoj studiji Murraya (1938). Veoma jestimulativan pristup u okviru kojeg se svaka psihološka tehnika primenjuje odvojeno, slučaj prolazi kroz „špalir",tako da se sreće sa više psihologa koji ga odvojeno testiraju, svaki sa po jednom tehnikom. Na kraju se ekipa sastajei diskutuje slučaj, tražeći zajednički najbolju formulaciju i najkorisniju preporuku. Postoji mišljenje da jekonzilijarna procena bolja i pouzdanija od procene pojedinaca. Zbog toga se ona i uzima kao nadređeni kriterijumindividualnom procenjivanju. Iza tog uverenja stoji neproverena pretpostavka da je znanje i iskustvo sabirljivo. Nažalost, u praksi se nije ispunilo ono što se očekivalo. Konzilijarna procena nije pravi zbir znanja i iskustava, već jeizraz mišljenja vođe grupe.9. Ukoliko se sprovodi neki korektivni ili terapijski tretman, onda su zapažanja o ispitaniku i eventualnimpromenama obavezno uključena u studiju ponašanja. Ovaj materijal takođe podleže konzilijarnom ocenji-vanju,ukoliko ga ima u vreme održavanja konzilijuma. Savremene ustanove imaju u svom programu rada više različitihtipova korektivnih i terapijskih mera. Ukoliko je ispitanik upućen na terapiju određenom terapeutu, onda je njegovaocena o napredovanju odlučujuća. Praksa je takva da po završetku lečenja u ustanovi klijenta preuzima terapeut kojivodi terapiju. Taj rad i materijal rada obično ne dospeva na konzilijarni sastanak, jer je klijent već otpušten.10. Sa stanovišta terapijskog programa najvažniji su oni podaci koji se odnose na klijenta posle završetka tretmana.Ovaj period vremena kada se ispitanik vraća iz zaštićene situacije u svoj život je presudan za ocenu vrednostipreduzetih mera i terapijskog sistema. Većina kliničkih psihologa, dijagnostičara i terapeuta žali se na to da seosećaju uskraćeni zbog toga što ne znaju šta se desilo sa pacijentima posle završetka ispitivanja ili terapije.Činjenica je da većina klijenata prekida vezu sa dijagnosti-čarem zauvek. Jedan određeni broj se povremeno vraćasvojim terapeutima, sa kojima su uspostavili transferne veze. Takav povratak, mada poželjan sa stanovišta saznanja,vrlo je dubiozan sa gledišta vrednosti uloženog truda. Podaci o posthospitalnom ponašanju obično se prikupljajuukoliko se sprovodi određeni istraživački rad pa su motivacija i sredstva izuzetno povećani. Ukoliko klijent nijeuspeo da stekne snagu za život u postojećim uslovima i vraća se u istu ili drugu ustanovu, onda je klinički periodpretvoren u deo izveštaja o ponašanju ,,pre hospitalizacije" (ove poslednje po redu). Iz toga sledi da kliničari, prekoklijenata koji se vraćaju, sagledavaju svoj neuspeh ili neuspeh kolega iz ustanove u kojoj je klijent prethodno lečen.Dijagnostička studija slučaja je poseban pristup izučavanja ličnosti. Svrha studije slučaja je prvenstveno određenainteresima klijenta i služi kao sredstvo131najboljeg izbora terapijskog postupka. To je otvoreni metodološki sistem, vrlo prilagodljiv i zbog toga univerzalan.U praksi se većinom koristi u mimformatu, skraćeno, skoro simbolično. U odnosu na teoriju, studija slučaja jeneutralna. U manjoj meri to se odnosi i na pojedine metode i tehnike, pa se može reći da testovi zastarevaju iprolaze, ali studija slučaja ostaje. Osnovne crte ovog pristupa jesu pragmatičnost, otvorenost prema teorijama ismenama tehničkog napretka kao i sveobuhvatnost prema „predmetu". Upravo je ova osobina najspornija, mada na

prvi pogled deluje kao vrlina studije slučaja.BIOGRAFSKI PRISTUP EKSPLORACIJI LIČNOSTIPoznavanje prošlosti olakšava razumevanje aktuelnih postupaka, odluka ili epizoda u ponašanju jedne osobe. Ovaiskustvena postavka dobila je i teorijsko objašnjenje u dva najpoznatija učenja savremene psihologije. Ravnajući seprema ponašanju iz prošlosti mi često donosimo sud o tome šta će se ubuduće desiti. Predviđajući na toj osnovi mikažemo: „Ovaj neće dobro proći u vojsci", „Ona će biti dobra supruga" ili „On se neće snaći na tom poslu".U literaturi, dramaturgiji i filmu takođe se pribegava pove/ivanju epizoda prošlosti sa aktuelnim ponašanjemprotagoniste. Kao i u životu tako i u kontaktu sa tim delima ova povezivanja stvaraju utisak da smo razumeličoveka, daje nje-gevo ponašanje u sadašnjosti, čak i ako je nerazumno i alegorično, u stvari takvo kakvo i treba dabude. Ta uverenost da prošlost određuje sadašnjost, da pojedine epizode u prošlosti imaju izuzetnu i trajnudetenninirajuću snagu, daje prepoznavanje tih sudbinskih determinanti iz prošlosti moguće upoznavanjem čitavograzvojnog puta, bliska je i uverljiva i laicima i psiholozima.Optimizam koji pobuđuje biografski metod dosta je zatamnjen činjenicom da iz istih biografskih opisa različitiprocenjivači izvode različite ocene. Ako su procenjivači prihvatili određeno učenje, ako su orijentisani na isteteoretičare, onda je ujednačenost predviđanja na osnovu biografskog izvora veća nego kod nasumce uzetihprocenjivača. Međutim, izgleda da i teorijska homogenost ima svojih granica jer se neki događaji lakše a druginesigurnije predviđaju. Određeni neuspesi, pojave teških životnih kriza i vrsta psihijatrijskih poremećaja se lakšepredviđaju nego izbor zanimanja, političko opredeljenje ili držanje u iznenadnom katastrofalnom događaju. Čak ikada se grupa teorijskih istomišljenika složi u nekoj predvidnoj oceni, na temelju istog biografskog materijala, nijeisključeno da iza toga slaganja stoje različiti elementi biografije koji su izdvojeni kao presudni.Ovakve opšte refleksije o biografskoj metodi studije slučaja ne smemo shvatiti kao potvrdu daje mogućnostdubokog upoznavanja jedne ličnosti direktno proporcionalna količini prikupljenih podataka iz njene prošlosti. Čak ikada bi bilo praktično izvodljivo sakupiti sve podatke o prošlosti ispitanika, bez obzira na potrebno vreme i trud, ikada bismo na osnovu njih rekonstruisali „totalnu biografiju" tog čoveka, to još uvek ne bi garantovalo da sadaznamo sve o njegovoj ličnosti. Naime, u takvoj inflaciji podataka nisu sve informacije od istog značaja, što znači dai pri skupljanju, a pogotovu pri rekonstrukciji biografije moramo poći od nekih znanja o pojavi koju istražujemo.Osim toga, ni najdublji prodor u132prošlost ne može u potpunosti da zameni činjenice o sredini, karakteru ljudi sa kojima je ispitanik u doticaju ipritiscima kojima je izložen.Pravi cilj biografskog pristupa ili anamneze, u okviru kliničke studije slučaja, nije rekonstrukcija „totalne biografije"ličnosti. To bi bio neostvarljiv cilj koji bi angažovao ogroman broj stručnjaka u nepotrebnom rasipanju snage i vre-mena. Namesto ovako širokog zadatka prihvata se uži, praktičniji, koji traži da se prikupe podaci koji će omogućitirekonstrukciju razvoja i biografije opštim crtama, tako da se u toj slici ipak mogu raspoznati upadljivi momenti,faktori rizika i skretanja koja potencijalno ugrožavaju adaptaciju i dalji razvoj ličnosti. Kada se u sklopu biografskegrađe ispitanika otkriju faktori rizika, u čemu odlučujuću selektivnu ulogu ima znanje kliničara, onda se pristupadrugoj fazi biografske eksploracije ili produbljivanju koje ima zaseban naziv: „istorija bolesti". Prema tome,biografska metoda u sklopu kliničke prakse je dvofazna, prva je faza šira, opštija, dok je druga uža i produbljenija.Skupljanje podataka i za prvu, širu, i za drugu, užu vrstu biografske rekonstrukcije razvoja ličnosti i karakterističnihobrazaca ponašanja obavlja se prema određenim pravilima. Ta pravila nisu stroga i kruta. Osnovna je namena ovihmetodoloških pravila da služe kliničaru kao podsetnik i da ga usmere na što veću sistematičnost u jednom poslukoji, prirodno, obiluje iskušenjima da se odbaci svako opšte metodološko ograničenje. Međutim, treba imati u viduda se bez izvesne unificiranosti, barem u fazi prikupljanja i beleženja podataka, ne mogu uporediti ispitanici,odnosno njihove istorije bolesti, što u stvari, znači da bi svaka naučna generalizacija bila unapred onemogućena.Kraća, dvofazna biografska metoda ima tu prednost nad „totalnom biografskom metodom" što je praktičnoizvodljiva i primenljiva u uslovima rada operativnih ustanova. Ni najbogatije zemlje ne bi mogle finansiratipsihijatrijsku službu koja bi svakog pacijenta do tančina ispitala o svemu što se zbilo „od rođenja do danas".Praktična prednost skraćenog načina ne bi imala smisla ako dobijeni podaci ne bi omogućili pravilnodijagnostikovanje. Skraćeni biografski metod je suštinski omogućen uvođenjem selekcionih kriterijuma. Umesto dase prikupe „svi" podaci, prikupljaju se samo oni koji imaju, ili mogu da imaju, srazmemo najveću dijagnostičkurelativnost za rešavanje problema konkretnog slučaja ili grupe slučajeva. Ovakvi selekcioni i direkcioni kriterijumi,prema kojima se kliničar ravna pri anamnestičko-biografskoj eksploraciji ličnosti, postavljeni su na osnovu širih iužih sistema znanja o pojavama koje se posredstvom biografije istražuju ili dijagnostikuju. Takvi sistemi znanja, odkojih se i u svakodnevnoj praksi polazi, jesu teorije ličnosti, teorije poremećaja ponašanja, teorije o pojedinimvrstama oboljenja, nastranosti ili defekta. Iz ovoga se vidi da između znanja, teorije i načina primene biografskemetode postoji određeni odnos. Ukoliko je teorijska osnova od koje se polazi razvijenija, biografska eksploatacija jeusmerenija, uža i ekonomičnija.Biografski podaci kao „životni roman" jedne osobe imaju ijedno, kako bi se reklo, opšte ljudsko značenje i noseporuku jedne sudbine koja lako nalazi odziv u onome koji to sluša ili čita. Usled svojstva da produbljuje osećanja,pozitivne ili negativne stavove i identifikaciju, biografija stvara utisak da smo onog koji se133opisuje shvatili i razumeli. To je jedno od bitnih svojstava biografske grade, taj opšti ljudski emotivni odziv, koji,međutim, može da stvori zabunu kod laika, koji veruju da su zbog takve svoje osetljivosti „odlični psiholozi".

Citirana izreka psihijatra Mevera, ,,Mi razumemo ovaj slučaj, dijagnoza je nepotrebna" ne može se razumeti ako seizgubi iz vida daje njen autor psihijatar. Razumevanje i doživljaj bliskosti koji se stvara u nama kada čitamo neku,pogotovu iskreno pisanu biografiju nedovoljno je i za eksperte kliničare. Ono je doduše od velike važnosti kaodopuna, komplement njihovom teorijskom i iskustvenom znanju. Ali laici, koji imaju samo tu osetljivost, zaista nemogu biti dijagnostičari ni u smislu Meverove izreke.S druge strane posmatrano, biografija slučaja predstavlja nešto više od uzorka dijagnostički značajnih i beznačajnihinformacija. Ona nije isto što i snimak vazdušnog izviđanja putem koga otkrivamo „sumnjive tačke". Osetljivičitalac može da nazre u biografiji mnogo toga što u njoj i ne piše, da nasluti ono što je ispušteno. Iskusni kliničari iinteligentni, psihološki senzibilni laici u stanju su da identifikuju određena mesta u biografiji koja su „sumnjiva",„neautentična", neobična, nastrana ili su naprosto „nenormalna". Rekonstrukcija ovih zamagljenih mesta u biografijijeste zadatak druge faze, istorije bolesti, kao i dinamički orijen-tisane psihoterapije, ukoliko se ova primenjuje udatom slučaju. Nekada je utisak0 celovitoj ličnosti, koji se stvori čitanjem „između redova" biografskog teksta dovoljan da se odrede hipoteze otome šta se krije iza „neautentičnih" delova ili šta je moglo da navede ispitanika na zamagljivanje slike o sebi.U interesu potpunosti teksta, onome što je već napisano moramo priključiti još dve faze. Prva glasi, da se biografskiiskazi ne mogu primiti zdravo za gotovo. Draga, koju smo već načeli, glasi da psihološka osetljivost i psihološkoznanje, jedno bez drugog, ma koliko bili razvijeni, nedovoljni su za valjano tumačenje ličnosti posredstvom njenebiografije. Iz ovoga se nameću dva pitanja: Šta može da se uradi da se popravi pouzdanost biografskih podataka?Šta može da se uradi da se popravi dijagnostička valjanost procenjivača ličnosti koji se koristi i biografijom slučaja?Biografija na koju mislimo kao sastavni deo studije slučaja koju vodi psiholog ili psihijatar svakako je različita odbiografije koju o sebi piše osoba koja traži zaposlenje ili se kandiduje u neku organizaciju. Ova „psihološka"biografija se odnosi na intimne doživljaje, krajnje lične aspekte života i razvoja. U prvom redu, izveštavanje o tomeveoma zavisi od kulturalnih, obrazovnih, uzrasnih i intelektualnih činilaca. Deca, neobrazovani i nedovoljnointeligentni slučajevi ne mogu dati zadovoljavajuća obaveštenja o intimnoj biografiji, utoliko više što o takvimpitanjima nikada ranije nisu razmišljali. Čak i kada se naiđe na retke pojedince, koji su unutar tih kategorija ljudikao ličnosti skloni psihološkoj opservaciji1 samoposmatranju, javljaju se znatne teškoće u sporazumevanju koje proističu iz neizdiferenciranog načinaizražavanja i skučenog rečnika. Situacija je analogna pokušaju umno zaostale osobe da razumljivo opišemehanizam složenog časovnika. Zabeleška o njenom kazivanju zahtevala bi priličan napor stručnjaka da „prevede"opis i da ga učini razumljivim. Kulturno uslovljeni idiomi kao i lični stil kojim se ljudi služe u opisivanju intimnogponašanja takođe doprinose nejasnoći i134stvaranju pogrešnih procena. Međutim, daleko značajniji faktor koji otežava i smanjuje upotrebljivost biografskihiskaza jeste psihološka cenzura.Gotovo se sa sigurnošću može tvrditi da su sve biografije pristrasne. Autobiografije zdravih i zrelih ljudi uvek su uponečemu navijačke i svoga autora prikazuju kao oživotvorenje načela koje ovaj ceni i zastupa. Naravno, i tu važipravilo da niko nije, do sada, napisao „totalnu biografiju", što znači, daje ono što je ispripovedano ili napisanorezultat selekcije iz svega što je bilo. Pisci biografija su spremni da tvrde da je u njihovom životu bilo najvažnije bašono čega su se setili i što su opisali. Međutim, psihoanalitička teorija, koja je doduše zasnovana na kliničkoj praksisa neuravnoteženim osobama, čvrsto brani upravo suprotno stanovište: najvažniji formativni momenti u biografijijedne osobe su oni kojih se ova ne može seliti, koji su nesvesni.Nije previše težak zadatak dokazati da su sečanja čoveka koja on iznosi na insistiranje druge osobe dosta nesigurna ičesto iskrivljena. To je naročito upadljivo kod neuravnoteženih osoba ili onih koje se, makar i za kraće vreme nalazeu stanju uzbuđenja ili strepnje. Daje tako, najbolje se vidi kada se uporede iskazi autobiografskog kazivanja saheterobiografskim, odnosno kada uporedimo prikaze događaja koje daje bolesnik, sa prikazom istih događaja kojedaju njegovi roditelji, braća i sestre ili žena i deca. Ako su sećanja na događaje selektivna, pri-strasna ili podložnadeformacijama, onda to u još većoj men vredi za doživljajnu stranu tih togađaja. Sve ono što čini unutrašnju,intimnu, psihološku pozadinu događaja i ponašanja još više podleže cenzuri i izvitoperavanju od strane egoodbrambenih mehanizama nego sami događaji. A upravo ta unutrašnja strana „biografskog filma" je ona koja se nemože heterobiografski prikupiti. Iz ovde rečenog se može zaključiti da je biografska građa do koje se dolazi uprocesu studije kliničkih slučajeva, u mnogo čemu nekompletna. Štaviše može se reći, da je nepotpunost biografskegrađe slučaja utoliko izraženija ukoliko je poremećaj ličnosti dublji.Paradoksalnost biografske studije slučaja u kliničkoj psihologiji je u tome stoje najmanje primenljiva tamo gde jenajviše potrebna. Ako izuzmemo slučajeve koji se svesno opiru eksploraciji, kao što su ljudi protiv kojih se vodisudski postupak a kliničko ispitivanje je deo sistema koji takvu osobu ispituje, pa čak i neuravnotežene ljude, jošuvek nam stoje veoma krupne prepreke na putu prikupljanja biografske građe. Čak i vrlo malo neurotične osobeimaju, ili mogu da imaju, velike teškoće u biografskom samootknvanju. Psihoanalitička terapija, koja je od svihnajvažnija i koja insistira na „totalnoj biografiji" ličnosti, te je u tu svrhu razvila i usavršila posebnu psihološkutehniku slobodnih asocijacija, svojim primerom najbolje ilustruje koliko je takav poduhvat dug, skup, masovnonepri-menljiv i ekskluzivan. Čak je i slučajevima koji su odabrani za psihoanalitičku terapiju, a ovi su obaveznomorali biti obrazovani, inteligentni i vrlo spremni na saradnju sa terapeutom, potrebno oko tri godine u prošeku da biizneli svoju intimnu biografiju i da bi naučili da zapažaju i iznose sadržaje svojih prošlih iskustava. Naravno, čak ipsihoanalitički tretirana osoba ne uspeva da iznese „totalnu biografiju" već samo onaj uzorak „biografskog

univerzuma" koji je sa stanovišta psihoanalize relevantan. Iz svega ovoga može se izvesti zaključak da se potenci-135jalna vrednost biografskog pristupa u praksi i na masovnoj osnovi ne može reali-zovati.Biografska metoda, pod određenim uslovima koji se odnose na izbor pogodnih slučajeva, način rada i trajanjeeksploracije, može da posluži u terapijske ili naučno-istraživačke svrhe. Sa sigurnošću se može tvrditi daje ličnost,koja je oko tri godine uz stručnu asistenciju kliničara sistematski eksplorisala svoj „biografski univerzum", koja jenaučila da sebe posmatra, da prati svoje asocijacije i imenuje svoje doživljaje i da pri tom bez zazora to sverazotkrije, saopšti, dala dovoljno podataka za jednu valjanu i pouzdanu procenu ili eventualno dijagnozu. Naravno,bilo bi besmisleno tako bogatu kliničku opservaciju nepravilnosti ponašanja, koja je praćena od nastankafunkcionisanja u različitim uslovima do eventualnog izlečenja, svesti na jednu opštu dijagnostičku kategoriju. Usvakom slučaju, materijal koji je ovako prikupljen mogli bismo sa puno opravdanja nazvati „optimalnombiografskom eksploracijom ličnosti". No, to je još uvek samo jedna strana „biografskog univerzuma". Doduše, onabi obavezno zahvatala dva nivoa unutrašnje realnosti, onaj koji je kod većine ljudi uglavnom svestan i onaj drugi,koji je kod istih ljudi uglavnom nesvestan. Međutim, ako bismo uz ovakvu izuzetnu biografiju raspolagali ikomplementarnom, koju bi o istoj osobi sistematski i objektivno vodio neko ko je njemu blizak i koji ga dobro zna,onda bi ta dva spisa zajedno predstavljala „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti." Ako apstrahujemopraktične teškoće u ostvarivanju programa jedne takve maksimalne biografske studije slučaja, koje su bez daljegizuzetno velike, onda lako dolazimo do odgovora na pitanje: Šta se može dobiti od takve analize ličnosti?Iz zapisa koji sadrži „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti" mogle bi se izvesti karakteristike i pravilnostirazvoja i ponašanja date osobe u nizu tipičnih životnih situacija, kao i slabe i jake strane njene individualnosti. Poredopšte karakterizacije mogle bi se proceniti i neke specifičnosti aspekata koji nisu naročito naglašeni u planueksploracije. Najzad, veoma je verovatno da bi na osnovu takvog materijala, eksperti mogli uspešno da predvideponašanje ispitane osobe u određenim uslovima ili na određenim zadacima.Opšta karakterizacija ličnosti koja je bila podvrgnuta maksimalnoj biografskoj eksploraciji predstavljala bigeneralizaciju svega što je registrovano, kao i svih promena koje bi se neminovno odigrale u toku same autoanalize.Pojedine rubrike tog bilansa o ličnosti mogle bi biti sledeće:a) Razvojne osobenosti od rođenja i najranijih sećanja.b) Karakteristike odnosa između ispitanika i roditelja kao i drugih ličnosti počev od ranog detinjstva i kasnije.c) Formiranje i odlike interpersonalnih obrazaca, u prvom redu onih koji se tiču roditelja a zatim i drugih: premaženama, starijim i mlađim, prema muškarcima, starijim i mlađim istopolnim i heteropolnim vršnjacima itd.d) Vitalni intelektualni kapaciteti ličnosti, pojava interesa i orijentisanosti kao izraz repertoara motiva.e) Regresivna ispoljavanja u pojedinim fazama sazrevanja, unutrašnja i interpersonalna dinamika vezana za teforme ponašanja ličnosti.136f) Razvoj osetljivosti za unutarnja i interpersonalna zbivanja, obim svesti o sebi, pojava anksioznosti, tolerancijana anksioznost i mehanizmi odbrane ega od ugrožavanja.g) Ocena ego-snage, odnosno tolerancije i sposobnosti da savlada razvojne i traumatske konflikte, da formira iodrži celovitu sliku o sebi, da formira i održi sistem ideala o sebi i svetu, da potvrđuje sebe kroz rašćenje i pozitivneinterpersonalne odnose.h) Ocena životne energije i rasporeda „investicija", da li je fiksiran za prošlost, infantilne i traumatske recidiverazvoja, da li je zaokupljen sobom, svojim snovima, nepotrebnim sitnicama, savlađivanjem „greho-va", svojimposlom, porodicom, prijateljima, grupom ili problemima većih grupa.i) U kojoj meri nalazi zadovoljstva u onom što čini, da li se oseća prihvaćen, da li nalazi da ono što čini i u čemuučestvuje predstavlja odricanje, sputavanje ili produktivno ostvarenje i samoostvarenje.j) Kako je tekao njegov razvoj „bića koje voli i traži da bude voljeno", da li je u tim relacijama prevalio put odpasivnog narcizma do stepena punog kapaciteta zrele seksualnosti i odnosa emotivne osetljivosti i reciprociteta. Dalije u tom razvoju bilo težih regresija, fiksacija i staje za njega u tom pogledu karakteristično.Dakako, maksimalna biografska eksploracija ličnosti u praksi nije izvod-Ijiva. To, međutim, ne znači da se ništa nemože uraditi. Namesto biografske metode u maksimalnom obimu primenjuje se znatno kraća anamnestička i hetero-anamnestička eksploracija. Gubitak koji ovako nastaje kompenzuje se uključivanjem čitavog arsenala pomoćnihdijagnostičkih tehnika i više kliničkih specijalnosti. Neke od tih tehnika, posebno psihodijagnostika kliničkihpsihologa, psihijatrijsko posmatranje, kao i periodično ponavljani dijagnostički i terapijski intervjui, umnogomenadoknađuju ono stoje ispušteno nemogućnošću da se maksimalna biografska eksploracija ličnosti koristi.Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacijaKlinička metoda je specifična kombinacija naturalističkog pristupa, poznatog iz medicine pod nazivom studijaslučaja, i eksperimentalno-statističkog, koji se u savremenoj psihologiji primenjuje pod nazivom testovni pristup.Kada se bolesnik obrati lekaru i traži pomoć, ovaj će pre svega nastojati da postavi dijagnozu. Metodadijagnostikovanja medicinara takođe je kombinacija studije slučaja, koja predstavlja okvir za naturalističkueksploraciju razgovorom, posmatranjem i ispitivanjem pomoću jednostavnih sprava (slušalica, sat sa sekundarom,čekić i igla) i sve složenijih laboratorijskih opita i aparata. Zajednička odlika medicinske i kliničko-psihološkemetode je široki naturalistički okvir (studija slučaja) i uključenje memog instrumentarijuma kao „dokaznogpostupka".Studija slučaja u psihijatriji razlikuje se od opšte medicinskog uzora po tome što je psihijatrijski instrumentarijum

oskudan. Zbog toga se psihijatri oslanjaju na kliničku psihologiju, koja ima relativno razvijenu metodologijumerenja i proce-137njivanja. Bez obzira na podvrstu, studija slučaja uvek ima dve osnovne dimenzije prema kojima usmerava traganje.Prva je dimenzija istorijska, biografska. To je uzdužni presek. Druga je dimenzija aktuelna. To je poprečni presek.Osnovna pretpostavka studije slučaja je da aktuelna i istorijska dimenzija traganja za „kliničkom istorijom", i poredformalne suprotnosti, predstavljaju komplemente.U procesu dijagnostikovanja klmičar najpre nastoji da grubo uokviri tegobe ili poremećaj. U tom postupku onistovremeno ustanovljuje i opisuje aktuelno stanje. To, u stvari, predstavlja inventarisanje tegoba (simptoma,znakova) i opisivanje opšteg stanja organizma, odnosno ličnosti, ukoliko je u pitanju psihijatrijska obrada. Umnogim slučajevima već je i toliko dovoljno da se preduzmu određene mere i postavi dijagnostička pretpostavka iličak puna dijagnoza. Bez obzira na takvu mogućnost, temeljnija eksploracija zahteva da se „status psvhicus" potvrdi,makar tradicionalno, naturalistički, a to znači rekonstrukcijom toka ili razvoja bolesti. U psihijatriji ovaj postupakpredstavlja jednu vrstu kratke biografije odnosno „anamneze". U trećoj fazi posmatranik prolazi kroz „aleju aparata"i laboratorijskog ispitivanja. Od laboratorijskog ispitivanja se očekuje provera specifičnih radnih pretpostavki idokaza.Savremena klinička psihologija ne traži dobrovoljno odricanje od naturali-stičkih metoda i šlepu odanost psihologalaboratorijskom pristupu. Psihološka klinička metoda je kompletno analogna medicinskom uzoru. To ne znači da jeklinički psiholog u stanju da sam postavlja psihijatrijske dijagnoze, ali znači da svoju procenu donosi na temeljukompletnih eksploracija.Prva tehnika koju klinički psiholog primenjuje u ispitivanju njemu upućenih slučajeva je anamneza. U našoj baterijianamnestičke podatke skupljamo prema Listu osnovnih biografskih informacija (LOBI). Pitanja koja postavljamoispitaniku imaju karakter usmene ankete. Ona obuhvataju sledeća područja: identifika-cione podatke, podatke odetinjstvu i porodici, podatke o školovanju, druženju i socijalnim aktivnostima, seksualnom ponašanju i braku,izboru poziva i profesionalnom ponašanju, aktuelnim tegobama i kratkom izveštavanju o „toku bolesti". Najzad,LOBI ima odeljak o opisu fizičkog izgleda i somatsko ekspresivnom aspektu ponašanja.Posmatrajući LOBI kritički, može se zapaziti da sva pitanja nisu takva da mogu otkriti dublje karakteristike ličnosti,štaviše sasvim su periferna. Odgovor na to glasi da eksploracija zahteva poznavanje okolnosti i izvesnih događaja urazvoju, a ne samo doživljaja i nesvesne dinamike. Najzad, u ovoj fazi eksplora-cije mnogi ispitanici nisu spremniza „duboko ronjenje". Drugi prigovor koji se može uputiti LOBI je da većina osvetljava socijalnu stranu biografije.Ima nekoliko argumenata pomoću kojih psiholozi na izvestan način relativiziraju (a ponegde i obezbeđuju)događaje, efekte ponašanja. Argument glasi da je opažanje događaja bitno a ne sam događaj. I u odnosu na socijalnoponašanje relativizacija se sprovodi argumentovano, da aktivizovano ponašanje ne samo da ne mora odgovaratipravim htenjima i naravi osobe nego im je, dosta često, i suprotno. Nastavljajući tim putem neizbežno stižemo dokonfrontacije stavova o „suštini ličnosti". Supstancijalisti će ostati dosledni u odbrani učenja daje ponašanje samorealizacija „unutrašnjih struktura", da su promene koje ne zadiru u srž138ličnosti kratkotrajne ili prividne („substitucija simptoma"). Isto je tako izvesno da će „periferisti", bihejvioristi i onikoji u socijalnim i kulturnim uslovima vide primarne faktore ostati pri svome.Kliničar praktičar ne može da razreši ove teorijske protivurečnosti, niti se to od njega traži. Međutim, u svakomkonkretnom slučaju on se suočava sa problemom: Staje određenu osobu dovelo do toga da zatraži pomoć, odnosnošta je dovelo do poremećaja. Kliničar će od slučaja do slučaja analizirati sve podatke, i „substancijalne" iperiferijske, u nastojanju da nađe objašnjenje za datu ličnost. Apriorističko opredeljenje za jedno ili drugo učenje, uuslovima u kojima konačni dokazi nisu izvedeni, znači dogmatizam. Pođimo od najjednostavnijeg pitanja: Kakograđanin taj i taj postaje pacijent („slučaj" ili „ispitanik", „klijent")?Donedavno medicinska profesija ljubomorno je bdila nad svojini isključivim pravom da „postavlja dijagnozu".Danas, međutim, mogu se čuti izjave da dijagnozu mentalnog poremećaja pojedinca postavlja okolina. To, u stvari,znači da granicu između normalnog i patološkog odnosno trijažiranje pojedinaca koji su tu granicu prekoračilipraktično obavlja sredina, okolina u kojoj on živi. Samo u izuzetnim slučajevima je klimčar taj koji sprovodiprimarnu trijažu. Na primer, to se dešava u masovnim ispitivanjima uz pomoć određenih tehnika, kao što je testi-ranje regruta. Iz ovoga proizilazi da u većini slučajeva transformacija građanina tog i tog u pacijenta počinje tako štoga sredina izdvaja kao vannormalnog.Ako za nekog sredina smatra daje „skrenuo", znači na izvestan način ga obeležava, verovatno je da će ta osobapostati „pacijent". Međutim, markiranje u sredini još ne vodi obavezno susretu potencijalnog pacijenta i kliničara.Bitan uslov njegove transformacije u socijalnu i institucionalnu ulogu pacijenta je samo-procena. Mnogipsihijatrijski slučajevi, daleko ranije nego što su došli kod lekara, psihologa ili socijalnog radnika, shvatili su da sanjima „nešto nije u redu" i da treba da potraže pomoć. Takva osoba kojaje došla do uverenja da mora potražitipomoć kliničara postavila je samoj sebi „dijagnozu". Svakako da svi oni koji su markirani od sredine kao negativniizuzeci ne misle obavezno tako i sami. I obrnuto, mnogi koji dolaze do uverenja da im je potrebna pomoć kliničaranisu za svoju sredinu posebno upadljivi. Ako se obe ocene podudare, veća je verovatnoća da će ta osoba postatipacijent. To, međutim, ne znači da „zbir" ova dva kriteriju-ma predstavlja merilo „težine poremećaja". Naprotiv,teško psihotične osobe nemaju uvida u sebe i dospevaju do kliničara samo na osnovu ocene i intervencije sredine.Ako je neko jednom već stavljen u okvir uloge pacijenta, odnosno ako je već zatražio pomoć psihologa ili psihijatra,

onda je verovatnoća veća da će i kod sledece teškoće kojaje „nesavladiva" ponoviti posetu kliničaru. Takođe stoji daće sredina izvršiti pritisak na ljude sa „predistorijom nervnog sloma" da rešenje potraže po zdravstvenoj liniji. Zaokolinu kao što je naša čovek koji je jednom imao nervni slom markiran je. Takva osoba je možda i suštinskidisponirana da patološki reaguje, ali i nezavisno od toga sredina ga obeležava i tumači kao manje vrednu ličnostkoja ima „slabe živce".Prvu, trijažnu dijagnozu postavlja svako sam ili njegova sredina. Šta onda preostaje kliničaru? Kliničaru preostaje daproveri tu laičku i socijalnu dijagnozu, ali je skoro neverovatno da će ova biti odbačena. Nastavljajući započetokliničar139će pristupiti definisanju poremećaja i njegovom specifikovanju. U stvari, on će odrediti uže okvire, izdiferenciraćeodgovarajuću klasu između nekoliko drugih koje su isprva dolazile u obzir („diferencijalna dijagnoza"). Na krajuodrediće se vrsta tretmana („terapija"). Prema tome, možemo zaključiti da prvu dijagnozu nenormalnosti običnopostavlja sredina ili sam pacijent, dok se kliničar usredsre-đuje na određivanje diferencijalne dijagnoze i planiranjetretmana.Može se postaviti pitanje da lije „dozvoljeno" da se dijagnoza „poremećaja na nervnoj bazi" određuje na osnovusocijalnih kriterijuma. Nije li po sredi pojava koja se može i srne prihvatiti samo na temelju izučavanja dubinskihpojava? Moramo priznati da je čitava psihijatrijska klasifikacija fenomenološka i bihejvi-oralna. Osnovni elementiklasifikacije su žalbe (simptomi), postupci (znaci), obrasci ponašanja (sindromi) i razvojni put (etiologija). Pojavekoje su bitne za psihijatre nisu nepoznate ni laicima, mada je terminologija različita. Prema tome, razlika uterminologiji nije dokaz superiornosti stručnjaka Lokalni kritenjumi nor-malnosti - nenormalnosti deluju u obapravca. Ne samo što ljudi u jednoj sredini mogu biti više ili manje „skotomizirani" za određenu vrstu nastranosti većto mogu biti i kliničari. Konačno, nijedni ni drugi nemaju zasad sigurno objašnjenje uzročnika i mehanizmanastajanja aberantnosti. Obe strane se bave prepoznavanjem aberantnosti, s tim što laici diferenciraju normalno odnenormalnog, a kliničari diferenciraju podvrste nenormalnosti. Čak i substancijalni aspekti ličnosti, kao predmetproučavanja, nisu ubedljivo pristupačniji kliničarima nego nemedicinskim disciplinama. Allport navodi studiju dvapsihoanalitičara koji su godinama tretirali crne pacijente sa juga SAD. Oni su o tome napisali knjigu koja je trebaloda osvetli substancijalne aspekte ličnosti crnog čoveka. Međutim, kako piše Allport, saznanja do kojih su došla ovadva psihoanalitičara, koristeći se „najdubljom od dubinskih tehnika", nisu nepoznata istraživačima iz društvenihnauka. Oni su do tih istih ili vrlo sličnih saznanja došli proučavajući crnačku populaciju juga SAD sociološkim isocijalno-psihološkim metodama. Prema tome, ne može se prihvatiti apriorna superiornost individualno dubinskihpristupa u definisanju opštih pojava kao što je mentalni poremećaj.List osnovnih biografskih podataka (LOBI) između ostalih pitanja obuhvata i ova tri kritenjuma normalnosti: da li jeispitanik smatrao u toku svoga života da ne može da resi svoja pitanja bez pomoći kliničara, da li je možda njegovaokolina preporučivala da se obrati psihologu ih psihijatru i, najzad, da li se ikada zaista pojavio u ulozi pacijentapred psihologom? Ova tri pitanja ne možemo prihvatiti kao kompletan kriterijum normalnosti. Mogu se navestimnogi slučajevi koji bi pobijali vrednost tih pitanja. Uprkos tome za prvu trijažno-dijagnostičku operaciju putemovih znakova možemo postići osnovni cilj.Osnovni biografski podaci kao što su klasifikovani u LOBI pružaju mogućnost kliničaru da izvrši izviđanje, daspremi „mapu problema" na kojoj će biti označene zone aktuelnog ili potencijalnog rizika. Time smo nesumnjivokrenuli dalje od tačke do koje smo stigli socijalnom dijagnozom. Pošto smo u prvom slučaju odredili slabe pojedinceu grupi, u drugoj fazi pokušavamo da odredimo slabe strane u samom pojedincu. Iz sadržaja pitanja na LOBI jasnoproizlazi da se još uvek bavimo eksploracijom, širokim zahvatom u nepoznato.140Sa gledišta logike, suština dijagnostikovanja je klasifikacija. Do izbora najpogodnije klase dolazimo kombinacijomformalno logičkog i statističkog suđenja (Sarbin, Taft i Bailey, 1960). Međutim, sa psihološkog stanovišta suštinadijagnostikovanja je otkrivanje puta kojim je ličnost postala aberantna kao i procesa kojim patološki fenomenipostaju manifestni. Podaci prikupljeni putem LOBI omogućavaju da ostale dijagnostičke operacije odnosno tehnikeanaliziramo usmereno. Usmeravanje olakšava i ubrzava dijagnostiku. Suština usmeravanja je u tome što iz mnoštvakategorija i potkategorija klasifikacije poremećaja (nozografija) možemo izdvojiti, već posle analize LOBI, dve ilitri potkategorije koje aproksimiraju „dijagnostičkoj istini". U toku analize ostalih tehnika, koje uključujemopostepeno, klasifikaciona pretpostavka data prema proceni LOBI, može se odbaciti, promeniti ili potvrditi.U čitavoj psihodijagnostičkoj bateriji, koja je koncipirana kao kombinacija studije slučaja i TTS (testova, tehnika iskala), osnovne biografske informacije su jedine koje sistematski eksplorišu prošlost, razvoj, odnosno uzdužnipresek ličnosti (biografiju). Pre svega postavljamo pitanje da li je to dovoljno, da li je opravdano zadržati takvuneravnotežu između načina eksplorisanja biografije i eksplorisanja aktuelne strukture i dinamike? Teorijski ovadisproporcija nije opravdana. Međutim, sa praktičnog stanovišta važnije je ono što aktuelno može da se konstatuje išta se predviđa. Tretman u celini, a terapija posebno, sa izuzetkom psihoanalize, orijentisani su na „danas i sutra" amanje na prošlost. Uostalom, u okviru primene mape kritičnih zona LOBI može odigrati ulogu orijentira za jednudetaljniju biografsku eksploraciju.Kada već govorimo o dijagnozi i disproporcijama između tehnika koje zah-vataju uzroke sadašnjeg i prošlogponašanja, možemo pomenuti još jedan paradoks. Mada se prognozi posvećuje veliki značaj, nijedna tehnika usklopu naše baterije ne pruža sistematsku mogućnost prognoze. Ova baterija zahvata podatke o prošlosti i testiraponašanje ličnosti u sadašnjosti. Uprkos tome, mnoge odluke donose se zavisno od očekivanih efekata, dakle

uslovljeno budućim ponašanjem. Problem budućeg ponašanja, nečeg stoje u trenutku eksploracije samo apstrakcija,možda je i važniji od prošlog i sadašnjeg. Predikcija ponašanja nije samo metodološki kriterijum prema kojemodmeravamo valjanost pojedinih tehnika ili baterije u celini već je i značajan teorijski problem. Objašnjavanjeprošlosti i objašnjavanje sadašnjosti ponašanja ličnosti ostaće ograničene vrednosti ako iz toga ne možemo izvestipouzdane prediktivne pretpostavke.Na kraju da konstatujemo: LOBI je eksplorativni postupak koji postavlja jedan okvir u kojem ćemo produbitianalizu slučaja. Međutim, LOBI nije tehnika koja daje odgovore na probleme. Naprotiv, LOBI je tehnika koja otvarastudiju slučaja i omogućava da inventarišemo njegove probleme, uzduž i popreko, i da na osnovu njih postavimomapu problema. LOBI nam omogućava da odredimo prvi, opšti utisak o slučaju i da uspostavimo kontakt izmeđudve osobe sa dijametralno različitim ulogama (koje bi trebalo da se dopunjuju). Od svih tehnika u bateriji LOBI jejedna jedina koja izričito eksploriše biografsku prošlost, mada nedovoljno. Naravno, ovaj manjak može se, popotrebi, dopuniti heteroanamnezom, dnevnicima i drugim dokumentima biografskog karaktera. Najzad priznajmo ito daje LOBI instrument iz kojeg različiti majstori izvlače različitu muziku.141Shema sadržaja biografske eksploracijeZadatak metode prikupljanja anamnestičke i heteroanamnestičke grade sastoji se dakle u tome da se i u relativnokratkom vremenskom intervalu od kliničkih slučajeva, koji su pretežno loši samoprocenjivači, skraćenimpostupkom, dobije onoliko informacija koliko je neophodno da se ličnost pacijenta može ocrtati. Drugim recima,skraćena metoda treba da bude prosta, a ipak da omogući sve što bi pružila maksimalna biografska eksploracija.Sasvim je sigurno da takvi kompromisi ne mogu uvek da budu plodni. Rezultati niza kliničkih metodološkihistraživanja, uprkos svemu, pokazuju da je i takva skraćena biografska metoda jedna od najboljih u dijagnostičkomarsenalu savremene kliničke psihologije.Shema koju ovde navodimo predstavlja, u grubim crtama, sadržaj većine istorija slučajeva raspoređen po rubrikama.1. Socio-kulturalna pripadnost: odakle je pacijent poreklom, da li je sa sela ili iz grada, kojoj grupi ili podgrupi izte sredine pripada, da li je njegova porodica menjala društvenu poziciju ili je pak on menjao ili nije, kakav je njegovpoložaj u njoj.2. Porodična struktura i odnosi: kratka istorija porodice i braka roditelja; opšti uslovi života porodice, finansijski,stambeni, rodbinski, socijalni i vrednosni sistem porodične grupe.a. Otac: starost, zanimanje, školska sprema, poreklo. Osobine ličnosti, odnos prema supruzi, deci i drugimosobama. Interesi, ciljevi i planovi u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa ocem. Promene u svemutokom godina.b. Majka: starost, zanimanje, školska sprema, poreklo. Osobine ličnosti, odnos prema suprugu, deci i drugimosobama. Interesi i planovi, posebno u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa majkom. Promene usvemu tokom godina.c. Suprug ili supruga: starost, zanimanje, školska sprema i poreklo. Osobine ličnosti, karakteristike odnosa saispitanikom i prema drugim osobama.d. Braća i sestre: sve kao i u prethodnim rubrikama. Posebno ispitivati karakter odnosa sa ispitanikom i premaroditeljima, u detinjstvu i kasnije.3. Detinjstvo: odnosi u porodici u vreme rođenja, kako je tekao porođaj, razvoj u prvim godinama života, vanrednidogađaji u porodici. Osobine ponašanja u detinjstvu, pojava straha ili drugih oblika poremećaja, bolesti u detinjstvu.Reagovanja na rođenje brata ili sestre, odlazak ili smrt bliskih, odvajanje od porodice i slično.4. Istorija školovanja: polazak u školu, uspeh tokom školovanja, teškoće u učenju, disciplini ili kontaktima sadecom. Interesovanje, ambicije i ciljevi. Izbor smera daljeg školovanja, dalji planovi za učenje.5. Istorija zaposlenja: radni staž, vrsta posla kojim se bavi, promene zaposlenja, uspesi i teškoće na poslu, sukobi.Zainteresovanost za posao, ambicije, zadovoljstvo poslom. Kako je podneo život u armiji za vreme služenja roka.1426. Seksualno ponašanje i brak: seksualni interesi u pojedinim fazama života i razvoja, dečje igre, momačkeodnosno devojačke godine, predbračni moral i lični pogledi. Izbor objekata i specijalne naklonosti. Istorija braka ikarakteristike braka. Nezadovoljstva i teškoće.7. Istorija bolesti: bolesti u detinjstvu, invaliditet, telesne deformacije. Popis bolesti od kojih je ispitanik bolovao,na koje se sada tegobe žali, kako i kada su se one pojavile, kako ocenjuje sopstveno zdravstveno stanje, kako užaokolina to ocenjuje, staje preduzimano, šta sada očekuje.8. Interesi i sklonosti: čime se rado bavi, profesionalno i neprofesionalno, kakve obrasce sledi u međuljudskimodnosima, u relaciji svojih interesa i planova i kada je napet, iznerviran i bolestan. Kako vidi sebe u aktuel-nojsituaciji, kako ocenjuje svoje slabosti i vrednosti i čemu se neposredno nada.Materijal koji se ovakvom vrstom usmene ankete sakupi, i pored jednoobra-zovnosti primene sheme, krajnje jerazličit od slučaja do slučaja. Sve razlike koje se javljaju nisu, međutim, uslovljene istom vrstom razloga. Mnoge odnjih potiču od socio-ekonomske pripadnosti ili etno-kulturalnog porekla. Ta vrsta razlika za kliničku praksu nemapozitivne vrednosti. Za dijagnostiku su od većeg značaja one razlike u odgovorima koje su uslovljene individualnimspecifičnostima kao i vrstom poremećaja.Kod ne malog broja kliničkih slučajeva gotovo je nemoguće obaviti anamnestičko anketni intervju zbog toga što suoni nekomunikativni, veoma razdraženi ili se nalaze u stanju pomućenosti, te se sa njima ne može uspostaviti niminimalni kontakt koji bi doveo do željenog cilja. S druge strane, upravo to stanje u kome se nalazi u trenutku

prikupljanja biografske građe ima veliki dijagnostički značaj i zbog toga mora biti registrovano. Zapravo se možereći da društveno stanje i ponašanje ispitanika mora biti bezuslovno utvrđeno u trenutku započinjanja biografskeeksploracije. Takva registracija obezbeđuje nam „nultu tačku" u odnosu na koju procenjujemo pouzdanost iskaza atakođe i obim, vrstu i smer promena koje će kasnije uslediti pod uticajem terapije i ostalih činilaca.PROCENA LIČNOSTI U VREME EKSPLORACIJEČim određena osoba postane subjekt psihološko-psihijatrijskog proučavanja, dakle podvrgnuta studiji slučaja, trebaočekivati da će u nastupajućem procesu eksploracije ličnosti biti uporedo primenjene i istorijsko-longitudinalnemetode, kao što je biografska, i metode poprečnog preseka. Procena aktuelnog duševnog stanja spada u oveposlednje.Studija slučaja pod optimalno povoljnim uslovima podrazumeva timsko proučavanje ličnosti koja je, na određenovreme, smeštena u kliničku ili bolničku sredinu. Doduše, po savremenim shvatanjima više nije bezuslovno potrebnoda ispitanik u toj sredini provede sva 24 časa dnevno. Može se boravak ograničiti na pola dana, osoba ne moraspavati u bolnici već je tamo samo za vreme dok je klinički tim na okupu (dnevna bolnica). Bitno je daje boravak ukliničkoj sredini, sa gledišta studije slučaja, u određenom smislu programiran. Ovaj period posma-143tranja ima aktivne i pasivne faze. Pod aktivnim fazama se podrazumeva direktan kontakt ispitanika sa članovimaekipe: psihijatrom, kliničkim psihologom, socijalnim radnikom, radnim terapeutom, lekarima užih specijalnosti kojidopunjuju svojim nalazima istoriju bolesti. Ovamo spada i učešće posmatranika u organizo-vanim aktivnostimagrupe bolesnika. Pasivne faze posmatranja su one u kojima ispitanik ne kontaktira sa članovima ekipe, već spontanonalazi svoj program u granicama formalnih pravila ustanove i strukture grupe u koju je uključen. Posma-tranje ukliničkim uslovima može se uporediti sa radom nekog velikog poligrafa (tzv. „detektor laži"). I ovde se ispitanikpodvrgava, u relativno kratkom vremenskom intervalu, gotovo sinhronizovanim višestrukim ispitivanjima,posmatranjima i testiranjima, od kojih ga svaki pojedinačno zahvata i odslikava onakvog kakav se zatekao u datommomentu. To je zapravo i suština metoda „poprečnog preseka". Svaka od tih pojedinačnih mera prikazuje namponeki aspekt ili poneku grupu funkcija celovite ličnosti. Ovi izdvojeni uzorci ponašanja i ličnosti predstavljajusložaj toga što je u toj ličnosti opšte i trajno i onog drugog što je trenutno i specifično vezano za trenutak biografije,vreme, mesto, ljudski odnos ili vrstu pri-menjenog instrumenta. Neka od tih ispitivanja i merenja obavljaju se samojednom, dok se druga, prema ukazanoj potrebi i mogućnostima, mogu ponoviti dva i više puta. Već ovo poslednjeotkriva da metode poprečnog preseka nisu strogo statične niti apsolutno različite od biografske metode (koja kaobitni oblik ima dimenziju vremena i promena u vremenu). Metode poprečnog preseka, odnosno metode koje semogu ponovljeno primenjivati služe i kao tehnike praćenja spontanih i forsiranih promena jer omogućavaju,nasuprot nepreciznosti biografskih kazivanja, da se razlike po definisanim varijablama ličnosti i ponašanja ikvalitativno i kvantitativno registruju i prikažu. Klinički eksperimenti i kontro-lisana posmatranja omogućena suupravo zahvaljujući opisanim svojstvima metode poprečnog preseka.Ako kliničku studiju slučaja odredimo kao racionalnu pripremu serije različitih eksplorativnih i drugih postupaka,onda je sasvim logično da ona treba da započne od ispitivanja najosnovnijih „mentalnih funkcija" kao preduslova zaostala ispitivanja. Ispitivanje mentalnih funkcija obično sprovodi lekar ili psihijatar. Razlozi za to su brojni iuglavnom u sklopu psihijatrijske eksploracije, mada se njeno sprovodenje obično prilagodava duševnom stanjupacijenta. Pre svega teži slučajevi, kao što su psihoze i demencije, iziskuju sistematičnu proveru mentalnog stanja,dok se kod ostalih, lakših oblika poremećaja i nastranosti koristi i znatno skraćeni oblik. Ispitivanje mentalnogstatusa, kao psihodijagnostička tehnika, spada u domen psihijatara.Sam proces ispitivanja predstavlja kombinaciju razgovora, posmatranja i primene nestandardizovanih testova.Rubrike u koje se podaci posmatranja i razgovora unose po nazivima podsećaju na asocijacionističku psihologiju,mada tehnika ispitivanja mentalnog statusa nema teorijsku osnovu.Izgled, držanje i opSta karakteristika ponašanjaNajpre se registruje opšti izgled pacijenta, kako je odeven, očešljan ili posebno obeležen. Kakve je fizičke građe,vidljive somatske odlike i izrazitost sek-144sualnih obeležja. Kakvo ima držanje i ekspresiju motorike (neupadljivo, motorno hiperaktivan, motornohipoaktivan). Izrazne karakteristike delova tela koje su nosioci neverbalne komunikacije sa sredinom: mimika lica,ruke, ramena, položaj tela i promene koje se na njemu očituju. Ovamo se unose sve vidljive karakteristikeautonomne nervne aktivnosti: bledilo, crvenilo, znojenje, oči, ženice. Isto tako procenjivanju podleže stav premaispitivaču (koji može biti: prijateljski, neutralan, neprijateljski i mešovit ili promenljiv). Posebno je važno da seregistruju sve promene u ekspresivnom ponašanju u vezi sa temama razgovora ili drugim činiocima.Govor i verbalne karakteristike. U okviru ispitivanja mentalnog stanja spada i verbalno ponašanje: jasnoća,pravilnost, funkcionalnost i adekvatnost forme u odnosu na sadržaj i na situaciju. Kliničar će doslovno zabeležitipojedine iskaze da bi imao dokumentaciju o dijagnostičkoj ili personalnoj autentičnosti. Artikulacija izgovora recitestira se tako što se od ispitanika traži da izgovori neku tešku rečenicu (Prva srpska artiljerijska brigada). Registrujese da li je govor adekvatan, ubrzan ili usporen. Da li su reci adekvatno korišćene ili ne (ponavlja istu reč uzastopno,upotrebljava nepoznate kovanice). Analiza govora i verbalizacija može da obuhvati i proveru rukopisa.Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudimaOsnovni uslov svake produbljene psihološke eksploracije ličnosti je očuvani kapacitet ispitanika da komunicira i daima svestan kontakt sa okolinom. Ukoliko postoji poremećaj svesti, od blagog pomućenja preko teških delirantnih

izmena do zamračenja i gubitka, onda je recipročni kontakt isključen. Procena očuvanosti svesti zasniva se nacelokupnom materijalu koji dobijamo ispitivanjem mentalnog stanja. Međutim, postoje i posebne grupe zadatakakoji su i namenjeni upravo tome. U tom sklopu se posebno proverava:a) orijentisanostal. u vremenu: datumu, mesecu, godini ispitivanja. a2. u prostoru: kakva je to zgrada (u kojoj se nalazimo), kojemesto, republika, država. a3. prema osobama: ko su ispitivači, osoblje, drugi bolesnici.b) orijentisanost u prošlostibi. u neposrednoj prošlosti: zadaju se kratke serije brojeva (oko sedam),imena, adrese ili boje kojih treba da se seti nakon tri do pet minuta. b2. u bližoj prošlosti: ispituje se sećanje imenalekara koji su ga lečili,aktivnosti u kojima je učestvovao ili susreti (važniji) koje je imao. b3. u daljoj prošlosti: kada je završio školu, kadase oženio, bio u armiji,kada su mu umrli roditelji.Ispitivanje mišljenja. Psihijatrijsko ispitivanje mišljenja obuhvata dve povezane podgrupe, formalne i sadržinskeaspekte funkcionisanja ili disfunkcija i poremećaja mišljenja.a) Forme mišljenja. Ovamo se ubrajaju nepravilnosti i poremećaji sledećih funkcija mišljenja:10 Psihodijagnostika145al. Pažnje, ova može biti adekvatna, ukočena ili nezadrživa.a2. Pamćenja, koje može biti adekvatno, neadekvatno za nove ali adekvatno za stare sadržaje, nepotpuno očuvano,„dopunjavano" izmišljotina (konfabulacije).a3. Percepcija, koja može biti očuvana, otupljena, upadljivo izoštrena prema određenoj vrsti stimulusa, izmenjenapod uticajem autističkih i halucinatomih sadržaja ili pod uticajem mehanizma projekcije.a4. Asocijacije, koje mogu biti adekvatne, ubrzane, usporene, blokirane, veoma brze i površne (bez ideja) iliskokovite i bizarne.a5. Apstraktno mišljenje, koje može biti razvijeno i očuvano, ili razvijeno i oštećeno. Uporedo sa ovim proverava seprevaga konkretnog ili apstraktnog mišljenja.b) Sadržaj mišljenja. Među onim ljudima koji se obraćaju za pomoć psihijatrima i psiholozima veliki broj jezaokupljen idejama koje ukazuju na prirodu njihovog poremećaja. Sadržaji mišljenja su često veoma karakterističniza pojedine grupe bolesnika i zbog toga je lako razumeti zašto su klasifikacioni sistemi „patoloških ideja" tolikoizdiferencirani. Dajapazon klasifikacionih sistema veoma je veliki, obuhvata sadržaje koji mogu biti prisutni i kodnormalnih ljudi, a upadljivi su samo ako su previše intenzivni ili trajni, a i one koji se gotovo nikad ne nalaze drugdesem kod teško rastrojenih bolesnika. Svakako da u velikoj većini slučajeva određeni sadržaji mišljenja nisu statični inisu izdvojeni iz dinamičkog konteksta životne pozicije, htenja, stremljenja, interesa, unutrašnjih sukoba, nesvesnepsihike i bračnih i drugih odnosa. Njihova izolacija, u toku ispitivanja mentalnog statusa, proističe iz potrebemetodološkog sistema.Poremećaj sadržaja mišljenja može se izraziti kao zaokupljenost brigama, strahovanjima, hipohondrijskimtegobama, neobjašnjivim mržnjama, svojim telom, izgledom ili ličnošću, samosažaljenjem, idejom da ga mrze iliodbacuju. Takvi sadržaji su manje-više poznati svakom ali su oni kod nekih ljudi, za duže ili kraće vreme, pojačani isputavaju ga u radu i životu.Kod izvesnog broja ljudi unutrašnji i spoljašnji sukobi idu zajedno sa jednom posebnom orijentacijom svesti imišljenja koja se ogleda u precenjivanju značaja neke ideje. Takve precenjene ideje mogu biti krajnje raznolike ivezuju se za vred-nost sopstvene ličnosti, upražnjavanjaneke aktivnosti, vežbanja, klub i slično. Ova vrsta sadržajanekada se neprimetno utapa u jednu težu formu takozvanih sumanutih ideja. Sadržaj sumanutih ideja takođe možebiti veoma različit, ali su neki oblici češći: ideja ljubomore, proganjanja, praćenja od strane specijalnih službi, idejao izuzetnoj istorijskoj vrednosti i misiji sopstvene ličnosti.Posebna pažnja pri proceni mentalnog statusa i poremećaja mišljenja pridaje se otkrivanju halucinacije. One senekad otkrivaju direktno, već preko eufemizma. Tako bolesnik saopštava da ima „neobične doživljaje", da mu je„sluh postao oštriji", da u utrobi ima „nešto" ili daje hrana promenila ukus.Patološki sadržaji mišljenja nekada su tesno vezani za ekstremna raspoloženja i afekte. Bolesnik može da budezaokupljen idejama manje vrednosti, krivice, bezizlaznosti ili čak neposredne totalne katastrofe sveta, za šta je onkriv ili može da veruje daje sasvim „iznutra istruleo". Na drugom kraju dimenzije afek-146tiviteta mogu se javiti ideje daje sve „prosto ko pasulj", da može da uradi sve što hoće, da je naprosto svemoguć.Poremećaj sadržaja mišljenja može da se izrazi i kroz diskretne ali uznemirenjem praćene iskaze da se „neštoneobično dešava", da pojedini delovi tela menjaju volumen ili oblik, da ima osećaj kao da se svet menja ili da „janisam ja". Ovaj doživljaj preobražaja ličnosti ili depersonalizacije može da primi veoma bizarne oblike. Nekada je tosamo uvid u jednu fazu izrazitog rastrojstva ličnosti, koju prate krajnje čudne ideje, koje uz to mogu da buduiskazane nepovezano i neshvatljivo.Zasebnu grupu poremećaja sadržaja mišljenja čine one ideje koje su nastrane a pri tome čvrsto povezane u nekisistem. Osoba sa takvim idejama saopštiće, na primer, daje ona u posedu nekih tajni koje mogu da kompromitujuneku organizaciju ili rukovodioca. Zbog toga je ona izložena neverovatnim pritiscima, smicalicama i ucenama.Ovakvi i slični sistemi se odlikuju jednom centralnom idejom, koja je manje-više čudna ili proizvoljna, i vrlo

logično nadovezanim a dramatičnim zgodama koje se unedogled razvijaju.Praćena inteligencije. Mada se danas više ne prihvata slobodna klinička pro-cena inteligencije kao valjana ipouzdana, ipak, delom zbog tradicije a delom zbog potreba prakse, i na ovaj način se obavlja. Najčešće je slobodnaprocena inteligencije samo preliminarna mera koja pored toga ima i svoje opravdanje. Naime, iako se možeprihvatiti da je procena inteligencije na osnovu psiholoških testova inteligencije relativno superiorna, nije na odmetda o istoj stvari postoji još jedno stručno svedočenje, makar ono bilo naknadno i napušteno. U izvesnom smislu susvi rezultati ocene ličnosti ispitivanjem mentalnog stanja samo preliminarni, koje će kasnija ispitivanja, potvrditi,odbaciti ili prihvatiti kao epizode promena kroz koje ispitanik prolazi.Sam način ispitivanja inteligencije se sastoji iz dva međusobno povezana dela. Prvi deo se sastoji iz procene prekobiografskih podataka, koji govore o socijalnoj kompetenciji pre početka bolesti ili posmatranja, školskoj spremi iuspehu, profesiji i kvalifikacijama, uspesima ili neuspesima kao i pojedinim životnim potezima koji su u pogleduishoda zavisili od inteligencije ispitanika. Drugi deo takvog ispitivanja je prilično sličan verbalnim testovimainteligencije i sastoji se u zadavanju nestandardizovanih zadataka kojima se ispituje obim informisanosti, shvatanjesituacije, nalaženje razlika medu pojmovima, rešavanje matematičkih zadataka. Ovakav dvoslojni način ispitivanjainteligencije, i pored svoje psihome-trijske nedoteranosti, omogućava da iskusni kliničar proceni pored nivoainteligencije i ispade ili znake propadanja ove sposobnosti.Nagoni. Značenje ovog termina približno se poklapa sa onim što se danas obeležava izrazom motivacija. U okvirumentalnog statusa registruju se grublje izmene ili odstupanja od uzrastom, polom ili kulturom uslovljenihizražavanja motiva. U prvom redu se registruju osobenosti sledećih motiva: ishrane, seksualnog motiva, opšteaktivnosti i želje za životom. Mada oya četiri motiva ne iscrpljuju ceo repertoar čovekovih potreba, niti su u skladusa nekom teorijskom pode-lom i klasifikacijom, oni omogućavaju kliničaru da poboljša svoje shvatanje prirodeporemećaja, da predvidi izvesne opasnosti ili akcije i da preduzme147potrebne mere. Procena ovih motiva, odgovara njihovom intenzitetu (adekvatan, pojačan, osLabljep, ugašen ilipatološki dqminantan), načinu.ispoljavanja i izboru adekvatnih ili neadekvatnih objekata.Emocionalna stanša ili afektivitet. Emocionalno stanje i emocionalno ponašanje imaju vanredno značenjepokazatelja zdravlja i bolesti. No uporedo sa tim javlja se i problem pravilne procene. Mada je u mnogim kliničkimslučajevima emocionalno stanje drastično izmenjeno, uporedo sa tim i lako uočljivo, nije mali broj ni onih drugihčije su prave emocije, da se literarno izrazimo, zagonetne. Zbog toga se kliničar pri ispitivanju emocionalnog stanja(afektiviteta) istovremeno oslanja na tri vrste pokazatelja: on uzima u obzir to što ispitanik saopštava o svojimosećanjima, posmatra na koji način se osećanja iznose i kakvim su ekspresivnim ponašanjem propraćeni ti iskazi i,najzad, uzima u obzir i sebe kao „prijemnika" odnosno analizira osećanje koje u njemu pobuđuje iskaz pacijenta.Ispitivanje emocionalnog stanja nije izdvojeno iz čitavog konteksta eksploatacije koja se vodi. Međutim, analiza jeusmerena ka tome da se postigne valjana procena sledeća tri aspekta emocionalnog ponašanja: aktuelnograspoloženja, trajnosti i adekvatnosti.a) Aktuelno raspoloženje. Afektivni ton ili raspoloženje psihijatrijskih slučajeva može da bude veoma upadljivozbog ekstremnog intenziteta: ispitanik je u stanju straha, uznemirenosti, apatije, neraspoloženja, sete, potištenosti ilikrajnjeg očajanja, ali on može biti i vedar, veseo ili razdragan.b) Oscilacije ilipromene raspoloženja. Kod uravnoteženih osoba raspoloženje je relativno trajno ali isto tako ipodložno motivisanim prilagođava-njima i promenama, zavisno od njegovih i od spoljnih i unutrašnjih faktora. Kodneuravnoteženih ljudi poremećaj može da se manifestuje u poremećaju emocionalne „ravnoteže". Raspoloženjepostaje nepristupačno za spoljne promene i uticaje, bolesnik je zaplašen, očajan, ravnodušan ili razdragan bezobzira na sve što se oko njega zbiva. Međutim, raspoloženje može biti i krajnje labilno, bez povoda ili motiva ono semenja, prelazi iz jednog kvaliteta u drugi, bolesnik se čas smeje, čas plače.c) Adekvatnost emocionalnog izraza i ponašanja. Emocije ne moraju biti ekstremno izražene niti statične ili labilnepa da ipak ukazu na duboke patološke promene ličnosti. Spoljne pojave ili događaji, kao i unutrašnji sadržaji, imajupo pravilu neku emocionalno doživljajnu vrednost. Ubacivanje nekih intimnih tema u tok razgovora izaziva kodsabesed-nika i neku emocionalnu reakciju, koja istina može biti vrlo osobena, pozitivna ili negativna, ali ipak, ukrajnjoj liniji „ljudski shvatljiva". Kod nekih oblika težeg poremećaja ličnosti uobičajene stimulacije mogu potpunoda omanu ili pak izazivaju paradoksalne, neprikladne i čudne emocionalne odgovore. Bolesnik čije je emocionalnoponašanje paradoksalno i neprikladno pobuđuje u sabesedniku osećanje zbunjenosti ili ga uopšte ne dotiče, ostavljaga hladnim i praznim.Integritet ličnosti: kritičnost i uvid. Za psihijatrijsku procenu ličnosti veoma je važno da se ustanovi kakav jeintelektualni kontakt bolesnika sa sredinom. Kod148mnogih pacijenata, nezavisno od njihove inteligencije, intelektualno, zdravo-razumsko shvatanje događaja i odnosau spoljnjem svetu je narušeno ili defektno. Iz svega što je eksploracijom dobijeno kliničar nastoji da proceni na kojinačin pacijent shvata odnose oko sebe i na kakav način ih tumači i povezuje. Raspon individualnih razlika u pogledukritičnosti veoma je veliki. Hiperkritičnost, „neumoljivi objektivizam" je isto toliko vredan da se zabeleži kao imanjkava kritičnost ili odsustvo svake kritičnosti kod osoba koje spoljni svet interpretiraju u skladu sa svojimprecenjenim idejama, sumanutim idejama ili halucinacijama. Nekritičnost je patološka pojava koja tesno prati težeoblike poremećaja ličnosti, svesti i inteligencije.Pod uvidom se podrazumeva sposobnost čoveka da shvati i poveže svoje ponašanje i doživljaje sa situacijom u

celini. Neki bolesnici smešteni na psihijatrijsku kliniku, upitani zašto se tu nalaze, odgovoriće ozbiljnim glasom: „dase malo odmorim", „radi bolova u nozi" ili slično. Nedostatak uviđaje češće mnogo blaži i izražen je dalekosuptilnije. Neko može svoje psihološke tegobe i da poveže sa određenom situacijom u porodici a da tu vezu ipakpogrešno protumači. Nedostatak uvida može da bude potpun ili parcijalan. Sposobnost uviđaje tesno skopčana sačitavom ličnošću, odnosno sa tim koliko je ona zrela, uravnotežena ili inteligentna.Planovi za budućnost. Svaka osoba ima svoju psihološku realnost i vremensku dimenziju u toj realnosti, u odnosu nakoju može da bude različito orijentisana. Mnogi su vezani i za svoju prošlost, i za sadašnjost a orijentisani su ipak nabudućnost. U pogledu te orijentacije mogu da nastupe, kod nekih ljudi, i trajne disproporcije. Jedni su potpunoorijentisani na prošlost, „žive u uspomenama", drugi su sasvim predani sadašnjosti, ili kako se kaže „žive od danasdo sutra", dok su treći već sada potpuno uživljeni u svoje planove o budućnosti. Procena ove dimenzije ponašanjamože da doprinese boljem razumevanju ponašanja a takode i diferencijalnoj dijagnozi nekih psiholoških poremećajaEksploracija mentalnog statusa daje prvu sliku ili prvi presek ličnosti i aktuelnog ponašanja u vremenu kada jekontakt obavljen. Formalno, ovo ispitivanje se završava izborom radne dijagnoze i preliminarnim formulacijama odinamici ličnosti i njene interakcije sa sredinom. Radna dijagnoza kao i hipoteza o dinamici ponašanja mogu kasnijeda budu doterane ili čak izmenjene. Uporedo sa ovim dijagnostičkim pretpostavkama, ili preciznije u vezi sa njima,vrše se i potrebna predviđanja, ocenjivanja rizika i izbor programa terapijskih mera. I ovo kao i dijagnoza podležemodifikacijama i promenama ukoliko se pokaže daje to potrebno. Najzad, na osnovu analize mentalnog statusa ibiografske eksploracije donosi se odluka o tome da li je potrebno proširiti i usmeriti dijagnostičku eksplo-racijuličnosti u određenom pravcu i koga treba konsultovati da bi se takav široki program analize ponašanja dovršio.Psihološka psihodijagnostika, sa svojim mnogobrojnim instrumentima i tehnikama, nudi mogućnost za takvuproširenu eksplo-raciju ličnosti i njene sposobnosti.Čak i ako preporuka, na osnovu prethodnih ispitivanja slučaja, bude glasila da nema potrebe za uključivanjem iostalih članova tima u dijagnostičku obradu, sasvim je verovatno da će psihijatar svoje ispitivanje dopunitiprimenom još jedne metode koja se naziva intervju.149IX. DIJAGNOSTIČKI INTERVJUAko se uopšte može reći da u okviru studije slučaja postoji nezamenjiva metoda, onda je to bez sumnje intervju. Jerčinjenica je da se intenzivno psihološko proučavanje pojedinaca ne može ni zamisliti bez primene nekog oblikaintervjua. Štaviše, ako intervju definišemo kao „profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe koje imajumeđusobno komplementarne uloge", onda skoro da i nema značajnije metode eksploracije ličnosti u kojoj intervjunije, u nekoj meri i obliku, zastupljen. Tako, na primer, ranije opisane metode, biografsko-razvojna i ispitivanjementalnog statusa, takođe ulaze u okvir šire definicije intervjua. Iz ovde rečenog nameću se dva pitanja: prvo, zaštoje intervju nezamenjiv, i drugo, staje suština intervjua?U arsenalu instrumenata savremene psihologije postoji znatan broj takvih koji omogućavaju da se ispita i oceni,kvalitativno ili numerički, jedna ili čitava grupa osobina ličnosti bez uključivanja intervjua u taj proces. Objektivniili polu-objektivni testovi mogu da budu veoma dobro baždarem i tako podešeni da njihovi rezultati prevazilazetaČnost procene zasnovane na intervjuu. Takođe postoje i testovi ličnosti koji, u odnosu na specifičan kriterijum,takođe nadmašuju tačnost intervjua. Najzad, čak i kada je u pitanju kompleksni rezultat dobijen ispitivanjemodređene osobe putem ćele skupine psihodijagnostičkih tehnika, može kliničar da izvrši analizu i da valjanudijagnostičku procenu iako intervju nije vodio niti je imao ličnog kontakta sa ispitanikom. To bi bili argumenti kojidokazuju da intervju nije potreban a još manje neophodan. Međutim, superiornost navedenih ne--intervju tehnikastrogo je ograničena na uslove u kojima se javlja samo određena vrsta ispitanika, gde se ispituje jasno definisanaosobina, a veza kriterijuma i rezultata tehnike je prethodno rigorozno proverena. Ovakvi su uslovi dijametralnorazličiti od onih u kojima rade kliničari koji se sreću sa krajnje različitim osobinama. Što se pak tiče slepe metode,koja predstavlja procenu neke osobe samo na osnovu dokumentacije, a bez neposrednog prethodnog kontakta saprocenjivačem, treba dodati da je ona uspešna samo ako se njome koriste najvrsniji stručnjaci, a oni uvek podvlačeda bi rezultat bio bolji (a ne slabiji ili isti) da su razgovarali sa svojim ispitanicima, da su imali neki kontakt. Načemu se bazira ograđivanje eksperata od slepe metode? Pre svega u ličnom kontaktu svaki kliničar dolazi, na nekisvoj način, do određenih zapažanja i ocena do kojih ne može doći posredstvom ne-intervju tehnika. Osim toga,neposredni kontakt u intervjuu omogućuje kliničaru da stvori jednu opštu impresiju o ličnosti posmatranika, kojapredstavlja i početnu hipotezu i orijentacioni okvir daljeg praćenja, analize i generalizacije. Opšta impresija se stvaratakođe i na početku analize dokumentacije studije slučaja šlepom metodom, ali ona nema istu oštrinu i uverljivost zaprocenjivača.150Najzad, kliničar koji je imao kontakte preko intervjua sa slučajem dolazi do svojih zaključaka brže, sigurnije iiskazuje veći stepen uverenosti u svoj sud, jer raspolaže nečim čega nema u pismenoj dokumentaciji. Iz svega ovogadolazimo do sledećeg odgovora na postavljeno pitanje: u sklopu studije slučaja intervju je nezamenjiv zbog toga štoje naučna i stručna vrednost dijagnostičkih zaključaka zavisna od ljudske komponente kliničara. Klinička metoda, ipored velikog napretka u metodologiji ispitivanja i obrade podataka, još uvek nema zamenu za eksperta, tj. ljudskifaktor integracije.U mnogo čemu intervju je jedinstvena metoda među svim ostalim sa kojima nauka danas raspolaže. Pre svega nemanijedne oblasti ili discipline koja se bavi ovom ili onom vrstom ponašanja čoveka ili malih grupa a da ne koristiintervju, za orijentaciju ili kao sredstvo delovanja. Pedagogija, sociologija, sudstvo, psihoterapija, psihijatrija i druge

(žurnalistika, istraživanje tržišta, individualni rad sveštenika kao i međuljudski odnosi uopšte, u porodici, na poslu)nezamislive su bez verbalne komunikacije koju uopšteno nazivamo intervjuom. Kao razgovor određene vrste (nemože se svaki razgovor izjednačiti sa intervjuom) on ima izvanredno široku primenu. Iz toga bi se moglo zaključitida je intervju veoma elastičan kao metoda, i da se zbog dugo akumuliranog, velikog iskustva o njemu vrlo mnogozna. Kako stvari danas izgledaju moglo bi se reći da je nesumnjivo tačno samo ono prvo, naime, intervju jenajelastičnija dijagnostička tehnika od svih poznatih. Međutim, iako mnogi znaju ponešto o intervjuu, to ne znači daje naučno saznanje o njemu daleko odmaklo. Znanje o intervjuu na naučnom nivou nije proporcionalno širininjegove primenjivosti i broju onih koji o njemu ponešto znaju.Intervju se u svakoj oblasti primenjuje na poseban način, što će reći sa posebnom strategijom i sa drugim ciljevima.Čak i u psihijatriji i kliničkoj psihologiji postoji više vrsta intervjua. Početni ili kontaktni intervju koristi se u prvomsusretu sa slučajem, a vodi se sa ciljem da se kliničar i ispitanik upoznaju, približe i da se orijentišu na nastupajućiprogram. Prateći intervju je periodičan serijski susret čiji ciljevi variraju: davanje podrške, usmeravanje,obogaćivanje saznanja i uvida. Terapijski intervju je po definiciji usmeren na modifikaciju ponašanja ličnosti, nadavanje podrške i produbljivanje saznanja o pacijentu odnosno na njegov uvid. Završni intervju je usmeren nadirigovano bilansiranje ocena i stavova slučaja od strane kliničara i na planiranje programa života u periodurekonvalescencije. Sve u svemu, klinički intervju podrazumeva jedan širok repertoar posebnih oblika u kojima sepraktikuje. Kada se, međutim, govori ili piše o intervjuu kao metodi eksploracije ličnosti, uobičajeno je da se on delina dve osnovne vrste: dijagnostički i terapijski intervju.Kada već govorimo o činiocima koji utiču na raznolikost intervjua, onda ne smemo ispustiti udeo jednoobraznosti.Naime, kao što smo već rekli, intervjuu je cilj usmereni razgovor. Međutim, pitanje kako doći do određenog cilja,koji, ako se radi o dijagnozi, treba da otkrije i klasifikuje sve simptome i znake poremećaja, nailazi na dva različitaodgovora. Do cilja se može doći tako što ćemo se pridržavati jedne određene sheme problema koje ćemo zahvatitiispitivanjem. Taj postupak je unapred isplaniran i mi ćemo ga sprovoditi kod svih ispitanika sa ono-151liko odstupanja i individualnog taktiziranja koliko je najnužnije. Pošto je takav način dijagnostičkog intervjua uosnovnim crtama unapred određen i uniformno primenjivan naziva se „standardizovani intervju". U mnogimpojedinostima on je srodan tehnici usmene ankete. Drugi tip dijagnostičkog intervjua je suprotan prethodnom potome što je otvoren prema onome što nameće trenutak i individualnost slučaja. Program tema koje se eksplorišu jeelastičan, manje obavezan i rastegljiv. Kliničar nije obavezan da kao merilo uspešnosti intervjua uzima do koje jemere dobio odgovor na „sva pitanja". Ovaj tip intervjua se naziva nestandardi-zovanim i on je u bitnim osobinamasličan terapijskom intervjuu.O prednostima i relativnim nedostacima oba tipa kliničkog intervjua dosta se raspravljalo. Pozitivne osobinestandardizovanog intervjua su sledeće: 1) važno je da intervjuer osigura saradnju slučaja i da bude istrajan a nije odpresudne važnosti da li ima kliničkog dara i iskustva; 2) obezbeđen je da sva pitanja koja su odabrana kao značajnaza naslućivani problem budu pokrivena odgovorom, 3) trajanje standardnih intervjua je vremenski kraće pa se možesmatrati ekonomičnijim; 4) standardni intervju zbog karaktera jednoobraznosti omogućava upoređivanje pojedinacaili grupa pa je pogodniji za istraživanja; 5) podaci dobijeni ovim tipom intervjua mogu se lakše i boljekvantifikovati, što je takode-prednost sa stanovišta istraživanja i naučnog uopštavanja. Ove osobine se ne moguolako zanemariti i zbog njih će standardni intervju uvek imati prednost kada se studija slučaja koristi u svrhuistraživanja i generalizacija. Nestandardni klinički intervju takode ima više pozitivnih vrednosti. Ovamo ubrajamo:1) tok takvog intervjua prilagođen je trenutnim raspoloženjima i preokupacijama slučaja, zbog čega su odgovorispontaniji, verniji a ceo razgovor prirodniji; 2) odgovori koji su dobijeni manje su kon-trolisani, zbog čega je njihovklinički sadržaj često bogatiji i značajniji; 3) u toku takvog intervjua može da dođe do razjašnjavanja nekih teškoća arazlozi koji se navode su toliko lični da ih nema u spisku pitanja standardnog intervjua. U izvesnom smislu se možereći da je nedostatak ovog tipa intervjua je to što iziskuje vrsnog i iskusnog stručnjaka koji će umeti da neprimetno idosledno usmerava razgovor da ga ne bi pretvorio u proces sakupljanja gomile irelevancija umesto duboko ličnihiskaza i otkrića. U stvari se može reći da oba tipa intervjua imaju svoju određenu vrednost koja će se pokazati upogodnim uslovima. Kliničar u praksi koristi i jedan i drugi, ne kao rivalske metode, već kao postupke koji urazličitim fazama dugog procesa traganja za pravim slikama ličnosti imaju svoje vreme i mesto.INTERVJU KAO SISTEM KOMUNIKACIJERazgovor je važan ali ne i jedini način komunikacije među učesnicima intervjua. Intervjuer i intervjuisani se nalazeu jednom posebnom odnosu, koji je određen i spoljnim i unutrašnjim činiocima, i koji obuhvata tri načinakomunikacije: verbalni, opservaciju ponašanja i empatičku interakciju.Među onima koji se bave podučavanjem kliničara mišljenja su podeljena u pogledu toga da li se intervju odnosnointervjuisanje može naučiti. Neki od njih smatraju da dobar intervjuer mora imati poseban dar, nazovimo ga„psihološka osetljivost", inače će uvek ostati samo anketar; drugi veruju da se, kao i svaka152druga veština, i intervju može naučiti. Neiskusni aspiranti su uvereni da se veština intervjua može formulisati kaoserija pravila kojima se nalaže šta valja činiti u toku intervjuisanja. Poznavanje tih pravila i nešto iskustva, uz dobruvolju, i eto vam dobar intervju. Ako bi takva pravila bila sastavljena, ona bi se odnosila samo na prva dva, odukupno tri, tipa komunikacije u intervjuu: na verbalnu komunikaciju i listu aspekata ponašanja koje trebaopservirati.Govor je izvanredno složena funkcija organizma i ličnosti i već zbog toga on je i sadržajem i izraznim

karakteristikama bogato šaržiran informacijama od najveće dijagnostičke važnosti. No pre svega govor u intervjuusluži da prenese poruke o onome što se ne može drugačije doznati nego direktnim kazivanjem, a to su mišljenje,ocene, stavovi, sadržine nekih osećanja, snova i asocijacija. Sve što pripada unutrašnjem svetu i što je dostupnoisključivo samoposmatranju ispitanika doznajemo govorom. Možemo reći da je verbalna komunikacija prirodannačin razmenjivanja psiholoških sadržaja među ljudima. Intervjuer može, koristeći elastičnost govora,izdiferenciranost rečnika i nijansiranje rečenica, da ispita i vrlo složene psihološke sadržaje, naravno pod uslovomda je ispitanik spreman i sposoban da sarađuje.Pored razmene sadržaja, govor ima i jednu drugu stranu koja indirektno izražava veoma mnogo o trenutnom stanjugovornika, o tome da li je uznemiren, priseban, siguran ili otvoren. Dobro je poznato da poruku govora primamo ioce-njujemo i po tome šta se kazuje i kako se kazuje. Praćenje tog sklada, između sadržaja govora i modulacijekazivanja, spada u osnovne elemente veštine intervjuisanja. Sve nepravilnosti u načinu govora, i one trajne(mucanje, vriskanje, nemogućnost izgovora slova ili nekih reci, ponavljanje reci) i one povremene (zamuckivanje,zapetljavanje, omaške, drhtanje glasa) moraju biti uočene i na pogodan način registrovane u kontekstu javljanja.Govorno ponašanje ljudi u intervju-situaciji uslovljeno je sa toliko puno faktora da mu nije uvek lako otkriti razloge.Uopšte uzev, govor je u tesnoj vezi sa ličnošću ali istovremeno je pod uticajem trenutnih misaonih sadržaja,osećanja, pa i toga kako je ispitanik prihvaćen od intervjuera. Agresivni kliničar nailazi na više nesigurnih ljudi negoprijatan i predusretljiv, pred kojim se ispitanici osećaju bezbedno i zaštićeno. Govor se menja i zavisno odvremenskog toka intervjua, tako, na primer, u početku može biti nesiguran, glas podrhtava, ali kasnije, kada seispitanik oseti manje neprijatno i shvati da nije sve tako strašno kao što je mislio, govor postaje prirodan, slobodan ibliži trajnom načinu verbalnog ponašanja.Dva posebno uticajna faktora, koja određuju govorno ponašanje u intervju--situaciji, jesu obrazovanje i uvid. Makoliko da je kontakt kliničara sa slučajem dobar, verbalni sadržaji intervjua biće oskudni ako je obrazovanjeispitanika nisko i nedovoljno. To umnogome ograničava domet i vrednost ove tehnike studije slučaja. Naime, jednaod bitnih komponenata neobrazovanosti jeste oskudan rečnik. Verovatno da zbog siromaštva rečnika takvi ljudi, čaki ako su u stanju da osete nijanse u svojim doživljajima, osećanjima i stavovima, nisu u stanju da kažu. Pošto se nanivo obrazovanja ne može brzo uticati sa uspehom, takvi pojedinci se „otpisuju" i kod njih se neka dubljaeksploracija kao i dubinska psihoterapija (za koju je obrazovanost i izdiferenciran rečnik conditio sine qua non) popravilu ne primenjuju.153Među obrazovanim ljudima postoje izrazite razlike u sposobnosti da unutrašnje sadržaje uoče, izdiferenciranoposmatraju i verbalno opišu. Ako izuzmemo pitanje poverenja, bez koga se ni oni sa najrazvijenijim sposobnostimasamoposmatranja neće ispoljiti, još uvek ostaje problem onih koji imaju poverenja u kliničara, obrazovani su a ipaksu njihovi iskazi siromašni. Razlozi mogu da budu u vrsti interesovanja, tehnički orijentlsani imaju manjeprilagođen rečnik za opis svojih samoposmatranja, ili je razlog u strukturi ličnosti. Ima takvih pojedinaca kojinezavisno od psihičkih poremećaja ne umeju da se samoposmatraju, ne zapažaju unutrašnja zbivanja i ne pridaju imveći značaj. U procesu psihoterapije kod takvih pojedinaca može se razviti osetljivost za samoposmatranje i shodnotome i njihova verbalizacija tokom ponovljenih seansi intervjua postaće bogatija i prilagođenija unutrašnjoj sceni.Koliko je verbalno ponašanje u toku intervjua osetljivo na različite uticaje pokazuje sledeći eksperiment. Sastavljenesu dve grupe ispitanika približno istih godina i iste inteligencije, uz to su svi bili muškarci. U jednoj grupi su bili onikoji su najednom testu ličnosti ocenjeni kao osobe „male ego-snage", dok su u drugoj grupi bili oni sa „velikom ego-snagom". Eksperimentator je želeo da proveri da li dužina teksta koji izgovara intervjuisana osoba zavisi od dužinepitanja koja inter-vjuer postavlja. Menjajući sistematski dužinu pitanja u toku tridesetminutnog intervjua,eksperimentator je ustanovio da je njegovo očekivanje bilo ispravno. Veza između dužine teksta koji su izgovoriliintervjuer i intervjuisani bila je mnogo jača u podgrupi sa „malom jačinom ega", što je približno isto što i psi-honeuroza, nego u podgrupi sa „velikom jačinom ega", što odgovara normalnom. Prema tome, pokazalo se dajeverbalno ponašanje ispitanika zavisno od verbalnog ponašanja intervjuera, pri čemu intervjuisani i ne mora bitisvestan tog uticaja. Naravno, dobrim delom i intervjueri nisu svesni na koji sve način utiču na svoje sabesednike ikako menjaju njegovo ponašanje.KLASIFIKACIJA KLINIČKOG INTERVJUAKlinički intervju je termin kojim se označava verbalni aspekt susreta između kliničara i pacijenta. Razgovor je samooblik interakcije koja se odigrava kroz najmanje tri „kanala": verbalni, neverbalni ili bihejvioralni i empatički iliprojekcioni. Pogrešno je uverenje daje intervju prvenstveno svojina psihologije ili psihijatrije. Intervju je univerzalnioblik komuniciranja a pojedine profesije imaju i posebna pravila, kako vođenja intervjua tako i koordiniranja ievaluacije procesa ili odgovora. Za takozvani klinički intervju specifičan je pre svega dijadni model a zatim i spisakpravila koja obuhvataju pojedinačne momente, počev od stavova, pitanja, vođenja, uticaja ili manipulacija, dosadržine koja se eksploriše. Osnovno je da se klinički intervju vodi između dve osobe u različitim ulogama, koje suhijerarhijski postavljene, od kojih je jedna starija i davalac a druga mlađa i molilac. U tom odnosu se jedna stranakoristi snagom koju na nju prenosi druga strana, ali je ona istovremeno opterećena odgovornošću koju je molilacpreneo na davaoca. Tako imamo sa jedne strane moć i odgovornost, a sa druge slabost i redukovanu odgovornost.Taj model veoma podseća na odnos roditelja i deteta.154Klinički intervju se može prikazati na različite načine, na primer:1. Intervju se deli prema fazama eksploracije i lečenja. Tako se intervju pojavljuje pod nazivima: kontaktni,

produbljeni, tekući i završni.2. Intervju se deli na neposredni ili primarni (naturalistički), koji odgovara onome što se obično i podrazumevapod ovim terminom, i na posredni ili sekundarni intervju. Ova podela se oslanja na jednu višeslojnu shemu.Naime, psiholozi imaju mogućnost da nakon primene određenih testova ličnosti, u prvom redu projektivnih, povedurazgovor sa ispitanicima o odgovorima koje su dali na testovima. Nekada je taj drugi, posredni ili sekundarniintervju mnogo otvoreniji, bliži pravim problemima nego naturalistički.3. Intervju se može deliti i prema vrsti zadataka koji se postavljaju za reša-vanje. Tako, intervju može da bude:trijažni ili dijagnostički i saveto-davni ili psihoterapijski.4. Zavisno od stava koji kliničar usvaja tokom dijadne interakcije u odnosu na pacijenta intervju se može deliti na„direktivni", autoritativni ili klinikocentrični, i na „nedirektni", permisivni ili klijentocentrični.Ove i sve druge podele polaze od po nekog manje ili više značajnog aspekta verbalne interakcije kliničara ipacijenta. Međutim, moramo priznati da pored njih i uporedo sa njima sve vrste intervjua možemo deliti na dobre iloše. Zbog toga je jedan od osnovnih problema vezanih za intervju pitanje: staje kriterijum dobrog intervjua i kakose postaje dobar intervjuer?DIJAGNOSTIČKI I TERAPIJSKI INTERVJUU potrazi za jednostavnom definicijom intervjua brzo iskrsava formulacija daje to verbalna komunikacija izmeđudve osobe. Takvo određenje je nepotpuno, jer je previše neodređeno. Dva vozača koja se međusobno grde i psujutakođe „verbalno komuniciraju". U oba slučaja definicija je nepotpuna, jer komunikacija nije samo verbalna,komunicira se i pokretima, držanjem, ukratko telom. Čak i ovako dopunjena odredba ne bi mogla zadovoljiti iprikazati šta, u stvari, znači intervju.Možemo pokušati sa nabrajanjem „kanala komuniciranja", pa ćemo reći da intervju podrazumeva: razgovor,neverbalno izrazno ponašanje, empatičku transakciju i međusobnu opservaciju učesnika. Mada takav pristup možeimpresionirati metodičnošću, on je takođe nepotpun. To što je ispušteno vrlo je značajno. Intervju kliničkog tipa jespecifična socijalna situacija koju karakteriše određeni raspored uloga. Bitno je da u datom dijadnom odnosu jednaosoba „ima određene probleme" zbog kojih nastupa u ulozi tražitelja pomoći. Isto je toliko bitno da druga osoba imaulogu koja podrazumeva neku veštinu, znanje ili moć koja može „resiti problem". U pitanju je dakle susret dvejukomplementarnih uloga koje karakteriše određeni raspored traženja i davanja. Ova analiza mogla bi se pokazatidovoljno elastična u pogledu ponuđenog okvira pa da obuhvati niz susreta neinsti-tucionalne vrste: dva prijatelja odkojih je jedan u nevolji, susret deteta i roditelja itd. Zbog toga moramo ovom opisu dodati da klinički intervjupodrazumeva daje155„davalac" autoritet po svojoj stručnosti. Nekada je to jedina razlika od susreta u kojima ljudi raspravljaju o svojimproblemima.Matarazzo (1965) je prikazao jednu klasifikaciju intervjua koja se zasniva na podeli koju je dao Rogers. Neospornoje da pitanje autoriteta, kontrole i odlučivanja u dijadnoj relaciji kliničkog intervjua apriori reguliše ponašanje obestrane. To ipak ne znači da je hijerarhijska podela na starijeg i mlađeg suština. I islednik vodi intervju, pri čemu imavlast i vrlo jaku kontrolu nad okrivljenim, a to svakako nije klinički intervju. Bitna razlika koja se može povućiizmeđu te dve situacije i dijade uloga je u tome da klinički intervju podrazumeva pružanje pomoći pacijentu.Mada izgleda da smo sada bliže definiciji, još uvek nedostaju neki bitni momenti. Postavka da je criteria specificakliničkog intervjua odnos pružanja pomoći osobe u ulozi autoriteta osobi u ulozi tražioca pomoći ne stoji. Advokatkoji razgovara sa svojim klijentom takođe je autoritet i takođe nastoji da pruži pomoć. To isto može da se kaže i zaprofesora i donekle sveštenika. Prema tome, odnos pružanja pomoći je bitna karakteristika kliničkog intervjua alinije criteria specifica. U mnogim slučajevima uostalom moglo bi se osporiti daje svrha intervjua, koju kliničar vodisa pacijentom, da se pomogne prvenstveno samom pacijentu.Klinički intervju, bez obzira da li je direktivan ili nedirektivan, da li ima za cilj da pruži pomoć pacijentu, njegovojrodbini, sudu ili psihoterapeutu, nije privatan razgovor. Bez obzira na atmosferu odnosa, klinički intervju je„zvanični susret". Nezavisno od toga da li se on odvija u posebnoj instituciji ili ne kliničar je apriori „zvanično lice",odnosno njegova je uloga u prvom planu a ličnost u drugom. Ova zamena je bitan preduslov, jer garantuje određenestandarde ponašanja. Ovom depersonalizacijom kliničar je aktivan sudeonik u jednoj misteriji. On tako može dapersonifikuje nauku, medicinu, stručnost, mudrost, ukratko silu koja je nadpersonalna. Po svemu sudeći ovakvatransformacija je neophodna kako bi osoba u drugoj ulozi mogla da se transformiše i postavi u poziciji „osobe kojamoli".Mnogobrojne slabosti koje iskrsavaju prilikom primene kliničkih metoda predstavljaju trajnu provokaciju zaiznalaženje poboljšanja. Iako je spisak korisnih saveta poznat većini praktičara redovno dolazi do zatajivanja. Akozatajivanje prihvatimo kao neizbežno, onda se povećanjem broja patenata koji treba da poboljšaju neke česte greškeu radu, ne može postići stvaran progres. Ostaje nam da se pomirimo sa tim da su kliničari „samo ljudi", a znamo da„svi ljudi greše". Drugim recima, apsolutni porast broja otkrića i racionalizacija u dijagnostičkom radu može dadovede do povećanja obima metodoloških znanja, ali će indeks efikasnosti njihove primene biti negativan i sve veći.Sasvim je razumljivo da jedno rešenje može biti samo jedan superdijagnostičar koji će biti u stanju da efikasnokoristi sva znanja i otkrića. U okviru ovih razmišljanja došlo je do ekspe-rimentisanja sa kompjuterskim strojevima.Kompjuter je maksimalno racionalan. Ova njegova prednost pruža mogućnosti za ispitivanje vrednosti metodološkihpravila koje kliničari moraju da nauče. Pošto je program rada kompjutera tran-splantat pozitivnih znanja i kopijastila najboljih kliničara, razgovor koji takav stroj vodi vrlo je sličan intervjuu sa pravim stručnjakom. Evo jedne

takve sekvence.156Programirani kompjuter kao intervjuerP. (pacijent)... Ma svi su ljudi isti!K. (kompjuter)... Kako to mislite?P. U nekim stvarima su dosadni kao stenice.K. Da li mislite na nekog konkretno?P. Prijatelj me je nagovorio da dođem ovamo.K. Prijatelj vas je nagovorio da dođete ovamo?P. Da, rekao je da sam stalno neraspoložen.K. Žao mi je što čujem da ste neraspoloženi.P. To je sasvim tačno. Ja sam nesrećan.K. Da li mislite da će vam pomoći da ne budete nesrećni to što ste došli ovamo?P. Potrebna mi je pomoć, to je sasvim sigurno.K. Šta bi za vas značilo dobiti neku pomoć?P. Možda mogu naučiti da budem bolji sa majkom.K. Recite mi nešto više o vašoj porodici.P. Moja majka mnogo brine o meni.K. Ko još u vašoj porodici brine o vama?P. Moj otac.K. Vaš otac?P. Vi ste na neki način slični mom ocu!K. Kakvu sličnost nalazite?P. Niste agresivni, ali mislim da ne želite da to primetim.K. Šta vas navodi na pomisao da nisam agresivan?P. Ne raspravljate sa mnom.K. Zašto mislite da ne raspravljam sa vama?P. Vi me se plašite!K. Da li vam pričinjava zadovoljstvo da verujete da vas se plašim?P. Moj otac se plaši svega.K. Šta vam još pada na um kad mislite na oca?P. Prepiranje.K. Da li to ima veze sa činjenicom da vas je prijatelj nagovorio da dođete ovamo?Ovaj primer ilustruje tezu da se, za specifičnu vrstu pacijenata, može programirati razgovor i prema tome simuliratidijagnostički intervju. Savršeno efikasna primena svih pravila, koja nadmašuje racionalnost prosečnog kliničara, činikompjuter superiornim. Međutim, ova se superiornost ograničava samo na verbalnu komunikaciju. Ipak treba odatipriznanje ovakvim eksperimentima koji svedoče o tome da između upitnika i kliničkog intervjua ima mesta zarobote. Već danas u nekim kliničkim centrima koriste kompjutere kao pomoćna sredstva u psi-hodijagnostici.Postavlja se pitanje da li je moguće povući jasnu razliku između dijagnostičkog i psihoterapijskog intervjua? Bilo bina svom mestu kada bismo i ovom •prilikom prvo razjasnili šta je psihoterapija. Zadovoljimo se najkraćom formu-lacijom. Psihoterapijom se može smatrati svaki program, verbalni, manipulativni157ili kombinovani, koji dovodi do promena i odučavanja od nepoželjnih obrazaca ponašanja i doživljaja. Po logicistvari, dijagnostički intervju je neophodan da bi se utvrdila vrsta „nepoželjnih obrazaca i doživljaja", što je paklogički preduslov i/bora specifičnog tretmana. Iz ovoga proizilazi da je neposredna namena dijagnostičkog intervjuada osmisli izbor i planiranje kliničara sticanjem uvida u problem pacijenta.Psihoterapijski intervju je, u neku ruku, suprotan dijagnostičkom. Cilj terapijskog intervjua je da pacijent stekne ilipoveća uvid u sebe. Pošto se promene očekuju u ponašanju i menjanju doživljaja pacijenta, sasvim je sporedno da lije pri tome i terapeut povećao uvid. Sa praktičnog stanovišta bitno je da terapijski program dovodi do pozitivnihizmena. Sa gledišta psihodinamske doktrine uvid pacijenta je bitan a uvid terapeuta je samo poželjan jer toomogućava razvoj struke.INTERVJU I DIJAGNOSTIČKO POSMATRANJEProfesionalni, klinički intervju većinom se odvija u četiri oka između slučaja i kliničara dok se nalaze u određenoj ipogodnoj prostoriji. Ovi spoljni, fizikalni uslovi treba da deluju jednostavno, nenametljivo i smirujuće. No bezobzira na izvesne razlike u fizičkim pogodnostima u kojima se razgovor vodi, bitno je da se intervju uvek odvija naistom mestu, pod relativno sličnim uslovima i da ih vodi kliničar sa iskustvom. Prema tome, intervjuer i usloviostaju isti a slučajevi se menjaju. Zbog toga možemo reći da intervju nije samo razgovor, već više od toga, to jekompleksna međuljudska relacija koja dopušta sistematsku opservaciju u standardnim uslovima. Naravno, i ispitanikopservira kliničara, međutim, metodološka prednost je na strani intervjuera jer on upravlja razgovorom, manipulišesituacijom, a uz to on može da uporedi ponašanje ispitanika sa ponašanjem mnogih drugih koje je posmatrao naistom mestu, u istoj ulozi i koje je izlagao istim ili sličnim pitanjima.Posmatranje kao psihodijagnostička tehnika primenjena u uslovima studije slučaja intervjuom ne može se strogoodvojiti od sadržinske i formalne strane razgovora. Naprotiv, u praksi se traži i jedno i drugo, to jest posmatranje

treba da pruži određene informacije o ponašanju i ličnosti, koje mogu biti i same po sebi važne, ali istovremeno tražii povezanost govornog i negovornog ponašanja. Ipak, polazna pozicija sa koje se vrši posmatranje u načelu je neštoposebno. Posmatranje polazi od pitanja: šta će učiniti posmatranik tokom intervjua koji je zapravo susret dve osobekoje imaju različite uloge i oprečne pozicije u toj situaciji? Svakako, njihovo ponašanje postaje međusobnouslovljeno i ono mora da prođe kroz određene stupnjeve procesa upoznavanja, zauzimanja stava, ispitivanja, opi-ranja, sporazumevanja ili odbacivanja, dakle kroz jedan dinamičan proces međuljudske interakcije. U svemu tome,shematski svedeno, učestvuje s obe strane ono što je kod oba partnera relativno trajno i uslovljeno njihovomprethodnom biografijom i razvojem, dakle ličnosti i njihova pripremljenost za tu vrstu profesionalnog susreta, štoćemo nazvati ulogom. Obe strane koje se opserviraju na neki način su pripremljene da vide onu drugu osobu naodređeni način, a istovremeno ulaze u tu situaciju sa nekim repertoarom onoga što će pokazati.158lVeoma je pogrešno govoriti da kliničar posmatra slučaj, kao što je pogrešno kada se tvrdi da profesor posmatraučenika. On to čini, ali istovremeno i sam biva posmatran. Realno gledano, obe strane „razmenjuju" poruke injihovo ponašanje (što je „predmet" posmatranja ove druge) je dobrim delom određeno onim što su zapazile koddruge. Zbog toga, ako ispitanik oseća daje loše primljen, da mu ne veruju, da ga omalovažavaju u toku intervjua, onće odgovoriti na to, verbalno ili neverbalno, svojim držanjem. Tako, može da se desi da kliničar posmatra ono što jesvojim stavom izazvao kod ispitanika. Neuravnoteženi i bolesni pojedinci skloni su pogrešnim procenama, posebnomeđuljudskih odnosa, i zbog toga će oni, možda, pogrešno protumačiti ponašanje kliničara, gledajući u njemupretnju, verovatno bez osnova. Opservacija je dinamičan proces, koji ne služi samo zato da se statično registrujuodređeni aspekti ponašanja ispitanika već i kao pomoćna metoda malih eksperimenata sa psihološkim odnosima.Naime, ako kliničar, koji se relativno uniformno ponaša prema svim pacijentima, zapazi da osoba sa kojomrazgovara ima držanje uplašene, ili ugrožene, ili revoltirane individue, on može da izvrši određen manevar da biproverio da li se radi o prolaznom nesporazumu, krivom shvatanju, čiji je razlog u neposrednoj situaciji, ili je upitanju nešto što predstavlja relativno trajno obeležje ponašanja.Moglo bi se reći da kliničko posmatranje ima tri bitne premise. Prva se odnosi na to da se posmatranje odvija ustandardnim uslovima, usled čega je uočavanje odstupanja u ponašanju olakšano. Druga je premisa daje čovek upermanentnoj komunikaciji sa sredinom, pri čemu je neverbalno ili ekspresivno ponašanje jedan od najvažnijihkanala. Treća je premisa da neverbalno, ekspresivno ponašanje, i pored svoje uslovljenosti situacijom, skoro uvekima karakteristike koje govore o ličnosti ili o vrsti poremećaja.O tome daje jedna od osnovnih metodoloških pretpostavki na kojoj bazira vrednost kliničke opservacije ta da seodvija u standardnim uslovima i na relativno ustaljen način, već smo govorili. Postavka o tome da je čovek upermanentnoj komunikaciji sa sredinom izgleda veoma verovatna. Može se reći da čovek samo povremeno govori,ali zato neprekidno nešto saopštava. Mnogobrojne studije pokazuju da odevanje, držanje tela, mimika, nesvesnipokreti, način sedenja, igra prstiju, disanje, širenje ženice, pokreti usana ili ramena govore svojim posebnim,nemuštim jezikom. Govor i neverbalna ekspresija nemaju isti stepen razgovet-nosti, ali se svaki od tih „kanalakomunikacije" mogu razumeti. Čak i ako ne umemo da objasnimo na koji znak ili kombinaciju znakova neverbalnogizraza mislimo, mi ipak možemo razumeti taj opšti govor tela.Ilustracije radi može se navesti značaj odevanja i frizure, što je po ekspere-sivnosti povezano. Odevanje ne služisamo kao zaštita tela već je ono i svojevrstan izraz stava i potreba ličnosti iskazan drugim ljudima. Odećom semanifestuje kome sloju društva želi neko da pripada i koliko važnosti pridaje pitanju svog statusa u toj grupi. Odećanije samo ambalaža, ona je i simbol statusa sa kojim se identifiku-jemo. Preobražaj koji se doživljava promenomgarderobe ukazuje na to da naš izgled menja u nekoj meri i telesnu shemu. Nije dovoljno reći da odeća pokriva našeintimne delove (ili ih bolje ističe), već tome valja dodati da naša intimna osećanja, nesvesnim procesima, obuhvatajui našu odeću. Ocenjivanje ljudi po159odeći može biti konvencionalno i izraz nedostatka dubljih merila, ali odevanje ima i nesumnjivu dublju psihološkuosnovu koja ulazi u domen socijalne komunikacije. Doduše, odevanje ne iskazuje jasno da li je ono što vidimoličnost kakva jeste ili kakva bi želela daje drugi vide. S druge strane, odevanjem se može izraziti i kakvi ne želimobiti. Osoba koja demonstrativno odbacuje svoj „identitet prošeka", svoju pripadnost većini društva, čije vrednostiprezire, daće svom izgledu nekomformističku formu, zapustiće svoju spoljašnost, ili će se odevati ekscentrično.Posmatranje u okviru studije slučajeva može da se uporedi sa položajem pilota ispred table sa instrumentima samnoštvom dugmadi, poluga i još više raznih pokazivača. Ponašanje ispitanika praćeno je kretanjem mnoštva signalapreko kojih je on u kontaktu sa okolinom i samim kliničarem. Jedan deo „snopa signala" kliničar prima vizuelno,posmatra njihovo javljanje, intenzitet, promene pod različitim uslovima i najzad usklađenost ili opšti kvalitet.Nekada se desi da samo jedan signal prelazi granicu nonnale, na primer, ispitanik deluje uredno i vrlo sabrano, ali svremena na vreme ponavlja jedan isti pokret: skida naočare i vraća ih. U drugom slučaju nijedan pojedinačnipokazivač ne odstupa mnogo od nor-male, ali je sve skupa lošeg kvaliteta. Već samim tim što je izraznakomunikacija mnogostruka, broj kombinacija je vrlo veliki. Na današnjem nivou psihološke i psihijatrijske naukenisu sve moguće kombinacije vizuelnih izraza ličnosti proučene, klasifikovane i rastumačene. Kako mi usvakodnevnom životu povezujemo te znake u smisaone celine? Izgleda da to činimo iskustveno i nesvesno, tako da ioni koji spadaju u dobre procenjivače na temelju vizuelnog posmatranja ponašanja nisu u stanju da objasne kako točine. U jednom eksperimentu prikazan je nemi film o ponašanju nekolicine osoba grupi studenata psihologije.

Studenti su dobili zadatak da na osnovu posmatranja ocene osobine ličnosti sa filma. Posma-trači studenti bili supodcijeni u dve grupe. Jedna grupa je pripadala istom staležu i kulturi kao i filmovani likovi, a druga nije. Međutim,ova druga grupa studenata prethodno je slušala jedan kurs o ekspresivnim karakteristikama i značenju mimike igestova, dok prva grupa nije. Kada su upoređeni rezultati, pokazalo se da su oni posmatrači koji su dobro poznavalimentalitet i obličje i običaje kraja iz koga su poticali posmatranici imali više uspeha nego oni drugi koji nisupoznavali mentalitet već uopšteno značenje izolovanih znakova.Analogija načina korišćenja podataka dobijenih opservacijom između kliničara i drugih procenjivača može da seprotegne dosta daleko. Razlike koje pak postoje proističu iz sistema klasifikacija kojima se služe kliničari. Poznatoje naime da mnoge grupe psihijatrijskih bolesnika imaju svoj specifičan način ponašanja dostupan vizuelnomposmatranju. Polazeći od tih znanja, opservacija kliničara više nije „raštrkana", već naprotiv određena, usmerena naotkrivanje poznatih grupa znakova. Tu nije bitno da u konkretnom slučaju kliničar uoči sve izrazne karakteristike„tipično neurotičnog" ili „tipično shizofrenog" ponašanja. Dovoljno je da uoči samo nekoliko najvažnijih osobina.Najzad, može da se postavi pitanje o opštoj vrednosti posmatranja u sklopu studije slučaja. Bilansna ocena bi bilanepotpuna ako bismo izgubili iz vida da kod160mnogih bolesnika psihijatar mora pokloniti veće poverenje onome što slučaj govori. Osim toga, posmatranje jetehnika koja može da uključi daleko veći broj neprofesionalnih saradnika u proces praćenja bolesnika nego bilo kojidrugi pojedinačni način. Naime, bolesnik se može posmatrati pennanentno celog dana, stoje nezamisliv zahtev zabilo koju drugu metodu. Takođe, posmatranje može da obuhvati, osoblje, druge bolesnike, rodbinu, prijatelje ilisusede. Iz ovoga se vidi daje broj posmatrača čije se ocene mogu uzeti u obzir, kao i raznolikost situacija i uglovaposmatranja tako veliki i raznovrstan da po tim potencijalima ovoj tehnici nema ravne u kliničkoj psihologiji, tj.metodologiji. Razume se, to ne znači da tehnika posmatranja nema i nedostataka. Dovoljno je ako se podsetimo daono što je u ponašanju vidljivo, dakle dostupno posmatranju, ne mora biti bezuslovno najvažnije sa gledištadijagnostičke ili naučne procene ličnosti. Štaviše, vidljiva strana ponašanja, upravo zbog svog komunikacionogkaraktera i okrenutosti prema socijalnoj sredini, može biti izraz odbrane ličnosti i maska kojom se pokrivajuneprihvatljiva htenja i osobine. Iz ovih razloga posmatranje može biti više nego jedna od najvažnijih pomoćnihtehnika u sklopu studije slučaja.EMOCIONALNA INTERAKCIJA U DIJADNOM SISTEMUJedna racionalna analiza kliničkog intervjua, sa neizbežno šematskim razdvajanjem elemenata kao što su, na primer,„kanali komunikacije", može da stvori pogrešan utisak da je intervju situacija, iznutra gledana očima slučaja,neutralna. Ovakvo uverenje treba odmah odbaciti kao pogrešno; intervju kao socijalna situacija, ima svoju atmosferui afektivni kvalitet koji, doduše, nije uvek isti za obe strane učesnice, ali je po pravilu provokativan. Za čoveka kojije, iz ovog ili onog razloga, morao da se pojavi u ulozi slučaja i da se suoči sa drugim čovekom koji ima nekaizuzetna prava i mogućnosti da deluje, situacija intervjua izaziva napetost i druga uzbuđenja. Njihovo suočavanje sene svodi na razgovor (verbalnu komunikaciju) i međusobno posmatranje (vizuelnu komunikaciju), već se razvija upunom obimu ljudskog susreta, koji je retko kad lišen emocija s obe strane. Klinički intervju ne smemo izjednačitisa debatovanjem, ćaskanjem poznanika, isleđivanjem ili ispovedanjem, mada sve ove situacije takođe imaju svoje„kanale komunikacije". Pojedine faze kliničkog intervjua imaju sličnost sa pomenutim oblicima dijadnog odnosa, alito ne znači da su isti. Na kraju, možemo reći da je situacija kliničkog intervjua afektivno provokativna, često za obestrane, pri čemu one jedna drugu podstiču, no ipak je kliničar obično taj koji ima vodeću ulogu i koji, manipulišućirazličitim emocionalnim stimulansima, utiče na govor, ponašanje, mišljenje, osećanje i celovitu ličnost sabesednika.Ima mnogo različitih razloga zbog kojih situacija intervjua ima emotivnu atmosferu na mahove blisku „visokomnaponu". Ovakav kvalitet ove svojevrsne ljudske situacije, ako je pod razumnom kontrolom intervjuera, može daubrza ili isforsira neke procene i reakcije, a to je za dijagnostiku ponekad veoma poželjno dostignuće. U vezi saovim mogu da iskrsnu mnoga pitanja: Kako možemo kon-trolisati ovu situaciju? Da li možemo usmeravatiprovokativnu stimulaciju stvorene atmosfere? Da li takva klima intervjua ima terapijsku vrednost ili je čak11 Psihudijagnostika161štetna? Kako se mogu pratiti emocionalne promene u jednoj tako dinamičnoj situaciji?Otkrivanje emocija, odnosno osobenosti emocionalnog ponašanja slučaja, kao i promena koje se javljaju u tokuintervjua, predstavlja prvorazredni zadatak kliničara. Razlozi nisu samo u kvalitetu emocija. Naime, oni podaci oponašanju koji su registrovani za vreme intervjua, a za koje ne znamo kakvim su emocijama bili praćeni imajumanju uverljivost i pouzdanost od onih za koje to znamo. Naravno, značaj emocija u psihodijagnostici ličnosti iporemećaja ne svodi se samo na to da preko njih, kao neke vrste „svedoka", merimo stepen pouzdanosti različitihpokazatelja individualnosti ispitanika.Tokom intervjua oba učesnika, iako svrsishodno i usmereno, ponašaju se i veoma emotivno. Doduše, iz različitihrazloga, emocije se vrlo često i prigušuju, što s jedne strane stvara različite smetnje u sporazumevanju, a s drugezahteva od kliničara posebnu veštinu i osetljivost da mu ne izmaknu ovakve cenzurisane sekvence emocionalnogponašanja. U pitanju mogu biti raspoloženja, emocije koje prate razgovorom izazvane sadržaje kao i asocijacije. Naovaj aspekt intervjua kao trenutka susreta dva čoveka možemo gledati i sa pozicije čuvene izreke: „čovek ponekadrazmišlja, ali stalno nešto oseća". Takode je važno znati da nema psihopatološkog poremećaja koji nije propraćen, ilimožda i izazvan, emocionalnim smetnjama.Iz tih razloga možemo zaključiti da zapisnik o intervjuu mora da obuhvati ono što je rečeno („dijaloški registar"), što

se vidljivo desilo („registar vidljivog ponašanja") i najzad, koja su se osećanja, kako i kada javila. Tu se moženapraviti poredenje sa tonskim filmom, koje se, uostalom, i koristi kao sredstvo re-gistrovanja ponašanja u naučnimeksperimentima. Razlika između uobičajenog zapisnika o intervjuu i tonske filmske trake ima. U pogledu rečenograzlika nije velika, mada tonska traka beleži i jednu važnu stranu govora, kako je nešto rečeno, a ne samo šta. Uregistraciji vizuelno dostupnih zbivanja takode je prednost na strani filmskog snimka, jer potpunije i neuporedivovernije beleži ponašanje. Međutim, ne postoji aparat koji bi bio u stanju da izvrši snimanje na „trećoj traci", koja jerezervisana za emocionalno ponašanje. I to je ona bitna prednost snimanja interakcije preko intervjuera, u komslučaju je intervjuer „aparat za snimanje emocija".Kada bismo intervju uporedili sa ostalim psihodijagnostičkim tehnikama, među kojima su mnoge samospecijalizovani i usavršeni intervju, došli bismo do zaključka da je intervju najbolji poznati način direktnogdijagnostikovanja emocija. To znači da emocije možemo registrovati na više načina, ali se to većinom činiindirektno, različitim tehničkim posrednicima ili testovnim pokazateljima. U indirektne načine ubrajamo i procenena osnovu govornih iskaza slučaja, njegova samoposmatranja, opise i analize toga što oseća ili što je, u određenojsituaciji u prošlosti, doživljavao. Ova vrsta indirektnog ispitivanja emocija može da bude i vrlo plodonosna kada jeispitanik obrazovan, hoće da sarađuje, sklon samoposma-tranju, iskren i spreman da „kaže sve", a pogotovu akorizikuje da ide i dalje od onog, u otkrivanju sebe, što već zna i što je prihvatio kao sliku o sebi. Naravno, nisu sviklinički slučajevi takvi, naprotiv, među njima ima vrlo mnogo neobrazovanih ljudi sa vrlo lošim uvidom u sebe ikoji neće da sarađuju.162U indirektne načine eksploracije emocionalnog ponašanja spada sve ono što možemo da posmatramo, što ispitanikiznosi ili čini dok opisuje svoja osećanja. Kako govor tako i ponašanje nekada vrlo uverljivo i uspešno otkrivajuemocionalne promene i individualne razlike. Naučno proučavanje emocija takode se temelji na podacima dobijenimpreko iskaza, testova i drugih indirektnih načina. Nevolja je u tome što indirektni pristup otkrivanja i proučavanjaemocionalnog ponašanja ima mnogo nedostataka. Iskazima i opisima se ne može pokloniti dovoljno poverenja,pogotovu kada treba da posluže dubinskom proučavanju emocija ljudi koji su upravo u tome poremećeni. Dosta jeslična stvar i sa posmatra-njem. Ispitanik može da nastoji da onemogući kliničara da ga „pročita", iako timesmanjuje izglede uspešne intervencije. Posmatranik može da glumi nešto što nije proživeo ili da prikrije pravikvalitet svojih doživljaja. Takva narušavanja „čiste komunikacije" posebno su česta kada su u pitanju osećanja, atakve „diverzije" ne moraju biti sasvim svesne.Naše celokupno ponašanje, pa prema tome i emocionalno ponašanje, odvija se na jedan manje-više ustaljen način.Pojedinac, prolazeći kroz drugi formativni period, stiče određene kriterijume staje za njega dobro a šta loše, stajeprihvatljivo a šta neprihvatljivo. On takode upoznaje i svoje unutrašnje i spoljašnje, ljudima okrenuto ponašanje, isve to dovodi u vezu sa kriterijumima vrednosti i ciljevima svoga ponašanja u budućnosti. On o sebi ima, manje iliviše, čvrstu predstavu koja dozvoljava da odgovori na neku anketu sa naslovom: „Ko sam ja"? „Kako me ljudivide"? „Kakav sam čovek za svoju majku"? „Kakav ću biti za deset godina"? Za razliku od većine takozvanihnormalnih ljudi, oni manje srećni, neuravnoteženi, orijentišu se kroz život takvim predstavama o sebi koje neodgovaraju njihovim stvarnim htenjima, osećanjima i impulsima. Takva stanja karakteriše „smanjeni uvid" u sebe.Ovo je takode jedan od krupnih razloga zbog kojih niti možemo da se oslanjamo na iskaz slučaja o njegovim pravimosećanjima, niti možemo steći jasan sud posmatrajući ga ili ispitujući ga u veslačkim uslovima.Najteže je identifikovati takozvana nesvesna osećanja, o kojima smo maločas pisali, i takozvana ambivalentnaosećanja. U oba slučaja se obično dešava da ispitanik sam, spontano o tim osećanjima ne može ništa reći. On sebeiznutra doživljava kao da se takvo „nesvesno osećanje" u njemu i ne javlja. S druge strane, mogu se osećanja uponašanju ispoljiti iako ih slučaj u sebi ne doživljava. Takav nesklad je mogućan, ali i suprotan, sa istim značenjem:ispitanik iskazuje osećanje koje spolja uopšte ne može da zapazi. Kod ambivalentnih osećanja, koja nisu retkost ukliničkoj populaciji, dešava se da ispitanik prihvata samo jedan deo (ja volim svoju majku), ali ne prihvata drugi deosvog afektivnog stava prema istoj osobi (ja mrzim svoju majku). Registrovanje osećanja i promena ili dinamikeosećanja ne može se osloniti samo na indirektne načine.Šta će se desiti ako se dve osobe sretnu u jednoj posebnoj situaciji koju karakteriše atmosfera afektivne stimulacije,od kojih je jedna uznemirena i emocionalno rastresena, dok je druga tolerantna, osećajna ali ipak distancirana istaložena? Ako taj odnos posmatramo samo sa gledišta emocionalnog ponašanja, konstatovaćemo da će kliničarnastojati ne samo da razgovara, posmatra i intelektualno prati ispitanika nego da ga i oseti. Posle nekog vremena,kada prođe početna163napetost i faza neusklađenosti, emocionalne reakcije kliničara počinju da odgovaraju emocionalnim izrazimaslučaja. To se dešava bez neke precizne svesne odluke. U jednom istraživanju preko poligrafa (elektronskog aparatakoji istovremeno beleži fiziološke osobenosti disanja, srčanog ritma, znojenja i eventualno moždane električneaktivnosti) beleženi su znaci emocionalnog ponašanja kliničara i ispitanika u procesu intervjua. Tako je utvrđeno danakon jednog kraćeg početnog perioda nesklada nastupa jedan drugi period u kome su fiziološke promenesabesednika gotovo jednake i sinhronizovane. Ovo pokazuje da između učesnika intervjua dolazi do emocionalnoorganizmičke rezonanse. Ukoliko je kliničar otvoren, osetljiv i uviđavan, utoliko ima više šanse da oseti drugustranu oslanjajući se samo na svoje emocionalne reakcije.Američki psiholog Murrav je dokazivao daje najneposredniji način otkrivanja osecanja neke osobe uživljavanje iliempatija. Iz naučnih i didaktičkih razloga prisiljeni smo da se opredelimo za razbijanje i analizu celovitih procesa.

Pri tome može da se desi da delovi, elementi procesa postanu jasniji, a da se izgubi značaj celine. Kada smo suočenisa nekom osobom u jednom procesu ljudskog komuniciranja, mi u tome ne učestvujemo po sistemu čulo po čulo većkao celovite ličnosti. Mi dopuštamo da nas kazivanje i ponašanje te osobe ponese, mi se uživljavamo u njen položaj.U ovome nam pomaže to što u njemu, u onom što govori, čini ili oseća, prepoznajemo nešto svoje, želje, htenja iliasociramo prošlost. U toj fazi kao da dolazi do poistovećenja, mi proživljavamo ulogu za koju tekst i režiju daje našsabesednik. U tom praćenju mi se više ne oslanjamo na ono što čujemo ili vidimo, već na ono što osećamo. Razumese, nekada je to vrlo lako ostvarljivo do kraja, a nekada opet ne možemo da pratimo, uživljavanjem, šta se zbiva uonoj drugoj osobi. Empatičko praćenje pojave i dinamike emocija u situaciji intervjua najbliže je direktnomdijagnostikovanju emocija. Svakako da i empatija ima svoje granice i nedostatke što je razlog da ona ne može bitisama dovoljna. Pre svega neko ko dobro glumi može da izazove empatičko ponašanje druge strane, što znači da onošto intervjuer oseća nije uvek srazmerno tome šta zaista oseća posmatranik. Osim toga ima ljudi koji se vrlospremno uživljavaju, vrlo brzo stupaju u empatički odnos, dok je kod drugih obrnuto. Najzad, onaj koji pokušava daneposredno oseti doživljaje druge osobe pomešaće svoje i njegovo, tako da će efekat biti donekle projekcija osecanjai ličnosti intervjuera. Izlaz iz ove opasnosti može da se nađe ako se kliničar podvrgne nekoj vrsti obuke ili psihote-rapije koja će povećati njegov uvid u sebe. Povećani uvid omogućuje mu da bolje kontroliše svoje sklonosti iprojekcije i time da se koristi empatijom sa više po-verenja.AUTORITET I VODSTVO U DIJADNOM SISTEMU: DIREKTIVNII NEDIREKTIVNI INTERVJUIntervju je vrlo živa, dinamična i zato promenljiva forma komunikacije za koju bi se moglo reći da je onolikoraznolika koliko ima intervjuera i slučajeva. Međutim, kroz sve te promene provlači se nekoliko konstanti kojeomogućavaju da o kliničkom intervjuu razmišljamo i sudimo. Tako, na primer, bez obzira na svu164raznolikost, uloge učesnika intervjua su dosta određene i međusobno razgraničene. Podela uloga je pravilo kliničkogintervjua o kojem se ne diskutuje, nešto što se prihvata kao conditio sine qua non. Bez obzira na socijalni položaj,obrazovanje, inteligenciju ili druge vrednosti, čovek koji dolazi kod kliničara na intervju postaje „ispitanik",„slučaj", „pacijent", dakle prihvata jednu ulogu koja je po definiciji podređena i zavisna od uloge intervjuera,kliničara ili doktora. U relaciji tih uloga postoji apriorna podela na starije i mlađe, moćne i slabe, onog koji traži ionog koji daje ili nagrađuje, onog koji pita i onog koji odgovara. Ukratko, između uloga učesnika u situacijiintervjua postoji oštra hijerarhijska podeljenost.Ovakva bazična postavka o odnosima učesnika u intervjuu donekle je mo-difikovana okvirom psihoanalitičkogpristupa. Naime, u toku psihoanalitičkog intervjua pacijent dobija sukcesivno sve veću samostalnost u usmeravanjurazgovora, u izboru teme, a donekle i u traženju razloga svojim smetnjama. Međutim, čak i kada je ovladaotehnikom slobodnih asocijacija i spontanog usmeravanja sopstvene ideacije, pacijent ostaje podređen autoritetupsihoanalitičara, koji raspolaže pravom arbitraže i tumačenja ili interpretacije. Drugim recima, i pored veće slobodei spontanosti koju pacijent u psihoanalitičkom odnosu ima u poređe-nju sa pacijentom u rutinskom kliničkomsusretu, taje sloboda dirigovana. Slučaj koji se nalazi na psihoanalitičkom tretmanu ima više slobode, gledano izokvira date seanse. No s druge strane, on je manje slobodan od „običnog slučaja", jer je postao zavisan od svogterapeuta. Razlika između njih je u tome što je autoritet kliničara nametnuo zavisnost i uskraćenu slobodu jednom nakratki rok, a drugom na dugi rok.Psiholozi i psihijatri su kao ljudi, kao ličnosti veoma različiti, što nije bez uti-caja na njihovo ponašanje u okviruuloga. Usled tih razlika jedni će više insistirati na svom autoritetu, na vođenju i usmeravanju ili na pojačavanjuzavisnosti slučaja prema njima (sputavanje na dugi rok), a drugi manje. To isto se odnosi i na toleranciju i drugeosobine koje određuju kvalitet socijalnih i emocionalnih odnosa između uloga kliničara i slučaja tokom intervjua.Međutim, čak i ako je kliničar veoma neformalan, otvoren i tolerantan, on ne može da odbaci princip hijerarhijskepodele uloga ako ne želi da prekine intervju i pretvori ga u debatni sastanak. Pa čak i ako bi otišao toliko daleko, onbi zadržao karakterističan ocenjivački stav prema slučaju, posmatrajući ga sa pozicije autoriteta koji je pozvan dasvog sabesednika ocenjuje, okarakteriše, klasifikuje i dijagnostikuje.Ovakvo strateško načelo podele uloga u okviru kliničkog intervjua naziva se direktivnim. Američki psiholog Rogersrazvio je strateško načelo nazvano nedi-rektivni ili pacijentocentrični pristup, koji je u nizu bitnih momenatasuprotan klasičnom. On je istakao da hijerarhijska podela uloga može da predstavlja kratkoročnu korist ali idugoročnu smetnju u procesu osamostaljivanja pacijenata. Nedirektivni način intervjuisanja nalaže da kliničar nekoristi svoj autoritet, da ne vodi i ne diriguje, već da se ograniči da svojim prisustvom i prijateljskim držanjemohrabruje klijenta da sam režira izlaganje svojih problema. Kao što je slučaj sa direktivnim načinom, tako se i kodnedirektivnog nekima ovaj sistem podele uloga odmah učini prihvatljivim, a drugima treba izvesno vreme da se nato naviknu i počnu da koriste njegove prednosti.165Druga važna karakteristika nedirektivnog pristupa je odbacivanje prava da se slučaj posmatra spolja kao objekt okome se sudi. Ovaj stav je tipičan za direktivnu orijentaciju i autoritativnu ulogu, koju mnogi vrlo rado prihvataju.Stav suđenja takode donosi kratkoročnu dobit za kliničara. Pošto je uspeo da „ugura" pacijenta u neku nozološkukategoriju, oslanjajući se na bolje ili slabije izražene sklopove simptoma i znakova, dijagnostičar oseća daje neštopostigao. Međutim, bitno je da pomogne da se ličnost izmeni a ne da se spolja fiksira jedan trenutak u njegovojbiografiji. A da bi se promena potpomogla, potrebno je razumeti slučaj, a ne klasi-fikovati ga na osnovu delićanjegovog tekućeg ponašanja. Drugim recima, nedi-rektivni pristup ističe načelo da je razumevanje važnije od opisa,a da se razume-vanje ne postiže posmatranjem već praćenjem doživljaja klijenta.

Treća važna postavka nedirektivnog pristupa zadire u pitanje staje cilj intervjua. Klasični, direktivni intervju vodi setako da kliničar što lakše, tačnije i pouzdanije spozna teškoće i karakter problema, dok je slučaj tu da pomogne.Naravno, u terapijskoj fazi kliničar će koristiti dijagnozu, jer sada on pomaže pacijentu. Nedirektivni pristup nepravi razlike između prve, dijagnostičke, i druge, terapijske faze rada. Kao posledica toga već od prvog susretaklijent se stavlja na prvo mesto, čak i kada je komunikacija samo dijagnostička. Kliničar nastoji da razumedoživljaje klijenta a istovremeno preduzirna određene mere da i ovaj što celovitije uvidi šta zapravo oseća idoživljava. Ovako poistovećivanje uloga i isticanje slučaja u prvi plan važna je strateška odlika ovog pristupa koji jezbog toga i nazvan klijentocentričan. Pošto i jedan i drugi pokušavaju da iznutra spoznaju doživljaje klijenta, tonastojanje iziskuje naročitu tehniku rada.Dijagnostička tehnika kojom se kliničar služi u nedirektivnom intervjuu zasniva se na prepoznavanju osećanjaklijenta. Kliničar, pošto je upoznao klijenta sa procedurom, rekao mu je da treba da govori o svojim problemima, daih sagleda, zauzima posle toga položaj zainteresovanog slusaoca. Dok klijent govori, kliničar pokušava da ga prati,pri ovome se njegovo interesovanje ne zadržava na logičko--racionalnom značenju iskaza, već na onim osećanjimakoja su iza njih. Povremeno kliničar prepoznaje to osećanje i glasno ga izgovara, kratko i tako for-mulisano da neodstupa mnogo od stila klijenta. To vraćanje emocionalnog značenja iskaza naziva se odslikavanje ili odražavanje.Smisao te operacije je višestruk. Time kliničar pokazuje da prati i razume klijenta, pomaže mu da sastavi ceo lanacsvojih doživljaja; ubacujući „karike koje nedostaju", on doprinosi da klijent rekonstruiše celovitu sliku svoje ličnostii identiteta. Pored tih ciljeva klijento-centrični način intervjua omogućava kliničaru da shvati, razume i doživi svojepacijente na poseban način koji je suštinski jedinstven i komplementaran u odnosu na sve druge dijagnostičkemetode kojima je zajednički imenitelj pozicija posma-tranja spolja.Nedirektivni pristup nije stvoren kao alternativa uobičajenom, autoritativnom načinu kliničkog intervjua, već kaojedna naročita vrsta psihoterapije ili, po Rodžersovoj terminologiji, savetovanja. Kao što često biva, prvobitnenamere autora nisu neizmenljivi zakoni. Praksa je pokazala da nedirektivni intervju može korisno da se primeni usklopu studije slučaja, dakle i u dijagnostičke svrhe. Čak i kada kliničar ne namerava da preduzme klijento-centričnuterapiju, on može da166primeni nedirektivni način intervjuisanja, i to sa puno razloga. Zahvaljujući ovakvom prilazu može se očekivati dastav kliničara postane tolerantmji, da bolje razume pacijenta i da mu ovaj postane prihvatljiviji, što po svoj prilicineće ostati bez odjeka u odnosima kliničar - pacijent. Možda bi se ovakvom pomeranju pozicije kliničara mogloprigovoriti da vodi u subjektivnost, zamagljuje oštrinu dijagnostičkih kriterijuma i udaljuje ga od naučneobjektivnosti. Međutim, takvi su prigovori neosnovani. Pre svega, treba imati u vidu da direktivistički stav ne mora ine može da se poistoveti sa stavom objektivnosti, naučnosti i nepristranosti. Upravo bolje razumevanje unutrašnjegstava pacijenta povećava objektivnost i naučnost i u psihologiji i u psihijatriji, a ne negiranje toga. Najzad, ovajodeljak treba zaokružiti konstatacijom da se u savremenom kliničkom intervjuu obično kombinuju oba pristupa.STA POVEZUJE ELEMENTE:STAVOVI, PREDUBEĐENJA I OČEKIVANJASadržaj, atmosfera i tok jednog intervjua formiraju se pod uticajem vrlo velikog broja faktora. Niko do sada nije nipokušao da ih sve popiše i klasifikuje. Izdvojili smo stavove, očekivanja i predubeđenja zato što oni daju tipičneefekte, koje je relativno lako uočiti, a osim toga se stavovi srazmerno lako mogu modi-fikovati tokom ponovljenihintervjua.Stavovi i očekivanja intervjuera isto tako mogu da utiču na intervju kao i stavovi ispitanika. U tom pogledu trebaizdvojiti novopečene i nedovoljno iskusne kliničare čija se veština sastoji u spregu strepnje i zebnje kako će voditislučaj, kako će se snaći, da li će uspeti da bude prihvaćen, da li će sačuvati autoritet i slično. Drugi član toga spregaje obično neki stav ili predstava o ulozi koju kliničar početnik unapred usvaja i pokušava, čvrsto se držeći nje, dasprovede tokom kontakta. On vrlo često, zbog opisane nesigurnosti i načina obezbeđenja, više pazi na sebe, svojepostupke i efekte nego što prati šta se zbiva u doživljajima slučaja i kako se odvija ceo kontakt. Ako imamo u vidušta se dešava sa jakim emocijama koje nastaju u jednom od učesnika intervjua, shvatićemo da nesigurni kliničarizaziva nesigurnost i sputanost i kod pacijenta.Kliničari početnici i priručnici za vođenje dijagnostičkog intervjua imaju jednu zajedničku manu. Ta se mana zovepredubeđenje da postoji „apsolutno dobar" stav koji će uvek i bez obzira na svu raznolikost situacija doprinetiuspešnom okončanju intervjua. Polazeći od takvog predubeđenja ili, recimo, na dugom iskustvu baziranog ubeđenja,jedan će kliničar uvek i prema svakom biti pažljiv i fin, drugi srdačan, bučan i optimističan a treći distanciran,oštrouman i hladan. Sasvim je sigurno da će njihovi stavovi biti uočeni i da će se na određen način odraziti nakvalitet kontakta sa pacijentima. Bez obzira na razlike između ova tri tipa uloga, one mogu izazvati i pozitivne inegativne odnose i zavisno od toga koliko će se od njih odstupati, odnosno koliko će kliničar biti elastičan i svojimdržanjem adekvatan u odnosu na problem, atmosferu i ličnost konkretnog ispitanika. Mnogi autori koji pišupriručnike za kliničare bez iskustva preporučuju im da budu „predusretljivi, pažljivi i topli", navodeći daje tonajbolji način i stav,167najpovoljnija uloga koju kliničar može da usvoji kako bi imao što više uspeha. Međutim, ni ova uloga, ukoliko senameće bez obzira na sve, dakle nediskrimina-tivno, neće sprečiti pojavu neuspeha. Naime, ima takvih ispitanikakoji manje-više nesvesno provociraju okolinu i hoće da isforsiraju određene reakcije prema sebi. Ukoliko drugastrana ne reaguje na njih prirodno, gube poverenje ili nadu da ih kliničar uopšte i može razumeti budući daje

„previše fin". Čak i najplemenitiji ali unapred programirani stav može da izazove neočekivano negativan odraz,može da bude doživljen kao nerazumevanje i odbacivanje.Dolazak kliničaru nije nešto što se ljudima dešava svakodnevno, pa je zato razumljivo da se ispitanici na izvestannačin za to pripremaju. Ukoliko nisu ranije bili intervjuisani, oni će tu mentalnu pripremu izvršiti sa manje realnihelemenata. Jedan od presudnih činilaca u ovakvom planiranju je predstava koju slučaj ima o kliničaru. Za jednuvrstu ispitanika kliničar je osoba sa neobičnim osobinama i moćima. Pošto je prihvatio ideju o kliničaru kao„čudotvorcu", pacijent prilazi intervjuu sa odgovarajućim očekivanjima. On zamišlja da je dovoljno ako „umilostivi"kliničara skrušenim ili sličnim držanjem, ako mu povlađuje ili ga sluša. Takvim držanjem ispitanik nastoji magijskida navede kliničara da svoju moć upotrebi za rešavanje njegove boljke i problema. On, međutim, ne uviđa značajprave saradnje, poverenja i međusobnog infonnisanja, jer veruje da kliničar sve zna, ili će lako doznati sve što mu jepotrebno, samo ako se potrudi, i to bez ispitanikove aktivne saradnje.Druga vrsta slučajeva, vođena određenim nesvesnim pobunama, pristupa intervjuu sa očekivanjem da pridobije svupažnju, brigu i staranje koje kliničar kao čovek i stručnjak može da pruži. Za razliku od prvog tipa, ovaj drugi tippacijenta aktivno nastoji da osvoji kliničara. U tom cilju on dramatizuje svoje tegobe i nemoć, naglašava svoje„beskrajno poverenje" u stručnost, mudrost i čovečnost lekara ili mu pak poverava detalje svoje biografije kojenikome ranije nije saopštio. Ukoliko kliničar pokaže razumevanje i prihvatanje, ispitanik će uzvratiti pokušajemvezivanja i formiranjem jake zavisnosti. Ukoliko pak ne naiđe na prihvatanje, javiće se osećanje odbačenosti tegobai potražiće drugog lekara.Treća vrsta ispitanika najviše se sreće među obrazovanim ljudima, mada to nije uvek tako. On dolazi kliničaru,kratko mu opiše svoje tegobe, uz vidan napor da upotrebi stručne termine. Odmah zatim ispitanik prelazi na drugufazu i počinje da analizira i tumači svoje probleme sa stanovišta neke pročitane knjige, psihijatrije ili psihološketeorije. Uporedo sa tim pomalja se i treća faza pacijent pokušava da zapodene diskusiju o svom slučaju sakliničarem i uvlači ga u stručnu polemiku. Ono što nas može zaista impresionirati kod tih „učenih bolesnika" to jepojava veoma oštrih i dubokih uvida koja se mestimično ističe u njihovoj bujici.Četvrta vrsta stava najčešća je među onim pacijentima koji se obraćaju kliničaru zbog nekog problema koji imasasvim određene porodične, administrativne ili pravne implikacije. Takav slučaj pristupa intervjuu sa jasnomnamerom da pridobije kliničara za svoj stav, pa čak i da ga iskoristi kao svedoka u razrešavanju problema. On ukliničaru vidi čoveka od autoriteta koji će suparničkoj strani: njegovoj ženi, tašti, rukovodstvu preduzeća ili sudupotvrditi da je on, slučaj, dobar, valjan, ispravan ili čist kao suza. Sasvim je jasno, budući daje168problem oštro formulisan već daleko pre nego što je do intervjua došlo, ispitanik i ne namerava da leci sebe,promeni sebe, već da nametne svoje rešenje drugima, susret sa kliničarem ne može da donese očekivani rezultat.Najzad, jedna od čestih kategorija stavova sreće se medu onim ispitanicima koji osećaju da njihovi, već ranijepreldoženi i preduzeti napori nisu uspeli da razmrse konflikt i donesu olakšanje, ali istovremeno im vrlo teško pada,zbog osećanja samopoštovanja, da pomoć potraže od profesionalaca: psihijatra, psihologa, ili lekara. Ovaambivalencija uglavnom se negativno odražava na tok i atmosferu prvog intervjua. Međutim, ukoliko je kliničartaktičan i umešan, taj se konflikt razrešava već pri prvom susretu, tako da pacijent postaje smireniji i može, usaradnji sa kliničarem, da isplanira jedan terapijski program koji će razrešiti one dublje probleme.Stavovi, predubedenja i očekivanja predstavljaju akcione faktore intervju ponašanja, jer ga usmeravaju premaunapred postavljenim ciljevima. Osobe kod kojih su navedene vrste stavova veoma jake dovode kliničara preddilemu: da li da raščisti zablude slučaja, odmah na početku intervjua, ili da pokuša uprkos njima da završidijagnostičku eksploraciju. Odluka će svakako zavisiti od individualne konstelacije pacijenta. U jednom slučaju jedovoljno da kliničar ograniči svoju kompetenciju pa da ispitanik odustane, potraži „boljeg doktora" ili razmisli odrugom rešenju. U drugom slučaju razjašnjenje će biti potrebno da bi pacijent izmenio svoj stav i omogućiozajedničko traganje za prvim problemima i izvorima teškoća. Upravo ovo poslednje pokazuje koliko je u praksitanka nit koja razdvaja dijagnostički intervju od terapijskog, zapravo, koliko je teško kruto primenjivati pravilo:prvo dijagnoza pa terapija. Isprepletenost ove dve, dijagnoze i terapije, može da ima i obostrano korisne efekte. Izprethodnih primera vidimo da sprovodenje eksploracije ponekad iziskuje menjanje stavova, nekada već na početku,a menja-nje stavova je već terapijska akcija. S druge strane, proces menjanja i procenjeni kapacitet menjanja ličnostipredstavlja dragoceni dijagnostički podatak. Jer, najzad, dijagnostička procena ličnosti koja ne obuhvata i kapacitetučenja, menjanja, i predviđanja koja se na to odnose, ne može pretendovati na visoku ocenu.FAZE INTERVJUAKao i kod običnih, svakodnevnih susreta između dva nepoznata čoveka koje može da sastavi slučajnost ilizajednički interes, tako i klinički intervju može da ima veoma različite tokove, atmosferu i završetak. Nekada takavsusret prolazi na jedan bezličan, šematičan način a da učesnici i ne osete da se nešto desilo, dok je u drugom slučajuintervju događaj koji donosi nešto novo.Manje-više je pravilo da intervju počinje u atmosferi neodređene napetosti. Kliničar i slučaj su potpuno stranci, alioni istovremeno imaju i drugačije uloge, koje nagoveštavaju događaje koji će slediti. Uloga kliničara je da načovečan način sasluša bolesnika i da mu pruži pomoć bez štetnih posledica. Istovremeno kliničar nastoji dabolesniku nametne ulogu „dobrog slučaja", koji će mu maksimalno pomagati u dijagnozi i terapiji. Sa svoje strane,pacijent može da ima daleko raznovrsnije aspiracije, koje se protežu od toga da navode psihologa da prihvati169ulogu „dobrog kliničara", pa sve do želje da ga ovaj ostavi na miru. Ova početna napetost zatim polako nestaje.

Ukoliko se intervju više udaljava od početka, utoliko učesnici dobijaju jasniju predstavu o tome šta mogu očekivatiod sebe i od onog drugog.Intervju nosi sa sobom izvesne opasnosti psihološke prirode. Ukoliko je slučaj ambivalentan, nepoverljiv, utolikoviše može da strepi od ambicije kliničara da ga razobliči, „pročita" ili da otkrije u njemu nešto čega se pribojava.Ovaj, nazovimo ga srednji deo intervjua, kada su već ocrtani obrisi problema, najbliži je onome što se u literaturinaziva dramski zaplet. Ne postoji čvrsta shema po kojoj bi se mogao sa sigurnošću odrediti početak i kraj ovogdramskog jezgra, ali to približno nastaje kada kliničar prelazi sa taktike prikupljanja podataka ili nedirek-tivnogpraćenja na proveru i proširenje eksploracije.U ovoj, srednjoj fazi intervjua, nastaju u najvećoj meri svi oni fenomeni kojima su se istraživači ove vrste ljudskogodnosa najviše i bavili: pojava anksioznosti, ćutanja, otpora i agresivnosti. Nesvesna dinamika intervjua uvek semanifestuje u ovim oblicima i zbog toga im kliničari i pridaju poseban značaj. Ukoliko znamo kako, kada i gde su sepojavili anksioznost, ćutanje, otpor ili agresivnost, onda već prilično znamo i o nesvesnoj dinamici onog delabiografije pacijenta koji je intervjuom tematski eksplorisan. Anksioznost može da se javi u bilo kojoj fazi susreta.Oblici manifestacije takođe mogu biti veoma raznoliki i individualno specifični. Njeno javljanje govori nam da smo„napipali" neki konflikt ličnosti koji je nerazrešen i po tome predstavlja izvor smetnji. Ćutanje je fenomen koji možeimati veoma različito značenje. Na jednom kraju se nalazi prazno ćutanje, koje se javlja kod teških bolesnika čije suasocijacije iznenada blokirane i pri tome imaju doživljaj praznine, kao daje sve stalo. Idući od te vrste ćutanja kasuprotnom kraju možemo izdvojiti veoma veliki broj stupnjeva ili kvaliteta ćutanja kojim se nešto ipak saopštava.Pacijent može da začuti jer neće da iskaže svoju asocijaciju ili iznese svoj stav, komentar ili protivljenje kliničaru.On će da ćuti kada je ljut, zbunjen ili sasvim nemoćan i čeka. Međutim, postoje i produktivna ćutanja, tokom kojihse neki nejasni uvidi postepeno kristalizuju i priprema se pozitivan obrt u stavu ispitanika. Zbog toga je kliničar udelikatnoj situaciji kada treba da odabere način na koji će reagovati na tišinu. Otpor pacijenta nije retka pojava utoku intervjua. Do pojave otpora može da dođe kada pacijent oseti da ga kliničar ne podržava, da sumnja u njegovuiskrenost ili mu se učini da psiholog pokušava da mu nametne svoj stav. Pojava verbalne agresivnosti u situacijikliničkog intervjua zaista nije neka retkost. Štaviše, neki pacijenti mogu biti toliko preplavljeni srdžbom da serazgovor sa njima zapravo svodi na terapiju rasterećivanja. Međutim, takve slučajeve lako ćemo poznati poekstremnom ponašanju bez neke naročite stručnosti i veštine. Daleko je teže, ali i zanimljivije, posmatrati agresivno-verbalno ponašanje tamo gde nema sirovu jednostavnost već se ispoljava indirektno, mestimično ili mimo uvidaispitanika. Praćenje i analiza verbalne agresije u razgovoru sa kliničarem može da nam rasvetli mnoge važnepojedinosti o specifičnosti emocionalnog ponašanja slučaja. Jedan od osnovnih problema sa kojim se ovdesusrećemo, jeste kontrola situacije i samog kliničara kao potencijalnog izazivača agresije ispitanika.170Završetak intervjua, koji počinje bilo iscrpljivanjem teme koja je bila određena za taj susret, bilo najavom kliničarada je vreme isteklo, obično provocira promenu stava ispitanika. U slučaju kada je intervju bio tegoban i neprijatan,nagoveštaj kraja može da izazove primetno olakšanje u držanju pacijenta. Pojava opuštenosti i zadovoljstva umomentu prelaska na završnu fazu predstavlja poruku pacijenta o tome šta je osećao tokom razgovora. Nekada opetnagoveštaj kraja može kod ispitanika da pokrene osećanje neispunjenosti ili straha da će propustiti šansu i tada moženastupiti pojava poznata kao „ispovest na vratima". Mada je već ustao od stola, za kojim je očito izgovarao tekst kojinije bio onaj pravi, pacijent ubrzano prelazi na „ono glavno" i otvara se. Bez obzira na vrlo velike individualnerazlike u uspostavljanju interpersonalnog komuniciranja sa kliničarem i toka te komunikacije, sam završetak nalažeda idući korak mora biti definisan. To, u stvari, znači da će kliničar u datom momentu završiti intervju, ako je topotrebno zakazaće naredni, a u svakom slučaju će reći u čemu se sastoji, po njegovom mišljenju, idući korak.INTERVJU U SASTAVU STUDIJE SLUČAJAStudija slučaja, psihijatrijska ili psihološka, jeste jedan širok, eksplorativni metodološki okvir koji povezuje mnoštvorazličitih socijalnih, psiholoških i medicinsko dijagnostičkih tehnika. Relativnu vrednost intervjua treba tražiti iodrediti u takvom sastavu. Ovakvo gledište se zasniva na činjenici da u svakodnevnom radu ove različite tehnikesluže rešavanju zajedničkog cilja: uspostavljanju dijagnoze poremećaja ili proceni ličnosti slučaja.Istorijski gledano, opservacija i intervju su bez premca najstarije tehnike u čitavoj grupi. Ova istorijska prednostgubi nešto od svog sjaja ako se podsetimo da su metode koje su kasnije nastale stvorene upravo zato da bi direktnoili indirektno, dopunile i ispravile slabosti intervjua. Ovo, sjedne strane, svedoči o povezanosti savremenihpsihodijagnostičkih skupina i intervjua, dok s druge strane broj tih dopunskih tehnika kao da odražava sumu slabostinajstarije medu njima. Nije potrebno previše tražiti argumente i dokaze o nedostacima intervjua. Subjektivnost,nepouzdanost, neravnomerna osetljivost tog „instrumenta", teškoće da se dobijeni podaci i rezultati kvantifikuju iobjektivno analiziraju samo je deo nedostataka o kojima govorimo.Izvestan broj psiholoških testova i drugih tipova instrumenata stvoren je sa ambicijom da ukloni „starog grešnika",intervju, i da posluži kao preciznije naučno merilo ponašanja. Treba imati u vidu da kada se u psihologiji napadametodološki subjektivizam, onda pod tim izrazom kritičari misle na intervju i opservaciju. Ne može se poreći da sukonstruktori novih vrsta psihodijagnostičkih instrumenata stvorenim tehnikama, u ponečem doista nadmašiliintervju. Međutim, ova superiornost gotovo nikada nije bila ista za kognitivnu i konotivnu stranu ličnosti. Testovisposobnosti su zaista i objektivniji, valjaniji i pouzdaniji načini procene inteligencije i drugih mentalnih sposobnostiod slobodne procene istih osobina. U ocenjivanju motivacionih, emocionalnih i psihopatoloških strana ličnostiprednost psihometrijskih instrumenata nad intervjuom, negde se javlja a negde i gubi, dok je u celini taj odnosvrednosti drugačiji.

171Zbog veoma velikog broja modifikacija, oblika i sadržaja, načina primene, svrhe korišćenja, uslova rada i drugihfaktora, nemoguće je dati uopštenu ocenu relativne vrednosti intervjua u odnosu na ostale psihodijagnostičkeinstrumente. To bi bilo isto kao kada bismo odgovarali na pitanje: staje bolje, traktor, automobil ili avion. Doduše,poređenje nije sasvim nemoguće zbog ni/a zajedničkih elemenata kao što su brzina, cena, potrošnja itd., ali svakoodređivanje njihove relativne vrednosti mimo činjenice da sva tri tipa prevoznih sredstava imaju specifičnu namenui svrhu bilo bi nepotpuno i donekle besmisleno. Drugim recima, ovde nije ni moguće ni potrebno utvrditi opštuhijerarhiju vrednosti. Namesto toga korisnije je da se odnosi medu psihodijagnostičkim tehnikama razmatraju takošto ćemo nastojati da utvrdimo kada, gde i kako treba kombinovati ove tehnike da bi zajednički efekti bili optimalni.Namesto veslačkog rivaliteta među njima, treba tražiti empirijski opravdane forme komplementarnosti.Sa današnje tačke gledišta nepojmljivo je da su sredinom četrdesetih godina neki psiholozi u psihodijagnosticikoristili bateriju tehnika bez intervjua. Američki psiholog Rapaport je opisao rezultate svojih istraživanja koja suvođena na takvoj osnovi. Mada su ti rezultati predstavljali doprinos nauci u celini gledano, takva je praksanapuštena. Doduše, kada ciljevi rada nisu rutinski, kada na prvom mestu ne stoji potreba da se pomogne pacijentu,već naučno-istraživački zadatak, onda je odvajanje intervjua od ostalih vrsta tehnika i instrumenata svakako korisno.Izdvajanje i suprotstavljanje intervjua drugim tehnikama u izvesnim slučajevima predstavlja način da se odgovori napitanje: Da li je instrument X vredan napora i vremena i da li ga treba priključivati postojećoj grupi dijagnostičkihpostupaka? Da li on može dodati nešto onome što je već dostupno i tako opštim postupcima kao što su intervju,biografski podaci ili socijalni podaci? Takvo postavljanje problema, koji ima punu opravdanost, daje intervjuufunkciju kriterijuma.Mesto i ulogu intervjua u sastavu psihološke studije slučaja razumećemo sledećim razmatranjem. Sve dok razvojpsihologije i srodnih disciplina ne bude stvorio naučni sistem koji će biti sposoban da zahvati, opiše, klasifikuje itumači čovekovo ponašanje na potpuno objektivan način, prisustvo procenjivača ili kliničara biće nužno. Zadaci kojise postavljaju psihodijagnostici i ostalim pristupima procene ličnosti mogu da se podvedu pod predviđanje iodlučivanje. Pro-cenjivači i kliničari, kao uostalom, i ljudi u drugim ulogama, spremnije daju svoja predviđanja ilakše se odlučuju ako veruju podacima na osnovu kojih treba da donesu svoj sud. Takva vera ili uverenost, koja jebitan faktor sigurnosti u sop-stveni sud i odluku, najjednostavnije i najbolje se postiže u psihološkim disciplinamaneposrednim kontaktom sa čovekom, a u tehničkim disciplinama takozvanim „izlaskom na lice mesta". Budući dajeintervju, među svim postojećim psihodijagnostičkim tehnikama, najpodesniji za uspostavljanje neposrednog kon-takta, pa zbog toga i daje najveći stepen poverenja u podatke, najvišu osvedoče-nost, možemo zaključiti daje on prvimeđu jednakima.Pored svih pozitivnih strana intervjua njegove negativne strane se moraju savlađivati pronalaženjem posebnihpsihotehnika i udruživanjem - kombinovane skupine. Nedostaci stvorenih psihotehnika rešavani su traženjem novihoblika koji su takođe priključivani osnovnom jezgru studije slučaja: posmatranju, intervjuu i172biografiji. Ovakav trend doveo je, pedesetih godina ovog veka, do stvaranja predimenzioniranih baterija testova itehnika koje su psiholozi rutinski primenjivali ispitujući veoma različite vrste slučajeva na isti ekstenzivan način.Takva džinovska baterija obuhvatala je, pored jezgra, i po deset ili čak petnaest testova i tehnika. Ispitivanje je zbogtoga dugo trajalo, obrada i zaključivanje je bilo veoma naporno i iziskivalo je veliku sposobnost, a sve to bilo jeveoma skupo. Uprkos svemu ovome, kontrolna istraživanja su pokazala da rezultati makrobaterije nisu bolji odrezultata manjih ali cilju usmerenih minibaterija. To je usmerilo istraživače ka formiranju baterija sa malim brojemprobnih tehnika, čija je vred-nost proverena u odnosu na znatno uže, specifične grupe problema. Ovakva tendencijarazvoja metodologije pokazuje da ona prati kretanje naučnih saznanja o ponašanju i poremećajima ličnosti koja sesve više diferenciraju. Savremeno kom-binovane dijagnostičke baterije imaju, pored obavezne jezgrovne trijade kaoopšteg elementa studije slučaja, i po nekoliko tehnika i testova. Ovi nestalni, promenljivi elementi biraju se međuinstrumentima koji su posebno osetljivi i pogodni za dijagnostikovanje određene vrste problema: razvojnih teškoća,smetnji u savlađivanju čitanja ili pisanja, zaostajanja u psihomotornom razvoju, moždanih oštećenja, potencijalaličnosti za psihoterapiju, klasifikaciju osuđenika za upućivanje na posebne vrste tretmana, rano otkrivanjeshizofrenije i mnogih drugih.Jedan relativno dug period, koji je obuhvatao sam početak nastajanja kliničke psihologije kod nas, protekao je uznaku pasivnog prilagođavanja psihologa zahtevima radnog mesta, struke i raznih naručioca usluga. U tomintervalu, koji je za mnoge još uvek u sadašnjosti i budućnosti, klinički psiholog je razvio svoj posao na pretpostavcidaje dobro što potpunije demaskirati ispitanika i zatim prikazati ga naručiocu u krepelijanskoj i psihodinamičkojterminologiji. Suština tako shvaćenog zadatka kliničkog psihologa mogla bi se svesti na sledeće:a) obaviti naučnu špijunažu u korist naručioca,b) prihvatiti da je naručilac dobar, pametan itd.c) treba voleti slučaj, razumeti ga, itd.d) slučaj treba demaskirati i kategorisati.Sledeću fazu razvoja kliničke psihologije kod nas obeležava pojava otpora ovakvoj orijentaciji odnosnoprevazilaženje faze pasivnog prilagođavanja. U toj fazi javlja se zahtev da naručilac bude aktivniji u rešavanjuzadataka koji je u nadležnosti kliničkog psihologa. Do tada je psiholog bio tu navodno zato da pomogne naručiocu.Psiholog bi primio neodređeno formulisani zadatak od naručioca, zatim bi pristupao rešavanju po tačkama: a. b, c id. Taj program je bio obostrano ocenjen kao potvrda samostalnosti psihologa. Psiholog je ljubomorno čuvao svoje

tehnike, a naručilac je čekao „psihogram". Teškoće koje su otkrivene u toku sprovođenja psihodijagnostičkogprograma svaljivane su na razvoj kliničke psihologije, i psihologiju kao nauku. Kasnije se javlja zahtev da inaručilac učestvuje u postavljanju problema, i određivanju suštine zadatka. Zauzet je stav da173bez jasno određenog zadatka nema jasnog odgovora. Naravno, krivica za nejasne odgovore, prema tome, ne možebiti samo do psihologa i psihologije. Ova podela odgovornosti je kriterijum više faze saradnje medu profesijama.Umesto odgovornosti tipa ,,ja, pa ti, pa ja" nazire se prava podela odgovornosti.I posle sedam decenija intenzivnog istraživanja i razvoja dijagnostičke metodologije koja je dala mnoštvo različitihtestova, tehnika i skala procene, suverenost intervjua jedva daje okrnjena. Kako treba shvatiti ovu činjenicu svakakoda zaslužuje temeljno razmatranje. Ako ovo pitanje posmatramo kao statične i polanzovane kategorije, onda nam senameće zaključak daje naučna metodologija u psihologiji nedorasla zadatku i da su naturalistički pristupi koji imajuneupore-divo dužu istoriju i iskustvenu osnovu, pristaliji, adekvatniji. To je, uostalom, bio zaključak do kojeg jedošao Murray (1938). Isto tako bi mogao da se brani, stav da je vrednost intervjua u proteklih sedam decenija takođeporasla. Sve što smo saznali o ponašanju i mehanizmima unutrašnjeg iskustva, kao i o interakciji među ljudima,uticalo je i na korišćenje naturalističkih načina komuniciranja, pa dakle i na spoznaje onog drugog, onih koji su ne-ja. Bez obzira koje će objašnjenje biti prihvaćeno, ostaje činjenica da razvoj naučnih psihodijagnostičkih metoda nijeučinio izlišnim naturalističke metode.174X. OPSERVACIJA IPROCENA PONAŠANJAPosmatranje ponašanja je jedan od osnovnih oblika i laičkog i naučnog upoznavanja ličnosti drugih osoba.Najopštije životno pravilo koje nas upućuje kako da ocenimo i upoznamo nekog, nama nepoznatog, svodi se na„vidi i poraz-govaraj" metod. Da bismo se mogli orijentisati u društvu, na poslu ili u psihološkom radu, potrebno jeda ocenimo ponašanje drugih ljudi, a ako će naši kontakti duže potrajati, onda i principe koji trajno karakterišukretanja pojedinaca ili grupe. Kada bismo pristupili ispitivanju problema kako ljudi, u svakodnevnom životu, dolazedo saznanja, ili još više, do uverenja da su upoznali određenu osobu, verovatno bi se pokazalo da to čine na sličannačin kao i kvalifikovani stručnjaci. Naime, u oba slučaja se koristi studija pojedinca, ali na različitim nivoimatehničke doteranosti. Šta čini posmatrač da bi ocenio i upoznao posmatranika? Posmatrač se sreće sa nepoznatim,doživljava atmosferu susreta, stupa u komunikaciju simultanog razgovora i posmatranja, doznaje ponešto o„programu ponašanja" i prošlosti partnera dok se u jednom momentu ne javi utisak „sada ga znam". Izučavanjemprocesa kojim se odvija upoznavanje nepoznate ličnosti bavi se i jedna posebna grana psihologije - personologija. Izpersonoloških proučavanja znamo da su procesi putem kojih se stvara znanje o posmatraniku kvalitativno isti bezobzira na kvalifikacije posmatrača. Štaviše, mogli bismo reći i to da su i strategije takođe vrlo slične. Ako sadauporedimo načine i postupke putem kojih se spoznaja ličnosti nepoznate osobe postiže, koje koriste laici i stručnjaci,naći ćemo da i pored opšte sličnosti postoje i razlike. I jedni i drugi pokušavaju da doznaju nešto0 biografiji posmatranika. No u tom pogledu laici i stručnjaci se veoma razlikuju, pogotovu u tumačenju podataka oprošlosti. I jedni i drugi koriste se razgovorom.1 u tom pogledu ima značajnih razlika. Relativno najveća sličnost između laika i stručnjaka je u načinu posmatranjai u tumačenju značaja vidljivih karakteristika. Prema tome, iako je osnovni način spoznaje ličnosti nepoznatih vrlosličan i odgovara opisu metode studije slučaja, postoje i određene razlike i u pojedinim metodama i u celini. Stručnei naučne metode se odlikuju jasnim programom traganja, višim nivoom izdiferenciranosti upotrebljenih tehnika isistematičnijim načinom zaključivanja.Smisao malopređašnjeg poređenja nije u banalnom pokazivanju superiornosti naučnog pristupa. Cilj je bio da sepokaže koliko je u oblasti ljudskog ponašanja laičko-iskustvena praksa bila i ostala osnova naučne metodologije.Ovu ćemo tezu podupreti na još jedan način. Recimo daje opšte pravilo da se čovek -posmatrač upoznaje sanepoznatom osobom metodom trijade: razgovor, posma-tranje i prošlost posmatranika. Laik koristi, prema tome,„narodnu varijantu" studije slučaja, a stručnjak tehnički rafinirani oblik iste trijade. Pogledajmo sada u175kom se pravcu razvijala naučna psihologija u poslednjih sto godina? Razvitak naučne psihologije doveo je dodiferencijacije i podele na tri međusobno dosta oprečne struje: fenomenološku, bihejvioralnu i psihoanalitičku.Osnovnu razliku među njima nalazimo u definiciji šta predstavlja suštinu predmeta izučavanja psihologije i kakotreba tu suštinu otkriti.Po shvatanju fenomenološke grane, psihologija treba da se bavi izučavanjem neposrednih sadržaja i zbivanja usvesti (ova definicija podrazumeva zanemarivanje spoljašnjeg ponašanja i prošlosti ispitanika). Na pitanje kako i nakoji način treba vršiti izučavanje predmeta, odgovor glasi: putem ispitanikovog samoposma-tranja i razgovorom,odnosno na osnovu njegovih iskaza koji se odnose na „sada i ovde". Po shvatanju bihejvioralne grane predmetizučavanja naučne psihologije treba da bude spoljašnje ponašanje čoveka (ova definicija podrazumeva ignorisanjeneposrednih sadržaja svesti kao i istorije svih doživljaja u toku života). Osnovna metoda bihejvioralne psihologije jeposmatranje. Najzad, po shvatanju psihoanalitičke grane, predmet psihologije čine, u prvom redu, ona zbivanja izde-tinjstva koja su nepristupačna svesnom poimanju (ova definicija potcenjuje značaj neposrednih sadržaja svesti ispoljašnjeg ponašanja). Osnovna metoda psihoanalize je rekonstrukcija doživljajne biografije pojedinca. U ovojshemi dijagnostičkih strategija, nije teško otkriti jezgrovnu trijadu studije slučaja. Svaka pojedina grana ovakoizdiferencirane naučne psihologije kudikamo potpunije, dublje i preciznije registruje, klasifikuje i tumači pojedinevidove ponašanja i ličnosti čoveka nego laička ,,psihodijagnostika", mada, na žalost i jednostranije.

Jedna od bitnih karakteristika sadašnjeg stepena razvoja psiholoških teorija jeste divergencija osnovnih pravaca.Pošto su teorije povezane sa metodologijom, takvo stanje neposredno pogađa i kliničku psihodijagnostičku praksu.Za sada nije nađeno rešenje pomoću kojeg možemo integrisati odvojena dostignuća u teoriji i metodologiji. Mada seu svakodnevnom kliničkom radu jezgrovna trijada ne vezuje za određeni teorijski pravac (posmatranje zabihejviorizam, razgovor za fenomenologiju, a biografija za psihoanalizu), preostaje eklektizam koji i ne skriva svojenedostatke. U celini posmatrano, klinički pristup eksploraciji ličnosti oscilira između jednostrane teorijskeopredeljenosti i zdravorazumske sredine koja simuli-še rešenje.METODOLOŠKI OPLEMENJENA OPSERVACIJANema dijagnostičke tehnike koja u nekom vidu ne uključuje i posmatranje. „Čisto" posmatranje, koje bi isključivaloi druge načine komunikacije i interakcije, u praksi se retko koristi. Ipak u izuzetnim slučajevima može biti korisna itakva tehnika. Ima bezbroj prilika u kojima treba da se posmatraju ispitanici, pogotovo ako su negde stacionirani.Hospitalizovani klinički slučajevi obično se posmatraju:a) Tokom intervjua. Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje u vezi sa situacijom, ispitivačem, ciljem susreta iostalim nestandardnim faktorima.b) Tokom boravka u ustanovi. Ovakvo posmatranje obuhvata dnevnu i noćnu aktivnost, ceo niz programiranihsituacija i veći broj osoba koje mogu posmatrati ispitanika.176c) Tokom psihološkog testiranja i drugih pregleda. Posmatranje te vrste je kombinacija situacije intervjua isvojevrsnog eksperimenta.d) Tokom izlaganja terapijskom tretmanu. Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje ispitanika u situaciji primeneodređene vrste tretmana (socijalnog, psihološkog, psihofarmakološkog itd.) i intervala u kome se očekuje efekattakve terapije.S obzirom na to da je posmatranje pomoćna tehnika koja se izvodi prema opštim i specifičnim pravilima, ona se ukliničkoj praksi, kao i drugde, prilagođava mnogobrojnim promenljivim uslovima, zahtevima i ciljevima.Opservacija je, u okviru studije slučaja, neophodna tehnika za upoznavanje nepoznatih osoba ili praćenje iregistrovanje ponašanja. Elastičnost i univerzalnost svakako ne znače da je svako posmatranje iste vrednosti ili da serezultati posmatranja ne mogu, određenim merama, poboljšati.Da vidimo pre svega kakva je razlika između laičkog posmatranja i stručnjaka? Mi smo već spomenuli da se nanivou psiholoških, saznajnih procesa na kojima počiva posmatranje ne pojavljuju razlike između laika i stručnjaka.Pa ipak, oni ne posmatraju i ne ocenjuju iste pojave na isti način. Razlika je metodološke prirode. U svakodnevnomživotu naš sistem posmatranja je uzgredan, prigodan, otvoren i eksplorativan. Za razliku od takvog načinaposmatranja, stručnjaci se koriste sistematizovanim postupcima, koji uključuju: „plan traganja", od kojeg neodustaju ako se predmet traganja odmah ne otkrije, „spisak pokazatelja" pomoću kojih identifikuju i skrivenoprisutne činioce, „sistem proba" pomoću kojih provociraju pokazatelje, najzad sistematizovano posmatranje uvekpodrazumeva daje procenjivač ekspert i da poznaje kriterijume prema kojima će oceniti vrednost dobijenog nalaza.Problem koji se najlakše može resiti jeste određivanje predmeta posmatranja. Za relativno kratko vreme možemo ineupućenog posmatrača informisati o tome šta treba da posmatra i ocenjuje, pogotovu ako postoji i neka vrsta shemeili for-mulara sa popisom dijagnostičkih pokazatelja, simptoma i znakova. To je međutim tek prvi korak. Početnikmože da ima puno teškoća oko identifikovanja i raz-graničavanja elemenata ponašanja koje treba ili ne trebaregistrovati kao značajne. Ta ista neodređenost može da oteža rad i iskusnom posmatraču. Uopšte u/ev, ako bismoposmatranje iz nekih razloga nameravali da favorizujemo u sastavu studije slučaja, morali bismo prihvatiti iste onezahteve za poboljšanje koji se postavljaju u naučnom istraživanju. Poboljšanje vrednosti posmatranja može sepostići pri-menom sledećih zahteva:1. racionalizacijom „programa traganja", odnosno određivanjem domena posmatranja i elemenata ponašanja koji surelevantni;2. sistematskom manipulacijom čoveka i situacije, što vodi povezivanju posmatranja sa eksperimentom;3. povećanjem reprezentativnosti podataka, što je ostvarljivo povećanjem broja vremenskih uzoraka, situacijaposmatranja ili broja posmatrača:4. boljim tehnikama registrovanja podataka posmatranja i uvođenjem podesnih i doteranih skala za procenu;12 Psihudijagnostika1775. izborom visokostručnih procenjivača koji osim znanja uopšte posebno poznaju ljude koje procenjuju ikriterijume;6. davanjem jasnih instrukcija procenjivačima kao i tačnih definicija predmeta posmatranja.Već na prvi pogled je jasno da su ovi zahtevi diktirani potrebama naučnog rada. U sklopu rutinske studije slučajaposmatranje se sprovodi znatno ležernije, manje sistematično nego što ovi zahtevi iziskuju, mada prema potrebimože da zadovolji i najviše zahteve.ŠTA POSMATRA KLINIČARUopšte rečeno, kliničar posmatra ponašanje ispitanika i sistematski traga za direktnim i indirektnim informacijamakoje su relevantne za konkretni slučaj i konkretni cilj: dijagnozu, terapiju, rehabilitaciju, smeštaj u posebnuinstituciju ili predviđanje. U toku prvog susreta kliničar će nastojati da zapazi opšte odlike ponašanja posmatranika,manje-više iz ugla inteligentnog laika i da svoje zapažanje prikaže jednim portretom. Smisao prikazivanja te prveimpresije je višestruk. U prvom redu je potrebno da raspolažemo informacijom o tome kakav utisak može da ostavi

posmatranik na svoju okolinu, na ljude koje sreće i sa kojima komunicira. Spoljni izgled čoveka je u većoj ili manjojmeri odraz ne samo fizikoso-matskih datosti već i potreba, želja i stavova prema drugim ljudima. Fiksirajući dakletu spoljašnju sliku, kliničar se postavlja u ulogu onih, direktno neprisutnih, osoba čiji se uticaj na ponašanje, stavovei čitavu ličnost slučaja ne može mimoići. I spoljni izgled i ponašanje ljudi često se radikalno menjaju pod uticajemprime-njene terapije. Jedan od načina da se odmeri nastala promena jeste upoređivanje prve impresije sa utiscima oizgledu i ponašanju slučaja kasnije. Treći razlog zbog kojeg je utisak iz prvog susreta važan je taj što iz opisanogdržanja kliničar može da prosudi spremnost za saradnju. Kao primer navodimo jedan zaključak:Opšti utisak: Pacijent je upućen na psihodijagnostičku eksploraciju ličnosti zbog veoma povučenog ponašanja,izrazitog neuspeha na studijama, uprkos dobroj inteligenciji, žalbi na seksualne smetnje koje datiraju iz vremenakada je krenuo u osnovnu školu.C. V. je visok, vitak, skladno građen mladić prijatnog lica. Kontakt se uspostavlja lako, on se dobro snalazi u svojojulozi ispitanika, ne oseća se posebno upadljiva napetost ili nemir sa njegove strane. Njemu je savršeno jasno gde senalazi, sa kim razgovara i zbog čega je ovaj susret nastao. Bez mnogo okolišenja prelazi na izlaganje svojih tegoba.To čini pomalo rutinirano, verovatno jer mu to nije baš prvi put u ovoj ustanovi. On je vrlo aktivan, „referent" kojine traži pomoć, podršku i ohrabrivanje da se otvori. Pada u oči da se veoma mnogo zadržava na opisivanju različitihsenzacija.C. V. iznosi svoje nevolje duboko usredsređeno, analitički detaljno, ne štedeći previše sebe, ali hladno i„intelektualno". Ne primećuje se teskobnost, bar ne ona opšta, difuzne vrste. Dok govori o majci i iznosi svojamešovita osećanja, lice mu izgleda grčevito. Ne pokazuje nikakvu toplinu u govoru ili odnosu prema ispitivaču.Jedino se smeška kada je ironičan, a i sam priznaje da u tome uživa.178Jedini pokazatelj afektivne napetosti i promena jeste povremeno mucanje, koje je toliko drastično da se izgledpacijenta izmeni.Njegov odnos prema psihodijagnostičkom ispitivanju je aktivan i zaintereso-van. Dok rešava zadatke, delujesređeno i zalaže se da postigne visok rezultat gde god može. Naloge odmah prihvata i vrlo lako shvata instrukcije,ponekad i ne čeka da se ova dovrši, već pristupa rešavanju. Stiče se utisak daje potpuno zaokupljen svojim tegobamai sobom, intelektualni zadaci mogu da ga stimulišu, dok za druge ljude (ili barem ispitivača) nema dubljeginteresovanja. On je učtiv, lako ironičan i distanciran.Ovakav, pomalo literarni način opisivanja utisaka o prvom susretu sa pacijentom kao nepoznatom osobom, i porednavedenih vrednosti, ima i očigledne nedostatke. Pre svega, nemaju svi kliničari uvek dovoljno naglašenu„umetničku žicu", pa se takvi opisi svode na šture šablone. Doduše, izlaz iz ove teškoće može se naći popisomrubrika koje treba slobodnom, kvalitativnom deskripcijom popuniti. Evo jednog takvog spiska aspekata ponašanjakoje treba uneti u ,,prvi utisak":1. razlog upućivanja na psihodijagnostičko ispitivanje2. telesni izgled, lice, ruke i druge osobenosti3. utisak o odevanju, držanju i prihvatanju uloge pacijenta u datoj situaciji4. orijentisanost prema vremenu, mestu, ljudima i svrsi ispitivanja5. kvalitet kontakta6. sposobnost i druge odlike načina izlaganja problema7. odnos prema sadržaju svog izlaganja8. raspoloženje i emocionalne promene tokom kontakta9. emocionalni odnos prema sebi, osobama o kojima govori i prema ispitivaču10. druge upadljive osobine11. opšta impresija kliničara o pacijentu i atmosferi seanse.Takvi spiskovi imaju pre svega didaktičku vrednost, jer mogu da orijentišu kliničara početnika i da mu olakšajuposao. Ovakva pomoćna sredstva u suštihi ipak malo rešavaju, jer ne treba puno vremena pa da ih inteligentnipočetnik usvoji. No s druge strane, neki problemi kao što su plastičnost opisa, mogućnost rutinerskog popunjavanja inužnost da se spisak stalno prilagođava osobenostima individualnog slučaja ostaju ovim spiskom bez rešenja. Idućitim putem kritičkog razmišljanja dolazimo do jednog od ključnih pitanja psihodijagnostike: šta zapravo trebapoboljšavati, instrumente ili stručnjake ili, na kojoj strani se ulaganje više isplati? Svakako da će odgovor zavisiti odtoga da li je moguće, i kako, dalje usavršavanje jedne, druge ili obe strane.POSMATRANJE U FAZAMAKada u studiji slučaja govorimo o tehnici posmatranja i ne pomišljamo na jednokratno posmatranje, već na čitavuseriju opservacija. Nakon posmatranja globalnog ponašanja i izgleda ispitanika, pristupa se ostalim ispitivanjima. U179stvari, posmatranje nam omogućava da sukcesivno upoznamo isprva nepoznatu ličnost. Taj proces upoznavanjaprolazi kroz sledeće faze:1. Sticanje globalnog utiska o čoveku i njegovim manifestno markantnim ili nastranim karakteristikama.Ocenjivačka pozicija odgovara gledanju inteligentnog laika, po mogućnosti iz iste socio-kulturalne sredine.2. Sistematska, analitička eksploracija svih detalja (varijabli, aspekata) ponašanja ispitanika, za koje se unapredpretpostavlja da mogu imati dijagnostičku vrednost. Ovaj „inventarski" pristup vodi ka raščlanja-vanju osobinacelokupne konkretne ličnosti.3. Usmereno posmatranje namenjeno je prikupljanju informacija o ponašanju ispitanika u vezi sa njegovim

„ključnim problemom". Pošto je kliničar iz prethodne dve faze shvatio ,,u čemu je stvar" ili na šta treba dausredsredi dijagnostičku eksploraciju u nastavku, on sada menja definiciju zadatka, koji usled toga postaje uži,mnogo određeniji. Usmereno posmatranje nema više pred sobom „potpuno nepoznatu osobu" ili nebulozni problem.Akcija posmatranja nije više vođena, kao u prvoj fazi, zadatkom „staje tu sve od dijagnostičkog značaja", većdrugim koji ima formu alternative: „Ako reaguje na način X, onda je ... a ako reaguje na način Y, onda je...".Za drugu fazu posmatranja, u okviru studije slučaja, karakterističan je detaljan program traganja i inventarski tipproveravanja. Što se tiče sadržaja programa traganja, on nije strogo fiksiran. Najčešće, međutim, spisak osobina kojese pos-matraju i procenjuju, u ovoj drugoj fazi rada, istovetan je sa sadržajem „aktuelnog duševnog stanja" pacijentaili status psjchicusa. Ova podudarnost u programu traganja sasvim je razumljiva jer je opservacija, u uslovimarutinskog rada, neodvojiva od dijagnostičkog intervjua. Sam sadržaj ili spisak osobina koje se posmatraju unapred jeodređen za sve individualne slučajeve. Usled toga druga faza posmatranja i inventarsko proveravanje ne moguodgovoriti na pitanje staje suština individualnosti posmatranika N. N., ali se može dobiti odgovor na pitanje: Počemu se posmatranik razlikuje od „grupe normalnih", ili po čemu je sličan „grupi neurotičara"?U rutinskim uslovima studije slučaja posmatranje se ne primenjuje samostalno, kao uostalom ni jedna druga tehnika.Na primer, moguće je da ispitivanje pacijenta vodi kliničar uz asistenciju još jednog kliničara. Kliničar A vodi raz-govor sa pacijentom i pri tome vodi zabeleške na standardan način, unoseći delove razgovora i svoja zapažanja.Njegov asistent, kliničar B, ograničava se samo na ulogu posmatrača. On, međutim, postoje izvan direktnogverbalnog kontakta, pos-matra i pacijenta i svog kolegu, zapaža kako se akcije i reakcije jedna na drugu nadovezuju,i na -taj način u izvesnom smislu dobija potpuniji pregled čitave situacije. Sistem udvojenih posmatrača najviše sekorisii u sklopu obuke kliničara. Ponekada se čitava grupa kliničara na obuci vežba u opservaciji posmatrajućiintervju kroz jednosmemo prozirno ogledalo, iz druge, izolovane prostorije.180PRAVILA DOBROG POSMATRANJANišta nije lakše nego vršiti posmatranje, najzad, ini to radimo spontano po ceo dan. Nijedan susret sa nekim ne možeda prođe bez posmatranja. Takav stav vrlo često srećemo kod laika, studenata psihologije, inteligentnih skeptičara,ali, u nekom pogrešnom obliku, i kod samih kliničara. Neosporno je da između spontanog, nesistematskogposmatranja, kao stoje ono svakodnevno i neprofesionalno, i sistematskog, profesionalnog posmatranja postojikontinuitet kvaliteta. Sistematsko posmatranje treba da se shvati kao odgovor nauke na pitanje: Da li može da sepoboljša obično posmatranje i da se približi naučnoj metodi?Sistematsko posmatranje nameće ispitivaču seriju pravila koja regulišu način kontrole velikog broja činilaca odkojih, najčešće, zavisi rezultat opservacije. Ova pravila obuhvataju: vreme i mesto posmatranja, situaciju iatmosferu, definiciju toga što se posmatra, kako se posmatranje vrši, kako se beleže zapažanja i na koji način seprocena iskazuje. Posebnim pravilima je određeno držanje procenjivača i program akcije. Pravila dobrogposmatranja daju recepturu rešenja za dve grupe problema: jedna se odnosi na same tehnike registracije, ocenjivanjai izvođenja rezultata, a druga na procenjivača. Razvijanjem tehničke strane metode procene bavi se psihometrija iona je u tome, van sumnje, postigla veoma mnogo. Sistematska procena tehnički i psihometrijski gledana ubedljivonadmašuje vrednost laičkog, naivnog posmatranja, međutim, zavisnost od procenjivača i dalje je vrlo značajna.Psihološka proučavanja ponašanja samih procenjivača pokazala su da je čovek vrlo nepouzdan instrument. Zato isvaki drugi instrument čije funkcionisa-nje zavisi od posmatrača već od početka rizikuje da ostvari veći procenatgrešaka. Istražujući izvore grešaka koje potiču od procenjivača, psiholozi su našli da je njihov broj veliki, zapravodaje onoliki koliko ima ljudi. Jer svaki čovek u ulozi posmatrača može da greši iz nekog svog posebnog razloga.Primera radi navodimo neke od razloga pogrešnog posmatranja i ocenjivanja: procenjivači prave greške zbog togašto ne posmatraju ljude u istovetnoj situaciji, zainteresovani posmatrači daju tačniju procenu od ravnodušnih, tačnostocenjivanja nekih pozitivnih osobina zavisi od toga da li sam posmatrač ima takvu osobinu, različiti procenjivači priocenjivanju iste osobine imaju različite kriterijume itd.Vrednost procene najviše zavisi od procenjivača. Postoji, međutim, niz istraživanja u kojima se dokazuje da nepostoje univerzalno superiorni posmatrači. I oni najbolji svoju vrednost potvrđuju u jednoj određenoj grani ili oblastirada. Medu dobre posmatrače ljudskog ponašanja ubrajaju se osobe sa umetničkim sklonostima, vrlo inteligentneosobe sa dobrim uvidom i stabilnom ličnošću, ljudi koje obično smatraju mudrim i, naravno, profesionalci kliničari.Zanimljivo je da veliko profesionalno iskustvo u radu sa ljudima, kakvo imaju psiholozi, psihijatri, nastavnici ilisudije, ne povećava njihovu sposobnost procenjivanja i izvan struke, osim ako ne poseduju u znatnoj meri i posebnupsihološku osetljivost. No u svakom slučaju može se zaključiti da je učenje posmatranja ponašanja, makar u vezisamo sa određenom klasom ljudi, moguće.Dobro posmatranje pretpostavlja da je posmatrač izvanredno osetljiv u odnosu na vrstu pojava koju treba daregistruje ili daje izvrstan znalac. Naravno,181najbolje je ako je i jedno i drugo. U okviru većine profesija u kojima se dolazi u dodir sa ljudima postoji neka vrstaklasifikacije ponašanja klijenata.Profesori, lekari, milicioneri ili kelneri brzo prepoznaju i „sortiraju" svoju klijentelu na klase. Štaviše, oni su u stanjuda uoče, isključivo opservacijom, različite promene u držanju posmatranika. Sve to ne znači da su oni dobri proce-njivači i izvan svog radnog mesta, na primer da umeju dobro da procene i ponašanje u svojoj porodici. Koliko jepoznavanje posla tesno vezano za uspešno posma-tranje pokazuje i ovaj primer. Sve kandidate za avijatičarsku školusistematski su pregledali vrlo iskusni klinički psiholozi, a nezavisno od njih i grupa starih letača. Svaki na svoj način

ocenili su potencijalnu vrednost kandidata i njihovu nepodobnost kao ličnosti. Očekivalo se da će klinički psiholozikao eksperti za probleme ličnosti biti superiorni nad amaterima eks-pilotima. Međutim, desilo se suprotno. Stari,iskusni letači umeli su bolje da predvide ko će biti dobar a ko loš letač među neiskusnim kandidatima.I unutar svake profesije koja se na neki način bavi posmatranjem i procenom ponašanja klijenata postoje doslednerazlike u sposobnostima pojedinaca. Zato je sasvim razumljivo da oni relativno sposobniji mogu da povećajuvrednost tehnike posmatranja. No, međutim, sistematsko posmatranje nameće posmatraču dva paralelna zahteva,koje nije lako izravnati. Prvo, od njega se traži da se pretvori u što osetljiviji instrument za registraciju određenepojave u ponašanju posmatramka. Drugo, od njega se traži da se ograniči na registraciju i ocenu a da ne ulazi utumačenje ili razmišljanje o nevidljivim uzrocima onoga što je zapazio. Zadatak je procenjivača da registruje samoono što je „stvarno bilo". Imajući u vidu to da i u životu a i u psihološkoj nauci često svrstavamo veoma različiteoblike ponašanja u iste kategorije i nazive, taj zahtev za objektivnošću posmatrača nije nimalo lako ostvarljiv.Zapravo, sprovođenje tog zahteva sapliće se na činjenici individualnih razlika, neujednačenih kriterijuma, motivacijei drugih izvora grešaka i nedosled-nosti.Lek za ove nedostatke može da se traži u poboljšavanju posmatrača, uvežbavajući ga da bude što savršenijiinstrument, što se, međutim, ne može postići samo „hraneći" ga sve većim dozama pravila „dobrog posmatračkogponašanja". Njegovo usavršavanje kao instrumenta iziskuje da se poveća njegova osetljivost za sve ono što se unjemu samom zbiva a što može da utiče na percepciju i ocenu druge osobe. Ovaj put usavršavanja posmatračapretpostavlja da on ima dobar kapacitet uvida i da će dosta dugo i sistematski biti pripreman za viši nivofunkcionisanja, eventualno će biti potrebno da prođe i kroz neku formu psihoterapije. To je potrebno da bi seoslobodio „slepih mrlja" u posmatranju sebe i stekao uvid u mehanizme odbrane koji ga štite iskrivljavanjem ilizataškavanjem unutrašnjih činjenica. No ako je to uslov za dobro kliničko posmatranje ličnosti, onda nije tačno dajeposmatrati laka stvar, niti daje posmatranje naivna tehnika.Dobro posmatranje pretpostavlja da onaj koji vrši opservaciju ima osobine valjanih instrumenata, daje osetljiv zaodređene pojave, da diskriminira te pojave po vrsti i intenzitetu, da suzbija izvore grešaka i, najzad, daje u stanju daidenti-fikuje pojavu koja se traži. Treniranje posmatrača ima za cilj da usavrši sve te pojedinačne funkcije i dapoveća vrednost rezultata. Izoštravanje unutrašnje osetljivosti182čoveka predstavlja način da se stekne kontrola nad nesvesnim uticajima koji mogu da ometaju razlikovanje sebe isveta izvan sebe. Prema tome, možemo reći da pravila dobrog posmatračkog ponašanja zahtevaju ne samo spoljnukontrolu, pri-hvatanjem određene uloge, već i unutrašnju kontrolu nad ličnim izvorima subjektivnosti percepcije.Ponovljena posmatranja koja vrši grupa studenata na više različitih posmatranika mogu da otkriju naročite sklonostipojedinaca, upadljivim odstupanjem od grupe u oceni pojedinih osobina. Tako će neko uvek videti, u svimposmatranicima, najviše „seksualnih problema" ili „depresivnosti", dok drugi možda nikad neće uočiti „osećanjeodbačenosti", iako to svi drugi mogu da zapaze. Greške posmatrača nastaju iz više razloga, a ne samo zboginterperso-nalnog nesklada i manjkavog uvida u svoju ličnost. Čak i veoma inteligentni, iskusni i zreli posmatrači,sa vrlo dobrim uvidom u sebe mogu da se mimoiđu u oceni psihološkog aspekta ponašanja. Doduše, tačna procenase ne poklapa uvek sa mišljenjem većine, ali je mogućnost postizanja doslednih ocena jedan od važnih preduslova.Pretpostavimo da su napetost, strepnja i agresivnost vrlo značajne osobine koje moraju biti obuhvaćene kliničkimposmatranjem ličnosti. Kliničar A posmatrao je pacijenta N. N. i zapazio u njegovom ponašanju „napetost,naglašenu strepnju i agresivnost". Drugom prilikom, kliničar B takode je posmatrao istog pacijenta i zabeležio je„veoma naglašenu napetost i strepnju". Dobro, mogli bismo reći, to nije tako ni loše, oni su postigli 66% saglasnost.No s druge strane, kako to da jedan zapaža kod pacijenta agresivnost a drugi ne? Da bismo primer doveli do kraja,moramo pretpostaviti da se ponašanje pacijenta objektivno nije menjalo. Razlog nedoslednosti možemo naravno datražimo i u ličnostima kliničara, ali ne mora biti da ćemo ga tu i naći. Jer nesporazum može da rezultira iz činjeniceda ova dva kliničara nisu koristila definiciju agresije na isti način ili u istoj meri. Ono što je prvi video i shvatio kaoizraz dve različite klase pojava i shodno tome razvrstao ih u rubriku „nepetost" i „agresivnost", drugi je video iocenio kao nepodeljenu i neizdiferenciranu pojavu „napetosti". Mogućnost pojave grešaka ove vrste pri posmatranjui proceni ličnosti vrlo je velika. Razlike u određivanju intenziteta ispoljene pojave, kao što je „veoma naglašenanapetost" i prosto „napetost", u ovom našem primeru, još su veće i češće se javljaju. U vezi sa ovim postavlja sepitanje: Da li se ova slabost posmatranja i procene ponašanja može otkloniti?Nepouzdanost posmatranja daleko je više izražena kada se uporede procene nasumce uzetih procenjivača nego onihkoji su zajednički radili na istim poslovima. Gotovo svaka psihijatrijska ili psihološka institucija ima svoju lokalnospecifičnu klijentelu, problemsku orijentaciju, sisteme kriterijuma i pravila. Rad u takvim ustanovama i grupama ukojima se odvija intenzivna stručna komunikacija dovodi do usaglašavanja kriterijuma i ujednačavanja ocena. Uvećini slučajeva kroz takav proces rada nastaje jedan sistem vrlo sličan onom koji srećemo u priručnicima zaupotrebu psiholoških instrumenata. Međutim, takvi sistemi ostaju nenapisani, neeksplicirani i zbog toga oni,uporedo, i ujednačuju efekat rada i ostavljaju ga otvorenim za svakovrsne lične deformacije. Kao zajednička odlikatih nemuštih stabilizatora izvora nepouzdanosti posmatranja jeste njihova lokalna specifičnost, provincijalizam inedostupnost naučnoj kontroli.183SKALE PROCENE PONAŠANJAPosmatranje kao tehnika proučavanja ličnosti ne bi bila lišena nedostataka čak ni pod pretpostavkom da su ostvareniuslovi za kontrolu grešaka koje izviru iz individualnosti posmatrača ili same situacije posmatranja. Razlozi za takvo

stanje proističu iz ukrštanja posmatranja, kao načina upoznavanja ćoveka, sa dva fundamentalna problemapsihologije kao nauke, koji su takođe nerešeni. Prvi od tih problema je odnos ponašanja, kao spoljašnjemanifestacije ličnosti, prema onome stoje iza toga. Strogo uzeto, posmatranje bi trebalo da se ograniči na ono što jedostupno čulnom opažanju. S druge strane, pretenzije psihološkog posmatranja idu više ka unutrašnjem, jer sepretpostavlja da su tu pokretači i odrednice ponašanja, što je za razumevanje, menjanje i predviđanje bitno.Međutim, to što je iza manifestnog ponašanja za posmatrača postoji samo kao zamisao, doduše racionalno nužna, okojoj može suditi samo preko njenih efekata odnosno opservacionog ponašanja. Taj makro-problem psihologije jeveoma složen, nepotpuno razrešen i zbog toga praktična primena posmatranja ne može da mimoiđe određeneteškoće.Drugi osnovni problem povezan je sa prvim, a zajedničko im je da ograničavaju posmatranje. U pitanju je: kako i počemu prepoznajemo osećanja, stavove, motive ili konflikte i kakav je odnos elemenata i celine, podataka i klase,odnosno, dokle treba ići u uopštavanju onog što je registrovano opservacijom? Tačno je, doduše, da u svakodnevnojkomunikaciji, i to dosta brzo, uspevamo da identifiku-jemo određena duševna stanja. Iz kratkog kontakta sa nekomosobom izvodimo brzopoteznu dijagnozu: „ovaj je narogušen", „vrlo je čudan", „hoće da mi pomogne", „ovome jestalo samo do seksa" i slične. Neosporno je da se posmatra-njem ponašanja može postići određen stepenpodudaranja između posmatrača i iskaza posmatranika ili između procene nekolicine posmatrača. No s druge strane,procenat grešaka nije mali, pa je i pouzdanost takvih sudova dosta skromna. Kada se analiziraju razlozi neuspeha,dolazimo do zaključaka da posmatrači ne regi-struju činjenice jednako već selektivno. Nadalje, to što su primili kaoinformaciju o ponašanju neće rasporediti u iste klase, istim klasama dati iste nazive i, najzad, ako se i slože u svemuprethodnom, mogu znatno da se mimoiđu u određivanju važnosti, bilo pojedinih elemenata bilo samih klasa. Primerza to naveli smo pomi-njući kliničare A i B. U nauci se analogno tome tumačenja o inteligenciji razilaze, tako jednismatraju da se manifestacije inteligencije mogu povezati u jednu široku klasu, opštu inteligenciju, a drugi te istepojave raspoređuju u više nezavisnih klasa ili grupa faktora. Najkraće rečeno, problem klasifikacije nijezadovoljavajuće rešen u naukama o ponašanju, psihologiji, psihopatologiji i sociologiji. Zato nije ni čudo štootvoreni terminološki i semantički problemi sputavaju razvoj psihodi-jagnostike.Sistematsko posmatranje pretpostavlja da mi znamo šta tražimo i da znamo kako ćemo dobijene informacijeklasifikovati. Ako se radi neformalno, kao što je slučaj u svakodnevnoj psihodijagnostičkoj praksi, gde svakikliničar vodi protokol ili zabeleške o tekućim zapažanjima manje-više za sebe, bez namere da vrši naučnauopštavanja, onda se pojmovi, termini i sistem registracije ne iznose formalno. Međutim, ukoliko namere kliničarapremašuju nivo dnevne rutine, ako želi nešto184određeno da prati, ispita ili da proveri, onda mora da formali/uje sistem posma-tranja, mora da izloži šta jeposmatrao, kako je definisao klase i kako je iskazao procenu, čisto kvalitativno ili je ocenjivao i intenzitet. Poštosvako ozbiljnije istraživanje zahteva naučni pristup metodologiji, a naučni pristup mora biti dostupan kontroli iproveri od strane drugih, istraživač će morati da prekvalifikuje svoju metodu rada u naučni sistem.Formalizovano sistematsko posmatranje dovodi do toga da se između pos-matrača i posmatranika uvodi posrednik uvidu instrumenta ili, tačnije, skale procene. Najjednostavniji oblik takvog instrumenta predstavlja spisak simptomaili drugih karakteristika izmenjenog ponašanja koje kliničar selektivno opservira kod pacijenta a zatim registruje napredviđeni način.Sadržaj toga spiska ne govori nam ništa o tome kako i na koji način je kliničar ispitivao i opservirao svoje slučajeve.Međutim, varijable posmatranja nam kazuju staje kliničara interesovalo, koje je aspekte smatrao bitnim za ocenupojave koju je proučavao, odnosno u koje je kategorije uvrštavao opservirane manifestacije ponašanja. Oblikizabranog instrumenta takođe kazuje da li je sud o posmatraniin pojavama bio samo kvalitativan, „ima toga ili nematoga", ili je bio i kvantitativan. Iz toga zaključujemo da je posmatranje samo prva faza primene instrumenta, asuđenje ili procena je druga. Inventari osobina ponašanja prema kojima se vrši opservacija i ocenjivanje nazivaju seskalama procene. Elementarni oblik te vrste psiholoških instrumenata jesu nominalne skale.Osnovna razlika između nominalnih skala procene i drugih, razvijenih tipova je u tome što se sud izriče samo uodnosu na to da li određene pojave, gubitak svesti, poremećaj svesti, dezorijentisanost ili halucinacije, imaju ilinemaju potvrdu u opserviranom ponašanju. To znači da nominalnom skalom kontrolišemo određene kvaliteteponašanja.Nominalne skale procene, kao forma iskazivanja suda u opserviranom ponašanju, imaju veoma ograničeno područjeprimene. One mogu poslužiti za veoma grubu trijažu ekstremnih oblika poremećaja kod kojih je i minimalni inten-zitet dijagnostički alarmantan. Praktično, takve skale procene koriste se na početku trijažnog intervjua slučajeva kodkojih se sumnja na teško oboljenje. Moglo bi se reći da čak i onda kada ne postoji takav instrument u oblikufonnulara, izvodeći taj deo ispitivanja, kliničar zapravo koristi skalu nominalne procene koja je u njegovoj glavi.Opservacija ponašanja, pogotovu ako je sistematska i selektivna, pored informacija o kvalitetima, daje dovoljnoosnova i za procenu relativnog intenziteta. Tako, na primer, posmatranjem određene osobe zapazićemo daje onauznemirena ili psihomotorno sputana. Međutim, vrlo je važno da ova karakterizacija bude dopunjena i odredbomintenziteta ili učestalosti te vrste ponašanja. Nije nimalo svejedno da li je neko vrlo malo ili jako uznemiren, kao štonije sporedno ni to da li je pojava veoma jake uznemirenosti veoma retka ili vrlo dugo traje.Psihološke osobine koje se u drugoj fazi kliničke eksploracije opserviraju spadaju u red opštih crta, odnosnokarakteristika, koje su zajedničke svim ljudima a ne samo jednoj određenoj osobi. Kod svih ljudi možemoposmatrati pokretljivost, izražajnost, život mimike, istrajnost, spremnost na saradnju i druge osobine,

185mada u nejednakom stepenu. Jedan logički prihvatljiv način povezivanja kvaliteta i kvantiteta i iskazivanja takveocene polazi od postavke da su osobine ponašanja bimodalne. To, u stvari, znači da svaku osobinu možemo zamislitiu dva ekstremna stanja suprotnih intenziteta, na primer, preplavljen energijom -apatičan; maničan - depresivan;genijalan - malouman i slično. Prema tome, moglo bi se opserviranjem neke osobe na podesan način doći doprocene njenih osobina. Zapažanja bi se izražavala izborom stepena koji najviše odgovara markantnosti dateosobine, sposobnosti ili sklonosti u vreme posmatranja. Kao ilustraciju takve vrste instrumenata navodimo sledećiprimer:Skala posmatranja i procene ponašanja1. Očuvanost čula i motorike:upadljivo defektna, oslabljena, prosečna vid sluh motorika2. Opšta aktivnost:a) ekstremno ubrzanab) ekstremno usporenac) brza .... prosečna ... spora3. Orijentisanost prema ispitivaču:.... U potpunosti shvata vrstu i svrhu ispitivanja .... Ima izvestan uvid u svrhu ispitivanja .... Prihvata dato objašnjenjesvrhe ispitivanja .... Povremeno ispoljava nastrane ideje .... Potpuno pogrešno tumači situaciju4. Prilagođenost:Na početku.... Potpuno je prirodan, kontakt je dobar .... Samopouzdan u kontaktu iznad prošeka .... Javlja se teskoba ali jekontroliše .... Primetno je neuravnotežen i strašljiv .... Pokazuje krajnju nelagodnost i zebnjuNa kraju5. Interval:.... Potpuno je zaokupljen ispitivanjem i oduševljen je.... Pokazuje sasvim adekvatan interes.... Pokazuje nezainteresovanost.... Potpuno je nezainteresovan za ispitivanje1866. Saradljivost:.... Saraduje sa oduševljenjem, izvršava sve naloge.... Spremno saraduje, ne pruža nikakav otpor.... U celini je dobar, ali ponegde pruža otpor.... Ponešto je negativističan.... Neće da saraduje i negativističan je, pouzdanost ispitivanja je smanjena7. Sposobnost govornog izražavanja:.... Izvrsna.... Dobra.... Zadovoljavajuća___Slaba8. Pažnja:.... Pažnja je čvrsto fiksirana uprkos ometanjima.... Pažnju održava relativno dobro uprkos ometanjima.... Umerena pažnja.... Pažnja lako skreće zbog spoljnih smetnji ili preokupacija.... Gotovo potpuna nemogućnost održavanja pažnje9. Samopouzdanje:.... Krajnje samouveren, na sve ima siguran odgovor.... Prilično je samouveren i siguran.... Ima samouverenosti, ali ima i sumnje.... Ima izrazito nepoverenje u svoje sposobnosti.... Krajnje je nesiguran i kolebljiv10. Motivacija:.... Vrlo motivisan.... Velika potreba za uspehom.... Motivacija je dovoljna da se odgovori prime sa poverenjem.... Prilično je nezamteresovan za rad.... Motivacija je nesrazmerna, preslaba ili prejaka11. Napori trud:.... Ulaže maksimalni napor da postigne uspeh .... Ulaže trud za rešavanje svih zadataka .... Teži ka uspehu, ali se nezalaže dovoljno .... Ne trudi se, površan je ___Potpuno opušten, nepažljiv, indiferentan18712. Istrajnost:

.... Tvrdoglavo istrajan, ne popušta iako je promašaj jasan

.... Istrajan je i kada je zadatak pretežak

.... Istrajava razumno dugo vreme

.... Prihvata poraz čim naiđe na teškoće

.... Unapred očekuje neuspeh, odbija i da pokuša13. Fleksibilnost mišljenja:.... Krajnje je rigidan, ideje perseveriraju.... Ima teškoće pri prelazu sa ideje na ideju.... Dovoljno je fleksibilan.... Prebacuje se previše brzo, teško dovršava zadatke.... Misaoni sadržaji su nestabilni i izmiču, nesposoban je da se drži određene teme14. Reagovanje na pohvalu:.... Pojačava mu samopouzdanje ali ne gubi kritičnost.... Povećava mu zalaganje.... Javlja se kratkotrajno poboljšanje.... Prima sa rezervom ili bez uticaja na izvršenje zadataka.... Ne pokazuje nikakvu reakciju15. Reagovanje na neuspeh:.... Reakcija je jaka, javlja se afekat, opravdava se.... Prilično je pogođen neuspehom, preuveličava važnost.... Razočaranje ali prima realistično.... Manje je uzbuđen nego što bi se očekivalo.... Ne reaguje, nema vidljivih reakcija16. Samo kritičnost:.... Preterano je samokritičan.... Samokritičnost je pojačana.... Svoj rad i ponašanje ocenjuje realno, razumljivo, tačno.... Pokazuje sklonost ka precenjivanju svog rada.... Nekritičan je ili naivan17. Pouzdanost i prihvatljivost podataka:.... Rezultati ne odgovaraju stvarnim mogućnostima.... Pouzdanost podataka je promenljiva, neki su reprezentativni a drugi nisu.... Podaci se mogu prihvatiti kao pouzdan uzorak potencijala ispitanikaOva slika procene, ako je pravilno primenjena, može da pruži jednu vrstu odgovora na pitanje kakvo je bilo držanjeposmatranika u situaciji u kojoj je ispi-188tivan. Ona je zbog toga veoma podesna za ocenu ponašanja slučaja tokom psihodi-jagnostičkog testiranja. Već iletimičan pogled je dovoljan da ocenimo da li ponašanje slučaja garantuje pouzdanost rezultata ili naprotiv ukazujena to da ispitivanje treba ponoviti. Ovakva forma procene opserviranog ponašanja pogoduje zahtevima sistematskogpraćenja promena do kojih bi moglo doći pod uticajem nekih mera koje su planski preduzete: terapije, fizikalnog ilisocijalnog tretmana. Naravno, ništa nas ne sprečava da pomoću ove, ili slične, skale proverimo pouzdanostposmatranja određenog kliničara. Posmatranje može da vrši i više kliničara simultano. Njihove opservacije i procenemogu da se unesu u ovakav formular i da se nakon toga međusobno uporede. Takvim ispitivanjima možemoostvariti više ciljeva istovremeno. Prvo, pouzdanost opažanja koje je višestruko istovetno svakako je veća odzapažanja koje niko nije potvrdio. Ovim procenjivači mogu da baždare svoje kriterijume, uoče svoje pristrasnosti inauče da izbegavaju greške. Najzad, ovakav način rada može da pokaže koliko su neki pojmovi i termini složeni inejasni a postupci ocenjivanja neadekvatni.KVANTIFIKACIJA POSMATRANJA- FAKTORIZIRANE SKALE PROCENEPosmatranje je po samoj definiciji vezano za konkretnu pojavu, konkretnu situaciju i određeno vremensko trajanje.Međutim, ni psihologe ni psihijatre zapravo ne interesuje taj konkretno vidljiv životni segment, osim ako se neštodramatično odigralo, ili je izvršen delikt. No i tada za njih veću važnost ima ono što stoji iza posmatranja dostupnogponašanja, to što gaje iznutra uslovilo ili pratilo. Pitanje je sada da li nam rezultati, namalopređašnjoj skali,omogućavaju da „zavirimo" u onu nedostupnu stranu ponašanja za koju smatramo da je središte dinamike,regulacije, planiranja i menjanja biografske putanje? Mogli bismo reći da smo zadovoljni time koliko namposmatranje daje, da sistematski i objektivno fiksiramo jedan ili više relativno kratkotrajnih intervala života, alipitamo se šta oni znače, šta nam kazuju o poremećaju ili o ličnosti? Nije li, u stvari, cena formalne naučnosti,sistematičnosti, pouzdanosti, preciznosti, jasnosti, praćena vezivanjem opservacije za površinu, za sekundarno inebitno?Ova pitanja mogu da se dedramatizuju tvrdnjom daje naučna i dijagnostička inferiornost konkretnih vidovaponašanja stvar shvatanja. Bihejvioralni pravac u psihologiji odnose posmatra i ocenjuje na drugi način. Osim toga,stručnjak se po tome i razlikuje od laika što ume da izdvoji ono što je važno, jer najzad nisu svi momentimanifestnog ponašanja u istoj meri relevantni odnosno irelevantni za naučno ili dijagnostičko zaključivanje. Nakraju, stručnjak, već po definiciji, treba da raspolaže znanjem o tome kako i u kojoj meri su povezani pojedini

aspekti spoljašnjeg, opservaciji dostupnog ponašanja sa dinamikom i strukturom ličnosti, koja je, naravno, direktnonedostupna posmatranju. U krajnjoj liniji, nerazumno je tvrditi da takozvani spoljašnji aspekt i takozvani unutrašnjiaspekt nisu u vezi.Iz ove kratke polemike proizlazi da je pravi instrument koji posmatra ponašanje ispitanika zapravo kliničar, a neformular sa skalom procene. Ako sad prihvatimo tvrdnju da su aspekti ponašanja koji se opserviraju i unose u skaluprocene odabrani baš zbog toga što de facto stoje u vezi sa „unutrašnjom" stranom189ličnosti, onda bismo morali pretpostaviti da postoji priznati sistem znanja o tim vezama. Isto tako morali bismopretpostaviti da kliničari dobro poznaju taj sistem znanja (da dobri kliničari dobro poznaju, i obrnuto) koji nije ništadrugo nego teorija ponašanja, teorija ličnosti ili teorija o psihološkim poremećajima. Ako sada to sumiramo, ondadolazimo do ovog: zaključivanja o bitnim stranama ličnosti na osnovu prividno perifernih pojava omogućeno jepostojanjem čvrsto dokazanih teorija ličnosti. Malopređašnje tvrdnje ne vode dovoljno računa o svrsi posma-tranja.Svrha posmatranja može da bude u najmanju ruku dvojaka: skoka, gde traganje ide za tim da utvrdi sve što možeslužiti oktriću, i uska, određena, gde traganje predstavlja proveru gotovih očekivanja. U drugoj fazi posmatranje imakarakter neke sredine. Ono više nije sasvim otvoreno, eksplorativno, ali još nije ni strogo zatvoreno i ciljano. Toomogućava da se koriste i takvi sistemi skala procene koje nemaju čvrstu naučnu osnovu, odnosno koje nisu vezaneza neku teoriju ličnosti ili psihopatologije. Veća otvorenost tih skala prati, međutim, ijedan nedostatak a to jenesigurnost procene i dijagnostičkog zaključivanja.Najteži problem dijagnostičke opservacije nije registracija pojava već izvođenje tačnih i relevantnih zaključaka izdobijenih podataka. Jedna od poznatijih skala za procenu ponašanja psihijatrijskih bolesnika je Wittenbornova(1964). Wit-tenborn je pokušao da stvori takav sistem posmatranja hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika koji ćeomogućiti pouzdano i valjano posmatranje i isto takvo zaključivanje. Problem pouzdanosti posmatranja resio je nataj način što je namesto širokih i nedovoljno određenih pojmova kao što su pažnja, motivacija, afekti, odabrao takveaspekte koji se mogu lakše oceniti prema akciji ili ponašanju posmatranika.Pitanje pouzdanosti posmatranja rešeno je uvođenjem više procenjivača. Ovu skalu, za svakog posmatranika,popunjava, osim lekara, još i po nekoliko drugih članova osoblja koje je u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom,radni terapeut, medicinske sestre i drugi. Wittenborn je morao da resi još i ovaj problem, simptom nekogporemećaja, kao dijagnostički podatak, samo je donekle specifičan, jer se isti simptom može pojaviti kod višerazličitih poremećaja. Da bi omogućio zaključivanje uprkos nepostojanosti značenja podataka Wittenborn jeprethodno podvrgao faktorskoj analizi sve stavke koje su služile za ocenu opservacije. Pomoću ove naučne metodeza otkrivanje latentnog grupisanja otkriveno je čemu služi svaki pojedini detalj koji se opisuje ovom skalom.Wittenborn je utvrdio da sa 72 skale koje kliničari ovim instrumentom procenjuju može da se oceni relativniintenzitet sledećih vrsta psihopatoloških poremećaja kod svakog posmatranika ponaosob:I anksioznost II histerična konverzijaIII manično stanjeIV depresivno stanjeV shizofrena uznemirenost VI psihotična agresivnost VII paranoja VIII hebefrenija190IX kompulzivno opsesivno stanjeX intelektualna dominacijaXI homoseksualna dominacijaXII ideje veličine.Posmatrač ima zadatak da svoja zapažanja uporedi sa kratkim karakterizaci-jama ponašanja, koje su grupisane početiri u svakoj skali i raspoređene stepenasto od najmanje do najveće patološke implikacije. U svakoj skali i za svakistepen fiksirani su brojčani indeksi. Vrednost označenog indeksa prenosi se u bela polja na desnoj strani formulara.Sabiranjem brojeva u svih 12 stubaca dobija se intenzitet 12 patoloških tendencija. Sledeća skala ilustruje izgledfaktorizovane skale procene.Polazeći od podataka dobijenih posmatranjem, na sličnoj metodološkoj osnovi kao u prethodnom slučaju, moguće jesistematski opisati, ne samo bolesnu, nego i nonnalnu ličnost. Naravno, prethodno je potrebno da se resi kako ćemoiz podataka o konkretnom ponašanju, registrovanom u kratkom vremenskom intervalu, doći do zaključka o opštim itrajnim crtama i tendencijama ličnosti. Takođe potrebno je resiti pitanje šta predstavlja ličnost, za koji smo sekoncept odlučili, a s tim u vezi naravno i to kako je moguće posmatranjem periferije proceniti izvorna svojstva.Skala broji n 111 iv v vi vn vm ix x xi xn0. Razumno saradljiv, u najmanju ruku.1. Saraduje ali bez volje i želje.1.2. Često se opire, namećesvoje uslove.3. Odlika mu je da pruža otpor, ometa planove drugih ili krši red.0. U novoj situaciji ili pred zadatkom ne ispoljava ose-ćanje teskobe. O1. U tim uslovima kaže da oseća teskobu. l2. 2. U tim uslovima kaže da oseća teskobu a kvalitet izvedbe je pogoršan. 23. Pred zadatkom, u novoj situaciji oseća se ugroženim, javlja se neuspeh i blok. 3

1910. Pridržava se opštih pravila odeljenja. O1. Izvršava samo konkretne zahteve osoblja. l3 2. Ignoriše konkretne zahte-ve osoblja. 2 l3. Pruža aktivan otporosoblju. 30. Nije preopširan i pedantan u govoru. O1. Govor je obično preopširan, l4 2. Govor je pompezan i kraj-nje pedantan. 23. Način govora je nadmeni pokroviteljski 3Pacrijalne sume: 3 33Cattell je (1964) sasvim uveren da je našao rešenje za oba problema. On je krenuo od postavke da je kulturnonasleđe i ljudsko iskustvo vezano za ocenu ponašanja i drugih manifestacija ličnosti deponovano u rečniku bogatorazvijenih jezika. Univerzum prideva i imenica kojima se izražavaju ili obeležavaju ponašanja ili osobine ličnostimože da posluži, kao polazna osnova, i za naučnu deskripciju i klasifikaciju. Reci prema tome obuhvataju, svaka podeo, sveukupnost poznatih osobina ličnosti. Sistematskom selekcijom, nekoliko hiljada termina, Cattell je izdvojiooko 200 koje su se odnosile na osobine koje su međusobno relativno nezavisne. Tih 200 termina rasporedio je poparovima: izveštačen - prirodan, razmetljiv - skroman, vedar - mračan, senzibilan - flegmatičan. Svaki parobeležavao je neku osobinu po kojoj se pojedinci razlikuju, ne po tome da li imaju ili nemaju takvu crtu već u kojojmeri, u kom intenzitetu je imaju. Drugim recima on je napravio skale za posmatranje i procenu ličnosti. On jesmatrao da tih 200 bipolarnih obeležja mogu da obuhvate površinu ponašanja ličnosti. No ono što je njega zanimaloto je skrivena, izvorna strana ličnosti. Kao i Wittenborn i Cattell je uveren da se faktorskom analizom mogu otkritilatentne kategorije u ovom slučaju takozvana „izvorna svojstva".Da bi izbegao tipične greške koje se javljaju kod opservacije on se osigurao na više načina. Pre svega njegoviprocenjivači su odreda bili inteligentni, obrazovani, dobro motivisani ljudi provereno sposobni za psihološkuopservaciju. Povrh toga, Cattell je od njih tražio da njegovu skalu primene samo na posmatranicima koje dobropoznaju, da bi se izbeglo nagađanje pri oceni. Pošto je prikupio dovoljan broj ovakvih opisa izvršio je faktorskuanalizu, posebne vrste, koja je pokazala da se prvobitnih 200 dimenzija mogu svesti na svega šesnaest. Tih šesnaestfaktora po mišljenju Cattella, mogu da obuhvate svu raznolikost ličnosti u ljudskom univerzumu i to su one bazičnedimenzije koje određuju spolja vidljivo ponašanje. Profil neke ličnosti na tim osnovnim dimenzijama možemo dadobijemo, između192ostalog, i primenom opservacije. Cattellovih 16 faktora ili bazičnih dimenzija ličnosti su sledeće:A) rezrvisan, kritičan, hladan (shizotimia)B) manje inteligentanC) podložan osećanjima, emocionalno manje stabilan, lako se uznemiri (niža snaga ega)D) ponizan, blag, poslušan, kon-formiše se (pokoran)E) trezven, razborit, ozbiljan, ćutljivFJ snalažljiv, sam sebi zakon, izbegava obaveze (slabija snaga super-ega)G) stidljiv, sputan, skroman, plašljiv (threctia)H) krut, samostalan, realističan, „nema cile-mile" (harria)I) poverljiv, prilagodljiv, nijeljubomoran, Iako je sa njim (alaxia)J) praktičan, brižljiv, konvencionalan, usmeravan realnošću, ispravan (praxernia)K) neposredan, prirodan, neizve-štačen, (neizveštačenost)L) spokojan, samopouzdan, siguran, .. smiren (nepomućena adekvatnost)M) konzervativan, poštuje ustaljene .. ideje, toleriše tradicionalne teškoće (konzervatizam)N) zavisan od grupe, osoba koja uvek „pripada" nekome, veran pratilac (pripadnost grupi)O) nemaran, nezainteresovan za formu, neuredan, živi po svom ćefu (niska integrisanost)otvoren, neposredan, topao (ciklotimia)više inteligentan, ume apstraktno da misli, ima viši školski uspehemocionalno stabilan, prihvata realnost, miran (viša snaga ega)sklon isticanju, nezavisan, agresivan, tvrdoglav (dominantan)vetropirast, bezbrižan, veseo, oduševljensavestan, postojan, disciplinovan (jača super-ego snaga)preduzimljiv, hrabar u društvu, nesputan, spontan (parmia)mek, zavisan, prezaštićen, osetljiv (premsia)sumnjičav, nepristupačan, na oprezi (pro-tension)maštovit, zaokupljen unutrašnjim potrebama, nezainteresovan za praktičnu stranu života, boem (autia)

promišljen, proračunat, materijalista, prodoran (pronicljivost)strašljiv, zabrinut, potišten, uznemiren (sklon osećanju krivice)slobodouman, spreman da eksperimentiše, kritičan, analitičan (radikalizam)nezavisan, voli da bude svoj gazda, snalažljiv (samodovoljnost)kontrolisan, samodisciplinovan, kompulzi-van, respektuje manire (visoka kontrola koncepata)napet, u nemiru, razdražen, najeden (visoka ergička tenzija)P) opušten, smiren, otupljen, neuznemiren (niska ergička tenzija)Oba prikazana primera udruživanja opservacije sa visoko formalizovanim skalama procene ilustruju tendenciju kadisciplinovanju rada posmatrača. Usavrša-13 Psihodijagnostika193vanje opservacije kao istraživačke i dijagnostičke tehnike ovde se pokušava resiti eliminacijom „privatnih sistema",na koje su individualni kliničari, psiholozi, pedagozi i drugi bili uvek vrlo ponosni. Ovo nepoverenje u „psihološkitalenat" utoliko je jače ukoliko je tehnički nivo instrumenata viši a povezanost sa zatvorenim teorijskim inozografskim sistemima čvršća. Sada nam preostaje da se malo bolje upoznamo sa nekim tipičnim greškama koje sečesto pojavljuju u oce-nama posmatrača.TIPIČNE GREŠKE POSMATRANJA IPROCENESvako posmatranje i svaka procena, a to se odnosi i na merenje u psihologiji i van nje, predstavlja samoaproksimaciju „istine". To znači da su i dijagnostički sudovi samo verovatno tačni, odnosno da se unapred možeračunati na određeni procenat grešaka. Metodološka usavršavanja opservacije, unošenje sistematičnosti i drugihmera kontrole sprovedena su zato da bi se proporcija pogodaka i pogrešaka popravila. Pokazalo se, međutim, da niusavršavanje nije bez određenih rizika. Otići predaleko u suzbijanju izvora grešaka u procenjivaču znači, u stvari,njegovo sputavanje, nametanje pravila koja mogu onemogućiti da se ljudski senzibilitet zaista iskoristi zaregistraciju zbivanja koja su nedostupna drugim instrumentima. Tako, u stvari, način korišćenja opservacije u praksi,iz navedenih razloga, ima daleko nepovoljniju proporciju pogodaka i pogrešaka nego što bi se moglo postićirealizacijom maksimalnih potencijala metode opservacije. Najzad, indeks valjanosti rezultata zavisiće i od toga da likoristimo nesistematsku, otvorenu, impresiomstičku formu, sistematsku, inventarsku formu, ili zatvorenu,sistematsku i usmerenu formu opservacije.Greške u posmatranju i proceni ličnosti što potiču od posmatrača nisu sve iste, ne spadaju u istu klasu. Neke sugreške sasvim lične i svojstvene samo konkretnoj osobi. Druge su naprotiv karakteristične za veći broj procenjivača.Pošto je ovaj aspekt problema vrednosti opservacije poodavno istraživan, a rezultati su uvek iznova potvrđivaninovijim proučavanjima, može se reći daje dobar deo opštih tipova grešaka procenjivača relativno poznat.Efekat opšte impresije ili „halo efekat". Ova vrsta grešaka nastaje zbog toga stoje sud o ličnosti nepoznate osobenajčešće globalan i dosta neprecizan u detaljima. S druge strane, većina skala zahteva da posmatrač svoj sud iskažepar-cijalizovano, rascepkano, o nizu aspekata posmatrane ličnosti. Usled ove neusklađenosti, koja zapravo stavljakliničara u situaciju da precizno odgovori na niz pitanja o kojima nema dovoljno informacija, određenu ocenu ioslonac, dolazi do toga da on odgovara dosta proizvoljno. Kada se analiziraju ti odgovori, onda se često vidi dajeprocenjivač, u nedostatku boljeg, pribegao nekim opštim dimenzijama. Tako, na pnmer, »n se držao toga da li jeposmatranik dobar ili loš, konstruktivan ili destruktivan, bolestan ili zdrav i slično. U svim onim slučajevima kada jemorao da odgovori na konkretno pitanje o nekoj izdvojenoj osobini koju nije uspeo da sigurno proceni, on se ravnaoprema tom opštem merilu. Kao posle-dica svega pojavljuje se netačna slika u kojoj su procene u međusobnoj vezi,iako bi trebalo da budu nezavisne, odnosno kao što su date kod konkretnog posma-194tranika. Pojava ove vrste grešaka može da se fiksira. To opet dovodi do toga da nazivi tih pojmova, termini zaobeležavanje određene osobine takođe nemaju za sve isto značenje ili istovetni sadržaj. Na primer, osobine kao štosu introverzija, agresija, anksioznost, dominantnost i druge logički posmatrano jedva da su nešto više od rubrika ukojima su skupljeni opisi, detalji ponašanja relativno istog kvaliteta. Stvari se prilično komplikuju zbog toga štosadržaji pojmova nisu sastavljeni samo od činjenica, ili onoga što nam izgleda kao činjenica, već se u to upliće ivrednovanje. Rezultati nekih istraživanja pokazuju da ni kliničari nisu imuni od sažimanja činjeničnih i vrednosnihsudova.Ako se analiziraju pojmovi, odnosno individualne definicije pojedinih termina, onda se pokazuje da je sadržajjednim delom sličan, a drugim različit. Pojedina značenja termina su zajednička, opšte prihvaćena, dok su druganestalna i divergentna. Naravno, u nekontrolisanim uslovima dnevnog rutinskog rada unapred se ne može znati kakoće koji konkretni procenjivač da shvati i za sebe prevede sadržaj termina kojim je određen njegov zadatak odnosnopredmet posma-tranja. Ovaj nedostatak strukturiranosti terminologije znatno umanjuje potencijalnu vrednost svakeverbalno iskazane procene ličnosti. Postoji, doduše, više načina da se doskoči ovom nedostatku verbalnih tehnika.Jedan od načina se sastoji u tome da se namesto pukog spominjanja termina, na primer „agresija", da opširnapojmovna definicija, koja treba da važi za sve koji određenu skalu koriste ili procenjuju konkretnu grupuposmatranika. Ovaj potez je usmeren na ujednačavanje sadržaja pojmova. Drugi način je upravo suprotan. Namestoda se termin pojmovno određuje, on se ne koristi. Namesto pojma i termina „agresija", od pro-cenjivača se traži daopservira i registruje određene i uske, konkretne manifestacije, na primer „ispitanik cepka hartiju", „posmatranikvraća pitanja", ili „maltretira druge bolesnike". Za ovako usmereni zadatak nije od tolike važnosti koliko su pojmovipojedinih procenjivača međusobno slični.

