Žan Žene

Sluškinje 

Naslov originala: Jean Genet LES BONNES 

Preveo: Vjenceslav Kapural 

LICA: SOLANGE CLAIRE GOSPOĐA 

(Gospođina soba. Namještaj Louis XV. Čipke. U pozadni otvoren prozor, kroz koji se vidi fasada susjedne zgrade. Desno, krevet. Lijevo, vrata i komoda. Posvuda cvijeće. Večer.) 

CLAIRE: (u donjem rublju, leđima okrenuta stoliću za češljanje. Njena poza - ispružena ruka - kao i njen ton pretjerano su tragični) Opet te rukavice! Neprestano rukavice! Koliko puta sam ti naložila da ih ne nosiš u kuhinji! Nema sumnje, njima kaniš zavesti mesara. Ne, ne, nemoj govoriti, to je beskorisno. Objesi ih iznad slavine. Hoćeš li već jednom shvatiti da u sobi ne podnosim tu prljavštinu? Sve što spada u kuhinju je bljuvotina, razumiješ? Odlazi! I nosi odavde svoje bljuvotine! Jednom zauvijek! (Za vrijeme gornje tirade Solange promatra svoje ruke, s kojih je skinula gumene rukavice, čas ih skuplja, čas širi poput lepeze.) Idi. Dotjeraj se! Ne moraš žuriti, imamo vremena. Pođi. (Solange naglo mijenja držanje. Izlazi držeći ne rukavice vršcima prstiju. Claire sjeda za stolić. Miriše cvijeće, miluje pribor za uljepšavanje, četka kosu, dotjeruje lice.) Donesite mi haljinu. Brzo, nemam vremena! Kamo ste nestali? (Okrene se) Claire! Claire! (Ulazi Solange) SOLANGE: Molim gospođu, da mi oprosti. Pripremala sam lipov čaj za gospođu. CLAIRE: Donesite sve što mi je potrebno za izlazak. Bijelu vezenu haljinu. Lepezu, smaragde. SOLANGE: Da, gospođo. Gospođa želi sav nakit? CLAIRE: Donesite ga. Sama ću izabrati. I, naravno, lakirane cipele. One koje godinama priželjkujete. (Solange vadi iz ormara nekoliko kutija, otvara i odlaže na krevet.) Za svoj svadbeni dan, zar ne? Hajde, priznajte da vas je već zaveo, da ste u drugom stanju. (Solange čučne na sag, pljune na lakirane cipele i čisti ih.) Claire, upozorila sam vas, bez bljuvotina! Zadržite ih radije u sebi, djevojko, nek se na tom mjestu i usmrde! Ah! Ah! (Nervozno se nasmije) Nek se kakav zalutali putnik u njima utopi. Ah, ah, odvratni ste draga. Nagnite se malko, ogledajte se u mojim cipelama. (Ispruži nogu. Solange je promatra) Mislite li, možda, da mi pričinja osobito zadovoljstvo saznanje da mi je noga omotana plaštem vaše bljuvotine, smradom vaše baruštine. SOLANGE: (Klečeći vrlo ponizno) Želim da gospođa bude lijepa. CLAIRE: I bit ću. (Dotjeruje se pred zrcalom.) Mrzite me, zar ne? Želite me dotući svojom udvornošću, svojom poniznošću, svojim perunikama i rezedama? (Ustaje. Tiše.) Koliko cvijeća! Nepotrebno gušenje prostora. To je ubitačno. (Samodopadno se ogledava u zrcalu) Bit ću lijepa. Ljepša nego što ćete vi ikada biti. Ne mislite, valjda, da ćete s takvim licem i takvim tijelo osvojiti Marija? Taj smiješni mladi mljekar vas prezire, iako vam je napravi dijete... SOLANGE: Oh! Nikada nisam ni... CLAIRE: Šutite, glupačo! Haljinu! SOLANGE: (Traži po ormaru, razmiče haljine.) Crvenu. Gospođa će obući crvenu haljinu. CLAIRE Rekla sam bijelu, vezenu. SOLANGE: (Tvrdo) Gospođa će večeras imati haljinu od crvenog baršuna? CLAIRE: (Naivno) Da? A zašto? SOLANGE: (Hladno) Mislim na gospođine grudi pod baršunastom tkaninom, osobito ako gospođa bude uzdisala pripovijedajući gospodinu o mojoj odanosti. Crna haljina bi najbolje pristajala vašem udovištvu. CLAIRE: Kako? SOLANGE: Moram li biti jasnija? CLAIRE: Ah! Misliš na...? Sjajno! Prijetiš! Izvoli, vrijeđaj svoju gospodaricu, Solange! Misliš na gospodinovu nesreću, zar ne? Sad nije trenutak da me na to podsjećaš. No, tvoju opasku ću i te kako iskoristiti. Smješkaš se? Sumnjaš? SOLANGE: Još nije došao čas kada ćemo iskopati... CLAIRE: Moje podlo zlodjelo? Moju ljagu? Iskopati! Kakav rječnik! SOLANGE: Gospođo! 