Opservacija i procena ličnosti u fazi popunjavanja odgovarajućih formulara iziskuju da procenjivač uradi dve stvari:prvo, da izdvojeno posmatra i oceni različite vrste i kvalitete ponašanja, i drugo, da diskriminiše stepene intenzitetakoji se traže za svaki kvalitet. Prisutnost kvantitativnih elemenata asocira nas na određenost i preciznost. Međutim,efekat neodređenosti neće zaobići ni kvantifiko-vane skale, mada će problem biti nešto drugačiji. Skale učestalosti(uvek, ponekad, nikad) i skale intenziteta (veoma jako, umereno, slabo) pružaju doduše, mogućnost statističkeobrade, ali su isto tako izložene različitim mogućnostima shvatanja značenja kao i verbalni termini. U oba slučajastruktura značenja nema jasne granice. Na primer, od procenjivača se traži da proceni „agresivnost" posmatranika,na jednoj skali intenziteta koja ima raspon od nule do sto. Ako je on svoju procenu izrazio brojem 60, šta to znači?Vrlo je verovatno da procenjivači u takvoj situaciji najpre traže neki orijentir. Takav orijentir većina nalazi nakrajevima skale i u sredini. To bi ukazivalo na to da procenjivač mora da „strukturiše" zadatak, da svede složenizadatak na nešto jednostavniji, na primer na trodelnu skalu. Međutim, idući korak, koji se sastoji u diskriminisanjustupnjeva, već je pro-izvoljniji i manje pouzdan. To se isto dešava i kada je u pitanju diskriminacija stupnjevaučestalosti. Kliničar će između tri mogućnosti: često, ponekad i nikad, izabrati srednju. Staje, međutim, „ponekad"?195Istraživanja o ponašanju procenjivača pokazala su da brojčani nazivi ne moraju bezuslovno da imaju i jasnijustrukturu, bar kada je u pitanju procena psiholoških osobina. Osim toga, pokazalo se da izbor odgovara nevzavisisamo od objektivnih manifestacija ponašanja već i od nekih ustaljenih ocenjivačkih navika ili stavova procenjivača.Tako, na primer, neki ocenjivači, bez obzira na uslove i ispitanike, sistematski naginju ekstremnim ocenama. Njimasuprotni procenjivači, takozvani „umerenjaci", takode sistematski biraju srednju kategoriju skale bez obzira na to dali je ona verbalna ili kvantitativna.196XI. STUDIJA SLUČAJAIPSIHODIJAGNOSTIČKI TESTOVIO takozvanoj prirodi čoveka postoje relativno oprečna shvatanja. Po jednom shvatanju psihološko biće čoveka većhiljadama godina egzistira suštinski nepromenjeno pošto je dostiglo određeni stepen potencijala i diferencijacije.Analiza oruđa i umetničkih tvorevina i najstarijih poznatih kultura dokazuje da su intelektualni kapaciteti,emocionalna svojstva i međuljudske komunikacije pojedinaca iz tadašnjih vremena vrlo slični onima koje i danassrećemo medu našim savremenicima. Suprotno shvatanje poteže drugu vrstu argumenata i dokazuje nam koliko sečovekova priroda menja i u kojoj meri odražava ili povratno oblikuje dominantne karakteristike sredine. Tako se, naprimer, podvlače razlike među pojedinim kulturama, socio-ekonomskim nivoima i klasama, između života u selu igradu, ili čak delovima istog grada. Razmišljanje o tim problemima, bez mogućnosti naučne provere ostalo bi čistospekulativno.Broj naučnih disciplina i institucija koje se bave proučavanjem raznih vidova složenog čovekovog ponašanja stalnose povećava. Uporedo sa tim povećava se i broj otkrića i teorija koje sve te vidove ponašanja i ličnosti objašnjavaju.Razumljivo je da sve to prati stvaranje velikog broja različitih instrumenata, tehnika i metoda kojima se podaciprikupljaju, registruju i na izvestan način mere. Ova ekspanzija i diferencijacija posebno je osetna u psihologiji,mada ne samo u njoj. Plima nauke i pozitivističke orijentacije na poseban način se odrazila i na kliničke metodeodnosno i na studiju slučaja.Pod uticajem duha vremena studija slučaja je usvojila niz novina, medu kojima se, po važnosti, izdvajaju dve. Prvase sastoji u realizaciji principa ekipnog rada. Namesto ranije usko medicinske platforme, sada se dijagnostika, adelimično i tretman, obavljaju multidisciplinamo, objedinjenim naporom specijalista iz nekoliko različitih disciplina.U psihijatrijskim ustanovama takve dijagnostičke ekipe, u najužem sastavu, uključuju psihijatra, kliničkog psihologai socijalnog radnika. Ova modifikacija predstavlja veoma razumno rešenje za mnogobrojne, praktično nesavladiveteškoće na koje bi naišla svaka od ove tri discipline ako bi pokušala da samostalno rešava problempsihodijagnoziranja. Do prihvatanja udružene strategije u psihijatrijskoj dijagnostici došlo je zahvaljujući tome što jesvaka od ove tri osnovne discipline razvila komplementarnu metodologiju rada. Druga novina u primeni studijeslučaja sastoji se u tome da se jezgrovnoj trijadi, intervjuu, posma-tranju i biografskoj analizi, priključuje jedna novametodologija, a to su psihološki testovi, skale i druge tehnike. Ovim proširenjem jezgrovne trijade studija slučaja jedobila sasvim novi kvalitet. Tu nije u pitanju samo mehaničko povećanje broja dijagnostičko-eksplorativnihpostupaka. Nove tehnike nametnule su i nove princi-197pe. Stariji čisto kvalitativni pristup „upoznavanja nepoznate osobe" sada je dopunjen kvantitativnim, statičkim ipsihometrijskim postupcima.Most preko kojeg su psiholozi ušli u klinike „sagrađen" je psihodijagnosti-čkim testovima. Psihološki instrumentipostali su privlačni za rešavanje školskih i kliničkih problema početkom ovoga veka. Naime, formalno slični obliciipitivanja i procene primenjivani su u tim ustanovama i ranije, ali su imali mnoge slabosti. Razvitak psihološketeorije i psihometrije, u koje su ovi novi tipovi instrumenata uklopljeni kao i srazmemo dobro kontrolisana naučnaistraživanja, koja su na poseban način demonstrirala potencijale psiholoških testova, nametnuli su psihodi-jagnostikukao nadmoćnu alternativu slabo kontrolisanom subjektivizmu i impre-sionizmu u ocenjivanju psiholoških osobina.Metode koje su psiholozi doneli u „miraz" izmenile su studiju slučaja i kvalitativno i kvantitativno. Iako je odpojave prvih punovrednih psiholoških testova prošlo gotovo sedamdeset godina, još se uvek, mada samopovremeno, razbuktavaju žustre polemike o njihovoj opravdanosti i smisaonosti. Rani pobornici psihometrije ipsihološke profesije, koja je ostala veliki dužnik testovima, pomoću kojih je izvela svoj prvi i trajni prodor u praksu,

mnogo su doprineli preterivanji-ma, pristrasnom pokazivanju i fetišizaciji vrednosti i moći testova. Ovakva pregre-jana autoreklama jedne mlade nauke i profesije koja se borila za svoje mesto pod suncem (ili za stolom koji su većzauzele ranije odrasle nauke i profesije), ophrvana teretom predrasuda daje nepraktična, spekulativna i u krajnjojliniji čisti luksuz bogatih, od mnogih je shvaćena kao prepotentna agresija koja, u krajnjoj liniji, ugrožava duhovnodostojanstvo i strogo privatni karakter individualnosti čoveka. Uprošćeno govoreći, u tim polemikama se iznovazagrevaju međusobno isključivi stavovi. Na jednoj strani se fetišizira nauka i statistika ili kvantitativni pristup, a nadrugoj se fetišizira i mistifikuje individualnost i kvalitativni pristup. Sa metodološke pozicije gledano, kliničar iistraživač ljudskog ponašanja stavljeni su pred u suštini lažnu dilemu. Oni treba da se tobož odluče izmeđukvantitavnog i kvalitativnog pristupa posmatranju i ocenjivanju psiholoških, psihopatoloških i socio-psihološkihpojava. Kada se, međutim, temperatura tih sukoba spusti na nor-malu, a argumenti oponenata trezveno odmere, lakose uočava da tu protivu-rečnosti nema. Posmatrati ova dva pristupa kao protivurečna kosi se sa praktičniminteresima onih kojima kliničke metode treba da pomognu. Isključivost u tim sporovima je pravo samo poluznalaca idogmatičnih teoretičara. Za kliničare--praktičare između ta dva pristupa odnos je komplementaran.NA PRELAZU OD NATURALISTIČKOG KA PSIHOTEHNIČKOM ISPITIVANJUSavremena psihodijagnostika koristi se u kliničkom ispitivanju kombinacijom naturalističkih i psiho tehničkihsredstava, objedinjenih studijom slučaja kao okvirom. U vreme ekspanzije mernih tehnika vladalo je uverenje dasamo objektivne metode imaju mesta u arsenalu kliničkog psihologa. Sledstveno tome, anamneza i intervju, kaosubjektivne metode, bili su potcenjem i postojala je tendencija da se izbegavaju. Prva dijagnostička veština bila jeona koja je do dijagnoze i procene stizala isključivo na temelju testova, tehnika i skala. Vrhunski domet tako198shvaćene psihodijagnostike bila je uspešna šlepa analiza, ili virtuozna interpretacija jedne ili dve tehnike, uzpraktično zanemarivanje drugih izvora podataka.Dogmatska stanovišta o superiornosti objektivnih metoda znatno su oslabljena. Mit o superiornosti testova, tehnika iskala nad naturalističkim metodama je napušten. Odnos između te dve vrste pristupa eksploraciji ličnosti nije odnossuperiornog i inferiornog, boljeg i slabijeg, već je to relacija komplementarnosti.Pogledajmo sada kako u kliničkoj praksi teče, primena dijagnostičke baterije. Anamnestički i hetereoanamnestički(biografski orijentisani) intervju je nužan deo eksploracije. Međutim, psiholozi koji rade u okviru tima ili u tesnojsaradnji sa lekarem ne vode tu vrstu eksploracije, već se samo upoznaju sa nalazom do kojeg je došao lekar. Ovo jerezultat prećutnog sporazuma po kome lekari, psihijatri, primenjuju naturalističke metode a psiholozi TTS. Ovavrsta podele rada postoji i danas, mada se o njoj može govoriti više načelno. Naime, lekari se doista služe samonaturalističkim metodama, dok psiholozi pribegavaju njima po potrebi. Što se tiče TTS, lekari se njima koristeindirektno, putem izveštaja psihologa.Što se intervjua tiče, tu nema razgraničenja u profesijama. Intervju je jedan od vidova komunikacije pacijenta ikliničara i kao takav neophodan. U mnogim svojim bitnim elementima intervju varira, a te varijacije prevazilazegranicu profesije. Intervjui koje vodi bilo koji kliničar toliko su različiti daje podela na „psihijatrijski" i „psihološki"intervju sasvim proizvoljna. Istina, izvesne teme su specifične. Tako, na primer, lekar razgovara sa pacijentom olekovima, o bolovanju, o nizu administrativnih problema vezanih za lečenje, bolovanje, penzionisanje i upućivanjena pregled drugim specijalistima. To su pitanja koja pacijenti ne mogu da rasprave sa psiholozima zbog toga što sunjihove nadležnosti drugačije. Međutim, ukoliko se problemi praktične prirode izostave i zadrže samo oni lični,razlike između „psihijatrijskog" i „psihološkog" intervjua sasvim će nestati.Naturalistička trijada, pored anamneze i intervjua, obuhvata i posmatranje. U svim onim slučajevima kada psihijatrinisu u mogućnosti da sa sigurnošću zaključe o kakvom se poremećaju radi, mada su obavili longitudinalnu(anamnestičku, biografsku) i transverzalnu („intervju sa pratećom opservacijom") eksploraciju, pribeći će produžnojopservaciji. Upućivanje slučajeva u zatvorenu instituciju sa zadatkom da se postavi sigurna dijagnoza naziva se„upućivanje na posmatranje". Bolesnik ili sudski slučaj koji je psihijatrijski upadljiv provode u zatvorenoj institucijimesec ili više dana ,,na posmatranju". U toku posmatranja, odnosno ponašanja u institucionalnim uslovima, bolesnikse prati „dan i noć". U određenim intervalima on biva intervjuisan, upućuje se na psihodijagnostičku eksploraciju,manipuliše se njime na razne načine. U vezi ovoga može se postaviti pitanje kakav doprinos možemo očekivati odTTS u odnosu na naturalističku trijadu?Logika naturalističke strategije je jednostavna. Ukoliko jednokratno longitudinalno i transverzalno ispitivanje nedovedu do zadovoljavajućih rezultata, niti se to može postići sa dva-tri dodatna intervjua (sa opservacijom) ondatakav „složeni slučaj" odlazi na produženo posmatranje. Produženo posmatranje podrazumeva veći broj intervjua iprikupljanje uzoraka ponašanja iz 24 časovnog dnevnog ciklusa u toku više nedelja. Posebnu vrednostprolongiranog posmatranja predstavlja orijentisanost i standardnost. Naime, pri posmatranju se uvek ima u199vidu šta bolesnik čini i kako, ali i mišljenje o njemu na početku praćenja. Konačna ocena će predstavljati odgovor naradnu hipotezu. I tu se može postaviti pitanje kakav doprinos mogu dati procene ličnosti na temelju TTS u odnosuna prolongirano posmatranje".OSNOVNE ODLIKE PSIHODIJAGNOSTIČKIH TESTOVAPrimena psiholoških, pedagoških i drugih testova toliko je danas široka da u nekim zemljama bukvalno nemačoveka, pogotovu mlađeg uzrasta, koji nije nekom prilikom testiran. Odnos ljudi prema testovima znatno je složenijinego prema fizikalnim instrumentima i mogao bi se odrediti kao ambivalentan. Na jednoj strani grupiše se skepsa,osporavanje objektivnosti i potpunosti ili pouzdanosti rezultata, kao i sumnja u ispravnost interpretacije i zaključaka

koji se iz odgovora izvlače. Ova neverica čoveka u instrument, u mehaniku koja imitira deo neke njegovemistificirane aktivnosti, nije isključiva i specifična, već bi se pre reklo daje opšta. Doduše, možda nigde nije tolikolična kao kada se radi o psihodi-jagnostičkim testovima. No ova ista sumnjičavost gotovo neprimetno se stapa sasasvim suprotnim nekritičnim prihvatanjem ocena i dijagnoza koje se, nazovi testovima publikovanim u popularnimmagazinima, dobijaju mehaničkim obračunavanjem. Moglo bi se reći daje smisao ove ambivalencije u tome štočovek želi da se pokaže, a i plaši se toga, on želi da odmeri sebe u odnosu na druge ljude, a strepi od loše ocene. Usvakom slučaju, psihološki testovi su mnogo više od jednog tehničkog izuma, oni su danas potrebni i onima koji ihpripremaju i onima koji bivaju ispitivani.Savremeni psihodijagnostički testovi zasnovani su na nizu naučnih principa. Među ovima su relativno najznačajnijisledeći:1. Odgovori ispitanika predstavljaju valjani uzorak određene i specifične aktivnosti2. Ispitivanje je uvek indirektno jer se potencijali ne mogu neposredno zahvatiti3. Procedura testiranja principijelno je istovetna sa procedurom eksperimenta4. Psihološki poremećaji ispitanika na specifičan i selektivan način utiču na njegove testovne rezultate5. Rezultati ispitivanja mogu da se obrade i interpretiraju i psihometrijski, dakle, statistički, i projektivno, daklepsihodinamički.TESTIRANJE KAO UZIMANJE UZORAKA LIČNOSTIKliničar koji izvrsno i dugo poznaje svog pacijenta retko traži široku, eksplo-rativnu psihodijagnostičku intervencijupsihologa. Nasuprot njemu, kliničar koji se prvi put sreće sa pacijentom traži takvu pomoć. Iz ta dva primera moglobi se zaključiti da je testiranje, bar jednim delom, surogat za dužetrajni profesionalni kontakt sa ispitanikom. Drugimrecima, ono što se može doznati iz susreta, razgo-200vora, povremenih obaveštenja o važnijim detaljima iz života, ponašanja u nekim kritičnim situacijama ili odnosaprema određenim osobama, sve to što protkano ličnim posmatranjima predstavlja onaj fond i kvalitet znanja o nekojosobi koji stvara jednu specifičnu uverenost: „Znam ga". No u velikoj većini slučajeva profesionalci različitih vrsta:kliničari, sudije, profesori, komandanti i drugi koji su dužni da u relativno kratkom roku, i na osnovu vrlo skromnogličnog poznanstva sa pojedincima, donose važne odluke koje se tiču obe strane, nalaze se u vrlo neprijatnoj dilemi.Ova je izazvana time što o tim pojedincima o kojima treba da donose odluke nemaju dovoljno sigurnih znanja, nepoznaju ih ili ih poznaju površno i nedovoljno. Taj informacijski vakum koji stoji između onog koji mora da donosiodluke i onog drugog koga ta odluka pogađa traži neko ekonomično, razumno i ljudski prihvatljivo rešenje.Šta bi sada moglo da se učini da bi se olakšao položaj ova dva čoveka koje povezuje zadatak odlučivanja? Najpre jepotrebno razdvojiti potrebu za obuhvat-nim razumevanjem slučaja „Petra već dugo i odlično znam", od poznavanjanekog određenog, ograničenog aspekta te ličnosti, na primer inteligencije, interesa za studije,-teškoća usporazumevanju sa pretpostavljenima ili pojave neobjašnjivih nastupa bezvoljnosti i želje za samoubistvom. Iscrpnoali opšte poznavanje osobe, ako nije praćeno i posebno prostudiranim poznavanjem izdvojene kritične osobine kojau datom momentu predstavlja presudni faktor za odlučivanje, neće mnogo pomoći. Na primer, onaj koji odlučujepoznaje u opštim crtama kandidate, ali nije pobliže upoznat sa njihovom inteligencijom, a u stvari treba da izabereupravo onog koji je najsposobniji. Kada bi i to znanje imao onda bi odluku vrlo lako doneo, i to sa puno poverenja usvoj sud.Oba ova primera, kada procenjivač raspolaže samo opštim znanjem o ličnosti kandidata, ili samo ograničenim alispecifičnim u odnosu na kriterijum izbora, su aproksimacije položaja kliničara koji se sreće prvi put sa njemu nepoz-natim slučajem. Naime, u tom susretu kliničar ima pred sobom sasvim nepoznatu osobu, za koju treba nešto daučini, a da bi učinio, on mora da se odluči između više mogućnosti. Naravno, odlučivanje o najboljem rešenju uodnosu na nepoznatu osobu pretpostavlja da se za srazmerno kratko vreme dođe do takvih podataka koji ćeomogućiti najbolji izbor, najbolju odluku, a da se pri tome ima u vidu šta može da proistekne iz svake alternative. Utakvoj situaciji kliničar, sudija, komandant ili bilo ko drugi koji se nalazi u ulozi onog koji treba da odlučuje opojedincu na osnovu njegovih psiholoških osobina, mogu da pribegnu studiji slučaja. Međutim, postavlja se pitanjeda lije to dovoljno dobro rešenje?Slaba strana studije slučaja je u tome što ona ne daje ekonomičnu i usmerenu procenu i da dugo traje. Najzad, nemani opravdanja da se ide u širinu, što je neminovno u toj metodi, kada se već zna koje osobine treba da buduprocenjene. Ako već znamo koju osobinu treba da procenimo onda je mnogo bolje da usredsredimo ispitivanje na to.Psihološki testovi se mogu posmatrati i kao odgovor na pitanje da li postoji i neki drugi način valjanog i pouzdanogprocenjivanja psiholoških osobina pojedinca osim studije slučaja. Pošto je odgovor očigledno potvrdan, možemopostaviti sledeće pitanje: Kakve su sličnosti i razlike između te dve metode? Pre svega, treba201istaći da se ocene o određenoj osobi ili njenim pojedinim osobinama donose na osnovu dovoljne količine podatakaodnosno uzoraka. Pretpostavimo da je naš zadatak da procenimo inteligenciju i neurotičnost jedne grupe ispitanika.Kada bi svi oni bili naši dugogodišnji poznanici, zadatak bi bio dosta jednostavan, jer smo te osobine imali prilikeda zapazimo i procenimo u više navrata, u različitim situacijama i kroz više vidova manifestacije. Vrlo je verovatnoda, čak i kod nama najbližih među njima, nismo mogli da registrujemo apsolutno sve pojave ove vrste tokom celogživota tih osoba. To znači da su naše informacije ipak ograničene. Uprkos takvoj nepotpunosti, mi ipak donosimosud o inteligenciji i neurotičnosti, smatrajući daje ono što znamo, o čemu smo se lično osvedočili tipično i reprezen-tativno. Iz ovog zaključujemo daje sud o psihološkim osobinama drugih ljudi po pravilu zasnovan na parcijalnim

dokazima, odnosno, terminima statističke nauke, na uzorcima manifestacija tih osobina.Ponašanje čoveka je vrlo složeno, jer jedan isti motiv može da se ispolji bezbrojnim načinima ponašanja kao što istioblik ponašanja ne mora biti izazvan identičnim motivima. Iz tog razloga samo jedan vid ponašanja jedva da možebiti dovoljan za sud. Pošto je procena moguća samo na osnovu uzoraka, postavlja se pitanje koliki treba da budenajmanji uzorak na osnovu kojeg možemo doneti siguran sud o nekoj osobini, i šta treba da obuhvati taj uzorak? Tosu upravo pitanja na koje psihološki testovi pružaju konkretne odgovore svojim obimom, formom i sadržajem.Psihološki testovi u prvom redu omogućavaju sistematsko prikupljanje takvih uzoraka ponašanja koji proverenoreprezentuju onu osobinu koja je u tom testu i definisana kao „predmet merenja".Ono što je stvarni cilj psihodijagnostike, bilo na koji način da se ono ostvaruje, to je mogućnost sigurnogpredviđanja ili procene „unazad". Kada psihološkim ispitivanjem nastojimo da otkrijemo i procenimo inteligenciju,ili neku drugu osobinu, onda se zapravo pripremamo da damo odgovor na pitanje: Da li će ovaj čovek uspeti da sesnađe na poslu, da bude dobar saradnik, da upravlja kom-plikovanom mašinom ili da li je prema svojimsposobnostima u stanju da predvidi opasnost koju „svako pametan" može da očekuje? Prema tome, uzorak odgovoraispitanika, treba da bude reprezentativan za njegovo ponašanje u nizu mogućih situacija koje bi mogle iskrsnutinakon završenog ispitivanja. Psihološki testovi uglavnom se sastoje od zadataka koji omogućavaju i takvuprediktivnu ili postdik-tivnu procenu.TESTIRANJE I ZAKLJUČIVANJE PREKO KORELATAIma puno polušaljivih definicja šta je ekspert. Jedna od njih kaže da je ekspert čovek koji ima vrlo veliko znanje ovrlo malom broju stvari. Za razliku od laika koji često misli da puno zna, ekspert shvata da zna suviše malo, madavrlo dobro shvata koje su sve barijere većem znanju. Ove razlike su drastično izražene upravo u onoj oblastipsihologije koja se bavi proučavanjem procene ljudskih osobina. Tako, na primer, većini nestručnjaka izgledasasvim normalno da oce-njuje psihološke osobine i da veruje u istinitost svojih sudova. Oni će određene pojave uponašanju ljudi sa kojima su u kontaktu obeležiti odgovarajućim termi-202nom: inteligencija, iskrenost, druželjubivost, ambicija i slično. Za njih nazivi tih osobina jesu jedna vrsta jemstva daje to nešto realno, postojeće i sigurno. Nasuprot laicima, stručnjaci prave oštre razlike između termina kojima seosobine obeležavaju, pojava koje se obično svrstavaju zajedno pod određeni naziv i uzročnika ili pozadine tihpojava.Ako bi izvesnoj grupi stručnjaka i nestručnjaka bio dat zadatak da ocene inteligenciju nekolicine posmatranika i dasvoju procenu izraze sa tri ocene, iznad prosečna, prosečna ili ispod prosečna, oni bi to mogli dosta lako uraditi.Iako je vrlo verovatno da bi zadatku pristupili sa nejednakih pozicija, nijednima on ne bi predstavljao nešto sasvimnovo, nepoznato. Inteligencija je osobina koju svi po-smatraju kod svakog i svi se bavimo njenom procenom, naovaj ili onaj način. Međutim, ako bismo ove iste procenjivače upitali kako su i na osnovu čega došli do datih ocena,verovatno bi se pokazalo da među njima ima znatnih razlika u shvatanju šta spada u okvir tog pojma ili koja vrstaodgovora treba da se prihvati kao najbolja manifestacija ove sposobnosti. To znači da ovaj termin neće biti ispunjenistim sadržajem i da neće obuhvatiti istu vrstu posmatranja dostupnog ponašanja. Doduše, zahvaljujući razvojupsihologije konstruisani su testovi pomoću kojih je moguće jednoobrazno, pouzdano i valjano odrediti individualnerazlike među ljudima u pogledu inteligencije. To omogućava da ovaj termin ima standardno značenje i doslednunaučnu upotrebljivost. Međutim, iako je psiholozima pošlo za rukom da definišu značenje termina inteligencija,testovnim mere-njem, to još ne znači daje naučno rešeno pitanje staje zapravo inteligencija.Svakodnevni kontakti među ljudima, orijentacija u društvu, prilagodavanje pojedincima i grupi izvodljivo jezahvaljujući nekoj vrsti praktične psihologije odnosno psihognozije. Ne poznavajući skrivene mehanizme procesapomoću kojih se odvija praćenje i upoznavanje, mi ipak uspevamo da ostvarimo i sporazume-vanje i predviđanje.To znači da se praktični efekti mogu ostvariti i bez potpunog, naučnog poznavanja suštine pojava koje su uključeneu akciju. Američki psiholog Wechsler je u predgovoru svom poznatom testu inteligencije napisao da su testoviinteligencije korisni jer se pomoću njih mogu izraziti individualne razlike, iako se zapravo i ne zna šta je suštinainteligencije. Uostalom, ne zna se tačno ni šta je suština elektriciteta, pa se on ipak i proizvodi, i koristi, i meri.Moramo priznati da0 tim pojavama možemo suditi samo na osnovu određenih efekata koji su dostupni našem iskustvu, dok je njihovasuština dostupna samo teorisanju i zamišljanju.Velika je zasluga psiholoških testova i njima sličnih instrumenata što su demonstrirali mogućnost naučnog pristupau oblasti psihologije. Kao što se i moglo razumno očekivati, ispitivanjem na ovaj način ponešto je i žrtvovano, naprimer elastičnost, širina i individualisanost, karakteristične za studiju slučaja, ali je, s druge strane postignutajasnija definicija šta se ispituje, i dokazane su pozitivne veze između rezultata testiranja i empirijskih ili teorijskih,kriterijuma valjanosti. Zahtevi koji se danas postavljaju psihološkim testovima veoma su visoki1 retko koji postojeći test može da se pohvali daje po svim kriterijumima psihome-trije odličan.Uvođenje psiholoških testova u kliničku psihodijagnostiku nije u svemu ispunilo očekivanja koja su gajili psiholozi.Oni nam nisu razotkrili suštinu pojava203koje pomoću njih ispitujemo ali je zato, zahvaljujući njima, umnogome olakšano donošenje mnogih dijagnostičkihodluka. Po pravilu se zaključivanje na osnovu testova odvija indirektno, u vidu pokazatelja, koji mogu biti veomarazličiti, počev od kvalitativnih pa do numeričkih skala ili sistema. Bez daljeg se može povući paralela izmeđupsiholoških testova, kao jedne vrste instrumenata, i recimo, elek-troencefalografa, kao druge vrste. Naravno, oni se u

mnogo čemu razlikuju, ali i sličnosti su velike. Oba instrumenta služe za dijagnostikovanje najviših funkcijacentralnog nervnog sistema, i jedan i drugi primljene podatke iskazuju sistemom signala ili pokazatelja koji sami posebi ništa ne znače, i, najzad, oba tipa instrumenata zahvataju neke aspekte ili funkcije pojave o kojima eksperti, naosnovu tih aparata, donose svoj sud. Elektroencefalograf može korisno da posluži u dijagno-stikovanju epilepsije, alion ne meri epilepsiju kao takvu, već samo električnu aktivnost mozga ili nekih delova čitave moždane strukture.Psihološki test inteligencije može da posluži za dijagnostikovanje aktuelnog nivoa inteligencije, ali on ne meri samuinteligenciju, već niz oblika verbalne, vizuomotome i percep-tivne aktivnosti, ili još uže, efekat rešavanja određenihzadataka.Zadaci koji predstavljaju elemente testova često nemaju, površinski i zdra-vorazumski posmatrano, jasnu vezu saonim što se određenim testom meri. Na primer, u sklopu jednog poznatog testa inteligencije jedan od pojedinačnonajboljih podtestova (kojih ukupno ima deset) registruje obim rečnika ili fond reci. Laički posmatrano, nije ni jasnoni logično zašto bi rečnik morao biti merilo inteligencije (i to relativno bolje nego računanje ili.formiranje pojmova)kada se zna daje kapacitet inteligencije dobrim delom urođen, relativno nezavisan od faktora sredine, dok je,naprotiv, fond reci sa kojim ljudi raspolažu tešnje vezan za obrazovno-kulturne odlike sredine u kojoj se pojedinacformira i živi. Kao odgovor na to pitanje navodi se da nije posredi zakonitost i nužnost već statistička pravilnost.Jednostavno stvar stoji tako da u masi obrazovanog stanovništva veći obim rečnika ide sa većom inteligencijom, iobrnuto. To, naravno, u svakom pojedinačnom slučaju ne mora biti tako, ali ipak kada dobijemo visok rezultat napodtestu obima rečnika očekivaćemo i viši nivo inteligencije, ukoliko drugi pokazatelji ili podaci to ne bududemantovali.Indirektan način zaključivanja predstavlja u psihologiji neminovnost, pa prema tome nije u pitanju nešto što je uskospecifično za testove. Međutim, za razliku od intervjua, posmatranja ili biografskih podataka, zaključivanje naosnovu testovnih podataka ima nekoliko nesumnjivih prednosti. U prvom redu testovni podaci mogu da se provere umasi stanovništva ili uzorcima određenog uzrasta ili obrazovnog nivoa, i tako se može ustanoviti pravilnost upogledu zastupljenosti. Svaka takva pravilnost može da se upotrebi kao norma, kao orijentir prema kojem se meripoložaj pojedinca, konkretnog ispitanika. Drugim recima, testovni rezultati mogu da posluže za utvrđivanjeindividualnih razlika na objektivnoj osnovi. Kada raspolažemo testovnim rezultatom nekog ispitanika, a taj je test uprethodnom stručnom postupku ispitan na odgovarajućim uzorcima stanovništva kojem i naš ispitanik pripada ibaždaren prema njihovim osobenostima, onda je veoma lako odrediti kakav je položaj tog pojedinca u odnosu naprošek njegove grupe. Testovi nam dopuštaju dakle da srazmerno objektivno procenimo da li je poje-204dinac u nivou prošeka njegove uzrasne grupe, ispod ili iznad tog prošeka. Takav sud se pomoću jezgrovne trijadestudije slučaja ne može izvesti ni sa približnom pouzdanošću, tačnošču i ekonomičnošću kao pomoću testova.Ukoliko jedan test istovremeno zahteva nekoliko relativno zasebnih osobina, sposobnosti ili aspekata ličnosti, a to jeskoro pravilo kada su u pitanju testovi koji se primenjuju za kliničku eksploraciju, onda i međusobni rasporedpojedinačnih rezultata ili „konfiguracija skorova" može poslužiti kao vrlo značajan dopunski izvor dijagnostičkihinformacija. Ovakva konfiguralna analiza pokazatelja, po svemu sudeći, ima znatno veću vrednost negodijagnostikovanje na osnovu izdvojenih, izolovanih, parcijalnih rezultata.TESTIRANJE KAO DIJAGNOSTIČKI EKSPERIMENTPrimena psiholoških testova je najsvrsishodnija po završetku prve faze eksploracije, odnosno posle analize intervjuai biografskih podataka. Naime, od ovih prvih, širokih zahvata u ponašanje i ličnost očekuju se i prve, radne pret-postavke o prirodi teškoća, o mogućem poreklu poremećaja i alternativnim mogućnostima interpretacije i terapije.Ako tako posmatrarno redosled i mesto pojedinih operacija, onda testovima pripada uloga instrumenata pomoćukojih se proveravaju alternativne hipoteze i izvode dokazi. Prema tome, može da se kaže da je psihodijagnostičkaeksploracija u kliničkim uslovima organizovana po ugledu na naučni eksperiment. Prva faza je široko eksplorativnai sprovodi se primenom jezgrovne trijade. Ona se završava analizom i postavljanjem hipoteza. Druga faza počinjeizborom instrumenata koji su najpogodniji za procenu onih psiholoških i psihopatoloških osobina za koje se očekujeda su jače ili slabije izražene, devi-jantne ili ugašene, ili pak da se pojavljuju u nekim specifičnim kombinacijama,celinama. Pošto su pretpostavke upotrebom podesnih instrumenata testirane, dolazi do svođenja rezultata. Treća fazaobuhvata analizu svih rezultata i interpretaciju slučaja. Na kraju se dolazi do dijagnostičkog ili prognostičkogzaključka.Psihološki testovi se mogu uporediti sa dijagnostičkim eksperimentima i pojedinačno, dakle nezavisno odprikazanog organizacionog modela. Naime, psihološki testovi su tako konstruisani da sami po sebi predstavljajuneku vrstu eksperimenta u malom. Pre svega psihološki test iziskuje vrlo rigorozno poštovanje pravila primene. Ovapravila se odnose na fizičke i psihološke uslove u kojima se ispitivanje vrši. Cilj tih pravila jeste kontrola svih onihuticaja (varijabli) koji bi mogli delovati na rezultat odnosno na varijablu koja je predmet merenja. Zbog togatestiranje mora da se obavlja na predviđenom mestu, u određeno vreme, uz strogo regulisan stav ispitivača, tačnuinstrukciju o ponašanju ispitanika, koja se jednoobrazno daje svakom bez razlike, sa zadacima koji su i sadržinski iformalno identični za sve, po tačno određenom redosledu i sa standardizovanim sistemom ocenjivanja učenika. Sveje podešeno tako da se svi potencijalni uticaji neutrališu, a podsticanje predmeta merenja se vrši sistematski,jednoobrazno i planirano. Program testa predviđa variranje intenziteta podsticaja (zadataka), variranje kvaliteta ikombinovane podsticaje. Ovakva procedura predstavlja rezultat unapred smišljenog eksperimentalnog plana koji jeuprogramiran u konstrukciju205

svakog testa. Naravno, to je osnovni razlog zbog čega kompozicija testa, predviđeni uslovi i načini primene, obradei zaključivanja ne smeju biti drugačiji nego što je predviđeno.TESTOVNE NORME I DIJAGNOSTIČKA PROCENAU načelu psihološke osobine pojedinaca ili grupa mogu se procenjivati na dva načina: prvo, kvalitativnom kliničkomili stručnom ocenom ili, drugo, pomoću psihonietrijskih, proverenih i kvantifikovanih instrumenata, to jest testova itehnika. Ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti razlikuju se u mnogo čemu, ali je posebno važna razlika upogledu standardizacije i eksplicitnih normi.Šta zapravo znači takva razlika može se shvatiti iz sledećeg primera. Iz nekih razloga javlja se potreba da procenimointeligenciju svih učenika u jednom razredu. Ovakva procena može da se izvrši, kao što je rečeno, primenomodređenih standardizovanih psiholoških instrumenata, ili konkretno testova inteligencije, a može i na osnovu stručneocene učitelja, lekara ili psihologa. Iz velikog broja istraživanja koja su do sada obavljena poznato je da su rezultatidobijeni primenom testova inteligencije objektivniji, pouzdaniji, diskriminativniji u odnosu na individualne razlike,dakle bolji nego rezultati do kojih se dolazi instrumentalnom pro-cenoin stručnjaka. Prema tome, kada se nađemopred zadatkom koji je naveden u našem primeru, pribeći ćemo upotrebi nekog proverenog i pristupačnog testa.Sada bi se moglo postaviti pitanje da li je polarizacija na ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti nužna i da liona vodi eliminaciji „slabije strane"? U ovom slučaju, pošto je preimućstvo psiholoških instrumenata dokazanomnogo puta, možemo li mi da se u potpunosti oslonimo na njihove rezultate a da mišljenje stručnjaka ignorišemo?Odgovor na ovo pitanje i samo će se nametnuti nakon analize razlika između ta dva pristupa. Iako među njima imapuno razlika, ipak valja imati na umu da testovi inteligencije predstavljaju samo usavršenu formali-zaciju načinaispitivanja koji je proistekao iz stručne prakse. Nadalje, kvan-tifikacija parcijalnih ili zbirnih ocena nije tuđa nimetodi procene, jer se i u okviru tog pristupa može koristiti, a koriste se numeričke skale pomoću kojih se izražavaocena datih odgovora ili individualnih razlika među ispitanicima. Najzad, zbog ovih i drugih sličnosti stručnjaci sečesto stavljaju u istu klasu sa testovima, pa se i govori o „dijagnostičaru kao instrumentu".U današnje vreme najjednostavniji i najpogodniji način ocenjivanja pojedinačnih psiholoških osobina omogućavajupsihološki merni instrumenti, testovi, tehnike i skale procene. Pomoću njih se mogu proceniti inteligencija,neurotičnost, ekstrovertnost i druge opšte dimenzije ličnosti. Većina tih instrumenata, ukoliko je zadovoljilapropisane kritenjume, omogućava da se relativno ekonomično, pouzdano, objektivno i valjano registrujuindividualne razlike među ispitanicima, što je lakši deo zadatka, a osim toga može se odrediti kvalitativno ikvantitativno značenje rezultata, što predstavlja složeniji deo zadatka.Prvi uslov koji treba da zadovolji psihološka procena jeste uspeh u diskriminaciji individualnih razlika. Madaispunjavanje tog uslova nije sasvim jednostavan zadatak, jer pretpostavlja stabilne knterijume i selektivan zahvat upredmet206merenja, ovo je tek prvi korak. Uostalom, individualne razlike možemo izraziti i pomoću stručne procene, bezpomoći formalnih instrumenata, a i pomoću testova ili skala. Na tom nivou razlike između ovih pristupa nisuprincipijelne prirode, iako instrumenti dopuštaju finiju i pouzdaniju diskriminaciju pojedinačnih dimenzija ličnosti,nego što je to moguće primenom kliničke procene. Ako se sad vratimo našem primeru, u kome su uporedoprimenjena oba načina ocenjivanja inteligencije, utvrdićemo da rezultati pokazuju da se učenici međusobnorazlikuju u pogledu inteligencije. Na osnovu tih rezultata svi učenici u razredu mogu se rasporediti po uzlaznoj ilisilaznoj lestvici veličine sposobnosti. Drugim recima, posle završenog ispitivanja i obrade podataka dobićemoodgovor na pitanje ko je relativno najviše a ko najmanje inteligentan u razredu. Ako je naš cilj bio ograničen samona to da upoznamo individualne razlike u inteligenciji samo jednog, konkretnog razreda, onda i nije toliko važno dali su naši instrumenti bili standar-dizovane psihološke skale ili su rezultati dobijeni na osnovu procene stručnjaka.Neki skeptik može da postavi pitanje da li smo mi sasvim sigurni da prilikom stručne procene inteligencijeuspevamo da obuhvatimo sve bitne komponente, opšte intelektualne sposobnosti, a istovremeno da neutrališemouticaj nekih faktora kao što su socio-ekonomski položaj porodice, specifičnost interesa pojedinaca, oscilacijeraspoloženja i inventivnosti prilikom postavljanja zadatka itd. Osim toga, skeptik može da zapita šta mi, u stvari,možemo zaključiti na osnovu naših „merenja", koja su strogo lokalna i izražavaju distance u okviru jedne izdvojenegrupe. Naime, učenici iz ispitanog razreda predstavljaju samo mnogo hiljada grupa dece istog uzrasta u jednojrepublici ili državi. Pa sad i taj razred, posmatran u celini, mogao bi biti procenjen ili testiran u odnosu na istupsihološku osobinu, i na osnovu dobijenih rezultata raspoređen negde na lestvici rasporeda inteligencije. Naravno, tone mora da bude nešto što je već urađeno, ali u tom slučaju mi ne znamo, i ne možemo znati, da li je prosečnointeligentan učenik „našeg" razreda isti, viši ili niži od prošeka u svim razredima u toj republici. Nadalje, ako to neznamo, onda možemo s ozbiljnim ograničenjem poverovati u korisnost rezultata do kojih smo došli. Jer nećemomoći da odredimo ili predvidimo kakav će uspeh imati ili moći da ima ,,naš" najinteligentniji đak u nekoj drugojškoli ili grupi. Pošto ne raspolažemo zajedničkim merilom koje dopušta upoređivanje sve dece u populaciji, mi nemožemo donositi nikakav sud o inteligenciji van okvira tog jednog razreda.Standardizovani psihološki testovi imaju to veliko preimućstvo nad stručnom procenom koja se daje bez pomoćiovih instrumenata što su provereni u odnosu na izabranu dimenziju celokupne populacije. Usled toga rezultat pojedi-naca na tom instrumentu nema samo lokalno nego i široko, populacijsko značenje koje omogućava i određenopredviđanje a ne samo unutargrupnu karakterizaciju. U procesu standardizacije psiholoških mernih instrumenatapostiže se, između ostalog, i to da rezultati, a posebno granične vrednosti, pomoću kojih se vrši raspored pojedinacau kategorije, bivaju utvrđene i time dobijaju funkciju normi. Naravno, moglo bi se reći daje neka norma morala

postojati i prilikom lokalnog ispitivanja u ,.našem" razredu. To ne treba poricati. Štaviše vrlo je verovatno da svakistručnjak ima neki sistem normi na koje se oslanja prilikom psihodijagnostičkih207procena. Preimućstvo normi standardizovanih tehnika nad ostalim vrstama je u tome što omogućavaju pouzdanijudiskriminaciju u populacijskim razmerama i usled toga je prediktivna vrednost dijagnoza na osnovu takvih testovaveća.Argumentacija u prilog potrebi da se procena psiholoških osobina obavi pomoću standardizovanih mernihinstrumenata i proverenih populacijskih normi već je odavno klasična i u opštim crtama vrlo ubedljiva. Polazeći odtih saznanja ulažu se krupni napori u to da se identifikuju „sve" opšte psihološke osobine ličnosti u populacijskimrazmerama, takozvane „dimenzije ličnosti", koje bi omogućile normativno ocenjivanje i uporedivanje pojedinaca unajširim razmerama. Za sada je broj populacijskih dimenzija srazmerno malobrojni i obuhvata opštu intelektualnusposobnost, neurotičnost i ekstrovertnost. I neke druge osobine se gotovo približavaju ovoj prvoj kategoriji, naprimer socijalni stavovi, konzerva-tizam - liberalizam, ali su empirijski dokazi nešto manje čvrsti nego za prethodnu,užu grupnu dimenziju. Svakako da će se jednog dana psihodijagnostika onjentisati na višeslojnu procenu, koja ćemorati da počne od najopštijih osobina, dimenzija ličnosti, pa do onih usko ličnih i vrlo specifičnih za koje senorme, u pomenutom smislu, i ne mogu odrediti.Iako proces identifikovanja optimalnog broja populacijskih dimenzija ličnosti za sada nije ni približno završen, većdanas sagledavamo izvesne nedostatke tipova normi koje postoje. Stiče se utisak daje zbog potrebe da se savladaotpor i forsiraju argumenti u prilog dimenzionalno-normativnog pristupa procenjivanju ličnosti, došlo i do nekihneželjenih posledica. Među takve spada i jednostrana orijentacija da se normiraju samo šire populacijske razlike, naprimer u inteligenciji, neurotičnosti ili ekstrovertnosti, a da se zanemare posebnosti subpopulacija, gradske ili seoskesredine, etničkih grupa i drugih manjih kulturnih celina. Zbog polemičkog žara, došlo je do preforsiranja argumenatakoji su opravdavali potrebu utvrđivanja opštih, standardnih psiholoških merila i odgovarajućih opštih normi.Međutim, vremenom je postalo jasno da opšte norme, kao i opšte vrednosti koje zanemaruju specifičnost sastavnihelemenata, ne mogu same po sebi garantovati naučnost pristupa, štaviše, mogu da dođu u sukob sa naučnomteorijom, lako, na primer, neki testovi inteligencije, primenjeni na uzorcima čitave naše populacije, daju rezultatekoji sistematski diskriminišu subkulture iz kojih ispitanici potiču. Bukvalno, ti rezultati govore da su pripadnicietničkih grupa međusobno sistematski različiti, to jest da su jedni više, a drugi manje inteligentni. Ignonšućipolitičke implikacije, sa naučno psihološkog stanovišta takva je ocena u suprotnosti sa postavkom daje distribucijainteligencije, u smislu potencijala, u većim ljudskim grupacijama približno ista. Pošto mi nismo u stanju daprocenjujemo potencijal inteligencije, osim u nekim ekstremnim slučajevima, mi inteligenciju procenjujemo naosnovu određenih učinaka, uzimajući te učinke za funkciju kapaciteta i formativnih uslova. Drugim recima,postojeći načini merenja inteligencije su u odnosu na kapacitet indirektni, dok je direktna mera kombinacijakapaciteta X i formativnih uslova. Pošto ne možemo direktno meriti kapacitet inteligencije, mi možemo da gaprocenjujemo indirektno na razne načine. Tako, na primer, možemo pretpostaviti da će se kapacitet inteligencije usvim većim grupacijama rasporediti po intenzitetu dajući nešto slično normalnoj distribuciji ili Gausovoj krivulji.Nepravilnost te distribucije možemo primiti kao dokaz neta-208čnosti postavke o rasporedu inteligencije u posmatranim grupama. Formativne uslove možemo, manje-više, dapovežemo sa ekonomskim uslovima i obrazovnim nivoom upoređemh grupa, odnosno sa obrazovnim nivoomporodica iz kojih potiču. Ako sada uzmemo u obzir oba elementa, onda dolazimo do sledeće pretpostavke: ako suintelektualni kapaciteti u šest grupa jedne populacije približno isti, a formativni uslovi različiti, te se ove razlikemogu prikazati lestvicom koja se podudara sa lestvicom razvijenosti ekonomskih i obrazovnih uslova, onda će irezultat tih grupa na testu inteligencije biti u potpunom skladu sa rangom ekonom-skoobrazovnih razlika. Naravno,ako bi rang-rezultat na testu bio potpuno suprotan, ili bar različit, od lestvice ekonomsko-obrazovanih formativnihuslova, onda se razlike među grupama ne bi mogle objasniti faktorom Y. U stvari, rezultati na testu inteligencijekojima su ispitani pripadnici naroda iz naših republika razlikuju se tačno onako kako se razlikuju u pogledu faktoraY odnosi ekonomsko--formativnih uslova. Iz ove analize bi proizlazilo: a) da ekonomsko-obrazovni faktori, asvakako i mnogi drugi kulturni činioci, u velikoj meri utiču na razvijenost psiholoških populacijskih dimenzija, a presvega njihovu manifestnu stranu koja je dostupna merenju; b) da je postavka o jednakoj distribuciji tačna, i najzad c)da opšte populacijske nonne mogu da daju i artefakta u merenju ako se ne dopune i normama drugog reda utvrđenimza subpopulacije.Dvojni sistem normi može se oceniti kao teorijski i praktično potrebna mera koja će omogućiti pouzdaniju,objektivniju procenu psiholoških osobina. Takav sistem sproveden je u nekim psihološkim testovima, na primer, usklopu Wech-slerovih skala inteligencije pored opštih normi postoje i posebne nonne za čitavu seriju uzrasnih grupa.Naime, Wechsler je i sam u svojim istraživanjima utvrdio da je najpogodnije da se mere sposobnosti iskazuju nesamo u opštim, populacijskim razmerama nego i u odnosu na pojedine uzrasne prošeke. Imajući upravo Wech-slerov primer pred očima možemo reći da je to što je do sada urađeno veoma korisno ali nedovoljno. Suštinapsihološke procene mora da bude multidimenzio-nalni čovek, onakav kakav najčešće i jeste, a ne mono-dimenzionalni ili samo dvodimenzionalni, kako ga prikazuju neki instrumenti.PSIHOMETRIJSKI KRITERIJUMISvakako je mnogima poznata anegdota o profesoru kome su poturili na ocenjivanje jedan pismeni zadatak sa kojegje pažljivo izbrisana ocena, a koju je godinu dana ranije napisao isti profesor. Ne prepoznavajući svesku i tekst,

profesor je hladnokrvno napisao ocenu koja je bila drugačija nego prva. Ova „tragična nedoslednost" čoveka kaoocenjivača naširoko je poznata. Na žalost mnoge pojave u životu i dalje moraju da se ocenjuju na ovakav način, izprostog razloga što ne postoje fizikalistički instrumenti koji bi preuzeli taj nosao i obavili ga objektivno, „tvrdoglavodosledno". Mnoge naučne discipline, a u prvom redu one humanističke, uključujući tu psihologiju i psihijatriju, idanas zavise od čoveka kao jedino mogućeg instrumenta merenja. Svakako da je naučni prestiž tih disciplina, barjednim delom, upravo proporcionalan stabilnosti instrumenata pomoću kojih one registruju i mere pojave.14 Psihodijagnostika 209Jedan od prvih uslova pravog naučnog proučavanja ponašanja i ličnosti je to da raspolažemo pouzdanim podacimaili pouzdanim načinom prikupljanja i oce-njivanja podataka. U tradicionalnim okvirima rešenja nije bilo. Uzalud jebilo pozivanje na pojedinačne primere visoke doslednosti ili dostojanstvo profesionalnog iskustva. U masiposmatrano ljudi su nepouzdani procenjivači i sebe i drugih. I što je možda još gore, postoji bezbroj razloga zbogkojih su oni takvi. S druge strane, rešenje je uzalud traženo u potpunoj eliminaciji čoveka i oslanjanju na fizikalneinstrumente. Razlog je očigledan, studija slučaja ne može da postigne svoj cilj jednostrano pribegavajućisamoposmatranju, a instrumenti mogu da regi-struju samo ono što može spoljnje posmatranje. Kompromis je nađenu psihološkim testovima koji, doduše, kontrolišu mnoge slabosti čoveka, ali ih ne eliminišu u potpunosti, dokistovremeno poseduju neka svojstva fizikalnih instrumenata. Mnogi metodološki problemi savremene psihologije, iostalih humanističkih disciplina, potiču iz ove labilne ravnoteže.Pouzdanost kao kriterijum vrednosti. Psihološki testovi i njima srodni instrumenti moraju biti, pre nego što se pusteu praktičnu eksploataciju, ispitani i pro-vereni s obzirom na prosečnu pouzdanost. Kada je jedan psihološkiinstrument pouzdan? On je pouzdan ako se rezultati koje daje ne menjaju nezavisno od pro-mena u samompredmetu merenja. U instrument čiji se rezultati menjaju iz nepoznatih razloga ne možemo imati poverenja. Razlozineobjašnjivim promenama rezultata mogu biti u ispitaniku koji, svesno ili nesvesno, podešava svoje ponašanje, takoda ono ne reprezentuje njegove sposobnosti, njegov uobičajeni način reagovanja, interese ili šta je već predmetispitivanja. Ovaj izvor nepouzdanosti, u ograničenoj meri, može da se toleriše, pa se i računa na to. Ublažavanjeovakvih nedostataka vrši se na više načina. Pre svega ispitivanje ne može da se obavi ukoliko nije postignutodgovarajući stepen saradnje i otvorenosti između ispitivača i ispitanika. Drugim recima, ispitanik mora bitipozitivno motivisan ili tačnije rečeno, ne može biti negativno motivisan ukoliko želimo da dobijemo pouzdanepodatke. Na kraju i rezultat merenja temperature zavisi od stava ispitanika prema ispitivaču i svrsi ispitivanja!Ispitivač ili kliničar isto tako može da bude izvor nepouzdanosti. Neutralizacija te vrste izvora grešaka postiže seredukcijom njegove aktivnosti, inicijative i čitave uloge na jednu užu funkciju koja je unapred programom određena.Ispitivač ne sme da odstupa od programa koji je za njega propisan. A ovaj program je stroži od bilo kojeg scenarija.Svoju ulogu ispitivač mora da odigra bez unošenja lične note, improvizacije ili boemskog nehata. Tester je utolikobolji ukoliko je njegovo ponašanje vernije propisanom. Naravno, iako je uloga ispitivača kruta, a on je motivisan dapostiže dobre rezultate u svom psiho-dijagnostičkom radu, nemoguće je u potpunosti neutralisati ni uticaj njegoveličnosti na tu ulogu, dakle stvarno ponašanje u testovnoj situaciji, niti je realno negiranje daje svaki individualnikontakt sa ispitanicima uvek i nešto novo.Izvođenje ispitivanja, procedura, redosled postupaka, registracija, intervencija, instrukcija, sve su to elementi kojimogu veoma mnogo da utiču na ishod rezultata nezavisno od predmeta merenja. Da bi se to izbeglo, pribeglo sekontroli tih faktora strogo disciplinovanim zahtevom da se jednom propisani način ispiti-210vanja jednoobrazno primenjuje. Ova standardizacija svih postupaka u testiranju jedna je od osnovnih odlikapsihometrijskih intnunenata. Standardizacija toka ispitivanja najviše se respektuje u grupnom ispitivanju, nje sepridržavaju i svi korisnici psihometrijskih tehnika u individualnom radu, dok je postupak testiranja najfleksibilnijiprilikom primene projektivnih tehnika. Pouzdanost rezultata testiranja, u prošeku posmatrano, opada upravonavedenim redosledom.Na koji način se proverava pouzdanost određene tehnike? Postoji više načina utvrđivanja pouzdanosti. Prvi načn jesličan postupku „Nevernog Tome" koji sve proverava i zato sve meri dva puta. Ako neko merilo, u nekomvremenskom intervalu, dva ili više puta primenimo za merenje nečega, za šta imamo puno razloga da verujemo dajeostalo nepromenjeno, onda se mogu desiti dve stvari: ili će rezultati ponovljenih merenja biti istovetni (ili gotovoistovetni) ili će naprotiv biti različiti. U prvom slučaju, iz rezultata ćemo zaključiti da je instrument pouzdan, a udrugom daje nepouzdan. Naravno, ovakvo pravolinijsko zaključivanje moguće je kod fizikalnih merenja, ali poanalogiji i u bihejvioralnim disciplinama. Potpuna istovetnost i ne postoji, zato je svako merenje greška, ali jepitanje u kojoj se razmeri ona javlja.Prvi način utvrđivanja pouzdanosti pruža informaciju o tome koliko su rezultati merenja određenim instrumentomnepromenjeni ili stabilni tokom vremena. Provera se obavlja u više faza. Najpre se izvrši regularno testiranjeizabranim instrumentom, na određenom uzorku ispitanika, pa se nakon nekog vremenskog intervala ponavlja podidentičnim uslovima kao i prvi put. Bitna pretpostavka ovakve vrste kontrole pouzdanosti psiholoških instrumenataje ta da je ispitivanje u oba slučaja, u svakom pogledu, bilo istovetno. Ako je taj uslov zadovoljen, onda bi i rezultatioba ispitivanja morali biti identični, osim ako u međuvremenu nije došlo do promena u ispitanicima ili u užempredmetu merenja. Pre svega psihološki uslovi, ni spoljašnji ni unutrašnji, ne mogu se u potpunosti ponoviti, tako daje identitet samo relativan i aproksimiran. Dalje, sposobnosti i druge osobine koje se najčešće ispituju psihološkiminstrumentima imaju različitu stabilnost u dimenziji vremena, što svakako nije bez određenog uticaja na pokazateljepouzdanosti testova. Iz ovih razloga može se očekivati da testovi sposobnosti imaju srazmerno veće koeficijente

stabilnosti nego testovi interesa, jer se interesi za kraće vreme više menjaju nego sposobnosti. Iskustvo pokazuje dase upravo to i dešava. Prema tome, može se zaključiti da pouzdanost psiholoških instrumenata dobrim delom zavisiod predmeta merenja, mada, naravno, ne samo od njega.Iz postavke da je ličnost relativno ustaljena organizacija određenih tendencija ponašanja proizlazi, između ostalog,da se ona i menja. Pošto je verovatno tako, može se očekivati da će promene biti utoliko veće i uočljive ukoliko jevremenski interval između uzastopnih posmatranja ili testiranja bio duži. I ovo očekivanje se može lako dokazatiempirijskim putem. Koeficijenti korelacije između prvog i drugog testiranja, koji se označavaju tehničkim izrazomkoeficijenti stabilnosti, opadaju dosta pravilno i utoliko više ukoliko je vremenska pauza bila duža. Najzad, možemododati još jednu pravilnost, koja takođe nije bez uticaja na koeficijente stabilnosti, zbog čega stručnjaci uvek voderačuna o njoj kada procenjuju vrednost određenog instrumenta. Ako se obavi ponovljeno ispitivanje testom211inteligencije ili putem drugih sposobnosti, pri čemu je vremenski interval kratak, odnosno manji od šest meseci,rezultati drugog testiranja biće viši od prvog. Iskustvo stečeno tokom prvog ispitivanja, ukoliko u međuvremenu nijebilo drastičnih smetnji, biće korisno upotrebljeno u drugom ispitivanju. Prema tome, pri oceni koeficijentastabilnosti treba da vodimo računa ne samo o veličini nego i o smeru razlike između rezultata prvog i naknadnogtestiranja.Iz određenih razloga nekada je potrebno da se određena osobina intenzivnije posmatra ili da se testiranje ponovi. Naprimer, neki ispitanik ili grupa ispitanika podvrgava se delovanju nekog leka ili drugog tretmana pod pretpostavkomda će taj uticaj izmeniti posmatranu osobinu. Tako, lekar može da očekuje da će prime-njeni lek sniziti depresivnostili uznemirenost kod bolesnika. Zatvorski psiholog može da očekuje da će određene izmene u organizovanjuslobodnog vremena ili rad u terapijskim grupama izmeniti i svesne i nesvesne stavove osuđenika prema autoritetu isocijalnim normama itd. Za ovakve i slične zadatke najbolje je upotrebiti, uz sistematsko posmatranje i intervju, još ikvantifikovane psihodijag-nostičke tehnike sa užim, specifičnim dijapazonom zahvata u određeni predmet merenja.Međutim, to bi bilo moguće samo ako bismo znali kako će samo ponavljanje, istim instrumentom, uticati narezultate. Jer bez toga ne bismo bili u stanju da izdvojimo efekat eksperimentalno uvedenog agensa. Najbolji načinda se ovaj problem resi je formiranje dva potpuno istovetna testa, takozvane paralelne forme. Ali kako ćamo saznatida li su dva instrumenta doista „paralelne forme", ili samo simuliraju istovetnost? Provera pouzdanosti paralelnihformi vrši se uzastopnim ispitivanjem istog uzorka ispitanika, sa kratkim vremenskim intervalom, pomoću obainstrumenta. Stepen podudarnosti izračunava se poput korelacija i naziva se „koeficijent ekvivalentnosti". Ako jekoeficijent ekvivalentnosti između paralelnih formi visok, premašuje vrednost .80, onda možemo imati poverenje udobijene rezultate, odnosno možemo primenjivati oba testa u istu svrhu nezavisno od toga koji je oblik instrumenataprvi upotrebljen.Razultat nakog psihološkog merenja je samo posledica čitavog niza aktivnosti, odnosno uzroka, koji najčešće ostajudo kraja nerazjašnjeni. S tim u vezi se mogu postaviti mnoga i veoma opravdana pitanja. Počnimo, na primer, odtoga da nema merenja bez određenih jedinica, a jedinice, razume se, moraju biti potpuno jednake. Ako izmerimodužinu nekog puta pomoću metra, a zatim merenje ponovimo, ovoga puta sa prepolovljenim metrom, rezultat morabiti isti iako je uloženi rad drugi put nešto veći. Osnovno pravilo je ipak potvrđeno: bilo koji deo metra mora da daisti rezultat kao i ceo metar. Drugim recima, svi su delovi metra proporcionalni i striktno uporedljivi. Ova unutrašnjakonzistentnost predstavlja jedan od kriterijuma pouzdanosti mere odnosno merila. Psihološki merni instrumentimogu da se provere i da se uporede rezultati dobijeni po istom postupku i na istoj grupi pomoću dve polovine istogtesta. Najčešće se testovi polove tako što se zadaci sa neparnim brojem grupišu u formu A, a zadaci sa parnimrednim brojem u formu B. Ovakva provera pouzdanosti ili unutrašnje konzistentnosti ne može se koristiti kodtestova kod kojih je vreme rešavanja zadataka ograničeno.Pouzdanost psiholoških mernih instrumenata predstavlja neophodan osnovni podatak prema kojem se korisnik moraorijentisati pri donošenju odluka, bilo da se212radi o izboru testa između više alternativnih, ili o tumačenju dobijenih rezultata. Ukoliko je pouzdanost testa niska,stoje dosta čest slučaj kada je test sastavljen od malog broja zadataka, onda se zaključci moraju donositi sa velikomopreznošću. To znatno ograničava mogućnost kliničke, konfiguralne interpretacije nekih testova kod kojih serezultati iskazuju simultano na više skala. Naime, ako je pouzdanost subtestova mala, onda ne postoji mogućnost dase razgraniči da li su razlike između rezultata posledice uticaja patoloških činilaca ili slučaja, tj. to je nestabilnost čijirazlozi nisu jasni.Valjanost kao kriterijum vrednosti. Psihološki testovi predstavljaju praktičnu formu primene naučnog pristupa uocenjivanju individualnih razlika među ljudima a vrednost svakog takvog instrumenta zavisi od toga kako su rešenaneka ključna pitanja valjanosti. Od tih pitanja se po značaju posebno izdvajaju sledeća.1. Šta je predmet merenja, kakvu ima strukturu, kako se može identifiko-vati i definisati.2. Kakve je konstrukcije instrument merenja, kako je baždaren i koju vrstu skale predstavlja.3. Kakva je povezanost instrumenata, kakva je faktorska struktura testa.Važnost ovih pitanja najbolje ćemo prikazati ako uporedimo tri načina oce-njivanja ličnosti, laičko-empirijski način,psihodijagnostičko-instrumentalni i pseudo-testovni. Laičko-empirijski način odgovara svakodnevnoj praksi ljudi,odnosno ocenjivanju ponašanja partnera u svim mogućim relacijama, osim profe-sionalno-psihološkim. Odliketakvog procenjivanja dobro su poznate i zbog toga je dovoljno da se istaknu samo one najvažnije, subjektivnost,nesistematičnost, nereprezentativnost i nedokazanost pretpostavki i zaključaka. Pseudo-testovni način se odnosi na

pokušaj procene ličnosti nekom vrstom instrumenata koji su po izgledu i načinu primene skoro identični prvimtestovima, ali, za razliku od njih, ne pružaju prihvatljivi odgovor na tri gore navedene grupe pitanja. Primeri zakvazi-testove mogu se lako pronaći na zabavnoj strani novina, najčešće pod naslovom „Ispitajte i upoznajte sebe".Ovi improvizovani kvazi-testovi nude brz, udoban i pseudotičan odgovor na pitanja da li ste dobar vozač, da li stesimpatični u društvu, da li imate seksepila? Po formi pseudo-testovi simuliraju naučnost, međutim, po svim ostalimbitnim odlikama, a pre svega po proizvoljnosti, oni su zapravo iste vrednosti kao i laičko-impresionistička procenaponašanja.Pretpostavimo da smo naišli na kvazi-test koji nam omogućava da proce-nimo da li smo hladnokrvni. Da pogledamosada kako će se pokazati ovaj test na ispitu sa malopre navedena tri pitanja. Počnimo od predmeta merenja. Šta je tohladnokrvnost, kakvu ima strukturu, kako se može identifikovati i definisati? Pseudo-test, naravno, računa na to dapotrošač neće ni postavljati takva nezgodna pitanja, jer ni sam ne zna na njih da odgovori. Sastavljač kvazi-testaipak pretpostavlja da njegov instrument meri nešto „realno", pošto je pridev hladnokrvan dobro poznat. To je rečkoja je i u dnevnoj upotrebi i u literaturi. Međutim, sa naučnog stanovišta ta činjenica ne predstavlja dovoljan dokazdaje hladnokrvnost neko posebno, samostalno obeležje ponašanja ili ličnosti. Možda je u pitanju samo jednosporedno obeležje jedne dublje crte, na primer emocionalne stabilnosti. Između mnogih prideva i imenica koje ujeziku obeležavaju psihološka stanja,213nakon pažljive analize, može se otkriti veza koja pokazuje da su to samo oznake različitih manifestacija jedne dubljeosobine ličnosti. S druge strane, neke vrlo značajne psihološke pojave nemaju pogodan i konvencionalan naziv ujeziku. Zbog svega ovoga, kao i niza drugih razloga, najpre bi trebalo prikupiti dokaze o tome staje hladnokrvnost,da li je to jedna jedinstvena i relativno nezavisna crta ili kompozit, a tek posle toga bi vredelo pristupitikonstruisanju instrumenata za njeno merenje ili procenjivanje, a nikako obrnutim redom.Kvazi-testovi najčešće polaze od zablude da je predmet merenja realan i dokazan kao naučna činjenica. Sastavljačtakve skupine pitanja nije svestan da time krši pravilo naučnog pristupa, bez kojeg je test bezvredan. Prema tome,bez raščišćenog teorijskog stava u vezi s predmetom merenja nema opravdanja za pravljenje instrumenata.Sastavljači kvazi-testova površno i lakovemo zamišljaju da će, recimo, lako obuhvatiti „hladnokrvnost" ako samoformulišu seriju pitanja koja, po njihovom mišljenju, „moraju" da isprovociraju reprezentativne i valjane odgovore.U isti nivo lakovernosti spada i uverenje da se sabiranjem odgovora dobija stepen izraženosti ispitivane pojave, ilida se tako mogu meriti individualne razlike.Mada su kvazi-testovi po formi slični pravima, ova sličnost je sasvim površna. Formiranje tehnički korektnogpsihološkog memog instrumenta je složen posao, koji zahteva solidno poznavanje psihometrije i statistike.Bezuslovno je potrebno da takav instrument bude proveren, a po mogućnosti i baždaren na reprezentativnom uzorkupopulacije na kojoj će kasnije biti primenjivan. Bez poznavanja rezultata reprezentativnog uzorka na testu nemogućeje odrediti nultu tačku i nemoguće je precizirati, u sistemu odbrane skale, šta predstavlja „malo", šta predstavlja„mnogo", a šta „taman koliko treba". Bez ovakve pripreme kvazi--test daje pseudo-rezultate.Najzad, stižemo i do problema odnosa između instrumenta, zapravo mere koju pojedinac postiže, i predmetamerenja, zapravo osobine ličnosti. To bi bio treći korak koji bi valjalo učiniti, pa da se prekorači granica koja odvajapravi test od „testa". Sastavljač kvazi-testa, iz ovih ili onih razloga, prećutno izjednačuje pretpostavku sa dokazanomčinjenicom. On, naime, pretpostavlja da su rezultati na „testu" u vezi sa naučno dokazanim predmetom merenja,daje, drugim recima, „test" valjan ili validan. Ukoliko takvih dokaza nema, ukoliko postoje samo pretpostavke, alinedostaju empirijski, statistički ili eksperimentalni dokazi o povezanosti instrumenta sa kriterijskom pojavom, ondatakav psihodijagnostički postupak nije valjan i sledstveno tome nije za upotrebu.Jedna od prihvaćenih definicija valjanosti glasi: test je valjan ako dokazano obuhvata i meri to što smatramo dameri. Ovom definicijom se prvenstveno naglašava podudarnost između pretpostavljenog i stvarnog sadržajamerenja. Tako, na primer, valjani test inteligencije je onaj na kome su rezultati velike većine ispitanika utoliko višiukoliko su oni zaista inteligentniji, i obrnuto. Aktuelno dijagnostikovanje pomoću psihodijagnostičkih instrumenatamora da ima dve faze. U fazi konstruisanja i proveravanja testa moramo imati neku meru ili kriteri-jum „stvarnogpredmeta merenja" nezavisno od samog testa. To može biti teorijski ili empirijski kriterijum, o čemu odlučujekonstruktor. Praktično korišćenje instru-214menata u dijagnostičke svrhe dolazi u obzir tek pošto je u prvoj fazi do kraja dovedeno dokazivanje i ispitivanjestepena i načina povezanosti instrumenata sa krite-rijumom. Ako je konstruktor uspeo da usaglasi svoj instrument sanekim naučno prihvatljivim kriterijumom, recimo inteligencije, onda je, u stvari, odredio i dokazao njegovuvaljanost.Mada je ispunjenjem zahteva za validacijom pravi psihološki test umnogome nadmašio laičko-empirijski i kvazi-testovni način procene ponašanja, to još uvek ne znači da su sve teškoće prebrođene. Jedna od tih teškoća uslovljenaje površnim razumevanjem značenja reci valjanost. Vrlo se često o testovima izriču uopšteni sudovi kao: ovaj je testvaljan, a onaj nije. Takvo ocenjivanje će ostati neprecizno i onda ako na ovakav komentar nadovežemo konkretankoeficijent validnosti koji je ustanovljen prema određenom kriterijumu. Treba, naime, znati da su rezultati na velikojvećini psiholoških instrumenata kompleksni, uslovljeni spletom različitih faktora, među kojima određeni faktormože biti dominantan. Ali, kao što empirijska istraživanja potvrđuju, faktorski sklop koji uslovljava rezultat na,recimo, Wechslerovoj skali inteligencije odraslih može da varira zavisno od uzrasta ili zdravstvenog stanjaispitanika. Uzalud je naziv takvog testa fiksiran kada su sklopovi predmeta merenja više ili manje promenljivi.

Naivno je i nestručno ako se povedemo za magijom reci i poverujemo da je reč, naziv isto što i realnost. Drugajedna zabluda u vezi sa ocenom i podelom testova na validne i nevalidne jeste u neopravdanom uopštavanju. Naime,ako u priručniku za upotrebu nekog testa ima podataka o tome da je taj validiran prema jednom, recimo, teorijskom ijednom empirijskom kriterijumu, pri čemu je visina koeficijenta validnosti bila zadovoljavajuća, korisnici, kojimaupravo takav instrument treba, biće skloni da ovaj test proglase valjanim. Pri tome termin valjan dobija opšti,univerzalni značaj. On se prećutno izjednačuje sa nečim što je validirano ne u odnosu na dva nego u odnosu na svepotencijalno moguće kriterijume. U stvarnosti univerzalna valjanost ne postoji, već samo konkretna ili parcijalnaVeliko je pitanje i to koliko je izabrani kriterijum, prema kojem je validnost ustanovljena, reprezentativan i za svojuvrstu. Na primer Wechsler Bellevue (Vek-sler Belvju) skala inteligencije validirana je, između ostalih, i u odnosu naprocene koje su nastavnici dali o inteligenciji svojih učenika. Mnogobrojna kasnija ispitivanja potvrdila su visokstepen slaganja između IQ na WB skali i školskog uspeha, ali ni to nije uvek tako. Zašto ponekad nije? Verovatnodaje izabrani kriterijum, odnosno da su izabrani kriterijumski procenjivači bili u velikoj meri reprezentativni zaprofesorsku populaciju i njihove kriterijume inteligencije. No uporedo sa ovima, u nekim školama kriterijumi nisustandardni, nisu tipični, ili, što je takode moguće, i u „tipičnim" školama ima nastavnika sa atipičnim kriterijumima.Samo po sebi se razume da će testovni rezultat biti dobar prediktor uspeha u školi pod uslovom da su validacionikriterijum i kriterijum sredine u koju ispitanik stupa srodni, bliski (pripadaju istoj „populaciji kriterijuma").Iz navedene analize proizlazi da određeni psihološki test može da bude i va-lidan i nevalidan, što je štaviše dalekoverovatnije nego da će biti univerzalno valjan. Da li je to neka protivrečnost? To bi bila protivrečnost ako bivaljanost shvatili kao neki kvalitet sa univerzalnim dimenzijama. Uostalom, uzmimo samo215kao primer neki lek. Da li postoji panacea, lek koji sve leci, koji je „dobar" za sve bolesti? Analogno tome i testoviimaju svoj određeni dijapazon optimalnog dejstva, sa centralnom zonom i opadajućim efektima izvan te zone.Jedino rešenje koje bi približilo valjanost testa nekoj „univerzalnosti" bila bi validacija prema uzorcima svihpotencijalno mogućih kriterijuma. Takav test, naravno, ne postoji, iako bi teorijski mogao biti stvoren.Vrste valjanosti. U literaturi se povremeno nailazi na pokušaje prikazivanja suštine psiholoških testova literarnimanalogijama. Testovi se, na primer, upore-đuju sa rentgenom, čime se ističe njihova razotkrivajuća snaga, njihovozadiranje „pod kožu" i u pozadinu manifestnog ponašanja ili datih iskaza. Oni se upoređuju i sa mikroskopom, čimese podvlači njihova osetljivost, njihova moć da sagledavanjem i najsitnijih detalja ponašanja omogućerekonstrukciju celine ponašanja i ličnosti, iz koje su neki „beočuzi" nepoznati ili su potisnuti. Najzad, u ovoj serijianalogija sa različitim optičkim instrumentima red je došao i na teleskop. Takvo je poređenje napravljeno u namerida se istakne činjenica da psihološki testovi omogućavaju predviđanje kasnijih postupaka ispitanika znatno boljenego golo iskustvo. U stvari, ovako globalno tumačenje vrednosti psihodijagnostičkih instrumenata ne doprinosimnogo shvatanju njihovih potencijala. Naime, dijagnostička vrednost testova utvrđuje se parcijalno, premakonkretnim validacionim kriteriju-mima. Bez obzira na visinu validacionog koeficijenta koji test pokazuje u odnosuna izabrani kriterijum, ne može se tvrditi da je on generalno validan. Cronbach (1960) je izneo autoritativnomišljenje da se tipovi valjanosti mogu rasporediti u četiri grupe, prema sadržaju, prema paralelnom instrumentu,prema pojmu ili konstruktoru i prema događaju koji se predviđa.Valjanost prema sadržaju označava podudarnost između dva uzorka ponašanja istih ispitanika, od kojih se prvizahvata određenim instrumentom, a drugi se manifestuje u vantestovskoj situaciji. Na primer, treba da proverimojedan novi psihofannakološki preparat koji umanjuje autizam. Najbolji način da utvrdimo vrednost tog preparata jeduže iskustvo ili, umesto toga, kratak ali brižljivo izveden eksperiment. Važan momenat u vođenju eksperimentapredstavlja instrument kojim ćemo meriti autizam bolesnika. Pri sastavljanju pitanja ili zadataka za ovaj instrumentbiramo one sadržaje koji ulaze u okvir opisa ili definicije autizma. Ovaj instrument zatim podvrgavamo kontroli dabismo utvrdili da li se rezultati na njemu, u pogledu sadržaja autističkih verbalizacija, slažu sa zapažanjima iz van-testovne, kliničke situacije. Ako tako konstruisani test daje rezultate koji su visokopodudarni sa sadržajima kojeispitanici iznose u drugim prilikama, onda zaključujemo da taj instrument ima validnost po sadržaju.Konkretna valjanost označava dovoljno visoku korelaciju između jednog psihološkog instrumenta čija je validnostveć ispitana i dokazana i jednog drugog koji je na proveravanju. Na primer, konstruisan je novi grupni testinteligencije koji će, između ostalog, služiti i u kliničke svrhe. Zbog toga konstruktor hoće da utvrdi kakvo jeslaganje tog grupnog testa inteligencije sa rezultatima na već poznatom individualnom testu iste sposobnosti.Korelacija između ta dva testa biće mera konkretne valjanosti grupnog testa inteligencije. Na isti način može da seproveri stepen slaganja između testovnih rezultata jednog novog „testa organskog oštećenja inteligencije" i rezultataelektroencefalografskih ispitivanja.216Teorijska validnost ili valjanost prema konstruktu označava meni podudarnosti između pokazatelja nekogpsihodijagnostičkog instrumenta i definicije neke psihološke osobine. Ova vrsta valjanosti je komplementarna saostalima, jer nam omogućava da odgovorimo na pitanje kakvo psihološko značenje imaju zadaci ili rezultati nekogtesta. Činjenica je da neke grupe zadataka mogu da izazovu merljive odgovore ispitanika i da rezultat tih merapokaže neku vrstu empirijske valjanosti. To čak može da se desi i pod uslovom da nikome ne bude jasno zašto je tajtest dobar. Do rešenja problema koje su psihološke osobine presudne za nastanak određene vrste testovnog odgovorane može se stići ni lako ni brzo. U stvari, razrešavanje te zagonetke zahteva postavljanje hipoteze, testiranje hipotezeistraživanjem ili eksperimentom, analizu rezultata i obnavljanje ove procedure sve dok teorijska analiza ne potvrdiidentitet konstrukta. Izraz konstrukt je opera-cionalna formulacija koju je izmislio istraživač da objasni pozadinu

pojava koje je istraživanjem i eksperimentom ustanovio. Svako uverljivo i verodostojno tumačenje latentnihvarijabli testovnog ponašanja i njene veze sa vantestovnim ponašanjem, u stvari, predstavlja fazu permanentnogprocesa teorijske validacije.Prediktivna validnost označava stepen podudarnosti pokazatelja ponašanja i vantestovnog ponašanja, koje će seodigrati nakon dužeg ili kraćeg intervala u budućnosti. Kratko rečeno, prediktivna valjanost podrazumeva da sepomoću testa može obaviti uspešno predviđanje ponašanja u nekoj budućoj situaciji. Mnogi psiholozi, a posebno onikoji smatraju da je statistički način svođenja podataka i zaključivanja superioran nad neformalnim, kvalitativnim,kliničkim načinom, stoje na stanovištu da je predviđanje najvažniji kriterijum vrednosti svakog psihološkog testa,tehnike i skale. Praktični smisao psihološkog testiranja, kažu oni, određen je pretpostavkom da je moguće na osnovurezultata jednog relativno kratkog i ekonomičnog (testovnog) ispitivanja predvideti ponašanje ili uspeh ispitanika unizu budućih vantestovnih situacija. Samo na osnovu proverenih predik-tivnih, testovnih ili netestovnih pomagalamožemo donositi valjane odluke koje su neophodne u procesu dijagnostikovanja i lečenja ljudi koji od nas tražepomoć. U odbrani ove pozicije navodi se i postavka daje predviđanje najsigurniji kriterijum praktične vrednostiznanja. Znanje koje ne omogućava uspešno predviđanje nema praktične vrednosti i u tom smislu nije „pravoznanje". U krajnjoj liniji, prediktivna, tačnost koja se postiže primenom nekog psihološkog instrumenta, testa,tehnike ili skale, predstavlja merilo vrednosti teorijske postavke na kojoj je taj instrument zasnovan.Ovakvo visoko mišljenje o predviđanju kao empirijskom i naučnom kriteri-jumu vrednosti ne dele svi kliničari-psiholozi. Činjenica je, kažu oponenti, daje prediktivna valjanost i instrumenata i teorija veoma poželjna. Međutim,predikcija nije i ne može biti vrhunski kriterijum, barem što se tiče dijagnostike i terapije ličnosti. Cilj dijagnostike iterapije nije samo predikcija nego i razumevanje ličnosti. Osim toga, predikcija je usko vezana za statistiku i teorijuvelikih brojeva, za razliku od kliničke psihologije, i teoriju dinamike ličnosti, koje se bave pojedinačnim osobama.Najzad, u svojoj logičkoj osnovi predviđanje se oslanja na princip nepromenljivosti prirode, jer se o budućnosti sudikao linearnoj kon-sekvenciji prošlosti, čime se zanemaruju kvalitativni skokovi. Taj princip je u217suprotnosti sa psihološkom teorijom i kliničkim iskustvom. Prema tome predviđanje može biti korisno ali ne možepretendovati na to da predstavlja vrhunski kri-terijum u pitanjima ličnosti.SELEKTIVNO DEJSTVO BOLESTI I POREMEĆAJA NA TESTOVEUspeh koji je postignut Binet-Simonovom skalom kao testom inteligencije, kao i nekih drugih koji su kasnijekonstruisani, ohrabrio je nadanje mnogih da se mogu konstruisati i takvi testovi koji će, poput testova inteligencije,moći sa uspe-hom da procene i osobinu ličnosti, karaktera ili psihopatološka stanja. Mnogi testovi i drugi tipovipsiholoških instrumenata izrađeni su u takvoj nameri. Posle početnih neuspeha onih jednostavnijih, koji su složenepojave pokušavali da mere globalno, kao jednu dimenziju, usledili su pokušaji da se to isto, ali uspešnije, postigneinstrumentima koji su bili sastavljeni od više relativno samostalnih delova. Neki od ovih drugih, složenijih ilimultidimenzionalnih instrumenata ispoljili su u radu izvesna svojstva koja nisu sasvim odgovarala najvišim nadama,ali su pružala više dijagnostičkih informacija nego monodimenzionalni instrumenti.Nemački psihijatar Kraepelin, a kasnije Bleuler izneli su shvatanja da psihološki poremećaji, kojih ima višerazličitih vrsta, na specifičan način pogađaju sposobnosti i druge osobine. Uticaj psiholoških poremećaja nijeglobalan, dakle ne pogađa sve osobine u istoj meri i na isti način, već je selektivan, što će reći da jedne pogađa, adruge ostavlja relativno netaknutim. Ova hipoteza o selektivnom dejstvu psiholoških poremećaja, grafičkizamišljeno, veoma podseća na bušenje kartona kojima se obeležavaju informacije elektronskih računara. MadaKraepelin nije izveo do kraja teoriju o razlozima i formiranju selektivnog oštećenja, on je ipak omogućio da sepsihodijagnostička istraživanja usmere ka pronalaženju profila karakterističnih za određene tipove psihološkihporemećaja. Ovo objašnjava zbog čega su psihodijagnostički instrumenti koji su konstruisani po sistemu agregata odviše zasebnih skala, čiji se rezultati iskazuju na većem broju uporednih kanala, pokazali veću dijagnostičkukorisnost od monodimenzionalnih.Kraepelinova postavka nije imala posebnog odjeka na one koji su psihodi-jagnostičku praksu sveli na tradicionalnutrijadu studije slučaja. To je i razumljivo, jer su kliničari, i pre i posle iznošenja ove hipoteze, svoje dijagnostičkotraganje vodili multidimenzionalno, prateći sva obeležja ponašanja i ličnosti koja su bila upadljiva, pojačana,ugašena ili devijantna. Međutim, ovaj način slobodnog po-smatranja nije u stanju da pouzdano registruje one manjedrastične nepravilnosti u konfiguraciji sposobnosti i osobina ličnosti koje su dostupne standardizovanimpsihodijagnostičkim tehnikama. Multidimenzionalna skala sposobnosti (naprimer Wechslerove skale inteligencije)ili tendencija ličnosti (na primer Minesota multi-dimenzionalni inventar ličnosti) može da iskaže, za svaku skaluponaosob, da li je ona u odnosu na normativni uzorak povišena, snižena ili neupadljiva. Zbog ovakvog, srazmernopouzdanog kriterijuma, mogu se otkriti i takvi pojedinci koji aproksimiraju stanjima opisanim u psihopatologiji iakoona, „golim okom" gledana „nisu upadljiva".218KOMPLEMENTI ILI ANTAGONISTI, PSIHOMETRIJSKII PROJEKTIVNO-DINAMIČKI PRISTUPU savreinenoj psihologiji se, na različitim nivoima, sukobljavaju dve oprečne tradicije u sistemu vrednovanja iorijentacije, to su, s jedne strane, statistička, eksperimentalna, objektivistička i, s druge, klinička, personološka ihumanistička. Ovakva podeljenost nije mimoišla ni same instrumente, pa se i oni mogu podeliti u te dve klase.Testovi inteligencije i drugih sposobnosti, posebno oni grupni, zatim mnogi upitnici i inventari ličnosti spadaju ukategoriju psihometrijskih instrumenata. Zajednička odlika ovih jeste respekt prema psihometrijskim pravilima ikriteriju-mima. Po pravilu takvi instrumenti polaze od postavke da se njima ispituje neka sasvim određena

psihološka osobina, što obavezno mora biti potvrđeno i doku-mentovano. Zadaci na tim testovima takvi su daispitanik bira jedno od nekoliko ponuđenih rešenja, a značenje svakog izbora unapred je provereno i određeno. Kaomerilo učinka ispitanika koristi se sistem dvojnih skala. Najpre se odgovori saberu po kategorijama, ocenjuju premajednostavnim skalama ili kvantifikuju na drugi sličan način. U drugoj fazi se ovi rezultati upoređuju sa distribucijomrezultata normativne grupe i tako se dobija standardna ocena učinka na testu. Ovakav, dosta mehanizovani način ustanju je daneutrališe slabosti subjektivnog ocenjivanja, od kojeg nisu imuni ni iskusni kliničari. Ukoliko jeispitivanje obavljeno multidimen-zionalnom skalom, onda se opisanim načinom obrade postiže dvostruki efekat.Omogućava se dobijanje numeričke, grafičke ili kategorijalne procene položaja ispitanika za svaku pojedinu osobinukoja se na datoj skali ili testu meri u odnosu na prošek standardizacionog uzorka ili norme. Zatim, na osnovuprethodnog, može se uporediti relativna zastupljenost svake pojedine osobine, odnosno izraziti profil svih ispitanihsposobnosti, interesa, crta ličnosti ili psihopatoloških tendencija. Prvi presek daje nam mogućnost da ocenimopoložaj ispitanika na nekoj dimenziji u odnosu na adekvatnu normu. Drugi presek nam omogućava da uporedimoispi-tanikove osobine u uzajamnom odnosu ili unutar ličnosti. Pošto je za ovaj pristup kvantifikacija osnovni uslov,onda će, logično, i među-individualne razlike kao i unutar-individualne razlike u procenjenim osobinama bitireprezentovane intenzitetom ili frekvencijom. Dimenzije ili odlike sposobnosti i ličnosti po prirodi su obaveznoopšte, a individualnost pojedinca može da se izrazi samo kvantitativno, razlikom u odnosu na prošek, razlikamaizmeđu više dimenzija unutar ličnosti i konfiguracijom intenziteta tih dimenzija.Psihometrijski orijentisani psiholozi svesno su se opredelili za to da neguju i razvijaju objektivističku i kvantitativnonaučnu metodologiju, sa svim njenim kon-sekvencijama. Takva se odluka ne donosi lako, jer je svakome poznato dakvantifikacija ne prijanja lako uz psihološke pojave. Uz pomoć ovakve metodologije nađeni su načini pomoću kojihsu, iz kompleksne celovitosti ponašanja, srazmerno uspešno izolovane optimalno homogene, „čiste" i relativnonezavisne pojave, kao što su mnoge vrste i podvrste sposobnosti, interesa, stavova i crta ličnosti. Taj i takav cilj je uokviru tradicionalnih egzaktnih nauka. Ukoliko bi on u psihologiji mogao biti uspešno ostvaren, onda bi i merenjebilo isto tako moguće u principu219kao i bilo koje druge prirodne pojave. Krajnji cilj ovako orijentisane psihologije ličnosti je da postigne uspešnuidentifikaciju i izolaciju onoliko velikog broja opštih svojstava koliko je potrebno da se obuhvate svi slojevistrukture ličnosti. Kada bi se to postiglo, onda ne bi bilo neizvodljivo da se konstraišu odgovarajući testovi i skalepomoću kojih bismo mogli ispitati i naučno opisati svakog pojedinca ili grupu pojedinaca. Mada ovakva pozicija imetodologija dijagnostikevanja unapred gube mogućnost da obuhvate individualno specifične kvalitete ponašanja iličnosti, to ništa ne menja na stvari. Zastupnici ovakvog pristupa smatraju daje bolje izgubiti ono što je pojedinačnonego ono što je opšte, jer bez ovog drugog nema nauke. Osim toga, nije tačno da se individualnost pojedinca svodina pitanje kvaliteta i daje nepristupačno opisivanju na drugi način. Sa svega deset različitih opštih osobina ilidimenzija ličnosti koje obuhvataju sve slojeve njene građe, pri čemu svaka dimenzija ima samo deset stepenaintenziteta, mogu se kombinacijom brojeva prikazati „individualnost" svih stanovnika zemljine kugle, piše američkipsiholog Cattell.U psihodijagnostičkom arsenalu savremene psihologije već četrdesetak godina izdvaja se i razvija jedna posebnagrupa instrumenata koja nosi zajednički naziv projektivne tehnike. Po mnogim konstrukcijskim svojstvima, a jošviše po nekoj vrsti teorijske osnove, projektivne tehnike predstavljaju neku vrstu antipoda psihometrijskiminstrumentima. Naprimer, predmet ispitivanja u okviru psihome-trijskog pristupa treba da bude neki relativno jasnodefinisani segment, aspekt ili sloj ličnosti koji je unapred predviđen a ispitaniku ostaje samo da ispolji koliko togaima u svom ponašanju. Suprotno tome, projektivne tehnike ne nameću unapred koji će segment, crtu ili aspektispitanik izraziti u ispitivanju. Ovde se polazi od toga da svaki pojedinac ima svoj poseban unutrašnji svet koji gačini posebnim i različitim od svih ostalih ljudi. Njegova specifičnost nije samo u detaljima, mada i u tome postoji,već pre svega u kvalitetu celine. Da bi tako shvaćeni predmet ispitivanja mogao doći do izražaja, ispitanik sestimuliše vrlo nekonvencionalnim zadacima, na koje on takođe treba da odgovori nekonvencionalno i uz punuslobodu spontane ekspresije. Namera ovako angažiranog ispitivanja je višestruka. Prvo, očekuje se da odgovoriispitanika odražavaju kvalitativne karakteristike njegove celovite ličnosti u kojoj su osobine raspoređene onako kakostvarno jesu, a ne kako je konstruktor testa to unapred predstavio. Drugo, očekuje se da će ovakva neometana inekonvencionalna atmosfera i stimulacija povući za sobom odgovore koji ne odražavaju samo manifestne osobineispitanika, obrazovanje, inteligenciju, navike, crte ličnosti i slično, već i nešto dragocenije, nesvesnu dinamiku imehanizam odbrane. Kao treće, očekuje se da će ispitanik biti i nehotice iskreniji već i zbog toga što mu nije jasnošta zapravo kliničar vidi u njegovim odgovorima koji su „neozbiljni".Projektivistički orijentisani psiholozi ne odlikuju se samo po tome koju vrstu tehnika primenjuju već i po tome štoimaju više afiniteta prema umetnosti i drugim humanističkim vrednostima. Mada im nije strana ambicija psihologijeda se afirmiše kao egzaktna nauka, oni ipak prednost daju konkretnom slučaju. Oni pri-hvataju argument dajepredviđanje važna odlika naučnosti, ali ipak smatraju daje za kliničara važnije da razume slučaj nego da sigurnopredviđa šta će se desiti.220Važna je odlika projektivistički orijentisanih kliničara da pokazuju izraziti interes za psihologiju nesvesnog i zavrednosti koje su zastupljene u umetnosti, kao što su kreativnost, sloboda ličnosti, spontanost, intuicija,individualnost. Najzad, projek-tivistička orijentacija se često identifikuje sa takozvanim kliničkim načinomzaključivanja, čija je osnovna odlika, nasuprot statističkom zaključivanju, nefor-malnost. Khničar-projektivista

sabira informacije i daje interpretaciju bez nekih gotovih recepata i formula koji bi definisali obavezni proces, ietape procesa izvođenja sudova.Najzad, može da se postavi pitanje kakav je odnos između projektivnih i neprojektivnih, psihometrijskih testova? Sapozicija dogmatskog teorisanja ove dve grupe testova obično se prikazuju ne samo kao različite već kao suprotne. Izrespekta prema teorijama i mnogi udžbenici didaktički prikazuju taj odnos kao oštru razliku. Međutim, s drugestrane, praktičari veoma često svrstavaju u istu bateriju i jednu i drugu vrstu tehnika, u očekivanju da će takopoboljšati svoju dijagnostičku efikasnost. Sad iz toga nastaju mnogi nesporazumi, optuživanja za eklektizam ipovršnost. Ima mnogo primera iz kojih se vidi da se posebnom vrstom analiza i obrade iz psihometrijskih tehnikamogu izvesti takve procene ličnosti koje se ne razlikuju od interpretacija projektivnih tehnika. Nadalje, klasičniprojektivni instrumenti, kao što je na primer Rorschachova tehnika, mogu se doterati tako da se nimalo ne razlikujuod serijskih psihometrijskih tehnika. Uzimajući ove argumente u obzir, mogli bismo zaključiti da je podelapsiholoških tehnika namenjenih proceni ličnosti na projektivne i psihometrijske dobrim delom opravdana. Uprkostome razlike među njima se ne smeju apsolutizovati. Praktičari su, izgleda, u pravu kada se ne odriču, iz nekihdogmatskih razloga, ni jednog tipa instrumenta. Jer, ako bismo morali zasnivati kliničku psihodijagnostiku na dog-matskim osnovama, onda ne bismo mogli paralelno koristiti ni jezgrovitu trijadu. Kako bismo mogli pomiriti inačena introspektivnim, ,,subjektivističkim" osnovama zasnovani intervju sa bihejviorističko „objektivističkim"posmatranjem? Takav apsurdni separatizam nema odziva među praktičarima. Tu odlučuje empirijska dokazanostvrednosti ovog ili onog instrumenta. Što se tiče projektivističkog i psihometrijskog statističkog pristupa i njihovogrivaliziranja, za sada nema izgleda da ijedan pretegne i monopolizira praksu. Razlozi nisu u argumentaciji već učinjenici da nijedan od njih ne zadovoljava, ali ipak dovoljno pruža. Što se tiče samih tehnika, one su izgleda, dalekoelastičnije, manje isključive od teorijske osnove. Najzad, na njima je demonstrirano da razlike i suprotnosti nema uoblasti tehnike i prakse već u oblasti teorija i pristupa. U krajnjoj liniji, razmatranje o odnosu projektivnih ipsihometrijskih tehnika može da se poveže sa razlikama unutar jezgrovne trijade studije slučaja. Projektivne tehnikesu vrlo slične i srodne sa intervjuom i u izvesnom smislu predstavljaju tehnički višu formu intervjua. Psihometrijsketehnike po mnogo čemu imaju sličan odnos prema posmatranju. Što se pak tiče biografske metode, ona je očigledno,sa stanovišta ove naše dihotomne klasifikacije, dvostruka. Ukoliko je u pitanju autobiografija, onda ona spada uklasu sa intervjuom i projektivnim pristupom, ako je pak u pitanju heterobi-ografija, opisivanje biografije od stranedruge osobe, onda je ona u klasi sa posmatranjem i psihometrijskim pristupom.221PSIHOTEHNICKA PROCENA I PROLONGIRANA OPSERVACIJAPsihodijagnostička procena ličnosti, koju po pravilu obavlja kvalifikovani klinički psiholog, traži se i u onimslučajevima kada je pacijent hospitalizovan i podvrgnut sistematskom, produženom posmatranju. Bez obzira naindividualne, socioekonomske, obrazovne i biografske razlike, svi psihijatrijski opservirani pacijenti smestaju se uspecijalizovanu ustanovu na određeno vreme. Uslovi života, dnevni red i životna rutina u tim ustanovama manje-više su jednoobrazni za sve pacijente. Osoblje, njihovi individualni stilovi kao i kriterijumi procenjivanja takođe sumanje-više ustaljeni i ujednačeni. To znači da posmatrana osoba ulazi u jednu sredinu koja se svakom pacijentunameće kao „standardni ambijent". Prema tome, možemo govoriti o nekoj analogiji takvog ispitivanja sa testovnimispitivanjem. U oba slučaja ispitanik je suočen sa uslovima ponašanja koji su principijelno egalitarni (jednaki zasve). Polazeći od takve definicije ambijenta (u testovnim uslovima zadataka, instrukcije i ponašanja ispitivača)odvija se život odnosno ponašanje posmatranika. Njegovo ponašanje je niz spontanih i provociranih obrazaca. Sobzirom na relativno dugi rok boravka i relativno različite pojave u ambijentu, ili slučajne provokacije, pruža semogućnost upoznavanja „repertoara" obrazaca i uloga ličnosti (u testovnim uslovima odgovora i testovnogponašanja). Budući daje svaki ispitanik samo poseban slučaj ponašanja koje se svakodnevno javlja u datoj sredini iliu odnosu na neku „izuzetnu" provokaciju, postoji mogućnost upoređivanja i odmeravanja pokazanog u odnosu nauobičajeno (u testovnim uslovima poređenje sa normama). Sasvim je razumljivo da se prolongirana opservacija iintervju primenjuju povezano. Intervju i TTS su dve relativno samostalne vrste puteva eksploracije i proceneličnosti. I pored toga stoje o intervjuu kao tehnici i kompleksnoj komunikaciji saznato u razmaku od pedeset godinaunazad, vrlo je malo verovatno da se klinički intervju, pod uticajem tih saznanja, bitno izmenio. Istina, postojespecijalizovani intervjui u raznim granama prime-njene psihologije, ali ova raznolikost ne utiče na strukturu idinamiku svake posebno. To je raznolikost u širini, jedno razgranavanje u kome odlučujuću ulogu imaju raznolikiciljevi profesije i zadataka intervjuera. S druge strane, metodološke i tehničke novine znatno su izmenile sastav,praksu i primenu TTS. Uprkos različitim smerovima razvoja ove dve grupe pristupa eksploraciji ličnosti, pri čemu jerazvitak TTS složeniji i upečatljiviji, TTS su fakultativne, a naturalističke metode obavezne.Psihodijagnostikovanje počinje kontaktom, komunikacijom u formi intervjua, bez obzira na to da li razgovor idepretežno razvojno ili transverzalno. Intervju nam omogućava da stvorimo opšti utisak o sagovorniku, da stvorimomentalnu „mapu ličnih problema", da postavimo prioritet medu problemima, odnosno da odredimo hipotezu izadatak, i najzad, pomoću intervjua i ličnog kontakta dolazimo do jedne neverbalizovane orijentisanosti, „osećanjaslučaja". Intenzitet ovog osećanja u neposrednoj je vezi sa uverenošću u tačnost naše zamisli o ispitaniku kaoličnosti. Osnovni nedostatak jednokratnog intervjua, ili male serije intervjua, je taj da njime dobijamo „od svegapomalo, a ni od čega dovoljno". Drugim recima, intervju može biti odličan za eksplorativnu fazu, za otkrivanje, alije,222objektivno posmatrano, nedovoljan za dokazivanje. To je u većini kliničkih jednokratnih intervjua tako.

Klinički intervju je, sa stanovišta dokazivanja, otvoren ili zatvoren sistem zavisno od slučaja ili problema koji seistražuje. U mnogim slučajevima intervju ima funkciju dokaznog postupka. Na primer, kratkotrijažni intervju saregrutima koji služi za prepoznavanje, otkrivanje bliže nespecifikovanih neadaptiranih osoba. Međutim, onaj „praviklinički intervju", koji klinički psiholozi navode kao naturalističku tehniku primum inter pares, taj intervju jenezamisliv bez iznenađenja i, ako je dobar, bez varijacija, taj intervju je otvoren.Klinički intervju se po potrebi može ponavljati. To znači da se započeta eksploracija pri novom susretu možeproširivati, kao što se utvrđeni problemi mogu produbljivati. Prelaskom jednokratnog intervjua u nekoliko intervjuaili seriju dolazi do pojačavanja komponenata provere i dokazivanja. Hipoteze i alternative koje su iskrsle u prvomintervjuu tokom sledećih sastanaka bivaju potvrđene ili zamenjene adekvatnijim, kao što se i alternative sukcesivnorazrešavaju ili menjaju. To znači da serijom intervjua možemo pojačati komponentu zatvorenosti, dokazanosti iprema tome možemo pomoću intervjua da završimo procenu ličnosti. Ako se serijom intervjua može postićipovećanje otvorenosti i spremnosti za iznenađenja, onda je opravdano pitanje kakva je svrha priključivanjapsihotehničkih metoda TTS tipa?Dijagnostički intervju, pod kojim podrazumevamo profesionalni susret i razgovor kliničara sa slučajem, podložan jesvim slabostima impresionističkih, slabo kontrolisanih istraživačkih postupaka. Bez obzira što kliničar oseća velikopo-verenje prema podacima i svom doživljaju susreta sa slučajem, koji su za njega neposredno i emotivno uverljivi(autentični), on je istovremeno nesiguran u kon-senzualnu i objektivnu (naučnu) vrednost registrovanih podataka,svojih utisaka i suda. Ukoliko je njegov susret sa slučajem bio ličniji, posebno sa kliničareve strane, utoliko jesubjektivna uverljivost saznanja veća, a transsubjektivna (naučna, opšta, konsenzualna) je manja. Da bi mogao da seosloni na podatke i sudove u koje apriori veruje ili je najspremniji da veruje, kliničar mora da potraži potvrdu natranssubjektivnom nivou. Ponavljanje intervjua kao potpuno natura-lističke metode ne može da prevaziđe njegovprevashodno lični (subjektivni) kvalitet.Kliničar ima na raspolaganju više načina da proveri svoju procenu datu na osnovu intervjua. On može da biraizmeđu sledećih mogućnosti:1. Da traži ponavljanje intervju-procene koju bi dao jedan drugi nezavisni procenjivač. Vrednost ovog postupka jeutoliko veća ukoliko je drugi procenjivač bolji ekspert, bolji poznavalac problema ili naprosto poznat stručnjak.Uobičajeno je da se provera prepusti renomiranom autoritetu (tj. šefu).2. Da traži ponavljanje intervjua pred konzilijumom stručnjaka. Konzilijum i vodeći autoritet u grupi predstavljajugarante za tačnost hipoteza i sudova datih u proceni.3. Da traži produženo posmatranje pod pretpostavkom da celodnevna opservacija u dužem intervalu pružamogućnost za pouzdaniju procenu.2234. Da traži proveru svojih pretpostavki i sudova na transsubjektivnom planu pomoću psihotehnickih postupaka. Zarazliku od prethodnih načina, psiho tehničke metode reprezentuju parcijalne, vankontekstualne, opšte i objektivnekriterijume. U mnogim slučajevima, pogotovu koji su sporni, koji su različito procenjeni, odnosno koji su doveli dopodeljenih mišljenja, normativni i mehanički postupci ocenjivanja prihvataju se kao arbitraža, koja nije bez grešaka,ali se barem zna smer i veličina tih greški. Psihotehnička procena je prihvaćeni supstitut intervju-procene jer jestepen kontrole grešaka veći.Kada se već raspravlja o odnosu dijagnostičkog intervjua i psihotehničkog dela baterije, umesno je pitanje zbog čegaje dijagnostički intervju, za razliku od terapijskog, ostao konzervativan, metodološki neoplemenjen, naturalističkinaivan? Za razliku od dijagnostičkog intervjua, terapijski intervju je znatno bolje proučen (Rogers, 1949).Zahvaljujući povezivanju terapijskog intervjua sa teorijskim pitanjima komunikacije i ekspresije, kao i uvođenjuelektronske registracije zvuka i slike postignut je značajan napredak u kontroli zbivanja u toku terapije. To značidaje u slučaju terapijskog intervjua postignut izvestan stepen sinteze natu-ralističkog i metodološko-instrumentalnogpristupa. Sada je pitanje zašto je taj most ostao neizgrađen u dijagnostičkom intervjuu?Interaktivni i drugi procesi dijagnostičkog intervjua ni izbliza nisu tako pažljivo analizovani kao procesi terapijskogintervjua, mada je ponešto i tu rađeno (Matarazzo, 1965). Terapijski intervju je do danas ostao primarni obliksprovo-đenja psihoterapije. Ni jedan drugi oblik operacija nije pronađen koji bi mogao da ga zameni. To se,naravno, odnosi na dinamičku i klasično sugestivnu terapiju, sa izuzetkom terapije ponašanja i lečenjapsihofannacima. Drugim recima, ne postoji terapijska baterija u sklopu koje bi intervju imao istu funkciju, odnosnou kojoj bi neke druge terapijske metode imale analognu ulogu TTS. Posmatrajući istraživački rad u psihodijagnosticističe se utisak da su naturalističke metode u senci, dok je čitav napor usmeren na analizu i proveru psihotehnickih,TTS metoda.Ovakav tok stvari opravdano nameće pitanje da li je pouzdano dokazana strategijska postavka da priključivanje TTSnaturalističkim eksplorativnim postupcima, odnosno intervjuu u prvom redu, povećava pouzdanost i vrednost dijag-nostičke procene? Ovo je ključno pitanje strateške koncepcije dijagnostičke baterije. Polazeći od poznatih slabostiintervjua i drugih subjektivnih, impresionističkih (naturalističkih) postupaka, očekivalo bi se da se na njimazasnovana procena ličnosti može poboljšati eksperimentalno statističkim metodama TTS. Ono što znamo o samimTTS, ili o načelima metodologije na kojima su formirane, takođe bi očekivali da njihovo priključivanje u baterijumora da rezultira porastom pouzdanosti i valjanosti procene. Na kraju sastavljanje baterije, mučno sticanje njeneprimene i cena njenog korišćenja u zdravstvu ne bi se mogli opravdati ako taj način rada ne bi davao tačniju, boljudijagnostičku procenu.224

XII. PSIHODIJAGNOSTICKA PROCENA INTELIGENCIJEPsihološki merni instrumenti, standardizovani testovi, tehnike i skale proce-ne spadaju medu najpoznatije tekovinesavremene primenjene psihologije. U tom arsenalu vrhunsko mesto suvereno drže testovi opšte intelektualnesposobnosti ili inteligencije. I u kliničkoj psihologiji dijagnostički instrumenti se mnogo koriste i imaju velikiznačaj. Prema podacima Britanskog udruženja za psihologiju, u toj zemlji samo u toku jedne godine obavi se okomilion individualnih testiranja. Među svim postojećim instrumentima najviše se primenjuju testovi inteligencije.Primena psiholoških mernih instrumenata u prvom redu zavisi od važnosti koja se pridaje određenoj osobini.Inteligencija je bitna sposobnost za vršenje složenih aktivnosti, za sricanje znanja i veština i za prevladavanje zastojau razvoju ličnosti. U velikoj većini slučajeva testovi inteligencije služe za pozitivnu i negativnu selekciju. Ukliničkoj psihologiji mnoge važne odluke o pojedincu donose se na osnovu procene inteligencije koja se temelji natestiranju. Relativna brzina i ekonomičnost postupka dozvoljava da se identifikuju mentalno zaostali, manjesposobni ili da se otkriju talentovani. Pošto je udeo složenih zanimanja u opštoj strukturi poslova tehnološkecivilizacije u porastu, i primena testova inteligencije ima tendenciju ekspanzije.Testovi inteligencije predstavljaju pouzdanu i valjanu zamenu za natura-lističku procenu. Možda je ispravnije rećida predstavljaju poboljšani komplement neinstrumentalne stručne procene. Može se postaviti pitanje zašto su testoviinteligencije, kao merni instrumenti, superiorni u odnosu na druge psihološke tehnike. Smatra se da je osnovnirazlog u sadržaju koji se ispituje. Inteligencija pokazuje daleko veću postojanost u različitim situacijama i u dužimvremenskim intervalima nego konativne osobine ličnosti. Pored toga, inteligencija je teorijski bolje definisana adefinicija čvršće potkrepljena i bolje povezana sa empirijskim nalazima nego druga svojstva ličnosti. Već i zbog ovedve relacije superiornosti, prema stručnoj proceni i ostalim psihološkim tehnikama procene, testovi inteligencije sečesto prihvataju kao arbitri u sporovima. Neusklađene ili suprotne procene inteligencije kandidata za neko mesto ilikliničkog slučaja većinom se razrešavaju na osnovu rezultata na testovima inteligencije. Čak i kada je skepsa prematestovima jača nego obično, rezultat na testu inteligencije se prihvata kao primum inter pares. Međutim, ako spornaosobina nije inteligencija već, recimo, agresivnost, nesvesni psihološki procesi ili stav, onda rezultati naodgovarajućim testovima više neće imati autoritet arbitra. Oni će predstavljati samo „svedoke", još jedan dokaz unizu za ili protiv.15 Psihodijagnostika 225Postavlja se pitanje: Zašto se testiranju inteligencije poklanja veće poverenje nego slobodnoj (neinstrumentalnoj)proceni stručnjaka? Klasičan odgovor glasi da su stručnjaci nepouzdani i to na dva načina. Oni zapadaju uprotivurečnost sa sobom kada procenjuju isti materijal u različitim vremenima ili konstelacijama. Različiti stručnjacidaju različite procene o istoj osobi, što se svakodnevno dešava kod sudskih veštaka. Suprotno od eksperata testoviinteligencije imaju visoku pouzdanost. Čak i kada dva testa nisu u savršenom skladu, oni su uvek dobro povezani, arazlike medu njima nisu nepoznate. Drugi argument u prilog testovima inteligencije je veza sa teorijom. Testoviinteligencije imaju definisanu teorijsku osnovu, dok je procena eksperata teorijski nejasna. Pitanje koje smopostavili sasvim je irelevantno za masovne trijaže koje se više i ne rade drugačije nego testiranjem. Suština pitanjaje: kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja? Kome verovati: iskusnom kliničaru ilimehanizovanom instrumentu? Mada je u tom pitanju prisutan izvestan ton romantične poetike, ono je već pre-vaziđeno praksom. Testovi inteligencije koji se primenjuju u kliničkom radu, za ispitivanje individualnih slučajeva,imaju posebna svojstva i takvom radu prilagođene zahteve. Takav test kao sistem bezuslovno je superioran nadimprovizo-vanim zadacima kojima se služe eksperti nepsiholozi. Klinički test inteligencije primenjuju stručnjacikoji dobro poznaju i kliničku problematiku i teoriju i karakteristike instrumenata koje primenjuju. Prema tome,uopšte nema ni govora o nekoj antitezi stručnjaka prema mehaničkom instrumentu. Pitanje bi moralo da glasi -kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja: iskusnom kliničaru bez testova ili iskusnom kliničarusa testovima?Klinički metod ispitivanja inteligencije predstavlja za sada najsigurniji način procene. U grupnom, masovnomispitivanju test je apsolutizovan, dok je ekspert eliminisan kao bitan činilac procene. U neinstrumentalnoj kliničkojproceni ekspert je instrument i arbitar. U prvom slučaju kontrola testova je nedovoljna ili mehanička, dok je udrugom primeru kontrola eksperata problematična. Tek sa uvođenjem individualnih testova inteligencije posebnekonstrukcije, kao što su Binetova i Wechslerova skala, i sa formiranjem posebnih stručnjaka kliničkih psi-hologa-dijagnostičara nađeno je uravnoteženo rešenje. Psihodijagnostičar prime-njuje individualni test inteligencije i pritome koristi sve pogodnosti ove metode. Međutim, celokupno ispitivanje, ocena učinka i interpretacija nalaza odvijase pod kritičkom kontrolom ispitivača eksperta. Instrument i dijagnostičar upotpunjavaju se i istovremeno kontrolišujedan drugog. Naravno, u tom spregu ima prostora za bolje i slabije, ali u prošeku takav način rada je sigurniji i dajebolje rezultate nego polovičan način, testiranje bez eksperta ili ekspert bez standardizovanog instrumenta.Kliničko ispitivanje inteligencije pomoću psiholoških testova vezano je za ime francuskog istraživača Bineta (1905),koji je prvi sastavio jedan upotrebljivi instrument podesan za klasifikaciju i procenu inteligencije dece. Početkomovog veka u Francuskoj je usvojen plan reforme u osnovnim školama. Sprovođenje tog plana zavisilo je i od uspehaotkrivanja dece ometene u razvoju koja su usporavala ritam nastave koji je odgovarao normalnoj većini. Osnivanjeposebnih odeljenja za zaostalu decu takode je zavisilo od uspeha selekcije, odnosno od metoda dijag-226noziranja mentalnog razvoja. U to vreme je procena usporenog i zaostalog mentalnog razvoja obavljana sasvimnestandardizovano, na temelju iskustva i profesionalne savesti lekara i učitelja. Ta vrsta „instrumenata" ispoljila jeklasične slabosti koje su imale teške moralne i psihološke posledice za pojedince, a ništa manje teške za sistem u

celini. Zbog neujednačenih merila i pogrešnih kriterijuma bilo je puno lažnih kategorizacija. Neka zaostala decazadržana su u redovnim odeljenjima (falš negativ) a druga, nonnalno razvijena deklarisana su kao intelektualnozaostala (falš pozitiv). U pojedinačnom slučaju razgraničenje je bilo utoliko teže ukoliko je dete bilo diskretnijezaostalo. Upravo ova kategorija graničnih slučajeva najdrastičnije je pokazala nemoć klasičnog „golorukog"stručnjačkog procenjivanja mentalnog razvoja.Binet je u vreme ove reforme već bio daleko odmakao u svojim istraživanjima razvoja sposobnosti. Pošto mu jepovereno da resi na najbolji način ovaj problem, on je pristupio razradi jedne standardizovane skale. Razvijajućiteorijski koncept i tehniku uporedo, on je pretpostavio da se inteligencija dece razvija postepeno, da je razvojstupnjevit i da svakom uzrastu odgovara po jedan stepen, da se individualne razlike ispoljavaju u brzini sa kojomdete savlađuje stupnjeve, kao i u dometu koji ostvari na kraju razvoja. Ove pretpostavke omogućile su Binetu dapristupi konstrukciji jedne opšte skale mentalne sposobnosti i da uz pomoć te skale empirijski odredi norme razvoja.Koristeći poboljšane varijante ranije korišćenih testova (Blin-Damaye) Binet i Simon pristupaju standardizaciji iempirijskom određivanju težine zadataka i njihove diskriminativnosti u odnosu na uzrasne nivoe. Početna formatesta pretvara se u grupe zadataka koje zajedno čine lestvicu. Svaki zadatak i svaka grupa je empirijski proverena,tako da se na osnovu njih mogu razlikovati tipični učinci đaka prvog, drugog, trećeg i četvrtog razreda. U procesukonstrukcije skale sprovedeni su važni metodološki principi. Određena je težina svakog zadatka, prema kriterijumudobnih grupa i sposobnosti učenika određenih godina da u većini (preko pedeset posto) rese ili ne rese zadatak. Nataj način je svakom zadatku nađena težina. Formirane su grupe zadataka u koje su uključeni oni zadaci koji su sepokazali kao najspecifičniji, najdiskriminativniji za dati uzrast. Tako je omogućeno da se odredi u kojoj je meriispitanik savladao određeni razvojni stupanj, odnosno do koje je mentalne godine stigao. Sve skupine zadatakaraspoređene su tako da obrazuju jedinstvenu skalu, idući postepeno od grupe testova za najmlađi uzrast do najtežihzadataka za najstariji uzrast. Deca u starijem uzrastu skoro uvek su lako rešavala testove za niži uzrast, utoliko lakšeukoliko je razlika bila veća, dok obrnuto, deca mlađeg uzrasta nisu bila sposobna da rešavaju zadatke za starijiuzrast. To su pravilnosti razvoja uopšte. Međutim, individualne razlike su utvrđene u odnosu na opšte pravilo.Način ocenjivanja učinka ispitanika po Binet-Simonovoj skali je kvantitativan. Uz pomoć uzoraka odgovora nasvaki zadatak, sem onih kod kojih je učinak objektivno merljiv, omogućeno je klasifikovanje i prevođenje unumeričku meni. Nizom tehničkih rešenja, koja su danas već standardna, Binet je svoju skalu promovisao uempirijski proveren kriterijum, koji je bio koristan, koji je odgovarao zadatku, a istovremeno pružao mogućnosti zaneka teorijska uopstavanja. Imajući teorijske ambicije, Binet je stvorio koncept mentalnog uzrasta kao mere227intelektualnog razvoja. Osnovna namena Binet-Simonove skale ipak je bila praktična, ona je služila za graduisanuprocenu mentalnog razvoja ili zastoja u razvoju.INTELIGENCIJA I MERNI SISTEMIPrimena Binetove skale u školskoj i kliničkoj praksi bila je uspešna, vrlo brzo se proširila po svetu i dala jepodstreka za dalji razvoj. Merenje inteligencije pretvorilo se iz fantastike u stvarnost. Binetov instrument je potvrdioda se kvan-tifikacijom odgovora na standardizovane zadatke, kao i zbrajanjem tih ocena, može prikazati razvojinteligencije i da se na taj način mogu registrovati individualne razlike u inteligenciji dece. Jedan od krupnihproblema bio je izbor nulte vred-nosti, odnosno polaznog kriterijuma u merenju. Po logici stvari, Binet se našao predizborom dve mogućnosti: da odabere godine, odnosno hronološki uzrast, ili da odabere kao merilo testovni učinak idistribuciju ocena svakog pojedinog uzrasta. Mera uspeha isprva je iskazivana u jedinicama skale mentalnoguzrasta, što je kasnije izmenjeno. U izmenjenoj verziji usvojeno je rešenje po kome se testovni rezultat, odnosno zbirpoena koji je ispitanik svojim odgovorima stekao, deli sa kalendarskim uzrastom transformisanim u sumu meseci.Ovim je postignuto povezivanje dva položaja od kojih je jedan na skali mentalnog a drugi na skali kalendarskoguzrasta. Mentalni uzrast (testovni učinak) je na taj način mogao da se upoređuje sa jednim sistemom koji je poznatijii jasniji. Mera po kalendaru i mera po testu jesu dve mere razvoja deteta, od kojih je prva opšta, generička, a drugaindividualna. Ako dva ispitanika, od kojih je jedan stariji godinu dana, postignu po Binetovoj skali isti rezultat, ondaje jednog koeficijent mentalnog razvoja niži, dok je drugog viši. Medutun, sama ta relacija o individualnimrazlikama nije dovoljna, jer oba deteta mogu biti, i pored tih razlika, ispodprosečni, prosečni i natprosečni. Iz ovihrazloga, bilo je neophodno da se odrede opšte granice za kategorije mentalnog razvoja i približi sistem skale starijemsistemu kategorija koji je usvojen u medicini.Nađeno rešenje moglo je da se prihvati kao jedna aproksimacija koja se oslanja na izvesne argumente i na opštiuspeh koji je Binetovu skalu pratio. Povezivanje mentalnog uzrasta sa koncepcijom inteligencije i uvođenje formuleza izračunavanje koeficijenta inteligencije još je više povećao rastući prestiž skale. Malo-pomalo inteligencijapostaje ključna osobina čija se praćena traži, a koeficijent inteligencije objektivna i naučno zasnovana mera. Ipak,mnoge analize, istraživanja i skeptična zapitkivanja počinju da „skidaju lak" sa Binetove skale, formule koeficijentainteligencije i nekih bazičnih pretpostavki QI. Kritika je sve jačim argumentima pobijala koncept ioperacionalizaciju mentalnog uzrasta, pretpostavku o konstantnosti QI i samu formulu koeficijenta.Mentalni uzrast je vrlo pogodan koncept i dobro pristaje uz Binetova istraživanja. Konstrukcija skale može da sepoveže sa konstruktom mentalni uzrast. Međutim, različiti testovi u okviru skale pružaju nejednake mogućnosti zapraćenje razvoja mentalnog uzrasta. U nekim testovima je plafon suviše nizak i oni zato nisu pogodna merila.Uopšte uzeto, koncept mentalnog uzrasta je nepodesan228kao sinonim inteligencije za ispitivanje ljudi starijih od 16 godina. Prema tome i sistem Binetove skale ima razvojno

ograničene mogućnosti (Wechsler, 1944).Mnogi su verovali da je izabrani način povezivanja mentalnog uzrasta sa kalendarskim, a naročito tehničko rešenjeizračunavanja koeficijenta inteligencije, gotovo genijalan. Izmišljeni su argumenti kojim je opravdavana onapretpostavka koja je laskala instrumentu. Naime, govorilo se daje QI stabilna mera inteligencije pojedinca. Makoliko da se ritam prirodnih promena razvoja inteligencije menja, koeficijent inteligencije ostaje stabilan, jer seoslanja na kalendarski uzrast. Takva shvatanja su dosta uzdrmana i kliničkim primerima i istraživanjima.Konstantnost QI je pojava u koju se psiholozi ne zaklinju, jer znaju da ima puno izuzetaka, mada, u celini gledano,nije nikada sasvim odbačena. Praktičari prihvataju kon-stantnost QI kao nešto relativno i zavisno od uzrasta.Načelno, QI zastareva posle šest do osam ineseci. Ovo se posebno odnosi na Binetov tip QI, koji se oslanja na slabodefinisan kalendarski uzrast.Formulu izračunavanja QI za Binetovu skalu kritikovao je Wechsler. U toj formuli se jedna vrsta sume u vidu skaleizraženih vrednosti upoređuje sa drugom sumom na osnovu slobodne pretpostavke da su one uporedljive israzmerne. Argument za tu operaciju je da su obe vrednosti mere uzrasta. Ukoliko je to jedini argument, onda jeformula slaba, a rezultati nisu pouzdani. Ideja o upoređenju je dobra, ali za praktičnu realizaciju neophodna jeeksplikacija pretpostavke, da je kalendarski uzrast skor na jednoj skali. Za konkretno upoređenje neophodno je da seispita distribucija na obe skale, na skali mentalnog uzrasta i na skali kalendarskog uzrasta. Jedini razuman način dase to postigne je izrada posebne distribucije sko-rova testa za svaki uzrast ili za raspone od nekoliko godina zajedno.Time bismo dobili stvarno relativnu meru pojedinca u odnosu na određenu dobnu grupu. Koeficijent inteligencije,kao relativna mera mentalnog razvoja dece, po sebi je nedovoljan za praksu. Danas je QI poznat i široj javnosti, paje tesno povezivanje sa tradicionalnom nozografskom kategorizacijom postalo skoro nepotrebno. Međutim, u vremepojave Binetove skale namena ovog instrumenta je trebalo da bude objektivna i pouzdana mera klasifikacijementalnog razvoja, a pre svega retardacije i zastoja. Jednom rečju, trebalo je ustanoviti granične vrednosti irasponima QI definisati kategorije idiotije, imbecilnosti i debilnosti. Međutim, ovaj problem ima i svoju drugustranu, to je klasifikacija normalne, visoke i nat-prosečne inteligencije. Tek kada se obuhvati distribucija u celini,utvrde sve individualne razlike i varijeteti jednim merilom i jednim sistemom, da i ne pominjemo teoriju, možemoreći da su ispunjeni uslovi za praktičan rad. Američki psiholog Terman (1916) razradio je klasifikacionu šemu kojavezuje kontinuiranu dimenziju inteligencije merenu Binetovim QI za kategorije ili nivoe inteligencije defi-nisanekvalitativno. Ova shema je postala klasična osnova za sve ostale testove koji su operisali sa QI jedinicama.Termanova klasifikaciona shemaRaspon QI Nivoi inteligencije140 i iznad vrhunska120-140 visoko natprosečna229110-120 visoka90-110 prosečna, normalna80-90 ispodprosečna, niska70-80 tupost70 i ispod izrazita slaboumnostOsnova Termanove klasifikacione sheme je statistička. Mnogim proverama izvršenim u toku nacionalnihstandardizacija, kao što je urađeno i kod nas (Ste-vanović, 1937), ona se uvek potvrđivala. Međutim, mnogečinjenice podsećaju na to daje ova shema samo konstrukcija jednolično zaokrugljenih vrednosti u svim rasponima.BINETOVA SKALA PROCENE YNTEUGENC\yEPo konstrukciji i po nameni Binetova skala je klinički dijagnostički instrument. Pre svega, ona se primenjujeindividualno, što je prva osnovna odrednica kliničkog pristupa. Individualni način ispitivanja podrazumeva da sekontaktu ispitivača sa detetom poklanja značajna pažnja i da se rezultat ispitivanja dovodi u vezu sa kvalitetominterakcije. Na taj način poverenje u rezultat ne zavisi samo od instrumenata nego i od veštine i stručnih osobinaispitivača. Binetova skala je klinički instrument i po tome što numerički izraženi učinak ili QI nije i ne može bitijedina i dovoljna mera, već se uvek uzimaju u obzir i kvalitativne karakteristike kako procesa dobijanja odgovoratako i samog odgovora. Završni klasifika-cioni sud o nivou inteligencije izvodi se mehanički. Međutim, taj sudpodleže kritičkoj analizi procenjivača i oslobađa se skepse srazmerno kvalitativnim argumentima kojima se nalazpodržava. U toku više decenija internacionalne primene Binetove skale smanjivale su se orijentacije u pristupu.Binet i Simon su skalu tretirali kao metod razvoja, nešto što daje vredne podatke, ali što ne ukida potrebu za širom(kliničkom), naturalističkom eksploaracijom deteta. Oni nisu apsolutizovali numerički indeks i nisu smatrali da je utom indeksu sve. U opštoj euforiji zbog potvrđene vrednosti skale, i dubljih implikacija tog uspeha, u sledećimdecenijama neki psiholozi poistovećuju Binetovu skalu sa fizikalnim instrumentima i apsolu-tizuju QI kao „meruinteligencije" (Godard). Taje pozicija danas napuštena i opet se vraćamo poziciji Bineta, koji traži kombinacijunaturalističke otvorenosti i širine sa uskim, definisanim, standardizovanim i zatvorenim sistemima merenja(Matarazzo, 1972).Bineta su dalje dorađivali mnogi autori, ali su njihovi doprinosi bili daleko uži i uglavnom ograničeni nakonstrukciju nešto izmenjenog testa inteligencije. Mnogi instrumenti druge generacije urađeni su vrlo brižljivo i unekim aspektima bolje nego klasična Binetova skala. Ovi se testovi uglavnom primenjuju kao kom-plementiBinetovog sistema na posebnim populacijama, nagluvi, gluvi, glu-vonemi, slepi, deca sa cerebralnom paralizom.Među testovima druge generacije posebno se ističu neverbalni testovi inteligencije: Kosov mozaik, Ravenove pro-

gresivne matrice i Gudinaf tehnika procene inteligencije putem crteža ljudske figure. Ovi dodatni testoviinteligencije odomaćeni su i kod nas. Svi ovi testovi230primenjuju se kao klinički metod, sa izuzetkom Ravenovih matrica koje su dvostruko primenljive (individualno igrupno) i zahtevaju kvalifikovanog ispitivača. Oni zahvataju inteligenciju odnosno mentalni razvoj dece i dajukvantlfiko-vani indeks učinka, ali u različitim sistemima. Ova okolnost deluje tako što odvraća psihologe odneumerene i mehaničke primene svih testova kod svih ispitanika. Naime, prevođenje i ujednačavanje značenjarazličitih sistema jedinica i mera nije rešeno.Od pojave Binet-Simonove skale proteklo je gotovo pedeset godina a njen primat nije ozbiljnije ugrožen. Binetovaskala je kao i aspirin, jednostavna, efikasna i večna. U tom intervalu stvorene su mnoge skale, neke i vrlo duhovite,ali nijedna tako čvrsta. Upravo zbog toga, kao i zbog nedostatka valjane individualne skale, Binetov test je počeo dase primenjuje i u kliničkom ispitivanju odraslih. Ovo proširenje područja primene samo je ubrzalo kristalizacijukritike bitnih postulata Binetove skale i dalo je podstreka za jedan nov krupan poduhvat, za konstrukcijuWechslerovih skala inteligencije.Prvi put je Binetova skala dobila instrument ravan sebi 1949. kada je Wech-sler objavio svoju skalu inteligencijedece (engleski WISC). Nova skala nije bila samo tehnički drugačija i bolja. Ona je reprezentant jedne serijeteorijskih i metodoloških postavki koje se mogu meriti sa Binetovim. U kliničkoj praksi se danas primenjujupodjednako dva instrumenta uporedljivih vrednosti: Binetova skala, u različitim nacionalnim standardizacijama imanjim izmenama, i Wech-slerova skala inteligencije dece koja je u suštini samo produžetak Wechslerovih skalainteligencije odraslih VB i VAIS.TESTIRANJE INTELIGENCIJE ODRASLIH: WECHSLEROVE SKALEIndividualno, kliničko ispitivanje inteligencije odraslih obavljano je, do četrdesetih godina ovog veka, na nepodesannačin. Procena je vršena bez standardi-zovanih instrumenata, psihijatrijskim ispitivanjem, sa takozvanim „malimtestom inteligencije", primenom grupnih testova inteligencije na individualni način ili pomoću Binetove skale.Nedostaci ovakve procene bili su očigledni. Jedini razlog zbog kojeg je takva praksa mogla da se održi bio jenedostatak adekvatnijeg instrumenta.David Wechsler je poput Bineta bio istraživač praktičar koji je spregom svog talenta i ambicije uspeo da formulišejedan teorijski koncept inteligencije i da stvori četiri testa inteligencije: Wechsler-Bellevuevu skalu (1939, po nazivubolnice u New Yorku, gde je radio kao klinički psiholog), formu I i paralelnu formu II, Wechsler-skalu inteligencijeodraslih (VAIS, 1955) i Wechsler-skalu inteligencije dece (WISC, 1949). Njegova prva skala poznata kao VB vrlobrzo je potisnula sve ostale testove za individualno ispitivanje i procenu inteligencije odraslih i postala je za tajperiod života isto što je Binetova skala za dečji uzrast - univerzalno prihvaćeni, standardni test inteligencije. Ovasličnost nije ni izbliza slučajna. Mada Wechsler nije nastavljač Binetovih shvatanja inteligencije, on je svojashvatanja izgradio sa istih pozicija naučnika praktičara (Matarazzo, 1972).231Teorijska inspiracija VVechslera bila je Spearmanovo delo, kod koga je jedno vreme i proveo, ali je on premaSpearmanovoj teoriji bio isto toliko kritičan koliko i prema Binetovoj metodi, mada je i iz oba ova izvora dostausvojio.Wechsler je konstruisanju VB skale, prve iz serije testova inteligencije, prišao podstaknut neodrživom pozicijompraktičara koji jedan važan zadatak mora da obavlja tehnikom koja ne odgovara. Binetova skala je bila jediniindividualni test inteligencije, ali su VVechslerovi ispitanici bili većinom odrasli ljudi. Sa te neodržive pozicijeWechsler je najpre formulisao razloge koji diskvalifikuju upotrebu Binetove skale za ispitivanje odraslih. Prvirazlog je sadržaj zadataka koji je prilagođen interesovanju i znanjima školske dece. Kada se ovi zadaci postavljajuodraslima, stvara se neugodna situacija u kojoj se ispitanici ponašaju različito: izveštačeno se prave da ne primećuju,smeškaju se ili podsmehuju, ali se neki i ljute, jer smatraju da psiholog tera šegu sa njima. Ovaj neplanirani uticajzadataka, zbog njihovog neprilagođenog sadržaja, može da smanji pouzdanost rezultata. Drugi razlog nepodobnostiBinetove skale je što ona nije standardizovana na odraslima već isključivo na uzorcima dece. Ta okolnost jedovoljna da dovede u sumnju sve rezultate dobijene ispitivanjem odraslih. Protivargument ove teze je poznat.Inteligencija se razvija samo do 16. godine, pa je samim tim standardizacija na uzorcima starijih izlišna. Praktično toznači da se testovi inteligencije mogu standardizovati na deci a primenjivati kod svih uzrasta. Ovo je nesumnjivovrlo jak argument koji VVechsler nije mogao da pobije, ali ga nije ne prihvatio sa datim tumačenjima. Postavka dainteligencija posle 16 godina prestaje da se razvija je uglavnom tačna, ah ne važi za sve sposobnosti i za svepojedince, ističe Wechsler. Rezultati dobijeni obradom standardizovanog uzorka VB skale ubedlji-vo pokazuju daprosečni učinak na VB skali nastavlja da se penje i posle 16. godine. To bi značilo daje plafon prenisko postavljan.Doduše, uspon posle 16. godine do 24. godine najblaži je na celoj krivulji razvoja inteligencije ali, pri tome trebavoditi računa o dvema stvarima. Najpre, daje krivulja subtestova od kojih je VB skala sastavljena nejednaka, azatim, da se raspršava, što znači da se na nekim učinak završava rano, već oko 16. godine, dok se učinak na drugimzavršava kasnije, oko 24. godine, mada ima i takvih, na primer informacije, na kojima se učinak penje i posle 24godine. Očigledno je da inteligencija nije baš sasvim homogena. Nezavisno od toga pitanja, ipak je jasno daargument o granici inteligencije na uzrastu od 16 godina ne može biti dokaz da su testovi inteligencije kasnijenezavisni od uzrasta. Postoji i treći razlog neprihvatljivosti Binetove skale za ispitivanje odraslih. Wechsler navodipostavku o linearnoj vezi mentalnog i kalendarskog uzrasta. Ako je na nekom uzrastu takva relacija stvarna, to neznači daje to uopšte tako. Bliža je istini konstatacija daje intelektualni razvoj neujednačenog intenziteta; možda nije

skokovit, ah nije ni ujednačeno linearan. Baš zbog te nepravilnosti moramo voditi računa o uzrastu, bar unajgrubljim crtama, kako kod dečijeg doba tako i odraslih. U svakom slučaju, sistem kvantifikacije koji je primenjenu izračunavanju QI na Binetovoj skali ne odgovara odraslima. Pro-cena inteligencije odraslih ne može se zasnivatina poređenju test-učinka pojedinca sa jednom konstantom, makar tu konstantu smatrali apsolutnom granicomrazvoja inteligencije. Ako baš hoćemo da sprovedemo dosledno suštinu ideje o QI kao relativnoj meri inteligencije,onda i odrasle treba procenjivati kao i decu, to jest232prema meri koja se menja sa uzrastom umesto sa nekom konstantom. Takvo rešenje je najbolje, ali je za njegovoostvarenje bilo potrebno konstruisati sasvim novi test. To je i osnovna ideja Wechslerovih skala inteligencije.WECHSLEROVA TEORIJA INTELIGENCIJEWechsler je bio uveren da ne može napraviti dobar test ako nema raščišćene pojmove o tome šta će instrumentzahvatiti. Osnova od koje je pošao je Spear-manovo učenje o inteligenciji. On je prihvatao dokaze o G i S faktorima,faktorski postupak i, delimično, interpretaciju koju je Spearman dao. Međutim, Wechsler nije prihvatio stanovište dase inteligencija može svesti na kombinaciju G i S faktora, ni definiciju čiste inteligencije, kao što nije usvojio ni stavda su najbolje mere inteligencije one koje su najzasićenije G faktorom. U najopštijem vidu, razlika između ova dvamislioca je u tome što je Wechsler shvatao inteligenciju kao posledicu, kao efekat ponašanja, a ne kao njen uzrok.Spearman je bio teoretičar, akademski orijentisan, dok je Wechsler bio više kliničar sa naturalističkom ori-jentacijom.Racionalno ponašanje je u tesnoj vezi sa testovnim rezultatima, ali je nesvodljivo na faktore. Spearman je produbioshvatanje o prirodi inteligencije u klasičnom maniru analitičke nauke, putem sužavanja, izolacije i apstrahovanja. Oninteligenciju zamišlja kao sposobnost mišljenja i otkrivanja na osnovu poznate relacije ili, obrnuto, otkrivanjarelacije na osnovu poznate pojave. Opredeljeni sup-stancijalista, Spearman teži da odredi suštinu prirodeinteligencije. Wechsler odbija taj put, jer smatra da se zanemaruje značaj životnih oblika manifestacije inteligencije.U supstancijalizmu Spearmana on vidi negaciju adaptivne funkcije koju inteligencija ima i što ona jeste.Za svrsishodan izbor testova i za konstruisanje jedne baterije potrebno je imati valjane testove ali i određenu teorijuinteligencije. Iz ove duplo vezane uslovljenosti Wechsler je našao izlaz tako što je prihvatio jednu seriju empirijskivalidnih testova, od kojih je sastavio bateriju i odredio teorijsku poziciju, bez pretenzija da ona određuje suštinuinteligencije. Treba priznati, piše Wechsler, da mi možemo meriti neke pojave i ako ne znamo staje njihova suština.Pojave možemo meriti po efektima i sve te efekte povezujemo tumačenjem koje polazi od određenog shvatanjasuštine. Što se tiče inteligencije, mi poznajemo bezbrojne efekte. U nauci, umetnosti, struci i svakodnevnom životu,svuda se ispoljava inteligencija ljudi. U načinu kako postupamo, govorimo ili kako se međusobno odnosimo nižu seefekti inteligencije različite snage. Ako se pođe od realnosti, mogu se određivati mere tih različitih efekata, tumačitiinteligencijom i razmišljati o inteligenciji, ali nije bitno da shvatimo i suštinu u smislu mogućeg merenja. Slično je isa elektricitetom, piše Wechsler, jer iako ne znamo tačno staje suština elektriciteta, mi vrlo uspešno koristimo imerimo elektricitet. Za razliku od filozofije, koja ima pretenziju da pođe od istine, nauka se postepeno i sporoprimiče istini kroz sukcesivne formulacije, provere i ispravke.233Pošto se ogradio od Spearmanove teorije i metode, Wechsler je potražio neki prihvatljiv naturalistički uzor za svojudefiniciju. Njega je našao u trodelnoj klasifikaciji inteligencije koju je dao Thorndvke (1927). Inteligencija seispoljava u tri osnovna oblika, kao:a) verbalna, simbolička ili apstraktna;b) operacijska, manipulativna ili praktična ic) komunikacijska ili socijalna inteligencija.Svoju definiciju inteligencije zasniva na funkcionalnom jedinstvu ova tri oblika: „Inteligencija je agregat ili globalnikapacitet pojedinca koji se manifestuje u racionalnom mišljenju, svrsishodnoj delatnosti i uspešnom odnosu premasredini". Wechslerovo shvatanje inteligencije je funkcionalističko i, za razliku od Spearmanovog supstancijalizma,više biologističko. On smatra da se snaga inteligencije pojedinca ne može adekvatno prikazati globalnimnumeričkim indeksom. Čak i kada bismo umesto jednog globalnog pokazatelja uveli više parcijalnih, razlika biostala. Ova ograda od QI proizilazi iz postavke da se inteligencija ne može svesti na zbir komponenata, niti se možeodvojiti od ličnosti. Jedini prihvatljivi način prikazivanja inteligencije je kombinacija pokazatelja nivoa,konfiguracije pojedinačnih učinaka po subtestovima i kvalitativna analiza koja obuhvata i ličnost.INTELIGENCIJA I LIČNOSTFaktorski metod je izvršio snažan uticaj na teoretičare i umnogome odredio granice traganja. Pošto su faktori, podefiniciji, nešto što postoji samim tim što je izdvojivo odnosno nezavisno, i definicija inteligencije putem faktoranameće njenu nezavisnost od motivacije i ličnosti. Doduše, kao poseban kuriozum stoji faktorističko istraživanjeAlexandera (1935), koji je utvrdio da se u matrici inter-korelacija nalazi i jedan „neintelektualni faktor" kojiverovatno odgovara motivaciji, pa ipak je i taj nalaz atomistički. Akademska psihologija je podržavala podeluinteligencije i ličnosti, što je i danas slučaj. Psihoanaliza je na svoj način takođe poduprla tu podelu iako je u osnovikontraatomistička. Njen udeo u tome je određen iracionalističkom orijentacijom, obezvređivanjem ili ignorisanjemintelektualnih sposobnosti. Ovakva situacija u teoriji zbunjivala je praktičare, koji su, pretežno nesvesno, bili napoziciji naturalizma. U eksploraciji ličnosti ispitanika kliničar je nailazio na prisnu povezanost motivacije,sposobnosti, nesvesne dinamike i ciljeva. Praksom stečena znanja bila su na jednoj strani, a teorijska, struktu-ralističko-faktorska i psihodinamička, na drugoj. Prihvaćenost Wechslerove metode i teorije može se delimično

protumačiti i njegovim doprinosom razrešenju ove protivrečnosti. On je povratio ugled iskustvu zauzimajući se zanaturalističku poziciju. Tačno je da rezultat na faktoriziranom testu pokazuje snagu inteligencije, ali je isto takotačno daje i način života, uspeh u životu i određenim aktivnostima merilo inteligencije. Dilema je stara, a razlika je utome što bi mnogi psiholozi, u slučaju suprotnih dokaza o inteligenciji neke osobe na testu i u životu, branili testovnikriterijum, dok je Wechsler mišljenja da je život superiorno merilo inteligencije. Iz ovoga sledi i pravilo za praksu.Ako je rezultat na testu inteligencije234sasvim različit od uspeha u životu, onda se u arbitraži prednost daje uspehu u životu.Holističke shvatanje o povezanosti inteligencije i ličnosti Wechsler više razrađuje na primerima. Kao dokaz u užemsmislu navodi se istraživanje Alexandera u kojem je proveravana Spearmanova teorija G faktora. Alexander je ipotvrdio da su svi testovi sposobnosti u vezi sa jednim opštim faktorom, ali i posle ekstrakcije faktora sposobnostijoš uvek ostaju neki drugi koje je on nazvao X i Z, a koji se mogu protumačiti kao motivacija, istrajnost,zainteresovanost. Prema tome, i fak-torskom metodom se može dokazati, ako je istraživanje vođeno nedogmatski,da je inteligencija samo u psihometrijskom smislu nezavisna od ličnosti.EGO - PSIHOLOŠKI ASPEKT INTELIGENCIJEZa razliku od rane psihoanalize, njen kasniji izdanak, ego-psihologija, pokazuje mnogo veću zainteresovanost zapojave mišljenja. Rabin (1965) navodi da su klinički testovi inteligencije u svom razvoju prošli nekoliko faza:1. zaokupljenost testom kao instrumentom,2. otkriće značaja konativnih faktora i3. otkriće da su ličnost i inteligencija jedinstvena celina.Veliki podstrek holističkom pogledu na ovo pitanje dao je Rapaport (1945) u svojoj klasičnoj studiji kliničkih grupa.Polazeći od Hartmanove koncepcije ega, Rapaport je razvio teoriju o mišljenju kao ego-aparatu. Mišljenje jejedinstveni adaptivni proces koji se odvija između ličnosti i realnosti a u okvirima funkcio-nisanja ega. Ukoliko jeego dovoljno čvrstih granica i relativno neanksiozan, misaoni luk, koji polazi od opažaja, završava se reprodukcijomili kreacijom pojma, dakle apstrakcijom. Ukoliko je granica ega narušena, ili je ego pod jakim uticajem anksioznosti,onda će doći do narušavanja misaonog luka u nekom delu procesa, opažaju, asocijacijama, sećanju ilikonceptualizaciji. Prema tome, dinamičke promene ličnosti odražavaju se u mišljenju, pa, prema tome, i u efektivnojinteligenciji, kako u užem smislu tako i širem, vekselovskom. Obratno, na osnovu promena u mišljenjuregistrovanih kliničkim tehnikama, mogu se proceniti izvesni aspekti dinamike ličnosti.Slično mišljenje se može naći i u spisima mnogih ego-psihologa. Erika Fromm (1955) smatra da testovi inteligencijeispituju svest o realnosti i kontrolu realnosti, dakle osnovne ego-funkcije. Rezultati do kojih dolazimo praćenjeminteligencije i njenog razvoja i rezultati praćenja razvoja ega gotovo su podudarni. Na osnovu tih činjenica ipostavke o bazičnom jedinstvu ličnosti, Frommova je odredila 40 indikatora na testovima inteligencije preko kojihse može proceniti struktura ličnosti. Od novijih doprinosa ovom pitanju vredi istaći rad Gittingera (1961).WECHSLEROV KONCEPT KOEFICIJENTA INTELIGENCIJETermin ,,koeficijenat inteligencije" postao je sinonim za jedinicu merenja opšte intelektualne sposobnosti. Nasuprotovom jedinstvenom terminu stoje razli-235čiti testovi inteligencije na kojima se rezultat iskazuje na QI skali. Mada je termin isti, vrednosti nisu stvarnoekvivalentne. Osnovni razlog neujednačenosti je zavisnost QI od konkretnih standardizacionih uzoraka koji su, odtesta do testa, donekle različiti. Pored ove razlike postoji i druga, principijelna. Razlikujemo dve vrste QI, prva je QIBinetovog tipa, a druga vrsta je QI Wechslerovog tipa. Binetov tip QI je mera odnosa između zbira poena testovnihučinaka i sume kalendarskih meseci starosti ispitanika. Rezultat je proizvod dva položaja ispitanika na dve skale.Postavlja se pitanje šta, u stvari, znači suma kalendarskih meseci? U stvari, kalendarski meseci u osnovnoj formulizamenjuju normu testovnog učinka vršnjaka ispitanika. Ta norma je, međutim, apriorna, ona nije stvarno utvrđena iispitana. No ipak QI Binetovog tipa je validan empirijski, što opravdava dalju upotrebu formule. Ova formula iBinetov tip QI u slučaju odraslih ispitanika nema daljeg opravdanja.Po Wechslerovom shvatanju testom procenjena inteligencija je relativna mera koja se dobija iz odnosa testovnogučinka pojedinca prema testovnom učinku kriterijumske grupe. Ova postavka je u principu ista kao u Binet-Sternovoj formuli, ali postoje i razlike. Za sve ispitanike starije od 16 godina zbir kalendarskih meseci, u Binetovojformuli jeste fiksirana konstanta. To je određeno na osnovu nalaza da se inteligencija razvija do 16 godina. Prematome, nezavisno od faktičke starosti ispitanika starijeg od 16 godina, testovni učinak će biti podeljen sa konstantnomsumom. Ako bismo zadržali Binetov tip QI, kao i način određivanja, morali bismo ćutke prihvatiti sledećepretpostavke:1. da se inteligencija razvija do 16. godine a dalje ne;2. daje starost irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine;3. da se inteligencija na najbolji način procenjuje iz odnosa testovnog učinka pojedinca prema normi maksimalnogdometa u razvoju;4. da je kalendarski uzrast u formuli zapravo prosečni testovni učinak vršnjaka;5. da se prosečni testovni učinak vršnjaka može određivati apriori, tj. da nije potrebna empirijska standardizacija.Po Wechslerovoj oceni ove pretpostavke su neprihvatljive jer se kose sa činjenicama. Gornja granica razvojainteligencije prenisko je određena. Wechsler je prilikom standardizacije ustanovio daje bruto učinak na njegovojskali rastao do 24. godine. Ne ulazeći u raspravu o ovom pitanju, koje je neosporno vrlo provokativno, konstatujemo

da je Wechsler smatrao da se uspon održava i posle 16. godine, iako je manje strni. Mnogo kategoričnije jeodbačena pretpostavka da je uzrast irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine. Naprotiv, inteligencija je uprisnoj vezi sa dobom, kao i mnoge druge biološke funkcije. Time nisu negirane individualne razlike, već je samodata mogućnost da se one adekvatno, dakle prema dobnim normama relativno određuju. Velika je greška ignorisatidobni faktor u razmatranju inteligencije i pri proceni pojedinca. Wechsler je takođe odbacio kriterijsko načelo pokome se inteligencija procenjuje u odnosu na maksimalni domet. Binetov QI je mera koja je utemeljena na odnosujedne skale stvarnih i jedne skale apriornih vrednosti. Procena inteligencije treba da ostane na utvrđenim236načelima relativne mere, prema učinku vršnjaka. Međutim, Wechsler priznaje da ima opravdanja i za procene premamaksimumu. Kod pojedinaca starijih od 65 godina prošek učinka je dosta nizak. Starac normalne inteligencije jeipak manje inteligentan od tridesetogodišnjaka normalne inteligencije, po kriterijumima VB skale. Ukoliko oni trebada obavljaju isti posao, srazmemo složen, onda će testovni nalaz biti demantovan stvarnim učinkom i snalaženjemove dve osobe. Iz tih razloga Wechsler je u svoju skalu uveo i drugi način određivanja snage sposobnosti prekomaksimalne tačke razvoja koju je dostigla grupa od 24 godine starosti. Taj pokazatelj je dobio naziv koeficijentefikasnosti. Najzad, Wechsler je argu-mentovano odbacio pretpostavku da je opravdano postavljanje apriorne normeumesto empirijski utvrđenih. Standardizacija instrumenata mora se sprovesti, jer samo tako dobijamo stvarne uzorkeučinaka i samo na taj način možemo odrediti distribuciju dobnih grupa. Ne može se prihvatiti mišljenje da seinteligencija odraslih može proceniti na osnovu fiktivne konstante ili apriorne norme. Da bi inera bila stvarna,moramo raspolagati sa dve vrednosti. Prva je učinak pojedinca na skali, a druga je distribucija učinaka dobnoguzorka kojoj ispitanik pripada. Ako sa tim raspolažemo, onda možemo uporediti dva učinka na istom instrumentu,učinak pojedinca i učinak normativne grupe. Ta dva učinka svedena na istu skalu daju meru distance ispitanika uodnosu na prošek. Osnovu je skale Wechsler odredio prema distribuciji učinaka dobnih grupa na platou gde supromene sa godinama relativno najmanje a parametri najstabilniji. Kao referentna, standardna distribucija uzeta jedistribucija grupa između 24 i 34 godine. Pretvaranjem učinaka ostalih grupa na učinak ove normativne grupedobijena je zajednička standardna vrednost.Wechslerov tip QI je različit od QI na Binetovoj skali mada su u osnovi za oba koeficijenta principi isti. Praktično,oni se ne mogu neposredno upoređivati. Wechsler je smatrao daje Binetov tip QI prevaziđen, pa je svoju varijantuuveo i u Wechslerovu skalu inteligencije dece (VISK).STANDARDIZACIJA WECHSLEROVE SKALEStandardizacija predstavlja proveru ponašanja psihološkog mernog instrumenta i put utvrđivanja relativno stabilnihkriterijumskih osobina. Psihološki instrument može postati kriterijumska mera sposobnosti ili osobine ličnosti poduslovom da su njegova merna svojstva proverena i dokazana na populaciji kojoj pripada svaki budući ispitanik. Odpsiholoških instrumenata, po tradiciji, najbolje su baždareni testovi inteligencije.Wechslerova skala inteligencije (forma 1) standardizovana je 1938. godine u SAD na uzorku koji je poslepročišćavanja brojao l 080 ispitanika. Uzorak je bio ograničen i biran samo u Njujorku umesto na celoj teritorijiSAD. Dobni raspon se kretao od 17 do 70 godina. U pojedinim dobnim uzorcima broj ispitanika bio jeproporcionalan procentu tih starosnih grupa u populaciji. Vodilo se računa o tome da procenat ženskih i muških uuzorku bude srazmeran odnosu polova u populaciji. Očekivalo se da će pol uticati na testovni učinak bilo posrednobilo neposredno. Naime, žene su imale često niže obrazovanje i znatno slabiji profe-237sionalni status od muškaraca u populaciji. Rezultati su, međutim, opovrgli bojazan istraživača, jer se pokazalo da suna nekim testovima žene imale prosečno veći učinak nego muškarci, mada je na drugim testovima učinak muškaracabio bolji. Mada su rezultati žena, u celini i dosledno, bili nešto viši od rezultata muškaraca, razlika je bila previšemala da bi opravdala formiranje zasebnih normi.Standardizacioni uzorak VB skale (forme 1) bio je sastavljen isključivo od gradskog stanovništva. Ova okolnost jemogla uticati na pristrasno normiranje i, sledstveno tome, na pojavu sistematskih grešaka pri testiranju ispitanika sasela. Naša iskustva pokazuju daje VB skala neprilagođena razlikama sela i grada i daje pristrasna. Obrada podatakastandardizacije VAIS pokazala je da učinak seoskog stanovništva dosledno zaostaje za učinkom gradskogstanovništva, na oba dela skale, za oko 1/2 standardne devijacije. Smatramo da ova činjenica opravdava pripremuposebnih tabela za ocenjivanje seoskog i gradskog stanovništva, mada to nije urađeno ni u jednoj Wechslerovojskali.U sastavljanju uzoraka respektovana je zastupljenost pojedinih zanimanja u populaciji, pa je i uzorak bioproporcionalno određen. Zanimanje i školska sprema su dosta tesno povezane karakteristike. Međutim, isto takočestu vezu nalazimo i između profesije i školske spreme, -s jedne strane, i učinka na testu inteligencije, s drugestrane. Tu činjenicu potvrđuju rezultati obrade standardizacionih uzoraka i VB skale (forme 1) i nove forme VAIS.Više puta je postavljeno pitanje zašto Wechsler nije omogućio diferencijalno ocenjivanje učinaka zavisno odobrazovanja i profesije, mada je taj princip prihvatio u odnosu na dobne razlike? On je ostao dosledanbiologističkom gledanju i branio je stav da je razlika u učinku na lestvici obrazovanosti i profesije uslovljenaprimamim razlikama u sposobnosti pojedinaca koji ulaze u te grupe. Wechsler ne negira i povratni, pozitivni uticajobrazovanja i profesije na razvoj inteligencije, ali daje primat hipotezi da kapacitet određuje stepen aspiracije.Smatramo da bi VB skala bila bolji instrument da je formirana na principu diferencijalnog ponderiranja. Prednostizbora koji je učinio Wechsler je u tome stoje izbegnuto rasparčavanje kriterijuma inteligencije. Usvajanjemunitarnog kriterijuma postignuta je ušteda sredstava ali je naneta šteta skali i značenju rezultata. Apsurdno je razlike

između sela i grada na VB skali tumačiti primarnim kapacitetom.Wechslerova skala VB (forma 1) standardizovana je bez uključivanja crnaca u uzorak. On je smatrao da crncipredstavljaju poseban segment populacije SAD. Njihovu posebnost čini ispodprosečno obrazovanje i niskakvalifikaciona struktura. Crnci su specifični i u pogledu kulture. Zbog svega toga, odlučeno je da se crnci isključe saargumentom da test inteligencije koji pokušava da pomiri suviše velike razlike u populaciji gubi smisao. Ovorezonovanje ne može sasvim da bude prihvaćeno. Pre svega, u populaciji uvek nalazimo specifične grupacije ilisupkul-ture. Sporno je da se od svih njih crnačka može najmanje uklopiti. Sigurno je da se i kod nas mogu naćiregioni koji su obrazovno, ekonomski i kulturalno daleko iza nivoa populacije u celini. Slažemo se da je pogrešnopopulaciju prikazati kao homogenu kada ona nije, ali ne možemo se složiti sa tim da se problem razlika u populacijijednom rešava negiranjem razlika, kao što je učinjeno sa faktorom obrazovanja, a drugi put negiranjem iizostavljanjem ćele grupe. Srećom, Wechsler je238GRAFIKON 1.As štand, skorovaKrivulja intelektualnog razvoja od 16 do 74 godineUzorci poprečnog presekaEQ VB Fl100 80 6040 ^20Koeficijenti efikasnostiStandardne devijacijei i iJ----L.1020 304050 60godineuvideo i ispravio grešku, pa je prilikom standardizacije VAIS, 1955. godine, uzorkom obuhvaćena i crnačkapopulacija SAD.Standardizacija VB skale u našoj zemlji nije izvršena. Takav poduhvat je veoma potreban i mada je skup, zaslužujeda bude ostvaren. Začudo, i ovakva VB skala dosta dobro služi i rezultati nisu neprihvatljivi, mada su sigurnoneprecizni. Iskustvo do kojeg je došao Wechsler pokazuje daje pitanje normi stvar izbora i da, prema tome, dopuštarazličita rešenja. Standardizacija koja treba da se izvrši i kodGRAFIKON 2.Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 75 godineUzorci poprečnog presekaEQ VAISAs štand, skorova120 100 80 60 40 20Koeficijenti efikasnostiStandardne devijacije10 20 30 40 50 60 godineObe krivulje razvoja inteligencije zasnovane su na podacima standardizacionih uzoraka. Mada su VB i VAIS veomaslični testovi, način biranja uzoraka i sastav uzoraka dosta se razlikuje (Matarazzo: Wechsler's Measurement andAppraisal of Adult Intelligence, 1972, str. 220-227.)239nas naići će na težak problem, da li je opravdano nametati jedinstvenu normu populaciji koja je, pored dobnihrazlika, veoma heterogena, odnosno u kojoj postoje ogromne obrazovne, kulturne i kvalifikacione razlike? Možda jeispravnije uvesti dvojne norme, jednu koja je jedinstvena i drugu koja je primerena obrazovnom segmentu iliregionalnom prošeku.TESTOVNA PROCENA INTELIGENCIJEPraktičare uvek zanima pitanje šta se može izvući iz podataka dobijenih pri-menom određenog instrumenta. U tompogledu ni VB skala nije izuzetak. Prema tome, treba upoznati dobre i loše strane instrumenta i granice do kojihmožemo ići u tumačenju. Najpre treba znati statističke karakteristike, jer je klasifikacija inteligencije zasnovana naprincipu velikog broja.Do pojave testova inteligencije razlike u sposobnostima razmatrane su u medicini, psihologiji i pravu, kao diskretnekategorije. Kategorije kao što su idio-tija, imbecilnost, debilnost, nonnalnost ili genijalnost imale su opisni sadržajkoji je obuhvatao celokupno ponašanje koje se smatralo tipičnim. U medicini je posebna pažnja posvećenaiznalaženju specifičnih odlika svake klase, kojih obično ima po nekoliko i koje se javljaju udruženo. Na osnovutakvih sindromskih definicija lekari su utvrđivali vrstu mentalne zaostalosti. Zadatak je bio utoliko lakši što jezaostalost bila izrazitija. Međutim, slaba strana sindromske i holističke kategorizacije je ista kao i tipologije u celini.

Naime, sve je dobro dok su slučajevi izraziti i gde pojedinac nije nešto posebno, na primer debil koji je odrastao uvrlo stimulativnoj sredini ili intelektualno ispodprosečna osoba koja je odrasla u vrlo nestimulativnoj, zaostalojporodici. Ukratko, prelazni, granični slučajevi su vrlo težak ispit za tipološku holističku dijagnostiku. Konceptinteligencije koji je u sadašnjoj formi delo ovog veka skrojen je kao dimenzija a ne kao kategorija. To je omogućiloda se prevaziđe barijera pred kojom se našla kategorijalna definicija i klasifikacija. Međutim, treba imati na umu dase u kliničkoj praksi ne odričemo ni jednog od ta dva pristupa, već nastojimo da ih koristimo udruženo. Mada jeklinički metod u suštini sintetičan, dešava se da poneki kliničar podlegne „testovnom zavođenju" koje vuče naisključivu dimenzionalnu procenu ljudi.U principu, slično je i sa pitanjem superiorne inteligencije. Stručna a pogotovo esejistička literatura obiluje lucidnimprikazima i analizama genijalnih ljudi i, uopšte, fenomena genijalnosti. Međutim, takva razmišljanja nisu mnogodoprinela kliničkom shvatanju i dijagnostici. To je i razumljivo ako imamo u vidu da nat-prosečnost nije kliničkiproblem. Osim toga, natprosečnost je skoro nemoguće sin-dromski odrediti pošto su osobe superiorne inteligencijevisoko individualizirane, pa bi tip imao više izuzetaka nego potvrdnih pojedinaca. Ni dimenzionalni, testovni pristuputvrđivanja visoke natprosečnosti ili genijalnosti nije sasvim podesan metod, što se posebno odnosi na Wechsleroveskale. Na savremena shvatanja o ovim pitanjima veliki uticaj je imao Galton (1833). On je prvi koji je daostatističku definiciju genijalnosti i ostalih kategorija inteligencije. Po oceni Gal-tona genije je osoba koja je svojimdostignućima „zauzela poziciju jednog u milion slučajeva". Po istom načinu definicija „istaknuta osoba" ili osobanat-prosečne inteligencije ima poziciju koja se javlja „jednom u 4 000 slučajeva".240Princip statističke definicije, kakvu je zastupao Galton, prihvatio je i Wech-sler. Taj je princip praktično primenljivpri konstruisanju testa inteligencije kao i pri definisanju kategorija. Najzad, taj princip se sasvim dobro slaže sačinjenicom da se inteligencija u masi raspoređuje normalno. Osnovica krivulje, ukoliko je ova pravilna, može da seizdeli na simetrične segmente podjednako udaljene od centralne linije, tako da svaki segment obuhvata određeniprocenat populacije odnosno uzorka. Zahvaljujući toj konstrukciji mi znamo koliko procenata populacije spada usvaku kategoriju inteligencije. Taj sistem uspešno sintetizuje karakteristike tipologije i dimenzionalnog pristupa.Ovim je nađeno zadovoljavajuće rešenje za problem osoba sa mešanim karakteristikama tipova, jer, na osnovu testi-ranja, „svako negde pripada". Doduše, ima slučajeva gde se dimenzionalna klasifikacija podudara sa opservacijomglobalnog ponašanja. Međutim, broj takvih slučajeva je srazmerno mali i oni se mogu rešavati brižljivo vođenomkliničkom studijom.Klinički test inteligencije je, po pravilu, instrument za individualnu primenu. Takva tehnika mora imatikombinovane odlike, to znači da je psihometrijski korektna i da omogućava prikupljanje značajnih podataka zakvalitativnu analizu. Klinički test inteligencije ne mora biti podjednako osetljiv i diskriminativan za ćelo područjerasporeda inteligencije. Po prirodi stvari, od kliničkog testa se očekuje pouzdana diskriminativnost na nivounormalnosti i nižih kategorija. Mnogo je važnije da klinički test što je moguće potpunije izrazi razlike izmeđunormalnog i subnormalnog nivoa, kao i između susednih subnormalnih nivoa, nego razlike na pozitivnom krajudistribucije inteligencije. Međutim, ispunjenje tih zahteva ne zavisi isključivo od instrumenata već i od odlukakonstruktora u pogledu kriterijuma subnormalnosti. Uticaj shvatanja konstruktora u pogledu definicijasubnormalnosti na sam instrument očigledan je iz sledećih primera: granična vrednost QI za subnormalnost jezavisna od konkretnog testa inteligencije. Po Termanu granični QI je 70, po Kulmanu granični QI je 75, dok je naWechslerovim skalama granični QI 65 za VB, a 69 za VAIS. Jasno je da nema smisla govoriti o nekoj opštojgraničnoj vrednosti koeficijenata inteligencije.Razlike u određivanju granične vrednosti QI između normalne i subnor-malne inteligencije gotovo su nužne sobzirom da svaki konstruktor procenjuje postotak mentalno zaostalih u populaciji. Izgleda neverovatno da 70 godinamentalnog testiranja, pored sveg ostalog što je učinjeno, nije bilo dovoljno da se postigne sporazum o takvompitanju kao što je incidencija mentalne zaostalosti. Da takav sporazum nije postignut, dobro ilustruje podatak dajepostotak mentalne zaostalosti u SAD, prema Wechslerovoj proceni, 2,2%, a u Jugoslaviji, po proceni Stojiljkovića(1965) svega 0,5% i pored ogromne razlike u opštem standardu i pismenosti. Razlika je više nego četverostruka.Diferencijalna klasifikacija ispitanika po nivoima inteligencije, ukoliko je urađeno testiranje VB skalom, obavlja sestatistički. To znači daje ispitivač obavio propisno testiranje, da je završio obradu podataka, da je testovne ocenepretvorio u standardne ekvivalente prema datoj tabeli, daje sumu poena transformisao u QI, a globalni QI svrstao uodgovarajući raspon prema sledećoj tabeli:16 Psihodijagnostika 241Klasifikacija nivoa inteligencije za VB skaluNivo Granični Ql % populacije1. izuzetno inteligentni 128 i iznad 2,22. visoko inteligentni 120-127 6,73. bistri normalni 111-119 16,14. prosečan 91-110 50,05. tupi normalni 80-90 16,16. granični slučajevi 66-79 6,77. mentalno zaostali 65 i ispod 2,2Mada je ovaj način dijagnostikovanja znatno pouzdaniji od procene bez instrumenata, ne treba se zanositi time dajeklinička procena, stručnost ispitivača i kritička interpretacija postala izlišna. Naprotiv, udeo procenjivača je drugačiji

u smislu znanja sa kojim treba da raspolaže, ali nipošto nije manji po značaju. Štaviše, upravo testovna tehnika jenajviše doprinela da se timski rad nametne kao nužna mera za prevazilaženje razvojem tehnika stvorene uskestručnosti. To znači da psiholog, u razmatranju složenih slučajeva, neće ostati sam sa svojim instrumentima, već ćemorati da prenese svoje znanje, svoju procenu i svoje razloge drugim članovima stručnog tima.Jednu od najisticanijih prednosti testiranja u odnosu na samu stručnu procenu inteligencije sastoji se u jasnoćikriterijuma. Nejasni slučajevi nisu izmišljotina kojima oni sa testovima plaše one koji testove nemaju. Granični,nejasni slučajevi su deo kliničke realnosti. Prema tome, imali ili nemali testove, takvi slučajevi postoje. Dobar deotih slučajeva može se srazmerno uspešno kategorisati na osnovu kvalifikativnog testovnog ispitivanja i procene.Međutim, kao i sa mnogim drugim izumima tako je i sa testovima. Naime, i sami testovi imaju svoje slepe uglove idiplopije. Uzmimo slučaj koji je na VB skali dobio globalni QI66. Automatski ovaj slučaj se razvrstava u nivograničnih slučajeva. Ipak, znamo da to ne mora biti tačno. Zamislimo samo da u jednoj velikoj grupi ispitanika imadeset ispitanika sa globalnim QI 66. Da li ćemo se apriori složiti da su svih 10 ispitanika sa QI66 sasvim isteinteligencije i da svih 10 spadaju u nivo graničnih slučajeva? Vrlo je malo verovatno da ćemo se složiti sa ovakvimmišljenjem. Pre svega, sam naziv nivoa nas upozorava da su u pitanju osobe čiji je intelektualni razvoj dostigao nivokoji nije sasvim određen, ali koji bi, od slučaja do slučaja, mogao biti malo više normalan ili malo više subnormalan.Jasno je da samo na osnovu globalnog QI nećemo uspeti da resimo dijagnostički problem, mada, držeći se čvrstoinstrumenata, možemo reći da je pitanje dalje specifikacije stvar obuhvatne kliničke procene. To je potpuno tačno.Međutim, namera je bila da istaknemo kako mehaničko dijagnostikovanje ima svojih granica. U ovom slučajumožemo nastaviti traganje, jer nismo još iscrpli sve mogućnosti koje sama VB skala pruža. Tako, između ostalog, zapotrebe dalje diferencijalne klasifikacije konsultovaćemo ostala dva QI, neverbalni i verbalni, da bismo ocenili da lioni vuku na neku stranu. Ova dva QI mogu biti jednaka (razlika je manja od deset poena), ali mogu biti iasimetrična. Taj podatak već može da se upotrebi za analizu slučaja. Ukoliko ni to ne pomogne, možemo seispomoći konfiguralnom analizom i, na kraju, što može242biti presudno ali je van granica mehaničkog, statističkog suđenja - kvalitativnom analizom. Naravno, kliničkaeksploracija se ne zaustavlja na ovome, ali mi namerno svodimo ovaj primer na granice koje zatvaraju VB skalu.TESTIRANJE INTELIGENCIJE: ŠTA ZAPRAVO MERIMO?Testiranje inteligencije i primena upitnika predstavljaju dve najčešće i najbanalnije psihodijagnostičke operacije.Postoje mnogobrojne vrste tehnika koje se mogu koristiti u cilju laičkog samoproveravanja (Evsenck, 1962: Knowyour own IQ). Štaviše, konstruisanje testa inteligencije danas više ne predstavlja nikakav naučni poduhvat, jer supostupci rutinski. Ove činjenice na neki način ilustruju „dozrelost" ovog područja psihodijagnostike. One čaksugerišu da smo dostigli neke ciljeve koji su dugo priželjkivani i koji su smatrani potvrdom da je objektivnost upsihologiji moguća, a to je eliminacija ispitivača i merenje u kome učestvuju samo objekat (ispitanik) i instrument.Međutim, ta vrsta objektivnosti u kliničkoj psihologiji, za sada, nije naročito poželjna, mada bi instrumenti koji su ufazi prijema informacija izolovani od uticaja ispitivača bili potrebni.Binetova skala je prva prokrčila put i omogućila praktičarima da „izmere pamet" ispitaniku, i to valjano, pouzdano,brzo i ekonomično. Uprkos masovnoj neverici, potvrdilo se da se inteligencija može, na relativno jednostavan načinispitati i oceniti, pri čemu numerički i klasifikacioni rezultat ima ne samo kratkoročnu nego i dugoročnu, prediktivnuvaljanost. Inteligencija je po definiciji trajno svojstvo ličnosti. I u detinjstvu, kada su promene stalne, inteligencijapojedinca se razvija tempom koji je karakterističan za uzrast i usled toga relativni položaj jedinke u odnosu navršnjake ostaje isti. Pod uslovom da instrument zahvata u bitne efekte inteligencije, rezultat, utvrđen testiranjem ubilo kom momentu života, treba da bude indikativan i za budućnost. Suština ovakvog rasuđivanja je u tome da serelativni položaj jedinke u odnosu na vršnjake u toku celog života srazmemo malo menja. Ova pretpostavka jeinspirisala poznatu tezu o konstantnom QI, kao i tezu o prediktivnoj validnosti testova inteligencije.Pitanje predikcije, kome se danas posvećuje znatna pažnja, isprva se uopšte nije postavljalo. Najpre je o tom pitanjuraspravljano u vezi sa tezom o konstant-nosti QI. Kasnije, sa ekspanzijom kliničke metode u rešavanju vankliničkihproblema, nametnut je zahtev da i kliničke tehnike i uopšte kliničko suđenje moraju biti prediktivno valjani.Pokušaji predikcije inteligencije dece, posebno na ranim uzrastima, naišli su na velike teškoće. Prikupljeni podaci supokazali da je domet predviđanja bio utoliko kraći ukoliko je uzrast ispitanika bio mlađi. U praksi je prihvaćeno dase rezultati ispitivanja inteligencije dece do sedme godine ne koriste prediktivno. Oprezniji su preporučivali da seprediktivne interpretacije odlože do pune 13. godine, ili čak do 16. godine. Razlozi koji su navedeni dvojaki su.Predviđanje može da zataji i zbog toga što ispitanici nemaju dovoljno iskustva u rešavanju testova. Usled toga jenjihov učinak smanjen odnosno „preplavljen" situacionom anksioznošću. Preporučeno je da se ispitanici za koje jepotrebno dati predviđanje pripreme za testiranje i na taj način olakšaju reprezentovanje stvarnih sposobnosti kroztestovni učinak. Iz ovog proizilazi da testiranje inteligencije kod243dece, ne mlade od 13 godina, može ali ne mora imati prediktivnu vrednost. Drugi razlog koji je istican u vezi saograničenjem predviđanja polazi od nalaza da se inteligencija razvija do 16. godine. Predviđanje nije moguće svedok razvoj inteligencije nije završen. Prema tome, rezultati testova inteligencije mogu da se koriste i interpretirajuprediktivno ukoliko je ispitanik napunio 16. godinu. Suština ovog argumenta je u tome da predviđanje nije mogućedok je osobina u razvoju.U definiciji inteligencije, pored koncepta moći ili sposobnosti, nalazimo i koncept potencije ili kapaciteta. Podkapacitetom podrazumevamo neku granicu ili domet učinka. Pri tome nas ne zanima donja granica (koliko se neko

može glupo poneti ili dati besmisleno rešenje), već gornja granica. Gornja granica sposobnosti je nešto neodređeno.Pod tim možemo misliti na maksimum do kojeg neko, uz najveće napore i vežbanje, može stići, kao što je slučaj sasportistima. Gornja granica kapaciteta je nepodesna za prediktivne operacije, bilo da na osnovu podataka o takvompostignuću predviđamo šta će ubuduće ispitanik moći da čini, bilo da tu granicu predviđamo na osnovu nekog nižeg,optimalnog učinka. Prema tome, ne preostaje nam drugo nego da operacije predviđanja obavljamo na osnovukoncepta prosečnog učinka. Na izvestan način to nas navodi da koncept kapaciteta ne primenjujemo u prediktivnesvrhe.U Wechslerovoj definiciji inteligencije uključen je koncept „globalni kapacitet", koji je izabran zbog toga što jeWechsler prihvatio dokaze o G faktoru. Međutim, postavlja se pitanje da li na VB skali postoji neka mogućnostprocene „globalnog kapaciteta" i na koji se način to ostvaruje. U konstrukciji testova inteligencije srećemo različitarešenja, među kojima izdvajamo dva relativno suprotna. Izražavanje rezultata ispitivanja inteligencije jednimpokazateljem, kao što je globalni QI, na primer, na Binetovoj skali, predstavlja jednu mogućnost. Drugi je načinprikazivanja nezavisnih rezultata za više različitih sposobnosti bez zajedničke, globalne mere. Takvo je rešenje daoThurstone za svoju bateriju. Globalna mera, bez obzira na teorijsku vezu sa G faktorom, uvek predstavlja neutra-lizaciju ekstremnih učinaka i zamagljivanje granica stapanjem u prošek. Zbog toga je problematično izvođenjeprocene kapaciteta iz jedne mere, kao što je na primer globalni QI na VB skali. Wechsler je pokušao da prevaziđeograničenost globalnog QI, kao mehaničke sinteze, na dva načina. Prvi je uvođenje zasebnih pokazatelja globalnogučinka na verbalnoj skali, verbalni QI, i takvog istog na per-formans-skali, neverbalni Ql. Ova tri pokazatelja moguda budu identična, što je rede slučaj, ili različita, pa samim tim iskazuju jednu vrstu raspona. Drugi način na koji seraspon učinka na VB skali može sagledati je učinak na deset subtestova od kojih svaki ima svoj nezavisan,standardnim skorom obeležen rezultat. Time je stvorena mogućnost da učinak na deset subtestova međusobnoupoređujemo kao da vršimo inspekciju Thurstonove baterije. Nesumnjivo da VB skala pruža mogućnostregistrovanja različitih aspekata inteligencije i da se ti različiti aspekti, zahvaljujući jednoobraznosti upotrebljenihskala, pojavljuju kao kvantifikovani rasponi. Pitanje je, međutim, da li možemo poistovetiti raspon sa meromkapaciteta ili bi tome više odgovarao drugi koncept, na primer „struktura sposobnosti" ili „profil efikasnosti"?244Testovi inteligencije sa kojima danas raspolažemo ne dozvoljavaju nam da procenimo intelektualni kapacitet upunom opsegu. Umesto toga možemo proce-niti prosečni učinak i razlike pojedinih aspekata inteligencije. Toobično nazivamo strukturom sposobnosti. Kapacitet je za sada apstrakcija koja je van domašaja empirije. Međutim,globalna mera i „struktura sposobnosti" mogli bi da se dopune još nekim pokazateljima koji bi olakšali procenu.Postavlja se pitanje koliko su globalna sposobnost i „struktura sposobnosti" stabilni u određenim vremenskimintervalima? Pretpostavimo da proučavamo jednu grupu ljudi u periodu od godinu dana. Za to vreme oni suopservirani i testirani više puta. Između ostalog ponavljamo i testiranje inteligencije svake druge nedelje. Klasičnapitanja odnosila bi se na to da li su rezultati testiranja pouzdani i da li pokazuju određeni trend? Međutim, smatramoda bi ovakvo ispitivanje pokazalo u kom se rasponu kreće mera globalnog kapaciteta kao i „strukture sposobnosti".Za kliničku procenu jedne osobe može biti važnije da znamo da li je nivo inteligencije relativno konstantan ili jevarijabilan. U ovom drugom slučaju vredno je znati u kom rasponu variraju nivoi inteligencije. Recimo da raspon zaglobalni QI neke osobe na VB skali, u intervalu od mesec dana, varira između 95 i 126. Raspon u ovom smislu imakrupan klinički značaj. Na žalost, prema postojećim normama prakse, ovakva vrsta procene nema izgleda da seostvari.Da bi jedna osoba mogla da pokaže svoje sposobnosti u normalnim (van-testovnim) uslovima, potrebno je izvesnovreme, jedan period učenja. Ovo pravilo se smatra izlišnim kada je u pitanju testiranje inteligencije. Argument sakojim se odbacuje potreba pripremnog učenja glasi da svi koji se testiraju imaju podjednako iskustvo u testiranju.Ova je teza u najmanju ruku sumnjiva i sve je manje opravdana. Pre svega, danas se testovi sve više primenjuju uškolama. Prema tome, generacije učenika koje danas pohađaju škole stiču prednost u odnosu na starije generacije.To je vrlo ozbiljan problem, pa su čak i pisane knjige u kojima se nude saveti kako izbeći zamke testiranja i izboritise za korektan tretman. Mogu se naći izvesna opravdanja za taktiku iznenađenja, ali ona ne mogu da se generalizujui sasvim su deplasirana kada je cilj ispitivanja procena „globalnog kapaciteta". U stvari, prihvatanje takvog načelajoš zadržava mogućnost utvrđivanja individualnih razlika među ispitanicima, ali nas lišava stvarne mogućnosti damakar aproksimativno procenimo kapacitet. Zbog toga ne treba da nas čudi što je Wechsler izjednačio smisaotestiranja inteligencije sa utvrđivanjem distance između učinka ispitanika prema prosečnom učinku grupe. Tadefinicija i ne pokušava da pre-tenduje na obuhvatanje kapaciteta, ona se ograničava na procenu individualnihrazlika. U stvari, ako bismo hteli da testiranje inteligencije pretvorimo u testiranje kapaciteta, morali bismo znatnoizmeniti program ispitivanja, što bi neminovno poskupelo ovaj posao.Postoji mogućnost mini procene ili „jeftine" procene kapaciteta inteligencije. To zahteva da se izvrši nekolikotestiranja, pri čemu se mesto i vreme menja. Ovakav način ispitivanja vrlo je komplikovan, jer traži da imamonekoliko paralelnih testova inteligencije. Zbog toga se može pribeći uprošćavanju sa svega dva testiranja. Prvo setestiranje obavlja na standardan način. Drugo testiranje može da se sprovede posle jednog ili više dana. Bitna razlikaje u instrukciji koja poziva245ispitanika da izvuče pouku iz prvog ispitivanja i da ,,da sve od sebe". Dobijena razlika ili raspon uzimaju se kaoindikatori „kapaciteta", mada ne u apstraktnom nego u efektivnom smislu. Osnovni problem u primeni predloženemodifikacije je taj što ne znamo kako treba interpretirati ovakve dvojne rezultate. Po svoj prilici moraćemo sačekati

krupnije promene u teoriji i metodologiji, bez kojih je procena inteligencije kao kapaciteta neizvodljiva.DIJAGNOSTIČKA PROCENA MENTALNE ZAOSTALOSTIBinet-Simonova skala je epohalno unapredila dijagnostiku inteligencije, posebno mentalne zaostalosti. Saproširenjem primene ove metode od školskih problema i trijaže na sve slučajeve mentalne zaostalosti dece i odraslihpojavili su se neki problemi na koje se nije računalo. Superiornost ovog instrumenta nad slobodnom stručnomprocenom podstakla je neke psihologe da apsolutizuju psihome-trijsku stranu skale i da ovaj instrument, a posebnoQI, predstave kao vrhovnu arbitražu u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti. Takva zastranjenja nisu bila u skladuni sa stavovima Bineta i Simona, a ni sa priznatim činjenicama.Mentalna zaostalost je krupan medicinski, psihološki, genetički, socijalni i pravni problem. Ako prihvatimoWechslerovu procenu kao tačnu, onda oko 2% populacije spada u mentalno zaostale. Pod pretpostavkom da je brojstanovništva u Jugoslaviji 20 miliona, po prihvaćenom kriterijumu oko 400 hiljada građana spadalo bi u mentalnozaostale. To je ogroman teret za svaku zemlju i zato je neophodno stvoriti program zaštite, posebno pomoći izbrinjavanja takvih ljudi. U tom okviru dijagnostika ima izuzetan i kompleksan značaj. Nikakvo uprošćavanje ovogproblema ne može se održati već i zbog toga što je tim terminom obuhvaćeno mnoštvo različitih vrsta mentalnezaostalosti. Samo sa medicinske tačke gledišta može se razlikovati osam vrsta mentalne zaostalosti (Heber, 1959).Binet je u pogledu dijagnostike mentalne zaostalosti zauzimao jedan izbalansiran klinički stav. Po njegovoj ocenimentalna zaostalost može da se ustanovi na osnovu eksploracije ličnosti koja treba da obuhvati medicinski metod, tojest anatomske, fiziološke i patološke znake inferiorne inteligencije; pedagoški metod, to jest procenu znanja iškolske podobnosti učenika i psihološki metod, tj. merenje stepena inteligencije. Od tog vremena naovamo procenamentalne zaostalosti, bio-genetička izučavanja, trijaža, školovanje i osposobljavanje za rad kao i zakonodavne mereznatno su se razvile.Psihološki pristup dijagnostici mentalne zaostalosti u načelu je isti kao i kod ostalih oblika devijacije i patologije, toznači daje ispitivanje baterijsko, a interpretacija je stručna i kvalitativna. Test inteligencije je svakako najvažniji uokviru psihološke eksploracije. Klasifikaciona dijagnoza daje se na način kako je priručnikom za taj test standardnopredviđeno. Ukoliko je globalni QI na VB skali 65 ili niži, onda je takav slučaj po testovno-statističkom kriterijumumentalno zaostao. Šta je dalje potrebno preduzeti zavisi od toga da li su drugi podaci podudarni sa testovnomklasifikacijom, približni ili su sasvim nepodudarni. U svakom slučaju, sama testovno-statistička klasifikacijazasnovana na QI nije dovoljna. Dalja provera se vrši kvalitativnom analizom test-ponašanja i rezultata, upoređenjem246rezultata sa učinkom na ostalim tehnikama i rešavanjem slučaja timskim radom. Tim je sastavljen od psihologa,lekara, koji može biti pedijatar ili neuropsihijatar, pedagoga i socijalnog radnika.Psihološka eksploracija je dugo vremena bila ograničena na primenu testa inteligencije i određivanje klasifikacionedijagnoze preko QI. Takvo sužavanje je pogrešno jednako u odnosu na Binetov pristup, na prirodu testa inteligencijeglobalnog QI tipa, na prirodu mentalne zaostalosti, na ličnost ispitanika i na samu kliničku metodu. Problem onihpsihologa koji su se protivili usko testovnom prilazu, kao i svođenju sopstvene uloge na testiranje bio je nedostatakjasne ideje šta je pored inteligencije još neophodno ispitati i kojom tehnikom to sprovesti. Prvo upotrebljivo rešenjeje poteklo od Dolla, koji je istakao važnost procene socijalno adaptivne zrelosti. On je konstruisao i standardizovaojednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. Skala je poznata pod nazivomVinelend skala socijalne zrelosti (1965). Rezultat na toj skali izražava se takođe u terminima koeficijenta kao SQ, tojest „socijalni koeficijent". Osnovna ideja za koju se zalagao Doli je bliska ljudima koji se bave mentalno zaostalimosobama. Utvrđivanje stvarne mentalne zaostalosti ne može se ograničiti samo na test inteligencije i QI, koji jerealistički najbliži podobnosti za školski tip učenja, već mora uzeti u obzir i uspešnost snalaženja i u socijalnim,odnosno širim životnim (vantestovnim i vanškolskim) uslovima. Takav pogled na procenu mentalne zaostalosti nerazlikuje se od Wechslerovog, koji je priznavao mogućnost nepodudarnosti između testovne ocene i nivoasnalaženja u životnim uslovima, pa je čak pridao veću snagu vantestovnom kriterijumu. Prihvatanje Dollove skaleoznačilo je uvođenje dvostrukog kriterijuma mentalne zaostalosti: intelektualnog i soci-jalno-adaptivnog.Wechslerova skala predstavlja vrlo grubu meru mentalne zaostalosti. Pošto je ova skala najviše korišćena i psiholozizasnivaju svoje procene na njoj, nedostatak subklasifikacije mentalne zaostalosti veoma otežava određivanje stepenaretardacije. Na Binetovoj skali može se izvršiti raspored ispitanika na osnovu QI i odgovarajuće klase Tennanoveklasifikacije. Međutim, klasifikacioni sistem Wechslerove skale nema podeoka za QI niži od 65. Američko društvoza mentalnu zaostalost izradilo je tabelu koja omogućava kategorizaciju mentalne zaostalosti na temelju testovneinteligencije. Karakteristika ove sheme je da su stari medicinski termini, kao što su debilnost, imbecilnost i idiotija,zamenjeni graduiranim opisnim terminima. Osim toga, ova tabela daje mogućnost klasifikacije stupnjeva mentalnezaostalosti preko različitih memih sistema: standardnih devijacija ili QI, što znači da se i drugi testovi pored Bineta iWechslera mogu koristiti.Tabela testovne klasifikacije mentalne zaostalostiStepengraničniblagumerenvisokvrlo visokRaspon SQ -l .00 do -2 -2.01 do -3 -3.01 do -4 -4.01 do -5 ispod -5

Binet QI 68-83 52-67 36-51 20-35ispod 20Wechsler QI 70-84 55-69 40-54 25-39 ispod 25247Mada je procena adaptivnog ponašanja u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti isto toliko važna kao i merenjeinteligencije, stvarno izjednačenje ta dva aspekta je otežano. Osnovni razlog je u nejednakom stepenu razvijenostimerenja ovih aspekata. Dok je merenje inteligencije daleko odmaklo, dotle je merenje adaptivnog ponašanja tek upovoju. Prvu procenu adaptivnog ponašanja mentalno zaostalih osoba izraženu skalom razvio je Doli. Procena setemelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva životni tok ispitanika do momenta testiranja. Vine-landova skalasocijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Skalom su obuhvaćene sledeće kategorijeadaptivnog ponašanja: opšta samostalnost, samostalnost u ishrani, oblačenju, upravljanju sobom, u profesiji ili naposlu, komunikacijama, kretanju i socijalizaciji. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sakalendarskim uzrastom, množi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Dakle sve kao na Binetovoj skali. Rezultatuna ovoj skali obično se priključuju još dve vrste ocena, jedna za snalaženje u interpersonalnim odnosima i zasenzori-motornu spretnost. Osnovni problem sa kojim se kliničar sukobljava po završetku ispitivanja je kakoobjediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponašanja u slučaju javljanja većih razlika.Mada je na ovom području dijagnostike najviše postignuto u primeni naučnih principa, i suviše je očigledno dajemnogo ostalo da se uradi. Činjenica je da još nemamo instrument koji omogućava procenu socijalno adaptivnogponašanja na nivou vrednosti rezultata testiranja inteligencije. Ova dva aspekta ponašanja predstavljaju nužniminimum za jednu obuhvatnu kliničko-psihološku procenu mentalno zaostale osobe. U analizi socijalno adaptivnogponašanja u obzir uzimamo njegove potencijale koji se mogu razviti i zahteve koji se mogu postaviti u pogleduprihvatanja osnovnih normi života u društvu. Međutim, takva procena za sada ne može da bude prepuštena samopsiholozima, već je nužno da se prikupi iz više kvalifikovanih izvora. To je razlog da se i dalje ostane na timskomnačinu procene mentalne zaostalosti. Opravdanje za to nije samo tehničke prirode nego i moralno pravne. Dijagnozamentalne zaostalosti je težak sud koji povlači za sobom čitav niz socijalnih, pravnih, emocionalnih i drugihposledica. Ipak, udeo psihološke procene u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti je presudan. Tim više psihologmora biti dobro pripremljen za to, bilo da radi kao generalista (opšte prakse), ili kao specijalista za oblast mentalneretardacije.U našoj zemlji postoji zakon koji nameće obavezu da se mentalno zaostala deca identifikuju i pripreme za posebnoškolovanje. U ovom zakonu, kao i u zakonima nekih drugih zemalja, utvrđen je QI koji granično određuje mentalnuzaostalost. Iako na prvi pogled to predstavlja potvrdu vrednosti psihologije, u suštini je obrnuto. Kliničar ne može daprihvati statističku klasifikaciju bez kritičke rezerve. Upravo zato što su tehnike elementi kliničke metode, orijentirikliničke procene, na osnovu pojedinih rezultata ne mogu se dati bezrezervne ocene. Položaj psihologa premapodacima koje je dobio najsličniji je položaju sudije. Kao što sudija ispituje, proverava, analizira i na kraju prihvataili odbacuje svedočenje i dokaze, tako i psiholog arbitrira. Nijedan postojeći klinički instrument (svedok ili dokaz)ne može da zaobiđe arbitražni sud kliničara, čak ni test inteligencije. Međutim, to pravo psihologa na arbitražu, ustvari, je obaveza koja se može248ispuniti samo ako je arbitar mudar, a on mora takav da bude jer testovni rezultat ne pokriva sve kriterijske osobinementalne zaostalosti.Navodimo sledeći primer kliničko psihološke procene inteligencije. Ispitanik D. S. star 43 godine, zemljoradnik,završio je dva razreda osnovne škole (školuje prekinuo jer je morao da čuva stoku), oženjen i otac četvoro dece. Živina selu u okolini Negotma. Vojsku je služio, nije se isticao ni na koji način. Osrednjeg imovnog stanja, dobar icenjen domaćin (njegova ocena). Na psihološko testiranje upućen je jer se lekaru učinilo daje D. S. pritup. Urazgovoru deluje neupadljivo, mada se izražava veoma nepravilno, odgovara kratko i nejasno, fonnulisane iskazeteško ispravlja. Upućivanje na ispitivanje kao i situaciju testiranja prihvata jer smatra da je to „doktorska stvar". Onje došao na pregled, a sad lekarevo je da odredi šta će i kuda će biti upućen.Na VB skali globalni QI je 64. Na osnovu toga klasifikaciona dijagnoza je podudarna sa radnom dijagnozom lekarakoji gaje uputio. Međutim, zbog toga što je sa sela i što je jedva pismen, neophodna je dopuna. D. S. nije vičanrešavanju problema testovnog tipa. Vrlo se teško snalazi na subtestu informisanosti kao i drugim zadacima kojiiziskuju poznavanje podataka i vrste rešenja višeg kulturnog nivoa. Pred takvim zadacima postaje nesiguran i branise („pa, nisam ja naučen"). Mada je ovaj kvalitet ispitanika veoma izražen, primećuje se da je on kritičan premasvojim odgovorima i da primećuje greške, ali je nemoćan da ih ispravi. Druga važna odlika je variranje rezultatazavisno od iskustva. Zadaci koji po sadržini ili tipu problema nemaju nikakve sličnosti sa njegovim znanjima(krajnje oskudnim i seosko specifičnim) uvek donose neuspeh. One zadatke koji su srodni njegovom iskustvu iznanjima uspešno je resio, a ponekad mu je polazilo za rukom i da ispravi prvobitno pogrešno rešenje. U prilogpretpostavci daje D. S. mentalno zaostao ide klasifikaciona dijagnoza na osnovu globalnog QI. Tu dijagnozu nepotvrđuju sledeće činjenice:1. Daje klasifikacija zasnovana na razlici od samo jednog QI poena.2. Daje neverbalni QI viši od verbalnog i od globalnog, što znači da prelazi u kategoriju graničnog nivoa.3. Daje ispitanik sa sela, neobrazovan, praktično polupismen, potpuno van tokova opšte kulture.4. Daje socijalno i poslovno samostalan i kompetentan, da po ponašanju nije upadljiv za svoju sredinu i da jesposoban da nastavi život na istom nivou adaptivne kompetencije.

5. Da kvalitativna analiza načina rešavanja problema i uopšte ponašanja u problemskoj situaciji ne daje potvrdu zamišljenje daje ispitanik mentalno zaostala osoba.Zaključak kliničke procene ne potvrđuje radnu dijagnozu, jer eksploracijom nisu nađeni sigurni dokazi mentalneretardacije. Nivo inteligencije D. S. je nesumnjivo ispod prošeka. Prema klasifikacionoj šemi on spada,najverovatnije, u nivo pritupih. Ovaj slučaj pokazuje da VB skala znatno poboljšava valjanost kliničkog suđenja i daotklanja pristrasnost pojedinačnih dijagnostičara, podvrgavajući klasifikaciju jednoobraznom standardu ocenjivanja.No, s druge strane, nedostaci skale,249kao što je zaobilaženje rešenja za kulturalne razlike i obrazovni faktor, uvek se iznova „povampire" u rešavanjuindividualnih slučajeva.OPIS WECHSLER-BELLEVUE SKALE INTELIGENCIJESve skale koje je konstruisao Wechsler je komponovao na isti način. Kao i sve ostale tako i prva po redu VB skalaforma l, sastavljena je od 10 kraćih ili dužih testova. Svaki test je različit i primenjuje se i ocenjuje na svoj posebannačin. Ovih deset testova, koji se zbog svoje subordiniranosti celoj skali nazivaju i sub-testovi, svrstani su u dvegrupe po pet. Jednu grupu čine testovi pretežno verbalne vrste, a drugu testovi čiji zadaci ili rešenja nisu verbalni. Tedve grupe testova imaju neku vrstu autonomije, predstavljaju posebne skale, verbalnu i neverbalnu, i imaju zasebnuzbirnu ocenu rezultata. Očigledno je daje Wechsler odstupio od konstrukcijskog modela Bineta, koji je primeniomešani tip testova grupisan po uzrasnom kriterijumu.Podela VB skale na dve grupe testova predstavlja posebnu odliku koja ima teorijsko opravdanje i praktičnekonsekvence. Ona se nadovezuje na Wechslerovu definiciju inteligencije, u kojoj se govori o tri vida jedinstvenesposobnosti. Ova podela je više puta potvrđivana faktorskim analizama sa dva odvojena faktora: verbalnim ineverbalnim. Najzad, preko kliničke empirije potvrdilo se da je podela i heuristički umesna jer je doprineladiferencijalno-klasifikativnoj snazi testa i opisu test-ponašanja različitih kliničkih grupa.Razlika između verbalnih i neverbalnih testova unutar VB skale je relativna. Ova je činjenica takođe saglasna sateorijskom definicijom u kojoj se razlike označavaju kao „vidovi" jedinstvene inteligencije. Veza obe skale jepotvrđena i faktorskom analizom u kojoj je identifikovan faktor višeg reda koji je u vezi sa oba nezavisna faktoranižeg reda. Obe vrste zadataka iziskuju razumevanje verbalne instrukcije, mada se neverbalni testovi mogu primenitii uz pomoć jezika gluvone-mih, a odgovori nisu neizostavno vezani za verbalne simbole. Verbalni deo VB skale jefaktorski homogeniji, stoje shvatljivo s obzirom na izvestan udeo razume-vanja verbalne instrukcije i formulisanjaodgovora govorom. Obuhvatna ocena inteligencije zahteva primenu obe skale, mada je aproksimativna procenamoguća i na osnovu rezultata jedne skale, verbalne ili neverbalne.Testovi koje je Wechsler odabrao i uključio u VB skalu predstavljaju naj-proverenije i najuspešnije tehnikeodređene vrste. Drugim recima, umesto da sam konstruiše i proverava nove testove, Wechsler je pribegao žetvi bezsetve. To je moglo da se uradi jer je produkcija testova sposobnosti bila pozamašna i što je diferencijacija unutarpojedinih vrsta bila, dugom primenom i brojnim valida-cionim i drugim istraživanjima, sprovedena. Konačno,vreme odnosno uspeh VB skale je potvrdio da je eklekticizam Wechslera bio umesan i opravdan. Ovo uostalom nijeusamljeni slučaj. Isto tako renomirana klinička skala MMPI konstru-isana je na isti način.Verbalna skala se sastoji iz pet subtestova, a po potrebi i šest. Fakultativni šesti subtest je rečnik. Neobaveznotestiranje rečnika dolazi otud što ovaj subtest nije od početka korišćen u standardizaciji. Tek kada su podaci prestandardizacije250analizirani, ispostavilo se daje rečnik najbolji subtest u bateriji. U nastavku standardizacije upotrebljen je i rečnik,ali je u konačnoj obradi morao da ostane fakultativan. U svim kasnije konstruisanim Wechslerovim skalama VBforma 2, VISK i VAIS subtest rečnik je integralni deo instrumenta. Verbalna skala se sastoji iz sledećih subtestova:1. opšta informisanost,2. opšte shvatanje,3. nalaženje sličnosti,4. ponavljanje brojeva (napred i unazad),5. aritmetičko rezonovanje i6. bogatstvo rečnika (po nahođenju ispitivača).Subtest opšte informisanosti ima 25 pitanja koja obuhvataju raznovrsne podatke o značajnim pojavama i osobamazapadne opšte kulture. Sam način i sadržaj ispitivanja je poznat javnosti i praktikovan je u školama, psihijatrijskojeks-ploraciji, popularnoj štampi i TV kviz-emisijama. Takav test znanja primenjen je i proveren još u sastavupoznatog armijskog Alfa-testa pomoću kojeg su 1917. godine trijažirani regruti za armiju SAD. Još iz tog vremenase zna da ova vrsta testa predstavlja pouzdanu meru opšte inteligencije, pod uslovom da su pitanja reprezentativna uodnosu na određenu kulturu i daje test standardizovan. Neosporno je da ima izuzetaka kod kojih inteligencija i fondinformacija nije savršeno proporcionalan. Pored toga, stoji primedba da ovaj test neposredno zahvata jednu osobinu,koja sa gledišta fonnalnih operacija nije bitna za inteligenciju. No ipak, i pored toga što nas poznati pojedinačnislučajevi veoma impresivno razuveravaju u smisaonost ovog testa, ne možemo poreći da je Ijubopitljivost,interesovanje za svet i kulturu veća kod osoba više inteligencije, i obrnuto. Najzad, decenijama sakupljani podacitestovnih istraživanja pokazuju daje opšta informisanost više u vezi sa kompleksnim kriterijumom inteligencije negomnogi testovi rezonovanja koje smatramo „pravim" testovima inteligencije: testovi aritmetičkog rezonovanja,testovi nesređenih rečenica i testovi analogija.

Jedna od važnih osobenosti testa opšte informisanosti je porast učinka koji prati dobnu progresiju. Rezultati studijapraćenja pokazuju da se prosečni učinak povećava do 36. godine To je najstarija dobna grupa koja je u konkretnomistraživanju ispitana. Verovatno da to nije i granica simetričnog povećanja starosti i informisanosti. Subtestinformisanosti korelira sa globanim QI, za dobni raspon mladih (20 do 34 godine) jednako .67, a starijih (35 do 49godina) jednako .71. Odgovori na pitanja mogu imati posebno otkrivajuće vrednosti za kvalitativnu analizu uodnosu na karakterološke oblike.Subtest opšteg shvatanja sastoji se iz 10 problemskih zadataka koji po sadržaju podsećaju na zadatke iz Binetoveskale tipa testa snalaženja. Kao i kod prethodnog testa, zadaci su raspoređeni po redosledu stepena složenosti. Upogledu mentalnih operacija nema razlike između zadataka u Binetovoj i Wech-slerovoj skali, mada je sadržaj naVB skali prilagođen odraslima. Za neupućene ovaj subtest je vrlo uverljiva provera inteligencije, jer je snalaženje iinteligencija za njih isto. Uspešno rešavanje zadataka zahteva određena znanja iz svakodnevnog251iskustva, šeme iz prošlog iskustva i jednu zdravorazumsku orijentisanost. Verovatno da je Rapaport u pravu kadatvrdi da je učinak uslovljen i respektom prema kulturalno sankcionisanim standardima. Usled toga osobe saopozicionim i kontrakonformističkim stavovima mogu da omanu. Zanimljivo je, kako navodi Matarazzo, da priprevođenju ovih zadataka za različite nacionalne standardizacije (nemačku, francusku i druge) nije bilo potrebnomenjati i prilagođavati sadržaj. Vrednost ovog subtesta je osrednja. Rezultati koreliraju ujednačeno sa uzrastom uodnosu na globalni QI u visini .67. Posebnu vrednost ovaj test ima u kvalitativnoj analizi odgovora sa gledištakarakterološke i nozološke dijagnostike.Subtest nalaženja sličnosti se sastoji od dvanaest zadataka poredanih progresivno po proverenoj težini. Svaki sezadatak sastoji iz jednog para pojmova, među kojima ispitanik pronalazi vezu. Njihova povezanost je višestruka irazličita sa stanovišta konkretno-apstraktne dimenzije. Slični testovi su korišćeni i ranije, a ima ih i u Binetovojskali. U psihijatrijskoj eksploraciji koristi se test razlika, koji nije sasvim uporedljiv sa ovim. Sa gledišta mentalnihoperacija putem kojih se dolazi do resenja subtest-sličnosti je jasan i jednostavan. I kao vrsta instrumenta ovaj test jejedan od najboljih među testovima verbalne skale. Korelacije sličnosti sa punom skalom iznose, za mlađi uzrast .73,dok je sa jednim zadatkom više na VAIS korelacija .80. Odgovori mogu biti vrlo značajni za kvalitativnu analizumišljenja kod psihijatrijskih slučajeva.Subtest aritmetičkog rezonovanja sastoji se od 10 zadataka raspoređenih u red po težini. Ovu vrstu testa nalazimo i uBinetovoj skali, samo je sadržaj problema promenjen i prilagođen interesovanju odraslih. Test aritmetičkog rezono-vanja je vrlo uverljiv i za laike. Retko ko, ako je zapitan kako će ispitati inteligenciju, da neće navesti računskezadatke kao vrstu probe. Operacije koje uslovljavaju uspeh na ovim zadacima jasne su i faktorski homogene. Ovaj jetest ipak osoben. On je visoko diskriminativan u odnosu na mentalnu zaostalost, jer velika većina defektnih omane urešavanju. Međutim, na normalnom i natprosečnom nivou diskriminativnost nije ista. Ima osnova da uspeh na ovomtestu tumačimo jednim autonomnim faktorom koji objašnjava zašto veoma inteligentni ponekad slabo prolaze, asasvim prosečni dobijaju visoku ocenu na subtestu aritmetičkog rezonovanja. Utvrđeno je da rezultati na ovomsubtestu, kao i na subtestu opšte infor-misanosti, odlično diferenciraju ispitanike u pogledu uspeha u školskomučenju. Kombinacija ova dva testa dovoljna je mera uspešnosti učenika i bez uvida u ocene (Matarazzo, 1972). Uodnosu na ostale testove subtest aritmetičkog rezonovanja je sasvim osrednji. On korelira sa opštim skorom u visini.63 za mlađi dobni raspon (24 do 34 godine) i .67 za stariji (35 do 49 godina). Korelacija na VAlS-u je poboljšana iiznosi .73 za mlađi dobni raspon, a .81 za stariji. U pogledu kliničkih svojstava subtest aritmetičkog rezonovanja jediskriminativan prema motivaciji za ispitivanje, kao i prema efikasnosti korišćenja sposobnosti.Subtest ponavljanja brojeva je verovatno najpopularniji test inteligencije. Nalazi se u sastavu najrazličitijih skala,uključujući i Binetovu. Koriste ga i u psihijatrijskoj proceni inteligencije („mali test inteligencije")- Zadaci se sastojeiz dvostruke serije brojeva poredanih slučajno, dok je broj cifara najmanji kod prvog zadatka, a najveći kodposlednjeg. Naravno, test je jednostavan za primenu kao i252za ocenjivanje uspeha. Rezultat na ovom subtestu je često nepodudaran sa ostalim rezultatima na VB skali. Iz ovihrazloga, kao i opšte usvojenog mišljenja da učinak zavisi više od pamćenja nego od inteligencije, isticano jemišljenje da ovom subtestu nije mesto u sastavu opšteg testa inteligencije kao što je Wechslerova skala. U prilogupriključenju VB skali navodi se argument da je ponavljanje brojeva veoma diskriminativan test u odnosu namentalnu zaostalost. Nije neophodno da jedan test bude diskriminativan u čitavom opsegu javljanja sposobnosti,pogotovu ako je test kliničke namene, što podrazumeva da je visoko selektivan prema sub-normalnosti, a manjeprema natprosečnom delu lepeze.Ponavljanje brojeva je slabašan test inteligencije. On korelira sa ukupnim rezultatom između .51 i .52 na VB skali a.64 i .68 na VAIS. Kao klinički test vrlo je osetljiv na anksioznost (Rapaport, 1945). Nizak učinak može da poslužikao upozorenje daje ispitivanje nevalidno jer je ispitanik bio u nepodobnom stanju, što nije nevažno uindividualnom ispitivanju.Neverbalna skala ili performans-skala sastoji se od sledećih pet subtestova:1. dopuna nepotpunih slika,2. svrstavanje slika (strip),3. kocka mozaik (Kosov test),4. sklapanje figura i5. šifriranje.

Mada su verbalna i performans-skala u okviru VB baterije formalno jednake, postoji niz značajnih razlika medunjima. U celosti, testovi iz sastava neverbalne skale manje su poznati kao testovi inteligencije. U psihijatrijskim inaturalističkim eksploracijama inteligencije ne koriste se perfonnans-tehnike. Takve tehnike i materijal strani susvakodnevnom iskustvu što drugim recima znači da se verbalni pristup obično favorizuje. To je potpuno u skladu saorijentacijom nastave i načinom provere znanja u školama. Posledica toga nije sasvim neočekivana, verbalni testoviimaju višu korelaciju sa školskim uspehom nego performans-testovi. Tu se, međutim, javljaju dve zapreke. Prva sesastoji iz konstatacije da školski uspeh nije u savršenom skladu sa vanškolskim „životnim" merilima uspeha. Poznatisu drastični primeri suprotnosti. Druga stvar je definicija inteligencije koju je dao Wechsler i koja, sasvimopravdano, izjednačava pretežno verbalne i pretežno operativne (neverbalne) učinke mereći ih zajedničkomdimenzijom inteligencije. Prema tome, inteligenciju ne bismo ni mogli u potpunosti proceniti ukoliko bismomimoišli njene neverbalne efekte. U individualnom slučaju nailazimo na vrlo izrazite primere jednostranosti, što jošviše ističe potrebu za obuhvatnim instrumentom koji ne daje prednost verbalnom aspektu ali ni neverbalnom. Usledtoga što je izbor materijala sa kojima se vrši neverbalno testiranje nekonvencionalan i artificijelan, dok je govorni tipzadataka verbalne skale blizak dnevnom iskustvu, dolazi do nekih vrlo značajnih razlika na ove dve skale. U slučajublagog oštećenja inteligencije koje ispitanik prikriva, njegov manevar može da bude manje prepoznatljiv naverbalnom delu skale. To je zbog toga što verbalni šabloni ostaju netaknuti, a pomažu u postizanju merljivog učinka.S druge strane, manje konvencionalan materijal postavlja veće zahteve u odnosu na stvarnu sposobnost i zbog253toga je prikrivanje teže. I u patološkim kao i normalnim slučajevima učinak na per-formans-skali je u većojkorelaciji sa efektom snalaženja u životnim situacijama i uspehom.Performans-testovi imaju srazmerno dugu tradiciju u psihološkim istraživanjima inteligencije. Takvih je testovanapravljeno mnogo, pa je zbog toga izbor bio dosta lak. Kao merila inteligencije neverbalni testovi nisu inferiorni uodnosu na verbalne, štaviše neki su zasićeniji G faktorom od verbalnih testova. Moglo se očekivati da će Wechslerodabrati one performans-testove koji su najviše zasićeni G faktorom, odnosno koji su najbolji. Međutim, Wechslernije pošao od takvog merila, ili ga nije primenio isključivo. Pre svega, neki od najboljih perfor-mans-testovauključeni su u instrumente za grupna ispitivanja. Taj način je u osnovi različit od kliničkog pristupa, koji jeindividualan. Grupni tip perfonnans--testa je skrojen po načelu: „Nije važno kako si došao do rešenja, već je važnokoliko si postigao". Tako, na primer, Ravenove progresivne matrice objektivno i selektivno registruju učinakinteligencije, ali ostavljaju ispitivača u neizvesnosti u pogledu procesa mišljenja, mada je učinak potpuno jasan.Kliničko ispitivanje inteligencije mora da obuhvati i registruje proces mišljenja kao i učinak. Ima više razloga zbogkojih se taj zahtev postavlja. Nekada ispitanik zataji, daje niži učinak nego što očekujemo, ili koliko može. Njegovaje efikasnost smanjena iz nekih razloga, možda je uznemiren ili zbunjen, ili ima prekide sekundarnog procesa usledproboja primarnog. To su bitne činjenice za kliničko prosuđivanje. Sam učinak nije presudan kao što je kod izborazanimanja ili ocene podobnosti za prijem ili napredovanje zato što je interpretacijski model drugačiji. U kliničkomispitivanju inteligencije učinak ne prihvatamo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. Kod kliničke, daklenegativno selekcionisane populacije, učinak je često snižen, međutim, u konkretnom slučaju ne znamo da li je efekatdirektno prihvatljiv ili nije. Zbog toga je uvek, kada postoji i najmanja sumnja, neophodno da se ispita pored učinkai sam proces, i utvrdi da li je mišljenje (ego) poremećeno. Tek posle ovakve kontrole pristupamo interpretacijiučinka, koja može biti direktna ili posredna. U direktnoj interpretaciji učinak procenjujemo kao neposrednu funkcijunivoa sposobnosti. U posrednoj (psiho-dinamičkoj) interpretaciji učinak procenjujemo kao rezultantnu funkcijustepena i vrste ometajućih procesa i nivoa sposobnosti. Ovo su bitne razlike, koje moraju imati uticaj nakonstrukciju kliničkih testova inteligencije.Subtest dopune nedovršenih slika sastoji se iz serije od 15 crteža kojima je zajedničko to daje na svakoj izostavljenpo jedan bitan detalj. Slike su svrstane po principu stepenastog otežavanja, od najlakšeg do najtežeg zadatka nakraju serije. Slični zadaci su korišćeni u sastavu Binetove skale i Beta-serije. Ovaj subtest je srazmemo lak, tako dane predstavlja teškoću za ispitanike sa prosečnom inteligencijom. On je odabran zato što je diskriminativan premasubnormalnim nivoima. Prema tome je dijagnostički značajnija informacija neuspeh nego uspeh na ovom testu.Nizak rezultat u sklopu protokola koji ukazuje na normalni ili čak natpro-sečni nivo predstavlja ozbiljno upozorenjei mogućnost poremećaja osnovnih operacija mišljenja. Suština zadatka ovog testa je razlikovanje bitnog i nebitnog.To je delimično otežano i stilom crtanja, posebno na VB forma l, koji nameće pre-254poznavanje irelevantnih nedostataka. Kod VAIS verzije to „zavođenje" je otklonjeno. Kod kliničke populacijesniženje na ovom subtestu je najčešće među mentalno zaostalim, opsesivno kompulzivnim i psihotičnim. Opsesivneosobe otkrivaju više nedostataka nego što se traži, jer ne mogu da se odluče među više mogućnosti i, kao uvantestovnim uslovima, biraju pogrešne, irelevantne detalje. Psihotičari pod uticajem svojih preokupacija i prekidasa realnošću nisu u stanju da uoče bitno, odnosno da diskriminišu bitno i nebitno. Subtest dopune nije podložankorekciji usled ponavljanja, pa se može koristiti za retest i sa kraćim intervalima. Sa psihometrijskog stanovištaslaba strana testa je skučen raspon distribucije individualnih razlika. Faktorskom analizom je utvrđeno daje ovaj testnešto sasvim posebno u odnosu na ostalih devet u bateriji VB. Korelacija sa ukupnim rezultatom baterije iznosi .60,dok je korelacija u okviru VAIS mnogo veća. Za dobni raspon mlađih (24 do 34 godine) iznosi .78, a za stariji dobniraspon (35 do 49 godina) punih .80.Subtest svrstavanja slika prema skrivenom smislu sastoji se od crteža poput stripa. Iz toga razloga kao i skraćivanjanaziva kod nas se naziva kratko subtest--strip. Ovaj test je veoma kontroverzan, a ujedno i najnepogodniji deo

baterije u slučaju direktne primene na neameričku populaciju. Zadaci se sastoje u nalaženju ispravnog redosleda kojiilustruje neki vic. Sadržaj je uvek vezan za određenu međuljudsku situaciju, stoje Wechsleru dalo povoda dazaključi daje strip pogodan test za „socijalnu inteligenciju". Njemu je takav test u bateriji bio potreban da bi mogaoobuhvatiti sva tri osnovna vida inteligencije, verbalni, operativni i socijalni ili interpersonalni. Prema tome, subtest-strip i shvatanje na verbalnom delu namenjeni su da reprezentuju aspekt „socijalne inteligencije". Na prvi pogledstrip deluje uverljivo, kao test inteligencije zbog toga što proverava snalažljivost. Međutim, Wechsler je prevideonekoliko važnih činjenica koje pobuđuju sumnju u ispravnost načinjenog izbora. Pre svega strip kao forma, kaotestovni materijal nailazi na barijeru socio-kulturalne selektivnosti. Seoska populacija je znatno slabija od gradske urešavanju tih zadataka, nezavisno od individualnih razlika. Isto tako mlađi ispitanici nadmašuju starije, a ništa nisumanje razlike ni među pojedinim nacionalnim grupacijama. Možda je malo preterano, ali nije sasvim netačno dajestrip-test „tipično američki" (Matarazzo, 1972). Doduše, ova vrsta medijuma se sve više širi i prihvata, tako da semože očekivati brisanje oštrih granica upoznatosti sa tom vrstom grafičke komunikacije. Druga je prepreka usadržaju, u vrsti viceva koji su izabrani. Od sedam zadataka tri potiču iz Grupnog armijskog testa, a četiri iz jednogdosta intelektualno isključivog njujorškog časopisa (autor je Soglow, serija „Mali kralj"). U čemu je suština vica ikoji raspored najbolje odslikava tu suštinu? Kao kriterijum najboljeg rasporeda usvojen je original koji je daokarikaturista. Međutim, postoje brojne alternative koje ne moraju apriori biti inferiorne, ali sigurno nisu u duhuSoglowa. Prema tome, onaj ko ne čita The New Yorker i ne poznaje Soglowljev humor, mora biti u slabijoj poziciji.Treća bitna slabost načinjenog izbora je u tome što strip-test treba da bude merilo socijalne inteligencije. Već uprvom priručniku Wechsler je naveo da izvesne činjenice ne podupiru ovu vezu. Naime, mnogi socijalno vrlouspešni ali stariji ispitanici omanjuju na stripu, dok mlađi delikventi ili klinički verifikovane255psihopate pokazuju dobar učinak na strip-testu. Očigledno je daje udeo ličnosti u postizanju učinka na ovom testuznatan i da može nadmašiti udeo inteligencije. Ovako složena uslovljenost rezultata navodi na zaključak da izborovog dela VB skale nije bio valjan. Pa ipak, strip-test ima i dobre strane. On je dosta težak i neselektivan odprosečne inteligencije nadole. I među normalno inteligentnim rezultat u subtest-stripu je redovno najniži naneverbalnoj skali. Međutim, kada je rezultat u nivou ostalih, ili kada je viši, onda posve sigurno imamo pred sobomosobu nat-prosečne inteligencije, ili, kao što je navedeno, nekog kome su stripovi i određen tip humora bliski. Unašem prevodu i modifikaciji VB skale uneli smo izvesne izmene u sastavu subtest-stripa. Umesto Soglowljeveserije ,,Mali kralj" uzete su tri serije iz VB forme 2 koje su manje isključive i lakše shvatljive širem sloju ljudi.Korelacija učinka na subtest-stripu sa ukupnim učinkom VB skale iznosi .51 za mlađi dobni raspon, a .62 za stariji.Korelacija na VAIS-u je i za ovaj test veća i iznosi .77 i .76 za odgovarajuće dobne raspone.Kocka-mozaik predstavlja pravi neverbalni test, jer se instrukcija može dati bez govora, demonstracijom načinarada, a izvođenje takode ne zahteva ni jednu izgovorenu reč. Ovaj subtest je skraćena verzija Kohsovog testa (1914),koji je ispoljio odlična svojstva. Sastoji se iz kraće serije od sedam, progresivno sve složenijih zadataka, koji serešavaju sastavljanjem šarenih kocki u sklop mozaika prema datim predlošcima. Ovaj test je atraktivan za većinuispitanika, otpor se retko javlja, učinak se može lako i objektivno registrovati, dok je mogućnost opserviranjaprocesa rešavanja zadatka veoma dobra. Izgleda da je uticaj socio--kulturnih i drugih demografskih faktoraneznatan. Rezultati su diskriminativni u ćelom opsegu distribucije inteligencije. Za razliku od ostalih performans-testova VB baterije, koji su mahom veoma osetljivi na dekoncentrisanost i anksioznost, na šta vrlo često nailazimopri ispitivanju kliničkih slučajeva, subtest kocka-mozaik je rezistentan. Čak i pojava težih poremećaja mišljenja, kaošto su sumanute ideje i halucinacije, ne dovodi do upadljivog sniženja rezultata, ukoliko je naravno inteligencijaočuvana. Međutim, kocka-mozaik subtest vrlo jasno registruje prava oštećenja inteligencije. Zato se dešava dashizofreni bolesnici u akutnoj psihotič-noj fazi, kada deluju sasvim bezumno, postižu na Kohsu srazmerno visokučinak, dok neki ispitanici sa moždanim oštećenjem koji deluju vrlo očuvano veoma pod-bacuju. Uprkos prividnojlakoći, rezultat je skoro uvek među najvišim na neverbalnoj skali, ovaj test ima najvišu korelaciju sa globalnimkriterijumom od svih performans-testova. Sa rezultatom čitave VB skale (bez Kohsa) korelacija za mlađi dobniraspon iznosi .71, a za starije .73, dok je korelacija za VAIS .76 i .78 za odgovarajuće grupe.Subtest sklapanja figura je takode čist operativni ili performans-test. Sastoji se svega od tri zadatka. Svi zadaci suistog karaktera. Ispitanik treba da sastavi određenu figuru iz delova koji su dati, odnosno da otkrije ideju celine.Slični testovi su korišćeni i ranije, na primer u Pintner i Patersonovoj skali (1917). Me-trijska vrednost ovog subtestaje dosta skromna, što se može pripisati i kratkoći. Iz istog razloga rezultati se prilikom retestiranja veoma menjaju ibaš ta činjenica, podložnost uticaju vežbanja, veoma smanjuje pouzdanost rezultata. Kao i drugi performans-testovitako je i ovaj veoma osetljiv na dekoncentrisanost, depre-256sivnost i anksioznost ispitanika, što znači da kod kliničkih slučajeva često dobi-jamo sniženi učinak. Ova osobina nedozvoljava da rezultat neposredno dovodimo u vezu sa inteligencijom. Posle svega ovoga ne treba očekivati dakorelacija sa globanim pokazateljem inteligencije bude visoka. Najbolja strana ovog testa je pogodnost koju pružaza opservaciju načina rešavanja zadatka. Možemo posma-trati kako ispitanik prilazi zadatku, šta preduzima kadpogreši, da li istraje ili ne i uopšte kakav je kvalitet procesa mišljenja. I kod ovog testa se potvrđuje da izbor za VBbateriju nije bio određen isključivo zasićenjem G faktorom, visokom korelacijom učinka sa nekim merilominteligencije, nego je izborom respektovan i opservacioni potencijal. Korelacija sa ukupnim rezultatom na VB iznosi.41 i .51, zavisno od uzrasne grupe, dok su korelacije na VAIS-u nešto više, .58 i .65 za mlađi i stariji dobni raspon.Subtest šifriranja je jedinstven u VB bateriji kao predstavnik klasičnog tipa „papir i olovka" testa. Zadatak se sastoji

u brzom i tačnom zamenjivanju brojeva određenim znacima. Učinak predstavlja broj uspešno supstituisanih cifara.Tu vrstu testa Wechsler je preuzeo iz armijskog Beta-testa. Samo ispitivanje traje samo devedeset sekundi. Test jeprihvatljiv za ispitanike, ne traje dugo, učinak se ekonomično i objektivno meri. Za razliku od ostalih performans-testova, ovaj ne daje velike mogućnosti za kvalitativno opserviranje procesa. Međutim, grafički znaci koje ispitanikcrta mogu dobrom stručnjaku da otkriju mnoge psihomotorne i grafomotorne osobenosti i poremećaje, kao ikarakterne crte, impulzivnost, opsesivnost ili sklonost bizarnosti. Ipak, ti uzgredni dijagnostički pabirci ne oprav-davaju u dovoljnoj meri uključivanje upravo ovog testa u bateriju. Ni Wechsler ni kasnije Matarazzo ne nalaze boljeopravdanje nego daje u svojoj vrsti šifriranje najpogodniji test. Začudo, korelacija sa ukupnim rezultatom na VB(bez šifrova-nja) iznosi .71, odnosno .73 za odgovarajući dobni raspon. Korelacija na VAIS-u je slična i iznosi .76 i.72 za dve dobne grupe.Subtest rečnik je sa zakašnjenjem priključen grupi testova koji su zajednički standardizovani. Wechsler i njegovisaradnici su sa iznenađenjem primili podatak koji je govorio da je rečnik, nasuprot rasprostranjenom uverenjuizvrstan test inteligencije. Broj reci koje osoba zna odnosno prepoznaje i može da definiše sigurno da zavisi odsocio-demografskih, a posebno obrazovnih faktora. Međutim, fond reci je vrlo diskriminativan i umeđuindividualnom poređenju. Subtest rečnik postoji i u Binetovoj skali i takođe je odličan indikatar nivoainteligencije. U okviru VB skale rečnik se sastoji od 40 reci koje su izdvojene iz jednog većeg spiska po kriterijumudiferencijalne vrednosti u odnosu na nivoe inteligencije. Uzorak reci je zasnovan na Websterovom rečnikuengleskog jezika i ne može se prevoditi na druge jezike. Test rečnik je jednostavan, ekonomičan i pouzdaninstrument. Odgovori se lako ocenjuju. Štaviše, rečnik pruža mogućnost i za kvalitativnu analizu, a ne samo zaocenu inteligencije na bazi učinka. Verbalizacija odgovora može da otkrije značajne karakterološke i psihopatološkespecifičnosti ispitanika. Zbog ovih osobina Wechsler je rečnik priključio u sve kasnije konstru-isane skaleinteligencije kao integralni deo baterije. Korelacija učinka na rečniku sa ukupnim rezultatom VB nije saopštena.Između rečnika i integralne ocene VAIS-a korelacija iznosi .86 za mlađi i .87 za stariji dobni raspon.17 Psihodij agnostika 257VALIDNOST WECHSLEROVIH SKALA INTELIGENCIJEMeđu svim tehnikama koje se koriste u savremenoj kliničkoj dijagnostici testovi inteligencije su nesumnjivonajbolje standardizovani i validirani instrumenti. Međutim, validiranje jednog instrumenta je uvek validiranje ikonstrukta koji taj instrument meri. Validiranje takvog sprega nije jednokratna operacija, već produženi proces kojitraje decenijama kroz različite faze naučnog potvrđivanja. Wechslerove skale su proveravane decenijama na različitenačine faktorskim analizama, prema empirijskim kriterijumima i predikcijom. Među ovim istraživanjima posebnuvrednost imaju dugročna, prospektivna, prateća istraživanja i validacije u kojima je i sam kriterijum pažljivoanaliziran.Obe Wechslerove skale za merenje inteligencije odraslih, VB i VAIS, podvrgavane su ponovljenim faktorskimanalizama. U tom pogledu se naročito istakao svojim radom Cohen (1952, 1957, 1959). Koristeći podatkestandardizovanog uzorka VB i VAIS-a za faktorsku analizu Cohen je utvrdio da se iz matrice inter-korelacija uvekizvode sledeći faktori: 1. faktor verbalnog razumevanja (rečnik, shvatanje, sličnosti i informacije), 2. faktorperceptivne organizacije (sklapanje figura, kocka-mozaik, dopunjavanje slika i sređivanje slika u niz), 3. faktorpamćenja ili sloboda od distrakcije (aritmetičko rezonovanje i ponavljanje brojeva). Sva tri grupna faktorapodređena su jednom opstem faktoru koji je identi-fikovan kao G i obuhvata 50% ukupne varijanse. Cohen isaradnici su utvrdili još dve značajne činjenice. Prva, da se struktura inteligencije od detinjstva do starosti ne menja.Taj zaključak je naravno zasnovan na Wechslerovim skalama. Druga, da je struktura inteligencije nezavisna odpsihopatologije. Normalni i patološki slučajevi imaju istu strukturu sposobnosti. Faktorska analiza može dati jednuvrstu potvrde valjanosti, ali taj metod nije imun od uticaja primenjivača, pa zato ne može da se prihvati kaonepobitan dokaz.VVechslerove skale su verifikovane i prema drugim kriterijumima koji su uobičajeni za empirijsku validacijutestova inteligencije. Među prvim dokazima validnosti koje je Wechsler naveo je korelacija QI VB skale saprocenom inteligencije učenika datih od strane nastavnika. Te korelacije su sasvim zadovoljavajuće, mada nemožemo smetnuti s uma da je taj kriterijum kritikovan kao nepouzdan upravo na osnovu proveravanja putem testovainteligencije. Validacija je vršena nadalje u odnosu na krivulju razvoja. Dobijena krivulja predstavlja značajan priloggenetičkoj psihologiji, ali je taj nalaz, kao i sama krivulja, podložan kritičkom ispitivanju. Ni ovo nije konačnapotvrda, već samo prilog u spirali validacionog dokazivanja. Najzad, Wechslerove skale su validirane i premakriterijumu mentalne zaostalosti. Znamo da VB i VAIS dosta pouzdano diskri-minišu mentalnu zaostalost, ali i utom pogledu postoji problem. Naime, određivanje granice mentalne zaostalosti zavisi od praćene incidencijementalne zaostalosti u populaciji, a taje procena donekle arbitrirana. Svi ovi empirijski kri-terijumi potvrđujuvaljanost Wechslerovih skala, ali je njihova dokazna snaga ograničena. Međutim, ona može da bude znatno većaukoliko se bolje prouči sam kriterijum, specifikuje šta je osnova povezanosti i zatim iznova proveri testovni rezultatsa bitnim komponentama kriterijuma. Sledeća tabela sadrži podatke o povezanosti ukupnog QI Wechslerove skalesa nizom empirijskih kriterijuma:258Validacioni koeficijenti QIKriterijum Koeficijent korelacijeQI: mentalna zaostalost .90QI: broj završenih razreda .70

QI: školski uspeh .50QI: školska kvalifikacija .50QI: socio-ekonomski položaj .40QI: prestiž zanimanja .95QI: školska sprema roditelja .50QI: uspeh na poslu .20Ovi podaci potvrđuju daje testovna mera na jedan smisaoni način u vezi sa čitavim nizom kriterijuma adaptivnogponašanja. To ide u prilog Wechslerovim skalama jer dokazuje njihovu korisnost. Ostaje, međutim, otvoreno pitanjeda lije testovno merenje povezano i sa drugim činjenicama za koje se može pretpostaviti da stoje u vezi sa jednimkompleksnim shvatanjem inteligencije. Tako, na primer, treba očekivati da je inteligencija u vezi sa nasleđem, satežinom mozga, sa zdravljem, intrauterinim uslovima pre rađanja, sa ishranom u ranom detinjstvu i drugimfaktorima. U stvari, ma kako pokušavali da izbegnemo zamku starih sporova, ipak ne možemo mimoići pitanje: štaodređuje inteligenciju, nasleđe ili sredinski faktori? Možda to isto: koji činioci biološkog i psihosocijalnog redautiču, koliko, kada i na koji način na razvoj inteligencije čoveka? Ta su pitanja i vrlo značajna i vrlo provokativna.Već danas možemo ponešto reći, ali je sigurno da se naše znanje o tim pitanjima proširuje zahvaljujući jednimdelom i Wech-slerovim skalama, koje su ohrabrile istraživače da priđu složenom problemu istraživanja inteligencijeu svojoj složenoj suštini i manifestacijama. Prema tome, Wechslerove skale nisu samo koristan dijagnostičkiinstrument već i sredstva za unapređenje nauke o čoveku.KVALITATIVNA ANALIZA VB SKALETest inteligencije treba pre svega da omogući pouzdanu i valjanu procenu inteligencije. Klinički test inteligencije,pored toga, treba da pruži uvid u posredni proces rešavanja problema, jer smatramo da bez toga nismo u stanju darazlikujemo podbačaj usled nedovoljne sposobnosti od podbačaja usled poremećaja opažanja i mišljenja. Zbog toganije svaki dobar test inteligencije podesan za kliničku namenu. Dobar klinički test inteligencije treba da zadovolji triosnovna uslova:1. daje pouzdan i valjan instrument klasifikacije inteligencije,2. da omogućava opservaciju i proučavanje procesa rešavanja problema i3. daje pogodan za kvalitativnu analizu odnosno za razmišljanje i povezivanje inteligencije i ličnosti.Operacionalizacija i instrumentalizacija psihologije vodi ka rasparčavanju i definisanju segmenta, što predstavljabitan uslov jedne vrste pristupa i unapređivanja naučnog znanja. Nasuprot toj tendenciji, klinički pristup je primarno259holistički. Svaki instrument u kliničkoj psihologiji mora da nosi pečat tog bazičnog stava daje čovek suštinskinedeljiva celina. Ma koliko daje Wechsler bio uspešan u usavršavanju svog instrumenta u skladu sa prvimzahtevom, njegove skale ne bi nikada postale to što jesu da nisu istovremeno odgovorile i zahtevima 2 i 3, odnosnonačelu holizma.Opservacija ispitanika u toku rešavanja testova sposobnosti nije nikakva novina niti je vezana za Wechslerove skale.To isto može da se kaže i za kvalitativnu analizu učinaka, koja je u kliničkom pristupu uvek korišćena i saBinetovom i drugim skalama. Međutim, Wechslerove skale su posebno podstakle pronalazaštvo u tom domenu. Utom pogledu najviše dugujemo Rapaportu i saradnicima (1945), koji su razvili sistem analize procesa rešavanjaproblema na verbalnoj skali, takozvanu analizu verbalizacije. Rapaportov sistem je pokušaj povezivanjametodoloških pogodnosti VB skale sa ego-psihologijom i klasičnom psihijatrijskom klasifikacijom. Analizaverbalizacije je vrlo pogodan način dijagnostičke procene ličnosti na osnovu testa ponašanja na verbalnoj skali.Opservacija načina rada i kvalitativna analiza učinka primenjivana je za test ponašanja na neverbalnom delu skale.Zahvaljujući Rapaportu kvalitativna analiza više nije naivni natu-ralistički postupak koji svaki kliničar obavlja posvojoj ličnoj meri i ukusu.Kvalitativna analiza VB skale po Rapaportu je klinička dopuna osnovne namene ovog instrumenta, da klasifikujeinteligenciju ispitanika na temelju učinka a u odnosu na opšti kriterijum populacije. Za razliku od normativneprocene populacijskog tipa, kvalitativna analiza nastoji da istakne individualna i specifična svojstva strukture ifunkcionisanja ličnosti u skladu sa psihoanalitičkim učenjem. Ovaj metodski postupak je dvojak i obuhvata: a)analizu rastura (skater) i b) analizu verbalizacije. Analiza rastura je ekstenzija kvalitativne obrade VB skale. Ona neuzima u obzir QI, već rastur standardnih skorova i međusobni odnos subtestova. Svaki pojedini subtest se posebnoanalizira sa dva stanovišta, sa stanovišta relativnog učinka i sa stanovišta karakteristika procesa rešavanja zadataka.Na taj način se analiza sužava i sprovodi segmentirano, od subtesta do subtesta, pri čemu se svaki rezultat procenjujesa gledišta efikasnosti. Posebnu pažnju kliničar poklanja onim subtestovima kao i zadacima u okviru subtestova nakojima je otkriven podbačaj u efikasnosti ili devijantnost u stilu rešavanja problema ili verbalizacije.Analiza rastura ili skater-analiza je dopunski postupak obrade Wechslerovih skala koji je uveo sam Wechsler.Međutim, za razliku od Wechslera, koji je tu pojavu prvi zapazio i doveo u vezu sa Kraepelinovim sistemomnozološke klasifikacije psihopatologije, Rapaport je pošao ka dubinskoj psihologiji, dovodeći rastur i verbalizaciju uvezu sa funkcionisanjem ega, dakle ličnosti kao celine. Skater-analiza, dopunjena analizom verbalizacije i stilarešavanja neverbalnih zadataka, decenijama je predstavljala suštinu „kliničke" obrade VB skale. Mada je skater-analiza bila zaista vrlo široko prihvaćena i praktikovana, stvarnog opravdanja nije imala. Danas, posle objavljivanjastotinak istraživanja, znamo da je skater-analiza nepouzdana, da nema statističku osnovanost i da je i sam kriterijum,dijagnostička klasifikacija krepelinovske vrste nepouzdana. I pored toga, u pojedinim slučajevima, kliničariuspevaju da procene ličnost analizom rastura po profilu VB ili VAIS.

260Bilo je više pokušaja da se razvije analiza verbalizacije. Rapaport je verba-lizaciju posmatrao u vezi sa funkcijomega i ,,ego aparata". On je, pre svega, svrstao upadljive verbalizacije u pojedine kategorije, a zatim je te kategorijedoveo u vezu sa dijagnostičkom podelom. Tako je utvrdio da postoji određena veza između tipa patologije i vrstedevijantne verbalizacije. Histerične ličnosti se odlikuju posebnim skaterom i posebnim stilom verbalizacije.Standardni skor informacija skoro je uvek niži od skora shvatanja. Tu je pojavu Rapaport protumačio time štohisterici pribegavaju potiskivanju na drugi način. Potiskujući seksualne impulse oni potiskuju i druge i sprečavajurazvoj širih interesa. Skučenost interesa čini ih egocentričnim i relativno izolovanim od duhovne kulture. Otud jeinfonnisanost histerika niža. U socijalnim relacijama histerici se ponašaju hiposo-cijalizovano, pomalo otkočeno imanipulativno. Usled toga oni spretno primenjuju stereotipne šablone u rešavanju socijalnih relacija, što predstavljaosnovni uslov uspeha na subtestu shvatanja. Zbog toga je skor histerika na shvatanjima visok, relativno najviši odsvih subtestova verbalne skale. Verbalizacijahisteričnih odlikuje se naivnim moralisanjem ili usklicima (uh, jao,divno). Uz ovo se mogu javiti naivne elaboracije takozvane fabulacije. Nasuprot ovoj grupi stoji grupa opsesivnokompulzivnih osoba. Opsesivni imaju viši standardni skor informacija nego shvatanja. Taj odnos je vezan zaosnovnu ego-poziciju da opsesivni ne pribegavaju odbrani potiskivanjem već izolacijom afekata iintelektualizacijom. Usled toga su njihovi interesi kulturalno diferencirani i fond informacija o kulturi je bogat.Međutim, snalaženje i rasuđivanje o socijalnim relacijama može biti otežano. Razlog niske efikasnosti opsesivnih usocijalnim relacijama je u tome što prisilno intelektualiziraju, što moraju da uzmu u obzir „sve razloge" i one za ione protiv, a taj bilans može biti, zbog njihovog perfekcionizma, poduži. Samim tim oni imaju velike teškoće da seopredele, da razluče jači i slabiji argument i da izaberu najbolje rešenje. Čak i kad im to pođe za rukom, izborodstupa od konvencionalnog koji se na ovom subtestu favorizuje. Verbalizacija opsesivno kompulzivnih jespecifična. Oni su skloni da paradiraju svojim znanjem, često su pretenciozni i nastoje da intelektualizacijom ostavejak utisak. U tom nastojanju oni koriste retke i strane reci, ili se izražavaju na izveštačen način. Ponekad izgubemeru i njihov stil se pretvara u karikaturu ljudi vrhunskog statusa (naučnika, filozofa i si.), kao što je verbalizacijahisterika često karikatura deteta koje se prenemaže. Posebna prednost Rapaportovog sistema kvalitativne analize je utome što je primenljiva na više različitih tehnika u okviru kliničke baterije na VB skalu, Rorschachovu tehniku iJungovu asocijacionu tehniku.Bilo je više pokušaja da se Rapaportov sistem usavrši i kvalitativna analiza transformiše u najbolje kontrolisaneskale. Tako su Hunt i Arnoff (1955) konstru-isali jednu skalu „shizofreničnosti". Ona se temeljila na kategorizacijiodgovora (verbalizacije) na tri subtesta verbalne skale, rečnika, shvatanja i sličnosti. Postupak je onaj isti koji jeWechsler koristio u sastavljanju primera za ocenjivanje odgovora shvatanja. Ispitivač bi dati odgovor uporedio sauzorom i ocenjivao u pogledu kvaliteta „shizofreničnosti". Zbrajanjem ocena sa tri subtesta dobijen je ukupni skorza taj konstrukt. Mada su uzori u stupnjevima skale sakupljeni iz aktuelno postignutih odgovora slučajeva saproverenom dijagnozom, ipak je ćela261skala kombinacija izuzetnih odgovora, bizarnosti i statističkog kriterijuma. Evo primera ocene odgovora po skali„shizofreničnosti":Subtest ,,shvatanja" Ocena\. (koverat) Staviti u sanduče l5. (cipele) Jer se koža nesumnjivo potvrdila kao najizdržljivija odsvih poznatih materijala upotrebljavanih za zaštitu nogei što zadovoljava one koji se i dalje opredeljujuza nošenje cipela 57. (brak) U naučne svrhe i radi utvrđivanja braće i sestara,dece udruženih roditelja. 7Kvalitativna analiza verbalizacije na sličnostima je veoma pogodna za utvrđivanje kognitivnog stila i pretežnognačina osmišljavanja. Način mišljenja histeričnih je na nivou koji je blizak konkretnom, dok je način mišljenjaopsesivnih bliži apstraktnom u smislu Goldštajnove dihotomije. Ovaj način analize takode doprinosi utvrđivanjueventualnog razloga podbačaja učinka. Evo jednog primera kategorizacije odgovora na subtestu sličnosti (pas i lav):1. oba imaju dlake (super konkretno),2. dva oblika života (super apstraktno),3. zavise od nasleđa (bizarno),4. pas može da bude miljenče (idiosinkretično) i5. oba su sastavljena od molekula (superširok pojam).Kvalitativna analiza protokola ispitivanja VB skalom zahteva da se prouče radovi onih koji su ovu vrstu pristuparazvili (Rapaport, Schafer, Schneidman, Git-tinger i ostali). Kvalitativna analiza je postupak koji vezuje izdvojeni,segmentarni aspekt obuhvaćen konkretnim testom ili skalom za ličnost ispitanika u celini. U tom smislu kvalitativnaanaliza je nužan komplement svake tehnike koja se pri-menjuje na klinički način.PROMENE I NOVINEWB skala inteligencije (1939) Davida Wechslera za individualno procenji-vanje adolescenata i odraslih, kao tipinstrumenta, zadržala se i očuvala svoj značaj u psihološkoj praksi sve do danas. Do početka ovog (XXI) vekakonstruisano je i ponuđeno praksi i istraživanjima više desetina testova inteligencije, u svetu i kod nas, ali je malonjih opstalo u procesu pragmatičke selekcije. Većina tih instrumenata je završila kao lokalni izum, ili je naprosto

zaboravljena što ne mora da znači da su oni bili bezvredni. Među testove inteligencije koji su se tokom dužegperioda održali i proširili u međunarodnim okvirima spadaju skale inteligencije koje je konstruisao David Wechsler.Prva skala u tom nizu bila je Wechsler-Bellevue skala forma I, objavljena 1939 godine. Iza nje sledi serijamodifikacija istog testa, obeležena sukcesivnim doterivanjima standardizacionog uzorka, dobnog opsega, namene,tehničkih karakteristika ispitivanja, obrade podataka s testa, kao i manjim izmenama definicije predmeta ispitivanja.262Kad je reč o Wechslerovoj skali inteligencije, važno je navesti o kojoj se modifikaciji govori ili piše. SveWechslerove skale su sastavljene od dva skupa testova i svaka omogućuje da se odredi verbalni, neverbalni i zbirniIQ, koji služi za određivanje nivoa inteligencije. Sve ove varijante se primenjuju individualno, a procena se vršikvantitativno, klasifikaciono i kvalitativno. Do sada su objavljene sledeće verzije Wechslerovih skala inteligencije:WB forma I (1939), WB forma II za adolescente i odrasle (1946), zatim WISC verzija za decu školskog uzrasta(1949), WPPSI za predškolski uzrast od 4 do 6,5 godina (1967). Slede revizije WAIS (1955), WISCR (1974),WAIS-R (1981), revizija WPPSI-R (1989) i poslednja verzija WAIS III (Kaufman, 1999). Razlike međumodifikacijama su značajne i zato se preporučuje da u izveštaju o nalazu bude naveden pun naziv verzije, a ne samoskraćenica. Osnovna struktura i sadržaj subtestova Wechsler-ovih skala su određeni formom WB tip I. Sve ostaleforme su modifikacije tog izvornog oblika testa. Opšta odlika Wechslerovih skala inteligencije je otvorenost zapromene, kao uslov za poboljšanje pouzdanosti, valjanosti i pragmatičnosti. To je svakako doprinelo dugovečnosti iinternacionalnoj prihvaćenosti ovog klasičnog individualnog testa inteligencije. U psihometrijskom pogleduWechslerove skale nisu superiorne, ali je taj nedostatak kompenzovan sledećim prednostima. One slede tradicijuBinetove skale inteligencije i Spearmanovog koncepta. Usmerene su „klinički" za individualni način ispitivanja iprocene. Pored toga, ovi testovi, više od drugih, nude mogućnost povezivanja inteligencije i ličnosti. Ono što izdvajaWechslerove skale od drugih testova sposobnosti, pored dugovečnosti, jeste proverena robustna pragmatičkavaljanost u internacionalnim uslovima. Ovde spada i privrženost konstruktora povremenim poboljšanjima iotklanjanju nedostataka utvrđenih na prethodnoj formi testa. To je i razlog postojanja mnogobrojnih varijanataWechslerovih skala inteligencije. Među najvažnije odlike Wechslerove skale inteligencije spada osetljivost naporemećaje mišljenja. Zahvaljujući toj odlici Wechslerove skale ulaze u najuži izbor dijagnostičkih alatki kliničkihpsihologa.Prilikom primene ovih instrumenata treba slediti preporuke iz odgovarajućeg priručnika u pogledu načina primene,obračunavanja i interpretacije za konkretan oblik testa. Wechslerove skale su prihvaćene u mnogim zemljama, uindividualnom ispitivanju adolescenata i odraslih, ali i dece, dakle - u ćelom rasponu dobnih grupa. Međutim, uistraživanjima se ove skale malo koriste. Wechslerove skale su zadržale privilegovan položaj u okvirima kliničkeprocene inteligencije i mišljenja kao individualni oblik ispitivanju inteligencije zbog širokog opsega mogućeprocene. Pored kvantitativnih IQ merila nivoa sposobnosti, procenjuje se i kvalitet mišljenja. Inteligencija i ličnostse posmatraju u funkcionalnoj povezanosti. Wech-slerova skala zahteva veoma dugo ispitivanje. Zbog toga jeurađeno nekoliko skraćenih formi koje imaju zadovoljavajuće korelacije sa ćelom skalom, ali slabe sa njenimdelovima.Standardizacija spada u osnovni uslov primene Wechslerovih skala. Kod nas je urađena standardizacija podnazivom VITI, koji je akronim za Vekslerov individualni test inteligencije (Berger, Marković i Mitić, 1993). Sve dotada je korišćen Wechslerov test WB forma I, ili ponegde forma II, koji je decenijama pri-menjivan na osnovuneujednačenih prevoda i bez naših normi. VITI (1995) nastao263je kombinacijom dve forme: WA1S i WAIS-R. WAIS (1955) predstavlja reviziju WB skalefonnel (1939),aprimerenjeuzrastuod 16do64godine, dokjeWAIS-R (1981) njegova modifikacija. Između te dve forme WAISpostoje razlike u proceduri ispitivanja, pa je dobni opseg WAIS-R proširen do 74 godine starosti. VITI je forma ukojoj je sadržaj preuzet iz WAIS, a način primene iz WAIS-R. Dobni opseg u kojem se VITI može koristiti je od 16do 54 godine. Po sadržaju nekih verbalnih subtestova VITI je prilagođen našim uslovima i kulturi, u meri koja je zanas bila moguća. Najnovija verzija Wechslerove skale inteligencije je WAIS III, koji je kao i prethodne verzijemodifikovan. Skale su donekle preuređene, a uvedeni su i novi subtestovi. Ova forma omogućuje, pored procene IQ,i procenu verbalnog razumevanja, perceptivne organizacije, radne memorije i brzine obrade podataka.Ako razmišljamo o Wechslerovim skalama, uključujući i poslednje generacije kao što je WAIS III (1999), moramoznati da uprkos unetim poboljšanjima, ni taj instrument ne možemo ovde primeniti bez prilagođavanja i baždarenja.Pre-ostaje nam da koristimo dve nama prilagođene fonne: VITI - za adolescente i odrasle (1945, Berger, Marković iMitić), i REVISK (1998, Biro, M.), za decu uzrasta od 5 do 16 godina (1998, Biro, M.). Sve infonnacije ostandardizaciji, psi-hometrijskim svojstvima i pravilima primene, ocenjivanja i interpretacije treba potražiti urevidiranim priručnicima.Dugovečnost i status Wechslerovih skala objašnjava više bitnih činilaca, na primer daje početna ideja preuzeta odBineta i dopunjena Spearmanovim modelom strukture inteligencije, daje konstruktor istrajao u usavršavanju svogizuma, daje instrument sukcesivno ispravljan i inoviran, što svedoči o uvažavanju empirijskih činjenica, a doprinosipragmatičkoj valjanosti. Ove skale imaju širok opseg i prate razvojne razlike inteligencije. Najzad, one su zadržalemešoviti tip zadataka na račun snižene objektivnosti ocenjivanja i visoke kvantifikacije, ali su zadržale i osetljivostna odstupanja koja su dijagnostički relevantna. Uprkos poboljšanjima, neki nedostaci nisu otklonjeni. Saznanja ointeligenciji nisu pratila razvoj tehnike ispitivanja, tako da rezultati na skalama predstavljaju samo aproksimativnumeru sposobnosti koju ispitanici demonstriraju i poseduju. Wechslerove skale su ne-ekonomične. One imaju širu

primenu u okviru kliničke individualne procene, gde je važan širi kontekst ličnosti, nego u usko fokusiranojprofesionalnoj orijentaciji ili nomotetskim istraživanjima. Poznato ograničenje ovih instrumenata čini kulturalnapristrasnost, određena sadržajem i tipom zadataka. To uslovljava nejednakost šansi za uspeh ispitanika iz manjinskei marginalne kulture naspram ispitanika većinske nonnativne kulture. Uostalom, normocentrični instrumenti imaju tuistu manu. Novijim modifikacijama Wechslerove skale nastoji se da ispravi ovaj nedostatak tako što se uvodestratifikovani normativni uzorci kao korekcije za uzrasne, etničke i kulturalne (jezičke) varijacije u populaciji. Toznači napuštanje ideje o jedinstvenoj i univerzalnoj normi. Sve što je postignuto manje dokazuje da je testovna merafinalna mera inteligencije, a više vodi zaključku da je ona samo komparativno ekonomičnija aproksimacija, koja jebolja od slobodne procene. Ovakav rezultat ne dostiže nivo naučno objektivne mere kapaciteta opšte inteligencije.264XIII. PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTITestovi inteligencije predstavljaju pronalazak koji je znatno unapredio psi-hodijagnostiku, koji je pomogaokliničarima u jednom zaista delikatnom poslu i koji je za mnoge ispitanike dao tačnu i pravičnu dijagnozu. Ukratko,testovi inteligencije imaju mnogo pozitivnih osobina. Međutim, moramo voditi računa i o ograničenjima inedostacima. Pre pojave Binetove skale i ostalih individualnih testova inteligencija je procenjivana od stranepsihijatara kroz sledeće aspekte:a. ocenom aktuelne, manifestne inteligencije,b. ocenom očuvanosti mišljenja ic. ocenom vankliničkog i vantestovnog adaptivnog ponašanja.Testovi inteligencije u prvom redu Binetove i Wechslerove skale daju globalni indeks inteligencije. Više puta jeisticano daje numerički indikator bolji ko-relat stvarne inteligencije nego stručna procena bez korišćenja testova.Međutim, postavlja se pitanje da li je numerički indeks adekvatna zamena za trodelni pristup ili predstavlja zamenusamo za jedan deo tog plana? Drugim recima, da li je u uslovima kliničke eksploracije dovoljno da se inteligencijaproceni samo na osnovu globalnog pokazatelja ili su potrebni i drugi dopunski podaci? Nema nikakve sumnje daindividualna procena inteligencije ne može da se prihvati ako je isključivo zasnovana na globalnom pokazatelju.Na kliničkoj populaciji testovi inteligencije mogu dati globalne indekse čije je značenje zamršeno a jednostranainterpretacija neminovno vodi u grešku. Već i minimalno poznavanje kliničke populacije je dovoljno da se razumeda je nedozvoljeno brkanje mentalne zaostalosti, mentalnog deficita usled moždanog oštećenja i mentalnogpropadanja kod shizofrenije. Razlike između ovih kategorija ne mogu se uočiti u globalnom efektu testainteligencije. Ova činjenica daje povoda za dva pogrešna mišljenja. Psihijatri, koji dovoljno dobro poznaju razlikeizmeđu pojedinih oblika mentalne deficijencije, smatraju da je test inteligencije grublji nego što jeste i nemoćnijinego što izgleda. Argument je: sve vrste mentalnog deficita izjednačene su na testovnom ispitivanju. Nedovoljnostručni psiholozi smatraju da je testovni učinak bitan. Oni prenebregavaju nivelišući efekat globalnog pokazatelja,ignorišu kvalitativne razlike među bolesnicima i njihovim defektima i zadovoljavaju se jednostavnomklasifikacionom ocenom prema Ter-manovoj shemi. S obzirom na to daje ova shema zasnovana na kriterijumu inte-ligencije a ne propadanja, psiholozi „naivci" mogu poprilično dapogreše. Nesumnjivo, globalni pokazatelj mora dase izračuna i mora da se prevede u kategorije „nivoa inteligencije". Međutim, greška je ako se nazivi razvojnihkategorija bukvalno primene na slučajeve sa regresivnim, involutivnim i oštećenim sposobnostima.265Klasifikaciona dijagnoza mora da se analizira i oceni sa stanovišta očuvanosti mišljenja i vantestovnog, adaptivnogponašanja. Wechsler je zauzeo stav da je inteligencija pre „efekat" nego ,,uzrok" određenog načina ponašanja. Tajstav je načelan i ne može se bukvalno primeniti i u interpretaciji psihijatrijskih slučajeva. Međutim, globalni indeksQI ili drugi opšti pokazatelj inteligencije nije ni dovoljan ni prihvatljiv kao mera sposobnosti kod kliničkihslučajeva. Ovaj pokazatelj se mora interpretirati u vezi sa procenom načina, toka rešavanja zadataka. Treba utvrditidali je mišljenje očuvano ili nije. Klasifikaciona dijagnoza se mora najpre proveriti procenom kvaliteta i procesamišljenja.U ispitivanju inteligencije normalnih osoba putem individualnog testa poput Wechslerovih skala opravdano jedirektno interpretiranje rezultata sa konstruktom inteligencije. Efekat koji je nonnalna osoba postigla na skaliinteligencije uzimamo kao izraz snage sposobnosti ili „globalnog kapaciteta" ili G faktora. Pri tome nepretpostavljamo da su neki činioci, svejedno koji, značajno deformisali odnos testovnog efekta i inteligencije. U tomslučaju pribegavamo kategorisanju i određivanju nivoa inteligencije, odajući pri tome puno poverenje opštim pret-postavkama povezanosti testovnog pokazatelja i aktuelne sposobnosti konkretnog ispitanika. Za nas je test provereninstrument koji je u skladu sa opštim principima, a konkretni pojedinac je tipičan za populaciju. To je sve u skladusa načelom daje svaki čovek „kao svi ljudi".Iz kliničke prakse je poznato da se kod pojedinih grupa bolesnika vrlo često nailazi na poremećaj mišljenja.Ispitanici imaju "u većoj ili manjoj meri velike teškoće u zadržavanju pažnje na zadacima, u pravilnom opažanju, uusmeravanju mišljenja na rešenje zadataka i u kritičkom izboru i određivanju odgovora. Kada takvu osobu testiramoskalom inteligencije kao što je Wechslerova, obavezni smo da primenimo isti postupak ocenjivanja, izračunavanjaglobalnih pokazatelja i klasifikacije inteligencije kao i kod normalnih osoba koje nemaju takve poremećaje umišljenju. Zbog toga se kliničarima nameće pitanje da li je umesno zadržati jednoobraznost ispitivanja ijednoobraznost tumačenja učinka. U slučaju da prihvatimo princip jednoobraznosti, što je preduslov da rezultatetumačimo normativno, sukobićemo se sa nizom protivrečnosti u samom testovnom ponašanju ispitanika. Naime,ispitanik sa poremećajem mišljenja koji je, pretpostavimo, fakultetski obrazovan i premorbidno inteligentan,

svrstaće se u isti nivo kao i normalni ispitanici očuvanog mišljenja. Takvo „izjednačavanje" je dvostrukoneprihvatljivo. Nije ubedljivo, bar u nekim slučajevima, da je bolesnik zaista toliko niske inteligencije kao štotestovni učinak iskazuje zato što mnoga rešenja premašuju globalni prošek učinaka. Osim toga, poremećaj mišljenjaje previše jasan. Ako uz to znamo da su ti poremećaji mišljenja prolazni, onda je još manje prihvatljivo da seaktuelni testovni efekat zaista poistoveti sa pravom merom „globalnog kapaciteta" inteligencije ili G faktora. Akoovome dodamo iskustvo, koje potvrđuje da takve osobe posle izvesnog vremena, pogotovu ako su pravilno lečene,ponovo uspevaju da se uključe u život i sa uspehom nastavljaju svoje poslove, onda je rezerva u odnosu naprimenljivost opštih načela o relaciji kapaciteta i test-učinka još opravdanija. Iz ovoga zaključujemo da poremećajimišljenja dovode do snižavanja globalnih efekata na testovima inteligencije, da standardni postupak ispitivanja266pretpostavlja da je mišljenje ispitanika očuvano, da su interpretacijska pravila testova zasnovana na ponašanju„normalne populacije" i da u kliničkoj populaciji koja je x-ti deo opšte populacije sreću grupe sa različitim stepenoini vrstom poremećaja mišljenja. U interpretaciji test-ponašanja i efekata, posebno opštih prošeka, moraju serespektovati karakteristike tih grupa u skladu sa postavkom da su ti pojedinci ne samo ,,kao svi ljudi" nego i kao„neki ljudi". Njihovo aktuelno ponašanje je čak izuzetnije, manje univerzalno, a više „kao neki ljudi". Klinički ilogički je besmisleno izjednačiti primarno nizak nivo inteligencije sa sniženim nivoom; osobu koja je uvek bila iostala na nivou intelektualne tuposti sa osobom koja u fazi akutnog poremećaja mišljenja gubi efikasnost i pada donivoa „tuposti". Te dve osobe zaista nisu jednake. Normalna tupa osoba nije „luda", ona misli na jedan organizovaninačin i ne može se izjednačiti sa osobom koja je dezorgani-zovana i zbog toga pokazuje nizak efekat globalnog test-učinka.Proučavanje karakteristika kliničke populacije uvek navodi na proučavanje, „kliničkih entiteta" ili „vrste bolesti". Iztog razloga je diferencijacija opšteg postupka interpretacije neophodna mera. Binet i Simon su bili svesni tečinjenice, ali je njima nedostajalo iskustvo i znanje da bi određenije formulisali svoj stav. Oni su morali da sezadovolje iznošenjem opšte preporuke da testove treba analizirati kvantitativno i kvalitativno. Staje, u stvari,kvalitativna analiza za koju svi veru-jemo daje conditio sine qua non. U izvesnom smislu to je sve što nije otetonatu-ralizmu, što je ostalo van domašaja teorijske i metodske strukturacije. U stvari, to stoje na Binetovoj skali„kvantifikovano" isto je stoje pre Binetove skale još bilo pod nadležnošću kvalitativne analize. Wechsler je uspeo dapomeri granicu kvan-tifikacije, da otme nešto tla „kvalitativnom pristupu". Idući njegovim tragom i drugi su dalisvoje doprinose dopunskoj analizi test-ponašanja, koja je ostala van domašaja QI ili drugih tipova globalnihpokazatelja. Prema tome, postoji potreba da se pored globalnih pokazatelja inteligencije i kvalitativne analize uvedei jedna treća međukategorija. Razlog za ovu treću vrstu postupaka je pre svega potreba da se otkloni mehaničnost iformalističke greške u dijagnostici. Očekujemo da nam testovno ponašanje pruži podatke na osnovu kojih možemooceniti da li je globalni pokazatelj direktno u vezi sa „kapacitetom", G faktorom ili inteligencijom, ili je samoprolazna mera formirana pod destruktivnim dejstvom poremećaja mišljenja, emocionalnih poremećaja i regresijeličnosti.Po završetku klasične obrade testa inteligencije i nalaženja klasifikacione dijagnoze „nivoa inteligencije", nameće sepitanje interpretacije. Ako je naš ispitanik normalna ličnost, i u formalno-dijagnostičkom i u stvarnom smislu, ondau interpretaciji rezultata biramo postavku o neposrednoj vezi test-učinka i inteligencije. To je opšta i osnovnapretpostavka svakog testa inteligencije pa i Wech-slerovih skala. Suprotno tome, ako je ispitanik klinički slučaj, ilije samo formalno nonnalna osoba, onda je naš prvi zadatak da ustanovimo da li je testovni rezultat ostvaren bezposredovanja negativnih uslova kao što su poremećaj mišljenja, emocionalni poremećaji i moždano oštećenje. Tonisu jedini činioci koji mogu da se sistematski odraze na globalnom pokazatelju, ali su za praksu najrelevantniji.Pretpostavljamo da su neki drugi, takođe potentni činioci, kao npr. uzrast, obrazovanje i motivacija, već na izvestannačin kontrolisani i procenjeni. U psihijatrijskoj267eksploraciji koristi se komplementarna procena inteligencije i mišljenja. Ukoliko je mišljenje očuvano, onda jeprocena inteligencije plauzibilna i validna u retro-spektivnom i prospektivnom smislu. Obrnuto, ako je mišljenjeporemećeno, onda je procena inteligencije aktuelnija i, verovatno, mora biti ponovljena.U psihološko-testovnoj eksploraciji inteligencije nema procene mišljenja u onoj formi u kojoj se to odvija upsihijatrijskoj eksploraciji. Umesto toga razvijene su mnoge druge tehnike koje daju kvantifikovane testovnepokazatelje ali je name-ra srodna. Najpoznatiji dopunski postupci za analizu efikasnosti mišljenja jesu:1. QI razlike između verbalne i neverbalne skale,2. intersubtestovne razlike (skater-analiza),3. intrasubtestovne razlike,4. analiza verbalizacije i5. indeks deterioracije.RAZLIKE IZMEĐU VERBALNOG I NEVERBALNOG QIPridržavajući se date definicije inteligencije Wechsler je predvideo da se pored globalnog QI izračunava zaseban QIza verbalnu i za neverbalnu skalu. Na ovaj način rezultati kazuju koliko je dati ispitanik sposoban da „racionalnomisli" i da „svrsishodno dela". Naravno, nezavisnost verbalnog i neverbalnog QI podra-zumeva da njihova vrednostmože „slobodno" da varira, mada je kod velike većine ispitanika razlika između njih mala. Po završenoj obradipodataka i izračunavanju QI, procenjivač inspekcijom utvrđuje povezanost i razlike između tri QI: globalnog,verbalnog i neverbalnog. Ukoliko su razlike male, ili se kreću u okviru dopustivih razlika, onda se ova prva u nizu

kontrola efikasnosti završava prelaskom na sledeću fazu. Svakako da se sa tim u vezi postavlja pitanje kriteri-juma,koliko iznosi dopustiva razlika verbalnog i neverbalnog QI? Ukoliko se pokaže da je razlika V QI i NV QI veća oddopuštene, onda je to znak da je potrebna dalja provera, razmatranje i utvrđivanje najverovatnijeg razloga ovakvomodstupanju. Jedan od mogućih razloga je i gubitak efikasnosti (poremećaj mišljenja, aktualizovani emocionalniporemećaj ili regresija).Prema naknadno objavljenim podacima korelacija između verbalnog i neverbalnog QI, za VB skalu iznosi .71, a .81za VAIS. Ovaj podatak kazuje da i pored visoke povezanosti ova dva QI mogu da se razmimoilaze čak i kada se po-smatraju u masi normalne populacije. Prosečna razlika između ova dva QI u stan-dardizacionom uzorku VB skaleiznosila je 10 poena. Razlika od 10 poena može se očekivati u 30% slučajeva, razlika od 15 poena u 18%, dok serazlika od 20 i više poena može očekivati kod svega 4% slučajeva. Uobičajena granica čije prekoračenje upozoravana opreznost iznosi 15 poena.Razlika verbalnog i neverbalnog QI, čak i kada je vrlo velika, ima neodređeno značenje. Pojedinci sa takvimekstremnim razlikama ne čine neku određenu, homogenu celinu. Doduše, primećeno je da su veće razlike češćemeđu veoma inteligentnim osobama. To se tumači visoko razvijenim verbalno apstraktnim sposobnostima koje„ostavljaju u senci" učinak na neverbalnoj skali. Interpretacija268je u prilog snage jedne vrste sposobnosti a ne slabosti druge. Međutim, ova sistematska razlika izgubila se ustandardizacionoin uzorku VAIS-a. Kod moždano oštećenih, kada su grupe homogene u pogledu lateralizacijefokusa povrede, mogu se javiti sistematske razlike u prilog jednoj skali, zavisno od strane koja je oštećena (Klove iReitan). Ipak, ni ovaj nalaz nije sasvim siguran (Smith) jer se potvrđuje na jednim, a ne potvrđuje na drugimuzorcima. Ukoliko je moždano oštećenje ipak specifičan činilac pojave razlika verbalne i neverbalne skale, onda jeto tako samo u slučaju akutnih povreda a ne i hroničnih (Matarazzo, 1972). Velike razlike između QI verbalne ineverbalne skale mogu da se jave i kod psihoza. Karakteristika psihoza je pad neverbalnog QI u odnosu na verbalniQI i u odnosu na očekivani neverbalni QI.MEĐUTESTOVNE RAZLIKE, SKATER-ANALIZAPrihvatljivost i uverljivost globalnog rezultata na VB skali proveravamo između ostalog, i na taj način štoupoređujemo međusobno rezultate subtestova. Ova inspekcija se vrši na svakoj skali posebno, sa namerom dautvrdimo da li je rastur na pojedinim testovima mali ili je, naprotiv, veliki. Inspekcijom rezultata subtestovadobijamo jednu brzu procenu reprezentativnosti globalne mere. Ukoliko su razlike među subtestovima veće, utolikoje globalna mera više mehanička. Naravno, i tu se postavlja pitanje šta znači velika, a šta mala varijabilnost? Iz stan-dardizacionih podataka se vidi daje aritmetička sredina za VB skalu 100, a standardno odstupanje je 15. Međutim,za procenu varijabilnosti subtestova važniji je podatak daje Wechsler ujednačio sve subtestove pogodnomtransformacijom i fiksirao zajedničku aritmetičku sredinu na 10, a standardno odstupanje na 3. Ove statističke merenam omogućavaju da jednoobrazno utvrđujemo postojanje i stepen varijabilnosti učinaka po subtestovima obe skaleili čitave skale. Sve ovo ne bi zasluživalo neku naročitu pažnju da nije u vezi sa idejom da je varijabilnost povezanaza ličnost i da nije, kao što se statistički tumači, slučajna.U razmatranju stečenih iskustava sa VB skalom Wechsler je podržao ideju Kraepelina o specifičnomdiferencijalnom oštećenju sposobnosti kod svake duševne bolesti. Kraepelin je smatrao da svaka duševna bolest najedan poseban način oštećuje sposobnosti i mišljenje. Imajući test inteligencije kliničkog tipa koji daje pored triglobalna pokazatelja još i 10 specifičnijih, Wechsleru se učinilo daje u mogućnosti da operacionalizira Kraepelinovkonstrukt „diferencijalnog oštećenja". Već u priručniku VB skale VVechsler je dao šemu „diferencijalnogoštećenja" za četiri široke kategorije duševnih oboljenja, psihoneurozu, shizofreniju, moždano oštećenje iadolescentnu psihopatiju. Ove sheme VVechsler je nazvao profilima. Pošto je potreba praktičara za takvim brzim ispektakularnim dijagnostičkim pomagalima bila vrlo velika, Wechslerova ideja je naišla na veliki odziv i praktičarai istraživača. Pod uslovom da je ovo otkriće opravdano, imali bismo odgovor na pitanje kakvo je značenjemeđutestovne varijabilnosti a ne samo da li je ona velika ili ne.Već od pedesetih godina stručni časopisi su zasuti istraživačkim izveštajima o valjanosti, diskriminativnosti i novimformulama za profil analizu i „konfigu-269ralnu dijagnostiku". Međutim, osetno je da dinamički orijentisani zeitgeist i kre-pelinovski pristup nisu usklađeni.Zbog toga se traži neko drugo, pogodnije tumačenje povezanosti varijabilnosti na subtestovima Wechslerovebaterije i ličnosti ispitanika. Treba imati u vidu da je pojava neujednačenosti ili nepravilnosti rasporeda učinaka natestu uočena odavno i da je bilo pokušaja da se ta pojava psihološki osmisli. Mada je uložen znatan napor u tajpoduhvat, počev od Presseva i Colea (1918), ipak je malo šta ostvareno. Pretpostavke o uzroku rastura od samogpočetka bile su psihopatološke vrste, mentalna nezrelost ili dezorgani-zacija. Međutim, obuhvatna istraživanja tihradova vezana za Binetovu skalu, kao što je rad Shakowa, završena su odbacivanjem ove pretpostavke. Wechslerovaskala je ipak dala novu nadu ovoj staroj ideji zbog toga što je zaista postojala mogućnost da je pretpostavka oselektivnom oštećenju ostala bez potvrde zbog nepogodnog instrumenta. Ideju o skateru oživili su Rapaportsaradnici koristeći VB skalu formu 1. Rapaport je skater-analizi prišao na nov način. Uvedeno je trostrukoobračunavanje odstupanja svakog subtesta od utvrđene vrednosti. Umesto Wechslerovog predloga Rapaport je izneoi obrazložio svoje predloge. Po njima referentne vrednosti mogu da budu ocena li standardni skor subtesta „rečnik"zato što je ovaj test od svih najpostojaniji. Druga referentna vrednost je aritmetička sredina svih subtestova, saizuzetkom subtesta koji se proverava. Treća referentna vrednost je aritmetička sredina subtestova od kojih se

izuzimaju brojevi i aritmetičko rezonovanje i, naravno, subtest pod proverom. Razlog za isključivanje subtestova,ponavljanje brojeva i aritmetičko rezonovanje, je suprotan argumentu za rečnik. Ova dva subtesta VB baterijenajnepostojanija su u čitavoj skali i najčešće sniženi u psihopatološkoj populaciji.Tehničko usavršavanje obračuna rastura ne može naravno da resi osnovno pitanje, kao što ne može da ga resi nipogodnija konstrukcija i standardizacija VB skale. I dalje ostaje otvoreno pitanje da lije neujednačenost u nivouučinaka pojedinih subtestova uslovljena poremećajem ili oštećenjem mišljenja ili ličnosti? Baš u tom pitanju jeRapaport dao najveći doprinos ideji skater-analize. Kao i Binet i Wechsler, tako je i Rapaport dugi niz godina prenego što je započeo svoju klasičnu studiju na Menindžer klinici bio veoma predan istraživač mišljenja. Za razliku odpomenute dvojice prethodnika, on je pitanje mišljenja razmatrao sa pozicije psihoanalize, posebno Hartmanovihdoprinosa ego-psihologije. Osnovno pitanje koje je Rapaport postavio je kako, na koji način, utiče afekat namišljenje. U daljem traganju to se pitanje postavilo kao odnos anksioznosti i procesa rešava-nja problema. Upravoova formulacija je najpogodnija za razmatranje test-pona-šanja kliničkih slučajeva. Mada je izbegao sva pitanjavezana za sadržaj nesvesnog i mehanizme odbrane, on je minucioznom kliničkom analizom dokazivao da je uticajdestruktivnog dejstva anksioznosti na rešavanje problema u vezi sa određenom strukturom ličnosti i sa vrstomporemećaja.Rapaportov pristup skater-analizi razlikuje se od Wechslerovog na više načina. Izračunavanje odstupanja i brojpostupaka izračunavanja različiti su. Takođe ima razlika u broju patoloških grupa ili „entiteta" čiji je profil na VBskali defmisan i koje se mogu diferencijalno dijagnostički identifikovati. Rapaport je identifikovao dva puta višedijagnostičkih profila nego Wechsler. U postupku koji270je razvio Rapaport predviđeno je da se svaki subtest detaljno analizira, a kvalitativna analiza je u nužnoj vezi saprofil-analizom. Najzad, za razliku od Wech-slerovog postupka profil-analize, koji je empirijski, Rapaportovpostupak ima neke karakteristike eksplanacije prema konstruktima. U celini Rapaportov pristup se može oceniti kaorazvijeniji oblik profil-analize.UNUTARTESTOVNA NEUJEDNAČENOST (INTRATEST SKATER)Skater-analiza je isprva bila ograničena na registraciju neujednačenosti učinka subtestova u sastavu baterije,odnosno na utvrđivanje intenziteta. Ta ocena nije daleko od klasične statističke mere varijabiliteta ili standardnedevijacije. Međutim, vremenom se interesovanje kliničara prenelo sa intenziteta neujednačenosti na kvalitet,odnosno na profil. Dajući prednost dijagnostičkoj vrednosti profila, koji je navodno specifičan za svakupsihopatološku grupu, istraživači su se bacili na posao da utvrde koji je „pravi" profil, na primer psihoneuroze, psi-hopatije, početne shizofrenije ili moždanog oštećenja. Intenzitet ili izrazitost postali su drugorazredne odlike. Bitnoje bilo da se utvrdi „pravi" profil i da se na osnovu takvih uzora prepoznaju u masi ispitanika oni koji pripadajuodređenim vrstama. Ukoliko je profil manje tipičan, više maskiran, utoliko je i uspeh metode dijagnostičara veći. Toje era kada je psihodijagnostika sticala svoj ugled i kada je veština dijagnostikovanja bravurozno afinnisana. U tompoletu profil-analiza VB skale zauzimala je počasno mesto uz „kralja" dijagnostičkih tehnika: Rorschachov test.Ma koliko daje napora ulagano u otkriće „pravog" profila najširih kategorija poremećaja (neuroze, psihopatije,psihoze i moždanih oštećenja), a mnogo je otišlo i na otkrića profila užih klasa (histerije, opsesije, narcističkihkaraktera, hebefrenije i paranoidnih shizofrenija), cilj nikako nije mogao da se dosegne. Nalazi različitih autora nisuse slagali. Nesklad je tumačen razlikama u uzorku ili nepouzdanošću kraćih subtestova (ponavljanje brojeva,sklapanje figura) ili slabom kontrolom obrazovanja, hospitalizma ili hroniciteta. Pošto ambicija nije splašnjavala,traženi su dodatni postupci koji bi mogli da pojačaju efekat profil-analize. Idući tim putem Rapaport je uveo jedandodatni postupak analize rastura, to je provera ujednačenosti (neujednačenosti) uspeha unutar subtestova. Poznato jeda su zadaci na subtestovima Wechslerovih skala svrstani po kriterijumu „težine". Zadaci koji su u najvećemprocentu rešavani uspešno, u standardizacionom uzorku, nalaze se na početku subtesta, dok je zadatak koji je rešensa najmanjim procentom uspeha na kraju. Ostali su raspoređeni po istom kriterijumu, sukcesivno. Prema tome, možese očekivati da će individualni ispitanik koji ne može da resi sve već samo jedan deo zadatka subtesta postićiravnomeran uspeh na početnim, lakšim zadacima, a da će omanuti na težim. Međutim, Rapaport je zapazio daje ovaj„logičan" raspored učinaka u pojedinim slučajevima zaobiđen. Tu vrstu nepravilnosti relativno najčešće je sretaokod početne shizofrenije, ali i ne samo kod nje. On je preporučivao da se pažljivo analizira raspored uspeha ipromašaja zavisno od vrste subtesta, vrste zadatka i kvaliteta odgovora (verbalizacija). Intratestovna neujednačenosti njena analiza korisna je dopunska kvalitativna tehnika. To se posebno271odnosi na kliničku populaciju, kod koje se te pojave najviše i sreću. Ukoliko se pojavi intrasubtestovni rastur kojinema specifičan testerasti (cik-cak) kvalitet, za koji se pretpostavlja daje u vezi sa shizofrenim poremećajemmišljenja, onda je preporučljivo ispitati razloge zatajivanju.ANALIZA VERBALIZACIJEProširenje namene testa inteligencije od instrumenta za klasifikaciju ka postupku koji omogućava praćenje, analizu iinterpretaciju mišljenja jeste zahvat koji je nametnut samom prirodom kliničkog pristupa. Nema ni jednog testainteligencije, uključujući i individualne poput Wechslerovih skala, koji je zaista pripremljen za takav proširenipoduhvat. Najviše što se nudi to je mogućnost da se vrši opservacija i neka vrsta dinamičke interpretacije, što seskupa naziva kvalitativna analiza. Nedostatak ove dopunske obrade je u tome što, sjedne strane, pretenduje naogroman značaj, a s druge strane, je sasvim neformalizovana, neproverena i u potpunosti privatnog karaktera imožemo reći spada u veštinu, u neku vrstu „umet-nosti u zanatu". Jedna od velikih zasluga koje je Rapaport stekao

je u tome što je iz velike i amorfne mase kvalitativne analize" uspeo da izdvoji verbalizaciju i da je dokumentovanoponudi kao medijum pogodan za dijagnostičku procenu.Govor kao sredstvo izražavanja mišljenja proučavan je u psihopatologiji u vezi sa različitim oboljenjima, medukojima posebno poglavlje predstavlja shizofrenija. Psihoanalitičari su takode pokazivali interesovanje za govor, aline toliko za formalni aspekt niti za stil, već za simboličku stranu i segmente u kojima „progovara nesvesno".Analizirajući pažljivo doslovno vođene zapisnike ispitivanja sa VB skalom, Rapaport je uočio da se u pojedinimgrupama (kategorijama) poremećaja akumuliraju slične verbalne karakteristike. Očigledno je da govor nije nekajednoobrazna navika, da je fonnalno u vezi sa vrstom psihopatološke devijacije i daje ta veza uslovljena načinommišljenja. Podvrgavajući pažljivoj analizi svaki pojedini subtest, Rapaport je pronalazio karakteristične primereverbalizacije koje su kliničari lako prepoznavali kao reprezentativne za pojedine kategorije kliničke populacije. Evonekoliko primera:„Koliko je rastojanje od Pariza do Njujorka? Pojma nemam, nikad nisam išao tim putem" (adolescentna psihopatija).„Koliko ima stanovnika SAD? Broj stanovnika je deset hiljada" (involutivna depresija, QI95).„Šta izaziva nadimanje testa? Nešto se dešava u bakteriološkom kontekstu. Kad se zagreju, molekuli postaju aktivnii izazivaju na rastenje" (shizofrenija).Analiza verbalizacije obuhvata stil, sintaksu a posebno izbor pojedinih reci. Verbalizacija je onaj govor koji ostajezabeležen u dijagnostičkom protokolu. To je samo jedan aspekt govora, ali i on je sasvim pogodan za„mikroanalizu". Moglo bi se reći da je Rapaport u neku ruku samo proširio klasičnu psihopatološku (patografsku)analizu govora s područja psihoza i na ostale oblike mentalne patologije. Rapaport je pri tome ukazao na velikemogućnosti koje doslovno vo-272đeni protokol ispitivanja pniža dijaguostičaru. Histerične osobe imaju veomakon-vencionalan rečnik, dok je samgovor propraćen verbalnim dramatizacijama (oh, jao, vidi sad). Pored toga, histerici naginju moraliziranju, stojeposebno vidljivo u odgovorima na informacijama, shvatanju i sličnostima. Opsesivno kompulzivni imaju bogatiji,individualizovaniji rečnik koji upotrebljavaju brižljivo. Opsesivni podvlače svoju obaveštenost, znaju i pokazujuviše nego što se zadatkom od njih traži. Za razliku od moralizatorskog stava histerika, opsesivni su pretenciozni ilipatetični. U iznošenju mišljenja ili stava, na šta ih pojedini zadaci stimuliraju, histerici su bez dvoumljenja odlučni.Nasuprot njima, opsesivni uzdržavaju svoja osećanja pri zauzimanju stava, radije se izjašnjavaju intelektualizirano.Njihova ocena je uzdržana, a često i neodlučna, pa se sve završava iznošenjem dve ih više alternative. Na sličannačin Rapaport je uopštio karakteristike verbalizacije i drugih kliničkih grupa kao što su shizofrena grupa (simpleks,hebefrenija, kata-tonija i paranoidna kao i Y\\CWA mU), pieMuioltena grupa i\\ u našoj terminologiji graničnislučajevi sa dve podgrupe, inhibirana i hiperideaciona, depresivna grupa (neurotična i psihotična podgrupa), iparanoidna stanja (epizodične paranoidne dekompenzacije i paranoidni karakteri). Od takozvanih psihopatijaobrađena je samo grupa narcističkog karaktera.Vrednost ovih zapažanja, kao i tehnike analize verbalizacije, u tome je što olakšavaju dijagnostičku kategorizaciju.Kada su ostali podaci nespecifični i ostavljaju dijagnostičara u neizvesnosti, analiza verbalizacije može da pružipodatke koji će pomoći donošenje odluke. Osim toga, analizom verbalizacije može se odrediti način mišljenja, štovodi ka procenjivanju postojanja ili nepostojanja gubitka efikasnosti. Ovaj pristup se opravdava argumentom da OIne pomaže kliničaru u produbljivanju dijagnostičkog zahvata, tim pre što su razlike u QI vrlo velike unutar svakegrupe, a često neznatne između grupa. Grupne razlike QI, ukoliko su dokazane, ne doprinose razjašnjavanjupojedinačnog slučaja. Osim toga, iz QI se ne može saznati da li je mišljenje očuvano ili nije, a bez tog podatka je isam QI, bar kod psihopatološki izmenjenih osoba sporan. Analiza verbalizacije bi mogla da se svrsta u ekspresivnemetode, ali to je sporedno. Bitno je daje Rapaport demonstrirao mogućnost primene takvog postupka u obradipodataka sakupljenih regularnom primenom VB skale inteligencije.PATOLOŠKI I NORMALNI GUBITAK EFIKASNOSTIPad efikasnosti može se odrediti ako su ispunjeni određeni uslovi. Načelno je najbolje određivati efikasnostupoređenjem aktuelnog učinka na testu inteligencije sa merom kapaciteta. Takav način je za sada neostvarljiv, izprostog razloga što nemamo tehniku koja bi adekvatno izmerila kapacitet. Druga je mogućnost da se aktuelni učinakupoređuje sa učinkom koji je ostvaren pod optimalno povoljnim uslovima. Takav postupak je tehnički izvodljiv čaki sa Wech-slerovom skalom, zato što ova ima paralelnu seriju (VB forma l i forma 2). Međutim, to ipak ne možemosmatrati dovoljno praktičnom tehnikom. Razlog je taj što ispitanici koji dolaze na psihodijagnostičku eksploraciju,nemaju prethodnu procenu koja je obavljena pod „optimalno povoljnim uslovima". Ako je nemajuISPsihodijagnoslika 273od ranije, a to je pravilo, onda im ih ne možemo ni stvoriti u situaciji kada su primorani da traže psihološku ilipsihijatrijsku pomoć. Prema tome je ideja u celini samo jedan, spekulativni projekt. Treći način proceneintelektualne efikasnosti zasniva se na unakrsnom uporedivanju učinaka između subtestova iste skale (VB ili VAIS)ili između raznih testova primenjenih baterijski u eksploraciji jedne osobe. Ovaj način je poznat kao skater ili profil-analiza i ima nesumnjive vred-nosti, pogotovo ako je dopunjen određenim oblicima kvalitativne analize, ako jeispitanik iz dobro proučene kliničko-nozološke grupe i ako je procenjivač vrstan stručnjak sa notom umetničkekreativnosti. No, međutim, profil-analiza je na klizavom terenu jer ne može da se osloni na čvršće, statističkidokazane obrasce koji su sigurno diskriminativni. Velika snaga uverljivosti u odnosu na dinamiku individualnogslučaja oslanja se na „rahitičnu nogu" nomotetske verifikacije. Samim tim je sporno čemu služi kvantifikacija profil-analize. Unakrsno upoređe-nje različitih testova, odnosno procena inteligencije i procena efikasnosti putem uzorka

različitih tehnika ne može biti dovoljno pouzdan postupak, mada je za većinu kliničara taj put uverljiv i predstavljametod izbora, zato što se tolerišu krajnje proizvoljni kriterijumi. Nema osnove pretpostavka da se u individualnomslučaju mogu razlikovati normalni ispitanici od poremećenih i bolesnih na osnovu intertestovnih varijacija. Kakogod da krenemo, nikako ne možemo zameniti idio-grafski i nomotetički pristup i ne možemo eliminisati jedanhipertrofiranjem drugog. Uzalud produbljivanje ipsativnih i kvalitativnih postupaka za očuvanost intelektualneefikasnosti ako nemamo pouzdanih normi, ako nemamo jasne opšte konstrukte i ako nismo verifikovali konstrukte,instrumente i norme.Wechsler je povukao oštru granicu između dva moguća značenja testovnog učinka, kao mere inteligencije i kaomere efikasnosti. Globalni testovni učinak dobija značenje zavisno od izbora kriterijuma. Jedan je kriterijumpromenljiv, kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast, a kod Wechslera dobni prošek. Drugi je kriterijumjedna konstanta, kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast 16 godina, dakle gornja granica razvoja, kojaautomatski pripada svakom ispitaniku starijem od 16 godina, ili referentna grupa maksimalnog dometa naWechslerovoj skali. U razmatranju ove dvostrukosti Wechsler je stao na stanovište daje varijabilni kriterijumodrednica inteligencije a konstantni mera neke vrste „intelektualne radne sposobnosti" odnosno efikasnosti.Opredeljenost za varijabilni kriterijum proizilazi iz definicije po kojoj je inteligencija pojedinca merljiva premaprošeku učinka vršnjaka na istom testu. Ova definicija traži da prihvatimo sledeće dve pretpostavke:1. Daje inteligencija pojedinca, tokom života, relativno stalna veličina,2. Da se sa godinama inteligencija menja po jednoj zvonastoj putanji.Prva pretpostavka je obuhvaćena i definicijom koeficijenta inteligencije. Mada je pitanje konstantnosti inteligencijedosta sporno, ono je ipak prihvaćeno uz priznavanje mogućnosti skokova. Ostvarenje jedne, makar i relativnokonstantne mere moguće, je samo ako se prihvati dobni prošek kao kriterijum. Prema tome, osoba normalneinteligencije je ona koja zadržava tokom celog života istu distancu prema prošeku svoje dobne grupe, a QI je uopsegu jedne standardne devijacije.274Pošto je QI mera te relacije ili odstupanja od prošeka, ona je prihvatljiva kao individualna konstanta. Drugapostavka je da se sa godinama inteligencija menja, pre svega u pogledu količine učinka, te da svaki dobni uzorakima različiti prošek. Kada se prošek testovnih učinaka svih dobnih grupa, od 16 do 70 godina, poreda, onda sedobija krivulja sa profilom oblog talasa koja ima kratak i relativno strm uspon, nešto dužu oblu zaravan i duguopadajuću stranu. Binetov QI pretpostavlja daje odnos između inteligencije i sazrevanja konstantan, dok WechslerovQI samo odražava empirijski verifikovan odnos. Krivulja standardizacionog uzorka VB skale i VAIS nije istovetna,ali je to za koncept QI nebitno.Zbirni učinak na Wechslerovim skalama kazuje nam da li je ispitanik proseč-ne inteligencije, ili je ispod ili iznadprošeka, koliko iznosi odstupanje od prošeka i dozvoljava pretpostavku daje „tako bilo i biće". Međutim, ta procenanezavisno od toga da li je iskazana kvantitativno, kao QI ili kvalitativno, kao klasifikacioni sud, ostavlja bezodgovora pitanje: šta je ispitanik stvarno u stanju da razume, uradi ili uvidi u socijalnim relacijama. Ova„neizvesnost" prati testovnu dijagnozu zbog toga što je ona spoj protivurečnosti. Naime, isti zbirni učinak na Wech-slerovim skalama ima različito dijagnostičko određenje zavisno od starosti ispitanika, odnosno od prošeka njegovedobne grupe kao kriterijuma. Isti zbir učinka na skali ocenjuje se kao nedovoljan ako je ispitanik mlađi, a dovoljanako je stariji. Čovek u šestoj deceniji života prema dostignuću na skali ocenjen je kao osoba normalne inteligencije,ali bi sa istim učinkom kao dvadesetogodišnjak bio razvrstan kao ispodprosečno inteligentan. Wechslerov postupaksankcioniše u merenju inteligencije relativizam. Starost se bonificira.Wechslerov QI je devijacioni skor, mera učinka na testu određena biološkim shvatanjem inteligencije i proveren satri aspekta, preko racionalnog mišljenja, svrsishodnog delanja i pravilne socijalne orijentacije. Devijacioni skor jeindividualna mera inteligencije i zato je odlučujuće da zaista bude konstanta što je ostvarljivo samo ako se usvojidobni prošek kao kriterijum. Razmišljajući o Wechslerovom izboru, možemo postaviti pitanje, šta bi se desilo kadbismo standardizaciju protegli do maksimalne granice ljudskog života, na ispitanike starije od 150 godina? Pošto setestovni učinak starijih neprekidno smanjuje, a definicija devijacionog skora zadržava, onda bi vrlo stari ljudi sasvega nekoliko tačnih odgovora bili svrstani kao pojedinci „normalne inteligencije". Rešenje koje je Wechsler našaopostaje besmisleno u slučaju veoma starih ljudi. Iz tog razloga testovna procena inteligencije starijih ispitanika, bezobzira na Wechslerovu diho-tomiju „inteligencije" i „efikasnosti", mora se zasnivati na devijacionom skoru premaoba kriterijuma.Kvalitativna, odnosno klasifikaciona dijagnoza puteni Wechslerove skale je isto tako relativna kao što je relativna imedicinska dijagnoza, ©soba stara 70 godina može da ima normalnu inteligenciju i normalne ečuvane srce, ali u obaslučaja „normalnost" podrazumeva daje to u „odnosu na vršnjake". Usled toga što je suština kvalifikacijenormalnosti u oba slučaja statistička, ona podrazumeva da normalnost uključuje i ograničenja, nemogućnost, pa iizvesne propadanje. Koeficijent inteligencije ne kazuje nam ništa izvan dobnih granica. Wechsler je pomišljao daovu ograničenost prevaziđe određivanjem jednog opšteg prošeka za275sve, bez razlike na godine, prema kojem bi se odmeravala „apsolutna" inteligencija. To rešenje je ipak odbacio kaoartificijelno. Umesto njega je uveo jednu modifikaciju Binetove ideje, po kojoj kao kriterijum koristimo dobnugrupu sa najvišim dometom inteligencije. U standardizacionom uzorku VB skale najviši testovni učinak postigle sudobne grupe između 20 i 24 godine. U standardizacionom uzorku za VAIS vrhunski prosečni testovni učinakraspoređen je šire, između dobne grupe od 24 i 34 godine. Devijacioni skor pojedinca u odnosu na ovaj fiksirani

kriterijum Wechsler je nazvao koeficijent efikasnosti, ili QE, za razliku od koeficijenta inteligencije, QI. Teorijskiinteligencija ostaje relativno stalna, a efikasnost neprekidno opada sa godinama.Nedostatak koeficijenta efikasnosti je u tome što je sam naziv ostao nejasan. Doduše, VVechsler je uspeo da izbegnezaključak koji mu se nametao da inteligencija opada sa godinama. Umesto toga on je „podmetnuo" efikasnost kaotermin koji označava deterioracioni efekat starenja. Pitanje je koliko smo zaista uvereni u to daje razlika izmeđuinteligencije 24-godišnjeg čoveka i 65-godišnjaka, u stvari, samo razlika u „efikasnosti". Drugi nedostatakVVechslerovog rešenja je taj što njegova mera efikasnosti zavisi od inteligencije umesto daje nezavisna. Naime,stoje inteligencija starije osobe viša, to je i koeficijent efikasnosti viši, i obrnuto. Iz toga sledi da su osobe većeinteligencije uvek efikasnije, a niže inteligencije neefika-snije od prošeka. Ono što ne možemo saznati ovim putemjeste procena efikasnosti u odnosu na sopstveni kapacitet. Međutim, u kliničkom radu za nas je daleko važnije daodredimo očuvanost ili efikasnost u odnosu na sopstvenu inteligenciju nego u odnosu na kriterijum „najpametnijeggodišta".NORMALNI TOK PROPADANJA SPOSOBNOSTIU individualnom kliničkom radu problem se često javlja u formi pitanja: na koji način se odražavaju anksioznost,nesvesni konflikti i poremećaji ega na mišljenje i inteligenciju. Pri tome se gubi iz vida da i drugi, daleko robustnijiopštiji činioci, kao što je starenje, mogu uticati na učinak i testovne pokazatelje mišljenja i inteligencije. Koliki jeudeo emocionalnih poremećaja, a koliki je udeo normalnog opadanja sposobnosti nije moguće zasad tačno odmeritini načelno ni u individualnom slučaju. Samim tim je posao kliničara rizičniji, a procena više kvalitativna.Istraživanja razvoja inteligencije od prvih godina života do kasne starosti uglavnom potvrđuju razumsku predstavu oživotnom ciklusu. Međutim, bolje kon-trolisani naučni pristup je zaslužan i za neke ispravke i neprijatna otkrića, kaošto je nalaz o brzom dostizanju plafona razvoja inteligencije i nalaz o relativno ranom početku opadanjainteligencije. Ova otkrića o razvoju inteligencije vrlo su značajna, ali po svemu sudeći nisu baš „čista kao suza". Imačinjenica kojima se može dokazivati da se neke sposobnosti, veštine i snalaženja postepeno povećavaju i posledostizanja kritičnih dobnih granica, bar kod izvesnog broja ljudi. Takođe se dokazuje da ritam opadanja sposobnostinije ravnomeran, već naprotiv, da zavisi od angažovanosti, motivacije, pa i profesije. Ove protivurečnosti sepokušavaju razrešiti uvođenjem dvostrukog koncepta inteligencije. Cattell i Horn (1963) razvi-276li su teoriju o „fluidnoj" i „kristaliziranoj" inteligenciji. Fluidna inteligencija je ona prava, prirodna opšta sposobnostkoja se u pogledu razvoja relativno brzo penje do maksimuma. To je otprilike 16 godina. Kristalizovanainteligencija se realizuje u skladu sa kulturom, učenjem, motivacijom i profesijom. Ona se razvija sporije, ali duženego fluidna inteligencija. Ovakvo razmišljanje olakšava teorijsko objedinjavanje nepodudarnih podataka, ali uformi kakva je danas ova dualistička teorija ne skida teret sa pleća kliničara. Bilo bi dobro da imamo podesne instru-mente za procenu „fluidne" ili „biološke inteligencije" (Halstead) ali nemamo. Stojimo pred problemom daomnibus-testovima unitarneg koncepta inteligencije određujemo očuvanost ili pad jedne mešavine.Jedno od ključnih pitanja odnosi se na to kada počinje prirodno, nonnalno opadanje inteligencije? Wechsler sepoziva na rezultate standardizacionih uzoraka putem čijih prosečnih testovnih učinaka zaključuje da već posle 24godine krivulja počinje da se spušta. Kao jak argument u prilog testovnim dokazima Wechsler navodi krivuljuprosečne težine moždane mase. Na toj krivulji prikazane su paralelno, na istoj dobnoj skali, prosečne težinemoždane mase i prosečni testovni učinci. Te dve krivulje su skoro paralelne. Iz toga Wechsler izvodi zaključak danjegova skala meri nešto što je blisko biološkoj inteligenciji i da inteligencija počinje da opada već posle 24. godine.Opadanje je, doduše, isprva jedva primet-no, ali se kasnije ubrzava. Prihvatanje takvog zaključka nije lako, jer semoramo suočiti sa dve važne činjenice. Prva je činjenica da je granica porasta odnosno početak opadanjainteligencije na novom uzorku za VAIS pomerena ka starijim dobnim grupama. Na uzorku iz 1939. godine opadanjepočinje posle 24. godine, a na uzorku iz 1955. godine posle 29. godine. Druga je činjenica da su u oba uzorka mlađiškolovaniji nego stariji. Ako povežemo te dve činjenice, onda nam se nameće jedan robustan faktor koji jeVVechsler zanemario, a to je obrazovanje. Drugim recima, zaobilaženje udela obrazovanja u testovnom učinkupogotovo na skali koja ne diferencira „fluidnu" i „kristaliziranu" inteligenciju, nije moguće.Nesporazumi o značenju krivulje dobnih prošeka na testu inteligencije ne mogu se razrešiti debatom i potezanjemboljih argumenata. To znači da su nam potrebni drugi, pogodniji podaci i drugačiji metodološki pristup. Pitanjerazvoja inteligencije ne može se resiti do kraja merenjem uzoraka raznih dobnih grupa. Možda ćemo više saznatilongitudinalnim (prospektivnim) studijama, retestira-njem istih ljudi u sukcesivnim fazama života. Na ovaj način jemoguće izbeći nekontrolisano uplitanje niza poznatih i nepoznatih činilaca koji karakterišu različite ljude urazličitim uzorcima dobnih grupa. Nema logičkog opravdanja da se sve razlike redukuju na godine života. Salongitudinalnim studijama „kroz ceo život" dobijamo jednoznačnije rezultate. Takvih studija ima popriličan broj. Jošod Termanovih longitudinalnih istraživanja javljaju se radovi u kojima isti istraživač, određenom vrstominstrumenata ispituje iste osobe kroz period od deset do četrdeset godina. Od savremenih istraživanja ove vrsterađene Wechslerovim skalama, ističe se studija Bayleyeve (1955). Ona je pratila intelektualni razvoj pedeset osobaod rođenja do 36. godine života. Na temelju dobijenih podataka Bayleyeva je osporila dve bazične postavke orazvoju inteligencije. Ona je osporila postavku o opadanju inteligencije posle dvadesete godine. Naime, testovniučinak njene277grupe ispitanika nije se smanjivao ni u 36. godini. Razlika između Wechslera i Bayleyeve najbolje se vidi nasledećim grafikonima:

GRAFIKON 3.Krivulja intelektualnog razvoja iste osobeUzdužni preseci u 19, 50,i 61. godiniArmijski alfa testAs standardnih skorova191919501961GRAFIKON 4.Krivulja intelektualnog razvoja u komparaciji dve vrste studijaPoprečni presek60 55 50As štand, skorovaUzdužni presek (studija praćenja)60 55 50 4530 10 50 60 7030 405060 70Ispitivanje je obavljeno baterijom primarnih mentalnih sposobnosti. Krivuljepredstavljaju skorove za prostorni faktor (puna linija), faktor rezonovanja(crtice) i verbalni faktor (tačkice).Bayleyeva je takode osporila postavku o inteligenciji kao individualnoj konstanti. Po tom shvatanju individuazadržava tokom celog života isti relativni položaj medu svojim vršnjacima. Ona smatra da to nije tačno i da serelativni položaj može promeniti i da se faktički i menja. Naravno, misli se na poboljšanje jer su pojave pogoršanja ipada već odavno poznate u psihopatologiji.KOEFICIJENT DETERIORACIJEProsečni učinak dobnih grupa sve više opada na Wechslerovim skalama, iz čega je izveden zaključak dainteligencija počinje da se gubi čim je dostigla najviši278domet, da je tempo propadanja progresivan i da je najvažniji činilac razvoja inteligencije biološki. Ove svojezaključke Wechsler je dopunio posmatranjem krivulje svih pojedinačnih subtestova svojih skala. Osnovnakarakteristika upored-nih putanja subtestova jeste pojava rasipanja. Tempo razvoja subtestova je neujednačen. Madase kod svih zapaža faza uspona, kraći ili duži plato i faza opadanja, kod jednih je spuštanje ranije, a kod drugihkasnije. Ova pojava je navela Wech-slera da zaključi daje propadanje inteligencije diferencijalno i da se testovimogu podeliti, zavisno od aspekta koji zahtevaju, na otporne (sporo propadajuće) i na neotporne (brzo propadajuće).Sve to zajedno ukazuje na to da se generacijske razlike u inteligenciji ne svode samo na količinu. Usleddiferencijalnog uticaja dete-rioracije, struktura inteligencije se takođe menja sa godinama, pogotovo u silaznoj fazi.Osnovna odlika nekih testova uključenih u Wechslerove skale je neotpornost prema bliže neodređenimdestruktivnim dejstvima, bila ona vezana za starenje ili patološke pojave kao što su moždana oštećenja ili psihoze.Nije sasvim jasno zašto neki testovi odolevaju, a drugi podležu tim uticajima. Ostajući na samoj konstataciji stanja,Wechsler je utvrdio da postoji određena granica do koje se razlike između otpornih i neotpornih moraju prihvatitikao normalne ili neindikativne. Razlike koje su veće od te empirijski utvrđene kriterijske vrednosti već ukazuju naprisutnost destruktivnih dejstava na mišljenje i na inteligenciju. Ovaj metod utvrđivanja gubitka sposobnosti (ako jepad trajan) ili gubitka efikasnosti (ako je pad prolazan) naziva se diferencijalni učinak. S obzirom na to da se ovamera može odrediti na osnovu standardnih skorova subtestova po određenoj fonnuli i da se dobija kao nusprodukttestiranja, a uz to na jedan mehanički (objektivan), statički način, metoda izračunavanja „koeficijenta deterioracije"je naišla na široku pri-menu u psihodijagnostici.Slaba strana ideje o merenju propadanja inteligencije preko koeficijenta deterioracije je u tome što je performans-grupa testova u celini bila podložnija gubicima. Na taj način se podela na otporne i neotporne praktično izjednačilasa podelom subtestova na verbalnu i neverbalnu skalu. To izjednačenje, u stvari, poništava vrednost čitavog otkrićaiz tog razloga što su asimetrični rezultati na ove dve skale normalni. Kod ljudi sa prevagom performans-skale pojavadeterioracije ne bi se mogla prepoznati jer bi se, pod uticajem destruktivnog procesa, obe skale izjednačile ilizamenile prevagu uz malu razliku. Suprotno ovome, one osobe koje iz čitavog niza razloga imaju viši učinak naverbalnoj skali, što je čest slučaj kod veoma inteligentnih, automatski bi se svrstale u sumnjive na intelektualno ošte-ćenje. Izlaz iz tog ćorsokaka nađen je u izjednačavanju broja verbalnih i neverbalnih testova u grupi otpornih ineotpornih.Grupa otpornih testova:VB FORMA l VAISinformacije (ili rečnik) rečnikshvatanje informacijesklapanje figura sklapanje figuranedostaci na slikama nedostaci na slikama

279Grupa neotpornih testova:ponavljanje brojevasličnostišifreKohsov mozaikponavljanje brojevaaritmetikašifreKohsov mozaikKoeficijent deterioracije je, u stvari, procenat koji se dobija sumiranjem standardnih skorova u grupi otpornih ineotpornih i obračunavanjem po sledećoj formuli:(otporni) - (neotporni) _(otporni)Gubitak od 20 i više procenata ukazuje na opadanje ili oštećenje inteligencije bez specifikacije uzroka. VVechsler jedo kraja ostao uveren u praktičnu vrednost procene diferencijalnog učinka, uprkos pretežno negativnim rezultatimavalida-cionih istraživanja. Korelacija ovog indeksa sa drugim većinom je niska. Pored toga, nije nađenozadovoljavajuće objašnjenje za negativne indekse deterioracije. Zbog svega toga, nameće se zaključak, uprkosvelikoj privlačnosti ideje i jednostavnosti postupka, ova mera nije izdržala test realnosti. Naravno, kao i svaku drugumeru, tako i ovu možemo popraviti u tom smislu da zahvati više sumnjivih ili da identifikujemo deteriorirane savećom sigurnošću. Međutim, u nedostatku teorijskog objašnjenja ove korekcije povećavaju rizik.PROCENA PROPADANJA JE IZBORKlinička procena je uopšte uzev pristrasna u tom smislu što je orijentisana na otkrivanje i „merenje" gubitka ilirastrojstva. I ovde smo se bavili pitanjem procene gubitka efikasnosti mada je pitanje moglo da se formuliše ipozitivno. Netačno je da u kliničkoj praksi nema potrebe za ocenom pozitivnih potencijala. Na primer, upsihodijagnostičkoj proceni podobnosti za psihoterapiju potrebno je oceniti baš pozitivne potencijale. Složićemo sedakle da je poželjno ispitati i proceniti i očuvanost i gubitak efikasnosti ili inteligencije. Problem se javlja u vezi sarealizacijom, jer nijedan psihološki test ne dokazuje jasno i nedvosmisleno, nijedno od ta dva stanja. Svi u praksikorišćeni instrumenti, neki više neki manje, daju podatke koji se mogu interpretirati kao potvrda očuvanosti iliopadanja efikasnosti. Međutim, svaka takva interpretacija, bez obzira na vrstu testa, može biti i tačna i netačna.Greške u dijagnostičkoj proceni mogu biti dvojake: greške tipa netačne potvrde stanja koje istražujemo („falšpozitiv") ili greške tipa netačne negacije („falš negativ"). Za primer uzimamo četiri slučaja koja su testirana VBskalom.Klinička dijagnoza1. normalan2. moždano oštećenje3. normalan4. moždano oštećenjeTestovna procenaočuvana inteligencija očuvana inteligencija oštećena inteligencija oštećena inteligencijaValjanostT FPFN T280Svaki test ili skala apriori se podešava na takav način koji predstavlja optimalno rešenje između dva međusobnoisključiva zahteva da se obuhvate svi slučajevi sa određenim osobinama, ma koliko intenzitet osobina bio slab, a dase ne obuhvati nijedan slučaj koji nema kritične osobine. Ukratko, instrumenti su podešeni da ostvare najpovoljnijirazmer između širine obuhvata i čistoće obuhvata. Svi naši instrumenti su jednostrani i zavise od izabranihkriterijuma. Pri izboru kriterijuma unapred se određuje koja je greška nepovoljnija. I skale inteligencije mogu biti„lake" ili „teške", što ukazuje da su podešene da daju više tačnih klasifikacija na jednom kraju dihotomije, a višegrešaka na drugom kraju. VB skala je „lak" test inteligencije. Na njoj je klasifikacija nižih nivoa tačnija, a višihnivoa nepouzdanija. Kod Domino-testa je obrnut slučaj. Skoro sve skale inteligencije daju više netačnih klasifikacijamoždano oštećenih nego tačnih klasifikacija. Lak test, kao što je VB skala, daje više grešaka tipa „falš negativ" kadase primenjuje u ispitivanju ispodprosečnih po inteligenciji, dok teži test daje više grešaka tipa „falš pozitiv". Natakvoj populaciji VB skala će znatan broj mentalno zaostalih razvrstati u nešto viši nivo inteligencije, dok Domino-test razvrstava više osoba u niži nivo nego što je opravdano.Posebno konstruisani testovi sa specifičnom namenom podešavaju se da obuhvate sve slučajeve sa određenimkarakteristikama. Pri tome se posebna pažnja obraća na to da indikatori budu što „čistiji" ili što reprezentativniji.Svaki standard-izovani instrument se podešava da greši na strani koja je manje važna za datu svrhu. Ako nam je ciljda identifikujemo u kliničkoj populaciji, samo na osnovu psihodijagnostičkog instrumenta, sve slučajeve samoždanim oštećenjem, onda ćemo primeniti jedan veoma širok program indikatora. Na taj način povećavamomogućnost da identifikujemo sve moždano oštećene osobe koje ispoljavaju makar i najmanji broj indikatora inajređu vrstu simptoma. Ovaj potez daje nam najviše mogućnosti da „niko ne promakne" i smanjenje grešaka „falš

negativa". Sa druge strane, i srazmerno prenaprezanju kriterijuma povećavamo opasnost da našom „dijagnostičkomracijom" pohvatamo i krive i prave. To znači daje cena izbora „niko neće promaći" plaćena velikim udelom grešketipa „falš pozitiva" u ukupnom bilansu.Izbor povoljnije greške, jer one su neizbežne na sadašnjem nivou razvoja, nauke i dijagnostike, zavisi takođe i odpopulacije bolesnika. Ima institucija čija je populacija veoma heterogena. Ako su „uzorci" odnosno kategorijebolesnika u toj populaciji relativno ravnomeme, onda je primena psihodijagnostičkih tehnika i kliničke baterijepotpuno opravdana. Međutim, ako je populacija bolesnika homogena, kao što je slučaj u mnogim specijalizovanim isuper specijalizovanim ustanovama, onda je korišćenje testova za klasifikaciju slučajeva skoro izlišno. Ako je,pretpostavimo, populacija jedne specijalizovane institucije za lečenje alkoholičara homogena u 98 posto slučajeva,jer su skoro svi pacijenti alkoholičari, što je i bio uslov da budu upućeni i primljeni u tu ustanovu, onda jebesmisleno pri-menjivati neki test za identifikovanje alkoholičara na toj populaciji. Razlog nije samo to što bi takvaprimena instrumenata bila praktično validaciona studija. Daleko je jači argument da test koji postiže 80 posto tačnihklasifikacija ili čak 90 posto, što je već izvanredan uspeh ne može povećati procenat tačnih klasifikacija281u populaciji koja je 98 posto homogena. Kada bi svakog ko je upućen u tu ustanovu na osnovu uobičajenihprethodnih provera putem istih kanala automatski dijagnozirali kao alkoholičara, uspeh bi bio veći nego što može dapostigne vrlo dobar test. Automatska dijagnoza bila bi tačna u 98 posto slučajeva, a testovna samo u 90 posto.PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI NEUROTIČARAGrupno testiranje je nesumnjivo daleko ekonomičnije od individualnog, ali je kliničko ispitivanje, po definicijiindividualno. Osnovni razlog kojim se takva neekonomična eksploracija opravdava je taj da „klinički slučajevi" nemogu biti dovoljno efikasni ako nemaju dovoljno kontakta sa ispitivačem. Drugi razlog je taj što individualnoispitivanje omogućava bolje poznavanje promašaja, zbog pada efikasnosti, od „običnog" promašaja. Dijagnostičkoutvrđivanje neefikasnosti omogućava nam ispravku mehaničke testovne ocene, kao i donošenje klasifika-cionepretpostavke.Kliničke činjenice nedvosmisleno ukazuju na to da se neurotičan žale na raznolike i mnogobrojne smetnje urešavanju problema. Teorije o neurozama takode prihvataju žalbe neurotičara kao činjenice i daju određenatumačenja porekla i mehanizma. Iskustva psihodijagnostičara u radu sa neurotičarima takode se slažu sa opštomocenom da neurotičan imaju veće ili manje smetnje i da ove mogu da dovedu do privremenih ili ponovljenihneuspeha na testovima. Iz svega ovoga nameće se zaključak da nesvesni konflikti, emocionalne napetosti i pojačanaanksioznost uslovljavaju parcijalno sniženje učinka na testovima inteligencije, a po svoj prilici i na ostalimtestovima (na primer projektivnim).U priručniku za VB skalu Wechsler je opisao tipičan profil neurotičara, dajući time podršku profil-analizi.Oslanjajući se na ovaj autoritativan izvor, kliničari su decenijama pokušavali da opravdaju svoju veru u Wechslera,u njegovu skalu i u validnost profil-analize. Sve do polovine pedesetih godina, dok je dijagnostička klasifikacijasmatrana za važnu predfazu terapije, ovi su pokušaji nastavljeni uprkos krajnje kontradiktornim rezultatimavalidacionih studija. Neuspeh validacionih istraživanja objašnjen je nejasnoćom dijagnoze psihoneu-roza,divergencijom kriterijuma i razlikama uzoraka u mnogim bitnim parametrima.Rapaport (1945) razvija profil-analizu na drugačijim osnovama povezujući je sa ego-psihologijom. U empirijskojstudiji u kojoj je proverio svoje ideje on je psihoneurotičare podelio u više podgrupa. Umesto da proveravaWechslerovu ideju opšteg neurotičnog test-profila, on je opisivao profile histerije, opsesivno kompulzivnih,depresivnih, anksioznih i mešovitih neurotičnih stanja. Diferencijalni pristup Rapaporta je ispravniji. To se namećeiz njegovih nalaza, koji ukazuju da se histerici i opsesivno kompulzivni u mnogo čemu suprotno ponašaju, mada su ijedni i drugi svrstani u psihoneuroze. Rapaport je uočio da histerici imaju niži verbalni QI nego neverbalni, dok jekod opsesivnih obrnut odnos. Zatim, histerici imaju niži standardni skor na infonnacijama nego na shvatanju, dok jekod opsesivnih obrnuto. Pitanje je zastoje to tako? VVechsler se nije upuštao u tumače-282nja, dok Rapaport smatra daje u razlozima suština razlika. Informacije su snižene kod histerije zbog toga što jepotiskivanje dominantni mehanizam odbrane. Potiskujući seksualne impulse histerici grubo potiskuju i druge„infantilne" impulse kao što su Ijubopitljivost. Oni ostaju egocentrično uski, ne vezuju se za kulturu i ne angažuju seu širinu. Nasuprot niima, opsesivni se zaštićuju izolacijom afekta i intelektualizacijom. To daje suprotne efekte, kojise ogledaju u intelektualnoj Ijubopitljivosti, u sakupljanju znanja, u vezivanju za kulturu. Histerici daju dalekomanje odgovora na informacijama nego što priliči njihovom stepenu obrazovanja, dok opsesivni daju više nego štood njih možemo očekivati. Oni se pomalo i razmeću, jer znaju da znaju. Na subtestu shvatanja histerici ispoljavajuiznenađujuće snalaženje s obzirom na demonstraciju oskudne informisanosti. Oni probleme rešavaju jednostavno, uskladu sa ustaljenim običajima i vrednovanjem. Ukoliko se konformističke rezonovanje više ponderira, a toga ushvatanju ima dosta, utoliko je histerik uspešniji. Nasuprot njemu, opsesivni se slabo snalaze u shvatanjima. Umestoprizemnog prakticizma histerika, koji na ovom subtestu donosi obilatu nagradu, opsesivni se upušta uintelektualizaciju, u izlaganje različitih mogućnosti, gubeći se u alternativama. Bez obzira na bogatu informisanost,opsesivni ispoljavaju klasičnu sliku pada efikasnosti upravo na onom subtestu koji najviše provocira njihovemehanizme odbrane - intelektualizaciju. Umesto da rešavaju problem u racionalnom smislu, opsesivni se pokazujukao karikatura mislioca i zaglibljuju se u sam proces mišljenja. Rapaport smatra daje ovaj flagrantan pad efikasnostiuslovljen bazičnom ambivalencijom opsesivne strukture. Skoro svi neurotičan, bez obzira na podvrstu, imaju slabučinak na subtestovima ponavljanja brojeva i aritmetičkog rezonovanja. Oba ova subtesta dovode se u vezu sa

uključenošću u situaciju, u zadatak i u cilj ispitivanja, ukratko, u ,,sada i ovde". Taj specifičan deficit neurotičara daoje povoda da se oba ova subtesta nazovu testovima efikasnosti. Njima su po indikativnosti slični subtest sklapanjafigura na performans-delu skale.Svi pokušaji da se pouzdano identifikuju neurotičari na osnovu konfiguracije rezultata na Wechslerovim skalamaostali su bez efekta. Međutim, profil-analiza je veoma branjena među kliničarima i zbog toga je napravljen novpokušaj ali sa drugim ciljem. Umesto da se određuje neurotičnost, koja je veoma neodređena kategorija, odabrana jejedna od bitnih dinamičkih konstituenti neuroze, anksioznost. Prvi pokušaji nisu bili osobito ohrabrujući zato što suse kontrolne studije završavale bez potvrde. Pokazalo se da profil na VB skali nije diskriminativan u odnosu naopštu anksioznost (Shoben, 1950; Wamer, 1950). Sledeći pokušaji usmereni su na dokazivanje povezanosti profilana VB skali sa dve vrste anksioznosti. Uvodi se kategorija „anksioznog stanja", koja odgovara reaktivnoj ilisituacionoj anksioznosti, i druga kategorija pod nazivom „crta anksioznosti", koja odgovara trajnom svojstvu koje jerelativno nezavisno od situacije ili provokacije. U skoro svim istraživanjima ovih konstrukata kao mera situacijeanksioznosti uziman je iskaz subjekta o tome kako se oseća, dok se kao mera crte anksioznosti koristi skalamanifestne anksioznosti (Tavlor, 1953). Iz mnogobrojnih studija posvećenih empirijskom istraživanju ove veomaprovokativne teme mogu se izvesti sledeći zaključci:2831. Veza opšte anksioznosti i inteligencije, merena Wechslerovim skalama, neznatna je. Međutim, korelacija jenegativna za grupe sa ispodproseč-nim nivoima inteligencije.2. Nije nađen određeni profil koji odgovara anksioznosti. Međutim, pouzdano je utvrđeno da je subtest ponavljanjabrojeva osetljiv na pojavu situacione anksioznosti.3. Nije utvrđen specifičan profil anksioznih ličnosti, odnosno crta anksioznosti. Pokazalo se da takve osobe, popravilu, podbacuju na onim testovima na kojima se učinak demonstrativno ocenjuje, kao što je, na primer,aktiviranje štoperice. Diferencijalni učinak pod stresom je jedina pouzdano utvrđena karakteristika anksioznihličnosti na Wechslerovim skalama.4. Somatizovana anksioznost odnosno zabrinutost za rad telesnih organa ispoljava se u otežanom rešavanjusubtesta sklapanja figura.U celini gledano, postignuti rezultati potvrđuju vezu između ličnosti i inteligencije. Neuspeh vezivanja neurotičnostikao opšte kategorije za konfigu-ralnu analizu Wechslerovih skala najverovatnije pada na teret neujednačenosti kri-terijuma dijagnoziranja neuroze u složenom sastavu izabranih grupa. Određeniji konstrukti o ličnosti imaju višeizgleda da se potvrde.PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SOCIOPATASa današnjeg stanovišta je začuđujuće koliko je klinička psihologija uložila napora da afirmiše krepelinovskiklasifikacioni sistem. Veći deo validacionih eksperimenata i istraživanja, do kraja šezdesetih godina, predstavljadavanje podrške tom sistemu. To je činjeno uprkos mnogim negativnim ocenama i intimnim uverenjima koja sudolazila do izražaja u verbalnoj komunikaciji i podrugljivim dosetkama kao što je definicija ,,da je psihopata osobakoja mi se ne dopada". Među one grupe devijantnih osoba koje se mogu identifikovati i pomoću profila VB skaleWechsler je ubrojao i adolescentnu psihopatiju. Kasnije, u priručniku za VAIS, on je zamenio taj izraz oznakom„sociopatija", ali je zadržao ranije implikacije.Najupadljivije odlike test-profila adolescentnih, muških sociopata jesu sniženi rezultati na informacijama (kao kodhisterija) i relativno povišenje na sređivanju slika (strip). Treća karakteristika sociopata je veći učinak naperformans--delu nego na verbalnom delu skale (takođe svojstveno histeričnim ličnostima). Za Wechslera je ostalazagonetka zašto je rezultat na stripu povišen kod sociopata kada je po njegovom shvatanju sređivanje slika u niz testsocijalnog aspekta inteligencije? Ovu protivurečnost Wechsler je pokušao da prevaziđe interpretacijom da jesociopatija defekt u akcionom a ne u perceptivnom aspektu socijalne inteligencije. Sociopati sasvim dobro uviđajukarakter i značenje socijalnih relacija, kao i normalne osobe, ali ih iskorišćavaju bez skrupula manipulišući ljudima.Međutim, on je morao da prizna da to nije uvek tako, da ima psihopata i sa defektnim socijalnim percepcijama. Nakraju, on je svoju tezu ograničio na ado-lescentni uzrast i na muške ispitanike.284Dugo traganje za specifičnim test-profilom sociopatije završilo se bez rezultata. Jedino je nađeno da je performans-skala iznad verbalne češće nego kod većine kontrolnih grupa. Međutim, ovaj nalaz ima ograničenu praktičnuvrednost zbog velikih individualnih varijacija. Naravno, samo po sebi veći performans QI ne dokazuje, pa čak ni nenagoveštava, sociopatski karakter. Neuspeh u ovom pitanju ne predstavlja veliko iznenađenje. Definicija sociopatijeje nezadovoljavajuća i uz to preširoka. I ovaj promašaj potvrđuje da je besmisleno tražiti potvrdu između test-profilaWechslerovih skala i širokih, slabo definisanih kategorija.PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SHIZOFRENIČARAShizofrenija je oboljenje koje uporno izaziva gotovo sve kliničke discipline, uključujući i kliničku psihologiju, ipodstiče ih. O shizofreniji je mnogo pisano, ona je istraživana više nego bilo koja druga grupa mentalnih oboljenja.Kao rezultat tih napora može se navesti daje shizofrenija detaljno opisana i daje prihvaćena jedna uprošćenakategorizacija koja je više teorijska nego faktička. Podela shizofrenije na hebefreniju, simpleks, katatonu iparanoidnu formu ima opravdanja samo u vrlo malom broju slučajeva koji, iz neobjašnjivih razloga, deluju kao dasu ,,iz knjige izašli". Svi ostali, a to znači većina takvih bolesnika pripada „mešanom" tipu, pri čemu se čestosmenjuju čisti tipski oblici ponašanja.Nevolja sa shizofrenijom nije samo u tome što je naziv širok, što obuhvata veoma različite kliničke slike bolesti i što

mnogi slučajevi ne odgovaraju definiciji, dok neki drugi koji bi odgovarali definiciji nisu tako raspoređeni. Postojevelike razlike medu shvatanjima, kriterijumima za dijagnostiku, i naročito u interpretaciji etiologije i suštine ovebolesti. Naravno, ima i takvih shvatanja da shizofrenija i nije bolest već samo reakcija na ponašanje ljudi premajedinki koja je „naprosto sasvim drugačija". Prema tome, suočeni smo sa jednom širokom kategorijom koja jenominalno jedinstvena, ali faktički nije. Druga strana, koja je pozvana da leci, da poučava i da tumači ovakvoponašanje takođe je podeljena kriterijumima, načinom lečenja i teorijskim tumačenjem etiologije i suštineshizofrenije. U praksi nije izuzetak da bolesnik dobije dijagnozu shizofrenije u jednoj ustanovi ili od jednogpsihijatra, a kroz neko vreme, u istom stanju ili u novoj fazi pogoršanja dobije drugu dijagnozu, u drugoj ustanovi iliod drugog psihijatra. Sve to navodi na zaključak daje termin nejasan, preširok i daje dijagnoza nepouzdana.Naravno, s obzirom na to nisu ispunjeni osnovni uslovi za pronalaženje jedinstvenog i specifičnog test-profilashizofrenije na Wechslerovim skalama inteligencije.U priručniku VB skale, kao i u stručnoj literaturi do šezdesetih godina, iznosi se „tipičan skater-profil" zashizofrenije. Iznošenje takvog profila naišlo je isprva na dobar prijem među praktičarima. Razlozi poverenjapraktičara bili su višestruki. Pre svega, svaki doprinos dijagnostifikovanju shizofrenije bio je dobrodošao, jer seprepoznavanje tih bolesnika, pogotovo ako su bili u početnoj fazi oboljenja ili sa nejasnom kliničkom slikom koja jezbunjivala psihijatre, smatralo potvrdom stručne umešnosti. Zatim, shizofrenija je grupa oboljenja u kojoj suporemećaji mišljenja raznovrsni, vrlo impresivni i ubedljivi. Tvrđenje da se shizofreni pore-285mećaj mišljenja odslikava na bateriji testova kao što su Wechslerove skale ima razumsku opravdanost. Uostalom,praktičari su i sami mogli da se osvedoče da shizofreni bolesnici na različite načine „kvare" odgovore i daju jedansvojstven „stil mišljenja" koji se, doduše, češće kvalitativno nego kvantitativno ispoljava. Najzad, VVechsler sepozvao na Kraepelina i na njegovu postavku da se svako mentalno oboljenje na jedan poseban način ispoljava umišljenju. Ova je teza predstavljena kao preteča skater-profila.Wechsler je medu prvima opisao „tipičan skater-profil" shizofreničara u priručniku za VB skalu (1939). Osnovnekarakteristike profila jesu prevaga verbalne skale nad neverbalnom, relativno povišenje u informacijama, sniženje uaritmetici i sklapanju figura i, što je svojevrsno iznenađenje, pojava očuvanosti ili relativnog povišenja naKohsovom mozaik-testu. Ovaj test-profil je više puta empirijski proveravan, pa je zbog nezadovoljavajućevalidnosti ispravljan, dopunjavan, ali uglavnom bez trajnih efekata. Posebno je bio impresivan napor i način na kojije Rapaport pokušao da obrazloži i prikaže test-profil shizofrenije. Doduše, on je već pošao od postavke dashizofrenija nije jedinstvena kategorija, pa je svaku podgrupu zasebno izučavao, nastojeći da nađe za nju specifičnukonfiguraciju sko-rova na VB skali. U tom okviru je posebno mesto pripalo jednom, na oko beznačajnom, subtestu,ponavljanju brojeva. Rapaport je uočio da se kod mnogih shi-zofrenih bolesnika javljaju sledeće karakteristike:1. Veliki rastur u rezultatima, bilo da se posmatra baterija ili subtest po sub-test. Shizofreni bolesnici imajuupadljivo povišen unutarnji i među-testovni rastur.2. Pad efikasnosti uz očuvanu bazičnu inteligenciju uočavamo na osnovu paradoksalno „povišenih" učinaka nasubtestu ponavljanje brojeva i Kohs-mozaiku.3. Verbalizacija mišljenja shizofrenih bolesnika je vrlo osobena i tipična.Metod diferencijalnog skatera nije se mogao potvrditi kao validan ni u odnosu na dijagnozu shizofrenije. To nedokazuje daje ideja pogrešna, niti daje metod loš. Iz ovih istraživanja proistekla je Hunt-Arnoffova skala (1955)zapro-cenu shizofrene dezorganizacije mišljenja. Hunt i Arnoff su odustali od traganja za mitskim test-profilomshizofrenije. Umesto toga oni su sastavili skalu koja se zasniva na odgovorima koji su dati na subtestovima verbalneskale: rečniku, shvata-njima i sličnosti. Odabrani su odgovori koji imaju kvalitet dezorganizovanog mišljenja ilibizarne verbalizacije. Odgovori su podcijeni u sedam stupnjevito poredanih klasa, od klase sa najslabije izraženomdezorganizacijom do klase (sedmi stepen) sa najviše izraženom patološkom verbalizacijom. Ova skala jezadovoljavajućih osobina. Jasno je da je ideja koju su sledili Hunt i Arnoff pri-menljivija od ideje diferencijalnogskatera.INTELEKTUALNA EFIKASNOST I LIČNOSTNeko je jednom napisao da su svi eksperimenti koji su izvedeni u fizici ili u psihologiji predstavljali samoproveravanje određenih ideja. Iz dosadašnjeg razma-286tranja proizilazi da nismo u mogućnosti da procenimo efikasnost sa pozicije intelektualnog kapaciteta, izjednostavnog razloga što ne postoji praktično pri-menljiva mera kapaciteta. Sasvim je verovatno da će razvoj psiho-dijagnostike u skoroj budućnosti omogućiti da procenjujemo relaciju kapaciteta i aktuelne efikasnosti. Kada to budepostignuto, biće ostvaren osnovni preduslov za praktičnu, kliničku primenu postupka. Takođe smo konstatovali da jeideja o povezanosti diferencijalnog test-učinka sa krepelinovskom klasifikacijom mentalnih retardacija, devijacija ioboljenja zapala u ćorsokak. Ovaj neuspeh ne predstavlja dokaz koji bi negirao pojavu promenljive efikasnosti iliprincip merenja te pojave. Izgleda da je ključno pitanje u ovoj stvari izbor adekvatnog konstrukta ili sistemakonstrukata. Prema onome stoje danas otkriveno, izgleda daje struktura ličnosti najpogodniji konstrukt pomoćukojega možemo razumeti promene u konfiguraciji Wechslerovih skala.Razmišljanjem o VB skali, nailazimo na pitanje šta bismo dobili kada bismo testiranje ponavljali kod istih osoba odnajmlađeg doba, kada je testiranje skalom Wechslerovog tipa već izvodljivo, pa do starosti? Jedno longitudinalnoispitivanje između razvojnih promena ličnosti i testovnih diferencijalnih učinaka. Na žalost, takvih istraživanja nemamnogo, ali je nešto ipak rađeno. U jednom istraživanju u Berkli centru za razvoj, koje je započeto 1929. god.,

testirano je šezdeset ijedno dete. Deca su isprva testirana svakih mesec dana sve do 15 meseci života. Zatim sutestirana tromesečno do treće godine života. Izveštaj o ovoj studiji dala je Bayleyeva (1968), kada su ispitanici imali36 godina. Poslednjim testiranjem obuhvaćeno je 54 ispitanika. Testiranje u detinjstvu vršeno je razvojnim skalama,u školskim godinama sa Binetovom skalom, a od adolescencije sa Wechslerovim skalama. Ova studija je, unajkraćim crtama, pokazala daje intelektualni razvoj, meren primenjenim testovima, u vezi sa odnosom majki premadeci. U tom pogledu Bayleyeva je konstatovala da postoje izvesne razlike u efektima ponašanja majki zavisno odpola deteta. Kod ženske dece veći učinak su imale one ispitanice čije su majke razvijale samostalnost i koje nisusuviše mazile svoju žensku decu. Gotovo je obrnut slučaj kod muške dece, kod koje toplina majke, pozitivan stav iatmosfera ravnopravnih odnosa pozitivno utiču na intelektualni razvoj. U jednoj drugoj longitudinalnoj studiji(Honzik) potvrđene su mnoge konstatacije do kojih je došla Bayleyeva. Povrh toga Honzik je našao da jeintelektualni razvoj dečaka u vezi i sa stavom majke prema očevom zanimanju kao i sa očevim zadovoljstvomsopstvenim zanimanjem. Što se tiče subtestova, zapaženo je da je bliskost odnosa majke i deteta u posebnoj vezi sarezultatima na subtestu ponavljanja brojeva r =.52, informacijama i rečniku (oba .52). Međutim, takav blizak odnosmajke i ćerke doveo je do negativne korelacije na ovim subtestovima. Honzik je morao da zaključi da prevelikabliskost majke i ćerke ometa razvoj verbalnih sposobnosti. Rezultati ovih studija, koje obiluju provokativnimpodacima, za sada su ograničeni na nekoliko zanimljivih zapažanja. Mada se može prihvatiti da je potvrđena vezarazvoja ličnosti i inteligencije, karakter te veze je teorijski neodređen.Ideja o vezi konfiguracije test-učinka sa ličnošću ponovo je oživljena zahvaljujući jednom koliko upornom toliko iinventivnom praktičaru iz SAD, Git-287tingeru. Svoje tridesetogodišnje kliničko iskustvo u dijagnostici Gittinger je postepeno pretvarao u jedan sistemmini-teorije ličnosti zasnovane na relacijama između subtestovnih učinaka Wechslerovih skala. Ovaj istraživač nijenaklonjen senzacionalizmu i samoreklamiranju, što je prava retkost medu njegovim saple-menicima po profesiji. Dosada on nije ništa publikovao i sve što je uradio kruži u formi šapirografisanih skripata. Uprkos ovoj skromnosti, onje, bar koliko se indirektno može oceniti, učinio korak dalje odande dokle su stigli Wechsler, Rapaport i drugipregaoci na razvoju ideje o „diferencijalnom profilu"Gittinger je dao jednu skicu strukture ličnosti koja obuhvata tri polarizovane dimenzije. Prva dimenzija je ,,E-I" iliekstemalizer odnosno internalizer. Osnovna mera ,,E-I" dimenzije ličnosti je devijacioni skor, koji se dobija izodnosa učinaka na subtestu ponavljanja brojeva prema „normalnom nivou". Druga dimenzija je ,,R-F" ili regulisanodnosno fleksibilan. Osnovna mera ,,R- F" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu Kohsovogmozaika i „nonnalnog nivoa". Treća dimenzija je ,,A-U" ili adaptivna odnosno unifonnna uloga. Osnovna mera ,,A-U" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu strip i „normalnog nivoa". Gittinger je prihvatiostanovište da svaki subtest na VB ili VAIS-u (VB fonna 2 ne dolazi u obzir) ima specifično mesto u izražavanjustrukture ličnosti. Ključni pojam u ovom delu sistema je „nonnalni nivo". Postoji veza između „nonnalnog nivoa" irazličitih načina obračunavanja prošeka ili referentne mere kod Rapaporta. Međutim, istraživanje „nonnalnog nivoa"je kod Gittingera drugačije. Devijacioni skor, prema kome određujemo tri bazične dimenzije strukture ličnosti uodnosu na „nonnalni nivo" može se izračunati samo na osnovu posebnih empirijskih tabela i nonni koje su izgradiliGittinger i njegovi saradnici. Sa teorijske strane „nonnalni nivo" je blizak značenju pojma intelektualnog kapacitetaili fluidne inteligencije (Cattell i Horn) ili „biološke inteligencije" (Hal-stead).U svom razvoju ličnost prolazi kroz tri stupnja. Prvi stupanj karakteriše ispoljavanje urođenih tendencija na, za tuindividuu, karakterističan način. Ovaj „primitivni" stupanj razvoja postepeno nailazi na otpor sredine, koja gaprimorava da promeni stil izražavanja i aktivnosti. „Primitivni" stupanj se završava približno oko pete godine životadeteta. Drugi stupanj razvoja dobio je naziv prema osnovnoj transfonnaciji koja se odigrava između osobe sa„primitivnim" dispozicijama i oblicima aktualizacije i sredine. Tu transfonnaciju Gittinger naziva „kompenzacijom".U periodu „kompenzacije", koji se približno proteže do početka adolescencije, individua menja primitivnedispozicije i usvaja nove, često suprotne prvobitnoj nastrojenosti. Na primer, dete koje je u „primitivnoj" fazi bilokrajnje eksternalizujuće sada, u fazi „kompenzacije" dobija svojstva internalizera. Međutim, moguće je da roditeljiprihvate dete i ponašanje koje je spontano razvilo na osnovu urođenih kapaciteta u prvoj „primitivnoj" fazi razvoja.U tom slučaju primarna („primitivna") orijentacija biva potkrepljena i usled toga ne dolazi do promene, odnosno doadaptivne „kompenzacije". Treći stupanj razvoja ličnosti naziva se fazom „modifikacije". Dok je u drugoj faziizmena primarnog ponašanja iznuđena pritiskom porodice, u trećoj fazi se izmena ponašanja odvija pod utica-jemvanporodične sredine. U nastojanju da bude u društvu, odnosno da bude288prihvaćen od vanporodične sredine, adolescent „modifikuje" ranije ponašanje koje je bilo oblikovano u porodici.Promene ponašanja u ove tri razvojne faze odvijaju se na tri autonomne dimenzije: E-I, R-F i A-U. Položaj svakeindividue se različito menja na ovim dimenzijama, a efekat tih promena kroz sve tri etape razvoja je suština skater-profila na Wechslerovim skalama.ODRAZ PROMENE LIČNOSTI NA E-I DIMENZIJIO Gittingerovoj metodi analize i interpretacije test-profila ništa se ne zna iz prve ruke, jer do sada Gittinger nijeobjavio svoje delo. Međutim, preko Mataraz-zove studije Wechslerovih skala može se steći određeniji utisak oGittingerovoj profil-analizi. U cilju ilustracije postupka, izložićemo interpretaciju promene na E-I dimenziji ličnosti.Promene kroz koje ličnost prolazi u toku razvoja odražavaju se na učinku sledeća tri subtesta VB skale: ponavljanjubrojeva, aritmetičkom rezonovanju i informacijama. Bazičnu ili „primitivnu" poziciju određujemo na osnovu

devijacionog skora između učinka na ponavljanju brojeva i „normalnog nivoa". Šta se desilo u fazi „kompenzacije",da li je do nje došlo i u kojoj meri, saznajemo na osnovu devijacionog skora između učinka na aritmetičkom rezono-vanju i „normalnog nivoa". Na isti način devijacioni skor između učinaka na informacijama i „normalnog nivoa"predstavlja indikator intenziteta i karaktera promena u fazi „modifikacije".Učinak na ponavljanju brojeva je odraz primarne strukture ličnosti. Osobe sa ekstemalizirajućim osobinama imajunizak učinak odnosno podbačaj u odnosu na „normalni nivo". To su ličnosti koje se u svakoj situaciji spontanookreću od sebe ka drugima. Zadatak ponavljanja brojeva za njih postaje savlađivanje nečeg, tj. brojeva, stoje izvannjih, negde u prostoru. Eksternalizer se služi povezivanjem tih brojeva sa nečim što je takođe izvan njega da bibrojeve zapamtio, dakle posredstvom konkretnog. Pošto su brojevi apstraktni, oni su za eksternalizera nešto sasvimstrano. Osećajući se neadekvatnim pred takvim zadatkom, eksternalizer postaje anksiozan, jer je veoma zavisan ododobravanja ili prebacivanja ljudi. Sve ove teškoće su posebno dramatično izražene u delu zadatka koji zahtevaponavljanje brojeva unazad. Osobe sa internalizirajućim tendencijama imaju visok učinak na subtestu ponavljanjabrojeva. Za takvu ličnost, koja je primarno okrenuta ka sebi i koja brže razvija apstraktno mišljenje, ponavljanjebrojeva je sasvim prihvatljiva, čak bliska operacija. Internalizer doživljava brojeve kao svoj sopstveni sadržaj. On urad ne uključuje spoljni prostor, situaciju ili interpersonalni kontakt sa konkretnom osobom koja je ispituje. To značida internalizer nije zavisan od odobravanja ispitivača i da može da prione poslu neometan i spokojan. Radeći neštošto mu nije strano, operacije sa apstrakcijama, baratajući sa nečim što je postalo njegova sopstvenost i neometenuplitanjem druge osobe, internalizer sa lakoćom nadmašuje učinak eksternalizera.Kakva je sudbina zadesila primarnu („primitivnu") strukturu deteta saznajemo, po Gittingerovoj teoriji, iz rezultatana subtestu aritmetičkog rezonovanja. Pitanje, u stvari, glasi da li je primarna struktura ličnosti prihvaćena i unarednoj fazi ili je izmenjena u smislu „kompenzacije"? Eksternalizer ima znatne teškoće u19Psihodijagnostika 289savlađivanju aritmetike koje potiču otud što ima manje razvijene apstraktne sposobnosti. Osim toga, eksternalizerima teži zadatak da nauči aritmetiku kao veštinu kroz školu jer teže uči i teže se koncentriše na jednoličnostškolskog tipa učenja. Iz ovih razloga eksternalizer, ukoliko nije bio naveden na to da se izmeni i pomeri na E-Idimenziji ka intemalizerima, ostaće „primitivni eksternalizer", koji se poznaje po slabom učinku na subtestuaritmetičkog rezonovanja. U protivnom, ako je iznuđena njegova promena ili „kompenzacija", onda će naučiti da„interna-lizira", naučiće da uči i savladaće veštinu baratanja brojevima. Kompenzovani eksternalizer se prepoznajepo tome što je njegov učinak na subtestu aritmetičkog rezonovanja relativno viši (po normama i po formuliračunanja Gittingera, a ne po slobodnoj oceni) od učinka na subtestu ponavljanja brojeva.Primarni intemalizer se nalazi pred istom raskrsnicom mogućnosti. On ima znatne prednosti, jer mu apstraktnemanipulacije sa simbolima nisu strane, što, međutim, ne znači da je savlađivanje veštine računanja time automatskiobezbe-đeno. Odlučujući činilac ostaje pritisak vaspitanja koje je uticalo na to da se „primitivna" strukturaintemalizera zadrži ili izmeni, odnosno, „kompenzira". Ukoliko se u periodu od pete godine do početkaadolescencije, dakle u godinama osnovne škole, „primitivna struktura" intemalizera nije izmenila, on će to stanjeodraziti na VVechslerovim skalama nižim ili niskim učinkom na subtestu aritmetičkog rezonovanja. U suprotnom,ako je bio prisiljen da obuzda svoje „primitivne ideacione tendencije", da se disciplinuje, onda će uspeti da ovladaveštinom aritmetičkog rezonovanja i rada i, sledstveno tome, imaće veći učinak na aritmetičkom rezono-vanju negosa brojevima, ili bar jednako veliki učinak. Ako je učinak na aritmetičkom rezonovanju iznad „normalnog nivoa"(po Gittingerovim normama i formulama), onda je ispitanik kompenzovani intemalizer, što znači intemalizer koji sepod uticajem sredine pomerio ka suprotnom kraju biopolarne dimenzije, koji je postao umereniji. Relativan porastučinka na subtestu aritmetičkog rezonovanja u slučaju obe strukture ličnosti ukazuje na to daje kompenzacijapostignuta.Promene strukture ličnosti u fazi adolescencije ogledaju se u rezultatu na subtestu informisanosti. Da li je ličnost usvom razvoju uspostavila kontakt sa društvom, da li je razvila svojstva koja joj omogućavaju da ispuni svoje prestiž--ambicije i stekne poštovanje, predstavljaju pitanja koja Gittinger razmatra u okviru termina „modifikacija".Eksternalizer je po prirodi upućen na događaje izvan sebe i na ljude. Međutim, eksternalizeri imaju teži zadatakzbog toga što je njihova ideaciona aktivnost slabije razvijena, što nemaju verbalnu memoriju i apstraktnainteresovanja kao internalizeri. Prema tome, da bi eksternalizer bio uspešan na informacijama, on mora da ublažisvoje crte i da se prilagodi zahtevima društva. Ukoliko to postigne, doći će i do povećanog učinka na informacijamakoje, u tom smislu, odražavaju „modifikaciju" bazične eksternalizerske orijentacije. Ukoliko do takve izmene uličnosti, u stavovima i usvojenim vrednostima ne dođe, onda i učinak na informacijama ostaje nizak. U tom slučajuzaključujemo da se primarni ili kompenzovani eksternalizer nije dalje razvijao i nije se „modi-fikovao".Dilema pred kojom se nalazi intemalizer je druge vrste. U pogledu sposobnosti on je u velikoj prednosti jer imapotencijal za apstraktno, za simbolizaciju i290verbalnu memoriju. Sve je to od bitne važnosti za uključivanje u informatiku socijalne nadgradnje. Međutim,intemalizer je slabo reaktivan prema sredini, on je pod jakim uticajem svojih doživljaja i autističke isključenosti.Prema tome, da bi inter-nalizer mogao upotrebiti svoje kapacitete, on mora da se prilagodi, da stekne jedansocijalizovan stav i pozitivan odnos, što podrazumeva izvesno menjanje primarne strukture. Ukoliko u tome uspe,ukoliko se uključi u društvo, on tu svoju uključenost postiže preko svojih najjačih potencijala, prekointelektualizacije i usvojenih saznanja. Taj efekat, koji Gittinger naziva „modifikacijom", odraziće se na povećanjeučinka na subtestu informisanosti. To znači da je povećani rezultat na informacijama u slučaju oba tipa ličnosti

pokazatelj uključenosti u kulturu i potvrda kontinuiranog razvoja ličnosti.291XIV. NEUROPSIHOLOSKA PROCENAProcena oštećenja i propadanja sposobnostiPrve generacije kliničkih psihologa držale su se na distanci prema neurološkim disfunkcijama i oboljenjima.Neurologija je bila za njih terra incognita, a neurološka problematika tabu tema. Odnos između psihologije ineurologije je bio hladan, bez značajnih teorijskih, metodskih ili praktičnih komunikacija. Među kliničkimpsiholozima je preovladavalo uverenje da uloga posrednika pripada psihijatriji. U to vreme neurologija i psihijatrijasu bile dve discipline objedinjene u formi jedinstvene specijalizacije i profesije, neuropsihijatrije. Međutim, tokrazvoja neurologije i psihijatrije kretao se divergentno. Danas se u mnogim zemljama ove discipline praktikuju kaozasebne specijalističke delatnosti. Zabluda prvih generacija kliničkih psihologa, da mogu ostati po strani, postala jeveoma očigledna. Za mnoge mislioce i praktičare postavilo se pitanje povezivanja znanja o čovekovom nervnomsistemu, mentalnom sklopu i funkcionisanju i poremećajima u ovim sistemima u jednu sistematizovanu celinu. Svremenom smo postali svesni da radimo na izgradnji jedne konceptualne šeme čoveka u kojoj nema mesta za nervnisistem i mozak.Za razliku od teorijske misli, psiholozi u svojoj praksi, neko više, a neko manje, sreću slučajeve koji su delom iliprvenstveno žrtve disfunkcija i oštećenja mozga. Akumulacija takvih iskustava budi i veće interesovanje za tuproblematiku i takve bolesnike. Tako se razlaže tabu, a razotkriva oskudno poznavanje odnosa ponašanja i mozga.Kao deo toga se nameće problem nerazvijene metodologije. Treba imati u vidu da je klinička psihologija od svogosnivanja do danas ostala prvenstveno metodska disciplina. Za nju je pitanje instrumenata i načina pristupanjaproblemu ostao preduslov angažovanja na bilo kom području i na bilo kom problemu. Taj empiristički imperativ jeveoma očigledno uticao i na povezivanje kliničke psihologije sa neurologijom.Proučavanje odnosa ponašanje - mozak teklo je donekle različito u neurologiji, psihijatriji i psihologiji. Neurologijaje u svojim proučavanjima stavljala težište na nervni sistem, psihijatrija na psihopatološke pojave, a obe zajedno napredmet tradicionalne medicine, na bolest. Moramo priznati da je u psihologiji nervni sistem uglavnom ostao „nužnapretpostavka" sa nespecifikovanim vezama prema psihološkim pojavama. Mada je fiziološka psihologija disciplinasa dugom tradicijom, njen je uticaj na teorijsku misao kliničke psihologije neznatan.Da bi mogli da odgovore izazovu prakse, klinički psiholozi su učinili ono što je izgledalo najbolje kao trenutnorešenje. Oni su počeli da izučavaju neurologiju, kao i one delove psihijatrije u kojima se obrađuju odnos mozga iponašanja. Ubrzo292se, međutim, pokazalo da medicina i psihologija polaze od različitih stanovišta u konceptualizovanju ponašanja.Najpre je iskrsnuo problem normalnog opadanja mentalnih sposobnosti. Odnosno, kako razlikovati ovu normalnupojavu u čove-kovom životu od oštećenja ili propadanja kao patoloških pojava. Medicinski pristup je zasnovan namodelu tipičnog slučaja ili kategorija, odnosno diskontinuiranih pojava. Poznato je da se ovim načinom postižeimpresivna plastičnost opisa, pa se takva znanja dugo i dobro pamte. Ovo nesumnjivo ima didaktičku i praktičnuvrednost za medicinsku praksu. Međutim, kao i svaka tipologija čoveko-vih reakcija i ponašanja, tako i neurološkagubi svoju ubedljivost zbog individualnih razlika kao prirodne antiteze tipološkoj tezi. Na dubljem nivou, u ovompitanju, dolazi do sučeljavanja holističkog i analitičkog shvatanja čoveka i nauke o čoveku.Neurološka procena polazi od stanovišta da oboleli i oštećeni nervni sistem, u zavisnosti od tipa bolesti i oštećenja,gubi svoje funkcije ili ih zamenjuje patološkim i da se tako ispoljava kao entitet ili sindrom bolesti. Dijagnostičar sezato usredsreduje da pronađe patološke ispade i defekte i da ih prepozna kao tak-sonomsku celinu. U tom pristupu iklasifikacionom stanovištu, nervni sistem i mozak mogu imati određeni broj tipičnih kvarova. Taj je brojustanovljen i opisan u stručnim i naučnim knjigama i sistematizovan u klasifikaciji neuroloških mana i bolesti. Toje, da tako kažemo, jedna vrsta „detektivskog" posla u kome „detektiv" nekako oseti bolest, zatim je prati, proučavai najzad „hvata", stoje i bitno. Analitički, laboratorijski testovi su samo pomoćna sredstva koja ne odslikavaju bitbolesti, koja je celina, entitet, tipičan kvar nervnog sistema ili mozga. Broj tipičnih kvarova je ograničen mada suforme, ponekad maskirane, a ponekad mešane, naravno, brojnije nego sami entiteti.Psihološka procena se razlikuje od neurološke, pre svega po tome stoje indirektna. Mada se u psihološkimlaboratorijama koriste mnogobrojni elektronski instrumenti za ispitivanje jednostavnih čulnih, motornih,orijentacionih, konstruk-cionih, memorijskih i mentalnih funkcija, koje se mogu neposredno dovesti u vezu safunkcijama nervnog sistema, takve se sprave u kliničkoj praksi ne koriste. U kliničkoj praksi psihološko ispitivanjeje koncipirano bitno drugačije. Kada su u pitanju pacijenti, kao neurološki ili psihijatrijski slučajevi, onda se oniprethodno podvrgavaju medicinskom ispitivanju. To znači da njih najpre pregleda neurolog ili psihijatar, može iobrnuti redosled, pa tek posle toga klinički psiholog. Međutim, suština nije u redosledu već u tradicionalnoj podeliposlova između neurologije i kliničke psihologije. Naime, neurološki pregled ima za cilj da ispita očuvanostosnovnih nervno moždanih funkcija: funkcije čula, motorike, koordinacije, stanje svesti, govora, pasivnog iaktivnog, i pamćenja. Psihološko ispitivanje ne ponavlja ovu proveru već se usredsreduje na više funkcije i oslanjana psihotehnički metod.Psihodijagnostički pristup je bitno različit i od psihološko-laboratorijskog i od neurološkog. Ta se razlika ogleda uinstrumentarijumu, u shvatanju zadatka, u pojmovima i u terminima opisa i analize. Pre svega, psihodijagnostičkipristup ispitivanju neuroloških poremećaja i bolesti je indirektan u tom smislu što se prednost daje „jezikuinstrumenata", dok se naturalistička sredstva relativno zane-

293maniju. Doduše, i neurolog i klinički psiholog u susretu sa pacijentom razgovaraju, posmatraju i procenjujupacijenta sa naturalističke pozicije. Na taj način oni postavljaju okvir za svoju trijažnu senzitivnost koja pronalaziupadljive odlike ponašanja i samoopisnih saopštenja. Međutim, u drugoj fazi razlika je već vrlo velika. Neurologpristupa ispitivanju refleksa, čulnog funkcionisanja, motorike i koordinacije označavajući odgovore pacijenta kaofunkcije nervnog sistema. Psi-hodijagnostičar će pak primeniti psihološke instrumente, a posmatraće kvantitativne ikvalitativne osobenosti testovnih učinaka. Pri označavanju odgovora on će koristiti mentalističke termine i pojmove.Mada i jedan i drugi stručnjak ispituju istu osobu i registruju njene reakcije i ponašanja, oni svoja zapažanja i nalazeizražavaju različitim terminima u različitim pojmovnim sistemima.Za psihodijagnostiku koja se formirala pretežno u okvirima psihijatrijskih institucija, ispitivanje osoba sa moždanimdisfunkcijama i oboljenjima završavalo se na tri moguća načina. Na psihološkim instrumentima nije se javilo ništakarakteristično za oštećenje inteligencije ili drugih mentalnih sposobnosti. Takav je rezultat ispitivanja, iz različitihrazloga, kod jednog broja slučajeva, klinička stvarnost. Po nekim procenama oko 20 do 25 posto psihodijagnostičkihispitivanja osoba sa moždanim disfunkcijama je pogrešan. Ovo bi bio slučaj lažnog negativnog nalaza. Druga jemogućnost da se psihodijagnostičko ispitivanje završi sa nalazom daje inteligencija pacijenta snižena ili oštećena.To je dakle pozitivan ali nespecifičan nalaz. On ništa ne kazuje o vrsti i prirodi bolesti ili defekta već samokonstatuje deficit inteligencije. Takvi su nalazi dosta česti kod moždanih oštećenja. Najzad, treći način na koji sepsihodijagnostičko ispitivanje moždano oštećenih završava, jeste ispoljavanje znakova ometenosti mentalnihoperacija u toku rešavanja testovnih problema. Ovakvo ispoljavanje može da bude praćeno i opadanjeminteligencije, ali se može javiti i bez toga. Pojava ometenosti u toku rešavanja testovnih problema mora biti pažljivorazmotrena. Naime, takve pojave se javljaju i kod psihoza i moždano oštećenih, pa je zato neophodno poznavanjekarakteristika i jednih i drugih da bi dijagnostički sud bio pravilan. Ovaj treći način ispoljavanja pacijenata napsihodijagnostičkim instrumentima povlači za sobom dijagnozu „organiciteta". Pod nazivom organicitet u kliničkojpsihologiji se podra-zumeva stanje koje je povezano sa moždanim oštećenjem uopšte.Korektno je priznati da pored tri nabrojana postoji i četvrti način mogućeg ishoda psihodijagnostičkog ispitivanja.Naime, može se dogoditi da se kod jednog broja ispitanika na testovima jave znaci koji ukazuju na organicitet. Kadgod se to dešava, psihodijagnostičari postupaju tako što registruju ovaj rezultat u psihološkom nalazu. U velikombroju slučajeva se ne zna šta ovi znaci predstavljaju jer naknadno izvršena neurološka ispitivanja ne daju potvrdunalaza psihodijagno-stičara. Praktično, takav neurološki nalaz se uzima kao diskvalifikacija kojom se dijagnozaorganiciteta svrstava u lažne pozitive, kao da je data lažna uzbuna. Međutim, ni rutinski neurološki pregled nije nekisiguran kriterijum za ocenu stanja i funkcionisanja mozga. Ipak, iz praktičnih razloga većinom se na tome ostaje jerdalje traganje, ako nema drugih upozorenja, može da bude ili suviše neugodno za pacijenta ili vrlo skupo ili i jedno idrugo.294Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostimaIzučavanjem razvoja, sastava, funkcija i mogućnosti nervnog sistema, a posebno mozga, bave se mnoge biološkediscipline. Ovim istim pojavama, ali sa stanovišta poremećaja i bolesti, bave se neke grane medicine. Sve onezajedno, otkrile su mnoge bitne osobine ovog složenog biološkog sistema sa evolucionog, biokemijskog, citološkog,neurofiziološkeg, anatomskog, patoanatomskog i fiziološkog stanovišta. Upravo iz ovih razloga, naša su očekivanjaveoma velika, znajući koliko se danas naučnih institucija, naučnika, časopisa, knjiga i kongresa, intenzivno bavirešavanjem „zagonetke mozga". Ako ovome dodamo daje razvoj nauke u poslednjih sto godina, bar po formalnimpokazateljima izuzetno ubrzan, ili ako kažemo da nikad u istoriji nije toliko pametnih ljudi toliko stručnih glava, satoliko mnogo uloženih sredstava i sa tako jakom tehnologijom nastojalo da odgovori na vrlo stara pitanja, onda jejasno da naši pacijenti, klijenti ili ispitanici veruju da stručnjak zna kako mozak proizvodi bolest i patnju. Međutim,skeptici smatraju da mi danas znamo odgovor na sve veći broj pitanja koja su sporedna, dok se prava pitanjazaobilaze. Oni će reći da se zvanična nauka, kao i birokratija, bavi poslovima koji je drže u punom pogonu dok seproizvod svodi na inflaciju irelevancija.Nažalost, treba priznati činjenicu da postoji upadljiv nesklad između filozofskih stavova i praktičnog učinka nauke inaučnika. Kao naučnici, psiholozi, neurolozi, psihijatri i fiziolozi se deklarišu kao monisti i odbacuju dualizam tela iduše. Međutim, kada proučimo njihove radove onda nailazimo na suprotno. Biološke i medicinske naukeproučavajući nervni sistem i mozak stvaraju zatvorene sisteme. Pojmovi sa kojima se operiše i termini sa kojima sepojave i pojmovi opisuju su zatvoreni za priključivanje psihologije. Na takvim temeljima je veoma teško izgraditineku nauku o ljudskom ponašanju, a o ličnosti u celini ni pomena. Prateći ove tokove i do današnjih dana, imamosve više razumevanja za mentalizam Sigmunda Freuda.Biološke i medicinske discipline koje izučavaju nervni sistem i mozak imaju danas više otvorenih pitanja negoponuđenih odgovora. To je možda i dobar znak, potvrda dubine prodora u nepoznato. Puno se zna o procesima unervnom tkivu ali je za psihologiju veoma važno da dobije objašnjenje o „proizvodima" koji bi mogli poslužiti uobjašnjenju ponašanja ljudi. Ti složeni proizvodi se danas označavaju pojmovima: funkcije, impulsi, refleksi,uzbuđenja i povratni spregovi. Primer refleksološke psihologije pokazuje nam ograničenja koja postoje u neuro-biološkim konceptima mozga za naučnu psihologiju.Psihologija u celini zaslužuje ocenu koju je jedan neurolog izrekao, rekavši da je „psihologija i psihijatrija nauka oljudima - bez mozga". Činjenica je da fiziološka psihologija postavlja kao svoj legitimni zadatak da otkrije vezenervnog sistema-i mozga sa ponašanjem, u obostranom odnosu. Međutim, za sada nije poznato da je psihobiološki

pristup bio uspešniji u nalaženju odgovora od „čisto" bioloških i medicinskih. Kada psiholozi pišu i govore o onomešto se pretpostavlja daje rezultat moždane aktivnosti oni upotrebljavaju pojmove i termine koji takođe predstavljajudosta zatvoren mentalistički sistem. Osećaj, opažaj, sposobnost, inteligencija, planiranje, učenje ili konkretno iapstraktno ponašanje su tipični psi-295hološki termini kojima se opisuje ponašanje. Čak i kada su naši ispitanici osobe kod kojih se opravdanopretpostavlja da trpe moždane disfunkcije ili je potvrđeno da imaju moždane povrede, u opisivanju i tumačenjunjihovog ponašanja mi se koristimo navedenim konceptima i terminima. Medicinari, odnosno neurolozi, upotrebićepri posmatranju i opisivanju konceptualni sistem patologije i terminologiju simptoma i sindroma.Za ilustraciju iznetog stava navešćemo ovaj primer. Neurolog i psiholog su, nezavisno jedan od drugog i svaki nasvoj način, ispitali jednog pacijenta sa moždanim oštećenjem. To je oštećenje potvrđeno preko trećeg partnera, satrenutno najuverljivijim dokazom, putem kompjuterizovanog skenera. To što je pacijent ispoljio pri neurološkompregledu, i što je za neurologa bilo dijagnostički značajno, sastoji se iz niza simptoma i znakova koji u celiniukazuju na moždano oštećenje određene vrste a sve zajedno predstavlja sindrom bolesti kao entiteta. To je, recimo,tumor na levoj strani frontalno g režnja. Psiholog koji je izvršio ispitivanje ovog pacijenta sa psihološkiminstrumentima, navešće u svom psihodijag-nostičkom ispitivanju da pacijent pravi takve i takve greške, da te greškenajverovatnije ukazuju na moždano oštećenje, daje inteligencija na nivou tom i tom, a daje ličnost izmenjena u tom itom smislu, što takođe potvrđuje organicitet, odnosno lokalizovano oštećenje najverovatnije \\frontalnom režnju.Osnovni problem u rešavanju zagonetnog odnosa mozga i ponašanja jeste u tome što su teorije o mozgu biološke, ateorije o ponašanju psihološke. Možda je još tačnije ako kažemo daje, uprkos svesnim željama naučnika iz obenauke, svaka od tih nauka faktički zatvoreni sistem. Želja za mostom postoji, ali sam most nije izgrađen. Stanjestvari karakteriše monizam u ličnim uverenjima i dualizam u ostvarenjima.Svetla strana problema je ponekad sama klinička praksa u kojoj se stručnjaci, podstaknuti natprofesionalnomvizijom, Ijubopitljivošću ili željom da pomognu pacijentu, ulože napor i kroz timski rad traže i nalaze integralnarešenja.Teorije o mozguMozak je organ koji preko nervnog sistema povezuje organizam sa spoljnom sredinom i kontroliše i organizujeponašanje. Kao centralni organ čiji je značaj već vekovima priznat, mozak je naveo mnoge mislioce da potražeobjašnjenje njegovog funkcionisanja. Razvoj medicine i otkriće funkcija različitih telesnih organa uticao je i nashvatanje o mozgu. Po analogiji sa telom, odnosno sa relacijom: organizam - organi, prve prednaučne i naučneteorije su nastojale da konceptua-lizuju jednu anatomsku šemu ponašanja. Znatno kasnije javljaju se teorije koje sufunkcionalitičke i koje zastupaju gledište daje mozak jedan integralni, dinamički sistem. Ovakva polarizacijanaučnih gledišta nije nepoznata psiholozima. I u izučavanju prirode ljudskih sposobnosti javlja se sličan problemodnosa celine i delova, opštih i pojedinačnih sposobnosti.Lokalizacionističke teorije su dominirale u medicini devetnaestog veka. Duh epohe je veoma pogodovaomehanicističkim konstrukcijama. Lokalizacionistička shvatanja nisu potpuno neosnovana, pre bi se moglo reći da surezultat nedo-296kazanih preterivanja. Mozak je zamišljen kao orkestar sastavljen iz mnoštva funkcionalno specifičnih centara iliorgana. Svaki je centar bio, prema zamisli, strogo lokalizovan tako daje ćela površina ličila na geografsku kartu sagranicama malih država. Svaki je centar razvijao i upravljao čovekovim sposobnostima, motivima, osećanjima ikarakteristikama ili crtama ličnosti. Prema tome mozak se može prikazati anatomskom mapom koja daje sliku njenemakroanatomske strukture, a uporedo sa tim i „mapom moći". Mapa moći je jedna konstrukcija koja svaku značajnusposobnost i karakteristiku ljudi lokalizuje i vezuje za hipotetične moždane centre. Nije slučajno daje ovakva teorijaokarakterisana kao „moždana mitologija". Naime, u traganju za objašnjenjima karakteristika ljudskog ponašanja, odkojih su neke imale za posledicu veoma dramatične i tragične događaje, čovek je pronalazio veoma različite„uzročnike". Ti su uzročnici uvek odgovarali duhu vremena. Prvo su bili duhovi ili demoni (demonologija), zatim suto bili bogovi (mitologija), kasnije se „centar moći" premešta u čoveka, pa se javlja teorija moždane lokalizacijemoći (frenologija). To svakako nije kraj. Svedoci smo toga da se ova opčinjavajuća igra traganja za uzrocimanastavlja. Polazeći od spiska važnih karakteristika čovekovog ponašanja i ličnosti, naučnici i danas pronalaze„uzroke" u motivima, sposobnostima ili crtama ličnosti.Teorija moći, odnosno strogo lokalizacionistička hipoteza je naučna fantastika. Međutim, pojedini delovi mozga većdanas mogu da se relativno pouzdano označe kao „centri" određenih aspekata aktivnosti i ponašanja. Začetniknaučne teorije lokalizovanih centara je Broka (1861). On je ustanovio da povrede mozga koje se nalaze na levojstrani (kod dešnjaka) čeono slepoočnog režnja, bliže bazi, stoje u vezi sa motornom afazijom (izgovaranjem reci).Fiziolozi Fritsch i Hitzig konstatuju da stimulaciju određenih površina kore mozga prate pokreti istih delova tela.Proučavajući oštećenja delova leve slepoočne brazde (kod dešnjaka), Wer-nicke je utvrdio da lokalizacija povredena gornjoj trećini, izaziva gubitak sposobnosti razumevanja govora (senzorna afazija). Mada je traganje za centrimakoji upravljaju ponašanjem i danas aktuelno, vodstvo se prenelo sa neurohirurga na laboratorijska istraživanja.Novija istraživanja mozga navode nas na zaključak da je klasična lokalizacionistička teorija pogrešna.Lokalizacionistička teorija funkcionalne strukturiranosti mozga promašena je u odnosu na psihologiju, ali i u odnosuna neurologiju. Pokazalo se da je ona nemoćna da objasni čak i tako elementarne funkcije kao što je disanje. Najprese verovalo daje disanje kontrolisano iz nekog centra u produženoj moždini. Međutim, čitav niz činjenica naveo je

neurologe da izmene prvobitnu pretpostavku i da regulaciju disanja dovedu u vezu sa grupom centara ili čaksistemom raspoređenim i nagore, ka kori mozga i nadole, ka kičmenoj moždini od prvog, hipotetičnog „centra".Teorija lokalizovanih, autonomnih centara nije mogla da se održi pred nalazima po kojima poremećaj neke složenefunkcije može biti izazvan povredama različitih delova korteksa. Međutim, takvih pojava ima.Teorija ekvipotencijalnosti mozga je teorijski antipod lokalizacionizma. Po ovoj teoriji postoji samo mali brojurođenih, autonomnih centara ili zona mozga, a i one regulišu relativno jednostavne funkcije organizma. Pretežnuvećinu moždane297mase čine ćelije koje mogu da imaju više namena. Mozak je, dakle, u suštini jedinstveni sistem. U tom sistemudeluje mnoštvo funkcionalno autonomnih subsistema ali, nema dokaza da su to centri u strogo topološko-strukturalnom smislu. Samo neke jednostavne funkcije organizma mogu se dokazano dovesti u vezu sa nekimizolovanim centrom, dok sve ostale, a posebno složene funkcije, reguliše sistem sa policentričnom šemom.Centralni argument teorije ekvipotencijalnosti je pojava reverzibilnosti izgubljenih sposobnosti. Kliničkaposmatranja potvrđuju da ima slučajeva kod kojih se nakon moždane povrede, koja je pouzdano utvrđena, javljagubitak jedne ili više sposobnosti. U nekim slučajevima gubitak sposobnosti je trajan (ireverzibilno propadanje), štobi se moglo protumačiti kao potvrda lokalizacionističke teorije. Međutim, postoje i takvi slučajevi kod kojih se,posle izvesnog vremena, spontano ili posle rehabilitacionog tretmana, izgubljena sposobnost vraća. Ove pojavereverzibilnog toka propadanja pobijaju postavke lokalizacionističke teorije. Polazeći od takvih pojava, koje suistovremeno i oslonac terapijskog optimizma i rehabilitacije moždano oštećenih, teorija ekvipotencijalnosti gradisvoje pretpostavke o funkcionalnoj organizaciji mozga i o principima „rada mozga". Smatra se da zdrava moždanamasa može da preuzme funkciju razorenih „centara". Posmatranja takođe pokazuju da se spontani oporavak javljapre svega na mlađem uzrastu dok se kod starijih reverzibilnost postiže vežbanjem.Počeci holističke, ekvipotencijalističke teorije su još u prošlom veku. Njene osnovne postavke formulisao jeFlourans. U ovom veku najistaknutiji pobornici holističke teorije mozga su Lashlev, sa kojim je oko ovih pitanjažustro polemisao Pavlov, koji je branio lokalizacionističku teoriju, a drugi je bio Goldstein (1941), korifejholističko-organizmičke teorije ličnosti. Glavne postavke ove teorije su princip zamenljivosti funkcija i principmase. Princip zamenljivosti kazuje daje mozak takav sistem koji omogućava ponašanje bez rigidne specijalizacijezona. Funkcija „centara" u regulaciji ponašanja se može prenositi. Princip moždane mase kazuje daje oštećenje igubitak sposobnosti, u krajnjoj liniji, rezultat veličine izgubljene mase. Dok je mozak nedirnut, dok raspolaže sasvojom masom, on ima veliku moć premeštanja i preuzimanja funkcija „centara". Mozak koji je izgubio masu gubisrazmerno i ekvipotencijalnost.Teorije sposobnosti i mozakPošto je svaki obavio svoj deo ispitivanja pacijenta, kod kojeg je došlo do povrede mozga, neurolog i psihologodlaze na referisanje pred skupom stručnjaka. Neurolog tom prilikom iznosi nalaz u kome govori o stanju svestipacijenta, o nekim refleksima, stanju čulnih funkcija, motorici i koordinaciji, o očuvanosti govora, pasivnog iaktivnog, pisanja, čitanja i računanja, o očuvanosti pamćenja, neposrednog i odloženog, i elementarnog suđenja. Sveto zajedno neurolog tumači kao proveru funkcionisanja centralnog nervnog sistema. U svom izveštaju psihologpominje različite testove, numeričke rezultate i kvalitativne opaske o ponašanju pacijenta. Sve to zajedno psihologtumači kao proveru očuvanosti pacijentovih sposobnosti. Na pitanje, koje se iz ovog primera nameće, kakav jeodnos298između onoga što ova dva stručnjaka ispituju kod iste osobe, odgovaramo da su to niže i više funkcije centralnognervnog sistema.Objašnjenje da neurolog ispituje niže funkcije CNS, a psiholog više funkcije je više prividno nego stvarno jasno.Neurolog je lekar i on svojim proverama utvrđuje da li pacijent ispoljava simptom ili znak bolesti, neki upečatljivisignal disfunkcije. Za njegov način provere je dovoljno da pacijent nema znake oštećenja, pa da ga oceni kaozdravog. Za psihologa je međutim važno da odredi koliko je postignuće pacijenta, na nekim testovima, dobro uodnosu na neku meru nor-malnosti. Prema tome, dok jedan stručnjak procenjuje prema nekom niskom, minimalnomkriterijumu, koji je uz to grubo kategorijalan (bolestan ili zdrav) drugi se koristi relativnim i visokim kriterijumimaprocenjivanja. Zato smatramo da je problem uporedivanja nalaza neurologa i psihologa složen jer svaki polazi odsvojih konceptualnih i mernih referenci, koje se razlikuju. Osim toga, „niže funkcije CNS" koje ispituje neurologobuhvataju i govor, pisanje, pamćenje i rezonovanje, što nikako ne spada u jednostavne funkcije. Isto tako ipsiholog, koji po ovoj podeli ispituje „više funkcije CNS", vrši „prekoračenje", jer procenjuje i motoriku, pažnju,vizuo-motomu koordinaciju i budnost. Paradoks ove situacije je u tome što valjano razgraničenje nije moguće zatošto nije nađena dobra integralna teorija.Psihološke teorije polaze od pragmatičkog aksioma daje izvedba poslova ili zadataka rezultanta razvoja,sposobnosti, učenja i motivacije. S obzirom na temu možemo da apstrahujemo, makar privremeno, pitanja učenja imotivacije. Tako ćemo razmišljati dalje o odnosu mozga i ponašanja sa stanovišta razvoja i sposobnosti. Procenaočuvanosti mozga u psihodijagnostičkom postupku zasniva se na rezultatima provere funkcija i sposobnosti. Granicaizmeđu značenja funkcije i značenja sposobnosti je stvar definicije. Ništa se bitno ne menja ako umesto ta dvapojma upotrebimo jedan sa dodatkom „više" i „niže". Tako možemo reći da se psi-hodijagnostičkim postupcimaproveravaju niže i više „funkcije" ili niže i više „sposobnosti". Razlika je samo u tome što, kada govorimo uterminima funkcija, imamo u vidu model aktivnog ljudskog mozga a kada govorimo u terminima sposobnosti u vidu

imamo model ljudskog intelekta ili inteligencije. Moramo priznati da kliničari imaju pred sobom herojski zadatakkoji pokušavaju da rese kliničkom metodom. Taj se zadatak sastoji u tome da povezu kliničku sliku sa stvarnimmozgom preko dva teorijska modela, modela aktivnog mozga i modela inteligencije, pri čemu je veza između tihmodela nerazjašnjena. U takvoj situaciji veći teret nosi psiholog jer je njegov teorijski model vrlo posredno povezansa stanjem aktivnog mozga konkretnog ispitanika.Inteligencija je naučni pojam koji u psihologiji ima dugu tradiciju, koji je srazmerno dobro teorijski izučen, i koji jezahvaljujući spretnim operacionalizacijama postigao najveći stepen praktične upotrebljivosti. Inteligencija je, zahva-ljujući svemu nabrojanom, postao prvi temeljni pojam kliničke psihologije za koji je vezan i istorijski početak ovediscipline. Sa njim se može meriti samo pojam ličnosti koji je postao zaštitni znak druge epohe u istoriji kliničkepsihologije. Psi-hodijagnostičko ocenjivanje moždane aktivnosti i disfunkcionalnosti polazi od ispitivanjainteligencije. U tom smislu su od izuzetne važnosti saznanja o razvoju299svih sposobnosti od rođenja do starosti. Sto se tiče prakse izgleda opravdana podela rada na psihodijagnostikudečjeg i razvojnog doba i psihodijagnostiku odraslih. Takva je podela već izvršena i ozakonjena specijalizacijamastručnjaka. I psihodijagnostički instrumenti koji se konstruišu raspoređeni su prema takvoj demarkacionoj liniji, kaorazvojni testovi i kao testovi inteligencije.Procenjivanje disfunkcionalnosti mozga i moždanih oštećenja istorijski je vezano za kliničku psihologiju i zapsihodijagnostiku. Ono zahteva da procenjivač dobro poznaje teoriju, posebno neurologiju i teorije sposobnosti, daima odgovarajući asortiman instrumenata koji ume da koristi i da radi na takvom mestu gde se vrši ispitivanje itretman moždano oštećenih osoba. Ovo su minimalni zahtevi koji mogu, uz niz drugih, da garantuju dobre rezultatepsihodijagnostičke procene. Važno je da praktičar poznaje teoriju Piageta, Spearmana, Guilforda, Cattella i Horna,Wechslera i niza drugih. Međutim, svi psihodijagnostički instrumenti koji su preživeli oštru selekciju borbe zaopstanak, i koji su uspeli da se trajno zadrže u rutinskom arsenalu instrumentarijuma psihologa, dopunjeni su nizompraktičnih pravila ili čak inini-teorijama svojih konstruktora. Ove mini-teorije ili ,,među"-teo-rije daju vrlo korisneoslonce ili premise za interpretaciju rezultata konkretnog ispitanika sa tim, konkretnim instrumentom. Veza tihsrednjih ili međuteorija sa „velikim" teorijama može biti i dobra i loša, ali je sigurno da su one potrebne. Razlog jetaj da psihološke teorije inteligencije ne razrađuju vezu sa dezintegracijama.Za dijagnostičku praksu od posebnog značaja su one teorije inteligencije koje su operaciono dobro povezane saodgovarajućim mernim instrumentom. Kada je to postignuto, kao što je slučaj sa Spearmanom, Goldsteinom,delimično sa Guilfordom, zatim Katelom i Hornom, a posebno Wechslerom, onda imamo u jednom nizu opštuteoriju, kliničku ili međuteoriju i dijagnostički instrument. U ovu grupu svakako spada i Lunja, no njega ćemoizdvojeno prikazati zbog izuzetne važnosti njegovih doprinosa.Rast i razvoj su bitne činjenice, u vezi sa odnosom mozak - ponašanje, koje nijedna teorija inteligencije, a pre svegai iznad svega nijedna klinička (među)-teorija i metoda ne mogu da zaobiđu. Sve psihološke teorije inteligencijeuključuju i dimenziju razvoja, mada im ne poklanjaju i najveću pažnju. Radovi Bineta a posebno Pijažea razrađujupitanja vezana za rast i formiranje inteligencije. I pored mnoštva značajnih istraživačkih i teorijskih rezultata, nekasu pitanja ostala i dalje otvorena. Jedno od njih, koje ima za dijagnostičku praksu veliki značaj, pitanje je gornjedobne granice razvoja inteligencije. Odgovori koje su dali Bine i Wechsler se veoma razlikuju. Iz svojih istraživanjaBine je izveo zaključak daje 16 godina gornja dobna granica. Međutim, na osnovu sličnih proučavanja Wechsler jezaključio daje gornja dobna granica u 24. godini, znači osam godina kasnije. Svoju tezu Wechsler je branio sa dvadokaza. Prvi je dokaz delimično isti kao i Binetov i zasniva se na testovno statističkim rezultatima. Doduše,Wechsler je ispitao više ispitanika i imao uzorke starijih dobnih grupa, što njegovim dokazima daje nešto većuuverljivost i pouzdanost. No, njegov drugi dokaz je za ovo poglavlje od posebnog značaja. Naime, Wechsler jedokazivao da između prosečnih rezultata njegovih uzoraka dobnih grupa, izračunatih na osnovu postignuća na skali300inteligencije, i prosečnih težina mozga, jednakih dobnih grupa, postoji gotovo potpuna paralela. Nameće sezaključak da su te dve pojave tesno povezane. Iz dobi-jenih krivulja Wechsler je našao potvrdu za to da je 24 godinagornja dobna granica razvoja inteligencije.Značajan doprinos razumevanju prirode inteligencije i njenom razvoju dali su Katel i Horn (1963). Oni su na osnovusvojih istraživanja izveli zaključak da postoje dve vrste inteligencije. U stvari oni su na nov način izložili staroshvatanje po kome postoji prirodna ili „čista" inteligencija i ona druga, koja se formira pod uticajem životnih uslovai karakteristika specifičnih kultura. Tema koju su postavili je izuzetno provokativna, lako može izazvati veomarazličita mišljenja, no teško je naći neoborive dokaze za oprečna stanovišta. Prvi tip inteligencije, koji su oni nazvalifluidna, javlja se na početku života, na uzrastu do 16 godine, a posle opada. Uporedo sa njom razvija se i jednadruga vrsta inteligencije koja ima dugoročniju uzlaznu putanju. Tu vrstu inteligencije Katel i Horn nazivajukristalizo-vana. Ona se ispoljava u načinu mišljenja, intelektualnim interesima sticanju znanja i veštinama.Kristalizovana inteligencija je prilagodenija životnim uslovima i kulturi. Teorija o dve inteligencije nudi nekemogućnosti pomirenja između nesu-glasnih stavova i istraživačkih nalaza. Međutim, praktična vrednost teorije dveinteligencije je veoma ograničena. Glavnu prepreku predstavlja neuspeh u konstru-isanju ubedljivog instrumenta zaprocenu „čiste", „fluidne", „biološke" (Halstead) inteligencije.U ovom nizu psiholoških teorija o inteligenciji sasvim je opravdano spomenuti Gilforda (Guilford, 1959). Njegov jedoprinos više teorijski, a metod ispitivanja statistički i eksperimentalni. U pogledu teorije inteligencije on je ponudiojedan „kocka-model" sa tri bazične dimenzije: operacije, produkti i sadržaj. U ovom modelu ima mesta za 120

različitih sposobnosti, dobijenih ukrštanjem opštih dimenzija. To je najviši domet analitičko strukturalnekonceptualizacije sposobnosti u savremenoj psihologiji. Već i zbog toga mogli bismo očekivati da Gilford-ovateorija utiče na praksu ispitivanja, a posebno procenjivanja inteligencije. Međutim, što se tiče kliničke psihologijeGilfordov je uticaj beznačajan. Takođe je paradoksalno daje ovaj klasifikacioni sistem i teorija sposobnostinepovezana sa neurologijom. Možda je baš Gilfordova teorija najbolja ilustracija mišljenja da psihologija praviteorije i modele inteligencije „bez mozga".Medu psiholozima nema pobornika lokalizacijske teorije. Oni koji se za to zalažu čine to oprezno. Izuzetak od ovogpravila je Stanlev Porteus (1959). On polazi od jedne opšte kritike psiholoških teorija inteligencije i skala merenja.Zamerka je u tome da se previđa značaj predviđanja i planiranja kao bitne komponente inteligencije. Time seosiromašuje definicija, iskrivljuje realnost i otežava rad praktičara. Teorijski doprinos Porteusa svodi se na ispravkupre svega Wech-slerove definicije. Metodski doprinos je istog kalibra. Porteus predlaže da se uz testiranjeinteligencije koristi i test „predviđanja i planiranja". U ovom nizu teorija Porteus je zanimljiv zato što smatra da jesposobnost predviđanja i planiranja funkcija čeonog režnja. Glavni oslonac za svoja uverenja Porteus nalazi usvojim istraživanjima koje je vršio komparirajući delinkvente i neurohirurške slučajeve sa odgovarajućimkontrolnim grupama. U oba slučaja, on je primenio Wechslerovu301skalu inteligencije, VB formu l, i svoj lavirint test. Operisani pacijenti su u stvari bili psihijatrijski bolesnici koji subili rezistentni na psihijatrijski tretman. Nad njima je izvršena leukotomia (presecanje veza frontalnog režnja ipodkore). Dobijem su rezultati koji pokazuju daje test inteligencije bio nediskriminativan kod obe grupe. U stvari,na testu inteligencije postignuće delinkvenata je bilo isto kao i postignuće normalnih. Kod operisanih pacijenatarezultat na VB skali bio je isti posle operacije kao i pre. Porteus nije prihvatio ove nalaze jer je smatrao da sunerealni. Na Porteus lavirint testu kod oba uzorka došlo je do pojave razlika i to u očekivanom smeru. Delinkventisu imali niži učinak od normalnih, a operisani pacijenti niži učinak od samih sebe, pre operacije. Objašnjenje kojePorteus nudi je da njegov test pokazuje deficit sposobnosti predviđanja i planiranja, koji je karakterističan i zaimpulzivne delinkvente i za stanje koje se razvija posle leuko-tomije. U celini Porteus nije dao „veliku" teoriju nitije ponudio neki nov i moćan instrument za procenu inteligencije. Vrednost njegovog doprinosa je u vezivanju teorijeinteligencije za mozak, mada samo u parcijalnom smislu, kao i u ponudi jednog upotrebljivog dopunskoginstrumenta neuropsihološke procene.Za sadašnji trenutak kliničke teorije sposobnosti stanja prakse opravdano je završiti ovaj kratak pregled saWechslerovim doprinosima. Wechsler je od svih teoretičara inteligencije imao najviše interesa za to da nade načinada poveže psihologiju sa neurologijom. Između njegovih teorijskih formulacija i poznatih činjenica o mozgu postojeparalele. Mozak, kao i inteligencija, ima dvojni karakter. Strukturalna šema moždanih funkcija i sposobnosti je uobliku piramide, sa hijerarhijskom vertikalom. U oba sistema najšire su reprezentovane najstarije, sen-zomotornefunkcije i sposobnosti, dok se na vrhu piramide, kao najmlađe funkcije, nalaze najsloženiji procesi i opštainteligencija. Mozak, kao i model sposobnosti, predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. Lokalizacijainteligencije je, po mišljenju Wechslera, nemoguća. Inteligencija je sama interakcija između pojedinih sposobnosti isvih skupa. Tako je i zdrav, aktivan mozak u svojoj funkciji integralan. Između teorije inteligencije Wechslera iteoretičara neurologa, kao što su Jackson i Goldstein, odnosno njihovih ideja o mozgu, sličnost je vrlo velika.Neuropsihološka teorijaNeuropsihologija je novi naziv za naučnu disciplinu koju je uveo sovjetski psiholog Lurija (1965). Mnogenedorečenosti biologije, odnosno neurologije i psihologije, u vezi sa odnosom mozga i ponašanja, stvorile su prostorna kome je nikla neuropsihologija. Sam naziv navodi na pomisao da se ova nova naučna oblast bavi neurološkimosnovama psihologije. To je ujedno i cilj teorijskog dela neuropsihologije. Sa praktične strane neuropsihologijarazvija jedan specifičan metod topološke dijagnostike lokalnih moždanih oštećenja. Ona se, pored navedenihproblema, bavi i razvojem rehabilitacionih postupaka.Lurija je svoje učenje razvijao preko tri decenije teorijskog, istraživačkog i kliničkog rada. Pošao je od refleksološketradicije koja je u Pavlovu imala izuzetno snažnog pobornika. Međutim, Lurija nije bio zadovoljan refleksologijom iusme-rio se ka proučavanju mozga u celini preko neuroanatomije i neurofiziologije. U302nastojanju da kroz upoznavanje grade i procesa u aktivnom mozgu dođe do osnova ponašanja i psihičkog života,Lurija je došao do važnih saznanja. Prvo od njih se odnosi na klasičan problem koji je, od ranije, zaokupljaolokalizacioniste i gene-raliste. Po shvatanju Lurije, oba učenja su u suštini pogrešna. Mozak je izvanrednokompleksan sistem sa visoko izdiferenciranom ćelijskom i anatomskom strukturom. Međutim, traženje osnovepsihičkog života u celulamoj i anatomskoj strukturi ne vodi ka rešenju. Zato je važna funkcionalna analizainterakcija u mozgu. Ta se interakcija odvija putem složenih refleksa i kibernetski interpretiranih spregova. To jošuvek ne znači daje takva datost budnog mozga i podloga čovekove delatno-sti. Da bi se objasnila njegova delatnost,neophodno je da čovek dostigne određeni rast i da u toku tog rasta bude aktivan. U suštini Lurija odriče mogućnostda se ponašanje čoveka u stvarnosti objasni svođenjem na neurologiju.Delatnost, govor, sposobnost za određene operacije se uči, i to neodvojivo od društveno-istorijskog konteksta. Lurijazagovara dinamičku povezanost razvoja mozga sa realnim „društvenim uslovima". Rast i učenje su procesi kojiimaju dvojne efekte koji se ogledaju u menjanju i mozga i ponašanja. I moždane aktivnosti i ponašanje prolazeslične sekvence koje počinju sa opštim, nediferenciranim procesima i aktivnostima do izdiferenciranih ispecijalizovanih. Obrćući klasičnu psihološku tezu o sposobnostima, Lurija kaže da su sposobnosti posledice učenja,

a ne njihov uslov.U svojim delima Lurija je sistematski nastojao da prouči i poveže neurološka saznanja, o građi i funkciji mozga saponašanjem, sposobnostima i delatnošću. On se pri tome koristio i postavkama Pavlova o nižim i višim nervnimfunkcijama i sa postavkama Vigotskog o razvoju govora i kulturi.Sposobnost nastaje, kaže Lurija, postepeno, najpre kroz masovnu akciju i učešće celog mozga. Postepeno, uzodgovarajuće posredovanje govora i drugih simbola („sekundarni signalni sistem"), menja se i učešće mozga.Mozak prestaje da učestvuje celovito, izdvajaju se pojedini delovi koji postaju „centri". Po završetku procesa učenja,kada je izvođenje određenih veština dovedeno do zadovoljavajućeg nivoa, u mozgu se formira jedan dinamičan iekonomičan sistem koji može da zahvata i topološki udaljene delove. Poenta ovakvog tumačenja je u tome daoperacije koje ljudi vrše, a koje mi najčešće tumačimo kao kvalitet uslovljen sposobnostima, odnosno nekimsvojstvima koji su već dati u mozgu, shvatimo na drugi način. Prema psihološkim teorijama dispozicije u mozgu supretežno urođene i one određuju vrstu, kvalitet, domet i opseg delatnosti. Po neuropsihološkoj teoriji Lurije razvoj je„paralelan" na relaciji mozak- ponašanje, a uticaji su dvo-smemi.Na primeru učenja pisanja možemo upoznati neuropsihološko tumačenje. Na početku učenja mozak je aktivan ucelini i učestvuje masovnim uzbuđenjem. Tome odgovara i pojava pisanja đaka prvaka „celim telom". Kada jeveština pisanja već savladana i ustaljena, u mozgu je opšte uzbuđenje zamenjeno aktivnošću pojedinih zona.Međutim, postoji više načina pisanja, pisanje slova brojeva, više vrsta azbuke i više vrsta brojeva. Za svakuodvojenu vrstu ponašanja ili veštine postoji i odgovarajući sistem ili kombinacija zona u mozgu. Ako se u vezi saovim tumačenjem postavi pitanje ko je u pravu ekvipotencijalisti ili lokalizacionisti, ili303da li je moguće lokalizovati u mozgu nešto slično centru, odgovor neuropsi-hologije biće sledeći: nijedna od dveteorije nije ispravna. Obe teorije prenaglašavaju jednu stranu ukupnih procesa u mozgu. Pri svakom novom učenjuponavlja se sličan sled koji počinje „ekvipotencijalno", a završava se „lokalizacionistički". Međutim, lokalizacijafunkcija u mozgu je razuđena, ona predstavlja dinamički sistem koji aktivno uključuje i udaljene delove mozga.Sa praktične tačke gledišta neuropsihologija nudi odgovarajuća rešenja koja mogu koristiti neurolozima ineurohirurzima. Ako je kod nekog pacijenta utvrđen tumor, neuropsiholog će izvršiti odgovarajuće ispitivanje nasistematski način. To ispitivanje prilično nas podseća na postupak koji neurolozi već praktikuju kao neurološkipregled. Na kraju ispitivanja, neuropsiholog će analizirati mnoge znakove slabosti, neuspeha i poznatih pokazateljaoštećenja, i na osnovu te analize on će stvoriti dijagnostički sud. Rezultat će biti jedan sindromski sklop. Za razlikuod lokalizacionističke teorije, neuropsihologija zastupa gledište da se oštećenja mozga manifestuju kaomultisimptomska celina. U tom se sklopu neki specifični ispadi mogu jače nametnuti, ali je uz njih, po pravilu, i nizpratećih simptoma druge vrste.Utvrđivanje žarišta moždanih povreda, sa neuropsihološkog stanovišta, moguće je ali pretpostavlja izvežbanorazlikovanje odnosno „čitanje" sindroma. Takva ograničena moždana ozleda odraziće se u poremećaju jednog iliviše čulnih kanala („analizatora"). Poremećaj se može javiti u vidu smanjene osetljivosti čula, redukovane stabilnostiili oslabljene fleksibilnosti. Istovremeno sa ovim izmenama centralnog receptora javlja se niz sekundarnihporemećaja u svim funkcionalnim zonama, koji zajedno čine sistem. Princip odraza oštećenog i disfunkcionalnogžarišta na ponašanje je sindromski, a ne „jedan prema jedan".Pojava neuropsihologije je donekle slična pojavi kliničke psihologije. Ijedna i druga su vezne naučne discipline kojesu stvorene na mestu gde je dve starije nauke trebalo da sarađuju, i mogle su, ali nisu. Obe ove discipline suprevashodno metodske, dok se u teorijsko-sadržinskom smislu oslanjaju na naučna znanja već formiranih nauka.Klinička psihologija je postala vezna disciplina između psihologije i psihijatrije, Neuropsihologija je veznadisciplina između psihologije i neurologije. Sada je u procesu ekspanzija neuropsihologije, pa se tako javlja i neu-rolingvistika i neuropsihologija anksioznosti.Poseban značaj neuropsihologije je u tome što pomaže u ranom otkrivanju moždanih disfunkcija u razvojnom dobu.Kod dece koja imaju moždane dis-funkcije manjeg stepena, otkrivanje koje je blagovremeno može biti prvi korak kaorganizovanoj, specijalnoj rehabilitaciji. Kod nas je o neuropsihologiji razvojnog doba pisao Bojanin (1979).Klasifikacija metoda neuropsihološke proceneNeuropsihološka procena je kompleksan poduhvat koji se najčešće sprovodi u specijalizovanim zdravstvenimustanovama koje raspolažu visoko stručnim osobljem i potrebnim aparatima. Pacijent koji je tu upućen već je prošaokroz trijažni postupak i sada se podvrgava proverama sa osetljivijom dijagnostičkom304tehnologijom. Njega će ispitivati stručnjaci više specijalnosti: neurolozi, radiolozi, neurooftalmolozi, psiholozi,eksperti za elektroencefalografiju i drugi. Dijagnostika koja se praktikuje u ustanovama opšteg tipa, kao što je školaili dom zdravlja, u mnogo čemu bitnom je različita od dijagnostičke strategije jedne neurološke ili neurohirurškeklinike.U okviru rutinskog rada koji obavlja u školi, u domu zdravlja ili psihijatrijskom odeljenju, psiholog povremenonailazi na slučajeve koji prema opservaciji, iskazima ili rezultatima pobuđuju sumnju na intelektualni deficit ilimoždano oštećenje. Bez obzira na način utvrđivanja moguće dijagnoze, psiholog se ograničava na opštu,neobaveznu dijagnostičku oznaku „organiciteta". Čak i daje takvu patologiju prvi otkrio neko drugi, pa je zadatakpsihologa da tu pretpostavku veri-fikuje, on se zadržava na opštoj kategoriji „organiciteta". Ta kategorija je samorubrika bez bliže određene sadržine. Doduše, psiholog može učiniti mnogo više ako pažljivo opiše ponašanjepacijenta, njegove iskaze i priloži nalaz psihološkog ispitivanja. Iz takvog izveštaja dobar neurolog može da stekne

bolji uvid u prirodu oštećenja ili da usmeri dalje ispitivanje.Strateški položaj neuropsihologije u okvirima specijalizovanih ustanova, kao što su neurološke ili neurohirurškeklinike je drugačiji. Pre svega tu se stiču pacijenti koji već imaju, manje-više potvrđenu dijagnozu „organiciteta". Nadrugoj strani, za neurologe, neurohirurge i druge medicinske specijaliste takva „dijagnoza" znači isto toliko kao idijagnoza „pacijent". Jasno je da u takvoj, specijali-zovanoj ustanovi dijagnostička oznaka „organicitet", data naosnovu psihološkog testa, a kasnije proverena pouzdanim načinima, na primer, operacijom, ne može poslužiti kaodokaz vrednosti testa. Naime, u radu sa takvom populacijom moguće je postići i „fiktivnu validnost" (Barnumefekat). Dovoljno je svakog pacijenta označiti kao „organičara" Zbog koncentracije takve patologije u toj ustanovičist „pogodak" može iznositi i preko 90 posto.Uverljivi doprinos neuropsihološke procene u specijalizovanim ustanovama može da predstavlja, pre svega, valjanadiferencijalna dijagnoza. Neurološka ili neurohirurška ispitivanja u mnogim slučajevima nisu dovoljna, pa jepotrebno dopuniti ispitivanje laboratorijskim metodama koje obećavaju veću sigurnost i preciznost u lokalizaciji.Zahvaljujući savremenoj tehnologiji danas je moguće dosta sigurno ustanoviti promene na mozgu i odrediti mesto,veličinu i prirodu patoloških promena. Postavlja se u vezi sa tim pitanje: da li je potrebno razvijati neuropsihološkimetod ako već postoje sigurnija fizička sredstva dijagnostiko-vanja patoloških promena mozga? Načelno, odgovorje pozitivan. Razlog za takav odgovor je u tome da mnogi tradicionalni načini dijagnostike imaju ili mogu imatištetne posledice. Zato se i govori o tim načinima kao invazionim ili agresivnim. Naravno, najveća šteta kojupsihološki metod može da nanese pacijentu jeste da ga umori i blaže frustrira. Drugi razlog u prilog psihološkihmetoda je ekonomičnost. Naime, najnovija i najbolja fizička sredstva, kao što je, na primer, kompjuterizova-niskener, veoma su skupa i kada se kupuju i kada se koriste. Neuporedivo je ekonomičnije primeniti psihološki metodod skenera, a o ©državanju da i ne govorimo. Prednost skenera prema tome nije sporna, ali je cena te prednosti zavećinu sveta danas nedostižna. Realnije je imati jedan skener, a više neurologa i neuropsihologa20 Psihodij agnostika 305nego obrnuto. Treći razlog koji govori u prilog neuropsihologije je činjenica da između fizičke promene mozga, kojaje sve dostupnija savremenoj biofizičkoj tehnologiji, i psihičkih promena, odnos može da bude nejasan iliparadoksalan. To između ostalih znači da se ovi načini ispitivanja ne mogu uzajamno zameniti, ali se mogudopunjavati. Prema tome, razvoj moderne dijagnostičke tehnologije u neurologiji, kompjuterske tomografije,radioizotopskih snimanja, cerebralne angio-grafije, pneumoencefalografije i ventrikulografije, ehoencefalografije,elektron-istagmografije, i svih drugih, sa svim naučnim i praktičnim doprinosima koje ima, nije u koliziji sarazvojem neuropsihologije. Tačno je suprotno. Veći stepen razvitka na jednoj strani dobija svoj smisao u jednakomrazvoju na drugoj strani.Psihološka sredstva neuropsihološkog pristupa mogu da se podele u četiri kategorije: Opšte eksplorativne tehnike,individualni testovi inteligencije, testovi „organiciteta" i neuropsihološke baterije. Ovome treba dodati jednoupozorenje. Naime, psihodijagnostičko ispitivanje i neuropsihološka procena nimalo se ne razlikuju u pogledu opšteprocedure ispitivanja, nimalo ili veoma malo se razlikuju u pogledu primenjenih instrumenata, ali se potpunorazlikuju u pogledu interpretacije rezultata. U jednom slučaju se testovno ponašanje dovodi u vezu sa konceptomličnosti, u skladu sa psihijatrijskom tradicijom, a u drugom slučaju testovno ponašanje se dovodi u vezu safunkcionalnim stanjem mozga, u skladu sa neurološkom tradicijom.OPŠTE EKSPLORATIVNE TEHNIKE I MOŽDANE DISFUNKCIJEU kliničkoj praksi se moždana oštećenja javljaju sa različitom učestalošću zavisno od vrste ustanove. Imaspecijalizovanih klinika, kao što su, na primer, neu-rohirurška ili traumatološka, u koje se slivaju već trijažiranislučajevi sa više nego jasnom povredom glave. U drugim ustanovama koje nisu toliko specijalizovane, kao što su, naprimer, neuropsihijatrijska odeljenja ili opšta neurološka odeljenja, takođe je procenat bolesnika sa moždanimoštećenjima veliki, ali ipak manji nego na neurohirurškim. Najzad, ima i takvih odeljenja koja su prevashodnospecijali-zovana za dijagnozu i tretman alkoholičara, neurotičara i drugih sličnih psihijatrijskih kategorija bolesnikameđu kojima je procenat moždano oštećenih obično mali. Imajući u vidu ovakvu distribuciju kortikalne patologije,jasno je da se ne može govoriti o jedinstvenoj situaciji psihologa-dijagnostičara. Na neurohirurgiji je koncentracijapovređenih maksimalna, usled čega je najsigurnija taktika „dijag-nostikovati" svakog bolesnika kao moždanooštećenog. Na neurotičarskom ode-Ijenju, gde je proporcija moždano obolelih i povređenih minimalna, najsigurnijataktika je da se izbegne dijagnosticiranje moždanog oštećenja kod ispitanika. Naravno, klinički psiholozi nećesvesno igrati takvu dijagnostičku igru, mada je po statističkoj logici ona najsigurnija, posmatrano u masi i na dužirok. Držeći u fokusu svojih obaveza individualnog pacijenta, psiholog će pokušati da doprinese svojim ispitivanjempovećanju tačnih klasifikacija preko nivoa koji bi postigao držeći se utvrđene proporcije traumatskih slučajeva upopulaciji ustanove.S obzirom na bitne razlike u bazičnoj proporciji incidencije kritičnih slučajeva, psiholozi-dijagnostičari, u ove trivrste ustanova, nalaze se pred različitim306problemima. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki, svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesuprepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokomkoncentracijom kritične vrste patologije, psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi, treći ili četvrtiekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postaviispitanika u kategoriju moždano oštećenih, jer je to već učinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i daregistruje specifične ispade. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnost

lokalizacije, karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje kojeje ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičkeekspertize, ali, kao što smo videli, u različitoj meri. Što je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu može bitidovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak. Poredovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sticanja znanja omoždanim povredama i različite uslove sticanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problemneuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlažemo riziku da uopštavamo, ignorišućibitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova jeosnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja.Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja, trauma glave i oboljenja. Informacija opovredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne trebaprimiti olako. Međutim, anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da slučaj stiže kodpsihologa kada je upozorenje već registrovano. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje, za izdvajanjepotencijalno pozitivnih slučajeva, ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. Kliničar koji imaprecenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa„larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestički intervju ne može imatisnagu dokaza, već samo upozorenja.Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. On pruža mogućnost da se krozinterakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju, da se uoče upadljive karakteristike u ponašanju,mišljenju, stavovima i doživljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost,specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih iliprethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji jeuvežban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivajutakvi slučajevi, i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. Međutim, načelno ni on nije dovoljan da bi sedijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg307problemima. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki, svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesuprepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokomkoncentracijom kritične vrste patologije, psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi, treći ili četvrtiekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postaviispitanika u kategoriju moždano oštećenih, jer je to već učinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i daregistruje specifične ispade. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnostlokalizacije, karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje kojeje ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičkeekspertize, ali, kao što smo videli, u različitoj meri. Što je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu može bitidovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak. Poredovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sricanja znanja omoždanim povredama i različite uslove sricanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problemneuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlažemo riziku da uopštavamo, ignorišućibitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova jeosnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja.Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja, trauma glave i oboljenja. Informacija opovredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne trebaprimiti olako. Međutim, anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da slučaj stiže kodpsihologa kada je upozorenje već registrovano. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje, za izdvajanjepotencijalno pozitivnih slučajeva, ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. Kliničar koji imaprecenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa„larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestički intervju ne može imatisnagu dokaza, već samo upozorenja.Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. On pruža mogućnost da se krozinterakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju, da se uoče upadljive karakteristike u ponašanju,mišljenju, stavovima i doživljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost,specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih iliprethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji jeuvežban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivajutakvi slučajevi, i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. Međutim, načelno ni on nije dovoljan da bi sedijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg307procesa složene kliničke eksploracije koja uključuje kompletan neurološki pregled, laboratorijska ispitivanja,radiografska snimanja i, eventualno, neuropsi-hološku procenu. Završnu dijagnostičku ocenu slučaja donosinajkompetentniji lekar, većinom posle konsultacije sa celim timom i na osnovu svih raspoloživih svedočenja.