CLAIRE: Znam na što ciljaš. Čujem kako bruje tvoje optužbe. Od prvog dana me vrijeđaš. Samo vrebaš trenutak kad ćeš mi pljunuti u lice. SOLANGE: (Samilosno) Gospođo, gospođo, dotle još nismo došli. Gospodin je... CLAIRE: Gospodin je dospio u zatvor mojom zaslugom, to si htjela reći! Slobodno reci! Nemaš dlake na jeziku. Govori! Ja sve radim iz potaje, iza cvjetnog zaklona, ali ništa mi ne možeš. SOLANGE: Najbeznačajniju riječ shvaćate kao prijetnju. Gospođa bi se morala katkada sjetiti da sam ja sluškinja. CLAIRE: Misliš li da ću zbog toga što sam gospodina prijavila policiji pristajući na taj način da ga prodam biti prepuštena tebi na milost i nemilost? Mogla sam postupiti i gore! Ili bolje. Misliš da ja nisam patila? Primorala sam svoju ruku - čuješ li, Claire? - primorala sam je da mirno, odlučno, nepogrešivo, bez precrtavanja, napiše pismo, koje je mog dragog trebalo odvesti na robiju. Umjesto podrške nudiš mi prezir. Govoriš o udovištvu. Gospodin nije mrtav, Claire. Makar gospodina seljakali iz jedne robijašnice u drugu, sve do Guyane, ići ću za njim! Da, njegova ljubavnica, luda od boli, ići će za njim. Pratit ću ga. Dijelit ću s njim njegovu slavu. Govoriš o udovištvu. Kraljice u koroti nose bijelu haljinu, Claire. Ti to ne znaš. Ne dopuštaš mi da obučem bijelu haljinu. SOLANGE: (Hladno) Gospođa će obući crvenu haljinu. CLAIRE: (Jednostavno) Dobro. (Strogo) Dodajte mi haljinu! Oh, kako osamljena i bez prijatelja! U očima ti vidim da me mrziš. SOLANGE: Ja vas volim. CLAIRE: Naravno, kao što se voli gazdarica. Voliš me i poštuješ. Očekujući nagradu, preporuku... SOLANGE: Sve bih učinila... CLAIRE: Znam. Utopila bi me u kaplji vode. (Solange pomaže Claire da obuče haljinu.) Zakopčajte. Ne vucite tako jako! Ne stežite toliko! (Solange klekne do njenih nogu. Poravnava nabore na haljini.) Ne dotičite me! Odmaknite se! Zaudarate kao divljač. Iz koje li ste smradne štale, nakon noćnih pohoda slugu, donijeli te mirise! Konjušnica! Služinska soba! Potkrovlje! (Dostojanstveno) Govorim o mirisu potkrovlja po sjećanju, Claire... Tamo... (Pokazuje na jedan kut sobe.) Tamo su dva željezna kreveta odijeljena noćnim stolićem. A ondje komoda od smolaste borovine s