Što se tiče psihologa koji radi u okviru neuropsihijatrijske ili neurohirurške institucije na dijagnostikovanjupacijenata određene vrste, on je jedan od stručnjaka koji pomoću opservacionog intervjua stiče utisak o pacijentu. Popravilu, on nije prvi. Ima znatnih razlika u oceni potrebe korišćenja intervjua u neuropsihološkoj dijagnostici.Rapaportov stav da intervju treba izbegavati a dijagnostičku procenu zasnivati isključivo na testovnim podacimaniko više ne prihvata. Razlozi koje je Rapaport naveo u odbranu eliminacije intervjua dobri su u okvirima jedneistraživačke studije koja ima za cilj da dokaže autonomni doprinos testova kliničkoj dijagnozi. Međutim, nemapotrebe da to dokazujem permanentno. Halstead (1947) kao osnivač prve neuropsihološke laboratorije u SADosećao je sličnu potrebu kao i Rapaport da dokaže nezavisan doprinos psiholoških testova. Iz tih razloga je i onisključio intervju, anamnestički i opservacioni, i usredsredio se na razvijanje metode analize rezultata testa. Mada jeza sve nas od velike koristi ono što je ovakvim naučnim pristupom postignuto, nepotrebno je u praksi negovati verusamo u testove.Pored intervjua kao naturalističkog postupka, u eksploraciji se koriste još i druge tehnike, medu kojima su dve odposebnog značaja. Rorschachova tehnika je od samog početka prikazivana kao potencijalno valjan instrument ukategorizaciji epileptičara. Kasnije se razrađuje sistem analize indikatora moždanih oštećenja, tako daje vremenomRorschach postao pomoćni trijažni instrument za identifiko-vanje slučajeva kod kojih postoji verovatnoća kortikalnepatologije. Epilepsija je vrlo sistematično istraživana uz pomoć Rorschacha. Ovakva istraživanja su bila posebnočesta pre masovnog uvođenja EEG-a u kliničku praksu. Na osnovu Rorschachovih klasičnih analiza Stauder (1938)proširuje primenu na karaktero-loške aspekte epilepsije. On potvrđuje da se pomoću ove tehnike mogu prepoznatislučajevi „grand mal" epilepsije, ali i takozvane epileptične ličnosti. Ovaj entitet je klinički bio prihvaćen.Epileptična ličnost ima bitne odlike epileptičara ali nema epileptične napade. Delay i Pichot (1955) razvijaju daljeStauderova istraživanja i utvrđuju da se na osnovu Rorschachovog nalaza mogu razlikovati dve vrste epileptičneličnosti, stoje u skladu sa njihovim uverenjem daje epileptična izmena karaktera „bipolarna abnormalnost".Ekstratenzivna epileptična izmena ličnosti odlikuje se eksplozivnim, impulzivnim, antisocijalnim i agresivnimponašanjem. Druga, suprotna vrsta je skučena (koartirana), osiromašena, usporena i povučena u sebe. Ove ideje suimale znatan uticaj na praksu sudske psihijatrijske ekspertize. Sve dok EEG nije počeo da se rutinski koristi i doknije razvijena EEG dijagnostika, Rorschach je služio kao najpogodniji trijažni instrument za epilepsije. Danas je uovoj oblasti stanje sasvim izmenjeno. Koncept epileptične izmene je modi-fikovan utoliko što su karakteristikeličnosti debiologizirane. Sam entitet epilepsije pokazao se krajnje kompleksan i heterogen, usled čega je bliženeodređena kategorija epilepsije izgubila kliničku vrednost.308U toku duge i ekstenzivne kliničke primene, jer je Rorschachova tehnika bila prva violina u bateriji, sakupljeno jepuno iskustava u radu sa veoma različitim grupama bolesnika, uključujući i moždano oštećenje. Protokol koji jeimao po neku karakteristiku encefalopata interpretiran je kao dokaz „organiciteta". Sam izraz je krajnje rogobatan,ali je bio prihvaćen od praktičara. U takvom slučaju kliničar bi u nalazu konstatovao da „ispitanik pokazuje znakeorganiciteta". To je moglo da znači da ima difuznu atrofiju, fokalnu kortikalnu traumu, organsku demenciju ili neštoneodređeno. Tehnika nije dopuštala finiju diferencijaciju. Piotrowski (1947) je na temelju svog kliničkog iskustva iistraživanja dao jednu seriju od deset testovnih znakova organiciteta pomoću kojih je olakšana trijaža. Ako je uprotokolu nađeno pet ili više tih znakova, ili dva-tri teža znaka, onda je slučaj identifikovan kao organski. Nedostacidijagnoziranja moždanih oštećenja putem Rorschachove tehnike brojni su i sasvim evidentni. U prvom redu dijag-nostički koncepti su zastareli i magloviti. Mada je Piotrowski olakšao trijažiranje, ipak je vrednost tehnike ostalakrajnje zavisna od kvaliteta stručnosti dijagno- (stičara. U tom pogledu je razlika između intervjua Rorschacha svedena na nulu.Psihometrijski komplement Rorschacha je MMPI. Ovaj instrument je prime-njivan jednako ekstenzivno, mnogehomogene kliničke grupe su intenzivno proučavane sa MMPI, a urađeno je dosta i u pogledu formiranja posebnihključeva za identifikovanje moždano oštećenih. Osnova veze MMPI-a moždane patologije je statistička iempiristička, tako da nikako dublje razumevanje prirode poremećaja nije moguće. U tom smislu MMPI može dabude samo dopunski trijažni instrument koji upozorava na prisustvo korelata određene kategorije. Ni kod MMPI ka-tegorija nije dovoljno izdiferencirana. Pošto se MMPI već primenjuje u eksplo-raciji većine psihologu upućenihpacijenata, nema nikakvih posebnih teškoća da se, u sklopu svih ostalih indikatora, osmotri i indikator organiciteta.Indirektno MMPI može da pripomogne karakterizaciji ličnosti sa moždanim oštećenjem, što je dosta važno.Eksplorativne tehnike su nespecifični postupci koji mogu imati praktičan značaj u dijagnostici moždane patologije,pre svega u ustanovama srednjeg ste-pena specijalizacije (neuropsihijatrija, na primer). Za rad usuperspecijalističkim ustanovama ove tehnike nisu od velike koristi, jer su bolesnici već apriori sortirani kaoencefalopati. Za takve prilike od psihologa se traže specifičnije infonnacije, pre svega o težini oštećenja, lokalizacijii eventualno o vrsti.WECHSLEROVE SKALE I MOŽDANE DISFUNKCIJEGde god se praktikuje psihodijagnostika kao klinička metoda gotovo je sigurno da se koriste i Wechslerove skale.Usled toga sabrano je ne samo veliko nego i specifično iskustvo u raspoznavanju karakteristika pojedinih grupa ispi-tanika. Sugestije koje je Wechsler dao u priručniku VB skale ohrabrile su praktičare da se upuste u neuropsihološkutrijažu i diferencijalnu dijagnostiku. Pored toga, mnoga posebna pitanja više puta su istraživana i proveravana. Tako,na primer, ispitana je veza između rezultata na VB i lateralizacije moždane traume, uticaj hirurških zahvata namozgu na QI, kao i veza između veličine operativno309

uklonjene moždane mase i QI. Većina istraživanja dala je takve rezultate koji se mogu prihvatiti kao podrškakorišćenju VB skale u neuropsihologiji.Osnovni problem praktičara u nespecijalizovanoj ustanovi je kako poznati na VB skali moždanu patologiju, odnosnokako diferencirati ovu od drugih vrsta patologije, na primer od shizofrenije. Pošto su i psihijatrijska ineuropsihološka dijagnostika vrlo složene, teško se može postaviti prosta dihotomija: slučaj sa moždanimoštećenjem odnosno psihijatrijski slučaj bez moždanog oštećenja. Još je u istraživanju takva simplifikacija i moguća,ali u praksi ima mnogo slučajeva kod kojih je i jedna i druga vrsta patologije prisutna. Za psihologa u specijalizo-vanoj neurološkoj ili neurohirurškoj instituciji gde su pacijenti još više selek-cionisani pojava atipičnih rezultata naVB skali (ili bilo kom drugom instrumentu) nailazi na automatski okvir interpretacije. Atipičnosti će bitiinterpretirane u terminima kognitivnog i praktičkog deficita kortikalne etiologije. Analogno tome i drugi psiholog,koji radi isti posao u psihijatrijskoj instituciji, može učiniti isti izbor i interpretirati atipičan nalaz u terminimaličnosti, nesvesnih odbrana i psihijatrijskih sindroma. Jedini način da se izbegne automatska, shematska inter-pretacija i dostigne stvarno individualna procena pacijenata je da se zna staje na VB skali specifično za moždanooštećenje, za shizofrenije ili za primitivne psihopatske ličnosti sa jakim rentnim tendencijama. Nema nikakvesumnje u to da VB skala može korisno da posluži u analizi kliničkih slučajeva. To se odnosi i na psihijatrijske i naneurološke slučajeve. Postavlja se, međutim, sasvim jasno pitanje da li se na VB skali pouzdano registruju znaci ilikorelati odnosa mozga i ponašanja? Dokaza ima dovoljno da VB skala može korisno da posluži za procenu nivoainteligencije. Takođe ima dovoljno kliničkih dokaza da se VB skalom registruju mnoge karakteristične kognitivnedisfunkcije i ispadi. Međutim, pitanje je da li se mogu raspoznati, pouzdano izdvojiti oni znaci kognitivnihporemećaja koji su pretežno kortikalne etiologije od poremećaja svih ostalih vrsta?Većina autora izbegava da postavlja suviše stroga pitanja. To je dosta razumljivo s obzirom na trenutno stanjeutvrđenih činjenica. Ima dosta dokaza zasnovanih na istraživanjima da VB skala može da diferencira moždanooštećenje od neoštećenih, oštećenja različite težine kao i lateralizaciju traume. Takođe ima dokaza da VB skala dajedoprinos opisu i razumevanju individualnih bolesnika, kao i planiranju rehabilitacije. Međutim, po svemu sudeći,zaključivanje o značenju indikatora na ovoj skali zasniva se na principu konteksta. Interpretacija ne proizilazi nužnoiz podataka, već se značenje podataka interpretira zavisno od konteksta. To je neminovno zbog toga što su dokaziuglavnom statistički, što podrazumeva nužnost izuzetaka. VB skala može da posluži kao pomoćno psihodi-jagnostičko sredstvo u proceni ličnosti sa moždanim oštećenjima. Od podataka koje na skali dobijamo može da sekoristi:1. QI i klasifikaciona dijagnoza,2. odnos verbalnog i neverbalnog QI,3. raspored standardnih skorova na subtestovima i4. kvalitativne karakteristike test-ponašanja.310Koeficijent inteligencije nema specifične vrednosti za neurohiruršku proce-nu. Mada su moždano oštećeni, kaogrupa, na poslednjem mestu medu dijagnostičkim klasama u pogledu totalnog QI, varijabilnost je velika. Iz tečinjenice ništa određeno ne proizilazi što bi pomoglo u prepoznavanju moždano oštećene osobe u masi ispitanih.Iznimak predstavljaju teški i akutni slučajevi. Međutim, totalni QI može koristiti pod uslovom da pravimo poređenje,,pre-posle" bilo prema testovnim rezultatima bilo prema procenjenom nivou inteligencije pre traume ili oboljenja. Uinterpretaciji totalnog QI treba biti oprezan. U literaturi ima izveštaja o pacijentima kod kojih je izvršeno operativnouklanjanje polovine kor-tikalne hemisfere, zbog ekspanzivnog tumora. Mensh (1952) navodi daje inteligencija ucelini ostala nepromenjena. U pojedinim slučajevima je zabeleženo lako sniženje, dok je kod drugih QI posleoperacije porastao. Napominjemo da su bolesnici bili dešnjaci, a da je operacijom odstranjena desna hemisfera. Ipak,po teoriji ekvipotencije gubitak inteligencije bi morao biti znatan jer je ekstirpirana masa bila velika. No, to se ipakmože razumeti pošto je dominantna hemisfera ostala intaktna. Porast inteligencije kod pojedinaca objašnjen jepozitivnim dejstvom eliminacije bolesne strane koja je izazivala trpljenje zdrave strane. I pored relativneneosetljivosti, totalni Q je vrlo pogodna mera za praćenje promena koje se očekuju usled dejstva lečenjarehabilitacije.Po svemu sudeći, diferencijalni učinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom moždanepovrede. Kod dešnjaka su povrede leve hemisfere praćene sniženjem verbalne skale, a povrede desne hemisfereneverbalne skale. Ova pojava je više puta istraživana i potvrđena (Anderson, 1950; Reitan, 1955; Klove, 1963).Verovatno je da u osnovi te činjenice leži ukrštanje strana telo - mozak, kao i više puta potvrđeni nalaz daje VBskala, pored opšteg faktora, najviše zasićena sa dva faktora, verbalnim i manipulativnim. U jednom istraživanju(Klove, 1959) kao kriterijum lokalizacije povrede uzet je EEG. Svi ispitanici su bili sa encefalopatijom ali različitimEEG nalazom. Kod svih je bio primenjen VVechslerov test inteligencije forma prva. Grupa sa žarištem oštećenja nalevoj hemisferi imala je niži verbalni nego neverbalni QI; grupa sa žarištem na desnoj hemisferi imala je sniženineverbalni u odnosu na verbalni QI. Kod bolesnika sa bilateralnim abnormalnostima i onim sa normalnim EEG nijebilo razlike između subskala. Vrlo slični rezultati dobijeni su i kod bolesnika sa čulno perceptivnim anomalijama.Klove (1959) je ustanovio da unilateralne i bilateralne anomalije u opažaju čulnih draži sistematski utiču na razlikuverbalne i neverbalne subskale. Pacijenti koji nisu opažali draži na desnoj strani, a bili su bilateralno stimulisani,imali su sniženi verbalni QI u odnosu na neverbalni. Kod pacijenata sa anomalijom opažaja na suprotnoj stranisnižen je bio neverbalni deo skale. Mada u literaturi srećemo dosta upozorenja u pogledu izjednačavanja VB iVAIS, izgleda da se to ne odnosi na njihovu osetljivost prema lateralizaciji. Obe skale podjednako registruju

lateralizaciju.Indeks asimetrije je podatak koji se rutinski dobija primenom i obradom VB skale. Ako je ova asimetrija zaistapovezana sa lateralizacijom, onda smo u stanju dosta da učinimo kao praktičari. Tu, međutim, iskrsava jedno krupnopitanje vezano za učestalost asimetrije u populaciji. Poznato je daje izvesna razlika ver-311balne i neverbalne skale normalna pojava. Osim toga mnoge činjenice socijalno--demografskog sadržaja utiču naovu asimetriju. Prema tome je jasno da bilo kakvu prevagu ne možemo uzeti kao sigurnu osnovu za donošenje takokrupnih odluka. Proveravanja su pokazala da se razlika od 10 poena javlja u 30% slučajeva, razlika od 15 poena u18%, a razlika od 20 poena u svega 4% slučajeva. Na osnovu ovih podataka razliku od 15 i više poena možemosmatrati relativno sigurnom merom patološke asimetrije.Na sledećoj tabeli prikazan je odnos verbalnog prema neverbalnom delu skale zavisno od lateralizacije lezije.Procenat slučajeva sa prevagom verbalne skaleLezija desnoReitan (1955) VB Fl 88%Klove(1959)VBFl 78%Klove(1965)VAlS 84%Fields(1969) VAIS 78%Lezija levo1%19%35%39%Ova tabela ilustruje opravdanost generalizacije koja je već formulisana. Ujedno vidimo da uz statističku uverljivostmoramo računati i sa određenim procentom izuzetaka. Mada procentualno izuzeci nisu preterani, sama njihovapojava pokazuje nam da VB skala nije savršeni instrument za detekciju lateralizacije. Da je opreznost umesna, jošbolje i impresivnije potvrđuje oprečni nalaz (Smith, 1966) istraživanja, u kome su upoređeni sumarni standardniskorovi i QI verbalne i neverbalne skale osoba sa tumorom mozga. U svim slučajevima tumor i lokalizacija tumorabila je verifikovana autopsijom. U grupi je bilo sa tumorom na levoj strani 48 pacijenata, na desnoj strani 51 ibilateralnim 21. Rezultati nisu potvrdili pretpostavku da je diferencijalni učinak verbalne i neverbalne skale funkcijalateralizacije. Ovo istraživanje je zadalo mnogo muka neuropsiholozima što se pokazalo kao dosta korisno, jer jeprimenljivost principa ukrštanja precizirana i ukazano je na uslove pod kojima procena nije moguća. Klove navodida diferencijalni učinak na VB skali nije indikativan ako je lokalizacija ispred centralne brazde prema frontalnomrežnju, dok je izrazita ako je iza. Prema tome, lokalizacija traume utiče na diferencijalni učinak u zavisnosti odlateralizacije i od mesta na osovini anterior-posterior. Na osetljivost diferencijalnog indikatora VB utiče takođe da lije ozleda akutna ili je stara. Akutne ozlede pojačavaju diferencijalni učinak.Profil ili raspored standardnih skorova po subskalama je klasičan indikator kognitivnog poremećaja ili atipičnosti.Već u priručniku prvom izdanju VB skale Wechsler je izložio argumente i principe profilne analize. Osnovna idejaprofilne analize nadovezuje se na Kraepelinova zapažanja da kod svakog utvrđenog psihijatrijskog oboljenjanalazimo karakterističan sindrom poremećaja mišljenja kao i ostalih funkcija. Varijabilnost standardnih skorovasubtestova je normalna u statičkom značenju. Međutim, veoma velike razlike između subtestova povezane su saporemećajima mišljenja ili čitavog ponašanja. VVechsler je zapazio da se kod adolescentnih psihopata, shizofrenija,demencija i moždanih oštećenja javljaju prilično tipični profili na subskalama. Idući za tom idejom on je ponudiojedan3L2kvazi statistički testovni („objektivni") ekvivalent sindroma moždanog oštećenja. Čitavih dvadeset godina kliničkapsihologija je bila indukovana tom idejom. O tome su pisane studije, predavalo se na fakultetima, profilna analiza jeprešla u praksu i određivala interpretacije, a bila je podosta i istraživana. Zahvaljujući istraživanjima došlo je doopšteg odbacivanja profilne analize, jer su rezultati bili izrazito nepovoljni. Razloga za promašenost ima više. Tu jerelativna nepouzdanost kratkih subtestova, pogotovu neverbalnog dela VB skale. Zatim kriterijumi po kojima subirane grupe bolesnika toliko su različiti daje poništavanje trendova skoro nužno. Najzad, što je verovatnonajvažnije, sam konstrukt je previše nejasno određen, tako da dopušta sva moguća tumačenja i sve moguće izboreunapred opravdava. Govoriti, dijagnostikovati ili istraživati „moždano oboljenje" ili „moždanu povredu" jeneshvatljivo razmetljiv zadatak. Koji bi to test, kao svoju uzgrednu vrednost, mogao da zahvati generalnu dimenzijudisfunkcije mozga?Ideja o jednom generalnom indeksu moždanog oštećenja nije do kraja odbačena (Halstead). U odnosu na njuWechslerov sindromski pristup je metodski perspektivan, ali se upliće jedna bitna okolnost. Wechslerova skala jenamenjena testiranju inteligencije u normalnoj populaciji. Ljude sa ozledama mozga ne možemo lako izdvojiti kaospecifičan subuzorak na osnovu univerzalnih subtestova. Za taj zadatak potrebni su drugačiji testovi, što jasnopotvrđuje uspeh Hal-steadove baterije, koja, uzgred napominjemo, takođe ima 10 subtestova. Prema tome, dobraideja i loš izbor instrumenata jednako je neuspehu. Ipak, VB skala ima dodatne mogućnosti za doprinosdijagnoziranju moždanih oštećenja. Tu mogućnost pružaju pojedini subtestovi, koji su diferencijalno osetljivi nagreške u rešavanju, karakteristične za moždano oštećenje. U pitanju je Kohsov mozaik i ponavljanje brojeva. Reitannavodi i sređivanje slika (strip), međutim, iz iskustva znamo daje ovaj subtest pretežak, usko selektivan i prema

tome je nepouzdan kao superindikator kognitivnog deficita kortikalne etiologije.POJEDINAČNE TEHNIKE OTKRIVANJA „ORGANICITETA"Uverenje da psiholozi ne treba da se bave biološkim i neurološkim pitanjima odavno je napušteno u kliničkoj praksi.Stečena lična iskustva uverila su i psihologe i neuropsihijatre da psihodijagnostički klinički metod može dadoprinese otkrivanju i organske komponente u kliničkom sindromu. Sporo i oprezno psiholozi proširuju repertoarusluga i prihvataju se da signališu ako naiđu u toku analize slučaja na pojedince koji imaju „organsku komponentu".Konstrukt „organska komponenta" ili „organicitet" je nezgrapan, neodređen i logički besmislen. Ipak, on se zadržao,jer je takav globalni indeks odgovarao mogućnostima koje su bile skromne. Kada su psiholozi konačno prihvatiliovaj „prodor u neurologiju", pojavila se potreba za posebnim tehnikama koje bi pouzdanije diferencirale ispitanikepo trijažnoj dihotomiji: ima ili nema odlike „organskog slučaja". Tako je klasična klinička baterija dopunjena jošjednim instrumentom koji se primenjivao od slučaja do slučaja zavisno od toga da li je organicitet očekivan ili ne.Neuropsi-hologija se nije ni nazirala kao zasebna disciplina, a od instrumenata jedino je Bender vizuomotornigeštalt-test bio publikovan. Izbor je veoma jednostavan.313Bender vizuomotorni geštalt-test je konstruisala Laureta Bender (1938) za svoja istraživanja. Kao jedna od prvihmodernih tehnika koja je osetljiva na dis-funkcije oštećenog korteksa bila je vrlo popularna u kliničkoj psihologiji.Na to je uticala i veza sa geštalt teorijom, primena u istraživanju i ekonomičnost tehnike u pogledu vremena koje jepotrebno za rad i obradu podataka.U teorijskom delu Benderova razrađuje tri osnovna principa na kojima je istraživanje vođeno. Prvi je opšti principgeštalt-psihologije daje opažaj primarno celovit, daje ta celina određena zakonima geštalta, da su delovi celinehijerarhijski podređeni konfiguraciji i daje odnos figure i pozadine takođe određen istim principima. Druga teorijskapremisa je Schilderova (1942) postavka o senzomotomom razvoju. Fiziološki zasnovani razvoj motornih i čulnihfunkcija deteta prolazi kroz određene faze. Princip razvoja je od neizdiferenciranog ka sve većoj diferencijaciji i svevećoj organizaciji celine. Najviši stepen razvoja senzomotornih iskustava predstavlja formiranje geštalta „sheme-tela". Sa promenom uzrasta menja se i geštalt sheme-tela. Treći princip je formulacija odnosa između normalnograzvoja percepcije i vizuomotome koordinacije, što podrazumeva i involuciju, prema patološkoj regresiji. U obaslučaja putanja je ista. U regresiji, normalnoj ili patološkoj, vrši se razgradnja višeg geštalta i vraćanje na geštaltnižeg reda. Usled toga svaki patološki slučaj može da se definiše stepenom regresije.Bender geštalt-test se sastoji iz serije od devet geometrijskih crteža. Ovi crteži su preuzeti iz monografijeWertheimera (1923). Crteži se eksponiraju ispitaniku određenim redosledom, jedan po jedan. Ispitanik precrtava nalist hartije crtež, koji je pred njim. Instrukcija je štura i poziva ispitanika da nacrta istu sliku kakvu mu ispitivačpokazuje. Vreme nije ograničeno. Precrtane figure i zabeleške o opservaciji predstavljaju podatke testiranja.Standardizacija Bender geštalta nije sprovedena. Obrada je kvalitativna. Pro-cenjivač registruje odstupanja i greškeu odnosu na original i u odnosu na očekivani nivo. Očekivani kvalitet reprodukcije određuje se slobodnomprocenom zavisno od godina ispitanika, obrazovanja i zanimanja. Kod odraslih kliničkih slučajeva analiza grešakakoristi se za određivanje postojanja regresije, ima ili nema potvrde o tome, za procenu stepena regresije i zakvalitativnu analizu srodnosti nekom kliničkom sindromu. Nalaz koji se dobija nema snagu dokaza. Regresijaidentifikovana ovim instrumentom nije etiološki specifična. Ona može da nastane iz više različitih razloga. Nije lakona osnovu izolovanih testovnih informacija diferencirati najverovatniji razlog regresije. Specijalizovano iskustvo uprimeni ovog instrumenta sa specifičnom populacijom može da nauči kliničara da dijag-nostikuje bravurozno, ali, nažalost, takvo znanje se teško može prenositi na druge.Bilo je pokušaja da se poboljšaju mema svojstva ove tehnike. Pascal i Suttell sprovode standardizaciju, uvodekvantifikaciju procene i daju odgovarajuće norme. Uprkos ovom naporu tehnika Benderove se sve manje koristipogotovu danas kada se nazire prava neuropsihološka baterija.Grassijev test supstitucije kocki je hibridna tvorevina koja povezuje teorijske elemente Goldsteina sa psihometrijskizrelim testovnim materijalom tipa Kohso-vih kocki. Grassi (1953) je u tom pogledu već imao donekle utrven putpošto je Goldsteinov saradnik Weigl izvršio neka prilagođavanja Kohsa karakteristikama314Goldsteinove baterije. Međutim, u tom prilagodavanju Kohs je „dekvantifikovan". Grassi je Kohsa„rekvantifikovao" na taj način stoje ocenjivanje uklopio u dimenziju konkretno-apstraktno.Instrument se primenjuje individualno kao dodatak kliničkoj bateriji kod slučajeva kod kojih se sumnja nakortikalnu patologiju. Materijal je skoro istove-tan kao Kohsove kocke u sklopu VB skale. Razlike su sledeće: uzorikoje treba reprodukovati nisu štampani nego su trodimenzionalni i sastoje se iz istih kocki kao i manipulativnimaterijal. Broj kocki sa kojima se ispitivanje obavlja neprome-njen je i iznosi četiri komada. Izuzetak je trenažniprimer koji se radi sa svega dve kocke. Najzad, slično Weiglovim i Grassijeve kocke su samo dvobojne.Najznačajnija novina Grassijeve tehnike je u stepenastoj varijaciji instrukcije prema dihotomiji jednostavno-složenoi konkretno-apstraktno. Ispitanik ima pred sobom četiri kocke. Ispitivač uzima predložak broj jedan (ima ih ukupnopet), stavlja ga pred ispitanika i kaže: „Složite vaše kocke tačno kao što ovaj uzor izgleda, odgore posmatran". To jeprva faza, a zadatak je tipa jednostavno-kon-kretno. Kada ispitanik završi rad, dobija sledeću instrukciju: „Složitevaše kocke kao na ovom uzoru, ali od drugih boja." To je druga faza, a zadatak je tipajedno-stavno-apstraktno. Kadaispitanik i to završi, nezavisno od uspeha izvođenja, dobija sledeću instrukciju: „Složite vaše kocke tačno kao štoizgleda uzor. Pazite da sve strane budu iste." To je treća faza a zadatak je tipa složeno-konkretno. Na završetku radasledi četvrta po redu instrukcija: „Složite vaše kocke da sa svih strana budu kao uzor a nađite druge boje." To je

četvrta faza a zadatak je tipa složeno-apstraktno. Isti postupak variranja složenosti i konkretnog i apstraktnogponavlja se na pet zadataka odnosno predložaka.Ocenjivanje učinka je dvojako, nagrađuje se uspeh (snaga) i efikasnost (vre-me). Konačni rezultat je kombinacijaoba elementa. Testovni bodovi se sumiraju i učinak odmerava prema trodelnoj skali verovatnoce moždanogoštećenja. Ova tehnika je lako primenljiva, ekonomična, objektivna u ocenjivanju i brzo se uči.U novoj modifikovanoj verziji Grassi zadržava staro ali proširuje jednim novim segmentom test-ponašanjadijapazon ispitivanja. Što je ranije pripadalo opservaciji i kvalitativnom procenjivanju, sada se registruje, prebrojavai kvan-tifikuje. Na taj način numerički indeks je kompozirni test učinaka i načina izvođenja, odnosno tipova grešaka.Tim potezom je Grassi mehanizovao ponderiranje TSK. Istovremeno tehnika je postala osetljivija na pogreške ukvalitetu i načinu rešavanja zadataka, usled čega će sigurno identifikovati veći broj moždano oštećenih, ali će računplatiti porastom procenta falš-pozitiva. To je igra u kojoj se ništa ne dobija što se na drugi način ne gubi. Povećanjeosetljivosti instrumenata je razumno pod uslovom daje ispitivanjem zahvaćena „prava stvar", sa minimumomprimesa. Pošto je takav zahtev teško ostvarljiv, Grassijev potez je problematičan. Ova tehnika je u svakom slučajuodržala u životu Goldsteinove ideje. Suštinski ne znamo da li je Grassi dobra mera dimenzije razvoja konkretnoprema apstraktnom. Kvalitativna analiza je nedovoljno kontrolisana i ne zna se da li ona vredi najviše ako jeizvedena iz organizmičke teorije ili neke druge. Takode ne znamo da li ova tehnika svojim pozitivnim procenamapotvrđuje organizmičku teoriju Goldštajna, već poznatu valjanost Kohsovih kocki ili spretni, psihometrijskiempirizam kon-315struktora. Praktičar se, naravno, ovakve dileme neće ni dotaći. Za njega je bitno da ima upotrebljivo sredstvo, što, najednom trijažnom nivou, Grassijeva tehnika i obezbeduje.Wechslerova skala pamćenja je još jedan izdanak iz istog korena sa nešto užom namenom. U kliničkom radu čestasu suočavanja sa slučajevima koji se žale na zaboravnost ili nemogućnost učenja. Psihijatri u svojim opisimasindroma i u svojim poluimprovizovanim ispitivanjima zahvataju ove pojave i tumače ih kao smetnje ili oštećenjapamćenja. Polazeći od takve situacije Wechsler je pristupio konstruisanju posebnog instrumenta, namenjenogispitivanju pamćenja, od koga je očekivao da će biti pouzdaniji i objektivniji od klasične procene. Svakako dajeinstrumenata sa takvom namenom bilo podosta, a teorijskih radova o tome još više. Međutim, Wechsler je hteo daponovi uspeh koji je već postigao sa VB Fl a smatrao je da su konstrukcijska načela njegovih skala sasvimprimenljiva i u testiranju pamćenja. Načelno on se opredelio za bateriju tipa omnibus, za uzrasne norme i za globalniindeks memorije poput koeficijenta inteligencije.U teorijskom pogledu Wechsler je prihvatio model agregata kao adekvatnu reprezentaciju pamćenja. Ne ulazeći upitanje faktorske strukture pamćenja, ili zaobilazeći ga, on se opredelio za uzorak instrumenata koji su teorijski ipraktično već bili priznati kao valjani. Umesto faktorističkog dokazivanja njihove stvarne veze on je pribegao većoprobanom rešenju da različite mere transformiše u standardni skor i preko toga u opšti koeficijent memorije ili QM.Wechslerova skala pamćenja je konstruisana za vreme II svetskog rata za rad vojnih psihologa. Standardizacija jeizvedena po skraćenom postupku na uzorku od 200 ljudi. Osnovicu uzorka činili su ispitanici od 25 godina (jasnozašto), a starijima se priznaje dobna korekcija.Baterija je sastavljena od sedam različith testova. Oni su izabrani tako da pokriju sposobnost neposrednog pamćenjai pamćenja sa odloženom reprodukcijom. U priručniku se izričito podvlači da se mogu uporediti te dve vrste pam-ćenja prema standardnim skorovima koji su postignuti učinkom na testu. Pada u oči sličnost sa VB skalominteligencije i po nekim subtestovima. Prvi subtest je informisanost. Drugi je orijentisanost, namenjen proverisnalaženja u vremenu (datumi) i prostoru (gde je trenutno, ime grada). Treći subtest je mentalna kontrola. Odispitanika se traži da broji od dvadeset unazad, da kaže azbuku i slično. Četvrti je subtest pamćenje brojeva, koji jeisti kao u skali inteligencije. Peti subtest je logičko pamćenje. Eksponuju se kratke priče koje ispitanik sluša iponavlja. Šesti subtest je asocijativno pamćenje. Ispitaniku čitamo 10 pari reci. Posle učenja (tri čitanja) on treba daponovi, nakon eksponaže prve, drugu, neeksponiranu reč.U neuropsihološkom ispitivanju Wechslerova skala pamćenja koristi se od slučaja do slučaja. Prema ovoj skalimnogi kliničari se drže rezervisano, uprkos tome što je konstruktor renomiran a ispitivanje dosta jednostavno,ekonomično a rezultat uverljiv, psihometrijski i terminološki. Međutim, sporna je suština ispitivanja. Rezultat naVSP-u vrlo visoko korelira sa rezultatom na Wechslerovoj skali inteligencije, korelacija se kreće u rasponu od .70.do .80. Ova činjenica u najmanju ruku osporava smisao primene oba instrumenta. Čak i ako primenimo samo VSP,jer nam dijagnostički problem nameće testiranje pamćenja kao preči zadatak,316naći ćemo se pred teškoćama interpretacije značenja QM. Kod slučajeva kod kojih postoji neujednačenostpropadanja, pa je pamćenje relativno očuvano, a inteligencija je opala, ili obrnuto, komparacija rezultata postaje većiproblem nego što je sam slučaj testiranja. Zasad izgleda daje najveća prednost VSP što nema sličnog ili boljeginstrumenta. Njegovu upotrebu uveliko podupire i autoritet konstruktora. Sem toga, i vrsta memog sistema koja jeizabrana doprinosi popularnosti VSP.Bentonov vizuoretencioni test je jedan od najviše primenjivanih tehnika za ispitivanje moždane povrede, bar u našojzemlji. Sa njim se neposredno ispituje figuralni opažaj i pamćenje, kao i grafomotoma reprodukcija. Greške u ovimoperacijama, zavisno od frekvencije, vrste i rasporeda, povezuju se sa kortikalnim disfunkcijama.Testovni materijal se sastoji od tri serije od deset slika geometrijskih figura različite složenosti i položaja. Zadatakispitanika je da pažljivo osmotri svaku sliku i daje verno i u celosti precrta na poseban list hartije. Dužina

eksponiranja varira. Za prvu seriju iznosi pet, a za ostale dve serije deset sekundi. Dodatno opterećenje predstavljapauza od 15 sekundi koja se uvodi u trećoj seriji između uklanjanja slike i početka reprodukcije.Bentonova tehnika je standardizovana u SAD, Zapadnoj Nemačkoj i deli-mično u Holandiji. Standardizacioni uzorcisu nešto manji nego za Wechslerove skale. Iz normativnih uzoraka eliminisani su mentalno zaostali, osobe sapsihozama, moždanim oštećenjem ili značajno oštećenim CNS. Standardizacione norme su određene za sumu svihgrešaka i za broj pojedinih vrsta grešaka (teških).Učinak broja grešaka na Bentonovoj tehnici je u visokoj korelaciji sa inteligencijom .70, a takođe i sa godinamaispitanika. Suma pozitivnih reprodukcija na osovini dobnih grupa daje krivulju koja je približno paralelna krivulji naWech-slerovoj skali inteligencije. Od osme godine krivulja uspeha na Bentonovoj VRT penje se od 15. godine.Odavde do sredine tridesete godine nastaje relativna ravan. Od četrdesete i dalje nastupa opadanje, koje sepostepeno ubrzava. Ovaj efekat je naveo konstruktora da ublažuje norme za starije ispitanike.Dijagnostička procena vizuoretencionog deficita zasniva se na sumi, vrsti i rasporedu grešaka u reprodukciji. Bentonje katalogizovao i proučio 63 vrste grešaka (deformacija, izostavljanja ili netačnih relacija). Greške nisu iste dijagno-stičke težine:1. izostavljanja i dodavanja,2. iskrivljavanja prema originalu,3. perseveracije,4. obrtanja oko ose,5. premeštanja i zamene i6. greške u veličini i proporciji.Broj grešaka u grafičkoj reprodukciji geometrijskih figura, prema neposrednom sećanju ili kratkom odlaganju, dostaje gruba mera oštećenih sposobnosti. Zbog toga je Benton pribegao klasifikovanju grešaka po vrstama. Dok su nekevrste grešaka veoma nespecifične, sreću se kod ispitanika neobrazovanih, loše motivisanih, anksioznih iliagravirajućih, druge su vrste zastupljene samo u crtežima moždano oštećenih. Sledeće greške su „patognomonične":3171. ponovljeno izostavljanje perifernih figura,2. rotacije i „odraz u ogledalu" i3. neadekvatna relativna veličina.Po teorijskoj analizi uspeh na Bentonovom VRT je najvećim delom zavisan od očuvanosti sledećih sposobnosti,vizuelne percepcije, pamćenja (kratkoročnog vizuelnog) i motorike, odnosno koordinacije. Zadaci su suviše laki,tako da se ne mogu smatrati merilom snage određene sposobnosti. Takode se ne mogu odvojeno proceniti ove trivrste sposobnosti. U krajnjoj liniji i sam neuspeh je teško interpretirati. Koncept mentalnih sposobnosti je suvišeširok, a neuropsihološka topografija je nedovoljno ispitana u odnosu na rezultate. Preostaje dakle okvir trijažnoginstrumenta. Osnovno pitanje, kakva je veza između mozga i test ponašanja nema /a sada pravog odgovora.Zaključivanje o toj relaciji je indirektno. U interpretaciji se kombinuju sledeći kriterijumi: teorijski (konstruktsposobnosti), empirijski (znamo iz iskustva da se na takvim zadacima moždano oštećeni mogu prepoznati) istatistički (moždano oštećeni učestalije greše, ko sakupi više težih grešaka verovatnije je da jeste nego da nijemoždano oštećen). Iz tih razloga pozitivan nalaz predstavlja upozorenje koje ne treba uzeti olako. Negativan nalaz,već i zbog homogenosti zadataka, ima manje određeno značenje. Ako je pozitivan nalaz adekvatno analiziran,stručno povezan i interpretiran u kontekstu ostalih neuropsi-holoških podataka, onda takav pacijent treba bezuslovnoda prođe kroz jednu temeljnu kliničku i laboratorijsku eksploraciju.NEUROPSIHOLOŠKE BATERIJEOcenjujući stepen razvijenosti kliničke psihologije u svim njenim vidovima, teorijskom, metodološkom,prakseološkom i kadrovskom, zaključujemo da su uslovi za novu subdisciplinu, neuropsihologiju, već ostvareni.Razlog zaostajanja je u tome što je samo nekolicina talentovanih i radenih pojedinaca entuzijasta stvarala osnove zato (Halstead i Lunja). U prelaznom periodu klinički psiholozi su rešavali neuropsihološke probleme u klasičnommaniru baterijskog dijagno-stikovanja uz dodavanje po jedne posebne tehnike eksploracije „organiciteta". Od takvogpristupa nije se moglo očekivati ni toliko koliko je postignuto. Zapravo, dodati instrument je, po svoj prilici, biopreuzak u dijapazonu osetljivosti, pa je samo slučajno moglo da se desi da povreda na mozgu ispitanika bude urezonanci sa instrumentom. Uprkos tome uspeha je bilo, i to vrlo verovatno više zbog iskustva praktičara nego zbogvaljanosti tehnike.Individualne tehnike koje smo prikazali svaka za sebe je preuska u mogućnostima zahvata onih informacija kojekortikalna disfunkcija odaje u procesu ponašanja. One su pored toga vrlo ograničene i u teorijskom i u praktičnompogledu. Teorijska ograničenost ovih tehnika potiče od nedovoljno ispitane veze funkcije mozga i testiranog uzorkaponašanja. Praktična ograničenost je u tome što su rezultati krajnje neodređeni, a drugačije nije ni moglo da bude.Zadatak trijaže, na koju se jedino moglo pretendovati, nije mogao da se obavi pojedinačno. Formulacija rezultataeksploracije bila je uvek krajnje nespecifična u odnosu na ispitanika. Možemo čak zaključiti da su ove trijažnetehnike odstupile od osnovne ori-318jentacije kliničke metode jer su govorile samo o kategorijama, a ne i o pojedinom čoveku. Sta znači ,,ima znakemoždane povrede"? Stvarna dijagnoza te vrste je rezultanta spleta bar sledećih dimenzija:1. hemisfere (levo ili desno),2. regiona unutar hemisfere (napred ili nazad, temeno ili bočno),

3. težine i obima povrede,4. starosti u vreme povrede,5. intervala između povrede i eksploracije,6. uzročnika povrede,7. stanja ispitanika u vreme eksploracije,8. dominantne strane (dešnjak ili levak) i9. premorbidne ličnosti.Primenom globalnih tehnika i davanjem uopštenih kategorizacija, uz vrlo skromno znanje neurologije, nije se moglarazviti valjana praksa. Trebalo je stvoriti specifične instrumente, steći znanje i iskustvo o relaciji mozak - ponašanje,i uspostaviti relacije test-pokazatelja sa relevantnim dimenzijama ponašanja.Goldstein (1941) je prvi uveo kompletnu bateriju kao sredstvo dijagnostiko-vanja moždane ozlede. Goldsteinovabaterija apstraktnog i konkretnog stava sastoji se od pet različitih testova: testa štapića, sortiranja obojene vunice,modifiko-vanih Kohsovih kocki, poslovica i sortiranja predmeta. Baterija je sastavljena na temelju teorijskihprincipa koje je formulisao Goldstein. On je jedan od najpoznatijih eksponenata organizmičke teorije u psihologiji.Po tome postoji srodnost između ove baterije i Bendereve geštalt-tehnike. Organizam je celovit sistem koji u svomrazvoju prolazi kroz određene stupnjeve. Na svakom stupnju organizam je celina u kojoj su komponente složenigeštalt. Razvijajući se organizam stiče različite sposobnosti koje odgovaraju njegovim specifičnim potencijalima.Aktualizirajući svoje potencijale organizam se adekvatno prilagođava uslovima zahvaljujući svom plasticitetu. Naosovini razvoja organizam savlađuje razlike koje odvajaju niže od viših formi ponašanja. Na nižim stupnjevimaorganizam je slabo izdiferenciran, kasnije kroz aktualizaciju stiče više sposobnosti, ali je još vezan za konkretno, začulno, iskustvo i teško se prebacuje. Tek na kasnijim stepenima razvoja stiče sposobnost da se razvija i ponašaprema apstraktnim konceptima i ciljevima uz distanciranje prema čulnom. Na tom stepenu organizam je elastičan,prilagodljiv i lako može da menja osnovne stavove: da bude konkretan ili apstraktan.Goldstein je stekao veliko iskustvo u radu sa ranjenicima, nemačkim vojnicima iz I svetskog rata, koji su zadobilimoždane povrede. Kao neurohirurg imao je mogućnosti da posmatra, leci i proučava na stotine takvih ljudi. Naosnovu takvog materijala on je zaključio da su simptomi koji se klasično mogu interpretirati lokalizacionistički,veoma promenljivi, nepouzdani, a u suštini dinamički fenomeni. Lokalizacijski principi su ograničeni po značaju.Da bi razumeli simptom, treba razumeti organizam kao celinu. Da bi razumeli celinu, treba shvatiti principe orga-nizacije, razvoja i regresije. Najpodesnije formulacije toga on je našao u „konkretnom i apstraktnom stavu".Ranjenik može dosta brzo da izgubi simptome oštećenja. Međutim, njegov oštećeni mozak nije više sposoban dafunkcioniše na nivou319apstraktnog stava. Goldstein pravi razliku između apstraktnog mišljenja i apstraktnog stava ili ponašanja. Za njega jebitno ovo drugo, šire značenje.Procena nivoa ponašanja i apstraktnog stava je najznačajnija za dijagnotiku kortikalnih lezija. Apstraktni stav jerazvojno najmlađi i ujedno je i najneotporniji prema destruktivnim uticajima na moždani sistem. Testovnim putemje moguće ispitati očuvanost apstraktnog stava. Naročito su korisni neverbalni zadaci tipa kategorizacije kod kojihse naknadno može tražiti objašnjenje za kriterijum grupisanja i formulacija principa klase. Na toj osnovi su svitestovi koje je Goldstein uključio u bateriju. Goldstein se načelno protivio kvantifikaciji. Njegova baterija nijestandardizovana, nije kvantifikovana i nema nijednu drugu pogodnost koju daje psihometrijska obrada. Ispitivanjese može tretirati kao dijagnostički eksperiment ili standardna situacija za opservaciju. Od testova u bateriji najviše inajduže je korišćen test klasifikacije predmeta. Za to je najzaslužniji Rapaport (1945), koji je dao jednu izvrsnuanalizu toga testa. Međutim, paradoksalno je da Rapaport nije imao u vidu moždano oštećenje, daje test sortiranjapredmeta više primenjivan u psihijatrijskoj nego u neurološkoj dijagnostici i da su i znanja o formiranju pojmovakao osnovi klasifikacije predmeta daleko najmanja što se tiče moždano oštećenih.Test sortiranja predmeta sastoji se od tridesetak malih stvari, kao što su: plastični žetoni raznih boja, gumena loptakao za stoni tenis (crvena), voštana jabuka (crvena), dve svece (veća, normalna bela, manja, kao za jelku i crvena),klešta, čekić (igračka format), dve kocke šećera, zvečka (drvena), mala porcelan-ska figura (pas), uvrtač (šrafciger,običan), katanac i dva ključa (obična), šibica (obična kutija), pribor za jelo (jedan normalne veličine, kašika, viljuškai nož i paralelni komplet igračaka). Instrukcija upućuje ispitanika da svrsta predmete u grupe, da objasni izbor iprincip. To se ponavlja na više načina. Analiza zapisnika treba da ukaže na konkretne, funkcionalne i apstraktneklasifikacije, na nivo tumačenja i na mogućnost ispitanika da promeni orijentaciju i zameni konkretni ilifunkcionalni princip klasifikacije apstraktnim.Bilo je pokušaja da se Goldsteinova tehnika koristi kao dodatak kliničkoj bateriji kod slučajeva sa sumnjom namoždana oboljenja ili oštećenja. Međutim, tehnika je neekonomična, traži mnogo vremena za primenu. Obrada jenestandard-izovana i ostavlja kliničara u nedoumici, često sa više otvorenih pitanja nego što ih je imao pre testiranja.Tehnika je ograničene primenljivosti zbog toga što intelektualno zaostali, pa čak i osobe niže ali normalneinteligencije, zataje u „apstraktnom stavu". Određene osobine ličnosti, rigidnost, autoritarnost, takođe negativnoutiču na nivo klasifikacije. Najzad, prema nalazu Rapaporta, obim pojmova, nivo apstrakcije i stepen rigiditetavarira zavisno od patoloških dimenzija, depresija--euforija i depresija-shizoidija. Sve u svemu, „prirodnaimunološka reakcija" praktičara je pokazala da ovaj test u prvobitnoj formi ne može da se primi.Halstead je tokom svojih dugih istraživanja koja je započeo 1935. godine shvatio da su postojeći testovi veomapodložni obrazovnim i kulturnim razlikama. Ova okolnost veoma otežava neuropsihološku analizu i procenu, jer

skoro da nema pouzdanog načina da se ovi uticaji sistematski eliminišu. Zbog toga je stavio sebi u zadatak daoformi jednu bateriju koja će biti valjani indikator „biološke inteli-320gencije". Da tako nešto postoji, on je najpre dokazivao razlikom koja se viđa između očigledno neadekvatnogponašanja jedne obrazovane ali moždano oštećene osobe i relativno visokog rezultata na testovima inteligencije.Ova protivurečnost je realna, i nastaje zbog toga što postojeći testovi mere „adaptiranu inteligenciju", koja zavisi odobrazovanja profesije, dok se „biološka inteligencija" ispoljava u ponašanju. Ako bismo dokazali da biološkainteligencija postoji, i da je ona dostupna psihološkom merenju, onda bismo imali osnovu za neuropsihološku dijag-nostiku.U svojoj laboratoriji Halstead je proverio veliki broj instrumenata, ali je tu količinu sveo na svega 13 testova.Faktorskom analizom on dokazuje biološku inteligenciju, koja je kompozit sledeća četiri faktora:1. Centralni integrativni faktor. Očuvana i biološki inteligentna osoba sva svoja nova iskustva proverava i uključujeu sebe. U pozadini te operacije je učenje i (klasična) adaptivna inteligencija.2. Faktor apstrakcije. Podrazumeva sposobnost shvatanja bitnog, bilo u sličnim ili različitim pojavama. Taj faktoručestvuje u formiranju kategorija, pojmova a takođe i u razvoju ega.3. Faktor snage mozga (korteksa), koji se ogleda u balansiranju snažnih uticaja afekata. Ta snaga doprinosigrananju i razvoju ega.4. Direkcioni faktor, koji menja sadržaj zavisno od načina ispoljavanja, može da bude motorni ili senzorni.Vrednost ove teorije je za sada nemoguće oceniti. Ona ima sličnosti sa Wechslerovom utoliko što su obe po tipubiološke. Takođe ima izvesne sličnosti sa Cattell-Hornovom fluidnom inteligencijom koja je različita od obrazovno iprofesionalno prilagođene „kristalizirane" vrste.Halsteadova neuropsihološka baterija se sastoji iz 7 do 27 različitih testova. Ove testove je Halstead odabrao izjedne skupine od više (desetina tehnika koje je primenjivao i ispitao. Sledećih 7 testova sačinjavaju mini HNB:1. test kategorija,2. test postignuća dodirom,3. Seashore-test ritma,4. test opažanja govornih zvukova,5. test oscilacija prstiju,6. test smisla za vreme i7. frekvencija kritičkih treptaja.Test kategorisanja je opit koji se izvodi uz pomoć jednog projektora na čijem se ekranu, po određenom programu,pojavljuju slike različitih predmeta ili simboli. Ukupno se eksponira 208 figura u različitim grupama i ritmu.Ispitanik dobija zadatak da odredi vezu i da svoj odgovor saopšti pritiskom na jednu od četiri poluge. Na svakiodgovor koji daje ispitanik odmah dobija reakciju koja će biti „netačno" (zujanje) ili „tačno" (zvonce). Zadaci sunajpre veoma laki, tako da ih većina ispitanika rešava bez teškoća. Kasnije su problemi teži i ispitanik mora damenja pretpostavke, da ispravlja direkciju i da učenjem pronalazi princip grupi-21 Psihodijagnostika 321sanja. Ovo je jedna kombinacija testa formiranja pojmova i učenja. Ova okolnost veoma komplikuje proverupouzdanosti, jer se ne zna šta doprinosi uspehu. Za većinu normalnih test nije težak, ali je za moždano oštećene,mentalno subnor-malne i neke manjinske grupe težak.Test postignuća dodirom izvodi se tako što se ispitaniku veže marama preko očiju. On ne srne da vidi ni tablu saotvorima ni figure koje treba da postavi u odgovarajuće otvore na tabli. Zadatak izvodi tri puta. Prvi put pomoćudominantne ruke, drugi put sa suprotnom rukom, a treći put uz pomoć obe ruke. Na kraju ovog slepog opita ispitanikpo instrukciji treba da prikaže crtežom tablu i figure postavljene u otvore. Naravno, crtanje je bez blokade vida. Natemelju crteža daju se sve dodatne ocene o pamćenju i lokalizaciji. Ocena postignuća na ćelom testu zasniva su namerenju vremena i komparaciji utroška za levu i desnu stranuSeashore-test ritma je subtest iz istoimene baterije za proveru muzičke obdarenosti. Opit se sastoji u razlikovanjutrideset ritmičkih parova. Parovi su od različitih, istih ili teško razlučivih ritmičkih taktova. Zadatak nije težakukoliko ispitanik ima očuvan sluh, koncentraciju na zadatak i, naravno, sposobnost da razlikuje muzičko-ritmičkesekvence.Test opažaju govornih zvukova izvodi se uz pomoć magnetofona i trake na kojoj je snimljeno 60 izgovorenih alibesmislenih reci. Početni i završni suglasnici variraju, a samoglasnik ,,i" se ponavlja u svakoj reci. Ispitanik slušasnimke, jačinu može da podešava, a na odštampanom listu odgovora bira od četiri alternative ponuđene za svaku,,reč" onu koja odgovara.Test oscilacije prstiju je zapravo mera brzine tapkanja kažiprstom. Opit se izvodi uz pomoć jedne aparature kojafiksira ruku i šaku u konstantnom položaju i lokalizuje radnju samo na pokret prsta. Sa svakom rukom izvodi se popet proba u trajanju od po 10 sekundi. Ispitanik se podstiče da tapka što može duže.Test osećaja za vreme je takođe opit sa aparatom. Zadatak ispitanika je da pokrene jedan sat čija se kazaljka brzokreće i da zaustavi kazaljku u poziciji koja je najbliža startnoj tački. Posle dvadeset ponavljanja instrukcijom se tražida sat zaustavlja „napamet" ne videći kretanje već samo sećajući se ili nagađajući. Rezultat se određuje učinkom odčetiri puta po deset merenja u kojima se vizuelni i na slepo smenjuju. Reitan navodi da ovaj test nije potvrdio svojuvrednost u nizu kontrolnih istraživanja u kojima su upoređivane grupe moždano oštećenih sa grupama bez defekata.Test kritičke frekvencije treptaja je isto opit sa složenim elektronskim aparatom. Na aparatu je upaljeno svetio koje

je konstantno. Uz to se pojavljuje i intermitentno trepćuće svetio promenljive frekvencije. Zadatak ispitanika je damanipulišući dugmetom uskladi ta dva svetla. Registracija rezultata je elektronska. Opit se odvija u pet pokušajaadaptacije. I za ovaj test Reitan navodi da nije potvrdio značajno diferenciranje patoloških i normalno kontrolnihgrupa.Ova baterija je u toku tri decenije primenjena na nekoliko hiljada ispitanika. Kada je 1951. osnovananeuropsihološka laboratorija u Indijani, Reitan je dopunio Halsteadovu bateriju. Pre svega je uveo kao obavezni deoeksploracije VB Fl. Zatim je priključeno nekoliko senzorno-motomih testova sa modalitetima dodira, vida i sluha.Neki testovi su modifikovani tako da se zahvat proširi na levu i na322desnu stranu tela. Ovo je bilo u skladu sa proverenim iskustvom da unilateralne povrede dovode do asimetričnihispada suprotne polovine tela. Iskustvo je potvrdilo da uprkos činjenici daje Halsteadova baterija generalno vrlodobra, u mnogim individualnim slučajevima ona nije otkrila bitne informacije o oštećenju. Zato je rađeno na tomeda se formira više specijalnih subbaterija.Neuropsihološka eksploracija ostala je i posle Reitanovih inovacija otvorena prema novim tehnikama. Madaokosnicu eksploracije čini Halsteadova baterija, ona sama po sebi nije dovoljna. Pored nje, prema potrebi slučaja,uvode se subba-terije ili ad hoc grupe tehnika. Sem toga, ispitivanje obavezno uključuje i klasične tehnikeispitivanja „organaca", kao što su precrtavanja grčkog krsta, ključa, pisanje reci po diktatu i računski zadatakizveden pisanjem. Rezultat na Halstead-ovoj bateriji izražava se globalnom ocenom broja neispravno rešenihtestova. Ako ispitanik zataji na dva ili tri testa, dobiće ocenu 02 odnosno 03. Ovaj rezultat je u granicama normale.Četiri neuspešno rešena testa ili ocena 04 već ga uvrštavaju u granične slučajeve. Ukoliko zataji na pet ili višetestova, onda je po normi krajnje sumnjiv na moždanu povredu. Rezultati na ostalim, priključenim tehnikama ilisubbateriji nisu kvantifikovani. Njihova se procena još uvek određuje prema iskustvenim, nezvaničnim kliničkimnormama.Reitan smatra da i pored uverljivih iskustvenih dokaza o vrednosti Halstead-ove baterije i neuropsihološkeeksploracije suština problema ostaje relacija mozga i ponašanja (vantestovnog i testovnog). O tome sada znamo višeali nedovoljno prema tome koliko nam je potrebno. Dokazivanje validnosti baterije na klasičan način ne dolazi uobzir, jer postojeći statistički postupci ne odgovaraju. Analiza protokola je načelno ista kao i kod klasične kliničke(psihijatrijske) baterije. Kliničar koristi numeričke podatke, nonnirane i nenormirane, ali se prvenstveno oslanja naiskustvo, koje treba da bude usko specijalističko. Zaključivanje je po principima kliničkog suđenja.Navodimo jedan slučaj muškarca oko trideset godina starog koji je nađen izubijan, sa puno modrica po telu i glavi.Imao je otvorenu manju ranu ispred desnog uva. Neurološki pregled bez osobenosti. Rendgenskim pregledomlobanje nađen je otvor na lobanji na mestu ranjavanja, sa fragmentima kostiju koje su bile zarivene. Bolesnik nijeumeo da objasni uslove, razloge i vreme ranjavanja. Po oceni lekara rana je bila od vatrenog oružja. Dijagnoza jeglasila akutna destruktivna lezija desnog prednjeg temporalnog režnja.Neuropsihološka eksploracija je izvršena primenom Halsteadove baterije. Pored toga data je VB skala Fl, test-putanje i MMPI. Kao regularna dopuna testovnog ispitivanja korišćeni su i opiti precrtavanja, pismenog računanja ipisanja. Rezultati su bili sledeći:VB Flinformacije 10 dopune 12shvatanje 8 strip 4sličnosti 11 Kohs 6aritmetika 9 sklapanje 12brojevi ________6_ šifra ________10_44 44323verbalni QI97OI.98neverbalni QI98Halstead neuropsihološka baterija test kategorija test postignuća dodiromdesna ruka 8.1 min.levaruka 10.1 min.oberuke 5.0 min.svega vremelokalizacija test ritmaneponderisan skor 27test opažanja govornog zvuka test oscilacije prstijudesna ruka 62leva ruka 37test smisla za vreme pamćenjevizuelno 60.368

indeks oštećenja23.2 min. l13200.6 0.8LF K6153 58 48Minesota multifaznipersonalni inventar Hs 70 Mf 56DHyPd72 67 63Pa PtSe Ma50 60 50 38Analiza rezultataGlobalni učinak na VB skali nije upadljiv, tim pre što ispitanik ima završenu srednju školu (12 godina školovanja), apo zanimanju je bio prodavač. Upadljivo je sniženje na brojevima, što je Reitan pripisao uobičajenoj depresijihospitalizo-vanih. Na manipulativnom delu sniženje na Kohsu je vrlo značajno, dok je na stripu nespecifično. Reitansmatra da se sniženje oba subtesta javlja kod dešnjaka pri lokalizovanim povredama desne hemisfere. Kada jepovreda više napred, opada strip, a ako je više unazad, onda Kohs. Globalni indeks oštećenja na Halstead-ovojbateriji je pozitivan. Po tome je ispitanik u kategoriji moždano oštećenih. Dodatni testovi pisanja, crtanja i računanjanisu potvrdili poremećaje u tim funkcijama. Kod ovog slučaja VB skala, odnosno diferencijalni indeks verbalni -neverbalni nije u skladu sa lokalizacijom povrede.Prema podacima iz literature, za sada podataka iz domaćih izvora nema, Hal-steadova neuropsihološka baterija jesuperiorna nad svim pojedinačno dodavanim tehnikama srodne namene. Potvrda njene vrednosti za sada se oslanjana izvestaje iz SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemačke i Norveške. Kriterijum validnosti je324diskriminacija grupa moždano oštećenih prema neoštećenima, kao i kriterijum la-teralizacije ozlede. Baterija jetakođe osetljiva na razlike u pogledu difuznih i Jokalizovanih (fbkalnih) povreda. Međutim, izgleda dajedijagnostička osetljivost baterije pod uticajem socio-kulturalnih činilaca. Ljudi iz zaostalih sredina skloni supodbačajima, odnosno svrstavanju u falš-pozitive.Sigurnost jedne baterije ili tehnike utvrđujemo prema tome koliko tačnih klasifikacija daje:a) kada je bazična proporcija kritične kategorije mala,b) kada je broj alternativnih kategorija veći.To znači daje Halsteadova baterija sigurna i u slučajevima kada populacija ustanove u kojoj se primenjuje nijeneurološka a još manje neurohirurška. U instituciji gde je procenat moždano oštećenih svega 10% ili 20%identifikovanje tih slučajeva zahteva sigurniji instrument nego u instituciji gde je proporcija moždano oštećenihpreko polovine broja pacijenata. Reitan smatra da Halsteadova baterija, adekvatno interpretirana, zadovoljava ovajzahtev. U praksi kliničkog psihologa javlja se potreba multiple kategorizacije. Pacijenti su raznolike vrste i zbogtoga se od instrumenata očekuje pomoć u diferencijaciji. Postavlja se pitanje da li Halsteadova baterija pružaspecifične testovne orijentire na osnovu kojih dijagnostičar može da razlikuje moždano oštećene od recimoshizofrenih? Davison (1974) navodi da postoje znatne teškoće u diferenciranju moždano oštećenih od shizofrenih.Radovi Lurije koji su objavljeni na engleskom jeziku izazvali su veliko interesovanje psihologa na Zapadu. Njegoviradovi su ocenjeni kao veliki doprinos neuropsihologiji, ali su imali jedan nedostatak. Iz tih radova nije mogao da seusvoji neuropsihološki metod dijagnostikovanja moždanih disfunkcija i oštećenja. Jedini način da se praksa i metodLurije nauči bio je rad u moskovskom institutu gde je Lurija sa svojim saradnicima radio, istraživao i unapređivaosvoj metod i koncept neuropsihologije. Samo je mali broj zainteresovanih uspeo da dođe kod Lurije i nauči njegovneuropsihološki metod. Većina ostalih psihologa radila je po principu „teorija sovjetska - tehnologija američka".Naime, Lurija je zadržao re-zervisan stav sovjetske psihologije prema testologiji i psihometriji. Jedan od učenikaLurije objavljuje sedamdesetih godina jedan priručnik neuropsihološkog pregleda (Christiansen, A. 1975) kojim jepredstavljen opis tehnika i postupak ispitivanja po Luriji.Vrlo brzo posle pojave prvog izdanja Lurijinog priručnika, prema tekstu Kristijansenove (Christian), jedna grupaameričkih psihologa sa Univerziteta Nebraska započela je rad na pripremi testova za neuropsihološko ispitivanje.Brzina njihovog reagovanja je mera veličine interesovanja koje je vladalo za „Lurijinim testovima". Već 1975.godine pojavilo se prvo izdanje testa i priručnika pod nazivom neuropsihološka baterija Lurija - Nebraska, čiji sukonstruktori Goldin, Hammeke i Purish. Ubrzo zatim izlazi pred stručnu javnost i slična modifikacija sa jednogdrugog američkog univerziteta, pod naslovom: neuropsihološka baterija Lurija-Južna Dakota. Konstruktori su biliHammeke, Golden i Purish (1978). Od tada vodeći časopisi iz kliničke psihologije počinju da objavljuju istraživačkepriloge o karakteristikama ove dve varijante neuropsihološke baterije.325Baterija Lurija - Nebraska se sastoji iz 11 kategorija sa ukupno 269 zadataka. Po tome sudeći konstruktori su bez

izmena prihvatili didaktičku klasifikaciju kliničkih tehnika koju je dala Kristijansenova. Evo tih tipova zadataka:1. Motorne funkcije: Ispituju se složeni pokreti ruke, prstiju i usta.2. Ritmičke funkcije: Ispituje se sposobnost diskriminacije tonova, pamćenje sekvenci ritma melodija.3. Taktilne funkcije: Procenjuje se sposobnost prepoznavanja i razlikovanja taktilnih draži, njihova lokalizacija,diskriminacija dve tačke stimulisanja i određivanje predmeta putem dodira.4. Vizuelne funkcije: Ispituje se sposobnost prepoznavanja jednostavnih predmeta na slikama (crtežima),izdvajanje figura iz kompleksne mreže, delova iz celine i razne prostome transformacije.5. Receptivni govor: Ispituje se sposobnost razumevanja prostih i složenih glasova (fonema), kombinovanihglasova i jednostavnih rečenica, zatim, složenih rečenica, serija rečenica i gramatičkih inverzija, kao i razume-vanjekompleksnih verbalnih poruka.6. Ekspresivni govor: Ispituje se očuvanost govora od jednostavnih do složenih formi.7. Funkcije pisanja: Ispituje se sposobnost i veština pisanja počev od pisanja slova, pa do pisanja celih rečenica.8. Funkcije čitanja: Ispituje se sposobnost čitanja od jednostavnih do složenih tekstova.9. Funkcije računanja: Ispituje se sposobnost prepoznavanja rimskih i arapskih brojeva, zatim sabiranja ioduzimanja, upoređivanja brojeva različite veličine i izvođenje jednostavnih algebarskih radnji.10. Funkcije pamćenja: Ispituje se sposobnost pamćenja reci i neverbalnih znakova. Ispituje se zapamćivanje reci sai bez ometanja, posle kraćih i dužih ponavljanja i pauza.11. Intelektualni procesi: Ispituju se intelektualni procesi pomoću sledećih subtestova WAIS-a: rečnika,aritmetičkog rezonovanja, sličnosti, stripa i shvatanja.Pored ovih 11 grupa zadataka koriste se još tri dodatna testa.I. Patognomonička skalaSastoji se iz 31 zadatka koji su prema statističkim merilima najbolje diferencirali osobe sa disfunkcijama mozga odosoba bez poremećaja. Niži skor znači veću verovarnoću disfunkcije mozga.II. Test desne hemisfereOva skala meri taktilne i motorne funkcije leve strane tela.III. Test leve hemisfereOva skala meri taktilne i motorne funkcije desne strane tela. Diskriminativnost ovih testova lateralizacije moždanihdisfunkcija iznosi 75% tačnih procena.326Testiranje baterijom Lunja - Nebraska traje dva do tri sata.Objavljivanje neuropsihološke test baterije Lurija - Nebraska pozdravljen je u stručnim krugovima SAD kaoizuzetan događaj. Lurija je još za života stekao veliki ugled i na Zapadu, ali samo kao veliki teoretičar i jedan odosnivača neuro-psihologije. Za psihologe praktičare on je ostao dalek i nepristupačan zbog svojih pogleda na metod.Naime, Lurija je neuropsihološki metod oštro ogradio od testološke tradicije i postavio gaje kao klasičan klinički(kvalitativni) metod. Zato je pojava baterije Lurija-Nebraska dočekana kao ispravka jedne metodske zablude. Ubrzoposle objavljivanja baterije L - N publikovana su i prva istraživačka saopštenja. Iz tih saopštenja saznajemo da suistraživači potpuno zanemarili stariju Goldsteinovu bateriju, a da su bili zainteresovani samo za dve novije, Hal-steadovu i Lurijinu bateriju. Iz tih istraživanja saznajemo daje korelacija rezultata između WAIS-a i ovih baterijavisoka i da dostiže .60, a daje između ovih baterija korelacija gotovo ista kao i sa WAIS-om. (Golden, 1981). Ovi surezultati informativni i zanimljivi, ali je još rano da se donose neki pouzdaniji sudovi. Potrebna su dalja istraživanja iviše iskustvenih saopštenja iz različitih sredina i sa različitim uzorcima.Pojava neuropsihološke baterije Lurija-Nebraska izazvala je pored zadovoljstva i neke dosta oštre kritike.Zanimljivo je da je glavna zamerka upućena upravo toj stvari koja je praktičare na Zapadu najviše obradovala, a toje pretvaranje Lurijevog neuropsihološkog metoda u testovni, psihotehnički. No, nije isključeno da je suština kritikebila više u tome kako je ova transfonnacija izvedena nego što je to bila sama činjenica da je transfonnacija izvršena.Glavne zamerke su bile da su konstruktori radili površno, da su previše revnosno nametali testološku fonnuLurijinom metodskom postupku, da su u nastojanju da testološki fonnalizuju Lurijin metod uveli i psihografskureprezentaciju rezultata, slično fonni profila MMPI, ali da su pri tome potpuno zanemarili čistoću (homogenost)pojedinih testova. Naime, zamereno je konstruktorima da su zanemarili činjenicu daje klasifikacija Lurijinih„testova", koju je prva od zapadnih autora objavila Kristijansenova (1975), samo didaktička, a ne realna pa čak niteorijski opravdana. I pored toga konstruktori su prešli preko te činjenice i ponudili su „homogene testove", norme ipsihografsku reprezentaciju sa fiktivnom pretenzijom da analiza krivulje pruži osnovu za diferencijalnu dijagnozu itopološku lokalizaciju traume i disfunkcije. Pisac kritike (Paul Spiers, 1981) patetično pita u naslovu kritike da li sukonstruktori neuropsihološke baterije Lurija - Nebraska hteli da proslave ili da „sahrane" Luriju? Sve u svemupolemika je živa i zanimljiva, ali tek će praksa i istraživanja da pokažu da lije „veliki korak napred" stvarnost ilizabluda.Na kraju iznosimo jedno uverenje o tome daje neuropsihologija na putu da se od grane psihodijagnostike pretvori ugranu kliničke psihologije koja je ravnopravna sa psihodijagnostikom. Ovu optimističku viziju razvojaneuropsihologije vezujemo za veoma očigledan napredak i relativno brzi hod bioloških disciplina koje se baveizučavanjem mozga. Već sada su otkrića i tehnologija koja se uvodi takvih razmera da bacaju u zasenak događaje uužoj oblasti bazičnih psiholoških nauka. Uzimamo za primer bioelektronsku tehnologiju kao što je PET (PositronEmission Tomograph) koja nudi sliku metabolizma mozga koji miruje ili radi.327

Najzad, što je načelno izuzetno važno, neuropsihologija ima definisani materijalni supstrat čije funkcionisanje,doduše posredno, izučava i prati dok je supstrat psiho dijagnostike, mada izvučen iz metafizike, i dalje apstraktan. Uvezi sa odnosom ove dve kliničko-psihološke discipline pada nam na um sledeća analogija: Neuropsihologija sebavi ispitivanjem funkcionisanja i kvarova na kompjuterima, a psi-hodijagnostika ispituje vezu između učinka(rezultata) programa po kome kompjuter radi.PROMENE I NOVINEOblast neuropsihologije u proteklim decenijama je znatno napredovala u pogledu dijagnostičke tehnologije, kojaima veću pouzdanost u otkrivanju i lokali-zovanju moždanih ozleda, kao i proceni obima i vrste degradacije.Uvođenje savremenih dijagnostičkih aparata kao što su CT i EMR u dijagnostiku moždanih disfunkcija i oštećenjastvorilo je utisak daje primena psiholoških metoda i instrumenata prevaziđena ili marginalna. Međutim, iskustvakliničke prakse pokazuju da procena moždanih oštećenja savremenim aparatima u nekim slučajevima treba da budedopunjena psihološkim ispitivanjima i procenom promena i opadanja mentalnih funkcija. Pravi odgovor na napredakneuropsihološke dijagnostike nije eliminacija psihološke dijagnostike, već njeno usavršavanje.Skup psiholoških instrumenata koji se koriste u neuropsihološkoj dijagnostici postao je raznovrsniji i veći, ali jeWechslerova skala inteligencije ostala deo baterije. Od samog početka, dakle od WB forme I, ovaj test jeprimenjivan u neuropsihološkoj proceni. U proteklih šezdeset godina sakupljeno je značajno kliničko iskustvo ovrednosti Wechslerovih skala u neuropsihološkoj dijagnostici. Istraživanja koja su u tom vremenu vršena takođeopravdavaju primenu ovih skala u neuropsihološkoj dijagnostici. Ipak, treba imati na umu daje Wechslerova skalaprimarno test opšte inteligencije izrazito normocentrične orijentacije. Što je neu-ropsihološka dijagnostika višenapredovala u pogledu lokalizacije moždanih oštećenja, značaj Wechslerovih skala je postajao više sekundaran.Međutim, moždana oštećenja su različita. Ona nisu homogena celina, tako da doprinos dijagnostici Wechslerovihskala varira, u pogledu značaja, u zavisnosti od vrste oštećenja i simptomskih ispoljavanja. Početne ideje omogućnostima posredne detekcije moždanih oštećenja putem Wechslerove skale inteligencije bile su više spekula-tivne, zasnovane na pojedinačnim kliničkim primerima i zapažanjima i istraživački neproverenim pretpostavkama.Kasnija istraživanja i kliničko iskustvo pokazali su da Wechslerova skala može da pruži korisne informacije opsihičkim promenama i oštećenjima funkcija i sposobnosti, relativno nezavisno od utvrđene lokalizacije i moždanetraume. Međutim, pod pritiskom prikupljenih kliničkih i istraživačkih rezultata napušteno je verovanje da semoždana oštećenja generalno mogu identi-fikovati putem Wechsler-Bellevue skale, izračunavanjem opšteg„koeficijenta deterioracije DQ". Ova pretpostavka se pokazala kao empirijski neodrživa, bez obzira na mnogepokušaje ukrštanja podataka sa subskala. Kao zaključak o neuropsihološkoj upotrebi ove vrste skala navodi sesledeće (Groth-Marnat, 1990): ne postoji opšti i jedinstveni oblik ili sindrom ispoljavanja moždanog oštećenja.328Shodno tome, ne postoji mogućnost da se Wechslerovim skalama takva pojava identifikuje. Iskustvo pokazuje da semoždana oštećenja kod osoba različitog uzrasta, predistorije, zdravstvenog stanja i ostalih okolnosti različitomanifestuju, iz čega sledi da se rezultati moždanih oštećenja i disfunkcija različitih oblika na Wechslerovim skalamarazličito ispoljavaju. I pored takvih ograničenja, kvantitativna i kvalitativna analiza odgovora i testovnih rezultataomogućuje da iskusni procenjivač detektuje greške koje imaju „kvalitet organiciteta".Wechslerovo mišljenje iz vremena kada je stvarana WB skala forma I, naime da se deset subtestova ove skale, naosnovu prosečnog učinka dobnih uzoraka, dele u klase postojanih i nepostojanih subtestova, bilo je zapaženo uneuropsihologiji. Ova podela je uzeta kao osnova za određivanje funkcionalne očuvanosti mozga. Na pretpostavci opodeli pojedinih mentalnih sposobnosti i funkcija na otporne i neotporne u procesu starenja i mentalnog propadanjazasnovano je izračunavanje „koeficijenta deterioracije". Ta ideja i njena tehnička realizacija bile su korišćene i upraksi procenjivanja. Međutim, klinička i istraživačka provera je pokazala da DQ nije valjan i pouzdan pokazateljmoždanih oštećenja i mentalnog propadanja. Da bi dijagnoza moždane disfunkcionalnosti, oštećenja i mentalnogpropadanja VVechslerovom skalom bila potvrđena, prilikom tumačenja test-nalaza moraju se uzeti u obzir i drugipodaci: kada je oštećenje nastalo, relevantne okolnosti nastanka oštećenja, mesto oštećenja, da li je oštećenje svežeili hronično, kao i obrazovanje pacijenta.Na mogućnost da se Wechslerovom skalom detektuju različita moždana oštećenja bitno utiče i činjenica da mnogesposobnosti i funkcije povezane s moždanim oštećenjem nisu u opsegu osetljivosti ovog instrumenta. Prema tome,on ne može da identifikuje sve vrste moždanih oštećenja, niti sve vrste ispada usled nastalih oštećenja. Iz toga sledida pozitivan nalaz „organiciteta" na Wech-slerovoj skali ima dijagnostičku vrednost, ali negativan nalaz nema. Ucilju povećavanja dijagnostičke moći ovog instrumenta ponuđene su različite kombinacije znakova na Wechsleru,koje doprinose prepoznavanju oštećenih mentalnih funkcija ili određivanju lateralnosti lokacije oštećenja.Wechslerova skala (misli se na WAIS-R) doprinosi neuropsihološkoj dijagnostici poremećaja pažnje, koncentracije,neposredne memorije i sposobnosti formiranja pojmova. Nalaz se zasniva na profil-analizi, a posebno na rezultatimasubtestova: šifra, računanje, mozaik, strip i ponavljanja brojeva. U tumačenju postignutih rezultata ključno pitanje jeprocenjeni nivo inteligencije pre oštećenja. Kao empirijska mera premorbidnog nivoa funkcionisanja osobe koristese rezultati grupe otpornih testova: rečnik, informacije i nedostaci na slikama. Pozitivan nalaz na Wechslerovoj skalipredstavlja samo radnu hipotezu koja mora da bude adekvatno ispitana i proverena, pri čemu treba uzeti u obzir,osim testovnih nalaza, i druge relevantne činjenice.U neuropsihološkoj dijagnostici psihološki instrumenti imaju dodatni značaj, ali ne i presudnu reč, koja pripadaekspertu za tu oblast. Od vremena kada je neu-ropsihologija kao naučna i stručna oblast nastala stvoren je veliki brojinstrumenata, među njima i psiholoških, koji su namenjeni objektiviziranju dijagnoze. Većina praktičara koristi

samo manji broj tih instrumenata, pre svega Wechslerovu329skalu, mahom WAIS-R, zatim Bender vizuomotorni geštalt test (1938), Bentonov test vizuelne retencije (1963),Wechsalerovu skalu pamćenja (1986), Rej-Osteri-tove složene figure. Mnogo veću važnost od nalaza na navedeniminstrumentima imaju neuropsihološke baterije Lurija-Nebraska (1980) i Halsted-Reitan baterija (1985). Ova oblastje u kontinuiranom razvoju i postoje specijalisti koji kvalifiko-vano tumače i testovne nalaze. Prema tome, dometprocenjivača ličnosti koji ustanovi da neki ispitanik ima na instrumentima indikacije za izrazite disfunkcije iliverovatno i moždano oštećenje, predstavlja samo radnu hipotezu, čija provera pripada ekspertu za neuropsihologijuili neurologu koji može da verifikuje upozorenje.330XV. SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LIČNOSTIPre nego što pristupimo konstruisanju ili samo upoznavanju nove tehnike, treba da se upitamo koji je načinispitivanja ličnosti najpouzdaniji i najjednostavniji? Najjednostavniji a možda i najsigurniji način upoznavanja jedneosobe je direktnim kontaktom sa drugom osobom. Ponavljanjem takvih kontakata, variranjem ponečeg i postizanjempravog otvaranja i susretanja dolazi do upoznavanja. Ukoliko je to potrebno više jednoj strani, ona druga može dabude u poziciji „objekta", mada je taj proces praktično obostran. To je okvir dnevne prakse koji sadrži sve elementenaturalističke spoznaje. Ti su elementi pozicija kontakta, podela uloga, veština i znanje ispitivača, kao i njegovaosetljivost za prava značenja i vođenje operacije i, najzad, spremnost objekta da se otvori. U psihoterapijskomodnosu imamo jednu varijantu ovih pozicija koja dopušta izuzetno duboko otkrivanje i saznanje.Postavlja se pitanje zašto su potrebne druge tehnike ispitivanja ličnosti i šta predstavljaju samoopisne tehnike uodnosu na naturalistički pristup? U upitnič-kom ispitivanju vršimo zamenu neposrednog, naturalističkog načina zajedan specijalizovani, parcijalizovani i primarno kvantitativni način ispitivanja. Neposredni kontakt je napušten izamenjen posrednim pomoću formulara, serija pitanja, nametnutih alternativa, („odgovora") i pravila upitničkogponašanja. U zamenu za direktan kontakt dobijena je jednoobraznost, sistematičnost, ispunjen uslov za statističkozaključivanje. Umesto dijade Ja - Ti u poziciji subjekta i objekta nametnut je odnos Ja - Ja (sam pitam, samodgovaram). Međutim, u upitničkom odnosu nijedno Ja nije baš stvarno. Prvo Ja koje postavlja pitanje je samouloga, jer pitanja nisu sopstvena i ne slede saznajni interes osobe. U stvari, to Ja koje postavlja pitanja samo jeagentura nauke ili struke. Umesto pravog Ja isprovocirana je pozicija Ja u službi Mi. U upitničkom ponašanju nemapravog kontakta između ispitanika i ispitivača. U tom odnosu je sasvim nemoguće ostvariti pravi ljudski susret ujednom dubljem smislu reci. Umesto autentičnog ljudskog sretanja i otvaranja nudi se sistematičnost, uzorkovanje,faktorsko definisanje i ekstenzivnost. Ispitivanje upitnikom je jednokratna operacija koja potpuno isključujeponavljanje odgovora, korekciju kroz iskustvo i oslobađanje od stege otpora. Progresivnost otvaranja zamenjena jedovoljno velikim brojem relevantnih pitanja trans-formisanih u stotinak pitanja. To je supstitucija intenzitetaotvaranja ekstenzijom provokacija. U upitničkom ispitivanju često iskrsava problem vremena i položaja ispitanika uvremenu. Instrukcija ne pomaže ispitaniku da se orijentiše u vremenu jer mu nameće okvir kojim definišemo „crtu"ili „tendenciju", a to podrazumeva modalno ponašanje, najčešće ispoljavanje i prema tome prošek apstrakciju. Ispi-tanik mora sam da odabere vremenski okvir i prema njemu implicitno odredi na koje se ponašanje, u koje vreme ipod kojim uslovima odnosi dati odgovor na331postavljeno upitničko pitanje. Upitnik orijentiše ispitanika na prošek, na bilans i prema tome da zanemari izuzetke.Upitnik nameće statično posmatranje i statično ocenjivanje, znači nestvarno. Tim iznuđivanjem i nametanjemsistematski se stimulira „mozgovni" racionalni stav, a destimuliše „utrobni", empatički.I pored svih navedenih razlika između naturalističkog odnosa spoznaje u dijadi i upitničkog, pri čemu smouglavnom isticali šta se upitnikom gubi u odnosu na naturalističko upoznavanje čoveka, upitnici mogu doprinetikliničkom dijagnostičkom suđenju.KRATAK PRIKAZ RAZVOJA UPITNIKASamoopisivanje kao izvor podataka o ličnosti javlja se u tri različita oblika: kao autobiografija, kao iskaz o sebi dat utoku intervjua i kao sistem odgovora na upitniku ili inventaru ličnosti. Biografija i intervju kao dijagnostičke tehnikeveć su prikazani, pa nam je preostalo da upoznamo i treću formu samoopisivanja.U sastavu psihodijagnostičkih metoda upitnici se pojavljuju krajem prošlog veka. Vršeći opite sa anketom Galton(1830) je ustanovio da sistematski pripremljena i postavljena pitanja sa ponuđenim alternativnim odgovorima moguposlužiti u ispitivanju izolovanih karakteristika osoba. Do tog saznanja Galton je došao ispitujući pojedine osobine urazvoju ličnosti adolescenata.Koncentracijom mnoštva pitanja na razne aspekte jedne opšte karakteristike ponašanja mogu se kvantifikovatiindividualne razlike među ljudima. Polazeći od ove mogućnosti Woodworth je pokušao da zameni naturalističkuformu samoopisivanja sa tehničkom formom čije je oličenje inventar. Povod za Woodworthov poduhvat bila jemobilizacija regruta u SAD pred kraj Prvog svetskog rata. Mase regruta morale su biti trijažirane u najkraćem rokubez dovoljnog broja psihijatara u regrutnim komisijama. Kao zamenu za individualni intervju kao tehniku trijažeWoodworth je pripremio jedan inventar neprilagođenosti koji je mogao da se pri-meni masovno i ocenjujemehanički i objektivno. Formular, odnosno „papir i olovka" zamenili su razgovor sa psihijatrom, ali samo za oneispitanike koji su imali niži skor neprilagođenosti od kritičke granice. Za one koji su imali viši skor sledio je pregledkod psihijatra, koji je donosio konačnu odluku o podobnosti ili nepodobnosti. Bitno u ovom poduhvatu bila jedemonstracija moguće supstitucije intervjua sa upitnikom, odnosno drugim oblikom samoopisivanja. Kao dokaz

takve supstitucije prihvaćena je ocena daje Woodworthov „arak ličnih podataka" u praksi potvrdio svoju valjanost.Veliki eksperiment zamenjivanja jednog oblika samoopisivanja drugim oblikom protumačen je kao bezuslovnapotvrda da je upitnik jednak ili čak bolji instrument. Prednost upitnika je viđena u tome što je ekonomičniji, štomože da se prilagodi različitim sadržajima, što je nezavisan od situacionih varijabli, što je pogodan za kvantifikacijui u celini bliži kriterijumima naučne metode. Praktični uspeh „arka ličnih podataka" i zaključci uporedne analize,koji su naknadno izvedeni, stvorili su euforiju među psiholozima u periodu iza I svetskog rata. Pod utiskom togadolazi do „eksplozije" ovakvih instrumenata u nastojanju da se ispituju i kvantitativno odrede mnogi do tadanepristupačni aspekti ličnosti. Velika nada koja je podstakla mnoge pronalaske na području upitnika, završila sevelikim332brojem neuspeha. Upitnička euforija je splasnula, pošto se pokazalo da praktični rezultati ne potvrđuju rezultate kojisu izvedeni iz Woodworthovog eksperimenta. To što je bilo dobro u jednom poduhvatu masovnih razmera i grubihmerila uspešnosti nije se moglo ponoviti u malim poduhvatima, na malim uzorcima, sa užim crtama ličnosti i saosetljivijim kriterijumima.Prva generacija upitnika ne nalazi očekivanu empirijsku potvrdu poput svog uzora. To dovodi do diferencijacijemeđu psiholozima. Mnogi, uvereni da upitnici nemaju potencijala i budućnosti, okreću se drugim tehnikama.Posebno su, u to vreme, bile privlačne i obećavale mnogo projektivne tehnike. Oni koji traže razlog neuspehunavode naivnost pretpostavki od kojih se polazilo. U prvom redu se izražava sumnja u to da se upitnici mogusmatrati u suštini istim a po formi različitim od intervjua. Upitnik nije intervju koji je preobučen u anketu, već pred-stavlja posebnu klasu tehnike komunikacija i spoznaje. Ističe se da je potrebno istražiti upitničko ponašanje,mogućnosti i modalitete same tehnike, da je neophodno bolje odrediti šta se istražuje. Deo krivice za neuspehprebačen je na naivnu brzopletost iza koje je stajalo uverenje da „upitnici mogu sve"!Druga generacija upitnika razvijena je sa puno kritičnosti i na čvršćim osnovama. Odbačen je stav da izabranaalternativa ponuđenih odgovora izražava potpunu podudarnost teksta i ispitanika. Taj stav prećutno je izveden izpretpostavke da je značenje odgovora na intervjuu i na upitniku istovetno. Međutim, to je, kao što se pokazalo,pogrešno. Ako na upitniku ispitanik naiđe na pitanje: „Da li su sa vama uvek lepo postupali?" i zaokruži odgovor„Ne", to nije isto kao kad bi na intervjuu odgovorio „Sa mnom su uvek loše postupali". Pitanja u upitnicima i uintervjuu jednako su fonnulisana, ali je odgovor bitno različit. Na upitnicama mi ne saznajemo integralni odgovor,već samo jedan segment odgovora čije značenje ne može da se rekonstruiše iz date reakcije. Jedini način da serekonstruiše značenje je povezivanje svih datih „odgovora". To što nazivamo odgovorom na upitniku to je samoindividualno glasanje, saglašavanje ili nesaglašavanje sa jednim izborom mogućih formulacija autentičnogodgovora. Odgovor je nametnut i samim tim nije odgovor, već još jedno pitanje. Ispitanik se prećutno tretira kao daje nemušt, kao da ne poznaje jezik, pa može da reaguje samo klimanjem glave. Pošto pojedinačni „odgovor" naupitniku ne otkriva svoje značenje i poruku, nametnuo se problem šta povezuje „odgovore" i kako dešifrovatiznačenje veza ili grupa srodnih „odgovora"?Umesto da brzometno rese mnoga otvorena pitanja procene ličnosti, upitnici su se nametnuli kao problem koji i sammora biti odgonetnut. Potvrdilo se da jedna nejasnoća ne može predstavljati rešenje druge nejasnoće. Umeđuvremenu upitnici su priznati kao posebna grupa tehnika za eksploraciju ličnosti. Perspektiva daljeg razvojaviđena je u povezivanju upitnika sa teorijama ličnosti ili u povezivanju sa faktorskom analizom. U nastojanju danađu metodološku podršku psihodijag-nostičke prakse, što je predstavljalo osnovu afirmacije i progresa, psiholozisu isprva nastojali da povezu upitnike sa psihijatrijskom klasifikacijom. To je dalo podstreka razvijanju mnogihupitnika za ispitivanje neurotičnosti, depresije, psihopatske devijacije i paranoidnosti. Bilo je pokušaja da se upitnicipovezu i sa klasifikacijom motiva i crta ličnosti. Sigurno je daje do danas konstruisano nekoliko stotina, ako ne ihiljada upitnika namenjenih ispitivanju i određivanju indivi-333dualnih razlika u pogledu psihopatoloških i normalnih tendencija i crta ponašanja. Savremeni upitnici suneuporedivo brižljivije konstruisani, što treba zahvaliti napretku tehnologije konstruisanja i visokim standardimačije je ispunjenje obavezno. Ovi instrumenti više nemaju sličnost sa intervjuom i u mnogo čemu su bliži testovima.ZNAČENJE INDIVIDUALNIH RAZLIKA NA UPITNICIMAOsnovna namena upitnika je da puteni kvantitativne analize samoopisa ispitanika odredi meru zastupljenostiodređene osobine u ponašanju ili ličnosti. Svi upitnici su u potpunosti kvantifikovani. U tom pogledu su bez premcamedu tehnikama eksploracije ličnosti. Ova njihova osobina veoma pogoduje mehaničkoj obradi i doprinosiekonomičnosti. Osim toga, obrada upitnika ne iziskuje nikakvu posebnu stručnost, pa je usled toga moguće zamenitirad psihologa radom pomoćnika, koji su adekvatne osobe i obučene za taj rad. Kvalitativna analiza putem upitnikadolazi u obzir samo kao interpretacija međuodnosa skorova na multidimen-iionaVmm instrumentima. Upravo je ovastrana upitnika najviše doprinela da se pri konstrukciji primenjuju ista pravila i isti standardi kao pri izradipsiholoških testova. To se posebno odnosi na proveru mernih svojstava i na standardizaciju. Kako se pomoćuupitnika određuje mera određene osobine kod pojedinca, onda se pod tim podrazumeva ocenjivanje prema normamaili standardnim skalama procene. Udeo ispitivača u određivanju te mere je ravan nuli. Međutim, ne može se reći daje ispitivač eliminisan. On je samo ograničen, pogotovo u fazama koje prethode izračunavanju numeričkih rezultataili bolje rečeno, njegov je zadatak odložen. Interpretacija rezultata je i dalje stručan i subjektivan posao koji ne možeda se obavi mehanički.Numerički rezultat koji dobijamo primenom upitnika jeste mera individualnih razlika. Iz numeričkog rezultata pre

svega saznajemo da li je ispitanik prema određenom standardu ili normi, u kategoriji ili van kategorije čiji je sadržajteorijski definisan i deklarisan. Na primer, saznajemo da li je ispitanik neurotičan ili nije neurotičan, da li jedepresivan ili nije depresivan. Pod uslovom da je prema rezultatima dopao u područje kategorije, da je intezitetosobine jednak ili veći od granične vrednosti norme, može se odrediti, već prema osobinama konkretnog upitnika, ukojoj je meri dato svojstvo izraženo u samoopisu, odnosno u ponašanju ili u ličnosti. U prvom slučaju upitnikomsmo odredili položaj ispitanika u odnosu na dve ili više opštih kategorija ponašanja, na primer, da li je neurotičan ilije normalan. U drugom slučaju nastavili smo sa opisom i odredili smo gde je mesto ispitanika na skali intenzitetamedu osobama u istoj kategoriji. Tako, na primer, saznajemo dalje da je on krajnje neurotičan, odnosno da međuneurotičarima ima veoma malo takvih koji su toliko neurotični kao on.Jednodimenzionalni upitnici mogu da posluže kategorizaciji (trijaži) kao i određivanju individualnih razlika naodabranoj dimenziji. Takvi instrumenti su potrebni i korisni pod uslovom da se vrši masovno ispitivanje, selekcija ugrupama ili se instrument koristi za ispitivanje i eksperiment. U individualnom kliničkom ispitivanjujednodimenzionalni upitnici nisu potrebni, jer su pitanja na koje oni334mogu dati odgovor već u prethodnom postupku rešena. U kliničkoj eksploraciji ličnosti koriste se višedimenzionalniupitnici, kao što su MMPI, 16 PF, kalifornij-ski CPI i slični.Upitnici se mogu konstruisati na različite načine, pa i tako da pored grupnih i individualnih razlika odraze i profilličnosti ili „intra-individualne razlike". Osnova dijagnostičkog suđenja putem upitnika određena je normom. Normaje empirijski određena veličina koja razgraničava dijagnostički relevantne intenzitete od irelevantnih. Ako imamoupitnik koji zahvata samo jednu dimenziju neurotičnost, depresiju, anksioznost ili ego-snagu, onda je primena togainstrumenta unapred ograničena na dva međusobno povezana zadatka. Prvi se svodi na utvrđivanje kategorije u kojuispitanik spada. Najčešće su kategorije dihotomne, na primer, pri-menom upitnika za neurotičnost saznajemo da li jenaš ispitanik: a) neurotičan ili b) normalan. Drugi zadatak koji stoji pred monodimenzionalnim upitnikom je pro-cena stepena neurotičnosti, naravno samo ukoliko je skor ispitanika prema normi potpao pod kategorijuneurotičnosti. Ako je prema skoru na upitniku naš ispitanik ocenjen kao neurotičar, onda automatski sledi određenjestepena ili intenziteta neurotičnosti. Ovo je istovremeno i pravo određivanje individualnih razlika u klasi. Ovaj načinmehanizovanog i statističkog dijagnostikovanja podložan je kritici sa personološkog stanovišta. Nomotetskodijagnostikovanje je samo prva faza u dijagnostičkoj obradi i proceni slučaja. Na taj način mi se zaustavljamo nautvrđivanju individualnih razlika, što je možda i opravdano u ispitivanju grupa, ali u individualno-kliničkom radu toje ili početak ili samo jedan od potrebnih aspekata koje sagledavamo. Sam pojam individualnih razlika je uzak i nemože zameniti značaj koji kliničari pridaju pojmu ličnosti. Individualne razlike označavaju normativno određenepoložaje na jednoj dimenziji u jedinicama intenziteta. Ma koliko takva procena bila impresivna kao psihotehničkodostignuće, ona ne može da zameni sve što je preostalo pod nazivom kvalitativne karakteristike ličnosti. Najviše štomožemo priznati pristupu merenja individualnih razlika to je da priznamo doprinos dijagnostikovanju. Zapravo,procena individualnih razlika je samo jedna od prvih faza u dijagnostičkoj obradi i proceni ličnosti. Gotovo svakislučaj koji je dospeo do kliničkog psihologa sa nekom uputnom dijagnozom, na primer teška neurotička depresija,prošao je kroz prve dve faze procene individualnih razlika. Taje osoba prepoznata kao neurotična i procenjena kaoteška forma, dakle taj je čovek teže neurotičan nego većina. Sada se nameće pitanje, da li upitnici mogu dati jošnešto ili se njihov doprinos dijagnostici ličnosti na ovome i završava? Višedimenzionalni ili kombinovani upitnicipredstavljaju prelaznu formu instrumenata, između merenja individualnih razlika i procene ličnosti. Već u drugojgeneraciji upitnika javljaju se pokušaji da se istim instrumentom zahvate dve ili više osobina iste osobe.Ekonomičnost kombinovanih upitnika je samo jedan, i to manje značajan, razlog njihovom uvođenju. Istovremenimzahvatom više crta, što se preko upitnika može postići, dobijeni rezultati stiču jedno dodatno značenje. Upitnik kojimeri, recimo, pet osobina ličnosti, odnosno pet „dimenzija" s jedne strane je samo ekonomičnija varijanta primenepet zasebnih instrumenata, jednog za drugim, u ispitivanju iste osobe. Međutim, ukoliko su ovih pet osobinaodabrane prema nekom planu, modelu ili teoriji ličnosti, onda je rezultat ispitanika335više nego pet zasebnih individualnih razlika. Ovih pet skorova mogu dati niz kombinacija ili profila koji odražavajuneki složeniji konstrukt ličnosti nego što je crta ili dimenzija.TEORIJA DETERMINIRAJUĆIH SISTEMAOsnovna karakteristika vođenja intervjua je prebacivanje sa površine u dubinu, sa manifestnog na latentno. Toprebacivanje se javlja spontano u ponašanju ispitanika, a intervjuer koristi prebacivanje kao taktičko sredstvo. Uintervjuu se stalno nameće pitanje: staje stvarno? Da lije ponašanje, reakcija ili stav koji se iskazuje „ono pravo" ilije zaklon. U intervjuu koji traje sat ili dva, tokom kojeg se razmene hiljade rečenica, možda su samo tri ili četiriiskaza „ono pravo", čime je intervjuer zadovoljan i kojima se ispitanik zaista iskazao i otvorio. Naravno, ima iproduktivnijih intervjua. Ako i dalje posmatramo intervju i upitničko samoopisi-vanje kao dve uporedljive tehnike,što je nesumnjivo prihvatljivo, nametnuće se pitanje na koji način se stiže do autentične ličnosti upitničkimispitivanjem? Samo pitanje implicira da se iskazi na upitniku dele na zaklonske i prave, ili bar da postoji dimenzijaotvorenosti. Nema nikakve sumnje da upitnici nisu imuni od uticaja saradljivosti, otvorenosti i konačno odsamokritičnosti i uvida ispitanika.Upitničko ponašanje se može predstaviti kao vremenski povezana serija provokacija. Upitnik u celini postajeprimenljiv u praksi ako se dokaže da totalni ili parcijalni zbir određenih reakcija diferencira kategorijalnu pripadnostispitanika. Ako se zbir odgovora pokaže kao diskriminativan u odnosu na kategoriju neu-rotičnost - normalnost,

onda se svaki pojedini ispitanik koji je ostvario normom definisanu sumu skorova svrstava u klasu neuroza. Taj jeispitanik, po meri datog upitnika neurotičar. Ako je upitnik monodimenzionalan, onda je sasvim sporedno na koju jetvrdnju ispitanik odgovarao potvrdno a na koju odrečno, kakav je profil odgovora, samo ako je suma skorova iznadgranične vrednosti norme. U takvom slučaju pretpostavljamo daje ispitanik imao svest o slobodi pri izboru odgovorana svako pitanje iz upitnika, ali je ipak, tokom jednog određenog trajanja i ponavljanja izbornih provokacija, hteo iline, otkrio sebe i potvrdio svoju neurotičnost. Jasno je prema tome da „teorija upitničkog ponašanja" impliciraunutrašnju determinaciju otkrivanja kroz masu izbornih reakcija.Moć intervjua je u intuiciji i veštini kojom intervjuer razotkriva skrivene aspekte ličnosti „radom u dubini". Moćupitničkog ispitivanja je u iscrpljivanju zaklonskog ponašanja izlaganjem ispitanika masi različitih provokacija i uznanju razvrstavanja izbornih reakcija u „determinišuće sisteme". I u jednom i u drugom pristupu pojedinačniodgovor nije bitan, već je bitno sve zajedno. Prednost intervjua je u tome što ga vodi druga osoba koja pita,posmatra, prati i doživljava ispitanika na celovit način koji uključuje i manifestno i latentno. Ta pozicija dozvoljavavremenski pogođeno i spretno „produbljivanje". Prednost upitnika je u tome što ograničava zahvat na nekolikokategorija ponašanja i što je indiskretan na bezličan način, bez dodatnog pritiska koji ispitivač vrši svojom ličnošću.Medu „determinišuće sisteme" koji se ispituju pomoću upitnika spadaju crte ličnosti, motivi ili interesi,psihopatološke tendencije i mehanizam odbrane. U336načelu, upitnicima se mogu zahvatiti sva trajna svojstva ličnosti, strukturalna ili dinamička. Ovakva orijentisanost naono što je ustaljeno utiče na relativnu zatvorenost upitnika prema aktuelnom, prema situaciji i uopšte prema „sada iovde". Upitnici su instrumenti istorije ličnosti.Crte ličnosti se već po tradiciji ispituju upitnicima. Ustaljen i tipičan kvalitet ponašanja, kao što je crta, kao daje„prirodan" sadržaj upitnika. Velikim brojem pitanja mogu se zahvatiti mnogobrojne situacije u kojima se određenoponašanje javlja. Pogodnom formulacijom pitanja odslikava se intenzitet i stalnost crte. Zbog ovakvog odnosaupitnika i crta ličnosti pojedine teorije crta koriste pretežno ili isključivo upitnike za proveravanje. Crte ličnosti semogu procenjivati i na druge načine, na primer opservacijom, intervjuom, skalama procene, pa i fiziološkim ili test-aparatima. Međutim, pokazalo se da su upitnici najekonomičniji, najpouzdaniji i najvaljaniji instrumenti upostojećem arsenalu.Tendencije patološkog ponašanja su takođe predmet upitničkog ispitivanja. U odnosu na crte ličnosti tendencijepatološkog ponašanja su raznovrsnije i manje određene. Patološka tendencija je dosta nejasan izraz koji obuhvatacrte devi-jantnog karaktera, sindroma ili čitavu nozološku kategoriju. Izgleda daje značenje ovog termina ograničenona diskriminisanje patološkog, dok unutar patografije sam naziv nema definisani obim. Jednom se upotrebljava kao„neurotične tendencije" dok u drugom slučaju srećemo „anksiozne tendencije" ili „neurastenične tendencije".Takođe nije sasvim jasno da li termin označava obrasce, motivaciju, niti je sigurno da li ima manifestno ili latentnoznačenje. Momirović (1972) pod tim nazivom podrazumeva „konativne faktore". Sve u svemu, u stručnoj literaturi ipostojećem upitničkom instrumentariju namenjenom kliničkim psiholozima tendencije patološkog ponašanja sejavljaju kao determinišući sistem upitničkog ponašanja, koji se može pomoću odgovarajućih upitnika identifikovati.Ti upitnici daju mogućnost određenja individualnih razlika u pogledu patoloških tendencija.GRAFIKON 5.Ajzenkova hijerarhijska šema strukture ličnostiNIVO TIPA LIČNOSTIstidi jivost razdražljivo*!NIVO CRTELIČNOSTINIVO NAVIKNUTIH ODGOVORANIVO SPECIFIČNIH ODGOVORA22 Psihudijagnustika337Sindrom ličnosti je konstrukt koji je pozajmljen iz psihopatologije i označava splet crta. Sindrom podrazumeva da jeviše crta ponašanja na poseban, karakterističan način u vezi. Ponekad se ova specifična veza tumači nekimskrivenim motivom ili razvojnim antecendentima. Nije sasvim jasno da li ovaj termin treba shvatiti kao zamenu zademodirani termin - tip. U tom smislu se često koristi jedan drugi izraz, „struktura", koji takode podrazumeva višerazličitih osobina u karakterističnom međusobnom odnosu. Uski konstrukti kao što su crte nisu prihvatljivi kaotumačenja upitničkog ponašanja na višedimenzionalnim upitnicima. Pošto je klinička dijagnostika orijentisana napojedince, ona favorizuje aspekt unutar individualnih razlika, višedimenzionalne upitnike i, sledstveno tome, širokekonstrukte kao što je sindrom.Jednu savremenu varijantu sindromskog tumačenja ličnosti i upitničkog ponašanja razvio je Evsenck (1957).Polazeći od Jungove (1923) dihotomne tipologije ličnosti, koja priznaje dva osnovna tipa, ekstrovertni i introvertni,Evsenck je stavio sebi u zadatak da odredi strukturu tih tipova. On je izmenio značenje tipa i umesto međusobnoisključivih kategorija prihvatio je prevagu prelaznih formi koje stvaraju u realitetu jedan kontinuum na čijim sekrajevima raspoređuje najmanji broj ljudi u čistim oblicima ekstroverzije i in tro verzije. Taj kontinuum je „merljiv",jer su intenziteti (individualne razlike) dostupni različitim načinima psihološkog merenja i procenjivanja. Zbog togaje kontinuum određen kao dimenzija ličnosti. Oba ekstremna oblika imaju, po zamisli Evsencka, istovetnu strukturu.Shema organizacije crta ili struktura ličnosti je hijerarhijska i srodna je Lineovom biološkom stablu.

Hijerarhijski model strukture ličnostiNa dnu piramide nalazi se ono što je najučestalije u ponašanju, masa adaptivnih reakcija koje su, pojedinačno uzeto,više primerene specifičnosti situacije („draži") nego ličnosti. Međutim, i pored velikog stepena specifičnosti ovi suodgovori međusobno povezani u sisteme koje je Evsenck nazvao navikama. Navike su takvi sistemi reakcije kojiobjedinjuju više reakcija i imaju tendenciju ponavljanja relativno nezavisno od situacije. Već na ovom nivoupiramide javlja se uporedo sa visoko adaptivnim, specifičnim reakcijama i suprotna tendencija stabilizacije,ponavljanja i generalizacije ponašanja. Situacije koje izazivaju naviknuto ponašanje mogu biti veoma raznolike.Neka životna situacija i test provokacija mogu izazvati iste navike ponašanja. Na sledećem nivou javljaju se noveintegrativne formacije koje povezuju nekoliko navika u jedan dinamički sistem. Ove sisteme višeg reda od navikaEvsenck određuje kao crte ličnosti. Ponašanje koje kontroliše ovaj nivo hijerarhijskog sistema ima manji stepenadaptivnosti, u odnosu na specifičnost stimila i situacije, nego navike. Za uzvrat, takvo ponašanje je uključeno u jošveći broj i raznolikiji repertoar situacija. Crte su manje adaptivne, ali više generalizovane karakteristike nego navike.Otud je crta bliža ličnosti i trajnija karakteristika njenog ponašanja. Na samom vrhu piramidalnog modela, popretpostavci, nalazi se tip ličnosti ekstroverzija ili introverzija. Tip je dinamička organizacija nekoliko crta ličnosti.Ovaj sistem je suprotnost reakcijama koje su338situaciono specifične i maksimalno adaptivne. Tip ličnosti je sasvim nezavisan od situacije, najverovatnije dajeodređen genetički, nasledem, ali je zato zastupljen u svim nivoima ponašanja. U crtama je tip ličnosti neposrednozastupljen dok je u navikama i specifičnim situacijama manje. Evsenck je sklon da naziv tipa zameni terminomsindrom ličnosti uglavnom zato što tip nosi konotaciju diskontinuiteta karakteristika, što je Evsenck odbacio.Na osnovu svoje teorije ličnosti i hijerarhijskog modela strukture, Evsenck je konstruisao više upitnika. Ti upitniciomogućavaju da se normativno odredi intenzitet pojedinih crta ličnosti i položaj ispitanika na bipolarnoj dimenzijiekstro-verzija - introverzija. Sa stanovišta ekonomije dijagnostifikovanja, Evsenckovi upitnici su podešeni daobuhvate najviše integrativne sisteme, ekstrovertni odnosno introvertni sindrom. Na osnovu takve procene može seizvesti najveći broj prediktivnih pretpostavki o ličnosti na nivou crta i navika. Na primer, ako utvrdimo da jeispitanik u znatnoj meri ekstrovertan, onda iz toga možemo pretpostaviti da je njegova bazična anksioznostsrazmerno niska, da je slabije socijali-zovan, da ima neodložnu potrebu za spoljnim senzacijama, da ima češćeperiode budnog spavanja, da pokazuje spontanost u komunikacijama, ali da je veoma nei-strajan.Ja ili koncept o sebi takode može da bude predmet upitničkog ispitivanja i „determinišući sistem" izbora odgovora.Evsenckov hijerarhijski model predstavlja samo jednu teorijsku aproksimaciju. Pored njega postoje i sasvimdrugačiji modeli, kao što je na primer dao Cattell koji negira hijerarhijsko-intergrativnu povezanost „bazičnihfaktora", a zalaže se za autonomiju 16 dimenzija. U ovoj tezi i antitezi prepoznajemo faktorističke ideje engleskih iameričkih faktorista. Dok se jedni zalažu za ideju centralizacije, drugi dokazuju prednost autonomije faktora. Ovajteorijski i metodološki spor i dalje se vodi i ne znamo kako će se završiti. U svakom slučaju, moramo prihvatitizavisnost instrumenta od autorovog modela, a rezultat konkretnih ispitanika staviti u zavisnost od jednog i drugog.Nedostatak faktoristički zasnovanih upitnika je taj što idealizuju autonomiju faktora sindroma. Kada ispitujemoneku osobu primenom upitnika, mi ne zahva-tamo njene osobine same za sebe. Konstruktori tih upitnika namnameću ideju o izolovanosti ispitanika od sopstvenih osobina kao da je to uslov utvrđivanja tih osobina putemispitivanja upitnicima. Faktoristički modeli ne vode računa o tome da postoji osećanje identiteta, osećanje Ja, kojeiznad svih drugih „integrativnih sistema", povezuje prošlost i sadašnjost, senzacije i motoriku organa i čitavog tela,privatno i javno ponašanje i prožima nas u celini. Mada ovaj centralni doživljaj i svest individue ne kontroliše sve,neke osobine kod nekih ljudi čak vrlo slabo, ipak je pogrešno ignorisati uticaj Ja. Najzad, nije lako odbacitimišljenje da Ja predstavlja takode jednu vrstu osobine ličnosti, posebnih karakteristika, koja se postepeno razvija(Loevinger, 1969).Mada konstruktori pretenduju da upitnicima izoluju određenu osobinu, njihovi postupci provociraju Ja. Pitanja naupitniku su često tako formulisana daje izolacija, odnosno preciznost nemoguća. Na primer, pitanje glasi: „Da li selako uzbuđujete?" Iako ovo ne spada u izuzetno nejasna pitanja, ipak se moramo upitati na kakvu vrstu uzbuđenja semisli i šta znači „lako"? Ovakva i slična pitanja ne339koče i ne omogućavaju korisnost upitnika. Ispitanici, pod pritiskom situacije i neodređenih „razjašnjenja" ispitivača,na kraju uviđaju da im ne preostaje drugo nego da se oslone na sebe kao na objekat i svest o sebi. Tako, u krajnjojliniji, ispitanici ne biraju odgovore silom otuđenih „determinišućih sistema", navika, crta, sindroma ili faktora, većpod uticajem trenutnog doživljaja i procene sebe, svojih relacija prema ispitivanju i očekivanju u odnosu naiskazanu sliku sebe. Drugim recima, kao stoje rekao Cronbach (1962), odgovori na upitnicima predstavljaju„publikovanu sliku Ja".SAMOOPISNI ODGOVORI I EKSPRESIVNO ODBRAMBENA VAGAProučavanje upitničkog ponašanja započelo je kada je postalo jasno da nema suštinske jednakosti između intervjua iupitnika, i da upitnik nije pismena, anketna forma intervjua. Analiza upitničkog ponašanja je danas već dalekoodmakla zahvaljujući saznanjima i primeni mnogih principa psihometrije koji su otkriveni u vezi sa izradom testova.To znači da je ta analiza vršena sa stanovišta da je upitničko ponašanje, u stvari, test-ponašanje. Rezultati koji supostignuti u kon-struisanju i standardizaciji upitnika, kao i različita usavršavanja toga procesa nesumnjivo idu naruku izjednačenju. Međutim, ne može se prihvatiti ocena o jednakosti ako se time potcenjuju izvesne bitnespecifičnosti upitničkog ponašanja. Smatramo da upitničko ponašanje nije ni intervju ni test-ponašanje, mada ima

dodirnih tačaka, već nešto zasebno.Analiza upitničkog ponašanja ne treba da se izjednači sa psihometrijiskom obradom, ajtem analizom i utvrđivanjemmernih svojstava upitnika kao „instrumenta". Kada se upitnik analizira, prva stvar koju izdvajamo je odnos „pitanja iodgovora" ili stimulusa i reakcije. Sasvim je malo verovatno daje stavka („pitanje") samo jedan stimulus koji sadržispecifičnu građu na koju ispitanik mehanički reaguje u zavisnosti od tenzije u specifičnom segmentu njegoveličnosti. Takva slika „upitničkog refleksa" je naivna, koliko je mehanička toliko je i neodrživa.Rasprostranjeno je uverenje da se ličnost na upitniku ipak ispoljava zahvaljujući „koncentraciji masovne draži".Između ove pretpostavke i prethodne razlika je samo u kvantitetu. Naime, osoba može da ublaži odreagovanje ili dazadrži neki deo specifičnih „upitničkih reakcija", ali ne može sve. Usled toga, povećavanjem količine specifičnihdraži odnosno pitanja povećava se i količina otkrivajućih reakcija. Kada se sakupi dovoljna količina otkrivajućihreakcija, onda je već lako rekonstruisati određene segmente ličnosti i, naravno, kombinovati te segmente. Pošto nijebitno da svaka upitnička draž (pitanje) izazove specifičnu otkrivajuću reakciju, odnosno nije bitna proporcija, većfiksirana količina, koja se može osigurati i po cenu proširivanja upitnika na nekoliko stotina pitanja, na krajuispitanik mora da se otkrije. Ova strateška zamisao upitničke eksploracije izražava uverenje da je otkrivajućeponašanje ličnosti jedna neminovnost koja je determi-nisana kombinacijom forme mehaničkih alternativa ikvantiteta, s jedne strane, i empirijskom selekcijom specifično provokativnih sadržaja, s druge strane. Zanimljivo jeda je ista ideja o „neminovnosti otkrivanja" bila uvrežena u mislima projektivista četrdesetih godina. To nas navodina čudan zaključak da su dijagno-340stičari pre dvadesetak godina verovali u determinizam testovnog ponašanja. Ovakve ideje su mogle pothranjivatifantaziju o svemoći kliničara, što je ne samo ugodno za njih nego je svakako i potkrepljivano ako ne rezultatimatestova, a ono držanjem pacijenata.Zastoj u razvoju upitnika izazvao je protivmeru koja se sastojala u povezivanju upitnika bilo sa teorijom ličnosti bilosa faktorskom analizom. Razlika je neznatna, jer se povezivanje sa faktorskom analizom takođe završavaloodređivanjem crta ili tendencija ličnosti. U prvom slučaju je „predmet merenja" bio apriori određen, a u drugomempirijski, aposteriori. Međutim, u oba slučaja proces otkrivanja ličnosti jednostrano je shvaćen kao produktspoljne, instrumentalne kontrole. Greška je bila u tome što je procenjena vrednost spoljašnje, tehničke kontroleizražavanja ličnosti kroz upitničko ponašanje. Nekritičko verovanje u tehniku vratilo je dijagnostičare naprevaziđenu ideju o pasivno reaktivnoj ličnosti.Znatan doprinos shvatanjima o „svemoći instrumenta", odnosno o neminovnosti otkrivanja, dala su istraživanja kojasu ukazala na to da postoje određeni stilovi ponašanja u odnosu na upitnike. Već po definiciji stil je nezavisan odsadržaja komunikacije. Prema tome, sporedno je šta će ispitanik potvrditi, a šta će negirati, jer će i jedno i drugouraditi na jedan određeni, specifičan način. Tako, na primer, ima ispitanika koji pretežno potvrđuju pitanja, birajupotvrdan odgovor, zanemarujući u znatnoj meri sadržaj pitanja. Nasuprot „potvrđivačima" sreću se takvi koji birajuodrečni odgovor, takođe nezavisno od sadržaja. Druga vrsta podrške potekla je od konstruktora MMPI-ja (Hathawayi McKinlev, 1943; Hath-away i Meehl, 1951) koji su na temelju strogog empirizma potvrdili da se prema stiluodgovora ili profilu na MMPI mogu diferencirati ljudi u odnosu na najrazličitije kriterijume, bilo daje u pitanjuponašanje ili stav. Upitnik je struktu-risana serija draži koja izaziva „verbalne reakcije", a serije verbalnih reakcijastvaraju konfiguracije koje su van svesne kontrole ispitanika.Upitnici mogu dati korisne rezultate a da ispitanici nisu posebno naklonjeni introspekciji, kao što se pretpostavlja, adonekle i nezavisno od svesne kontrole. Međutim, preterana je tvrdnja da se ponašanje u odnosu na upitnike možekon-trolisati u potpunosti spolja, odnosno tehnikom. Upitnici mogu puno ali ne mogu „sve". I konstruktori MMPI-jasu došli do uverenja da dalji napredak u razvoju upitnika iziskuje saznanje o unutrašnjoj kontroli ponašanja, dakle oonome što ispitanik čini svojim otkrivajućim ponašanjem. Ispitanik je aktivni agens u svom upitničkom ponašanju,posebno u odnosu na otkrivanje, što podrazumeva i svesno i nesvesno upravljanje. Znači da nije dovoljno pridobitiispitanika da popuni upitnik i motivisati ga na svesnom nivou. Pored ovoga, što je bitan uslov uspeha, neophodna jei kontrola udela i karaktera nesvesne odbrane kao komponente upitničkog ponašanja.SVEDOČENJE O SEBI, VARANJE, PRISTRASNOST I SAMOZAŠTITAU nizu pokušaja koji se čine da bi se razumelo šta se odigrava u procesu primene upitnika povremeno vaskrsavaideja o analogiji sa introspekcijom. Ma341koliko daje upitničko ponašanje složeno i uslovljeno mnogim faktorima, obrazovanjem, inteligencijom,motivacijom, situacionim osobenostima, kaže se introspekcija je suština, dok su ostali činioci periferni. Više odpolovine pitanja na bilo kom upitniku, a najverovatnije i tri četvrtine ukupnog broja, tako je formulisano da ih osobakoja nije sklona introspekciji ne može razumeti. Alternativa od dva odgovora koji se nude na izbor samo je prividna,jer svako pitanje implicira mnoštvo alternativa. Ukoliko ispitanik nije nimalo sklon introspekciji, on nema potrebnudirekciju svesti koja ga prevodi preko zastranjujućih mogućnosti tumačenja značenja koja pitanje može da ima.Introspekcija kao komplementarna orijentacija kontakta sa realnošću i kontrole unutrašnje realnosti je nesumnjivobitan uslov primenljivosti upitnika. Međutim, introspekcija kao metod psihologije, pogotovo njena primena u okvirunekih psiholoških škola, nešto je što je teže prihvatiti kao analogiju suštini upitničkog ponašanja. Introspekcija kaometod u naučnim istraživanjima dala je značajan doprinos razvoju psihologije. Mada ne znamo u kojoj meri, sigurnoje da je taj uspeh mnogo zavisio od samih samoposmatrača, njihove odanosti ciljevima nauke, njihove sposobnosti iuvežbanosti u samoposmatranju. Bilo bi porazno po upitnike ako bismo ovu grupu ljudi prihvatili kao kriterijum, a

njihovo ponašanje kao conditio sine qua non podobnosti za upitničko ispitivanje. Uostalom, u tim eksperimentimanisu bili ugroženi personalni i socijalni interesi ispitanika. To je bitna razlika između mase koja se ispitujeupitnicima danas i naučničke elite koja je razvijala introspekciju. Prosečni ispitanici koji se danas podvrgavajuupitničkom ispitivanju su kandidati za neku školu koja sprovodi selekciju pri prijemu, ljudi koji traže posao a prijemmože da zavisi od rezultata na upitniku, psihijatrijski bolesnik koji se nalazi pod pritiskom svojih mučnih doživljaja,neizvesne sutrašnjice i želje da po svaku cenu bude otpušten iz bolnice. Svi ti ljudi vide u upitnicima nešto što je ufunkciji njihovog psihološkog polja i vektora tog polja. Malo je verovatno da oni imaju distancovani stav ientuzijazam čoveka koji radi po svom slobodnom životnom izboru i po „svetoj nauci". Ispoljiti se kroz odgovoreima ili može da ima sasvim druge vrednosti za introspekcionističku elitu i pragmatičnu većinu.Otkrivanje ličnosti kroz upitničko ponašanje ne odigrava se u socijalnom vakuumu i zbog toga se introspekcija nemože prihvatiti kao vodeći proces. Danas niko ne očekuje da ispitanici, makar i sa najvećim darom za introspekciju,otkrivaju sebe bez ikakve ograde i odbrane. Samoopisno ponašanje kao i svako drugo prilagodava se cilju ivrednosnoj oceni situacije. Ispitanik koji je upućen psihologu kao sudski slučaj o kome treba dati stručnu procenuradi daljeg vođenja sudskog postupka, veoma verovatno, prilagodava svoje upitničko ponašanje svom taktičkomcilju. Zna se da upitnici nisu otporni na odbrambena manevrisanja i da su u nekoj meri prozirni i da inteligentni laicimogu uticati na rezultate. Ako je ispitanik neurotičar, onda je veoma verovatno da će izbegavati da prihvati niztvrdnji koje ga navode da sebi pogleda u oči, da prihvati izvesne istine o sebi koje ga plaše. On će takođe damanipuliše sa otkrivanjem i podesiće svoje upitničko ponašanje, delom nesvesno, tako da rezultat potvrdi sliku kojuon sam može da prihvati a druga strana treba da primi. Ukratko, otkrivanje na upitniku ne zavisi samo od342introspekcije nego i od rizika koji ispitanik može da toleriše u datom interpersonal-nom kontekstu.Najubedljivije tumačenje upitničkog ponašanja daje model interpersonalne percepcije koji je dao Laing (1966).Opažanje sebe je nesvodljivo na relaciju individue prema samoj sebi. Samoopažanje uvek podrazumeva i nekudrugu osobu, aktuelnu ili imaginarnu, prema kojoj se samoposmatrač određuje. Kako Ja sebe vidim uvek zavisi odtoga kakve pretpostavke imam o tome kako me vidi neko drugi, neko Ti ili Oni. To opažanje sebe posredstvompretpostavljene zamisli o tome kako ga vidi neko drugi, Laing naziva metapercepcijom. Ako pođemo od toga da jeopažaj sveta nešto što polazi od Ja, a opažaj Ja je sinteza samoopažaja i pretpostavke o tome kako Ja vide drugi,onda je polazna osnova svakog pogleda na svet dijada, zaključuje Laing. No bez obzira na epistemološke postavke,sasvim je uverljivo da je samoopisno ponašanje jedna vrsta metapercepcije. Evo jedne ilustracije metapercepcije(Laing, 1975):Oni igraju igru. Oni igraju da ne igraju igru.Ako im ja pokažem da to znam,povrediću pravila igre,kazniće me.Moram igrati igruda ne primećujem da se igra.Prema metaperceptivnoj teoriji Lainga, identitet koji ispitanik otkriva svojim upitničkim ponašanjem je rezultatprocene. Ova procena ispitanika zasniva se na opažanjima konkretnog partnera i situacije u kontinuitetu njegovihranijih formulacija o svom identitetu, u permanentnom toku fantazije i zaključku o tome „staje najbolje". Uz sve tokao jedna vrsta „brojitelja" provlači se pretpostavka o tome „kako me on vidi" i druga: „kako će me videti kada ovosazna". Međutim, ovaj proces nije refleksnog tipa već jedan tok koji se neprekidno odvija, ponavlja kao spirala i idedo kraja kontakta.Otkrivajuće i prikrivajuće ponašanje i u uslovima upitničkog ispitivanja javlja se uporedo u jednom spregu. Sasvimje neosnovano svoditi upitničko ponašanje na jedno ili drugo odvojeno. Takode je bez opravdanja izjednačavanjeprikrivajućeg ponašanja sa lažljivošću ili bolešću. Takode je nepraktično ako se zanemari uporednost ovih oblika.Kada govorimo o otkrivajućem ponašanju, obično razlikujemo samo intenzitet. Međutim, kada prikazujemoprikrivajuće ponašanje, onda razlikujemo modalitete i vrste tog ponašanja. Ova razlika u obradi proizilazi iz kliničketradicije i važnosti koju pridajemo „lošem ponašanju" uopšte. U celini, naša briga i pažnja koju posvećujemo analizii klasifikaciji prikrivajućeg ponašanja u skladu je sa klasičnim kliničkim pristupom i „medicinskim modelom".Pošto je, po svemu sudeći, do sada propao svaki pokušaj da stvorimo instrument koji je u stanju da eliminišeprikrivajuće ponašanje, ne preostaje nam drugo nego da kon-struišemo takve upitnike koji su u stanju da barregistruju intenzitet i vrstu prikrivajućeg ponašanja uporedo sa intenzitetom i vrstom otkrivajućeg ponašanja.Suočavanje je jedina moguća vrsta kontrole koju za sada možemo sagledati.Medu pretpostavkama koje su pod uticajem predubeđenja već gotovo postale „istine" posebno se ističe uverenje dajeličnost, ili bar onaj aspekt koji naziva-343mo struktura, jedna konstanta. Taj „skelet ličnosti" je, naravno, trajan i uvek tu kada se ličnost otkrije, bez obzira navarijacije koje se otpisuju kao nešto što nije struktura. Od upitnika očekujemo da zahvati i odrazi aspekte strukture, asamo manjim delom situacione, specifične reakcije. Bez ove pretpostavke preti nam opasnost da naše saznanje oličnosti, stečeno iz upitničkog otkrivanja, ostane nepovezano sa vantestovnim ponašanjem, dakle nešto za sebe.Međutim, svakodnevno posmatranje i samoposmatranje nas upućuju na činjenice da se ponašanje menja, da se ljudimenjaju. Tvrdoglavo upinjanje da saznamo samo „strukturu" može nam zatvoriti vidik prema promenama, koje nemoraju apriori biti irelevantne samo zbog toga što su promene. Na primer, ispitanici menjaju svoje ponašanje i

upitničko i vanupitničko u različitim fazama kontakata sa psihologom. Dosta često neurotičan, pred uključivanje upsihoterapiju, pružaju vrlo mračnu sliku svoga stanja. Takvo ponašanje izaziva osudujuće ocene kliničara inadevanje dijagnoze kao „regresija" ili „agravacija". U kasnijoj fazi terapije, kada je uspostavljen pozitivan kontaktsa terapeutom, neurotičan počinju da menjaju svoje ponašanje i „identitet" i nastoje da „nagrade" trud terapeutapozitivnim promenama. Kada se terapija bliži kraju, a neurotičar već želi da pode kući, onda se ponašanje još višemenja u smislu poboljšanja. Taj sled promena poznat je pod nazivom „Zdravo - do viđenja" („Hello - Good by!").INDIREKTNI PRISTUP; UPITNICI TIPA VERBALNE REAKCIJEMedu vernicima upitničke tehnike nastao je jedan pokret čije je geslo bilo: „Batali jalove diskusije. Krenimo odpočetka!" Podstrek ovom pokretu dao je Strong (1943) sa svojim Upitnikom profesionalnih interesa. Strong jenameravao da stvori jedan upitnik koji će diferencirati ljude u pogledu njihovih profesionalnih interesa. Sakupio jenekoliko stotina stavki, za koje je pretpostavio da stoje u vezi sa određenom vrstom interesovanja ili aktivnosti.Zatim je u duhu empiristi-čke tradicije pristupio proveri diskriminativne valjanosti instrumenata. Odabrao je grupuispitanika opredeljenih po profesionalnim aktivnostima i interesovanju i pri-menio svoj upitnik na njih. Po završetkuvalidacionog poduhvata, koji je bio uspe-šan, Strong je konstatovao da je diferencijalna validnost stavki skoronepredvidljiva. Jedinu izvesnost u tom pogledu daje faktička, empirijska provera. Posmatrajući odnos sadržajastavke i njene veze sa određenim profesionalnim interesima, Strong je naišao na veliki broj paradoksalnih veza.Stavke koje po svom sadržaju ni po čemu nisu nagoveštavale specifičnu vezu sa kriterijumom ispoljile su se, nakonprovere, visokom diskriminativnošću. A bilo je i obrnutih primera u velikom broju. Ovaj nalaz, koji prikazuje stanjenaših teorija u prilično jadnom vidu, ima i svoj optimistički aspekt. Naime, sasvim se može eksperimentalnokonstruisati mnoštvo stavki („pitanja") i proveriti njihova faktička diskrimi-nativnost prema empirijskimkriterijumima. Tim putem ćemo otkriti dovoljan broj empirijskih diskriminativnih stavki, koje zatim možemoorganizovati kao niz skala, ili bateriju upitnika. Bitan je sam postupak konstrukcije i verifikacije, dok je izborkriterijuma prema kojem želimo da određujemo individualne razlike među344ispitanicima slobodan, nepotrebno je brinuti se za teoriju, za apriornu vezu sadržaja stavke i teorijskih postulata.Namesto toga potrebno je eksperimentisati, proveravati i uspeh neće izostati.Osnovni cilj Strongovog pristupa bio je oslobođen od zamršenih polemika o „suštini" upitničkog ponašanja inalaženja praktičnog rešenja za samoopisno istraživanje. Analize novog postupka pokazale su da je najstimulativnijeotkriće o nepovezanosti sadržaja stavke sa vantestovnim kriterijumom. Ako je to tako, onda je veoma lako resitijedan od najgorih problema upitnika, a to je prozirnost i pristupačnost manipulisanja od strane ispitanika. Stavkamože da dobije sadržaj koji je sasvim neutralan i ne pobuđuje ni sumnju ni logičku pronicljivost ispitanika upogledu „predmeta merenja". Ispitanik ne može da dešifruje smisao stavke i ne može, prema tome, da dajepropagandnu sliku o sebi. Štaviše, ovakva neutralizirana stavka više i nije pitanje, u pravom smislu, kao što ni izboralternativnih odgovora nije pravi odgovor. Ponašanje ispitanika u tim osnovnim segmentima moglo bi se uporeditisa refleksima, kao neka vrsta „verbalne reakcije". Dalja je mogućnost da upitničko ponašanje na novom tipuinstrumenta uporedimo sa ponašanjem na projektivnim tehnikama. U oba slučaja stimulus je faktički nejasan,„nestrukturisan" i ima skriveno značenje. Odgovor je takođe takav da krije pravo značenje, jer nije u logičkoj isemantičkoj vezi ni sa pitanjem ni sa tumačenjem ispitanika. Veza sa kriterijumom je bitna mada nejasna.Pored Strongovog instrumenta, najpoznatiji upitnik tipa verbalne reakcije je Minesota multifazni personalni inventarpoznat po skraćenom nazivu MMPI. Ovaj inventar je vanredno dobro primljen medu praktičarima i ima veomaširoko područje primene, koje se ne ograničava samo na kliničke probleme. Vrline indirektnog pristupa i principverbalne reakcije dobro su došli kliničarima koji, u ulozi dijagnostičara, imaju puno teškoća u prevazilaženju otporai prikrivajućeg ponašanja. Međutim, MMPI nije samo direktan derivat Strongovog metoda već je uneo i druge važnenovine u recepturu konstruisanja kliničkih, individualno orijenti-sanih eksplorativnih inventara. Novina je pre svegau sistemu kontrolnih skala, a o tome ćemo opširnije u poglavlju o MMPI. Za sada pak konstatujemo da jeempiričnost i jaka i slaba strana indirektnih upitnika. Naime, indirektni upitnik uspeva da zaobiđe odbrambenezamke ispitanika i da otkloni metodološke kritike o zavisnosti upitničkog ponašanja od introspekcije, uvida u sebe ikritičnosti prema sebi. To je nesumnjivo krupan poen. Međutim, ekskluzivna empiričnost sužava saznajnu vrednostrezultata. Dobijeni rezultat ostaje savršeno nejasan izvan veze sa precizno ali usko određenim empirijskimkriterijumom. Naravno, pitanje je da li možemo prihvatiti MMPI kao čist primer indirektnog upitnika tipa verbalnereakcije?CORNELL INDEKSUpitnik koji je u II svetskom ratu masovno primenjen u trijažne svrhe, analogno Woodworthovom upitniku uprethodnom ratu, dobio je naziv Cornell Selectee Index (Weider, Mittleman, Wechsler i Wolff, 1944). Mada je porezultatima sasvim ravan svom velikom prethodniku Kornel indeks nije postao uzor koji345se oponaša, niti je pokrenuo nešto izuzetno. Po svom formatu Kornel indeks je klasičan upitnik sa stotinak „pitanja"koja se odnose na simptome psihoneurotič-nosti. Obrada upitnika i izračunavanje jednostavni su, kao i postupakutvrđivanja „dijagnoze".Ukratko, Kornel indeks je tipičan izdanak psihometrijskog upitnika name-njenog masovnoj, ekonomičnoj „ekspresdijagnostici".Potvrđena valjanost u uslovima armijske trijaže ohrabrila je konstruktore i podstakla ih da prilagode ovaj upitnik icivilnim ispitanicima. Najpre je pripremljena standardizacija za studente. Pokazalo se da Kornel indeks dobro i

pouzdano izdvaja one studente kojima je potrebna psihološka ili psihijatrijska pomoć („psihoterapija"). Kasnije, ovajupitnik je prilagođen i individualnom ispitivanju. On se potvrdio kao vrlo korisno pomoćno dijagnostičko sredstvo uneuropsihijatrijskoj predtrijaži. Naime, dok bi pacijenti u čekaonici sedeli iščekujući da stignu na red, dobijali biovaj upitnik da ga popune. Ulazeći kod neuropsihijatra oni bi predali popunjeni Kornel „medicinski indeks" (nazivza tu formu upitnika), a lekar bi intervjuom produbljivao one žalbe koje su u upitniku najviše isticane ili su najma-lignije.Kornel indeks je upitnik skromnih mogućnosti i pretenzija, ali je pouzdan i ekonomičan. On je uspeo da se održizahvaljujući više puta potvrđenoj činjenici da su klasifikacione odluke, u odnosu na diferenciranje-neurotičnosti inormalnosti, na osnovu dobrog upitnika pouzdanije nego odluke uzorka neuropsihijatara (Eysenck, 1953).Dijagnostikovanje u masi uvek daje prednost upitnicima ako su bar toliko provereni kao Kornel indeks, nadkliničarima pojedincima. Pored svega upitnik je i ekonomičniji. Neuropsihijatru je za dijagnostičku procenu jednogpacijenta potrebno oko pola sata. Za isto vreme, pomoću Kornel indeksa, priučeni psi-hometričar može da ispita oko50 ispitanika. Za obradu i izračunavanje rezultata potrebno je oko deset minuta po slučaju. Sve zajedno procena naosnovu Kornel indeksa brža je, jeftinija, pouzdanija i primenljivija za dalju stručnu i naučnu analizu.Poput mnogih drugih dijagnostičkih instrumenata, i Kornel indeks je postao internacionalan. Upotrebljava se i unašoj zemlji. Staviše jedan je od retkih instrumenata koji su i standardizovani kod nas. Autor standardizacijeMomirović (1964) pokušao je da oplemeni ovaj upitnik i učinio je dve važne izmene. Prva je izmena u tome što jejednodimenzionalni Kornel indeks preobrazio, po ugledu na MMPI, u višedimenzionalni upitnik. U Momirovićevojverziji Kornel indeks N4 daje, pored mere opšte neurotičnosti, i posebne mere intenziteta dvanaest „neurotičnihtendencija" (anksioznost, depresivnost, fobičnost, hipohondričnost, hipersenzi-tivnost, razne forme somatskekonverzije, agresivnost, impulzivnost i paranoid-nost). Druga izmena sastoji se u tome što je odbacio takozvana„stop-pitanja" koja su, ukoliko bi ih ispitanik ocenio kao tačna u odnosu na njega, uzimana kao apsolutna indikacijaza individualni psihijatrijski pregled. Namesto stop-pitanja Momirović je dodao Kornel indeksu dve kontrolne skale,takođe po ugledu na MMPI. Standardizacija Kornelovog indeksa u našoj zemlji obavljena je na omladincima od 16do 18 godina. Karakteristike ovog upitnika veoma su zadovoljavajuće kako u pogledu validnosti tako i u pogleduostalih parametara. Pomoću346ovog upitnika postiže se oko 80% uspeha u diskriminativnoj klasifikaciji normalnih i neurotičara. Na osnovu togamože se zaključiti da je Kornel indeks dobar trijažni, pomoćno-dijagnostički i istraživački instrument.MINESOTA MULTIFAZNI PERSONALNI INVENTAR - MMPIKada se kaže da se u psihodijagnostici koriste i upitnici, pored ostalih instrumenata, onda se obično misli na MMPI.To je razumljivo, jer se ovaj upitnik već tri decenije primenjuje u sastavu dijagnostičke baterije. Nijedan drugiupitnik, za sada, nije ozbiljno ugrozio primat MMPI u pogledu rasprostranjene upotrebe, učestalosti korišćenja iširine indikacija, počev od trijaže, preko diferencijalne dijagnostike do složenih istraživanja. Neposredni „rivali"MMPI medu uputnicima jesu Cattell inventar 16 PF i Gough kalifomijski personalni inventar (Gough, CPI).Međutim, jedino je MMPI uspeo da se nametne kao ravnopravan dijagnostički instrument sa Rorschachovomtehnikom.Ovaj upitnik je konstruisala grupa autora sa univerziteta u Minesoti. Hath-away i Meehl su sastavili deset kliničkihupitnika u jednu baterijsku celinu koja ima 550 stavki („pitanja"). U formi za grupno ispitivanje ima 16 stavki kojese ponavljaju i zbir iznosi 566 „pitanja". Upitnik ima dve forme. U individualnoj formi „pitanja" su na posebnimkartonima, dok se odgovor u tri kategorije daje sortiranjem u tri posebne kutije. U grupnoj formi „pitanja" su ujednoj svesci, dok se odgovori upisuju u formular. Obrada je dosta zametna, ali se može obaviti i mehanografski.Rezultat se iskazuje na dva načina, numeričkom ocenom i grafikonom (profilom).Po svojoj konstrukciji MMPI je multidimenzionalan inventar ličnosti. Sastavljen je od deset različitih upitnika kojizahvataju patološke karakteristike sa izuzetkom dve skale. Jedna od njih meri specijalnu introverziju, a drugamuževnost odnosno ženstvenost. Pri odabiranju pojedinačnih upitnika autori su vodili računa o tome da je upitnikproveren i da ima dobre merne osobine. U pogledu sadržine, odnosno „intencionalnog predmeta merenja" odabranisu upitnici koji su pokrivali nozološke kategorije Kraepelinove sistematike patologije ličnosti. Na taj način dobijenaje baterija upitnika ili „multidimenzionalni inventar" koji simultano pokazuje intenzitet ispitanikove ličnosti nasledećim patološkim „dimenzijama":1. hipohondričnost (Hs),2. depresija (D),3. histerija (Hy),4. psihopatska devijacija (Pd),5. muževnost - ženstvenost (Mf),6. paranoičnost (Pa),7. psihastenija (Pt),8. shizofrenija (Se),9. hipomaničnost (Ma) i10. socijalna introverzija (Si).Autori su pošli od postavke da udružena primena 10 različitih upitnika daje efekat koji je veći od zbira. Osim toga,simultano testiranje više osobina pokazalo347

se kao rešenje koje prevazilazi neke, već klasične, teškoće monodimenzionalnog upitnika. Naime, u praksi je čestslučaj da, na primer, depresivni bolesnik dobije na upitniku depresivnosti nizak skor, a na upitniku histeričnostivisok skor. Ovakve i slične permutacije zbunjivale su dijagnostičare i navodile su na zaključak da instrument nije uredu. Međutim, krepelinovski jednodimenzionalni model sve je više gubio na uverljivosti i medu psihijatrima koji suse u dijagnostici oslanjali na sopstveni rad. Višedimenzionalni model patologije ličnosti je podloga na kojoj jezasnovan MMPI, što će reći da nije u pitanju samo tehnička novina nego i koncept strukture mentalnih poremećaja.Naravno, MMPI kao instrument baterijskog tipa daje neke mogućnosti koje naturalistička opservacija, makar bilaorijentisana istim multidimenzionamim konceptom patologije ličnosti, ne može postići. Upitnici koji su ušli u sastavMMPI-ja nisu stvoreni na istim osnovama i nisu ni iste dužine. Međutim, oni su zajedno provereni i standardizovani(poput Wechslerove skale inteligencije), što omogućava da se intenzitet učinka na različitim skalama uporedi inumerički i grafički. Na ovaj način prevazilazi se monodimenzionalni model i ostvaruje „višak", u odnosu na zbir, uformi profila ili konfiguracije.Druga bitna originalnost MMPI-ja sastoji se u primeni principa verbalne reakcije. Sve stavke su redigovane, a nekesu iz osnova nove, ali sve zajedno predstavljaju jednu novinu medu kliničkim upitnicima. Umesto da formulacijasimulira pitanja iz intervjua ili ankete, ona je data kao „verbalni stimulus" sa notom planirane nejasnoće. Ponegde sekoriste dvostruke negacije, koje, doduše, otežavaju razumevanje i izbor odgovora. Dvostruke negacije su uvedene dabi se suzbila tendencija nekih ispitanika da mehanizuju izbor odgovora. Ima takvih upitnika kod kojih su odgovoriDa potvrda poremećaja, a odgovori Ne negacija ili potvrda zdravlja. Primećeno je da ispitanici, posle izvesnogvremena, prestaju da čitaju stavke i zaokružuju Da ili Ne zavisno od toga kakav utisak žele da ostave na ispitivače.Princip verbalne reakcije je primenljiv na MMPI zbog toga što je ovaj instrument kontinuirano proveravan u odnosuna različite empirijske kriterijume.UGRAĐENA SKEPSA, KONTROLNE SKALE MMPIBitna karakteristika MMPI-ja je što u svom sastavu, pored deset „kliničkih skala", ima još četiri kontrolne skale. Topotvrđuje da su konstruktori ovog složenog upitnika usvojili realistički pogled na ponašanje i da su shvatili daodbranu ispitanika ne treba suzbijati već poznati. Kontrolne skale su ugrađene u upitnike i pre nego što je MMPIpostojao. Međutim, konstruktori MMPI-ja su otišli korak dalje, jer su uključili četiri kontrolne skale, priznavajući dapostoje različiti stilovi prikrivajućeg ponašanja na upitnicima. Druga važna odlika sistema kontrolnih skala naMMPI-ju je ta da i „profil odbrana" ima, ili može da ima, dijagnostički značaj. U celini, MMPI zaslužuje svojemesto i prihvaćenost od strane kliničara jer je za svoje vreme bio ispred svih ostalih upitnika. Nijedan drugi upitniknije obuhvatio više dijagnostički relevantnih crta, nije pružao ni približno takvo rešenje problema prozirnosti kao štoje sistem verbalnih reakcija i, na kraju, nijedan upitnik nije raspolagao sa tolikim brojem kontrolnih skala imogućnošću profilne analize otkrivajućeg i prikrivajućeg ponašanja.348U sastavu MMPI-ja nalaze se sledeće kontrolne skale: L ili skala laganja, skala „?" ili indeks neopredeljenosti iambitendencije, F ili skala atipičnog ponašanja i najzad K ili skala osećanja moći (superiornost ili inferiornost).Skala L je varijanta upitnika koji je korišćen i u ranijim istraživanjima moralnog ponašanja. Ovaj aspekt ličnosti jeproučavan eksperimentalno i testovno još 1928. godine (Harthshorne i May). Osobenost L skale je da zahvatatendencije preterivanja u prikazivanju moralne strane ličnosti. Najviši skor na ovoj skali dobiće neko ko je savršenobezgrešan, dakle svetac, čistunac, vitez bez mane i, naravno, lažljivac. Kao i ostale skale i L skala je empirijskinormirana. To podrazumeva da do izvesne granice svaki ispitanik može, bez opasnosti da bude dijagnostičkietiketiran, da se pretvara i kočoperi svojini vrlinama. Međutim, postoji jedna granica, empirijski određena brojempoena, čije prekoračenje povlači etiketiranje ili poništavanje testa. Vrlo visok skor ukazuje na to daje moralizatorskozaštitno ponašanje toliko jako i obuhvatno daje na MMPI-ju nemoguće odrediti pouzdani profil patoloških(negativnih) tendencija.Broj kartica svrstan u kategoriju „Ne mogu da se odlučim" predstavlja indeks pouzdanosti test-ponašanja u celini.Na svako „pitanje" ispitanik može da odgovori rasporedom kartice u tri kategorije: „Tačno", „Nije tačno" ili „Nemogu da se odlučim". U stvari, ispitanik je ispunio svoj „ugovor" samo ako je ostao na binarnoj shemi i izabraopotvrdni ili odrečni odgovor. Treća varijanta, koja je obeležena sa znakom pitanja („?" - „Ne mogu da se odlučim")je uvedena samo da bi se smanjilo osećanje prisile kod ispitanika, koji ovim dobija mogućnost da se ponekadizmakne. Naravno, u nepisanom „ugovoru" pretpostavlja se da će ispitanik da se ponaša „odgovorno" i da nećesuviše često izbegavati da se otkrije, da rizikuje i da bira između Da i Ne. Empirijska analiza test-ponašanjapokazala je da se može odrediti jedna kvantitativna granica do koje svako može koristiti pravo izmicanja. Preko tegranice test-ponašanje postaje sporno, odnosno dolazi u pitanje otvorenost i pouzdanost rezultata. Takođe jeustanovljeno da pojedine kategorije ispitanika sa različitom učestalošću biraju „?" kao svoj odgovor. Osobe sa jakimopsesivno kompulzivnim sklonostima imaju relativno najviše „?". To se objašnjava na klasičan način crtama„analognog karaktera" kao što su ambitendencija, neodlučnost, oklevanje i nemogućnost izbora zbogintelektualizacije i argumenti-sanja u prilog obe, međusobno isključive, varijante. Medu one koji takođe imajupovišeni „'?" skor spadaju osobe sa neurasteničnim i depresivnim osobinama.Skala F je uvedena kao kontrola tipičnosti upitničkog ponašanja. Svaki nomotetički instrument uslovljen je čitavommrežom pretpostavki o ponašanju ispitanika. Sve te pretpostavke neophodne su da bi se rezultati interpretirali.Međutim, samo je manji deo ovih hipoteza stvarno dokazan. Na primer, da bismo odgovore ispitanika mogliprihvatiti kao relevantne informacije, moramo pretpostaviti da je ispitanik pročitao i razumeo „pitanja". Takođemoramo pretpostaviti daje „odgovore" birao prema nekim svojim merilima koja su slična merilima drugih ljudi.

Suprotna je mogućnost da je ispitanik odgovore birao nasumce, slučajno, ili da ih je birao na neki način koji jepotpuno izuzetan. Naravno, ako je sistem izbora odgovora potpuno izuzetan, onda je vrlo teško primeniti interpreta-cijske postavke koje su opšte, nomotetički zasnovane. U stvari, da bi upitničko ponašanje moglo da se adekvatnointerpretira, ono mora biti univerzalno, ili barem349opšte, odnosno zajedničko nekim ljudima za čije ponašanje već postoje kriteri-jumi. U suprotnom, upitničkoponašanje ne može da se, prema postojećem znanju i postojećim normama, klasifikuje i interpretira. Sa izuzetkomMMPI-ja nema ni jednog drugog instrumenta koji kontroliše aspekt tipičnosti, a bez toga je procena ličnosti gotovonemoguća. Potpuno originalno, atipično ponašanje može da se eksploriše i procenjuje samo naturalističkimtehnikama, intervjuom i opservacijom. Zapaženo je da se visok indeks atipičnog ponašanja često javlja kod shi-zofrenih, ali i kod drugih slučajeva. Visok F skor je čest kod ispitanika koji nisu dovoljno pismeni, obrazovani iorijentisani „psihološki" da bi razumeli „pitanja". Najčešći slučaj povišenja F skora je kod nepažljivih ispitanika kojikrše „ugovor" i odgovaraju „napamet", ne čitaju pitanja, već samo nasumce ubacuju kartone. Povišeni F skor jedovoljan razlog za poništavanje ispitivanja. Skala K je prvobitno bila namenjena kontroli jedne dimenzije ponašanjakoja ima veliki značaj u kliničkoj dijagnostici. U pitanju je dimenzija „agravacija - disimulacija". Neki pacijentisistematski preteruju u prikazivanju svoga stanja, dok se drugi ponašaju suprotno i umanjuju težinu poremećaja. Izatakvog ponašanja je ubeđenje tih osoba i zbog toga su one vrlo dosledne u toj igri dodavanja - oduzimanja. U obaslučaja kliničar može biti doveden u zabludu, a njegova zabluda može biti štetna za obe strane. Ovakve tendencije usamoopisivanju daleko teže pogađaju rezultate standardizovanih instrumenata nego naturalistički nastrojenogkliničara. Instrument ne ume da brine o sebi i ne može da koriguje pnstrasnost ako nije programiran. Kliničari su, uvećini slučajeva, zahvaljujući iskustvu, naučeni da ispravljaju pristrasne samoocene ispitanika. MMPI je prviklinički inventar koji je opremljen posebnom skalom za kontrolu „agravacije-disimulacije". Dejstvo skale K odvijase dodavanjem ili nedodavanjem korekcionih pondera onim kliničkim skalama koje su najčešće i najviše izmenjeneuticajem „agravacije-disimulacije".Kasnija proveravanja su pokazala da je korekciona K skala u vezi i sa nekom širom crtom ličnosti. To je, u stvari,opšti trend u saznavanju valjanosti upitnika obuhvaćenih u celovitu MMPI bateriju. Namesto očekivane potvrde dasvaki pojedini upitnik zahvata jedan određeni i relativno uzani segment, desilo se da je potvrđena suprotna činjenica.Svi pojedini upitnici imaju složenu validacionu podlogu koja prevazilazi usko, kliničko, patografsko određenje.Korekciona skala K je u dosta značajnoj vezi sa crtom dominacija - podređenosti ili osećanjem superiornostinaspram osećanja inferiornosti. Zato nimalo ne iznenađuje da je skor na K skali obično povišen kod paranoičnihosoba, a vrlo snižen kod depresivnih.PATOLOŠKE SKALE MMPIPrvobitna i osnovna namena MMPI je praktična i svodila se na olakšano i poboljšano razvrstavanje ispitanihslučajeva u široke kategorije „normalnost -abnormalnost" i dalje od toga u pojedine kategorije abnormalnogponašanja. Daje cilj bio ostvaren, MMPI bi postao najbolji „papir i olovka" test psihijatrijske diferencijalnedijagnostike. Ambicija ove vrste ogleda se u izboru pojedinih upitnika i njihovom nazivu, koji implicira validacionopodručje. Naravno, postavljeni cilj nije ostvaren ni u prvom pokušaju niti u svim narednim koji su usledilipreduzetim psihotehničkim poboljšanjima ovog instrumenta. Sa današnjeg stanovišta može se350reći da je cilj bio pogrešan i da tehnološko usavršavanje nije imalo nikakvih izgleda da promeni stanje.Prvi uvidi su nastali u vezi sa neuspesima da se dokaže veza između pojedinih skala i odgovarajućih psihijatrijskihdijagnoza. Drugim recima, korelacija između kliničkih dijagnoza depresije, histerije, shizofrenije i istoimenih skalaiz sastava MMPI-ja suviše su niske. Izmene i poboljšanja upitnika nisu bitno uticala na visinu korelacije. AnalizaMMPI-profila relativno homogenih kliničkih grupa, depresije, histerije ili shizofrenije, pokazala je da se unutarsvake nozološke grupe mogu naći veoma različiti MMPI-profili. Ni izdaleka nije se uspelo u otkrivanju nekogtipičnog profila za pojedine dijagnostičke grupe. Već tada je bilo jasno da neuspesi nisu uslovljeni isključivoslabostima MMPI-ja. Dijagnostički kriterijum psihijatara pokazao se veoma nepouzdan, usled čega su istidijagnostički nazivi obuhvatili različite sindrome, različite simptome i, sasvim verovatno, veoma različite ličnosti.Već je i ovoliko bilo dovoljno da bi se izveo zaključak da ideja o superupitniku, koji ekonomično i bez uplitanjasubjektivnih stavova procenjivača razvrstava bolesnike u odgovarajuće klase oboljenja, ne može da se ostvari.Konstruktori MMPI-ja Hathaway i saradnici prave nov pokušaj. Oni se sasvim ograđuju od krepelinovskeklasifikacije i ranijeg cilja da postanu super-klasifikatori psihijatrijskih slučajeva. U međuvremenu MMPI je većpostao regularan instrument psihološke dijagnostičke prakse i primenjen je u mnogim istraživanjima. Tradicija da seMMPI proveri prema što većem broju empirijskih kriterijuma nastavljena je sa znatno većim uspehom nego što seočekivalo. Pokazalo se da neuspeh MMPI-ja u odnosu na dijagnostičke kriterijume nije prava mera vrednosti. Uodnosu na mnogobrojne empirijske kriterijume vankliničke vrste MMPI se pokazao kao vrlo diskriminativan. Ovaparalela navela je konstruktore da naprave bilans uspeha i neuspeha i da zaključe da MMPI ne treba vezivati nispecijalizovati za procenu spornih, krepelinovskih kategorija. Naprotiv MMPI treba da se koristi za procenuvankliničkih konstrukata o ličnosti. Na osnovu tih rezultata, bilansa i zaključaka prvobitni nazivi pojedinih upitnika,depresija, histerija, paranoja i psihopatska devijacija zamenjeni su neutralnim brojevima. Od tada skale nose samoredni broj kao oznaku. Avantura superupitnika MMPI u zonu krepelinovske sistematike završila se povlačenjem izatvaranjem MMPI-ja u empirizam.Konstruktori MMPI-ja imaju sasvim određenu poziciju nevezivanja za teoriju, rezervisanosti prema faktorskoj

analizi, uzdržavanja od sopstvenih teorijskih formulacija i negovanja tradicije empirijske provere diskriminativnostiMMPI-ja prema spoljnim kriterijumima.U novoj etapi razvoja nastaju atlasi ili zbirke profila. Posle završenog ispitivanja i obrade podataka, kliničari se neupuštaju u pokušaj prepoznavanja tipičnog patološkog profila u grafikonu svog ispitanika. Namesto toga njima sepreporučuje da upotrebe atlas. U atlasu su date zbirke MMPI-profila koji su obeleženi kodom ili brojevima skala.Svaki profil pretvara se u kodni niz, na primer 146', što znači daje profil ovog ispitanika karakterističan po tome štodominira skala l (histerija), sledi po intenzitetu skala 4 (psihopatska devijacija) i na kraju skala 6 (paranoičnost).Apostrof iza poslednjeg broja označava da su ove tri skale iznad granične351vrednosti od 70 T skora, koji određuje patološki intenzitet. U maniru prethodne faze razvoja ovaj profil bismointerpretirali kao „nedvosmislen slučaj psihopatije sa abreaktivno antisocijalnim tendencijama". U novoj fazistriktnog empirizma ispitivač pronalazi u atlasu slučajeve koji imaju isti profil, odnosno isti kodni niz. Svi ovakvislučajevi, po pravilu ih ima između 5 i 10, grupisani su. Uz svaki kodni niz nalazi se minijaturna istorija bolesti, utelegrafskom stilu. Ispitivač treba da se upozna sa svim ovim slučajevima i da na osnovu svih tih podataka daprocenu ličnosti ispitanika. Bitno je u tom postupku da se mišljenje o slučaju ne formira pod dominacijom teorijskihkoncepata i konstrukata, na primer „psihopatija" već kao sinteza nizova utvrđenih relacija, odnosno „proverenihčinjenica". Dijagnostika na temelju atlasa postavljena je „na noge", umesto deduktivno ide se strogo induktivno.Strogi pozitivizam odnosno empirizam konstruktora MMPI-ja predstavlja demonstrativno ograđivanje od postojećihteorija ličnosti. Taj potez je manje neutralan nego što je trebalo da bude, jer predstavlja svojevrsno filozofskoodređenje pozicije. Što se tiče atlasa kao otelotvorenja ideje o pozitivističkoj kliničkoj metodi, pokušaj nije uspeo.Pre svega, biografske skice kroz koje su prikazani primeri veoma su oskudne, faktografski prazne i neinspirativne.Drugo, opisi koji su dati pod istim kodnim nizom ponekad su toliko različiti da je induktivno uopštavanje gotovonemoguće. Jedina misao koja se konsekventno provlači kroz proučavanje različitih slučajeva glasi: Šta, u stvari,znači kodni niz MMPI? Potez koji su autori povukli navodi na pomisao da su oni prepustili praktičaru da resi tuzagonetku koju oni nisu dokučili. Na kraju ideja atlasa je metodološki promašaj, jer pod firmom pozitivizmaprepušta najvažniji deo procesa spoznaje ličnosti improvizacijama potpuno nekontrolisanih procenjivača. To jedobar način da se kompromituje i MMPI i ideja kliničke metode koju je ponudila psihologija.Razvoj MMPI-ja bio je mnogo uspešniji u pravcu vezivanja za različite, teorijski potpuno nepredvidljive, empirijskekriterijume. Na primer, za vreme makartijevskog antikomunizma u SAD pedesetih godina, MMPI je korišćen zaotkrivanje levičarski orijentisanih vladinih funkcionera, i to sa uspehom. Potencijal MMPI-ja je veoma plastičan.Postupak je sledeći: odredi se jedna grupa ljudi sa nekom važnom osobinom. To može biti ljubav prema prirodi,politički ekstremizam, homoseksualna sklonost ili interes za orijentalnu umetnost. Ovi se ljudi ispituju sa MMPI-om, pa se onda pronalaze stavke u kojima se ta grupa različito izražava od kontrolnih ispitanika. Postoji velikaverovatnoća da će se medu 550 stavki naći dovoljan broj, recimo trideset, na kojima grupa X ima suprotan trendizbora odgovora nego kontrolna većina. Ako se i u sledećim pokušajima ustanovi da su ovih trideset stavkidiferencirale grupu X, onda se ove stavke, sa dodatkom deset neutralnih stavki, promovišu u latentnu skalu zaotkrivanje osoba sa karakteristikama X. Dosadašnje iskustvo je potvrdilo daje potencijal MMPI-ja da repro-dukujeiz sebe latentne skale skoro neograničen. Već je do sada otkriveno preko 500 latentnih skala. Medu mnogimpokušajima da se unapredi MMPI i aktualizuju njegovi potencijali posebno mesto pripada konfiguralnoj analizi. Odsamog početka postojao je jedan imbalans između informacijske faze, odnosno potencijala MMPI-ja da prikupivredne podatke o ispitanicima, i integrativne faze. Poku-352šaji sa atlasom najbolje ilustruju tu disproporciju na štetu integracije. Latentne skale predstavljaju korak napred upovećanju integrativne moći MMPI-ja, ali na jedan usko ograničen, fokusiran i strogo statistički način. Iz prakseindividualne dijagnostike poteklo je puno inicijativa da se ne ostane samo na statističkim tehnikama integracije, većda se bogato iskustvo kliničara takode iskoristi. U razrešava-nju ovog problema posebno se angažovao Meehl, kojije pasionirano istraživao odnos između statističke i kliničke integracije.Glavni argument pobornika kliničke integracije je sposobnost ocenjivača da uzme u obzir izuzetnost problema i dapronađe prave podatke koje zatim adekvatno kombinuje. Suština ovog argumenta je da kliničar prepoznajespecifičnost slučaja i da opšte pravilo prilagodava onome što je izuzetno. Na pitanje kako on to radi, odgovor glasida kliničar ima svoje „recepte", da se na MMPI oslanja na ćelu skalu, odnosno na izraženi profil. Različitaproveravanja ovog rivaliziranja potvrdila su da kliničari koriste složenije „recepte" u interpretaciji nego statističkiintegratori. Osim toga, kliničari čine više izuzetaka, dok je primena statističke formule kruto jednoobrazna. Uprkostome što je postupak kliničara intelektualan a statistički postupak mehaničan i repetitivan, prednost nije na straniinteligentnijeg postupka. Ovaj nalaz, koji je Meehl dve decenije dokazivao, ima svoje tamne strane. Teško je složitise da je dobra stvar suditi o čoveku mehanički i repetitivno, a daje loše suditi inteligentno i sa otvorenošću premavarijacijama.Po svemu sudeći, neuspeh kliničke konfiguralne analize nije u tome što je nepotrebno komplikovana i specifičnaprema ispitaniku. Daleko je verovatnije da je taj način integrativne procene neuspešan jer ne sprovodi dosledno idobro to za šta se zalaže. Ukratko, čovek ne uspeva da misli na svoj ljudski način dovoljno dugo, istrajno i dosledno,već mu se samo čini da to čini. U daljoj interpretaciji ova se postavka svodi na tezu da je dobar dijagnostičarinventivna osoba ali pomalo nedosledna. On je bolji u invenciji nego u metodičnosti i konfirmaciji. Ako je to tačno,a nije isključeno da jeste, kako se onda može popraviti taj inventivni dijagnostički aparat? Odgovor je da treba

udružiti inventivnost sa melodičnom pri-menom. Ovakve mudre preporuke teško je ostvariti. To je ipak uspelo najedan nov način koji se sastoji u programiranju kompjutera da analizira MMPI-profile na jedan „inventivan" načinali sa mašinskom doslednošću. Izgleda da ovaj spreg pomaže da se, pored praktičnih efekata, popravi bilans izmeđuinformatike i integracije u proceni ličnosti puteni MMPI-ja.EYSENCKOVI (AJZENKOVI) INVENTARI LIČNOSTI: MMQ, MPIIEPIEysenckov pristup upitnicima predstavlja potpunu suprotnost konstruktorima MMPI-ja. Evsenck je poznato imesavremene psihologije. On je fanatičan pobornik čvrstog kursa i beskompromisne primene naučne metodologije.Poznat je kao oštar kritičar psihoanalize ali i prakse kliničkih psihologa. Osnovna zamerka koju Evsenck stavljapsihoanalitičkoj terapiji i psihološkoj dijagnostici je labavost u povezivanju teorije, dokazivanja i prakse.23 Psihodijagnostika JJJTeorije ličnosti koje ne pružaju mogućnost da se dokažu i pobiju niti su prave teorije, niti omogućavaju pravoistraživanje. Pored toga, na osnovu njih je nemoguće predviđati pojave a bez potvrđenog predviđanja, smatraEvsenck, teorija nije dokazana. Psihoanaliza, na koju se i dijagnostika najviše poziva, nije u stanju ništa da predvidi,ali se zato „junaci" time što tumači unazad sve što stigne. Evsenck smatra da čisti empirizam ne može da opstane, alini teorije svega postojećeg kakve se nude u vezi sa ličnošću i ponašanjem. Jedinu mogućnost razvoja teorije, štoznači i psihologije, daje čvrsto povezivanje sa metodologijom istraživanja. Taj spreg on određuje kao hipotetičko-deduktivni, koji je cirkularan ili, tačnije, progresivno spiralan. Generalizacije se proveravaju izvođenjem pret-postavki, dok se pretpostavke formulisane u vidu predviđanja proveravaju eksperimentalno. Dokazana predviđanjasluže za potvrdu ili reformulaciju teorije koja „ide dalje". Svoju teoriju ličnosti izveo je iz Jungove dihotomnetipologije ličnosti, koja razlikuje dve osnovne strukture: introverziju i ekstroverziju. Međutim, Evsenck je sasvimizmenio značenje ovih pojmova, kao što je odbacio Jungov način dokazivanja. Upitnici koje je Evsenck konstruisaopredstavljaju, istovremeno, operativna dijagnostička sredstva koje preporučuje i praktičarima, ali i istraživačkeinstrumente koje koristi za dokazivanje i dalji razvoj „hipotetičko--deduktivnog" pristupa.Vrlo je značajno za savremenu ocenu vrednosti upitnika što je Evsenck, posle mnogih laboratorijskih ieksperimentalnih pokušaja, izabrao samoopis kao osnovnu tehniku. Kao što se i može očekivati, Evsenck je pokušaoda nađe impozantnije instrumente od upitnika. Ti su pokušaji išli ka oživljavanju već zaboravljenih laboratorijskihtehnika eksperimentalne psihologije. Mada su laboratorijski instrumenti bili bliži ciljevima kojima je težio, Evsenckje morao priznati da su oni, mada vrlo objektivni i prestižni, suviše nepouzdani. Nešto više uspeha imao je satehnikama uslovljavanja, medu kojima se najviše zadržao na tehnici uslovlja-vanja treptanja kapaka. Međutim, ovatehnika sama nije mogla podneti sav teret dokazivanja jedne pozamašne teorije ponašanja. Kada je na krajunapravljen bilans, pokazalo se da nema zamene za upitnike kada je cilj da se dokažu relativno izolovane crte ilidimenzije ličnosti. Neuspeh Evsencka da nađe zamenu za upitnike izvrstan je dokaz vrednosti upitnika i inventarakao dijagnostičkih i istraživačkih instrumenata.Prvi upitnik koji je Eysenck konstruisao i standardizovao je MMQ (Mauds-ley Medical Questionaire). Ovaj upitnikje određivao individualne razlike na bipo-larnoj dimenziji introverzije - ekstroverzije. Osnovna odlika MMQ jekratkoća, proverenost i povezanost sa delom Eysenckove teorije. Zbog svoje ograničenosti on je samo kratko vremekorišćen, pa je zamenjen jednim obuhvatnijim instrumentom istog tipa.Sledeći Eysenckov upitnik koji je zamenio MMQ, dobio je skraćeni naziv MPI (Maudsley Personality Inventory).Ovaj upitnik predstavlja poboljšanu verziju MMQ. Suština poboljšanja je u tome što MPI zahvata dve osnovnebipolarne dimenzije, introverziju - ekstroverziju i neurotičnost - normalnost. Mada je registar zahvaćenih dimenzijapovećan, obim instrumenta je samo nešto proširen i iznosi 48 stavki. Kao i za prethodni upitnik, tako je i za ovajkarakteristična teorijska zasnovanost, standardizovanost i ekonomičnost. U stvari, kao praktičan instru-354ment MPI ne predstavlja neki izuzetni domet. Po svojim mernim svojstvima on sasvim zadovoljava, ali ne izlazi izokvira dobrog prošeka. Uprkos tehničkoj osrednjosti, MPI nadmašuje mnoge inventare po svom značaju, kojiduguje povezanosti sa Evsenckovom teorijom ličnosti. Druga karakteristika MPI-ja, po kojoj je izuzetan, jeproporcija primene u praksi i u istraživanjima. Mada se dosta koristi i u praktične svrhe, MPI je vrlo intenzivnoangažovan u istraživanjima koja se već dvadeset godina intenzivno vrše u vezi sa Evsenckovom teorijom.Jedno kratko ispitivanje sa MPI-jem, koje traje oko deset minuta, dovoljno je da se odredi strukturalna dijagnozaličnosti. Za takvu dijagnozu ne treba više od dve dimenzionalne mere. Dve bazične dimenzije međusobno nezavisnemogu se predstaviti jednim klasičnim koordinatnim sistemom. Horizontalna crta odgovara dimenziji, introverziji,levo, ekstroverziji, desno. Vertikalna crta preseca horizontalnu pod pravim uglom. Gornja polovina obuhvataneurotičnost, a donja polovina normalnost. Upitnikom određeni intenzitet na obe bipolarne dimenzije dovoljan je dase ispitanik klasifikuje u teorijskom sistemu, odnosno da se rasporedi u grafičko polje. Sledeći crtež prikazujepoložaj bazičnih dimenzija:GRAFIKON 6.f ------------

N EU1

GOTICI

slO5

T

( ,A)

ffi)

I>ITR

OV

ER2

13A .

(D)

(& E

KS1

PRČ

)VERZ JA>

ičai

i 5

c

A.dislimičariB.psihosoma "C. psihopati' - D.zalvorenic tE. histericiF. američkist

udei iti NORMALNOST

Pojedinci ili grupe, prema utvrđenim intenzitetima na osnovnim dimenzijama, naći će se negde u ovomkoordinatnom sistemu. Na primer, histerične ličnosti, za koje je po teoriji karakteristična povišena neurotičnost iekstrovertnost, naći će se u gornjem desnom kvadrantu. Distimične ličnosti, pod kojim Evsenck podra-zumevaneurotične depresije, opsesivno-kompulzivne poremećaje, hipohondrije i anksiozna stanja, naći će se u gornjemlevom kvadrantu. Svaki položaj u ovom sistemu ima niz implikacija u pogledu strukture ličnosti, dijagnostičkeklasifikacije, podobnosti za psihoterapiju i čitav niz predvidljivih ponašanja. Zahvaljujući vrlo razgranatimistraživanjima, ovi upitnici su proveravani i u socijalnoj psihologiji, kriminalistici i organizacijskim disciplinama.355Evsenck je svoj upitnik prilagodio školskom uzrastu. Taj upitnik sa dodatnom oznakom Junior MPI korišćen je uekstenzivnim istraživanjima u kojima je proveravana Evsenckova teorija, u prvom redu njena ekstenzija na pitanjesocijalizacije. I ova forma je standardizovana i proverena sa uobičajenom temeljnošću. Najnoviji oblik, koji jeplaniran kao zamena za MPI, razlikuje se uglavnom po tome što ima dodatu kontrolnu skalu test-ponašanja. Na ovajnačin načinjen je pokušaj da se smanji tehnička zaostalost Evsenckovih upitnika u odnosu na standarde koje jepostavio MMPI. Po svojim mernim svojstvima novi instrument, koji ima oznaku EPI (Evsenck PersonalitvInventorv), isti je kao i prethodni.UPITNICI SA FAKTORSKOM OSNOVOMIz krize u koju su upali upitnici prve generacije izlaz je nađen u povezivanju sa faktorskom analizom. To je bioobostrano koristan spreg koji je omogućio da upitnici „dobiju dušu", a faktorski metod da se proširi i na područjeličnosti. Od svih tehnika za ispitivanje ličnosti, odnosno za prikupljanje podataka, upitnici su najpogodniji zafaktorsku analizu. To je dalo snažan podstrek analitičko-klasifika-cionim zahvatima u ličnost i unapredilo je, na nekinačin, opšta saznanja o ličnosti.Osnovna dobit za upitnik, iz sprege sa faktorskom analizom je otkriće „predmeta merenja" makar aposteriori.Naime, problem pred kojim su se našli upitnici bio je u tome što se nije znalo šta se njima stvarno ispituje, štapredstavlja rezultat ispitivanja. Faktorska analiza je postala agencija za otkrivanje sadržaja upitnika. Neki upitnici,odnosno njihovi konstruktori, nisu nikada prihvatili arbitražu fak-torske analize, na primer MMPI-ja. Osim toga,vremenom se pokazalo daje i sam faktorski postupak prilično nesiguran. Međutim, intervencija je bila uspešna, upit-nici su napredovali i zahvaljujući tome praktičari su dobili instrumente koji omogućavaju ispitivanje „oštroograničenih" aspekata ličnosti, faktora, crta, dimenzija i tendencija.Povezivanjem upitnika i faktorske metode dobijena je nova sorta upitnika pod nazivom inventar. Kao što i samnaziv najavljuje, ovaj instrument je namenjen utvrđivanju osnovnih činilaca u strukturi ličnosti. Ova pretenzijapovlači čitav niz pitanja, kao što su: koliko osnovnih komponenti ima ličnost, koliko je komponenti dovoljno da seizvrši određeno predviđanje i kakav je međusobni odnos osnovnih komponenti ličnosti? Samim tim što se u traganjuza odgovorom služimo faktorskom analizom očekujemo da odgovor bude jednoobrazan i univerzalan. Nažalost,danas već znamo da faktorske metode nisu jedinstvene i da odgovor na postavljena pitanja može varirati, izmeđuostalih i zavisno od izbora faktorske varijante. I pored svega faktorizovani upitnici imaju bitne zajedničke odlike. U

ove ubrajamo multidimenzionalnost, odnosno simultano zahvatanje više crta ličnosti i mogućnost međusobnogupoređenja njihovog intenziteta.Bernreuterov inventar ličnosti BILBernreuterov inventar ličnosti (1933) je tipičan faktorski hibrid koji je na neobjašnjiv način, preživeo desetine sebisličnih instrumenata. Ovaj višedimen-356zionalni inventar koristi se povremeno, mada sve rede, iako nema ni teorijsku osnovu, niti izuzetne metrijskeosobine. Konstruisan je u praktične svrhe i sastavljen „iz gotovih delova". Bernreuter je izabrao tri proverenaupitnika i od njih sklopio inventar dodavši mu i svoj izum, upitnik bipolarne crte „samodovoljnost - zavisnost". Ovajagregat davao je paralelno ocenu četiri bipolarne dimenzije, u koje spadaju:1. neurotičnost-normalnost,2. samodovoljnost - zavisnost,3. druželjubivost - povučenost i4. dominantnost - pokornost.Proveravanja, kojih je bilo više, potvrdila su da BIL inventar ima zadovoljavajuće karakteristike, pod uslovom da suispitanici studenti ili drugi obrazovani ispitanici. Ranije se BIL koristio i u ispitivanju patoloških grupa i pojedinaca,ali je zbog prozirnosti instrumenta kao i nedostatka kontrolnih skala sasvim elimini-san. To se naročito zapaža uradu sa socijalno devijantnim i manipulativnim osobama. Druga negativna osobina BIL-a je „teorijski vakuum".Bernreuter je komponente ovog inventara odabrao prema svom ubedenju, ali bez dovoljno teorijskih opravdanja.Faktorska potvrda ove četiri komponente samo delimično rešava problem integracije podataka. Zapravo integrativnafaza ne ide dalje od kategorizacije. Na taj način BIL spada u one instrumente kod kojih je neravnoteža informacijskei integracijske faze vrlo izražena na štetu integracije i širih implikacija rezultata.Postavlja se pitanje, staje održalo ovaj inventar i zbog čega se i dalje koristi? Značaj BIL-a je više istorijski negopraktičan. On je dugo korišćen jer je nudio jedan veoma ekonomičan postupak inventarisanja ličnosti. Same crtekoje BIL zahvata dovoljno su opšte da ih mogu oceniti kao korisne i kliničari i drugi praktičari. Međutim,Bernreuterov postupak ekonomisanja je sporan, štaviše, verovatno i pogrešan. On je došao na ideju da iz jednogodgovora izvede ocene više crta ličnosti polazeći od postavke da je svaki izbor determinisan sa više faktora. Time jeuspeo da „uštedi" na dužini inventara, odnosno da sa manje stavki proceni isti broj bipolarnih crta. Mada su prvaispitivanja pokazala da je njegov metod štednje ispravan, kasnija proveravanja su dala suprotne dokaze. Pokazalo seda je svojom „štednjom" Bernreuter ograničio slobodnu igru ispoljavanja crta. Naknadne faktorizacije su pakpokazale da BIL ne meri četiri, već samo dve bipolarne crte, neurotičnost - normalnost i druželjubivost -povučenost, dakle nešto poput Evsenckovih inventara.Guilfordovi faktorski inventari ličnostiSpreg upitnika i faktorske analize upečatljiv je u pokušaju Guilforda (1959) da stvori prave faktorske inventare. Toznači da se prevazide nivo naknadne faktorizacije već postojećih upitnika ili montaža jednodimenzionalnih upitnikau nekakav agregat. Umesto toga Guilford se poduhvatio ambicioznog plana koji dosta podseća na ono što jefaktorskom metodom urađeno u oblasti sposobnosti. Najpre su postavljena osnovna pitanja:3571. Koje su osnovne komponente ličnosti?2. Koliko iznosi njihov broj?3. Koje su i koliko ima komponenata normalna ličnost?4. Koje su i koliko ima komponenata patološka ličnost?5. Kako su komponente međusobno povezane?Guilford je svoja istraživanja vršio sistematski, godinama, usavršavajući konceptualnu shemu, faktorski postupak iinstrumente. U celini njegov je poduhvat više akademski i apstraktan, pa je i primena njegovih instrumenataograničena na studentsku populaciju. Uostalom, studenti su i u ovom slučaju bili „zamorci".Posle dužih provera i doterivanja Guilford je zaključio da se ličnost može racionalno opisati sa deset „crtatemperamenta". U tih deset bazičnih crta spadaju:1. faktor G = crta aktivnosti i životne energije,2. faktor R = crta poletnosti i entuzijazma,3. faktor A = crta ambicioznosti i socijalnih aspiracija,4. faktor S = crta druželjubivosti,5. faktor E = crta emocionalne stabilnosti,6. faktor O = crta distanciranosti i kritičnosti,7. faktor F - crta prijateljstva i vezivanja,8. faktor T = crta misaonosti i meditacije,9. faktor P = crta saradljivosti i10. faktor M = crta muških interesa.Pored ovih univerzalnih dimenzija ličnosti, koje je Guilford nazvao crtama temperamenta, da bi podvukao njihovuukorenjenost u nasleđu, on je faktorski identifikovao i mnoge patološke crte. U stvari, on je samo potvrdio putemfak-torske analize šire kategorije i uže kategorije patološkog ponašanja koje su već poznate i klasične. On je daklesamo verifikovao ono stoje postojalo. U odnosu na mistifikovane i zamršene opise patoloških crta, kakvi se sreću uudžbenicima psihijatrije, Guilfordovi opisi podsećaju na uredan tehnički katalog lišen svega suvišnog sa notom

„solidne naučnosti".Guilfordovi inventari daju nezavisnu ocenu deset crta temperamenta. Obrada je jednostavna. Sam upitnik jesavremene konstrukcije i ima tri kontrolne skale, pored deset osnovnih. Prva kontrolna skala služi za proverutendencije ulepšavanja prikaza ličnosti. Druga skala služi za proveru prve, samo što je suptilnija i teže se njomemanipuliše. Treća skala kontroliše stav prema ispitivanju i osetljiva je na površnost i nemarnost u radu.Empirijsko validaciona istraživanja uglavnom su povoljna i potvrđuju valjanost Guilfordovog inventara. Na primer,potvrđeno je da se u određenim profesijama sreću ljudi sa specifičnim kombinacijama crta temperamenta. Medu bi-bliotekarima je preovladavala crta sniženog samopouzdanja, niske aspiracije i slabe aktivnosti. Među psihijatrijskimslučajevima takođe su nađene grupne tendencije. Psihoze karakteriše snižena socijabilnost i misaonost. Međuneurotičarima preovladava kombinacija crta snižene emocionalne stabilnosti, povišene depre-sivnosti i smanjenogpoleta (faktori E, D i R).358Za Guilfordov doprinos karakterističan je vrlo visok standard, izvanredno korektno sprovođenje u delo i instrumentdobrih potencijala. Moglo bi se razmišljati o tome šta bi bilo daje Guilford sve to stvorio pre dvadeset godina? No ibez takvih pitanja postoje neki problemi koje je Guilford resio više snagom svog ubedenja nego snagom dokaza. Upitanju je razvoj i diferencijacija faktorskih tehnika i kriterijum izbora. Bitno je to da pojedine varijante daju,nezavisno od sadržaja koji se obraduje, apriori različita rešenja. Klasična faktorska analiza i njene varijante dajuhijerarhijsku strukturu na čijem se vrhu nalazi zajednički faktor koji prožima i kontroliše ostale. Taj „monarhički"model je primenio Evsenck. Druge, „američke" varijante faktorske analize, takode nezavisno od sadržaja, dajustrukture karakteristične po grupisanju faktora. Grupe su međusobno nezavisne. Ovaj „federalistički" modelprimenio je i Guilford ali i Thurston i Cattell. Naravno, svako je radio s ponekom izmenom i doterivanjem. Ovaraznolikost faktorske metode može da bude izraz razvoja i usavršavanja ove tehnike. Međutim, razvoj je ostaviootvoreno pitanje kriterijuma izbora. Pošto znamo da čvrst kriterijum ne postoji i daje rezultat koji se dobija, ukrajnjoj liniji uslovljen slobodnim izborom i uverenjem istraživača, teško je uzdržati se od skepse prema elegantnimshemama faktorista. Uza sve to oni se ne libe da jedan drugog kri-tikuju, da osporavaju rezultate onog drugog. Naprimer, Thurston (1951) je refak-torizovao Guilfordove matrice i utvrdio da broj bazičnih crta temperamenta nijedeset, kao što navodi Guilford, već samo sedam. Ako se pitamo zašto faktorski sistemi i instrumenti, i pored svenjihove pedantnosti, sistematičnosti, logičke elegancije i vrlo komunikabilnih shema, nisu prihvaćeni od kliničara,onda se nameće odgovor da su kliničari veoma nepoverljivi prema zapletenim igrama faktorista, prema nepoznatimmatematičkim operacijama faktorske analize i da su odbojni prema nečemu što deluje nakalemljeno na problemekoje oni u praksi sreću. Da li ipak postoji mogućnost razumevanja i približavanja?UPITNICI, FAKTORI I NESVESNOFaktorski upitnici mogu biti korisni i prihvaćeni od praktičara ali pod uslovom da faktorska analiza ostanepodređeno sredstvo teorisanju ili metoda pro-vere i unapređenja teorije. Tome treba obavezno dodati teoriju koja sebavi klinički relevantnim pojavama a ne faktorskim artefaktama. Ovakvu tezu zastupa Cattell (1957). U svomveoma ambicioznom poduhvatu, koji je započeo kritikom postojeće kliničke metode, Cattell je sproveo u delo svojuuverenost da faktorski metod i upitnici predstavljaju najbolji spreg za razvoj saznanja o ličnosti i instrumenataprocene. Po njegovom shvatanju klinički metod kao takav ne postoji. Međutim, postoje određene vrste izvorasaznanja o ličnosti koji se mogu, odgovarajućim postupcima, unaprediti u tehnike i instrumente. U stvari, postojesamo tri osnovna izvora saznanja o ličnosti, a to su biografije, uzorci objektivno regi-strovanih učinaka isamoopisivanja. Sva tri izvora mogu se transformisati u instrumente, što je uostalom u savremenoj psihologiji većurađeno. Biografski način je favorit psihijatrije i psihoanalize, ali za Cattella taj put nije perspektivan. Objektivnitestovi su favoriti eksperimentalne psihologije i psihometrije. Cattell prihvata359taj izvor kao inspirativan, ali priznaje da za sada postoje vrlo krupne metodološke prepreke i ograničenja zbog kojihobjektivni testovi ne mogu ispuniti meru ni svojih potencijala ni ambicije istraživača. Prema tome, preostajesamoopis kao izvor i upitnici kao sredstva koja su najprihvatljivija u ovom momentu.Konstruisati upitnik koji će zahvatiti neki aspekt nekog postojećeg konceptualnog sistema za Cattella je isto takoneprihvatljivo kao i izvlačenje „teorije" iz postojećeg instrumenta. Jedini pravi put je paralelni razvoj teorije iinstrumenata. U stvari, kako kaže Cattell, znanje mora prethoditi merenju. Svoj poduhvat stvaranja teorije započinjeinventarisanjem rečnika i literature, tragajući za izrazima koji obeležavaju ponašanje i karakteristike ličnosti. Teizraze uključuje u upitnike i skale procene, a rezultate podvrgava faktorskoj analizi. Na taj način utvrđuje skupove ipronalazi zajedničke korene. Postepeno Cattell se približava psihoanalizi i u tom duhu razvrstava faktore u dva niza.On razlikuje primarne faktore koji otkrivaju „izvorne crte" i sekundarne faktore koji odgovaraju manifestnimcrtama. Izvorne crte su odlike temperamenta, one su urođene, bliske su nagonima, afektima i imaju motivacijskasvojstva. Sekundarne crte se formiraju učenjem, ali vode poreklo iz izvornih crta. Razvijajući dalje svoje teorijskekoncepte i faktorsku verifikaciju, on je, po svojim navodima, uspeo da identifikuje faktore u pet nivoa struktureličnosti:1. faktore ida ili nagona,2. faktore psihofizičkih, nesvesnih funkcija,3. faktore potisnutih kompleksa,4. faktore ega i svesnog identiteta i5. faktore ego-ideala.