malim Bogorodičinim oltarom. Točno? SOLANGE: Mi smo nesretnice. Rasplakat ćete me. CLAIRE: Znači, točno. Prijeđimo sada na naše molitve gipsanoj Bogorodici, na naše klečanje! A da i ne spominjemo papirno cvijeće... Niti blagoslovljenu grančicu zimzelena... (Pokazuje na cvijeće po sobi.) Pogledaj ove cvjetove! Otvorili su se meni u počast. Ja sam bogorodica, Claire, mnogo od gipsane... SOLANGE: Šutite... CLAIRE: A tamo je znameniti tavanski prozorčić, kroz koji polugoli mljekar skače na vaš krevet. SOLANGE: Gospođa je u zabludi, gospođa... CLAIRE: Vaše ruke su zabludjele. Maknite ih od mene! Koliko puta vam moram ponavljati da su okužene kuhinjskim smradom? SOLANGE: Pad. CLAIRE: Molim? SOLANGE: (Ravnajući joj haljinu) Pad. Uređujem pad vašeg dostojanstva. CLAIRE: Smrdljivka! Odmaknite se! (Potpeticom Louis XV udari Solange po sljepoočnici. Solange, čučeči, uzmiče. Tetura.) SOLANGE: Ja kradljivka? Oh! CLAIRE: Rekla sam smrdljivka! Ako baš morate cmizdriti, idite u potrokrovlje. U svojoj sobi, ovdje, podnosim samo plemenite suze. Jednoga dana, skuti moje haljine bit će osuti suzama, dragocjenim suzama. Povucite vucarušo! SOLANGE: Gospođa ide predaleko... CLAIRE: Davao me podigao u mirisno naručje i nosi me daleko... Uzlijećem, letim, nestajem... (Lupa potpeticom o pod)... i ostajem. Ogrlicu! Požuri, nećemo stići. Ako je haljina predugačka, porubi je pribadačama. (Solange ustane i pođe po narukvicu, no Claire je pretekne i dograbi kutiju s nakitom. Prsti im se dotaknu. Solange ostane zaprepaštena, Claire ustukne.) Držite ruke podalje od mojih! Dodir vam je gnusan. Požurite! SOLANGE: Ne treba pretjerivati. Oči vam plamte. Uskoro ćete dota obalu... CLAIRE: Što kažete? SOLANGE: Obala. Granica, gospođo. Morate sačuvati razdaljinu. CLAIRE: Kakav rječnik! Djevojko, Claire, osvećuješ se, zar ne? Osjećaš da se primiče trenutak kad ćeš morati napustiti svoju ulogu... SOLANGE: Gospođa me savršeno shvaća. Gospođa pogađa moje misli. CLAIRE: Osjećaš da se primiče trenutak kad više nećeš biti sluškinja. Osvetit ćeš se. Već se pripremaš. Oštriš nokte. Mržnja te potiče, Claire, ništa ne smiješ zaboraviti. Claire, slušaš me? Claire, ti me slušaš? SOLANGE: (Odsutno) Slušam vas. 

CLAIRE: Sluškinja postoji samo zahvaljujući mojem postojanju. Mojim kricima. Mojim gestama. SOLANGE: Slušam vas. CLAIRE: (Urlajući) Zahvaljujući meni ti postojiš, a ipak me prezireš! Nemaš pojma kako je teško biti gospođa, Claire, biti povod vašeg prenemaganja! Dovoljno bi bilo da maknem prstom, pa da ti prestaneš postojati. Ali, ja sam dobra, ja sam lijepa. Prkosim ti. Očaj za izgubljenim draganom čini još ljepšom. SOLANGE: (Prezrivo) Vaš dragan! CLAIRE: Moj nesretni dragan još uvijek služi mojem dostojanstvu, djevojko. Ja rastem da bi tebe mogla smanjiti. Razbjesniti. Vrijeme je da dozoveš u pomoć sva svoja lukavstva... SOLANGE: Dosta bi bilo! Požurite! Jeste li spremni? CLAIRE: A ti? SOLANGE: (Isprva ljubazno) Spremna sam. Dojadilo mi je biti objekt gađenja. Mrzim vas... CLAIRE: Polako, mala, polako... (Lupka je po ramenu, da bi je primirila.) SOLANGE: Mrzim vas! Prezirem vas! Više vas se ne bojim. Pozovite u pomoć uspomenu na vašeg dragana. Nek vas zaštiti! Mrzim vas! Mrzim vaše dojke nakljukane namirisanim uzdasima. Vaše... bjelokosne grudi... Vaše zlatne bokove! Vaša... jantarasta stopala! (Pljune na njenu haljinu) Mrzim vas! CLAIRE: (Zgranuto) Oh! Oh! Ali... SOLANGE: (Gazeći po njenoj haljini) Da, gospođo, lijepa moja gospođo. Mislili ste, da vam je sve dopušteno? Do konca svijeta? Mislili ste da možete zgrabiti ljepotu neba, a meni je oduzeti? Da možete birati mirise, pudere, lakove za nokte, svilu, baršun, čipku, a meni ih uskratiti? Da mi možete oteti mljekara? Priznajte! Priznajte, htjeli ste mi ga oteti? Uzbuđuje vas njegova mladost, njegova svježina, zar ne? Priznajte! Solange vas šalje u govna CLAIRE: (Zaprepašteno) Claire! Claire! SOLANGE: Molim? CLAIRE: (Šaptom) Claire, Solange, Claire. SOLANGE: Ah, da. Claire. Claire vas šalje u govna! Stoji pred vama, iskrenija nego ikad! (Pljusne Claire.) CLAIRE: Oh! Oh! Claire... vi... oh! SOLANGE: Gospođa je živjela u uvjerenju da je zaštićena svojim cvjetnim barikadama, izuzetnom sudbinom žrtve. Gospođa, znači, nije računala s pobunom sluškinja. Pobuna raste, gospođo! Pobuna će probosti i izduvati balon vaše glupe avanture. Vaš gospodin bio je obični bijedni lopov, a vi ste... CLAIRE: Otpušteni ste! SOLANGE: Otpuštena? Ja? Šalite se! Gospođa je otpuštena! Lice vam je izobličeno. Zelite zrcalo? (Pruža joj ručno zrcalo) CLAIRE: (Samodopadno se promatra) Ljepša sam no ikad! Opasnost me čini dostojanstvenom, Claire. Ti si tama... SOLANGE: ...Paklena. Znam. Poznajem pjesmicu. Na licu vam piše moj odgovor. U redu, ići ću do kraja. Pred vama su vaše sluškinje, vaše vjerne službenice. Morali biste se jako proljepšati da biste ih mogli prezirati. Ne bojimo vas se više. U nama se miješaju kuhinjski mirisi s uzvišenošću i mržnjom prema vama. Ali, naš pravi lik se nazire, gospođo. Nemojte ismijavati moju rječitost... CLAIRE: Idite! SOLANGE: Na službu, gospođo! Vraćam se svojoj kuhinji, svojim rukavicama i svojem zadahu. Tihom podrigivanju slavine. Vi imate svoje cvijeće, ja svoju slavinu. Ja sam sluškinja. Ali, ne možete me uprljati. Sami nećete u nebo! Radije ću vas otpratiti gore, nego ostaviti svoju mržnju pred vratima. Smijte se samo, ali se i pomolite! I to smjesta! Život vam je na izmaku, draga! (Claire štiti rukama grlo. Solange je lupka po rukama.) Dolje šape! Otkrijte vaš krhki vratić. Hajde, što drhtite, što ste se naježili? Ja radim brzo i bezbolno. Da, da, vratit ću se u kuhinju, ali tek pošto ovdje završim posao. (Iznenada zazvoni budilica. Solange se zaustavlja. Obje glumice, pripijene jedna uz drugu, osluškuju.) Zar već? CLAIRE: Požurimo! Gospođa samo što nije stigla. (Raskopčava haljinu) Pomozi mi! Igra je svršena. Nažalost, nisi je dospjela izvesti do kraja. SOLANGE: (Pomažući joj, tužno) Uvijek isto! Tvojom krivnjom! Nikada nisi na vrijeme spremna! Ne dospijem te dotući! CLAIRE: Pripreme nam oduzmu mnogo vremena. Uostalom... SOLANGE: (Skine joj haljinu) Pogledaj kroz prozor! CLAIRE: Uostalom, ne moramo se tako žuriti. Pomakla sam budilicu naprijed da nas prije vremena upozori. (Umorno se spusti u naslonjač.) SOLANGE: Kakva sparina večeras! Cijeli dan je bio strašno sparan! CLAIRE: Da. SOLANGE: To nas ubija, Claire. CLAIRE: Da. SOLANGE: Vrijeme je. CLAIRE: Da. (Ustaje s naporom.) Idem pripremiti čaj. 