Iz istraživanja koja je vodio Cattell je izveo zaključak da se ličnost može racionalno i u celosti prikazati u 16faktorskih dimenzija. Ovih 16 dimenzija obu-hvataju neke „izvorne crte" ili crte temperamenta, odlike sposobnosti icrte navodnih pet nivoa ličnosti. Instrument sa kojim se može ispitati i oceniti položaj pojedinaca u ovomfaktorskom univerzumu dobio je naziv inventar 16 PF (patoloških faktora). Svaki faktor je bipolaran. Naziv nakrajevima dimenzije je uvek pedantno definisan, mada je ponekad nerazumljiv zbog Cattellove sklonosti kasopstvenim kovanicama. Ovaj inventar zahvata crte temperamenta (shizotimija - ciklotimija), odlike sposobnosti(inteligentan - tup) i crte dinamike (aktivitet itd).Cattel je imao dosta teškoća da se odbrani od kritičara koji su mu zamerali što koristi faktorski metod i upitnike zaprocenu psihoanalitičkih koncepata i individualnosti. U stvari, i on je bio stavljen na probu, odnosno pred dilemu,kako pomiriti nomotetički i idiografski pristup? Njegovo rešenje je da broj kombinacija učinka na 16 PF prevazilazibroj stanovnika na zemlji. Svaki ispitanik može svoju izuzetnost da izrazi prvo, izborom odgovarajućeg intenzitetana svakoj od 16 bipo-larnih skala; i drugo, kombinacija tih intenziteta daje ili može da da profil koji je jedinstvenkao i ličnost te osobe.Inventar 16 PF ima dosta dobra metrijska svojstva. Doduše, nisu sve dimenzije jednako sigurne i uverljive. Ovajinventar je prihvaćen od praktičara i koristi se u istom indikacionom području kao i MMPI. U stvari je teško pronaćiuverljivi360argument sa kojim se može dokazati izbor između ta dva inventara. Po svemu sudeći, niti je empirizam MMPI-japreviše za odbijanje, niti je teorijska zasnovanost, ili ambicija konstruktora da to ponudi, previše uverljiva zapostizanje prednosti 16 PF u odnosu na MMPI. Oba instrumenta su multidimenzionalna i vezana sadržinski(izborom naziva subskala) za kliničku terminologiju.Trud Cattella da poveže upitnik kao najpodesniji instrument eksploracije ličnosti, model crte ličnosti kao rešenje„jedinice merenja", i psihoanalizu kao teoriju razvoja i dinamike ličnosti sa faktorskom analizom kao najboljomklasi-fikacionom metodom, zaista je impozantan. Iz tog napora nastao je inventar 16 PF (patoloških faktora koji,realno gledano, i nisu isključivo patološki). Na teorijskom i metodološkom metaplanu Cattell nije razrešio osnovnedileme kao što je broj bazičnih faktora (memento Evsenck, Guilford, Thurston i drugi) i njihova vezanost u sistem.Sam instrument koji je dao u nivou je dobrih ali ne izuzetnih dostignuća psihometrije. On se koristi ali ne kaoisključivi instrument, već u sastavu baterije, kao „dežurni upitnik", dakle na poziciji koju Cattell ne odobrava.Cattellova velika sinteza nije ispunila meru demonstrirane ambicije i nije postala revolucionarna prekretnica. Tačnoje to da je Cattell faktorskom analizom potvrdio pet nivoa ličnosti; ali je teško otkriti vezu između modela nivoa imodela 16 nezavisnih dimenzija; zato taj dokaz nije osobito jak. Postoje njegova teorija još u formiranju, nameće sezaključak da je pojava inventara kao instrumenta date teorije bila preuranjena.LOGIKA KONKRETNOG, DIJAGNOSTIKA POMOĆU KOMPJUTERAUpotreba upitnika u dijagnostičkoj eksploraciji ličnosti praktično je opravdana. Argumenata za takvu praksu imadovoljno. Najvažnije je da upitnici mogu da zahvate smisaone sadržaje i da odraze značajne stilske odlikeponašanja. Osim toga, upitnici ne traže gotovo nikakvu intervenciju ispitivača, usled čega je postupak naprikupljanju informacija ograničen na interakciju U (upitnik) - I (ispitanik). Takav odnos se može uslovno odreditikao objektivan u smislu isključivanja uticaja posrednika. Najkraće rečeno, upitnici su eksplorativni instrumenti čijaje jaka strana informatika. Postavlja se, međutim, pitanje integracije i interpretacije.Za kliničara upitnik je instrument koji treba da pomogne u rešavanju tekućih dijagnostičkih zadataka. Tih zadatakaima puno i veoma različitih. I pored toga, zadaci dijagnostike mogu se razvrstati u jedan niz ili dimenziju na čijim sekrajevima nalaze kategorije konkretnih zadataka na jednoj strani, i opštih, na drugoj strani. Ponekad se od upitnikaočekuje samo toliko da odredi ko spada u kategoriju A a ko u kategoriju B. U trijažnim ispitivanjima upitnik jeispunio očekivanja ako je sa velikim procentom tačnih klasifikacija odvojio podobne od nepodobnih. To je bio ciljWoodworthovog istraživanja pomoću arka personalnih podataka. Tu nije bilo potrebe ni za kakvom generalizacijomili interpretacijom. Međutim, i u ovom slučaju klasifikacija je morala biti validna u odnosu na dva kriterijuma:konkurentni i prediktivni. Klasifikacija je morala da se slaže sa procenom regrutne komisije i psihijatra, a takode i sakasnijim, vantestovnim ponašanjem ispitanika. To znači daje izvestan udeo generalizacije ipak bio prisutan.Nasuprot trijaži stoje361zadaci koji su manje konkretni, na primer procena devijantnosti, psihotičkog potencijala ili naprosto „procenaličnosti". U slučaju da se kliničar suoči sa takvim zadatkom, on će od primenjenog upitnika očekivati drugu vrstupomoći. Pod pretpostavkom da upitnik može da zahvati i odrazi i takve generalizovane tendencije ponašanja kliničarće pribeći takode uopštenijem tumačenju rezultata. Njegove interpretacije više neće biti ograničene na prostudihotomnu kategorizaciju, niti će moći da se vezuju za jednu vrstu situacija ili životnih uloga. Jasno je da za takavzadatak treba imati upitnik koji je validiran prema odgovarajućim konceptima. Interpretacija je u tim slučajevimaneizbežna. Prema tome, možemo zaključiti da udeo ispitivača zavisi od namene u kojoj je upitnik upotrebljen.Ukoliko je udeo ispitivača veći, utoliko je i rizik uticaja subjektivnosti na integracijski proces takode veći. Izlišno jedokazivati da se jednostavna klasifikacijska rešenja mogu preneti na „statističku integraciju" i na taj načinjeprocenjivač eliminisan. Ostaje, međutim, problem složenih dijagnostičkih zadataka i multidimenzionalne procene.Multidimenzionalno merenje nije problem koji zadaje brige statističkom inte-grisanju. Raspored regruta u našojarmiji u rodove obavlja se kombinacijom multi-dimenzionalnog merenja i statističkog odlučivanja (Momirović,1972). Pravi je problem što se od psihologa zahteva neodređena procena ličnosti („struktura i dinamika") koju on

pokušava da izvede iz upitnika.Multidimenzionalni upitnici, kao što su MMPI i 16 PF, nude, po planu informatike, obilje podataka koji moguposlužiti u rešavanju nebuloznog zadatka „procene strukture i dinamike". Naravno, pravo pitanje je kako tajpotencijal iskoristiti? Tradicionalni vapaj za teorijom je ritualni čin koji ne pomaže. Čekanje na pojavu neke „dobreteorije" još manje. Iz prakse je poznato da ima kliničara koji su zaista izvrsni, koji vrlo lucidno uočavaju bitnemomente u ispitaniku, u njihovom upitničkom ponašanju i rezultatima, i koji ta dva momenta vrlo često uspe-vajuda povezu i kombinuju na bravurozan način. Nevolja je što takvih super-eksperata ima vrlo malo. Naravno, oni bieventualno mogli da nauče one ostale, manje talentovane ili manje ambiciozne i vredne. To ponekad uspeva, aponekad ne. Najbolje rešenje bi bilo kada bi svi dijagnostičari umeli da procenjuju upitnike kao supereksperti, samošto je to nemoguće. Ipak, da li je to zaista nemoguće? Ako je moguće programirati kompjuter da igra šah, i to dobroda igra, zašto da se ne programira da interpretira multidimenzionalni inventar, recimo MMPI, u stilu najboljegstručnjaka. To nije samo ostvarljiva ideja već je odavno sprovedena akcija. Postoje elektronski računarski centri kojiraspolažu programima za interpretaciju MMPI. Programi su napravljeni na osnovu snimaka rada najboljih stručnjakaza MMPI čija je vrednost proverena. Takve kompjuterske interpretacije tipa „procena strukture i dinamike" ličnostikoriste se, na primer, i na klinici Mejo u SAD, jednom dijagnostičkom gigantu. Toj se klinici godišnje obraćadesetine hiljada pacijenata radi sistematskog pregleda. Svaki pacijent, bez obzira na to zašto je došao na pregled,obavezno popunjava i MMPI. Popunjeni inventar šalje se u elektronsko-računarski centar, gde se podvrgava analizi iprogramiranoj interpretaciji. Lekar trijažer, koji se prvi sreće sa pacijentom, već ima pred sobom ,,pro-cenu strukturei dinamike" ličnosti i svoj medicinsko-detektivski posao koordinira i sa tim.362Kao primer kompjuterske interpretacije ličnosti na osnovu MMPI navodimo sledeći slučaj. Ispitanik je muškog pola,ima 38 godina i ima fakultetsko obrazovanje. Evo najpre profila na MMPI:GRAFIKON 7.MMPI profil kompjuterski interpretiranog slučaja 1 2 3^567890Mf ft> Pt-MK Sc*lK MđflK S•? L F K Hs*ŽK D Hy457-T^so- -- 5frr „..: - $$z140-i 40- : fiSr;;.--------,- _ •"*»•*? L f K HstSH O Hvl 234567890K3015S"2726Ky> %21 20!I17teHJJRezultate i profil računar je obradio, analizirao i prokomentarisao na sledećinacm:,,Ovaj pacijent trenutno deluje depresivno. Ovakve strukture ličnosti, kao što ima ovaj pacijent, vrlo su česte međupsihijatrijskim bolesnicima. Vrlo su istaknute sledeće njegove osobine: osećanje neadekvatnosti, konflikti na sek-sualnom planu, smanjena inicijativa i samopouzdanje, pojačana rigidnost i opšti pad efikasnosti. Može se očekivatida pati od umora, napetosti, anksioznosti i nesanice. Vrlo je verovatno da ima suicidalne ideje. U kliničkoj slicidominira depresivnost. Psihijatrijski slučajevi sa takvim profilom najčešće imaju dijagnozu depresije ili anksiozneneurotične reakcije. Ove crte su obično hronične i otporne na terapiju. Očekujemo da pacijent preteruje uprikazivanju svojih tegoba i da će preplaviti lekara sa puno sitnih žalbi. Takvi slučajevi najčešće uporno traželekarsku pomoć, u stvari ohrabrenje, ali ne prihvataju dugotrajni tretman.363U biografiji pacijenta očekujemo podatke o hroničnoj neprilagođenosti i nesnalaženju u međuljudskim odnosima.Pacijent je nezrela ličnost i nezadovoljnik. Verovatno da ima problema sa roditeljima, kao i u bračnim odnosima. Onima teškoća u kontroli impulsa i plaši se intimnog vezivanja. Prema autoritetima je neprijateljski raspoložen i postojivelika verovatnoća da će se sukobiti sa zakonom.Karakteristično je da pribegava potiskivanju kao odbrani od anskioznosti, i usled toga nije svestan svojeemocionalne napetosti. Iz toga očekujemo da ima glavobolje i stomačne tegobe. Njegovo ponašanje prema drugimljudima obično se naziva preosetljivim, jer ga lako povređuju postupci i namere. Sa svoje strane stalno greši u

tumačenju reci i dela drugih ljudi, što je, naravno, stalan izvor nesporazuma i teškoća u sporazumevanju sasredinom. U novim situacijama i pred nepoznatim osobama uvek je rezervisan, napet i isključen. Oni koji ga samopovršno poznaju skloni su da ga ocene kao vrlo savesnog, odgovornog i pouzdanog čoveka. Nije isključeno da je tomišljenje tačno, ukoliko ova osoba pribegne kompenzaciji u svojim poslovima. Na kraju da zaključimo, problemi iponašanje ove osobe spadaju u okvir psi-honeurotičnih pojava. Njegovo neurotično ponašanje je pokušaj da kon-troliše svoju anksioznost."ZAVRŠNA RAZMATRANJA O UPITNICIMA I INVENTARIMAUpitnici su, u relativno kratkom vremenskom razdoblju, prošli kroz mnoge transformacije i razvili se u dobre, upraksi primenljive dijagnostičke instrumente. Sa sigurnošću se može reći da su oni postali glavno oruđe nekih teorijaličnosti i da su veoma korisni u istraživanjima. Međutim, nas na ovom mestu u prvom redu zanima korisnostsamoopisnih instrumenata u rešavanju kliničkih zadataka.Od mnogih otkrića i poboljšanja za kliničku praksu su posebno značajna dva. Upitnici i inventari su manje naivnidanas nego pre pet decenija, kada su prvi put masovno primenjeni u rešavanju krupnih zadataka. Oni su danasrealistično konstruisani. Pod ovim podrazumevamo dve bitne adaptacije. Prva se odnosi na sadržaj merenja. Mada jejoš uvek opravdana Cronbachova ocena da upitnici daju „publikovanu sliku o Ja", ona nije u celosti tačna. Postojimnogo dokaza o tome da upitnik nije samo reklamni plakat ličnosti, njegova propagandna slika nego i puno toga štotaj „propagandista" i ne pomišlja da otkrije ili čega ni sam nije svestan. U tom smislu je ispravnije definisatiupitničko ponašanje kao višeslojnu poruku. Ako odemo još dalje, onda ćemo zaključiti da se ličnost kroz upitničkoponašanje odražava onakva kakva je, dakle kao celina. Upitnici po svojoj konstrukciji ne propuštaju ličnost kaocelinu, već je raščlanjuju. To je sad problem za sebe. No ipak, uvereni smo u to, da i ti isforsirani segmenti imajuobeležje celine. Da zaključimo, upitničko ponašanje je publikovana slika o sebi plus višeslojna poruka.Druga bitna adaptacija upitnika, koja je nastala u procesu dugih usavršavanja, odnosi se na ugradnju kontrolnihskala. O tome je dosta napisano i u ovom tekstu. Bitno je istaći da se zahvaljujući tim merama ispitivač više nenalazi u364smešnoj ulozi da „naučno" prepričava to što ispitanik „publikuje" kao svoje Ja. Time je ponovo uspostavljenanarušena ravnoteža između kliničara kao posma-trača i ispitanika kao posmatranika. Ukoliko ispitanik ne želi da tuulogu primi, on je može odbiti otvoreno ili prikriveno. Bitno je da ispitivač zna daje ispitanik prihvatio ili odbacioulogu.Bez obzira na ambicije konstruktora, upitnici nisu uspeli da zamene baterij-ski pristup. Umesto da postanu „solovioline", zahvaljujući brižljivim graditeljskim operacijama koje su, po metodološkoj rasnosti, superiorne nadplebejskim šarenilom baterije, upitnici su morali da se pomire sa skromnom ulogom člana baterije. Ovo zagonetnoskretanje sa idealne putanje u vezi je sa pitanjem bilansa između informacijske i integracijske moći upitnika.Svi poznati upitnici konstruisani su za procenu relativno izolovanih aspekata ličnosti: crta, tendencija ili sindroma.Čak i oni upitnici i inventari koji su vezani za neku teoriju ličnosti, kao što su Evsenckov, Guilfordov ili Cattellovinventar, podešeni su analitički, na izdvajanje komponenata ponašanja i na klasifikaciju tih segmenata. Prema tome,po definiciji, upitnici su instrumenti kojima izdvajamo figuru od pozadine. Usavršavanje upitnika sastoji se u tomeda fokus figure bude oštriji, a udeo pozadine što manji. Što je neki upitnik više odmakao u tom smeru, utoliko jemanje razumljiv, manje uverljiv za zdrav razum i utoliko je zavisniji od potpore koju može dobiti bilo od terapijebilo od empirijske provere. Paradoksalno je da samo veoma čvrsto dokazani upitnik, dokazan empirijski ili vezom sakonstruktima ili teorijom, može da se liši podrške zdravog razuma. U ovom kontekstu zdrav razum označavacelovito sagledavanje i tradicionalno vrednovanje.Upitnici i intervju otelotvoruju suprotne metodološke principe saznanja. Intervju je eksplorativan i obuhvata figuru ipozadinu. Od upitnika se, naprotiv, očekuje da pruži meru „najvažnijeg detalja", ili čak svih „najvažnijih detalja",minus pozadina. U tom spregu suprotnih principa spoznaje upitnik može biti dovoljan izvor saznanja o ličnosti samopod pretpostavkom da je njime zahvaćena crta (figura), srž ličnosti, dok je ostalo (pozadina) nebitno. Teško ćemonaći neku komponentu u koju toliko verujemo da ćemo moći prihvatiti uslov upitničkog saznanja.Multidimenzionalni inventari konstruisani su sa pretpostavkom da su izolo-vali najvažnije komponente ličnosti(informacijski optimum) i da imaju rešenje za sintetizovanje tih komponenti u ličnost „kao celinu" (integracijskioptimum). Metod sinteze, kao i metod analize variraju od jednog do drugog upitnika, MMPI nudi pravu zbirkurecepata koje je Meehl nazvao „kuvar" (Cook book), 16 PF je opremljen Cattellovom faktorskom teorijom, MPI je uspregu sa faktorskim kvadrantom i Evsenckovom modifikovanom tipologijom. Svaki od ovih kompleta je sam zasebe veoma impozantan poduhvat. Međutim, nijedan od njih nije uspeo da uveri kliničare da je sužena informatikaupitničke eksploracije i ponuđeni metod sinteze komponenata zamena za naturalističku sintezu kliničke metode.Može se reći da su kliničari ostali pri uverenju da celina ima prevagu nad delovima i da upitnička sinteza nijezamena za ono što već imaju. Zaključak je da ostaje status quo, upitnici mogu biti deo kliničke baterije, ali ne mogubiti zamena.365PROMENEI NOVINEOblast procene ličnosti karakteriše pojava velikog broja novih instrumenata tipa upitnika i inventara ličnosti. Ovavrsta instrumenata predstavlja danas najekspanzivniju i zato i najbrojniju vrstu sredstava procene ličnosti iponašanja. Tu ekspanziju, s druge strane, prati neznatan broj novih projektivnih instrumenata, što se podudara sasmanjenim interesovanjem za psihodinamske teorije u oblasti procene. Upitnici i inventari ličnosti se svrstavaju u

grupu objektivnih testova ličnosti (Jokić-Begić, 2002), a to predstavlja metodski pozitivnu kvalifikaciju u odnosuna„subjektivne" postupke ispitivanja kao što su intervju, opservacija i pro-jektivni instrumenti. Upitnici se, osim ukliničkim individualnim ispitivanjima, prvenstveno primenjuju u selekcijama, grupnim ispitivanjima iistraživanjima. Upitnički samoopisni instrumenti su, u odnosu na „subjektivne" vrste, bolje prilagođenipsihometrijskim uslovima metrijske verifikacije, što im daje veliku prednost u nomotetskim ispitivanjima iistraživanjima. Prednost upitnika i inventara naročito dolazi do izražaja u istraživanjima i selekciji, u kojima se kaokriterijum favorizuje statistička kontrola podataka. Prema polazištu konstruisanja, razlikuju se tri vrste upitnika:teorijski, faktorskoanalitički i empirijski generisani. Kao eksperimentalna koncepcijska novina spominju se i S-Rupitnici, koji u kliničkoj praksi zasada nisu zastupljeni (1986, Ignjatović, L, Momirović, K., Džamonja, Z. i sar.).Povod za konstruisanje upitnika može da bude teorija ličnosti, model ili konstrukt. Tako stvoreni upitnik sapolaznim konstruktom čini jedan zatvoreni krug uzajamnog potvrđivanja ili „dokazivanja". Ovakvi upitnici mogu daimaju intelektualno provokativnu atraktivnost, ali i lako prozirni sadržaj, što ih izlaže opasnosti od varanja ilinastojanja ispitanika da „ostavi utisak". Druga vrsta upitnika ima mnogo veće pretenzije da bude naučno ili barempirijski zasnovana i određuje svoj predmet ili naziv u zavisnosti od rezultata faktorskoanalitičkih istraživanja.Dok prva vrsta ističe teorijski prioritet, a druga statistički afinitet, obe zajedno pretenduju da zahvataju nešto što imavažnost za teoriju ili nauku, nezavisno od ispitanika. Proces konstruisanja faktorski definisanih upitnika je indukti-van, a teorijski definisanih-deduktivan. Procena rezultata se odnosi na faktore kao konstrukte, koji se mahom tumačekao crte ličnosti i ponašanja. Ovi upitnici imponuju metodskom procedurom i statistikom, ali nailaze na teškoće uinterpretaciji zbog često neubedljivog i spornog imenovanja i objašnjenja faktora. Treća vrsta upitnika je empirijskai pragmatička. Takvi upitnici nastaju s namerom razlikovanja i razvrstavanja ispitanika u empirijski relevantnegrupe. Koriste se u kliničkoj praksi kao sredstva objektiviziranja simptomskih pojava (depresivnost, strah,anksioznost, impulsivnost, ego snaga i dr.). Svaka vrsta upitnika ima svoju primarnu namenu prema kojoj je tajupitnik proveravan i do neke mere valjan. Navedena podela je uslovna jer se u postupku konstruisanja iproveravanja mogu primeniti sva tri načina.Procenjivači mogu da biraju između mnoštva upitnika i inventara, što je prednost i za istraživanja i za psihološkupraksu. Prema podacima sa Interneta, u proteklih dvadeset godina upitnici su korišćeni u trideset hiljada stručnih inaučnih radova kao sredstvo procene ličnosti. Ta proliferantnost svedoči o fleksibilnosti366ove metodske forme. Impresivan opseg primene upitnika kao metodskog sredstva u proceni ličnosti manje dokazujesuperiornu valjanost, a više razuman izbor korisnika u pragmatičnom reševanju zadataka u datim okolnostima. Izborsvakog psihološkog instrumenta zavisi od više činilaca, a pre svega od prioriteta ispitivača i istraživača, od predmetanjihovog interesovanja, kao i od komparativne prednosti izabrane forme instrumenta u odnosu na alternativne. Ukliničkom ispitivanju ličnosti i ponašanja prednost imaju upitnici i inventari koji se oslanjaju na neku teorijuličnosti, koji imaju skale za različite osobine objašnjene teorijom, koji su ekonomični i prihvatljivi za ispitanike, ačiji rezultati omogućuju procene koje su klinički relevantne. Primer za takve upitnike ličnosti i ponašanja suMilonov klinički multiaksijalni inventar (MCMI-III), Frajburški inventar ličnosti (FPI-R), The Temperament andCharacter Inventory (TCI) i NEO-PI-R. Ovi i drugi srodni instrumenti samoopisnog tipa zahvataju paralelno višeosobina, objektivni su u tom smislu da ispitanik bez posredovanja ispitivača daje odgovore, obrada odgovora se vršipropisanom jednoobraznom pocedurom, a rezultat može da predstavlja nalaz ili deo nalaza. Ispitivanje takvimsredstvom daje mogućnost ispitivaču da se pozove na respektabilnu teoriju ili model, na istraživanjima potvrđenifaktor (crtu) ili više faktora (crta) i potvrđenu detekcionu, selekcionu i diferencijalnu snagu instrumenta. Ovakavrezultat može predstavljati argumentovanu procenu profila ličnosti i ponašanja. Takvom postupku procene sezamera da je izbor upitnika arbitraran jer ne postoji opšteprihvaćen ili rangom superioran oblik za sve prilike i sveuslove procene ličnosti. Pošto iz izbora instrumenta sledi i sadržaj nalaza i značenje nalaza, to dovodi u sumnju irelevantnost i objektivnost takve procene. U oblasti psihopatološke procene već decenijama suvereno dominirajedan vremešan multidimenzionalni upitnik, čija se najnovija revizija označava kao MMPI-2. Ovaj opsežanmultidimenzionalni upitnik je patocentrička protivteža velikoj seriji normocentričnih upitnika i inventara ličnosti.Taj klasični psihodijag-nostički upitnik je doajen u svojoj klasi i spada u najstarije upitnike sa kontinuiranomstazom. Upadljivo je da MMPI nije povezan sa bilo kojom teorijom ličnosti i ponašanja, niti ima faktorski potvrđenukonzistenciju. Štaviše, kritičari ističu daje MMPI pravi „psihometrijski košmar" i da je u tom pogledu na lošemglasu (Groth-Marnat, 1990). Prema ovde prikazanom načinu klasifikacije upitnika, MMPI spada u grupu empirijskigenerisanih skala. I pored kritika, MMPI je daleko nadmašio ostale upitnike jer se jedini može pozvati na 6 000empirijskih istraživanja, odnosno naslova, u kojima je korišćen u proteklih šest decenija. Najnovija verzija MMPI-2predstavlja pokušaj da se neke stare mane uklone i instrument osavremeni. Poslednja revizija MMPI-2 (1989,Butcher, J.N., Dahlstrom, W.G., Graham, J.R., Tellegen, A.) sada je na proveri u praksi. Nomenklatura skala MMPpotekla je iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema. Taj sistem takođe prolazi kroz periodične ispravke i inovacije,koje su neizbežne zbog uočenih nedostataka i psihijatrijske teorije i klasifikacionog sistema. Nazivi skala MMPIsamo delimično predstavljaju mere psihopatoloških sindroma. Po svemu sudeći, skale MMPI u stvari mere ipsihopatološka i psihološka svojstva ličnosti i ponašanja. To je nepovoljno sa stanovišta „validnosti", ali je u skladus empirijskom korelacijom nor-malnosti i patologije u kliničkoj perspektivi. Drugi nedostatak MMPI je da su neke367stavke (čestice, ajtemi) „multivalentne", odnosno da se istovremno nalaze u sastavu različitih skala. Na primer, skalaSch (shizofrenije) od ukupno 78 stavki ima svega 16 isključivih i specifičnih za tu skalu, dok su ostale stavke

„multivalentne". Treći značajan nedostatak MMPI čine pojedine formulacije stavki. One su preduge, komplikovaneza razumevanje i opterećene upotrebom dvostrukih negacija. U prednosti ovog instrumenta ubraja se to što imanajrazvijeniji sistem kontrolnih skala, po čemu prednjači u ovoj klasi instrumenata. Međutim, pitanje je koliko taprednost može da ublaži navedene nedostatke. U reviziji MMPI-2 unete su mnoge ispravke, tako daje instrumentpoboljašan.Upitnik MMPI predstavlja kompleksno sredstvo psihološke procene, koje može imati različite namene. Prematradiciji, MMPI-2 jedan je od najdužih instrumenata: ima 567 stavki koje su raspoređene u 20 skala. Ovaj obim, kaoi trajanje ispitivanja i obrade opterećuje i ispitanike i ispitivače. Kao odgovor na taj nedostatak uvedene su različiteskraćene verzije mini i midi MMPI. Primenom skraćenih formi ispitivanje može da se obavi ekonomičnije ukolikose proceni da je vredno onoga što se gubi izborom kratkih verzija. Skraćene verzije MMPI su konstruisane spretpostavkom da rezultati, odnosno profili ličnosti dobijeni skraćenim formama odgovaraju rezultatima ćele skale.Međutim, provere koje su rađene pokazuju daje pouzdanost skraćenih verzija smanjena. Mini verzija sa 71 stavkomi dalje je MMPI, ali rezultati pojedinačnih skala u odnosu na MMPI sa 550 stavki znatno odstupaju. Dakle,ekonomičnost se postiže na štetu pouzdanosti pojedinačnih skala, mada ukupan profil ličnosti ostaje prihvatljiv.Kod nas je urađena provera i modifikacija forme midi MMPI kao verzija MMPI-201 (1981, Biro), a zatim iosavremenjena varijanta MMPI-202 (Biro, 1995) urađena prema novoj formi MMPI-2. U domaće verzije MMPI,koje su prošle proces baždarenja, unete su neke izmene i prilagođavanja. Jedna od njih je izbegavanje jezičkih zamkii formulacija originala, kao što su dvostruke negacije u rečenicama. Posebna karakteristika MMPI kao megaupitnikaje impresivni potencijal generisanja posebnih skala za različite uže oblasti života. Broj takvih izvedenihpragmatičkih skala se izjednačava s brojem ajtema. Izvedene skale omogućavaju da se ličnost predstavi kao mozaikizolovanih podobnosti ili nepodobnosti, prema empirijskim kriterijumima koji su korišćeni kao reperi u istraživanju.Ovaj pragmatičan ad hoc pristup odudara od teorija koje nude neodređene generalizacije tipa „od svega pomalo, niod čega dovoljno". Upitnik MMPI omogućuje predstavljanje i predviđanje ličnosti i ponašanja kao polivalentnogmozaika u odnosu na specifikovane, ali nepovezane uzorke života.U inovaciji forme MMPI-2 uzete su u obzir zamerke praktičara i istraživača, uključujući i zamerku na uopštenostprocene profila. Iskustvo je pokazalo da je rezultat na MMPI pouzdaniji ako se nalaz tumači prema socijalnomkontekstu ispitanika. Sada se preporučuje da, umesto uopštenih tumačenja rezultata, procenjivač uzme u obziruzrast, obrazovanje, etničko poreklo, pol i inteligenciju ispitanika. To je, uostalom, odvajkada bila praksa ukliničkom, individualnom ispitivanju i procenjivanju ličnosti i ponašanja. Dobijeni rezultat nije prihvatljiv ako se neuzmu u obzir navedeni „modifikatori". Traži se da impresionistički pristup, s pretpostavkom o predmetu procene„ličnosti uopšte", bude prilagođen zahtevima i368informacijama sadržanim u novom priručniku. Tumačenje profila ličnosti na MMPI-2 (Butcher, 1989) treba da seoslanja na najviše rezultate samo dve skale, koji se zatim preko modifikatora i kvalitativne analize zaokružuju kaoidentifiko-vani profil ličnosti i ponašanja.U individualnom ispitivanju i proceni ličnosti koristi se test opšte inteligencije, eventualno dopunjen trijažnimtestom intelektualnih i vizuomotornih dis-funkcija, upitnik ličnosti širokog dijapazona, zatim MMPI i najmanjejedan pro-jektivni instrument. Kada zadatak uključuje i procenu psihopatoloških osobina, prednost dobija MMPI.Povezivanjem dve vrste upitnika, normocentričnog i pato-centričnog, procenjivač upoređuje podatke iz dveperspektive, prema kojima pro-cenjuje strukturu i profil ličnosti i ponašanja. Neki savremeni multidimenzionalniupitnici, pored deklarisanog primarnog predmeta, imaju dodatnu mogućnost da procene osobu prema nizu empirijskiodabranih kriterijuma. To je izum koji je pro-movisan sa MMPI. Ovakvim pristupom procenjivač, pored deskripcijei teorijske interpretacije, može da „predviđa" verovatnoću pojave određenih događanja ili rizika u životu osobe, štoni teorija ni opšti skor na skali ne mogu dati.Treću vrstu ili tip upitnika obrazuju monodimenzionalni upitnici namenjeni proveri pojedinačnih karakteristika ilidimenzija kao što su depresivnost, anksioznost, agresivnost, asocijalnost, amoralnost, introverzija, suicidalnost,izloženost stresovima, ali i nekih makrosindroma kao što su depresije (uopšte), shizofrenije (uopšte) ili neurotičnosti(uopšte). Monodimenzionalni instrumenti se koriste pojedinačno, kao sredstva trijaže ili provere određene kritičneosobine, sklonosti ili stanja. Na prvi pogled takvi upitnici nude vrlo primamljivo instant rešenje. To važi ako sezadatak procenjivanja ili istraživanja svodi na utvrđivanje određene kritične osobine. Tada se problem rešava jednimzahvatom, dakle - ekonomično i precizno. Međutim, ovakva očekivanja se za sada ne mogu uvek brzo i jednostavnoispuniti. Složenost zadatka te vrste ilustruju primeri upitnika SCID-II, instrumenta izvedenog iz psihijatrijskogklasifikacionog sistema DSM koji u praksi nije ispunio očekivanja (1999, Džamonja-Ignjatović, T.). Zaplet otkrivaviše puta potvrđenu činjenicu da jednostavni nazivi ne odgovaraju sadržini pojmova i pojava na koje nas upućuju.Primena monodimenzionalnih upitnika opštih naziva je vrlo problematična zbog nepodudarnosti jednostavnihnaziva i složenih sadržaja koje zahva-taju. Pitanje je da li zaista postoje jednostavne i homogene crte ličnosti ili„crto-like" pojave. Naprosto, dobijeni rezultati su često nejasni i zahtevaju dodatne informacije. Monodimenzionalniupitnici nisu suvišni; oni su korisni u praćenju stanja, kao instrumenti kontrole promena posle uzimanja određenogleka ili tretmana, kao sredstva produženog sistematskog posmatranja. Zato se u individualnom kliničkom ispitivanjui nastojanju da se procena zaokruži ne ograničavamo na jedan monodimenzionalni upitnik, već primenjujemo i nekevišedimenzionalne i projektivne instrumente, kao i druge izvore podataka koji su metrijski manje objektivni, aliupotpunjuju sliku.Upitnički format ispitivanja je veoma fleksibilan jer kao osnov „dijagnostičkog eksperimenta" koristi reč i govor.

Uostalom, da nema govora, ne bi bilo ni psihologije i još mnogo toga. Zahvaljujući govoru kao instrumentalnommedijumu mogućnosti konstruisanja i oblikovanja novih, a možda i boljih upitnika veoma su24 Psihodijagnostikavelike. Ipak, ovu prednost znatno ograničava domet teorije i metode u psihologiji. Prema dosadašnjem iskustvu,praktičnu prednost imaju multidimenzionalni upitnici i inventari, naročito ako su podržani obimnim istraživanjima,dugom prove-rom u praksi i istraživanjima na uzorcima u internacionalnom području. Status MMPI kaotradicionalnog patocentričkog instrumenta, uprkos njegovoj dugo-večnosti, nije se promenio. On je i daljenezamenljiv u svojoj kategoriji iako su teorijske i psihometrijske kritike njegova trajna senka. Nasuprot ovomizuzetnom predstavniku patocentričnog pristupa proceni, upitnici iz normocentričnog kruga su znatno življi. Oni senikako ne ustaljuju, progresivno se umnožavaju, trans-formišu i konkurišu jedni drugima, kao i teorije koje stoje izanjih, u naporu borbe za primat. Objašnjenje ove različitosti patocentričnog i normocentričnog instru-mentarijuma jeizazovno pitanje. Izgleda da se strukturalne manifestacije ekstremnih osobina, kao sadržaja psihopatologije, mogulakše i pouzdanije detektovati psi-hodijagnostičkom procenom nego dimenzionalne varijacije u normocentričnojperspektivi „normalne ličnosti".Većina upitnika u našoj psihodijagnostičkoj praksi potiče iz produkcije zapadnih konstruktora, prevashodno iz SAD.Ovde se mahom koriste prevodi, od kojih su samo poneki provereni, a još je manji broj instrumenata baždarenih nanašim uzorcima. Ova činjenica opterećuje našu praksu, ali se ona može donekle ispraviti. Instrumenti koji su kodnas istraživački i klinički provereni pokazuju veću saglasnost sa našim kriterijumima, ali manju nego da suadekvatno nostri-fikovani. Ima upitnika i drugih psiholoških instrumenata koji su konstruisani i proveravani u našojzemlji, koji se koriste samo u našim istraživanjima i našoj praksi. Neki od tih upitnika su odličnih psihornetrijskihkarakteristika (Momirović, K. i saradnici), mada je to pre izuzetak nego opšte pravilo. Domaći instrumenti, kaouostalom i strani koji nisu kod nas baždareni, imaju i svoje prednosti i svoje nedostatke. Prednosti upitnika domaćekonstrukcije, ukoliko su adekvatno uređeni i provereni, sastoje se u tome što su ispitanicima bliži i razumljiviji odprevedenih upitnika. Verovatno bi se isto desilo i stranim ispitanicima kada bi se ispitivali pre-vodima našihupitnika. To je danak kulturološkim razlikama u svetu, koje nisu „suština svega", niti su zanemarljiva trivijalnost.Primećujemo da su autori savre-menih ili osavremenjenih psiholoških instrumenata i u SAD danas spremniji daodustanu od uverenja da su ta pitanja sporedna. Oni sada menjaju pravila i uvode norme prilagođene razlikama uobrazovanju, etničkom poreklu, socioekonomskom statusu i drugim kulturološkim i demografskim razlikama. Ovapitanja su od velikog značaja za metod psihološke procene ličnosti. Pomenuti nedostaci se ne mogu resiti uopštenimteorijskim interpretacijama ni ad hoc snalaženjem. Evidentno je da unapređivanje psihološke procene ličnosti nijemoguće na osnovu zatečene prakse. Praktičari, ma koliko bili iskusni, ne mogu da urade ono što nauka i tehnologija,na koje se praksa mora oslanjati, nisu uradile. Ocenjujući upitnike, domaće i strane, u okviru individualne kliničkedijagnostike možemo konstatovati da prednost imaju uvozni nad domaćim izumima. U tom pogledu nema razlikeizmeđu psiholoških instrumenata i proizvoda farmaceutske industrije.370XVI. DIJAGNOSTIČKA PROCENA JAAko analiziramo proces upitničkog ispitivanja otkrićemo da pojedinac tu gubi svoju celovitost i individualnost,transformacijom u brojeve na nomotetičkim dimenzijama, da bi na kraju bio „rekonstruisan" iz opštih, tipskih,nomotetičkih elemenata. Tu iskrsava pitanje: Kako ćemo znati da li konstruisana celina odgovara primarnojautentičnoj celini? Te dve celine ne moraju biti iste. Zbog ovog i sličnih pitanja ne možemo kritikovatipsihoterapeute koji su skeptični prema upitnicima. Oni smatraju da su karakteristike „rekonstruisanog" čoveka odinteresa za nauku, a ne za terapijsku praksu.Upitnički pristup je u svom razvoju naišao na zapreku koja je u suštini paradoks teorije crta. Ako o čovekurazmišljamo kao o sistemu crta, a upitnici nude upravo takvu sliku ličnosti, onda se moramo upitati kako se različitecrte uklapaju u harmonično ponašanje? Upitnici nam nude statičnu sliku ličnosti. U tom pogledu su posebnoimpresivni multidimenzionalni profili. Međutim, i najsloženiji profili ostavljaju bez rešenja problem odnosa crta iponašanja. Kada bi se sve crte odjednom izrazile u ponašanju, ličnost bi postala „psihotična". S druge strane, urepertoaru ponašanja javljaju se, naravno, naizmenično crte koje su na bipolarnim dimenzijama predstavljene kaoisključive. Jasno je da postojeći upitnici problem interakcije crta resavaju mehanički. Iz upitničkog ispitivanja mi nemožemo razumeti zašto ne dolazi do totalne anarhije ponašanja, niti šta kontroliše adaptaciju crta. To je problem sakojim je bio suočen Allport (1937) kada je pokušao da razvije svoju teoriju ličnosti na bazi crta. Koncept crtaličnosti zadovoljava zahtev za definisanom „jedinicom" i omogućava istraživanja. To je prednost sa stanovištanaučne metodologije. Međutim, koncept crta kao „ravnopravnih" i „autonomnih" jedinica ličnosti bez dodatnogobjašnjenja regulatora međuodnosa i aktualizacije u ponašanju daje karikiranu sliku čoveka. Allport je ovaj problemresio usvajanjem koncepta Ja ili propriuma. Konstruktori upitnika to nisu uradili, oni se pretvaraju kao da nisu ničuli za ovaj problem.Upitnici pomalo podsećaju na „mašinu za obradu ličnosti", koja bez obzira šta se u nju stavlja, uvek izbacujeprogramiranu „prerađevinu". Tu nema predse-lekcije, „mašina" sama raspoređuje materijal po kategorijama.Međutim, ono što smo dobili nema određenu vremensku lokalizaciju. Rezultati na upitniku predstavljaju hibridprošlosti i sadašnjosti ispitanika. Stavke na upitnicima vrlo su neodređene u pogledu vremena u biografiji ispitanikana koje usmeravaju pitanje. Zbog toga je i odgovor vremenski neinformativan. Ponekad ispitanik postavlja kliničarupitanje da li se ovo odnosi na sada ili na ranije? Kliničaru ne preostaje ništa drugo nego da pribegne klasičnomkontrapitanju zato što ne zna pravi odgovor ni sam. Ispitanik, prema tome, proizvoljno određuje vremensku poziciju

ili pak pravi neku vrstu prošeka vremena. Nevolja sa tom subjektivnom i faktički371nekontrolisanom „obradom" vremena je u tome što poništava i vreme i promene u vremenu. Razumljiva je skepsapsihoterapeuta prema upitničkom ispitivanju, koje dozvoljava arbitrarno vreme, dok je u terapiji vreme kritičnihdogađaja primaran činilac. Upitnici i inventari predstavljaju najpoznatije forme samoopisne eksplo-racije ličnosti.Biografija i intervju takode mogu da se svrstaju u samoopisne metode. Međutim, intervju i biografija sueksplorativni postupci sa vrlo malo kontrole i uglavnom su nestandardizovani. Za kliničku praksu su od posebnoginteresa i druge samoopisne tehnike koje nisu opterećene slabostima naturalizma i ograničenjima inventara iupitnika. Postavlja se pitanje da li postoje samoopisne tehnike koje su prevazišle nivo naturalizma i koje su razrešileparadoks atomiziranja i sekundarne sinteze. U takve samoopisne tehnike ubrajamo postupke kojima se ispitujekoncept Ja.OSNOVNE POSTAVKE O JAU ocenjivanju ličnosti, pored svih momenata koji su već prikazani, od izuzetne je važnosti pozicija sa koje se sudi.Kada kliničari između sebe raspravljaju o nekom slučaju, uvek se u prvi plan istura o kome je reč, ko je ta osoba, štaona misli, oseća i namerava. Drugim recima, subjekt pacijenta je u žiži uzorka informacija o njemu samom. Tupoziciju kliničara možemo nazvati personolo-škom. Ako se, pretpostavimo, o istom slučaju raspravlja na osnovunjegovih upitničkih rezultata, onda se u prvi plan isturaju crte. Njegovo se ponašanje objašnjava intenzitetom imeđuodnosima crta kao i normama. U toj raspravi crte stoje namesto date osobe. Nju, kao osobu, i ne poimamodrugačije nego kao privid ili „posledicu" konfiguracije crta. Najveći ustupak ispitaniku koji činimo u toj raspravi jekomentarisanje njegovog držanja i „odbrambenog ponašanja". Tu poziciju kliničara možemo nazvati nomotetičkom.Kada se o istom slučaju povede rasprava medu terapeutima koji su psihoanalitički orijentisani, onda u prvi plandolaze fiksacije slučaja, njegovi nesvesni impulsi, potisnuti kompleksi, otpori, identifikacije i odbrambenimehanizmi. O svemu tome se raspravlja kao o nečem što pacijent ima, što je čak njegova srž, ali čega on nijesvestan, pa prema tome njegova subjektivna pozicija, koja je konsenzualno jasna u socijalnom realitetu, i njegovasrž uzajamno su izolovani. Tu poziciju psihoanalitičara možemo po formi tretmana ličnosti, uporediti sanomotetičkim upitnikom. Sada se možemo upitati da li su u pravu oni koji svoje ocene daju sa pozicije subjekta, ilibar uz respekt njegovog subjektivnog bića, ili oni koji ignorišu i eliminišu subjektivno biće ispitanika?Postavljeno pitanje je i teorijsko i praktično. U praktičnom radu sa kompletnim osobama, u većini slučajeva, neznamo koje je gledište ispravno. Zato nam i ne preostaje drugo nego da ispitamo zaista „ličnost u celini", što znači iono što je svesno i ono što možda nije. Doduše, ponekad se može prilično sigurno predvideti da razlike ima, jer jeispitanik psihotičan ili teško neurotičan. U tim slučajevima uvid je veoma oštećen, a rascep je dubok. Naravno,može se naći opravdanje i za to da se i kod ovih slučajeva eksplorativno zahvate sve strane ličnosti, uključujući isubjektivni, doživljeni i vrednosni sadržaj sebe ili Ja. Takav pristup je ipak ispravniji, jer ne ostavlja ništa vandijagnostičke procene. Suprotni izbor znači372apriorno ocenjivanje važnosti Ja ili veru u svoje neprovereno mišljenje o tome šta ispitanik o sebi misli. Sa gledištabaterijske dijagnostike, ili sa gledišta opreme koju kliničar treba da ima na raspolaganju kako bi mogao da se suočisa najrazno-likijim zadacima, dobro je imati tehnike koje mogu da zahvate i procene subjektivni sadržaj sopstvenogbića ispitanika.Pitanje koje smo postavili aktuelno je u psihologiji od kada je Freud for-mulisao svoju teoriju nesvesnog. Ovateorija je ostavila zaista snažan utisak i dugo vremena je interpretirana vrlo ekstremno, kao omalovažavanjesubjektivne svesti0 sebi. Danas se ona više toliko isključivo ne zastupa. Vremenom je došlo do pri-hvatanja potrebe da se primenadiferencira, da se odrede kriterijumi po kojima ćemo moći proceniti kod kojih osoba u kojoj meri ili srazmeru stojesnage svesnog1 nesvesnog. U svakom slučaju, sasvim je neprihvatljivo gledište da su svi ljudi u jednakoj meri samo lutke svog,biografski i nagonski programiranog nesvesnog. Fenomenološki uticaj je ojačao i sa tim i priznanje važnostisubjektivne pozicije ispitanika. Tu poziciju posmatramo kao funkciju jednog unutrašnjeg fenomena pod nazivom Ja.To Ja ima perceptivne, doživljajne i vrednosne aspekte koji čine celinu.Razvoj dijagnostičke metode je u tesnoj vezi sa razvojem teorija ličnosti. U teorisanju o ličnosti i u psihoterapijipostepeno je ojačao uticaj fenomenologije. Na ovaj obrt najviše su uticali Rogers, Allport, Maslow, kao i prodorfenomenologije u psihoterapiju. Pored toga što je dovela do izvesnog devalviranja psihoanalitičke teorije, nova,fenomenološka orijentacija je nametala nove zadatke psihodijagno-stici. Klasična baterijska dijagnostika nije bilaspremna da odgovori tim zadacima. Ona u svom sastavu nije imala ni pogodne tehnike, niti je u konceptualno inter-pretacijskom sistemu imala odgovarajuće kategorije. Tek postepeno, sa znatnim zakašnjenjem, javile su se najpreteorijske rasprave o konceptu Ja, zatim empirijska istraživanja i, na kraju, iz tih istraživanja izdvojeni su pojedinačniinstrumenti koji su se proverom pokazali kao adekvatni. Tehnike za procenu Ja još uvek su u fazi početnogproveravanja. Ovaj deo dijagnostike najmlađi je i najnesigurniji.Uticaj fenomenologije na savremenu psihologiju je dalekosežan. Iz tog kompleksnog uticaja izdvojen je koncept Jakao podesan za istraživanje i dijagnostičku procenu. U pitanju je jedan izuzetno složen konstrukt u pogledu kojegima znatnih razlika u shvatanjima. Iz tog razloga, pre nego što ćemo dati prikaz tehnika eksplo-racije, izložićemoukratko i osnovne karakteristike različitih interpretacija. Svojevremeno, raspravljajući o ličnosti, James je napisao dačovek ima tri Ja, telesno, subjektivno i socijalno Ja. Savremene teorije i instrumenti postaju razumljiviji ako ih

posmatramo kroz ovu shemu. Razlike među njima su ponekad u tome što obradu usredsređuju na različite aspektetrodelne sheme.Psihoanaliza je mnogo doprinela saznanju o formiranju subjektivne svesti o sebi. Psihoanalitičari su proučavalirazvoj ega od ranog detinjstva, kroz odnos majke i deteta, izdvajajući bitne odlike pojedinih faza. Mada je u timistraživanjima težište bilo na onome što ego ne može, na devijacijama i na isticanju nesvesne determinisanosti ega,ona su ukazala na mnoge nepoznate pojave.Klasično psihoanalitičko učenje o pojavi i razvoju ega dalje se razvilo u okvirima ego-psihologije. Mada jepsihologija ega nova faza u razvitku psihoanalize, i dalje se razmatraju osnovni koncepti, kao što su instance,energetski prin-373cip, granice svesti i mehanizmi odbrane. Ipak u okviru toga učenja umanjen je značaj energetske zavisnosti instanci iostalih struktura od ida. Teoretičari ove grane (Hartman) ističu da ego ima izvesnu autonomiju zahvaljujućisopstvenoj energiji. Pored toga, više se naglašava daje ego jedina „instanca" koja je u kontaktu sa realitetom (kojiostaje nebulozan i dalje). Njegove su funkcije veoma složene i podeljene na unutrašnje i spoljašnje „poslove". Naunutrašnjem planu ego vrši uravnotežavanje odnosa između svih instanci, kontroliše navalu impulsa iz ida i pritiskeiz superega i, najzad, obezbeđuje sopstveni integritet. Pod uslovom da ego ima snage da obavi sve ove zadatke, onsam dobija sve više energije i time omogućava razvitak ostalih subinstanci, uključujući i svest o sopstvenoj ličnosti.Druga odlika uspešnog, jakog ega je vezivanje za objekte i realitet. Na spoljašnjem planu ego ima tri osnovnazadatka: da razvije kontakte sa realnošću, da osigura vezivanje potreba i da obezbedi njihovo zadovoljenje, dapredviđa i planira ponašanje i postupke optimalno, što podrazumeva angažovanje u realitetu. Koncept Ja u okvirupsihologije ega je i dalje jedna (energetski) zavisna formacija koja ima izvestan značaj za regulaciju površinskogponašanja.Ego-psihološki pristup je značajan u kliničkoj psihologiji. Posebno je pogodan za interpretaciju shizofrenogponašanja (Fedem, 1952). Ona je inspirisala i teorijska i metodološka istraživanja u vezi sa interpretacijomdijagnostičke baterije (Rapaport, 1945), kao i primenu načela u interpretaciji test-ponašanja shizofrenih bolesnika(Weiner, 1966).Za dalji teorijski doprinos psihoanalitičke teorije razjašnjavanju razvoja i oblika Ja zaslužan je Erikson (1968). On jeznatno razradio koncept „realiteta", koji je u klasičnoj formi teorije krajnje neodređen. Polazeći od već utvrđenihpravilnosti u razvoju ličnosti, koje su potekle iz psihoanalitičkih istraživanja, Erikson je sistematizovao pojedinefaze i opisao njihove diferencijalne odlike. Više se vezujući za društvenu stvarnost od ostalih analitičara, on jeukazao na uslovljenost pojedinih faza razvoja ličnosti od karaktera društva. Dinamika ličnosti, interakcija „instanci"dobija svoju reprezentaciju u svesti osobe, u njenom poimanju sebe i svog položaja u društvu. Određenost Ja postajetako dvostruka, uslovljena sa dve strane. Taj udeo društvene stvarnosti u sadržaju i važnosti Ja bolje se ističe ako tajfenomen nazovemo identitet. Erikson je prema tome dao jednu varijantu psihoanalitičke teorije razvoja identiteta oddetinjstva preko adolescencije do zrelog doba.U okvirima psihoanalitičke teorije interpretacija Ja evoluirala je uporedo sa psihoanalizom u celini. Međutim, makoliko daje poraslo priznanje važnosti Ja, ono je u načelu ostalo isto, to jest jedna energetski slaba subinstanca. Tajstatus perifernog fenomena i redukovane važnosti Ja nije prevaziđen ni u jednoj varijanti psihoanalize. U neku rukuJa se čak tretira kao odbrambena tvorevina koja ometa napredak psihoterapije. To je možda i tačno kod slučajevakoji dolaze na psihoanalitičku terapiju. Pitanje je, međutim, koliko je opravdano generalizovanje na osnovu takvihosoba. Očigledno da o tome psihoanalitičari imaju jedno mišljenje, da su ti slučajevi samo po intenzitetu tegobarazličiti od ostalog sveta, dok neanali-tičari misle drukčije.Značajan podsticaj jednom drukčijem pristupu interpretaciji Ja dao je Rogers (1951). On je pošao od postavkiorganizmičke teorije (Goldstein, 1939), koja je daleko podesnija za razmatranje Ja. Po organizmičkoj teoriji osnovuličnosti čine374celoviti sistemi koji se nazivaju organizam i svesni nukleus u okviru tog geštalta. Svesni nukleus se postepeno širi,razvija i osamostaljuje, ali zadržava i dalje dvostruke odnose sa organizmom. Taj svesni nukleus je Rogers nazvaoJa. U Rogersovoj teoriji je izvršeno povezivanje psihoanalize, fenomenologije i orga-nizmičke teorije.Isključivanjem koncepata energetskog sistema i tripartitne podele na instance, Rogers je oslobodio Ja tutorstva.Posebno je važno, pored raskida sa psihoanalitičkom ortodoksijom, što je Rogers otvorio put ka povezivanju teoreti-sanja o Ja sa egzistencijalizmom i fenomenologijom.Razvijajući svoju teoriju crta Allport (1961) se suočava sa izvesnim teškoćama iz kojih nalazi izlaz prihvatanjemjednog nadređenog i svesnog fenomena. On je odbacio psihoanalitički koncept ega a takođe je veoma kritički ocenioneke druge alternative. Na kraju je svoju zamisao nazvao propriumom. Konstrukt pro-priuma ima sintetičke osobinekoje povezuju komponente ega, Ja i identiteta. Na toj osnovi Allport formuliše sedam stupnjeva u razvoju propriuma(memento Šekspir). U najkraćim crtama odlike razvoja propriuma u pojedinim etapama su sledeće:1. Prva faza se završava oko osmog meseca života deteta. Iz potpuno bezobličnog doživljaja („bezoblično sve"po Allportu, „okeansko osećanje" po Freudu i „nediferencirano apsolutno" po Piagetu) dete uspeva, oko osmogmeseca, da izdvoji majku ili substitut. Prema tome, kao prvi opažaj i doživljaj koji nije „sve", jeste neko drugi.2. Osnovu druge faze čini sukcesivna diferencijacija opažaja i doživljaja sop-stvenog tela. Kasnija svest o sebirazvija se na temelju doživljaja i opažaja tela.3. Suština treće faze daje povezanost dva praorganizatora. Majka je praorgani-zator sveta, onog što je spolja. To

je prvi faktor granice. Telesne senzacije i doživljaji su praorganizatori „koncepta" unutra (moje ili Ja).Sinhronizacija ova dva izvora ili praiskustva određuje formiranje granice Ja, kao i pravilnosti daljeg razvoja.Desinhronizacija vodi u aberaciju i patologiju.4. Pojačava se i učvršćuje doživljaj unutrašnje povezanosti između događaja, iskustva i interakcije. Stvara sejezgro identiteta u procesu vremenskog toka. To što je prošlo i to što se dešava povezuje se kao unutrašnje, moje, Ja.5. Javlja se potreba da se potvrđuje autonomnost. Između druge i treće godine dete nediskriminativno odbija svešto spolja utiče (negativizam). Prevazi-laženjem ove etape kontrasugestibilnosti pojavljuje se inicijativa, nezavisnosti jezgro samopoštovanja.6. Dete oko treće godine, ako je razvoj tekao normalno, počinje da se vezuje za igračke, stvari i druge osobe,pored majke. Ekspanzija proširuje identitet, pojačava osećanje granice i kondenzuje sadržaj Ja. Dinamička vezadeteta, osoba i stvari je identifikacija.7. Dolazi do progresivne intelektualne obrade sadržaja Ja. Pod uticajem iskustva, učenja i transakcija ranijenestruktuisani doživljaj dobija svoje trajne i svesne odrednice.U svojim kasnijim radovima Allport (1955) se približio fenomenologiji i egzistencijalizmu. Kao jedan od pretečahumanističke orijentacije, on daje sve veći375značaj perspektivi koju Ja ima, izboru i odlučivanju, životnoj filozofiji i potencijalu menjanja i postojanja. Zakliničku psihologiju je posebno značajna Allportova ocena o kvalitativnoj razlici između deteta i odraslog i izmeđunormalne i abe-rantne ličnosti. Psihoanaliza je, po toj podeli, psihologija abnormalnosti a ne opšta psihologija.Druga značajna i vrlo uticajna ocena Allportova odnosi se na udeo nesvesnog u regulaciji ponašanja. Držeći seprethodno određene granice, Allport odbacuje mišljenje daje nesvesno odlučujuće u ličnosti nezavisno od uzrasta ilidihotomije normalnost - patologija. Normalni, odrasli ljudi, sa razvijenim proprie-talnim osobinama nisu robovisvog nesvesnog. U kasnijoj fazi ova pozitivna ocena postaje još naglašenija, Allport se sasvim ograđuje od formulezavršene ličnosti i opredeljuje za koncept srodan egzistencijalističkom biću.Povećano interesovanje za subjektivni nukleus ličnosti dolazi do izražaja pretežno u formi teorisanja. Istina, ipsihoterapija dobija inspiraciju i traži načina da primeni nove poglede na ličnost. Međutim, empirijska istraživanjavidno zaostaju i kao posledica toga izostaju i pronalasci pogodnih instrumenata. U tom opštem kretanju izuzetakpredstavlja Jane Loevinger (1956). Ona takođe pokušava da nađe najbolje rešenje putem povezivanja različitihpristupa, što je karakteristika svih teoretičara o Ja. Njen pristup polazi od psihoanalitičke teorije i teorija crta. Madaje na prvi pogled ona samo ponovila Allportovu formulu, razlika je važnija od sličnosti. Bitna odlika njenog pristupaje povezivanje teorisanja sa empirijskim istraživanjem i proverom teorijskih postavki. U svojim istraživanjimaLoevinge-rova je našla dokaze da je Ja, u stvari, jedna crta ličnosti. Crta Ja prolazi tokom razvoja individue krozrazličite faze i transformacije. Ona je našla potvrdu daje Ja u početku života rudimentarno, da se postepeno oblikujeu individualizovanim granicama i po sadržaju. Tek u adolescenciji dolazi do formiranja složenog pojma o Ja.Međutim, na tom uzrastu granice Ja nisu čvrste, dok se sadržaj odlikuje kon-vencionalnošću. U stvari, sadržaj Jaadolescenata je samo prividno individualizo-van, dok je stvarno konfonnističan i ispunjen propagandom vršnjaka.Tek posle adolescencije dobija pojam Ja čvršće granice, veću autonomiju od roditelja i vršnjaka i počinje daobuhvata stvarne sadržaje somatskih, biografskih i egzistencijalnih specifičnosti individue. Osnovne odlike crte Ja,po Loevingerovoj jesu sposobnost samoposmatranja, sposobnost zauzimanja jednog kompleksnog pojma o sebi.Mada crta Ja prati opšti razvoj ličnosti, ona je, u svojim varijacijama, zavisna od inteligencije, obrazovanja isocioekonomskog položaja.Baveći se višegodišnjom studijom shizofreničara i njihovom ulogom u porodičnoj interakciji Laing (1966) jezaključio daje centralni, eksplanativni koncept shizofrenog ponašanja koncept Ja. Po mišljenju Lainga funkcija Ja senajbolje razume ako se analizira jednom kombinacijom psihološke i kognitivne teorije. On priznaje da i sam mnogoduguje psihoanalitičkoj teoriji, ali je ova teorija zasnovana na potpuno pogrešnim pretpostavkama. Jedna od tihbazičnih grešaka je postavka o osobi kao solipsističkom biću. Naime, psihoanaliza priznaje samo individuu koja jesubjekt, kao što i u terapiji priznaje samo osobu pacijenta. Sva druga bića su „objekat", to jest nebića (nesubjekat).Da bismo uopšte mogli započeti razmišljanje o Ja, moramo ispraviti tu pogrešku psihoanalize i usvojiti Buberov stavda uvek postoji Ja i Ti kao minimalni uslov za formiranje i održavanje Ja. Akcija kao spoljašnji akt i doživljaj kaounutrašnji akt bitne su konstituente komu-376nikacije između Ja i Ti. Međutim, da bismo razumeli Ja i Ti, i tu komunikaciju moramo prihvatiti udeo kognicije.Laing dokazuje daje ono što jedna osoba prihvata kao svoje Ja uvek vezano za opažaj Ja i Ti relacije. Kada je Janaspram Ti, faktički ili imaginarno, onda Ja opaža sebe prema svojoj proceni toga kako Ti opaža Ja. Refleksija osebi je uvek prelomljena pretpostavljenom ocenom druge osobe (Ti). Ovaj deo odnosa Laing kratko određuje kao: Jamislim da sam Ja takav i takav, što je isto ili različito od onoga što opažaš (i misliš) Ti o meni. Ovo istovremenoopažanje sebe, drugog i sebe kroz drugog Laing naziva metapercepcijom. Pojam o Ja nije statičan, mada ima izvesnekonstante, već je uvek određen Ja i Ti relacijama. Bolje rečeno, Ja je i jedno i drugo, i jedna bilansna konstantaprošlog i promenljiva koja je određena relacijama sa značajnim Ti. Ja se menja kao što se menjaju i Ja i Ti odnosi.Pošto je određenje Ja dvosmerno, jer obuhvata i Ti, koje je takođe jedno Ja kao što je Ja za onog drugog jedno Ti. Iztoga proizilazi da je metaopažaj zapravo meta-metaopažaj. Na taj način se oba partnera, u svom varijabilnom deluJa, menjaju ili, ako postignu neku vrstu stabilne sheme, koju Laing naziva „čvor", onda stagnira odnos i ustaljuje seJa. Ukratko, Ja ima potencijal da se ustaljuje i da se menja, a promena je funkcija metaopažaja i spirale metaopažaja,

sheme i sporazuma koji su postignuti između Ja i Ti. Takvih relacija Ja može da se uspostavi nekoliko. Ako ima višeproduktivnih Ja i Ti relacija, koje su otvorene i intimne, onda se potencijal Ja za ostvarenjem optimalno ispoljava.Ovaj kratak prikaz ne obuhvata sve poglede o Ja, koji su autoritativno izloženi u priznatim publikacijama. Pre sveganisu izloženi pogledi nekih poznatih, savremenih psihoterapeuta koji su dali stimulativne doprinose ovom pitanju.Poglede psihoterapeuta, kao što su Frederick Perls (1969) i Eric Berne (1969) ovaj pregled mimoilazi zbog toga štonjihovi tvorci nisu dali tehnike za procenu Ja.DIFERENCIJACIJA JAJedan od osnovnih razloga reaktiviranja učenja o Ja u savremenoj psihologiji je potreba da se pozitivističkojtendenciji atomiziranja suprotstavi princip jedinstva ličnosti. Koncept Ja, koji je primarno privatnog, unutrašnjegkaraktera, poslužio je toj svrsi. Prema tome fenomenološki jedinstveno Jaje ona „druga strana stvari". Iz ovihrazloga očekivalo bi se da Ja ostane jedinstvo, da se ne deli ni na koji način. Međutim, potreba da se jedinstvenomteorijom ličnosti obuhvate svi uzrasti i stanja zdravlja i bolesti zahteva korekciju. Potrebno je objasniti razvojnoobogaćivanje Ja kao i njegovu dezintegraciju u stanjima neurotičnih i psihotičnih poremećaja.Za kliničku praksu je, verovatno, najpogodnija podela aspekata Ja koju je dao Rogers. Njegova shvatanja, što jeukratko napomenuto, predstavljaju pokušaj sinteze psihoanalitičkog i fenomenološkog pristupa. Osnovni pojmoviRogerso-vog teorijskog sistema jesu organizam, potreba za samoaktualizacijom, Ja, iskustvo, učenje i potreba zaprihvaćenošću. Samoaktualizacija je magistralni pokretač razvoja organizma i Ja. Organizam je fon svih ljudskihsenzacija, a Ja treba da se izdiferencira iz organizma. Svoje osnovno određivanje Ja postiže prepoznavanjemsenzacija, afekata i impulsa za akcijom u organizmu. U kontaktu sa drugim ličnostima ličnost učestvujeorganizmičkim reakcijama, kojih je Ja svesno ili ne i koje prihvata ili odbacuje (potiskuje). Potreba zaaktualizacijom i prihvaćenošću od strane drugih motiviše ličnost na učenje. To učenje je osnov usvajanja377normi i pravila ponašanja. Učenje pravila je delom organizmički proces (identifikacija). Rezultat tog procesa jestvaranje jedne posebne formacije u Ja koju Rogers naziva „idealno Ja". Ta strana Jaje dinamički aktivna i ona utičena odnose Ja - ostali, ali i na odnos Ja - organizam. Ako je „idealno Ja" adekvatno, ljudsko i sposobno da prihvati,onda ono stimuliše interakciju Ja sa organizmom, prih-vatanje organizma i sledstveno potpomaže razvitak Ja. Usuprotnom, ako je „idealno Ja" neadekvatno, neljudsko i ne prihvata, onda ono ometa prirodno i progresivnouključivanje organizma u svest, u sadržinu Ja. Formula koju Rogers daje je sledeća: Ja koje može da prihvatisopstveni organizam je ono Ja koje je prihvaćeno od „idealnog Ja", i obrnuto, Ja koje nije prihvaćeno od „idealnogJa" blokira samoaktualizaciju i ne može da prihvati, niti da bude prihvaćeno, od drugih ljudi. Mada se ova formula,u krajnjoj liniji, svodi na Freudovu shemu neuroze, ona omogućava istraživačko proučavanje Ja.INSTRUMENT ZA EKSPLORACIJU JA, TEHNIKA Q SORTIRANJATehnika Q kartica ili Q sortiranja je instrument za samoopisno ispitivanje ličnosti. Mada je tokom vremena naišla naraznoliku primenu, u osnovi je nepro-menjena. Tehniku Q kartica formirao je i popularisao engleski psihologStephen-son (1953). Kasnije, nju je prihvatio Rogers razvijajući svoju modifikaciju. Poslednjih godina Q karticu jeprihvatio i dalje modifikovao bračni par Block (1961) za istraživanje interakcije roditelj - dete i vaspitnog „stila". Uoriginalnoj formi instrument se sastoji iz određenog broja kartica, koji može da varira između 60 i 150 u jednomkompletu. Na svakoj kartici je otkucana po jedna stavka koja po formi nije različita od stavki upitnika ili inventara.Međutim, između ove dve vrste samoopisnih tehnika, upitnika i Q sortiranja, postoje značajne metodološke razlike.Tehnika Q sortiranja je samoopisni instrument namenjen ispitivanju opažaja, osećaja stavova i vrednosnih ocena okojima ispitanik svesno sudi. Za Q tehniku važi, bez rezerve, ono što je Cronbach rekao za upitnike, da pružapublikovanu sliku Ja. U ovom slučaju se ne pretpostavlja da izneti sadržaj ili ocene intelekta imaju neku skrivenudimenziju, ispod ili iznad iznete ocene o sebi. U tehničkom pogledu odgovori na Q tehnici nisu isti kao naupitnicima. Umesto da se bira između dve kategorije odgovora (da ili ne, tačno ili netačno, često ili nikad), odgovorse postavlja na određeni stepen skale intenziteta na čijim krajevima su dihotomne odrednice „potpuno tačno"odnosno „potpuno netačno". Između njih je skala koja može da ima od 5 do 15 stupnjeva. Ova skala uvek imaneparan broj podeoka, zbog toga što je središnji stepen, koji nije ni potvrda ni negacija, od posebnog značaja.Najznačajnija razlika u pogledu sistema odgovora između upitnika i Q sortiranja sastoji se u tome što je ispitanikunametnuto da u svaki stepen skale intenziteta postavi tačno određeni broj Q kartica. U stvari Q tehnika primoravaispitanika da svojim odgovorima formira jednu idealnu normalnu krivulju. To znači da će najmanji broj kartica dabude postavljen na ekstremne stepene skale a najveći broj u sredinu, konkretno u neutralni podeok. Stephenson jeuveo ovaj sistem odgovora zato da bi apriori obezbedio uslove za računanje korelacija između više uzastopnihsamoopisa. To je svakako i moguće, mada je ova kruta shema odbojna za mnoge ispitanike. U modifikacijiBlockovih taj je sistem napušten.378Tehnika Q sortiranja razlikuje se od upitnika i po izvoru sadržaja. Dok su upitnici grupno orijentisani i zbog toga sustrogo uniformni i standardizovani, što više toga to bolje, kod Q tehnike je drukčije. Ispitivač može da sastavi Qkomplet za svakog ispitanika drugi, samo ako ima razloga i ambicije. Dobro sastavljeni Q komplet je primerenindividualnom slučaju. Stavke predstavljaju redigovani samoopisi koje je on upotrebio za karakterizaciju svojihmišljenja, osećanja ili ocena ponašanja. To naravno ne isključuje konstruisanje standardnog Q kompleta koji seupotrebljava za ispitivanje više osoba. Rogers je u tu svrhu koristio Čikaški Q komplet (Butler i High, 1954).Osnovni razlog za uvođenje pravila individualizacije sadržaja stavki Q tehnike je teorijski. Naime, Stephenson jenamenio ovu tehniku za idiografska istraživanja. Uobičajeni izvor sadržaja stavki za individualno orijentisani Q

komplet je intervju sa pacijentom na početku terapije.U najkraćim crtama, razlika između upitnika i Q tehnike svodi se na razliku između nomotetičkog i idiografskoginstrumenta. Ovako posmatrano, upitnici ne bi ni mogli da se koriste za istraživanje Ja, koje je po definicijiidiografski fenomen. Ocenjivanje test-ponašanja na upitnicima vrši se normativno, prema utvrđenim parametrimakriterijumske grupe. Ocenjivanje test-ponašanja na Q tehnici vrši se upoređenjem dva ili više sortiranja iste osobe. Itu se srećemo sa oštrim razlikama između normativneg i ipsativnog ponašanja. Uobičajeno je da Q tehnikuprimenjujemo kod iste osobe po nekoliko puta, bilo daje zadati sadržaj isti (moje stvarno Ja) ili je različit. Ako jezadatak sadržinski isti, onda je bitna vremenska dimenzija kao i intervali između testiranja. Ako je sadržaj različit,onda je bitan izbor zadatka.Interesovanje za Q tehniku naglo je poraslo posle publikovanja Rogersovih ispitivanja. Rogers je skrenuo pažnjuistraživačima na ovaj instrument, koji je do tada bio nezapažen. Utisak je bio jak, pre svega zato što je Rogerspokrenuo jednu alternativnu vrstu psihoterapije, sa notom kritike psihoanalize, i zato što je dokazivao nužnost imogućnost testovne kontrole psihoterapije. Tehnika Q sortiranja je bila osnova empirijske kontrole procesasavetovanja. Mada je Rogers bio protiv tradicionalnog testiranja, smatrajući da procena „strukture i dinamike"ličnosti na uopštene načine ne daje ništa korisno za terapijski rad, on se veoma zalagao za izradu i primenuinstrumenata koji zahvataju ključni aspekt delovanja terapije i mere suštinu promena. Po njegovoj oceni Q sortiranjeje pogodna tehnika za ocenu Ja i za procenu promena Ja.U svojim istraživanjima Rogers nije, doduše, uspeo da proveri osnovnu postavku svoje teorije, o razlici između„organizma" i „Ja", koja bi morala biti veća kod nezrelijih i neurotičnih, a manja kod zrelih i normalnih osoba.Naravno, nemoguće je dobiti samoopis „organizma", koji je po definiciji nesvestan, posebno kod kliničkihslučajeva. Umesto toga Rogers je Q tehnikom proverio odnos između dva aspekta Ja, „stvarnog Ja" i „idealnog Ja".Iz njegove teorije proizlazilo je da prenaglašeno poštovanje importovanih normi povećava zahtev prema sebi,„idealno Ja" je previše pozitivno i povećava razliku između „realnog Ja" i „idealnog Ja". Takav odnos nagoveštavaujedno razliku između „organizma" i „realnog Ja" koja je velika. Rezultati Rogersa i Dymonda (1954) potvrdili sudaje razlika između Q opisa „realnog Ja" i „idealnog Ja" srazmerna težini neprilagođenosti. Kod neurotičara je ovarazlika uvek bila takva što je „idealno Ja" bilo pozitivnije od „realnog Ja" ili je „realno Ja" bilo pomereno kanegativnim kvalitetima.379Provera ovih rezultata na studentima potvrdila je osnovnu tezu. Studenti sa većim razlikama između Q opisa„idealnog Ja" i „stvarnog Ja" imali su slabiji uspeh ili su bili manje aktivni u vanškolskom ponašanju. Međupatološkim uzorcima najveća razlika se javlja kod neurotičara, dok je kod psihopatija i psihoza manja. Kodzatvorenika je čest slučaj obrnute razlike. Mnogi zatvorenici su na taj način preneli poruku da smatraju da su boljinego što bi trebalo da budu.U toku nedirektivne psihoterapije ovaj indeks se pokazao dobar. U celini gledano, savetovanjem tretirani slučajeviispoljili su veće razlike na početku nego na kraju savetovanja. Kod kontrolne grupe, koja u intervalu između dvaispitivanja nije tretirana nedirektivno (niti nekom drugom poznatom psihoterapijom), razlika se nije izmenila.Primećeno je, međutim, da su promene, u celini posmatrane, dosta male. Kada je tretmanu podvrgnuta grupapodeljena na one kod kojih su utvrđene pozitivne promene i na one kod kojih pozitivnih promena nije bilo,primećeno je da su se razlike veoma smanjile kod uspešno tretiranih, a malo ili nimalo se nisu smanjile kodneuspešno tretiranih. Ovo je protumačeno kao potvrda postavke daje indeks razlike Q opisa „stvarnog Ja" i„idealnog Ja" dobar indikator neprilagođenosti i daje dobar pokazatelj promena u toku terapijskog procesa.Tehnika Q sortiranja je proverena i primenjena i na drugim područjima. Jedno od područja na kojem je Q tehnikapostala veoma prihvaćena je istraživanje porodičnih odnosa, posebno odnosa dece i roditelja. Isti Q komplet jekorišćen da bi deca opisala svoje viđenje roditelja ili sebe: „Moj otac", „Moja majka", ,,Ja u očima majke", ili sastanovišta roditelja: „Moj suprug", „Moj sin", „Ja u očima mog deteta". Upoređivanje ovih Q opisa i izračunatekorelacije pokazuju u kojoj meri se članovi porodične grupe u svojim međusobnim opažajima i metaopažaji-maslažu ili razlikuju. S obzirom na porast interesovanja za porodicu i dinamiku interakcije, razumljivo je da suinstrumenti procene veoma traženi.Pomoću Q tehnike mogu se istraživati i različiti vaspitni uticaji. U toku svojih istraživanja Helper (1955) je,koristeći ovu tehniku, potvrdio da stav supruge prema mužu kao roditelju ima značajne veze sa formiranjem Ja kodsinova.Ukoliko je muž bio sličniji predstavi koju je žena smatrala idealnom, i prema tome poželjnom i za svoga sina,utoliko je sin bio sličniji ocu. Na isti način je dokazano da su dečaci koji su sebe na Q opisu prikazali kao slične ocubili bolje prihvaćeni među svojim vršnjacima. Takođe je proverena i dokazana pretpostavka daje slaganje roditelja upogledu toga kakvo treba da bude njihovo dete („Moj sin, kakav želim da bude") od velikog značaja za stabilnostdečje predstave o svom „idealnom Ja". Roditelji sa usaglašenim vrednosnim ocenama imali su decu sa stabilnim Ja-idealom, a neusaglašeni roditelji decu sa nestabilnim Ja-idealom. Stabilnost Ja-ideala deteta određena je slaganjemnekoliko uzastopnih Q opisa Ja-ideala dece.Posebna pogodnost Q tehnike je mogućnost ponavljanja opisa sa istom zadatom temom. To omogućava upotrebu Qsortiranja kao merila promena i poremećaja.U longitudinalnim studijama ličnosti i istraživanjima promena koje se očekuju u toku produžene psihoterapijepostoji velika potreba za instrumentima sa svojstvima koje ima Q sortiranje. Najzad, treba spomenuti još jednovažno područje na kome je ovaj instrument sa uspehom primenjen. Stvarna korist od psihodijag-

380nostike je verovatno osnovni problem ove subdiscipline kliničke psihologije. Mogućnost provere valjanostibaterijskog dijagnostifikovanja znatno je porasla kada je otkriveno da se pomoću Q sortiranja mogu uporeditiprocene ličnosti ispitanika koje daje dijagnostičar sa procenama koje o istoj osobi, nezavisno od bate-rijskihformacija, daje lekar ili psihoterapeut. Utvrđeno je da se pomoću ove tehnike mogu dati opisi ličnosti na osnovupojedinih instrumenata iz okvira baterije, grupa instrumenata i čitave baterije. Svi ti opisi, parcijalno ili globalnobate-rijski, mogu se i međusobno upoređivati, u cilju određivanja doprinosa, i sa krite-rijumskim opisom koji dajepsihoterapeut. Sa takvim nacrtima i posredstvom Q tehnike, najčešće namenski konstruisane za potrebe konkretnogistraživanja, vršene su mnogobrojne validacione studije (Sines, 1959; Silverman, 1959; Rubin i Shontz, 1960;Berger, 1968).lOCENA TEHNIKE Q SORTIRANJAOpis ličnosti koji se daje putem Q tehnike može se upotrebiti na više načina. Uobičajeno je da se dva ili više Qsortiranja međusobno uporede i da se razlike ili sličnosti određuju koeficijentom korelacije (produkt moment-tipa).Međutim, dati Q opis može se upotrebiti i na jedan drugi način, koji se sastoji u navođenju Q kartica koje jeispitanik rasporedio u kvote na krajevima piramide. Evo najpre jedne tipične piramide konstruisane za komplet od70 Q kartica:GRAFIKON 8.Piramida rasporeda stavki tehnike Q sortiranjaPOTPUNO TAČNO

67101620

18 22 321 24 1226 27 13

2 30 34 25 95 35 38 43 118 40 41 47 15

1 14 50 42 53 19 234 46 58 44 57 31 28

32 60 48 61 51 59 37 29 1736 64 56 63 52 65 39 45 3354 68 62 66 70 67 69 49 55POTPUNO NETAČNO381Ovaj komplet je sa manjim modifikacijama, mada je u osnovi istovetan sa onim koji je Rogers upotrebio (Butler iHigh, 1954). Ispitanik je, sledeći instrukciju, dao samoopis sa temom „stvarno Ja". Brojevi označavaju kartice čiji suredni brojevi određeni nasumice. Podeoci na bazi piramide su stupnjevi skale koji su dati da bi se moglo vršitiizračunavanje.Iz ovog rasporeda izdvojene su Q kartice koje je ispitanik rasporedio u podeoke 9 i 8 (Potpuno tačno i Tačno) ipodeoke 2 i l (Potpuno netačno i Netačno).Potpuno tačno Potpuno netačno(32) Čini mi se da izbegavam da se (17) Ja svoja osećanja slobodno suočim sa stvarima. (36) Trudim seizražavam. (33) Ja sam uravnotežen, da ne mislim o svojim problemima. (55) Ja sam spokojan i ništa me nemuči. (54) Plašim se neuspeha u svemu što uradim.Tačno Netačno(1) Ja imam stroge zahteve prema sebi. (23) Ja sam optimista. (28) Osećam se (4) Često se osećam ponižen. (60)Ne- ravnodušno. (29) Ja lako donosim odlu-siguran sam u sebe. (64) Mislim da ke i pridržavam ih se. (45) Japrema sebi sam detinjast. (68) Ja sam bezvredan. imam pozitivan stav. (49) Ja sam zadovoljan sobom.Ova skica „stvarnog Ja" ocrtava možda više stav ispitanika prema sebi nego što sadržinski iscrpljuje njegovaosećanja i mišljenja. Iskusnom kliničaru ove informacije mogu poslužiti kao potkrepljenje impresije koju jeformirao o ispitaniku tokom intervjua. Sadržaj ovih stavki koje su izdvojene kao najkarakte-rističnije za „stvarno Ja"ne može da se prihvati doslovce. Ova rezerva prema formulacijama koje su apriorno date odnosi se i na Q tehnikukao i na upitnike. Međutim, ako je Q komplet formiran posebno, za konkretan slučaj, na osnovu autentičnih iskazadobijenih u intervjuima na početku eksploracije ili terapije, onda ta ograda ne postoji. U tom slučaju su sadržaj iformulacije idiografske i mogu se uvažavati.

Jedno pitanje se neprekidno provlači kroz sve prikaze i analize Q tehnike i glasi: Da li je Q tehnika nešto posebno,različito od upitnika i intervjua ili je razlika nebitna? Neosporno je da sve tri nabrojane tehnike imaju isto poreklo,da spadaju u grupu samoopisnih instrumenata i da imaju mnoge dodirne tačke. Samim tim mogu se voditiakademske diskusije o sličnosti i razlikama među njima. Smatramo da Q tehnika ne predstavlja neki „viši stupanj" urazvoju upitnika i ne može se na toj relaciji takmičiti sa standardizovanim instrumentima. Ako hoćemo da pravimopoređenja, onda je možda bolje postaviti Q sortiranje između intervjua i upitnika, kao prelazan oblik. U svakomslučaju ovaj instrument ima niz veoma dobrih odlika koje dobro pristaju uz uslove u kojima se odvijaju kliničkaistraživanja i ispitivanja. U prvom redu, mislimo na mogućnost konstruisanja Q kompleta „po meri" individualnogslučaja. Drugo, što takođe ide u prilog ovom instrumentu, je podobnost da se varira sadržaj zadatka, kao što surazličiti aspekti382Ja, ili da se isti zadatak postavi nekolicini članova porodice. Najzad, velika je vred-nost Q tehnike što može da sekoristi za praćenje promena. Nažalost, većina testova, tehnika i skala iz okvira baterije konstruisana je kao papirniubrus, samo za jednu upotrebu. Na kraju reč-dve kritike.Tehnika Q sortiranja je rodila velika očekivanja kod kliničara. Zbog toga što, s jedne strane, postoje velike potrebeza veoma raznolikim tehnikama, a s druge strane, mnoge tehnike se, bar na početku, nude prilično reklamerski. Ovajspreg dovodi obično do veoma kratkotrajnog optimizma. Tako je i Q tehnika ponuđena kao rešenje velikezagonetke, sprega nomotetičkog i idiografskog zahvata. Analiza mnogih ispitivanja prilično je jednodušna u nalazuda Q tehnika podleže jakom uticaju predrasuda, konvencionalnih sudova i stručnih stereotipa. Pokazalo se da mnogi„dokazi validnosti", to jest saglasnost Q opisa procena iste osobe date od strane interpretatora testova i,pretpostavimo, psihoterapeuta potiče otud što oba stručnjaka smatraju da je ispitanik neurotičar i što oba stručnjakaimaju prilično ujednačeno mišljenje o tome kakve osobine ima jedan neurotičar. Posredi je dakle zaključivanje naosnovu opštih kategorija, odnosno „stereotipova". Ova kritika se odnosi uglavnom na slučaj uporedenja Q opisa dataod strane dva ili više eksperata, međutim, strogo uzev, njihovo sortiranje Q kartica ne predstavlja samoopis. Prematome, sigurno je da primena Q tehnike u nesamoopisnom procenjivanju ličnosti, od strane eksperta, menja osnovnikvalitet ovog instrumenta u tom smislu što ga kontaminira sa stereotipima (Berger i Miladinović, 1970). Takvekontaminacije sadržaja Q opisa, nomotetičkim, stereotipnim ili konvencionalnim, nisu specifične za stručnjaka. Većsmo naveli konstataciju Loevingerove da adolescenti u opisu sopstvenog „stvarnog Ja" koncepta takođe ispoljavajuvisok stepen uniformnosti ili stereotipija. Najzad, da spomenemo i to daje zapaženo da su samo-opisi „idealnog Ja",po pravilu, manje individualizovani i specifični nego samoopisi „stvarnog Ja". Iz svega ovoga možemo zaključiti da,nasuprot dobrim namerama konstruktora i priželjkivanjima korisnika, Q tehnika nije imuna od kontraidiograf-skihuticaja pri suđenju o ličnosti.SEMANTIČKI DIFERENCIJALStručnjaci nepsiholozi koji pomalo prate zbivanja na psihološkoj sceni većinom imaju utisak da psiholozi žive uizobilju raznih instrumenata, sprava i spravica. Međutim, kada psiholozi krenu u potragu da nađu instrument iliskalu pomoću kojih mogu pouzdano da objektiviziraju promene, oni dolaze do sasvim suprotnog zaključka odnepsihologa. Jednostavno rečeno, izobilje je prividno sa stanovišta specifične potrebe. Taj imbalans se dobro vidi napodručju dijagnostike Ja-koncepta, gde su istraživači prihvatili i instrumente koji su veoma daleko od njihovihprimarnih ciljeva. Takav je slučaj i sa semantičkim diferencijalom.Semantički diferencijal je suviše dobro poznat da bismo se ovde upustili u njegovo podrobno prikazivanje.Konstruisan je za psiho-lingivstička izučavanja jezika i primenjivan u tipičnim nomotetički orijentisanimistraživanjima. Njegovi konstruktori Osgood i saradnici Suci i Tannenbaum (1957) sa puno elana su pokrenuli nizistraživanja u međunarodnim razmerama, obuhvatajući uzorke i zemlje383na više kontinenata. Ova transglobalna ambicija i aktivnost izvedena je pomoću semantičkog diferencijala. Već poovome možemo zaključiti da se semantički diferencijal ne uklapa po svome stilu u tipične razvojne puteve kliničkihinstrumenata.Pitanje je da li bi semantički diferencijal i bio prihvaćen u kliničkoj psihologiji da se sam autor nije postarao dademonstrira primenljivost svoje teorije i metode. Povod za tu demonstraciju je bio jedan slučaj trostruke ličnosti.Jedna mlada, udata žena i majka dvoje dece obratila se psihijatru zbog neobičnih doživljaja i, kako se ispostavilo,zbog čudnih promena. Po oceni psihijatra pacijentk-inja je ispoljavala odlike dvostruke ličnosti, koje su se nekadočekivano nekad neočekivano javljale i smenjivale. Jedna od ličnosti je bila ekstrovertna i antisoci-jalna, pa jenazvana „Crna Eva" („Eva Black"), dok je druga bila introvertna i hipersocijalizovana, neurotična. Ova druga jenazvana „Bela Eva" (Eva White). Dok je psihoanalitički tretman bio još u toku, izvršeno je ispitivanje pacijentkinje,to jest njenog „stvarnog Ja", pomoću semantičkog diferencijala. Testiranje je urađeno dva puta, jedanput je testiranaCrna, a drugi put Bela Eva. Pošto je tretman tekao veoma uspešno, obe manifestne karakterne formacije počele su daslabe i na kraju se pojavila jedna nova, vrlo pozitivna i integrisana ličnost. Psihoterapija se završila nestankom Crnei Bele karakterne formacije i učvršćivanjem „treće", zrele i integrisane Eve. Testiranje je ponovljeno i na krajupsihoanalitičkog tretmana.Pošto je testiranje pacijentkinje u fazi aktivne alternacije dveju ličnosti izvršeno naslepo, Osgood i Luria (1954) sudali interpretaciju. Ta interpretacija je, kako se navodi u literaturi, bila veoma uspešna i vrlo bliska oceni stanja Evekoju je dao njen analitičar. Prema tome, može se zaključiti, kao što su mnogi učinili, da je semantički diferencijalpraktično pogodan i za kliničku, individualnu primenu.

Semantički diferencijal je instrument za eksploraciju skrivenog i opšteg značenja koju neka reč ili simbol ima.Pretpostavlja se da značenja koja prate reci i druge simbole izražavanja i komuniciranja imaju i univerzalnu i užukomponentu. U svojim transglobalnim istraživanjima Osgood je prvenstveno nastojao da otkrije univerzalnaznačenja nekih odabranih reci. Na temelju sakupljenih podataka on je više puta potvrdio svoju osnovnu zamisao pokojoj postoji jedan univerzalni „semantički prostor" koji presecaju tri osnovne dimenzije: vrednovanja, aktiviteta ipotencije. Sve reci i drugi simboli koji izražavaju neko značenje, prema tome, imaju komunikacionu vrednost, moguse ispitati semantičkim diferencijalom i na osnovu rezultata mogu se postaviti na odgovarajuće mesto u„semantičkom prostoru". Dovoljno je znati ocene po tri osnovne dimenzije i po tome reč dobija svoje univerzalnomesto.Kao i tehnika Q sortiranja, tako i semantički diferencijal ima vrlo širok dijapazon primenljivosti, zavisno odistraživanja i izbora varijabli. Semantički diferencijal uvek može pogodno da se prilagodi. Uostalom, toprilagođavanje je krajnje jednostavno. Sastoji se u tome što se na list semantičkog diferencijala napiše reč, odnosnopojam koji ispitujemo. Kao kod Q tehnike i ovde ispitanik dobija pripremljeni sadržaj: „stvarno Ja", „idealno Ja",„Ja kako me drugi vide" i slično. Prema tome, sa ove dve tehnike mogu se ispitati isti zadaci, pojmovi ili simboli.Naravno, svaka od ovih tehnika ima drugu strukturu i drukčije se obraduje.384Evo jednog primera semantičkog lista koji je korišćen u istraživanju projektivne tehnike za decu „Bleki tematskogtesta" (Blum, 1949):GRAFIKON 9List semantičkog diferencijala1. Faktor vrednovanjaa)TAČNO /____/____/____/____/____/____/____/ NETAČNOb) MUDRO / /____/____/____/____/____/____/ LUDOc) SLATKO /"""/____/____/____/____/____/____/ KISELOd) PRAVILNO/____/____/____/____/____/____/____/ NEPRAVILNO2. Faktor akti vitetaa) OŠTRO /____/____/____/____/____/____/____/ TUPOb) VRUĆE / /____/____/____/____/____/____/ HLADNOc) AKTIVNO l / l l l l l l PASIVNOd) BRZO J /__/~/~/~/~/~/ SPORO3. Faktor potencijea) J AKO /____/____/____/____/____/____/____/____/ SLABOb) TVRDO /____/____/____/____/____/____/____/____/ MEKOc) VELIKO £_._/____/____/____/____/____/____/____/ MALOd) GRUBO / /____/____/____/____/____/____/____/ FINOSemantički diferencijal je dosta korišćen i u istraživanjima TAT kao i Rorschachove tehnike. U ovim validacionimistraživanjima dobijeni su veoma zanimljivi i stimulativni rezultati. Pa ipak, kao daje uvek ostajalo nešto nezavršenoi nedorečeno u svemu što je dobijeno primenom ove tehnike.U individualnom kliničkom radu semantički diferencijal se koristi za ispitivanje značenja ključnih reci, koje jekliničar odabrao. Izbor može da se načini apriori, da se pođe od opšteg pitanja: kako značenje imaju reci kao što sumajka, otac, brak, supruga, terapija i slično. Isto tako može se napraviti izbor prema recima koje je ispitanik posebnonaglasio u intervjuu ili terapiji. Bez obzira na izvor izabrane serije reci, ispitanik obično dobija oko 10 do 15 tihsimbola. Za svaku reč on popunjava po jedan list semantičkog diferencijala. Ispitivanje ne izaziva skoro nikakavotpor. Većina ispitanika lako shvata instrukciju i prima ovaj test kao neku vrstu igre. Testiranje ne traje više od 10minuta, što potvrđuje daje semantički diferencijal veoma ekonomičan. Obrada rezultata je, međutim, zametna.Ukoliko se obrada vrši klasično, onda se ona završava utvrđivanjem zasićenosti svake reci sa tri bazična faktora. Izsvih procenjenih reci na kraju saznajemo koja je dimenzija najviše zastupljena u suđenju ispitanika. Iz istraživanja seveć zna da je evaluativna najpotentnija kod kliničkih slučajeva. Najzad, može se odrediti i diferencijalni rasporedpojedinih reci u vezi sa tri bazične dimenzije.25 Psihodijagnostika 3oJPod uslovom da je obrada podataka završena i da je određen položaj svih reci u semantičkom prostoru, za koji,uostalom, ne postoje univerzalne norme, kliničar i dalje može ostati isto toliko udaljen od shvatanja tog slučaja kao ipre semantičke analize. Razlog je taj što Osgoodova teorija nije integrisana sa teorijama ličnosti, u čijim terminimakliničari razmišljaju o svojim slučajevima. Ovako izdvojeno, teorija značenja samo pojačava atomizaciju ispitanika,koja je inače dosta izražena zahvaljujući heterogenosti baterije i često veoma zamršenim sistemima obrade pojedinihtestova i skala. U tome i jeste čvorno pitanje šta znači analiza značenja? Možda bi ovo pitanje bilo izlišno kada bipostojala neka „terapija značenja" i, naravno, kada bi se takva terapija primenjivala sa uspehom. Problem šta uraditisa rezultatom semantičke analize ne muči samo kliničare. Jedan kritičar je napisao ironičan članak o semantičkomdiferencijalu pod naslovom: ,,Da li je stena slatka ili kisela?". Aluzija je jasna. Najzad, postoji još jedan problemkoji je na nešto nižem nivou opštosti nego prethodni. Pretpostavimo da smo ispitali jednu osobu (ili nekoliko osoba)sa Q tehnikom i sa semantičkim diferencijalom. Sa obe tehnike ispitivali smo aspekte Ja, zadajući isti zadatak. Pozavršetku obrade i jednog i drugog instrumenta javiće se obavezno problem: kako uporediti nalaze i kako odreditisličnost i razlike. Unapred znamo da, bar za sada, nema definisanog kriterijuma, pa čak ni prihvatljivog pravila

zasnovanog na iskustvima, na osnovu kojih bismo mogli da resimo ovaj zadatak. Sve u svemu, kliničar koji hoće dazna više i bolje nego što to postiže intervjuom, i pribegne testiranju ispitanika sa dve i više tehnika, naći će se predsvršenim činom „loše kupovine". Dobitak je u tome što ima više podataka o predmetu ali to donosi nove, nerešeneprobleme - kako povezati podatke?TEHNIKA EKSPLORACIJE LIČNIH KONSTRUKATAKlasične, velike teorije ličnosti redom su doživele paradoksalnu sudbinu: ukoliko su se više razvijale, utoliko su višeispoljavale svoju ograničenost. Eksperimentalni metod empirizma, bihejviorizam i psihologija nesvesnog, uprkosdekla-risanim ciljevima, pokazali su se kao ograničeni pogledi na sve što u psihologiji nazivamo ličnost. Tačinjenica, s jedne strane, opravdava svaku od njih, i svu raznolikost njihovog postojanja, a s druge strane, međutim,ostavlja veliki prostor za pojavu drugih „međupogleda". Prema tome, uporedo sa skepticizmom postoji i stimulacijaza nove pokušaje. Najkrupniji prodor u otvorene „međuprostore" napravila je fenomenologija.Jedan od manje spominjanih stvaralaca ovog pravca je Kelly (1955), koji je dao jednu teoriju ličnosti i jednuspecifičnu tehniku eksploracije. Okvir u kome je Kelly stvarao je racionalistička fenomenologija. On je veomakritičan prema postojećem stanju u psihologiji ličnosti. Čoveka možemo predstaviti kao nesrećno biće koje robujesvom detinjstvu, svojim potisnutim konfliktima i koje neuspešno pokušava da se nagodi sa stvarnošću. Međutim,sve je uzaludno, jer je osuđen na uzaludnu žrtvu pred realitetom, koji je surov i potiskujući, kao i pred svojomsuštinom, koje je nesvestan. Takođe, možemo čoveka da prikažemo i kao sistem navika koje se pokreću i razvijaju,ili gase, po jasnim obrascima psihofiziologije.386Taj sjajan sistem je veoma dobro prilagođen okolnostima u kojima se navika stiče. Za formiranje i održavanje togsistema nema nikakve potrebe da se održavaju stari koncepti kao što su nesvesno, sloboda, čast ili samopoštovanje.Najzad, ako u sve to nemamo poverenja, možemo da pribegnemo klasičnom obrascu naučnog rada i da razložimoponašanje na elemente takvih odlika da ih je moguće istraživati, uz pomoć složene laboratorijske opreme. Takvotraganje za izolovanim činjenicama, čiji smisao nije lako shvatiti zbog sve odmaklije atomizacije, vođenje verom uto da će se sve to, nekad i nekako, složiti u smisaonu celinu koju nazivamo ličnost. Osnovni nedostatak ovihteorijskih pokušaja Kelly nalazi u tome što zaobilaze ili potcenjuju značaj svesti, identiteta, konceptualnog ivrednosnog sistema, ciljeva i svesnog odlučivanja. Svoju teoriju ličnosti Kelly postavlja nasuprot navedenimvelikim klasičnim teorijama. Da bismo razumeli čoveka, kaže Kelly, nije dovoljno da utvrdimo njegove nesvesnekonflikte, stečene navike ili crte, već je neophodno da upoznamo i njegov način poimanja ljudi i života. Ličnost,definiše Kelly, je određeni pogled na život.Cilj proučavanja ličnosti sa gledišta svoje teorije Kelly određuje kao analizu bazičnih konstrukata koje je osoba,kroz svoje životno iskustvo formirala, kao i sveukupnost tih konstrukata. Ličnost razumemo, kaže Kelly, ako smoshvatili njene bazične konstrukte i njen pogled na svet. To nije sasvim nova vrsta zadatka za nauku, jer se većodavno proučavaju pojmovi i pogledi na svet istaknutih, izuzetnih ljudi. Međutim, po Kellvju, nema bitne razlike sagledišta naučne metode da li je neka osoba po nekim merilima izuzetna ili nije. Cilj je da dođemo do saznanja avažnost neke određene osobe određuju različite okolnosti. Za kliničku praksu je dovoljno daje neka osoba postalaneurotična, da se obratila kliničaru za pomoć i ona, samim tim u tom odnosu, postaje „izuzetna". Prema tome,najvažnije pitanje je kako, na koji način utvrditi bazične konstrukte jedne ličnosti, zatim, na koji način ispitati sistemtih konstrukata ili pogled na život. Najzad, pod uslovom daje to postignuto, ostaje ono najvažnije: kako interpretiratiove podatke.Kelly je stvorio jedah poseban metod ispitivanja „repertoara konstrukata" koji je nazvao mrežom ili rešetkom. Tajpostupak se zasniva na principu klasifikacije, koji je već poznat u kliničkoj praksi, jer je primenjivan u okvirurazličitih tehnika: Goldsteinov test sortiranja predmeta, Hanfman-Kazanjinov test grupisa-nja i drugi. Od ispitanikase traži da navede imena ljudi koji odgovaraju završetku sledećih nezavršenih rečenica:1. Drug koga sam voleo ...2. Moj otac . ..3. Učitelj koga sam poštovao .. .4. Devojka koju sam voleo ...5. Osoba kojoj sam se obraćao sa mojim brigama.. .6. Drug koji me je nervirao .. .Ovaj spisak nezavršenih rečenica može da ima od 15 do 20 stavki. Kada ispitanik navede imena određenih osoba unastavku svake nezavršene rečenice, pristupa se drugoj fazi. Ispitivač uzima redom po tri imena i traži da ispitaniknavede po čemu su dve osobe koje je on spojio međusobno slične i istovremeno različite387od treće osobe. Ovaj postupak se sistematski vodi tako da se svako navedeno ime nađe u svakoj poziciji. Bitni deoovog ispitivanja je u tome da ispitanik objasni sličnosti i razlike među imenima svog privatnog „ansambla"relevantnih osoba. Ta objašjenja otkrivaju, u stvari, latentne motive, vrednosne sudove, uverenja i predrasude,ukratko konceptualni sistem koji Kelly naziva „ličnim konstruktima" i pogledom na svet. Dobijeni odgovori seocenjuju, a ocene se podvrgavaju jednoj vrsti faktorske analize koju je Kelly modifikovao za ovaj metod.Interpretacijom faktorske analize kvalitativnom analizom dobija se mreža konstrukata i lična antropološka teorijaispitanika.Kellvjeva racionalističko-fenomenološka metoda „repertoar konstrukata" prilagođena je teorijskim pogledima svogstvaraoca. U prilog ovoj tehnici ide to što ona koristi neposredne odgovore i što zahvata principe po kojima ispitanik

sudi0 ljudima i ponašanju. U tom smislu se može tvrditi daje „repertoar konstrukata" idiografski orijentisan eksplorativnipostupak. O vrednosti ove tehnike ne može se suditi jer su validacione provere veoma oskudne. Sam Kelly navodida su rezultati analize ličnih konstrukata veoma korisni za psihoterapiju. Međutim, sem Kelly-jeve varijantepsihoterapije, u ostalim se tehnika „repertoara konstrukata" ne pri-menjuje. Takođe se ne može ništa određeno reći opovezanosti ove tehnike i njenih kategorija sa drugim merilima motivacije, crta ličnosti ili vrednosnog sistema, jertakva proučavanja nisu vršena. Ove činjenice pokazuju da se Kellvjeva teorija i metoda procene nalaze, nezavisnood prave vrednosti koju možda imaju, u nekoj vrsti izolacije.Odziv na Kellvjev pristup je u celini zanemarljivo mali i svodi se na istraživanja shizofrenog mišljenja. Pokazalo sedauprkos Kellvjevoj ekspanzivnoj pretenziji jedino područje na kojem je njegov pristup davao pouzdane i teorijskipredvidljive rezultate bilo je shizofreno mišljenje. To je podstaklo Banistera (1971) da se dublje zainteresuje zaKellyjevu metodu i da sprovede više istraživanja shizofrenog mišljenja tehnikom „repertoara konstrukata". Banisterje potvrdio svojim radovima da je Kellvjev postupak doista pogodan za eksploraciju shvatanja shizofreničara.Na kraju se može postaviti pitanje zašto je Kellyjev pristup omanuo ili ostao nezapažen? Ubedljivost kritičkihopaski koje je on uputio ostalim teoretičarima izgleda da nije bila dovoljno jemstvo za uspeh njegovih ličnihtvorevina. Sam filozofski osnov sa koga je pošao ne može biti razlog neuspehu, jer se fenomenologija savimuspešno utkala u savremeno teoretisanje u psihologiji. Može se reći da su više uspeha imali oni koji su zastupali„emocionalnu" nego „racionalnu" fenomenologiju. No i to nije dovoljan razlog. Moguće je da bi Kelly biozapaženiji1 prihvaćeniji daje uspeo da stvori valjanu terapijsku tehniku. Pod tim uslovom i ponuđeni dijagnostički postupakprivukao bi više zainteresovanih. Psihoterapija za koju se on zalagao nije takođe našla odziv. Pošto je suvišeprodubio jaz između sebe i ostalih teoretičara, teret povezivanja rezultata njegove dijagnostičke metode sa drugimteorijama pada na leđa praktičara.Razmotrene su tri tehnike za procenu Ja-koncepta. Svaka od njih polazi od sasvim različitog okvira teorijskihuopštavanja. Kad ne bismo znali da su one podjednako namenjene eksploraciji Ja, teško da bi iko umeo da ihprepozna kao iste ili388srodne. Svaka od ovih tehnika na sasvim drugi način prilazi zadatku, traži od ispitanika da svoju poruku „prevede"na sasvim drugi „interni jezik" date tehnike i na sasvim drugi način iskazuje ocene ili sudove o Ja. Sve to veomaotežava povezivanje rezultata i zajedničku interpretaciju. Iz toga što je postignuto sigurno je bar to da smo odmakliod startne linije, da smo nešto sposobni da uradimo. Međutim, još smo veoma daleko od mogućnosti formiranjaneke baterije tehnika za ocenu Ja. Za takvo rešenje ne postoji ni teorijska ni iskustvena podloga. Svaka od ove tritehnike predstavlja doprinos jednoj određenoj teoriji ili psihoterapiji. One se najviše i primenjuju za ispitivanjeslučajeva koji pristupaju psihoterapiji ili u cilju praćenja promena u toku psihoterapije. Mogućnost nespecifičneprimene ipak postoji s obzirom na opštu pojavu vođenja eklektičkih psihoterapija. U tom pogledu Q sortiranje isemantički diferencijal su svakako pogodniji od „repertoara kon-strukata", odnosno od tehnike rešetke.Ovim prikazom nije obuhvaćena jedna veoma popularna tehnika koja se naziva „Ko sam Ja?". U našoj zemlji se onaviše koristi nego bilo koji od tri prikazana postupka. Analiza je izostala iz tog razloga što je u stručnoj literaturinemoguće pronaći podatke koji bi omogućili ocenu vrednosti toga postupka. Tehnika „Ko sam Ja?" se obično koristiuz uobičajenu bateriju. Ispitaniku se daje prazan list, stavlja se naslov „Ko sam Ja?" i traži da nade 10 pogodnihodgovora na to pitanje ili na tu nedovršenu rečenicu. Kada ispitanik završi zadatak, onda mu ispitivač daje novi, sadrugim naslovom koji glasi: „Kakav bih želeo biti?" I na ovaj deo rečenice ispitanik treba da nađe deset završetaka.Ocena dobijenih odgovora je isključivo kvalitativna. Kliničar formira jedan opšti, impresionistički sud o Ja konceptuispitanika. Taj sud upoređuje sa konceptom koji je fonnirao o ispitaniku na osnovu intervjua, biografskih i testovnihpodataka. Od svih navedenih tehnika ova je najbliža naturalističkom formatu eksploracije.PROCENA JAČINE EGAZa psihoanalitički orijentisane kliničare koncept Ja je neopozivo podređen nesvesnim pojavama, medu kojima seizdvaja ego kao najbliži konceptu Ja. Istraživati koncept Ja, nepovezano sa nesvesnim pojavama, gotovo daje besmi-sleno. Prema tome, ako se već upuštamo u istraživanje koncepta Ja kao individualnog problema, onda je neophodnoda obuhvatimo istovremeno i ego. Sa psihoanalitičke pozicije, koja je veoma jaka među kliničarima, napredak ustvaranju instrumenata za procenu Ja može biti samo polovičan ako ga ne prati i razvoj instrumenata za procenu ega.Baterijska dijagnostika i njoj svojstvena analiza „strukture i dinamike" ličnosti uvek je obuhvatala, u nekom vidu, iprocenu ega. Ova vrsta procene ne temelji se na rezultatu jedne određene tehnike. Pre svega klasična baterijarapaportovskog tipa sastavljena je od nespecifičnih, polivalentnih instrumenata. Takvi instrumenti, po definiciji,zahvataju od svega po malo i ni od čega dovoljno. Upravo je ovaj raskorak između shvatanja da je procena egaveoma potrebna i ograničenih mogućnosti polivalentnih tehnika stvorio potrebu i stimulisao interesovanje za speci-fičnim instrumentom koji može da proceni ego ili neki važniji aspekt ega. Dugo389vremena to je interesovanje zadovoljavano polovičnim merama. Te mere su se sastojale u tome što su iznalaženinovi načini obrade baterije tehnika. Tako je stvoren poseban sistem obrade intervjua koji je služio proceni ega(Bellak, 1975). Takođe su konstruisani posebni načini obrade Rorschachove, pa Machowerove tehnike. Svi ti brojnipokušaji su mahom ostali vezani za istraživanja MMPI-ja koji je kon-struisao Barron (1953).Barron je primenio MMPI u jednom istraživanju među pacijentima koji su se uključili u psihoterapiju sa ciljem da ih

razdvoji prema pokazanom rezultatu u terapiji. Povod je bio klasičan. Kandidata za psihoterapiju bilo je puno, dok jeterapeuta bilo malo. Terapeuti su nerado radili sa kandidatima koji nisu bili motivisani ili su bili suviše tvrdokorni ilinaprosto nisu imali „potencijala" za pozitivne promene. Od psihologa je traženo da pomognu u selekciji kandidata.Ovaj poduhvat, koji je za diskusiju, pravdanje time daje šteta da terapeuti gube svoje vreme sa slučajevima kojinemaju izgleda, dok se drugi kandidati koji bi mogli da napreduju ostavljaju da čekaju ili možda i ugrožavajuodbijanjem od terapije. Barron je u svom istraživanju upotrebio MMPI, koji je već oproban kao latentni izvorderivatnih skala sa fokusiranom valjanošću. Ni ovoga puta MMPI nije zatajio. Barron je uspeo da pronađe određenibroj stavki na kojima su odgovori uspešno i neuspešno tretiranih pacijenata bili sistematski oprečni. Posle dopuneizvesnim brojem neutralnih stavki, Barron je ovu empirijsku skalu zaokruglio na svega 68 stavki. Pošto je unekoliko navrata uspeo da potvrdi diferencijalnu snagu ovog derivata, Barron je svoj instrument nazvao „Skalajačine ega".Skala jačine ega ponuđena je kao samostalan i kompletan instrument pogodan za grupnu i individualnu primenu.Sam naziv skale otkriva daje konstruktor imao ambicije i da se nije zadovoljio dokazom korisnosti ovog derivata uodnosu na jedan relativno uzani praktični kriterijum. U kasnijim istraživanjima Barron je nastojao da prikupi dokazekoji opravdavaju naziv skale. Dokazi mnogostruke validnosti skale jačine ega uglavnom su nađeni. Potvrdilo se dasu rezultati na SJE u vezi sa prilagodljivošću, snalažljivošću i izdržljivošću ljudi u različitim, često stresnimuslovima. Skala jačine ega uspešno je diferencirala vojnike koji su u ratnim uslovima - odnosi se na Korejski front -ispoljili strah i reagovali povlačenjem u sebe od drugih vojnika koji su uzvraćali napad i reagovali povećanombudnošću. U nizu drugih istraživanja nađena je pozitivna veza visokog indeksa ego-snage sa inteligencijom,emocionalnom ravnotežom i širinom interesovanja. Ovi i mnogi drugi rezultati interpretirani su kao dokazi dajenaziv ove skale opravdan i da ona zaista zahvata ego-snagu u smislu „potencijala za savlađivanje teškoća".Uprkos izboru naziva skale Barron nije nastojao da potvrdi svoju odanost tradicionalnom psihoanalitičkomtumačenju koncepta ega. Umesto toga, njegovi su napori bili usmereni na to da poveže koncept ega sa problemimakreativnosti i ljudskih potencijala. Svoj instrument je koristio da empirijski proveri određene dedukcije ipredviđanja. Barronova teorijska istraživanja znatno su doprinela da se skala primeni i proveri u nizu veomaprovokativnih istraživanja, što je opet veoma pozitivno uticalo na njeno prihvatanje. Može se slobodno reći da jeSJE najviše korišćen derivat MMPI-ja sa izuzetkom Tavlorove skale manifestne anksioznosti.390Skala jačine ega korišćena je u pokušajima da se nađu odgovori i na složena teorijska pitanja. Razmatrajućiimplikacije konstrukta ega, Barron je postavio pitanje od čega zavisi potencijal pozitivnih snaga ličnosti.Kombinacijom teorisanja i nizom empirijskih proveravanja na SJE, on je zaključio da taj potencijal zavisi odinteligencije ili daje u vezi sa inteligencijom. Zatim je, na isti način, ustanovio daje pozitivni potencijal vezan zamehanizam potiskivanja ili „odlaganja impulsa". Uspešno funkcionisanje ega predstavlja sposobnost primereneeliminacije uznemirujućih impulsa i sadržaja. Međutim, ako je ovo potiskivanje neprimereno, po trajanju, snazi itrenutku, onda je ono izraz slabosti a ne snage. Rezultati na skali jačine ega u pozitivnoj su korelaciji sasposobnošću racionalne kontrole impulsa i ometajućih fantazija, a u negativnoj korelaciji sa rigidnim potiskivanjemili preplavljenošću impulsima.Pod pretpostavkom da SJE zaista zahvata neke osobine ega, rezultat na ovoj skali morao bi diferencirati ličnostiprema biografskim specifičnostima, odnosno povoljnim i nepovoljnim formativnim uslovima do pete godine života.Empirijska provera ove teorijske postdikcije potvrdila je pretpostavku. Eksperimentalna grupa u kojoj su biliispitanici sa težim psihološkim poremećajima iz formativnog perioda do pete godine, sa registrovanim smetnjama ustvaranju telesne sheme i teškoćama u diferenciranju u odnosu na roditelje i spoljašnji svet, imala je niži rezultat naSJE-u. Prema tome, ometanja u kritičnom periodu formiranja ličnosti odrazila su se kroz sniženje jačine ega na SJE-u.U istom maniru proverena je i dokazana veza između rezultata na skali jačine ega i snage tela ili opšte telesnezrelosti. Rezultati na Barronovoj skali uspešno su diskriminisali grupe telesno zrelih ljudi od grupe vršnjaka saznacima usporenog ili zaostalog telesnog razvoja. Ovaj nalaz je značajan jer ukazuje na mogućnost proširenjasadržaja konstrukata koji skala jačine ega zahvata.U okviru programa validacije SJE-a, Barron je, inspirisan idejom Krisa, proverio pretpostavku daje konstrukt jačineega u vezi sa sposobnošću regresije u službi ega. I u ovom pokušaju potvrdilo se daje pretpostavka opravdana,odnosno daje učinak na SJE-u u pozitivnoj korelaciji sa sposobnošću ličnosti da se povremeno i privremeno spustiispod nivoa dostignutog razvoja ega, i da na taj način podstakne sopstveni kreativni rad. Prema tome, jačina ega je uvezi sa kreativnošću i skala jačine ega može se koristiti u istraživanju kreativnosti. Proučavajući dalje korelatevisokog učinka na SJE-u, Barron je ustanovio da je za osobe sa jasnim konceptom Ja, i sposobne za regresiju uslužbi i za kreativnost, karakterističan visoki skor na SJE-u. U terminama skale to su osobe sa jakim egom.Barronova skala jačine ega je možda najviše korišćeni derivat MMPI-a. U tom pogledu takmac joj može biti samoTavlorova skala manifestne anksioznosti (MAS ili modifikovana TAS). Reputacija ove kratke i ekonomične skalezasniva se na paralelnom i usaglašenom razvoju konstrukta ego snage i odgovarajućeg instrumenta. Široka primenaSJE-a omogućava praktičarima koji rade sa individualnim slučajevima da svoje nalaze povezu sa srazmernobogatom istraživačkom literaturom. Barronova sintetizirajućanastojanja da poveže koncept ega sa novijiminteresovanjima psihologije doprinela su da ova čudna skala, čiji su „roditelji" stari MMPI i još starija psihoanaliza,bude dobro prihvaćena. Uostalom, praktičari koji rade sa baterijom u koju je uključen i MMPI mogu dobiti skorjačine ega i bez

391posebne primene SJE-a. Naime, SJE je uključen u integralni MMPI a primenom posebnog ključa dobija se dodatno iskor jačine ega.SAMOOPISNA PROCENA „TELESNOG JA"Integralno teorijsko razmatranje ličnosti nužno uključuje i telo kao sistem. Skoro sve teorije ličnosti „priznaju" telo istavljaju ga u svoju jednačinu. Način na koji je telo „priznato" u klasičnim teorijama ličnosti stavljao je psihologe,kao struku koja primenjuje u praksi ove teorije, u podređen položaj prema medicinarima. Razlog je sasvim jasan.Telo je u teorijama ličnosti jedan sekundaran sistem prikazan uzgred, o kome psihološke teorije skoro ništa nekazuju. U svemu tome nije najgore to što se praktično priznaje značaj tela, a u teoriji se ignoriše, već je najgore štonismo našli prave, integralne koncepte koji su praktično i teorijski valjani. Kliničar psiholog je, po pravilu, teloprepuštao medicini, ne znajući šta sa njim da radi. Pitanje je da li je takva podela prihvatljiva i za klijente, i da limože biti stvarna.Sa perceptivnog, doživljajnog i vrednosnog stanovišta subjekta telo je ličnost. U toj definiciji se moramo složiti sapsihoterapeutom Reihove orijentacije Lowenom (1976). To ne znači da se ličnost „svodi" na telo, već da uključujetelo. Srazmerno najživlje interesovanje za telo pokazali su psihoanalitičari, posebno u proučavanju ranih objektivnihodnosa. To što je saznato o procesu diferencijacije ega u prvoj godini života, čini osnovu svih teorija ličnosti kojeuvode i razvojnu dimenziju. Međutim, na jedan čudan način kao da telo odjednom „nestaje" iz teorije, da bi se zakratko ponovo javilo u adolescenciji. Kasnije, u zrelom dobu, telo je „prisutno" samo kada postane bolesno i kada se„okiti" simptomima. U toj fazi života telo prelazi u „vlasništvo" psihosomatičara. Njihova su proučavanja i danasizvor podataka i inspiracija za razmišljanje i akciju većini psihologa praktičara. Naravno, i sa ovim u vezi može sepostaviti već klasično pitanje da lije psihopatološki pristup jedini koji može da nas nauči pravim stvarima.Eksperimentalna psihologija je ulagala puno i istraživala veoma pedantno, veoma kontrolisano i uporno mnogetelesne funkcije. Sigurno je da klasična saznanja, koja su sakupljena tokom vremena, ako za to postoji neka vrstajedinice, nisu mala. Ipak, možemo reći da dobit koju praktičar-kliničar ima nije velika. Posebno ako uzmemo u obzirfenomenološki pristup pojavi Ja, onda nemamo šta da tražimo od eksperimentalne psihologije.Preostalu nam, dakle, klinička istraživanja, teorisanja, i kako sada izgleda, iskustva psihoterapeuta.Prepreku u razvoju dijagnostike telesnog aspekta ličnosti predstavlja nedovršena teorijska analiza. Pored poznateJamesove teorije Ja, koja je ograničena na klasifikaciju doprinosa psihoanalize, koja je primarno razvojnog ipatopsihološkog karaktera, relativno najviše pažnje je privukla konstrukt-shema tela koju je razradio Schilder(1951). Konstrukt-shema tela je prihvaćena pre svega u neurologiji, gde se pokazala veoma primenljiva u tumačenjuparadoksalnih situacija, fantomskih udova i u rehabilitaciji neurološki oštećenih osoba. Ovaj konstrukt je pod-stakaoviše istraživanja iz kojih su proistekli instrumenti veoma duhoviti, ali malo392prihvaćeni od praktičara. Najzad, treba se podsetiti da je Machowerova koristila shemu tela kao eksplanativnikonstrukt u interpretaciji crteža ljudske figure.Sa velikom željom i ambicijom da poveže znanja s rezultatima savremenih doprinosa istakao se Fisher (1958). Usvojim mnogostranim istraživanjima Fisher je pošao od postavke da telo predstavlja „svet u svetu". Svi našidoživljaji kao i interpersonalni odnosi preplavljeni su opažajem, doživljajem i vrednosnom oce-nom naše telesnosti.U tom somatoperceptivnom kompleksu posebno se ističu doživljaji unutrašnjosti tela. U analizi i empirijskomistraživanju Fisher je izdvojio tri aspekta individualne razlike: opažaj, granice tela i diferencijalnu osetljivost.Među ljudima postoje velike razlike u osetljivosti tela i svesti o telu. Ovu pojavu Fisher je istražio tehnikom„istaknutosti delova tela". Tehnika je grafičkog karaktera i sastoji se od sheme kao što je ona koju upotrebljavajuneurolozi za obeležavanje poremećaja senzorike. Svoja istraživanja Fisher je završio zaključivši da se razlike međupojedincima sastoje u strategiji proširenja ili suženja svesti o telu. Mada se obe strategije mogu objasniti kao načinkontrole tela, efekti su različiti. Dok se kod jednih pojavljuje natprosečna osetljivost i svest za zbivanja u telu, koddrugih je ta svest sužena. Spekulativno, postoji veza između izbora ovih „strategija" i nekih konstrukata, kao stojedihotomija, na ekstroverziju i introver-ziju i represiju ili intelektualizaciju.Određene sheme ili predstave sopstvenog tela pretpostavljaju, bar donekle, određenu granicu. U tom pogledu nemarazlike između opšte predstave o Ja i predstave o telesnom Ja. Ista je situacija i ako se koncept telesnog Ja određujepreko drugog, naprimer, u međuljudskom opažanju ili naučnom izučavanju. Sve stoje do sada o tome poznatoukazuje na znatne izmene u pogledu oštrine opažanja granice telesnog Ja zavisno od uzrasta, stanja svesti iodređenih psihofannakoloških i psihopatoloških stanja. Mnogi eksperimenti kao i opisana lična iskustva ukazuju nalabavljenje i gubljenje granice telesnog Ja u stanjima izazvanim halucinogenim drogama. To potvrđuje tesnu vezuizmeđu granice telesnog Ja, i stanja svesti. Međutim, ma koliko daje ovaj problem provokativan, on je vrlo težak zaegzaktno ispitivanje i ocenjivanje. Osnovni razlog za ovu teškoću leži u činjenici što se, bar do sada, nije uspelo uformiranju pogodne tehnike za proučavanje granice. Fisher i sam podvlači da nije u tom pogledu postigao vidanuspeh. Za sada se granica telesnog Ja uglavnom procenjuje uz pomoć klasičnih tehnika, odnosno nekih modifikacijau obradi Machowerove i Rorschachove tehnike. O drugim tehnikama za procenu granice „telesne sheme" biće recikasnije.Treću dimenziju predstave o telu, po Fisherovom mišljenju predstavlja diferencijalna osetljivost delova površinetela. Ona se ne podudara sasvim sa rasporedom čulnih ćelija po površini kože. Na osnovu svojih proučavanja Fisherje zaključio da je predstava „mape tela" delimično promenljiva a delimično konstantna. Napetost koju osećamo,živost i značaj pojedinih regiona tela variraju. Ova varijacija intenziteta životnosti određenih zona u žiži svesti

nastaje zavisno od unutrašnjih stanja organizma ili od akcije u koju se osoba uključuje. Međutim, i pored ovepromenljivosti značaja, postoji i neka relativna konstanta u rasporedu važnosti koju osećamo prema pojedinimzonama naše „mape tela", ističe Fisher. Za izučavanje ove dimenzije Fisher je konstruisao poseban upitnik koji jenazvao393„Upitnik koncentracije na telo". Primenom ovog samoopisnog instrumenta dobi-jeni su rezultati koji ukazuju na toda se zona na „mapi tela" razlikuje u intenzitetu i živosti, da su neke zone češće na vrhu, a druge na dnu rang-liste, ida postoje neke zone koje su skoro neprisutne u svesti, neka vrsta ,,nemih zona". Poseban značaj u interpretacijidobijenih nalaza Fisher je pridao najaktivnijim zonama. Ove hiper-aktivne zone predstavljaju prave generatoresenzacije. Po svom značaju one su izuzetne i vrlo je verovatno da se preko njih odvija i organizacija celokupne mapetela u pojedinim fazama razvoja, kao i dopunska regulacija interpersonalnih odnosa, pre svega približavanja iodbijanja kontakta sa drugim osobama. Mada su Fisherov jezik i metod rada različiti od psihoanalitičkog, nije teškoprepoznati značajnu sličnost između njegovih interpretacija dobijenih nalaza i psihoanalitičke teorije o dominantnimzonama.Fisherov pristup je pre svega istraživački. Mada je on dao i iscrpan pregled teorijskih doprinosa drugih i napraviopokušaj nepristrasnog sintetizovanja, pravu veru je ukazao samo proverljivim i dokazivim podacima. Fisherovmetodološki doprinos je znatan. U celini, on je najsistematičniji istraživač ovog pitanja u poslednjoj dekadi. Iznjegovih rezultata proizlazi da su najvažnije dimenzije konstrukta „telesno Ja": strategija svesti o telu, kvalitetgranice i selektivna koncentracija svesti na pojedine zone „mape tela". Pored ove tri postoje i druge dimenzije, ali suone, po Fisherovim merilima, manje važne. U te sekundarne dimenzije telesnog Ja spadaju: opažaj veličine svogtela, dopadljivost (seksepil) i odnos prema idealnom ženskom, odnosno muškom telu.U toku svojih proučavanja Fisher je uporedio različite mere i ustanovio da su one u slaboj vezi. Izuzetak čini Upitnikkoncentracije na telo. Osobe koje su na ovom upitniku pokazale najveću usredsređenost na leđa imale su, premadrugim merenjima, natprosečno izražene analne crte karaktera. Nepovezanost nalaza na različitim instrumentimakojima je procenjivan konstrukt telesnog Ja, Fisher je prikazao kao dokaz da su sve te mere nezavisne i da suneophodne ako želimo integralnu ocenu telesnog Ja. Ocena samo jedne dimenzije i upotreba samo jednog ili dvainstrumenta može dati nepotpunu ili pogrešnu sliku.Za sada se ne može dati potpuna ocena doprinosa koji je dao Fisher. Za integralni prikaz napretka u ovoj oblastinjegov empirijsko-istraživački rad i pristup sigurno da nisu dovoljni. Za to je potrebno poznavati i doprinoskliničkih istraživanja i iskustva psihoterapeuta. Međutim, pada u oči da je rezultat Fisherovih istraživanja unekolikoparadoksalan. Naime, konstrukt Ja, bez obzira na pojedine aspekte, uveden je kao fenomenološko „rešenje"integracije ličnosti koja se kroz atomističko teorisanje i istraživanje „raspala". Sada, čitajući Fishera, dolazimo dosaznanja da je fenomen Ja isto toliko „molekularan" kao i konstrukt ličnosti. Pitanje je, naravno, da li je to stvarno ilije u pitanju metodološki privid, jedna vrsta metodološkog artefakta. Empirijska istraživačka mašinerija uvekobrađuje ubačeni sadržaj na isti način, nezavisno od toga staje stavljeno u tu mašineriju. Očigledno da izolovani radteoretičara, kliničara i empirijskog istraživača ne vodi rešenju problema.Kliničko procenjivanje konstrukta telesnog Ja uglavnom se odlikuje teorijskim vezivanjem za telesnu shemu ametodološkim za modifikovanu obradu394klasičnih tehnika kao što su VB skala, tehnika Machowerove i Rorschachova tehnika. Iskustvo mnogih kliničaraukazuje na moguću vezu između neuspeha na subtestu „sklapanje figura", na Wechsler-Bellevue skali i poremećeneautopercep-cije. Zapaženo je da se kod osoba koje su sklone manifestacijama klinički dijag-nostikovanim kaodepersonalizacija, hipohondričnost i paranoidnost znatno učestalije nego kod drugih grupa bolesnika javljajuneočekivano niski rezultati na subtestu „sklapanje figura". To zapažanje je u više istraživanja provereno. Rezultatisu pretežno pozitivni i potvrđuju verovatnoću povezanosti neuspeha u sastavljanju ljudskih figura sa telesnomshemom. U interpretaciji učinka na VB skali mnogi praktičari polaze od toga da je ova pretpostavka dokazana.Neuspeh na „sklapanju figura" oni interpretiraju kao poremećaj telesne sheme.Machower-tehnika se takođe koristi za eksploraciju očuvanosti granica telesnog Ja. U sklopu baterije kojuprimenjuje Lurija, nalazi se i zadatak crtanja ljudske figure. Ovaj test je uveden jer je Lurija zapazio da se kodmoždanih oštećenja, koja su propraćena poremećajima orijentacije i lokalizacije tela u prostoru i senzacija u i natelu, javlja deformacija crteža ljudske figure. Machower--tehnika je takođe izvor informacija koje se interpretirajukonstruktom telesne sheme. Veoma grubi ispadi u pogledu prikazivanja ili izostavljanja udova i glave uzimaju sekao glavni pokazatelji. Prekidi linije koja zatvara crtež tumači se poremećenim granicama telesne sheme. Ukliničkoj praksi koristi se naizmenično koncept „sheme tela" i ego kao okvir tumačenja poremećaja crteža ljudskefigure. Ovako slobodno zamenjivanje termina ukazuje da mnogi kliničari ne prave veliku razliku između ega itelesne sheme.Rorschachova tehnika je univerzalni klinički instrument, što se potvrđuje i u odnosu na eksploraciju poremećajatelesne sheme. Fisher i Cleveland (1958) su primenili poseban način obrade odgovora koji se sastoji u tome što seodgovori na Rorschachovoj tehnici, prema sadržaju koji je dat, razvrstavaju u dve klase. U jednu klasu se uvrštavajuodgovori koji se odnose na predmete ili pojave sa jasnim, čvrstim i određenim granicama (kuća, šešir, kornjača), aklasa ima naziv „ograda" (barijera); u drugu se svrstavaju pojave nejasnih, rastočenih ili probijenih granica (oblak,pesak, slomljena lobanja), a klasa se naziva „prodor" (penetracija). Iz odnosa broja takvih odgovora naRorschachovoj tehnici, uz pomoć posebne, empirijski određene formule, izračunava se indeks „prepreka - prodor"

(indeks barijera - penetracija). Ovaj indeks, po mišljenju Fishera i Clevelanda, povezan je sa očuvanošću granicetelesne sheme. Provera na kliničkim grupama pokazala je da indeks BP ne diskriminiše normalne i neurotične, ali dadosledno izdvaja shi-zofrene, po visokom indeksu prodora.Ima mnogo duhovitih pokušaja da se proceni telesna shema. Većina ovih tehnika operiše testovnim materijalom kojiprikazuje ljudsko telo. Rowe i Caldwell su konstruisali „Test somatske apercepcije", koji se sastoji od slika izSheldonove zbirke somatotipova i specijalne instrukcije, odnosno zadatka. Od ispitanika se traži da razgledajusedam osnovnih somatotipova i da nađu somatotip koji, po njihovom opažaju, predstavlja njihovo telo najvernije,kao i somatotip koji im je najmanje sličan. Ovi odgovori se upoređuju sa somatotipskim testom, koji se izvodi poSheldonovoj tehnici i koji pokazuje faktičku telesnu konstrukciju u momentu395ispitivanja. Iz upoređenja opažaja svoga tela i snimka tela izvodi se ocena tačnosti predstave o sopstvenom telu.Ovaj način procene samoopažaja telesnog izgleda veoma je prihvatljiv i daje neke mogućnosti za eksploraciju ovedimenzije Ja. Međutim, ostaje otvoreno pitanje šta se time stvarno zahvata? Malo je verovatno da se ovim zahvatatelesna shema u izvornom, Schilderovom smislu reci. Isto tako, malo je verovatno da ovaj koncept iscrpljuje sadržajkoncepta telesnog Ja bilo u teorijskom smislu bilo u individualnom, fenomenološkom. Ipak, vredelo bi nastaviti ovoistraživanje, jer se metodološki izdvaja od ostalih.U istraživanju shizofrenije koje je izveo Weiner (1966), primenjena je sužena baterija u sastavu: WAIS,Rorschachova tehnika i Machower-tehnika. Weiner je pre toga odredio konstrukt shizofrenije stavljajući u prvi planporemećaj ega i telesne sheme. Ove tri tehnike korišćene su uobičajeno, ali su uvedeni modi-fikovani postupciprocene pojedinih aspekata ega i telesne sheme. Ovaj baterijski pristup nije dao ništa novo što bi nadmašilomogućnost pojedinačnih tehnika. Osnovni problemi ostali su otvoreni. To se podjednako odnosi na integraciju bate-rijski prikupljenih, heterogenih podataka, kao i na teorijsku interpretaciju. Ovakav način rada može pomoćidijagnostičarima kao uzor i kao inspiracija za sastavljanje elokventnih pismenih analiza. Dokazivanja su, naravno,kazuistička, redaju se slučajevi jedan za drugim i dokazivanja povezanosti testovnih indikatora sa latentnim,hipotetičko kauzalnim psihodinamičkim pojavama, koje se, u ovom slučaju, tokusiraju kao ego i telesna shema.Međutim, stare dileme ostaju. Da li je telesna shema jednodimenzionalna ili višedimenzionalna, koje su njenedimenzije i koja tehnika zahvata koju dimenziju? Najzad, možemo se pitati da li ova složena procedura iinstrumentarijum daju efekat koji je proporcionalan ulaganju, i da lije to što saznajemo više nego što nam ispitanikmože neposredno sappštiti, pod uslovom da ga pitamo u pravo vreme i na pravi način. Klinička ispitivanja nasuveravaju daje koncept telesnog Ja složen i nedovoljno jasno određen u odnosu na druge, kao, npr., telesnu shemu idonekle ego. Međutim, nije samo teorija problem, već je i metodski pristup krajnje raznolik, neobjedinjen i neispitanu pogledu međusobnih odnosa.Psihoterapija je akcioni finale svih napora koje dijagnostičar ulaže u svoj plan, obradu i interpretaciju slučaja.Jednom rečju, dijagnostika je u funkciji terapije, a jedno i drugo služe bolesniku. Ovako posmatrano stiče se utisakda se dijagnostika vezuje za psihoterapiju, sa gledišta korisnosti, jednosmernom vezom. Taj utisak je u suštinipogrešan. Mada se u uvodu većine psihodijagnostičkih tehnika obično naglašava njihova povezanost sa teorijom, štoje potrebno ali većinom nestvarno, prava veza treba da postoji sa terapeutskom akcijom. Ta veza se hipotetičnoodređuje tvrdnjom daje teorija zajednički imenitelj i dijagnostici i terapiji. Ako ove odnose posmatramo onako kakose događaji odvijaju, onda ćemo konstatovati da psihoterapijska praksa i razmatranja veoma utiču na psihodija-gnostiku. Taj uticaj nije baš tako indirektan kao što se prikazuje i ne odvija se posredstvom velikih teorijskihsistema. Naprotiv, puno sitnih otkrića novih formulacija i nepotpunih generalizacija, do kojih dolaze terapeuti,preplavljuje „privatnu teoriju ličnosti" sa kojom se služe dijagnostičari. U obliku interpretacije testovnih396rezultata ovi koncepti se vraćaju psihoterapeutima, tako se zatvara krug i obrazuje jedna vrsta „verifikacije"izvedene iz prakse. Psihoterapija je veoma stimulativna aktivnost koja neprekidno rada nove formulacije i koncepte.Za razliku od psihoterapije, dijagnostika je statična i konzervativna. Produktivnost za terapiju relevantnih testova idrugih tehnika daleko zaostaje za produkcijom konstrukata psihoterapijskog porekla. Ova disproporcija se razrešavaveć poznatim postupkom: razvlačenjem interpretacijske mreže, obogaćivanjem interpretacijskog sistema iuvođenjem novih skala procene koje se popunjavaju modifikovanom interpretacijom klasičnih testova. Ovo jeobjašnjenje opstanka kliničkih tehnika koje po pravilu dobijaju loše validacione ocene prema konkretnim iizolovanim kriteriju-mima (Rorschach, Machower, TAT, TNR).Psihoterapijska scena iz sedamdesetih godina odlikuje se potiskivanjem u drugi plan rivaliteta psihoanalize i terapijeponašanja i pojavom niza novih i užih terapijskih metoda. Za naše razmatranje značajne su one nove psihoterapijskemetode koje su znatnu pažnju obratile konceptu Ja i telesnog Ja. Nove metode, kao što su „susretanja", geštalt ifrakcije sledbenika Wilchelma Reicha (1933) razvile su nove formulacije, poglede i tehnike za izazivanje pozitivnihpromena u opažanju i doživljavanju Ja i telesnog Ja. U opštim crtama, teorijska nastojanja ovih škola uklapaju se upoznatu Freudovu poruku: „Što je bilo Id neka bude Ego." Razlika je u tome što su koncepti Ida i Ega modifikovani.To što je za Freuda nesvesni Id za rajhijanskog terapeuta je nesvesno i umrtvljeno telo. U ovim psihoterapijskimškolama veći značaj se pridaje konceptu Ja koje se menja uporedo sa prpmenom opažaja i doživljaja sopstvenogtela, dakle telesnog Ja. Vežbe i zadaci koji se rešavaju u grupnom radu usmereni su ka buđenju umrtvljenihosećanja, rastapanju „oklopa" i obuhvatanju stvarnih telesnih zbivanja i potreba u „telesnu shemu" i stvarno Ja. Nažalost, ove veoma dinamične i vitalne terapijske metode za sada nisu oformile valjane postupke za dijagnostičkopraćenje promena, niti za evaluaciju kritičnih promena.

397XVII. PROJEKTIVNE TEHNIKEPojava projektivnih tehnika omogućena je istorijski sinergetskim delo-vanjem dve vrste faktora. Prvi faktor jerazočaranost psihologa tehnikom upitnika i inventara. U potrazi za naučnim metodom eksploracije ličnosti psiholozisu ignorisali intervju a oberučke prihvatili Woodworthov model samoopisnog surogata psihijatrijskog intervjua. Tajupitnik je imao formalne odlike instrumenta, mogao se obrađivati statistički i bio je prividno objektivan. Kada je uposleratnoj eri dvadesetih godina došlo do inflacije upitnika, ali i sukcesivnog porasta primene kontrolnihispitivanja, otkriveno je da vrednost upitnika suviše zavisi od motivacije ispitanika. Drugi faktor eksplozijeprojektivnih tehnika je prodor psihoanalize i uopšte filozofije iracionalizma. Pojava Rorschachove tehnike i TATprihvaćena je kao moguće rešenje metodološke krize u psihodijagnostici tridesetih godina.Ubrzo je oko Rorschacha i TAT-a stvoren niz tehnika sa njima sličnim svojstvima. Stvoreno je nešto novo podimenom projektivnih tehnika. Kada govorimo o projektivnim tehnikama, mi podrazumevamo postojanje zajedničkihelemenata koji ih vezuju u neku vrstu jedinstva. Napominjemo da Rorschach nije uopšte pominjao termin projekcijaa i Murray nije predstavio svoju tehniku pod takvim nazivom. Tek 1937. godine Frank daje formulaciju poznatu kao„projektivna hipoteza", koja je usvojena kao opšti, zajednički naziv ćele klase ovih instrumenata.Ljudi suočeni sa nedovoljno određenim fenomenom (u smislu kriterijuma konvencionalnosti, konsenzualnosti iliodređenosti broja alternativa) moraju na neki način da prevaziđu tu neodređenost (horror vacui) a to čineosmišljavajući je. U tom procesu osmišljavanja neodređenog oni se oslanjaju na dominantne sklonosti u svojojličnosti. Uobličavajući neuobličeno, čovek daje stimulusu „svoj sopstveni lik". To je otprilike sličan proces kao štoje stvaranje mitologije ili mitova uopšte. (Tako je i biblijski Bog stvorio ljude po svom obličju, to jest viče versa.)Projektivne tehnike kao zasebna grupacija instrumenata stvorene su postepeno, počev od dvadesetih godina prošlogveka, a dostigle su svoj ekspanzioni maksimum pedesetih godina. Od tada jača kritički odnos prema njima, štodovodi do zaustavljanja njihove popularnosti.Može se reći da projektivne tehnike predstavljaju labavo organizovanu grupaciju psiholoških instrumenata. Sve njihpovezuju pet momenata:1. svojstva stimulusa (relativna neodređenost),2. otvoreni sistem izbora odgovora (invencija umesto selekcije),3. podsticanje spontanosti i slobode (regresije),4. teorija projekcije, odnosno teorija testovnog ponašanja i3985. psihodinamička teorija kao interpretacijski okvir vantestovnog ponašanja.Svojstvo stimulusa većine projektivnih tehnika po ugledu na Rorschacha i TAT, odlikuje se većim ili manjimstepenom neodređenosti. Neodređenost je cri-teria specifica projektivnih instrumenata. Ona je dodatno pojačanavrstom instrukcije koja ispitanika upućuje na sebe samog, ohrabrujući u njemu potrebu za spon-tanošću,izražavanjem svoje ličnosti i kreacijom. Dimenzija neodređenosti se smatra za izum koji omogućava zaobilaženjekonvencionalnih, razumskih formi a istovremeno i put komuniciranja sa nesvesnim ili „autentičnom ličnošću".Sistem izbora odgovora na projektivnim tehnikama, za razliku od upitnika i inventara, otvoren je, tj. inventivnog jetipa. Zadatak upućuje ispitanika na aktivno prevazilaženje nadodređenosti stimulusa, odnosno na traženje strukture.Odgovor ispitanika je strukturisanje nečega što nema strukturu analognu fizikalnim pojavama koje ljudi sreću uprirodi ili koje proizvode radi svojih potreba (sa izuzetkom savremenih umetničkih dela). To se odnosi naRorschachov test, dok za ostale projektivne stimuluse struktura podrazumeva konsenzualnu određenost socijalnih,interpersonalnih i individualnih psiholoških oblika ponašanja. Instrukcija posebno podvlači da izabrani odgovor nepodleže uobičajenoj semantičkoj evaluaciji (tačno - netačno, lepo - ružno). Naravno, veliko je pitanje koliko je kosposoban i voljan da se izloži i takvom ispitivanju. Drugim recima, za projektivnu test-situaciju poželjno je spontanoi angažovano ponašanje. Za razliku od upitnika, gde ispitaniku namećemo disciplinovanu ulogu i zatvoreni nizalternativa (tačno -netačno), prepuštajući mu samo čin izbora, pri čemu on svakako uzima u obzir i svoju procenunamene „pitanja", u projektivnoj test-situaciji ispitanik ima više slobode u izboru forme i sadržaja eksponovanja. Onse nalazi pred stimulusom koji mu daje minimum oslonca za orijentaciju ali koji ga na niz načina provocira, uzne-mirava, stimuliše, inhibira ili plaši. Da bi dao odgovor, ispitanik mora u vrlo kratkom vremenu da odredi stimulus,da pronađe alternativu odgovora, da oceni posledice, da izvrši izbor, tj. da izrazi svoje opredeljenje! Ceo taj proces,kako sa gledišta priprema (mišljenja) tako i sa gledišta sadržaja odgovora, predstavlja strukturisanje.Teorijski okvir interpretacija za sve vrste projektivnih tehnika zajednički je utoliko što je vezan za psihoanalizu ilinjene derivate. Na prvi pogled veza između projektivnih tehnika, s jedne strane, i psihoanalize, s druge, takva je dapomišljamo na pravu teorijsku zasnovanost tih instrumenata. Doduše, sve projektivne tehnike tumače sepsihodinamičkim konstruktima kao što su nesvesno, objektne relacije, ego odbrambeni mehanizmi, libidozni iagresivni impulsi, identifikacioni odnosi i slično. Međutim, ova veza je sasvim hipotetična, jer niti projektivnetehnike mogu dokazati realnost psihodinamičkih postavki, niti korišćenje ovih konstrukata u svojstvu eksplanativnihpostavki dokazuje validnost projektivnih tehnika. Međusobni odnos tehnike i konstrukata je aprioristički,funkcionalan ali ne i nužan. U krajnjoj liniji, psihodinamičke teorije nisu ni nastale na osnovu podataka projektivnogtest-ponašanja. Psihoanalitička teorija se njima koristi u tumačenju vantestovnog ponašanja i razvoja ličnosti.399Za tumačenje testovnog ponašanja kao posebnog slučaja ponašanja uopšte potrebna je zasebna vrsta teorije. Naime,klasična testovna teorija, izgrađena na iskustvima konstruisanja psihometrijskih tehnika (testova inteligencije,

upitnika i inventara) nije podesna za tumačenje projektivnog test-ponašanja. Otud se kao preka potreba namećestvaranje posebne teorije testovne projekcije. Bez takve teorije ne bismo mogli povezati opštu psihodinamičkuteoriju sa mnogodimen-zionalnim test-ponašanjem.TEORIJA PROJEKTIVNOG TEST-PONAŠANJATeorija projekcije u savremenoj psihologiji ličnosti potiče od Freuda (Neuroza straha, 1894). Projekcija je u tojteoriji opisana kao složeni psihološki manevar kojim se ego brani i oslobađa od pritiska odnosno navale anksioznostikoja preti da je poplavi. U pozadini ove ugroženosti krije se impuls čiji bi prodor u svest, uz prateći doživljajsopstvenosti, doveo do raspada slike o sebi. Pred ovom opasnošću ego pribegava složenom manevru koji dovodi doeliminacije osećanja unutrašnje ugroženosti, odnosno do redukcije anksioznosti. Funkcija mehanizma projekcijemože se videti iz sledećeg primera: Muškarac, srednjih godina, iznenada se suočava sa homoseksualnim impulsom.Kada bi taj impuls bio svestan i prihvaćen, onda bi verbalizacija glasila ,,ja ga volim". Ima i takvih koje ni impuls niprihvatanje ne bi ugrozili, ali ima i takvih za koje bi svest o takvim željama bila katastrofalna. Ako jehomoseksualnost nespojiva sa ja, onda ego-sistem najpre pribegava mehanizmu reaktivne formacije. Pod dejstvomreaktivne formacije prvobitni impuls ,,ja ga volim" pretvara se u svoju suprotnost: „ja ga mrzim". Međutim,neutralizacija opasnosti koja se ovim manevrom postiže nije uvek dovoljna (često jeste). Kao dodatna meraobezbeđenja javlja se zamena ja-on, to jest „projekcija". Ova zamena se javlja između ugrožene osobe (ja) i jednedruge (on) koja i nehotice postaje persekutor ili imaginarni incijator maskiranih namera.Ako analiziramo ovaj model projekcije, onda dolazimo do nekoliko vrlo značajnih implikacija. Pre svega, mora sepretpostaviti kao preduslov projekciji da je formirano ja i idealno ja, a u krajnjoj liniji i super ego. Zatim moramopretpostaviti da su izvesne potrebe ličnosti potisnute, ali sa nedovoljnim uspehom. U ovom modelu odbrane odanksioznosti srećemo se dva puta sa manevrom izvrtanja ili zamene. Prvi put se manevar izvrtanja odvijasemantički, unutar ličnosti impuls se ne negira ali simbolizacija prima karakter „svrsishodne greške" (ljubav =mržnja). Drugi put se izvrtanje javlja u dijadnoj, interpersonalnoj relaciji, putem zamene ja-on. Ni ovoga puta motivse ne ignoriše, relacija je doživljena kao veoma važna, „vruća", pasionirana. Suština projekcije je u tome da seunutrašnja drama eksternalizovala a rascep ličnosti je izražen podelom na dve uloge: žrtvu i progonitelja. Projektivnimehanizam pretpostavlja da je ispitanik osoba sa imaginacijom ili sklona intelektualizaciji, jer se čitav manevarizvodi na nivou mentalnih operacija. Najzad, nužna je pretpostavka da „projektor" ima slabe kontakte, da mu je testrealnosti deficijentan.400U vreme kada je Frank (1965) formulisao projektivnu hipotezu, izgledalo je sasvim opravdano da se projektivnetehnike spekulativno povezu sa psihoanalizom kao referentnom teorijskom osnovom. Isto tako, i model projekcijekao mehanizma odbrane mogao je da se prihvati kao prikaz operacija koje se, u veslačkim uslovima testiranja,odvijaju na principu zamene. Projektivni testovi su, u takvom svetlu, bili izjednačeni sa aparatima koji izazivaju„eksperimentalnu paranoičnost". Privlačnost ove ideje je očigledna. Ako bi ona bila potvrđena, onda bi projektivnetehnike bile instrumenti izvedeni iz psihoanalitičke teorije preko projek-tivnog modela kao posrednika.Protiv izjednačavanja pojmova testovne i odbrambene projekcije najoštrije se izjasnio Murray (1938). On je uporišteza svoj kritički stav našao u Freudovom konceptu projekcije, koji je pažljivo analizirao.Osoba kod koje se javlja projekcija kao odbrambeni mehanizam ima potpuno poverenje u svoje intelektualnesposobnosti i uopšte u sebe. U skladu s tim, ovakve osobe prihvataju svoje opažanje i sudove, koje kliničari ocenjujukao rezultat projekcije, duboko uverene u njihovu realnost i istinitost. Mnogobrojni argumenti, kojima se projekcijaobično potkrepljuje, samo ilustruju stepen uverenosti projektora u valjanost svog uverenja.Opažaji, sudovi ili priče koje ispitanici iznose na projektivnim tehnikama kao svoj „odgovor" bitno se razlikuju ododbrambene projekcije. Pre svega, ističe Murray, čitava konstelacija proizvoda koji se od ispitanika očekuju u test-situaciji uslovna je, prožeta duhom igre ili improvizacije. Sve što ispitanik govori ili čini pretpostavlja jednoprećutno „kao da . . ." odnosno „tobož . . .", ukratko, ima karakter imaginamosti. U stvari, ističe Murray, izmeđuodbrambene i testovne projekcije ogromna je razlika upravo u odnosu na karakter iskaza. U prvom slučaju projektoriznosi duboka uverenja, a u drugom samo igru.Među neobrazovanim, priprostim ispitanicima često se nailazi na neshva-tanje uslovnosti test-situacije. Usled togase oni prema stimulusu odnose sa neadekvatnim naporom i realističnošću. Ova naivnost se, naravno, ne može uzetikao dokaz da je projektivno ponašanje uvek isto, bilo da se javlja na testu ili u van-testovnoj, životnoj situaciji.Sličnu pojavu, pod nazivom „gubitak distancije", opisuje i Rapaport. Ona se javlja kod početnih ili već razvijenihpsihoza i ispoljava se u nesposobnosti diferenciranja testovnog stimulusa od realnosti. Kod ove dve vrste ljudi, izrazličitih razloga, dolazi do previđanja bitnih razlika između testovne i vantestovne situacije. Usled toga u njihovomodnosu izostaje uslovnost i imagi-namost. Oni svoje odgovore kazuju sa ubeđenjem i patetikom kao daje test, njihovodgovor i vantestovni svet jedno te isto.Ljudi koji su obrazovani, inteligentni i nisu psihotični pristupaju i projektivnim tehnikama sa manje ili više slobodeali skoro uvek svesni da se od njih traži subjektivno svedočenje. Oni su i sigurni i nesigurni. Njihova je sigurnostutoliko veća ukoliko imaju više poverenja u svoju imaginativnost, spontanost i kreativnost, ili barem u vrednost tihosobina. Suprotno tome, oni su nesigurni u „tačnost" svojih odgovora, u realističnu podudarnost sa „stvarnimznačenjem" stimulusa. Ako dakle veruju da stimulus ima neku prikrivenu „stvarnu" strukturu, oni će osta-26 Psihodijagnostika 401ti u neizvesnosti koliko su se svojim odgovorima približili „istini". Ukoliko više veruju u postojanje skrivenih,opštih, dakle realnih značenja projektivnih stimu-lusa, ukoliko manje veruju u spontanost, imaginarnost i slobodu

kao „stvarnosti", utoliko će podozrivije strahovati i očekivati korekcije od strane ispitivača. Međutim, u oba slučajatestovno ponašanje u celini, a odgovori posebno, biće dis-tancovani, odnosno neće biti izrazi duboke uverenostiličnosti u to da su dali objektivno svedočenje.Projekcija je svojevrsna sistematska greška u ocenjivanju međuljudskih relacija. Bilo bi sasvim logično da dijagnozuprojektivne ego-odbrane postavljamo na osnovu proučavanja interpersonalnih odnosa i socijalne percepcije. Doduše,u najmlađem uzrastu, kada se prvi put javlja „zametak" projekcije i introjekcije, u vezi sa hranjenjem, projektivnarelacija nije uspostavljena između dve ličnosti nego između bebe i hrane. Međutim, kod odraslih ljudi osnovnerelacije obuhvaćene projektivnom odbranom uvek se odnose na ljude. Sa tog stanovišta gledano, projekcija jesistematska greška u opažanju i tumačenju interpersonalnog polja pod neposrednim uticajem izvrnutog opažanjasopstvenih potreba.Ovaj aspekt odbrambene projekcije sasvim pristaje uz neke projektivne tehnike kao što je, na primer, TAT. Naime,stimulus je kod TAT-a interperso-nalno polje, što bi moglo da posluži za ispoljavanje „sistematske greške" tipa pro-jekcije u opažajima ličnosti i tumačenju relacija. Međutim, navodi Murrav, postoji bitna razlika u pogleduuverenosti između te dve vrste opažaj a, odnosno suđenja. Pored toga, ima još jedan prigovor. Testovna projekcijanije, i ne mora biti, vezana za ljudske figure ili interpersonalne relacije. To potvrđuje najznačajniji test iz ove grupe:Rorschachova tehnika, kao i neke druge, na primer, Loewenfeldov mozaik--test ili projektivističko tumačenjeBenderovog vizuomotomog geštalt-testa i drugi.Sklonost ili namera koju projektor prepoznaje u centralnom partneru ili kod nekolicine partnera ima dve bitneodlike: prvo, ova je sklonost preuveličana ili fiktivna (prema uvidu tih osoba i po konsenzualnom kriterijumu), idrugo, ona predstavlja potisnutu komponentu ličnosti projektora.Odbrambena projekcija se može podeliti na nesvesni sadržaj, koji obuhvata jedan neprihvatljivi motiv, i na isto takonesvesnu operaciju neutralizacije anksioznosti. Naravno, ukoliko se ova operacija ustali, onda postoje uslovi da serestrukturiše čitava ličnost. Umesto osećanja krivice formirala bi se konstelacija „žrtve okolnosti", martira ili heroja.Međutim, mehanizam projekcije može da se javi iako osoba ne predstavlja pravu „projektivnu ličnost" (paranoidnuličnost).Nepodesnost modela projekcija kao odbrane za tumačenje testovne projekcije vidi se i u ovoj stvari. Naime, odbranaprojekcijom podrazumeva aktivnost jednog snažnog impulsa ličnosti, dok na projektivnim tehnikama otkrivamoveći broj motiva. Nije samo sadržina testovne projekcije u pogledu broja eksponovanih motiva drugačija nego jeteško poznati u njima neki dominantni. Projektivne tehnike ne registruju samo kardinalne motive već i neke slabije,periferne, koje verovatno ne bi ni pokrenule odbranu putem projekcije. Najzad, ne postoje nikakvi dokazi da suosobe sa odbrambenim mehanizmima projekcije produktivniji, bolji402ispitanici na projektivnim tehnikama nego osobe'koje nisu sklone toj vrsti ego--zaštite.Sadržaj odbrambene projekcije je impuls koji mora ostati nesvestan, potisnut, zato što je inkompatibilan sa ja iusvojenim sistemom vrednosti. S druge strane, zbog toga što je ovaj impuls delimično savladao potiskivanje, ličnostpribegava dopunskoj odbrani mehanizmom projekcije.Ova karakteristika odbrambene projekcije samo je delimično svojstvena testovnoj projekciji. Doduše, moramoprihvatiti da je sadržaj testovne projekcije takode potisnut. Međutim, stepen potiskivanja može biti srazmerno nizak.Zato nije retkost da ispitanik, ako je normalan, inteligentan i obrazovan, u toku rada uvidi0 čemu se radi. On će otvoreno reći: „Pa ja ovde pričam o sebi!" Nimalo ne iznenađuje stoje Allport (1965) tvrdio dase projektivnim ispitivanjem normalnih do-bija manje-više isto što i neposrednim pristupom, samo ako su subjektimotivisani.Ne može se bez rezerve prihvatiti tvrdnja da je sadržaj projekcije uvek nesvestan, potisnut i da opasno ugrožavaintegritet ličnosti. Drugim recima, ili ćemo prihvatiti daje ova postavka tacna, ali u tom slučaju moramo jasnorazdvojiti odbrambenu projekciju od testovne, ili ćemo tvrditi da ova postavka nije tačna, odnosno nije potpunotačna. Postoji mogućnost da sačuvamo vezu dve vrste projekcije ako pretpostavimo da su one u istoj dimenziji i dase razlikuju samo u ste-penima potiskivanja sadržaja i stepenima pretnje tih sadržaja integritetu ličnosti.Nama se čini da je posredi nesporazum, da je napravljen pogrešan pokušaj substituisanja dva modela, zbog istihnaziva.Svrha odbrambene projekcije jeste da očuva samopoštovanje ličnosti, u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti,redukuje anksioznosti, osećanje krivice,1 u krajnjoj liniji da spreči dezintegraciju ličnosti.U pogledu svrhe teško bi bilo izjednačiti odbrambenu projekciju sa projek-tivnom. Možemo lako pretpostaviti dajeosoba koja se brani projekcijom u ovome našla smirenje i izlaz iz konfliktne situacije. Ona je prisiljena da neštopreduzme protiv inkompatibilnog impulsa. A kako je u tom pogledu sa testovnom projekcijom? Mada test-stimulusimogu na neki način da pobuđuju potisnute motive, ipak nam se čini da prinuđavanje na „projekciju" nije unutrašnjenego, naprotiv, spoljašnje. Drugim recima, ispitanik odgovara na zadatke projektivne tehnike zbog toga što ispitivačto od njega traži. Mogli bismo reći daje u jednom slučaju ja u položaju odbrane, a u drugom u položaju povinovanjazahtevu autoriteta.Šta bi se desilo kada bi se ličnost usprotivila svom projektivnom ponašanju, kada bi se odlučila da se suoči sa sobompo bilo koju cenu i kada bi uspela da se uzdrži od takve odbrane. Naravno, ne možemo tačno znati šta bi se desilo,ali po teoriji možemo očekivati težak nastup anksioznosti, krizu ja i padanje u jedno alarmantno stanje. A šta bi sedesilo kada bi neki ispitanik odbio da se „projektuje" na projektivnoj tehnici? Ako i pretpostavimo daje kod takvog

negativističkog ispitanika, kakvih uvek ima u nekom broju, testovni stimulus izazvao impulse koji su potisnuti,teško je poverovati da će odbijanje da se prilagodi instrukciji i dovesti do pojave akutne anksioznosti i početnedezintegracije ličnosti. Naprosto suzdrža-403vanje od odbrambene projekcije je pretnja ćelom sistemu, dok je apstinencija testovne projekcije možda i vrstasamopotvrđivanja, bar za neke osobe.PROJEKCIJA I KOGNITIVNE STRUKTUREPočetkom četrdesetih godina XX veka na Meningerovoj klinici u SAD Rapaport i njegovi saradnici (Schafer i Gill,1945) započinju veliko istraživanje sa ciljem da provere kliničku korisnost jedne baterije testova i tehnika. Njihovaje baterija obuhvatala VB skalu, Babkok-test vizuomotornog učenja, Jungov test asocijacija, Hanfman-Kasaninovtest formiranja pojmova, Rorschachovu tehniku i TAT. Ovaj poduhvat je bio neobičan iz više razloga. Prvo, baterijanije uključivala intervju, jer su sve informacije po dogovoru morale da budu isključivo testovne. Drugo, sviprocenjivani aspekti ličnosti isključivo su bili strukturalni, nije bilo dinamičkih interpretacija koje su takokarakteristične za psihodijagnostiku. Treće, sve ove različite tehnike bile su uključene u zajednički teorijski konceptprojekcije.Prvo što se moramo upitati je: kako je moguće da koncept projekcije obuhvati i testove inteligencije, učenja iformiranja pojmova? Moramo imati na umu daje ovo delo nastalo u vreme kada je projektivni pristup od mnogihshvaćen kao pozitivna antiteza statističkom mehanicizmu upitnika. Dokazujući upravo ovo Rapaport je, kao uzgred,razvio neke važne teorijske aspekte testovne projekcije. On je pošao od širokog shvatanja projekcije, odnosno odFranka. Vodeća postavka glasila je: svaka reakcija subjekta (na testovima) jeste refleksija odnosno projekcijanjegovog unutrašnjeg sveta. Ovu tezu danas možemo okvalifikovati kao naivnu i jednostranu.Pozitivni doprinos Rapaporta vezan je za njegova ranija istraživanja kognitivne strukture odnosno njene interakcijesa motivacijom i afektima. Svaki psihološki test, bez obzira koje vrste, uključuje niz kognitivnih struktura. Presvega, ispitanik mora da opazi, diskriminiše i shvati zadatak. Nakon toga, prema uspostavljenoj direkciji, on traga zarešenjima, koja nalazi ili u vizuomotornim manipulacijama ili u asocijacijama, sećanju, ili, ako postojeći fond nezadovoljava, onda u kritičkom povezivanju ranijih znanja i novih elemenata. Ako istraje i anticipira neka boljarešenja, onda se traganje produžava sve dok ne iskrsne nova pojmovna integracija. Projektivne tehnike nisuizuzetak. I kod njih se ispitanik sreće sa zadatkom, što podrazumeva percepciju i diskriminaciju, direkciju traganja,to jest asocijacije i prisećanje i, najzad, pojmovno obuhvatanje stimulusa i ranijeg iskustva na apstraktnom nivou,prema tome ceo proces se završava davanjem ,,projektivnog odgovora".Prelaz sa kognitivnog aspekta test-ponašanja na projektivni Rapaport je izveo sa postavkom da su navedeni procesiistovetni sa funkcijama ega, intraper-sonalna aktivnost ega uključuje kontrolu, odbranu i integraciju, dok jeekstraper-sonalna realitetu upravljena aktivnost: kontakt (opažanje i diskriminacija), pri-lagođavanje (učenje iformiranje pojmova) i predviđanje (relacijsko mišljenje). Ne postoji mogućnost da se motivacioni afektivni procesitestovno direktno ispituju mimo ego-funkcija, zaključuje Rapaport. Samim tim projektivno test-ponašanje možemoanalizirati i interpretirati modelom ega.404Ključni problem ovog poduhvata jeste odnos afekta i mišljenja, odnosno interakcije unutrašnjih instinktivnih ispoljašnjih adaptivnih usmerenja. Ovaj delikatni problem Rapaport je pokušao da resi sa više medijacionihkonstrukata. Uveo je, odnosno preuzeo je od psihoanalize koncept „odlaganja impulsa". Testovno ponašanje jeskoro neposredno zavisno od toga koliko je subjekt u stanju da odlaže impulse. To je preduslov da bi procesitraganja za rešenjem (adaptacijom) prešli kroz sve vertikalne strukture od opažaja do apstraktnog pojma.Ukoliko je ego slab i ne raspolaže dovoljnom snagom odlaganja zadovoljenja impulsa, tada se u procesu traganja zaadaptivnim i konceptualno inte-grisanim rešenjem javljaju „kratki spojevi". Kao posledica toga nastaje podbačaj iklijent nam daje manje vredna rešenja, odgovore koji su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Analiza ovih podbačajapruža mogućnost procene slabih mesta u strukturi individualnog slučaja. No, s druge strane, velika snaga odlaganjaimpulsa takođe može da ukaže na intrapersonalnu neusklađenost.Važnu stavku posmatranja predstavlja i anksioznost. Rapaport je isticao da dijagnostička fraza;, ^^m^^mfemb^'\ftml\mVjM je vecma\jud\, u nekoj meri i na neki način, anksiozna. I dok opšta konstatacija o postojanjuanksioznosti ništa ne kazuje, dotle naučno utvrđivanje delovanja anksioziteta na kognitivne procese može dapomogne veoma mnogo u individualnoj dijagnozi, odnosno, u krajnjoj liniji, u dijagnostici nesvesnog ega.Detaljnom analizom procesa rešavanja testovnih zadataka Rapaport je demonstrirao svoju tezu i pokazao da se kododređenih dijagnostičkih grupa javljaju specifične manifestacije kognitivnog neuspeha. Karakteristika njegovogmodela je da se umesto klasičnih mehanizama odbrane težište posmatranja premešta na ,,ego-aparat", to jestponašanje kognitivnih struktura, u procesu traganja za rešenjem, a pod uticajem anksioznosti.Rapaport je zastupao ego psihološko stanovište da se testovnim putem može zahvatiti nesvesno, ali ne u celosti. Onostoje dostupno testovnoj dijagnostici, to je „ego-aparat", koji je delimično nesvestan, mada to ne mora ostati. To jeonaj aspekt ega koji je ekstrapersonalno orijentisan, preko kojeg se ličnost integriše sa realnošću. Mada je time drugiaspekt ega, kojim se klasični dinamičari radije bave, izostavljen, domet psihodijagnostike je jasno određen. Najzad,pruženi su dokazi za dostupnost ega testovnoj eksploraciji.PROJEKCIJA I APERCEPCIJAJedan drugačiji pristup pitanju testovne projekcije nalazimo u radovima Bel-laka (1950), autora istaknutih dela oTAT. Svaka percepcija može da se shvati kao rezultanta objektivnih karakteristika stimulusa, sjedne strane, i

karakteristika po-smatrača, s druge strane. Svaki posmatrač na poseban način iskrivljuje realnost. Ono što zanimakliničare nije aspekt „objektivne percepcije", koja je optimalno odrazila realnost, već onaj subjektivni deo svakogopažaja koji je još Herbart nazvao apercepcijom. Ako prihvatimo daje objektivna realnost uniformna sama po sebi,onda se težište interesovanja personologa prenosi na apercepciju i individualne forme distorzija opažaja, koje suvezane za apercepciju.405Bellak dokazuje da su stari pojam apercepcije i noviji konstrukt projekcije u međusobnoj vezi. On iznosi mišljenjeda potisnute i nesvesne potrebe aktiviraju i orijentišu apercepciju i određuju stepen njenog uticaja na „čistupercepciju". Na taj način dobijamo stepene perceptivne distorzije. Svesti je najbliži oblik distorzije tipasenzitivizacije. Primer za to je stanje „nečiste savesti". Osoba koja ima osećanje krivice opaža ponašanje ljudi,prema kojima je i njegova krivica upravljena, kao ispitivačke ili preteče. U ovu klasu uvrštava Bellak i ponašanjekoje nastaje buđenjem nekog nagona, na primer gladi, usled čega osoba ima utisak daje svet pun hrane i apetitnihizazova. Slične postavke nalazimo i u eksperimentalnoj psihologiji samo u drugom okviru (Bruner i Postman, teorijaselektivne budnosti).Događa se da ljudi prepoznaju značenje svojih odgovora koje su dali na pro-jektivnim tehnikama. To se običnodogađa kada je ispitivanje već u toku ili je završeno. Bellak je ovu pojavu naknadnog uključivanja sadržaja„projekcije" u svest nazvao eksternalizacija. Naravno, tu se ne radi o posebnoj vrsti aperceptivne distorzije, već otakvoj ličnosti koja je bolje integrisana i zrelija od onih koji takav uvid ne stiču spontano ili ne mogu da steknu nikada im se ponudi interpretacija.Sledeću kategoriju aperceptivne distorzije na skali stepena potiskivanja predstavlja obična projekcija. Osnovna jekarakteristika obične projekcije daje sadržaj motiva potisnut ali je opažaj ostao povezan sa njim. Osoba koja jepotisnula svoje agresivne ili seksualne impulse pokazuje tipično udaljavanje od „čiste percepcije" ka aperceptivnojdistorziji u kojoj se potisnuti sadržaji jako nameću. Ovo je u stvari isto kao i objašnjenje testovne projekcije koje jedao Frank. Novina je u tome što se između stimulusa nesvesnog odnosno potisnutog motiva i perceptivnih procesaunosi, kao međuvarijabla, koncept aperceptivne distorzije.Najzad, najmanje svestan oblik aperceptivne distorzije, po Bellaku, je invertna projekcija. To je, isto što i klasičanoblik odbrambene projekcije, u kojoj se potisnuti impuls prethodno reaktivnom formacijom izvrće, a zatim sezamenom ja-ti opaža kao pretnja od te druge osobe.Ako Bellakovo teorisanje pažljivije razmotrimo, dolazimo do zaključaka da njime nismo mnogo pomerili granicuznanja. Konstrukt apercepcije je daleko siromašniji od Rapaportovog ego-modela. Podela subjektivnih distorzija nastupnjeve takođe nije doprinos koji stvarno olakšava shvatanje testovnog ponašanja na projektivnim tehnikama.MULTIPLI MODEL INDIREKTNE EKSPLORACIJE LIČNOSTINedovoljno upućenom čitaocu, napisi o projektivnim tehnikama sugerišu utisak o postojanju jedinstvene osnove zaovu grupu instrumenata. Međutim, taj utisak se zasniva na prividnoj izjednačenosti termina projekcije kaomehanizma odbrane, s jedne strane, i testovnog ponašanja naročite vrste, s druge strane. Činjenice, naprotiv,pokazuju da i sami konstruktori projektivnih tehnika nisu verovali u postojanje zajedničkog fundamenta. Tako se idesilo daje svaka pojedina projektivna tehnika ,,u miraz" dobila, a kasnije i razvijala svoju, parcijalnu, projektivnuteoriju. Nesrazmera između konjukturnih pritisaka i dobre prođe, s jedne strane, i sve kompetentnije kritike, s drugestrane, rezultirala je u krivulju406trenda koja je isprva strmo rasla, zatim je šezdesetih godina počela naglo da pada, zadržavši se na nekoliko klasičnihtehnika s minimumom prinove. U poslednjih petnaest godina samo je Kahnova projektivna tehnika stekla nekopriznanje koje su Rorschach, TAT, TNR i Mahover, kao i njihove brojne modifikacije, ranije imale a zatim počeleda gube. Sve u svemu, saldo osnovnih problema ostao je nepromenjen, bez obzira na broj proizvedenih i prihvaćenihprojektivnih instrumenata.Cattell (1951) je među prvima uspeo da sagleda neke nedoslednosti u teoriji projektivnih tehnika. Distancujući se odprojektivističkih pozicija i formulacija problema Cattel povlači novu startnu liniju. Projektivisti žele da nam prikažuda su stvorili jednu novu metodologiju ispitivanja ličnosti. U tom sklopu jedinica merenjaje greška koju ispitaniknačini u rešavanju testovnih zadataka. Bez obzira na velike razlike u odnosu na neprojektivne tehnike, u pogledutipa stimulusa, instrukcije, iskaza odgovora, ocenjivanja odgovora i interpretacije, projektivne tehnike čine nekepretpostavke koje se moraju podvesti pod teorijsku i empirijsku kritiku. Tako, na primer, projektivisti smatraju dajesvaki individualno izdiferen-cirani odgovor pogreška, a da je svaka pogreška, u krajnjoj liniji, uslovljena nesvesnim.Ako analiziramo greške percepcije, ili mispercepcije, kaže Cattell, po tome kako su nastale i šta ih je uslovilo, ondamoramo priznati mogućnost raznoo-braznosti. Sasvim je prihvatljivo tvrđenje da mispercepcije nastale poddejstvom nesvesne dinamike na kognitivno ponašanje mogu predstavljati važan doprinos dijagnostičkoj proceniličnosti. To, međutim, ne znači daje svaka mispercepcija koja se javlja na projektivnom instrumentu apriori nastalana isti način. Ignorisanje tih razlika samo otežava usavršavanje tehnika, interpretacije i teorijske osnove.Zanimljivo je daje Rorschach, čija je tehnika postala prototip ostalih projektivnih instrumenata, u tumačenjupercepcija sledio jedan princip koji je sličan Cat-tellovom. Rorschach je bio svestan da neke greške u opažanju trebapripisati nerazvijenim intelektualnim sposobnostima, druge nedovoljnom obrazovanju, a treće nesvesnimkonfliktima. Međutim, njemu takva divergencija nije predstavljala problem, jer on nije ni nameravao da postavijedinstvenu projektivnu teoriju. Najzad, za njegova života jedina projektivna tehnika bila je njegova.Cattell je sistematizovao mispercepcije stvarajući tako multipli model testovnog odraza nesvesnog. On razlikuje

četiri vrste mispercepcije.l. Naivna mispercepcijaTvrdnje ili rešenja koje neka osoba daje u testovnoj situaciji mogu da proističu iz njenih stavova i uverenja koji nisu,strogo uzev, nesvesni, dakle koji nisu simptomi potisnutih konflikata. Na primer, osobe niske inteligencije,neobrazovane, koje pripadaju zaostalim sredinama i čiji je pogled na svet primitivan mogu da akumulišu devijantneodgovore, odnosno mispercepcije. Međutim, testovne greške ovakvih osoba nastaju zbog uverenja, stavova ikognitivnog stila koji su relativno trajni, koji nisu dovoljno izdife-rencirani, a ta činjenica za ispitanika nijeugrožavajuća već normalna. Naivnost je u tome što ispitanik veruje da i drugi ljudi misle i veruju što i on.407Implikacije ovog primera su široke. Jasno je, da projektivno treba da predstavlja pojavu potisnutog, nesvesnogsadržaja, koji je istovremeno i individualno specifičan. Sve ono što ne potpada pod teoriju nesvesnog, odnosno štonije rezultat konflikta i potiskivanja, ne može da se svrsta u isti red sa onim što potpada, bez obzira na sličnosttestovnih efekata (mispercepcije). Ako se na projektivnom instrumentu i jave naivne mispercepcije, one moraju bitirazdvojene od drugih vrsta mispercepcija. Nema razloga da projektivne tehnike koristimo samo radi dobijanjanaivnih mispercepcija. Takve se osobe mogu bolje i ekonomičnije ispitati i prepoznati posmatranjem i razgovorom.2. Autistička mispercepcijaMispercepcije mogu da nastanu pod uticajem želja koje ispitanik svesno prihvata ili čak idealizuje. Tako, na primer,autoritarna osoba smatra da je „ljudima potreban vođa". Cattell smatra da autistička mispercepcija može biti razlogpogrešnih odgovora, ali da to ne treba svrstati u prave projekcije.Cattell zastupa užu i specifičniju koncepciju projekcije od, na primer, Mur-raya. Ovaj drugi izričito navodi da TATmože da odražava, pored strahova i konflikata, i želje. Tačno je da nerazgraničenost onoga što može biti sadržajprojek-tivnog tipa percepcije unosi mnoge zabune. Tako klini'čari imaju teškoće u interpretaciji TAT-a i crtežaljudske figure, jer ne mogu samo na osnovu odgovora da odrede da li je testovni produkt odraz želja ili odbačenih ipotisnutih potreba. Za projektiviste je činjenica da želje mogu dovesti do mispercepcije predstavljala dokazispravnosti projektivne hipoteze. No, u stvari, Cattell je u pravu što odvaja konfliktne i nekonfliktne želje vezujućipravu projekciju za koncept nesvesnog konflikta. Pa ipak, ovome treba dodati da se ovaj „konfliktni koncept"mispercepcije ne podudara sa Rorschachovim, koji je aktuelne konflikte i njihov nadražaj smatrao drugorazrednimdeterminantama projekcije. Nasuprot konfliktnom konceptu, on je zastupao gledište da ispitanik projektuje strukturusvog unutrašnjeg sveta, u kojem su nesvesni konflikti u nekoj meri važni ali nisu najvažniji. Oni su verovatnorazvojno uticali na „unutrašnji univerzum", ali i u tome nisu bili jedini. Ličnost je više nego nesvesni konflikt, aRorschach zahvata unutrašnji, intimni geštalt doživljavanja sebe u totalitetu koji se diferencira prema strukturiličnosti. Možda bi ovaj sukob mogli da resimo uvođenjem distinkcije „projekcija - ekspresija". Cattellov konfliktnikoncept potpao bi pod projekciju, dok bi Rorschachov strukturalni koncept, kao odraz stila ličnosti, bio podvedenpod ekspresiju.3. Mispercepcija usuglašavanja sa afektomMeđu dokazima koje je naveo Murrav da bi dokazao da TAT odražava nesvesne afekte nalazi se opis devojčica kojesu, nakon slušanja strašnih priča pred spavanje, sledećeg dana izmenile prethodno date priče unoseći u njih višeelemenata straha. Naravno, tu nema mesta tumačenju u smislu „naivne mispercepcije", jer nije u pitanju pogled nasvet kao odrednica opažaja. Afektivno stanje je relativno kratkotrajno unutrašnje iskustvo. Takođe je neosnovano tuvrstu mispercepcije objašnjavati principom „ispunjavanja želja", kao što činimo u okviru autističke deformacijeopažaja.408Nasuprot tim vrstama mispercepcije, Cattell predlaže treću formu, koju naziva „press compatibilitv". Za nju jekarakteristično da se opažaj usaglašava sa afektivnim stanjem posmatrača uglavnom nesvesno, i tim više što jesituacija otvorenija za takvu alternativu.Može se postaviti pitanje kojim se mehanizmom formira mispercepcija usaglašavanja s afektom i staje motiv toga?Mehanizam formiranja ovakve mispercepcije može se uklopiti u obrasce koji su poznati a koji tumače povezanostopažaja, kao autonomne funkcije ličnosti, sa „apercepcijom". Odvajkada se zna da depresivnim ljudima svet izgleda„crn", a euforičnim „ružičast". Razlog toj pojavi je potreba za konzistencijom. Ova potreba se pripisuje egu. Ego jeinstanca koja nesvesno osigurava konzistenciju svih sadržaja koji su simbolizovano uključeni u iskustveno polje.Pošto je nekonzistentnost pretnja, ona se pre ili posle trans-formiše ili eliminiše potiskivanjem. Ukoliko jemispercepcija usaglašavajućeg tipa jedna od operacija ega, onda se možemo pitati da li je to „prava projekcija"?Cattel je zastupao gledište da pogrešan opažaj (mispercepcija) koji je nastao usled „usklađivanja sa pritiskom" (presscompatibilitv) nije prava projekcija. Pod tim nazivom on podrazumeva opažanje osobe u jakom afektu koji seodražava u opažanjima. Mada je opažanje ovakve osobe pristrasno i zato pogrešno (mispercepcija) Cattell ga neuvrštava u projekcije zato što je osoba svesna svog afekta. Za Cattella kriterijum projekcije nije spoljašnji efekatnego je to potiskivanje i pojava potisnutog u sadržaju opažanja ili u formalnoj nepravilnosti opažanja.Ovakvim shvatanjem Cattell testovnu projekciju poistovećuje sa mehanizmom ego odbrane. Mi znamo da postojimogućnost da testovnu projekciju pos-matramo šire kao ego funkciju, (Rapaport, 1945). Teško da se možemo složitisa mišljenjem po kome je Rorschachova tehnika neprojektivna, na primer, u slučaju depresije, ukoliko je ispitaniksvestan da je obuzet tugom. Svest o afektu ne može biti dovoljan kriterijum za ocenu toga da li je ekscentričniopažaj projektivan ili nije.Na kraju dolazimo do zaključka, da osnova mispercepcije „press compatibilitv" vrste nije afekat već potreba za

konzistencijom. Štaviše, sadržinska strana koja pokreće mehanizam „kompatibilizacije", odnosno usklađivanjaspoljašnjeg -opažajnog sa unutrašnjim - doživljajnim, nije jedina, ni najvažnija u ćelom problemu. Međutim, analizaprocesa kompatibilizacije može da nam ukaže na zakonitosti procesa koje jedni zovu projekcija, drugi ekspresija aCattell mispercepcija. U svakom slučaju, jedna obuhvatna analiza geneze potrebe za konzistencijom, njenihmodaliteta i oštećenja bila bi potrebna.4. Ego-odbrambena mispercepcijaPod tim nazivom Cattell opisuje manje-više isti fenomen koji je poznat pod imenom ego-odbrambena projekcija.Razlika je u tome što je termin projekcija zamenjen terminom mispercepcija.U pravoj ego-odbrambenoj operaciji, za razliku od ostalih oblika mispercepcije koje Cattell shvata kao ne-odbrambene, uvek postoji: a) pojava snažnog impulsa u ličnosti koji je moralno neprihvatljiv i negativan; b)zatajivanje ego-409-odbrambenog mehanizma potiskivanja; c) misperceptivno prepoznavanje ekvivalenta ugrožavajućeg impulsa uponašanju drugih ljudi, i d) aktivan stav osude nosioca takvih pojava, odnosno doživljaja sebe kao žrtve iliprotagoniste pravedne borbe. Analogija takvog izbacivanja može se videti u ponašanju deteta koje će ispljunuti kadaoseti nešto gadno. To se viđa i u svađama dece i nekih odraslih.Od četiri navedena oblika mispercepcije Cattell prihvata samo poslednju, četvrtu, kao pravu projekciju. Sama pojavamispercepcije, odnosno sistematske greške u opažanju, uslovljene svojstvima ličnosti posmatrača, dovoljan je dokazprojekcije za branioce širokog koncepta projekcije, ali je nedovoljna za Cattella. Ako nema ugrožavajućeg motiva,ako nema konflikta koji je usledio zbog neuspešnog potiskivanja i aktiviranja primitivne ego-odbrane„izbacivanjem", onda nema ni prave projekcije. Jasno je daje pozicija Cattella u potpunoj suprotnosti sa pozicijomMurrava. Dok je prvom problem da klasičnu definiciju dosledno sprovede i u testovnoj primeni, dotle je za Murravaproblem što se mešaju odbrambena i testovna projekcija koje nisu istovetne.Otkrivanje konflikata ličnosti putem provociranih mispercepcija predstavlja glavni zadatak projektivnih tehnika upsihodijagnostičkoj praksi. Cattel smatra da suština misperceptivnog pristupa jeste detekcija konflikata u ličnosti.Sva ostala saznanja mogu se prikupiti valjanije i pouzdanije metodskom trijadom: biografskim podacima,posmatranjem i upitnicima. Držeći se te postavke on proširuje svoj program i uključuje, pored mehanizmaprojekcije, i niz drugih ego-odbram-benih mehanizama kao bazu za konstruisanje misperceptivnih tehnika zadetekciju konflikata.Cattell je povukao dobar potez svojom klasifikacijom mispercepcija, što je daleko smisaonije nego klasifikovativrste projektivnih instrumenata. Međutim, razlike između pojedinih projektivnih instrumenata, u pogledukoncepcije, obrade odgovora i interpretacije, znatno su izrazitije nego razlike koje je naveo u odnosu na vrstemispercepcija. Cattel se najviše zalaže za četvrtu vrstu eksplorativnih tehnika, pored navedene trijade, za koju jesmislio termin „dinaceptivne". Dina-ceptivne tehnike bi služile eksplorisanju nesvesne dinamike na temelju percep-tivnih grešaka koje bi ukazivale na uključenost mehanizama odbrane.Multipli model odraza nesvesnog obuhvata nekoliko mehanizama ego-odbrane. Potiskivanje može da pruži vrloznačajne podatke o dinamici i konfliktima ličnosti. Problem je da se nađe pogodna testovna forma za njenozahvatanje. Namesto direktnog pristupa koji nije moguć, Cattell predlaže da se koristi preferencija za viceve, koja sebolje pokazala od klasičnih testova zaboravljanja. Pretpostavka je da će ispitanik najviše uživati u šalama čija setema odnosi na ono što je potisnuo. Introjekcija i identifikacija se navode zajedno zato stoje u oba slučajaprimenjena ista vrsta testova. Pri konstruisanju ovih testova pošlo se od pretpostavke daje ono što je ispitanikintrojektirao ono čemu se i divi, usled toga ovi testovi, po formi, liče na testove za ispitivanje vrednosti. Introjekcijavodi usvajanju određenih kvaliteta objekta. Pošto uverenje da imamo iste osobine kao i neko drugi može biti rezultatintrojekcije i identifikacije, zajedništvo nije kontraindiko-vano. Racionalizacija takođe može postati put kojim seutvrđuje da li neka osoba ima konfliktni odnos prema određenoj potrebi. Tako, na primer, osoba koja ne410može neposredno da prihvati svoju agresivnost treba da se izjasni u odnosu na sledeću vrstu stavova: „Sarkazam iismejavanje su ponekad najbolji načini da se neko oduči od svoje lenjosti". Tako isto i reaktivna formacija može seprocenjivati na istoj osnovi kao i ranije navedeni odbrambeni mehanizmi, što znači bez projek-tivnih tehnika, asadržaj će otkriti određenu vrstu potreba koje ugrožavaju ego. Ovaj mehanizam dovodi do formiranja karakternihcrta koje su u suprotnosti sa primarnom potrebom. Može se očekivati da će svesno prihvaćeno ponašanje bitipotkrepljeno sa mnogo „mora", „treba" i pozivanjem na pozitivne društvene norme. S druge strane, očekujemo da ćeljudi koji se tih pravila ponašanja ne pridržavaju biti osuđivani uz jaku indignaciju. Testovne stavke kojima sereaktivna formacija ispituje operišu sa moralnim ocenama sebe i drugih, odnosno pozivaju ispitanika da ocenivažnost određenih zabrana. Na primer: „Najbolji ljudi uvek su se odlikovali time Što su vladali svojim emocijama inisu svakom pokazivali svoja osećanja."Cattell smatra da se na istim osnovama i sa istim ciljem može ispitivati i fantazija. Doduše, fantazija nije pojavaistog reda kao mehanizmi ego-odbrane. Neke potrebe mogu da se jave u fantaziji i pre potiskivanja. Fantazija jeponekad jedini oblik u kome se određene potrebe simbolizovano ispoljavaju. Fantazija, isto kao i snovi, igre i drugeimprovizacije, usled redukovane oštrine cenzorskih kriterijuma, pruža vrlo pogodno tle za „polu-realizaciju" potrebakoje su u različitim stepenima neprihvatljive za ličnost ili neprihvatljive za okolinu. Ova vrlo bogata „lovišta"nesvesne dinamike dostupna su samo tehnici slobodnih asocijacija, analizi snova i TAT. Međutim, Cattell veruje dapostoji načelna mogućnost da se ovim sadržajima približimo i strukturisanim tehnikama kao što su upitnici za

ispitivanje stavova. Inventivni tip odgovora, kao osnova projektivnih tehnika, nije ni nužna ni jedina forma koja setu nameće. Selektivni oblik odgovaranja nije kontraindikovan ako jasno odredimo predmet procene. Tako, naprimer, ispitivanje interesovanja za knjige, filmove i druge umetničke tvorevine može da ukaže na sadržaj sputanihpotreba.ODNOS LATENTNIH I MANIFESTNIH POTREBANamena ego-odbrambenih „dinaceptivnih" tehnika je da odrede meru intenziteta potisnutih i nesvesnih potreba.Merenje i procena manifestnih potreba ne pruža posebnu teškoću. Cattell smatra daje monopol projektivnih tehnikaneosnovan i da se latentne potrebe mogu ispitivati i neprojektivnim tehnikama, na temelju faktorske teorije testova.Ako uporedimo rezultate dobijene ispitivanjem iste potrebe na manifestnom i na latentnom nivou, dobićemo veomarazličite odnose kod različitih ljudi. Pokazaće se, na primer, da ispitanik A pokazuje malo manifestne ali vrlo mnogolatentne agresivnosti. Korelacija intenziteta agresivnosti između ta dva nivoa biće izražena negativnim indeksom.Razlika intenziteta agresivnosti između latentnog i manifestnog nivoa odgovara snazi potiskivanja. Pri takvomispitivanju, namesto nulte tačke, možemo da usvojimo socijalnu normu tolerisanog intenziteta date potrebe umanifestnoj formi (latentna se skoro uvek blaže osuđuje). Kod osobe B411možemo izvršiti upoređenje intenziteta potrebe, na primer za dominacijom, između socijalno normiranogmanifestnog nivoa, u čemu može biti ispodprosečan, i intenziteta na latentnom nivou, koji je, recimo, visok. Niskakorelacija između tih mera govori nam o stepenu usklađenosti, između toga kakav bi B želeo da bude i kakav jestepo socijalnoj ostvarenosti.Na prvi pogled sve je toliko jednostavno da prostije ne može biti. Treba samo konstruisati multidimenzionalnutehniku koja će zahvatiti veliki broj potreba, istovremeno na oba nivoa, latentnom i manifestnom. Upoređenjemintenziteta svake pojedine potrebe na oba nivoa dobijamo specifično potiskivanje, a putem svih potrebageneralizaciju represije. Tako isto, upoređujući intenzitete manifestnih i latentnih potreba sa socijalno dozvoljivommerom manifestne snage dobijamo specifičnu i generalnu prilagođenost pojedinca. Cattell je uveren da je njegovabaterija upitnika 16 PF pogodna za to, ali se nama čini da je Edwardsov inventar potreba i interesa možda pogodniji.Sada možemo postaviti pitanje: Kakve garantije nam nudi novi pristup eksploracije nesvesne dinamike kojenadmašuju „garantije" klasičnih projektivnih tehnika, da smemo izjednačiti testovno ponašanje sa vantestovnim. Mine znamo u kojoj se meri poklapa testovni odraz nesvesne dinamike sa manifestacijama u životnim situacijama.Cattell nije razrešio dilemu zamenom termina mispercepcija i projekcija.PERCEPT-GENETIČKA TEORIJAIz razmatranja teorija projekcije nameće se zaključak da se osnovna načela u prvom redu odnose na Rorschachtehniku i TAT. Ostale tehnike, koje su nastale kasnije, znatno su manje uticale na teorijska uopštavanja. Trećaprojektivna tehnika, koja se po popularnosti može meriti sa prethodne dve, Mahover tehnika crteža figure, imasasvim različite interpretacijske koncepte. Ona je sa prethodne dve tehnike povezana samo preko Frankoveprojektivne hipoteze. Ako se zadržimo samo na prvom paru, TAT-u i Rorschachu, ustanovićemo da su teoretičarimanje-više saglasni da njih treba tumačiti sa dva, različita, modela testovnog ponašanja. TAT-u pristaje modelidentifikacije ili zamene ja - ti (on ili ona), dok Rorschachu više pristaje model mispercepcije. Medu svimprojektivnim tehnikama ima dodirnih tačaka, ali ne smemo zaboraviti da projektivisti ne polaze od toga kako serealnost odražava u percepciji, već obrnuto, kako se u percepciji realnost gubi a ispoljava „lična jednačina",specifični artefakt posmatrača. Problem je što spoznaja nije jedinstvena već dvojna (Sarbin, Taft i Bailev, 1960), štovodi ka odvajanju socijalne percepcije od percepcije čiji predmet nije čovek. Prema dvojnoj teoriji spoznaje,opravdano je da zakonitosti formiranja opažaja Rorschacha tražimo na jednoj strani a TAT-a na drugoj. U krajnjojliniji projektivna teorija treba da objasni na koji način ličnost posmatrača utiče na fizikalnu i socijalnu percepciju, iobratno, kako možemo iz dobijenog perceptivnog odgovora rekonstruisati bitne odlike perceptora.Jedan od pristupa koji pruža odgovor na to kako dolazi do projekcije ličnosti putem opažaja jeste perceptnagenetika. VVerner oživljava istraživanja koja su4L2dvadesetih godina prošlog veka vođena u Nemačkoj. U tim istraživanjima nastojalo se utvrditi kroz koje faze prolaziproces uobličavanja percepcije. Perceptni genetičari smatraju da opažaj, i pored brzine formiranja, uvek prolazi krozodređene faze, i da svaka od tih faza delimično uključuje uticaje ličnosti. Po njima postoji analogija između zbivanjana Rorschachovoj tehnici i „mikrogenetičkih" eksperimenata. „Osiromašeni" stimulus tipa mrlje na izvestan načinusporava proces formiranja opažaja, što je presudni faktor nastanka „projekcije", to jest intervencije ličnosti.Perceptni genetičari su istraživanja vršili pomoću tahistoskopa, koji omogućava eksperimentalno proučavanjepojedinih faza opažanja. U prvoj fazi javlja se difuzna, neizdiferencirana celina. U drugoj fazi se izdvajaju figura ipozadina. U trećoj fazi se javljaju konture i sadržaj, mada to može biti dosta neoformljeno i praćeno afektima. Tek učetvrtoj fazi izdvaja se opažaj kao kompaktna spoznaja. Mikrogenetičari smatraju da između ličnosti i prve triprekognitivne faze opažaja postoji uverljivi paralelizam.Da bi se odnos između formiranja percepcije i ličnosti utvrdio, potrebno je proučiti i jedno i drugo u detalje. Kada seto učini, percepciju proučavamo tahi-stoskopskom tehnikom, a razvoj ličnosti studijom slučaja, onda dobijamo„mikro--makrogenetsku paralelu", koja se ispoljava manje u efektu a više u karakteristikama procesa jednog idrugog. Mada se svaka „genetska sekvenca", perceptivna ili biografska, odvija po istom obrascu: „diferencijacija,centralizacija i hijerarhijska integracija", svaka osoba ima svoj poseban kvalitet. Provera mikrogenetičke hipoteze oparalelizmu ličnost - opažaj, pored laboratorijskih ogleda, vršena je i kliničkim istraživanjima. Kao što se to obično

čini, upoređene su mikrogenetske karakteristike kliničkih grupa sa perceptogenetskim karakteristikama normalnih.Kao što se i pretpostavljalo, normalni su se odlikovali većim stepenom diferencijacije i integracije, a bolesnicimanjim stepenom (Framo).Sa velikom upornošću i skandinavskim perfekcionizmom nastavljaju se per-ceptno-genetička istraživanja naLundskom univerzitetu u Švedskoj. Kragh i Smith (1970) su objavili najnovije rezultate svojih provokativnih opita.U njima se prikazuju nova dostignuća da svaka osoba ponavlja u sažetom, nesvesnom i munjevitom procesu„običnog opažaja" bilo koje stvari isti bazični obrazac koji se odigrao i formirao u najranijim fazama njegovebiografije. Osnovna dimenzija tog paralelizma jeste razvoj, zrelost ili adaptacija. Instrumentarijum se proširio i obu-hvata, pored tradicionalnog tahistoskopa, i druge tehnike koje zahvataju proces, razvoj opažaja a ne učinak ilitačnost: Test mehanizama odbrane (tahistoskopski eksponiran TAT), Meta-kontrastnu tehniku i Stroop test boje ireci. Bitno je da eksploracija zahvati percepciju pre no što dostigne stepen stabilizacije.Wemerova genetička teorija, i za nju vezana kasnija istraživanja i proširivanja, izazvala su živo interesovanjeteoretičara Rorschachove tehnike. Oni su u percept-genetičkoj teoriji videli nastavak i razradu postavki koje je izneoi sam Rorschach. Ukoliko bi mikro-makro paralelizam bio dokazan, to bi bio zasad najjači prilog validacijiRorschachove tehnike. Međutim, mikrogenetička teori-sanja i istraživanja ne nailaze na jednodušno prihvatanje.Zubin (1965) smatra da se postavke o direktnoj paraleli između predsvesnih faza opažaja i razvoja ličnosti413u ranom detinjstvu ne može naučno dokazati. Zbog toga posebno zamera Kraghu i Smithu na laboratorijskominstrumentarijumu koji „stvara krivi utisak". Težište Zubinovih rezervi odnosi se na dokaze o povezanosti opažaja iličnosti i, naravno, na kvalifikaciji intenziteta i kvaliteta njihove korelacije. Kragh i Smith stoje na stanovištu kojemožemo označiti kao maksimalističko. Treba postaviti pitanje da li analiza predsvesnih faza perceptivnog procesamože da bude osnova za procenu opšte dimenzije „zrelosti" i rano formiranog psihoseksualnog razvoja. U tome seZubin i Kragh bitno razilaze. Kragh i Smith iznose primere. Kod jednog slučaja dipsomanije otkrivena je paralelaizmeđu predsvesnih faza percepcije, s jedne strane, i „primarne scene, potiskivanja anksioznosti i regresije naoralno-sadistički stupanj", s druge strane.Zubin osporava percept-genetičku hipotezu argumentom da se paralelizam dokazuje slobodnim „transformacijama",odnosno prevođenjem jednog reda pojava na drugi red bez stvarne osnove. Bez obzira na to koliko je pedantnoutvrđeno ono što se dešava u mikrogenezi opažaja iz toga ne sledi pravo na veću slobodu u drugom delu.Primenljivost mikrogenetske hipoteze na tumačenje pro-jektivnih tehnika Zubin takođe dovodi u pitanjeargumentom da nema sigurnih dokaza daje bilo koja projektivna tehnika „čist test percepcije".Poznato je da su sredinom pedesetih godina prošlog veka projektivisti krenuli u veliku potragu za teorijom. To je bioneposredan odgovor na pojačanu kritiku koja je upućivana projektivnim tehnikama, sa argumentom da su nastale adhoc, da su empirističke i da nemaju teorijsku zasnovanost. Pošto su ove zamerke upućivane prvenstveno odakademskih psihologa (koji su svoju karijeru započeli kao kliničari), projektivisti su „teorijsku osnovu" tražili međurenomiranim akademskim teorijama, u prvom redu teorijama percepcije. Tako dolazi do pokušaja povezivanja sageštalt-teorijom, transakcionom teorijom, Witkinovom teorijom i drugim. Svi ovi pokušaji završili su se neuspešno.Nijedna od ovih teorija nije uspela da potpuno objasni projektivne tehnike kao instrumente perceptivnog ponašanja.Zubin naročito podvlači da ni Rorschachova tehnika nije „čisti" test percepcije. Interpretacija odgovora naRorschachu je „interpretacija interpretacije" a o ostalim tehnikama i dane govorimo. Ukoliko projektivne tehnikenisu zasnovane na zakonima percepcije, a po svemu sudeći nisu isključivo, onda je i mikro-makrogenetičkiparalelizam nategnut. Stičemo utisak da projektivni instrumenti neće moći da steknu „uglednu teorijsku osnovu" svedok spektar varijabli koje registruju ne bude sužen.Pokušaji zasnivanja „braka" između projektivnih tehnika i teorija percepcije doveli su i do nekih korisnih uvida. Utim pokušajima uvek se iznova nametao problem stimulusa. Projektivisti su do pedesetih godina vrlo ležernoprelazili preko tog pitanja ograđujući se postavkom da su svi projektivni stimulusi nestruk-turisani, što znači danema šta o njima da se kaže, za razliku od strukturisanih, kojima se naravno bavi sav ostali svet i, naravno, teorijeopažaja.A SAD PRKOSNO: OD TEHNIKE KA TEORIJI LIČNOSTIZaista ne možemo reći da psiholozi nisu pokušavali da nađu pogodna objašnjenja za pitanja kao što su projektivnistimulus, proces formiranja projek-414tivnih odgovora i povezanost testovnog ponašanja sa teorijom ličnosti. Na sva ta pitanja (i potpitanja) dati suodgovori, i to po nekoliko. To što se isti problem može objašnjavati na više načina, a uvek argumentovano, samo jepovećalo skepsu u os-tvarljivost poduhvata. I ovaj put se potvrdilo da u psihologiji nema konačnih dokaza, da uveknailazimo na izuzetke i kontrapravila, da su činjenice previše ,,uske" a teorije previše „široke", da svako povezivanjepovećava broj alternativa u vezama i da dokazivanju i protivdokazivanju teško može biti kraja, jer su krite-rijumimahom divergentni. U svakom slučaju, sva usaglašavanja projektivnih tehnika sa teorijama, tekla su odgore,deduktivno. Sam testovni skup indikatora bio je i ostao strogo zavisan, u pogledu dijagnostičke i interpretacijskevrednosti, od teorijske kategorije, konstrukta koji je određivao značenje. Istina, ovaj odnos nije bio čisto deduktivan.Indikator nije tražen i konstruisan na osnovu čiste teorijske dedukcije, već je naknadno povezivan, odnosno„usvojen".Zašto ne bismo pošli obrnutim putem i pokušali da izgradimo jednu teoriju na osnovu podataka dobijenihprojektivnim tehnikama. Ovakav, induktivni put konstruisanja teorije mogao bi se uporediti sa uopštavanjima

kojima su podaci slobodnih asocijacija poslužili za stvaranje psihoanalize, još uvek najopštije teorije u psihologiji.Pitanje je šta bismo mogli postići idući ovim „obrnutim putem" u odnosu na već postojeće koncepte i teorije ličnosti.„Strukturalna analiza", koju je izneo Wagner, predstavlja ilustraciju teorije ličnosti izvedene iz projektivnih tehnika.Ličnost je prikazana kao interaktivni sistem dve osnovne strukture „fasada ja" (FJ) i „introspektivnog ja" (U). Tedve strukture, nezavisno jedna od druge, mogu da variraju u intenzitetu i kvalitetu. Svaka kombinacija između njih injihovih svojstava može se povezati sa psihijatrijskim klasifikacionim sistemom odnosno sa trijadom: neuroze,psihopatije i psihoze (shizofrenije).„Fasada ja" (FJ) predstavlja hijerarhijsku organizaciju tendencija ponašanja i stavova stečenih u ranom detinjstvu naosnovu senzorimotomih iskustava. Osnovna funkcija FJ je povezivanje ličnosti za sredinu ili održavanje i razvijanjekontakta sa realnošću. Ukoliko FJ ostane nerazvijen, iskustva sa spoljnim svetom i interpersonalnim odnosimaostaće konfuzna, redukovana ili će izazvati raskid između FJ i U, što odgovara „shizofreniji". „Introspektivno ja"(U) je genetički mlađa struktura koja nastaje uporedo sa razvojem govora, za razliku od FJ, koja je preverbalna.Razvitak mišljenja, svest o svome ja i unutrašnjim iskustvima Wagner uvrštava u U. Introspektivno ja je autonomno,odnosno „autoprogramira-no", ono je nosilac vrednosnog sistema i ideala. Pošto su te dve strukture i genetičkirazličite, između njih većinom postoji nesklad, manji ili veći.Strukturalna analiza ima šire pretenzije nego da omogući jednostavno pretvaranje testovnih indikatora udijagnostičku procenu diferencijalno-dijagnostičkog tipa. Međutim, danas je teško baciti takav „kamen" a da on nepadne na neku, već izgrađenu ili skiciranu, teoriju ličnosti. Zato se i postavlja pitanje razlika i sličnosti, ukratkoodnosa između „strukturalne analize" i već poznatih sistema. Wagner smatra da njegova teorija ima malo sličnosti sapsihoanalizom. Kao argument navodi razliku u strukturalnom prikazivanju ličnosti. Međutim, očigledno je dajenjegova teorija „ekonomičnija", to jest da operiše manjim brojem širokih kon-415strukata, što naravno još ne znači daje ova teorija i bolja i korisnija. Malo pažljivijim čitanjem lako možemo otkritida Wagner ipak koristi psihoanalitičke koncepte da bi objasnio svoje, a onda pribegao uključivanju u svoju dijadu.Na isti način on potcrtava razlike od Jungove tipologije uz argument da FJ i U nisu komplementarne funkcije kaointroverzija i ekstroverzija, već „zasebni sistemi koji vrše različite funkcije". Možda bi se nekom učinilo daje,,fasadaja" slična Adlerovom konceptu „životnog stila"? Vara se, kaže Wagner. I Adler je pobornik shvatanja o celovitostiličnosti, dok „strukturalne analize" operišu oštro odeljenim konceptima FJ i U.Najzad stižemo do škakljivog pitanja: koji su izvori ove teorije i zašto je ona takva kakva jeste? Kakvim sedokazima služi Wagner? Kao u bilo kom empirijskom istraživanju, Wagner pribegava operacionalizaciji i vezuje„fasadu ja" za F determinantu Rorschachove tehnike i za Test šake, dok „introspektivno ja" vezuje operacionalno zaRorschach K odgovore. Da bi sve to bilo uverljivije, on nam je prikazao dva slučaja, odnosno njihove protokole,analizirane u okviru strukturalne teorije.Ako deduktivni pristup teorijskoj interpretaciji projekcije nije bio uspešan, što je manje-više tačno, nema razloga dainduktivnu „strukturalnu analizu" proglašavamo za spasonosnu, jer ona to nije. Pre svega, Wagner nije ostvariosvoje pretenzije i nije dokazao da se projektivno test-ponašanje, makar na Rorschachu i Testu šake (što nije niizbliza ceo arsenal ovih tehnika), nekom vrstom progresivne generalizacije integriše, u sistem koji je on nazivao„strukturalnom analizom". On je proizvoljno izdvojio samo neke tehnike i samo neke indikatore kao podlogu svojeteorije. A šta je sa ostalima? Najzad, vidi se da je način vođenja Rorscha-chovog testiranja izrazito pristrasan, jer jepostavljao sugestivna pitanja. Sve u svemu, iz ovog primera se vidi da poznavanje pravila o stvaranju teorijskihsistema (theorv building), što Wagner očigledno ume, nije dovoljno.PROJEKCIJA NA EGZISTENCIJALISTIČKI NAČINSa stanovišta realnosti, projekcija je takva pogreška u opažanju, ocenjiva-nju, stavovima i uopšte odnosu pojedincakoja je u svojoj osnovi van domašaja svesne korekcije. Van Lennep, holandski psiholog, izložio je jednuegzistencijalističku teoriju projektivnog ponašanja. Po njemu je Freudova koncepcija najbolja osnova zarazumevanje projekcije, ali su neke dopune i izmene neophodne. Projekcija je pre svega komunikacija, ali sasvimposebne vrste. Ona je antipod pravom, punom izražavanju sopstvene ličnosti i direktnoj komunikaciji. Zdravikarakter izražava svoja osećanja i ideje, govori Van Lennep, dok ih paranoidni projektuje. Sa stanovišta realnosti, tojest odnosa objekta i subjekta, projekcija je takva komunikacija u kojoj subjekt transformiše tu realnost u analogsamom sebi. Pravu, dijalektičku intrerkomunikaciju možemo predstaviti sa Ja - Ti ili Ja - To. Pogrešnu, rigidnu ijednostranu projektivnu vezu sa: Ja - Ti = (Ja) ili Ja - To = (Ja).Odnos između objekta i subjekta, kako u produktivnoj i realističkoj interko-munikaciji tako i u jednostranoj,projektivnoj komunikaciji, predstavlja repliku odnosa subjekta prema samom sebi. Ukoliko je subjekt više izolovanod sebe,416koliko se više brani i ograđuje, utoliko je više sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji.Razlog je taj što on ne može da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, već samo nameće sebe i ponavljasamog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujući se od sebe, osoba kojaprojektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedničkielement u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne ličnosti.Nije potiskivanje uzrok projekciji, kaže Van Lennep, već desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od nečega unama to nešto menja i nas. Tune što smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav jepoguban, jer svakim autodefinisanjem, kao što je ,,ja sam to" odričemo pristup našem neostvarenom biću u

nastajanju. Kada do toga dođe, to što je ostalo van granica svesti o sebi postaje naš analog u drugome.Suština projekcije kao lažne komunikacije sa svetom je fiksacija određenog koncepta o sebi, ili tačnije, zatvorenosttog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja („postajanja"), a zatim i nemogućnost da se jaotvori, oslobodi zbog „potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dveFreudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumačenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanjeodnosno objek-tiviziranje nečeg što jesmo je ključna operacija koja parceliše, zatvara i nagoni na nalaženje analogau drugima. Nije presudno da sadržaj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativneosobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato što je lakše izbećispoljašnju nego unutrašnju opasnost. Suština projekcije je u tome što subjekt negira dijalektiku svog postojanjadakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogućnost da diferencirano i realno opaža i ocenjujedruge. Tako onemogućen on pada u greške i počinje da uspostavlja pogrešne komunikacije per analogiam.Projekcija je jedna od mnogih mogućih kvazikomunika-cija bića koje nije slobodno.Ono što nazivamo projekcijom, a ova se može javiti u različitim formama, to je način komuniciranja našeg ja unutarličnosti i sa spoljnim svetom. Između ta dva načina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj principizo-morfnosti komunikacija, ukoliko je tačan, mogao bi biti opšta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepaodnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema ličnosti u celini. Otvorenost inetolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odražavaju „politiku" našeg ja premaunutrašnjoj sceni. To što sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa„komplementarnosti" ličnost je daleko manje misteriozna nego što mnogi misle. Ničeg nema u psihičkom životučoveka, govori Van Lennep, čega on nije svestan na ovaj ili onaj način ili čega nema u njegovim odnosima.STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJAPažljivi čitalac, na osnovu dosadašnje rasprave, teško da je mogao zaobići zaključak da stvaranje integralne teorijeprojekcije nailazi na velike teškoće. Prema27 Psihodijagnostika 417koliko se više brani i ograđuje, utoliko je više sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji.Razlog je taj što on ne može da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, već samo nameće sebe i ponavljasamog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujući se od sebe, osoba kojaprojektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedničkielement u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne ličnosti.Nije potiskivanje uzrok projekciji, kaže Van Lennep, već desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od nečega unama to nešto menja i nas. Time što smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav jepoguban, jer svakim autodefinisanjem, kao što je ,,ja sam to" odričemo pristup našem neostvarenom biću unastajanju. Kada do toga dođe, to što je ostalo van granica svesti o sebi postaje naš analog u drugome.Suština projekcije kao lažne komunikacije sa svetom je fiksacija određenog koncepta o sebi, ili tačnije, zatvorenosttog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja („postajanja"), a zatim i nemogućnost da se jaotvori, oslobodi zbog „potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dveFreudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumačenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanjeodnosno objek-tiviziranje nečeg što jesmo je ključna operacija koja parceliše, zatvara i nagoni na nalaženje analogau drugima. Nije presudno da sadržaj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativneosobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato što je lakše izbećispoljašnju nego unutrašnju opasnost. Suština projekcije je u tome što subjekt negira dijalektiku svog postojanjadakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogućnost da diferencirano i realno opaža i ocenjujedruge. Tako onemogućen on pada u greške i počinje da uspostavlja pogrešne komunikacije per analogiam.Projekcija je jedna od mnogih mogućih kvazikomunika-cija bića koje nije slobodno.Ono što nazivamo projekcijom, a ova se može javiti u različitim formama, to je način komuniciranja našeg ja unutarličnosti i sa spoljnim svetom. Između ta dva načina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj principizo-morfnosti komunikacija, ukoliko je tačan, mogao bi biti opšta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepaodnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema ličnosti u celini. Otvorenost inetolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odražavaju „politiku" našeg ja premaunutrašnjoj sceni. To što sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa„komplementarnosti" ličnost je daleko manje misteriozna nego što mnogi misle. Ničeg nema u psihičkom životučoveka, govori Van Lennep, čega on nije svestan na ovaj ili onaj način ili čega nema u njegovim odnosima.STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJAPažljivi čitalac, na osnovu dosadašnje rasprave, teško da je mogao zaobići zaključak da stvaranje integralne teorijeprojekcije nailazi na velike teškoće. Prema27 Psihodijagnostika 417našoj oceni mogu se razlikovati tri grupe prepreka. Prva grupa teškoća izvire iz činjenice da su veoma različitetehnike, naknadnim povezivanjima, proglašene srodnim, pri čemu su izostale temeljne analize i dokazi. Usled togaskoro da i ne postoji čvrst kriterijum po kojem bismo mogli odvojiti prave projektivne tehnike od kvaziprojektivnih.Pošto nismo odredili staje bitno a staje sporedno, vrlo je lako „postati" projektivni test ali, vrlo je teško objasnitikako se odvija projekcija preko takvog konglomerata. Međutim, „skrojiti" teoriju za sve prave i nazovi-pro-jektivnetehnike zahteva postavku daje sve moguće. Druga grupa teškoća javlja se pri pokušajima da testovnu projekcijupobliže objasnimo proverenim pravilnostima, zakonitostima i eksperimentima poznatim iz opšte psihologije. Neki

autori, na primer Zubin (1965), nastojali su da zakonitosti projekcije nadu u zakonitostima percepcije. Drugi suimali slične ideje u vezi sa mišljenjem ili sa motivacijom, pa i sa stavovima. Zajedničko je svim ovim „modelskim"pokušajima to što su percepciju, mišljenje, stavove ili motivaciju uzimali kao procese kojima se skoro sve možeobjasniti, jer je u ponašanju sve za to vezano. Međutim, nisu nađeni stvarni dokazi da se projekcija može svesti napercepciju, mišljenje, stavove i motivaciju, niti je nađeno rešenje za povezivanje odvojenih „modela" u jednu celinu.Najzad, pokušaji tumačenja preko potiskivanja i drugih mehanizama odbrane stalno su se sudarali s razlikomprojekcije kao mehanizma odbrane i kao testovnog ponašanja.Teorija projekcije i tehnike projekcije predstavljaju modernizovanu verziju učenja o izraznosti. I genetičkiposmatrano ekspresivna ili izrazna aktivnost nastaje vrlo rano u razvoju deteta, daleko pre pojave govora.Interesovanje za skrivene vidove ličnosti navodilo je mislioce i ranijih vekova da otkrivaju prikrivene namere, želje iosećanja na indirektan način. U starijim teorijama o ekspresivnim pokretima (Danvin, 1872; Klages, 1929) smatralose daje dovoljno razlikovati deklarisano, spoljašnje od nedeklarisanog, unutrašnjeg, pa da se u ekspresivnimpokretima vidi odraz prikrivenog i nedeklarisanog. Međutim, već su Allport i Vemon (1933) utvrdili da se inesvesne težnje ili konflikti mogu ispoljiti u pokretima i načinu izvršavanja navika. Istraživanjima koja je vršio,Wolff je nastojao da dokaže da dijagnostika dubinske psihologije može da računa na metode ekspre-sione analize.Psiholozi su pokazali zanemarljivo mali interes za ekspresionu analizu, uprkos dokazima koji su pružili Allport,Vernon i Wolff, čak i pored toga što je Wolff toliko približio ciljeve ekspresivne i projektivne analize da ih je skoronemoguće razlikovati.Wolff je vrlo energično zastupao stanovište da je svaki uzorak testovnog ponašanja kojim ispitujemo ličnostkompozit adaptivnih, ekspresivnih i projek-tivnih činilaca. Ova ideja je srazmerno najbolje izražena u pravilimaanalize Mahoverove tehnike.Allport je mišljenja da se ekspresivno ponašanje razlikuje od adaptivnog po sledećim osobenostima.Adaptivno ponašanje je vezano za neki cilj, zadatak i motiv, dok je izrazno ponašanje nezavisno. Potrebe trenutka ičitava situacija određuju adaptivno ponašanje, dok je izrazno ponašanje modelisano trajnom i dubljom strukturomličnosti. Izrazno ponašanje se javlja spontano, dok je adaptivno ponašanje nešto418stoje izazvano, što predstavlja odgovor. Adaptivno ponašanje može da se menja i modifikuje, dok je izraznoponašanje relativno nepromenljivo. Izrazno ponašanje nema nikakvu realnu svrhu, dok je naprotiv adaptivnoponašanje usmereno na rešavanje ciljeva ličnosti u stvarnosti.Adaptivno i izrazno ponašanje, po Allportovom mišljenju, uvek idu zajedno, mada je udeo varijabilan. Ekstremanoblik adaptivnog ponašanja, kao što je, na primer, rad na mehaničkoj traci ili neko drugo službeno dirigovanoponašanje, uvek zahteva da ličnost koči onu drugu komponentu. Allport čak veruje da sputavanje izraznosti možeizazvati funkcionalni poremećaj ličnosti. Ekstreman oblik izraznog ponašanja, pri kojem je adaptivno ponašanjeskoro isključeno, poznajemo pod nazivom manirizam. Ovome bismo dodali da mnogi relaksacioni treninzi i terapijenastoje da oslobode izraznost isključivanjem svih zadataka, pohvala i kazni ili konvencionalnih ciljeva.Oslobađanje, u tom kontekstu, može da se shvati kao prepuštanje „čistoj ekspresiji".Sad se nameće niz pitanja. Aku postavimo ljude u situacije koje favorizuju spontanost i slobodnu ekspresiju, da lismo time „obogatili" ponašanje više izra-znim ili više projektivnim kvalitetima ličnosti?Možemo se složiti sa tvrđenjem da će situacija, bila testovna ili druga, koja je „osiromašena" normativnim idirektivnim elementima, a „obogaćena" pozivom na slobodu i spontanost favorizovati ponašanje koje nazivamoekspresivno ili pro-jektivno nasuprot adaptivnom. Daleko je složenije pitanje da li se mogu, argumen-tovano ismisaono, razlikovati ekspresija i projekcija. Allport je uveren u opravdanost izdvajanja ekspresivnog ponašanja kaoposebne klase crta ličnosti.Za psihodijagnostiku samo postojanje jedne kategorije ponašanja ne znači apriori daje korisno da se bavimo njome.Allport i Wolff smatraju da ekspresivno ponašanje i individualni stil predstavljaju primarna svojstva svake ličnosti.Ograničenost ekspresionističke analize dubinskih aspekata ličnosti je u tome što ne možemo odrediti šta stoji izaporemećene ekspresije.Najzamršeniji deo problema u vezi sa izraznim ponašanjem nije u dokazivanju da ličnost na neki dosledan načinkomunicira kroz svoje ponašanje. Takvi se dokazi mogu naći tim pre što je uneta jedna oprezna odredba, premakojoj izraznost nije jednako raspoređena na sve „kanale". Naprotiv, postoji individualna preferencija „kanala"izraznosti. Za nekog je najkarakterističniji hod, za drugog ponašanje za vreme jela, za trećeg pisanje i tako dalje.Najteže pitanje je kako dešifrovati izrazno ponašanje, kako ga analizovati i šta povezati sa čim u ličnosti? Kratkorečeno, kako možemo izrazno ponašanje „čitati unazad"? Da se odmah podsetimo, taj isti „neprijatni" problempritiska i projektivne metode.Naturalistička opservacija odavno drži u svom registru izrazno ponašanje. Kliničar, nastavnik, islednik ili bilo kojipartnerski par pribegava opservaciji izraznog ponašanja one druge osobe. U mnogim slučajevima taktika traganja seu prvoj fazi ograničava na hvatanje „indicija", da bi se kasnije prišlo detaljnom otkrivanju pozadine, odnosnosadržaja. Pisci i glumci takođe operišu kombinacijama skrivenih tema, adaptivnih pokušaja i izraznog ponašanja.Što se tiče tehnika, najpoznatije su analiza rukopisa (grafologija) i miokinetički test Mira y Lopeza.419Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje ličnost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogihdrugih tehnika procene ličnosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije uprvu garnituru kliničkih, psihodijagnostičkih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna veština, koja je

bliža društvenoj igri nego naučnoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je veštačenje autorstva rukopisa,koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraživanja završena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford(1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne.Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i duše ne samo u vezi sa grafologijom već i sa svim ostalim formamaekspresije ličnosti. Naše je ponašanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili možda tačnije, dva principakoja se neprekidno sukobljavaju ili harmonizuju u nama: duha i duše. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponašanje kojeje prilagođeno realnostima, dok je duša (Seele) nešto kao životna stihija. Razume se, po toj podeli naša se „duša"manifestuje čak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i daljepozivaju na Klagesa, oni su proširili teorijski okvir po kojem vrše interpretaciju rukopisa.Miokinetički test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vrši tako što se prikuplja uzorak crteža poteza koje ispitanik izvodipo instrukciji, crteži su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crteža podvrgavaju se sistematskoj analizi.Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetički, mišićni stav (i viče versa). Ocenjuje seda li je ispitanik veći naglasak stavio na poteze naviše (optimizam), naniže (pesimizam), na pravac od sebe(ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga što prećutno pri-hvatajustanovište daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti.On smatra da se izraznost može valjano eksplorisati ili tako što ćemo obuhvatiti više kanala, što je on i učinio usvojim istraživanjima, ili što ćemo ustanoviti najvažniji kanal od slučaja do slučaja.Po svemu sudeći, respektovanje izraznog ponašanja kao teorijskog ili prag-matičko-dijagnostičkog problema zavisiod šire osnove i pogleda na ličnost. Ukoliko je usvojeno gledište bliže konstitucionalističkom i njegovimvarijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Eysenck, 1947),utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistička pozicija, kojuzastupa psihoanaliza i teorija učenja u okviru koje se konstitucionalni činioci organizma zanemaruju, navodi nafavorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacijenije teško razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodološkog stanovišta, nisu ništaslabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Međutim, kategorije ocenjivanja ličnosti ekspresioneanalize naprosto nisu „važne", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u većini slučajeva, derivatreaktivističkih teorija ličnosti. Najkraće rečeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u kliničkoj psihologijikao što je i teorija konstitucionalno „nesvesnog" u senci doktrine dinamički nesvesnog reaktivizma.420Ocenjujući odnos izraznog i projektivnog ponašanja možemo reći da su podaci o ekspresivnim aspektima „više uvazduhu". Međutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponašanja one mogu doprineti valjanostiocene ličnosti. Tehnička strana problema se faktički svodi na to da li ćemo podatke0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovniindikatori naspram testovnog ponašanja u celini). Postoje ovaj drugi način već odavno korišćen u psihodijagnostici,neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na „ravnopravnost", nauključivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju.TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LIČNOST KAO SUPERAUTOMATNeki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, naprimer, Szondijeva tehnika obezbeduje unapred „projekciju" izborom simpatičnih i antipatičnih fotografija. Naistom principu konstruisan je Machoverov test crteža ljudske figure. Nakon što je ispitanik dovršio crtež, kliničar gapodvrgava pažljivom ispitivanju. Koristeći se pravom da utvrđuje dijagnostičke pokazatelje: brisanja, zadebljanja,izostavljanja, senčenja, krivudanja i slične grafomotorne mane, on inventariše „projekciju".Kakve šanse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim što je prihvatila da u takvoj situacijiučestvuje, ona će biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori uskladu sa propozicijama: on se već „projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samomogućnost ili nužnost projekcije?Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored ličnosti ispitanika i umešnosti dijagnostičara da prepo/na „projekciju", iod tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manje-više uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao „projekcije". Možda je Szondi u tom pogledu ekstreman slučaj,ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crtež ima grafomotorne slabosti koje putemklasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju „projekcije". Prema tome, opravdano zaključujemo da same projektivnetehnike automatski obezbeđuju projekciju.U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. Uvreme kada je nadirao iracionalizam1 kada je vladajući koncept prirode čoveka bio psihoanalitički iracionalni super-automat, ponuda ovakvih „alata"bila je siguran put ka uspehu. Moć i vrednost kliničara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspešno doseže doregulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbeđivale sliku funkcionisanjai kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopoštovanja, stida itd., onda jeto bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavršenosti instrumenta.Koncept automatske projekcije učvršćivao je kod kliničara veru u model iracionalnog superautomata a istovremenoje apsolutizovao „bolesno".421Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje ličnost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih

drugih tehnika procene ličnosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije uprvu garnituru kliničkih, psihodijagnostičkih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna veština, koja jebliža društvenoj igri nego naučnoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je veštačenje autorstva rukopisa,koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraživanja završena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford(1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne.Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i duše ne samo u vezi sa grafologijom već i sa svim ostalim formamaekspresije ličnosti. Naše je ponašanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili možda tačnije, dva principakoja se neprekidno sukobljavaju ili hannonizuju u nama: duha i duše. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponašanje kojeje prilagođeno realnostima, dok je duša (Seele) nešto kao životna stihija. Razume se, po toj podeli naša se „duša"manifestuje čak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i daljepozivaju na Klagesa, oni su proširili teorijski okvir po kojem vrše interpretaciju rukopisa.Miokinetički test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vrši tako što se prikuplja uzorak crteža poteza koje ispitanik izvodipo instrukciji, crteži su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crteža podvrgavaju se sistematskoj analizi.Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetički, mišićni stav (i viče versa). Ocenjuje seda li je ispitanik veći naglasak stavio na poteze naviše (optimizam), naniže (pesimizam), na pravac od sebe(ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga što prećutno pri-hvatajustanovište daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti.On smatra da se izraznost može valjano eksplorisati ili tako što ćemo obuhvatiti više kanala, što je on i učinio usvojim istraživanjima, ili što ćemo ustanoviti najvažniji kanal od slučaja do slučaja.Po svemu sudeći, respektovanje izraznog ponašanja kao teorijskog ili prag-matičko-dijagnostičkog problema zavisiod šire osnove i pogleda na ličnost. Ukoliko je usvojeno gledište bliže konstitucionalističkom i njegovimvarijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Evsenck, 1947),utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistička pozicija, kojuzastupa psihoanaliza i teorija učenja u okviru koje se konstitucionalni činioci organizma zanemaruju, navodi nafavorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacijenije teško razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodološkog stanovišta, nisu ništaslabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Međutim, kategorije ocenjivanja ličnosti ekspresioneanalize naprosto nisu „važne", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u većini slučajeva, derivatreaktivističkih teorija ličnosti. Najkraće rečeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u kliničkoj psihologijikao što je i teorija konstitucionalno „nesvesnog" u senci doktrine dinamički nesvesnog reaktivizma.420Ocenjujući odnos izraznog i projektivnog ponašanja možemo reći da su podaci o ekspresivnim aspektima „više uvazduhu". Međutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponašanja one mogu doprineti valjanostiocene ličnosti. Tehnička strana problema se faktički svodi na to da li ćemo podatke0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovniindikatori naspram testovnog ponašanja u celini). Postoje ovaj drugi način već odavno korišćen u psihodijagnostici,neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na „ravnopravnost", nauključivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju.TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LIČNOST KAO SUPERAUTOMATNeki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, naprimer, Szondijeva tehnika obezbeđuje unapred „projekciju" izborom simpatičnih i antipatičnih fotografija. Naistom principu konstruisan je Machoverov test crteža ljudske figure. Nakon što je ispitanik dovršio crtež, kliničar gapodvrgava pažljivom ispitivanju. Koristeći se pravom da utvrđuje dijagnostičke pokazatelje: brisanja, zadebljanja,izostavljanja, senčenja, krivudanja i slične grafomotorne mane, on inventariše „projekciju".Kakve šanse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim što je prihvatila da u takvoj situacijiučestvuje, ona će biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori uskladu sa propozicijama: on se već „projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samomogućnost ili nužnost projekcije?Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored ličnosti ispitanika i umešnosti dijagnostičara da prepozna „projekciju",i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manje-više uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao „projekcije". Možda je Szondi u tom pogledu ekstreman slučaj,ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crtež ima grafomotorne slabosti koje putemklasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju „projekcije". Prema tome, opravdano zaključujemo da same projektivnetehnike automatski obezbeđuju projekciju.U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. Uvreme kada je nadirao iracionalizam1 kada je vladajući koncept prirode čoveka bio psihoanalitički iracionalni super-automat, ponuda ovakvih „alata"bila je siguran put ka uspehu. Moć i vrednost kliničara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspešno doseže doregulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbedivale sliku funkcionisanjai kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopoštovanja, stida itd., onda jeto bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavršenosti instrumenta.Koncept automatske projekcije učvršćivao je kod kliničara veru u model iracionalnog superautomata a istovremenoje apsolutizovao „bolesno".

421Treba istaći da vrhunski projektivni instrumenti kao što su Rorschachov i TAT nisu opremljeni automatskimmodelom projekcije. Ispitanici na ovim tehnikama mogu da ispune ulogu ispitanika, mogu da učestvuju uispitivanju, da daju odgovore, a i pored toga da rezultat bude „mršav". Protokoli ispitivanja osciliraju između dvakvaliteta: obilje projekcija - nema projekcije.Koncept automatske projekcije tesno je vezan za jedan isto tako neprihvatljiv koncept, ličnosti kao iracionalnogsuperautomata. Ego psihološke teorije predstavlja najviši stupanj razvoja ovog koncepta čovekove prirode. Ego jepredstavljen kao „srce" superautomata koje uravnotežava oprečne snage koje operišu između, unutra - spolja.Otkrivanje pravila funkcionisanja ego-aparata, koje je naravno najbolje izvodljivo projektivnim tehnikama,obezbeđuje kliničaru uverenje da može manipulisati ličnošću, daje može dovesti u stanje „dobre prilagođenosti".Antiteza je uključenostProblem perspektive svodi se na mogućnost redefinisanja i ličnosti i projek-tivnih tehnika. Ukoliko je konceptiracionalnog superautomata i njegove minija-turizovane varijante ego-aparata manje prihvatljiv, utoliko je potrebareformulacije koncepta projekcije veća. Najšira filozofska osnova dileme teorija ličnosti svodi se na dilemudeterminizma i slobode. Motivi, crte ličnosti, nagoni, mehanizmi odbrane, navike, anksioznost, svi ovi koncepti unekoj meri imaju karakter deter-minatora ponašanja. Zasnivanje ličnosti na bilo kojoj kombinaciji ovih koncepatavodi ka manje-više zatvorenom sistemu velike detenninisanosti. Veliko je pitanje da li „treći pravac" ili „treća sila"uspeva da nade rešenje za dijalektički problem odnosa determinizma i slobode? Prenaglašavanje indeterminizma islobode može da bude inspirativno ali pretežno netačno. U krajnjoj liniji, rešenje problema koncepta projekcije, patako i projektivnih tehnika, neodvojivo je od teorije ličnosti i filozofskih problema, kao što su kontroverzadeterminizma i slobode!Nije i ne može biti dovoljno to što ćemo jednu osobu dovesti u kabinet psihologa, što ćemo je navesti da prihvatiulogu ispitanika i što ćemo joj dati instrukciju i stimuluse - zadatke. Ispitanik još uvek ima, ili bar može da ima,autonomiju i kontrolu kako nad direktnom tako i indirektnom komunikacijom u kojoj učestvuje. Odlučujući kvalitetnjegovog učešća je da li je on autentično uključen u situaciju ili nije. Ukoliko se on identifikovao sa svojom ulogom,sa likom stimulu-som, sa zamišljenom osobom koja izgovara nedovršene rečenice, sa iskazima o opažaju mrlja,onda smemo govoriti o projekciji. To znači da projektivno ponašanje nije izigravanje „cenzure" „svesti", negoobratno ono podrazumeva uključenost u interakciju i komunikaciju.Da li su ispitanik i kliničar rivali ili partneril Klasični koncept projektivne tehnike definisao je odnos kliničara iispitanika kao rivala. Ispitanik pokušava da sakrije svoj „iracionalni superautomat" pred sobom i pred kliničarem,dok ovaj, koristeći se projektivnim superinstrumentom, pobeđuje otpor! Gotovo tri decenije kliničkog iskustvapokazuje nam ubedljivo da ovaj scenario nije bio najbolje prilagođen svim akterima.Iskustvo pokazuje daje projektivno testiranje isto toliko osetljivo na kvalitet međuljudske interakcije kliničara islučaja kao i ostale tehnike. Prazna ljubaznost422i korektnost kliničara nije dovoljan dodatak projektivnoj tehnici. Osnovni problem ostaje kako pospešiti autentičnuuključenost ispitanika, kako ga ohrabriti da se identifikuje? Jedna vrsta Rogersovske „mirodije" možda bi utrla putrešenju ovako viđene prepreke!TEORIJA PROJEKCIJE - NOMINALISTIČKA ZAMKA?Ako sagledamo sve činjenice i sve argumente koji su izloženi i razmatrani u vezi sa pitanjem da li postoji opšta izajednička teorija projekcije ili samo pojedinačni modeli, nametnuće nam se zaključak daje potpora generalnojteoriji slaba. Gotovo da smo sigurni u to da su između metodološkog principa „nedirektivnog stimulusa" iinstrukcije koja orijentiše na spontanu ekspresiju, s jedne strane, i psi-hodinamičke teorije kao intepretacijskogokvira, s druge strane, interpolirane prilično različite tehnike sa specifičnim modelima testovnog ponašanja. Drugimrecima, modeli testovnog ponašanja na Rorschachu, TAT-u, Mahoveru i TNR-u, kao i drugim sličnim tehnikama,nisu ništa međusobno srodniji nego što je srodan Kahnov test simbola sa Hanfmanovim testom obrazovanjapojmova.Traganje za opštom teorijom testovne projekcije ne vodi ničemu. Kako je onda uopšte i došlo do isticanja takvogcilja? Zadatak se nametnuo po analogiji. Ako testovi inteligencije nose isti naziv, onda je to opravdano samo zbogtoga što „mere istu stvar", odnosno zato što se dobijeni rezultati mogu interpretirati istim sistemom pojmova.Takozvane projektivne tehnike imaju donekle sličnosti sa gledišta interpretacijskog sistema. Rezultati se uvekinterpretiraju sa stanovišta dubinske psihologije ili ego-psihologije, u svakom slučaju psihodinamički. Međutim,zadaci su različiti, a i segmenti ličnosti nisu za sve projektivne tehnike istovetni, naprotiv. Doduše, i na VB skaliimamo subtestove veoma različite vrste, koji čak zahvataju prilično autonomne faktore. No ipak, svi zajedno dajuneku ineru opšte inteligencije. Subtest opšte informisanosti i subtest šifrovanja ili Kohs imaju malo međusobnihsličnosti. Oni su bar toliko različiti koliko se razlikuju Rorschach, TAT i Mahover. To ipak ne smeta da ihobuhvatimo istim nazivom koji je opravdan dokazima o latentnim strukturama.Insistiranje na ovoj analogiji neodrživo je stoga što je dokazanost konstrukta inteligencije neuporedivo jača oddokazanosti konstrukta projekcije u smislu testovne ekspresije dinamike ličnosti. Pozitivno je utvrđeno da se nekioblici ponašanja mogu dosledno objasniti pojmom projekcije kao mehanizma odbrane. Međutim, projektivnetehnike nisu instrumenti koji služe za procenu ego-odbrane tipa projekcije. Postoje takođe izvesni pozitivni dokazida projektivne tehnike omogućavaju srazmerno pouzdanu procenu latentnih (nesvesnih, genotipskih, potencijalnih)slojeva ličnosti. O tim slojevima postoje samo indirektni dokazi i oni se ne mogu objektivizirati, što povlači za

sobom nemogućnost provere predik-cije pomoću manifestnih indikatora događaja.Projektivne metode ne služe procenjivanju projekcije nego ličnosti. Zbog toga je sam naziv samo oznaka „procesa"koji posreduje analogno nazivu verbalni ili neverbalni test. Sadržaj koji težimo da zahvatimo projektivnimtehnikama je ličnost, i to naročito sloj koji je nesvestan, latentan, potencijalan, za koji se pret-423postavlja da genotipski određuje manifestno, fenotipsko ponašanje i svesno unutrašnje iskustvo. Zubin kaže dajeličnost „univerzum koji se smanjuje". Svako otkriće u oblasti objektivnog procenjivanja nekih struktura, na primermotivacije, stavova, inteligencije, dovodi do smanjivanja granice tog univerzuma koji nazivamo ličnost. Konceptličnosti označava specifično jedinstvo, ali i niz još nepo-dvedenih pod kontrolu komponenata koje će se, u doglednojbudućnosti, moći preciznije ineriti. Projektivne tehnike služe kao provizorijum, kao privremeno rešenje za procenujoš nemerljivih komponenata, ali i kao jedna vrsta pristupa proceni ličnosti kao specifičnoj celini. Još pre mnogogodina je rečeno da projektivne tehnike mere „od svega pomalo, a ni od čega dovoljno".Projektivne tehnike imaju teorijsku opravdanost u tom smislu što objektivno jednake zadatke, nestrukturisanogkaraktera ljudi rešavaju na različite načine, pri čemu njihove osobenosti postaju, u većoj ili manjoj meri, značajnifaktori varijacija. Isto tako je prihvatljiva teza da ličnost kao celina, a njeni latentni slojevi posebno, deluje na formui sadržaj odgovora i u životu i u testovnoj situaciji projektivne vrste. Međutim, ova činjenica ne dokazuje ipso factotačnost nekih pretpostavki koje projektivisti iznose ,,u paketima". Tako, na primer, još je otvoreno pitanje da li jepostignuto rešenje obrade i interpretacije projektivnih tehnika najbolji put ka otkrivanju svih činilaca koji su uticalina odgovor. Činjenica da mnogi faktori, među kojima i genotipski, utiču na javljanje odgovora na projek-tivnojtehnici još ne dokazuje da smo mi u stanju da tačno odredimo putanju formiranja odgovora i razaznamo vrstu iintenzitet procesa i sadržaja koji su doveli do tih odgovora.Reputacija projektivnih tehnika nije zavisila od znanja o karakteru procesa testovne projekcije, već je bila i ostalafunkcija reputacije psihoanalize za koju se vezala. Izgleda da taj odnos, uprkos dosta dugoj istoriji, još uvek nijedovoljno iskristalisan. Razlog je delom u tome što se i psihoanaliza menja, reorganizuje i približava granici„testabilnosti". Poenta reputacije projektivnih tehnika je u tome što su to jedini testovi genotipskog, nesvesnog uličnosti.Projektivne tehnike se ne oslanjaju na celokupno psihoanalitičko učenje već samo na pojedine uzorke. Osim toga,svaka projektivna tehnika zahvata druge komponente ličnosti. Pored toga što se one na ovaj način predstavljajumanje-više komplementarne, ostaje činjenica da je njihovo teorijsko jedinstvo samo načelo. Svaka projektivnatehnika pokazuje otvorenost i prema drugim učenjima, a sve zajedno teže povezivanju psihoanalize i personologije.Navedena superiornost projektivnih tehnika nad ostalim sredstvima procene ličnosti i ponašanja počiva napretpostavci daje nesvesni sloj ličnosti po uticaju primaran. U tom svetlu takozvane projektivne tehnike trebalo binazvati metode procene nesvesnog, što ne bi stvaralo predubeđenja o prirodi procesa komunikacionih kanala test -ličnost. Međutim, šezdesetih godina započeo je proces osporavanja superiornosti indirektnog ispitivanja ličnosti naddirektnim (Getzels, Walsh, Cook, Seltiz). Scott i Johnson, pristupaju analizi serije publikovanih radova upoređujućivrednost direktnog i indirektnog pristupa eksploraciji i dijagnostici ličnosti. Svoj pregled završavaju zaključkom dasu direktne tehnike (samoopisivanje na intervjuu ili upitniku) superiorne nad indirektnim (projek-424tivnim) ili su iste vrednosti. To bi značilo da je prihvaćenost projektivnih tehnika bila osnovana na zabludi, napogrešnoj oceni potencije nesvesnih slojeva dinamike. Takvo mišljenje je zastupao i Allport, mada je prihvatioopravdanost indirektnih tehnika u populaciji neurotičara, gde je i postavka o dominaciji iracionalne dinamiketeorijski opravdana.Mischel (1972) istupa sa tezom o restauraciji autoriteta svesti, odnosno direktnih, samoopisnih pristupa proceniličnosti. Iskustvo koje smo stekli u periodu od četrdeset godina, za koje vreme su direktne (samoopisne) i indirektne(pro-jektivne) tehnike koegzistirale u kliničkoj praksi, navodi na zaključak daje superiornost projektivnih tehnikanedokazana. Ako proširimo kontekst iskustva i van kliničke psihologije, zaključićemo da je najbolja mogućakombinacija izvora informacija o ličnosti samoopis i procena data od strane vršnjaka. Projektivisti neprekidnoponavljaju argument daje direktan samoopis nepouzdan zbog ograničenosti svesti i delovanja ego-odbrane.Međutim, piše Mischel, svi dokazi o delo-vanju tih maskirajućih mehanizama, koje smo prikupljali eksperimentalnona normalnim ljudima, nisu dali ništa što nismo mogli dobiti i direktnim pitanjima. Moguće je da smo pribegavalikomplikovanim tumačenjima, mada bismo i znatno više dobili da smo umeli da postavimo bolja pitanja.Zbog želje da steknemo moć saznanja o skrivenim pokretačima prihvatili smo čitav niz nedokazanih postavki. Takosmo usvojili postavku o indikatorima, odnosno indirektnim znacima genotipa ponašanja. Međutim, po mišljenju Mi-schela, to je bilo pogrešno. Mada smo zahvaljujući toj zabludi verovali da nam projektivne tehnike otkrivajunajopštije obrasce, pri svakom temeljnom provera-vanju dokazalo se daje princip uzorka bolji od principaindikatora. Odnosno, ukoliko je testirani uzorak ponašanja bio bliži kriterijskom ponašanju, utoliko je valid-nostprocene bila bolja.McClelland se usprotivio ovoj tezi, pozivajući se na istraživanja o ambiciji koja je vodio i direktnim i indirektnim(TAT) postupcima. Po njegovom mišljenju, rehabilitacije direktnih tehnika kakvu zastupaju Scott, Johnson iMischel bila bi moguća kada bi motivacija bila u potpunosti dostupna svesnom ja, što po svemu sudeći nije slučaj.Završni komentarOvaj pregled istraživanja i rasprava o projektivnim tehnikama, koncepcijama projekcije i zasnovanosti ovog načinaispitivanja ličnosti neobično je dug. Osim toga, podaci i mišljenja redaju se kao beskonačna provokacija bez izgleda

da se slože u neku koherentnu celinu. Ovaj utisak o projektivnim tehnikama, nekadašnjoj avangardipsihodijagnostike, odgovara stvarnom stanju stvari. Pomalo je tužno suočiti se sa nemoći onih koji su nekada sapravim entuzijazmom zastupali projektivni pristup. Međutim, ova nemoć nije nemoć projektivista. Teškoće kojesmo upoznali, po našem mišljenju imaju dva, međusobno povezana objašnjenja. Jedno se odnosi na koncept, a drugona metod.l. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici je proizišao iz nedomišljenih ideja o predmetu ispitivanja. Mada supuno napisali o projekciji, o ličnosti i drugim pojmovima istog reda, projektivisti nisu razjasnili šta425ispituju. Oni su baratali sa pojmom ličnost u onom smislu u kome je pisao Zubin, daje ličnost onaj preostali deopsihološkog univerzuma koji još nismo uspeli da bliže definišemo i bolje izmerimo. Prednost ovakvog opredeljenjaje višestruka, ali nije večita. To dozvoljava da neobavezno spekulišemo, konstruišemo i iskazujemo mišljenja ,,oličnosti" pozivajući se na autoritete (Frojd, Roršah, Mari, Szondi itd). Poenta je da su projektivisti zamenili retoriku iteorisanje.2. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici proizišao je iz neshvatanja ozbiljnosti istraživanja odnosa konstrukta iinstrumenta. Umesto da ovaj odnos istražuju i sve bolje saznaju, projektivisti su se zadovoljili deklaracijom iprogramskim manifestima. Projektivisti su ispoljili neoprostivu metodsku naivnost. Oni su verovali da je mogućeodređene pojave, određene znake na projektivnim tehnikama, objasniti nekim pojmom iz okvira psihoanalitičketeorije, a odmah zatim na osnovu istih znakova donostiti zaključke o nekoj osobi i tumačiti tu osobu hipotetičnimkonstruktom iz prve faze. Opravdanje za cirkularnost u psihologiji je lakše isposlovati nego u fizici, mada ona nijetuđa nijednoj od njih. Ali, uvek postoji bar jedno „ali", cirkularnost je kratkoročan kredit koji mora biti u doglednovreme otplaćen nizom različitih dokaza. Isti problem postoji i kod testiranja inteligencije, jer je i inteligencijakonstrukt. Međutim, dokazi u prilog ovog konstrukta-su mnogobrojni i valjaniji nego dokazi o valjanosti i korisnostikonstrukata sa kojima operišu projektivisti. Nema spora oko toga da li je zanimljivije, uzbudljivije izmišljati novekonstrukte koji nam mogu, pored neposrednog prijatnog doživljaja, doneti i ugled, ili se baviti istraživanjem idokazivanjem konstrukata. Naravno, projektivisti su pre svega kliničari, ljudi prakse, a ne opsesivni kabinetskiistraživači. To je sigurno tačno, ali manjak nije u opravdanjima već u istraživanju i dokazima. Izgleda da ćemo sezaustaviti na konstataciji da su projektivne tehnike lepa kreacija koja je stigla prerano, a ostala je na istom mestupredugo. I još jedna napomena. Poneki kliničari obavljaju svoj posao izvrsno, koristeći se pri tom projektivnimtehnikama. Pogrešno bi bilo, polazeći od naših zaključaka, zaključiti da je upotreba projektivnih tehnika štetna. Onemogu dati povod za inspirativni uvid kliničaru koji je pronicljiv i intuitivan. Ograničenje koje proizlazi iz našihzaključaka svodi se na to da projektivne tehnike nisu dokaz.426XVIII. CRTEŽ LJUDSKE FIGURESavremena psihodijagnostička baterija, kao instrumentalni dodatak naturali-stičkoj studiji slučaja, sastavljena je iztri grupe testova, tehnika i skala (TTS). Prva grupa obuhvata testove inteligencije i drugih kognitivnih sposobnosti.Sastav i veličina ove grupe variraju zavisno od problema koji se eksploriše. Drugu grupu sačinjavaju upitnici iinventari, dakle tehnike samopisnog ocenjivanja strukture ličnosti. Treću grupu čine projektivne tehnike. Kao i kodprethodne dve grupe tako i kod ove sastav može varirati zavisno od potrebe i preferencija ispitivača. Međutim, kadase spomene klasa projektivnih tehnika, onda se pod tim, obično, podrazumeva trijada: crtež ljudske figure,Rorschachova tehnika i TAT.Crtež ljudske figure kao projektivnu tehniku uvela je Machoverova (1949). Posmatrajući crteže dece dobijene pritestiranju inteligencije po sistemu Good-enough, ona je zapazila znatne individualne razlike bez obzira naistovetnost IQ. Tražeći razloge razlici među sličnima Machoverova se opredelila za jednu seriju eksplanatornihkoncepata iz okvira dinamske psihologije. U svojoj studiji ona je iznela teorijsku osnovu individualnih razlika crtežaljudske figure, definicije eksplanatornih koncepata, tehniku testiranja i analize i niz primera kliničke dijagnostičkeinterpretacije.Bez preterivanja može se reći da Machover-tehnika (MT) zauzima jedno od prvih mesta u pogledu učestalostiprimene među ispitanicima svih uzrasta. Ova je činjenica sasvim dovoljna da se postavi pitanje čemu duguje MTsvoju popularnost?Odmah možemo istaći da popularnost MT-a nije ušlo vijena razlogom koji bi bio najprihvatljiviji, tj. valjanošću. Presvega, MT je dijagnostički postupak koji iziskuje vrlo malo vremena, koji nailazi na dobar odziv kod ispitanika ikoji ne predstavlja nikakvo opterećenje za ispitivača. Štaviše, dok ispitanik crta, kliničar može da obavi neke drugeposlove ili prošeta ako je zamoren dugim sedenjem. Drugo, MT se javio u vreme kada su dinamsko-psihološkeinterpretacije bile izuzetno favorizovane u kliničkom radu. Istina, i mnoge druge projektivne tehnike, koje nisunikada bile prihvaćene, nudile su istu mogućnost, ali uz neuporedivo složeniji način obrade, dakle uz veći napor iveći vremenski utrošak. Ekonomičnost i uklopivost u psihodinamičke interpretacije, verovatno su doprinele da MTbude izdvojen iz mnoštva drugih tehnika koje su takođe nudile slične pogodnosti. Međutim, upravo je pitanje zaštosu druge tehnike samo meteorski prošle, a MT je ostao. Ako pažljivo proučimo produkciju projektivnih tehnika odsredine četrdesetih godina pa do sredine šezdesetih, kada je ona bila najintenzivnija, zapazićemo da se godišnjepublikovalo oko deset u prošeku, a verovatno i više za čitav dvadesetogodišnji interval. Prema ovoj ukupnojproizvodnji sasvim je razumno pitanje po kome kriterijumu je izvršena selekcija „prve lige", ustaljenog projektivnog427kvarteta u sklopu baterije: Rorschacha, TAT-a, testa nedovršenih rečenica i Machover-tehnike?

Sve što ovde sledi o MT-u imalo bi opravdanja da bude napisano samo utoliko ukoliko bi to predstavljalo odgovor irazradu odgovora na prethodno pitanje. Međutim, u literaturi objavljeni tekstovi samo ovlaš dodiruju ovo pitanje,kao da se ono i ne postavlja. Namesto toga opisuje se način primene i modifikacije osnovne forme a daju seinformacije o psihometrijskim karakteristikama MT-a.Treći razlog koji u nekoj meri doprinosi izdvajanju MT-a, odnosno njegovoj popularnosti jeste personološkaprovokativnost samog crteža. Ovu tezu bi valjalo malo potpunije izložiti. Pre svega MT se nudi kao projektivnatehnika sa relativno dubokim zavhatom u ličnost. To je u datom teorijskom kontekstu i orijentaciji mnogih kliničkihpsihologa pozitivan poen. Primena same tehnike ne traje dugo, otpor je neznatan i sve se završava brzo. To je takođepozitivan poen. Način obrade, koji je izložen u standardnom priručniku, naizgled je opsežan a, u stvari, takokomplikovan da nema mnogo mogućnosti da se protivurečni parcijalni sudovi izravnaju i integrišu. Jedinamogućnost je da se analitička faza izvede skraćeno a integracija obavi klinički. To praktično znači da će procenacrteža i interpretacija ličnosti biti klinički impresionistička. Mnogi publikovani nalazi zasnovani na MT-u potvrđujuove konstatacije. Upravo ova činjenica dala je povoda da se o MT-u stvori negativna ocena, da se u prvi plan ističemetodološka naivnost, nedoslednost i površnost. Štaviše, Levy prikazuje sa puno prezira ne s'amo MT nego i onekoji „vole" ovaj instrument: „Test crtanja je naročito privlačan za impulzivne i površne osobe" (psihologe, B. J.).Uprkos osnovanosti ocene o slabostima MT-a kao psihometrijskog instrumenta ne možemo olako preći preko prostečinjenice da je ona već dvadeset godina u bateriji psiho dijagnostičkih tehnika, da je među najviše primenjivanimdijagnostičkim postupcima u kliničkoj psihologiji. Mada još nismo dali odgovor na pitanje zbog čega, ne možemoprihvatiti mišljenje da je razlog u tome što su klinički priholozi „impulzivne i površne osobe". Mada je vrloverovatno da ima i takvih kliničkih psihologa, neobjašnjivo je zbog čega oni uspevaju da nametnu MT onima kojinisu takvi? Razlozi bi mogli da budu u tome što crtež ljudske figure ima jednu primarnu izražajnu vrednost. Podprimamim podrazumevamo nezavisnost izražajnosti od određene teorije ličnosti i određenog metodološkog sistemaocenjivanja, analize i klasifikacije. Zapravo, crtež ljudske figure je naturali stički sitmulus, on se pojavljuje gotovosvuda gde ima ljudi i uvek nešto kazuje, nosi neku poruku i ima neko značenje. Ta univerzalna izražajnost crtežaljudske figure i njegova razumljivost, koja je brza i nezavisna od specijalističke obuke, čini MT izuzetnim.Uostalom, ovu tvrdnju donekle potvrđuju i mnoga istraživanja u kojima se pokazalo da kliničari, bez obzira na svojuspecijalizaciju i dužinu kliničkog iskustva, nisu bili superiorni u slepoj interpretaciji ličnosti posredstvom crtežaljudske figure (Todorović, 1973).Popularnost MT-a je fenomen koji se može tumačiti razlozima validnosti, odnosno time što crtež ljudske figurezahvata i izražava bitne karakteristike ličnosti crtača. Međutim, srazmerna prevaga suprotnih dokaza u procesupsihometrijske provere MT-a, uz istovremenu popularnost ove tehnike, daje osnova da razloge428ove paradoksalnosti potražimo na drugoj strani, u kliničkoj psihologiji. Pitamo se kako je moguće da se kliničarioglušuju o nalaze do kojih se dolazi priznatim postupcima validacije, a opredeljuju se za argumente koji susubjektivni, od kojih se javno ograđuju i koje kod drugih kritikuju? Ova protivurečnost pozicije kliničara ima širuosnovu. Ona se proteže i na ostale projektivne tehnike, na primer Rorschacha, i povezana je sa kontroverzomkliničkog i statičkog pristupa.Da bi se razumela popularnost MT-a mora se razumeti mreža osnovnih teorijskih postulata kliničara. U tomkontekstu MT pruža kliničarima izvesne informacije koje su relevantne za dubinsku procenu ličnosti, a istovremenosu, upravo zato, relativno rezistentne na psihometrijska osporavanja. Kada ovo kažemo, mislimo pre svega na tezuda je spontani izraz ili svesno manje cenzurisani izraz pouzdaniji pokazatelj. Crtež ljudske figure, u velikoj većinislučajeva, predstavlja proizvod koji je slabo kontrolisan u onim aspektima grafomotomog izraza koji se kliničkiocenjuje. Crtež je za većinu kliničara manje cenzurisani izraz ličnosti nego verbalizacija.Crtež nastaje za vrlo kratko vreme. Kao izraz ličnosti ili kao poruka on je kondenzovan. Za klinički sud o ličnostivažno je koji su „aktuelni problemi" pored mnogih potencijalnih, latentnih koji su možda od prvih jači ali miruju ilisu prikriveni. Kliničar traži izvesnu selekciju problema, koji mogu poslužiti za to da se od njih krene ili da seneposredno razrade. Uprkos ambicioznoj shemi Macho-verove, koja obuhvata „ličnost u celini", crtež ljudske figurenije „mikrofilm biografije" pojedinca već selekcija aktuelnih potreba ili konflikata. To što kliničar zaključuje izcrteža o ispitaniku zasnovano je na svega nekoliko poruka koje on na neki način povezuje. Mladi kliničar izdvajasamo jedan problem, koji koristi da bi sve ostale povezao. Ako je muška figura koju je nacrtao mladić upadljivofeminizirana, a pored toga je iskošena, nema stopala i ima kao „odsečene" ruke, onda će interpretacija bitiorganizovana oko koncepta kastracionog straha - nesigurnosti - neprihvatanja muškog uzora i uloge - odbijanjaodgovornosti - bežanja u pasivan i zavisan položaj.Iz ovog primera se dosta jasno uočava da procena uzima u obzir dva sistema klasifikacije znakova i značenja. Prvinačin posmatranja je opšti, naturalistički, koji nije specijalizovan ni u dijagnostičkom, kritičko-umetničkom iliestetskom smislu. U tom odnosu crtež je jedno saopštenje, jedna grafički izražena tema ili sadržina. Za takvoposmatranje sadržaj je važniji od fonne. Gledajući crtež kao da tražimo odgovor na pitanje šta je hteo crtač daprikaže? Iza tog pitanja sledi faza „dešifriranja" sadržaja ili poruke, onako kako to posmatrač vidi i ocenjuje. Naprimer: prikazan je jedan savremeno obučeni mladić ili devojka . .. pre bih rekao mladić ... da, to je savremeni lik,feminizirani mladić.Ovaj naturalistički način gledanja crteža kao funkcije grafomotomog prikaza određenih sadržaja, tema ili porukastavljen je u okviru Machover-tehnike u drugi plan. To, međutim, ne znači daje on sasvim neutralisan, daje upotpunosti zame-njen drugim, specijalističkim, psihodijagnostičkim sistemom selekcije, kodiranja i klasifikacije. U

dijagnostičkom pristupu MT-u važnost sadržaja je redukovana prostom činjenicom da mi diktiramo sadržajispitaniku. To znači da svi ispitanici crtaju prema istoj instrukciji isti sadržaj. Na primer, u sklopu standardneinstruk-429čije za MT, ispitanik prima zadatak koji glasi: „Nacrtajte jednu ljudsku figuru!" Prema tome, on dobij a direkciju,temu, sadržaj i to istim recima kao bilo koji drugi ispitanik.Nesumnjivo je da određenost sadržaja koji ispitanik treba da prikaže svojim crtežom nije potpuna, štaviše, ona jetakva da dopušta veoma veliku slobodu, pod uslovom da se prihvati granica klase „ljudska figura". Zastajanje naovako neodređenom zadatku, koji bi mogao biti i neuporedivo konkretniji, predstavlja osnovni preduslov da secrtanje uvrsti u kategoriju projektivnih tehnika.Machover-tehnika nije osobena samo zato što se kao projektivni stimulus javlja jedan grafomotorni zadatak a kao„odgovor" crtež ljudske figure, po čemu se izdvaja od svih ostalih projektivnih tehnika „elitnog kruga". Njenaosobenost je u isticanju važnosti jednog posebnog načina prilaženja crtežu. Ovaj drugi pristup, koji se dostarazlikuje od opšteg, naturalističkog, možemo nazvati dijagnostičkim.Kada crtež posmatramo sa naturalističkog stanovišta „običnog čoveka", onda se orijentišemo na pitanje šta jeumetnik izrazio? Šta je hteo da saopšti? Koliko je lepo i efektno izrazio svoj doživljaj? Sve to nije relevantno sadijagnostičkog stanovišta Machover-tehnike. Pre svega, sloboda koja je crtaču data posmatra se kao potentanpodsticaj za aktiviranje nesvesnih determinanti ponašanja. Nas prema tome ne zanima šta je crtač prikazao, njegovuspeh u tome da izrazi svoju temu, doživljaj koji posmatrač ima u kontaktu sa delom. Naprotiv, nas interesuje da lije bilo i kakvih ometanja u grafomotornoj izvedbi crteža. Prema tome, crtež više ne posmatramo kao umetnikovoviđenje sveta ili izraz nekog doživljaja koji on prihvata kao umetničku temu i prenosi je drugima. Crtež posmatramokao izraz ometenosti, poremećaja, sukoba ili blokova u interpersonalnom polju i nivoima ličnosti. Osnovna idejaMachoverove je da grafomotoma izvedba crteža ljudske figure nosi izvesna obeležja, u smislu specifičnosti iligrešaka, koja korespondiraju sa psihodinamičkim fenomenima. Na primer, određene grafomo-torne osobine crtežamogu da ukazu na opreznost, preteranu sumnjičavost i osetljivost crtača u međuljudskim odnosima. Prema tome,crtež ljudske figure ne prikazuje realni svet, pa ni umetnikov doživljaj čoveka, već crtačev doživljaj sebe. Crtež uokviru Machover-tehnike definisan, je, prema tome, kao „subjektivna slika subjektivnog sveta".Ovaj koncept crteža veoma odgovara zahtevima projektivističke interpretacije. Pitanje je, međutim, koliko je ovadefinicija održiva. Ona se može dosta lako braniti ako su u pitanju deca. Poznato je da deca spontano crtaju, kao i toda ona više crtaju što znaju i doživljavaju nego što vide. Njihov crtež i nije realističan, ali je autentičan u odnosu nanjihovu zrelost i iskustva. S druge strane, poznato je da se crteži slikara, grafičara i drugih osoba koje se bavecrtanjem na profesionalnoj ili amaterskoj osnovi ne mogu upotrebiti u svrhu projektivističke analize. Oni naime necrtaju „spontano", ne crtaju „naivno". Iz ovoga sledi da usvojena definicija pretpostavlja da ispitanik crta ukonstelaciji deteta, amatera koji je kao crtač naivan ili, što bi bilo logično ako je u pitanju profesionalni grafičar,daje orijenti-san da prikaže crtežom ljudske figure kako doživljava sebe?Na ova razmišljanja nadovezuju se još dva pitanja. Prvo, da li se u crtežima profesionalaca ne javlja autorovdoživljaj sebe? Drugo se pitanje odnosi na to kako430mogu naivni autori da izraze svoja unutrašnja iskustva kada uopšte uzev slabo crtaju i zbog čega su oni višeegocentrični nego profesionalci? Moramo priznati da se u literaturi o MT-u teško mogu naći odgovori na ova ilinjima slična pitanja. Ovo nas upućuje na zaključak da treba raditi na osnovu odgovora koji su dati, ne zadržavajućise previše na nedorečenostima.STIMULUSStimulus u sklopu Mahoverove tehnike, po analogiji sa drugim projektiv-nim tehnikama, jeste prazan list hartije.Međutim, prazan list je do te mere „nestrukturisan" da sam po sebi ne bi mogao izazvati željeno ponašanje. Usledtoga je ispravnije da se stimulus na Mahover-tehnici deflniše kao kombinacija praznog lista hartije, priložene olovkei instrukcije. Sam list hartije, mada prazan, ne kazuje skoro ništa, ne provocira odrasle i adolescente da se spontanografomo-torno izraze kao što je slučaj sa decom. Hartija i olovka donekle su jači stimulusi za neku akciju, ali sualternative ipak previše brojne. Instrukcija je praktično onaj momenat koji unosi potrebnu dozu usmerenja a ujednopredstavlja i znak za započinjanje „odgovora".Ispitaniku se daje prazan list regularnog formata (29 X 20,5 cm), koji će on ispuniti po svom nahođenju. Pošto se odsvakog ispitanika traži da nacrta po dve figure, a stimulus mora biti istovetan u oba slučaja, to znači da će dobiti dvaprazna lista. Deca obično crtaju na većem prostoru. Zbog toga njima potpuno odgovara navedeni fonnat lista.Međutim, odrasli ljudi mogu sasvim dobro da se izraze i na polovini lista, odnosno da svaki crtež dobije po jednupolovinu napola presavijenog lista.Instrukcija koju ispitanik prima glasi: „Nacrtajte, na ovom listu hartije jednu ljudsku figuru!" Pošto se u izvesnombroju slučajeva javlja sklonost da ne prikažu ćelu ljudsku figuru već samo glavu, bistu ili lik do struka, instrukcija semože proširiti dopunom „nacrtajte ćelu figuru". Ovo je bolje rešenje nego tražiti da ispitanik ponovo crta ako jeprikazani lik nepotpun. Na eventualna pitanja koja bi ispitanik uputio ispitivaču tražeći više određenosti i oslonca nemože se pozitivno odgovoriti. Ispitivač mora da sačuva nestrukturisanost na upravo ovakvom ste-penu. On ćeispitaniku odgovoriti: „Radite kako vam odgovara!"Nema sumnje daje instrukcija „Nacrtajte ljudsku figuru" stvarni stimulus Mahover-tehnike. Hartija i olovka su samosredstva pomoću kojih se zadatak ispunjava. U krajnjoj liniji odgovor bi mogao da se da i na niz drugih načina: na

platnu ili vajanjem iz gline ili plastike. Poenta je u figuri čoveka, a ona se može prikazati na puno načina. Hartija iolovka imaju tu prednost da su kao „mediji" vrlo prihvaćeni i univerzalni. Formulacija instrukcije je takva da neostavlja mesta dvoumljenju šta da se nacrta. Ali sem najšireg okvira, sve ostalo je prepušteno ispitaniku. Kadaispitanik završi sa crtanjem, onda mu se daje drugi list i drugi deo instrukcije: „Sada nacrtajte ljudsku figurusuprotnog pola!"Prema osnovnoj zamisli, uslovi pod kojima se testiranje obavlja treba da budu istovetni za sve ispitanike. To jevodeće načelo psihološkog testiranja. Ova jednoobraznost i bezličnost treba da predstavljaju podlogu, takođe„nestruktu-431risanu", nespecifično usmeravajuću, na kojoj će da se istakne ispitanikov odgovor. Sve što bi remetilo ovu bazičnupostavku moglo bi postati sekundarni, tercijarni ili dopunski stimulus nekog reda. Pitanje je, međutim, da li jeispitivač u stanju da održi dovoljno visok stepen neutralnosti, a da i ne govorimo o tome da pojava dopunskihstimulusa u situaciji projektivnog testiranja zavisi i od ispitanika bar koliko od ispitivača.Crtež ljudske figure kao projektivna tehnika postigao je veliki uspeh. Pod tim podrazumevamo veoma velikuprihvaćenost od strane praktičara, uključenost u regularne psihodijagnostičke baterije i najzad veliko interesovanjeistraživača. Pored toga, osnovna varijanta ove tehnike koju je uvela Mahoverova (1949) nije jedina. Pored njeuveden je veoma veliki broj varijanti, na desetine, od kojih su se samo neke zadržale (Hammer, 1958). Mada je crtežkao projektivni medijum većinom korišćen za prikazivanje ljudske figure ili grupe ljudi, ima varijanti u kojima setraži crtež kuće, drveta, automobila, ruke ili se ispitaniku prepušta da nacrta šta mu padne na pamet. Za ove varijantese može reći da nastaju pod dejstvom usmerenja izmenjenog stimulusa, instrukcije (papir i olovka su konstante).Iako ne spada strogo u istu klasu, ipak je vredno spomenuti Wartegovu tehniku. Instrukcija je u toj tehnici manjeverbalna. Naime, ispitanik dobija zadatak da završi crtež, a stimulus je neki grafički element koji nije ništa određenoali može biti komponenta mnogo čega.ODGOVOROdgovor na Mahover-tehnici, ako je zadatak ispunjen, je crtež ljudskih figura, tačnije, dva crteža suprotnih polova.U dobre strane Mahover-tehnike spada, između ostalih, to što testiranje staje malo i što se relativno brzo dolazi doodgovora. Istina, može se javiti izvestan otpor crtanju, pogotovu kod ljudi nevičnih pisanju ili starijih osoba. Ovaj seproblem može srazmerno lako resiti ohrabrivanjem, isticanjem da nije bitna lepota crteža ili traženjem da pre ljudskefigure ispitanik prvo nacrta nešto drugo. Zapazili smo da naši ispitanici gotovo bez otpora prihvataju da crtaju drvo.Nakon završenog crteža drveta teže im je da se usprotive nalogu da nacrtaju ljudsku figuru.Do otkrića crteža ljudske figure kao projektivne tehnike Mahoverova je došla primenjujući skalu Goodenougha zaprocenu intelektualnog razvoja dece. Ona je zapazila da isti razvojni koeficijenti daju kvalitativno veoma različitecrteže. Tražeći razloge ovoj pojavi ona se zadržala na mogućnosti povezivanja ličnosti i crteža. Prema tome, crtežljudske figure bio bi u vezi sa intelektualnim razvojem, ako je ispitanik dete, i sa ličnošću crtača, bez obzira nauzrast. Ostale faktore, koji bi takođe mogli da budu od uticaja na raznolikost crteža u istoj IQ grupi, Mahoverovanije uzela u obzir.Pošto je prihvatila načelo da ličnost, na neki način, utiče na oblikovanje crteža ljudske figure, preostalo je ono teže:odrediti korespondenciju, pravila, kri-terijume i objasniti mehani/me. Problem „čitanja unazad" Mahoverova jeresila tako što je praktično svaki element crteža čoveka, kao i podloge crteža, prihvatila kao moguću informaciju.432Mada je osnovna postavka o ličnosti od koje Mahoverova polazi holistička, ona je procenu crteža zasnovalanajednom tipičnom analitičkom postupku. Ravnoteža se održava tako što je značenje svakog „elementa" uvekuslovljeno celi-nom.Svaki crtež ljudske figure u prvoj fazi procene prolazi kroz detaljno inventa-risanje. Na taj način utvrđujemo šta jesve prikazano, koji su se sadržaji izdiferen-cirali i grafomotornom radnjom uklopili u ispitanikovu zamisao deteta,muškarca ili žene. Sa ove tačke gledano crteži ljudske figure mogu da variraju između ,,kom-pletnog,izdiferenciranog i bogatog" crteža i njemu suprotnog „nepotpunog, nedovoljno izdiferenciranog i siromašnog". Podpretpostavkom da su intelektualne i grafomotorne sposobnosti ispitanika bar prosecne, da nisu oštećene, što nijeispunjen uslov kod mnogih kliničkih grupa koje se ispituju ovom tehnikom, crtež--odgovor može predstavljatipojam deteta, muškarca ili žene. Koliko je sadržaj konkretnog crteža konstantan zavisi od toga da li je pojam opšti iu kojoj je meri takav. Zanimljivo je da Mahoverova ne smatra da crtež predstavlja opšti pojam deteta, muškarca iližene, već prikazuje ispitanikovu predstavu sebe ili za sebe prisno vezanih osoba.Lista elemenata crteža koji se proveravaju je dosta duga. Ona obuhvata:crtež kompletanglava kompletnatrup kompletannoge i stopalaustaočibradaušiobrvenos

kosavratramenastrukšakaprstigrudiženiceodeća i predmeti'.haljina - odelocipelešeširštapPopis ovih elemenata, odnosno analiza crteža, i pored sličnosti sa postupkom koji se traži u okviru skale menatalnograzvoja Goodenougha ide drugim pravcem. Vrednost crteža kao izraza ličnosti nije proporcionalna stepenudiferenciranosti. Detalj sam po sebi nema vrednost. Odlučuje jedan drugi momenat, koji je daleko teže ustanoviti iobjektivizirati, a to je značenje. Kada bismo značenje mogli deflnisati i određivati na osnovu sigurnih kriterijuma,onda bi Mahover-tehnika stekla upravo to što joj najviše nedostaje. Uz svako pitanje šta je prikazano, koji je elementnacrtan, obavezno sledi i drugo pitanje: kako!Drugi deo sistema analize crteža namenjen je produbljivanju, traženju odgovora na pitanje kako je koji deopredstavljen i prema tome kakvo značenje nosi. Mahoverova je ovaj deo zadatka pokušala da resi kombinujući:a) grafološki pristup,b) kriterij um greške crtanja,c) psihoanalitičku simboliku,d) osetljivost i iskustvo kliničkog tipa.28 Psihodijagnostika433Evidentno je da bitna razlika između dva pristupa ocenjivanja crteža ljudske figure, Goodenougha i Machoverove,nastaje i produbljuje se u pitanju kvaliteta, određivanja značajnih dimenzija kvaliteta. Tačno je da mnogi crteži, ipored toga što su korektni, izdiferencirani i po inventaru bitnih elemenata zadovoljavaju norme razvoja, mogu imati„još nešto" što skreće pažnju. Vrlo je verovatno da „to nešto" stoji u vezi sa individualnošću crtača. Međutim,ključno pitanje je suštinski metodološko: koliko je inetod Karene Machover u stanju da objektivno i pouzdanozahvati, definiše, proceni i objasni ,,to nešto" u crtežu i da na kraju dovede u vezu sa određenim karakteristikamaličnosti crtača?Druga serija znakova po kojima se crtež analizira i ocenjuje potiče iz klasične grafologije. Po analogiji sarukopisom, svaki crtež posmatramo kao figuru na podlozi, kao stav odnosa prema okolini. U listu grafološkihelemenata spadaju:veličinaudaljenost od ivica: leve - desne; gornje - donjeodnos prema vertikalnoj osiproporcionalnost elemenata, npr. glave, ruke, stopalastabilnostsnaga pritiska na hartijusimetričnostkvalitet rada (brižljivost, grubost, bizarnost)naglašavanje zona: gornje, srednje, donjeANALIZA CRTEŽA LJUDSKE FIGUREProcena crteža kao odgovora ličnosti na „projektivni stimulus" odvija se po određenom, mada ne strogo fiksiranomprogramu. Najpre utvrđujemo staje ispitanik dao u svom crtežu. Moglo bi se reći da pravimo bilans, dainventarišemo, tražeći podatke o tome šta u crtežu ima. Ta je faza sasvim slična postupku ocenjivanja mentalnograzvoja po sistemu Goodenougha. Zatim sledi provera struktu-ralno-formalnih, grafoloških aspekata. Nastojimo daodredimo da li je crtež ljudske figure veliki, osrednji ili mali; da li je u centru lista ili je pomaknut levo, desno, goreili dole. Osmatramo da li je crtež po vertikali paralelan ivicama lista i da li su delovi tela normalnih proporcija iliima vidljivih odstupanja; odmah podvlačimo koji deo odstupa, da lije povećan ili smanjen. Ukratko, sadržinska istrukturalno-formalna (grafološka) analiza su prve dve faze procene ličnosti iz crteža ljudske figure.Program analize crteža po sistemu Mahoverove ne predviđa nikakvu kvan-tifikaciju. Ne određuje se ni intenzitetelemenata koji su dati i potvrđeni procenom, niti se predviđa bilo kakva matematička obrada, na primer, sabiranjenegativnih pokazatelja, izračunavanje koeficijenta prilagođenosti i slično. Namesto ovih uobičajenih testovnih merakoristi se isključivo kvalitativna procena.Program analize crteža, u prve dve faze, nameće ispitivaču zadatak da inven-tariše. On samo konstatuje šta ima ucrtežu i kako je crtež grafomotorno i grafo-loški realizovan. Treća faza programa postavlja zadatak ocenjivanja,označavanja onih elemenata koji su upadljivi. To je, u stvari, tipičan dijagnostički pristup kojim434

se nalaze greške, propusti i devijacije u odgovoru. Mahoverova je ponudila sledeće kriterijume za prepoznavanjeometenosti i grešaka:a) izostavljanje,b) unakazivanje,c) brisanje i popravljanje,d) senčenje i mrljanje,e) prozirnost.U ovoj fazi programa, u kome je centralni problem prepoznati sve dijagnostički relevantne elemente ili dijagnostičkeznakove, procenjivač nije strogo vezan za navedeni spisak grešaka. Štaviše, on je ohrabrivan da traži i nalazidijagnostičke znake i druge vrste, pa čak i vrlo suptilne i vrlo specifične za konkretnog ispitanika. U literaturi semogu naći mnogi znaci koji su opisani kao specifikum pojedinih grupa: gojaznih, telesnih invalida, početnihshizofrenija, homoseksualaca itd. Medu regularno korišćene elemente spadaju poređenja veličine muške i ženskefigure, kao i utvrđivanje pola prvonacrtane figure. U stvari, svaki elemenat crteža može da bude indikator problema(dijagnostički znak) samo ako je grafomotor-nom izvedbom na određeni način izmenjen (iskvaren). Iz ovogaproizlazi da na Mahover-tehnici specifičnost grupa i pojedinaca možemo svesti na dimenziju patologije, odnosno napojavu dijagnostičkih znakova i njihovih kombinacija.ZNACI I NJIHOVO ZNAČENJEPrema programu rada na procenjivanju ličnosti analizom crteža ljudske figure sledeći zadatak se sastoji u„prevođenju" dijagnostičkih znakova u odgovarajuća značenja. Mohover-tehnika je projektivni, daklemultidimenzionalno i psihodinamički usmereni pristup ličnosti. Da nije tako, onda bi se mogli, ponder-skomtransformacijom ili na neki drugi način, svi dijagnostički znaci pretvoriti u jedan jedinstveni pokazatelj„neprilagođenosti". To nije sasvim apsurdna ideja, budući da su svi znaci koji se izdvajaju kao relevantnipatološkog, dakle negativnog određenja. Međutim, Mahoverova je pošla za primerom ostalih projek-tivnih tehnika,ostavljajući zaključke vrlo široko otvorene.Jednoobraznost u ovoj fazi rada obezbeđuje spisak defmisanih značenja svakog elementa crteža. Svrha ovog„rečnika" sastoji se u tome da, uz pomoć pro-cenjivača, svaki grafomotorni indikator poremećaja ili problema budevezan za njemu odgovarajuće značenje. Izbegavajući opasnost mehaničkog „prevođenja", Mahoverova je za svakidijagnostički znak navela više alternativa. Nesumnjivo da je ovim postupkom prevođenje znatno otežano a značajprocenjivača je postao odlučujući.Formiranje sistema testovnih varijabli i vezivanje svakog znaka za neku ge-neralizovanu strukturalnu ili dinamičkukarakteristiku ličnosti je recept koji je pri-menjen kod dva najznačajnija projektivna instrumenta: Rorschacha i TAT-a. Mahoverova je pošla tim putem. Svakako, u vreme kada je Mahoverova for-mulisala svoj sistem, krajemčetrdesetih godina, Rorschach i TAT su bili pravi monumenti, dostojni primeri. Danas je ocena tih klasičnih tehnikaznatno nepo-435voljnija, što još više olakšava sagledavanje mana Mahover-tehnike. Problem je u tome što ljudska figura imapriličan broj elemenata. Tako, na primer, samo na glavi izdvajamo: veličinu glave, proporciju glave, profil ili s lica,detalji očiju, nos, usta, brada, uši, kosa. Ako svaki elemenat ima bar dva, a najčešće i više alternativnih značenja,onda se može očekivati da izabrane alternative za sve elemente crteža, odnosno prihvaćena parcijalna tumačenjabudu neusaglašena pa i kontradiktorna. Nema sumnje da je K. Mahover formirala jednu tehniku izuzetno širokogdijapazona, vrlo otvorenu i vrlo nestrukturisanu. To je tehnika na čijoj ulaznoj strani treba da stoji natpis „svemože". Nažalost uz ovo, kao pratnja, ide i jedan drugi, čije je mesto na izlaznoj strani: ,,ali ništa ne mora"!Pokušavajući da sačuva idiografsku osobenost svakog pojedinca, ona je postavila interpretaciju otvorenu u svimpravcima. U sledećem poglavlju iznećemo koje je sve teorijske postulate uvela kao moguće okvire interpretacije.Stiče se utisak da je htela da izvuče iz crteža ljudske figure što više, da objasni sve i osmisli sve. To je tipičnapozicija dinamički orijentisanih kliničkih psihologa četrdesetih i pedesetih godina, pozicija naivnog projektivizma.PREVAZILAŽENJE ZBRKENaredni zadatak u programu rada sastoji se u prevazilaženju divergencije, ukrstanja i sukoba u značenjimaizdvojenih dijagnostičkih znakova. Ovo je dobro poznati problem selekcije i integracije, koji u velikoj meriopterećuje klinički metod u celini. U okvirima tehnike K. Mahover nije nađen egzaktan postupak kojim se možepostići rešenje ovog zamršenog problema. To znači da je i u ovom slučaju daleko lakše poznati i sakupitipokazatelje nego izvršiti selekciju. Najteži deo zadatka se sastoji u pokušaju konstruisanja „modela dinamikeporemećaja" konkretnog ispitanika, nekom kombinacijom dijagnostičkih elemenata.Kod Mahoverove i u nizu drugih radova objavljenih posle njene monografije (1949) nailazimo na predlogepraktičnih mera koji mogu biti od neke koristi. Zbog složenosti i važnosti ovog metodološkog pitanja navešćemoukratko ove integrativne principe.Kod projektivnog tipa testiranja ispitivanje se može produžiti jednim razgovorom o odgovorima koje je ispitanikdao. Ova praksa proizilazi iz uverenja daje odnos ispitanika i njegovog odgovora vanredno složen. Zbog oveokolnosti pripremanje „rečnika", sa svim mogućim značenjima koje odgovor može imati, predstavlja ogromanzadatak. Jednostavno, za svaki odgovor redao bi se beskrajan niz mogućih značenja. Izlaz iz tog apsurda je mogućako kategorišemo pojedinačne alternative i ako obezbedimo selekciju najispravnije kategorije značenja. Ukoliko biimali iole objektivne kriterijume za selekciju, procenjivači bi mogli da ih primene. Međutim, s obzirom na postojećestanje, može se pribeći intervjuisanju ispitanika sa ciljem da nam on, indirektno, pomogne u izboru alternativa.

Takvu vrstu intervjua odnosno uključivanje ispitanika kao pomoćnog selektora pred-videla je K. Mahover. Zbogtoga ona preporučuje da se po završetku crtanja povede razgovor sa ispitanikom. U tu svrhu ona je pripremila iseriju standardnih pitanja.436Dragi način prevazilaženja zbrke oslanja se na povezivanje Mahover-tehnike sa dragim projektivnim tehnikama iostalim testovima i skalama. Suština ovakvog rešavanja problema jeste poznati princip verifikacije kroz višestrukoispoljavanje određene pojave. Drugim recima, ako se na Mahover-tehnici pojavi znak koji u „prevođenju" upućujena mogućnost „jake homoerotske tendencije", onda će ova alternativa biti utoliko verodostojnija ukoliko je jačeispoljena i na dragim psihodi-jagnostičkim tehnikama.Treći način prevazilaženja konfuzije i moguće inflacije dijagnostičkih znakova sastoji se u davanju prioriteta celininad delovima. Ovaj postupak je takođe poznat praktičarima i mnogo se koristi. Procenjivač upoznaje ispitanikaputem intervjua i formira o njemu jednu celovitu impresiju. U nastavku on proverava svoj koncept serijompsihodijagnostičkih tehnika, uključujući i Mahover-tehniku. Na ovaj način Mahover-tehnika nema apriori nikakvuprednost. Ona je samo jedna od tehnika verifikacije polaznog globalnog koncepta o ličnosti. U stvari se tu takođekoristi verifikacija na principu ponavljanja ili konvergencije. Razlika je samo u oblicima mišljenja. Polazi se odglobalnog suda, koji se poverava preko užih, parcijalnih sudova. Druga varijanta istog postupka sastoji se u tome štose globalni sud ne formira na osnovu naturalističkih metoda, intervjua, opservacije ili biografije, nego jednogpregleda celokupnog protokola. Tako zasnovani globalni koncept proverava se zatim detaljno od tehnike do tehnike.DETERMINANTE CRTEŽACrtež ljudske figure može da ima čitav niz kvaliteta čija se pojava može dovesti u vezu sa ličnošću crtača. Iz oveosnove i dosta umerene postavke proizilazi da su neke karakteristike crteža i ličnosti crtača vrlo verovatno povezane.Međutim, ova veza nije strogo determinisana. Sem toga, pored osobina ličnosti, i neki dragi činioci mogu uticati napojavu karakteristika konkretnog crteža. Iz razumljivih razloga Mahoverova se usredsredila gotovo isključivo naproučavanje veze između crteža i ličnosti. Ona je navela čitav niz kliničkih primera takve veze.Sa gledišta psihodijagnostičke prakse ovakvo otkriće je, nesumnjivo, veoma privlačno. Međutim, prihvatanje ovetehnike danas, nakon svega što je valida-cionim proveravanjima dobijeno, zahteva pouzdane dokaze o racionalnostiinterpretacije. Postavlja se pitanje kako je ličnost u vezi sa crtežom? Ovo se pitanje zatim može konkretizovati. Kojisu medijacioni procesi preko kojih se ličnost ispoljava u crtežu? Kako se može određena osobina ličnosti poznati ucrtežu? Kolika je verovatnoća da specifični grafički znak ili kombinacija takvih znakova izražava specifičnukarakteristiku ličnosti.Mahoverova je navela u prvom redu jednu seriju globalnih hipoteza. Pre svega, crtež ljudske figure koji ispitanikdaje kao svoj odgovor na zadatak predstavlja odraz „integralne situacije ličnosti" u datom momentu. Crtež je prematome vezan za opšti doživljaj sebe ili sa ja. Odmah dodajemo da Mahoverova nije bila dovoljno određena uformulaciji ove hipoteze. Ako imamo u vidu različite teorijske mogućnosti, onda ostaje bez odgovora pitanje kojeja? Svakako da nije sporedno da li je ispitanik predstavio svoje telesno ja, stvarno ja, idealno ja ili437nešto što se njemu samo čini da je on. Sa toliko mnogo alternativa gotovo je nemoguće interpretirati crtež kaotestovni odgovor.Doživljaj jaje najtešnje vezan za predstavu sopstvenog tela. Kada dobijemo zadatak da nacrtamo ljudsku figuru, apri tome smo amateri kojima je taj poduhvat svojevrsna kreacija, onda se oslonac nalazi u izazvanoj predstaviizgleda ljudske figure. Izazvana predstava verovatno je prvi mentalni odgovor na postavljeni zadatak. Ovajmedijacioni proces, koji Mahoverova smatra izuzetno značajnim, uslovljen je predstavom sopstvenog tela (telesnogja) i doživljajima našeg tela. S tim u vezi Mahoverova se poziva na istraživanja (Schildera), odnosno koncept telesnesheme. Iz ovoga proizlazi da je crtež koji ispitanik daje kao svoj odgovor na postavljeni zadatak svojevrstan odrazispitanikovog ja, koncepta identiteta i doživljaja tela. Oba ova koncepta su shvaćena kao dinamičke varijable kojenisu sasvim u svesti.Treći koncept kojim se Mahoverova služi da bi objasnila karakteristike crteža je aktuelnost. Ispitanik prikazuje krozcrtež šta i kako doživljava u određenom vremenu i u određenoj relaciji. Baš zbog toga crtež koji ispitanik daje nijeuvek isti. Razlike nastaju zato što se i doživljaj samog sebe vremenom, i iz situacije u situaciju, menja. Ovakvaotvorenost ja kao i crteža prema ja dozvoljava da ovu dijagnostičku tehniku koristimo kao termometar, za praćenjepromena. Nevolja sa ovom dimenzijom ja je u tome što je teško utvrditi šta na crtežu predstavlja aktuelno relacijsko,a šta trajno svojstvo ličnosti, odnosno ja.Četvrti interpretacijski koncept koji Mahoverova uvodi je razvojna specifičnost. U toku svoje biografije odnosnopsihoseksualnog razvoja ličnost prolazi kroz određene vrste konflikata. Zavisno od toga da li je i kako je razrešilakonflikte na određenim stepenima psihoseksualnog razvoja strukturiše se i ličnost. Ne-razrešeni konflikti razvojakao i mehanizmi odbrane vezani za takve konflikte ostavljaju specifičan trag na doživljajima telesnosti i ufunkcijama organizma. Ove traume se mogu ispoljiti i u drugim formacijama ličnosti. Za samu tehniku je bitnapostavka da prošlost ispitanika, njegova psihoseksualna biografija određuje „shemu" njegovog telesnog ja, a prekotoga i amaterski kreirani crtež ljudske figure. Ovaj, četvrti koncept je sapsihodijagnostičkog stanovišta najznačajniji.To je razlog zbog kojeg je najdetaljnije i razrađen u sistemu analize Mahover-tehnike.Peti interpretacijski koncept je tesno vezan za psihoanalitičku teoriju, odnosno za učenje o nesvesnom. Naime,ispitanici ne crtaju likove koji su fizički veran odraz njihovog sopstvenog izgleda. Doduše, u većini slučajeva crtežje istog pola kao i autor i približno je istog uzrasta. Postoje i određene paralele sa rasnim razlikama. Međutim, u tim

okvirima opet se javlja razlika između izgleda crtača i figure koju je nacrtao. Mada je ova nepodudarnost delomuslovljena manjkavim stepenom veštine amatera, razlog je i u pojavi potiskivanja i indirektnog „proboja"neprihvaćenih težnji.DIJAGNOSTIČKI ELEMENTICrtež ljudske figure kao svojevrstan projektivni odgovor po tehnici Maho-verove podleže obaveznoj analizi. Ovajkorak je učinjen da bi se obeshrabrila438improvizacija. Analiza crteža zasniva se na anatomskim elementima ljudskog tela i elementima odela kojima je telopokriveno. Prema tome, svaki crtež posmatramo i ocenjujemo po tome koliko je detalja tela i odevnih predmetapredstavljeno na crtežu i kakav je kvalitet izvedbe. Pitanje je, međutim, zastoje upravo ovaj sistem izabran?Mahoverova je usvojila pretpostavku da između crteža ljudske figure i crtačevog opažanja i doživljaja sebe i svojetelesnosti postoji paralela. Ova paralela nije potpuna. Pre svega ljudi crtaju dosta nevešto, često prema nekimnaučenim obrascima. Bitno je, međutim, da u procesu psihoseksualnog razvoja dolazi do libidinoznih investicijarazličitih delova tela. Već prema individualnoj biografiji razrešenja i fiksacije stvaraju jedan specifičan rasporedlibidinozne energije po telu (,,shemi tela"). Tako nastaje jedan sistem važnosti organa i zona tela koji se i u kasnijimfazama života može menjati, na primer pod uticajem telesnih oštećenja ili psiholoških poremećaja. Bitno je to dabiografija pojedinca ostavlja specifičan profil libidinoznih kateksija u organima i delovima tela kao i u „produžetku"tela, odevnim predmetima. Ovu mapu kateksija sopstvenog tela Mahoverova naziva telesnom shemom. Razume seda telesna shema nije sasvim svesna. Usled toga, već prema postavkama psihoanalitičke teorije, uticaj ovedinamičke strukture time je veći.Shema tela je svojevrsna „memorija" telesnih iskustava kroz koje ličnost prolazi u fazi psihoseksualnog sazrevanja,u skladu sa opštim zakonitostima toga procesa, uključujući i aktuelna, koja takođe utiskuju svoj pečat u ovu„memoriju". Instrukcija i samo izvršavanje grafomotornog zadatka može da dovede do uključivanja crtačeve telesnesheme u proces oblikovanja odgovora. Moglo bi se pretpostaviti da do uključivanja telesne sheme takođe dolazinesvesno, pre svega onda ako su tangirani izvesni elementi ja: pol, uzrast i sadržinski aspekti ja (stvarno, idealno,odbačeno).Mahoverova navodi da crtež koji je dat kao prvi po redosledu, što znači spontano oblikovan u pogledu pola,najverovatnije reprezentuje ja i shemu tela crtača. U vezi sa tim postavlja se pitanje kako može da nacrta nesvesnupredstavu?Crtež ljudske figure (prvi po redosledu) nije slika crtačeve telesne sheme niti njegovog doživljaja ja. Ovaj crtežmožemo shvatiti samo kao proizvod koji je delimično determinisan i sa telesnom shemom i doživljajem sopstvenogja, ali ne samo njima. Zbog toga činjenica da isti ispitanik u kratkim intervalima, čak i posle svega jednog kraćegrazgovora, može promeniti izgled crteža ne demantuje osnovnu postavku. Bitno je da crtež shvatimo kao izraz, a nekao sliku koja je paralelna, neposredni odraz pomenutih latentnih formacija.Sada se postavlja pitanje kojim se „jezikom" odvija komunikacija između latentnih dinamičkih formacija i svesticrtača, kao i sredine kojoj je crtež name-njen? Na ovo pitanje Mahoverova odgovor nalazi u psihoanalitičkojsimbolici. Ovaj indirektni jezik komuniciranja, s jedne strane, skriva što je neprihvatljivo, a s druge strane, ostvarujeprikrivenu realizaciju „memorije". Mahoverova prećutno usvaja pretpostavku da je simbolički jezik univerzalan.Crtež ljudske figure Mahoverova je dovela u vezu sa psihoanalitičkom teorijom ličnosti i Schilderovim konceptomtelesne sheme. Ovaj okvir je pružio mo-439gućnost da postavi klasifikacioni sistem tako što će odgovor razložiti na „elemente", odnosno delove tela i odeće, aznačenje tih delova preuzeti iz teorije. Jezik nesvesnih simbola, koji je proučen i utvrđen psihoanalitičkommetodom, postao je posrednik između odgovora i teorije. Oni delovi tela i odeće koji su zapostavljeni u simbolicipsihoanalize dopunjeni su iz drugih izvora, grafologije i hipotezama autora. Ukratko, Mahoverova je pretpostavljalada ispitanik crtajući saopštava, mimo sopstvene cenzure, nesvesni doživljaj sopstvene ličnosti u svetu, služeći setakođe nesvesnim govorom tela, govorom simbola. S druge strane, ona je pretpostavljala da je „rečnik" koji jesastavila dobar put ka dešifrovanju poruka. Međutim, figurativno rečeno, ona je dala pravila prevođenja „reci", alinije pružila i pravila sintakse. Tako se mnogi korisnici Mahover-tehnike osećaju kao slab znalac jezika koji prevodis rečnikom. Mada je svaka reč prevedena, rečenica ostaje dvosmislena i nejasna. Razlog je u tome što mnoge reci, iu rečniku Maho-verove, imaju više mogućih značenja. Problem „sintakse" mogao bi se resiti ako bismo intuitivnoshvatili suštinu poruke, ako bismo raspolagali pravilom izdvajanja centralne reci ili ako bismo znali pravilasintaksičkog prevođenja, tj. elimi-nisanja neodređenosti i irelevantnih alternativa.Glava je prvi elemenat koji podleže analizi. Međutim, ona je kompleksna celina čiji pojedinačni delovi imajuautonomno mesto u sistemu analize tehnikom Mahover. Po pravilu, svi crteži imaju glavu, ali su kvalitet izraza,stepen kompletiranja, naglašenost u odnosu na ostale delove i veličina varijabilni.Glava i crte lica su područje izražaja intelektualnih aspiracija, stavova, racionalne kontrole i koncepta ja. Na primer,crtež na kome je glava proporcionalno velika u odnosu na telo i druge elemente, može predstavljati izraz visokihintelektualnih aspiracija crtača. Takvu pretpostavku, međutim, ne smemo prihvatiti dok ne upoznamo i drugepodatke o ličnosti. Razlog je taj što isti fenomen može da se protumači i kao želja da se suzbiju „putene želje".Najzad, takva pojava, u drugom kontekstu, može ukazivati na ruminacije ili čak i tegobe vezane za glavu. Poređenjerelativnih veličina glava, između prvonacrtane i drugonacrtane figure, može biti put koji nam otkriva stav ispitanikaprema dominantnoj ulozi u odnosima muškarca i žene. Treba biti vrlo obazriv, jer relativno velike glave crtaju i deca

kao i zavisne ličnosti (!). Prema tome, samo jedan elemenat, kao što je relativna veličina, nije dovoljan za donošenjepouzdane odluke.U revijalno bilansnoj analizi empirijsko-validacionih istraživanja, koja obuhvata raspon od 1949. do 1956. godine,Swensen (1965) je obradio i pitanje glave. On je utvrdio da je hipoteza o važnosti relativne veličine glave delimičnopotvrđena. Dokazi se zasnivaju na komparativnim studijama normalnih i patoloških grupa. Zaključak najboljevođenog istraživanja (Goldworth) glasi da normalni crtaju glave relativno najadekvatnije, neurotici su dosta sličninjima, a psihotični i moždano oštećeni crtaju disproporcionalne, neadekvatne glave.Oči su prvi važan detalj koji ocenjujemo na glavi nacrtane figure. Mahoverova pridaje očima značenje vrlo bliskopopularnom verovanju o „prozoru duše". Oči su organ preko kojeg je naše ja u kontaktu sa svetom, one odaju posta-vljenost ličnosti prema okolini. Oči koje su širom otvorene, sa izrazom budnog praćenja, motrenja, ukazuju naranjivost, opreznost, povredljivost ili u terminima440patologije, paranoičnost. Osobe koje svoju agresivnost ne prihvataju već se od nje brane projicirajući je na druge,prema hipotezi Mahoverove, češće crtaju „budne oči". Nasuprot ovima, one osobe koje se zatvaraju, izoluju od svetai izbegavaju kontakte crtaju figure sa zatvorenim, nedovršenim očima ili crtaju oči bez ženica. Ako su pak očineuobičajeno detaljisane, sa tendencijom da izgledaju lepo, što se podvlači naglašenim trepavicama, onda je crtačizrazio potrebu da bude uočen, da skrene pažnju na sebe. Takve oči crtaju devojke, žene a takođe i homoseksualnimuškarci.Swensen je u svojoj reviji utvrdio da su dokazi o validnosti hipoteza Mahoverove u vezi sa značenjem očijuneujednačeni i nedovoljno ubedljivi. Relativno konzistentnu vrednost u diferenciranju homoseksualnih iheteroseksualnih muškaraca imaju trepavice (De Martino).Uši predstavljaju upadljivi detalj crteža glave, mada na mnogim figurama njih nema. Tako, na primer, crtež ženskefigure gotovo po pravilu ne prikazuje uši. Naglašavanje ušiju na crtežu Mahoverova dovodi u vezi sa pojačanomosetljivošću crtača prema „govorkanju i glasovima". Iz toga sledi da bi kod paranoidnih osoba mogli očekivatirelativno češće nego kod ostalih naglašavanje ovog detalja glave. Zaključak u ovom smislu podržan je ako i očiimaju kvalitet iste vrste. Markantne uši na crtežu koji je bizaran mogu biti izraz slušnih halucinacija.Swensen nije našao dokaza, među empirijskim istraživanjima koje je analizirao, o validnosti hipoteze značenja uha.Međutim, pretpostavka da su oči i uši indikatori paranoidne postavljenosti i dalje se proverava.Nos je tipičan primer seksualnog simbolizma u crtanju ljudske figure, smatra Mahoverova. Ovakvo značenje crtežanosa objašnjava se i anatomskim sličnostima ova dva organa: isturenim položajem, smeštajem na osi tela i važnošćudužine. U skladu sa dijagnostičkim postavkama Mahoverova smatra da su greške i nepravilnosti u crtanju ovogorgana u vezi sa osećanjima seksualne neadekvat-nosti, naravno ako je u pitanju crtač muškog pola. Prenaglašavanjedužine ili masivnosti nosa može biti testovni izraz natkompenzativnih manevara impotentnih osoba ili onih kojiimaju osećanje manje vrednosti zbog malog penisa. Nos malih dimenzija, koji je ponekad predstavljen samo sa dvetačke („nos kao dugine"), može izražavati infantilnu seksualnost („pregenitalni stupanj psihosek-sualnog razvoja").U trećoj varijanti defektnih prikazivanja javljaju se oštećeni nosevi, odnosno crteži koji ih takvim predstavljaju.Mahoverova smatra da ovakav tretman nosa može biti uslovljen osećanjem krivice vezanim za manipulacije penisa(kastracioni strah, osećanje krivice zbog onanije).Swensen u radovima koji su proveravali i ovu dijagnostičku pretpostavku nije našao potvrde. Treba, međutim,priznati da su provere vršene na grupama koje u pogledu specifičnog značenja nosa na crtežu ljudske figure nisu bilehomogene.Usta su još jedan bitan detalj glave, odnosno lica, vezan za seksualnu simboliku. Naglašena usta na crtežu javljaju sekod dece, alkoholičara, regresivnih stanja kao i kod depresivnih osoba. Generalno naglašavanje usta stoji u vezi sakonfliktima oralnog karaktera. Potenciranje veličine i otvora usta ukazuje na oralno recep-tivne potrebe, nazavisnost i pasivnost. Gruba linija koja predstavlja na crtežu usta, izraz stisnutih usta ili nacrtani zubi izražavajuoralnu agresivnost, svadljivost, ver-441balnu destruktivnost ili sklonost psovanju (!). Ako su, pak, usta nacrtana samo jednom tankom linijom („stisnutausta"), onda se pretpostavlja da je ispitanik izabrao ćutanje kao rešenje konflikta. Čak se dešava da usta potpunoizostanu sa crteža, što je doduše veoma redak slučaj, što može da bude izraz patnji. Na primer, kod astmatičara jezapaženo da izostavljaju usta prilikom crtanja ljudske figure. Najzad, izmenjeni način predstavljanja usta, tako daona liče na penis, ukazuje na perverznu seksualnost.Pregled validacionih istraživanja koji je dao Swensen ne daje podršku hipotezama Mahoverove. Istina, većinapregledanih validacionih studija sprovedena je na bazi komparacije „normalnih" i raznih psihopatoloških grupa:„šizofre-nih", „neurotičara" i sličnih. Ovakav izbor grupa apriori je pristrasan i ne daje šanse da se hipoteza potvrdi.Nešto potvrde za hipotezu Mahoverove nalazimo u studijama slučaja (kazuistika) u kojima je pacijent testiran napočetku tretmana, zatim je u dužem intervalu tretiran i uporedo ispitivan crtežom ljudske figure. Nije isključeno daje ovakav personalistički pristup pogodniji za proveravanje valid-nosti tehnike K. Mahover i postavljenihdijagnostičkih pretpostavki.Ruke i šake imaju funkciju realizatora potreba ličnosti u odnosu na druge osobe. Ukoliko su ruke predstavljeneaktivno, u nekoj radnji, onda to smatramo izrazom dinamičnosti i inicijative. U tom pogledu su moguća ipreterivanja. U suprotnoj varijanti ruke mogu biti prikazane kao onemoćale, oklembešene uz telo, što povlači zasobom interpretaciju da se ličnost oseća bespomoćno, obeshrabreno i poraženo.

Ocena položaja ruke vrši se u odnosu na telesnu osu crteža kao i u odnosu na prirodni položaj. Isturene ruke sanaglašenom krutošću, mogu predstavljati aktivno agresivnu postavljenost: revolt ili pretnju. Međutim, ruke u istompoložaju ali manje ukrućene i u sklopu figure koja izvodi neki baletski pokret već dobijaju drugo značenje. U ovomslučaju one izražavaju aktivnu težnju da se „osvoji publika", privuče pažnja i ličnost nametne svojom vrednošću.Posebnu dijagnostičku značajnost imaju ruke koje su izostavljene. Izostavljanje može da bude evidentno izamaskirano. U nekim slučajevima figura je nacrtana sa rukama iza leđa, što praktično znači da su izostale sa crteža.U oba slučaja ovaj se fenomen dovodi u vezu sa konfliktima koji nastaju u procesu realizacije potreba ličnosti. Tikonflikti mogu biti i osećanje krivice, na primer, zbog agresivnih namera u odnosu na druge osobe. Pojavaosenčenja, brisanja, kvarenja i unakazivanja pojačava verovatnoću navedene interpretacije. Mahoverova navodi dase izostavljanje ruku češće javlja kod shizofrenije i depresije. Njeno je mišljenje da je zajednička pozadina toga upasivizaciji i povlačenju ovih bolesnika.Šaka je faktički realizator pokrenute ruke. Ta funkcija određuje i njeno psihološko značenje. U analizi središnjemesto imaju prsti, odnosno način predstavljanja prstiju. Oni mogu da se prikažu adekvatno, ali isto tako i kao veći ilimanji. Prsti stisnuti u pesnicu, snažni i šiljati, ispruženi i pravi „kao koplje" otkrivaju destruktivnost i neprijateljstvo.Slabi, tanki, končasti prsti, koji mogu da budu i znatno duži od normalne proporcije, ukazuju na potrebu zakontaktom ali i nesigurnost u ostvarivanju te potrebe ili strah od „objekta" prema kome je uspostavljena zavisnost.Mahoverova navodi da se tanki, končasti prsti, na crtežima odraslih osoba, javljaju ako je došlo do regresije.442U crtanju prstiju amateri čine mnoge greške. Retki su crteži na kojima su prsti korektno predstavljeni. Pa ipak,Mahoverova se upušta u prilično detaljnu klasifikaciju grešaka i interpretaciju. Istina, interpretacija nije naročitodiferencirana, jer se uglavnom sve svodi na agresivnost, na infantilnost i na osećanje krivice zbog masturbacije iliagresivnosti. To je sve moguće i veoma zanimljivo kao otkriće. No, s druge strane, ne smemo izgubiti iz vidačinjenicu daje za amatere crtanje šake i prstiju najteži zadatak. Postoji dakle opasnost da grafomotornu neveštinuinterpretiramo pristrasno i pogrešno.IZRAZI PSIHOPATOLOŠKE IZMENJENOSTI NA CRTEŽUPedesetih i šezdesetih godina klinička psihodijagnostika je uporno nastojala da se afirmiše kao naučni pristup,nasuprot naturalističkim metodama psihijatrije, prihvatajući pri tome iste zadatke. Kao primami ciljevi ovakvemedicinske psi-hodijagnostike usvojeni su klasični zadaci klasifikacije i diferencijalne klasifikacije. Nove tehnike suvalidirane na kontrastnim grupama, normalna naspram patološke, a vrednost tehnike je određivana po tome koliko jetačno diferencirala patološki izmenjene pojedince od normalnih, ili koliko je uspešno diferencirala jednu kategorijupatologije od druge kategorije.Mahover-tehnika je takođe proveravana u pogledu moći da trijažira patološko i diferencira različita patološka stanja.Ova orijentacija na medicinski model nametnula je zahtev da se pronađu znaci „neurotičnosti", „psihopatskihstanja", ,,paranoidnosti", „početne shizofrenije" i drugih psihopatoloških poremećaja i sindroma. Tako su nastaligrozdovi „simptoma" crtanja po kojima su dijagnostičari mogli da se orijentišu u postavljanju klasiflkacionih idiferencijalno-klasifikacio-nih hipoteza. Evo primera grafomotomih sindroma:Neuroza:- mala figura ali korektno prikazana- povučena u ugao („skupljena")- slab pritisak, tanke linije- brisanje, senčenje, manje deformacije- isticanje glave- sastavljene nogeDepresija:- mala figura (neurotična forma)- obilno detaljisanje- naglašena usta ili glava bez usta- figura „potonula" ka donjoj ivici- sedeći položajShizofrenija:- bizarni detalji- ruke izostavljene ili ukrućene- mešanje profila i anfas položaja443- disproporcionalnost detalja- prozirnost (vide se unutrašnji organi)- naglašavanje uha i očiju- granica tela prekinutaParanoidna (projektivna) ličnost:- figura nešto povećana- naglašeno uho- naglašene oči- glava velika

- prsti oštri („kao kandže")- figura ostavlja utisak napetosti- spontano dat pismeni komentar na crtežu.Mahover-tehnika je najmanje strukturisani projektivni instrument. Već i zbog toga ona ima svoju verovatnuvrednost u proučavanju psihotičnih promena ličnosti. Crteži psihotičnih bolesnika veoma su raznoliki čak i kada segrupišu po nozološkim kategorijama. No i pored toga, medu ovim crtežima javlja se više „teških znakova", kao štosu bizarnost, disproporcionalnost, nediferenciranost polova, prozirnost i prekidi u konturama. Strukturalne izmenesu relativno male kod manijačko-depresivne grupe. Izuzetak predstavlja veličina figure. Kod paranoidnih crtež jeizmenjen u kontaktnim zonama (oči, uši i ruke). Kod shizofrenih crtež može biti veoma izmenjen, bizaran, mada uslučaju početne shizofrenije tih promena većinom nema. Weiner (1966) u svojoj psihodijagnostičkoj studiji shi-zofrenije poseban značaj pridaje očuvanosti ivičnih linija crteža. On smatra da ove linije izražavaju očuvanost egogranica, odnosno njihovu narušenost u slučaju shizofrenije.REZULTATI EMPIRIJSKE VALIDACIJEZbog jednostavnosti Mahover-tehnike broj validacionih istraživanja, kojima je proveravana duga serijainterpretacijskih pretpostavki, prilično je impresivan. To se nažalost ne može ponoviti (impresivnost) i u odnosu nadobijene rezultate. Najpotpuniji pregled empirijskih istraživanja vezanih za Mahover-tehniku dao je Swensen(1968). Njegove zaključke navešćemo na kraju. Do tada izloži-ćemo neka istraživanja koja su važna zbogpostavljenog pitanja, načina provera-vanja i zaključka.Figure koje su nacrtane iz profila različito se tumače, zavisno od toga da li je crtež okrenut ka levoj ili ka desnojivici. Osnovna postavka glasi da leva strana odgovara okretanju ka sebi, odnosno zatvaranju pred drugima. Desnastrana repre-zentuje okretanje ka ljudima i otvorenost.Činjenica je da među kliničkim slučajevima srećemo znatan broj kako osoba koje su „okrenute ka sebi", značizatvorene, tako i podudaranje ovakve orijentacije sa crtežom ljudske figure koja je profilom okrenuta ka levoj ivicihartije. Međutim, Mahoverova ne ide dalje od ove veze i ne spominje druge moguće uticaje. Crovitz beleži da je od480 studenata koji su crtali figuru čoveka kod dešnjaka pretezao444broj crteža okrenutih profilom ulevo, dok je kod levaka našao isti broj okrenutih i ulevo i udesno. U nastavkuistraživanja Crovitz je izdvojio 22 dešnjaka i podelio ih u dve jednake grupe. Prva je dobila nalog da crta figuručoveka iz profila desnom rukom, a druga da crta levom rukom. Ispitanici koji su crtali desnom rukom nacrtali suviše figura okrenutih nalevo, a koji su crtali levom rukom više figura okrenutih nadesno. Iz ovih rezultata autor jeizveo zaključak daje pravac profila nacrtane figure čoveka vezan za upotrebu desne, odnosno leve ruke.Upadljivo prikazane uši i oči, posebno ako su na istom crtežu, ukazuju na pojačanu budnost, preosetljivost ipostojanje ideja odnosa. Ovaj par znakova ima, prema tome, izuzetnu dijagnostičku značajnost. Griffith i Pevmanpristupili su jednom istraživanju čiji je cilj bio provera veze između ova dva elementa - crteža i ideja odnosa.Ispitivanje je obavljeno u jednoj psihijatrijskoj instituciji u kojoj je bilo 745 bolesnika. Svi su ispitani Mahover-tehnikom. Iz čitave mase izdvojeno je 18 crteža koji su bili prikazani sa upadljivim ušima i očima. Od preostalihcrteža formirana je „kontrolna grupa", odnosno osam procenata, što iznosi 58 crteža. Dva iskusna kliničara, kojanisu učestvovala u prethodnim operacijama, dobila su zadatak da identifikuju crteže koji ukazuju na postojanje idejaodnosa. Oni su uspeli da se slože i prepoznaju u „eksperimentalnoj" grupi 11 od ukupno 18 crteža a u „kontrolnoj"grupi su identifikovali 13, dakle falš pozitiva. Kada su istraživači uporedili pojavu ova dva testovna indikatora sapojavom ideja odnosa utvrđenih psihijatrijskom eksploracijom, konstatovali su daje korelacija beznačajna. Ovaj jerad još jedna potvrda da slaganje među kliničarima u klasifikaciji određenih testovnih znakova još ne dokazuje dajeznak empirijski validan.Mahoverova je pridavala veliku važnost kliničkom iskustvu kao pozitivnom faktoru validnosti procena ličnosti datihna temelju analize crteža. Njena ocena ima uverljivost utoliko ukoliko se kliničko iskustvo može smatratinatprosečno povoljnim uslovom upoznavanja „zakonitosti ljudske duše". Ako prihvatimo postavku da su kliničaribolji poznavaoci ljudi nego ostali svet, onda bi njihove procene, preko crteža ljudske figure, trebale da budu tačnijeod laičkih. U mnogim istraživanjima izvršeno je upoređivanje grupa procenjivača razvrstanih na osnovu dužinekliničkog staža ili jednostavnim kontrastiranjem iskusnih sa laicima. Hiler i Nesvig (1965) sproveli su istraživanje ukome je šest psihologa i isto toliko laika dobilo zadatak da razgleda i oceni 60 crteža. Polovinu ovog broja nacrtalisu psihijatrijski slučajevi, a polovinu normalni ispitanici. Zadatak koji je trebalo da ispitanici rese bio je dvojak.Prvo, oni su sve crteže morali da rasporede alternativno u kategoriju „zdrav" ili „bolestan". Drugo, od njih je traženoda navedu kriterijume klasifikacije. Obradom rezultata pokazalo se da su kliničari („iskusni") postigli 65% tačnihklasifikacija, dok su nekliničari („neiskusni") postigli 64% pogotka! Mnogi kriterijumi sa kojima su operisalikliničari bili su izvor pogrešnih odluka. Validni kriterijumi patologije bili su: bizarnost, deformisanost, nepotpunosti prozirnost crteža. Validni kriterijumi normalnosti bili su: srećan izraz i „ništa patološko u crtežu".Todoroviceva (1973) je pristupila jednom složenom validacionom istraživanju u kome je uporedila dijagnostičkukompetentnost iskusnih kliničara i fakultetski obrazovanih laika. Ona je pretpostavila da iskusni kliničari nadmašujulaike:445prvo, u globalnoj proceni ličnosti: drugo, u analitičkom pristupu koji se zasnivao na postepenom „obogaćivanju"znanja akumulacijom značenja dobijenih interpretacijom znakova; treće, uključivanjem zapisnika o intervjuu koji jevođen u vezi sa crtežom. Dobijeni rezultati nisu ispunili očekivanja istraživača, mada je bilo izvesnih, vrlo slabo

izraženih, tendencija u očekivanom smeru. Validnost procene ličnosti određena je prema opisu ličnosti dobijenim odpsihoterapeuta. Ovaj rad navodi na razmišljanje pre svega o vrednosti interpretacijskog sistema. Upotrebapsihopatoloških kategorija može da stvori utisak neke naročite „dubine zahvata", kao što može da poveća saglasnostu kategorizaciji između samih klini-čara. Međutim, povećanje konsenzualnog tipa pouzdanosti procene, koja je i uovom radu bila veća među kliničarima nego među laicima, ne ide u korak sa tačnošću razumevanja i validnostiocene ličnosti ispitanika. Mogli bismo reći da su kliničari pokazali veći stepen razumevanja između sebe, ali su laicipokazali isto tako dobar nivo razumevanja ličnosti crtača. To upućuje na pretpostavku da se ličnost crtača otkriva iprepoznaje više intuitivno nego metodički po sistemu Mahover.MOGUĆE NAMENE MAHOVER-TEHNIKEMahover-tehnika može korisno da posluži za kliničku procenu ličnosti uz ostale potrebne informacije. Njeno jemesto u sastavu baterije, dok je primena u masovnom istraživanju i u svojstvu samostalnog instrumenta, po svemusudeći, za sada nepreporučljiva. U literaturi se navode sledeće namene ove tehnike: analitička procena izdvojenihvarijabli, globalna procena ličnosti, praćenje pramena, posredovanje između tehnika različitog stepenastrukturalnosti i kao stimulus za intervju.Analitička procena izdvojenih varijabli je klasični zadatak psiholoških testova, tehnika i skala. U skladu sa tim icrtež ljudske figure je predstavljen kao tehnika koja omogućava da, uz pomoć sistema varijabli Mahover, izdvojimoodređeni aspekt (ciljna varijabla) i pratimo individualne varijacije u masi. Tako, na primer, prema datomnagoveštaju, možemo eksplorisati: osećanje neadekvatnosti i nesigurnosti, paranoidnost, psihoseksualnuidentifikaciju, različite oblike agresivnosti, nivo energije i drugo. Ovakva fokusirana primena Mahover-tehnike, poduslovom da je opravdana, predstavljala bi veliku pomoć u kliničkim istraživanjima. Ovo zbog toga što se putemcrteža ljudske figure ispoljavaju dinamički aspekti koji su teško dostupni drugim poznatim tehnikama. Čak i ako sudostupni, recimo preko Rorschacha ili TAT-a, ekonomičnost Mahover-tehnike je veća.Pokušaji da se crtež ljudske figure procenjuje na fokusirani način odveli su nas u ćorsokak. Razlog je taj što suistraživači bili primorani da operacionališu konstrukte i vežu za određene znakove ili serije znakova. Ovaj recept jeveć odranije promašio kod Rorschacha. Pristup putem znakova je odbacio i Murrav, smatrajući da se individualnimotivi ne mogu prepoznavati na osnovu opštih ispo-Ijavanja, postupka i znakova. Prepoznavanje latentnihdinamičkih svojstava individue zahteva razumevanje značenja ponašanja. Pošto je fokusirana procena svojstavaličnosti veoma potrebna kliničkoj metodologiji, pokušalo se zaobilaženjem fiksnih pokazatelja, dakle pristupa putemznakova. Umesto operacionalizacije pri-446menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivačima se prepušta da sami pronalaze „dokaze".Moguće je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizičnije. Poverenje u procenjivače zavisiće od togakoliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazične proporcije(base rate) i od usklađenosti, tj. zajedničkih kriterijuma.Globalna ili konfiguralna praćena ličnosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, uključujući icrtež ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crtežu dosegao visok stepen naglašenostimože shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji činepozadinu. Izolovano posmatranje lišava procenjivača mogućnosti da shvati pravo značenje elemenata na crtežu.Prema tome, ako pokušavamo da protumačimo ličnost analizirajući crtež ljudske figure koji je nacrtala, onda nemaalternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamičkoj teoriji.Ličnost je dinamički sistem a svrha psihodija-gnostičke procene je određivanje modela individualne ličnosti.Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraživanja čiji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupunad atmoističkim.Pod globalnim pristupom procene ličnosti podrazumeva se i impresionistič-ka spoznaja, koja se tumači geštaltno(Asch, 1962). Doista, u kliničkoj praksi se crtež često koristi da bi se „bacio jedan pogled", odnosno da bi kliničarstimulirao sebe u svojstvu „dijagnostičkog instrumenta". Ovakav način rada nema naučno dostojanstvo analitičkihmetoda, ali je nesumnjivo da na ovaj način pojedini pro-cenjivači, kao i umetnički kritičari i drugi znalci kreativnihdela čoveka, uspevaju da osete ličnost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskažu po nešto dijagnostičkiveoma značajno. Ova činjenica, koju potvrđuju i Swensen i Roback, vraća nas na pitanje metoda tumačenja ličnostiposredstvom crteža ljudske figure, odnosno opšte logike pristupa koji nudi Mahoverova.Primena crteža ljudske figure u cilju praćenja pramena je dosta česta, pre svega od strane psihoterapeuta. Odpacijenta se može tražiti da ponovi crtež ljudske figure . Razlog je taj što on ne zna na koji način ispitivač ocenjujevrednost crteža. Pošto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utiče na primenljivost normi, kojih naravno inema. Dok se, sjedne strane, crtež ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostajunepromenjena. Tako se prividno stvara logička mogućnost praćenja dinamičkih promena u ličnosti pacijenta.Ovakva upotreba crteža vrlo je zavodljiva pre svega zato što terapeut „jeftino" dolazi do kontrole. U svakom slučaju,ekonomičnost crteža je „najveći adut" ove primene. Problemi se, međutim, neizbežno pojavljuju već i zbog toga štose crtež menja ponavljanjem zadatka čak i onda ako je interval prazan. Činjenica je da na crtežu i sitnice povlače zasobom krupne zaključke, što je zajednička osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije.Crtež kao menjač testovne orijentacije. U kliničkoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike različitih vrsta i namena.Rešavanje ponuđenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije premarazličitim tehnikama prepušteno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao što je davanje instrukcije. Međutim,smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije

447menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivačima se prepušta da sami pronalaze „dokaze".Moguće je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizičnije. Poverenje u procenjivače zavisiće od togakoliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazične proporcije(base rate) i od usklađenosti, tj. zajedničkih kriterijuma.Globalna ili konfiguralna praćena ličnosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, uključujući icrtež ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crtežu dosegao visok stepen naglašenostimože shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji činepozadinu. Izolovano posmatranje lišava procenjivača mogućnosti da shvati pravo značenje elemenata na crtežu.Prema tome, ako pokušavamo da protumačimo ličnost analizirajući crtež ljudske figure koji je nacrtala, onda nemaalternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamičkoj teoriji.Ličnost je dinamički sistem a svrha psihodija-gnostičke procene je određivanje modela individualne ličnosti.Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraživanja čiji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupunad atmoističkim.Pod globalnim pristupom procene ličnosti podrazumeva se i impresionistič-ka spoznaja, koja se tumači geštaltno(Asch, 1962). Doista, u kliničkoj praksi se crtež često koristi da bi se „bacio jedan pogled", odnosno da bi kliničarstimulirao sebe u svojstvu „dijagnostičkog instrumenta". Ovakav način rada nema naučno dostojanstvo analitičkihmetoda, ali je nesumnjivo da na ovaj način pojedini pro-cenjivači, kao i umetnički kritičari i drugi znalci kreativnihdela čoveka, uspevaju da osete ličnost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskažu po nešto dijagnostičkiveoma značajno. Ova činjenica, koju potvrđuju i Swensen i Roback, vraća nas na pitanje metoda tumačenja ličnostiposredstvom crteža ljudske figure, odnosno opšte logike pristupa koji nudi Mahoverova.Primena crteža ljudske figure u cilju praćenja pramena je dosta česta, pre svega od strane psihoterapeuta. Odpacijenta se može tražiti da ponovi crtež ljudske figure . Razlog je taj što on ne zna na koji način ispitivač ocenjujevrednost crteža. Pošto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utiče na primenljivost normi, kojih naravno inema. Dok se, s jedne strane, crtež ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostajunepromenjena. Tako se prividno stvara logička mogućnost praćenja dinamičkih promena u ličnosti pacijenta.Ovakva upotreba crteža vrlo je zavodljiva pre svega zato što terapeut „jeftino" dolazi do kontrole. U svakom slučaju,ekonomičnost crteža je „najveći adut" ove primene. Problemi se, međutim, neizbežno pojavljuju već i zbog toga štose crtež menja ponavljanjem zadatka čak i onda ako je interval prazan. Činjenica je da na crtežu i sitnice povlače zasobom krupne zaključke, što je zajednička osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije.Crtež kao menjač testovne orijentacije. U kliničkoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike različitih vrsta i namena.Rešavanje ponuđenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije premarazličitim tehnikama prepušteno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao što je davanje instrukcije. Međutim,smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije447nameću anksioznim ispitanicima takve zahteve koje oni ne mogu uvek uspešno da savladaju. Ukoliko je ispitanik uzto manje obrazovan ili inhibiran i rigidan, onda je smena instrumenata i potrebna promena orijentacije verovatnoneadekvatna. Tako na primer VB skala inteligencije iziskuje orijentaciju na traženje realnih, konvencionalnih,racionalno kontrolisanih rešenja. Projektivne tehnike, kao na primer TAT ili Rorschach, mogu se uspešno „resiti"samo ukoliko ispitanik bude orijentisan na spontanost, nekonvencionalnost i maštovitost. Mahover-tehnika je veomapogodna upravo zato da na jednostavan način uputi ispitanika sa orijentacije na testove sposobnosti na orijentacijuka testovima projektivne vrste. To se može postići na taj način što se baterija primenjuje određenim redosledom.Prvo se koriste opšte orijentacione tehnike (intervju, opservacija i anamneza), zatim testovi sposobnosti i eventualnodeficita, a zatim se prelazi na manje strukturisane, projektivne tehnike. Prelazak može biti uspešniji ako Mahover-tehniku postavimo na mesto između kognitivnih i projektivnih instrumenata.Crtež kao stimulus za produbljeni intervju. Pored utiska koji stičemo o ličnosti ispitanika putem inspekcije crtežakao i serije dijagnostičkih hipoteza, do kojih dolazimo sistematskom analizom po sistemu Mahover, postoji jošjedan, treći način korisne upotrebe crteža. Mahoverova je predvidela da se u standardnom postupku povede razgovorsa ispitanikom o crtežu. Međutim, ovaj razgovor je predstavljen kao dopunski postupak faktički manje vredan odgrafomotomo datog crteža. Stiče se utisak daje Mahoverova želela da potencira svoj izum. Sem toga, ona je„asocijacije" ocenila kao dijagnostički manje pouzdane već i zbog toga što ispitanici imaju bolji uvid i veću kontrolunad verbalizacijom nego nad grafomo-tomim izražavanjem.Stavovi Mahoverove teško se mogu prihvatiti bez rezerve, pogotovu ako imamo u vidu sve što je sakupljeno ovalidnosti njene tehnike za proteklih dvadesetak godina. Apriorističko favorizovanje crteža u odnosu na intervjuteško je dokazati. Sadržaj „asocijacija" može da pruži veoma značajne informacije o značenju pojedinih aspekatanacrtanih figura. Pored toga, intervju se može voditi slobodnije, sa više kliničke smelosti, dakle na jedan način pokome je crtež samo povod za produbljeni razgovor koji smo započeli uvodnim intervjuom. U takvim slučajevimafigura služi samo kao zaklon koji štiti ispitanika od suviše opasnog neposrednog eksponovanja, ali mu istovremeno iomogućava da se rastereti imajući spremnu odstupnicu, odnosno izgovor daje subjekat crteža a ne crtač.IZBOR OKVIRA INTERPRETACIJEFormulisanjem postavke da crtež ljudske figure (crtača amatera) odražava ličnost osobe koja je figuru nacrtala,Mahoverova je stvorila mogućnost da se ova veza dalje naučno ispita. Međutim, mora se priznati, sama postavka jevanredno široka i neprecizna. Čak i sa svim specifikacijama koje su iznete veza ostaje labava, a prostor za

improvizacije vrlo širok. Dostaje truda uloženo u analizu strukture samog crteža i podloge. Zahvaljujući ovomeraspolažemo dugim spiskom dijagnostičkih znakova. To je, međutim, već od ranije poznata podela, a pored togasama po sebi malo značajna. Nešto slično je učinjeno i sa klasifikacijom varijabli448ličnosti. Međutim, hipertrofiranje analitičko-klasifikacionog dela posla dovodi do neželjenog efekta a to je inflacijaalternativa. Ponuđeni sistem je ostavio skoro potpunu prazninu u mehanizmu izbora, kombinovanju i odlučivanju.Sve teškoće se ne svode na to da unutar iste klase ne možemo da izaberemo najbolju alternativu. U mnogimslučajevima interpretacija se sapliće o pitanje da li je crtež odraz ja, idealnog ja, aspekta ličnosti koji je neprihvaćenod ja, a da i ne pominjemo razne druge mogućnosti. Bez određenog okvira ove vrste nemoguće je birati i sortiratialternative koje se nude za parcijalnu interpretaciju. Poenta ovog prigovora je u tome da nas grafomotorna analizakoju nudi Mahoverova upućuje na nemoguće, na izvlačenje davljenika za kosu. Jedino nas intervju može orijenti-sati u pogledu referentnog okvira koji je ispitanik imao. To je jedna od osnovnih funkcija koju intervju u vezi crtežaima, mada ima i druge.Projektivni koncept koji zastupa Mahoverova nadovezuje se na danas već zastarelu orijentaciju psihoanalitičara,usmerenu na otkrivanje nesvesnih sadržaja i konflikata. U tom konceptu važnost mehanizama odbrane i ego-sistemaje relativno neznatna. Međutim, savremena psihoanaliza mnogo se više orijentiše na proučavanje ego-sistema, stoje idovelo do osnaženja takozvane ego-psihologije. Prilagođavanje tehnike procene ličnosti putem crteža ego-psihologije, što ne predstavlja preterano visok zahtev, vodi ka napuštanju ideje daje crtež dovoljan materijal. Zaprocenu ego-sistema neophodno je ispitati odnos između crteža i crtača proverom prihvatanja. Ima ispitanika kojivrlo brzo otkrivaju da crtež prikazuje njih ili neki stav koji oni cene. Drugi dolaze do otkrivanja te veze tek nazavršetku intervjua, kada im postavljamo pitanje: da li je ova figura nekome slična, da li poznajete ovakvu osobu?Uviđanje koje se ovde javlja pokazuje da je ego dovoljno jak, da je uvid dovoljno neutralan i da ispitanik imarezervu distance prema sebi. Kod teže poremećenih osoba, onih koji nemaju uvid ili se osećaju ugroženim od uvida,nailazimo na jaču ego-odbranu, na negiranje sličnosti ne samo sa sobom već sa bilo kim ko im je poznat. Ovarigidnost i varijacije u odnosu ja - crtež pružaju mogućnost procene važnih aspekata ego-sistema. Konačno,vezivanje crteža i intervjua kao komplemenata, čija vrednost nije apriori data već zavisi od individualnog slučaja,opravdano je i zbog toga što se testovna projekcija ne mora nužno predstaviti kao potpuno nesvestan i munjevitoizvršen akt. Verujemo da je model višefaznog procesa bolja alternativa za predstavljanje testovne projekcije.REDOSLED POLA NA CRTEŽUPrema uobičajenom postupku, čim ispitanik završi crtanje prve figure, koju je i u pogledu pola sam odredio, dobijanovu instrukciju kojom se traži da nacrta drugu figuru suprotnog pola. Očigledno je da se interpretacijski okvir odkojeg polazimo u tumačenju druge figure razlikuje od prvog. Naime, većina ispitanika prvo crta figuru onog polakome i sami pripadaju. Shema tela i koncept ja kao i individualna biografija psihoseksualnog razvoja nisu podlogaod koje možemo poći u tumačenju figure suprotnog pola.29 Psihodijagnostika 449lMahoverova je u svojim proučavanjima uočila tendenciju javljanja isto-polne figure kao prve. S druge strane, samomanji broj njenih ispitanika nije tako postupao već je, naprotiv, ispoljio kolebljivost ili je crtao figuru suprotnog polakao prvu po redosledu. Mahoverova je spontano biranje suprotnog pola pri crtanju figure dovela u vezu saprihvatanjem odgovarajuće psihoseksualne uloge. Prema tome, ako neko prvo, po sopstvenom izboru, nacrta osobuistog pola kao i sam što je, onda iz toga zaključujemo da je on identifikovan sa svojom polnom ulogom. Međutim,ako se desi suprotno, onda zaključujemo da nešto nije u redu sa prihvatanjem polne uloge i daje tokom razvoja došlodo poremećaja u identifikaciji.Zapažanja koja je iznela Mahoverova uglavnom su kasnije potvrđena na različitim uzorcima muških ispitanika.Njena interpretacija te pojave pobudila je veliko interesovanje kliničara. Pre svega sam pokazatelj je objektivan, anačin dobijanja odgovora ekonomičan. Važnost ovakvih nalaza je neosporna pre svega u kontekstu psihodinamičketeorije, koja je u vreme ekspanzije Mahover-tehnike bila vodeća u kliničkoj psihologiji, kao i u pogledu mogućnostipraćenja promena u toku psihoterapije. U stručnim publikacijama objavljen je veliki broj istraživanja posvećenihotkrivanju latentne homoseksualnosti. Pozitivni rezultati prihvatani su kao poen za tehniku i za dijagnostičku moćkliničara (pokret za „oslobođenje homoseksualaca" tada je bio manje uticajan).450XIX. RORSCHACHOVA (RORSAHOVA) TEHNIKARorschachova tehnika je poznata i pod nazivom „tehnika dijagnostikovanja uz pomoć mrlja". Stručnjaci te iste mrljenazivaju nestrukturisanim stimulusom. U svakom slučaju, izbor ove vrste stimulusa ostavlja utisak originalnosti ikom-pletnog novatorstva, što donekle i stoji. Međutim, istini za volju, mrlje od tuša su još daleko pre pronalaskaRorschachove tehnike korišćene u psihološkim istraživanjima. Ilustracije radi navodimo daje 1857. godine uTiibingenu objavljena knjiga pod naslovom Kleksographie, u kojoj su opisani opiti sa upotrebom mrlja. Ceo jedanniz poznatih savremenih psihologa eksperimentisao je koristeći bezoblične mrlje (Binet, Stern, Bartlett).Rorschachovim prethodnicima je zajedničko da su oni mrlje koristili uzgred, ne pridajući im veći značaj. Tačnijerečeno, oni nisu uvideli sve mogućnosti mrlje kao stimulusa. Svaki od njih je bio ograničen na jedan uži segmentponašanja: T&a^<^^Hk<gS^interesantan stimulus. Sem toga, svaki je od njih istraživao svoj predmet ne stupajući u vezu sa ostalima, jer susadržaji njihovih interesovanja, uprkos mrlji kao zajedničkom elementu bili veoma različiti. Na kraju možemo

dodati i to da su Rorschachovi prethodnici bili usredsredeni na sadržaj odgovora dobijenih stimulusom mrlje.Herman Rorschach, švajcarski psihijatar, opisan kao obra/ovan, inteligentan, uporan i dosta povučen čovek, započeoje negde oko 1910. godine da prime-njuje mrlje od tuša kao pomoćno sredstvo u eksplorisanju svojih pacijenata.Tokom godina on je došao do niza zanimljivih otkrića, koja su ga podstakla na sve veće lično zalaganje i potpuno gaobuzela. Nakon deset godina on je 1921. godine objavio monografiju pod nazivom Psychodiagnostik. U ovoj „svetojknjizi" Ror-šahovaca čitavog sveta opisani su postupci primene, obrade i interpretacijske postavke dijagnostikovanjaličnosti posredstvom analize opažaja mrlja od tuša i boja. Od tada do danas Rorschachova tehnika je prošla fazurevolucije, do četrdesetih godina, fazu vrhunca i dominacije, do pedesetih godina, i sada se nalazi u fazi stagnacije,sa znacima gubljenja uverljivosti i snage.Zbog svega što Rorschachova tehnika znači i što je značila u kliničkoj psihologiji, opravdano se postavlja pitanjestaje dovelo i staje omogućilo ovakvu ekspanziju ove neobične tehnike?Rorschachova tehnika kao prva, a za njom i ostale njoj srodne projektivne tehnike, ne predstavlja samo naučnootkriće. Njeno prihvatanje od strane kliničkih psihologa predstavlja istovremeno i protest, bunt protiv mehaničkih iuskih shvatanja u psihologiji. Kao što se Wundt pobunio protiv filozofskog shvatanja psihologije i metodekontemplacije za pisaćim stolom, tako se i Binet pobunio protiv rigidne uskosti, mehaničnosti i metode „mesinganihdrangulija" Wundtove451psihologije. Međutim, i Binet je postao meta jedne manje naturalističke, mate-matizirane i apstraktnije koncepcijesposobnosti vezane za faktorističku metodu istraživanja i dokazivanja. U ovakvom okviru prihvatanje Rorschachovetehnike, kao i niza drugih projektivnih tehnika u svoje vreme, može se objasniti protivljenjem i buntom protivpostojećih teorijskih shvatanja ličnosti i instrumentarija eksploracije, upitnika u prvom redu. Projektivne tehnike suantiteza atomizaciji ličnosti od strane psihometrijski orijentisanih psihologa. U osnovi ovog razvoja krije senerazrešeni sukob između holističke, dinamičke i atomističke, statičke koncepcije, kao i idiografske i nomotetičkeorijentacije.Među najznačajnije uslove koji su doprineli ekspanziji Rorschachove tehnike spada uspon psihoanalitičkog učenja.Psihoanaliza je bila u to vreme i sama u usponu. Učenje o razvoju ličnosti, o nesvesnom, o formiranju karaktera isimptoma, sve je to obilovalo rešenjima koja su za kliničku praksu bila neuporedivo podesnija od bilo kog drugogpostojećeg sistema. Samim tim je uklapanje u takav sistem doprinosilo usponu i potrebi za Rorschachovomtehnikom. U stvari, Ror-schachova tehnika se ne može prihvatiti kao direktan derivat postavki dubinske psihologije.Osnovni postulati tehnike nisu izvedeni iz postulata psihoanalitičke teorije. Do mogućnosti uklapanja i ukrštanjadolazi zbog toga što Rorschachova tehnika „zaobilazi" svest, samoopisivanje a interpretira elemente koje ispitanikobično nedovoljno kontroliše.Popularnost Rorschachove tehnike i projektivnih tehnika verovarno proističe iz činjenice da je psihoanaliza, s jednestrane, pretendovala na to da bude najbolja i jedina naučna teorija o ličnosti, a, s druge strane, je negirala akademskupsihologiju. Ta „negacija" je pre bila izraz slabosti nego snage. Tehnika slobodnih asocijacija je jedina specifičnadijagnostička tehnika psihoanalize, ako izuzmemo interpretacije omaški i snova, koje i nisu „čiste" dijagnostičkeprocedure. Nasuprot ovome takozvana savremena akademska psihologija pravi je džin u pogledu svogmetodološkog arsenala. Upravo zbog ovog metodološkog deficita psihoanalize, kojeg su bili svesniji psiholozi izprakse nego analitičari-terapeuti, pojava indirektne tehnike Rorschachove vrste, koja je uz to „dozvoljavala" i nekuvrstu psihoanalitički orijentisane interpretacije, mogla je da se primi kao popuna, kao nedostajuća karika u lancu.Zbog toga se Rorschachova tehnika obično i prikazuje kao dijagnostičko-metodološka strana psihoanalitičke teorijeličnosti. Moramo, međutim, imati na umu da sam Rorschach nije odobravao klasičnu psihoanalitičku interpretacijusvoje tehnike. Ovo bi se kosilo sa njegovim osnovnim uverenjem da je njegova tehnika u prvom redu eksplorativnipristup procesu opažanja, dakle formalnim aspektima odgovora. Tek 1954. godine pojavljuje se prva sistematskastudija psihoanalitičke interpretacije Rorschach-tehnike, u kojoj se revidira strogi primat forme nad sadržinomodgovora (Schafer).TEORIJSKE POSTAVKERorschach je jedan indirektan način procene ličnosti koji je tako podešen da zahvati klinički relevantne osobine. Posvom poreklu ona je rezultat jednog induktivnog procesa traganja i otkrića. Vrednost ili bezvrednost jednedijagnostičke452metode u krajnjoj liniji određuju rezultati. Ograničenost ove konstatacije u odnosu na Rorschacha je u tome što„rezultat" jednog testa ličnosti projektivne vrste nije lako definisati a kamoli meriti.Pouzdano se može tvrditi daje interes Roršahovaca za teorijskom osnovom ove tehnike veći nego što „sveta knjiga"nudi. Taj je interes rastao istim tempom kojim se Rorschach probijao u dijagnostičkoj kliničkoj praksi. Naprosto, upitanju je imperativ da metoda bude povezana sa teorijom. To što je autor bio pre-vashodno usredsređen nadijagnostičke aspekte ovog eksperimenta, što je dao uglavnom uže, specifične interpretacijske formulacije, danas setumači suviše kratkim stvaralačkim intervalom, odnosno njegovom ranom smrću. Mnogobrojni Roršahovci, medukojima ima vrlo izrazitih kreativnih osoba, uložili su veliki napor da dovrše sistem. Internacionalne stručneorganizacije, kongresi, posebni časopisi i velika aktivnost vode ka stvaranju jedne „Rorschach psihologije" (Ric-kers-Ovsiankina).Akademska psihologija je usredsredila svoja istraživanja na proučavanje opažaja, pamćenja, mišljenja, motorike,navika i učenja kao relativno autonomnih pojava, ukratko dala je nomotetski prikaz parcijalnih fenomena ličnosti.

Psihoanaliza je svojim kliničkim pristupom proučila na koji način se formiraju asocijacije, sanjarenja, snovi,odnosno na koji način dinamičke slike odražavaju celokupnu ličnost individue. Rorschachovo otkriće, u ovomkontekstu, je u tome što je demonstrirao jedan način dešifrovanja celovite individualne ličnosti polazeći odvizuelnog opažaja. Osnovna teorijska postavka glasi da jedan uzorak opažaja, ukoliko je dobijen pod odgovarajućimuslovima, nosi bitna obeležja date ličnosti.Ova bazična postavka razgranava se u čitav niz užih koje se oslanjaju na sledeće kategorije:1.9lokalizaciju opažaja na površini stimulusa,kvalitet stimulusa koji najviše utiče na izbor odgovora,sadržinu opažaja i4. frekventnost kategorije sadržaja koja je opažana na određenom stimu-lusu.Već iz ovog se vidi da je Rorschachov pristup proučavanju opažaja sasvim drugačiji od akademskog. Svaka odnabrojanih kategorija ima samo okvirno metodološko značenje. Zato se svaka kategorija dalje raščlanjava na nizsubkategorija, od kojih svaka dobija manje-više određeno tumačenje u odnosu na varijable ličnosti kao dinamičkogsistema. Individualnost ispitanika pojavljuje se kao specifičan stil ili kao originalna kombinacija tendencija datakroz naglašenost kategorija i potkategorija.Ima opravdanja da se povuče paralela između Rorschachovog pristupa i grafologije. Osnivač moderne grafologijeKlages izneo je postavku da grafomo-torika, odnosno rukopis kao efekat te aktivnosti odražava bitna svojstvaličnosti pisca. Određena kategorijama svojstva rukopisa kao što su veličina slova, raspored rukopisa na prostoruhartije, nagnutost, prevaga gornjih, donjih ili srednjih zona itd. imaju manje-više ustaljeno značenje u odnosu naličnost. I u grafologiji kao i u Rorschach-tehnici formalna strana produkta ima dominantnu ulogu. Najzad,grafomotorni produkt, to jest rukopis, kao i opažaj vizuelnog stimulusa, to jest453odgovor na Rorschach mrljama, predstavlja izraz celovite ličnosti, odnosno, idući obrnutim smerom, materijal zaindirektno dijagnoziranje te iste ličnosti. Zbog ovih i mnogih drugih nepomenutih dodirnih tačaka nameće se pitanje:Zbog čega je grafomotorna analiza stagnirala, dok je vizuoperceptivna analiza ličnosti dosegla zavidnu reputaciju?Rorschachova tehnika je od samog početka predstavljena kao pomoćno dijagnostičko sredstvo za otkrivanjepsihopatologije. Korišćenjem kontrastnih grupa, od kojih je jedna bila patološka a druga normalna, Rorschach jeinter-pretacijske postavke svake pojedine varijable formulisao upravo kao patodijagno-stičke. Naravno, možemo sepitati da lije prednost Rorschachove percept-analiti-čke tehnike u „patologizaciji" interpretacije, u duhu našegvremena, koje je sklono da u patološkom vidi primarno ili barem presudno, ili je percepcija zaista otvoreniji kanalkomunikacije i indirektnog otkrivanja ličnosti od grafomotorike.Rorschach je pokušao da proširi teorijski okvir, pa je zbog toga neke parcijalne postavke formulisao u duhu jednetipologije ličnosti bliske tipologiji Junga. Međutim, po svemu sudeći, ovaj pokušaj nije uspeo. Rorschachova tehnikase afir-misala kao patodijagnostička, ali je ujedno i ostala u tim okvirima.TESTOVNI STIMULUSTokom desetogodišnjeg eksperimentisanja Rorschach je napravio i proverio stotinak različitih mrlja. Sistematskomselekcijom izdvojio je deset koje i danas čine standardnu seriju. Komplet sačinjava deset karti, obeleženih rednimbrojevima, na kojima su prikazane mrlje od tuša ili boje. Sve mrlje imaju veliku belu podlogu. Na pet karti mrlje suod tuša, na dve su kombinacije tuša i crvene boje, a na poslednjoj tri mrlje su kombinacija više boja.Bitno svojstvo Rorschach-test-stimulusa jeste upravo to što su to mrlje. Danas tu vrstu stimulusa nazivamonestrukturisanim. Rorschach je odabrao artifi-cijelan stimulus da bi omogućio bolji uvid u one faktore opažaja kojiostaju skriveni prilikom opažaja poznatih pojava. Nestrukturisanost, prema tome, obeležava redukovanu izvesnost upogledu klasifikacije stimulusa u neku opšte prihvaćenu kategoriju realnih pojava ili konvencionalnih simbola.Prema tome, svaka mrlja ima izvestan stepen sličnosti sa realnim pojavama ili simbolima, ali je stepen arbi-trarnostiveoma veliki. Drugo važno značenje termina „nestrukturisanost" je poli-valentnost stimulusa. To znači da svakistimulus može biti simultano opažen ili shvaćen kao više različitih stvari ili simbola. Do toga dolazi zato što mrljaima ,,početnu sličnost" sa puno stvari, ali nema specificiteta potrebnog za „sledeću fazu", odnosno proveru ipotkrepljenje prve impresije. Drugi važan momenat poli-valentnosti odnosno nestrukturisanosti proističe izinstrukcije koja poziva ispitanika na slobodnu manipulaciju sa paralelisanjem stimulusa. To je ona ista sloboda kojuima vajar pred kamenim blokom. Jer ne samo što je u tom kamenu „sve dato", nego je dozvoljeno da se odbaci svešto „nije ono".Važan elemenat stimulusa jeste i redosled odnosno ritam izlaganja. Redosled ekspozicije je strogo određen. Svakakarta ima svoj redni broj. Ova činjenica dobija svoje opravdanje kroz pravila interpretacije. Isti odgovor menjaznačenje zavisno od toga na kojoj je karti dobijen, pri čemu se vodi računa i o tome kakvi su454odgovori bili pre a kakvi su sledili iza. Rorschachov opit nije eksploracija sume izolovanih odgovora negoeksploracija uzorka u jednom individualno specifičnom dinamičkom ritmu.POSTUPAK ISPITIVANJARorschachova tehnika se primenjuje u individualnoj eksploraciji. Uslovi ispitivanja su uglavnom istovetni sa onimkoji se postavljaju drugim individualnim testovima. Ispitivač upoznaje ispitanika sa svrhom i načinom ispitivanja,daje mu uputstvo kako će se ponašati i kojim će se znacima sporazumevati. U instrukciji se podvlači sloboda koju

ispitanik ima u pogledu oblikovanja stimulusa i izbora sadržaja koji iznosi.Ispitivač vodi detaljan zapisnik o iskazima ispitanika. U zapisnik unosi redni broj izložene karte, reakciono vremedo pojave odgovora, doslovni iskaz odgovora, redni broj iskaza i sve druge komentare koji su sa obe straneizmenjeni tokom ispitivanja.Procedura ispitivanja je jednoobrazna, mada postoje izvesne varijacije. Klasična procedura je bila slična testu tipaasocijacija, što će reći da je vodeće načelo bilo: prva reakcija je najreprezentativnija a što se dalje ide odbrambenedi-storzije jačaju. Usled prihvatanja ovog principa, ispitivanje se odvijalo u jednoj fazi, uz minimum raspitivanja iproveravanja. Ovakav način ispitivanja dovodi do toga da mnogi odgovori ostaju nejasni, nedovoljno iskazani,odnosno „autistični". Kao posledica toga u fazi kodiranja procenjivač je primoran da donosi odluke koje su nužnoarbitrarne. Samim tim pouzdanost kodiranja veoma trpi, a konačna pro-cena gubi u valjanosti. Kao protivmera ovoj„ispitivačevoj projekciji" neki eksperti, pre svega Klopfer, preporučili su modifikaciju ispitivanja putem davanjavećih prava ispitivaču da proveri nejasne formulacije. To je u krajnjoj liniji dovelo do uvođenja dvofaznogispitivanja. U prvoj fazi ispitivanje je u znaku punog poštovanja spontanosti, dok u drugoj fazi reč ima ispitivač, kojiproverava sve nejasne odgovore u pogledu svih bitnih klasifikacionih kategorija.KATEGORIJE KLASIFIKACIJE ODGOVORASvaki regularni odgovor podleže analizi i kategorisanju u četiri osnovne grupe varijabli. Svaka grupa varijabli imasvoje opšte interpretacijsko značenje a svaka varijabla i svoje specifično. Sve ove interpretacijske postavke čine„teorijski sistem" Rorschacha. Tokom vremena došlo je do izvesnih izmena u oceni važnosti i vrednosti četiriosnovne kategorije analize: lokalizacije, determinanti, sadržaja odgovora i učestalosti, odnosno originalnosti. Poredtoga, pojavile su se i nove kategorije, kao što je verbalizacija (Rapaport), a kasnije i niz specifično diskriminativnihkategorija.PRVA DIMENZIJA: LOKALIZACIJA ODGOVORAIspitanik može da odgovori na stimulus bilo šta, ali to ne znači da bukvalno „makar šta" automatski biva priznato zaautentičan odgovor. Pravi odgovor mora455da se vezuje za određenu površinu mrlje. Zbog toga komentar ili „filozofiranje" nije pravi odgovor. Samo opažajmože biti priznat kao odgovor, a opažaj je uvek vezan za određenu zonu stimulusa ili mrlju u celini.Prvo pitanje koje se postavlja prilikom analize i kodiranja odgovora glasi: gde je opažaj lokalizovan? U klasičnomklasifikacionom sistemu nalazimo četiri kategorije lokalizacija.1. Opažaj je lokalizovan na čitavoj mrlji. To je globalni odgovor. Kodni znak je G.2. Opažaj je lokalizovan na jednom delu mrlje, ali to je velika površina ili takva koja skoro uvek izaziva odgovor.To je detaljan odgovor. Kodni znak je D.3. Opažaj je lokalizovan na maloj površini ili većoj ali neprovokativnoj. To je mali ili retki detalj-odgovor. Kodniznak je Dd.4. Opažaj je nasuprot instrukciji lokalizovan na beloj podlozi, a ne na figuri, odnosno samoj mrlji. To je ,,beli"odgovor ili spacijalni odgovor. Kodni znak jebi ili S.Svi odgovori koje ispitanik da na svih deset karti procenjuju se sa stanovišta lokalizacije. Raspored javljanjapojedinih kategorija na pojedinim kartama, kao i u ćelom nizu, interpretira se kao indikator misaonog stila, odnosaizmeđu apstraktnog i konkretnog pristupa i poremećaja u mišljenju pod uticajem afekata i nesve-snih konflikata.Već je i sam Rorschach uvideo da kategorije lokalizacije odgovora imaju složeno, često dosta različito značenje.Zbog toga je izvršio novu podelu i time povećao broj lokalizacijskih kategorija. Cilj ove podele je bio da se serijaalternativa skrati i poveća specifičnost. Međutim, kada bi ovaj put rešenju bio dosledno sproveden do kraja, onda bibroj potkategorija porastao do apsurdnih razmera, a posao procenjivača bi se veoma komplikovao. Rorschach seopredelio za kompromis. On je samo donekle povećao broj potkategorija unutar svake lokalizacijske klase.Međutim, on je uveo princip „kontekstualnog određenja značenja". Prema ovom principu pravo značenje svakogodgovora zavisi od celine, odnosno konfiguracije i kvalteta svih ostalih karakteristika. Ovaj metodološki potez daoje ogromna ovlašćenja procenjivaču i neopozivo postavio Rorschachovu tehniku u red subjektivnih, idiografsko-kvalitativnih metoda.Kakvo značenje imaju pojedine lokalizacijske kategorije? Globalni ili G odgovori ukazuju na tendenciju kageštaltno celovitom opažanju pojava ili shvatanju relacija. Ukoliko je proporcija ovakvih odgovora u prevazi, ondabi se moglo zaključiti daje ispitanik osoba koja naginje... da, ali čemu? Zavrzlama je u tome što ,,G tendencija"nema unapred fiksirano značenje. Naime, ,,G tendenciju" možemo naći u protokolu ljudi koji naginjuintelektualizaciji i apstrakcijama, kao i u protokolu onih koji su impulzivni, površni i koji su skloni da svet shvatekao mesto stvoreno da se ispune njihove želje („Ma ne brini, lako ćemo!"). No, to još nije sve. Dominantna „Gtendencija" može da se pojavi i u protokolu osoba koje su veoma anksiozne, koje su „izgubile glavu" ili se uopštevrlo teško snalaze.Raščišćavanje ove dileme iziskuje specifikaciju podvrste G odgovora. Rorschach je pravio razliku između sledećihpodvrsta:4561. Opažaj je lokalizovan na čitavoj mrlji, a nastao je namah, kao prvi utisak. Lokalizacija i sadržina čine jednukoherentnu celinu. To je običan i autentičan G odgovor.2. Opažaj je lokalizovan na čitavoj mrlji, ali je celina izdiferencirana, ona ima svoje smisaono povezanekomponente. U ovoj vrsti lokalizacije spajaju se diferencijacija i integracija u pozitivno konstruktivnu celinu. To je

kombinovani ili integrativni G odgovor. Kodni znak je GD.3. Opažaj je lokalizovan na čitavoj mrlji, ali je sadržina nastala arbitrarnim povezivanjem delova ili nabrajanjem Dsve dok nije ćela mrlja pokrivena. Ovakvu inferiornu celinu Rorschach naziva konfabularnom. Kodni znak je DG.4. Opažaj je lokalizovan na čitavu mrlju, ali je sadržina odgovora takva da nema specifičnu konfiguraciju. Svaka bimrlja mogla da se identifikuje kao „leptir" ili „oblak". Ovakve inferiorne celine ne mogu se izjednačiti saprethodnim. Kodni znak za njih je G neodređeno ili G minus.Globalni odgovori se mogu javiti i u mnogim drugim kombinacijama i nizovima. Tako, na primer, odgovor može dase lokalizuje na čitavu mrlju a da pritom uključi i delove podloge, odnosno bele površine.Veliki detalj ili frekventni detalj tipa lokalizacije shvata se kao sklonost ili navika uočavanja jasnog, nametljivog ilikonkretnog. Ukoliko ovakvi odgovori imaju prevagu u protokolu, onda je opravdana pretpostavka da je naš ispitanikpo svojim sposobnostima i interesovanjima više praktičan. On se ne upušta u maštovite kombinacije, spekulacije,već se čvrsto drži načela svih empiričara „Verujem u to što vidim". U kolokvijalnom žargonu to je „realan čovek".Objašnjenje za tu interpretaciju poziva se na činjenicu da na svakoj Rorschach-karti ima više D površina koje superceptivno veoma provokativne, koje se većini posmatrača veoma nameću i vezuju jednu veliku proporciju svihodgovora. Pitanje je sada kako se ispitanik odnosi prema ovakvim, svima nametljivim izazovima? On može da seprema njima postavi na bezbroj načina. Potpuno prihvatanje tih izazova i konformisanje je jedna od mogućihrelacija, a ignorisanje tih izazova suprotan ali jednako mogućan izbor.Mnogi odgovori koji su lokalizovani na samo jednom delu čitave mrlje ne podudaraju se sa pravim D površinama.Danas već postoje standardne lokalizacij-ske table koje definišu koji je detalj odgovora pravi D, a koji spada u nekudrugu potklasu. Neki ispitanici pokazuju sklonost da opažaje lokalizuju na sasvim malim, mada ipak dovoljnoprovokativnim površinama. Kodni znak za tu potklasu je Dd ili mali detalj-odgovor. Drugi nalaze uporište zaodgovore u vrlo malim ivičnim detaljima. Kodni znak za tu vrstu lokalizacije je De. Ima osoba koje svoje odgovorepronalaze u malim detaljima koji su smešteni u unutrašnjosti mase, u igri konfiguracija. Kodni znak za tu vrstu je Diili unutrašnji mali detalj. Najzad, neki ispitanici naginju kombinovanju detalja mrlje na jedan originalan način ali pritome nikad ne dosežu do D ili G površine, već ostaju na manjim površinama. Kodni znak za te detalje kombinacijeje Dr ili retki detalj-odgovor.Interpretacijske postavke za potklase detalj-odgovora uglavnom su ostale nepromenjene. Tendencija lokalizovanjaodgovora na manje površine tipa Dd po-457klapa se sa osetljivošću za detalje, sposobnošću uočavanja manjih razlika ili interesovanjem za minijature, što sesreće kod introvertnih osoba. Tendencija lokalizovanja odgovora na nekoliko manjih površina povezanih sadržinom,što se kodira kao Dr. poklapa se sa osetljivošću za uočavanjem i otkrivanjem skrivenih veza, sa kombinovanjem ivezivanjem najčešće uz negativnu postavljenost (svadlji-vost, intrigiranje, paranoidnost). Tendencija lokalizovanjaodgovora na sitne, male površine skrivene u dubini mrlje, sa kodnim znakom Di, ili rasejane po ivici mrlje, sakodnim znakom De, vezuje se za kognitivno odbrambeno ponašanje, do kojeg dolazi pod uticajem dugotrajneanksioznosti.Jednu posebnu vrstu lokalizacijskih površina biraju oni ispitanici koji opažaj vezuju ne za mrlju nego za belupodlogu. Bitna je odlika ovakvog ponašanja što ,,tera kontru" instrukciji. Interpretacija uzima upravo tu činjenicukao karakteristiku ličnosti i identifikuje bi odnosno S odgovor sa „opozicionim tendencijama". Međutim, kao što ipriliči jednom patodijagnostičkom instrumentu, interpretacije idu i dalje. Postoje poznato da se kod opsesivno-kompulzivnih javlja veći broj S lokalizacija, S lokalizacija može da označava i „autoopozicionu tendenciju", odno-sno sklonost oklevanju i sumnji.Kao što se iz ovih primera vidi, interpretacijske postavke proizlaze iz nekoliko važnih premisa. Pre svega,Rorschach je bio sklon da test-ponašanje shvati kao minijaturni uzorak opštih sklonosti ličnosti. Usled toga je ongradio svoje eks-planacije na principu analogija. Druga bitna premisa koja uslovljava interpretacij-sku postavkujeste teza da testovno ponašanje reprezentuje dubinske slojeve. Kad nema međupremisa, pojavljuje se postavka da jeu dubljim slojevima više patologije.DRUGA DIMENZIJA: DETERMINANTE ODGOVORARorschachova tehnika dodiruje ali ne razrešava jedno vrlo staro i vrlo složeno pitanje kako čovek opaža svet,odnosno da li je čovekov opažaj (stopostotni) odraz sveta ili je obrnuto, njegov opažaj (stopostotni) odraz njegasamog ali pogrešno shvaćen kao „slika objektivnog sveta". Redukcijom objektivne realnosti na jedan artificijelnikonglomerat vizuelnih stimulusa Rorschachova tehnika stvara mogućnost posmatranja i proučavanja individualnihstilova gnoseologije.Nije sve što ispitanik kaže u toku testiranja odgovor. Za odgovor se priznaje samo onaj iskaz koji je vezan zaodređenu ili približno određenu površinu, koji ima relaciju prema kvalitetima mrlje, bez obzira koje su, i koji imakoliko-toliko određeni sadržaj. Čim je raščišćeno pitanje lokalizacije, ispitivač odmah prelazi na pitanje šta jeodredilo konkretni opažaj? Na to pitanje može se tražiti odgovor introspektivnom analizom procesa opažanja, ili pakslobodnim asocijacijama psihoanalitičkog tipa. Međutim, u okviru Rorschachove eksploracije rešenje se traži narelaciji odgovor - stimulus, sa težištem na ovom poslednjem. Ako ispitanik kaže da mu mrlja liči na „skelet", onda jeza analizu presudno pitanje zašto konkretnom ispitaniku konkretna mrlja liči na skelet i zašto baš na to? To je važno,jer ta ista mrlja može da liči i na mnogo drugo štošta ne samo drugim ispitanicima nego i ovom istom. Naime, onposle skeleta može da vidi „suton, lep zalazak sunca" ili „zoru, sunce se podiže iza brda".458

Prvi korak u procesu analize odgovora sastoji se u pronalaženju „determinante" odgovora, odnosno opažaja. Unačelu odgovor može biti uslovljen objektivnim kvalitetima mrlja, kojih ima nekoliko, između kojih ispitanik birakoja mu leži ili koja mu se najviše nameće, ili nekom idejom koja se nameće. U prvom slučaju ispitanik, podstaknutkvalitetima stimulusa traga za podesnom slikom u svom sećanju. U drugom slučaju ispitanik nastoji da opravdasvoju ideju i pronađe pogodan oslonac za nju u stimulusu. U većini slučajeva dolazi do interaktivnih efekata, a unekim redim, ekstremnim i patološkim slučajevima do potpune prevage stimulusa ili idejnih sadržaja.Rorschach je determinante podelio u nekoliko kategorija. Svaka kategorija determinanti ima svoje značenje.1. Odgovor je povezan ili je proistekao iz oblika koji ima površina mrlje na kojoj je sadržaj lokalizovan. Postojikorespondencija između naznačene površine i forme koju sadržaj odgovora po opštem znanju ima. Ova de-terminanta se kodira sa F (forma).2. Odgovor je proistekao iz hromatske boje koju ima površina mrlje na kojoj je odgovor lokalizovan. Postojikorespondencija između boje mrlje i boje koju dati sadržaj po prirodi ima ili može da ima. Ova determinanta sekodira sa C (color).3. Odgovor je proistekao iz ahromatske boje ili osenčenosti površina na kojima je odgovor lokalizovan. Postojikorespondencija između ahromatske boje, odnosno osenčenosti i boje ili osenčenosti datog sadržaja po kriterijumuprirodnog ili uverljivosti. Ovo je složena determinanta koja se deli na podvrstu „ahromatske boje", kodni znak je C' ina „osenče-nost", sa kodnim znakom c ili n ili N.4. Odgovor je vezan za oblik, odnosno konfiguraciju njenih delova, ali se ne zadržava na tome već naprotiv dodajenešto što forma po sebi nema. U pitanju je utisak pokreta, ljudi, životinja ili predmeta. Utisak pokreta na temeljuoblika statične mrlje je nešto sasvim različito od prethodnih tipova determinanti. Kodni znak za kinestetski odgovorje K, FK ili k, zavisno od toga da lije sadržaj čovek, životinja ili neživa stvar.FORMA I NJENO ZNAČENJEMada je Rorschachova mrlja uvek aglomerat različitih stimulusa kvaliteta, u daleko najvećem broju slučajeva opažajse vezuje za obris ili fonnu. Na primer:Kliničar: Šta ovde nalazite?Pacijent: Ovo mi liči na leptira.Kliničar: Po čemu?Pacijent: Takav je oblik. Ima krila, trup i napred se vide mali pipci.Obris ili forma mrlje, nezavisno od toga da li je posredi čitava mrlja ili samo njen deo, može da stimuliše i rezultirau odgovor koji je veoma prikladan. Nekad je odgovor izuzetan, duhovit, dakle kreativan. Međutim, nekada se opažajvezuje za oblik ali je izabrani sadržaj u nekoj meri neusklađen ili je potpuno promašen,459apsurdan. To se češće javlja kod ispitanika koji su subnormalne inteligencije, koji su poremećenog mišljenja ili suizloženi afektivnom šoku. Uočivši ove razlike, Rorschach je uveo jednu dvodelnu klasifikaciju „kvaliteta forme",koju su drugi eksperti razvili u trodelnu ili čak četvorodelnu skalu (Rapaport).Značenje forme, odnosno njena interpretacija proizlazi iz relacije oblika stimulusa i sadržaja opažanja, kao i izrelacije izbora forme prema ostalim vizuel-nim kvalitetima stimulusa. Pre svega je bitno da lije ispitanik u stanju dapronađe odgovor koji pristaje uz formu ili konfiguraciju određene površine. Opažaj na Rorschachu razlikuje se odopažaja realnosti, mada ima i sličnosti. Na Rorschachu ne postoji mogućnost tačnog odgovora, ali postojiaproksimacija u više pravaca. Pretpostavimo da jedna zona mrlje može da liči na osam stvari, i to vrlo dobro. Tihosam „stvari" moramo shvatiti kao kategorije, pojmovne klase. Svaka pojmovna klasa ima svoje potklase, od kojihsu neke još bliže formi stimulusa. Sada je pitanje sa koliko će uspeha ispitanik tragati i resiti pitanje najveće sličnostiili otpimalne podudarnosti oblika stimulusa i tipičnog oblika pojmovnog sadržaja kojim osmišljava„nestrukturisani", objektivno besmisleni trag tuša. U tom procesu on mora da pronađe sklad između slobode kojumu daje mrlja kao objektivna besadržajnost i instrukcija, sjedne strane, i kriterijuma uverljivosti koje bazira naopštim znanjima (npr. dve grbe se mogu usvojiti kao konvencionalni simbol siluete kamile). Drugim recima,ispitanik mora da respektuje ,,to što svako zna", dakle realnost, ili mesto nje da ponudi neku vrlo uverljivu zamenu:estetsku, enciklopedijsku ili logičku. Ukratko, kvalitet forme ukazuje nam koliko uspešno odražava ispitanikravnotežu između sebe i realnosti ili koliko je kritičan.„Forma-odgovori" imaju i jedno drugo značenje. Opažaj koji je vezan za obris može da bude usaglašen sa oblikomsadržaja u vrlo velikoj meri, što potvrđuje da je ispitanik vrlo efikasno koristio svoja znanja, a isto tako uspešnointe-grisao to sa kriterijumom zdravog razuma, estetske vrednosti ili eruditske preten-cioznosti. No, s druge strane,upravo ovakav F odgovor visoke klase istovremeno negira sve ostale stimulusne kvalitete mrlje. Ispitanik se ponašakao mislilac koji usredsređen na postizanje intelektualnih ciljeva ne vidi, ne oseća druge draži. Na jedan drugi,psihološki ispravniji način rečeno, on kontroliše sebe, selekcioniše i potiskuje stimuluse koji bi ga mogli omesti.Kontrola, trijaža, potiskivanje afek-tivnih stimulusa je drugo značenje „forma-odgovora". Svakako da izbor formekao stimulusa ne garantuje da je kontrola uspešna, već samo to da ispitanik teži racionalnoj kontroli ili kontroli,odnosno potiskivanju stimulusa. Promene u kvalitetu forme otkrivaju u kojoj je meri on uspešan u kontrolisanomponašanju.HROMATSKA BOJA I NJENO ZNAČENJEAhromatske boje imaju svoju funkcionalnost u prirodi, koja je prevashodno biološka, zatim u tehnici ikomunikacijama, a fizika i slikarstvo su do savršenstva razvili naša znanja o bojama. Čak i bez neke posebneerudicije svima je poznato da boje mogu izraziti neka osećanja, odnosno mogu biti simboli osećanja, kao što mogu i

da izazovu osećaj ili doživljaj. Međutim, sve što je o bojama poznato van Rorschachove tehnike ne pruža dovoljnoosnova za specifične pretpostavke do kojih je došao autor ovog testa tokom svojih izučavanja.460Ponašanje ljudi pri susretu sa hromatskim bojama kao stimulusom na Ror-schachu može se, grubo i shematski,razvrstati na sledeće klase:1. Ignorišu hromatske boje. Bez obzira što je stimulus šaržiran bojama, njihov odnos je strogo selektivan apercepcije se vezuju za ostale kvalitete mrlje. Na direktno pitanje bez teškoća odgovaraju korektnim opisivanjemstimulusa, uključujući, naravno, i hromatske boje.2. Respektuju hromatske boje i vezuju opažaj za tu vrstu kvaliteta. Otvorenost prema hromatskim bojama kaostimulusu opažaja, kod ove grupe, može da varira u vrlo širokom opsegu.3. Fascinirani su hromatskim bojama. Na pojavu hromatskih boja kod njih nastaje jedna potpuna otvorenost na tedraži, jedna vrsta „perceptivne predaje". Ovaj fenomen ima dve varijante. U prvoj varijanti osoba prihvata takvusvoju „predaju" ili osetljivost i prepušta joj se sa izvesnim zadovoljstvom. U drugoj varijanti „predaja" kao i samedraži nisu prihvaćene, naprotiv, one se doživljavaju kao prisila, nemoć i frustracija.Proučavanjem ponašanja ispitanika druge i treće grupe, po našoj klasifikaciji, Rorschach je otkrio da se bojeponekad pojavljuju u kombinaciji sa drugim determinantama. Najčešći je slučaj združivanja boje i forme u sklopuistog opažaja, odnosno odgovora. Štaviše, jedna ista osoba može u toku testiranja da opazi mrlju na različite načine,dajući tako različite kombinacije boje i forme. Polazeći od ovoga Rorschach je odgovore u vezi sa hromatskimbojama podelio u tri osnovne klase:1. Boja vezuje opažaj u kombinaciji sa formom. Sadržaj odgovora integriše oba stimulusa, pri čemu je formaprimarna, a boja sekundarna. Kodni znak za ovu vrstu je FC.2. Boja vezuje opažaj u kombinaciji sa formom. Sadržaj odgovora je uspe-šna integracija obe vrste determinanti.Za razliku od FC, boja je primarna, a forma je sekundarna. Kodni znak je CF.3. Boja je isključiva determinanta. Forma i ostali kvaliteti mrlje potpuno su ignorisani. Sadržaj odgovora je neštošto je u boji. Kodni znak je C.Rorschach je ove tri vrste „boja-odgovora" protumačio kao indikatore koji su u međusobnoj vezi ali pri tome svakiima i neko specifično značenje. Veza je ne samo kvalitativna nego i kvantitativna. Zbog toga je postavljenanumerička skala kojom se svaki odgovor, zavisno od vrste, boduje. Svaki FC vredi 1/2 boda, svaki C/F l bod, asvaki C vredi l 1/2 bod. Bodovi se sumiraju i to predstavlja indeks reaktivnosti ispitanika na boje.Suštinsko pitanje nije, međutim, u konstrukciji tehničkih pokazatelja, nego u značenju relacije: boja - opažaj -ličnost. Psihijatar Rorschach usmerio je svoja posmatranja na ovu relaciju koristeći se grupama normalnih ipsihopatoloških uzoraka. Čak i relativno jednostavni statistički postupci, koje je on koristio, otkrili su određenepravilnosti. Pokazalo se da u grupi cikloidnih i manijačko-depresivnih dolazi do polarizacije odnosa prema bojama.Inhibirani i depresivni po pravilu ignorišu hromatske boje, nasuprot hipomaničnim i maničnim koji su fascinirani461bojama. Nasuprot osobama na ovoj afektivnoj dimenziji, normalni ispitanici su u najvećem broju slučajevarespektovali hromatske boje, doduše uz vrlo značajne individualne razlike.Na Rorschachovoj probi mogu se posmatrati individualne i grupne karakteristike opažaja boja i dinamika tih odnosa.Iz ovih posmatranja Rorschach je izveo zaključak da postoji analogija između odnosa prema bojama i odnosa premaosećanjima, raspoloženjima, emocionalnoj komunikaciji i uopšte afektima. Idući dalje tom linijom analogija semože proširiti i na impulse. Pošto je teorijski kontekst u kome je Rorschach razvio svoj eksplanacijski sistemdelimično i psihoanalitički, impulsi podrazumevaju libido i agresivnost.Šta proizlazi iz ovakvog razmišljanja u odnosu na empirijske pojave? Pre svega, mogli bismo pretpostaviti da jakoinhibirani i depresivni, koji su veoma represivni, zatvoreni prema svojim impulsima i afektima, po analogiji togodnosa odbrane prema podsticajima iznutra, ignorišu boje, koje su „afektivni stimulusi" spolja. Takođe bi trebaloočekivati da hipomanični i manični, koji su preplavljeni impulsima i afektima, po analogiji tog odnosa u sebi,manifestuju fascinaciju bojama, koje su po funkciji analogne impulsima i afektima. Ova vrsta provere, bez obzira nasvoj cirkularni karakter, skoro redovno potvrđuje ispravnost postavki.Boje su veoma nametljiv vizuelni stimulus. Trebalo bi očekivati da se one veoma uspešno nameću, da vezuju pažnjui da samim tim provociraju opažaje. Rorschachova proba je bezbroj puta demantovala mehaničnost ovog shvatanja.Na vizuelnom, spoljašnjem, perceptivnom planu boja se uglavnom prihvata, mada manje nego što se misli. Poredtoga, postoje i dve manje grupe koje se ekstremno različito odnose prema boji. Jedna se sasvim zatvara, ignorišeboju i distancuje se od spoljne kontrole koja uključuje opažanje, mišljenje i emocionalno povezivanje. Druga grupase ponaša sasvim suprotno. Ona pokazuje veliku otvorenost prema bojama, reaguje na njih, prihvata boje kaodeterminantu svojih intrapersonalnih procesa, drugim recima, odgovara joj takva spoljašnja kontrola. Ovudivergentnu perceptivnu selektivnost u odnosu na hromatske boje Rorschach je doveo u vezu sa Jungovomtipološkom podelom. Introvertne ličnosti se odupiru, distancuju se od nametljivih spoljnih uticaja kao što su boje.Kada se ipak uključe, njihova „predaja" nikada nije kompletna, što se ogleda u izboru boja u kombinaciji saformom. Oni skoro nikada ne daju odgovore determinisane isključivo bojom. Njihovo povezivanje sa bojomredovno je obrađeno misaono, tako da su sadržaji retko kad banalne asocijacije. Ekstrovertne ličnosti, bar s vremenana vreme, potpuno se prepuštaju hromatskim bojama, dozvoljavaju da ih one ponesu i prihvataju asocijacije koje suminimalno individualizirane intelektualizacijom sadržaja.U nekliničkoj populaciji nema jednostranosti u opažaju boja. Repertoar normalnih grupa ispitanika je bogatiji. U

stvari, među njima se sreću mnogi koji opažaju boje na različite načine. Tri klasične kategorije „boja-odgovora"sreću se prema tome i kod kliničkih i kod normalnih ispitanika. Razlika je često samo u tome što je raspored,zastupljenost, odgovora u pojedinim kategorijama bitno drugačiji. Osim toga, kod određenih vrsta mentalnihporemećaja sreću se ,,boja--odgovori" koji su sasvim specifični, koji su van kategorija klasične trijade.462Ra/vojno-psihološka proučavanja su potvrdila pretpostavke koje su izvedene iz Rorschachovog tumačenja ,,boja-odgovora". Na nižem uzrastu deca pretežno vezuju odgovore za čistu hromatsku boju, na višem uzrastu se javljajukombinovani odgovori sa prevagom boje nad formom, dok u periodu latencije čisti „boja—odgovor" je redak, dok jedaleko najčešći kombinovani sa dominantnom formom. Donekle sličan tok pramena može se naći i na uzrastu oddruge do šeste godine. Ovi nalazi se tumače u skladu sa procesom socijalizacije, što je ujedno i potvrdainterpretacijske postavke da raspored ,,boja-odgovora" otkriva nivo i kvalitet socijalizacije ličnosti.AHROMATSKE BOJE I OSENCENOSTNa ahromatskim kartama kao i na kombinovanim većina odgovora je deter-minisana formom. Ta pojava izgledanam logična, a osnovni razlog njene uverljivosti je što je to baš tako. Međutim, upravo logika kazuje da alternativapostoji, jer su sve ahromatske karte tamne boje, sve one imaju belu osnovu, a uz to površina mrlje je nepravilno,neravnomerno obojena, to jest osenčena je. To opravdava pitanje: da li se ahromatske boje javljaju kao determinanteopažaja. Ukoliko je odgovor pozitivan, a on jeste pozitivan, postavlja se pitanje značenja ahromatske boje iosenčenosti kao determinante.Ova grupa determinanti nije toliko razrađena kao kategorije hromatske boje. Zapravo, postoji klasifikacioni i kodnisistem, kao i serija eksplanatornih postavki. Međutim, ova vrsta opažaja srazmerno je retka. Usled toga je znanje onjima manje korišćeno, istraživanja su daleko reda a i rasprave. Sve skupa, problem ahromat-skih boja dostajezapušten.Odgovori na ahromatske, tamne boje razvrstavaju se u trodelni niz analogno podeli hromatskih boja. Međutim, zanjih Rorschach nije predvideo kvantifikaciju i prema tome ne postoji sumarni indeks za njih. Komparativna kliničkaistraživanja, poput onih koje je vodio Rorschach, pokazuju da se opažaji determinisani ahromatskim, tamnimbojama pojavljuju retko, sa izuzetkom kod depresija. Moglo bi se očekivati da između težine depresije, sjednestrane, i „težine" ahromatske determinante, s druge strane, postoji direktna proporcija. U stvarnosti nije tako. Istotako nema proporcije ni između težine depresije i broja ahromatskim bojama detenninisanih odgovora. Relativnonajveći broj ovakvih tamnih odgovora srećemo kod neurotskih depresija. Teorijski, pojava ovih odgovora može dase poveže sa depresivnim afektima ili, po analogiji, sa pesimističkom orijentacijom svesti. Sam depresivni afekat nepredstavlja dovoljan uslov za selektivnu osetljivost prema stimulusima tamne boje. To je evidentno iz ponašanjadepresivnih psihotičara, koji vrlo retko daju ahromatskom bojom determinisane odgovore. Međutim, ukoliko jedepresivni afekat kontrolisan, ili postoji pokušaj da se potisne, dakle postoji konflikt u priznavanju besmisla,promašenosti ili tinjajućeg, destruktivnog gneva u ličnosti, onda tamne boje postaju vrlo provokativni i nesvesnoosmišljeni simboli nečeg što se mora izraziti.Druga vrsta ahromatske boje, pored tamne, je bela. Ona se takođe retko pojavljuje, uprkos činjenici da je prisutna nasvim kartama. U našoj kulturi, za ra-463zliku od indijske, ona se ne može vezati za tugu kao što je učinjeno sa tamnim bojama. Značenje tih odgovora jedosta nesigurno. S obzirom daje već sam izbor podloge umesto forme jedna opozicija, smatra se daje ovadeterminanta izraz ne-gativizma, pasivne rezistencije i buntovnosti.Površina mrlja neravnomerno je pokrivena bojom. To se odnosi i na tamne i na obojene mrlje, mada je taneravnomernost, prelivanje svetlog i tamnog, upadlji-vija na ahromatskim mrljama. Prema ovom kvalitetu mrljeispitanici uglavnom zauzimaju sledeći stav: ignorišu osenčenost i ne vezuju se za nju, ponegde prihva-tajuosenčenost kao stimulus i vezuju se za nju, a u zaista retkim slučajevima dolazi do fascinacije osenčenošću i dokoncentracije asociranih sadržaja u vezi sa njom.U svojoj monografiji Rorschach je samo ovlaš prokomentarisao tonske pre-live kao stimulus, odnosno odgovore nanjih. Jedan drugi švajcarski psihijatar Binder, posle Rorschachove smrti, razrađuje problem tonskih preliva i njimaizazvane odgovore. Kao i za ostale priznate kategorije determinanti, tako je i za ovu usvojen konvencionalni sistemkodiranja. Međutim, u toku daljeg razvoja Rorschachove tehnike dolazi do diferencijacije gledišta. PoredBinderovog, javlja se i Klopferovo gledište, koje je prilično različito.Oko značenja odgovora na osenčenost ima dosta nejasnoća, što je i olakšalo stvaranje pogrešnih uverenja. Tonskiprelivi nisu po intenzitetu stimulativnosti istog reda kao što je forma ili hromatska boja. Uslov da oni vežu pažnju ipobude ispitanika na razmišljanje, odnosno traženje pogodnog odgovora jeste prema tome u unutrašnjoj konstelacijiličnosti.Analizirajući tabele frekvencija javljanja pojedinih vrsta odgovora Rorschach je još svojevremeno zapazio darelativno najveću koncentraciju odgovora na osenčenost imaju psihoneurotičari. To je činjenica koja je nekimaizgledala skoro dovoljna da se resi zagonetka odgovora na tonske prelive. Sledeća premisa nađena je u simboličkomtumačenju osenčenosti. Šta predstavljaju tonski prelivi i senčenja na tamnim površinama? Osenčenost na tamnojpodlozi stvara impresiju polumraka, napetosti i neizvesnosti. Ova impresija nagoveštene opasnosti bez određenogizvora, koji ostaje skriven u dubini senki, mora da uznemiri maštu neu-rotičara. Na pitanje zašto baš njih, odgovorglasi: zbog toga što su oni specifični baš po povećanoj anksioznosti. Prema tome, osenčenost mrlje, to jest impresijate osenčenosti jeste jedna vrsta ekspresionističke slike sveprisutne opasnosti koju neurotičari svuda vide. Iz ovakvih

kliničkih spekulacija izveden je zaključak daje odgovor na osenčenost „indikator anksioznosti".Tačno je da odgovora na osenčenost ima relativno najviše kod psihoneu-rotičara. Ispravna je i ocena da je opštaanksioznost jače izražena kod psihoneu-rotičara nego kod ostalih grupa. Međutim, mnogi nesumnjivipsihoneurotičari ne daju nijedan jedini odgovor determinisan tonskim prelivima. Naknadna proučavanja ovogpitanja dovela su do otkrića da se anksioznost na Rorschachu može ispoljiti na mnoštvo načina. Prema tome,odgovori na osenčenost nisu specifični pokazatelji anksioznosti. Samim tim protokoli neurotičara u kojima nemanijednog odgovora na osenčenost nisu artefakta ni bizarni izuzeci.464Manir nekih praktičara da u tekstu interpretacije konstatuju daje „ispitanik veoma anksiozan" zato stoje dao ponekiodgovorna osenčenost, izazvao je Rapa-porta da kaže kako ovakva tvrdnja ništa ne znači. Pre svega, svi su ljudi ustanju da budu anksiozni, samo je pitanje kada, zašto, na koji način i kako savlađuju to stanje.KINESTETSKI ODGOVOR I NJEGOVO ZNAČENJERorschach je među determinante ubrajao i utisak pokreta koji nastaje zbog oblika i rasporeda delova mrlje.Kinestetski ili „pokret-odgovor" može imati za sadržaj ljude, životinje ili predmete koji se mehanički pomeraju.Rorschach se pridržavao jedne stroge definicije koja je obuhvatala isključivo pokret ljudi ili antropoida kao ihumanoidne mitske figure - veštice ili čarobnjake. Klopfer, jedan od vodećih Roršahovaca u SAD, proširio jegranice definicije i priznaje tri vrste „pokret-odgovora", ljudski, životinjski i kretanje fizičkih tela.„Pokret-odgovor" je suštinski različit od ostalih tipova determinanti. Sve druge determinante predstavljajuobjektivne optičke kvalitete stimulusa. Putem opažaja ličnost ih uključuje, humanizuje i osmišljava, ali oni i daljezadržavaju svoju primarnu fizičku autonomiju. Ti su stimulusi aspekti realnosti.Dosledna analiza „pokret-odgovora" dovodi do zaključka da je njihova determinantna forma, konfiguracija mrlje.To je sasvim tačno. U mnogim slučajevima na površinama, koje su najčešći provokatori „pokret-odgovora",dobijamo odgovore koji su po sadržini i po opisu vrlo slični kinestetskom odgovoru ali to ipak nisu. Kvazikinestetski odgovor je uvek formom determinisan. Poenta ideje o kinestetskom odgovoru je upravo u ovom prelazu,u jednom novom kvalitetu koji se javlja i koji transformiše formu u nešto novo.Komparativno proučavanje koje je Rorschach sistematski sproveo pokazalo je da se frekvencija kinestetskihodgovora povećava kod onih psihopatoloških kategorija kod kojih se poremećaj javlja na ideacionom planu, afrekvencija „pokret--odgovora" opada kod grupa sa akcionom, abreaktivnom simptomatologijom. Ovaj nalaz jenaveo Rorschacha na zaključak da je pojava „pokret-odgovora" na neki način vezana za dimenziju „ misao - akcija".On je proširio svoja posmatra-nja na normalne, pa je i kod njih potvrdio ispravnost svoje teze. Osobe koje su skloneneposrednom angažovanju i akciji zapažaju daleko manje pokreta na mrljama nego osobe sklone odlaganju,meditiranju i fantaziji.U svojoj definiciji „pokret-odgovora" Rorschach je insistirao na sadržaju, držeći se pravila da samo ljudska figura ukretanju može da se prihvati kao autentična kinestetska kategorija, kao i pravila da iskaz ne srne da bude propraćenekspresivnim pokretima. U teorijskoj analizi „pokret-odgovora", koju su razvili eksperti posle Rorschachove smrti,ove dve postavke čine okosnicu iz koje se razvijaju nove ideje. Kinestetski odgovor otkriva jedan poseban odnosprema realnosti koji je sasvim različit od odnosa ostalih determinanti. Dok ostale determinante ne menjaju stimulusveć ga samo elaboriraju, dotle se kinestetski odgovor već iz osnova javlja kao odgovor na opažaj pokreta.30 Psihudijagnustika465Analiza osoba koje akumuliraju veći broj kinestetskih odgovora pokazala je da su to mahom povučene, fizičkidonekle nezgrapne osobe, njihovi socijalni kontakti su oskudni, oni nemaju puno topline, sklone su meditiranju,fantaziji i razvijanju individualnog stila i životne filozofije. Za njih se može reći da su pretežno introvertni i da suinteligentniji i kreativniji nego prošek. U kliničkoj populaciji njih nalazimo u grupama koje imaju opsesivnesimptome, ideje odnosa i paranoidne ideje. Najviše ,,pokret-odgovora" među podvrstama shizofrenije srećemo kodparanoidne forme.Šta, u stvari, predstavlja kinestetski opažaj i kako nastaje? Rorschach je smatrao da je sklonost ka opažajima pokretana mrljama trajna osobina, vezana za karakter i u krajnjoj liniji za urođene dispozicije ličnosti. Antagonističkatendencija, sklonost spontanog opažanja boja na mrljama, po uverenju Rorschacha, takođe je vezana za karakter iurođeni potencijal. Ukoliko u ličnosti pretegnu dispozicije jedne vrste, što je retko izraženo u ekstremnoj meri,javiće se ekstrovertna karakterna formacija i prevaga vezivanja opažaja za hromatske boje. Ukoliko pretegneintrovertna dispozicija urođenih crta, doći će do češćih opažaja pokreta na mrljama.Pojavu kinestetskih opažaja Rapaport (1945) je doveo u vezu sa ego-funkci-jom odlaganja impulsa. Kinestetskiodgovori ne javljaju se kod sasvim male dece niti kod impulzivnih osoba koje su sklone da svoje impulse, bezodlaganja i anticipiranja posledica, realizuju. Ukoliko kod neke dobro socijalizovane osobe, usled patogene traume,dođe do regresije i ponašanja abreaktivne forme, izmeniće se i kvalitet opažanja na Rorschachu. Nakon ovakveregresije, ta će osoba dati manje kinestetskih odgovora nego što je dala. Prema tome, pojavu „pokret-odgovora" nemožemo objasniti samo urođenim dispozicijama i karakterom, nego moramo u eksplanaciju uključiti i razvojno-dinamički koncept ega.U ego-psihološkom tumačenju formiranja „pokret-odgovora" odlaganje impulsa je samo prvi momenat u nizu, kojizajedno predstavljaju dovoljan uslov. Već kod F odgovora moramo pretpostaviti daje ego ispitanika sposoban daodlaže neposrednu gratifikaciju impulsa. Razlike su uslovljene time što se proces drugačije formira. Kod F odgovoratakođe može da dođe do stimulacije impulsa, ali ako je ego dovoljno jak, nastupiće odlaganje impulsa. Započeta

interakcija se prekida čim je ispitanik našao konceptualni odgovor koji ima neposrednu ili simboličku formu slike.Međutim, ispitanik ostaje lično distancovan, nađena slika je uvek statična, a proces se prekida. Tu dakle imamojedan serijalni proces: stimulus - odlaganje impulsa - kognitivna aktivnost - inhibicija. Kinestetski opažaj uvekpodrazumeva buđenje jačih impulsa, što će reći relevantnijih za ličnost, ili koji su u vezi sa potisnutim konfliktima.Opažaj pokreta je uslovljen lakim razbuđivanjem ovih impulsa, ali usled ego-kontrole ne dolazi do aktualizacije.Prema tome, uzbuđenje je stvoreno, ali odlaganje impulsa kontroliše motoriku i prodor u svest bez ostatka. Impulsse probija kao unutrašnje ponašanje, šaržira fantaziju i pokreće kreativne procese. Zbog toga što je inhibicija slabijanego kod F odgovora, ego je manje rigidan, slike imaju karakter slika „primarnog procesa", dakle dinamične su.Treću vrstu teorije o kinestetskim opažajima vezujemo za Rorschachovu osnovnu postavku da samo ljudski pokretmože biti autentičan sadržaj ,,pokret-od-466govora". Ovo ograničenje može da izgleda sasvim neopravdano ako se zna koliko živosti mogu da unesu ispitanici uopažaj kretanja, igre, borbe, savlađivanje prepreka kod životinja. Idući ovom linijom Klopfer je razvio svoj sistemklasifikacije „pokret-odgovora" manje isključiv u određivanju kinestetskog kvaliteta. U čemu je dakle problem?Daje Rorschach ostao strogo dosledan ideji daje njegova tehnika eksplo-racija ličnosti putem uzorka opažaja kojiotkrivaju ličnost formalnim a ne sadržajnim aspektima, onda bi razlika u vrsti bića koje se pokreće bila irelevantna.Rorschach je bio manje dogmatičan nego njegovi sledbenici i zato je prihvatio izuzetak koji mu se nametao snagomčinjenica. Ljudske figure viđene u pokretu, u kontekstu intenzivne kvalitativne analize, uvek su pokazivale izvesneosobine koje su se smisaono uklapale u biografiju ispitanika. Pol, u pokretu opaženih figura, pokazao se kao kliničkirelevantan pokazatelj psihoseksualne uloge sa kojom se ispitanik poistovetio ili nije poistovećivao. Uloga tih figura ipripisane namere skoro su uvek bile u nekoj, najčešće latentnoj, vezi sa ličnošću ispitanika. Sve to ukazivalo je najednu prisnu, ličnu, mada nesvesnu vezu između projektovane figure u kretanju i respondenta. Nešto slično sedešavalo i kod „pokret-odgovora" u kojima su životinje bile subjekti. Zbog čega ti odgovori nisu mogli da steknupravo na kvalitet? Kinestetski odgovor je za Rorschacha bila potvrda formiranog identiteta, odnosno individualnogja. Njegova posmatranja su pokazala da su osobe veoma samosvesne ili narcisoidno zaokupljene svojim ja bileveoma produktivne u K odgovorima. Kod male dece ili nezrelih adolescenata i odraslih sreću se, u psihološkomprofilu difuzni identitet, slabo formirano ja, a na testu pokreti životinja (kuće, mace). Antropoidne životinje saantropomorfnim kretanjima i radnjama mogu se priključiti kategoriji pravih kinestezija ali sa manjkom kvaliteta. Tupostoji dispozicija ali je ego i ja nezreo. Međutim, čisto životinjske figure, bez obzira na impresiju pokreta, nespadaju u kinestezije. Objašnjenje je u tome što respondent ima previše distanciran, cenzurisan odnos prema svojimimpulsima, svojoj celovitoj ličnosti, odnosno njegovo ja je difuzno a ego rigidan. Ako ovu analizu sažmemo, ondanam se nameće zaključak da autentični „pokret--opažaj" implicira izvestan stepen prihvatanja svoje „ljudskeprirode" i sposobnost identifikacije, ali sa ljudima a ne sa životinjama ili stvarima.TREĆA DIMENZIJA ODGOVORA: SADRŽAJU okviru klasične obrade i interpretacije sadržaj odgovora ima drugorazrednu ulogu. Bilo bi pogrešno ako bismoovu konstataciju shvatili bukvalno, kao da želimo reći da je sadržaj sasvim nevažan. Razlog naglašavanja ovepostavke je dobrim delom programskog karaktera. Rorschach je sistematski podvlačio da se njegov opitprincipijelno razlikuje od pokušaja njegovih prethodnika koji su slične opite vodili analogno testu asocijacija.I pored prioriteta stilističke analize opažaja, sadržina se takođe pažljivo analizira. Bez toga se ne bi mogao proceniti„nivo forme", odnosno stepen podudarnosti asocirane ideje sa formom i drugim kvalitetima stimulusa. Kao i ostalekomponente tako se i sadržina, već u prvoj fazi obrade, raspoređuje u određene467kategorije. Broj pojmovnih kategorija koje predstavljaju klasifikacioni sistem sadržaja asocijacija nije strogoodređen. Ustaljena serija sastoji se od sledećih klasa:H Klasa koja obuhvata sve odgovore koji za sadržaj imaju čoveka, ljudsko biće označava se sa H. Ako je viđensamo jedan deo čovečjeg tela, onda se bira kategorija Hd. Ukoliko je pak sadržaj čovekoliko, mitsko biće, onda jeoznaka kategorije (H).A Klasa koja obuhvata sve životinje u sadržaju odgovora označava se sa A. Ako je samo deo životinje opažen namrlji, onda se raspoređuje u potklasu Ad.Obj Svi fizički predmeti koje je proizveo čovek ili koji mu služe kao oruđa raspoređuju se u posebnu klasu čija ješifra Obj.At Organizam, odnosno delovi organizma koji su viđeni izolovano, kao što se njima bavi anatomija, raspoređuju seu posebnu klasu čija je šifra At. Ako je u pitanju deo čoveka ili životinje koji po zamisli pripada ćelom živom biću,onda se ne raspoređuje u At nego u Hd ili Ad. Izuzetak čine unutrašnji organi koji uvek spadaju u klasu At,anatomije.Pored ovih kategorija, u regularnu seriju se ubrajaju još: Nat (za prirodne pojave), Sex (za polne organe ili seksualnefunkcije), Bot (za biljni svet), Geo (za geografske objekte koji imaju svoj naziv, na primer Triglav), Pejz (za pejzaž),Art (za umetničke predmete). Pored ovih širokih kategorija, prema potrebi, odnosno individualnim razlikamaispitanika, mogu se priznati kao zasebna kategorija i drugi sadržaji, kao što su vatra, krv, blato. Takođe se kaoposebne kategorije tretiraju Simb (za simbole) i Apst (za apstraktne sadržaje).U protokolima obrazovanih i kreativnih osoba mogu se pojaviti sadržaji koji su veoma retki, koji se ne uklapaju ukategorije konvencionalne serije. Ponekad se takav visoko specifičan sadržaj javlja i kod neurotičara, posebno ako jeu toku rekonstruktivne psihoanalitičke terapije, kao i kod dezorganizovanih shizoidnih osoba. Sve ove retke,

izuzetno idiografske sadržaje treba staviti van ostalih kategorija, kao klase za sebe.Svoja proučavanja Rorschach je usredsredio u prvom redu na frekvenciju pojedinih kategorija sadržaja. On je na tajnačin otkrio da se kod depresivnih i mentalno inhibiranih osoba akumulira mnogo odgovora u kategoriji životinje.Naprotiv, među mentalno živahnim, hipomaničnim i maničnim ispitanicima pro-cenat A odgovora bio je znatnoniži. Ove dve grupe isto su se tako razlikovale i u pogledu broja kategorija zastupljenih u repertoaru odgovora.Drugim recima, što je depresija i mentalna inhibicija bila izraženija, repertoar kategorija je bio sve uži a procenat Asve veći. Isto, ali u obrnutom smeru, ispoljilo se među mentalno živahnim hipomaničnim i maničnim grupama. Ovipodaci su naveli Rorschacha da zaključi daje repertoar kategorija sadržaja pokazatelj mentalne, asocijativne živah-nosti, a daje procenat A odgovora indikator asocijativne stereotipije.Sadržaji odgovora tretiraju se kao manje važni ili čak opasni po ishod analize ličnosti putem Rorschachove tehnike.Ovakav stav prema sadržaju Rorschach je pravdao neuspehom koji je pratio svaki raniji pokušaj da se dođe donekog468određenog saznanja o ličnosti analizom sadržine odgovora na vizuelno nestruktu-risane draži. Nasuprot ovimčinjenicama njegov je pristup bio usmeren isključivo na formalno perceptivni aspekt. Ipak, Rorschach nije bio upravu jer dogmatično isključenje sadržaja odgovora na nestrukturisanim mrljama nije opravdano. To je evidentno naosnovu radova Schafera i drugih istraživača koji su, koristeći se analizom sadržaja odgovora, veoma uspešnoprocenjivali određene, značajne osobine ličnosti (Goldfried i saradnici, 1971).Među kliničarima je uvek bila prisutna potreba da u Rorschachu pronađu način efikasnije ekstrakcije dijagnostičkihspecifičnosti određene grupe poremećaja. Četrdesetih i pedesetih godina kliničare je zaokupljao problemdijagnostičke trijaže početnih shizofrenija i diferencijalne dijagnoze shizofrenije. Rorschachova tehnika se pokazalakao veoma pogodna u tom poslu, ali je način obrade i klinički tip integracije bio vrlo velika smetnja. Tako nastajumnogi pokušaji da se klasični postupak obrade dopuni novim skalama koje će obuhvatiti samo specifične indikatore,recimo početne shizofrenije, a obrada će biti mehanički jednostavna i prema tome pouzdana. U okviru ovakvihnastojanja, kojih je bilo mnogo, otkriveno je da se kod osoba sa početnom shizofrenijom sadržaji opažaja mrljaselekcionišu tako da uvek pretežu probijeni zaštitni omotači asociranih pojava nad očuvanim i čvrstim omotačima.Na primer „kišobran" ili „tvrđava" su sadržaji koji imaju ili simbolizuju „očuvane i čvrste omotače", dok „rana" ili„blato" spadaju u drugu grupu pojava koje nemaju „zaštitni omotač" ili je on probijen (rana). Indeks „penetracije ibarijere", izveden iz sadržaja odgovora na Rorschachu dosta uspešno diferencira osobe sa očuvanim ego-granicamaod osoba koje imaju defektne ego--granice (depersonalizacije, projekcije, halucinacije).Još smeliji izazov dogmatskom stavu i relativnoj neutralnosti sadržaja uputio je Schafer. On je u jednoj monografijiizložio postulate, teorijske i metodološke, o mogućnostima psihoanalitičke interpretacije Rorschachove tehnike.Njegov se pristup temelji na ranije zanemarenim aspektima sadržine opažaja. Schafer nije pošao putem naivnevulgarno-simboličke interpretacije. Takvu je mogućnost sasvim odbacio kao besplodnu „divlju analizu". On je, ustvari, razvio Holtovu ideju o Rorschach-odgovorima kao reprezentativnom uzorku „primarnog i sekundarnogprocesa" koji dosežu jednu specifičnu ravnotežu zavisno od snage ega. Sekundarni i primarni proces nastoje dadominiraju ego-aparatom, a njihova prisutnost određuje amplitudu asocijacija, njihov realistični ili snoviti sadržaj ilikarakter. Schafer je predstavnik ego-psihološke orijentacije, koja je danas vodeća u „roršahologiji".ČETVRTA DIMENZIJA: ORIGINALNOST I POPULARNOSTMrlje same po sebi nisu ništa do mrlje. Zbog toga instrukcija koja se daje ispitaniku deluje vrlo uverljivo jer kazujeda ,,... ne možete pogrešiti jer je svaki odgovor prihvatljiv". Tačno je daje svaka impresija jedna aproksimacijamrlje, koja je lišena značenja, ka sećanju ili simbolu, koje je slabije ili jače šaržirano značenjem. Ako i zanemarimoproces ovog prevazilaženja značenja lišenog stanja, i zadržimo se samo na efektu, odgovoru koji je već osmisliomrlju, teško ćemo se469moći u potpunosti složiti sa tim daje svaki odgovor jednako dobar. Ostaje da se utvrdi kriterijum po kojem možemoodmeriti koliko je koji odgovor dobar.Većina odgovora za većinu ispitanika samo je jedna impresija. Svesni doživljaj koji prati pojavu te impresije vrlo semalo razlikuje od doživljaja opažanja manje zagonetnih stimulusa, pod uslovom da se oba zadatka odvijaju utestovnoj situaciji. Ponekad poneki ispitanik ima drugačiji utisak. Opažaj mrlje i izazvana impresija ima jednu ličnunotu, ima za tog ispitanika neko posebno značenje. Međutim, kvalitet odgovora relativno je nezavisan od odnosaispitanika prema stimulusu, odnosno od pojave doživljaja da utisak ima ličnu notu. Drugim recima, ego-uključenostnije kriterijum vrednosti odgovora, što naravno ne znači da ona neće biti posebno razmotrena u toku kvalitativneanalize protokola.Rorschachova tehnika nije regularno standardizovana ni u jednoj od mnogih zemalja u kojima se već decenijamakoristi. Neki pokušaji u tom smislu urađeni su u SAD, što je omogućilo da se numerički definišu norme za pojedinedimenzije, kategorije i varijable. Rorschach je i sam došao do nekih provizornih normi. Po-smatrajući odgovore napojedinim kartama, on je zapazio da svaka karta „vuče" neku vrstu odgovora. Bez obzira na to što je disperzija nasvakoj relativno velika, što nimalo ne iznenađuje s obzirom na karakter stimulusa (nestrukturisanost), postoji neštošto, naprotiv, svedoči o „latentnoj strukturi" karti. Te odgovore, koji su se najčešće pojavljivali na pojedinimkartama i koji su prkosili nozološkim i individualnim razlikama ispitanika, nazvao je banalnim ili popularnimodgovorima.Odgovor je dobar ukoliko njegov sadržaj aproksimira repertoaru popularnih odgovora. Ovo je samo jedan od

nekoliko kriterijuma na osnovu kojih određujemo vrednost kvaliteta odgovora. Argument za izbor ovog kriterijumapolazi od modela „psihološke istine". Staje kriterijum istine u onim pitanjima koja se ne mogu dokazivati fizikalnimeksperimentima? Alternativa „objektivnoj istini" je uverenost i svedočenje demokratskog tipa, odnosno „većineljudi". Ako većina ljudi vidi ili smatra da vidi na jednoj mrlji „ženu bez glave", onda je svaka impresija koja sepribližava toj sadržini tačna. Štaviše, ukoliko neki pojedinac vidi više takvih „istina", tim je on više „na liniji",odnosno bliži je realnosti (svoje grupe i svog vremena).Uzorak popularnih odgovora za svaku pojedinu Rorschachovu kartu obuhvata jedan raspon. U tom rasponuodgovori variraju na dimenziji opšte - specifično. Naime, neki popularni odgovori su takve forme da se bez velikihteškoća mogu primeniti na svih deset stimulusa. Zbog tehnike dpbijanja sve su mrlje simetrične. Već zbog togajedna od opštih popularnih sadržina je „leptir". Međutim, sve karte imaju i nešto izuzetno u svojoj konfiguraciji, paipak izazivaju popularne odgovore. Ovi specifični popularni odgovori su sigurniji kriterijumi vrednosti odgovora,odnosno „odnosa prema realnosti".Rorschach nije test fantazije nego opažaja, ali opazaji tipa impresije mogu veoma mnogo varirati. „Psihološkaistina" na Rorschachovoj tehnici je dvojaka. Ona se izražava u popularnim odgovorima, po principu konsenzusa iliopšteg uverenja, ali se može izraziti i na jedan manje konzervativan način, individualnim otkrićima. To znači daodgovor može da bude dobar, dakle „istinit" čak i kada je sasvim različit od kriterijuma popularnog mišljenja.Odgovori koji se javljaju vrlo470retko, skoro izuzetno, približno jednom na svaku stotinu, razvrstavaju se u kategoriju originalnih. Mala frekvencijajavljanja je dovoljna da odgovor bude raspoređen kao originalan, šifarska oznaka je O ili Orig, ali ovaj princip negarantuje kvalitet. Originalan odgovor može da bude i loš i dobar.Oni ispitanici koji se lično uključuju u svoje opažaje, za koje njihove impresije mrlje imaju neko sasvim ličnoznačenje, daju veći broj originalnih odgovora. Međutim, da li će kvalitet tih odgovora biti loš ili dobar neće zavisitiod eksterna-lizovanog, simbolički izraženog ili samo doživljenog značenja. Pošto u ovom slučaju ne dolazi u obzirkriterijum javnog mnjenja, procena se donosi na temelju nivoa forme, koji se ocenjuje analitički, deo po deo, i naosnovu argumentovanosti kompozicije.Broj popularnih (P) i originalnih (O) odgovora u testovnom uzorku odsli-kava stil mišljenja, kreativne potencijale,ali isto tako i opštu socijalnu orijentisa-nost: konformizam ili individualizam. Ukoliko su originalni odgovori slabeforme, onda se sa više razloga pomišlja na autističnu ideaciju u sklopu nekog ekscentričnog karaktera ili psihoze.NEOPAZAJNE DIMENZIJE ODGOVORA: VERBALIZACIJASudbina je svih kliničkih psihodijagnostičkih tehnika da se u proširenoj praksi jave odstupanja od teorijskog ilimetodološkog okvira koji je postavio pronalazač. Ma koliko daje Rorschach insistirao na hermetičnostipercepcijskog pristupa analizi, praktičari, korisnici njegove tehnike, nisu mogli ostati ravnodušni predmnogobrojnim činjenicama na planu interakcije pacijenta i kliničara, motivacije i drugih koje su morale biti„žrtvovane" doktrini. Barijera percepcijskog pristupa ostala je do danas i samo retki izuzeci postižu legalnost.Rapaportu pripada zasluga što je otkrio, razradio i uveo jednu novu dimenziju analize odgovora koja u klasičnomsistemu nije bila priznata i koja se ne odnosi na sam opažaj. Eksploracijom obimnog kliničkog materijala, koji susačinjavali uzorci mnogih nozoloških grupa, Rapaport je utvrdio da se ,,opažaj-odgo-vori", koji su premaRorschachovom kodnom sistemu isti, često značajno razlikuju ako uzmemo u obzir jezički aspekt, odnosnoverbalizaciju. Na primer, odgovor „leptir" je sasvim jednostavan i on se propisanom obradom transformiše u kodniniz G F A P. Ova transkripcija u Rorschachovom sistemu ima određene dijagnostičke implikacije. Međutim,odgovor „leptir" je u mnogim slučajevima samo izvod iz konteksta u kome je ispitanik formulisao svoj opažaj.Rorschach je smatrao opravdanim ovaj postupak ekstrakcije, odnosno odbacivanja svega „izloženog". Zbog toga senjegov postupak vođenja zapisnika svodi na notiranje samo onog dela verbalizacije koji se striktno odnosi naverbalni prevod vizuelnog opažaja. Sve ostalo je nebitno, čista „ambalaža".Da lije Rorschach u pravu kada ispitanik svoj „opažaj-odgovor" izrazi otprilike ovako: „Ovo je jedan leptir, on jemali a krila su mu malkice natrula." Rapaport se nije složio sa klasičnim receptom koji takođe nudi izvesna rešenjaali koji ove „dodatne fenomene" tretira kao pojave drugog reda, manje važne. Za razliku471od Rorschacha, koji je bio eklektičar, teorijski manje određen, Rapaport je čvrsto stajao na pozicijama ego-psihologije. Opažaji nisu neki izolovani procesi kao što nije ni govor. U konkretnoj test-situaciji oba ova procesastoje pod kontrolom ega, koji je sasvim određeno postavljen i prema realnosti i prema hijerarhiji unutrašnjih potreba.Opažaj je dakle kontrolisan od ega, zapravo spada u njegov „aparat". „Opažaj-odgovor" je rezultanta odnosa u egu,njegove snage da dovede do kraja proces traganja za rešenjem, koje treba da bude primereno zahtevima realnosti, tojest stimulusa, i težnjama koje su stimulisane i koje traže izraz u asocijacijama i konačno u realnosti. Govor kojim seispitanik služi nije sekundarija, „ambalaža" nekog dominantnog opažajnog procesa, kao što to hipotezira Rorschach,nego je on takođe u funkciji procesa mišljenja i uključen je u „aparate ega". Traganje za „opažaj-odgovorom" jekompleksan proces koji će se završiti uspešno ako ceo ego-aparat bude usklađeno funkcionisao. To znači da traganjeza rešenjem, za relativno apstraktnim konceptom koji će biti od ega prihvaćen kao pogodan sadržaj utiska, paralelnoteče i po zakonima govora. Ova tesna veza različitih misaonih procesa u sistemu ,,ego-aparata" može da objasnizašto dolazi do toga da se poremećaj ili oštećenje ega izrazi samo kroz verbalizaciju, dok klasično „oljušteni"„opažaj-odgovor" ostaje neutralan.Rapaport je poremećenu verbalizaciju kategorisao prema patološkom materijalu koji je dobio u toku svog

istraživanja. Podela obuhvata ove kategorije:FAB Verbalizacija prevazilazi faktografsko određivanje sadržaja opaža-ja. Pojavljuju se dopunske kvalifikacije:,,lep", „dobar", „bedan". Faktolacija se većinom javila u verbalizaciji ekstrovertiranih osoba. FAB KOMB Odgovorje kombinacija dva detalja u jednu celinu koja je „realno nemoguća" ili je naprosto fantastična. Međutim, stavispitanika je neutralan i on verbalno dokazuje i objašnjava viđenu kombinaciju. Ovo se javlja kod opsesivno-kompulzivnih neurotičara. AGRES Na „odgovor-opažaj" nadovezuje se razrada sadističkih detalja ili agresivnaelaboracija teme. Ova vrsta verbalizacije nije dijagnostički specifična.B1Z Sadržaj „opažaj-odgovora" je čudan, a verbalizacija još više ističe ekscentričnost. Nekada je samo verbalizacijaupadljiva: „Bube u hitinskom omotaču u laganom susretu."KONFAB Relativno prihvatljivi opažaji delova mrlje bivaju obuhvaćeni u neku celinu apstraktnu i mutnu, apovezanost se podupire alogičnim „argumentima". To je slično klasičnoj konfabulaciji.KONFUZ Sadržina odgovora je nejasno određena, kao da se nekoliko ideja istovremeno nameće bez dovoljne„izolacije". Dolazi do zbunjuju-ćeg preplitanja u kojem se respondent snalazi.KONTAM Sadržina odgovora je originalna kombinacija više različitih ideja. Međutim, ta kombinacija nije rezultatduhovitosti ili kreativne imaginacije, nego neshvatanje zahteva realnosti. „Stolica sa duboko usađenim očima" jeprimer kontaminiranog odgovora. Kao da to za respondenta nije nimalo neobična sadržina, on se ponaša kao da se472„ništa nije desilo". Kontaminacija je specifična greška psihotičara sa izraženim poremećajem mišljenja.AUT LOG „Opažaj-odgovor" koji spada u kategoriju autističke logike je ilustrativan za poremećaj ega tipa gubitkakontakta sa realnošću. Impresija data kao odgovor ima jednu notu fantastičnosti. Bitno je to da ispitanik nastoji daprevaziđe tu manjkavost „racionalno". Međutim, on se pri tome koristi jednim elementom svoje impresije, kao dajeon stvaran, da bi njime dokazao opravdanost celine. Zapravo, tu se eksternalizuje težak gubitak kritičnosti.APSURD Ova vrsta poremećenog odgovora, koji se očituje i sadržinom i ver-balizacijom, sastoji se u tome daasocirani sadržaj i stimulus nemaju nikakve veze. Impresija je kompletno apsurdna. Ispitanik ne uviđa svoju grešku,niti je sposoban daje koriguje. Ova vrsta poremećaja javlja se isključivo kod psihotičnih bolesnika.OBRADA I INTERPRETACIJARorschachova tehnika se primenjuje individualno. O ispitivanju se vodi regularni zapisnik, u koji se unose svi iskaziispitanika, odgovori i komentari, kao i sva pitanja i intervencije ispitivača. U zapisniku se nalaze i svi ostali podacikoji su potrebni da bi se pratio redosled odgovora i bitne okolnosti.Svaki regularan odgovor podleže analizi i biva ocenjen istovremeno sa četiri znaka. Svaki znak je ocena jednedimenzije odgovora: lokalizacije, determinante, sadržaja i frekventnosti, odnosno originalnosti. Ukoliko jeprocenjivač prihvatio Rapaportovu modifikaciju, onda se ocenjuje i kvalitet verbalizacije.Prosečan protokol ima oko trideset regularnih odgovora. Ocene odgovora prenose se na tabulator na kome jeprikazana frekvencija javljanja pojedinih podvrsta unutar četiri bazične dimenzije. Ovi podaci služe za kvantitativnuanalizu. Kvantitativna analiza je samo prva faza u procesu procene. Kvantitativni indikatori iskazuju se ili uapsolutnim brojevima, u procentima ili proporcijama. Mada ne postoje standardizacijom ustanovljene i proverenenorme, postoje vrednosti koje imaju istu funkciju. Interpretacije kvantitativne karakteristike protokola korisne su usvojstvu polaznih hipoteza.Prava, personološka interpretacija u načelu je kvalitativna i nadovezuje se na kvantitativnu analizu. Kvalitativnaanaliza operiše sa mnoštvom pretpostavki koje kliničar koristi sa dosta arbitrarnosti. Bez obzira na impresivnostfabulatora, brojeva, normi za pojedine vrste odgovora i proporcija, svođenje svih tih podataka bilo je i ostalokvalitativno kliničko. Kvalitativni indikatori su samo delimično si-stematizovani u literaturi. Dobrim delom oni suidiografski, odnosno svaki pojedinac ispoljava na Rorschachu svoj stil i svoj repertoar signala i ekspresivnih speci-ficiteta. Tumačenje ovih „individualnih dijalekata" je istovremeno i provokativno i opasno. Ne bez razloga,interpretacija Rorschacha upoređuje se sa sviranjem na violini. Mada ima samo četiri žice, violina ima prebogatepotencijale. Onih koji473sviraju na violini ima veoma mnogo. Pravi potencijal violine može da aktualizuje samo virtuoz. To je najslabija inajjača strana Rorschachove tehnike, ona je dobra ili loša zavisno od znanja i vrednosti interpretatora.NAMENA I KORISNOST RORSCHACHOVE TEHNIKERorschach je po svojoj osnovnoj nameni dijagnostički instrument koji služi individualnoj eksploraciji celoviteličnosti. U praksi ovaj se instrument primenjuje u sprezi sa drugim testovima, tehnikama i skalama, odnosno usklopu baterije. Mada se i ovim instrumentom donekle može proceniti inteligencija, najčešći kom-plement koji sedaje uz Rorschacha je neki standardizovani test inteligencije. Priroda ove tehnike je takva da se ne može očekivatislika „celovite ličnosti" u unapred određenim, nomotetičkim dimenzijama, što je slučaj sa multidimenzio-nalniminventarima kao što su MMPI ili 16 PF. Odraz je uvek individualan, pa su i dimenzije promenljive. Uprkos ovojdinamičnosti odraza ličnosti kao celine opšte dimenzije se mogu sistematizovati. Pitanje je dakle koje opštedimenzije ličnosti možemo eksplorisati i proceniti preko Rorschachove tehnike?Rorschachovom tehnikom možemo proceniti sledeće opšte karakteristike ličnosti.1. Inteligenciju. Procena se daje klasifikativno, po nivoima, ali se manje preciznosti nego pomoćustandardizovanih testova. Moguće su razlike u rezultatima. Neki stručnjaci veruju da je rezultat na Rorschachu bližipotencijalima, što je ravno pretenziji da on bude pravi „culture free" test.2. Način mišljenja ili „kognitivni stil". Analogno nekim poznatnim testovima klasifikacije i apstraktnog mišljenja