SOLANGE: Gledaj kroz prozor. CLAIRE: Imamo vremena. (Briše lice.) SOLANGE: Opet se prenemažeš... Claire, mala moja... CLAIRE: Umorna sam. SOLANGE: (Tvrdo) Gledaj na prozor. Kad bismo se oslonile na tvoju spretnost, ništa ne bi bilo na svom mjestu. Moram još očistiti gospođinu haljinu. (Promatra sestru.) Što ti je? Hajde, priberi se. Povrati svoje pravo lice, Claire, postani opet moja sestra... CLAIRE: Na kraju sam snaga. Ovo svjetlo me ubija. Misliš da susjedi... SOLANGE: Zar je to važno? Ne želiš, valjda, da... da obavimo pripreme u zraku? Zatvori oči, Claire. Odmori se. CLAIRE: (Oblačeći crnu haljinu) Rekla sam da sam umorna samo tako da nešto kažem. Ne pokušavaj me zbog toga sažaljevati. Ne pravi se nadmoćnom… SOLANGE: Htjela bih da se odmoriš. Najviše mi pomažeš kad se odmaraš. CLAIRE: Shvaćam. Ne moraš obrazlagati. SOLANGE: Ipak ću obrazložiti. Ti si prva sve započela. Prozrela sam te nakon one aluzije mljekaru. Mario je... CLAIRE: Oh! SOLANGE: Priznajem, mljekar mi noću kazuje same prostote, ali prema njoj ni malo uljudniji. Ipak, maločas, bila si sretna da možeš... CLAIRE: (Sliježući ramenima) Umjesto brbljanja provjeri je li sve u redu. Ključ od pisaćeg stola nije stajao ovako! (Stavlja ključ u prvobitni položaj.) Osim toga, ne postoji mogućnost - kako je običavao reći gospodin - da na cvjetovima karanfila ili ruža ne pronađeš... SOLANGE: (Žestoko) Maloprije si bila sretna što ti se pružila prilika da svoje uvrede... CLAIRE:... po neku vlas iz kose jedne ili druge sluškinje. SOLANGE: ... zajedno s pojedinostima iz našeg privatnog života pominješ sa… CLAIRE: Sa? Sa čim? Imenuj! Imenuj stvari! S obredom? Nemamo vremena za raspravljanje. Ona će se svakog trenutka vratiti. Ona! Razumiješ li? Ovaj put nam neće umaći, Solange! Zavidim ti na tome što si imala priliku vidjeti joj lice kad je saznala da je njezin ljubavnik uhapšen. Jednom je i meni pošlo za rukom da napravim dobar posao. Priznaješ? Da nije bilo mene i mog pisma policiji, nikada ne bi vidjela tu predstavu. Ljubavnik u uzama, gospođa u suzama! To će je dotući. Jutros se jedva držala na nogama. SOLANGE: Dao bog da crkne! Da napokon i ja dočekam nasljedstvo, da moja noga nikada više ne kroči u ono mračno potkrovlje, među glupane, mislim na sobara i kuharicu! CLAIRE: Ja sam voljela naše potkrovlje. SOLANGE: Ne raznježuj se! Kažeš da si ga voljela samo zato da meni proturječiš. Ja ga gledam jednostavno onako kako izgleda: mračno i golo. Ušljivo, kako kaže gospođa. Uostalom, i mi smo ušljivice, zar ne? CLAIRE: Prestani već jednom! Radije pogledaj kroz prozor! Ja ne vidim, ništa. Noć je odveć mračna. SOLANGE: Pusti me da govorim. Da se ispraznim. Voljela sam potkrovlje samo zbog toga što me je njegova bijeda navodila na bijedne geste. Nije bilo zavjesa da ih podižeš, sagova da ih gaziš, namještaja