(Hanfman, Kasanin, Goldstein) i na Rorschachu se ispoljavaju individualni stilovi pristupa rešavanju problema izastupljenost konkretnog i apstraktnog mišljenja.3. Stabilnost mišljenja u uslovima opterećenja afektima i impulsima. Ror-schachova tehnika je primer probetolerancije na frustraciju. Kvantitativni i kvalitativni indikatori, kao i niz interpretacijskih pravila služe za procenurazličitih vrsta intolerancija ličnosti: kolor šok, tamni šok, seks šok itd.4. Opšta emocionalne karakteristike. Rorschach je podešen da eksplorativ-no zahvati opštu emocionalnureaktivnost, karakter emocionalnih veza sa okolinom, sklop impulsa i afekata, kontrolu afekata i emocionalnuzrelost.5. Ego-snagu i dinamiku ego-odbrana. Proučavanjem sekvenci uzoraka ideacije pre šoka, za vreme šoka i poslešoka mogu se dati procene opšte ego-snage. Analiza indikatora primarnog i sekundarnog procesa daje mogućnostodređivanja specifičnog sklopa ego-odbrana.6. Primarnu interpersonalnu orijentaciju. Mada ova tehnika nije podesna za eksploraciju sadržaja stavova ipotisnutih tema, u izvesnoj meri je i to moguće. Ukoliko je ispitanik dovoljno produktivan, obrazovan, inteligentan,onda se u test-materijalu pojavljuju teme identifikacije sa sek-474sualnim i socijalnim ulogama, stavovi prema „objektima" i karakter orijentacije (ka, protiv, od).7. Dekompenzaciju ličnosti i regresivno patološki obrazac. Rorschachova tehnika je nastala na ovim relacijama izadržala je sve do danas ulogu dijagnostičko-klasifikacionog i diferencijalno-klasifikacionog instrumenta. Bogatoiskustvo sakupljeno do danas omogućava da ova tehnika doprinese raščišćavanju nejasnih diferencijalno-dijagnostičkih problema. Posebno je Rorschach afirmisan u diferencijalnoj dijagnostici početne shizofrenije,opsesivno-kompulzivne neuroze i shizofrenije i u dijagnostici atipičnih slika moždanih oštećenja.Što se korisnosti tiče, Rorschachova tehnika je najviše primenjivana i psihijatrijskim ustanovama kao pomoćnodijagnostičko sredstvo kojim je rukovao, po pravilu, klinički psiholog. Sve dok je uloga kliničkog psihologa bilanajvećim delom usmerena na dijagnostiku, a dijagnostika smatrana za nužan preduslov valjane terapije, Rorschachje bio veoma koristan. Pored obaveznog intervjua i Wechslerove skale inteligencije, psiholog dijagnostičar sespecijalizovao u pri-meni Rorschacha ili MMPI-a, ponekad ijedne i druge tehnike.Zadaci psihodijagnostike postepeno su postali raznovrsniji. Pored trijažne, klasifikacione i diferencijalno-klasifikacione dijagnoze, pojavili su se i zadaci vezani za prognozu, pre svega mogućeg poboljšanja usled primenenekog specifičnog tretmana, a zatim i zadaci praćenja promena. Rorschach je držao korak sa ovim razvojem ipokazao široki potencijal. Međutim, Rorschacha je uvek pratila kritika sa raznih strana.EMPIRIJSKA VALIDACIJA I KRITIKAU svojoj uzlaznoj fazi Rorschachova tehnika je i sama postala ekran na koji su klinički psiholozi, frustrirani dugimosećanjem nemoći, projektovali svoje ambicije. Rorschach je predstavljen kao „rendgen" kao „mikroskop"psihologije. Mogućnosti Rorschacha su precenjivane. Neskrivene pretenzije da prodire u nesvesnu strukturu stavilesu ovu tehniku u isti red sa psihoanalizom. Mistifikacija i sektaške tendencije ispoljile su se i u zahtevima obuke.Kliničari poznavaoci Rorschacha osnovali su u nizu zemalja posebna društva koja su za članove postavljali uslov dasu kvalifikovani. Kvalifikovani praktičar morao je da završi rigoroznu obuku kod priznatog i kvalifikovanoginstruktora. To je podrazumevalo daje završio najmanje 300 testiranja, obrada i interpretacija „pod stručnom kon-trolom". Sličnost sa psihoanalitičkom trening-analizom nije slučajna. Ovakvo ponašanje potaklo je mnogeistraživače i skeptike da postave pitanje osnovanosti pretenzija Roršahovaca i da pristupe validacionim proverama.Do danas je publikovano na hiljade različitih validacionih istraživanja u kojima su provereni skoro svi postulatiRorschachove tehnike. Guilford (1959) je analizirao stotinak validactonih studija. On je ova istraživanja podelio uposebne grupe koristeći validacioni kriterijum. Evo staje on konstatovao:475Kriterijum1. diferencijacija normalnih i psi-honeurotičara2. diferencijacija neurotičara, psihopata i shizofreničara3. diskriminacija stepena patologije4. predikcija uspeha u struci5. faktorski određene crte ličnostiRezultati promenljiv uspehsamo mali broj radovauspeh slabsamo jedan rad, uspeh slabpromenljiv uspehuspeh slab, nepodesan test ili kriterijumOvako slab uspeh naveo bi nas da zaključimo daje ova tehnika pretenciozna, nevalidna i zavaravajuća. Sledio bisavet da je treba izbaciti iz upotrebe. Međutim, Guilford zauzima oprezan stav. On smatra da uprkos ovimrezultatima Rorschach može biti koristan ali pod određenim uslovima. Uslovi su da se primenjuje u kliničkojkomunikaciji između eksperata koji prihvataju psihoanalitičke postavke da se pored Rorschacha primene i drugetehnike studije slučaja. Najzad, Rorschach može biti koristan ako se kriterijski zadatak odredi kao „pomoć urazumevanju slučaja".Evsenck (1959) je takođe dao kritičku analizu ove tehnike na temelju proučavanja oko tri stotine validacionih studija

publikovanih u stručnim časopisima u periodu od 1950. do 1955. godine. Njegove su zamerke veoma oštre, kao iprema psihoanalizi, i odnose se kako na dobijene validacione rezultate tako i na metodološke nedostatkevalidacionih istraživanja. On je konstatovao da u mnogim istraživanjima kriterijska ocena nije bila samostalna već jenaprotiv bila „kontaminirana", odnosno data uz poznavanje testovnog nalaza. Mada je za projektivne tehnikeneophodno koristiti kontrolu putem „slepog ocenjivanja" u većini studija toga nije bilo. Istraživači su sami kodiraliprotokole. Statistička obrada je promašena zbog toga što su istraživači koristili parametrijske postupke iako seskorovi na Rorschachu ne distribuiraju po Gausovoj krivulji. Oni drugi koji su koristili neparametrijske postupke,odnosno Hi kvadrat, nisu znali za opasnost od „inflacije verovatnoća" te su izračunavali na stotine Hi kvadrata.Najzad, zane-marljivo je malen broj kontrolisanih istraživanja, to jest takvih koja su ponovljena. Na osnovu ovihslabosti i činjenice da je negativnih nalaza bilo znatno više Evsenck je izveo zaključak da su baš pozitivni nalazisumnjivi(l).Rezultati pojedinih grupa radova, prema vrsti kriterijuma validacije, koje je analizirao Eysenck, izgledaju ovako:Kriterijum Rezultati1. veza indikatora na Rorschachu sa inte- nije potvrđena lektualnim sposobnostima2. veza indikatora na Rorschachu sa o d- nije potvrđena ređenim crtama ličnosti3. veza statističke i kliničke procene mo- nije potvrđena gućeg ishoda psihoterapije i stvarnog ishoda4. veza testovne interpretacije nesvesnih nije potvrđena konflikata sa psihijatrijskom procenom4765. veza statističke (formule i kombinacije nije potvrđena indikatora) i kliničke procene dijagnostičkekategorije sa psihijatrijskim dijagnozama6. veza K i D odgovora na Rorschachu uverljivo potvrđena sa rezultatima „objektivnih testova ličnosti"na dimenziji introvertnost -ekstrovertnostEysenck je posebno istakao svoj prigovor da Rorschachova tehnika nema jasnu teorijsku osnovu i daje instrumentempirijske invencije. Ma koliko da su rezultati validacije nepovoljni, ni Eysenck nije u potpunosti negirao vrednostRorschacha. Konačno, rezultati na Rorschachu diskriminišu upravo ono što predstavlja osnovnu dimenzijuEysenckove teorije ličnosti, introvertnost i ekstrovertnost.Zubin (1965) je prišao kritičkoj oceni Rorschachove tehnike sa pozicije zamašnog ličnog iskustva. I on je izvršioanalizu stotine validacionih i drugih radova u kojima je proverena vrednost Rorschachove tehnike. Njega jeprovocirala mogućnost da se ova tehnika poboljša i prilagodi zahtevima istraživanja i metodološkim kriterijumimapsihometrije. Zubin je svoj projekt završio konkretnim predlozima koji se sastoje u uvođenju korektnih skalaprocene za sve varijable na mesto amaterskih improvizacija autora tehnike.U središtu Zubinovih interesovanja stajala su metodološka pitanja. Odgovarajući na njih, on je dao sledeću ocenuRorschacha:1. Impresionistička, globalno klinička procena ličnosti na temelju Rorschachove tehnike pokazaće se valjana poduslovom da dijagnostičar i terapeut (kriterijum) imaju zajedničke teorijske koncepcije. Valjanost će biti još bolja akoje ovaj tandem u praksi uskladio svoje kriterijume.2. Parcijalna, „atomistička" interpretacija pojedinih kategorija ponašanja na osnovu Rorschach-odgovora imapribližno istu validnost kao i globalni pristup. Ova se ocena odnosi na klinički, kvalitativni tip procene.3. Procena ličnosti zasnovana na kvantitativnoj analizi skorova, procenata i proporcija u skladu sa „normama" iformulama koji su legalizovani u stručnim krugovima eksperata nema validnosti. Ovu ocenu Zubin pri-menjuje naRorschachov formalno-analitički pristup opažaja odgovorima u celini. On dakle smatra daje Rorschachovoinsistiranje na formalnim aspektima odgovora pogrešno.Iz validacionih radova mogu se, bez svake sumnje, izvesti mnogi korisni i mudri zaključci. Neki, ne tako mali broj,mogli bi bez teškoća da se primene na psihološke testove, tehnike i skale uopšte. Dobro je što su ti radovi izvedeni,objavljeni i analizirani. Oni pokazuju daje Rorschachova tehnika krenula, mistificirajući se, ka zatvorenosti i kultu.Pretenzija univerzalno validnog instrumenta koji može sve i svagda zasigurno mora biti odbačena. Ni violina nije„resila pitanje" muzike. Ocene navedenih autora pokazuju jasno da Rorschach nije objektivan instrument, da ne dajerezultate nezavisno od uslova primene, namene i znanja pro-477cenjivača. Ne bez razloga, i sa dosta duha, Rorschachu je stavljeno na teret da meri ,,od svega pomalo, a ni od čegadovoljno". Dopadljivost ove opaske umanjuje to što nam ne pomaže da otkrijemo odgovor na pitanje kako dostići„dovoljno": holistički, atomistički, faktoristički, statistički, klinički ili drugačije. David i Rabi-novitz (1960) susmatrali daje došlo vreme da se „metode širokog dijapazona", a to su sve kliničke i naturalističke metode, zamene„metodama uskog" dijapazona. Znači da se rešenje mora tražiti u zameni manjeg broja opštih tehnika velikimbrojem fokusiranog dejstva. U slučaju Rorschachove tehnike ova opšta programska preporuka uvažena je, što jedovelo do stvaranja čitavog niza skala specifične namene. Kombinacijom Rorschach-znakova formirane su skale zaprocenu anksioznosti, ego-granice, neprijateljskih osećanja i zrelosti. S druge strane, dobri programi obukedijagnostičara, ukazivanje na potrebu da dijagnostičar mora odlično poznavati populaciju ispitanika i specifičneprobleme koje treba da dijag-nostikuje u individualnom slučaju i podvlačenje neprekidnog istraživačkog rada naovim relacijama predstavljaju one nužne uslove od čijeg ispunjenja zavisi, u krajnjoj liniji, validnost Rorschachovetehnike.Preostaje još da odgovorimo na pitanje smisaonosti zadataka čijem rešenju Rorschach treba da doprinese. Najviše

pozitivnih poena Rorschach je ubrao doprinosima u rešavanju dijagnostičko-klasifikacionih problema. To sedešavalo u vreme kada su psiholozi smatrali daje „pogađanje tačne dijagnoze" posao koji ima smisla i koji donosiafirmaciju i prestiž. Shodno tome, osvajanje boljih rezultata u tom poslu bilo je dostojanstveno zanimanje, ainstrument koji je bio koristan i poznavanje tog instrumenta bilo je nagrađivano. Danas je postavka da „nema dobreterapije bez dobre dijagnoze" manje sigurna i manje istinita nego u vreme uspona Rorschacha. Čemu specifična isuperspecifična dijagnoza kada u istoj grupi terapijski efekat varira, ili bolesnici iz različitih nozoloških grupa mogubiti uspešno tretirani istim postupcima? Najzad, čitava konstrukcija psihopatologije, koja je dugo impresioniralasvet, dovedena je u sumnju i optužena za mit (Szasz, 1966).MODIFIKACIJE RORSCHACHOVE TEHNIKERorschach je do sada pretrpeo čitav niz manjih i većih izmena. One su u većini slučajeva zahvatale postupak izboraodgovora, način grupisanja indikatora i uopšte obradu. Osnovni postulati i testovni stimulusi, odnosno serijaoriginalnih mrlja, tek su na kraju podvrgnuti modifikacijama.Rorschach kao upitnik. Individualno testiranje je luksuz kome nema mesta u arsenalu vojnih psihologa. Prestiždijagnostičke snage Rorschacha je predstavljao preveliki izazov da bi mogao biti olako ignorisan. Tražećikompromis neki su istraživači prilagodili Rorschachovu tehniku uslovima grupne primene, mehaničke obrade iklasifikacijske procene analogno upitnicima. Harrower i Erickson vrše standardizaciju odgovora na Rorschachtablama i utvrđuju serije tipičnih odgovora za svaku kartu. Na taj način grupa ispitanika posmatra na ekranuprojekciju originalnih stimulusa, ali umesto da sama iznalazi odgovor, dobija spisak alternativnih, standardnihodgovora. Ispitanici vrše izbor najprikladnijeg ponuđenog odgovora za svaku kartu. Svaki odgovor ima unapreddefinisanu „patološku vrednost" izra-478ženu numerički. Patološki skor pojedinca dobija se sabiranjem pojedinačnih vred-nosti. Dijagnoza je trijažnogkaraktera i određena je rasponima na jednoj skali. Eysenck je takode koristio ovaj grupni oblik sa višestrukimizborom. U njegovoj modifikaciji svaka karta ima deset mogućih odgovora. Zadatak ispitanika je da tih deset poredapo rangu prikladnosti. Ova vrsta Rorschacha je hibrid između mono-dimenzionalnog upitnika, sa sistemomvišestrukog izbora odgovora, i konfigu-ralno-kvalitativnog projektivnog instrumenta za personološku procenuličnosti. Ideja je naivna. Spojem dve vrste instrumenata zadržaće se njihove dobre strane a eliminisati loše. Ovaj„mičurinski" poduhvat nije dao očekivani plod. Grupni Rorschach je grupni trijažni instrument koji, doduše, možeda ocenjuje i psi-hotehničar, ali je ostalo otvoreno pitanje zašto Rorschachove mrlje umesto klasičnih verbalnihstavki? Odnosno kakva je vajda od stimulusa kada je suština tehnike promenjena? Ako je Cattell u pravu, onda jeRorschach, kao i ostale pro-jektivne tehnike, u biti „inventivan" tip eksploracije, za razliku od „selektivnog" tipa kaošto su upitnici koji nude odgovor. Suština je možda baš u izboru sop-stvenih odgovora, a ne u biranju nomotetičkihvarijacija.Mini Rorschach. Broj potencijalnih ispitanika koji treba da se trijažiraju je veliki, nadmašuje kapacitet kliničara, dokovaj najviše poverenja ima u Rorscha-chovu tehniku. Kako resiti ovaj problem? Jedna od mnogih mogućnosti sastojise u tome da umesto ćele serije primeni samo nekoliko karti, i to one ključne. Ovu ideju je realizovao Rorschachovtalentovani učenik, švajcarski psiholog Zulliger. Njegova skraćena serija se sastoji iz svega tri mrlje. Ona je poznatakao Z test. Sem što je serija stimulusa manja, sve ostalo je nepromenjeno. Međutim, Z test nije sasvim samostalaninstrument a njegovo korišćenje je dopušteno samo visoko--stručnom poznavaocu kompletnog Rorschacha. Odzivpraktičara na ovu modifikaciju je skroman.Rorschach kao mnoštvo skala. Rorschach je često korišćen u istraživanjima različitih kliničkih i vankliničkihaspekata ličnosti. Obrada podataka nekada je omogućila da se otkriju veze između serije testovnih znakova iistraživane osobine. Ovakvim empirijskim putem otkrivene su sledeće skale:1. skala „primarnog i sekundarnog procesa",2. skala anksioznosti,3. skala agresivnosti i neprijateljstva,4. skala ego-granice, odnosno „barijere i prodora",5. skala mentalnog razvoja, odnosno „zrelosti" i6. skala patološke verbalizacije.Snažan podsticaj ovoj liniji razvoja dao je Zubin svojim istraživanjima. On je u konačnoj analizi došao do zaključkadaje Rorschach faktički isto što i intervju. Da bi se iz odgovora nešto smisaono moglo zaključiti, neophodno jeizmeniti sistem ocenjivanja. Originalni sistem je amaterski i zastareo. Namesto njega Zubin je ponudio nizprerađenih i novih skala procene. Međutim, njegov doprinos je ostao bez naročitog odjeka zato što je poduhvat biousko „testocentričan". Mada na istoj liniji, daleko su plodniji bili oni istraživači koji su skalirali teorijski relevantnedimenzije.479Bitno pitanje koje se mora postaviti istraživačima koji idu pravcem transformacije Rorschach-odgovora u savremeneskale jeste ovo: da li ima smisla baviti se tim poslom i zadržavati se na odgovorima na mrlje, umesto da se ideklasičnim putem direktne eksploracije verbalno formulisanim stavkama? Drugim recima, da li ima razloga zaočuvanje indirektnog vizuoperceptivnog pristupa? Za sada se ne može dati konačan odgovor na ovo pitanje. Sigurnoje da rezultati na ovim skalama mogu biti drugačiji od rezultata na verbalnim skalama iste nominalne namene.Međutim, niske korelacije između instrumenata različite vrste a iste namene upravo dokazuju njihovo pravopostojanja. Ukoliko je istraživana pojava složena, a ličnost je po definiciji vrlo složena, onda se može očekivati bolja

ocena udruživanjem više različitih, međusobno relativno nezavisnih instrumenata u jednu bateriju. Drugi deopitanja, koji se odnosi na opravdanost indirektnog pristupa eksploraciji ličnosti, je znatno širi od granice Rorschacha(vidi teorije projekcije!).Rorschach kao baterija skala. Šezdesetih godina saznanja o Rorschachu dosegla su tačku kada je „nešto moralo da sedesi". Kliničari su još uvek visoko cenili ekspeditivnost, nestrukturisane stimuluse, vizuoperceptivnost Rorschacha i,naravno, indirektno projektivni pristup. Međutim, masa negativnih istraživačkih izveštaja o validnosti sve je višerasla i povećavala nepoverenje u Rorschachovu tehniku.Bilo je mnogo pokušaja da se Rorschach „ozdravi" faktorističkim tretmanom. Na izgled, uslovi su bili pogodni.Odgovori na Rorschachu obavezno podležu kvantitativnoj obradi. Gotovo svaka značajnija testovna varijabla naneki je način kvantifikovana. Povodeći se za ovim Wittenborn (1950) preduzima niz pokušaja da odredi faktorskustrukturu Rorschach-odgovora i poboljša meme osobine. On je uspeo da dobije rezultate koji su jednim delom bilikonvergentni sa teorijskim postulatima, dok su drugi bili „ćudljivi". I drugi su pokušali to isto i dobili delom iste, adelom različite rezultate, što je stvorilo uslove za sukob i raščišćavanja. Na kraju, čitav poduhvat je napušten apolemike zaboravljene, jer se pokazalo da faktorska analiza nužno daje artefakta. Izvori faktorskih artefakata naRorschachu jesu nekontrolisani broj odgovora, koji kao opšti faktor kontroliše sve ostale „faktore". Drugi izvor je usistemu ocena koji iz jednog odgovora izvodi četiri ili više ocena. Teorijski, ove su dimenzije nezavisne, misli se nalokalizaciju, determinante, sadržaj i popularnost ili originalnost. Međutim, stvarno, ove su dimenzije donekle ukorelaciji. Posle sloma ove spasilačke intervencije, reformistička struja Roršahovaca našla se u situaciji da tražidrugi model koji će omogućiti dalji razvoj pozitivnih potencijala Rorschacha.Jedna grupa istraživača sa univerziteta u Teksasu odlučila je da unese radikalne, ali po svemu sudeći nužne, izmeneu Rorschachovu tehniku. Osnovni pravac je već bio trasiran i poznat. On je vodio povezivanju osnovnih postulata saskalama procene. Najveću teškoću je stvarala barijera sa kojom su se sukobili i faktoristi. Već su od ranije bilipoznati pokušaji da se kontroliše broj odgovora putem instrukcije. Od ispitanika se tražilo da da tri odgovora nasvakoj karti (Biihler). Međutim, ovo rešenje nije bilo praktično izvodljivo. Holtzman i sarad-nici (1969) unoseradikalnu izmenu. Oni odbacuju tradicionalnih deset mrlja i480umesto njih formiraju, na istim principima, dve paralelne serije od po 41 karte. Holtzmanova tehnika mrlja, HTM,na engleskom HIT (Holtzman Inkblot Tech-nique) je od ispitanika tražila samo po jedan odgovor na svakoj mrlji.Na različitim mrljama odgovor je procenjivan po dimenzijama koje je odgovor mogao prikazati. Ocena za sve skaledaje se na osnovu uzoraka odgovora slično „shvatanju" i „sličnostima" sa Wechslerovim skalama.Holtzman je dakle stvorio novi instrument. Ovaj novi HTM je sastavljen od 22 savremene skale procene. On jedonekle i standardizovan. Rezultati su kvan-tifikovani. Ova Holtzmanova baterija uključuje u sebi sve one skaleanksioznosti, agresije, ego-granica, verbalizacije i druge koje su od koristi za kliničku procenu ličnosti i koje moguzadovoljiti standardne psihometrijske zahteve. Procena je psi-hometrijska u pogledu pojedinih komponenti.Rezultati se mogu prikazati kao multidimenzionalni profil, sličan profilu na MMPI-u. To omogućava konfiguralnuinterpretaciju na osnovu zbirnih vrednosti na svim skalama komponenata. Postoji sud o HTM-u da je dobijen „praviamerički test" koji je u psihometrijskom pogledu neuporedivo superioran nad svojim evropskim pretkom. Začudo,većina praktičara zadržala je amaterski konstruisani, na intuiciju postavljeni stari instrument.PROMENE I NOVINERorschachov postupak ispitivanja i procenjivanja ličnosti, kvalifikovan kao test, tehnika ili metod, postao je u drugojpolovini XX veka dominantno oruđe ili primus inter pares pre svega u kliničkoj psihologiji. Za razliku od velikeprihvaćenosti u praksi Rorschachov metod je u naučnim istraživanjima psiholoških tema neznatno zastupljen.Uprkos tim činjenicama, Rorschachova tehnika je ostala primarno sredstvo idiografskih ispitivanja i proučavanjaličnosti u kliničkoj psihologiji. Originalne ideje Hermana Rorschacha predstavljaju niz nomotetskih hipoteza oličnosti, koje je on u testu mrlja predstavio kao fundamentalne individualne fenomene. Bez sistematskih empirijskihistraživačkih potvrda Rorscha-chovih pretpostavki, njegove pristalice su pribegavale spekulacijama i psihoanali-tičkoj teoriji kao okviru kliničkih interpretacija. Kada se Rorschachov test pojavio kao nova vrsta psihološkoginstrumenta koji funkcioniše na osnovu nesvesne („automatske"?) projekcije, on je zainteresovao i privukao mnogekliničke psihologe kojima je ovakav instrument savršeno odgovarao. Njima je takva metodska varijanta izgledalakao naručena. Uticaj provokativne ideje o projekciji ličnosti se može pratiti kroz kasniju ponudu mnogobrojnihprojektivnih testova srodnih svojstava. Rorschachov test je pet decenija predstavljao rodonačelnika nove paradigmei bio je glavni arbitar u kliničkoj psihologiji i oblasti procene ličnosti. Među pristalicama Rorschachove ideje uEvropi i. SAD pojavila se razlika u shvatanju onoga staje u ovom otkriću bitno. Kvalitativistička kliničkaorijentacija bila je prvi nosilac širenja i dokazivanja vrednosti Rorschachove ideje i postupka. Međutim, u SAD jebilo i suprotnih ideja i tumačenja, koje su promovisale malobrojne pristalice kvantitativnih metoda obrade itumačenja. I oni su imali oslonac u radu Hermana Rorschacha, ali su bili manjina ili „opozicija". Tokom više dece-31 Psihodijagnostika481nija Rorschachov test je postao instrument broj jedan u psihodijagnostici i osnova za autoritativne ocene o ličnostikoje su davali klinički psiholozi.Različite orijentacije u primeni i tumačenju Rorschachovog testa nisu se ograničavale samo na tabore projektivista ikvantitativista jer su razlike lako mogle da se uoče, zbog teorijskih nedorečenosti i manjkavih metodskih postulata, iunutar tabora projektivista. Na toj osnovi se stvaraju različite škole. Svaka škola je imala svog utemeljivača sa

autoritetom, svoje argumente, modifikacije i primere uspeha. Međutim, nijedna škola nije mogla sebe potpuno dadokaže, niti da ostale potpuno poništi. Sve zajedno one su dovele u sumnju jedinstveni koncept i jedinstveni metodpod nazivom Rorschachov test, tehnika ili metod. Bilo je više pokušaja da se ovakvo stanje razreši, mahom po nekojeklektičkoj formuli (1989, Berger, J.). Prelomni događaj ove istorije predstavlja rad američkog psihologa JohnaExnera (1978, Exner, J.E.). On se nije zadržao na knjiškoj kritici zatečenog stanja, već je prionuo sintezi različitihsistema vodećih Rorschach autoriteta u SAD. Kao rezultat, Exner je stvorio svoj Obuhvatni Rorschach sistem, kojije izrazito orijentisan na statistička empirijska i normativistička proučavanja i praksu. Po svemu sudeći, potez koji jepovukao Exner naišao je ne samo na razumevanje mnogih teoretičara i praktičara već i na ubedljiv odziv u pogleduprihvatanja Obuhvatnog sistema. Ova temeljna revizija obuhvata jednim delom i postupak ispitivanja, većim delom ikodiranja i ocenjivanja, a najvećim delom unosi novinu u kriterijume ocenjivanja, obrade i svođenja rezultata u nizindikatora koji imaju empirijsku proverenost. Obuhvatni sistem je bitno umanjio uticaj kliničke intuicije i ličnogiskusta ispitivača, a u istoj meri uvećao uticaj statistički zasnovanih krite-rijuma. Sada je ocenjivanje složenije,kategorije su brojnije, ali je uvedena asistencija računara i računarskih programa.Exnerov radikalni empirizam predstavlja raskid sa dominantnom psihodi-namskom tradicijom interpretacijeznačenja odgovora. Prednost je pripala podacima umesto neproverenim hipotezama i spekulacijama Kao i drugi,tako i metodski radikalizam može isprva da bude intrigantan i ,,šik" ali ostaje otvoreno pitanje dokle se može ići upsihologiji ličnosti sa zlatnim pravilom „jake činjenice i slaba teorija". Ova koncepcija je odgovor na hermeneutičkirelativizam koji je u oblasti Rorschachovog metoda vladao decenijama.Roršahijanci su, kao i psihoanalitičari, bili „neustrašivi" u interpretacijama. Nije bilo te pojave koju oni nisu umelida objasne, što je kompromitovalo teoriju, ali je imponovalo sveznajućim procenjivačima. Exner je svoju revizijuRorschachovog pristupa nazvao „obuhvatni sistem (1971). Za razliku od velike većine svojih prethodnika, Exner jesproveo i još uvek sprovodi opsežna i sistematska istraživanja i proveravanja kritičnih metodskih pitanja, kojih je napretek. Umesto ograničenih i mahom kliničkih ispitivanja na malom broju slučajeva, što je ranije bilo uobičajeno,Exner vrši ispitivanja na velikim uzorcima. Sve što nije kritičkom proverom empirijski i kvantitativno potvrđenoodbačeno je ili modifikovano. Ipak, Exner nije u potpunosti isključio ni tradicionalni psihodinamski način inter-pretacije pojedinačnih protokola. Obuhvatni sistem Rorschacha predstavlja raskid sa tradicionalnimimprovizacijama u interpretaciji sa „slobodnim kliničkim stilom" koji se oslanja na teorijsko-spekulativnekonstrukcije.482Primena Rorschachovog metoda, prema Obuhvatnom sistemu, podrazumeva strogo metodski definisanu proceduru,koja ispitivanje i ocenjivanje približava objektivnim instrumentima kao što su upitnici, ali ne do kraja. Uticajispitvača na postupak ispitivanja je ograničen, kodiranje se sprovodi prema uzorima i pravilima, a procenjivaču suna raspolagnju i računarski programi koji težak i naporan rad olakšavaju. Po završetku obrade protokola saodgovorima ispitanika prema Obuhvatnom sistemu, ispitivaču predstoji da iz velikog broja podataka obrade proberei izdvoji ono što je bitno za dati slučaj. Mada je procedura ispitivanja i obrade protokola ispitivanja premaObuhvatnom sistemu zatvorena, što podrazumeva značajnu kontrolu udela ispitivača, na kraju ipak dolaze doizražaja znanje, iskustvo i sposobnost procenjivača. To se dešava u fazi kada procenjivač dobijene elementepovezuje u jednu celinu, koja nije matematički zbir.Exnerov obuhvatni sistem procene ličnosti primenjuje se i u našoj praksi. Tome su prethodili edukativni tečajevi nakojima je jedan broj kliničkih psihologa završio obuku za rad sa Obuhvatnim sistemom (2002, Đurić-Jočić, D.).Većina praktičara se za sada još, pridržava načina rada sa Rorschachovim metodom koji je ranije usvojila. Kada jereč o daljem razvoju Rorschachovog metoda kod nas, može se očekivati diferencijacija „klasičara i modernista"prema afinitetima svakog pojedinačno jer ne postoji zvaničan stav profesionalne organizacije ni po ovom, kao ni podrugim metodskim pitanjima. Exnerov obuhvatni sistem predstavlja korak napred u razvoju Rorschachovog metoda.Napredak je evidentan pre svega u tehničkom pogledu, što se odražava i na metrijska poboljšanja koja su usledila,mada se u tom pogledu Rorschachov metod i dalje drži standarda za pro-jektivne instrumente iako se Exnerovobuhvatni metod distancirao od projek-tivizma. I pored nesumnjivo velikih zahvata i određenih rezultata, nekiznačajni nedostaci Rorschachovog metoda nisu otklonjeni. Određeni broj poznatih nedostataka i dalje je ostaoprisutan.Podaci o metrijskim karakteristikama validnosti i pouzdanosti su neujednačeni ili varijabilni - nekad bolji, nekadgori. Ovi indikatori se globalno nalaze u srednjem nivou metrijskih vrednosti. Mada su kontrolna istraživanjaRorschachovog testa putem Obuhvatnog sistema znatno brojnija i solidnije sprovedena, dobijem rezultati tihistraživanja su samo delimično saglasni, a ima i protivirečnih izveštaja. Metod Obuhvatnog sistema je znatnokvalitetniji, ali je kompleksan, zahtevan i, sledstveno tome neekonomičan. Primena Rorschachovog testa putemObuhvatnog sistema, čak i za ispitivače koji imaju iskustva sa verzijama Rorschacha prema nekoj od ranijih škola,zahteva reedukaciju, dok je za novajlije obuka neophodna kao supervizija za izvestan period posle završene obuke.Obuhvatni sistem je, u načelu, izmenio odnos između udela projektivne patocentrične i klasične normocentričnetestovne tradicije - u korist testovne tradicije. To zapravo znači da je raniji Rorschach bio jedan oblik dijagnostičkogeksperimenta, dok je transformacijom u Obuhvatni sistem postao savremeni psi-hodijagnostički test. U celini jeRorschach u modifikaciji Obuhvatnog sistema bolji instrument, uz nekoliko važnih ograničenja. Naročito jeznačajno da se Rorschachov metod sada oslanja i na empirijska, statistička proveravanja, ne kidajući vezu sakliničkim stručnim iskustvom. Kao i mnogi drugi savremeni psi-483

hološki instrumenti, Rorschachov metod nema zadovoljavajuću teorijsku zasnovanost.Dva magistralna opozita i rivala psihodijagnostike iz druge polovine XX veka, MMPI i Rorschachov test, poslerevizije Exnera (1971, 1986. i 1991) postali su srodniji i bliži u pogledu empirizma kao metodske osnove. Ova dvakapitalna instrumenta zahvataju strukturalne osobine ličnosti i ponašanja multidimenzio-nalno i, istovremeno, poredprimarnog profila ličnosti, omogućuju procenu niza sekundarnih empirijski utvrđenih kriterijumskih korelata.Nadalje, zajedničko im je da ne poseduju impresivne psihometrijske osobine, štaviše, u tom pogledu su sasvimosrednji. Zatim, oba instrumenta imaju veću primenu u praksi procene ličnosti nego u istraživanjima. Zapribližavanje između ta dva instrumenta različite osnove i geneze treba priznati da zasluga pripada Exnerovojmodifikaciji Rorschacha.Ova dva instrumenta su, pored svih razlika, sa stanovišta praktičara komplementarna, pri čemu svaki ima svojeprednosti i nedostatke koji se delimično kom-penzuju udruživanjem. Instrumenti se razlikuju po vrsti stimulusa:jedan koristi vizuelne draži, drugi - verbalne iskaze psiholoških sadržaja. Oba instrumenta koriste empirijske normeza ocenjivanje dobijenih odgovora. Razlika je, međutim, vrlo izražena ako se uzme u obzir trajanje ispitivanja.Uzorak odgovora na Rorscha-chovom testu se sakupi za tridesetak minuta i manje, dok ispitivanje sa MMPI možeda potraje i više od jednog sata. Oba instrumenta koriste poseban sistem transformisanja odgovora u rezultat, koji jerazličit, ali se razlika smanjuje uvođenjem računarskog programa. Napokon oba instrumenta nude ispitivaču obiljeinformacija o ličnosti i ponašanju za procenu normalnih, devijantnih i abnormalnih ili patoloških osobina.484XX. TESTOVI NEDOVRŠENIH REČENICA - TNRU angloameričkoj literaturi koja se odnosi na ovu vrstu projektivnih testova vodeće mesto pripada Julianu B.Rotteru. Ono je sasvim zasluženo ako se prati nastanak i razvitak metode nepotpunih rečenica kao jedne vrsteeksplorativnog instrumenta. Metod nepotpunih rečenica, analogno mrljama od mastila, nije u samom početku služiou iste svrhe kao što služi danas. Pokušavajući da nađu „rodbinu" nepotpunim rečenicama, neki psiholozi tvrde da jeova metoda, u stvari, samo jedna ekstenzija metoda asocijacija. Prema podacima koje daje Rotter, prvi put je ovametoda primenjena kao test ličnosti 1928. godine od strane psihologa Paynea (mada je u neku ruku koristio i Ebing-hauss), koji se njim služio u profesionalnoj orijentaciji. Posle njega značajan doprinos dao je Tendler, koji je ovajtest nazvao „test emocionalnog uviđanja". Njegov test imao je 20 rečenica i sve su, sem prve, počinjale sa ,,Ja"... Onje smatrao da se ovim testom mogu otkriti: „tendencije, fiksirani stavovi, vezanosti za neke ličnosti, konflikti želja,zadovoljstva i netrpeljivosti". Tendler je veliku pažnju posvećivao slobodnom izražavanju emocija i bio je izrazitoprotivan upotrebi inventara ličnosti koji su bili zasnovani na ograničavanju slobodnog izražavanja. Podatke koje jedobio proveravao je prema kliničkoj vrednosti istih i našao da se test može validirati na bazi biografskih podataka.Kvantitativne analize ovog testa koje je Tendler vršio iskazale su značajne razlike među grupama čija je adaptacijaodređivana Woodworthovim „Personal Data Blank"-om.Wheeler se 1938. godine služio jednom sličnom metodom koju je nazvao test sličnosti. Od subjekata je traženo danađu sličan pridev ali ipak originalan po izboru za ovakve rečenice: „Tako patetičan kao..." Analiza ovih odgovoravršena je na principu koji je Murray dao za TAT.Lorge i Thomdike su 1941. godine sastavili jedan upitnik sa nepotpunim rečenicama kojih je bilo 240. Od subjekataje traženo da rečenicu završe što je moguće brže, a odgovori su bili obično vrlo kratki. Primeri su: „Žene hoće...",„Đorđe je želeo da zna...". Rezultati su ocenjeni prema jednoj veoma razrađenoj shemi koja je sadržavala nekih 70varijabla. U zaključku oni su istakli da nisu našli značajnu interindividualnu razliku. Smatra se daje ova metodaznatno bliža metodi upravljene asocijacije i daje njena mana što nije forsirala lični stav subjekata prema određenimproblemima.Sanford je 1943. godine izložio jednu sličnu metodu koja se sastojala od nekih 30 rečenica koje su bile konstruisanena bazi određenih teorijskih postavki po kojima je vršena i analiza. Ova postavka je identična sa Muravovommetodom analize Need-Press. Konstruisana su tri tipa rečenica. Prva serija se sastojala od rečenica koje suizražavale „press", to jest neki spoljni uticaj na ličnost, na primer, videći daje ignorisan... (to je obeleženo sa Podbacivanje). Time se htelo videti kako će dotični da reaguje na takav „press".485Druga grupa rečenica konstruisana je sa ciljem da se ispita kakvu vrstu „presa" asocira dotični u vezi sa određenomvrstom ponašanja, na primer: Ona se gotovo gušila od besa kada... (obeleženo sa N/potreba = need) agresija.Treća grupa pitanja sastojala se od neodređenih rečenica od kojih je očekivano da izazovu ispitanike da unesu nekupotrebu (N). Na primer: Odlazeći tamo, Verina namera je bila... Sanford je ovaj test primenio kod učenika, a prianalizi se nije koristio kvantitativnom obradom podataka.Rohdeova je 1946. godine objavila jedan rad na bazi PR koji je primenila na učenicima viših razreda (high school).Ona je izvršila reviziju originalnih Pay-neovih rečenica i tako sastavila svoj upitnik od ukupno 64 rečenice. Ajtemisu većinom bili kratki i prilično nestrukturisani, kao, na primer, ja želim da znam...; moj otac... itd. Instrukcija je bilada se popuni odnosno dovrši rečenica, jer je „svaki odgovor potpuno prihvatljiv". I Rohdeova je analizu vršila naosnovu Mur-ravove sheme, na sledeće varijable:- need (potrebe),- press (spoljni uticaji na ličnost),- unutrašnja stanja i- libidinozna veza za objekte (cathexia).Validaciju testa Rohdeova je izvršila na jednoj grupi od 50 ispitanika koje je slučajno odabrala iz jedne velike

skupine. Sve u svemu ona je analizu vršila na osnovu 33 varijable, od kojih je svaka ocenjena po jednoj skali koja sekretala od l do 10. Rejting je bio zasnovan na proceni koju je vršio sam ispitivač. Uporedo sa tim podaci nastavnika ipodaci savetnika takođe su pretvoreni u kvantitativne ocene prema jednoj skali koju je takođe konstruisao samispitivač. Korelacija po Pearsonu između skupne ocene PR i mišljenja sudija kretala se od 0,79 za devojčice do 0,82za dečake. Raspon pojedinih korelacija kretao se između 0,30 do 0,95. Verodostojnost testa posle retesta 21devojčice i 23 dečaka iznosio je 0,76 za dečake odnosno 0,82 za devojčice. Na kraju je Rohdeova zaključila da sePR mogu dosta pouzdano upotrebiti za analizu ličnosti na nivou srednje škole.Ova je metoda dosta korišćena u toku II svetskog rata u armiji USA.Shor je smatrao da je ova metoda neka vrsta asocijacionog testa i dosta je radio koristeći se njome. On je svoj testnazvao „self idea completion test". Instrukcija je bila takva daje hrabrila ispitanika da izrazi svoja „prava osećanja",od njega je traženo da napiše prvu misao koje se seti. Test se sastojao od 50 rečenica kao što su: ja želim da znam...;ja osećam...; moji nervi...; budućnost... itd. Neke od varijabila prema kojima je autor vršio analizu su ove:1. Oblasti koje se izbegavaju, što se zapaža ako ispitanik ne odgovori na neku rečenicu,2. Oblast otpora, što se zapaža po blokiranju ili evaziji pomoću suviše konvencionalnog ili bezličnog odgovora i3. Ostale metode evazije. Ovaj autor nije primenjivao kvantifikaciju nego je procenjivanje vršio na osnovuslobodne kliničke interpretacije.Rotter i Willerman 1947. koristili su se originalnim rečenicama prethodne trojice. Oni su bili zainteresovani za jedantest u svrhu selekcije koji bi pored toga486bio rasterećen neodređenih stimulatora i koji bi bio jednostavan, bez duplih pitanja. Oni su se zaustavili na 40 ajtemapri čemu su stimuluse formulisali krajnje nestrukturisano kao: „Ja...; „Ponekad...; „Ljudi... U samu instrukciju sutakođe uneli izvesne izmene u tom smislu što nisu tražili brz odgovor, jer je ova instrukcija dovodila do odgovorakoji su, u stvari, bili srodni asocijacijama, nego su, naprotiv, instrukciju tako postavili da odgovori budu u vezi saličnošću ispitanika. Instrukcija je glasila: „Završite ove rečenice izražavajući vaša prava osećanja. Pokušajte dazavršite svaku. Nastojte da date potpunu rečenicu."Pošto su Rotter i Willerman bili zainteresovani za test kao selektivni instrument, oni su pronašli jedan način koji jeomogućio da i relativno manje obučeni ispitivač postigne visoku pouzdanost procene. Oni su sve odgovore podeliliu tri kategorije:1. Odgovore koji odaju konflikt ili nezdrave odgovore,2. Pozitivne ili zdrave odgovore i3. Neutralne odgovore.Kao posebnu kategoriju su tretirali „reakcije izbegavanja", kojima je ispitanik izbegavao da govori o sebi, već jedavao neutralni odgovor. Svaki odgovor je bio ocenjen na osnovu skupine uzorka koji je sastavljen za svaki ajtem.Zapravo svaki ajtem je mogao da se oceni sa 7 stepeni prema određenim uzorcima sa kojima se svaki odgovorprethodno upoređivao. Neutralni odgovori su na primer: (mene najviše boli... ovaj test). Sugestiju da ovakvi i šaljiviodgovori ukazuju na lošu prilagodljivost ubrzo su morali odbaciti pošto se pokazalo da su u najvećem broju ovakveodgovore dobijali baš od najbolje adaptiranih ispitanika. Postojala je takođe hipoteza da i preskakanje iliizostavljanje odgovora stoji u vezi sa lošom prilagođenošću, međutim, ni ovo nije potvrđeno. Pokazalo se da jeupravo među najbolje adaptiranim ispitanicima bilo najviše takvih koji su napisali da se njihova prava osećanja „netiču" ispitivača.Globalna ocenaPozitivni, neutralni i konfliktni odgovori preneti su na jednu zajedničku dimenziju, tako daje svaki odgovor mogaobiti ocenjen sa plus ili sa minus od l do 3 u oba smera.Jedna sveska sa uzorcima odgovora bila je sastavljena za svaki ajtem na osnovu odgovora 45 kriterijskih slučajevakoji su bili prethodno proučeni. Petnaest pacijenata su bile psihološki teško poremećene ličnosti sa prethodnimpsihijatrijskim lečenjem, 15 ispitanika su bili bez prethodnih faza maladaptacije, izuzimajući traumu u toku borbe;preostalih 15 ispitanika bili su bez ikakvih znakova poremećaja bilo u vreme ispitivanja bilo pre toga. Evo nekolikoprimera ocenji-vanja:(K = konflikt, N = neutralan, P = pozitivan odgovor) Ajtem 19. Drugi ljudi... K3 Smeju mi se; nisu dobri.K2 Previše pričaju; treba da gledaju svoja posla; dosađuju mi; nerviraju me; takođe imaju brige; srećniji su.487Kl Imaju isto tako brige; isto im je tako nezgodno kao i meni.N Različiti su: neki su dobri, a neki loši.Pl Imaju pravo na sopstveno mišljenje; slažu se sa mnom; obično mevole; zabavljaju me.P2 U redu su; prijatelji su raspoloženi; interesantni su. P3 Perfektni su.Da bi ispitali validnost testa, autori su ga primenili na grupi od 200 pacijenata koja je prethodno bila već podeljena usledeće grupe:1. grupu sposobnu da se vrati u jedinicu,2. grupu psihološki nepodesnu za neposredno vraćanje u jedinicu ali sa dobrim izgledima na to i3. grupu nesposobnu psihološki za dalju službu u armiji. Ova je podela izvršena na osnovu istorije slučaja,inventara zdravlja i ličnosti, dijagnoze, testa psihičkih disfunkcija i psihološkog intervjua. Korelacija međupojedinim sudijama iznosila je 0,89, a validnost testa iznosila je na bazi triserijalne korelacije 0,61.

Kasnije su Rotter, Raffertv i Schachtiz adaptirali ovaj test za studentsku populaciju, ali su zadržali način ocenjivanjapo sistemu uzoraka. Kao i u prethodnom ispitivanju tako su i ovde autori utvrdili da broj izbegavanja odgovora ipreskakanja nije dijagnostički indikator loše adaptacije.Stein i Symonds su primenili istu metodu PU sastavljenu od 100 ajtema tako da osvetli sledeće aspekte ličnosti:1. porodicu,2. prošlost,3. nagone,4. unutrašnja stanja,5. ciljeve,6. catheksije,7. energiju,8. reakciju na frustraciju i neuspeh,9. perspektivu,10. optimizam - pesimizam,11. reakciju prema drugima i12. reakciju drugih prema njemu.Ajtemi su imali dve vrste početaka, jedni su počinjali sa ,,Ja", a drugi sa imenom, nekom zamenicom u trećem licu.Stein daje sledeće preporuke za kliničku procenu testa:Kliničar se mora u toku analize odgovora oslanjati na svoje znanje dinamike ponašanja kako bi mogao da dopre dokrucijalnih faktora strukture dotične ličnosti. Na primer, iz odgovora ispitanika koji je na stimulus ovako odgovorio(kada je video da su se stvari okrenule protiv njega, Bili... je zapeo još više) možemo zaključiti da dotični posedujeveliku energiju, jaku potrebu za uspehom i da se ne predaje lako pred teškoćama.488Izuzetni, retki odgovori mnogo su značajniji od onih koje srećemo često. Pošto ne postoje utvrđene norme za ocenu,kliničar mora da ih formira sam iz svog iskustva.PU koji su popunjeni samo jednim kratkim odgovorom od svega jedne reci mogu se smatrati sterilnim sa stanovištajedne solidne analize.S druge strane, dugački odgovori mogu da budu izraz nastojanja ispitanika da sakrije svoja prava osećanja ili pakželje da osećanja precizno opiše.Stein smatra daje za individualnu analizu značajno precrtavanje, brisanje ili preskakanje nekih ajtema. Naknadnoraspitivanje o tim mestima može nam otkriti važne podatke, ili će nas uveriti da se radi o tehničkim greškama.Intenzitet upotrebljenih izraza varira prema tome da li je subjekat kategoričan u svojim stavovima ili ne, ali se tiizrazi mogu upotrebiti i zato da bi se zavarao ispitivač.Kao što se iz ovoga vidi, metod PU postaje često korišćeno sredstvo u ispitivanju određenih aspekata doživljavanja iponašanja. Eksperimenti zasad istina nisu dali nikakvo značajnije otkriće, ali se iskustvo prikuplja, a ponegde sepokušava i sa uvođenjem nekih normi. U pogledu validacije još je teren veoma malo ispitan, što uslovljava pretežnooslanjanje na „kliničko iskustvo" u interpretaciji. U tom pogledu nije pogrešna tvrdnja, da PU, iako srodan TAT-u iRorschachu i, eventualno, asocijacionom testu, zaostaje u pogledu vrednosti informacija koje pruža o ličnosti zaovim tehnikama. Smatra se da ova tehnika više koristi u otkrivanju sadržaja doživljavanja nego u strukturalnojeksploraciji ličnosti. To naravno ne znači da se i PU ne može pristupiti na drugi način, kao što je, na primer, analizastrukture odgovora, ali takvih pokušaja zasad nije bilo. Rotter smatra da su se do sada diferencirala dva tipa PU sobzirom na instrukciju, od čega na kraju zavisi i pristup, prvi koji insistira na brzini i koji je bliži asocijacionomtestu i drugi tip koji traži „iskrena osećanja". Jednodušnog stava u pogledu dijagnostičke vrednosti pojedinih formiPU nema, jedni smatraju da ograničeno vreme i formulacija u trećem licu olakšavaju iznošenje, „projekciju"nesvesnog materijala, dok drugi tvrde da to navodi na stereotipne reakcije. S obzirom na sve to ne preostaje namništa drugo nego da sopstveni stav zauzmemo tek nakon sticanja izvesnog iskustva sa tim testom.ZAŠTO JE TNR POPULARAN?Goldberg nalazi dva razloga popularnosti TNR među kliničkim psiholozima:1. TNR omogućava da se sadržaj i forma prilagode specifičnim potrebama individualnog ispitivanja ili određenogistraživanja,2. TNR pruža mogućnost upotrebe i u individualnom i u grupnom ispitivanju.Ovim razlozima slobodno možemo priključiti još neke:3. TNR je metod koji je za ispitanike većinom prihvatljiv.4. Odgovori su često veoma impresivni i imaju „face validitv", tako da se kliničar, bez studioznih primera poputonih koje zahteva Rorschachova489metoda, brzo oseti sposobnim da se upusti u dinamičku interpretaciju. U tom smislu TNR je „narodni projektivnimetod".5. Klinički psiholozi i klinički orijentisani psiholozi, u opštoj atmosferi stvorenoj prodorom dubinske psihologije,smatraju svojom obavezom da, pored upitnika i drugih „površinskih" metoda, upotrebe i jednu dubinsku,projektivnu metodu. Zbog pomenutih razloga izbor najčešće pada na TNR.Primena TNR u istraživanjimaMada se TNR većinom koristi u kliničkom ispitivanju pojedinaca ili grupa, on se primenjuje i u istraživanjima. Od

poznatijih velikih istraživanja on je bio upotrebljen:- OSS program (Murrav, H. i Mac Kinon),- Predikcija uspeha u kliničkoj psihologiji (Kelly i Fiske),- Predikcija uspeha obuke letača (Holtzman i Sels).ŠTA JE TEST NEDOVRŠENIH REČENICA?U pogledu statusa ove metode postoji izvesna neodređenost, što je neizbežno s obzirom na raznolikost formi kojesve zajedno nazivamo TNR. Doduše status ove metode (tačnije grupe metoda) zavisi delom i od kriterija definicijetesta. Naime, sami kriteriji staje psihološki test nisu izjednačeni. Oni se čak mogu pode-liti na široke, „blage"kriterije i uže, „oštre" kriterije.Po „blagim" kriterijima (Cronbach, 1960) „test predstavlja sistematski postupak uporedivanja dve ili više osoba". Po„oštrim" kriterijima (Anastasi, 1964) „psihološki test predstavlja objektivnu i standardizovanu meru jednog uzorkaponašanja".Naravno, od izbora definicije zavisiće i odluka da li ćemo TNR smatrati testom ili ćemo ga uvrstiti u manjeodređenu klasu tehnika. Po svemu sudeći, velika većina formi TNR, sa izuzetkom Rotterove forme, ne zadovoljavaoštri krite-rijum testa.KOJOJ VRSTI TEHNIKA PRIPADA TNR?Kao što postoji neodređenost u pogledu naučnog statusa TNR, tako isto postoji dvoumljenje i u pogledu određivanjanajpogodnije kategorije. Kratko rečeno, postoje razlike u tome da li je TNR projektivna metoda. Goldberg je čakklasifiko-vao konstruktore u odnosu na ovo pitanje.l. TNR je projektivna metoda. To stanovište najodlučnije zastupaju Rohde (1946) zatim Sachs i Levy (1950). Onismatraju da se i na TNR potpuno odnosi projektivna hipoteza.** Projektivnu hipotezu prvi je formulisao L. K. Frank (1939). Po toj hipotezi čovek kada je suočen sa neodređenimstimulusom i zadatkom da ga nekako odredi, on to čini osmišljavajući ga. Njegovi odgovori (osmišljavanja)kompleksnog i neodređenog stimulusa predstavljaju „projekciju njegovih osećanja, potreba i verovanja".4902. TNR ne odgovara u potpunosti definiciji P. M. Ovaj rezervisan stav zauzima više poznatih psihologa. Campbellsmatra daje TNR projektivni test, ali znatno različit od Rorschacha i TAT-a. Osnovnu razliku predstavlja prozirnostTNR. Naime, ispitanici su mahom svesni svrhe ispitivanja i imaju kontrolu nad mogućnošću usmeravanja svojihodgovora u željenom pravcu.Lindzey takođe ubraja TNR u projektivne metode, ali ističe daje on bliži Rosenzweigovom PFT nego Rorschachu iTAT-u. Forer smatra da je TNR posebna vrsta projektivnih metoda za koje koristi termin „kontrolisani projektivnitest".3. Nije poznato kuda spada TNR. Izvestan broj psihologa smatra da se ne može izjasniti u pogledu klasifikacijeTNR. Hanfmann i Getzels navode daje TNR „na pola puta" između projektivnih metoda i upitnika. Rotter i Raffertv(1950) smatraju daje TNR polustrukturisana projek-tivna metoda. Po njihovom mišljenju TNR nije projektivnametoda u potpunosti iz tog razloga što informativnost zavisi od spremnosti ispitanika da da traženu vrstuinformacije, dok na pravim projektivnim metodama ispitanik nema kontrolu nad informacijama koje daje.Teorijski aspekti. Medu teorijama koje su danas veoma uticajne u odnosu na projektivne metode uopšte a TNRposebno istaknuto mesto zauzima pretpostavka o slojevima (levels hvpothesis). Suština ove hipoteze je sledeća:a) Ličnost je organizovana iz više različitih slojeva,b) Ispoljavanje nekog motiva u jednom sloju ili kontekstu nije strogo vezano za ispoljavanje istog motiva u ostalimslojevima,c) Različiti testovi zahvataju različite slojeve ličnosti (ovo se uzima kao objašnjenje pojave da na više različitihtestova ličnosti ispitanik ne ispo-Ijava dosledno istu crtu, motiv ili konflikt).Koji nivo (sloj) ličnosti zahvata TNR? Neujednačenost koja je ispoljena u proceni do sada pomenutih aspekataTNR-a zadržava se i u vezi ovog pitanja. Da navedemo neka autoritativna mišljenja:Sacks i Levy smatraju da TNR koji su oni konstruisali odražava „svesno, predsvesno i nesvesno mišljenje iosećanja".Carr smatra da sadržaj odgovora na test nedovršenih rečenica potiče iz slojeva koji su bliži svesti nego sadržajiodgovora na Rorschachu i TAT-u.Hanfmann i Getzels ističu da i pored toga što se u sadržaju odgovora na TNR odražavaju svi slojevi ličnosti, ipakpreteže sloj koji je blizak svesti.VALIDNOST NA DIMENZIJI DUBINSKO-SVESNOKlinički psiholozi su skloni da onim testovima koji zahvataju dublje slojeve pridaju veću vrednost nego onima kojizahvataju površnije slojeve. U vezi sa tim Fitzgerald ističe da test koji zahvata površnije slojeve ne mora biti i manjevalidan. Validnost ne zavisi od dubine na koju test pretenduje. Čak i daje određeni test validan u odnosu na nekidubinski kriterij, to još uvek ne znači da će on u svakoj491prilici značajno povećavati našu efikasnost da pravilno odlučujemo. Sve zavisi za koju svrhu nam je test potreban,šta nameravamo da procenimo. Ako procenjuje-mo socijalno (javno) ponašanje, neki standardizovani, strukturisanitest može biti od veće koristi nego dubinski.Goldberg ide čak i dalje i tvrdi da rezultati empirijske validacije pokazuju da valjanost i pouzdanost testova opadatim više stoje test namenjen dubljem sloju, i obrnuto. Naravno, ovo zapažanje može da se tumači na dva načina.

Prvo, to može da znači da su dubinski testovi manje validni nego oni koji služe proceni manifestnih pojava ličnosti.Drugo, to može da znači da su validacione metode kojima se danas služimo prikladnije za validaciju testovapovršinskog sloja.Empirijska provera hipoteze o slojevima. Carr (1954) je razvio hipotezu o slojevima da bi na neki način objasnionesklad koji se redovno javlja između podataka dobijenih različitim projektivnim metodama kod istog ispitanika.Ova hipoteza je do sada više puta proveravana. Jednu od najboljih provera izveli su Stone i Dellis (1960). Odabralisu jednu konvencionalnu skupinu kliničkih metoda i njima ispitali dvadeset hospitalizovanih psihijatrijskihbolesnika. U ovom radu postavljene su bile sledeće dve hipoteze:a) Ukoliko je test manje strukturisan, utoliko je sloj ličnosti koji on zahvata dublji,b) Ukoliko test zahvata dublji sloj ličnosti, utoliko više psihopatologije odražava.Zatim su pristupili proceni stepena strukturisanosti izabranih testova i na osnovu toga postavili sledeći rang:1. VA1S,2. Forerova fonna TNR-a,3. TAT,4. Rorschach i5. crtež ljudske figure.Od iskusnih kliničara, koji su služili kao procenjivači traženo je da šlepom metodom odrede stepen psihopatologijesvake pojedine metode za svih dvadeset slučajeva.Rezultat: Procena stepena morbiditeta potpuno se poklapa sa predviđenim poretkom.Murstein (1965) je kritikovao ovaj rad navodeći da se kod većine projek-tivnih metoda već u fazi skorovanjafavorizuju nezdrave crte (patološka pristra-snost). Sledstveno tome, projektivne metode će pre odraziti morbidnenego zdrave strane mišljenja ličnosti, što je dokazao Soskin. Prema tome, zaključuje Murstein, ukoliko je neki testmanje strukturisan odnosno više projektivan, utoliko će pre biti procenjen kao nezdrav.Hanfmann i Getzels izvršili su ispitivanje učenica gimnazije TNR-om. Posle popunjavanja oni su intervjuisali svojeispitanice i tražili od njih da odgovore da li su dopisivanja „istinita u odnosu na Vas". Na taj način oni su našli da je70% odgovora učenica prihvaćen kao samoopis. Ovako visoki stepen prihvatanja odgovora autori su shvatili kaoprilog zaključku da TNR zahvata slojeve ličnosti koji su vrlo blizu svesti.492UTICAJ INSTRUKCIJEInstrukcija koja se daje ispitanicima takođe varira od forme do forme. Prema tome šta se podvlači mogu se razvrstatiuputstva u dve kategorije:a) podvlači se brzina odgovora,b) podvlači se iskrenost, prava osećanja.U suštini između ova dva tipa uputstava nema razlike, pošto svi ispitivači žele da dobiju iskrene odgovore. Razlikaje samo u shvatanju i određivanju najboljeg načina da se to ostvari. Što se tiče razlike između ova dva tipainstrukcija jedino se pouzdano zna da podvlačenje brzine rezultira znatno kraćim odgovorima. Suština pitanja -iskrenost odgovora ostaje vezana za stav ispitanika prema ispitivanju.Meltzoff je preduzeo jedan eksperiment sa ciljem da utvrdi efekat orijenti-sanosti (mental set) na popunjavanjeTNR. On je pretpostavio da orijentisanost ispitanika direktno utiče na afektivni ton odgovora a u zavisnosti oda) instrukcije,b) afektivnog tona stimulusa.U jednom istraživanju 120 studenata, slučajnim izborom, raspoređeno je u četiri jednake grupe. Svaka grupa jetestirana sa TNR-om od trideset stavki. TNR je imao korene rečenica sledećih tipova:- pozitivni („On voli..."),- negativni (,,On mrzi..."),- neutralni (,,On obično...").Svaka grupa je testirana istim testom ali različitom instrukcijom.I grupaa) Instrukcija: Stvorite utisak dobre emocionalne prilagođenosti.b) Nemojte potpisivati.II grupaa) Instrukcija: Rezultati će biti prodiskutovani sa univerzitetskim vlastima.b) Potpišite se.III grupaa) Instrukcija: Ovo je jedan novi test koji se tek proučava.b) Nemojte se potpisati.IV grupaa) Instrukcija: Stvorite utisak emocionalno poremećene osobe.b) Nemojte se potpisati.Odgovore su nezavisno jedan od drugog ocenjivala četiri kliničara. Rezultati su sledeći:1. Stepen pretnje, sadržan u instrukciji, bio je u vezi sa frekvencijom pozitivno toniranih odgovora, dok je sanegativno toniranim bio u negativnojvezi.

4932. Negativno tonirani koreni rečenica izazivaju više negativnih odgovora.3. Instrukcijom izazvana orijentisanost najraznolikije efekte izaziva kod neutralnih korenova a najmanje kodnegativnih.4. Negativni korenovi su otporni na varijaciju orijentisanost i instrukcijom.Iz ovih rezultata Meltzoff je izveo zaključak da ispitanici mogu da cenzurišu svoje odgovore u značajnoj meri i da ihprilagođavaju u skladu sa slikom koju o sebi žele da izazovu. Ovo je u suprotnosti sa mišljenjem koje je iznelaRohdeova (1946) tvrdeći daje nebitno da li ispitanik govori o sebi ili nekom drugom, da li govori istinu ili ne, jer nasvaki način on otkriva sebe.Rohdeova je ostala dužna odgovor na pitanje da li je nama svako otkrivanje sebe, direktno ili indirektno, jednakokorisno za donošenje zaključaka ili odluka? Princip na kome je Rohdeova izgradila svoj stav je ekstremno holistički,ali i holi-zam je ostavio neobjašnjene procese i egzaktne odnose po kojima je „sve u vezi".Goldberg smatra daje suština istraživanja Meltzoffa u tome da procenjivač ne može da odredi smisao odgovora akone može prethodno da proceni njegov pristup (approach) testu.Pokušaj kontrole stava ispitanika prema TNR-u nalazimo kod Sachsove modifikacije 3/M. Poslednji koren glasi:„Kada ga na ovaj način ispituju, on oseća...". Vrednost ovog kontrolnog korena nije zasad ispitana, ali to trebaučiniti.VARIRANJA KORENA REČENICEElastičnost TNR-a omogućila je raznolike modifikacije, među kojima su najčešće sledeće dve:a) Menjanja korena rečenice od forme do forme,b) Menjanje lica na koje se rečenica odnosi (u prvom licu, u trećem licu, bezlično).Među savremenim TNR-ima najčešće nalazimo sledeća dva tipa:a) Neklasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz određenog broja korenova koji nisu klasifikovani u nekepsihološke kategorije.b) Klasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz određenog broja korenova koji su, najčešće aprioristički, logičkiraspoređeni u neke kategorije.Razlika između ova dva tipa je u stepenu strukturisanosti. Primer visoko strukturisanog TNR-a jeste Sachsov azatim Forerov oblik. Pitanje je, međutim, šta je to strukturisanost testa nedovršenih rečenica? Nunnallv je daosledeću definiciju strukturisanosti:„Ako postoji neko opšte prihvaćeno značenje nekog stimulusa, onda se takav stimulus može tretirati kaostrukturisan" (konsenzualni princip).Visoko strukturisani koren rečenice obično odražava želju konstruktora da usmeri ispitanika prema nekim unapredodabranim aspektima ličnosti. Među strukturisanim tipovima TNR nalazimo, već prema zamisli konstruktora,različite kategorizacije. Visoka strukturisanost je vezana za određenu dirigovanost.494Primeri klasifikacija korena TNR-a. Rečenične korene Forer je aprioristički rasporedio u sledeće kategorije:a) značajne osobe,b) dominantne potrebe,c) pritisci sredine,d) karakteristične reakcije,e) raspoloženje,f) agresivne tendencije ig) afektivni ton.Steinov oblik TNR sadrži sledeću klasifikaciju korenova:a) porodica,b) prošlost,c) nagoni,d) unutrašnja stanja,e) ciljevi,f) kateksije,g) energija,h) vremenska perspektiva i i) reakcije prema drugima.U Sachsovom TNR nalazimo dvostruku klasifikaciju korenova. Prvo, izdvajaju se četiri široke klase:a) porodica,b) seksualnost,c) interpersonalni odnosi id) koncept sopstvenog Ja.Zatim se ove 4 široke klase dalje šire u 14 „stavova" koji se pojedinačno ocenjuju i interpretiraju.STEPEN STRUKTURISANOSTI KORENANasuprot ovim primerima, Rotter i Holsopple ne vezuju rečenične korene u grupe. Stoga se postavlja pitanje koliko ikako treba strukturisati koren rečenice? Izvestan broj psihologa daje prednost većoj a drugi manjoj strukturisanosti.Prednost veće strukture ističu Forer i Nash sledećim argumentima: nestruk-turisani koren provocira odgovore koje jeteže interpretirati. Manje strukturisani koren pruža veće mogućnosti ispitaniku da se distancira i ne uključi. Ukoliko

je koren manje strukturisan, utoliko je „stimulus situacija" manje poznata, što otežava određivanje značaja odgovorau odnosu na ličnost.Trites je utvrdio da strukturisani i nedvosmisleni koreni izazivaju takođe nedvosmislene odgovore.Rozvnko je upoređivao socijalnu poželjnost korena i odgovora na uzorku od pedeset psihijatrijskih bolesnika. On jeutvrdio da socijalno poželjan koren izaziva495isti takav odgovor. Prema tome, socijalna poželjnost korena deluje direktivno u odnosu na odgovor.Holsopple ističe, nasuprot prethodnima, da koren sa visokim stepenom strukture deluje ugrožavajuće, preteče.Sve u svemu, ipak izgleda da se strukturisanjem i usmeravanjem korena može do izvesne mere kontrolisati i sadržajodgovora. Ocene se, međutim, razilaze u pogledu vrednosti i značenja takvih odgovora. Neki autori ističu prednostmanje strukture. Oni svoj stav brane argumentima da povećanje strukture korena dovodi do veće kontrole odgovora,ali samo kod manje važnih sadržaja. Pored toga, obično se podvlači tradicionalna teza prema kojoj otvoreni,nestrukturisani koreni omogućavaju veću neposrednost i iskrenost.U KOME JE LICU FORMULISAN KOREN?Lice u kome je koren rečenice formulisan predstavlja jednu od najviše istraživanih komponenti validnosti TNR-a.Smatra se da je lice bitan faktor projek-tivnosti. U skladu sa projektivnom hipotezom preovlađuje uverenje daformulacija u trećem licu povećava otvorenost i projektivnost, dok formulacija u prvom licu podstiče defanzivnost.Stein (1949) ovu razliku podvlači i terminološki. Dok formulaciju u trećem licu naziva „projektivnom", dotleformulaciju u prvom licu naziva „personalnom".Među postojećim oblicima TNR-a javlja se šaroliki izbor lica u kome je koren formulisan.a) isključivo u trećem licu (Forer),b) u prvom licu ili neutralno (Rotter; Sacks),c) u prvom i trećem licu (Stein),d) u trećem licu i neutralno (Holsopple),e) posredstvom slike koja prikazuje „nekog kadeta", za kadete letače (Trites, 1953).Kao što se vidi, i pored istih ciljeva biraju se veoma raznovrsne forme realizacije. Pitanje je, međutim, koja jeformulacija bolja.Empirijska proučavanja. Sacks (1949) je ispitao stotinu neuropsihijatrijskih bolesnika sa dve forme TNR-a, koje subile različite utoliko što su korenovi rečenica bili formulisani u prvom licu, kod jedne forme, a u trećem licu, koddruge. Procenjivači su bila tri klinička psihologa koja su imala zadatak da ocene „težinu oboljenja" na osnovudobijenih odgovora. Težinu oboljenja procenjivao je i neuropsihijatar na osnovu svog poznavanja slučaja, nezavisnood mišljenja psihologa.Rezultat: TNR u prvom licu omogućio je veću saglasnost između psihologa i kriterijuma nego TNR u trećem licu.Ovaj rezultat je, i pored jasnoće činjenica, teško interpretirati zbog načina određivanja validacionog kriterija. Naime,ne može se negirati da je veća saglasnost u proceni TNR u prvom licu sa kriterijumom postignuta zahvaljujući tomešto se psihijatri i sami više oslanjaju na neposredna saopštenja umesto da zaklju-496čuju o posrednim i dubinskim, koja su, hipotetično, bila obuhvaćena formom u trećem licu.Cromwell i Lundy ispitali su 60 psihijatrijskih bolesnika sa prosečnom formom TNR-a formulisanog u prvom itrećem licu. Izvestan broj kliničkih psihologa dobio je zadatak da: a) da specifične hipoteze o slučaju i b) izdvoji onerečenice koje su najviše doprinele formiranju tih hipoteza. Na ovaj način je prove-rena „diferencijalnaproduktivnost" korenova.Zaključak: koreni u prvom licu češće su izdvojeni kao produktivniji od rečenica u trećem licu.Forer i Tolman tražili su od kliničkih psihologa da ocene „kliničku vrednost" korenova nepopunjenih TNR.Rezultat: nije bilo značajne razlike između rečenica u prvom i trećem licu.Amold i Walter izvršili su jedno ispitivanje u kome su Rotterov TNR prime-nili u dva oblika: a) popunjenog uodnosu na sebe i b) popunjenog u odnosu na drugog. Ispitanici su bili N 120 studenata. Korelacija između ove dveforme iznosila je .55. Autori su zaključili da ove dve forme nisu paralelne.Goldberg, na osnovu raspoloživih podataka, zaključuje da formulacija TNR u prvom licu ima izvesnu prednost.OBRADA ODGOVORA NA TNRPostoji više načina da se odgovor na TNR oceni ili klasifikuje. Pojedini autori predviđaju u obradi više načinaocenjivanja. Uopšte uzev, svi načini ocenji-vanja TNR mogu se grubo razvrstati u sledeće dve široke grupe:A) Formalna analiza podrazumeva obradu odgovora nezavisno od konkretnog sadržaja. Poznati su sledeći načinianalize formalnog aspekta odgovora na TNR-u:a) prema dužini odgovora, odnosno prema broju reci,b) prema upotrebi ličnih zamemca,c) prema utrošenom vremenu ili reakcijskom vremenu,d) prema apsolutnoj ili relativnoj frekvenciji nekih delova rečenica (na primer, odnos glagola prema priđevima),e) prema vrsti reci u odnosu na broj upotrebljenih reci,f) prema gramatičkim greškama, besmislenim odgovorima i neologizmima,g) prema prvoj reci koja je upotrebljena.B) Analiza sadržaja predstavlja obradu odgovora prema eksplicitnom ili implicitnom sadržaju. Ova vrsta analize jedaleko prihvaćenija u praksi kliničara nego prethodna, formalna. Analiza sadržaja se izvodi na dva načina:

impresionistički ili putem poluobjektivnog ocenjivanja.Impresionističke metode analize sadržajaImpresionistički metod analize sadržaja je najstariji način analize sadržaja tekstova uopšte pa i TNR. On ima, kakokaže Goldberg, „istorijski prioritet" u32 Psihodijagnostika497odnosu na objektivne metode, koje su kasnije nastale. Po mišljenju Forera, osnovne postavke impresionističkogpristupa analizi sadržaja jesu sledeće:1. Objektivna kvantifikacija predstavlja nužnost kada se vrši standardizacija neke metode ili kada se primenjujegrupno. Na ovaj način se obezbeđuje kontinuitet ocenjivanja na nekim zajedničkim dimenzijama. Međutim,intenzitet neke potrebe, crte, ukratko „dimenzije", nema sam po sebi naročitu prediktivnu vrednost.2. Od zajedničkih dimenzija mnogo značajniji okvir analize predstavlja relativno trajna organizacija ličnosti kojunazivamo Ego ili Ja.Zastupnici impresionističkog pristupa svoj stav brane kvalitativnim, pojedinačnim, kliničkim primerima. Goldbergističe da su retki kliničari koji zastupaju ekstremno impresionističko stanovište. Zbog toga je daleko učestaliji stavkoji bismo mogli nazvati „umerenjačkim impresionizmom". Umereni impresionisti nastoje da ograniče potpunuslobodu impresionizma sledećim merama:a) Oni svrstavaju korene rečenica na osnovu zajedničkog sadržaja u određene grupe, koje zatim zajedničkiprocenjuju. Na primer, Sacks i Stein su korene grupisali na osnovu zajedničkog sadržaja: majka, otac, ciljevi islično.b) Uvođenjem jednostavnih mada nebaždarenih i nestandardizovanih re-ting-skala (Sacks).c) Navođenjem nekih pravila za interpretaciju, umesto da se izbor pravila prepusti u potpunosti procenjivaču.Istraživanja nisu mimoišla ni impresionistički pristup analize TNR. Istraživani su različiti aspekti ovakvog pristupa.Empirijska istraživanja. Masling je izvršio ispitivanje uticaja „tople" i „hladne" interakcije na odgovore TNR. Osamdiplomiranih psihologa dobilo je zadatak da ispita Rotterovim TNR-om po dve studentkinje. Po jedna od njih jedobila instrukciju da se drži hladno prema ispitivaču, a po jedna toplo. Psiholozi su morali da napisu nalaz naosnovu analize TNR. Kao što se i očekivalo, subjekti koji su bili instruisani da se drže „toplo" opisani su pozitivnije.Horowitzova je uporedila Q opise ličnosti bolesnika date od strane kliničkih psihologa sa Q opisom psihoterapeuta.Kliničari su se, između ostalog, koristili i TNR-om. Uprkos tome slaganje sa kriterijskim opisom nije se povećalo inije premašilo ono što je postignuto na osnovu mehaničke predikcije slaganja (base rate).Luft je izveo sledeći eksperimenat. Grupi iskusnih kliničara i grupi fizičara (!) emitovao je magnetofonski snimakintervjua sa jednim bolesnikom. Nakon toga dao im je TNR istog pacijenta ali sa po pet odgovora na svaki koren, sazadatkom da identifikuju onaj koji je dao ispitanik. Ni kliničari ni fizičari nisu imali uspeha u tome. (Pitanje je da lije zadatak uopšte „postavljen" tako da omogućava dejstvovanje i korišćenje kliničkog iskustva?)Fiske i Van Buskirk testirali su osam subjekata u određenim intervalima po tri puta sa TNR-om. Pitanje koje supostavili bilo je ovo: da li su razlike između498odgovora iste osobe datih u intervalima manje nego što su razlike između odgovora različitih osoba! PopunjeneTNR ocenjivali su kliničari na taj način što su dali Q opis 30 varijabli potreba. Opšti zaključak do kojeg su autoridošli glasi daje varijabilnost odgovora prilikom retestiranja TNR-om velika. Zapaženo je da oni odgovori koji sunajličniji i za kliničare najznačajniji pokazuju najmanju vremensku stabilnost.Stephens na osnovu svojih istraživanja saopštava da prilikom retesta TNR-om najmanju vremensku stabilnostpokazuju oni koreni koji su ocenjeni kao „najosetljiviji" na promene u prilagođenosti ličnosti.Iz ovih podataka Goldberg zaključuje daje:1. Varijabilnost odgovora na TNR-u u vremenskim intervalima veoma velika,2. Provera pouzdanosti TNR-a metodom test-retest zbog pomenute pojave ne dolazi u obzir. Postoji verovatnoća dataj zaključak vredi i za ostale projektivne metode.Vremensku nestabilnost Stephens objašnjava promenama koje vremenom nastaju kod samih ispitanika (što se moželako proveriti). Tu istu pojavu Fiske tumači nestabilnošću ajtema TNR-a.Poluobjektivne metode analize sadržajaU literaturi se često ponavlja misao da validnost projektivnih metoda uključujući i TNR, nije nezavisna odsposobnosti kliničarakoji se njima služi. Drugim recima, TNR vredi onoliko koliko i onaj koji ga koristi.Najviši domet do sada postignut u objektivizaciji predstavljen je u TNR-u Rottera i Raffertva (1950). Rotterov TNRkonstruisan je tako da se svaki odgovor razvrstava u sledeće kategorije:1. negativni ili konflikt odgovor, (C) 4, 5, 6,2. pozitivni odgovor, (P) O, l, 2,3. neutralni odgovor. (N) 3,Negativna i pozitivna kategorija je graduirana u tri stepena, dok neutralna kategorija zauzima sredinu kontinuiraneskale koja ide od 0-6. Od O do 2 odgovori su pozitivni, 3 je neutralan, a od 4 do 6 odgovori su negativni. Skorovi sesabiraju. Ukoliko je suma skorova veća, intenzitet loše prilagođenosti je pouzdaniji i veći. Drugim recima, RotterovTNR kvantitativno određuje „neprilagođenost".Klasifikacija odgovora u stepene neprilagođenosti vrši se, poput nekih verbalnih subtestova VB skale, premasortiranim uzorcima odgovora.

Validnost Rotterovog TNR-a proveravana je više puta i na više načina. Rotter, Raffertv i Schachitz identifikovali su68% neprilagođenih u jednom uzorku, koristeći prelomni skor 135. Približno slični rezultati dobijeni su više puta uprimeni RTNR na studentskoj populaciji. Zapaženo je, međutim, da na različitim uzorcima studentske populacijeprelomni skor 135 nije imao jednaku diskrimina-tivnost.499Objektivnost i pouzdanost RTNR-a je znatno veća nego ijednog drugog testa nedovršenih rečenica. Rotter navodiove podatke raspoređene prema polu i uzrastu ispitanika:SubjektimuškarciženedečacidevojčiceKoeficijent pouzdanosti .91 .96 .96 .97Iz ovih podataka sasvim je očigledno da su Rotter i saradnici uspeli da stvore jedan pouzdani postupak ocenjivanjaTNR-a. Pod uslovom da se objektivnost određuje stepenom slaganja više ocenjivača, RTNR zaslužuje visoku ocenuobjektivnosti za ovu kategoriju instrumenata. Zbog te činjenice bilo je više pokušaja da se Rotterov sistemocenjivanja odgovora primeni i kod drugih oblika TNR-a (Trites, 1953).Jedan od poznatih sistema ocenjivanja odgovora na TNR konstruisala je Rohdeova (1957). Njen sistem je veomaobiman i komplikovan. Ovaj sistem se oslanja na teoriju potreba Murrava i obuhvata 38 kategorija potreba,pritisaka, unutrašnjih stanja i crta ličnosti. Svaka od ovih kategorija graduisana je prema intenzitetu u tri stepena. Naizvestan način Rotterov TNR i Rohdeove TNR predstavljaju antipode. Naime, dok prvi teži proceni samo jednedimenzije, dotle drugi nastoji da obuhvati veoma mnogo. Otud se i javlja pitanje koji od ova dva pristupakonstruisanju omogućava bolje rezultate.MONODIMENZIONALNII MULTIDIMENZIONALNI TIP TNRIzvestan broj TNR-a može se rasporediti u jednu od sledeće dve polarizo-vane kategorije:a) monodimenzionalni TNR (Rotter),b) multidimenzionalni (Sacks).Sa psihometrijskog stanovišta monodimenzionalni tip TNR ima očigledne prednosti. Pre svega, na ovaj način se testproduzava a produžavanje povlači za sobom i povećanje pouzdanosti. Takav efekat nije za potcenjivanje s obziromna iznete podatke koji ukazuju na nedovoljnu pouzdanost i objektivnost ovog instrumenta.Zimmer konstatuje na osnovu pregleda literature da najviše izgleda na uspeh ima onaj oblik TNR-a koji može daobjedini monodimenzionalnu konstrukciju i objektivno ocenjivanje. Pitanje je samo nije li onda jednostavnije, i zaispitanika i za ispitivača, da se namesto TNR-a koristi tradicionalni upitnik, jer iz ovoga proizilazi da je TNR utolikobolji ukoliko je dalji od projektivnih metoda a bliži upitnicima (B J). Goldberg primećuje da zahtevi kliničara izahtevi istraživača nisu identični u pogledu TNR-a. Oni nisu identični ni u pogledu ostalih upitnika i projektivnihmetoda. Ono što odgovara jednima ne odgovara drugima, što stvara utisak „protivurečnosti" između kliničkog iistraživačkog pristupa.500DA LI JE IDENTIFIKACIJA PREDUSLOV OTKRIVANJA JA NA TNR-u?Test nedovršenih rečenica, vrlo često i rasprostranjeno primenjivan u psi-hodijagnostici, nema sopstvenu teorijuprojekcije. Proces otkrivanja (disclosure, Jourard) sebe indirektno, putem ponuđenog medija u situaciji koja jeprogramirana kao „strogo poverljiva" na ovoj tehnici ima karakter asocijacija ili verbalizacije stavova.Opravdano se prema tome postavlja pitanje modela procesa projekcije na TNR. Drugim recima, kako dolazi dosamootkrivanja ličnosti na TNR-u?Na ovo pitanje bi se moglo odgovoriti na više načina. Jedna mogućnost je da se otkrivanje objasni slučajnošću.Naime, po tom tumačenju ljudi imaju potrebu da se eksponiraju drugim ljudima. Ova potreba je u tesnoj vezi sapotrebom komuniciranja, dakle sa socijalnim potrebama. U tom sklopu postaju, različite druge potrebe premakonfiguraciji u kojoj se organizam nalazi, sadržaj ovog komunikacijskog procesa. TNR je jedan veslački medijumkoji je ubačen u taj permanentni proces. Ljudi bi učinili manje-više isto i da su mesto TNR seli da popiju kafu samobi „jezik" komuniciranja bio drugi.Druga je mogućnost da samootkrivanje TNR-om objasnimo kontekstom i motivacijom. Određeni ljudi u kriznimsituacijama obraćaju se specijalizovanim ulogama (kliničari) tražeći pomoć, razrešenje tenzije i oslobođenje odanksioznosti. Njima se nudi nekoliko takvih specijalnih uloga: prijatelji ili, ako njih nemaju, jer su usamljeni,uplašeni, nepoverljivi i izolovani, onda lekari, psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, popovi, advokati itd. Najvećiprestiž imaju oni koji su naj-upoznatiji sa „duševnim stvarima". Ovi specijalisti za „dušu" obavljaju svoj posao podposebnim uslovima čiji je zajednički imenitelj njihov autoritet, diskrecija i poverenje. Dakle, čovek u nevolji dolazikod drugog čoveka kome unapred priznaje autoritet, svoju spremnost da se otvori i da sluša uz garanciju diskrecije.U tom kontekstu „šaman" daje „anksioznom" TNR kao poseban, „posvećen" oblik komuniciranja. Pod dejstvomvektora ove situacije ispitanik postaje „transparen-tan", tj. on se otkriva, što je deo prećutnog sporazuma. Ova sečinjenica kasnije uzima kao dokaz daje TNR „projektivni test". Naravno, TNR se zatim proverava po određenimvalidacionim nacrtima u sasvim drugim ljudskim situacijama i dobi-jaju se suprotni dokazi. Najzad, on jeneobjašnjiv, sporan, a kliničar se optužuje za mistifikaciju!Treći način objašnjenja procesa otkrivanja putem TNR-a je derivat koncepta koji je Murray formulisao za TAT. Kao

što je poznato, osnova Murravevog modela je postavka da se ispitanik prvo identifikuje sa stimulusom a zatim sepro-jektuje. Naime, u dijagnostičkoj situaciji (koju Murrav posmatra kao neizdiferen-ciranu konstantu) dolazi do„susreta" između stimulusa naročite vrste (koja se pomno prikazuje kao „nestrukturisana" ili se brižljivo analizirakao psihofizička draž) i ličnosti. Ličnost je zamišljena kao sistem u kome dominira antagonizam (svesno - nesvesno)a zatim igra različitih snaga, motiva, kojih ima veoma mnogo. Motivi su međusobno nezavisni, a kombinacije i tipodnosa veoma raznoliki. Motivi su isti u svih ljudi, ali ipak je svaki pojedinac različit zbog toga što ima svojuposebnu biografiju. U toku formativnog procesa motivi se kombinuju indi-501vidualno-specifično, ali uvek vezano za određene osobe iz prošlosti. One osobe iz naše prošlosti koje su najvišedoprinele stvaranju motivacijskih spletova, koje su personifikacije motivacijskih subsistema, predstavljaju„unutrašnji skup". Svaka aktuelna situacija u nekoj meri aktualizira i naša ranija iskustva, odnosno uključuje namanje-više intenzivan način „unutrašnji skup". Kada aktuelna situacija u nekom momentu probudi neki splet motiva,onda to povlači za sobom i oživljavanje određenog lika iz unutrašnjeg skupa. Sva su naša sećanja vezana za ljude, asvako sećanje je praćeno aktualizacijom potreba koje su sa tim likom identifikovane.U TAT situaciji komunikacija između psihologa i ispitanika organizovana je posredno, serijom nedovoljnoodređenih slika ali koje su mnogostruko sugestivne. Ako ispitanik prihvati provokaciju i dobrovoljno se uključi u„javno maštanje", on time stvara preduslov da se poistoveti sa nekim stimulusnim likom. Naravno, on prvo treba dakreira taj lik. Murrav se ne upušta u to da li se ispitanik prvo identi-fikuje pa onda stvara sadržaj priče, ili je procesobrnut. Moglo bi biti da ispitanik prvo stvara obrise jednog lika, identifikuje se sa njim i u produžetku se otkriva, jersam sebi služi kao podsticaj i rezervoar sadržaja i inspiracija.Ceo proces bi mogao biti predstavljen sledećom sekvencom:MAŠTANJE - POISTOVEĆIVANJE - SAMOOTKRIVANJEIz ove „formule" sledi daje mašta preduslov javljanja poistovećenja, dok je poistovećivanje preduslovsamootkrivanja. Međutim, ovakvo kruto formulisanje nije sasvim prihvatljivo. Na primer, mašta ne prestaje kada sepostigne poistovećivanje. Naprotiv, maštanje potpomaže da se poistovećenje razvije u samootkri-vanje. Takođe jemoguće da neka vrsta poistovećivanja nastaje već na nivou percepcije likova na slikama. Prema tome, ova „formula"je, verovatno, mnogo složenija, pa čak i varira individualno.Poenta ove male analize ostaje pitanje procesa stvaranja samootkrivanja posredstvom TNR-a kao medijakomunikacije. Moguće je da na TNR-u „asocijacije" i „stavovi" zamenjuju momenat koji na TAT-u nazivamo„maštanje". Zaista, na TNR-u se ne traži nikakvo maštanje, niti se na TAT-u traže asocijacije ili stavovi. Problem jedakle u preostala dva člana „formule", ili još tačnije, u poi-stovećivanju. Izgleda, bar na prvi pogled, dajepoistovećivanje na TNR-u kontra-indikacija. Tako, na primer, pribegavanje formulacijama u trećem licu ili izmi-šljenim imenima može ostaviti utisak daje za TNR važniji zaklon nego stimulus sa kojim bi se ispitanik poistovetio.Međutim, ako je tačno to da u procesu samootkrivanja na TNR-u nema momenta poistovećenja sa imaginarnimizgovo-rivačem nedovršene rečenice, onda ostaje otvoreno pitanje kako se ispitanik uključuje?Odgovor na postavljeno pitanje mogao bi da bude da se on ne uključuje već da se u rečenicu uključuje sama njegovapotreba, njegovo nesvesno. Ovaj odgovor ne treba olako odbaciti. Međutim, ako i prihvatimo ovu tvrdnju, ona nećemoći da nam objasni više od nekoliko slučajeva. Većina ispitanika, po mišljenju analitičara TNR-a, prozireprovokaciju i odgovara dosta kontrolisano. Prema tome, jedan opštiji, realniji i zato prihvatljiviji put tumačenjaprocesa samootkrivanja na502TNR-u zahteva „blaži" koncept od nesvesnog. Poistovećenje, koje je takođe nesvesno, barem u prvim fazama dok sene stvori efekat „feedbacka", mogao bi biti konstrukt koji objašnjava proces kojim se odvija samootkrivanje naTNR-u.Između poistovećivanja na TAT-u i na TNR-u postoje verovatne razlike. Pre svega, sam stimulus drastično jerazličit. Osnovnu razliku između te dve vrste stimulusa vidimo u tome što TNR provocira kratak i brz završetakuključenosti. Ovo skraćivanje procesa kojim se dolazi do „odgovora", čak i pod pretpostavkom daje ispitanikuključen, dovodi do površnosti u izlaganju kritičnih tema. Suprotno ovoj orijentisanosti na „brzo, plitko", kod TAT-a imamo jednu optimalniju orijentaciju na „opustite se, slobodni ste". Istini za volju, i na TAT-u postoji ograničenjevremena. No ipak, relativno složeniji zadatak predstavlja bolji uslov za potpunije uključivanje nego uži,segmentirani zadatak na TNR-u. Ukratko, iako se poistovećenje javlja u obe tehnike, uslovi za razvijanjepoistovećivanja na TNR-u su loši, sputavajući. To je jedno od mogućih objašnjenja procesa sterilizovanja ispitivanjapreko TNR-a, ili ograničavanja na usko, aktuelno.VALIDACIJA TNR-aEvaluacija rezultata onih istraživanja koja se odnose na parametre TNR-a veoma je otežana činjenicom da se ovajmetod koristi u velikom broju raznolikih formi. Pošto se ne zna kakav je odnos između tih mnogih oblika, nirezultati dobijem na jednoj formi ne mogu se prenositi na drugu, te je u krajnjoj liniji generalizacija nemoguća.Drugu otežavajuću okolnost na putu ka generalizaciji predstavlja nesrazme-ra između istraživanih oblika i oblikakoji se primenjuju u praksi. Naime, najveći broj istraživanja rađen je sa Rotterovim TNR, a u praksi se ovaj oblikkoristi daleko manje nego Forerov, Sacksov, Rohdeove. Iz ovoga proizilazi da oni oblici koji su podesni zaistraživanja nisu podesni za klinički rad, i obrnuto!Koji su validacioni kriterijumi najviše korišćenil Izbor kriterijuma je postupak proveravanja testova, i TNR jenajčešće ispitivan na sledećim populacijama:

- studentima,- bolesnicima,- vojnicima.Na ovaj način, po logici stvari, ograničava se uzorak i mogućnost generali-sanja. Upravo zbog ovakve prakseRotterov TNR okvalifikovan je kao test name-njen studentskoj populaciji.Koji su ispitanici najviše korišćeni? Prema tradiciji koja je već ustaljena kod koji je dosta dugo suviše ležernotretiran. Doduše, zadatak nalaženja adekvatnog kriterijuma veoma je komplikovan. To se dobro vidi iz poznatepojave da se najpre konstruiše test da bi zamenio neku negativnu praksu, a pri tom se kao validacioni kriterijumuzima upravo ta praksa. Ovu pojavu je Cronbach podrugljivo uvrstio u validaciju tipa „izvlačenja za perčin". Međusvim testovima projektivnima pripada slava daje za njih najteže naći dobar validacioni kriterijum.503Zašto je projektivne metode teško validirati? Osnovni izvor teškoća vali-dacije projektivnih metoda, po mišljenjuGoldberga, predstavlja činjenica da one obuhvataju pojave koje ne samo što su povezane sa „unutrašnjim faktorima"već se isključivo odnose na te „unutrašnje faktore". Budući da se oni nalaze negde između stimulusa i reakcije, oni inisu dostupni neposrednom osvedočenju, već se do njih dolazi indirektno, zaključivanjem.Postoje projektivni metod, po definiciji, usmeren na „unutrašnju situaciju odnosno splet intervenirajućih varijabli,postavlja se pitanje kako se može odrediti odgovarajući kriterijum. To se naravno može učiniti hipotetičnim izboromnekih korelata, kao što se radi u operacionalnom istraživanju. Međutim na kraju, kada generališemo, opet semoramo vratiti na prirodu veze koja postoji između korelata i „unutrašnje situacije". Čist empirizam ne može da resitaj odnos. Potrebna je dakle neka teorija koja bi omogućila deduktivno izvođenje korelata ili koja bi dopustilapredikciju određenih posledica.Prema tome, da bi se projektivni metod psihometrijski validirao, neophodno je da već raspolažemo validnim„konceptualnim instrumentima" na osnovu kojih se može odrediti korelat ili predvideti ponašanje. To bi naravnoznačilo daje vali-dna teorijska postavka preduslov adekvatnoj validaciji projektivnih metoda. S obzirom na stanjekoje sada vlada u teoriji ličnosti, ovaj zahtev je veoma teško ispuniti.Lazarus, Eriksen i Fonda izvršili su ispitivanje u okviru kojeg su psihi-jatriske bolesnike, na osnovu mehanizamaodbrane, rasporedili u sledeće dve grupe:a) intelektualizere,b) potiskivače (represore).Na osnovu dinamičke teorije oni su predvideli da će intelektualizeri dati na TNR-u znatno veći broj seksualnih iagresivnih odgovora nego potiskivači. Ova je pretpostavka potvrđena.Harlow je na osnovu psihoanalitičke teorije pretpostavio da će među dizačima tegova naći više takvih koji na ovajnačin pokušavaju da kompenzuju svoju „maksimalnu neadekvatnost". U skladu s tim on je TNR-om testirao jednugrupu dizača tegova i jednu drugu grupu sportista, kao kontrolnu grupu. Osnovna dimenzija koju je na TNR-uocenjivao bila je „dominacija - submisivnost". Od 11 varijabli koje su procenjivane na 7 je utvrđena statističkiznačajna razlika između eksperimentalne i kontrolne grupe u očekivanom pravcu.Lako ćemo se složiti sa mišljenjem Goldfarba da je teško unapred propisati kako da tačno izvršimo izbor kriterijumaza validaciju TNR-a. To će zavisiti od konkretnog problema.Prilikom izbora kriterijuma javljaju se i neke greške koje se na svaki način moraju izbeći. Zimmer navodi da unekim istraživanjima nije vođeno računa o razlikama između konceptualnog okvira testa i izabranih kriterijuma.Ako između konceptualnih okvira testa i kriterijuma nema zajedničkih varijabli, onda se dobi-jeni rezultati, to jestkorelacije, teško mogu interpretirati. Drugim recima, smisaona validacija zahteva da test i kriterijum imajuzajednički konceptualni okvir. Ovaj504zahtev ne isključuje mogućnost da se projektivni metod validira i prema nekom manifestnom, akcionom, socijalnomkriterijumu. Bitno je da između njih postoji zajednička teorijska varijabla.Kriterijumi validnosti i korisnostiKada se govori o validnosti, onda se često zaboravlja da time nije određen stepen generalizovanosti. Drugim recima,termin validnost se često, pogrešno, tumači kao univerzalna korisnost. To je pogrešno, jer između pojedinihkriterijuma validnosti korelacija može da bude veoma različita. Provera TNR-a na empirijskim kriterijumimapokazuje da je on za neke zadatke nepodesan (npr. za procenu socijalne percepcije, Rotter; za procenu psihološkeprilagođenosti dece), dok je za druge sasvim podesan (npr. Rotterov TNR je koristan za procenjivanje prilagođenostiodraslih kao i za procenu težine poremećaja psihijatrijskih bolesnika).Najčešći razlog neuspeha TNR-a (a verovatno i mnogih drugih projektivnih i neprojektivnih metoda) jeste taj što seprenebregava relativna specifičnost valida-cionih kriterijuma. Test koji je validiran po kriterijumu prilagođenostistudenata ne može se apriori smatrati validnim i za sve druge potencijalne situacije odnosno kri-terijume. Ovaj test,prema tome, „ima pravo" da bude nevalidan ako se koristi, na primer, za procenu i predikciju budućeg uspehapitomaca letačke škole.Iz svega ovoga proističe da neki test može biti koristan za određen zadatak a da nema univerzalnu pa čak ni nekuširu validnost. Isto tako, ako neki test ima validnost prema više različitih kriterijumuma, on još uvek ne mora dabude, samim tim koristan i u nekoj drugoj situaciji.Zaključak1. TNR je metoda koja po vrednosti ne zaostaje za ostalim metodama koje se koriste za procenu ličnosti, bilo za

kliničke ili istraživačke svrhe.2. Za sada nije objašnjeno na kojim procesima se temelji ova metoda. Opravdanost projektivne hipoteze u odnosuna TNR nije dokazana, mada ne postoji neka druga koja bi bolje odgovarala.3. Postupak koji se najčešće sreće u literaturi svodi se na opisivanje i prvu validaciju neke modifikovane verzijeTNR-a. Međutim, stvar se obično i završava na tome. Sasvim su retki slučajevi kontrolne validacije, a još je redislučaj daje neki TNR standardizovan i normiran. Usled ove okolnosti razvoj ove metode je difuzan.4. Potpuno izuzetan razvoj pokazao je Rotterov TNR. Ovaj metod je vrlo malo korišćen u kliničkoj praksi, što seobjašnjava: a) metodom ocenji-vanja i b) monodimenzionalnim ustrojstvom. Kliničari smatraju da je ova metodasimpliflkovana i nedinamična. Suprotno tome, branioci Rot-terove metode ističu da je njena prednost nad ostalimpostignuta zahvaljujući većoj preciznosti koja je postignuta sužavanjem dijapazona.5. Mnogi problemi vezani za TNR zahtevaju dalju doradu i sistematsko istraživanje. Ovamo spada izrada skale zaprocenu defanzivnosti, ispi-505tivanje interakcionih efekata, instrukcione orijentisanosti, formulacije korena i duzine testa, što bi sve trebalo ispitatina uporednim uzorcima iste i različitih populacija.6. Najzad, potrebno je da se istraživanja skoncentrišu umesto da se rasipaju, da se više proveravanja usredsredi najedan oblik nego da se mnogi oblici nedovoljno proveravaju i nepotpuno istražuju.PROMENE I NOVINETest nedovršenih rečenica (TNR) jeste psihološki instrument koji se nado-vezuje na tradiciju korišćenja nezavršenihrečenica u savremenoj psihologiji (Ebinghaus). On dobija savremenu namenu u periodu dominacije psihoanalize,kada je ponovo „otkriven" kao sredstvo procene ličnosti. Za teorijsku osnovu TNR vezuje se hipoteza o testovnojprojekciji. Ovaj postupak ispitivanja je prihvaćen u praksi kao projektivni instrument nižeg reda, koji nije dosegaougled vrhunske trijade testova - Rorschach, TAT i Mahover. Teorijska argumentacija i psihometrij-ska strana suopšte slabosti TNR. Uprkos evidentnim nedostacima, TNR je prihvaćen i korišćen u psihodijagnostičkoj praksi. Onse među psihološkim instrumentima procene ličnosti ističe verovatno najvećim brojem formi i modifikacija.Izuzetna modifikabilnost može da bude i razlog zašto se o validnosti i pouzdanosti TNR ne mogu naći pouzdanipodaci u literaturi. Praktično svaki procenjivač može da modifikuje TNR i improvizuje način obrade za svojepotrebe što se i koristi u praksi.Test nedovršenih rečenica koji smo prikazali u ovom poglavlju takođe ima brojne modifikacije, što se može ceniti ikao mana i kao vrlina - u zavisnosti od kriterijumuma ocenjivanja. Zabunu unosi i to što se ovaj instrument nazivatestom, a to TNR u celini zaista ne zaslužuje. Može se tvrditi daje to jedan poseban oblik sakupljanja pisanih iskazaneke osobe o sebi na zadate teme. Tako sakupljen „materijal" u postupku ispitivanja ličnosti može da bude od koristiispitivaču, međutim, kao nedovoljno strukturiran oblik i postupak ne zadovoljava kriterijume regularnihinstrumenata. Većina korišćenih formi TNR ne ispunjava tehničke standarde propisane za psihodijagnostičkeinstrumenate s kojima se TNR ponekad zajedno koristi. U praksi psihološke procene i studije slučaja koristite serazličiti načini ispitivanja koji nisu psihološki instrumenti u pravom smislu. No, takvi postupci se ne nazivajutestovima. Intervju, anamneza, heteroanamneza i drugi načini prikupljanja podataka za proučavanje ličnosti suprihvaćeni jer su potencijalno korisni za datu namenu. Za TNR se može reći da predstavlja sredstvo kojim se moguprikupiti psihološki podaci koji se stručnom procenom mogu uzeti u obzir u proceni ličnosti i daje taj postupakdonekle koristan.Kredibilitet TNR opterećuje nemogućnost davanja odgovora na dugi niz pitanja, na primer, šta odgovor na testupredstavlja, kako se iz takvog materijala dolazi do relevantnih saznanja i otkrića, odnosno do valjane i pouzdaneprocene celog profila ili užih aspekata ličnosti. To je dug koji TNR do sada nije uspeo da vrati onima koji su dalipoverenje takvom sredstvu ispitivanja i procenjivanja.506Među onima koji su zastupali ili pisali o TNR preovladalo je mišljenje daje materijal dobijen primenom TNRprojekcija ličnosti. Da li je sve dobijeno sa TNR ili samo ponešto od tih projekcija - to je teško odrediti, a još težedokazati. Preduslov ovakvih pretenzija je da postoji kriterijum projekcije na TNR jer je sasvim neverovatno da susvi odgovori prava projekcija. Najviše što TNR može da ponudi je fenomen „prividne valjanosti" odnosno utisakdaje materijal u celini ili u nekim delovima karakterističan za ispitanu osobu i da je u tom smislu i relevantan.Odgovori na TNR uglavnom ne otkrivaju neku nepoznatu dimenziju osobe s kojom razgovaramo. Naprotiv, oni suvećinom informacijski redundantni mada procenjivač može u materijalu da pronađe i trag „viška značenja", aliostaje pitanje odakle potiče taj višak - iz ispitanika ili ispitivača. Bilo bi praktično i metodski dovoljno da znamo nakoji način iz materijala i „dvostruke projekcije" da izdvojimo deo koji potiče od ispitanika, ili je njemu svojstven, ikoji otkriva nepoznato i nesvesno. Ako bismo to uspeli, imali bismo instrument koji možda nije projekto-van, ali jebarem valjan.Kada se sve sabere, izdvajaju se tri važna nedostatka ovog instrumenta: prvi je nedovoljna određenost osnovnogpredmeta procene (merenja), drugi nedostatak je labav kriterijum ocenjivanja kako pojedinačnog odgovora, tako inalaza u celini, a treći - nedostatak bilo kakve provere pouzdanosti prikupljenih odgovora. Kod nas su urađene dvemodifikacije u nastojanju da se TNR oslobodi navedenih osnovnih nedostataka i približi standardima za psihološkeinstrumente. Prva modifikacija urađena je uvođenjem niza pravila obrade odgovora i ponudom različitih modelainterpretacije (1983, Berger). Pošlo se od pretpostavke da se koncept poluprojektivnog instrumenta može opravdatiuvođenjem tri alternativna inter-pretacijska modela, od kojih procenjivač bira najpodesniji za određeni slučaj.

Ponuđeni su: familiogentički, razvojno genetički, transakcioni, model bazičnih oslonaca ličnosti (BOL) i fleksibilniinterpretacijski sistem (FIS). Ta modifikacija je delimično prihvaćena i zamenila je u praksi dotada popularni„slobodni stil" obrade i interpretacije. Ova intervencija je produžila život instrumenta u praksi, ali nije bitnopromenila njegov ukupan kvalitet. Postalo je jasno da, bez temeljnije modifikacije, TNR očekuje sudbina većinelansiranih psiholoških instrumenata, koji su vremenom i bez drame i oproštajnog govora marginalizovani i zaborav-ljeni.Druga modifikacija TNR izvedena je temeljnije nego prethodna - gotovo radikalno. Uvedene su tri značajne izmene.Prva bitna novina je odbacivanje dubiozne pretenzije da je TNR projektivan test budući da, takav kakav jeste, onnije projektivan, a nije ni test. Umesto te proizvoljne pretpostavke, TNR je defini-san kao psihološki instrumentkojim se ispituju personalni stavovi osobe u odnosu na seriju primarnih i opštih životnih tema koje je prethodnaforma implicitno sadržavala (Berger i Vukobrat, 1998). Po toj definiciji, predmet ispitivanja sa TNR su lični odnosiili stavovi prema primarnim životnim temama u našoj civilizaciji. U te primame teme spadaju: majka, otac,porodica, partneri, prijatelji, autoriteti, lične sposobnosti, rad, kooperativnost, strahovi, osećanja krivice, reagovanjena stres, prošlost, budućnost, ciljevi i identitet. Ova definicija predmeta postavlja kao507zadatak ispitivanje opšte nomotetičke teme i stav prema tim temama kao idiograf-sku karakteristiku osobe. Tek udrugom planu se razmatraju pojave nesvesnih konflikata, mehanizama odbrane i drugih aspekata psihodinamike.Ovaj sadržaj je razumljiv, evidentan i može da se ispituje i instrumentima otvorenog tipa, kao što je TNR, ilizatvorenog tipa kao što su upitnici.Sve životne teme u okviru TNR/mod ispituju se pomoću završetaka rečenica, kojima ispitanik izražava svoj stav nadva načina: pismeno - svojim recima, i dodatno - putem petostepene skale na upitniku IPS (Inventar personalnihstavova). Upitnik IPS je sadržinski paralelan sa rečenicama na TNR. Tandem TNR/mod i IPS omogućuje da senalaz prikaže grafičkim profilom stavova prema 16 životnih tema. Postoji mogućnost da se rezultat sažme u petmakrotema. Po tri žvotne teme su grupisane u sledećih pet makrotema: primarne relacije (porodica), sekundarnerelacije (prijateljstva, partnerski odnosi, odnos prema autoritetu), produktivnost (rad, sposobnosti, kooperativnost),neurotičnost (strahovi, osećanje krivice, stres) i proaktivnost ili egzistencijalna dimenzija (prošlost, ciljevi, buduć-nost, identitet). Ovako organizovan i definisan predmet ispitivanja omogućuje da se kriterijum i ocenjivanje resebolje nego kod drugih oblika TNR. Odgovori na nedovršenim rečenicama TNR/mod ocenjuju se prema jednojkontrolnoj grupi ili uzorku, slično kao odgovori na testu shvatanja na WB skali inteligencije. Odgovori naupitničkom obliku ispitivanja stavova IPS ocenjuju se na petodelnoj skali.Drugi veliki nedostatak TNR, koji ranije nije bio rešen, jeste kontrola dobi-jenih odgovora. Umesto kontrolepouzdanosti odgovora, primenjivan je princip da je svaki odgovor u izvesnoj meri projekcija, odnosno odrazličnosti, što će proce-njivač da interpretira. Ostalo je otvoreno pitanje staje pravi odgovor, a šta greška, odnosno,koji je kriterijum greške. Test nedovršenih rečenica nije konstruisan kao konvencionalni psihološki instrument kojitreba da kontroliše autentičnost odgovora, već kao projektivni test koji sve odgovore svodi na projekciju. Greške,kao i omaške, predstavljaju „kraljevski put do nesvesnog". Međutim, na TNR greške kao neautentični odgovoričesto su hotimične i manipulativne, a samo ponekad slučajne. Koncept projektivnog karaktera TNR je odbačen kodmodifikovane forme TNR/mod i uveden je način kontrole pouzdanosti odgovora. Kontrola odgovora za TNR/modrešena je paralelnim ispitivanjem na dva načina: formom otvorenog i formom zatvorenog upitnika o istimsadržajima. Primenom dva konstrukcijski različita instrumenta - jednog upitnika otvorenog tipa u vidu nedovršenihrečenica koje ispitanik dovršava (TNR/mod) i jednog upitnika samoopisnog tipa sa petodelnom skalom davanjaodgovora (IPS/110) - omogućeno je poređenje dva iskaza o istom predmetu. Ta dva instrumenta su u paralaktičkomodnosu: oni „nišane" isti sadržaj, ali iz drugog ugla. Drugim recima, IPS je kontrola TNR/mod fonne, ali taj odnosse može posmatrati i obrnuto ili interaktivno. Prikaz rezultata na oba instrumenta paralelno u grafičkoj formi služikao nalaz i kao podsticaj za razgovor ispitivača sa ispitanikom. Ispitivanje vodi ka kooperativnoj dijagnostici,umesto zatvaranja rezultata u okvir neke teorije ličnosti. Istoj svrsi i kvalitativnoj analizi služi i profil ličnosti kojiprocenjivač sastavlja iz najkarakterističnijih odgovora koje je ispitanik dopisao za svaku od 16 životnih tema, nanedovršenim rečenicama TNR/mod.508Ovaj kombinovani metod je po konstrukciji vrlo zahtevan u pogledu obrade odgovora oba dela instrumenta dofinalne faze nalaza. Pojmovna osnova nazvana „životne teme" nije derivat psihoanalitičke teorije niti teorije crta.Formalno, tema kao naziv podseća na TAT kao test tematske apercepcije, a možda i na teoriju ličnih konstrukata.Pojam životna tema je racionalni konstrukt koji odgovara kontekstu kliničke i psihoterapijske fenomenologije i služiu razumevanju i tumačenju idiografskih specifičnosti slučaja. Ovaj pristup omogućuje i kliničku procenu iistraživanja, tim pre što se pomenuta dva instrumenta, TNR/mod i IPS, mogu pri-meniti i odvojeno. Povezivanjenalaza sa nekom zaokruženom teorijom ličnosti samo je mogućnost, a nikako obaveza ispitivača. Instrumentalnitandem TNR/mod - IPS/110 može se svrstati u novu generaciju instrumenata namenjenu kooperativnoj dijagnostici,u kojoj ispitanik zamenjuje teoriju, faktorsku analizu ili empirijski kriterijum jer odgovara na ključno pitanje svakeprocene ličnosti: kome i čemu služi psihološki nalaz.509XXI. JUNGOV TEST ASOCIJACIJAAsocijaciona metoda je, bar u današnjoj formi, najtešnje vezana uz ime Jun-ga. U popularnoj upotrebi on se često inaziva Jungov asocijacioni metod (JTA). Izvorno je namenjen eksploraciji određenih misaonih i emocionalnih

sadržaja i konflikata („kompleksa" u terminologiji C. Junga).Jung je pretpostavljao da su one reči-stimulusi iza kojih sledi produženo reakciono vreme ili blok, ili čak neobičantip reakcije reci, u vezi sa nekim emocionalno šaržiranim sadržajima (kompleksima). Postojanje takvih kompleksauslov-Ijava i pomenute smetnje u asocijativnom toku.Po mišljenju Rapaporta (1947) sadržajni aspekt reci R manje je važan od „formalnog" aspekta. U formalne aspektereakcije ubrajaju se:1. reakciono vreme (RV),2. odnos reakcije prema stimulusu,3. odnos reakcije prema popularnoj tendenciji,4. odnos ispitanika prema instrukciji.Ovi formalni aspekti, odnosno indikatori u starijoj literaturi tretirani su kao dijagnostički znaci koji ukazuju napostojanje kompleksa.OPIS TEHNIKEU upotrebi se nalazi više modifikovanih verzija JTA:a. Originalni JTA (oko 100 reci stimulusa),b. Kent-Rozanov (oko 50 reci stimulusa),c. Rapaportova verzija (60 reci stimulusa).Za sve njih je zajedničko da se sastoje iz jednog spiska reci. Reci- stimulusi birane su prema kliničkom iskustvu. Upitanju su većinom imenice i izvestan broj glagola. Reci se eksponiraju prema zadanom redosledu. Beleži sereakciono vreme, reakcija, upadljivo ponašanje ispitanika i objašnjenje koje ispitanici daju u vezi sa postavljenimpitanjima kada je ispitivaču reakcija nejasna.INSTRUKCIJA ZA DAVANJE JTAMada JTA ne spada u strogo standardizovane metode ispitivanja ličnosti, ipak je neophodno da se instrukcijaujednači. Preporučujemo sledeću instrukciju: „Ja ću vam sada pročitati jedan spisak reci. Čitaću vam polako reč poreč. Kada čujete reč koju sam izgovorio, vi mi brzo dobacite jednu drugu reč. Nije važno šta ćete reći. Važno je daodgovorite brzo i da to bude prva reč koja vam je pala na pamet.510Slušajte dobro koju vam reč čitam, jer ne mogu daje ponavljam! Evo, na primer, ja ću reći reč ,sunce'. Šta Vam jeprvo palo na pamet kada ste čuli reč sunce? (Ako je ispitanik razumeo zadatak, tada nastavljamo.) Sada pazitedobro. Počinjemo. Odgovarajte što brže!"DODATNA UPUTSTVAJednu od ozbiljnijih teškoća koje se javljaju prilikom interpretacije JTA-a predstavlja nejasna razlika izmeđumogućih uzroka devijantnih R. Naime, često je nejasno da li ispitanik nije razumeo ili nije mogao da ispuni ono štose od njega instrukcijom zahtevalo. Ova je razlika za pravilnu dijagnozu veoma značajna. Zbog toga se preporučujeispitivačima da izvrše proveru naročito na početku ispitivanja.Ako ispitanik uzastopno daje odgovor u više reci, treba ga podsetiti na instrukciju i tražiti da daje samo jednu reč-reakciju. Ako ispitanik i pored toga nastavi da reaguje na isti način, pretpostavićemo da ne može da se povinujeinstrukciji.To isto ćemo učiniti i kod drugih oblika devijantnih R, koji se javljaju seri-jalno na početku ispitivanja (dugo RV,nabrajanje predmeta u sobi i dr.).PSIHOLOŠKA ANALIZA TESTOVNOG PONAŠANJAU izvornoj Jungovoj verziji analiza test-ponašanja ispitanika vršena je prema principima dubinske psihologije.Međutim, postoji i jedan drugi način koji je predložio Rapaport. Prema ovom autoru analiza asocijacija može da sevrši iz sledećih aspekata:1. aspekta pamćenja,2. aspekta formiranja pojma,3. aspekta anticipacije.Ovaj sistem analize predstavlja, prema Rapaportu, opšti okvir za analizu čitave baterije kliničkih testova (VB skale,Rorschachove metode, TAT-a i dr.).A. Odgovor sa aspekta pamćenjaSvi intelektualni procesi, prema Rapaportu, imaju svoj aspekt pamćenja. Pamćenje se može analizirati i interpretiratisa teorijskih pozicija:Asocijativne teorije pamćenja, gde se tvrdi da su reči-stimulusi i reči-reak-cije povezane usled toga što su u ranijem iskustvu ispitanika bile doživljeneistovremeno ili u bliskoj sukcesiji (princip dodira).Psihoanalitičke teorije pamćenja, gde se tvrdi da asocijacije-reakcije, kao isvi ostali sadržaji svesti predstavljaju samo reprezentante emocija, afekata itendencija (nagona, konflikata).Rapaport je, u nastojanju da nađe jednu opštu teorijsku osnovu dijagnostičkih testova izabrao svoju modifikacijuego-psihologije. U okviru ove teorije33 Psihodijagnostika 511intelektualni procesi su shvaćeni ne kao funkcije sposobnosti već funkcije ličnosti, odnosno kao „ego-aparat".Determinante odgovora

Asocijaciona reč-reakcija predstavlja izolovani artefakt. Ona je određena, najverovatnije, faktorima učenja(uslovljavanja) i faktorima nesvesnih procesa koje tumači psihoanalitička teorija.Dinamičke faktore, koji uslovljavaju određenu reakciju na stimuluse asoci-jacionog eksperimenta, prema Rapaportu,možemo predstaviti hijerarhijski. Na površini ove dinamičke hijerarhije nalaze se stavovi. Tu se na prvom mestumisli na stav ispitanika prema ispitivanju pa i ispitivaču. Instrukcijom, koja se obavezno daje, nastojimo da pridobijemo ispitanika za saradnju i da ga informišemo i usme-rimo. U većini slučajeva smatra se da on treba i možeda sarađuje, odnosno da može da zauzme kooperativan stav.Među dinamičke faktore za koje pretpostavljamo da uslovljavaju konkretnu reakciju treba da ubrojimo najmanjesledeća tri, i to po navedenom redosledu subordinacije:a. nagoni, potrebe,b. emocije, afekti,c. stavovi.Stavovi su „najpovršniji", pa verovatno i najčešći faktor neuspeha asocijativnog eksperimenta, bar što se tičenormalnih ispitanika. Za neurotičare je, naprotiv, karakterističniji nesklad između kooperativnog stava inemogućnosti da uprkos tome efikasno sudeluje u ispitivanju.Sa ego-psihološkog stanovišta, kao što je Rapaportovo, od prvorazrednog je značaja odnos između navedenih nivoadinamičke hijerarhije. Ukoliko je odnos između ovih slojeva usklađeniji, organizovaniji, utoliko je ego jači; usuprotnom pak slabiji. Odnos između ovih nivoa dinamike možemo dakle interpretirati pojmom ega. Opisno, egomože da varira između polova:integrisan ...................dezintegrisan,ima kontrolu.................nema kontrolu,jak.........................slab.Prihvatajući takvu interpretaciju, možemo očekivati da će odlike Ega, biti sledeće:Jak egokooperativan stav, uobičajene reakcije, malo „poremećaja".Slab egonekooperativan stav, neobične reakcije, mnogo „poremećaja"Za razumevanje ovih tvrdnji potrebno je imati u vidu da Rapaport pripada klasičnom, ortodoksnom krilupsihoanalitičke škole. To objašnjava zašto je po njemu prilagođenost poistovećena ne samo sa visokomsocijalizacijom nego i sa visokim konformizmom.512B. Odgovor sa aspekta formiranja pojmaVeć je istaknuto da pri analizi test-ponašanja u asocijativnom eksperimentu podjednaku važnost pridajemo ikognitivnom i konativnom aspektu. Sa kognitivnog stanovišta, pored pamćenja, značajan je i proces formiranjapojma. Od ispitanika se očekuje da na stimulus nadoveže jednu adekvatnu verbalnu reakciju, da stvori jednukompatibilnu celinu. Ovaj aspekt test-ponašanja možemo podvesti pod kategoriju formiranja pojma.Procesi mišljenja koje zahvatamo u asocijacionom eksperimentu mogu se shvatiti kao izdvojeni (uveličani) segmentuobičajenog procesa mišljenja. Proces asocijacije kakav se vidi u ovom opitu predstavlja, dakle, fazu „normalnogmišljenja", tj. mišljenja koje je karakteristično za jednu određenu osobu određenih obeležja ličnosti i kulture.Ukoliko je veza između S i R udaljenija od uobičajenih, utoliko je opravdaniji zaključak o postojanju „poremećaja".Značenje termina „poremećaj" može da se shvati i formalno, statistički, a može da se shvati i više sadržinski,teorijski, Rapaport smatra da se svi poremećaji na JTA mogu uključiti u jednu od sledeće dve široke rubrike:1. bliske, skučene, sužene,2. udaljene, labave, preširoke.BLISKE REAKCIJEProces mišljenja zahvaćen asocijativnim eksperimentom može se razložiti na iste faze koje srećemo i u drugimsituacijama rešavanja problema. To su:a) analitička, pripremna faza ib) sintetička, završna faza (koja vodi ka formiranju pojma).Bliske reakcije predstavljaju poremećaj asocijacija u analitičkoj fazi procesa mišljenja. Slikovito rečeno, bliskareakcija nastaje usled „kratkog spoja" u toku formiranja veze između stimulusa i reakcije.Bliske reakcije predstavljaju, kao što je rečeno, široku kategoriju reakcija koje imaju različite forme. Među najčešćeubrajamo sledeće:1. Ponavljanje stimulusa umesto davanja prave asocijacije.2. Reakcija u više reci koje, u stvari, predstavljaju parafrazu stimulusa („ćerka .. . ženski potomak").3. Ponavljanje stimulusa uz dodavanje ego-reference ili samo dodavanje ego-reference (kuća . .. moja, ili: kuća. ..moja kuća).4. Reakcija je ista kao i stimulus samo je data u kombinaciji („vatra . . . vatrogasac").5. Reakcija je slična stimulusu po zvučnosti („vatra . . . tatra; penis . . . tenis").6. Imenovanje predmeta u sobi kao reakcija.Perseveracija (ponavljanje istovetnih reakcija posle različitih stimulusa) predstavlja poseban slučaj bliskih odgovora.Perseverativni odgovori mogu biti različite vrste:33 Psihodijagnostika 513

a) Na sve „nezgodne" stimuluse ispitanik odgovara sa istom reakcijom („ne znam", „neprijatno") pri čemu jeodgovor dinamički evidentan.b) Iza šok-reakcije sledi produženo reakcijsko vreme na nizu sukcesivnih stimulusa (neurotična labilnost kontroleodnosno ega).c) Neka besmislena, neadekvatna reakcija se ponavlja, mestirnično ili seri-jalno (indikator psihotičnogporemećaja).Uzroci nastanka bliskih reakcija. U analizi uzorka mora se poći od toga da se između percepcije S i davanja Rodigravaju složeni psihološki procesi (koje nije lako dešifrovati povratno, tj. od R ka S). Rapoport je pretpostavljaoda bliske reakcije kao i udaljene predstavljaju relativno inkompatibilne tendencije ponašanja. On je očekivao da ćebliske reakcije da se javljaju kod sledećih grupa poremećaja:a) rigidno kompulzivnih,b) depresivnih,c) nekih podgrupa shizofrenije.Rezultati provere pokazali su, međutim, da bliske i udaljene reakcije nisu generalizovane crte načina mišljenja. Koddepresivnih i shizofrenih bolesnika bliske reakcije mogu da se jave udruženo sa udaljenim reakcijama. Iz ovogasledi da nam još nisu jasni uzroci formiranja ovih tendencija test-ponašanja.UDALJENE REAKCIJEUdaljene reakcije predstavljaju poremećaj u „sintetičkoj" odnosno završnoj fazi procesa formiranja pojma.Tip udaljenih reakcija Rapaport je razvrstao u manji broj kategorija nego bliskih reakcija. Njih je moguće prikazatijednom jednostavnom skalom:a) izraziti stepen udaljene reakcije,b) viši stepen,c) visoki stepen.Uzroci nastanka udaljenih reakcija. Kao stoje već rečeno, udaljene reakcije ne pokazuju statistički značajnu razlikuizmeđu depresivnih, rigidno-kompu-Izivnih, sjedne strane, i shizofrenih, sa druge strane. Hipotetično, međutim,karate-ristike udaljenih reakcija treba da su:a) izraziti stepen: može da se javi i kod normalnih osoba živahnog, fleksibilnog načina mišljenja,b) viši stepen: odgovara shizoidnoj patologiji mišljenja,c) visoki stepen: javlja se kao obeležje shizofrenog poremećaja mišljenja u formi nepovezanih, neadekvatnih,bizarnih asocijacija.DIJAGNOSTIČKA VAŽNOST DIHOTOMIJE BLISKE I UDALJENE REAKCIJEDijagnostička analiza JTA-a zahteva poznavanje nekoliko pravila. Neka od njih navodimo prema Rapaportu:514„Ako je patologija ličnosti vezana za jedan određeni konflikt (neuroza),poremećaj asocijacija biće mestimičan, parcijalan. Ako je poremećaj dubljia ličnost dezorganizovanija, poremećaj asocijacija biće široko raspoređen,generalizovan."Diferencijalno dijagnostička primena JTA-a nije moguća bez izvesne pro-vere devijantnih odgovora. U slučaju dadobijamo takve odgovore, moramo prove-riti kako je do njih došlo, odnosno moramo od ispitanika tražitiobjašnjenje (obavezno nesugestivno). Istovremeno, moramo biti obazrivi da preteranim prove-ravanjem ne narušimoatmosferu ispitivanja.Pretpostavlja se da se na osnovu JTA-a, povezivanjem niza ličnih R, može dati i psihodinamička analiza ličnosti.Međutim, za ovo je potrebno široko kliničko-psihološko znanje i iskustvo uopšte a posebno sa JTA-om.Po pretpostavci rasprostranjenost devijantnih R odgovora proporcionalna je intenzitetu patologije ličnosti.INTERPRETACIJA ODGOVORAJungov test asocijacija predstavlja tipičan klinički instrument koji je sa psi-hometrijskog stanovišta izrazito grub.Psihometrijska obrada se najčešće završava primenom normi za pojedine stimuluse u datom spisku. U većinislučajeva JTA se koristi prostom inspekcijom upadljivih R, ili se izračunava odstupanje od prose-čnog RV.Za razliku od proste inspekcije, korišćenje normi za najfrekventnije reakcije, za pojedine S, predstavlja nesumnjivnapredak. U stvari, određivanje devijantnih R, bez kontrolnih odgovora normalnih ispitanika, praktično jenepouzdano.Treći način predstavlja obrada JTA prema nekom sistemu kategorija reakcija. Reakcije se svrstavaju u određenekategorije koje imaju utvrđenu dijagnostičku vrednost, bilo u odnosu na diferencirane nozološke kriterije ili uodnosu na dihotomiju (normalni - loše adaptirani).Četvrti način obrade je Rapaportov metod, koji predstavlja kombinaciju normativneg i kvalitativno-klasifikacionogpristupa. On je uporedo sa proučavanjem normalnih reakcija, tipičnih odgovora, izvršio i klasifikaciju devijantnih R.Sve tipove devijantnih odgovora Rapaport je tretirao samo kao posebne slučajeve tendencije ka udaljenim odnosnobliskim reakcijama. On, međutim, nije predvideo kvantifikaciju, niti pak neki racionalan i metodološki prihvatljivnačin svođenja pojedinih tipova devijacija na opštu dimenziju blisko-daleko. Procenjivanje se vrši slobodno,klinički.515XXII. TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TATTAT i Rorschachova tehnika predstavljaju najvažnije projektivne tehnike. U vreme uspona psihodijagnostike merilo

kliničke kompetencije bilo je veština i znanje vezano za ove dve tehnike. Ko je bio vrstan znalac TAT-a iRorschacha mogao je računati na najveći mogući prestiž u struci.Primena slika i fotografija koje prikazuju ljude u različitim, potencijalno dramatičnim, situacijama u ciljustimuliranja fantazije zabeležena je još na početku ovog veka (Brittain, 1907; Libby, 1908). Sudeći po podacimarasutim po stručnim časopisima, savremeni TAT i njegovi autori imaju niz istorijskih preteča. Teško bi bilo tačnoodrediti ko je prvi došao na ideju i sproveo ovakvo ispitivanje. Između ovih individualnih pokušaja, pre Murrava,nije bilo sistematske veze. U pitanju su spontane ideje koje, međutim, nisu naišle na odjek i koje nisu uticale ni naTAT.Test tematske apercepcije je plod kombinovanih istraživanja ličnosti koja su organizovano vođena, podrukovodstvom Henrva Murrava na Harvardskom univerzitetu. TAT je prvi put prikazan još 1935. godine. Prvi autorje bila Christiana Morgan, a Murrav je njenu ideju kasnije sistematski razvio.Serija slika koja je sada standardna nešto se razlikuje od prvobitne. Bilo je više promena do sada. One su seuglavnom odnosile na zamene pojedinačnih slika, dok je tehnika kao celina ostala nepromenjena.OPIS TESTOVNOG MATERIJALAStandardna serija sastoji se od 31 slike. Slike su obeležene rednim brojevima i oznakama kategorije. Kategorije seodnose na pol i uzrast. Slike za muškarce i dečake nose oznaku M, MB ili B (engleski: male i boy), za žene idevojke GF ili G (engleski: female i girl). Pored toga neke slike su zajedničke i nose samo oznake brojeva.Sve su slike u crno-beloj tehnici, standardne izrade, matirane fakture. Sakupljene su iz ilustrovanih časopisa, neke sureprodukcije radova poznatih umetnika, dok je manji broj specijalno rađen za TAT.Tematski slike prikazuju pojedince, parove ili grupe u nedovoljno preci-ziranim uslovima i relacijama. Samo vrlomali broj slika je bez ljudskih figura, dok je jedna karta sasvim bela, dakle grafički potpuno neutralna. Za tematikuse može reći da prikazuje:- izvesne osobe, parove ili grupe,- u izvesnim okolnostima i situacijama,- u izvesnoj akciji ili odnosima,- sa izrazima izvesnih osećanja.516Najvažnije svojstvo TAT-slika je manje u sadržaju, a više u planiranoj neodređenosti. Mada svaka slika za sebe imaodređenu tematsku specifičnost, što nije nevažno, one su, pre svega, provokacije za fantaziju, a manje ilustracijeodređenog sadržaja ili poruke.PRIMENA TAT-a, UPUTSTVA I INTERVENCIJEU većini slučajeva TAT se primenjuje u sastavu baterije, kao postupak ispitivanja u nizu drugih. Prema tome,atmosfera ispitivanja, okolnosti i motivacija ispitanika nemaju ništa što bi primenu ove tehnike učinilo visokospecifičnom. Ako već tražimo nešto što posebno karakteriše ispitivanje sa TAT u odnosu na ostale tehnike u bateriji,onda je to visoka zavisnost učinka od spremnosti i sposobnosti ispitanika da improvizuje priče, da tematskiusmereno mašta i verbalizuje.Standardni način primene TAT-a je individualan. Ovo i odgovara modusu operandi kliničke metode. Ispitivanjezapočinje davanjem instrukcije ispitaniku. Pošto je ispitanik već prethodno učestvovao u rešavanju projektivnihzadataka, jer TAT nije prvi projektivni test u seriji, ne treba očekivati efekat iznenađenja. Murrav je predvideomogućnost prilagođavanja sadržaja instrukcije ispitanicima. U stvari, ispitivač može dati dve vrste instrukcija. Jednaje pogodnija za obrazovanije i zrelije, a druga za manje obrazovane i mlađe ispitanike. Osnovna razlika između dvatipa instrukcije sastoji se u podvlačenju kakav je test u pitanju. Kod normalnih, obrazovanih i zrelijih ispitanikatreba reći da je pred njima test mašte. Kod ostalih se samo navodi operacija koja se traži, odnosno da „treba ispričatineku priču".Ispitivač se odlučuje na primenu TAT-a kada zna šta može da učini sa eventualnim uvidom u nesvesnu motivacijuispitanika, odnosno kada je znanje o tome zaista potrebno. Međutim, moramo znati da nisu svi ispitanici podesni, daTAT i zadatak iznošenja maštovite priče prevazilaze mogućnost mnogih ispitanika.Uputstvo namenjeno odraslim, obrazovanim i saradljivim ispitanicima glasi: „Sada ćete dobiti jedan test kojim seispituje mašta. U stvari, videćete jednu seriju različitih slika, jednu po jednu. Na slikama ćete videti neke ljude unekim situacijama. Od vas se traži da razgledate slike i da ispričate na svakoj po jednu priču. Ostaje vama daodlučite kakvu ćete priču ispričati. Ni za jednu sliku nema neke unapred date, jedino istinite priče. Vi imate pravo dakoristite svoju maštu. Važno je, međutim, da u svakoj priči navedete: o čemu je reč, šta se događa, staje tomeprethodilo, šta junaci priče misle i osećaju i, na kraju, kako će se ta priča završiti."Ponekad je potrebno ohrabriti nesigurne osobe. One se vrlo brzo deklarišu kao „nemam ja mašte" ili se pozivaju nadrugi neki hendikep. Očekuje se da ispitivač bude vrlo taktičan i spretan kako bi i sumnjičave, oprezne i plašljivenaveo na ispunjenje instrukcije.Pored instrukcije, koja se daje samo na početku ispitivanja i ponovo na početku druge seanse, može se ukazatipotreba i za intervencijama u toku rada. Ovakvo permanentno podvlačenje prisutnosti ispitivača javlja se u višeoblika.Minimalna intervencija skoro je uvek opravdana. Sastoji se u davanju signala, većinom vokalnih, čime saopštavamoispitaniku da ga pratimo. To su najčeš-517će ponovljeni „da", „dobro" ili ponavljanje poslednje reci ili kraja rečenice koju je izustio ispitanik. Na ovaj način

održavamo vezu i usklađujemo ritam između kazivanja priče i vođenja protokola. Ovu intervenciju treba koristitiprema slučaju i situaciji, dakle, sa merom.Intervencija provere dolazi u obzir kod onih ispitanika koji govore nera-zgovetno ili utišaju svoj glas do te mere daje vođenje protokola nemoguće. Ispitivač ima pravo da ponovi deo iskaza koji nije razbrao, očekujući da ispitanikpruži dopunu ili ispravku. Ako je u pitanju omaška, postupak je istovetan. Ukoliko ispitivač propusti da korigujebeleške u toku izlaganja priče, a uoči naknadno daje deo iskaza nejasan, on ima pravo da na kraju priče o slicizatraži objašnjenje.Intervencija kod hipoproduktivnih ima za cilj da otkloni skučenost i pod-stakne ispitanika na veću slobodu iproduktivnost. Postupci kojim se intervencija izvodi dosta su ograničeni. Dozvoljeno je ponoviti završnu reč urečenicama ispitanika kao daje rečenica nezavršena za nas. Ukoliko ovaj oblik podsticanja ostane bez efekta, ondaprelazimo na pojačani pritisak postavljanjem pitanja. Pitanja koja se postavljaju mogu biti određeni deloviinstrukcije (na primer: „Šta ovi ljudi misle i osećaju?" ili „Kako će se priča završiti?").Intervencija kod hiperproduktivnih ima za cilj da svede dužinu priča na propisanu meru. Hiperproduktivnost semože javiti u više formi. Jedna od njih je iznošenje priča u više alternativa. Čim ispitanik pokuša da to uradi,ispitivač ga upozorava da se traži samo jedna priča i da treba sam da se odluči koju će izneti. Neki ispitanici nastojeda „proguraju" duge tekstove ubrzavajući. Fantazija je proces koji je obično skriven od drugih osoba i u kome supredstavljeni i segmenti realnosti i želje, koje tu nalaze neku formu aktualizacije. Ona je, prema tome, veomapogodna za eksplorisanje privatnog sveta ličnosti. Ukoliko je neka želja manje ostvarljiva u realnosti, tim jeverovatnije da će biti, na neki način, predstavljena u fantaziji. Po prirodi slikovno-simboličke reprezentacije potreba,u snovima ili fantaziji uvek nailazimo na inscenacije sa ljudima kao protagonistima. Stimulus TAT je odabran takoda može podstaći likove iz fantazije koji su reprezentanti potreba, odnosno „tema".Murrav je pretpostavio da ličnost ima mnoštvo različitih potreba. Po tome je on mnogo bliži McDougalu negoFreudu. U kritičkim iskustvima ličnosti dolazi do sukoba čitavog spleta potreba sa spletom pritisaka i ograničenja.Konflikti ličnosti pojavljuju se u fantaziji kao dramatične inscenacije. To nije konflikt tipa „teza i antiteza", negodinamičan tok, borba, svađa. Svaki sukob je sukob protagoniste sa oponentom, rivalom, voljenim ili omraženim.Potrebe i stavovi koji su potisnuti i čija je aktualizacija u realnim odnosima ličnosti onemogućena vode poreklo izranih iskustava. Oni ometaju razvoj i normalno ponašanje. Ova traumatska iskustva nastaju internalizacijom iobeležena su vezanošću potreba i zabrana za određene likove. Namena je TAT-a da eksploraci-jom aktivirane iprovocirane fantazije navede ispitanika da „eksteranalizira" svoje traumatske teme. Bitan momenat u tommehanizmu je imaginarna identifikacija sa personificiranim protagonistima teme.Posmatranje TAT-slika, dopunjeno instrukcijskim usmerenjem, navodi ispitanike da prvo pronađu značenjeprikazane scene. Relativna neodređenost slika i518potreba za nalaženjem značenja navodi ispitanike na jedan aktivan odnos i na davanje ličnog suda o tome šta vide naslikama. Smisao ove faze jeste potenciranje subjektivnosti u opažanju, uključivanje ličnosti i postizanje prevage„apercepcije" nad pasivno perceptivnim odnosom prema stimulusu.Iz ove prve faze instrukcijskim usmerenjem ispitanik odmah prelazi na sledeću u kojoj se relativno statičnaapercepcijska relacija zamenjuje dinamičnom igrom fantazije. Ispitanik se upućuje na slobodno distanciranje odstimulusa i podstiče na usmerenu fantaziju. Ukoliko se ne ostvari, prebacivanje od percepcije na apercepciju, a odnje na fantaziju, onda ispitivanje ne može dati nikakav rezultat.Bitna je pretpostavka TAT-a da su značenja, apercepcija, a pogotovu fantazija snažno uplivisani svesnom a još višenesvesnom dinamikom. To znači da potrebe, želje, stavovi, afekti i konflikti usmeravaju tok svesti i određuju sadržajsimbolizacija. Ukoliko su represije u ličnosti jače ili je potisnuta potreba jača, utoliko se pre može očekivati da će seova indirektno ispoljiti na neki „nelogičan" način, „neadekvatnom" dramatičnošću ili ,,i gde treba i gde ne treba".I sam stimulus upućuje ispitanike da aktiviraju potrebe koje su tokom biografije ličnih iskustava na određeni načinfrustrirane ili blokirane. Bitno je da se uvek radi o sopstvenim potrebama i potrebama koje su već vezane za„objekte".Pravo je ispitivača da interveniše („Molim vas, govorite sporije, treba da pišem!"). Hiperproduktivnost se nekadjavlja u formi „priče u nastavcima". Ispitanik izvlači jednu temu iz druge sa tendencijom da „tera do sto jedan inazad". I u tom slučaju ispitivač taktično ali nedvosmisleno upozorava ispitanika na propise i ograničenja u pogledudužine („Molim vas, dajte kraće priče!").Broj seansi po klasičnom Murravevom postupku razlikuje se od skraćenih, savremenih postupaka u primeni TAT-a.Murrav je smatrao da ispitivanje treba obaviti u dve odvojene seanse. U prvoj seansi daju se prvih deset slika inavedena instrukcija. Orijentacija ove seanse je „bliže realnosti". U drugoj seansi izlažu se sledećih deset slika, kojesu manje određene, koje tematski ne zahvataju porodične i partnerske relacije i koje ispitanik može dramatizovati„udaljeno od realnosti". Da bi se postigao takav efekat, ispitaniku se daje nova instrukcija koja ga usme-rava u tompravcu. Međutim, savremeni modifikovani postupci sažimaju ispitivanje u jednu seansu, a broj slika se smanjujetakođe za polovinu.TEORIJSKE PRETPOSTAVKETest tematske apercepcije je namenjen eksploraciji nesvesne dinamike ličnosti. Sistem interpretacijskih hipoteza,koji je delom formulisao Murrav a naknadno je dopunjen i od drugih autora, proizilazi iz dubinske psihologije. Nekepretpostavke Murrav je izveo iz svoje teorije ličnosti koja predstavlja personološku modifikaciju psihoanalitičkogučenja.

Osnovne komponente teorije tematske apercepcije jesu:a. učenje o nesvesnoj motivaciji, potiskivanju i nesvesnim konfliktima,b. učenje o simbolizaciji, snovima, asocijacijama i fantaziji,c. učenje o personifikacijama i identifikaciji.519Murray je bio ubeđeni psihoanalitičar. On je U potpunosti delio mišljenje Freuda da je ključ za razumevanje ličnostii ponašanja u motivaciji, pre svega u nesvesnim konfliktima. Njega su intrigirale metodološke mogućnosti razotkri-vanja nesvesnih potreba, konflikata, afekata i stavova mimo onih tehnika koje je otkrio sam Freud. On se veomazainteresovao za tehniku slikom sugerisanih priča koju je, u okviru rada harvardske grupe, uvela i razvila KristijanaMorgan. Ova je tehnika, po uverenju Murrava, bila vrlo blizu onog što je on tražio.Tehnika slikom sugerisanih priča formirana je po principu: minimum direkcije uz maksimum slobode, dakle kaoklasičan projektivni test. Takav okvir je delovao kao optimalno rešenje za dezangažovanje cenzure i za davanjeprilike skrivenim i jakim snagama nesvesnog da preuzmu vođenje i diriguju sadržaj produkcije. U skladu saklasičnim postavkama, nesvesni motivi i stavovi su i pod drugim uslovima u pozadini i de facto determinišudoživljaje i ponašanje. Prema tome, oni će u okvirima tehnike slikom sugerisanih priča postati prisutniji i dostupnijiposmatranju i procenjivanju.Način ispitivanja ličnosti sa slikom sugerisanim pričama, mada je mnogo pogodniji nego mnogi drugi, nepredstavlja ništa više nego određenu vrstu spoljnih uslova u kojima će nesvesna motivacija možda postatineposrednije prisutna. U svakom slučaju, tehnika je samo prilika za ispoljavanje latentnih snaga i mehanizama.Zbog toga ostaje otvoreno pitanje: koji motivi i konflikti mogu biti prepoznati u slikom sugerisanim pričama, idrugo, na koji način se ispoljavaju nesvesne potrebe i stavovi?Ukoliko bi u potpunosti prihvatio psihoanalitičku teoriju motivacije, repertoar kategorija motiva koji bi semanifestovali u pričama sveo bi se na dva: libido i agresiju, Eros i Tanatos. Murrav nije prihvatio Freudovudihotomnu teoriju klasifikacije motiva, već je modifikovao McDougalla. Usvojivši multikategorijalni model u komese pojavljuje 28 relativno samostalnih motiva odnosno „potreba", Murrav je stvorio mogućnost da se izbegneredukcija. Raznolike potrebe koje se pojavljuju u akciji učesnika priča, u njihovim htenjima ili ciljevima mogu seprihvatiti i rasporediti u odgovarajuću kategoriju klasifikacionog sistema.Murrav je više nego Freud priznavao važnost sredine, uslova i okolnosti, dakle spoljne realnosti. Motivacijskaanaliza, po Murravu, mora priznavati ono što priznaje i sama ličnost. Sekvence u mašti, u asocijacijama ili u slikomsugerisanim pričama ne teku pravolinijski, samo pod dejstvom jedne potrebe. Naprotiv, da bismo razumeliunutrašnju realnost, moramo prihvatiti postojanje serija, kompleksa ili sekvenci, ako su u pitanju slike akcija. U timserijama i sekvencama jedan kvalitet potreba se nameće, susreće sa drugim potrebama, obrazuje spreg ili sudara iprelazi u jednu od mnogih mogućih završnica. U svojoj teoriji ličnosti Murrav je posvetio puno prostora analizisukoba, formiranju spregova i drugim oblicima kombinovanja motiva. Rezultat analize slikom sugerisanih pričajeste nešto više nego samo inventar intenziviranih motiva. Nije dovoljno pobrojati dominantne motive, potrebno jeprepoznati specifične spregove i puteve razrešenja.U priručniku za TAT opisani su postupci pomoću kojih se vrši identifikacija intenzivnih potreba ličnosti. Takođe sudate i definicije pojedinih potreba, što omogućava diferencijalnu klasifikaciju. Tabulator, koji se popunjavapodacima iz520analiza svih prikupljenih priča, omogućava kvantitativnu analizu motivacije kao i određivanje ranga intenziteta.Međutim, dinamika potreba zahteva da se odrede spregovi, koji po pravilu uključuju i elemente situacije. Ovaanaliza je više kvalitativna a jedinice su „teme".Druga osnovna komponenta teorije tematske apercepcije predstavlja učenje0 simbolizacijama. Testovni materijal je grafičke vrste i prema tome stimulus je vizuelnog karaktera. Istina,instrukcija koja se daje ispitanicima ne insistira na zamišljanju u slikama, ali se od ispitanika traži da pružimaštovitu priču. Same slike dosta su neodređene. U instrukciji se nigde ne pominje da ispitanik treba da odredisadržaj slike ili da proceni pojedine aspekte stimulusa, kao što je slučaj sa Rorschachovom tehnikom. Instrukcija, ustvari, onemogućava brzo, neposredno rešenje. Kod Rorschacha je moguće da ispitanik nađe zadovoljavajućiodgovor namah, gotovo impulzivno. To je zato što se od njega traži da formuliše svoj opažaj stimulusa. To znači dase on i usmerava na to da se pozabavi stimulusom, odnosno opažajem stimulusa. Kod TAT-a postizanje adekvatnogispunjenja zadatka iziskuje odlaganje, zamišljanje likova, njihovih akcija i čitavog spleta radnji i tokova. Prematome, ispitanik je upućen na jedan složeniji zadatak koji može ispuniti ili svojevrsnom kreacijom ili reprodukcijomnekog zapamćenog sižea. Shematski formulisano, ispitanik će dati priču koja je prepričano sećanje na neku pričukoju je stvorio neko drugi ili će zaista odgovoriti dirigovanom maštom.Bitno je pitanje TAT-a šta predstavlja dirigovana mašta i kakav je odnos između ličnosti i dirigovane mašte. Murravje bio dosta oprezan, ali je dozvolio mogućnost da mašta predstavlja jedan medijatorni proces između stimulusa ipotisnutih, nesvesnih sadržaja. Mašta može da pokrene dinamički relevantne nesvesne sadržaje i da ih uključi nasimbolički način. Dirigovana fantazija, koja se podstiče sa TAT, može da uključi nešto od sanjarenja, slobodnihfantazija i sim-bolizovanih snova. Ukoliko je udeo ovih manje kontrolisanih slikovnih procesa veći, odgovori će bitibogatiji i dijagnostički vredniji.U okviru TAT-analize obično se polazi od pretpostavke o odnosu svesnog i nesvesnog, koju je dala psihoanaliza. Ste strane, TAT je samo tehnika koja zahvata uzorke u kojima se nesvesni sadržaji pojavljuju sa manje cenzure i

iskrivljenosti nego u iskazima koji su dati u kontekstu realnosti.Snovi predstavljaju slikovno simbolički proces koji je po svojoj determinaciji i sadržajima najbliži primarnomprocesu. Sanjarenje je već više cenzurisano1 prema tome nosi više obeležja sekundarnog procesa. Dirigovana fantazija, koju provocira i zahvata TAT, još jestepen dalje od snova. Doduše, podela TAT-a na dve serije, od kojih je prva sadržinski bliža svakodnevnimsituacijama, dok je druga dalja, kao i upućivanje na veću slobodu i maštovitost u drugoj seriji, treba da omogućizahvat u maštu bližu snovima. Ipak, može se sumnjati u vrednost ove manipulacije. U svakom slučaju, tehnikaTAT-a pretenduje na zahvatanje idea-cionih sadržaja, koji su više oblikovani primarnim nego sekundarnimprocesom.Murravu je bila strana ideja o mehaničkim procesima, po kojima se nesvesna dinamika pojavljuje i oblikuje kaoreprezentant biopsiholoških sila. Klinički pristup je duboko smisaon zbog toga što uspeva da prevaziđe opšta,mehanička shvatanja o ponašanju. Međutim, conditio sine qua non kliničke metode je prizna-521vanje individualnosti i pronalaženje objašnjenja za svakog pojedinca ponaosob. Prema tome, za Murrava TAT nijetehnika koja otkriva nesvesne potrebe „uopšte", već specifične spregove nesvesne dinamike u pojedincu. Ostvarenjetakvog zadatka bilo bi nemoguće kada bismo odnos između nesvesne motivacije i idea-cionog procesa kao što jefantazija posmatrali i ocenjivali kao opšti i neposredan. TAT nije test nesvesne motivacije, nije ni test fantazije iliprimarnog procesa, on je test „tematske apercepcije". Sta to znači?Rorschach je insistirao da se tehnika mrlja shvati kao neposredni test percepcije, a posredni test ličnosti. Murrav jesvoj test smatrao aperceptivnim, što je po njegovom shvatanju proces shvatanja značenja, razumevanja ljudskogponašanja i težnji. Fizička akcija i objektivno ponašanje ne mogu da budu primarni predmet izučavanja, jer isti aktmože imati mnoštvo različitih značenja, pa i motiva. Pravi predmet personologije jesu motivi i ciljevi ličnosti, a onise mogu spoznati ,,aper-ceptivno", odnosno intuitivno, empatički, recepatički i kritičkom empatijom. Murrav pravioštru razliku između procesa spoznaje objekata i procesa spoznaje ljudi. Fizički svet se spoznaje pre svegaopažanjem, dok se ljudsko ponašanje shvata i razume, to jest „apercepira". Nemoguće je razumeti ponašanje percep-tivno. Percepcija daje samo podatke, ali smisao, značenje nizanja radnji iziskuje prevazilaženje perceptivnogpristupa i upuštanje u apercepciju. Iz ovog proizilazi daje TAT tehnika ispitivanja aperceptivne sposobnosti,odnosno načina tumačenja značenja ljudskog ponašanja. Naravno, Murrav je bio potpuno svestan da apercep-tivninačin spoznaje obiluje mogućnostima proizvoljnosti. No Rorschach je pokazao da ni percepcija nije lišena toga.Drugim recima, ličnost pojedinca na određeni način individualizira i spoznaju fizičkih pojava (percepciju) i spoznajuljudi (apercepciju). Ove dve tehnike služe proučavanju individualnih stilova „personifikacije" spoznaje pojava iljudi.Šta će se dogoditi kada ljudi treba da osmisle jednu ljudsku situaciju koja nema čvrsto obeležje nekog određenogznačenja? Naravno, oni mogu odbiti takav zadatak, ili proglasiti sebe nekompetentnim, ili mogu izbeći zadatakorijentišući se na perceptivni pristup, opisujući testovni stimulus. Ukoliko prihvate zadatak, oni nemaju drugemogućnosti nego da budu proizvoljni, da prepričaju neke teme koje im se nametnu, ili mogu sa puno slobode daimprovizuju neki literarni sastav u koji će uneti stavove, vrednosne ocene, dramatizovane želje i sukobe. Priča ilidramski test koji se tako dobija podseća na skicu literarnog rada. Međutim, za razliku od Rorschacha, analiza ovogtesta nije stilistička, formalna, nego sadržinska, odnosno tematska.Dobijena priča može da se razloži u izvesne jedinice koje odgovaraju jednostavnom događaju u običnom životu.Naprimer: dečak tužno sedi pored violine jer mora da vežba. To je jedna mala epizoda koja ima bar dva osnovnaelementa: jednu situacionu determinantu i bar jednu reakciju osobe. Ovu molarnu jedinicu analize Murrav nazivaprostom temom. Tu imamo događaj koji utiče na osobu, imamo odnos te osobe prema situaciji ili drugoj osobi iimamo jedno izraženo značenje, jednu simbolizovanu poruku. U jednoj priči obično ima više ovakvih epizodapovezanih u kraće ili duže nizove. Splet ovih epizoda, u testovnom pre-vodu, prikazuje „kompleksnu temu".522U materijalu prikupljenom primenom čitavog TAT-a nalazi se veliki broj prostih i kompleksnih tema. Analiza ovihtema, koja je i kvantitativna i kvalitativna (aperceptivna), ima za cilj da pruži uvid u determinante, u preokupacijeispitanika. Pre svega, kvantitativna analiza će pokazati koje se situacione varijable najčešće javljaju i kakve reakcijeizazivaju. Zatim, kvantitativna analiza će pokazati koje se potrebe najčešće javljaju, kakvi se nizovi formiraju i kakose koja potreba razrešava. Međutim, kvantitativna analiza ima samo drugorazrednu važnost. Razlog je taj štokvantitativna analiza može samo da registruje frekvenciju događaja, raspored elemenata, ali ne može da dopre doznačenja. Značenje se ne može otkriti redukcijom. Osim toga, u protokolu ima relevantnih i irelevantnih tema. Nijesve što ispitanik improvizuje relevantan materijal. Doduše TAT jeste tehnika registrovanja i razotkrivanja tema, aliona bi bila test motiva (potreba) i subjektivno relevantnih situacionih varijabli ako bismo priznali daje ceo materijalpodjednako značajan. Takva pretpostavka prećutno je prihvaćena u Rorschachu i Mahover-tehnici.Ličnost se razotkriva u četiri ili pet priča, dok su ostale personološki irelevantne. Ova postavka jasno potvrđuje daMurrav ne spada u ekstremne projek-tiviste („sve je projekcija"). S tim u vezi se nameće pitanje kriterijuma pokojem se mogu diferencirati otkrivajuće teme od neotkrivajućih i kompleksnih tema. To pitanje nije samometodološko nego i teorijsko. Samo su one priče otkrivajuće u kojima je došlo do ličnog uključivanja ispitanika. Doličnog uključivanja dolazi kad ispitanik uspostavi aperceptivni odnos sa nekim likom koji postaje personifikacijaneke aktuelne potrebe, neprihvaćene želje, strahovanja ili introjektiranog stava. Kada se uspostavi lični odnosizmeđu ispitanika i njegovog kazivanja, onda on iznosi dinamičke sadržaje koji su konstituenti njegove ličnosti i

dinamičke sadržaje koji su konstituenti predstava osoba koje ,,žive u njegovoj mašti". Dinamički sadržaji koje mipokušavamo da otkrijemo obično su personiFikovani u mašti, oni su povezani sa predstavom oca, majke, druga,devojke, omrznute osobe, rivala, ideala i drugih. Taj ansambl ima svoje „stalne predstave", odnosno „mašta radi",jer se potrebe ne mogu do kraja realizovati u stvarnosti. Tehnika TAT-a zahvata uzorak mašte u kojem supredstavljeni pojedini važni članovi „unutrašnjeg ansambla", i to u specifičnom odnosu prema sopstvenom ja. U tojinterakciji konstituenti „ja" predstavljaju „potrebe", dok konstituenti figura iz „ansambla" predstavljaju „pritiske". Udijagnostički relevantnim pričama srećemo teme i kompleksne teme u kojima se pojavljuju ,,ja" i „ansambl" urazličitim konstelacijama. To je posebno evidentno na prvoj seriji, gde je i stimulus takav da prikazuje pojedince idijade sa nagoveštajem njihovih uloga i relacija.Murrav je sasvim eksplicitan u stavu da ocenjujući druge ljude, pod uslovom da je procena slobodna, mi se delomunosimo u taj odnos i pripisujemo tim ljudima naše osobine, naša očekivanja i stavove. Ukoliko tako postupimo, našje odnos logička posledica aperceptivnog stava. Ako tako ne postupimo, onda smo pribegli klišejima, ili se iz nekihrazloga kočimo i držimo objektivno-perceptivne relacije. Ukoliko manje sebe poznajemo, utoliko je procena višepod uplivom konstituenti ,,ja" i našeg unutrašnjeg sveta, odnosno „ansambla". Međutim, ako imamo uvida u sebe, tone znači da nećemo ispoljiti subjektivnost, da se nećemo projek-tovati u testovnom smislu. Naime, testovnaprojekcija, po mišljenju Murrava, ne523isključuje izvesno uviđanje, koje, doduše, može da se javi tek pošto je iskaz reali-zovan. Taj fenomen Bellak naziva„eksternalizacijom".Bitan zahtev za javljanje otkrivajućih odgovora jeste vezivanje, uključenosti ispitanika u svoju priču, iliidentifikacija. Ukoliko nije došlo do identifikacije ispitanika sa nekim likom u priči, onda je ta priča neutralna,dijagnostički irelevantna. Pojava identifikacije, naravno parcijalne, je suštinski uslov testovne projekcije na TAT-u.Zbog toga se može reći daje TAT test identifikacije, kao što je Rorschach test percepcije. Suštinska razlika izmeđuMurrava i mnogih drugih projektivista je u tome što je po njemu pojava relevantnog materijala u pričama uslovljenarelativno aktivnim odnosom ispitanika prema testu i priči. Ispitanik projektuje pošto je uspostavio ličan odnos premapredmetu apercepcije (psihološke procene) i zbog toga što je u predmetu „prepoznao" nešto značajno, smisaono.Naravno, pri tome „značajno" i „smisaono" je to što za ispitanika lično nešto predstavlja, a to je opet uslovljenokonstelacijom njegovih potreba, a ne objektivnih ili estetskih metila. Nasuprot Murravevom personološkom stavu, uokviru kojeg je subjektivnost pojedinca centralna, mnogi drugi kliničari prihvataju jedno šire i bezlično shvata-njeprojekcije. Po njima je projekcija uslovljena upravo izolovanošću potrebe od subjekta. Projekcija se javlja kaoautomatizam slično mehanizmu odbrane. Projek-tovane potrebe su samim tim potencijalno „dublje", one ne morajubiti personi-fikovane i predstavljene u „unutrašnjem ansamblu".MURRAVEV SISTEM ANALIZE TAT-PRIČATehniku slikom usmerenih priča vrlo su brzo prihvatili klinički psiholozi. Po svojoj popularnosti TAT je stajaoodmah do Rorschacha. Ove dve tehnike smatrane su za komplementarne. Govorilo se da Rorschachova tehnikazahvata nesvesnu strukturu, a TAT nesvesnu dinamiku ličnosti. Ova ekspanzija delovala je stimulativno i mnogikreativni kliničari pokušali su svojim doprinosima da popune praznine, razviju nagoveštene ideje, da izmeneneprihvatljiva rešenja ili da naprosto prilagode TAT svom načinu mišljenja. I u tom pogledu ima izvesne sličnostiizmeđu Rorschacha i TAT-a, mada modifikacije TAT-a nisu nikada dovele do stvaranja zasebnih škola mišljenja.Klasični Murravev sistem analize TAT-priča poznat je po nazivu „need-press", u prevodu: sistem P-P, sistempotreba i pritisaka. Sam naziv je nepotpun, jer je izostala centralna varijabla, identifikacija sa likovima priče. Svakapriča dobijena u sklopu ispitivanja sa standardnom serijom podvrgava se analizi, a podaci se raspoređuju u sledećekategorije.1. vodeći lik ili heroj,2. potrebe i stremljenja,3. pritisci koji deluju na heroja,4. tema priče i tematski kompleksi i5. ishod.1. Vodeći lik pričeUkoliko ustanovimo da po svom obimu i strukturi iskaz ispitanika može da se prihvati kao priča, prvi potez u analizisastoji se u utvrđivanju vodećeg lika524priče. U mnogim slučajevima vrlo se jednostavno može poznati vodeći lik priče. Treba, međutim, imati na umu daliterarno i psihološko značenje tog termina ne mora biti istovetno, mada često u praksi jeste. Problem je u tome štonekad ispitanik prihvati sugestiju slike i daje priču o jednom liku koji je na slici predstavljen. Sa literarne tačkegledišta ovo je dovoljno za automatsko prepoznavanje heroja. No, međutim, za psihološku interpretaciju je bitankarakter povezanosti ispitanika sa likom priče. Na žalost, ne postoji neposredan i jednostavan način da se utvrdi da lije literarni protagonista nastao uključivanjem ličnosti ispitanika ili bez uključivanja. Imajući u vidu važnost oveocene, ponuđeni testovni kriterijumi se moraju oceniti kao nesigurni i nedovoljni.Murrav je ponudio nekoliko pomoćnih, indirektnih kriterijuma za prepoznavanje autentičnog heroja. Prvo, heroj jevećinom literarni protagonista priče. To znači da je heroj skoro uvek protagonista, ali ne znači da je protagonistauvek heroj. Drugo, heroj priče je obično bolje i opširnije prikazan nego ostali likovi. Duže zadržavanje na opisuheroja može da pomogne da se izbegne greška u slučaju da je literarni protagonista relativno oskudno prikazan a

„epizodni" lik detaljno. Međutim, skoro u većini slučajeva najviše prostora u prikazu dobija protagonista, što još nijedovoljno za potvrdu da je u pitanju autentični heroj. Treće, pravi heroj je u mnogim slučajevima u pogledu pola,generacije i klasne pripadnosti u istoj kategoriji sa ispitanikom. To znači da seksualna uloga, generacijske i klasnekategorije relativno trajno određuju okvire identiteta. Međutim, i ovaj je kriterijum indirektan i ne uvek siguran.Naime, ima ispitanika koji su nesigurni ili nezadovoljni svojim polom, godinama ili klasom, usled čega seidentifikuju sa idealima. To je, što je najgore, srazmemo češći slučaj u populaciji koja treba da budepsihodijagnostički ispitivana, misli se na kliničke slučajeve, nego u normalnoj populaciji. Četvrto, heroj je onafigura priče za koju je ispitanik pokazao najviše interesovanja, koja je prikazana sa najviše razumevanja isaosećanja.Očigledno je po svemu daje srž zahvata sa TAT-om dobijanje takvih priča u kojima se ispitanik poistovetio sanekim likom. Prema tome, bitno je da uspešno prepoznamo autentičnog heroja. Kakve su šanse ispitivača da pogrešiu otkrivanju autentičnog heroja? Navedena četiri kriterijuma uglavnom zadovoljavaju, ali dopuštaju i puno grešaka.Pre svega, ovi kriterijumi su korisni pod uslovom da je ispitanik uspostavio uprošćenu vezu sa herojem. Međutim, unekim slučajevima uspostavljena je atipična, idiosinkratična veza. Na primer, u priči se pojavljuju dva autentičnaheroja koja odražavaju „endopsihičku temu", to jest sukob u samoj ličnosti koji se dramatski personifikovao. Možese reći da je zadatak identifiko-vanja heroja vrlo komplikovan. On je sličan zadatku literarnog kritičara koji treba daprepozna lažnu pesmu od iskrene.2. Potrebe i stremljenjaPrepoznavanje heroja je suštinsko metodološko pitanje koje nam samo pomaže da se orijentišemo, da znamo da lismo ili nismo na pravom tragu. Međutim, prava svrha primene TAT-a sastoji se u eksplorisanju nesvesne dinamike,to jest neprihvaćenih želja, stavova i osećanja. Pretpostavlja se daje ispitanik dajući priče sa autentičnim herojemizrazio na neki način, posredstvom literarne dramatizacije,525svoje neprihvaćene dinamičke konstituente. Zadatak dijagnostičara sastoji se u tome da dešifruje poruku i da štovernije klasifikuje nalaz, da rekonstruiše spre-gove i obrasce motivacijskih tokova.I pre pojave TAT-a, pa i mimo njega, proučavane su veze između umet-ničkih dela, posebno literarnih, i ličnostipisca. U esejistici ima puno uspelih analiza ličnosti pisca sprovedenih indirektno, tumačenjem njegovih likova. Potoj analogiji TAT-priča je nehotično autobiografsko delo u kome se centralno mesto poklanja ne reprodukcijistvarnih zbivanja, već, naprotiv, onome što ostvarenju teži ali je ostalo zapreteno. Sad se postavlja pitanje: kako i naosnovu čega prepoznajemo izraze latentne dinamike?Pre svega, sve akcije heroja, njegova stremljenja, stavovi kao i osećanja, predstavljaju materijal koji krije u sebibitnu poruku. Poseban značaj imaju one akcije i stavovi heroja koji su neobični i specifični. Isto tako, sve što jeizuzetno intenzivno ili niskog intenziteta predstavlja značajan materijal. To znači da nije sve što heroj čini jednakoznačajno.Sledeće pitanje se odnosi na to kako se ovi sirovi podaci pretvaraju i raspoređuju u klase potreba. U ovom pogleduTAT je znatno slabije razrađen od Rorschachove tehnike. Doduše, Murray je dao jednu klasifikaciju motiva kojaobuhvata 28 vrsta. Svaka je definisana. Međutim, između sirovog testovnog materijala i definicija potreba ostavljenaje praznina koju može da premosti samo inventivni procenjivač, na osnovu stručne, kliničke procene. Murray jeostavio ovu prazninu zbog toga što je operacionalizaciju odbacio. Po njemu je besmisleno definisanje motivaakcijom, jer svaki pojedinac na specifičan način izražava svoje potrebe. Drugim recima, operacionalizam ipersonologija nisu kompatibilni.TAT kao tehnika nije takva da se mora analizirati po Murrayevoj klasifikaciji potreba. Razlog ove polivalentnostiTAT-a je delom u tome što je Murray prepustio obradu podataka kliničkoj proceni, a svaki kliničar ima pravo dakoristi onaj sistem međuvarijabli koji smatra daje najbolji. Takva sloboda u obradi podataka čini TAT vrlo zavisnimod interpretatora. U tom slučaju je skoro važnije reći ko je dao interpretaciju nego da li je primenjen TAT ili nekadruga projektivna tehnika. Krupan korak u suprotnom smeru načinio je McClelland, koji je mesto striktno kliničkemetode procene uveo konkretniju testovnu operacionalizaciju kao kriterijum potrebe ambicioznosti. Međutim,klasičan klinički način primene TAT-a kao eksplorativnog postupka ostao je na pozicijama kliničke metode.Za dijagnostičku vrednost TAT-a kao eksplorativne tehnike neprihvaćenih potreba i nesvesne dinamike povezanostsa Murrayevom klasifikacijom motiva nije bitna. To je zaključak koji se nameće na osnovu praćenja prakse sa TAT-om od 1938. godine do danas. Čak je i pitanje da li je potrebno da se jedan eksplo-rativni, personološki orijentisaniinstrument obrađuje svođenjem na listu opštih potreba? To ne znači da jedna lista potreba poput one koju je daoMurray nije korisna, s tim da se prihvati da taj sistem nije zatvoren, odnosno da spisak nije konačan. Iz literaturenije poznato koje su se sve individualno specifične potrebe mogle identifikovati TAT-om. Međutim, dostaje pisanoo listama dinamičkih varijabli koje su pojedini autori ponudili kao zamenu za Murrayevu klasifikaciju potreba.5263. Pritisci koji deluju na herojaMurrayev pristup analizi TAT-pričaje dijalektički. Svaku priču sate pozicije posmatramo kao svojevrsnu projekcijuoprečnih snaga i stremljenja u sukobu. Likovi priča imaju svoje želje i svoje ciljeve, ali se oni gotovo nikada neprikazuju kao da žive u Eldoradu ili zemlji Dembeliji, mada to nije zabranjeno! Naprotiv, likovi TAT-priča suobično prikazani u dramatičnog inscenaciji^ u sa,vla.điva.nj,u. teškoća, u otporima, sukobljavanjima ili naprosto uborbi. Već i ova činjenica upućuje na to da nisu samo potrebe heroja važne nego je, bar u nekoj meri, važno i tokako se prikazuje otpor tim stremljenjima ili kako su prikazane reakcije na aktualizaciju tih potreba. Na kraju,

potrebe koje eksplorišemo indirektnim tehnikama kao što je TAT jesu one koje su neprihvaćene, odbačene ipotisnute, koje, prema tome, po definiciji imaju svoju antitezu. Sa psihološke tačke TAT je tehnika eksploracijelatentnih konflikata ličnosti, a ne potreba kao takvih.Čak i ako stvari posmatramo drugačije, ima puno razloga da analiziramo i pozadinu, okolnosti u kojima je herojprikazan i ljude sa kojima je povezan. U svakom slučaju, TAT je jedini indirektni, projektivni test koji je priznao„ravnopravnost" sredinskih faktora. Naravno, u krajnjoj liniji i ti „spoljašnji" elementi priče imaju svoj koren unesvesnoj dinamici ispitanika. Konačno, TAT treba da nam otkrije i strahove, strepljenje i averzije, a ne samoekspanzivna stremljenja.Analogno klasifikaciji potreba, Murray je dao i klasifikaciju sila koje iz psihološkog polja deluju na ličnost. Prematome, procenjivač koji koristi Murravev sistem PP (potreba i pritisaka), treba da odredi na koji način je herojpovezan sa sredinom, odnosno na koji način deluje sredina na heroja. Zatim, treba da rasporedi datu silu uodgovarajuću klasu pritisaka. Na kraju ispitivač formuliše ispi-tanikov doživljaj sveta. Identifikacija pritisaka i izbornajpogodnije klase vrši se kliničkom procenom, dakle na isti neformalni način kao i potreba.U okviru analize takozvanih pritisaka posebnu važnost pridajemo prikazanim odnosima između heroja, s jednestrane, i likova priče koji se javljaju u ulogama: starijih žena, starijih muškaraca, istopolnih i heteropolnih vršnjaka,s druge strane. Poželjno je da se „pritisci" iz ovih relacija dijagnostički formulišu.Izbor termina „pritisak" (press) za označavanje onih interakcionih uticaja koji iz psihološkog polja deluju na heroja,nije baš najsretniji. Naime, pritisak asocira na nepoželjno, neprijatno ili negativno. Nikome ne bi palo na pamet dapažnju, poštovanje, podršku ili ljubav koju nam ukazuje okolina nazove pritiskom. Međutim, termin „pritisak" usistemu ,,PP" obuhvata podjednako i negativne i pozitivne uticaje. Ukratko, pritisak je kategorija u kojojprikazujemo komponente celokup-nog psihološkog polja u kome je lociran heroj. U svakom slučaju, ideja nije loša,ali je izbor termina neuspeo. Ukoliko već nemamo neku adekvatnu zamenu, onda je preporučljivo da govorimo opozitivnim i negativnim pritiscima, kako bismo odmah isključili slobodne vrednosne asocijacije.4. Tema pričeAnalitički stav prema pričama vodi inventarisanju, odnosno izdvajanju i raspoređivanju delova priče u kategorijepotreba i pritisaka ili, ako se pridržavamo527nekog drugog autora, njegovog sistema klasifikacije varijabli. Bitno je, međutim, da analiza priče i klasifikacijaelemenata predstavljaju samo jednu fazu u obradi TAT-protokola. Analiza dovodi do narušavanja specifičnestrukture priča, kida jedinstvo i ugrožava sagledavanje implicitnih značenja datih u celinama. Da bi se izbegao ovajnegativni efekat analize, Murrav je uveo u proces obrade jedan moralni koncept koji obuhvata veće i kompleksnijesegmente nego potrebe i pritisci. Ovaj moralni koncept dobio je naziv tema.Šta je tema? U svakodnevnom životu ono što je značajnije izdvajamo i prikazujemo kao događaje. Tako činimoprema sebi i prema drugima. Mi se pitamo: šta se sada ili danas dogodilo? Događaj je segment zbivanja koji smo iz-dvojili zbog neke izuzetnosti. Analogno tome, u razvoju priče pojavljuju se segmenti (u filmskoj terminologiji:sekvence) koji imaju veći ili manji značaj. Bitno je, međutim, da tok priče ima neki svoj raspored i organizaciju, daima svoje potce-line.Ovaj problem je izvanredno delikatan. Naime, s jedne strane, da bismo mogli sagledati kakva je poruka sadržana upriči, moramo se poslužiti prednostima koje pruža analiza, dakle rascepkavamo celinu. S druge strane,ograničavamo analizu da bismo zahvatili one poruke koje su razumljive samo raščlanjenjem celina. Murravevapersonološka pozicija omogućava formalno određivanje tema. Da bi tema u priči mogla da se odredi, potrebno jeotkriti red važnosti, prepoznati izuzetnost i osetiti poziciju ispitanikovog predstavnika u priči, to jest heroja.Sa tehničke strane tema priče odgovara događaju u svakodnevnom životu. Ne treba izjednačiti termin tema na TAT-u sa terminom tema u literaturi. Tema nije sadržaj priče ili siže. Tema je jedan od više mogućih događaja iznetih upriči. Znači da jedna priča može da se komponuje kao više događaja, odnosno kao splet više tema. Po definicijiobična tema sastoji se iz jedne potrebe i jednog pritiska. Na primer: dečak sedi pred zadatkom i ne može da se igra,ili devojka posmatra mladića koji joj je okrenuo leđa.Izneta definicija je takva da stvara utisak velike jednostavnosti zadatka. Mada je tačno da tema kao molarna„jedinica" ima u svom sastavu dve druge, uže „jedinice": potrebu i pritisak, to ne znači da svaka evidentiranapotreba i evidentirani pritisak čine temu. Prvo ograničenje je u tome da polazimo od heroja, dakle nastojimo daotkrijemo njegove teme. Drugo ograničenje je u tome da nisu svi parovi potreba i pritisaka jednako značajni, nisuprave teme, kao što ni sva zbivanja u toku dana, nedelje ili dužeg intervala nisu važni događaji. To što je neštoispričano na TAT-u još ne znači daje i značajno. Posao selekcije prepušten je pro-cenjivaču! Moglo bi se reći danema velike kvalitativne razlike u zadatku proce-njivača kada sluša klijenta tokom intervjua ili kada čita TAT-priče.U oba slučaja on motri, trijažira i pokušava da otkrije događaj, segment ili temu koja nosi bitne poruke. Još je uveksporno da li TAT pruža bolju priliku od intervjua i ako je pruža, da li to duguje konkretnim metodološkimrešenjima, ili se jednostavno šanse povećavaju usled toga što ispitivač ima napisani tekst koji obrađuje po nekompostupku, zadržava se na njemu, razmišlja i tragajući za rešenjima otkriva i ono što je zaista važno. Duža i temeljnijaobrada stvara bolje uslove za otkrića i uvid nego površni, impresionistički način „obrade" slušanog intervjua.528Postavlja se pitanje zašto se Morganove i Murraveva tehnika naziva test tematske apercepcije? Ili šta znači„tematska apercepcija"? Tema je slobodno izabrani naziv za jednu rubriku u koju treba da svrstamo važnedinamičke spre-gove koji su se ispoljili u pričama i koje smo prepoznali. Pretpostavlja se da je ponašanje ličnosti

usmereno, a njeni akti ponašanja povezani dejstvom dinamičkih sprega specifičnih za svakog pojedinca. Tespregove otkrivamo u TAT-pričama, ali ih možemo otkriti i u razgovoru, u ponašanju, u kontaktima ili snovima.Tema je dakle logička rubrika čiji sadržaj čine konflikti. U nesvesnoj dinamici individue konflikti su običnopovezani. Oni mogu biti povezani kružno, kao površni i dublji, ili na druge načine. Shodno tome, i teme se javljajupovezano, lančano, cirkularno ili zvezdasto, sa nekom centralnom temom. To znači da pojave nesvesne dinamike,koje u stručnom razgovoru obeležavamo terminima konflikti, želje, teskobe i odbrane, u okviru TAT-a obeležavamoterminom tema. Na primer, u TAT-pričama jedne osobe nailazimo na ponavljanje teme: potreba za podrškom ipritisak odbačenosti. Na osnovu studije tog slučaja, recimo, dolazimo do zaključka daje u pitanju osoba koja jeveoma željna podrške i ljubavi, ali ne čini ništa što bi joj to omogućilo, baš suprotno, zbog toga što se plašiodbacivanja. Zapravo, sadržaj je identičan ali je formulacija donekle različita. Terminologija koju je Murrav namet-nuo TAT-u donekle otežava ili može da oteža komunikaciju između procenjivača i pretpostavimo psihoterapeuta.5. Ishod pričeZavršetak priče je izvanredno značajan jer se njime najčešće iznosi stav prema mogućnostima razrešenja konflikata.Kraj priče je jedna vrsta završne teme. Sve je to, uostalom, sasvim logično i za procenjivače nije nikakva tajna dasve teme moraju biti, od priče do priče, ocenjene iz perspektive završetka. Murravu nije mnogo ni ostalo nego dapotvrdi to što se zna.MODIFIKOVANI SISTEMI ANALIZEMorganova i Murrav su otkrili eksplorativne mogućnosti slikom dirigovanih fantazija. Murray je dao niz vrlokorisnih sugestija kako da se dobijene priče analiziraju, podaci klasiflkuju i kako da se priđe interpretaciji. Međutim,sva ova pravila ostala su na nivou jednog dobrog predloga. Pošto TAT nije nikad standardizo-van, nikakve normenisu utvrđene i izvođenje zaključaka nikada nije formalizo-vano i sprovedeno statističkim načinom, bilo je jasno daispitivač ima vrlo velike kompetencije. Uzgred da spomenemo da Murrav nije ni izbliza pokazao takvu sklonost kadogmatizmu, teorijskom i metodološkom, kao što je to bio slučaj u taboru Roršahovaca. Od samog početka TAT jebio otkriće koje je stimulisalo korisnike na doterivanje, na usavršavanje i sopstveni doprinos.TAT je vrlo brzo usvojen od kliničara koji su između četrdesetih i pedesetih godina bili zaokupljenipsihoanalitičkom slikom ličnosti, dijagnostikom i tehnikama koje su bile projektivnog tipa. Među kliničarima,posebno u SAD, formiraju se specijalisti za projektivne tehnike. Među ovima je bio izvestan broj odvažnijih ikreativnih pojedinaca koji su eksperimentisali sa TAT-om i koji su svoje ino-34 Psihodijagnostika 529vacije iznosili i svojim studentima i stručnoj javnosti. Ova diferencijacija i množenje varijanti primljena jedobronamerno, kao normalan put da se jedan naučni postupak putem mnogobrojnih provera, doterivanja i izmenaunapredi. Ovaj pozitivan i optimistički stav nije bio sasvim ubedljiv, zbog toga što diferencijacija nije bila praćenauspešnom sintezom i prevazilaženjem zajedničkih slabosti. Drugim recima, nedostajao je neko ko bi izdvojiostvarna poboljšanja i rešenja i integrisao ih u jedan super-TAT.Jedan pokušaj ove vrste izveo je Shneidman (1951). On je odabrao jedan klinički slučaj, mladića koji je biohospitalizovan kao shizofrenik, i podvrgao ga psihodijagnostičkoj eksploraciji pomoću kompletne baterije. Ovajmladić bio je kasnije na individualnoj psihoterapiji. Uprkos tome on je više puta bio ponovo u bolnici i na taj načinje praćen od strane Shneidmana. Dosije ovog mladića, koji je dobio pseudonim John Doe, uzet je kao osnovazajedno istraživanje. Shneidman je zatražio i dobio pristanak 16 najistaknutijih specijalista za projektivne tehnike,odnosno za TAT, da učestvuju kao psihodijagnostičari u proceni ličnosti Johna Doea. Od ovih specijalista jezahtevano da se koriste šlepom metodom, bez mogućnosti ličnog kontakta sa slučajem, da analizu sproveduisključivo na temelju kopije psihološkog dosijea, to jest zapisnika sa testiranja. Sem ovog materijala, eksperti nisuimali nikakve druge podatke o slučaju. Svaki ekspert je bio obavezan da uradi dve stvari. Prvo, trebalo je datipismeni izveštaj o ličnosti Johna Doea. Drugo, trebalo je pismeno prikazati svoju modifikaciju analize, obrade iklasifikacije TAT-materijala.Medu ekspertima koji su prihvatili ovaj izazov nalazili su se najpoznatiji stručnjaci za psihodijagnostiku u SAD uono vreme: Magda Amold, Leopold Bellak, Robert Holt, Julian Rotter i drugi. Od ovih šesnaest psihologa dvoje suodlučili da rade uz nekog, tako daje u ovoj reviji obuhvaćeno 14 sistema. Šta je utvrđeno u ovoj studiji?Shneidman je ustanovio da su eksperti, uprkos ograničenju nametnutom šlepom metodom, postigli visoku saglasnostu dijagnostičkoj klasifikaciji. Doduše, zaključak o shizofreniji nije bio isključivo zasnovan na TAT-u. Rezultati supokazali da je u pogledu klasifikacione dijagnoze TAT slabiji od jedne modifikacije nazvane MAPS (make a picturestory), čiji je autor sam Shneidman, a MAPS je takođe bio u sklopu baterije. Zatim je ustanovljeno da su formulacijeo psihodi-namici Johna Doea, preko svih četrnaest sistema, u priličnoj meri podudarne, mada postoje i neke razlike.Većina specijalista je u interpretaciji polazila od psihoanalitičke teorije. Međutim, iz toga se ne može zaključiti dajeteorijska osnova TAT-a psihoanalitička, jer je svaki ekspert modifikovao ne samo TAT nego i psihoanalizu, bar unekoj meri i na neki način.Što se tiče sistema analize i obrade TAT, koje su eksperti demonstrirali, oni predstavljaju varijacije jednog opštegpristupa koji bi se mogao nazvati racionalno--klinički. Racionalni zbog toga što su stručnjaci uglavnom koristilipravila koja se uvek nameću kada se traži sistematičnost, klasifikacija, dokumentovanost, a pri tome specifičnihmetoda nema. Ovu sistematičnost, u različitom stepenu, demonstrirali su skoro svi specijalisti, bilo da su analizirali iobrađivali sadržaj ili formalne aspekte priča. Pristup je bio klinički zbog toga što su mnoge premise na530kojima su bitne odluke zasnivane u procesu zaključivanja, klasifikacije i izbora ostale nefonnalizovane. Ovo bi bila

najopštija karakteristika prikazanih sistema.Svaki od četrnaest sistema ima niz pravila koja se odnose na proces obrade. I tu srećemo već relativno poznatepostupke: reformulacije, kondenzovanja, she-matizovanja redosleda pojedinih pojava, prevođenja sa nivoakonkretne akcije na apstraktni nivo. Manje-više svi procenjivači vrše obradu formalnih karakteristika priča i uporedosa tim obavljaju i analizu sadržaja. Gotovo svi eksperti koriste neku vrstu tabulatora u koje unose frekvencijujavljanja podataka po varijablama.Postavlja se pitanje: koje varijable ličnosti uključuju procenjivači u svoje sisteme? Shneidman je utvrdio da se usistemima obrade TAT-a sreću sledećih 18 varijabli ličnosti: spoljne sile, motivacija, stavovi i verovanja, frustracijei konflikti, afekti i raspoloženja, uključujući i negativna to jest neprijateljska, seksualni sadržaji mišljenja iponašanja, nivo psihoseksualnog razvoja, super ego i vrednosni sistem, uključujući i ego-ideal, samokontrola i ego-snaga, uvid u ja i koncept o svome ja, odbrambeni mehanizmi, kontakt sa realnošću, objektalni i interperso-nalniodnosi, mišljenje, uključujući opažaj i fantaziju, inteligenciju, simptome bolesti i etiologiju, prognozu i predviđanjauspeha lečenja, i postdikciju u odnosu na biografiju i doživljaj prošlosti. Mada se ovih 18 varijabli ne pojavljuju usvim sistemima analize TAT-a, niti svi eksperti pridaju isti značaj uključenim varijablama, ipak, nameće sezaključak da TAT dopušta procenu celokupne ličnosti, shvaćene u jednom kliničko-dinamičkom smislu. Ako ovajinventar varijabli uporedimo sa izvornim, Murravevim sistemom ,,PP", onda nam se čini daje TAT u ruci praktičarapostao „devojka za sve".Najzad, možemo postaviti pitanje: koji su aspektt pristupa analizi TAT-a najviše isticani? Shneidman je u svomistraživanju nabrojao pet glavnih aspekata.1. Normativni aspekt se nametnuo kao nužan ali ne i primaran pri analizi i obradi TAT-priča. Samo jednačetvrtina specijalista je isticala normativni aspekt kao primaran. To su bili oni koji su sami učestvovali u nor-mativnim istraživanjima i dobro su poznavali ove rezultate. Međutim, i oni ostali su izvodili zaključke pozivajući sena svoje iskustvo, dakle svojevrsnu statistiku. Postoji opšte prihvaćeno uverenje da bez poznavanja tendencijapojave određenih tema, sadržaja i likova na pojedinim slikama gotovo je nemoguće prosuditi priče i dati ocenuličnosti.2. Aspekt heroja priče je po svemu sudeći značajan u svim sistemima analize TAT-a. To ujedno znači da supretpostavke o identifikaciji, o potrebama i prikazu psihološkog polja usvojene. Međutim, postoje razlike u stepenupriznavanja važnosti ovih pretpostavki. Izvestan broj eksperata, kao što su Magda Arnold, Bellak pa i White, dajeprioritet nekim drugim aspektima, dok se analiza heroja postavlja u drugi plan. Ta pomeranja proizilaze iz dubokihuverenja eksperata o pitanju šta je najvažnije na TAT-u. Tako, Magda Arnold nalazi daje TAT-priča odraz viđenjasveta kao interpersonalnih odnosa. Razume se, ako je procenjivač u pogledu teorije ličnosti koja mu je okvir zainterpretaciju više upućen na motivaciju, on će prihvatiti Murrava; ako je upućen na interpersonalne teorije ličnosti,on će imati više razumevanja za sistem Magde Arnold.5313. Aspekt interpersonalnih odnosa pojavljuje se kao sadržinski donekle različit od sistema varijabli potreba ipritisaka. U stvari, razlika je više u tome što je Murrav upućivao na analizu, dok su „interpersonalisti" sam kvalitetinterakcije uzimali za jedinicu posmatranja i ocene. Razlike, dakle, nisu takve da se pozicije međusobno isključuju.Pre se može govoriti o redosledu važnosti i o izboru teorije ličnosti. Eksperti koji u TAT-priči nalaze daje slikainterpersonalnih odnosa ono stoje suštinsko nastoje da analizu vode na način koji će dati najviše mogućnosti za re-konstrukciju osnovnih obrazaca. No, međutim, nisu ni oni sasvim jednodušni. Magda Amold smatra da sunajvažnije situacije koje su prikazane. Joel i Shapiro, koji takođe zastupaju gledište po kome su interpersonalniodnosi priča najvažniji, ne usvajaju situaciju kao najviše otkrivajuću, nego misle da su to izražena osećanja. Za njihsu osećanja mržnje, topline ili straha ispoljena u interpersonalnim odnosima ono što najviše kazuje o ličnosti. Trećipogled, iz istog kruga „interpersonalista", iskazuje White. Po njegovom mišljenju nije bitna sama situacija, nitiosećanja koja se pojavljuju kao kvaliteti odnosa među likovima, već način opažanja odnosa, stil socijalne percepcije.4. Perceptivni aspekt se takođe pojavljuje kao značajan element u analizi i interpretaciji TAT-a. Mada je težišteprocenjivanja priča, bez izuzetka, na datoj sadržini, neki eksperti smatraju da se ne može zanemariti ni važnostformalnih aspekata. Mada se formalnim aspektima TAT-a ne prilazi sa istom rigoroznošću kao Rorschachu, gde jeformalni aspekt primaran, on je ipak značajan. U tom pogledu zaslužuje pažnju verbaliza-cija, previđanje relativnojasnih figura i perceptivne distorzije različite vrste. Pošto je davanje priče na TAT-u vezano za više procese, analizaformalnih aspekata je relevantna samo kod slučajeva koji imaju poremećaj mišljenja i kontakta sa realnošću. No bašzato što se TAT koristi u dijagnostičke svrhe, na populaciji potencijalno dezorganizovanih, per-ceptivna ili formalnaanaliza spada u okvir veštine vladanja ovom tehnikom.Shneidman navodi, kao peti po redu, intuitivni pristup analizi priča na TAT-u. Međutim, tu nije u pitanju kvalitetpriče koji takvim pristupom dolazi u prednji plan, već način obrade. Intuitivni pristup je oznaka ponašanja eksperta,a ne oznaka predmeta. U svakom slučaju, vredi zabeležiti da su neki specijalisti pokušavali da objektivišuprocenjivanje uvođenjem normi, dakle u maniru klasičnog testa, dok su drugi pokazali sklonost da se premamaterijalu odnose u maniru psihoanalitičara koji iznosi svoje asocijacije. Bellak, Holt, pa i Rotter primenjuju ovakav„intuitivni pristup". Mada ni oni ne negiraju potrebu analize, selekciju i klasifikaciju podataka i formalizacijuprocesa zaključivanja, osnovni način na koji oni koriste TAT jeste globama impresija, „zakačinjanje" za neki aspektili detalj i psihodinamička formulacija problema.Shneidmanova studija daje jedan presek kroz razvoj TAT-a, i to u vreme kada je klima bila vrlo povoljna. Mada sudanas uslovi bitno izmenjeni u odnosu na psihoanalitički koncept čoveka, u odnosu na potrebu i vrednost

projektivnih532tehnika i u odnosu na kontemplativno-dijagnostički pristup uopšte, to stoje Shne-idman zabeležio ostalo je trajnoobeležje TAT-a. Naime, divergencija u shvatanju najboljeg pristupa zadržala se, tako da je testovni materijal, samaserija slika, jedino što je zaista zajedničko svim koji primenjuju TAT. U stvari, to je vidljiva strana zajedničkog.Pored toga, postoje i manje vidljivi zajednički momenti koji se odnose na opšti teorijski okvir i „pristupe" koje jezabeležio Shneidman.STRUKTURA TAT-SLIKAKao i sve projektivne tehnike, tako i TAT ima u svom sistemu i pretpostavku o jednakosti stimulusa. Po tojpretpostavci stimulusi u regularnoj seriji predstavljaju stalnu veličinu ustaljenog kvaliteta. Svaka pojedina slika imanešto posebno, kao što je i sam TAT nešto posebno među dijagnostičkim tehnikama. Međutim, samim tim što se sviispitanici suočavaju sa istom serijom slika, stvorena je situacija u kojoj se razlike u odgovoru više ne mogu tražiti ustimulusu, nego u individualnim razlikama ličnosti ispitanika.Kada posmatramo odgovore odnosno priče koje dobijamo od jedne konkretne osobe, uočićemo razlike, od slike doslike. Ove razlike između pojedinih priča, naravno, pripisaćemo različitosti stimulusa kao i razlici u nesvesnoj dina-mici ličnosti, koja određuje odgovore na specifične stimuluse. U ovom kontekstu operišemo pretpostavkom ospecifičnosti stimulusa. Međutim, izlaganjem istih stimulusa različitim osobama individualna specifičnost slike gubiopšti značaj, a razlike se moraju pripisati onome koji odgovara na stimulus. To znači da u individualnoj analizislučaja uvek postavljamo i sledeća dva pitanja:1. Po čemu se dobijena priča na slici X razlikuje od priča „merodavnog uzorka" na istoj slici?2. Kako je priča na slici X povezana sa stimulusom i sa pričama iste osobe na ostalim slikama?Prema tome, prilikom obrade i procenjivanja TAT-priča kombinuju se normativni i ipsativni postupak. Međutim,generalno, polazimo od toga da komparacijom odgovora različitih osoba na iste stimuluse, razlike u dobijenimodgovorima pripisujemo isključivo onima koji daju priče. Ovaj ceo period uspona i ekspanzije TAT-a protekao je uznaku punog poverenja u ove pretpostavke i argumente. Kliničari su, da tako kažemo, bili previše zauzetitumačenjem ličnosti putem analiziranih priča. Fascinirani rezultatima do kojih su dolazili interpretacijom priča, nisuni postavljali pitanje da li su tvrdnje u vezi sa slikama kao projektivnim sti-mulusima ispravne ili nisu. U stvari, stičese utisak daje preovladavalo mišljenje daje objašnjenje dato od strane Murrava ispravno i dovoljno.Kao i sve druge tehnike i skale, tako je i TAT morao da prođe kroz niz provera. Problemi su počeli da iskrsavajuonda kada su empirijske provere podvr-gle kontroli bitne pretpostavke na kojima se zasnivala klinička procena. Unizu takvih istraživanja došlo je i do oprečnih rezultata. Na primer, u istraživanju koje je vodio Rapaport (1945),TAT se pokazao kao vrlo dobar klinički instrument, koji je sa sigurnošću diskriminisao različite dijagnostičke grupe,uglavnom na osnovu533analize formalnih aspekata priče. Međutim, u istraživanju koje je vodio Eron (1949), a koje je bilo više nonnativno-deskriptivno nego kliničko, psihodijag-nostičko, rezultati su bili drugačiji. U celini gledano, Rapaport je našao nizdokaza da TAT uspešno diskriminiše nozološke grupe, pri čemu je ove razlike protumačio u skladu sa svojomvarijantom ego-psihologije, dok je Eron ustanovio da TAT slabo diskriminiše razlike medu kliničkim grupama, kaoi razlike između normalnih i kliničkih grupa u celini.Mada je zanimljivo staje Eron ustanovio, pogotovu ako su ti nalazi suprotni od očekivanih, ipak je najvažniji načinna koji je on pristupio istraživanju, kao i izbor postupaka ocene i obrade. On je ustanovio da pogrešna ocena polafigure, na slici 3 BM, ne može da se prihvati kao dokaz „neadekvatne psihoseksualne identifikacije" pošto je tadevijacija podjednako učestala u svim grupama. Sasvim je verovatno da ova ocena više potiče od samog kvalitetacrteža nego od osobina ličnosti. Smanjena produktivnost, odnosno pojava oskudnih priča, nije prihvatljivaspecifičnost nijedne kliničke grupe, jer se javlja skoro kod svih grupa. Još je manje opravdano tumačenje da su takvepriče „znak" zastoja misaonog toka shizofrenog tipa, kao što su neki kliničari tvrdili (Balken, 1940). Zanimljiv jenalaz da su TAT--teine surovosti, neprijateljstva, potčinjavanja, smrti, osećanja krivice i frustracije gotovo pravilnoraspoređene, po relativnoj učestalosti, između svih grupa. Iz ovog podatka Eron izvodi zaključak da je sadržinafantazija ljudi vrlo slična i da na osnovu nje ne može da se vrši diferencijalna klasifikacija. Čak i tako respektovanidijagnostički znaci kao što je tema homoseksualnosti nije bila diskriminativna. Međutim, Eron je utvrdio da postojerazlike između hospitalizovanih i nehospita-lizovanih osoba i grupa. Hospitalizovani daju više priča čiji jeemocionalni ton apatičan ili iznivelisan.Među istraživanjima posebno mesto su dobila normativna. Njihova važnost je u tome što su skrenula pažnju na samstimulus, koji je dugo bio „siroče" među varijablama, kao što kaže Murstein. Dovoljno je konsultovati nasumcenekoliko klasičnih prikaza TAT-a ili kliničke studije vođene ovom tehnikom, pa da se uve-rimo da je stimulustretiran nonšalantno, sa citatima kao dokazima i, prema tome, kao završena stvar. Pozitivna strana normativnihproučavanja jeste u tome što izražavaju jednu zdravu skepsu i što tragaju za odgovorima na pitanje: kakav je udeostimulusa u priči i staje relevantno na slici?Prvi pokušaji u kojima se nudi neko rešenje bili su više kliničkog tipa. Naime, jedan niz eksperata dao je verbalnudefiniciju svih slika u TAT-seriji oslanjajući se na iskaze mnoštva ispitanih pojedinaca. U tim opisnim definicijamanabrojane su najvažnije komponente slike i data je odredba značenja koje se najčešće pominje u pričama na datojslici. Mada ovo ne možemo smatrati klasičnom normom, ove deskriptivne definicije ipak mogu koristiti uodređivanju i ocenjivanju sadržaja priča ispitanika na dimenziji „popularno-originalno". Nedostatak ovih radova je,

pre svega, u tome što su ocene dosta arbitrarne i što različiti autori, polazeći od različitih iskustava, nemajuusaglašena mišljenja.U proučavanju TAT-slika kao stimulusa korišćene su modifikacije semantičkog diferencijala. Grupa procenjivačapopunjavala je liste pridevskih parova ocenama o utisku koji svaka pojedina slika ostavlja. To je omogućilo dadobijemo534evaluativni profil svake slike. Goldfried i Zax (1965) navode sledeće ocene utiska pojedinih T AT-slika.l pasivno, tužno, sigurno, aseksualno,3 BM tužno, beznadežno, neprijatno, impulzivno,3 GF veoma tužno, beznadežno, neprijatno, strogo,4 veoma agresivno, impulzivno, odbacujuće, strogo,6 BM prilično tužno, neprijatno, aseksualno, kontrolisano i 10 zavisno, optimistički, prihvatljivo, sigurno,srećno.Ovo je, kao i druga slična proučavanja, usredsredeno na same slike. Proce-njivači nisu upućivani na kreiranje pričaili drugih složenih odgovora, već je od njih traženo da iznesu svoje utiske, neposredni doživljaj slika. Pokazalo se daje većina TAT-slika tmurna, da stvara jedan turoban utisak. Ovaj podatak je i ranije bio poznat. Međutim, sve doknije potegnuo pitanje delovanja stimulusana sadržaj i specifične tendencije pojedinih slika ova zapažanja su ostalaizolovana. Tek je stvaranjem okvira, koji je defmisan kao problem stimulusa, došlo do sistematske analize istvaranja uticajnih zaključaka. Tako, na primer, podatak da su TAT-slike same po sebi mračne mora biti uzet u obzirprilikom interpretacije. Bilo bi potpuno pogrešno ako bismo pojavu odraza toga kvaliteta u pričama pripisati ličnostiispitanika, odnosno interpretirali kao depresivnost. Svakako, to je dugo bila praksa. Pogreška se nije primećivalazbog toga što je sadržaj priča, ukoliko je dovoljno bogat, takav da ima komponente agresije, osećanja krivice ifrustracija. Kombino-vanjem tih komponenti uvek se može opravdati procena daje ispitanik „pomalo" i „latentno"depresivan. Iz ovog primera se nameće logička konzekvenca da je osnovna postavka po kojoj je ličnost ispitanikajedini i isključivi izvor varijacija podataka pogrešna. Iz toga dalje sledi da bez dobrog poznavanja stimulusnihkarakteristika svake pojedine TAT-slike ne možemo proceniti šta je i koliko je ispitanik uneo svoga u priču. Tekkada izdvojimo doprinos ličnosti ispitanika, možemo pristupiti interpretaciji koja neće biti kontaminiranastimulusnim artefaktima.Sad se naravno postavlja pitanje kako ćemo odrediti stimulusne karakteristike TAT-slika? Eron i Murstein suuvereni da je problem moguće resiti i da empirijska proučavanja, primenom skala procene, mogu datizadovoljavajuća rešenja. Novi korak u tom pravcu učinio je Murstein (1965). On je analizirao efekte modifikacijapojedinih komponenti TAT-slika. U razmatranje su uzeti eksperimenti u kojima su varirane sledeće varijable:1. realističnost slike,2. osvetljenost,3. vreme ekspozicije,4. boja slike,5. vizuelna ili verbalna draž,6. fizička sličnost,7. rasna sličnost,8. socioekonomska sličnost i9. ljudski ili životinjski likovi.535DIFERENCIJALNE KARAKTERISTIKE TAT-SLIKAJedna od osnovnih pretpostavki projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a, glasi da je strukturisanost stimulusa obrnutosrazmerna udelu nesvesne dinamike u sadržini ili formi odgovora. Sto je zadatak manje strukture, što je stimulusmanje uklopiv u konvencionalne sheme i pojave, to će dati odgovor biti ličniji, otkrive-nost ličnosti biće veća. Uskladu sa ovom formulom serija TAT-slika podeljena je na dva dela. Prvih deset slika su više „realne", dok je drugaserija, sledećih deset, više nestvarna. Očekivalo se da će takav redosled omogućiti da se ispitanici nakon„zagrevanja" kroz prvu seriju još dublje otkriju u drugoj seriji. Ovo se, međutim, nije ostvarilo. Empirijski dokazi,kako navodi Murstein, potvrđuju, doduše, da su priče na slikama „manje strukture" bizarnije i da se dajuinterpretirati kao izrazi dubljih poremećaja. U pitanju je pojava karakteristična za skoro sve projektivne tehnike ipoznata pod nazivom „patološka pristrasnost". Sve projektivne tehnike su u nekoj meri „pristrasne", jer se ličnostpreko njih gotovo uvek opisuje kao zapletena u konflikte i odbrane, daleko više nego preko drugih tehnika. Razlikaizmeđu TAT-a i ostalih projektivnih tehnika, pre svega Mahover-tehnike i Rorschachove, jeste u tome što se nanjima pristrasnost javlja usled interpretacij-skili pravila, dok na TAT-u dobar deo „krivice" za to snosi sam stimulus(Murstein, 1965).TAT-slike se međusobno razlikuju i u pogledu tona osvetljenosti. Weiss-kopf sprovodi seriju eksperimenata saciljem da ustanovi povezanost utiska prijat-nosti odnosno neprijatnosti sa gradacijama osvetljenosti slika koje su istevrste kao standardni TAT-stimulusi. Pokazalo se da se prijatnost asocijacija na slike donekle povećava ukoliko se odstandardno osvetljene slike odstupalo ka tamnijim tonovima. Znači, slike koje su postale malo tamnije budile su višeprijatnih osećanja. Međutim, sličan efekat je postignut i pod uslovom da je osvetljenost slika nešto malo povećana uodnosu na ton koji je usvojen kao standardni. Murstein je pokušao da interpretira ove rezultate. Ma koliko ovi efektibili „kontradiktorni", oni su stvarni i, ako ništa drugo, potvrđuju da ton osvetljenosti TAT-slika može da utiče na

priču.Boja je jedna od osnovnih stimulusa na Rorschach-kartama. U okvirima Rorschach-tehnike odgovori na boje imajusasvim određena tumačenja kao pokazatelji afektiviteta i socijalizacije impulsa. Zato nimalo ne iznenađuje što seeksperimentisalo sa bojama i na TAT-slikama. Postavilo se pitanje: na koji način utiču ahromatske boje TAT-slikana odgovore? I takođe: na koji način se menjaju odgovori na TAT-u kada se slike oboje hromatskim bojama? Ucelini posmatrano, dobijeni rezultati nisu konvergentni. Brackbill je prvi uveo boje u eksperiment sa TAT-om.Standardne slike je jedan slikar modifikovao dodajući likovima i pozadini realistične boje. Eksperimenti sa tomkolor-serijom vođeni su sa neurotiča-rima, normalnim, mentalno zaostalim i fizički hendikepiranim osobama.Neuro-tičari su dali veći broj depresivnih priča na obojenim TAT-slikama (!) dok su normalni ispitanici dali višepozitivnih tema. U drugim eksperimentima efekat je meren brojem reci u pričama. Uzimajući ovaj efekat za meru„emocionalne reak-tivnosti" utvrđeno je da mentalno defektni kao i fizički hendikepirani ispitanici536ispoljavaju veću „emocionalnu neaktivnost" na kolor seriji TAT-anego na standardnoj ahromatskoj. Međutim, uistraživanjima Berga i Wrighta nije potvrđena pozitivna stimulativnost boje na TAT-slikama. Međutim, njihoviispitanici su bili normalni. Opšti zaključak je teško izvesti, jer su neki rezultati divergentni sa većinom nalaza.Izgleda da obojenost povećava diskriminativnost TAT-a u pore-đenju normalnih osoba i kategorija devijantnih.Murstein smatra daje suština uti-caja hromatske boje na TAT-slikama u tome što ublažava opšti depresivni efekatkoji tamni tonovi TAT-grafike izazivaju. Jedna oprezna formulacija zaključka može da glasi daje vrlo verovatno daahromatska boja i ton TAT-slika ima određeni uticaj na priče. Dobijeni efekat, zbog usvojenih interpretacijskihpravila, rezultira „patološkom pristrasnošću" procene ličnosti.Slepe osobe ne mogu biti testirane ni jednom od najvažnijih projektivnih tehnika, pa ni TAT-om. Razlog je što sustimulusi vodećih projektivnih tehnika vizuelni. S druge strane, na svim vodećim projektivnim tehnikama odgovorise traže u verbalnoj fonni. Šta bi se dogodilo kada bi stimulus na TAT-u bio verbalan umesto vizuelan? Takvorešenje bi moglo imati određene praktične vrednosti. Pre svega, TAT bi postao pristupačan i slepim ispitanicima, nebi bilo potrebe za kupovinom slika i eliminisali bismo neke specifičnosti slikovnih likova koje utiču na klasne irasne distance. Naravno, taj postupak povlači i rizik da time izmenimo suštinu TAT-a. Povrh toga, ovakav potezpovlači za sobom i opšte pitanje: kakva je funkcija slikovnog stimulusa u izazivanju nesvesne dinamike?Lebo i Harrigan izvršili su opit u okviru kojeg je TAT primenjen u dva oblika, u klasičnom, dakle sa grafičkimstimulusom, i u modifikovanom, koji se sastojao iz kratkog opisa TAT-slika. Verbalni opis slika uzet je izMurravevih tekstova. Upoređenje odgovora sprovedene je na osnovu produktivnosti (broj reci), ideacionogbogatstva (broj tema), izraza raspoloženja, nivoa odgovora i dinamičkog sadržaja. Rezultati su takođe upoređeni sanormativnim podacima do kojih je došao Eron. Analiza je pokazala da nema bitnih razlika u elementima priča kojisu kontrolisani. Iz ovoga se može zaključiti da grafika, slika kao stimulus, nije superiorna nad ekonomičnijimverbalnim formulacijama stimulusa. Naravno, ovi opiti nisu dali odgovor na sva pitanja, pre svega ona koja seodnose na specifičnost slika kao draži za mentalne slike i fantaziju. Kada već razmišljamo o ovim pitanjima, rećićemo da je poenta čitavog postupka u uključivanju ispitanika u jednu aktivnu „autorsku ulogu" koja će rezultiratistvaranjem jednog mikrodramskog teksta odnosno iskaza. Da li je on na to efikasnije podstaknut zadatkom(stimulusom) verbalne ili grafičko-vizuelne vrste, sa gledišta dijagnostičke prakse savršeno je irelevantno. Konačno,niko i ne pita da lije proces kreiranja priče kao odgovora na TAT-sliku bio verbalan, vizuelan ili mešovit.Spekulativno, mogli bismo opravdati upotrebu slike ako bismo izneli tvrdnju da se nesvesno izražava više slikama asvesno verbalno. Međutim, ovaj argument sam za sebe malo šta može da pomogne. Naime, stvaranje priča na TAT-u ne može da se poistoveti sa eksternalizacijom nesvesnog. Murrav je veoma jasno odbacio ovakva tumačenja,kojima su entuzijasti bili vrlo skloni.Sasvim je moguće da verbalni opis, koji se uzima kao verbalni ekvivalent TAT-slike, daje siromašniju stimulacijuod originalne grafičke slike. Uzmimo537samo tamnosvetlu nijansu slike za primer. No i to ne mora da bude apsolutni minus. To samo znači daje stimuluskao geštalt manjkaviji, da ispitanik mora više praznina da ispuni, odnosno daje pred njim veći broj slobodnihalternativa. To se u suštini svodi na konstataciju da je verbalni opis neodređeniji, nestrukturisaniji. Međutim, stepenstrukturisanosti ne određuje samo broj detalja nego geštalt. Sem toga, strukturisanost nije čisto objektivnakategorija. Ako postavimo pitanje koja forma ima prednost za sada izgleda da prednost ima standardna slikovnaforma, i to zato što je ona jedina potvrda postojanja TAT kao jedinstvene tehnike. Kada bi stimulus bio ukinut, TATbi prestao da postoji, budući da su ostali elementi tehnike toliko modifikovani. To ne znači da slike TAT-a uopšte netreba menjati. Naprotiv, poboljšanja su neophodna, ali nije svaka ad hoc promena garancija poboljšanja.Iskustvo sa testom nedovršenih rečenica (TNR) pokazuje da se pronalazačke ambicije daleko lakše, pa prema tome ibrojnije, manifestuju u modifikovanju verbalnih zadataka. Za TNR se tvrdi da ima prednost (!) nad ostalim poznatimprojek-tivnim tehnikama zato što se stimulusi mogu prilagođavati specifičnostima ispitanika, a sasvim verovatno ispecifičnostima uverenja ispitivača. Kao posledica ovakve plastičnosti, broj modifikacija TNR-a je vrlo veliki. Zbogtoga je veoma teško upoređivati rezultate dobijene različitim modifikacijama, a još je teže izvesti opšte zaključke ovrednosti i osobinama TNR „kao takvog". Po svemu sudeći, osnovni razlog bujanja novatorstva sa TNR nije uidiografskom karakteru kliničke metode, već je razlog u tome što je TNR projektivna tehnika sa verbalnim stimu-lusima. Kada bi projektivne tehnike bile standardizovane i normirane, modifika-torski „impuls" bi bio zadržan.Međutim, verbalni tip projektivnog stimulusa prosto mami samoaktualizatorske ambicije kliničara. Ako se imaju u

vidu prednosti i slabosti „konzervativnog" slikovnog materijala prema rizicima „liberalnog" verbalnog stimulusa,može se zaključiti da je bolje zadržati TAT-slike. Njihovo zadržavanje bar garantuje da ćemo istraživanja moćipovezati i, makar duže i sporije, saznati šta i kako valja menjati na njima.FIZIČKA SLIČNOST KAO ČINILAC PROJEKCIJETestovni materijal TAT-a daje se ispitanicima selektivno, u zavisnosti od nekih njihovih karakteristika. U stvaristimulus je podeljen na osnovu sledećih kri-terijuma klasifikacije: pola, uzrasta i stepena strukturisanosti. Poredizvesnog broja univerzalnih stimulusa, postoje i specifični koji su namenjeni: isključivo ženskom polu, isključivomuškom polu i, najzad, slike koje su za dečji uzrast. Ova klasifikacija svedoči o tome da je fizička sličnost ocenjenakao bitan činilac uspešne projekcije na TAT. Autori su pošli od pretpostavke da je poistovećivanje sa likovimaTAT-slika povezano sa postojanjem fizičke sličnosti, makar u nekim opštim karakteristikama.Identifikacija ispitanika sa nekim od likova u TAT-priči je conditio sine qua non za projekciju i sledstveno tome dauspešnu dijagnostičku procenu. Zbog toga svi oni činioci koji utiču na pojavu poistovećivanja imaju prvorazredniznačaj. Pitanje koje se sada postavlja je ovo: da li je fizička sličnost stvarni uslov projek-538čije na TAT? Kada se o ovom pitanju raspravlja, u vezi sa klasičnim TAT-om, onda se fizička sličnost svodi nasamo dve opšte kategorije: pol i uzrast. Zbog toga se nameće i jedno drugo pitanje: da li su pol i uzrast dovoljanuslov ili dovoljno potkrepljenje za pojavu poistovećivanja i projekcije na TAT?Kliničari-praktičari se ovim pitanjima nisu sistematski bavili. Praktičari su se ograničili na to da ocenjuju TAT-slikeu pogledu njihove dijagnostičke korisnosti. Istraživanja koja se odnose na postavljena pitanja potiču iz akademskesredine. Mclntyre je ispitao povezanost pola i identifikacije koristeći se kratkim filmskim scenama. On je ustanovioda je presudnu važnost imala scena koju su ispitanici posmatrali. Njegovi ispitanici, koji su bili studenti,poistovećivali su se nezavisno od svog pola. U jednom drugom, tematski istovetnom istraživanju Silverstein jedošao do sličnog zaključka kao i Mclntvre. Naime, identifikacija sa istopolnim likovima na stimulusu nije bilarazličita u pogledu učestalosti od poistovećivanja sa likovima suprotnog pola. Iz ovoga se nameće privremenizaključak da „fizička sličnost" odnosno istovetnost polova nije diferencijalni faktor identifikacije.U nekim istraživanjima se pokazalo da se žene često poistovećuju sa muškim likovima. Ako je to opšta pojava, ondaona protivureči osnovnoj Murravevoj postavci i načinu primene TAT-a. Ovakvi nalazi se sreću posebno u onimistraživanjima u kojima se proučava potreba za uspehom i profesionalna afirmacija. Zanimljivo je da se nešto sličnodešava i na Mahoverovoj tehnici. I u jednom našem istraživanju pol prve nacrtane figure bio je kod studentkinja uoko 50% slučajeva muški, a nijedan student nije nacrtao prvo žensku figuru. Jasno je da ovaj fenomen protivurečipostavci o istovetnosti polova kao preduslovu projekcije. Postavlja se pitanje kako nastaje ovaj obrt? Po svemusudeći, osnovni razlozi pojave obrnute identifikacije kod žena leže u društvenom položaju žena. Ne ulazeći uraspravu o tom pitanju, dolazimo do jednog drugog, naime, da li ovi nalazi pokazuju da se muškarci projektuju naTAT preko poistovećivanja sa istopolnim a žene sa muškim likovima? Izgleda da je polazna pretpostavka pri-strasnai da je zaobišla specifičnost tematske identifikacije žena. Međutim, to ne znači da svaki pol ima svoj, sasvimspecifičan način izbora likova sa kojima se poistovećuje.U čemu je ipak specifičnost identifikacije žena na TAT-u, nekim drugim projektivnim tehnikama a, verovatno, i uvantestovnim odnosima? Rekli smo da se kod žena dosta često javlja fenomen inverzne identifikacije. U svakomslučaju daleko češće nego kod muškaraca. Empirijskim istraživanjima je ustanovljeno da je inverzna identifikacijaalternativna, da zavisi od potreba koje se projektuju. Motivi uspeha, potvrđivanja, takmičenja i agresivnosti bićeprojektovani u muški lik. Međutim, princip „fizičke sličnosti" takođe se zadržava kao okvir za projekciju „ženskihpotreba" i aspiracija. To znači da žene često pribegavaju dvostrukom kriterijumu izbora „paravana" projekcije. S timje tesno vezano pitanje: zbog čega se i kod muškaraca ne javlja alternacija kriterijumu izbora pola sa kojim se identi-fikuju? Objašnjenje ove pojave verovatno treba tražiti u nejednakom vrednovanju polova. Iz ovog razmatranjaproizilazi daje podela TAT-slika na ženske i muške opravdana, ali nije opravdano nametanje. Naime, trebalo bidopustiti da ispitanici biraju seriju koja im odgovara, sa kojom mogu da se identifikuju. Nametanje selekcionisaneserije slika više odgovara muškim nego ženskim ispitanicima.539Weiskopf-Joelson i Money sproveli su jedno istraživanje u kojem su ispitanicima dali dve vrste TAT-slika. Prvavrsta su bile slike na kojima su likovi imali neutralne crte lica. Druga vrsta je bila modifikovana na taj način što sulica likova sa slika bila zamenjena fotografijama konkretnih ispitanika. Poenta eksperimenta je bila optimalnaredukcija distance odnosno veliko povećanje fizičke sličnosti. Istraživači su očekivali da će povećanje sličnostidovesti do porasta projekcije. Suprotno očekivanju, nisu nađene razlike između dve vrste stimulusa. Na žalost,drugih sličnih eksperimenata nije bilo, usled čega se dobijeni rezultati ne mogu sa sigurnošću prihvatiti. Ipak,izgleda verovatno da fizička sličnost može da bude podsticaj za poistovećenje i, preko toga, uslov projekcije.Međutim, fizička sličnost ima sasvim uslovnu vrednost. Ona zavisi od stepena. Prevelika sličnost, u stvari,predstavlja negaciju principa indirektnosti, koji je u samoj osnovi projek-tivnih tehnika. Osim toga, sličnost sama posebi ništa ne znači. Pokazalo se da invalidne osobe neće prihvatiti kao heroja figuru sa fizičkom manom. Suštinaproblema je u doživljaju prihvatanja ili doživljenoj sličnosti, a na to ne možemo direktno uticati variranjem fizičkesličnosti.ZNAČAJ SOCIO-EKONOMSKIH OBELEŽJAMoglo bi se pretpostaviti da na prihvatanje TAT-likova utiče grupno obeležje odnosno socijalna kategorija.Konkretno, ljudi sa sela će se pre poisto-vetiti sa TAT-likom seljaka, kao što će se i crnac pre identifikovati sa likom

crnca. Ovakvo očekivanje nije nelogično. Najzad, svako pripada nekoj društvenoj kategoriji i ako se kao takavprepozna u nekoj TAT-figuri, onda je „stvar krenula". Sem toga, nema razloga za bojazan da će sličnost na tojrelaciji izazvati oprez i odbrambeno zatvaranje kao što je slučaj sa fizičkom sličnošću. Ova vrsta modifikacije jemnogo ostvarljivija i ekonomičnija nego manipulacija sa fizičkom sličnošću. Problem je da se proveri koliko je ovaideja stvarno vredna.Thomson je izvršio modifikaciju TAT-a tako što je likove originalnih figura zamenio likovima crnih ljudi. Od teizmene se očekivalo da će znatno uticati na testovno ponašanje ispitanika crnaca, odnosno da će identifikacija bitičešća i potpunija. Međutim, pokazalo se da crni ljudi nisu bili uverljivo drugačiji u svom odnosu na ,,cmi" TATnego u odnosu na ,,beli". Kada su ovakvi rezultati postali učestaliji, nastala je zabuna i potraga za razlozimaponašanja. Javila su se mišljenja da neprihvatanje „crnog" TAT-a ne treba da čudi. Još od ranije je bilo poznato dasu devojčice crnkinje u SAD birale ,,bele" lutke za igru, a vrlo mali procenat je više voleo crne. Većina tumačenja jebila socijalno-psihološka. Isticana je okolnost da crnci u SAD predstavljaju jednu manjinu koja je socio-ekonomskipodređena, koja nema svoju kulturu, već se naprotiv prilagodila kulturi „belog čoveka". Ove dve ocene ukazuju nasnage koje odbijaju crnce da prihvate Thomsonovu verziju. Rekli bismo daje Thomson uspeo, jer je potvrdio svojimeksperimentom da TAT može eksplorisati i dijagnostikovati i društvene pojave. Neuspeh u individualno-kliničkojprimeni je upravo ta indirektna potvrda da su grupni i individualni identitet u spregu i zajedno uslovljavajuponašanje na TAT-u.540

Vojni psiholozi su takođe pribegli operaciji prilagođavanja TAT-likovima. To je bilo jedno od naizgled dobrih, a usvakom slučaju tehnički izvodljivih rešenja. Od toga se očekivalo da doprinese prihvatljivosti TAT-a, koja u odnosuna standardnu seriju nije bila zadovoljavajuća. Teza je bila daje TAT teorijski vrlo dobar instrument, da imapotencijala da zahvati skrivene aspekte ličnosti, pod uslovom da ispitanici prihvate ispitivanje, da prihvate likove naTAT-slikama. Tako su nastale specifične serije tematskih slika na kojima su likovi imali obeležja određenihprofesija ili rodova vojske. Za posade podmornica izrađena je serija slika na kojima su prikazani podmorničari unizu običnih, ali i vrlo kritičnih situacija. To isto je urađeno i za padobrance. Teorijski, ova ideja može da se rea-lizuje u pojavi specifičnih serija TAT-a prilagođenih manifestnim obeležjima bilo koje profesionalne grupe. Ostajeotvoreno pitanje stvarne vrednosti ovakvog približavanja TAT-a ispitaniku.Veroff je pristupio jednoj eksperimentalnoj proveri pretpostavke da socio--ekonomska odnosno profesionalnasličnost pospešava prihvatanje TAT-a i identifikaciju. U istraživanju je uzela učešća jedna grupa radnika i jednagrupa službenika. Analogno ovoj podeli, izvršena je modifikacija TAT-a tako što su formirane dve serije paralelne usvemu, sem što su likovi bili sa radničkim odnosno službeničkim obeležjima. Obe grupe ispitanika testirane su i sajednom i sa drugom vrstom TAT-a. Pretpostavljalo se da će svaka grupa da prihvati više „svoje" nego ,,tuđe"profesionalne figure. Međutim, ideja o funkciji profesije nije potvrđena. Znatno je više radnika prihvatiloslužbeničke likove nego radničke, dok su službenici potvrdili pretpostavku Veroffa. Pošto je socijalni status ove dvegrupe različit, rezultati su protumačeni zadovoljstvom odnosno nezadovoljstvom sa statusom grupe kojoj se pripada.Prema tome, udeo socijalnih faktora je uverljiv, ali je pogrešno da sličnost po socijalnim kategorijama određujebliskost, prihvatanje, odnosno poistovećenje sa imaginarnim TAT-likovima. Reklo bi se da ima neke pravilnosti uponašanju crnaca u SAD, žena i radnika. Nijedna od ovih kategorija nije se poistovećivala sa imaginarnim likovimana principu sličnosti, već na principu boljeg statusa, dakle jedne vrste „kontrasta" prema realnoj društvenoj poziciji.To ne isključuje da neke grupe neće prihvatiti imaginarne likove koji su iz njihove klase ili grupe. Preduslov je da suzadovoljni onim što jesu u društvu, sa društvenim statusom čija obeležja nose i ponuđeni TAT-likovi. U daljojanalizi ove dileme postavlja se problem šta se projektuje u imaginarne TAT-likove? Da li je projektovani sadržajobuhvaćen kategorijom „stvarno ja", „idealno ja" ili „nisam to ja"? Pretpostavka o sličnosti kao faktorupoistovećenja indirektno podržava tezu daje „stvarno ja" sadržina projekcije. Navedeni rezultati ne potkrepljujutakvo mišljenje, ali i ne pobijaju sasvim. Teškoće, delom, potiču otud što se uzima jedan segment složenih procesa itako izolovan preuveličava. Murrav i Bellak su navodili različite forme projekcije i to se mora posmatrati povezano.Najzad, da kažemo i to daje vrlo verovatno da grupe i pojedinci koji su nezadovoljni, bilo svojim socijalnimstatusom bilo svojim „stvarnim ja", pretežno se poistovećuju komplementarno, dakle po „kontrastu". Stefanovićeva(1967) je uporedila grupu normalnih sa grupom neurotičnih u pogledu sadržine projekcija541na TAT-u. Ona je ustanovila da su normalni pripisivali herojima osobine svojih „realnih ja", dok su neurotičanpripisivali osobine svog „idealnog ja".Problem manipulisanja ispitanikom uz pomoć podešavanja TAT-likova uz isticanje pojedinih crta složeniji je negošto se očekivalo. U središtu problema ostaje doživljena sličnost i predstava o ja. Zbog toga je sužavanje alternativa„specijalizacijom" TAT-figura pogrešno, odnosno suprotno suštini projektivnog pristupa. Podvučeni, specijalizovanistimulusi mogu da se koriste za indirektno ispitivanje, ali to nije isto što i projektivno. Projektivno ispitivanje je šire.Ono podrazumeva indirektnost, ali i slobodu iskazivanja sadržaja, mogućnost da ispitanik pored sadržaja koristisvoje obrasce i stil. Uostalom, mnogi i ne mogu da se iskažu ako im se ne pruži naročita mogućnost, naročitasloboda koju nudi i olakšava neodređenost strukture ili značenja stimulusa.KRITERIJUMI DOBROG TEMATSKOG STIMULUSAZa TAT se može reći daje tehnika koja je puno obećavala, malo toga ispunjavala, ali je karakter njenih slabosti takavdaje mnoge podsticala na ispravke i usavršavanja. Gotovo da se može tvrditi da je doprinos TAT-a razmišljanjima i

stimulaciji istraživanja ravan, ako ne i veći, od njegove praktične dijagnostičke korisnosti. Pa ipak, za čudo, pozicijaTAT-a je paradoksalna. Naime, mnogobrojna istraživanja i analize omogućili su stvaranje jednog bogatog fondaznanja koji uveliko prevazilazi ono što su Morgan i Murray znali kada je tehnika oformljena. Uprkos tome još seuvek koristi izvorna serija TAT-slika. Doduše, ima puno modifikacija u stimulusu i u načinu obrade i procene.Međutim, za to što je stvoreno zahvaljujući pojavi i stimulativnosti TAT-a, pre bi se moglo reći daje brojno ali poprednosti manje nego daje ostvaren super TAT. Svaka od novih tehnika zadržala je ponešto od izvornog TAT-a, alije istovremeno i toliko različita da se rezultati i procene dobijeni primenom tematskih tehnika druge generacije nemogu direktno uporedivati. Murstein je sabrao zaključke mnogobrojnih istraživača i eksperata, koji se odnose na tokoje osobine treba da poseduje jedna valjana serija tematskih stimulusa. Evo tih kriterijuma:1. Stimulus treba da ima jasnu formu ali neodređeno značenje. Bilo je više pokušaja da se TAT poboljšapovećavanjem neodređenosti forme. Međutim, pokazalo se da je umereno određena, umereno specifična formalikova i pozadine najbolja. Bitno je da prikazana slika bude otvorena prema tumačenjima raznih vrsta. Sto višeznačenja slika može da ima, to je njena projektivno-stimulusna valjanost veća.2. Serija tematskih stimulusa treba da bude uređena tako da se dobije širok raspon prelaza od realističkog dofantastike. Preporučljivo je da realistički prizori budu na početku, a fantastični, snoviti ili scene iz bajke na završetkuserije.3. Otvorenost prema velikom nizu alternativa i interpretaciji mora da bude potpuna. To znači da nagoveštajemocionalnog tona mora da bude isto542toliko višeznačan kao i kategorija heroja, akcije, teme i ishoda. Naime, originalni TAT je nametao jedan sumoranemocionalni ton.4. Slike treba da pruže usmerenje prema bazičnim interpersonalnim odnosima. To znači da u seriji slika treba danađu mesto sledeći tipovi relacija:a) usamljena osoba,b) porodična dijada,c) seksualni parovi,d) hijerarhijske relacije ie) pojedinac u grupi ili grupa.5. Slike koje ulaze u sastav testovne serije moraju biti provereno provokativne. Međutim, provokativnost treba dabude umerena da ne bi izazvala zatvaranje i odbacivanje. Potrebno je respektovati staje prihvatljivo a šta ne za svakukulturu.6. Svaka pojedina slika treba da bude dobro proučena. Za svaki stimulus, pre praktične primene, neophodno je dase zna koje potrebe, teme ili raspoloženja obično provocira. Isto tako, potrebno je znati kakva je relativna snagaprovokativnosti svake slike za sve kategorije. Bez proučene skale provokativnosti svake pojedine slike praktičnaprimena je riskantna i nepouzdana.7. Serija stimulusa treba da bude dovoljno velika da osigura pouzdanost procene, a ipak toliko mala da ne izazovedosadu i otpor.8. Neophodno je formirati pored primarne i paralelnu seriju.AGRESIVNOST NA TAT-uAgresiji kao potrebi ličnosti pridaje se izvanredno veliki teorijski značaj. Dinamička dijagnoza i interpretacijaobavezno obuhvataju i agresivnost kao kon-stituentu ličnosti. Agresivnost je u mnogim svojim oblicima kažnjiva,moralno neprihvatljiva i za mnoge osobe nespojiva sa „autoportretom". Usled ovoga se agresivnost javljaprikriveno, kao latentna potreba koja se teško prepoznaje. Reputacija projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a počivana njihovoj navodnoj moći da identifikuju latentne potrebe. Ukoliko je ova tvrdnja tačna, onda je tačno i to dajeodnos između TAT-agresije i manifestne agresije inverzivan. One osobe koje su agresivne ali to potiskuju i neprihvataju, koje su zato manifestno neagresivne, ispoljiće na TAT-u kompenzatorno ovu svoju potrebu.Dugo vremena dijagnostičari su bili uvereni da je hipoteza o TAT-agresiji kao latentnoj manifestaciji i hipoteza okompenzatornom odnosu manifestne i latentne (TAT) agresije skoro u potpunosti tačna. Ovakva uverenja su dugoodo-levala činjenicama koje se nisu slagale, koje su čak protivurečile interpretacijskim pretpostavkama. Dešavalo seda je neko manifestno agresivan ali je i na TAT-u davao agresivne priče. Takođe se dešavalo da neko prihvata da jeagresivan, da manifestno nema antisocijalne ispade i da su TAT-priče agresivne. Konačno, sve ove pojaveprihvatane su bez čuđenja, jer je svaki protokol sa TAT-pričama u nekoj meri i nekim oblicima imao agresivnostkao sadržaj. Ova neraščišćena543situacija uslovila je da se kliničari priklone stavu da su svi ljudi agresivni i daje sasvim sporedno da li se agresivnostispoljava pretežno manifestno ili pretežno latentno. Navedeni stav je prećutno prisutan u nalazima praktičara.Purcel je sproveo jedno istraživanje sa namerom da proveri ispravnost pretpostavke o kompenzatomom odnosumanifestne i TAT-agresije. Iz ove pretpostavke proističe da osoba koja je inhibirana i ne usuđuje se da budeagresivna u životu daje veliki broj agresivnih tema na TAT-u. Međutim, Purcel je pored mere agresivnosti uveo ueksperiment i dve druge varijable: „spoljni kontrolni sistem" i „unutrašnji kontrolni sistem". Prvi se odnosi naanticipaciju ili fantaziju o kažnjavanju iz spoljašnjih izvora, a drugi na kažnjavanje iz sebe. Istraživanje je sprove-deno na dve grupe regruta od kojih su jedni ispoljavali antisocijalno ponašanje i bili zbog toga osuđivani, a drugi subili socijalizovani. Rezultati su pokazali da su antisocijalni ispitanici dali više agresivnih tema, a i po kvalitetu su

bili drugačiji, direktniji, suroviji. Razlike između socijalizovanih i antisocijalnih, odnosno manifestno agresivnih imanifestno neagresivnih još su više došle do izražaja kada je preko jedne formule nađena kombinacija impulsa ikontrole. Nabne, antisocijalni ispitanici dali su opise „spoljne kontrole", represivne, kaznene reakcije, koje supovratno opravdavale prvobitnu agresivnost. Socijalizovani, manifestno neagre-sivni ispitanici opisivali suanticipacije reakcije „unutrašnjeg kontrolnog sistema".Osnovna pouka iz ovog istraživanja je da nema osnova nijedna generalizacija o odnosu manifestne i TAT-agresije.Antisocijalni ispitanici su direktno pro-tivurečili hipotezi o kompenzatomom odnosu. Socijalizovani ispitanici nisupotvrdili svojim rezultatima hipotezu supstitucije fantazijom. Iako nije potvrđena nijedna od ekspliciranihpretpostavki, dobijene su značajne razlike. U svakom slučaju, i ovaj rad ukazuje na rizik kojem se izlaže svako kopokušava da interpretira ličnost putem TAT-a bez poznavanja osnovnih biografskih informacija, dakle šlepommetodom. Konačno, pojava agresije na TAT-u ne dokazuje daje u pitanju latentna potreba, ne dokazuje dajepotiskivanje bitan i neophodan uslov projekcije TAT-tipa, i ne dokazuje da ispitanik ne prihvatu agresiju kaokonstituentu svoje ličnosti.Lindzev i Tejessy sproveli su jedno istraživanje na dvadeset studenata, u kome je upoređena procena agresivnosti naTAT-u sa nekim drugim vrstama procene iste potrebe. Osnovna pretpostavka istraživača bila je klasična teza da jeagresija na TAT-u uslovljena potiskivanjem, neprihvatanjem agresivnosti kao konstituente autoportreta. Provera jeizvršena tako što je agresivnost na TAT-u upoređena sa procenama koje zahvataju različite slojeve odnosno nivoemani-festno-latentnog kontinuuma. Procena konzilijuma vrlo iskusnih kliničara predstavljala je zahvat u najvećudubinu, dakle u „latentno", sledeći nivo je predstavljala procena samo jednog procenjivača, zatim sledi rezultat naRosenzweigovom PFT-u i, najzad, kao mera manifestne potrebe usvojena je samoprocena agresivnosti. Dobijenirezultati su pravilno poredani, kao i kriterijske mere, ali kreću se obrnutim smerom. Najveće slaganje sa TAT-agresijom dobijeno je u odnosu na samoopis ili prihvaćeni autoportret, „realno ja".Rezultati ovog istraživanja takode odstupaju od klasičnih hipoteza o genezi agresije u fantaziji kao i hipotezi osupstituciji. Naprotiv, dobijeni rezultati idu u544prilog nekim drugim hipotezama i mišljenjima. Izgleda daje to što su ispitanici bili normalni studenti, dobrovoljci,imalo uticaja na ishod istraživanja. Ovde ima mesta da se pomene Allportovo shvatanje da je kod normalnihnajadekvatniji direktni pristup i da je autoportret inteligentnih, normalnih ljudi najpouzdaniji izvor za ocenu njihoveličnosti. Prema tome, projektivne hipoteze nisu istog karaktera, ne mogu biti nezavisne od bitnih razlika koje postojemeđu ljudima. U svakom slučaju, vršiti predviđanje ponašanja polazeći od TAT-priča u odnosu na manifestnoponašanje je vrlo rizično. Minimalni uslov za takvu procenu predstavlja poznavanje samoopisa ispitanika kao iosnovnih biografskih informacija. Sve ovo bitno menja pomalo mitsku sliku projektivnih tehnika i TAT-a međunjima. Možda je zaista situacija zrela da odbacimo tvrdnje o tome da projektivne tehnike zaobilaze odbranu, daprodiru u dubinu ličnosti i odražavaju je iznutra. Ovo je jedno tehnocentrično preterivanje. Ispravnije je govoriti otome da izvesni ljudi, sabijeni između potrebe da se iskažu i anticipiranih posledica odnosno strep-nje, koristezaobilazne načine. To je, međutim, ponašanje kojim sam ispitanik zaobilazi sebe, svoju kritičku svest. Naravno, svezavisi od toga šta on ne srne da prihvati, šta mora indirektno da iskaže. Nerealno je danas tvrditi da je sadržajfantazija određen samo onim što čovekova svest ne može da prihvati kao kon-stituentu autoportreta. Možda je zasada najbolje odreći se naivnih hipoteza, strogih dijagnostičkih zaključaka i posvetiti više vremena razgovorima saispitanikom polazeći od njegovih TAT-priča kao tema.PROVERA MERNIH OSOBINA TAT-aProjektivne tehnike su uvek oskudevale u psihometrijskim dokazima svoje vrednosti, pouzdanosti i korisnosti.Takvo stanje je nastalo kao logična posledica polaznih pretpostavki koje su prihvatali svi koji su konstruisaliprojektivne tehnike. Nemogućnost da se projektivne tehnike dokažu uobičajenim psihometrijskim proverama,odnosno relativno slabi rezultati baždarenja doveli su do jaza između projektivista i psihometričara. Obe strane suiskazivale slabo prikriveno potcenji-vanje suprotne strane. Projektivisti su tvrdili da postojeće metode provere nisuadekvatne, nisu po kompleksnosti zadataka koji treba da rese dorasle projektivnim tehnikama. Nije teško pogoditikakvu ocenu o projektivnim tehnikama imaju poštovaoci „čvrstih" psihometrijskih dokaza. Poslednjih decenija, salaganom transformacijom strogo kliničkih projektivnih tehnika u istraživačke instrumente, antagonizam je znatnopopustio. Usled toga više njje nikakav izuzetak da u priručniku za određenu projektivnu tehniku nalazimo i podatkeo valjanosti, pouzdanosti i korisnosti. Uopšteno, za ove podatke se može reći da su obično niže vrednosti odpodataka za testove sposobnosti ili upitnike i inventare. Osim toga, ovi su rezultati i znatno nestabilniji, štoverovatno nastaje zbog velikog udela ispitivača i drugih, kontrolom teško obuhvatljivih, izvora. TAT je samoposeban slučaj u grupi projektivnih tehnika. To znači da se i TAT ponaša kao ostali projektivni instrumenti.Relativno najviše podataka je prikupljeno o pouzdanosti i valjanosti TAT-a. Kako su ovi podaci dosta zavisni odizabranog postupka provere, važno je upo-35 Psihodijagnostika545znati koji se postupci upotrebljavaju. Pouzdanost TAT-a najčešće je proveravana: stepenom slaganja višeprocenjivača, korelacijom između testa i retesta, ali je isto tako korišćen i postupak „pola i pola".Slaganje između procenjivača je najčešće primenjivani način provere pouzdanosti TAT-a. U različitimistraživanjima dobijeni su neujednačeni rezultati. Koeficijenti korelacije ili kontingencije rasuti su u rasponu od .30pa do .90, što pokazuje znatnu nestabilnost. S druge strane, ima izveštaja u kojima se navodi da je „potpuno

slaganje" zabeleženo u 50% ili čak 75% slučajeva.Slaganje među procenjivačima odosno konsenzus je postupak koji je već sam po sebi opterećen mnoštvomnekontrolisanih faktora promene. Naravno, može se uticati na ujednačavanje kriterijuma i sudova koje donosi grupaeksperata. Duže zajedničko iskustvo u radu, nastojanje da se postigne usaglašenost ocena, raščišćavanje teorijskihpostulata i uvođenje skala procene može da dovede do smanjenja neslaganja. Postavlja se, međutim, pitanje: da liima opravdanja da pouzdanost TAT-a testira unificirana grupa procenjivača kada u praksi takve jednoobraznostinema? TAT je tehnika koja može da se pouzdano procenjuje, ali uz izuzetne napore i uslove, dok se u praksi, koja jezasnovana na radu individualnog kliničara, takva pouzdanost ne može očekivati.Slaganje između testa i retesta takođe se uzima kao mera pouzdanosti TAT-a. Tomkins (1947) je obavio jednoistraživanje u kome je primenio TAT na 45 devo-jaka. On je zatim podelio ispitanice u tri grupe po 15 i zatim ihretestirao u različitim intervalima. Dobijeni su sledeći rezultati:a) retest sa intervalom od 2 meseca .80b) retest sa intervalom od 6 meseci .60c) retest sa intervalom od 10 meseci .50Opadanje stepena slaganja između testa i retesta proporcionalno vremenskom intervalu je opšta pojava. U tompogledu, očigledno, TAT nije izuzetak. U odnosu na testove sposobnosti koeficijenti su nešto niži, ali se to ne ističepreviše kod Tomkinsa. Postoji, međutim, problem opravdanosti primene tehnike „test--retest" kao kriterijske merepouzdanosti projektivnog instrumenta uopšte, a TAT-a posebno. Naime, u TAT-materijalu javljaju se relativnotrajne komponente, kao što su kognitivni i verbalni stil, i vrlo promenljive, kao što su korelati raspoloženja iaktuelnih tenzija. Na šta se onda odnosi procena o vremenskoj stabilnosti, koja čini suštinu primenjene mere?Uopštena ocena o pouzdanosti TAT-a može imati samo formalnu vrednost. Najzad, ako ne znamo koliko je ličnostispitanika bila stvarno relativno stabilna u određenom vremenskom intervalu, što ne srne da ostane samonepotvrđena pretpostavka, onda su takvi rezultati neupotrebljivi. Poznato je da adolescenti, neurotičan ili normalni uposebnim uslovima i za kratko vreme prolaze kroz značajne transformacije, pogotovu u onim slojevima ličnosti kojezahvata TAT.Podudarnost izme&u jedne i druge polovine testa takođe je korišćena kao mera pouzdanosti TAT-a. Sanford (1943)je tehnikom „pola i pola" proverio TAT i dobio rezultate koji su dosta homogeni i niski, a kreću se u rasponu od .46do .48. TAT-priče su analizirane klasičnim PP sistemom, odnosno ocenom varijabli546potrebe i pritisaka. Jedan slučaj koji je u intervalu od deset meseci testiran odnosno retestiran više puta poslužio jetakođe proveri pouzdanosti. Dva procenjivača, nezavisno jedan od drugog, procenila su sve protokole sistema PP,ali je svaki pro-cenjivao samo jednu polovinu priča. Koeficijent korelacije je iznosio .90.Tehnika „pola i pola" takođe nije pogodna za određivanje pouzdanosti pro-jektivnih tehnika. Osnovna jepretpostavka ove tehnike da zadaci reprezentuju istu stvar i u istoj meri, kao i to da je njihov raspored slučajan.Nasuprot ovome, osnovna je pretpostavka projektivnih tehnika da zadaci mere različite stvari i u različitoj meri, kaoi to daje raspored zadataka vođen određenim planom. Uzimajući parne i neparne zadatke tobož kao „simetrične",već se čini greška u odnosu na koncept projektivnih tehnika. Rezultati koji se dobijaju tehnikom ,,pola i pola"svakako da svedoče o nečemu, ali se ne može prihvatiti daje to „nešto" baš pouzdanost.Valjanost TAT-a ispitivana je istim postupcima koji su korišćeni i pri vali-daciji ostalih projektivnih tehnika ilibaterije u celini: eksperimentom, nalaženjem odgovarajućih parova i Q sortiranjem.Eksperimentalna provera valjanosti je jedna od prvih kojom se služio Murrav. Nekoliko devojčica koje su bile kodnjega u gostima Murrav je ispitao sa TAT-om. Iste večeri on je ovim devojčicama pričao strašne priče. Sledećegdana ispitivanje sa TAT-om je ponovljeno. Pokazalo se da su priče preplavljene strahom. Na znatno egzaktniji načinprimenjen je eksperimenat u istraživanju uticaja pojedinih potreba na sadržaj fantazije odnosno na TAT. U ovimeksperimentima kontrolisan je uticaj gladi (Sanford, Atkins i McCleland), uticaj stimulisane seksualne potrebe(Clark) i uticaj frustracije (Bellak). Eksperiment se može prihvatiti kao adekvatan način provere valjanostiprojektivnih tehnika. Međutim, eksperimentalna istraživanja i validiranja TAT-a koja su do danas sprovedena nisuprihvatljiva zato što je plan previše mehaničan i uprošćen. Ličnost je predstavljena kao reaktivni sistem. Čak i onieksperimentalisti koji su psihoanalitički orijenti-sani, kao što je Bellak, nisu uzimali u obzir značaj ličnog stava ilikoncepta o ja, već su stimulus dovodili u neposrednu vezu sa odgovorom.Tehnika otkrivanja istog porekla ili parovanja (matching) spada među klasične i oprobane postupke validiranja ukliničkoj psihologiji. Harrison je TAT-pro-tokole grupe psihijatrijskih bolesnika pomešao sa istorijama bolesti.Zatim je pristupio parovanju, da spoji TAT-protokol sa istorijom istog bolesnika, iako TAT nije imao oznake pokojima bi otkrio isto poreklo. U 80% slučajeva uspeo je da pronađe prave parove. I drugi eksperti su koristili ovutehniku i postizali su pogot-ke u preko 50% parova dokumenata. Tehnika otkrivanja istog porekla previše zavisi odprocenjivača, ostavlja van domašaja uvid i kontrolu kriterijuma i osobina koje je procenjivač koristio i neunapređuje znanje. Ona se može prihvatiti u preliminarnim istraživanjima u kojima je i zadatak globalan, trebaodrediti da li tu „ima nešto". Za dalje, određenije dokazivanje valjanosti tehnika parovanja više ne može da posluži.Naime, ekspliciranje kriterijuma i varijabli po kojima je podudarnost porekla određena predstavlja uvod u drugu,precizniju vrstu validacije.Tehnika Q sortiranja dostaje korišćenau validiranju projektivnih tehnika, TAT-a pa i celokupne kliničke baterije.Velika je prednost korišćenja Q sortiranja547

ta što je najbliža praktičnoj nameni TAT-a. Naime, operacija validiranja sastoji se u upoređivanju opisa ličnostiispitanika zasnovanog na analizi TAT-a sa opisom iste ličnosti od strane kriterijskog procenjivaca, najčešćepsihoterapeuta. Prema tome, ne upoređujemo protokole, sirove podatke između sebe, već interpretacije koje sustvorene obradom. Pored toga, moguće je praviti poređenje interpretacije TAT-a sa različitim stepenima i vrstamakriterijske procene ličnosti. Na primer, umesto samo jednog kriterijskog opisa možemo uvesti opis koji jepsihoterapeut dao posle 20, 50 ili 100 seansi sa slučajem. Na ovaj način utvrđujemo prediktivnu vrednostinterpretacije TAT-a kao i dubinu zahvata koja je zamagljena u kratkoj psihoterapiji. Na isti način možemo povećatii „čvrstinu" kriterijuma. Umesto da interpretaciju TAT-a uporedimo sa ocenom samo jednog terapeuta, možemo jeuporediti sa konzilijarnom ocenom najboljih stručnjaka. Mogućnosti variranja jedne i druge strane daleko su boljekod Q sortiranja nego drugih tehnika. Najzad, prednost validiranja sa Q tehnikom je i to što su varijable koje sekoriste u ocenji-vanju ličnosti eksplicirane i što se može ustanoviti koje osobine doprinose uspehu a koje ne.548XXIII. PSIHOLOŠKA PROCENA: NALAZ I MIŠLJENJETipičan klinički psihodijagnostički pristup podrazumeva ekstenzivno i intenzivno ispitivanje određenog pojedinca.Dok kod grupnog ispitivanja na velikom broju ispitanika primenjujemo mali broj testova, dotle u kliničkomispitivanju na jednom slučaju primenjujemo veliki broj različitih dijagnostičkih metoda. U prvom slučaju vršimoispitivanje, a u drugom eksploraciju.Između tipičnog grupnog ispitivanja i kliničkog ispitivanja postoje mnoge sličnosti i razlike. Da bismo odredilisuštinu kliničkog pristupa, podvući ćemo razlike. Klinički metod odlikuje:1. pojedinac kao predmet posmatranja,2. eksplorativni karakter nacrta proučavanja,3. ekstenzivno prikupljanje heterogenih podataka (po ugledu na istoriju slučaja),4. aktivan uticaj kliničara u svim fazama rada kako na prikupljanje informacija tako i na obradu i zaključivanje i5. klinički način klasifikacije, evaluacije i interpretacije.Među mnogobrojnim problemima koji se javljaju u vezi sa kliničkom metodom ovde ćemo izdvojiti sledeći: kako sevrši integracija (kako treba da se vrši) sakupljenih heterogenih podataka?ADMINISTRATIVNI ASPEKT PSIHOLOŠKE DIJAGNOZEPsihološka dijagnoza ima mnoge aspekte. Pored naučnog i pravnog ona ima i administrativni vid. Naime, svojezaključke o slučaju psiholog najčešće iznosi u pismenoj formi. Ovaj izveštaj predstavlja (ili treba da predstavlja)nalaz, odnosno prikaz najvažnijih dijagnostičkih indikatora i mišljenje, odnosno procenu, interpretaciju i eventualnupreporuku.Neopravdano je da se izveštaj svede samo na nalaz ili samo na mišljenje koje ne bi bilo na odgovarajući načindokumentovano. Psihološki izveštaj predstavlja produkt rada psihologa i pruža dokumentovanu sliku njegovepsihodijagnostičke veštine. I forma i sadržina izveštaja u stvarnosti varira od psihologa do psihologa, od ustanove doustanove, a ne retko i od slučaja do slučaja.U nekim slučajevima izveštaj psihologa daje se u dve forme: pismenoj i usmenoj. Mada je davanje usmenogizveštaja manji problem od pismenog, ipak ih moramo zajednički tretirati. Pismeni izveštaji, po pravilu, sadržeobaveznije cen-zurisanje, uzdržljivije i ograničenije zaključke nego usmeni izveštaji. Usmeni izveštaji, međutim,teško se mogu proveravati i oni više doprinose uspehu ili neuspehu konkretnog kliničara nego disciplini u celini. Unekim slučajevima traže549se obe forme izveštaja, npr. na sudu ili kod timske obrade slučaja. Usmeni izveštaj je često ličniji stav psihologanego njegov pismeni izveštaj.FORME PSIHOLOŠKOG IZVEŠTAJAPsihološki nalaz i mišljenje različito je po formi i zavisi od niza faktora. Najčešći uzroci varijacije psihološkogizveštaja mogu biti sledeći:Uzrast ispitanika. Naime, psihološki izveštaj nije i ne treba da bude isti za ispitanike svih uzrasta.Primenjene metode. Zavisno od vrste i broja metoda varira i obim i sadržaj psihološkog izveštaja. Objektivnemetode iziskuju manje, a projektivne metode iziskuju više teksta u izveštaju.Kome je izveštaj namenjenl Psihološki izveštaj ne treba da bude „čisto naučan", več treba da bude funkcionalan uodnosu na ustanovu ili profesiju kojima je namenjen. Klinički psiholozi šalju svoje izveštaje, osim lekaruneuropsihijatru, i drugim stručnjacima: sudijama, defektolozima, socijalnim radnicima ili nastavnicima. Nije mudroako se očekuje da će svi ti ljudi razumeti psihološki izveštaj (terminologiju, klasifikaciju i pojmove) tačno onakokako je to psiholog zamislio (ili de fakto napisao, što već može da bude jedno odstupanje).Zadatak koji se pred psihologa postavlja. Izveštaj mora biti funkcionalan u odnosu na zadatak koji se u konkretnomispitivanju postavlja. Budući da zadaci mogu biti veoma različiti, prirodno je što su izveštaji prilagođeni timrazlikama. Ovo je utoliko razumljivije što je zadatak psihološkog ispitivanja najčešće vezan i za sve do sadanabrojane faktore: uzrast ispitanika, primenjenu metodu i ustanovu ili pojedinca kome se nalaz upućuje. Konkretno,zadaci mogu da budu:- određivanje intelektualne sposobnosti, — procena intelektualnog oštećenja,- dijagnostička klasifikacija ili diferencijalna dijagnoza,- procena zrelosti ličnosti,- procena deteriorizacije ličnosti,

- procena napretka ili nazadovanja između dva ili više uzastopnih ispitivanja itd.OSNOVNE KOMPONENTE PSIHOLOŠKOG IZVEŠTAJAVeć smo napomenuli da funkcionalnost izveštaja zahteva da se on sastavlja na više načina zavisno od nabrojanihčinilaca. Međutim, izvesni zahtevi su zajednički za sve izveštaje. Ovi zahtevi su sledeći:1. Osnovni podaci o ispitaniku (ime i prezime, starost, zanimanje, školska sprema, bračno stanje i domicil).2. Staje razlog upućivanju na psihološko ispitivanje (npr. dolazi zbog ,,ne-uspeha u školi", „procene duševnerazvijenosti na zahtev suda", „izmene u ponašanju koje je naglo nastupilo" ili „pomoći u diferencijalnoj dijagnozi"itd.).3. Opšta impresija o ispitaniku (kako deluje na „čoveka sa ulice", zdravo-razumski gledano), njegov odnos premaispitivaču i situaciji da treba da550bude ispitan i najzad promene u stavovima do kojih dolazi tokom ispitivanja (npr. ,,u početku je nepoverljiv, hladan,zatvoren, ali se pri kraju ispitivanja otvorio pa i vezao za ispitivača").4. Ponašanje u test-situaciji. Tu spada stav i motivacija prema psihološkom ispitivanju u celini, prema pojedinimmetodama (ako se ponašanje diferencira, npr. na testovima inteligencije je željan uspeha, pokazuje i ambiciju brzinei ambiciju kvaliteta, ali na projektivnim testovima postaje nesiguran i izjavljuje da ne voli takve stvari), ili čakpojedinim zadacima (npr. na TAT slici 13 MF ispitanica je briznula u plač).Do sada navedene rubrike imaju funkciju da kontekstualno odrede značenje, smisao psiholoških podataka dobijenihsamim testiranjem. Kao što osnovni podaci definišu najširi socijalni okvir ličnosti koju ispitujemo (npr. N. N. 16godina, učenik gimnazije iz Beograda; M. M. 45 godina, inženjer, neoženjen, iz Ljubljane ili L. L. 13 godina, bezzanimanja, nepismena, iz sela S. kod Višegrada), tako ponašanje u test-situaciji omogućava evaluaciju test-podatakas obzirom na vero-dostojnost.5. Koje su tehnike primenjene. Tehnike možemo jednostavno nabrojati ili ih možemo navoditi prema nekomsistemu klasifikacije podataka pri-menjenom u nalazu. Umesto da se tehnike jednostavno nabroje, možemo da poredrubrike „inteligencija i način mišljenja" navedemo tehnike po kojima je ova rubrika analizirana i interpretirana (npr.VB skala Fl, RPM i Bender-motor-geštalt-test). Navođenje tehnika koje su korišćene ima pored čisto informativnogi karakter argumenata za valjanost informacija kojima smo se služili.6. Procena intelektualnih sposobnosti i procena mišljenja. Gotovo da i nema psihološkog izveštaja u kome se, kaoprimarni ili sekundarni zadatak, ne postavlja i procena inteligencije. U kliničke svrhe nije dovoljno zadržati se samona proceni opšte sposobnosti. Razlog je taj što u većini slučajeva, u ovoj ili onoj meri, postoji ometanje ili oštećenjeinteligencije. Kada je ometanje privremeno ili manjeg intenziteta, govorimo o „efikasnosti" („snižena jeefikasnost"), a kada je trajno ili veoma intenzivno, govorimo o „oštećenju mišljenja".Analizu testovnih podataka i test-ponašanja možemo da vršimo u više rubrika:- procena nivoa opšte sposobnosti (OIS),- kvalitativna analiza verbalizacije i načina rešenja problema sa gledišta nozoloških (diferencijalno-dijagnostičkihspecifičnosti i personoloških,- profil-analiza i skater-analiza Wechslerovih skala (VB fl ili VISC),- uporedna analiza svih testova kojima su zahvaćene inteligencija i kognitivni procesi.7. Procena ličnosti je, u ovoj ili onoj meri, sastavni deo svakog psihološkog izveštaja. Sadržaj ove rubrike je uprincipu funkcionalan u odnosu na cilj551psihološkog ispitivanja. Ova rubrika, kada je nalaz namenjen psihijatrima, psihoterapeutima ili sudovima,predstavlja najsloženiji deo dijagnostičkog zadatka psihologa. U najgrubljim crtama njime obuhvatamo:- crte ličnosti koje su procenjene kao spacifične za ispitanika ili su kod njega veoma istaknute (struktura ličnosti),- tendencije, konflikte, mehanizme odbrane, fiksacije i afekte (dinamika ličnosti),- stav prema sebi, prema realnosti i svesnu motivaciju, obrasce interperso-nalnih odnosa, vezivanja i konflikte ukonkretnim socijalnim relacijama,- etiološke hipoteze, bilo sa psihodinamičkog stanovišta ili prema teoriji učenja,- hipotetičnu klasifikaciju ličnosti, prema ispitivanjem utvrđenim obe-ležjima, u nozološke kategorije(dijagnostička klasifikacija).8. Predloži i preporuke koje se daju na osnovu izvršenog ispitivanja, a u odnosu na određeni poznati kriterijum.Najčešći slučajevi u kojima se traži predlog psihologa jesu u vezi sa podobnošću ispitanika za psihoterapiju,određeni rehabilitacioni program ili podobnost za vršenje roditeljskih dužnosti. Za razliku od prethodnih rubrika,ova apeluje na predikciju, odnosno ponašanje ispitanika u nekoj budućoj situaciji.9. Zaključak je neobavezni deo psihološkog izveštaja. U principu se ovde sažeto ponavlja ono što jeargumentovano i opširnije već navedeno u izveštaju. Kod psihijatrijskih slučajeva u zaključku se daje „dijagnostičkahipoteza". Ona obuhvata, u najkraćoj formi, odgovor na postavljeni zadatak (npr. osoba visoke inteligencije; veomanaglašena opsesivno--kompulzivna neuroza).NAMENA PSIHOLOŠKOG NALAZASvrha psihološkog izveštaja je da omogući neku značajnu odluku ili akciju koja se direktno tiče ispitanika. To značida izveštaj postavlja psihologa u odnos dvostruke odgovornosti: prema ispitaniku i prema stručnjaku ili ustanovikoja donosi ili sprovodi odluku (terapijsku, rehabilitacionu, administrativnu ili sudsku). Psihološki izveštaj je formakojom psiholog posreduje između slučaja i izvršioca, kao i između naučnih principa i empirijskih zadataka kliničke

psihologije kao pri-menjene discipline.S obzirom na činjenicu da praksa kliničkih psihologa često ide ispred (zlobno bi se moglo primetiti da ponekad ide iiza ili mimo) fundamentalnih istraživanja i saznanja, gotovo je neizbežno da se mnogi problemi rešavajuzahvaljujući više umešnosti i taktu praktičara nego nauci.Zadatak koji se pred psihologa postavlja nije uvek eksplicitan. To je naročito slučaj u psihijatrijskim ustanovama,gde je usvojena neka forma interprofesionalne saradnje. Motivi upućivanja slučaja psihologu mogu biti različiti.Ponekad je to teškoća psihijatra da se odluči između dve podjednako prihvatljive dijagnoze, potreba da nađe spoljnupotvrdu za neku svoju ideju u vezi sa dijagnozom pacijenta, potpuna nejasnoća slučaja, usled čega psihijatar tražinešto od čega će da552pođe ili je to spor između više dijagnostičara. Ovi motivi se naravno ne ekspliciraju u pismenoj formi.U eksplicitne izveštajne zahteve sastavljanja izveštaja ubrajamo:a) Deskripciju. One aspekte ličnosti koje ispitujemo određenim psihodijag-nostičkim postupcima moramo nafunkcionalan način prikazati u izveštaju. Budući daje psihološki izveštaj različit od naučnog elaborata, u njega neunosimo potpuni opis. Prikaz koji dajemo u izveštaju temelji se na znatno opširnijem protokolu ispitivanja. Uizveštaj unosimo selekcionirane, dijagnostički ilustrativne i značajne segmente ponašanja. Prilikom odabiranjanastojimo da jasno, kratko i funkcionalno prikažemo bitne aspekte ličnosti ispitanika.b) Argumentaciju, praćene, interpretacije i sudove. U načelu svi podaci dobijeni psihološkim ispitivanjem, bilo dasu kvantitativni ili kvalitativni, unose se u nalaz sa evaluacijom. Neograđeni podaci ne treba da se unose upsihološki izveštaj. Podaci moraju biti osmišljeni i propraćeni odgovarajućim komentarom, tako da ih možerazumeti onaj kome je izveštaj namenjen.U načelu sve podatke dobijene ispitivanjem jednog ispitanika moramo proceniti, klasifikovati i evaluirati. Pomogućnosti sve parcijalne zaključke treba dovesti u međusobnu vezu, odnosno treba ih generalno interpretirati.Interpretacija i argumenti (rezultati, procene, sudovi) treba da budu povezani i usklađeni. Podatke trebainterpretirati, a interpretacije argumentovati.c) Razumljivost. U praksi se dešava da psiholog u nalazu opiše slučaj koji i sam ne razume. Takav nalaz je obično iza druge nerazumljiv, sem ukoliko ga neko drugi ne interpretira odnosno objasni. Zadatak, međutim, nije danavodimo druge da razglabaju o značenju upotrebljenih termina, konstrukcija i našeg shvatanja slučaja. Urazumevanju slučaja psiholog mora da bude ispred onoga kome je nalaz namenjen. To je preduslov da bi mogao dapomogne drugom da slučaj razume, shvati. Ukratko, slučaj mora biti shvaćen od strane psihologa, a nalaz mora bitishvatljiv.d) Opredeljenost. Već je rečeno da psihološki izveštaj, u krajnjoj liniji, treba da omogući donošenje neke odluke.Svi prethodno nabrojani zahtevi nemaju praktični značaj ukoliko ne doprinesu ovom zahtevu. Psihološko ispitivanjese zato i preduzima da bi se znalo da li je ispitanik neurotičan ili normalan, intelektualno oštećen ili ne, ima liizgleda da se popravi pri-menom izvesnih sudskih sankcija ili ne, da li je sposoban da sazri pri-menom određenevrste psihoterapije ili nije.Mada je očigledno daje opredeljenost psihologa u odnosu na postavljeni dijagnostički problem najvažnija tačkapsihološkog izveštaja*, bar za one koji se konsultuju sa psiholozima, u izvesnim slučajevima ovaj zah-* Većini kliničkih psihologa je poznata praksa psihijatra ili sudija da izveštaj čitaju od kraja. Ovi stručnjaci, kadadobiju izveštaj, prvo čitaju zaključak. Oni, naime, traže rešenje za problem koji njih pritiska, odnosno pomoć uodluci. Psiholozi smatraju da se ovim potcenjuje njihov rad tj. trud uložen u opis, procenjivanje, analizu iinterpretaciju dinamike ličnosti ispitanika.553tev se ne može zadovoljiti. Nedostatak iskustva u odnosu na kriterijsko ponašanje, nepodešenost psiholoških metodaili neodređenost indikatora mogu onemogućiti opredeljivanje. Treba istaći da naučni i profesionalni moral dajupsihologu pravo da se uzdrži od suda kada mu za to nedostaju presudni elementi (podaci ili potrebno znanje).Kada bismo pokušali da sažeto odredimo nužne predradnje i preduslove psihološkog izveštaja, rekli bismo:Nema dobrih izveštaja bez dobrih informacija.Nema dobrih izveštaja bez dobrog procenjivanja informacija.Nema dobrih nalaza bez dobre interpretacije svih informacija i procena.Nema dobre interpretacije bez dobre teorije.U stvari, put od informacionog procesa do donošenja zaključka sadrži mnogo međučlanova i mnogo operacija. Zbogtoga je mogućnost pogrešaka veoma velika. Imajući u vidu tu mogućnost, u poslednje vreme se u dijagnostičkomprocesu primenjuju modeli statističkih teorija (teorija informacije, teorija odlučivanja, teorija sekvencijalne analize).OPŠTI PROBLEM INTEGRACIJE PODATAKAU savremenoj psihodijagnostičkoj praksi odomaćila se ekstenzivna eksplo-racija sa multimetodskim skupinama.Većina kliničaraprimenjuje u prošeku 5-10 psiho dijagnostičkih metoda po ispitaniku. Posmatrajući najčešćeskupine takvih metoda koje su u literaturi (SAD, VB, Francuska i zemalja koje su pod njihovim uticajem u naučnompogledu) navode, možemo konstatovati da su one sastavljene uglavnom od istih testova: VB skale, Rorschachovemetode, TAT-a JAM-a, MMPI-ja i drugih.Primena skupina, eksplicitno ili implicitno, pretpostavlja da postoji neki princip, neka „strategija" na kojoj se /asnivaizbor (selekcija), redosled primene, komplementarnost i na kraju mogućnost sinteze dobijenih heterogenih podataka.Po svemu sudeći savremena klinička psihodijagnostika usvojila je kao svoje strateško načelo istoriju slučaja. Tražeći

sigurnost koju nisu našli ni u jednom savremenom testu ličnosti, kliničari su pribegli traženju sigurnosti u velikombroju metoda. Zbog niske validnosti i nepouzdanosti većine pojedinačnih metoda javlja se potreba uvođenja„kontrolnog para", dupliranja opita kojim se ispituje ista osobina. Ovaj postupak je veoma diskutabilan. Kliničar jena kraju takvog ispitivanja suočen sa mnoštvom raznorodnih podataka o pojedinačnom ispitaniku. Ovu situacijuneki nazivaju „inflacijom podataka". Dok sjedne strane povećavaju svoje poverenje i pouzdanost u dijagnostičkisud, dotle povećanje kvantiteta informacija komplikuje problem zaključivanja.Izbor metoda za skupinu je ili proizvoljno ili čisto empirijski određen. Sem kriterija prihvaćenosti u praksi, teško jenaći uverljivije objašnjenje, a pogotovu dokaz, za uvođenje određenih metoda u konkretnu skupinu. Većinakliničara-po-četnika prihvata skupine koje već koriste starije kolege. U statističkom i psihome-trijskom pogleduovakve skupine su još manje proverene nego parametri uključenih pojedinačnih metoda. Njih moramo razlikovati odbaterija testova, koje su554zajednički baždarene, primerene i metrijski međusobno uporedijive (npr. VB skala, odnosno suptestovi ove skale).Međusobni odnos metoda u skupini nije ništa bolji ni u teorijskom pogledu. Teorijsko jedinstvo postojećihmultimetodskih skupina ili uopšte ne postoji ili je vrlo labavo. Teško je naći teorijsko obrazloženje zašto su uskupinu uključene metode A, B i C, a ne E, F ili G. Implikacije ovakvog metodološkog empirizma su dalekosežne.Na prvom mestu to otežava integraciju i interpretaciju, što je primarni zadatak dijagnostike. Za sada su poznata dvapokušaja da se nade teorijsko jedinstvo multimetodskih skupina.STATISTIČKI POSTUPCI INTEGRACIJEZa razliku od kliničkog načina integracije, koji je u osnovi nedovoljno proučen, nedovoljno opisan i nedovoljnoproveren, statistička integracija je jedin-stvenija, pristupačnija proučavanju. Ima nekoliko statističkih metodasumarnog (integrativnog) prikazivanja podataka.1. Sumiranje ponderiranih podataka predstavlja najpoznatiji način statističke integracije. Podaci koji su prethodnoprovereni ponderiraju se prema određenoj skali, a zatim se sumiraju ili ubacuju u određenu empirijsku formulu.Dobijeni rezultat je indikator kritičkog obeležja.2. Psihografska (profil) metoda. Primenjuje se u slučaju multidimenzio-nalnih kriterijskih obeležja. Vrednostipojedinih dimenzija, mogu se međusobno upoređivati svođenjem na standardne jedinice, što je svakako značajnaolakšica za pouzdanu interpretaciju.Nesumnjivo je da statističke metode integracije izgledaju suviše uprošćene i mehaničke u odnosu na pojave kojepokušavamo pomoću njih da procenimo. To je principijelno pitanje koje se direktno nadovezuje na fundamentalnimetodološki problem čitave psihologije. Naime, u pitanju je mogućnost primene matematike u psihologiji. Bezobzira na napredak koji je u psihološkoj metodologiji učinjen za poslednjih pedeset godina, koji je, u stvari, prisnovezan za „matematizaciju" psihologije, još uvek ima otpora koji se naročito oštro javljaju upravo u kliničkoj psi-hologiji.Protivnici statističkih metoda, polazeći od postojećih a koje nisu bez slabosti, ističu da se njima pojave nerealnoopisuju, osiromašuju ili pretvaraju u besmislene apstrakcije. Oni odbacujući postojeće statističke metode odbacuju apriori i princip matematizacije. Oni ističu da statistički metod ne može realno da zahvati pojave koje kliničariispituju, za razliku od kliničke metode koja to navodno može.Odgovor statistički orijentisanih psihologa je da statističke ili matematičke metode, formule i pojmovi moraju da setretiraju kao i ostale teorijske konstrukcije. Mi nemamo a priori kriterij za razlikovanje šta je više a šta manje realno,naročito u psihologiji. Kao nauka, i psihologija se služi pojmovima, dakle apstrakcijama. Pojmovi, bilo da sumatematički ili ne, potvrđuju se ili se odbacuju na osnovu kriterija koji su zajednički i ostalim naukama. Naime,pojam ili hipoteza data u verbalnim ili matematičkim simbolima i relacijama naučna je ako omogućava:5551. manipulaciju određenim pojavama,2. kontrolu određenih pojava ili varijabli i3. predikciju.Nebitno je šta neko smatra dobrim ili lošim mimo ovih kriterija naučnosti. Usvajanjem ovih kriterija oslobađamo sepotrebe verovanja, bilo u prihvaćene teorije, prihvaćenu praksu ili u prihvaćene autoritete. Drugim recima, statističkipristup se nadovezuje na objektivizam i pozitivizam u nauci.Primena statističkih metoda koje smo ovde nabrojali moguća je samo pod uslovom:a) ako je izvršeno prethodno istraživanje tokom kojeg je obavljena ajtem--analiza i postavljena statistička formula,b) ako je jasno definisan kriterij po mogućnosti jednostavan,c) ako izabrani indikatori imaju zadovoljavajuću pouzdanost id) ako je populacija stabilna.IZBOR NIVOA INTERPRETACIJEKada pristupamo pisanju nalaza, neizbežno se suočavamo sa podužim nizom alternativa. Već na samom početkuprilgođavamo se struci poručioca, njegovoj naučnoj i stručnoj orijentaciji i kompetenciji, zadatku kdji je postavljen ialternativama rešenja koja su za dati slučaj aktuelna i moguća. Svi formalni aspekti nalaza i mišljenja treba da sufunkcionalno podređeni osnovnim opredeljenjima koja smo u navedenim problemima zauzeli.Već smo ranije napisali da je psiholog u ulozi dijagnostičara posrednik između dve osobe, terapeuta i pacijenta. Dabi ovu funkciju „releja" mogao da ispuni, psiholog mora poznavati obe strane. Bez toga je teško zamisliti da će biti ustanju da prebrodi protivurečnost svog položaja „čoveka između". On je dospeo u taj položaj da bi omogućio da

osoba A (terapeut) bolje, selektivnije, „ciljano" vidi osobu B (pacijenta), a eventualno i da ga bolje razume. Usvakom slučaju da svr-sishodnije ispuni svoje obaveze u odnosu na njega (objektivni aspekt!). Da bi psihologmogao da ispuni taj zadatak, on mora da unese statističko-normativne procene (objektivnost), a uporedo sa tim i dasam shvati ispitanika. Psiholog koji nije shvatio slučaj ne može da olakša razumevanje slučaja ni drugome. To značida psiholog-dijagnostičar, kao relej, može da olakša shvatanje, da približi A i B, ali isto tako on može da oteža izasmeta. Ova funkcija releja odnosno „pomagača komunikacije" nije za sada dovoljno objašnjena.U ispunjavanju zadatka „osvetljivača slučaja" psiholog se koristi tehnikama, radi prikupljanja i odmeravanjarelevantnih informacija, i teorijom, radi interpretacije tih podataka. Interpretacijom podataka psiholog pronalaziznačenje. U zavisnosti od toga kako je odabrao i podesio „prevođenje" testovnih podataka u vantestovne, odnosnokako je pronalazio vezu podataka i značenja, zavisiće uspešnost njegove funkcije releja. Interpretacija može daostane prizemna, tesno vezana za samo testovno ponašanje. Blago odstupanje od tog nivoa predstavlja normativnoocenjivanje testovnih pokazatelja, ili prevođenje kao ,,po sanovniku".556Suprotnu krajnost predstavlja „pesnička interpretacija", koja je sasvim neobavezna, slobodna i nedopustiva. Mada jeproblem interpretacije tesno vezan za pitanje opšte teorije ponašanja, opredeljenja za određenu teoriju ličnosti ilieklektički i ad hoc izbor, ipak tu postoji i izvesna sloboda. Pod ovim podra-zumevamo mogućnost fakultativnogizbora dubine ili nivoa interpretacije. Dubina ili sloj je element koji može da varira relativno nezavisno od teorije.Uzmimo ovakav primer. Po završenom testiranju i obradi protokola psiholog pristupa analizi i interpretacijipodataka. On izdvaja izvesne podatke kao značajne i nametljive i konstatuje da oni otkrivaju „opsesivne ineurastenične tendencije". Posle ove klasifikacije, i pošto suprotne „tendencije" nije našao, on zaključuje da jeispitanik „opsesivna i neurotična ličnost". Šta pokazuje ovaj primer? Pre svega, lako je moguće da je psiholog bio upravu u tom smislu što i psihijatri dolaze do istog dijagnostičkog suda o pacijentu. On je, prema tome, u svojstvu„objektivnog" i instrumentima vođenog sudije pružio snažnu podršku subjektivnosti suđenja psihijatara. On je biokoristan, on je pomogao da se psihijatri osete sigurniji. Međutim, s druge strane gledano on je izveo samo jedanlogički hokus--pokus. On je testovne pokazatelje odmah preveo u kraepelinovske kategorije. Da to ne bi bilo suvišeprovidno i direktno, on je prvo izveo „mali prevod", pa je upotrebio manje obavezni termin „tendencije". Međutim,u nastavku on je „tendencije" već tretirao kao važan nalaz i iz njih je izveo i konačni dijagnostički sud. Tezu dajezaključak tačan on dokazuje time što je našao tendenciju.Intervju i anamneza ovog slučaja iznose na videlo daje došao da se leci od alkoholizma. Po zanimanju je traktoristaiz okoline Bijeljine, ima oko trideset godina, oženjen je i ima decu. Svoj posao obavlja korektno. Kada se napije, ato se događa nekoliko puta mesečno, ne pravi ispade (acting out), već se povlači i spava. Na VB skali inteligencije, ipored oskudnog obrazovanja, dostiže IQ preko 95. Na Rorschachu broj odgovora je oko 20. Većina je blizupopularnog sadržaja, sa pretežno dobrom formom i sa nekoliko anatomskih odgovora (hipohondrijskih), sakvalitetom regresije i akumulisanih pri kraju serije.Drugi način interpretacije mogao bi da mimoiđe kraepelinovsku klasifikaciju i da se orijentiše na psihodinamičkipristup. U tom slučaju kategorije u koje se relativni podaci „prevode" biće druge vrste. Reći ćemo da ego ispitanikauspeva da drži pod kontrolom impulse oslanjajući se na potiskivanje, na izolaciju afekta, racionalizaciju. Na tajnačin impulsi su pod kontrolom, što uslovljava delimično osiromašenje osećajnosti, spontanosti i fantazije (F%visok i suma C = 0). S druge strane, obuzdavajući svoja osećanja, impulse i žrtvujući svoju „autentičnost i slobodu",ispitanik može da prihvati zahteve realnosti, da se podredi odricanjima i da kontroliše druge ljude prema pravilimarealnosti. On je za druge malo hladna, racionalna, čvrsta ličnost.Ovaj pristup interpretaciji iziskuje da definišemo dve komponente: dinamičku ravnotežu divergentnih snaga ličnosti,kao i „slaba mesta u sistemu" te ravnoteže: konflikte, probleme i ispade ili simptome. Iz prethodnog „prevoda" sledida je ovaj pacijent uspeo da svoje impulse podvede pod kontrolu ega i super ega. Takođe smo našli da je njegovaravnoteža samo privremena, da ona omogućava duže intervale „dobrog funkcionisanja", ali istovremeno i kraćeintervale „sloma557sistema" odnosno regresije. Šta se može navesti kao „problem" ili „dominantni konflikt" ove osobe?Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je poznavati ponašanje u realnosti, kao i njegov doživljaj i ocenu sebe isvoje vrednosti. Nemajući čvrste podatke o samooceni, jer ih on sam nije mogao formulisati, moglo bi se reći dajenjegov osnovni problem u tome što je suviše rigidan, što se previše oslonio na jedan kompulzivan načinmanipuliranja sobom, na zabludu automatskog reciprociteta, da će dajući ljudima svoj rad od njih automatski,zauzvrat, dobiti ispunjenje svojih želja. On je vrlo krut i pasivan u iznošenju onih potreba koje smatra nespojivim sasnagom i muškošću. Pošto je tako blokirao put realizaciji svojih pasivnih i slobodnih erotskih potreba, on ostajeizdvojen, usamljen i verovatno nezadovoljan, možda i ogorčen (mada mu nije sasvim jasno zašto). Pošto je uspeo dase adaptira kao rigidno kompulzivni karakter, on se postepeno „iscrpljuje" i dolazi do nastupa depresije(autoagresije, usamljenosti i straha od smrti). Alkohol je u ovom slučaju sredstvo za provokaciju regresije.Ovakve interpretacijske formulacije veoma su slobodne u odnosu na testov-ne podatke. Ukoliko se interpretacijaviše približava „kompletnoj rekonstrukciji" dinamike, utoliko je prisvojena sloboda interpretatora veća. Na kraju, odinterpretacije kao klasifikacije prelazimo na interpretaciju „ličnosti kao dinamičke celine", skoro kao umetničkoglika. Očigledno je da u toj drugoj fazi interpretator unosi ne samo svoje znanje o pojedinačnim fenomenima(klasifikacija) već i svoju psihološku invenciju identifikujući se sa ispitanikom. Procenjivač, dakle, daje„psihodinamičku interpretaciju" ispitanika kao celovite ličnosti na temelju svog znanja i raspolaganja pojedinačnim

kategorijama. Osnovni problem ovde je u tom prelazu od interpretacije pojedinosti ka interpretaciji ćele ličnosti.Sami proce-njivači, po pravilu, pozivaju se na parcijalne interpretacije (klasifikacije) kao „dokaz" za interpretacijskuinvenciju. Svakako da ima manje i više slobodnih pro-cenjivača. Oni kontrolisaniji daće prednost onome što jefaktički registrovano tehnikama i interpretaciji tih fragmenata eksponiranja ličnosti u test-situaciji. Naravno, i oni susuočeni sa problemom šta uraditi sa tim fragmentima, kako inte-grisati fragmente? U nedostatku potvrđeno valjanih„formula" za integraciju, oni su prisiljeni da prihvate fragmentarnost ili da pribegnu slobodnoj invenciji. Oni koji sumanje kontrolisani ,,sa žarom" će se baciti na „kreiranje", na invenciju, dopuštajući sebi da uveliko prevaziđu svegranice do kojih se dokazi mogu upotrebiti. Rezultat može biti veoma plastična slika dinamike, ali i takva sugestiv-nost da moramo poverovati u prevagu romansijerstva nad stručnošću. Romansijer-ska inventivnost, bez obzira naimpresivnu plastičnost „likova" koji se tako dobi-jaju, nije prihvatljiv pravac dijagnostičke prakse.U interpretaciji možemo pokušati da pružimo terapeutu što više oslonaca za njegov rad. Pored normativnih ocena ideskriptivno klasifikacionih sudova, dijag-nostičar se može osetiti ponukan da pruži još više. On može da se upustiu predik-tivne i postdiktivne procene. Trenutno je predikcija vrlo renomiran kriterijum i sasvim je sigurno da uspehu predviđanju može da doprinese korisnosti psihodijag-nostike. Nastojanje da se ostvari dobra predikcija vodi nas kajednoj drugoj vrsti transformacija testovnih podataka. Pošto je predviđanje vezano za konkretne558uslove i specijalizovano ponašanje, opšte teorije ponašanja nisu od velike koristi. Predviđanje se većinom svodi napovezivanje određenih psihotehničkih indikatora sa kriterijumom na osnovu empirijskih istraživanja. Drugimrecima, u takvim zadacima kliničar simulira statističku formulu. Interpretacija se u operaciji predviđanja ograničavana primenu određenih skala, na klasifikaciju testovnih pokazatelja prema unapred pripremljenim grupama odgovorakoje imaju empirijski utvrđenu pondersku vrednost.U kliničkoj interpretaciji slučajeva češće se susrećemo sa postdiktivnim suđenjem. Umesto da pokušava predvidetišta će slučaj učiniti u budućnosti, kako će se pokazati u nekoj kritičkoj situaciji ili specifičnim uslovima,dijagnostičar se okreće njegovoj prošlosti. Na osnovu aktuelno prikupljenih podataka i psihodi-namičke teorijerazvoja dijagnostičar nastoji da poveže značenje test-podataka sa teorijskom međuvarijablom. Smisao ove operacijeje da oktrijemo nesvesne etiolo-ške činioce simptoma i ispada, odnosno ličnosti kao specifične celine. Ukoliko biuspeo u postdikciji, aktuelni fenomen (simptom, ispad ili sindrom) bi bio objašnjen i njegovo uklanjanje, u skladu sapostavkama psihodinamičke terapije, bilo bi ubrzano i sigurnije. Jasno je prema tome da etiološka postikcija imavrlo visok stepen korisnosti.Prediktivno suđenje je empirijski orijentisano, dok je postdiktivno tesno vezano za teoriju. U navedenom slučaju uinterpretaciji bismo nastojali da pove-žemo aktuelne fenomene testovnog i vantestovnog ponašanja sa dubokonesve-snim, potisnutim potrebama koje su svojim delovanjem odredile i/bor osnovnih mehanizama odbrane,aranžman tih odbrana, ukratko karakter ličnosti. Crte urednosti, relativne štedljivosti, uzdržanosti od emocionalnog„davanja" i racionalnost bile bi prevedene, preklasifikovane u kategorije analnosti i somatskog narcizma. Iz ovogabi, po teoriji, sledile određene pretpostavke o naravi majke, o načinu vaspi-tanja (socijalizacije) i možda oemocionalnoj atmosferi u odnosima između majke i deteta, a eventualno u čitavoj porodičnoj grupi. Budući da jepsihoanalitička teorija bliža baterijskoj dijagnostici od teorije učenja, a ove dve su najkompletnije ocrtale razvojnikoncept ličnosti, nesumnjivo je da će teorijske kategorije za interpretaciju biti birane iz prve teorije psihoseksualnograzvoja.Psihodinamički orijentisani kliničar sumnja u smisaonost manifestnog, verujući daje ,,suština uvek skrivena". Tapozicija je potpuno suprotna verovanju bihejviorista. Iz te startne pozicije dalje sledi daje ličnost, ona latentna isuštinska, organizovana kao obrnuta piramida. Ukoliko se posmatra površina, naići ćemo na veliku raznolikost iprividnu nepovezanost. Međutim, ukoliko se od široke površine persone više spuštamo ,,u dubinu", utoliko jeraznolikost manja a povezanost veća. Posmatrajući tu obrnutu piramidu vertikalno (po dubini), zapažamo da sile iduod dna ka vrhu i da tim istim smerom minimum sila ,,iz dubine" kontroliše sve veći broj manifestacija i sekundarnihsila na „površini". Prema tome, ako hoćemo da prikažemo ličnost na najekonomičniji način, onda treba da spustimodijagnostičku sondu što „dublje".Orijentacija psihodijagnostičkog zahvata na latentne slojeve ličnosti praktično se poklapa sa postdiktivnominterpretacijom, ukoliko se teži da se ide „do kraja". U većini slučajeva dinamička procena se zaustavlja daleko od„najdublje559prošlosti". Ovaj kompromis je ustupak koji zahtevaju realni obziri kao što su obrazovanje i motivisanost ispitanika,namena eksploracije i vrsta terapije koja može biti primenjena. Pored ovih praktičkih činilaca, postoje i mnogobrojnimetodološki problemi koji bude sumnju u ostvarljivost verodostojne interpretacije „poniranjem u rano detinjstvo".Postoji opravdana sumnja u tačnost modela „obrnute piramide". Pre svega, različiti slojevi (razvojne faze, formacijenavika i stavova) imaju određenu autonomiju. Kao posledica toga vertikalni uticaj „prasnaga" prvih iskustavaindirektan je, veoma izmenjen i zbog svega ograničenog uticaja. Kompletna slika latentnih slojeva i piramidalneorganizacije iziskuje, prema tome, izučavanje i po dubini i autonomije pojedinih slojeva, odnosno celokupnunjihovu interakciju.Najekonomičniji konstrukt psihodinamičke teorije, preko kojeg se možemo upustiti u interpretaciju interaktivnihefekata, jeste ego. Psihoanalitička ego-teorija predstavlja svojevrsnu sintezu između: a) teorije motivacije i afekata,b) teorije razvoja pojedinca, i c) teorije volje u klasičnom smislu. Povezivanje procesa mišljenja i funkcionalnihzatajivanja mišljenja sa mehanizmima odbrane ega (Rapaport, 1945) stvorilo je mogućnost da se različiti TTS

(testovi, tehnike i skale) interpretiraju kao ego-procesi. Ima ozbiljnih nastojanja da se projektivne tehnike, posebnoRorschach i TAT, koriste kao osnova za ispitivanje i ocenu ego-granice i interakcije primarnog i sekundarnogprocesa, kao i različitih vrsta regresija ega: patološke i regresije u službi ega. Ova vrsta interpretacije je manjeduboka, ne može se smatrati postdiktivnom, ali i ona ostaje na poziciji vere u „to što se ne vidi - to je ono bitno".Naš slučaj, sa ego-psihološkog stanovišta, pokazuje odlike znatne rigidno-sti. Ego je uspeo da stekne kontrolu nadimpulsima kombinacijom više mehanizama. Pored potiskivanja, izolacije afekta, kompulzivnog ritualizovanja, kodispitanika primećujemo i štedljivost i metodičnost. On uspeva da se nametne i svojoj sredini i da se uklopi uozvaničene forme (brak, zanimanje, ugled). Međutim, naš ispitanik ostaje „zarobljen" sa svojim odbranama, neuspeva da prevaziđe samom sebi nametnuta ograničenja i sputavanja koja se probijaju i stvaraju osećanje srdžbe,nemoći i osećanja promašenosti. Nemajući snage i smelosti da prizna sebi i drugima svoja osećanja, on se povlači ipribegava alkoholu kao sredstvu za izazivanje regresije. U pijanom stanju on bira san (primarni procesi) i bekstvo odsvesti (spavanje). Posmatrajući ovaj ciklus, rekli bismo da je za njega karakteristična rigidnost, ekstremnost inesposobnost ublažavanja i uravnotežavanja primarnog i sekundarnog procesa. U odnosu na te „procese", naš slučajispoljava „sadomazo-hizam". On se potpuno podređuje jednom, a onda sasvim odbacuje drugi, i obrnuto.Ponavljanje ciklusa kroz duži period, a u pitanju je osoba srazmerno dobre inteligencije i u produktivnim godinama,od koje možemo očekivati da uviđa da živi loše i da bi trebalo da se izmeni, pokazuje daje samoaktualizacija zastala,da je fiksirana.Ego teorije, za razliku od dubinske psihologije, imaju više obzira prema aktuelnom i realnom. S druge strane, ego-psihološki pristup još zadržava postavku o nesvesnom i dihotomnosti manifestnog i latentnog, uz favorizovanjeznačaja ovog drugog. Put zaključivanja počinje od prikupljanja specifičnog test-uzorka ponašanja, koji se zatim„prevodi" u termine ego-psihologije. Na kraju se zaključci560iz „prevoda" koriste za interpretaciju, tj. razumevanje, opis i tumačenje ponašanja postdiktivno, aktuelno iprediktivno. Najslabije strane ego-psihologije su postavljanje ponašanja u svojstvu „manifestacije" (posledice) uzavisan i gotovo posle-dični odnos prema egu kao faktičkom regulatoru i kontroloru (uzrok). Druga bitna slabostego-psihologije jeste zanemarivanje svesne slike sebe, svesnih opredelji-vanja i značaja izbora potreba datih kaoprojekcije za budućnost (ciljevi, planovi). Konačno, ne bismo mogli mimoići ni Allportove prigovore, na primer oapsoluti-zaciji kliničkog pogleda i kriterijuma. Jedna manje isključiva orijentacija interpretacije na ovu„regulatorsku instancu" mogla hi se kretati u pravcu prihvatanja koncepta propriuma. U protivnom jaz izmeđubezlične ego-psihologije i perso-nološke psihologije ja i ličnog identiteta bio bi preširok. Kliničari bi morali odvo-jeno interpretirati ,,ego" i, ja" kod adolescenata, svaki sa drugačijeg teorijskog stanovišta. Lako je zamisliti da bi kodte uzrasne grupe, i ne isključivo kod nje, „površniji" koncepti združeni u ja-teoriju mogli pružiti bolja, uverljivija,korisnija i prediktivno vrednija objašnjenja od „dublje" ego-psihologije. Mnoga savremena istraživanja pokazuju da„direktne metode", kao što je samoopis koji se kreće u krugu ja-teorije, daju rezultate iste vrednosti ako ne i bolje od„indirektnih metoda" (Mischel, 1972).Neko ko nije zbog prakse u profesiji postao zavisan od tradicionalne psihodi-jagnostičke baterije i ne oseća kaoprernju ako se javi glas koji osporava taj put kao jedino ispravan, mogao bi postaviti pitanje zašto se u interpretacijizaobilazi „prava dubina", odnosno konstitucionalna i fiziološka osnova ponašanja? Nesumnjivo je da složenostponašanja možemo objašnjavati i relativno jednostavno ukoliko smo uspeli da pronađemo bazične zakone. Sistemobrnute piramide uticaja i kontrole, koji bi ignorisao konstitucionalne i biohemijske osobine organizma i promena uorganizmu, bio bi i morao bi biti filozofija ili literatura. Činjenica je da i pored izvanredno ubedljivih pojedinostikojima bioantropološke nauke raspolažu, za sada nema kompletne teorije o tim pojavama, koja bi mogla dakonkuriše psihoanalizi i teoriji učenja. Sheldonova konstitucionalna tipologija i Evsenckovo povezivanje saPavlovljevom fiziologijom centralnog nervnog sistema ne pružaju dovoljno mogućnosti za jednu akciju makar ipribližno istih opsega kao psihološke teorije. U pogledu pojedinosti bioantropološka istraživanja nude „dublje" inter-pretacijske mogućnosti. Međutim, i u ovom slučaju dubina sama po sebi nije dovoljna. U korišćenju ovihorganizmičko dubinskih znanja, za interpretaciju manifestnog ponašanja i direktnih, fenomenoloških „površinskih"pojava, suočeni smo sa nerazmrsivim problemom interakcije slojeva i uslovljenosti u dva smera: uticaja „dubine" na„površinu", ali i obratno.Ponašanje našeg pacijenta moramo da prevedemo i u kategorije „pojedinca u društvu", a ne samo u kategorije„pojedinca". Njegovo ponašanje u tom slučaju je sasvim neupadljivo, sem u intenzitetu. On je prihvatio normeponašanja zaposlenog i oženjenog muškarca. Iako su ovo makrokategorije, one zbog svoje sigurnosti i dokazivostifaktički pomažu u definisanju položaja čoveka u životu i njegove statusne vrednosti, što nije irelevantno. Dalje, zanašeg pacijenta možemo reći daje, uporedo sa „pozitivnim repertoarom", prihvatio i društveno poznati i priznatiinstrument regresije-alkohol, opijanje. Ta dva pravca ponašanja, pogotovu u ritmu36 Psihudijagnostik.i 561koji je konkretno postojao, predstavljaju spreg koji nije nepoznat. Za razliku od pravih psiholoških teorija,interpretacija putem socijalnih makrokategorija ne ide dalje od odgovora šta posmatramo.Sve u svemu, stanje psihološke interpretacije baterijskih podataka nije naročito sjajno. U nastojanju da se otkrijeznačenje podataka na TTS, pošlo se puteni povezivanja i proširivanja. Interpretacija kao misaona spona izmeđupojedinačnog, zajedničkog i opšteg treba da pronađe veze i kriterijume koji nisu prethodno pouzdano i naučnoutvrđeni. Zbog toga psihološka interpretacija ima puno praznina koje se popunjavaju ad hoc. I pored toga što nekapravila postoje, interpretacija još uvek liči na prevođenje beletristike, a u mnogim slučajevima i na „prepev" poezije.

Iz toga sledi da smo mi zadovoljni ako u prevodu makar mestimično poznamo „pravu stvar", ako u procesuprevođenja ne izneverimo previše ispitanika.Dijagnostička interpretacija je saznajno racionalni proces, zasnovan na poznatim zakonitostima odnosa opšteg,posebnog i pojedinačnog. Proučavajući pojedinačni slučaj, prikupljajući podatke i uzroke ponašanja slučaja X, mitežimo da otkrijemo mesto X u nizu grupa (normalni, neurotični, psihopate, psihotičari, adolescenti, edipalnofiksirani itd.), kao i njegovu posebnost u okviru takve grupe. Isto tako, naš je cilj da ga u toj dvostrukoj relacijidovedemo u vezu sa opšteljudskim, kao i da nađemo opšteljudsko u njegovom grupnom i individualnom biću. Nažalost, faktičke mogućnosti nauke ne pružaju mogućnost da u tim okvirima damo kompletnu interpretacijupojedinca na osnovu uzorka ponašanja u testovnoj situaciji. Sva tri kruga, opšte, posebno i pojedinačno, prepliću se,ali mi još uvek ne znamo dovoljno o njima i njihovoj interakciji. Sve dok naše neznanje bude popunjavanoimprovizovanim konceptualizacijama, bez obzira na njihovu ingenioznost ili isto tako učestalu promašenost,namesto naučne interpretacije imaćemo samo prevode i umetničke „interpretacije". U tom smislu dimenzijepovršinsko i dubinsko, manifestno i latentno ne mogu biti put rešenju. Dubinska „interpretacija" nije ništa bolja, akonije i opasnija po naučnu istinu, od parterne „interpretacije" manifestnog ponašanja ili samoopisa.DA LI JE NALAZ TEORIJA INDIVIDUE?Suočivši se sa činjenicom da je psihodijagnostička baterija empirijska tvorevina i sa poznatim teškoćama da se izpopulacije rezultata selekcija relevantnih zaključaka ostvaruje putem neekspliciranog kodeksa pravila, kliničari su seokrenuli teoriji. Teorija kao sistem čvrstih, opštih i esencijalnih mudrosti viđena je kao dobri otac koji je dužan dazbrine i zaštiti kliničare, svoje zbunjene sinove i kćeri. Međutim, u tom okretu isprečila se nova prepreka zapravočinjenica da teorije nisu nikad javno priznale dijagnostičke tehnike za svoju decu, da ta veza nije ni mogla da se lakodokaže i da teorije nisu „osećale" potrebu da legalizuju tehnike.Izlaz iz ove situacije traži se već dugo. Nuđena su različita rešenja. Da pome-nemo samo da je psihoanalitičkateorija uvek izgledala i stvaraocima tehnika i mnogobrojnim korisnicima kao pogodniji „tata". No bez obzira na ovu„simpatiju" veza je i dalje u znaku pitanja. Psihoanalitička teorija nema nijedan osnovni562postulat koji je zasnovan i dokazan postojećim psihodijagnostičkim tehnikama. Čak i pokušaji sistematskogpovezivanja psihoanalize sa pojedinim psihodijagnostičkim tehnikama, puteni definisanih teorijskih „međuvarijabli"(Prelinger i Zimet, 1964) nije više od eksperimenta. Psihoanalitička ego-psihologija ima, možda, najviše izgleda daostvari jednu vrstu veze sa instrumentarijem (Rapaport, Gill i Schafer, 1945). Međutim, i ova simbioza zaslužujedetaljnu i kritičku analizu.Konstatacija ovakvog stanja poslužila je kao osnovni argument Evsencku (1955) u dokazivanju promašenostibaterijske psihodijagnostike. Pošto je testovno ponašanje kao i svi njegovi elementi ograničeno i de facto veslačko,ono samo po sebi ništa ne znači, ili drugim recima, veoma je specifično. Ukoliko je testovno ponašanje specifičnijeono je potencijalno udaljenije od vantestovnog ponašanja. No, međutim, svrha testiranja nije u tome da dokazujemomogućnost čoveka da se ponaša i na takav, neobičan način. Svrha testiranja je u ispitivanju pojedinca u proveriodređenih osobina koje su prethodno već naučno ustanovljene. To su osobine za koje postoji dokazana osnova da seprema poznatim zakonitostima ispoljavaju: a) u specifičnoj testovnoj situaciji, na jednom ili više TTS, to je„specifično testovno ponašanje"; i b) u nizu vantestovnih situacija, kao ,,opšta tendencija ponašanja", ili u jednoj iliviše specifičnih vantestovnih situacija. Van-testovno ponašanje ne mora obavezno da bude manifestno, dakleponašanje u užem smislu reci, već može da bude i sklonost, kapacitet, stav ili nesvesni konflikt. U ovom drugomslučaju govorimo o dokazanoj vezi specifično testovnog ponašanja sa konstruktima („konstrukt validnost",Cronbach, 1962). Iz ovoga proizilazi da se podaci testovnog ispitivanja mogu koristiti ili za neposrednozaključivanje, ako je u pitanju uska, specifična veza ograničenog segmenta ponašanja u dve situacije (testovnoj ivantestovnoj), ili za posredno zaključivanje, ako su u pitanju manje specifični, širi potencijali ličnosti. Kliničkaprocena na savremenoj baterij-skoj osnovi bliža je posrednom zaključivanju.Teorije ličnosti i klinički testovi ličnosti nisu proistekli iz istih postavki. Neuspeh njihovog naknadnog povezivanjastvorio je široki prostor za bujanje ad hoc tumačenja, privatnih teorija i obilja improvizovanih pravila, od kojihvećina nije ni upotrebljena više od jednom. Ova sloboda spekulacije često se poistovećuje sa kliničkim mišljenjem idopunjuje atributom kreativnosti. Može se slobodno reći da je ova sloboda i širina dobro došla kliničarimaintelektualcima i onima koji su se uvek nelagodno osećali pred disciplinskim zahtevima zakona matematike i drugihegzaktnih nauka. Međutim, intelektualni individualizam kliničara nije samo alternativa doktrinarnoj opredeljenosti(psihoanaliza, teorija učenja, faktorska orijentacija) već je i podloga na kojoj personologija može slobodno da serazvija. Zbog toga doktrinarne neopredeljeni kliničari najviše i naginju shvatanju da psihološki nalaz treba da budeskica „teorije slučaja N. N".Kliničko ispitivanje ličnosti i psihološki nalaz ne služe nam da utvrdimo teoriju razvoja ličnosti i svih zakonitostiponašanja konkretnog pacijenta. Takav zahtev je nerealan, teško ostvarljiv i vrlo problematičan sa gledištaekonomičnosti. Pitamo se koliko bi vremena trebalo da ispitamo prošlost u tančine, sve sposobnosti u detalje icelokupno ponašanje u svoj njegovoj povezanosti, da bismo za određenu osobu postigli dovoljnu informisanost,kako bismo napisali njegovu psi-563hološko stručnu biografiju. Takođe se pitamo kakvu bi spremu, teorijsku i drugu, morao da ima kliničar koji biovako studiozno pisao nalaz-biografiju. Najzad, koliko bi vremena trebalo za ostvarenje takvog zadatka, koliko bi tostajalo i, konačno, kakva bi bila praktična vrednost takvog maksi-nalaza?

Studija slučaja je osnova i baterijske dijagnostike u kliničkoj psihologiji. Međutim, udruživanje naturalističkogpristupa sa testovnim pristupom imalo je i ima sasvim određene praktične implikacije, pored ciljeva kao što su većaobjektivnost, pouzdanost i „naučnost". Ako, dakle, pođemo za izazovom koji bismo mogli nazvati „personološkomprovokacijom" dolazimo do veoma dugih, iscrpnih studija slučaja koje nam daju osnovu da o pacijentu napišemotrilogiju ili bar roman (u redu, novelu!). Supernalaz na dvadeset i više stranica nije samo luksuz već je ineracionalan, perfekcionistički manirizam koji nije ni etički opravdan. To je ponavljanje favoritizma, jedan sepacijent favorizuje, a ostali uskraćuju! Ovakve studije mogu da imaju opravdanja ako njima nešto posebnodokazujemo (G. Deve-reux, Reality and Dream: Psychotherapy ofaplains indian, 1968).Supernalaz nije apsurdan ako postoji valjani cilj. U situaciji rutinske psihodi-jagnostike osnovni cilj je dapomognemo pacijentu. Pomoć pacijentu koji se obraća klinici za psihičke poremećaje pruža ekipa stručnjaka. U tojorganizaciji psihodijagnostičar je u poziciji posrednika. Njegova je uloga da uz pomoć svog znanja, tehnika idijagnostičkog rada sa pacijentom formuliše problem i da sugestije za program pomoći. To znači da po redosleduprioriteta prednost imaju problemi pacijenta, zatim društva, ustanove i struke dijagnostičara. Možda se redosledmože i menjati, ali ova je sekvencapo hijerarhiji manje više opšta.Prvo pitanje na koje dijagnostičar i njegov izveštaj treba da odgovore je sledeće: U čemu je problem pacijenta!Naravno, medu pacijentima ima takvih koji su i sami sposobni da prihvatljivo definišu svoj problem. Isto tako ima itakvih koji nimalo ne umeju da odgovore na ovo pitanje. U oba slučaja dijagnostičar uzima u obzir definicijupacijenta, ali ne ostaje na njoj. On će problem pacijenta definisati posmatrajući ga višedimenzionalno i u skladu sasvojim znanjem odnosno teorijom ličnosti.NALAZ I POSREDNIČKA ULOGA DIJAGNOSTIČARAPsihološki nalaz nije naučni rad, istraživački elaborat, mada može u nekoj meri da ima srodne crte, već je pisanidokument koji treba da dopuni komunikaciju pacijenta sa terapeutom. Nalaz ima dvostruku osobinu kao i samdijagnostičar. S jedne strane, dijagnostičar sprovodi eksploraciju i ispitivanje slučaja, obrađuje informacije, kalibrišeprema normama statističkim i subjektivnim, selekcioniše i organizuje jednu celinu. Ovaj deo posla ima svojuautonomiju, svoja pravila i svoj konačni cilj. S druge strane, dijagnostičar priprema izveštaj koji nije pasivna repro-dukcija procesa i efekata onoga što je prikupio i saznao eksplorišući pacijenta. Izveštaj je svrhovita komunikacijastručnjaka posrednika. U njemu treba da bude mesta za interes pacijenta i za interes terapeuta, da ne pominjemo joščitav niz drugih interesa (društva, ustanove, profesije, ličnosti dijagnostičara kao „autora" itd.).564Dijagnostičar je posrednik koji može da operiše na više nivoa. Najniži nivo je kada laborantski obavlja jednostavne irutinske radnje: meri temperaturu, direktno i u prenosnom smislu reci. Na višem nivou on spoznaje problempacijenta, ako je u pitanju specijalizovana dijagnostika, na primer psiholog radi u školskoj ambulanti na prijemuučenika i ispituje inteligenciju. Dijagnostičar ekspert ima daleko šire kompetencije. On može da refonnuliše problemu odnosu na ono što pacijent postavlja, štaviše i problem koji je fonnulisao terapeut koji upućuje pacijenta.Dijagnostičar ekspert otkriva problem.Samo je dijagnostičar ekspert u stanju da optimalno izvršava zadatke pravog posrednika. Od njega se očekuje daintegralno poznaje oblast u kojoj radi. Na taj način on autonomno postavlja seriju najvažnijih pitanja, koje za svakogpojedinog pacijenta iznova formuliše i iznova svrstava u „individualni upitnik slučaja X". Taj individualni upitnik bimogao da izgleda ovako:1. U čemu je problem pacijenta?2. Kako se problem odražava i do čega dovodi?3. Staje pozadina?4. Kako je nastala smetnja?5. Kakve potencijale ima ispitanik?6. Sta ispitanik očekuje?7. Kakva mu je pomoć potrebna?8. Ko i gde može da pomogne pacijentu?9. Kakvi su izgledi za rešavanje problema?10. Da li je ovaj slučaj u pogledu navedenih pitanja nešto izuzetno i da li postoje posebni rizici?Iz ovih pitanja je evidentno da dijagnostičar kao posrednik mora da može da pruži pomoć i pacijentu i terapeutu. Tood njega očekuju obe strane i to je imperativ njegovog položaja. Kao aktivan posrednik (laborant je pasivanposrednik) ekspert dijagnostičar može veoma mnogo da pomogne pacijentu i bez upuštanja u terapiju. On može damu pomogne da definiše svoj problem, da mu pruži šansu u ocenjivanju da li mu je stvarno potrebna terapija ili nije.Pacijent je, možda, samo bio uplašen da nije „glup za studije". Zatim, ekspert dijagnostičar može da preporučipacijenta terapeutu koji je najpogodniji. Treba znati da su mnogi pacijenti naivni, da ne poznaju problematiku, nepoznaju mogućnosti struke i ne poznaju individualne mogućnosti terapeuta. Prema tome, ekspert dijagnostičar možeda bude savetodavac koji će dati pacijentu informacije o tome kome da se obrati za pomoć. U nekim slučajevimadijagnostičar se može naći pred moralnom dilemom. Njemu se javlja pacijent koga mu šalje terapeut X. Nakonzavršenog ispitivanja dijagnostičar uviđa da terapeut X nije pogodan ili da nije dovoljno kompetentan za problemekakve ima konkretni pacijent. Šta uraditi? Na ovom pitanju se najbolje vidi dvostruka obaveza dijagnostičara, prematerapeutu i prema pacijentu. Tu i iskrsava osnovni etički problem psihodijagnostike: Za koga radi dijagnostičar?Za koga radi dijagnostičar?Suština pozicije dijagnostičara nije samo u tome što se nalazi između terapeuta i pacijenta, nego i u izloženosti

obavezama različitog reda. U mnogim pri-565likama pacijent dolazi kod dijagnostičara ne samo zbog toga što ga je terapeut uputio, već i sa ubedenjem dadijagnoza ne služi njemu već terapeutu. Sve je stavljeno u ruke terapeuta i tako se dijagnostičar i slučaj svrstavaju ured „pomoćnika". Oni zajedno rade da bi pomogli „velikom ocu". Takav pacijent čak i ne pokazuje zainteresovanostza svoje rezultate, kao da oni nisu njegovi, kao da on sa tim „nema nikakve veze".Dijagnostičar, naročito ako je početnik, ili je neprihvaćen, ili je, naprotiv, prihvaćen kao „pomoćnik", zna da jenjegova dužnost da ispuni svoju obavezu prema institucionalnom autoritetu. Na osnovu takve ocene snaga on ćeposlušno predati svoj izveštaj, kao i samog pacijenta, onome ko je od njega izveštaj tražio. Poslušni dijagnostičar seneće upuštati u pitanje svojih obaveza prema pacijentu. Za njega je terapeut vlast i prema tome i onaj ko odlučuje.Takav dijagnostičar je ne samo pasivna transmisija nego je i otuđen. On se ne upušta u moralnost svojih obaveza naobe strane, jer smatra da on i nema izdvojene moralne odgovornosti. On je poslušan, a odgovornost za to pada naleđa terapeuta. Ako on i zna da terapeut X neće moći da pomogne konkretnom pacijentu, mada bi to mogao dapostigne terapeut Y, on će ipak da vrati pacijenta terapeutu X sa ubedenjem daje on „samo dijagnostičar". U ovomslučaju se ta uloga izjednačuje sa neodgovorno-šću prema pacijentu, on je zavisan, nemoćan i otuđen.U nekim slučajevima dijagnostičar, shvativši problem pacijenta, dolazi do zaključka da nijedan terapeut u njegovojustanovi nije pogodan da mu pomogne. Međutim, u nekoj drugoj ustanovi ili u drugom mestu postoji vrlo pogodan ivrlo kompetentan terapeut koji postiže vrlo dobre rezultate u tretiranju početnih poremećaja one vrste koja jeutvrđena psihodijagnostički kod ispitanika. Ako kod dijagnostičara prevagne lojalnost prema ustanovi, on ćeprećutno „žrtvovati" interes pacijenta. Istina, radi se o njegovoj proceni i o verovatnoći, a ne apsolutnoj sigurnosti.No, moralni problem je otvoren. Ako dijagnostičar oseti, u ovom konfliktu, obave/u da pomogne pre svegapacijentu, onda eventualno dolazi u otvoren ili samo pritajeni, moralni, sukob sa terapeutima i prestižem sopstvenekuće.Ceo ovaj splet problema izvire iz nesamostalnosti i nesigurnosti dijagnostičara. Činjenica je da dijagnostičar, ujednom širem smislu, treba da se ravna po moralnom imperativu odgovornosti prema slučaju. Konačno, slučajevi suti koji plaćaju dijagnostičare, a ne terapeuti. Istina, to nije sasvim raščišćeno pitanje, jer neposredni uticaj na prestiž,na dohodak i na opštu ocenu njegove funkcije u daleko snažnijoj meri ima ustanova i terapeuti nego pacijent idruštvo. Zatvorenost ustanova, zatvorenost timova ima za negativnu posledicu i stvaranje mini kodeksa morala uskladu sa hijerarhijskom strukturom u timu ili u ustanovi.Smisao navedene dileme nije u tome da dijagnostičari treba da povedu „krstaški rat" protiv terapeuta i ustanova uinteresu odbrane pacijenata. Naša je namera bila da istaknemo problem. Njegovo rešavanje zahteva da dijagnostičarbude znatno više nego samo tehničko lice. On je osoba koja ima moralne obaveze u oba pravca i on mora darazrešava i te obaveze, a ne samo da posreduje u prenošenju „dijagnostički relevantnih informacija". Te dve stranenjegove uloge su tesno vezane a, to smo želeli da istaknemo, u nekim slučajevima mogu i da se postave kaoantagone. Dobar psihodijagnostičar mora da bude i moralno integri-sana ličnost.566Tester ili dijagnostičar posrednikOko uloge psihodijagnostičara stvorena je prilična zbrka. Dijagnostičar je isprva shvaćen kao tester koji će terapeutaopslužiti značajnim podacima. Međutim, tester je samo nužno zlo, recidiv vremena u kome još nije ostvarenpsihome-trijski ideal: automatsko testiranje koje daje psihometrijski optimalni učinak.U sledećoj fazi, kada je dijagnostika prerasla okvir aplikacije pojedinačnih instrumenata i pojavila se baterija,dijagnostičar se našao pred složenijim zadatkom. On je morao da izvršu selekciju, hijerarhizaciju i integracijurelevantnih podataka, sudova i procena ili predikcija. U ovoj fazi on je manje pasivan, ima veću autonomiju ioperiše složenijim pravilima i konstruktima. Uporedo sa učvršćivanjem baterijskog pristupa, javljaju se dva novafenomena. Prvi se odnosi na vezu sa teorijama ličnosti, a drugi je transformacija same uloge dijagnostičara. On višenije operator, opsluživač tehnike, od koga se zahteva bezlična objektivnost u recitovanju instrukcija i mehaničkojprimeni formula, kriterijuma i klasifikacionih skala. On mora biti aktivan, zapravo „primenjeni naučnik". Čitavapsihodijagno-stika se definiše kao „primenjena nauka". To bi značilo da se u svojoj praksi dijagnostičar rukovodinačelima naučnog rada i mišljenja. Pored većeg dostojanstva, veće vrednosti njegove aktivnosti, on još uvekzadržava nešto od stare, dobre neutralnosti, kako prema terapeutu tako i prema pacijentima.U sadašnjoj fazi razvoja psihodijagnostike, koju ne bismo smeli nazvati poslednjom, a za koju je karakterističanprelazak od opšte baterijskog koncepta, prilagođenog uzrastu adolescencije i odraslih, na više užih domena(neuropsi-hologija, dečja psihodijagnostika, dijagnostika nepsihijatrijskih slučajeva), ponovo dolazi do promena.Ove promene nisu samo vezane za tehnike, pristup i vezu teorije sa instrumentarijem, nego zahvataju i ulogudijagnostičara. O toj ulozi dijagnostičara eksperta i njegovim dvostranim obavezama već smo rekli dovoljno. Usvakom slučaju, ima razloga da zaključimo daje koncept testera, koncept pri-menjenog naučnika i konceptdvosmemo odgovornog posrednika jedan niz uloga koje ostaju i koje obavezuju i dalje. Poenta je u tome ko je dokoje faze stigao. Onaj koji je stigao do treće, u stvari, mora u pojedinim operacijama koje obavlja da sprovodi načelai ranijih koncepata uloge. To znači da dijagnostičar ekspert mora da se snađe u sve tri uloge, ali je za njega, zakliničku psihologiju, za pacijenta i za društvo važno da može da dosegne i treći stepen.Posrednička uloga dijagnostičaraDok je upućivanje slučaja psihologu, radi obavljanja eksploracije ličnosti, sasvim svakodnevna, rutinska aktivnostkoja se gotovo ni po čemu ne razlikuje od upućivanja na EEG, ona je, s druge strane, vrlo čudna. Terapeut, koji je u

našim uslovima gotovo bez izuzetka lekar, u nastojanju da poboljša razumevanje slučaja, upućuje ga trećoj osobi, daova kao posrednik pojača to razumevanje. Ako dozvolimo mogućnost da uključivanje trećeg može popravitipercepciju slučaja od strane lekara, onda se moramo pitati kakva treba da bude uloga tog posrednika? Alternativnahipoteza bi bila da razumevanje i sporazumevanje između dve osobe sa različitim ulogama jeste stvar pre svega onekoja ima moć, inicijativu i funkciju autoriteta.567Uloga psihologa kao posrednika u dijagnostičkom delu terapijskog rada uglavnom se oblikovala prema osnovnomodređenju autoriteta. To znači daje terapeut programirao ulogu i zadatke dijagnostičara, dozvoljavajući mu daprivremeno igra njegovu autoritativnu ulogu prema slučaju, ali ne dozvoljavajući mu da „flert sa slučajem" produži.Držeći, u stvari, kontrolu u svojim rukama, terapeut će zahvaliti „kolegi" na konsultativnoj usluzi, prekidajući timekratku „idilu" nezavisno od kvaliteta uspostavljenih odnosa dijagnostičara sa slučajem, a zatim će nastaviti terapijukoristeći se nalazom po sopstvenom nahođenju. Posle kratkog učestvovanja u ulozi posrednika, psiholog, čiji jeizveštaj od njega otuđen prešao u vlast terapeuta, nastavlja sa novim slučajem staru jednočinku „izvrtanja dušeudvoje - po kratkom postupku".Rigidnu podelu uloga, koja je sasvim u skladu sa autoritarnim sistemom institucionalne medicine, prati takva podelarada koja neizbežno stvara: reprodukciju karaktera kojima takve uloge pogoduju, prilagođenost sa manje-više kon-trolisanom ambivalencijom ili podsticaj za one koji su nezadovoljni i traže zaklon ili izlaz. Naše je uverenje da sumnogi dijagnostičari u ovakvoj sceni našli zaklon-sko rešenje u scijentističkom mistificiranju svoga rada. Zaštićenifetišem brojeva, testova i nauke, oni su izvojevali sebi jedan status i jedan manevarski prostor na kome su oni„gazde" i na kojem mogu indirektno da manipulišu sa terapeutom, budući daje ovome, upravo ta naučnost, slabastrana. Želimo da kažemo daje u ovakvom sistemu došlo do polarizacije tenzija i ambivalencija, sa dosta indirektnihmanipulacija i „igara".Mada svega toga ima u kliničkoj psihologiji, nesumnjivo je da ima i onog drugog, vrlo predanog nastojanja da sepomogne slučaju, olakša posao terapeutu i afirmiše lično poštenje i profesionalni status psihologa. U ličnimkontaktima, u člancima i u knjigama ponavlja se, tonom sete ili gorčine, žal psihologa što ova disciplina još nijedostigla nivo bazičnih nauka. Mada je ova konstatacija nepobitna, smisao te žalbe nije potpuno određen. Ukontekstu ovog napisa reklo bi se da bi većim stepenom egzaktnosti psihologija de fakto cementirala opisanu podeluuloga. Psiholog bi u svojstvu posrednika samo „uzeo mera" pacijentu, šaljući uvaženom kolegi svoj objektivni nalaz.Dobit za kliničara svela bi se na to da bi bio nešto bolje respektovan, otprilike kao danas oftalmolog upsihijatrijskom timu. Međutim, kvalitet odnosa u trijadi bio bi više, a ne manje, bezličan, poslovan i indirektan.Kako stepen naučne zrelosti psihologije kao egzaktne discipline nije na nivou naših aspiracija, ostaje nam ili da sepomirimo ili da poslušamo izreku starih Latina: Ako ti je kratak mač, produži ga jednim korakom! Ali, pitanje jekoji je taj korak i kuda on vodi?Mučnost koju doživljava psiholog pri pisanju nalaza samo je prenos, odraz mučnine koju doživljava zbog položaja utrijadi. Da je on u trijadi ili u instituciji slobodan, on bi pisao, komunicirao slobodno. Međutim, tehnički on je tajkoji mora da popravlja komunikaciju „primarnog para". Problem je sada u tome kakvu promenu treba uneti utrijadne odnose. Smatramo da je izmena kvaliteta odnosa preduslov za smisaoniju komunikaciju, uključujući ipsihološki izveštaj. Prvi uslov koji mora biti izmenjen jeste autoritarnost terapeuta u odnosu na psihologa. Domi-nacija prvoga povlači za sobom odbranašku scijentističku mistifikaciju u među-568sobnim komunikacijama. Potrebno je da lekari prihvate demistifikaciju svoje uloge i da uspostave sa psihologomjedan otvoreniji odnos. Potrebno je da se jasno kaže kome pomaže rad psihologa, lekaru ili pacijentu. Naše jemišljenje da zreli klinički psiholog može i mora da bude odgovoran za svoj rad etičkom kodeksu svoje profesije,kriterijumima institucije, ali, u krajnjoj liniji, on je najviše odgovoran pred samim slučajem. Njega plaća društvo,odnosno svaki pojedini slučaj, i on je odgovoran društvu, to jest svakom pojedinom slučaju.Psihološki nalaz je proizvod koji možemo posmatrati i kao funkciju demokratičnosti (samoupravne zrelosti) svihodnosa u određenoj instituciji. Tako gledano, može se osporiti doktrina po kojoj psiholog može da ostane samopomoćni dijagnostičar, a ne i izvođač tretmana. Ova doktrina neprihvatljiva je zato što nameće oštru podelu, čestona štetu pacijenata, a nije selektivna. Mnogi slučajevi koji se danas javljaju u psihijatrijskim institucijama veoma sudaleko od „velike psihijatrije". To su često mladi ljudi koji nikada ne bi ni došli do psihijatra da su u svojoj školi,opštini ili radnoj organizaciji imali prilike da se obrate kliničkom psihologu. Njihovi su problemi srž tegoba isimptoma a ti su problemi tematski prvenstveno psihološki. Isti je slučaj sa mnogim roditeljima čija su deca hospita-lizovana i kojima treba pre svega psihološko savetovanje. Najzad, dijagnostičar koji se i sam ne bavi nekom vrstomtretmana teško dolazi do bitnih kriterijuma re-levantnosti u komuniciranju sa terapeutom, izuzev ako se time baviistraživački.Pisanje smisaonih dijagnostičkih izveštaja uslovljeno je mogućnošću da psiholog obavlja psihološki tretmanslučajeva za koje su njegovo obrazovanje, obuka, iskustvo i afinitet dovoljni i neophodni. Tek na osnovu takvihiskustava on može da ostvari pravu ulogu posrednika. Naime, sa takvim iskustvima on može da oceni staje to štotreba da razjasni terapeutu u odnosu na pacijenta. Podsećamo daje to suština njegove posredničke funkcije, a nalaz jesamo pismena forma te operacije, da razjasni osobi T (terapeutu) to što ona nije mogla da opazi, oceni i predvidi uličnosti i ponašanju P (pacijenta).U ovakvom načinu razmišljanja neminovno se sukobljavamo sa pitanjem: gde je tu naučni objektivizam iuniverzalizam? Da li je moguće da psiholozi pristaju na trampu, da za malu povišicu statusa u instituciji odstupe od

ciljeva psihologije, da zamene opšte naučne kriterijume pojedinačnim kriterijumom konkretnog psihijatra sa kojimse, pukim slučajem, nalaze u istoj instituciji.Ovaj prigovor je više patetičan nego stvaran. Treba da se upitamo šta je postignuto dosadašnjom dijagnostičkomorijentacijom na opšte teorije i opšte kriterijume? Već smo naveli mišljenje da je psihološki nalaz prvenstvenopragmatičke komuniciranje u trijadi, u instituciji ili između određenih institucija. Međutim, poznato je darazumljivost te komunikacije, u mnogim slučajevima, naglo se smanjuje izvan institucije, ukoliko nije formulisana„univerzalistički". Taj univerzalni jezik komuniciranja o slučaju, ma koliko bio impresivan na mahove, ne otkrivanam problematičnost bazičnih naučnih postavki na kojima je izgrađen. Veliki teorijski sistemi, psihoanaliza i teorijaučenja, kao da više nisu vitalni, neki kažu da su mrtvi. U svakom slučaju, oni su nam ostavili veoma mnogonerešenih problema koje, naravno, nećemo resiti ako te makro-sisteme nagradimo. Naprosto, trebaju nam novisistemi, ili makar modeli, koji neće biti ravnodušni na problem o kojem raspravljamo.569PROMENE I NOVINEU proteklih dvadeset godina nije bilo velikih promena u formalnim pravilima koncipiranja i formulisanja pismenogizveštaja, odnosno nalaza i mišljenja psihologa o nekom slučaju. Promena koja se izdvaja i utiče na finalizacijuprocene dolazi iz društvenog okruženja, a ne iz samog razvoja metoda procene ličnosti. Pojavio se trend promena ushvatanju prava ispitanika ili klijenta da bude informisan o rezultatima psihološkog ispitivanja. Novinu predstavljapromenjen odnos prema pravima i prioritetima informisanja. Prema ranijem shvatanju odnosa procenjivača iispitanika (klijenta, pacijenta), koje je nazivano medicinski model i nije u potpunosti napušteno, sve relevantneinformacije do kojih je procenjivač u ispitivanju došao koristio je ili delio sa naručiocem, odnosno sa službom kojasprovodi tretman i donosi odluke o slučaju. Ispitanik nije obaveštavan o nalazu, a ukoliko je tražio iniormacije,procenjivač je davao nepotpune informacije ili ih uopšte nije davao. Po takvom hijerarhijskom pravilu odgovornostiprocenjivač je dužan da informacije i saznanja do kojih je došao sačuva (diskreciono pravo i obaveza čuvanjatajnosti) i usklađuje sa metodskim pravilima i teorijom, da bi potom o nalazu i proceni ličnosti izvestio „odgovorne"obično naručioca procene. U takvom odnosu ispitanik je samo objekat, odnosno obespravljeni subjekat. Ovakavodnos lišava ispitanika prava da sazna važne informacije o sebi, a tune ga lišava i odgovornosti za sebe, što jesvojstveno tradicionalnom medicinskom modelu po kojem sve važne informacije, kao i odgovornost za ispitanika(slučaj) primarno spadaju u nadležnost institucionalnog autoriteta (lekara). Kada su u društvu nastupile temeljnepromene vezane za ljudska prava, autoritarna relacija je osporena i u oblasti procene ličnosti. Osporeno je itradicionalno uverenje u psi-hodijagnostici daje psihološki nalaz potencijalno štetan za mentalno stanje ispitanika ida zbog toga o rezultatima psihološkog ispitivanja ispitanik može da bude obavešten samo posredno, prekonaručioca procene, i to selektivno, parcijalno, dozirano i uvremenjeno, dok je dokumentacija o ispitivanju službenatajna.Tradicionalni medicinski model je imao značajnu ulogu u razvoju psihodija-gnostike u uslovima neposredne prakse.Autoritarni odnos ispitivača i ispitanika ili pacijenta nije štitio samo pacijenta od nezgodnih ocena svoje ličnosti dokojih je procenjivač došao tokom ispitivanja. On je štitio i ispitivača, koji je bio pošteđen osporavaja, konfrontacija ineprijatnosti od strane nezadovoljnog ispitanika. Pro-cenjivači su sami sebe zatvarali u ulogu laboranta koji samokonstatuje, a ništa ne objašnjava ili o tome razgovara. Zbog toga je i došlo do zatvaranja učesnika ovog procesa utradicionalnu formu koja je, delimično, svakome odgovarala. Vremenom se pokazalo da psihodijagnostika na timosnovama gubi svoj smisao i opravdanost jer nalazi postaju hennetični i udaljeni od potreba ispitanika, kao i odracionalnih razloga ispitivanja. Tu interne ispravke, stilističke, fonnalne ili metodske, nisu mogle da bitno popravestanje do kojeg je razvoj doveo. Psihološka profesija i praksa su, kao i druge, morale da regulišu ponašanja, odnose iprava u skladu s promenama u civilizovanim društvima. Uvedena je etika psihologa kao normativni kodeks koji jedrugačije definisao prava i vrednosne prioritete. Preuzimanjem prevelikih prava, nazvanih odgovornost, procenjivačje fakti-570čki lišavao ispitanika njegovih prava, a povećavao svoje pravo na neodgovornost. On je zatvarao sebe u krug struke,nauke, teorije, metoda i institucije, ali se udaljio od etičkih imperativa na koje je bio obavezan da odgovori.Proširianje liste korisnika i naručioica usluga psihološke procene, koje je vremenom usledilo, dovelo je do saznanjada je tradicionalni medicinski model rada smetnja daljem razvoju procene kao profesije. Postalo je jasno da štićenjeispitanika od saznanja do kojeg psihološko ispitivanje dovodi nije sasvim opravdano i da time psihološka procenazapada u kontradikciju prema pomagačkoj etici za koju se zvanično zalagala. I ranije su psiholozi pre ih posledolazili u sukob sa svojim načinom rada, shvatajući da se sa završavanjem pisanog izveštaja odvajaju od pacijenata skojima su tek uspostavili dobar saradnički odnos. Ovo saznanje i u njemu sadržana etička dilema naveli su mnogekliničare da napuste psihodijagno-stiku i procenu i okrenu se psihoterapiji kao etički i psihološki vrednijojdelatnosti. To je period krize psihološkog procenjivanja kao profesije, koji je nastao saznanjem da se ovakav posaone može raditi na principu jednostrane odgovornosti, a za odgovornost je neophodna i informisanost.Praksa psihološke procene se postepeno prilagođava promenama prava ispitanika na obaveštenost, odnosno naneposredno obaveštavanje o značajnim nalazima. Procenjivači smatraju daje dovoljno dausaglase podatkeispitivanja sa teorijom i sprovedu metodsku proceduru, o čemu izveštavaju u nalazu. Ne može se reći da je takvaorijentacija pogrešna, ali je ona nesumnjivo jednostrana. Strogo gledano, ona je u koliziji sa deklarisanim stavomdaje primenjena psihologija pomaga-čka struka koja radi u interesu svojih klijenata. Tradicionalni pristup, uprkosuverenju u suprotno, neosporno je negativan u odnosu na ličnost ispitanika, koja se tretira kao da je slaba,

ograničene pameti i nesposobna da se postavi i ponaša racionalno. Naravno, procenjivači ispituju i takve osobe, alito ne znači daje svako koga ispituju takav, čak i kada privremeno ostavlja takav utisak. Postavlja se pitanje ko jeprimarni naručilac procene: ustanova, psihijatar, sud ili ispitanik. Psihološka procena se razvijala pretežno uokvirima psihijatrijskih institucija, dakle u okrilju medicinskog modela koji podržava autoritarni odnos. Iz toga jeizveden stav da prava ispitanika mogu da budu redukovana, makar privremeno. Takva re-lativizacija pravaispitanika na obaveštenost uslovila je da procenjivači svoje nalaze i mišljenja treba da prilagode i dokazuju samoposrednicima, a ne i neposrednim ispitanicima. Sa praktične strane, takva orijentacija je razumljiva jer jeprocenjivačima lakše da nalaze i mišljenja prikazuju i o njima raspravljaju s distanciranim posrednicima nego saneposrednim subjektom.Veliki deo svoje istorije psihološka procena je provela u traganju za kontekstom u kojem se sakupljeni podaci moguizložiti i racionalno razmatrati. Kao najpodesniji bio je i ostao kontekst nauke i medicine. Teorija i metod su postaliprioritet, dok je sve ostalo njima podređeno. Dodatno je prihvaćena i važnost pomagačke etike, ali je ispitanikpostavljen da bude prezaštićen i pravno potce-njen. Promene koje vremenom dolaze iz socijalnog konteksta učinilesu da se promene odnosi i ispitanici dobiju pravo na informacije o njima samima. Postalo je jasno da nauka imedicina nisu toliko moćne da otklone patnju iz života ljudi bez njihovog preuzimanja dela odgovornosti za sebe. Ada bi to bilo moguće, tome571mora da prethodi informisanost ispitanika ili pacijenta, odnosno pogled u ogledalo. Ako problem procene ličnosti ipisanja nalaza, i mišljenja nepristrasno razmotrimo, dolazimo do saznanja da problem nalaza nije nastao zbognapora da se zaštiti ispitanik, već zbog taktiziranja kako da procenjivač zaštiti sebe. Izgleda da proce-njivači ličnostistoje pred novom zagonetkom kako postići da izveštaj zadovolji nekoliko kriterijuma: valjanost teorije, metoda,zadatka, kao i primaoca nalaza. Između ovih nabrojanih elemenata postoji jedan nerazjašnjen odnos, koji može daTradicionalno najvažniji zadatak procenjivača, nakon što je sakupio neophodne podatke i obradom utvrdio rezultateprimenjenih testova, bio je da analizom pronađe što više i što uverljivije veze s nekom teorijom ličnosti. Ukoliko bise pokazalo da se svi podaci ne mogu uklopiti u jednu teoriju, posao se završavao povezivanjem pojedinih podatakaili grupa s različitim teorijama i konstruktima. U svakom slučaju, nađena teorija je procenjivaču garantovalakoherenciju u kontekstu i, prema tome, potvrdu daje zadatak uspešno okončan, bez obzira na druge alternativnemogućnosti. Sledeći logiku traganja za internom konzistencijom svih podataka, procenjivači potežu metodsko-tehničke varijante, ili navode rezultate istraživanja, ili citiraju misli velikana koji potvrđuju daje ispitivanjezasnovano na nauci. To je ispravno sa stanoviašta afirmacije metoda procene, procenjivača i profesionalnedelatnosti. Ipak, ovaj način finalizacije ostaje hermetičan i značajan samo unutar iste delatnosti ili između dvekooperativne delatnosti.Međutim, u protekle dve decenije promenjene su okolnosti prakse psihološke procene ličnosti. Pojavili su se novizahtevi i kriterijumi odgovornosti procenjivača za svoje delo i svoje procene. Nauka i medicina više nisu dovoljnazaštita procenjivača ličnosti. Došlo je vreme kada su uloge ispitivača i ispitanika, makar u mislima, morale da sezamene ili bar približe. Taj trenutak se aktualizuje kada ispitanik pokaže interesovanje za rezultate i tražiinformaciju ili objašnjenje od procenjivača. Za takav odnos procenjivači još uvek nisu sasvim spremni i izbe-gavajutakve situacije, uvereni da informisanje ispitanika nije njihova obaveza. Opravdanje je u jednom opštem stavu, kojiimplicirao prihvata većina procenjivača, daje informacija o psihološkoj proceni ličnosti potencijalno opasna za men-talno zdravlje ispitanika. Naravno, ako je nalaz sastavljen isključivo da zadovolji teoriju i metod, on je za ispitanikei nerazumljiv. No, kome je potreban nerazumljiv nalaz? Možda procenjivač koji ne želi da izađe iz ulogedijagnostičkog tehničara resenje nalazi u hermetičnim nalazima. Alternativni pristup uvažavanja prava i željeispitanika nalaže približavanje dijagnostike i terapije, brisanje oštrih granica i prihvatanje da i procenjivač možedelovati pomagački i konstruktivno kao i terapeut.Suština nove razvojne faze procene ličnosti je u priznavanju prava ispitanika na obaveštenost, kao i u prihvatanjupromene uloga i obaveze procenjivača. Pisani nalaz i mišljenje nisu uvek i kraj kontakta sa ispitanikom jer se tajkontakt može nastaviti i povodom nalaza. To nije neohodno, ali predstavlja pravo i mogućnost. Procenjivači koji suisticali daje sastavljanje nalaza i integracija najteži zadatak možda će otkriti daje pisani oblik izvršavanja zadatkalakši deo posla nego dodatno, usmeno i neposredno informisanje i objašnjenje riezultata ispitanicima. Treba572imati u vidu činjenice da neki ispitanici i ne pokazuju zainteresovanost za rezultate. Ispitanik ima pravo da budeupoznat s nalazom. Takav način komuniciranja čini procenjivanje ličnosti povremeno složenijim nego pre jedne ilidve decenije. Razlog tome je što rezultat mora da bude dostupan i korisniku, a to znači da nalaz ne srne da budepreopširan, pretrpan tehničkim podacima bez objašnjenja ili argu-mentovan metateorijskim postavkama i čestonejasan i za samog procenjivača. Takvi zahtevi su možda strogi jer je teže dati jasne, određene i argumentovaneprocene nego one suprotne. Pored toga, rad na novoj osnovi isključuje jednostranu posvećenost metodama iteorijama, bez uzimanja u obzir i same osobe čiji se profil ličnosti ispituje. Nalaz i mišljenje o proceni ličnosti imajudva vida - pisani i usmeni. Procenjivači koji su radili kao sudski veštaci verovatno će, u vezi s ovim tekstom slegnutiramenima jer su navikli da svoje pisane izveštaje javno i usmeno brane od nerazumevanja naivnih i manje naivnihpostavljača pitanja na sudu. Njihovo iskustvo potvrđuje da promenjen zahtev postavljen procenjivačima može da seispuni.Psihodijagnostika je, razvojno posmatrano, dugo bila vezana za rad psihologa u psihijatrijskim ustanovama.Međutim, psihodijagnostika kao procena ličnosti razvijala se kao profesija u različitim oblastima, na primer, u

profesionalnoj selekciji i orijentaciji. Dok je psihodijagnostika ostala patocentrički usmerena druge grane su bilenonnocentrički usmerene na lociranje osobina u odnosu na prošek. Pomenuti način ograničavanja infonnacija orezultatima pod vidom zaštite ispitanika od nalaza psihološke procene razvio se samo u užoj oblasti kliničke psi-hodijagnostike. Evidentno je da psihološka procena, sama po sebi, ne isključuje informisanje ispitanika orezultatima ispitivanja, van psihijatrijskih institucija.Savremena psihološka procena ličnosti i ponašanja sledi princip pomagačke etike. Prihvata se načelo da prikupljenepsihološke informacije i saznanja mogu da budu od pomoći ispitaniku da prevlada stanje u kojem se nalazi, ukolikoje ono po njega nepovoljno, ili da se odluči za nešto bolje. Procenjivač treba da informiše ispitanika o rezultatimanjegovih utvrđenih mogućnosti i ograničenja prema pri-menjenoj metodologiji ispitivanja, pod uslovom da ispitanikinformaciju traži. Da li će procenjivač da se ograniči na saopštavanje nalaza ili će dati i komentare i preporuke i da liće to učiniti usmeno ili u pisanom obliku nije regulisano. Prema tome, procenjivač ima mogućnost izbora u odnosuna ispitanike. On može da bude izvestilac o nalazu, može da komentariše nalaz i pitanja koja ispitanik postavlja, amože da bude i konsultant i savetodavac. Ukoliko se odnos pretvori u savetovanje i psihoterapiju, onda je pređenagranica procene. Dakle, postoje varijacije u ulozi procenjivača ličnosti - od informativne pasivne uloge, preko ulogekomentarisanja i tumačenja, do uloge savetodavca. Na kraju treba istaći da psihološke karakteri-zacije treba vezatiza uslove pod kojima je zadatak izveden i razloge zbog kojih je to urađeno. Naime, psihološke karakterizacije,nezavisno od volje procenjivača i ispitanika, mogu da budu shvaćene i korišćene na različite načine kao stigmati-zacija ili diskvalifikacija.Primarni cilj procenivača je da otkrije, potvrdi i dokumentuje u čemu je sve ispitanik dobar ili nije dobar i kojimpsihološkim kategorijama odgovaraju nalazi. Određivanje kategorija je najproblematičniji zadatak jer se tumačenjepsiholoških573kategorija ne može obavezno ograničiti. Prednost treba dati funkcionalnim, a manje konceptualnimkategorizacijama. Procena ličnosti, pored otkrivanja rizičnih faktora razvoja i funkcionisanja osobe, služi osobi, kaoi primarnoj nameni nalaza. Etički kodeks primenjene psihologije nalaže da procena pomogne tražiocu usluge,psihijatru, terapeutu, sudovima, školi i samom ispitaniku. U tom pogledu može da se javi problem suprotnihinteresa, koji treba da bude rešen u skladu sa etičkim kodeksom. Procenjivač po završetku ispitivanja prekidakontakt sa ispitanikom, baveći se pisanjem izveštaja. Taj izveštaj ispitanik u kliničkoj psihologiji ne dobija na uvidili na ruke. Prema pomagačkoj etici, psihološka procena treba da pomogne i ispitaniku ne samo posredno nego, pomogućnosti, i neposredno. Pomoć proce-njivača sastoji se u informisanju o rezultatima.U literaturi o integraciji i psihološkom nalazu opisani su različiti modeli i predloži. Ova tema decenijamauznemirava procenjivače, koji nikako da sastave jedinstvenu i univerzalnu formulu. Najstariji način pisanja nalaza,koji se i dalje praktikuje, sastoji se u evidentiranju onoga što je zapaženo na svim primenjenim testovima. Takavnalaz sadrži spisak testova i karakterističnih zapažanja, zatim to zaokružuje dijagnostičkom kategorizacijomstrukture i funkcionisanja ličnosti i završava opisom najmarkatnijeg problema. Drugi tip nalaza, takođe korišćen upraksi procenjivanja, jeste teorijsko-integrativnog tipa. Raznolike testovne rezultate, zapažanja i komentareprocenjivač „kliničkim suđenjem" podvodi ili uklapa u neku renomiranu teoriju ličnosti. Ovaj postupak teorijskeintegracije informatičke heteronomije najviše se koristi u kliničkoj psihodijagnostici. Uključivanje slučaja u okvirteorije kao da služi validaciji rezultata i podizanju renomea nalaza (Biro, 2003). Ne možemo se oteti utisku da setakva integracija stvara smišljanjem teorijske koherentnosti i uticajem volje procenjivača, njegovih uverenja ivrednosnih preferencija. Treći tip nalaza je pragmatičan. Procenjivač koncipira nalaz prema tome ko je naručilacpsihološke procene, čemu nalaz služi i u kojem će ga kontekstu naručilac interpretirati.Forma i sadržaj nalaza o proceni ličnosti zavise od toga da li je on pisan na zahtev škole, psihijatra ili suda, odnosnoadvokata (Groth-Marnat, 1990). Pragmatički način je prilagođen mogućnostima naručilaca. Ova uslužna forma izve-štavanja je prilagođena naručiocu koji je prema ispitaniku u nadređenoj poziciji. Smatramo opravdanim i četvrti tipnalaza koji neposredno služi ispitaniku, uvažava ispitanika kao osobu s kojom procenjivač razgovara o rezultatima ikojoj pomaže u nalaženju rešenja. Generalno, način pisanja psihološkog nalaza varira između pozicije akademizma iscientizma, metateorijske spekulativnosti, patocen-trične dijagnostike („etiketizma"), do kooperativne ilikonsultativne procene i informisanja ispitanika ili etički angažovane forme. Kraj varijacijama se zasad ne vidi.U vrednosnim prioritetima psihološke procene došlo je do promena koje utiču na odnos procenjivača i ispitanika.Procenjivanje nije više isključivo usme-reno na dijagnozu, na teoriju i na metodska pravila. Pojavio se i četvrtifaktor etike - odgovornost za ispitanika. Do tog proširenja nije došlo spontanim razvojem psi-hoiogije,već uticajemvrednosnih prioriteta društva. Ispitanik ima pravo da traži informacije o sebi, a procenjivač treba da mu da teinformacije i, na zahtev, da mu574objasni nalaz. Teorijsko i dijagnostičko etiketiranje gubi isključivu važnost, dok prednost imaju jednostavne i jasneinformacije, sa praktičnim implikacijama. Nije dovoljno da se pacijentu saopšti da je depresivan, već mu trebaukazati na mogućnosti kako sebi da pomogne i kome da se obrati za pomoć. Procenjivač može da obrazloži delovenalaza i razloge zbog kojih su ti nalazi takvi. Osim metoda ispitivanja, analize rezultata i teorijskih interpretacija,procenjivač treba da poznaje i raspoložive terapijske i druge interventne modalitete koje preporučuje.Prvobitna definicija uloge psihologa u psihijatrijskoj ustanovi kao uskog psiho dijagnostičara, postepeno semenja.Iako u psihijatrijskoj instituciji još opstaju početni oblik podele rada i klasifikaciona psihodijagnostika, savremenapsihološka procena je već prerasla okvir te faze razvoja. Psihološka procena ličnosti i ponašanja, kao konsultantska

delatnost postala je profesija. Od prvobitne laboratorijske forme rada s „bezličnim pacijentom", procena ličnosti upraksi nudi pomoć ljudima koji traže stručni savet povodom različitih teškoća koje sami ne uspevaju trenutno daprevaziđu. Sira konsultantska praksa traži od procenjivača, osim temeljnog znanja teorije i metode psihološkeprocene ličnosti znanje o mogućnostima psihološke pomoći raznih oblika.Iz pregleda savremene literature o psihološkom nalazu slede navedene preporuke: odredite razlog upućivanjaispitanika na psihološku procenu i cilj ispitivanja, prikažite kratku anamnezu slučaja, primenite od tri do pet testovaili drugih kvalitetnih instrumenata, obradite rezultate prema priručnicima, razmotrite nalaze i druge podatke,navedite kratke komentare za pojedine testove i celokupnu konstelaciju pokazatelja, izdvojte od tri do petnajvažnijih tema o ličnosti, ponašanju, relacijama i aktuelnom stanju ispitanika, koristite priznate stručne termine, alii jednostavne reci i izraze, izbegavajte bombaste formulacije, budite informativni i jasni (davanje upečatljivihliterarnih opisa je prihvatljivo samo kao izuzetak), vodite računa o osobi koja od vas traži pomoć, ponudite u nalazumoguća rešenja stanja ispitanika, držite se oblasti koju dobro poznajete, izbegavajte preopširnost i imajte na umu dasu konstruktivne preporuke najvažnije (Groth-Marnat, 1990).575XXIV. ALTERNATIVENajviše prostora u ovoj knjizi dato je prikazu psihodijagnostike kakva je bila u prošlosti i kakva je danas. U datomprikazu istaknuti su najvažniji uticaji koji su odredili postojeću baterijsku praksu, u koje spada teorija, metodologijai istraživanje. Naša analiza je pokazala daje metodski koncept psihodijagnostike u stvari derivat kliničke metode, adaje konkretna forma prakse nastala pod uticajem dva pregaoca, Henrija Marija i Davida Rapaporta. Naše ne takokratko putovanje kroz stranice ove knjige dovelo nas je do saznanja da je naučno proučavanje ličnosti znatno teže odumetničkog ili laičkog. Naime, naučnik koji je svestan mnogobrojnih metodskih zamki u procesu saznanja, više jeopterećen potrebom biranja među mogućim rešenjima i zato njegovo saznanje o ličnosti ne mora biti ni veće nidublje nego saznanje umetnika i laika. Međutim, umetnik i laik su naturalisti koji mogu doći do sjajnih saznanja iopisa drugih osoba, ali ne mogu da objasne svoje puteve i načine saznanja, ne mogu svoj metod da prenesu na ostalisvet. Ova divna jednostavnost i ponekad neverovatna pronicljivost naturalista osuđena je na to da ostane svojinaindividualnih posednika talenta. Od njihovog dara saznajni metod neće postati bolji ni za milion godina. Napor, rad iistrajnost naučnika istraživača, naročito kada se prati izbliza, kao u ovoj knjizi, može da stvori utisak koji je odbo-jan. Naučno proučavanje čak i tako zanimljivih pitanja kao što je pitanje: kako se stvara saznanje o drugoj osobi ilikako se naučno procenjuje druga osoba, može delovati kao manir cepidlačenja, opsesivnog brojanja podataka iliizmišljanje pitanja bez potrebe. Međutim, ako išta može ići u prilog naučnika, onda je to njegova svest o mrežialternativa i argumentima za ili protiv svakog izbora koji možemo učiniti. Drugim recima umetnik i laik imaju jednumapu sveta u svojoj glavi dok procenjuju drugu osobu, a naučnik jednu sasvim drugu mapu. Umetnik i laik postižusvoje procene na lakši, dopadljiviji i uzbudljiviji način, a naučnik, čak i kada nije ugasio u sebi umetnika i laika,kada sudi intuitivno, može, ako zatreba, da detaljno, analitički i melodično objasni puteve svog saznanja. To je„ekstra profit" naučnog pristupa u ovoj stvari. Naravno, to ne znači daje konkretni naučnik u pravu samo zato štoume da analizira svoj saznajni proces, što ume da intuitivnu akciju naknadno transformiše u svesnu analizu. On nemora biti u pravu ni kada bi isto što i on ponovila i druga dvojica naučnika koji su sa njim zajedno posmatrali iprocenjivali neku osobu, recimo pacijenta. Oni i pored svega mogu da greše. Prednost činjenice da oni mogu da seponašaju dvostruko, kao umetnici i laici koji intuitivno saznaju ličnost drugih osoba, i kao naučnici, koji taj procesmogu da opišu i analiziraju, jeste u tome što se njhove rekonstrukcije mogu iskazati kao naučna, metodska načelakoja će postati „opšta stvar" i predmet daljih anali/a, provera, usavršavanja ili će biti odbačena kao još jednazabluda. Glavna dobit iz ove operacije je u obogaćivanju univerzalnih pravila o saznanju ličnosti576druge osobe. Konačno možemo reći daje svet preplavljen naturalističkim, intuitivnim saopštenjima o raznimistinama o ličnosti. Autori takvih saopštenja ne daju ni pet para za pitanje: kako sam saznao ,,to", kako znam dajemoje znanje tačno, pouzdano i proverljivo? Na svu sreću mi nismo prisiljeni da biramo samo između dve vrstepoznavalaca ljudi, jednih koji samouvereno sude o drugima a da pojma nemaju kako to rade ili drugih, koji znajusve moguće začkoljice o greškama suđenja, ali sami ne umeju da ocene drugu osobu bolje od petogodišnjeg deteta.Razvoj naučnog saznanja o spoznaji druge osobe kao ličnosti treba da posluži obrazovanju svih onih koji žele da setime bave profesionalno, naučno ili iz ličnog interesa.Psihodijagnostika je jedan od najvećih praktičnih eksperimenata savremene psihologije, a ova knjiga sadrži jednu odmnogih mogućih prikaza tog eksperimenta. Najpre je psihologija htela da bude nauka, i na tome je dosta poradila ipodosta i uspela. Kasnije, psiholozi su hteli da se provere u praksi, da prizemlje psihologiju koju je bio loš glas da jeapstraktna i spekulativna. Psihodijagnostika je priča o tom poduhvatu, a rezultati su poznati. Neki, koji su upoznatisa praktičnim rezultatima i naučnim ocenama smatraju da je sa psihodijagnostikom svršeno. Ti koji tako misle su uzabludi i veruju da se u psihologiji, kao uostalom i u ostalim društvenim naukama, teorija i praksa održavaju iodumiru silom argumenata. Oni smatraju da su naučni dokazi, praktični rezultati i logički argumenti više nepovoljninego povoljni po psihodijagnostiku. Sledstveno, smatraju ti ljudi, Psihodijagnostika je rekla svoje, psihodijagnostikamože da ode! Takvo mišljenje smatramo pogrešnim. Pre svega se psihološke teorije i praksa ne poništavaju takoelegantno, silom dokaza i argumenata. Pogledajmo samo psihoanalizu. Ona je „uništena" nebrojenim argumentima idokazima, ali je uprkos tim „katastrofama" živa i zdrava. Psihološke teorije i praksa mogu nestati onda kadaprestane potreba za njima ili kada se pojavi bolja alternativa. Zato stoje to stvarni način napretka u psihologiji uovom završnom poglavlju izložićemo alternative klasičnoj baterijskoj psihodijagnostici. Prema našem uvidu

savremene tokove možemo razaznati i defi-nisati sedam alternativnih pravaca.1. Nulti izborPsihodijagnostika je teorijski, metodski i praktično u takvom stanju daje najbolje naći neki drugi posao. Pošto se nidalje ulaganje u veću stručnost ili ulaganje u unapređenje psihodijagnostike ne isplati poželjno je naći takav posaokoji donosi adekvatniju nagradu, veći prestiž i veće zadovoljstvo. Kako se ovakva razmišljanja javljaju većinom kodveć iskusnih i dobro plasiranih kliničkih psihologa, oni rešenje nalaze u napuštanju psihodijagnostike i prihvatanjupsihoterapije kao karijere.2. Baterija po lokalnoj meriNaučna kritika, istraživanja sa nepovoljnim ishodom, pa i sopstvena stručna iskustva podržavaju negativnikonsenzus o psihodijagnostici. To je sve u redu, međutim (akcenat je baš na toj reci!) treba imati na umu da jeuniverzalni čovek ili univerzalni pacijent isto toliko apstraktan kao i univerzalna psihodijagnostička baterija.Besmisleno je zalagati se za takve apstrakcije u poslu koji priznaje samo konkretni uspeh. Za paci-37 Psihodijagnostika5774.jenta nije rešenje, pa ni uteha podatak da je „njegov" terapeut izlečio 100%, ali drugih pacijenata. On, taj prisutnipacijent može ostati uprkos navedenoj statističkoj činjenici 100% nepromenjen i ozlojeđen. Zato, psihodijagnostičaruporedo sa porastom sumnje u božanstvenu moć čuvene Mari-Rapaportove baterije, krišom osmatra ponude, uzima ipro-verava pojedine testove koji nisu ni spominjani od vodećih imena nauke, i pošto je ustanovio da sa njima postižebolji uspeh, preinačava bateriju. Umesto renomirane, univerzalne „svetske konfekcije" završava sa skupinom TTSpo svom izboru. Priča se završava tako što se baterijski okvir i psihodijagnostički zadatak zadržavaju, ali se sastavbaterije prilagođava lokalnim, specifičnim uslovima, klijenteli i potrebama. To je pozitivna alternativa. Njojnedostaje naučna proverenost i teorijska zasnovanost, ali to se dešava, rezultati rada su praktično poboljšani.Neuropsihološka alternativaNeuropsihologija je kao i neurolingvistika mlađa klinička disciplina. Ona se razvija živahno, privlači sve višesposobnih ljudi i sve se više traži. Teorija, metod i istraživanje u toj oblasti zasad još zaostaje za onim što jepostignuto u psihodijagnostici. Za uzvrat neuropsihologija nije opterećena talogom evidentiranih promašaja,notornih slabosti teorije i kontradikcijama prakse. Njena je velika prednost što se bavi ispitivanjem, procenom iproučavanjem nečeg vidljivog i opipljivog. Šire gledano neuropsihologiji pripada zasluga što je u predmetpsihologije „vratila mozak" i prekinula hegemoniju mentalizma, bihejviorizma i fenomenologije. Nije paradokskonstatacija da veliki napredak bioloških i kiber-netičkih metoda dijagnostikovanja i ispitivanja mozga pomažerazvoju neuropsihologije. Rezultati ovih metoda predstavljaju znatno valjanije kriterijume od psihijatrijskihkriterijuma na koje se oslanja psihodijag-nostika. Istorija psihodijagnostike je nedvosmisleno potvrdila da bez va-ljanih kriterijuma psihološki metod dijagnostike teško da može napredovati.Klinički psiholozi koji rade na neurološkim odeljenjima bave se neuro-psihologijom po prirodi posla. Oni su se timebavili i dok neuropsihologija kao pojam nije ni stvorena i prihvaćena. Ponegde psiholog radi dva posla,psihodijagnostički (psihijatrijski) i neuropsihološki (neurološki).Kompjuterska alternativaFascinacija sa kompjuterima pripada prošlosti i u kliničkoj psihologiji i psihijatriji. Prošla su vremena kada je svakavest o primeni kompjutera u psihodijagnostici bila prvorazredna senzacija koju obavešteni moraju obavezno daispričaju neobaveštenima (Da li ste čuli. . .). Već odavno postoje kompjuteri koji su programirani da analiziraju itumače MMPI, da vode dijagnostički ili „psihoterapijski" intervju, da simuliraju paranoju ili klijenta na kaučupsihoanalitičara. Jednom rečju, „oni" su nas uverili da kompjuter može skoro sve što radi običan klinički psihologsamo znatno brže, bez ličnih grešaka, bez zamora i dosade, bez kontra-578transfernih grešaka i daleko „slobodoumnije", odnosno bez predubeđe-nja i precenjenih ideja. Prema tomekompjuter je već sada, a o budućnosti da i ne govorimo, idealna tvorevina empirizma i racionalizma. Kompjutermože sve samo ne može biti živo biće i čovek. I bez patetike možemo zaključiti da kompjuteri mogu da preuzmumnoge poslove iz delokruga rutinske delatnosti psihodijagnostičara. Razlog za to što ovo nije učinjeno u većemobimu nego kako jeste nalazimo pre svega u sferi ekonomike i politike zapošljavanja. Smisao uvođenja kompjuterau psihijatriju, kliničku psihologiju, a posebno u psihodijagnostiku nije u tome da zamene čoveka. Kompjuteri trebasamo da preuzmu neke čovekove poslove (a ne čoveka). Psihodijagnostika se, kao i svaka druga delatnost, sastoji izniza poslova. A ti se poslovi mogu opisati, analizirati, klasifiko-vati u uže ili šire sisteme, a svaki takav posao možeda se transformiše u program operacija. Čak i ako je nemoguće za sada sve te poslove prevesti u program ili je takavprevod neekonomičan ili preti zapošljavanju još uvek je veliki deo tih poslova i prevodljiv i ekonomičan u formikompjuterskog rada, pa je čak i prijatno rasterećenje za zaposlene koji time dobijaju više vremena za one poslovekoji zahtevaju ljudsko biće. Opšti zaključak koji nam se nameće iz analize ove alternative je da kompjuterskadijagnostika predstavlja realnost i u psihodijagnostici, da ima opravdanja da u budućnosti kompjuteri u većoj meriobavljaju rutinske klasi-tikacione procene, da kompjuteri ne ukidaju potrebu za psihodijagno-stičarima u celosti.Naprotiv, programi kompjutera se ne mogu praviti bez izuzetnih dijagnostičara koji svoje znanje i umetnost„iznajmljuju" kompjuteru. Izlišni postaju samo osrednji dijagnostičari. No, za njih je već odavno ponuđeno rešenje,neka se bave psihoterapijom ili neka postanu „čuvari" kompjutera koji rade njihov posao. Jer, da nije loših dija-gnostičara, već samo odličnih, kompjuterima ne bi bilo mesta u psihodijagnostici.

Eksperiment sa pojedincem (N = J) kao alternativa Kao i u drugim oblastima, u kliničkoj psihologiji je lakše otkritiprobleme i protivurečnosti nego otkriti njihova rešenja. Među mnogim pro-tivurečnostima koje ometaju kretanjeunapred u kliničkoj psihologiji počasno mesto zauzima težnja da se očuva naučnost psihologije i njoj suprotna težnjada se razume pojedinac. Varijacije na ovaj problem srećemo u bezbroj formi u teoriji, u metodu i u praksi. Čitavapsiho-dijagnostika je jedna priča o borbi ova dva dobra koji postaju zli, jer žele potpunu pobedu i prevlast. Većinametoda, tehnika i instrumenata nude manje ili više mehanička ili suptilna rešenja ove protivurečnosti. Problem jeipak ostao nerazrešen, napetost je ostala jer psihologija i psiholozi ne mogu da prihvate protivurečnost, ne mogu daizaberu samo jednu stranu a da se odreknu druge, i ne nalaze ni zlatni most. U mnoštvu ponuda izdvajaju se dve kojesu izuzetno artikulisane, jer u njima nalazimo potpuno očuvane obe suprotne pozicije, a ponuđeno rešenje je logičkiuverljiva sinteza. Prvi primer je tehnika Q kartica ili razvrstava-579nje Q kartica (Stephenson, 1954) koja je već prikazana u ovoj knjizi. Drugi primer je eksperimentalno praćenjepojedinačnog slučaja ili eksperiment sa N = 1. Obrazloženje ove ponude je sledeće. Pojedinačni slučaj jenedvosmisleno pravi predmet i dijagnostičkog i psihoterapijskog delovanja kliničkog psihologa. Normativnoocenjivanje pojedinca uvek ostavlja veliki prostor za naturalističke dopune i domišljanja. Kombinacija ta dva načinaprocene, kvantitativna i kvalitativna, uvek se završavaju nekom neizvesnošću koju kliničari smatraju za nužnost, zarizik tog specifičnog posla ili čak intelektualiziranjem dekorišu kao naučnu skepsu. Međutim, svi ti nazivi nerešavaju realnu neizvesnost koja kao senka prati završnu ocenu. Zato se postavlja pitanje da li ima načina da seneizvesnost smanji, da se resi na jedan metodski prihvatljiv način umesto da se zamagljuje retorikom i pozom.Postoji pozitivna metodska alternativa, poručuju neki psiholozi (Kratochwill, 1978), a ta se sastoji u tome dakliničar, koristeći principe eksperimenta i posebne neparametrijske statističke postupke, dovede ove u vezu sakonkretnim dijagnostičkim problemom određenog pacijenta i tako pripremi plan eksperimentalnog praćenja. Uovom pristupu, za razliku od klasičnog psihodijagnostičkog modela, testovi, tehnike i skale procene nemaju apriornodominantnu ulogu, već je ta uloga pripala eksperimentalnom planu. Sredstva kojima će ispitivanje, posmatranje ipraćenje da se obavlja mogu da budu iz raznih izvora. Svakako da ti instrumenti moraju zadovoljiti osnovnetestološke zahteve, ali ne moraju biti bezuslovno klinički. Bitno je da eksperimentalni plan bude zamišljen isproveden na takav način da dobijeni rezultat omogući racionalnu, pouzdanu i argu-mentovanu odluku u vezi sproblemima konkretne osobe sa minimumom neizvesnosti. Lako možemo zamisliti reakciju praktičara na ovaj pred-log. Negativne reakcije ističu daje eksperimentalna psihodijagnostika vrlo elegantna, ali (naglasak je na ALI) onamože imati vrlo ograničeno područje primenljivosti. Problemi prakse su toliko složeni (,,u većini slučajeva1') da birazlaganje takvog klupka na pojedinačne dileme dovelo do obeshrabrujući dugačkih spiskova. Eksperimentalnoproveravanje tih pojedinačnih problema i dilema naprosto u praksi nije moguće. Kada bi se tako radilo uvek i sasvakim, onda bi ostalo veoma malo vremena za bilo kakav drugi rad sa pacijentom. Dakle, prigovor se svodi na todaje ovaj predlog kabinetska izmišljotina profesora perfekcionista koji „nemaju pojma" o praksi, životu, pacijentimai ekonomiji. Možda oni i ne žele da „imaju pojma" o svemu tome jer vode računa o metodskim rešenjima na nivoubazične problematike i principijelnih alternativa. Na redu su sistemska rešenjaNa ćelu priču o psihodijagnostici može se gledati i kao na pokušaj da se bez univerzalnih i sigurnih kriterijumastvore univerzalne i sigurne mere. Bezbrojni pregaoci u tom mnogoljudskom i vrlo ozbiljnom poduhvatu decenijamasu radili na tome da njihova koka, koju su napajali i hranili imaginarnom supstancom, ipak snese stvarno jaje. Dazabune ne bude,580„koka" je psihodijagnostika ili konkretnije baterija testova, tehnika i skala procene ili još uže, svaki pojedinipsihološki instrument. Kada smo sveli račune ovog poduhvata koji je trajao desetak godina (između 40 i 80, zavisnood toga kada počinje merenje), shvatili smo da imaginarno ne može postati čvrsto, uhvatljivo i opipljivo ni na ovajnačin. Da bi ovakva operacija imala izgleda na uspeh, mora da postoji siguran, valjan, pouzdan i univerzalankriterijum ili definicija toga šta ispitujemo i pro-cenjujemo. Suprotno ovome, ako svaki konstruktor psihološkoginstrumenta, ma koliko bio iskusan, inteligentan, naučno kreativan, sam pronalazi i izmišlja kriterijum, ili to isto činiautor knjige koji stvara teoriju, onda praktičar mora da se vrti u jednoj zbrci, da se nekako dovija i da priziva višusilu da mu bude od pomoći. Uzaludno je svako nastojanje da se parcijalnim merama, teorijskim, praktičnim iliistraživačkim, iscenira nezamenljivo opšte, univerzalno sistemsko rešenje. Drugim recima, ako ne postoje sigurnikriterijumi i definicije za dijagnostičke kategorije, odnosno za sistem kategorija, i ako ne postoji sistem pojava itermina za opis, objašnjenje i predviđanje, onda ne možemo sa sigurnošću da procenimo ni bolest, ni ličnostispitanika. Ne možemo to uraditi bolje nego što već radimo i kao što smo to, u ovoj knjizi, pročitali i razumeli.Dakle, ne ostaje psihodijagnostici ništa drugo nego da, kao i do sada, obavlja svoj zadatak, na postojećem nivoukvaliteta, i bez prepuštanja zabludi da se nekakvim metodskim promenama i usavršavanjem instrumenata iliprocenjivača, može stvoriti zamena za opšta, sistemska rešenja. Sa takvim saznanjem o stvarnom stanju stvari, glupoje osećati krivicu zbog toga što će neko reći ili napisati sud da psihodijagnostika nije uspela. Na žalost, mi kroz ovajdecenijama dugi eksperiment nismo saznali ni to da li je psihodijagnostika mogla uspeti, da su stvoreni nužni uslovijednog uspeha. Međutim, znamo da smo na te neophodne i nužne uslove godinama čekali i nadali se da će oni bitistvoreni ili da će neko od nas da doprinese njihovom stvaranju. Zato sada mislimo da se psihologija sapsihodijagnostikom „istračala", da se ponudila pre vremena. I to je samo interpretacija. Jer, sasvim je moguće daje iovaj istorijski ,,psihodijagnostički eksperiment" doprineo tome da se nalaženja sistemskih rešenja ubrza. Na sreću,klasifikacioni sistem u psihijatriji, i pored svih mana, kritika, omalovažavanja i negiranja, postoji i nekim svojim

hodom se menja. Verujemo da je ta promena konstruktivna i progresivna, dakle realna. Možda ćemo u skorojbudućnosti imati bolji klasi fikacioni sistem, a samim tim i bolje klasifikacione kriterijume za baždarenjepsiholoških instrumenata. Što se tiče procene ličnosti, horizont je, za sad, na žalost, tamniji. Da završimo, Katel je upravu kada kaže: znanje je ispred merenja. To, znači da ono što merimo, klasifikujemo i procenjujemo mora bitipoznato i određeno. To je jedan odnos međuzavisnosti u kome promena na jednoj strani ne povlači za sobom nužnopromenu na drugoj. Međutim, ako je to tačno, onda je tačno i drugo, da ograničenost na jednoj strani koči promenuna drugoj strani. Dijagno-581stika je po definiciji reproduktivna i kreće se u zatvorenom sistemu. Saznanje ne mora da sledi neki formalizovanimetod, ono može da nastane i intuitivno, kao kreativni akt. Takva otkrića bez kojih nema napredovanja znanja nespadaju u dijagnostiku već u nauku. Dijagnostički sistem je kanoniziram pravilnik govora i klasifikovanja nekihdefinisanih pojava. Dijagnostika kao metod služi tome da svaka pojava bude pravilno prepoznata, opisana iraspoređena tamo gde joj je mesto. To znači da je ona u službi datog sistema znanja. Dijagnostika verifikuje pret-postavke, naslućivanja i intuiciju kliničara, ali ona ne može biti verifika-cioni kriterijum sistema znanja koji je iznadnje. U tom odnosu metod služi tome što smatramo daje znanje. Samo to znanje ima svoj put nastajanja, provere,dokazivanja, ukratko verifikacije, ali sve to spada u sektor nauke. Sve što je rečeno ne znači da dijagnostika kaometod ne može biti od koristi za nauku, daje tuđa nauci. To nije tačno. Međutim, moramo razlikovati dijagnostičkimetod u regularnom smislu, kao najčešći način korišćenja u službi dnevne prakse, i drugu, vanrednu funkcijudijagnostičke metode, kada se koristi u sklopu nekog istraživačkog projekta. Kada se dijagnostički metod ili samopojedini testovi, tehnike i skale koriste u naučnoistraživačke svrhe, što je principijelno ispravno, onda se ta namena iposebno kaže i naglasi. 7. Psihoterapijska dijagnostika kao alternativaU baražu kritičkih i kritizerskih napada na psihodijagnostiku ističu se dve primedbe koje posebno pogađaju pozicijebranioca. Prva primedba konstatuje daje tačnost psihodijagnostičkih procena manja od očekivanih, da je po učinkutek dovoljna. Druga primedba glasi da ni tačne procene nemaju nekog smisla jer je odnos između dijagnoze iterapije u psihijatriji nespecifikovan ili arbitraran. Ova druga kritička žaoka je bol-nija pošto je teže prihvatiti sud današ rad nema smisla nego da nije dovoljno tačan i dobar. Bol je utoliko više proživljen ukoliko i sami shvatamoinstinitost argumenta. U toj situaciji možemo različito da se postavimo. Možemo da potisnemo, da otpišemo taj sud,možemo da kažemo „koga je briga, to je njihov (?) problem", možemo da potražimo alternativni posao ili možemoda se nostalgično prisetimo vremena kada je svaki čika doktor bio i dijagnostičar i terapeut u istom licu. I poredvelikog broja knjiga, članaka i rasprava koje se bave tom temom, ostalo je nejasno šta može dijagnostičar da sazna,da proceni i saopšti psihoterapeutu, o pacijentu, što bi bilo od stvarne koristi za terapiju. Ma koliko da su jedna idruga strana nastojale da „izađu jedna drugoj u susret", taj susret nikako da se desi. I pored sveg mozganja i trudapravilo „korisnog doprinosa" nikako nije dalo da se ulovi. Na kraju, psihodijagnostičari su postali rezignirani ili ljutina sebe i svoj posao, a psihoterapeuti su okrenuli list i počeli da smišljaju načine dijagnostikovanja koji su funk-cionalni u odnosu na metod terapije. Tako je, malo po malo i u velikoj tišini, svaki savremeni psihoterapijski metodili škola, stvorio neki metod procene stanja pacijenata u toku terapijske situacije. A kad pogledamo582psihoterapijsku scenu u celini videćemo daje stvoreno nešto što bi mogli nazvati psihoterapijska dijagnostika. Izperspektive istorije medicine to nije neka revolucionarna novina. Skoro svaka vrsta terapije proizvodi određenepromene koje terapeut prepoznaje, kodira i analizira i na taj način kontroliše proces. U izvesnom smislu ova„terapijska dijagnostika" je samostalna u odnosu na zvaničnu, „pravu" dijagnostiku. No, ona je korisna i potrebna.Do sada nije bilo ozbiljnih pokušaja da se ova „mala dijagnostika" nametne zvaničnoj dijagnostici. Skoro uvek seprihvata da je terapijska dijagnostika iz nekih razloga drugorazredna. U situaciji koja je stvorena danas u psihijatriji ikliničkoj psihologiji, gde je psihoterapija postala prvorazredni zadatak, posao za koji se stručnjaci dugo pripremaju ipolažu rigorozne ispite, stručnost koja pretenduje na sopstveni i izdvojeni naziv („psihoterapeut"), deo posla koji jepočeo da se fetišizira, došlo je do istorijskog obrta. Naime, u okviru određene psihoterapije „mala dijagnoza",odnosno psihoterapijska procena je postala dominantna, a „velika dijagnoza", odnosno zvanična i po nomenklaturidata klasifikacija je pala u potpunu nemilost.Sve nama poznate vrste i škole psihoterapije danas imaju svoj dijagnostički metod: semiotiku, terminologiju,klasifikacioni sistem, inter-pretacijska pravila i nešto što „velika dijagnostika" nema i u skoroj budućnosti neće nipostići, a to je čvrsta veza za terapijom i usaglašenost sa operativnom teorijom. Ako napravimo jednu prozivkupriznatih psihoterapija, i svakoj uputimo isto pitanje: Da li imate svoj dijagnostički metod, da li verujete u takopostavljenu dijagnozu i da li ćete i dalje da radite na isti način, odgovor će uvek biti isti, pozitivan. Psihoanaliza, te-rapija i modifikacija ponašanja, nedirektivno savetovanje, socio i psiho-drama, bioenergetska terapija, emocionalnoracionalna terapija, transak-ciona terapija i geštalt terapija, sve od reda imaju i razvijaju svoju specifičnupsihoterapijsku dijagnostiku, po njoj rade, po njoj kontrolišu proces i modifikuju terapijske postupke. Ovipsihoterapeuti su ravnodušni prema stanju u „velikoj dijagnostici".583LITERATURAAllport, G. (1962): The general and the unique in psychological science, Journal ofPsychology 1962,3.Allport, G. (1937): Personality: A psychological interpretation, Holt, N.Y. Allport, G.(1965): The trend inmotivational theory, u knjizi Handbook ofprojec-tive tehniques, Ed. Murstein, B. Basic Books. N.Y. Abt, L. andBellak, I. (1950): Projective psychology, Knopf. Anastasi, A. (1961): Psychological testing (2nc* edition),

MacMillan, N.Y. Arthur, A.Z. (1966): A decision making approach to psychological assessment in the clinic,Journal of Consulting Psychology, 1966, 30.Ash, P. (1949): The reliability of psychiatric diagnosis, Journal of Abnormal and Social Psychology, 44, 272-281.America Psychiatric Association (1980): DSM-3, Washington DC, APA. Američka psihijatrijska udruga (1996):Dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje (DSM-IV), Naklada Slap, Jastrebarsko Anderson, H. andAnderson, G.L. (1951): An introduction toprojective technigues, Prentice-Hall, N.Y.Barron, F. (1953): An ego strength scale which predicts response to psychothe-rapy, Journal of ConsultingPsychology, 1953, 17.Barnes, G. (1977): Transactional analysis after Eric Berne, Harpers College Press. Bartolović, B. i Vodanović, M.(1970): Pokušaj da se na nov način odredi kon-formnost odgovora dobivenih metodom slobodne asocijacije, Revijaza psihologiju, 1970, 2.Bellak, L., Hurvitch, M. and Gediman, L. (1975): Egofunctions in schizophrenics and normals, Wiley, 1975, N.Y.Bergin, A. and Garfield, S. (1971): Psychotherapy and behavior change. An empirical analysis, WileyBerger, J. (1966): Dijagnostička diskriminativnost Rorschachove tehnike na različitim nivoima obrazovanja, Srpskiarhiv za celovito lekarstvo, 1966, 6. Berger, J. i Vlajković, J. (1966): Percepcija neutralnih i motivacionih stimulakod alkoholičara, Akoholizam, 1966, 3.Berger, J. (1967): Zašto Rorschachov metod ipak opstoje!, Psihologija, 1967, 1. Berger, J. i Marinkov, M. (1969):Hipoteza o slojevima kao teorijski okvir predik-cije uspeha rehabilitacije neurotičara, Psihologija, 1969, 2. Berger, J.(1970): Psihodijagnostičke tehnike zaprocenu telesne teme, Psihologija, 1970, 1.Berger, J. i Vranješević, L. (1970): Problem patološke pristrasnosti u interpretaciji projektivnih tehnika. AnaliZavoda za mentalno zdravlje. 1970, 2.584Berger, J. i Matković, O. (1970): Prediktivna i postdiktivna validnost psihodijag-nostičkog testiranja i retestiranja,Naučni skup psihijatara Srbije, Vmjačka Banja Berger, J. i Miladinović, V. (1970): Dijagnostički stereotipovikliničkih psihologa i psihijatara, Revija za psihologiju, Zagreb, 1970, 1.Berger, J. i Matković, O. (1971): O povezanosti izraženih konflikata na psihodi-jagnostičkim tehnikama, Kliničkesveske, 1971, 2.Berger, J. (1971): Različiti sistemi TAT interpretacije, Kliničke sveske, 1971, 2. Berger, J. i Pavlović, D. (1973):Dijadni Roršah u eksploraciji bračnih parova, Kliničke sveske, 1973, 1.Berger, J., Ignjatović, M. i Marković, M. (l 973): Sta određuje Rorschach kinestet-ski odgovor: razvojni uslovi, ćelaličnost ili koncept Jal, Kliničke sveske, 1973, 1. Berger, J. (1974): Ulaganje u psihodijagnostički izveštaj, vredi litruda! Kliničke sveske, 1974, 1.Berger, J. (1974): Psihološki nalaz -jedan racionalni pristup. Kliničke sveske. 1974, 1.Berger, J. i Todorović, J. (1975): Procena efekta psihoterapije putem MMPI mini muha, Anali Zavoda za mentalnozdravlje, 1975, l, 7.Berger, J. (1976): Valjanost psihološke dijagnoze u zavisnosti od količine i vrste podataka, kao i načinainterpretacije. Psihološka istraživanja. Institut za psihologiju, 1976, Beograd.Berger, J. (1979): Psihodijagnostika, NolitBerger, J. (1980): Treći roditelj: Novi pravci grupne psihoterapije, Nolit Berger, J. (1983): Priručnik za testnedovršenih rečenica - TNR, SDPS. Berger, J. (1989): Projektivna psihologija - Rorschachov metod, Nolit Berger,J., Biro, M. i Hrnjica, S. (1990): Klinička psihologija, Naučna knjiga Berger, J. (1995): Psihološki potporni sistem.Model bazičnih oslonaca ličnosti (BOL), Erinije, 2002, CPP.Berger, J. i Kostić, P. (2002), Bazični oslonci ličnosti i psihološki potporni sistem, Priručnik za BOL/TPMS, DPS-CPP.Berger, J., Marković, M. i Mitić, M. (1995): Priručnik za Vekslerov individualini test inteligencije VITI, DPS/CPPBeograd,Berger, J. i Vukobrat, S. (1998): Životne teme i personalni stavovi (modifikovani TNR), DPS/CPP, BeogradBerger, J. (2003): Sinopsis-pitanja psihološke praćene ličnosti i integracije, CPP. Bellak, L. (1947): A guide tointerpretation ofthe thematic apperception test, Psy-chological CorporationBerne, E. (1964): Games people play: The psychology of human relationships, Penguin Books, 1964.Bender, L. (1938): A visual motor gestalt test and its clinical use, American Orthopsvchiatric Association, ResearchMonographs, 3.Benton, A. L. (1963): The revised visual retention test. Clinical and experiential application, The state Universitv ofIowa,1963.Beutler, L. E i sar. (1995): Bridging scientist andpractitioner perspectives in clinical psychology, AmericanPsvchologist, 50, 984-994.585Bieri, J., Atkins, A. and Briar, S. (1966): Clinical and social judgement: The dis-crimination ofbehavioralinformation, Wiley, 1966.Biro, M. (1976): Rorschachov metod u proučavanju, suicidalnog ponašanja - univerzalno rešenje ili potpunipromašaji Psihologija., 1-2, 93-107. Biro, M. (1978): Logičko-metodološki status psihijatrijske dijagnoze,Psihijatrija danas, 3-4, 293-303.Biro, M. (1984): Karakteristike WISC-a kod praćene mentalne zaostalosti, Zbornik JSPMI, Zagreb

Biro, M. (1987): Priručnik za Test Vizuelnog Pamćenja (TVP), SDPS. Biro, M. (1995): Dijagnostička procenaličnosti, MMPI-202, Futura, Novi Sad Biro, M. (1998): Priručnik za REVISK (II revidirano izdanje), SDPS;Beograd Biro, M. (1990): Klinička psihologija, Naučna knjiga, Beograd Biro, M. i Berger, J. (1981): Praktikumzaprimenu i interpretaciju MMPI, SDPS. Biro, M. i Tili, E. (1981): Psihodijagnostika neurotične depresivnosti,Avalske sveske, 4, 93-101.Biro, M., Ristić, Novović, Z. (1987): Procena verovatnoće predikacije kao pokušaj adekvatne validacije Rorschacha,Primijenjena psihologija, 8, 265-273. Biro, M.,Tili, E., Lisulov, R. i ost. (1987): Faktorska analiza depresivnihporemećaja kao osnov klasifikacije depresije, Psihologija, 3-4, 35-44. Biro, M. i Butollo, W. (2003): Kliničkapsihologija, Futura publ., Novi Sad Block, J. (1961): The Q-sort method in personality assessment and psjchiatricresearch, Charles Thomas, SpringfieldBlock, W.G. (1962): A study ofthe meaning set in the judgement ofthe clinical test data, Journal of ClinicalPsychology, 62, 18. Bohm, E. (] 958): Rorschach test diagnosis, Grune Straton, N.Y. Branković, Z. (1971): Prviklinički intervju sa paranoidnim shizofreničarem, Kliničke sveske, 1971, 1.Cattell, R.B. (1951): Principles ofdesign in ,,projective " or misperception tests of personality, u knjizi Anintroduction toprojective technigues, Editori: Anderson, H. i Anderson, G., Prentice-Hall, N.Y.Cattell, R.B.(1962): Foundations ofpersonality measurement theory in multivari-ate experiment, iz knjigeContemporary research inpersonality, Editor: Sarason, I, G. Van NostrandCarr, A.C. (1958): The psychodiagnostic test batery: rational and methodology, u knjizi Progress inclinicalpsychology, Editori: Bruner, D. i Abt, L. Grune Stratton, Cerović, S. (1981): Pojam duševnog zdravlja ipsihodijagnostika, magistarski rad, Filozofski fakultet, BeogradCerović, S. (1982): Sudbina medicinskog modela u kliničkoj psihologiji, Psihologija, 3, 95-101.Cronbach, L. and Meehl, P. (1952): Construct validity in psychological tests, Psy-chological Bulletin, 1952, 52.Cronbach, L. (1960): Essentials of Psychological testing, Harper, N. Y. Cohen.R. (1973): Patterns ofpersonalityjudgements, Academic Press, N. Y.586Cline, V.B. and Richards J.M. (1962): Components of accuracy in interpersonal perception scores and dinical andstatistical prediction controversy, Psychologi-cal Research, 1962,12.Dahlstrom, W.G., Welsh, G.S. (1960): An MMP1 Handbook: A Guide to Use in Clinical Practice and Research,MU, Minnesota PressDavids, A. and Pildner, H. (1959): Comparison ofdirect and projective methods of personality assessment underdifferent conditions ofmotivation, Psychological Monographs, 1959, 72.Delay, J., Pichot, P. Lamperiere, T. and Perse, J. (1958): The Rorschach and the epileptic personality, Logos, N.Y.Doli, E. A. (1953): Measurement ofsocial competence: A manualfor the Vineland Social Maturity Scale, CirclePines, America Guidance Services Holt, R and Havel, J.A (1960): A methodfor assessing primary and secondaryprocess in the Rorschach, u knjizi Rorschach psychology, Editor: Rickersvsiank-ina, J. WileyHuber, J. T. (1961): Repot writting in psychology and psychiatry, Harper, N.Y. Kanfer, F. and Saslow, G. (1960):Behavioral diagnosis, iz knjige Behavior the-rapy, Editor: Franks, C., McGraw-HilL 1960.Kaplan, H. and Sadock, B, (1972): Clinical diagnosis in group psychotherapy, Dutton, N.Y.Machover, K. (1949): Personality Projection in the Drawing ofthe Human Figure, Charles Thomas, SpringfieldMatarazzo, J. D. (1972): Wechsler'sMeassurementandAppraisalofAdultIntelli-gence, Williams and WilkingsMatarazzo, J. D. (1986): Computerized dinicalpsychological test interpretations: Unvalidated plus ali mean and nosigma, American Psychologist, 14, 14-24. Exner, J. E. (1993): The Rorschach: A Comprehensive System, J. Wiley,N.Y. Eysenck, H. J. (1954): The science of personality: nomothetic, Psychological Review, 61,339-342.Eysenck, H. J. (1960): The structure of human personality, Methuen, London Eysenck, H. J. (1970): A dimensionalsystem ofpsychodiagnostics, ColumbiaUni-versity PressFarber, I. (1964): Prediction versus understanding, iz knjige Personality change, Editori: Worchel i Byrne, J. WileyN.Y.Fulkerson, S. C. (1965): Some implication ofthe new cognitive theory for projective teste, Journal of ConsultingPsychology, 1965, 3.Goldberg, L. and Werts, C. (1966): The reliability of dinical judgement: A multi-trait multimethod approach,Journal of Consulting Psychology, 1966, 30, 3. Goldstein, G. and Scheerer, M. (1941): Abstract and concretebehavior, Psycho-logical Monographs, 1941, 53.Goldstein, G., Hersen, M. (1984): Handbook ofPsychological Assessment, Perga-mon Press, N.Y.Golden, Ch., Kane, R. et ali (1981): Relationship ofthe Halstead-Reitan neuropsy-chological batery to the Luria-Nebraska neuropsychological batery, Journal of Consulting and Clinical Psychology, 1981, 3.587Goldberg, L. R, (1965): Diagnosticians versus diagnostic signs: The diagnosis of psychosis versus neurosis from theMMPl, Psychological Monographs, 79. Goldfried, M., Striker, G. and Weiner, I. (1971): Rorschach handbook ofclinical and research applications, Prentice-Hall.Grassi, J. (1970): The Grassi block substitution testfor measuring organic brain pathologyGroth-Marnat, G. (1990, 1999): Handbook of Psychological Assessment, J. Wiley &Sons,N.Y.Gunderson, F. and Kapfer, E. (1966): Variability infactor structures ofclinicians personality ratings, Journal ofConsulting Psychology, 1966. 4. Hamilton, M.(1967): Development ofa rating scale for primarj depressive illness,

British Journal of Social and Clinical Psychology, 6, 278-296, 24. Hmjica, S. (1982): Zrelost ličnosti, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Ignjatović, L, Momirović, K., Džamonja, Z., Wolf, B., Šipka, P. (1986): S-R skale,SDPS.Meehl, P. E. (1954): Clinical versus Statistical Prediction: A Theoretical Analysis and Review ofthe Evidence,University of Minnesota Press., Minneapolis Meehl, P. E. (1973): Psychodiagnosis, Selected Papers, Norton andCo., N. Y. Mischel, W. (1968): Personality andassessment, J. Wiley, N. Y. Kaufman, A. (1981): Intelligent testingwith the WISC-R, Wiley, N. Y. Kaufman, A. and Lichtenberger, E. (1999), Kelly, E. and Fiske, D. W. (1951): Theprediction of performance in clinical psychology, University of Michigan Press, 1951, AnnArborKleinmuntz, B. (1964): Personality test interpretation by digital computer, Psy-chological Monographs, 1964,77.Kelly, G. A. (1955): The psychology of personal constructs, vol. I-II, Norton Kelly, G. A. (1955): A theory ofpersonality: The psychology of personal constructs, Norton, N.Y.Kondić, K. (1985): DST-intervju, SDPS, Beograd,Kostić, P. i Divac, M. (1999): Praktikum Machover testa-crtež ljudske figure, DPS/CPP, BeogradKorchin, S. (1976): Modem clinicalpsychology, Basic Books, N. Y. Kragh, U. and Smith, G. (1968): Percept geneticanalysis, Glerup, Lund Laing, R. D., Philipson, H. and Lee, A. (1966): Interpersonal perception, Springer, N. Y.Levy, L. H. (1963): Psychological interpretoation, Holt-Reinhart, N.Y. Lezak, M.D. (1983): NeuropsychologicalAssessment, Oxford University Press, OxfordLittle, K. B. and Schniedman, E. S. (1959): Congruencies among interpretations of psychological tests andanamnestic data, Psychological Monographs, 1959, 73. Lorr, M., McNair, D.M., Klett, C. J. (1966): InpatientMultidimensional Psychi-atric Scale, Consulting Psychologists Press, Palo Alto, Ča. Luria, A. R. (1976): Osnovineuropsihologije, Nolit588Luria, A. R (1965): Neuropsychological analysis offocal brain lesions, u knjizi(Editor: VVolman, B. B.) Handbook ofClinical Psychology, McGraw-Hill, N. Y.Prelinger, R., Zimet, C. (1964): An Ego Psychological Approach to CharacterAssessment, Collier-Mac MillanRapaport, D., Gill, M., Schafer, R. (1968): Diagnostic Psychological Testing,International University Press, N. Y.Rotter, J. B. (1954): Manualfor the Rotter Incomplet SentencesBlank, Psycholo-gical CorporationRorschach, H. (1951): Psychodiagnostics (5* edition). Hans Huber, BernRohde, A. (1957): The sentence completion method: its diagnostic and clinicalapplication to mental disorder, Ronald PressSarbin, T., Taft, R., Bailey, D. (1960): Clinical Inference and Cognitive Theorj,Holt and Reinhart, N. Y.Sechrest, L. (1963): Incremential validity: A recommendation, Educational andPsychological Measurement, 23.S«\e,&,L.K.(V959yTKe relative contvibution of^our kinds of data to accuracj inpersonality assessment, Journal of Consulting Psychology, 23.Stephenson, W. (1953): Jhe study ofbehavior: Q technique and its methodology,University of Chicago PressStone, H. K. and Dellis, N. P. (1960): An exploratory investigation into the levelshypothesis, Journal of Projective Techniques,24.Swensen, C. (1957): Empirical evaluation oj human figure drawings, Psycholo-gical Bulletin, 54.Schostrom, E. (1964): An inventory for the measurement of self actualization,Educational and Psychological Measurement, 24.Schneidman, E. (1951): Thematic test analysis, Grune and StratonVernon, P. E. (1963): Personality Assessment, Methuen, LondonWechler, D. (1958): Measurement ofAdult Inteligence, Williams and WilkinsWeiner, I. B. (1966): Psychodiagnosis in schizophrenia, WileyWolman, B. B. (1965): Handbook of Clinical Psychology, McGraw-Hill, N. YZiegler, E., Philips, L. (1961): Psychiatric Diagnosis: a Critic, Journal of Abnor-mal and Social Psychology, 63, 607-619.Zubin, J., Eron, L. and Schumer, F. (1965): An experimental approach to projec-tive techniques, Wiley, N. Y.Zubin, J. (1969): The role of models in clinical psychology, u knjizi Models ofClinical Psychology, Editor: Abate, L. L., Gorgia State College, AtlantaDžamonja-Ignjatović, T. (1999): Psihodijagnostika i savremeni modeli ličnosti,Zadužbina Andrejević, Beograd589SADRŽAJPredgovor ............................................................3

PSIHODIJAGNOSTIKA - OPŠTIDEOI KLINIČKI METODUvod ................................................................8Struktura kliničke metode ................................................9U susretu tri tradicije ...................................................11Klinički metod u psihologiji..............................................13Kritika kliničkog metoda................................................16Dijagnostička klasifikacija...............................................18Objektivnost klasiflkacione dijagnoze......................................19Vremenska stabilnost dijagnoze...........................................20Dinamička dijagnoza...................................................21Razumevanje slučaja...................................................23Procena prema posebnim kriterijumima .................•...................24Klinička predikcija.....................................................24Evaluacija psihoterapije.................................................25Jedan sokratovski dijalog o kliničkoj metodi.................................27II PSIHODIJAGNOSTIKAPeriodizacija razvoja ...................................................33Vertikalni razvoj psihodijagnostike........................................37Staje psihodijagnostika.................................................39Predmet psihodijagnostike...............................................41Psihodijagnostika i psihopatologija........................................42Psihodijagnostika i ličnost...............................................42Psihodijagnostika i procena parova i grupa..................................44Psihodijagnostika i antropologija..........................................45Zadaci psihodijagnostike - psihodijagnostika između nužnosti i apsurda ...........45Saznanje putem posrednika..............................................47Da li je nauka potrebna u psihijatriji .......................................48III METODOLOŠKA NAČELA PSIHODIJAGNOSTIKESkupina ili baterija.....................................................50Otvorenost ili protočnost agregata.........................................50Favorizovanje širokog dijapazona.........................................51Prednost multidimenzionalnih instrumenata.................................51Princip individualizacije ispitivanja........................................52Promena sastava skupine................................................53Promena redosleda TTS.................................................53Promena trajanja ispitivanja..............................................54Eksplorativnost i druga načela............................................54Psihometrijska osnova psihodijagnostike....................................55590Klasifikacija psihodijagnostičkih pristupa...................................56Teorijska osnova psihodijagnostike........................................57Dijagnostička studija slučaja.............................................58Studija slučaja i individualne razlike.......................................60Studija slučaja kao metodološki okvir......................................63IV UDEO DIJAGNOSTIČARAKliničko iskustvo......................................................65Učenje dijagnostikovanja................................................65Ličnost psihodijagnostičara..............................................67Da li je psihoterapija dijagnostičara nužna?..................................69V INTEGRACIJA PODATAKADva načina integracije podataka ..........................................71Rivalitet kliničke i statističke metode.......................................73Metodološki problemi vezani za predikciju..................................74Interpretacija Meehlove kontroverze.......................................74Komparacija kliničke i statističke predikcije.................................75Diferencijalna definicija kliničke metode ...................................76Statističke metode integracije.............................................77Primena elektronskih računana ...........................................80Forme kliničkog integralnog suđenja.......................................82VI PROCESI DIJAGNOSTIČKE SPOZNAJEEpistemološki aspekt spoznaje ličnosti .....................................86Specifičnost spoznaje ličnostii............................................88

Klasifikacija teorija spoznaje ličnosti.......................................90Intuitivna spoznaja ličnosti ..............................................91Kognitivne teorije spoznaje ličnosti........................................92Empatička spoznaja ličnosti.............................................100Interakcione teorije spoznaje............................................101Psihoanalitička interpretacija kliničara ....................................102Psihoanalitička interpretacija pozicije ispitanika.............................105Transakciona interpretacija .............................................108Fenomenološko-metaperceptivna interpretacija..............................112Da li je psihodijagnostička procena kreacija? ...............................113VII VALIDACIJA KLINIČKE METODETipovi validacije kliničke metode ........................................116Validacija kliničke baterije..............................................118Validacija opisa ličnosti................................................119Tehnika Q sortiranja...................................................120Integralna definicija kliničke metode......................................122PSIHODIJAGNOSTIKA - OPERATIVNI DEOVIII DIJAGNOSTIČKI DOSIJE SLUČAJAVođenje dosijea slučaja................................................126Biografski pristup eksploraciji ličnosti.....................................132Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija...................137Shema sadržaja biografske eksploracije....................................142Procena ličnosti u vreme eksploracije .....................................143Izgled, držanje i opšta karakteristika ponašanja..............................144Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima............................145591IX DIJAGNOSTIČKI INTERVJUIntervju kao sistem komunikacije ........................................152Klasifikacija kliničkog intervjua .........................................154Dijagnostički i terapijski intervju.........................................155Intervju i dijagnostičko posmatranje ......................................158Emocionalna interakcija u dijadnom sistemu................................161Autoritet i vodstvo u dijadnom sistemu: direktivni i nedirektivni intervju .........164Šta povezuje elemente: stavovi, predubedenja i očekivanja?....................167Faze intervjua........................................................169Intervju u sastavu studije slučaja.........................................171X OPSERVACIJA IPROCENA PONAŠANJAMetodološki oplemenjena opservacija.....................................176Šta posmatra kliničar? .................................................178Posmatranje u faza....................................................179Pravila dobrog posmatranja.............................................181Skale procene ponašanja ...............................................184Kvantiflkacija posmatranja - faktorizirane skale procene......................189Tipične greške posmatranja i procene .....................................194XI STUDIJA SLUČAJA IPSIHODIJAGNOST1ČKI TESTOVINa prelazu od naturalističkog ka psihotehničkom ispitivanju ...................198Osnovne odlike psihodijagnostičkih testova................................200Testiranje kao uzimanje uzoraka ličnosti...................................200Testiranje i zaključivanje preko korelata...................................202Testiranje kao dijagnostički eksperiment...................................205Testovne norme i dijagnostička procena ...................................206Psihometrijski kriterijumi ..............................................209Selektivno dejstvo bolesti i poremećaja na testove ...........................218Komplementi ili antagonisti, psihoterapijski i projektivno-dinamički pristup.......219Psihotehnička procena i prolongirana opservacija............................222XII PSIHODIJAGNOSTIČKA PROCENA INTELIGENCIJEInteligencija i merni sistemi.............................................228Binetova skala procene inteligencije ......................................230Testiranje inteligencije odraslih: Wechslerove skale..........................231Wechslerova teorija inteligencije.........................................233Inteligencija i ličnost ..................................................234Ego-psihološki aspekt inteligencije.......................................235Wechslerov koncept koeficijenta inteligencije...............................235

Standardizacija Wechslerove skale .......................................237Testovna procena inteligencije...........................................240Testiranje inteligencije: šta zapravo merimo? ...............................243Dijagnostička procena mentalne zaostalosti.................................246Opis Wechsler-Bellevue skale inteligencije.................................250Validnost Wechslerovih skala inteligencije.................................258Kvalitativna analiza VB skale ...........................................259Promene i novine.....................................................262XIII PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTIRazlike između verbalnog i neverbalnog QI ................................268Međutestovne razlike, skater-analiza......................................269Unutartestovna neujednačenost (intratest skater).............................271Analiza verbalizacije ..................................................272592Patološki i normalni gubitak efikasnosti ...................................273Normalni tok propadanja sposobnosti.....................................276Koeficijent deterioracije................................................278Procena propadanja je izbor.............................................280Procena gubitka efikasnosti neurotičara....................................282Procena gubitka efikasnosti sociopata.....................................284Procena gubitka efikasnosti shizofreničara .................................285Intelektualna efikasnost i ličnost .........................................286Odraz promene ličnosti na E-I dimenziji...................................289XIV NEUROPSIHOLOŠKA PROCENAProcena oštećenja i propadanja sposobnosti ................................292Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima................................295Teorije o mozgu......................................................296Teorije sposobnosti i mozak.............................................298Neuropsihološka teorija................................................302Klasifikacija metoda neuropsihološke procene ..............................304Opšte eksplorativne tehnike i moždane disfunkcije...........................306Wechslerove skale i moždane disfunkcije..................................309Pojedinačne tehnike otkrivanja „organiciteta"...............................313Neuropsihološke baterije...............................................318Promene i novine.....................................................328XV SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LIČNOSTIKratak prikaz razvoja upitnika...........................................332Značenje individualnih razlika na upitnicima ...............................334Teorija determinirajućih sistema .........................................336Samoopisni odgovori i ekspresivno odbrambena vaga ........................340Svedočenje o sebi, varanje, pristrasnost i samozaštita.........................341Indirektni pristup; uputnici tipa verbalne reakcije............................344Cornell indeks .......................................................345Minesota multifazni personalni inventar - MMPI............................347Ugrađena skepsa, kontrolne skale MMPI...................................348Patološke skale MMPI.................................................350Eysenckovi inventari ličnosti: MMQ, MPI i EPI.............................353Upitnici sa faktorskom osnovom.........................................356Upitnici, faktori i nesvesno .............................................359Logika konkretnog, dijagnostika pomoću kompjutera.........................361Završna razmatranja o upitnicima i inventarima .............................364Promene i novine.....................................................366XVI DIJAGNOSTIČKA PROCENA JAOsnovne postavke o „Ja"...............................................372Diferencijacija „Ja" ...................................................377Instrument za eksploraciju Ja, tehnika Q sortiranja...........................378Ocena tehnike Q sortiranja..............................................381Semantički diferencijal.................................................383Tehnika eksploracije ličnih konstrukata....................................386Procena jačine ega....................................................389Samoopisna procena „telesnog Ja" .......................................392XVIIPROJEKTIVNE TEHNIKETeorija projektivnog test-ponašanja.......................................400

Projekcija i kognitivne strukture .........................................404593Projekcija i apercepcija ................................................405Multipli model indirektne eksploracije ličnosti..............................406Odnos latentnih i manifestnih potreba.....................................411Percept-genetička teorija ...............................................412A sad prkosno: od tehnike ka teoriji ličnosti ................................414Projekcija na egzistencijalistički način.....................................416Stare razlike: projekcija i ekspresija.......................................417Testovna projekcija kao automatizam i ličnost kao superautomat................421Teorija projekcije - nominalistička zamka? ................................423Završni komentar.....................................................425XVIII CRTEŽ LJUDSKE FIGUREStimulus............................................................431Odgovor ............................................................ 432Analiza crteža ljudske figure............................................434Znaci i njihovo značenje ...............................................435Prevazilaženje zbrke ..................................................436Determinante crteža...................................................437Dijagnostički elementi.................................................438Izrazi psihopatološke izmenjenosti na crtež.................................443Rezultati empirijske validacije...........................................444Moguće namene Mahover-tehnike........................................446Izbor okvira interpretacije ..............................................448Redosled pola na crtežu................................................449XIX RORSCHACHOVA TEHNIKATeorijske postavke....................................................452Testovni stimulus.....................................................454Postupak ispitivanja...................................................455Kategorije klasifikacije odgovora ........................................455Prva dimenzija: lokalizacija odgovora.....................................455Druga dimenzija: determinante odgovora ..................................458Forma i njeno značenje ................................................459Hromatska boja i njeno značenje.........................................460Ahromatske boje i osenčenost...........................................463Kinestetski odgovor i njegovo značenje....................................465Treća dimenzija odgovora: sadržaj .......................................467Četvrta dimenzija: originalnost i popularnost...............................469Neopažajne dimenzije odgovora: verbalizacija..............................471Obrada i interpretacija.................................................473Namena i korisnost Rorschachove tehnike .................................474Empirijska validacija i kritika ...........................................475Modifikacije Rorschachove tehnike.......................................478Promene i novine.....................................................481XX TESTOVI NEDOVRŠENIH REČENICA - TNRZašto je TNR popularan? ..............................................489Šta je test nedovršenih rečenica? .........................................490Kojoj vrsti tehnika pripada TNR? ........................................490Validnost na dimenziji dubinsko-svesno ..................................491Uticaj instrukcije .....................................................493Variranja korena rečenice ..............................................494Stepen strukturisanosti korena...........................................495U kome je licu formulisan koren? ........................................496594Obrada odgovora na TNR ..............................................497Monodimenzionalni i multidimenzionalni tip TNR...........................500Da lije identifikacija preduslov otkrivanju Ja na TNR-u? .....................501Maštanje - poistovećenje - samootkrivanje ................................502Validacija TNR-a.....................................................503Promene i novine.....................................................506XXI JUNGOV TEST ASOCIJACIJAOpis tehnike.........................................................510Instrukcija za davanje JTA..............................................510

Dodatna uputstva.....................................................511Psihološka analiza testovnog ponašanja....................................511Bliske reakcije .......................................................513Udaljene reakcije.....................................................514Dijagnostička važnost dihotomije bliske i udaljene reakcije ...................514Interpretacija odgovara ................................................515XXII TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TATOpis testovnog materijala...............................................516Primena TAT-a, uputstva i intervencije....................................517Teorijske pretpostavke.................................................519Murravev sistem analize TAT-priča.......................................524Modifikovani sistemi analize............................................529Struktura TAT-slika...................................................533Diferencijalne karakteristike TAT-slika....................................536Fizička sličnost kao činilac projekcije.....................................538Značaj socio-ekonomskih obeležja .......................................540Kriterijumi dobrog tematskog stimulusa...................................542Agresivnost na TAT-u.................................................543Provera mernih osobina TAT-a..........................................545XXIII PSIHOLOŠKA PROCENA: NALAZ I MIŠLJENJEAdministrativni aspekt psihološke dijagnoze................................549Forme psihološkog izveštaja ............................................550Osnovne komponente psihološkog izveštaja................................550Namena psihološkog nalaza.............................................552Opšti problem integracije podataka.......................................554Statistički postupci integracije...........................................555Izbor nivoa interpretacije...............................................556Da li je nalaz teorija individue?..........................................562Nalaz i posrednička uloga dijagnostičara...................................564Promene i novine.....................................................570XXIV ALTERNATIVELiteratura.............................................................584595Dr JOSIP BERGERPSIHODIJAGNOSTIKAMetod procene ličnosti i ponašanjaTreće prerađeno izdanje, 2004. godinaIzdavačZavod za udžbenike i nastavna sredstvaBeograd, Obilićev venac 5www.zavod.co.yuLikovni urednik MILOŠ JANKOVIĆGrafički urednik MILAN MRKOBRADKorekturaZavoda za udžbenike i nastavna sredstvaKompjuterska obrada DRAGUTIN NJEŽIĆObim: 37 Vi štamparskih tabaka Format: 17 x 24 cm Tiraž: 1000 primerakaRukopis predat u štampu januara 2004. godi Štampanje završeno maja 2004. godine Štampa: RADUNIĆ - Beogradline596