da ga miluješ okom, ili krpom, nije bilo ni zrcala, ni balkona. Ništa nije nalagalo ljepšu gestu. (Na Claireino prosvjedovanje.) Ne uzbuđuj se! U zatvoru ćeš imati dovoljno vremena da nastaviš izigravati vladaricu, Marie-Antoinette, imat ćeš priliku noću tumarati odajama... CLAIRE: Ti si poludjela! Nikada nisam lutala odajama... SOLANGE: (Ironično) Oh, gospođica nikad nije lutala po stanu umota u zavjesu ili pokrivač od čipke, je li? Nije se promatrala u zrcalu niti šepurila na balkonu, pozdravljajući u dva sata ujutro narod koji se sjatio pod njenim prozorima? Nikada, je li, nikada? CLAIRE: Ali, Solange... SOLANGE: Noć je, kažeš, odveć mračna da bi mogla uhoditi gospođu. A vjeruješ da si na svom balkonu bila nevidljiva! Za koga me držiš? Ne pokušavaj tvrditi da si mjesečarka. U situaciji u kojoj se nalazimo moraš sve priznati! CLAIRE: Ne viči, Solange! Molim te, govori tiše! Gospođa se može iznenada pojaviti... (Trči do prozora i podiže zavjesu.) SOLANGE: Ne diraj zavjesu! Rekla sam što sam imala. Ne dopada mi se način na koji je podižeš. Tvoja kretnja me uzrujava. Spusti zavjesu. Onog dana kad je bio uhapšen gospodin je, čekajući policiju, istom kretnjom povlačio zavjesu. CLAIRE: Najnevinija kretnja podsjeća te na kretnju ubojice koji pokušava pobjeći kroz izlaz za poslugu. Kako to da se najednom bojiš...? SOLANGE: Rugaš mi se! Želiš me što više razdražiti! Samo naprijed! Nastavi me ismijavati! Nitko me ne voli! Nitko nas ne voli! CLAIRE: Ona nas voli. Ona je dobra. Gospođa je dobra. Gospođa nas obožava. SOLANGE: Voli nas kao što voli svoje naslonjače. Točnije, kao što voli ružičastu majoliku svojih zahoda. Ili svoj bidet. Ni mi same ne možemo voljeti jedna drugu... Izmet... 

CLAIRE: Ah!... SOLANGE:... ne voli izmet! Zar misliš da ću mirno prihvatiti svoju ulogu i nastaviti igru, da ću i dalje spavati u kavezu? Možemo li mi uopće nastaviti igru? Ako ne mogu pljunuti u gubicu svakome tko me zove Claire zagušit će me vlastita pljuvačka! Mlaz mojeg ispljuvka to je moja dijamantna ogrlica! CLAIRE: (Ustaje plačući) Govori tiše, preklinjem te! Pričaj o... Pričaj o gospođinoj dobroti! SOLANGE: Gospođina dobrota! Lako je biti dobar, ljubazan i nježan kad si bogat! Ah! Njena ljubaznost! Pokušaj biti dobar kad si sluga! Sluškinja zadovoljava svoju taštinu dok posprema stan ili pere suđe. Maše peruškom kao da je lepeza. Otmjenom gestom popravlja grubu pregaču. Ili, noću, daruje samoj sebi raskoš povijesnog defilea u gospođinim odajama, kao ti, na primjer! CLAIRE: Solange! Opet počinješ! Što želiš time postići? Zar misliš da će nas tvoje optužbe smiriti? Koliko bi ih ja mogla izreći na tvoj račun! I kakvih! SOLANGE: Ti? Ti? CLAIRE: Baš ja. Kad bih samo htjela. Jer, doista, nakon svega... SOLANGE: Nakon svega? Čega to »svega«? Što podmećeš? Ti si spomenula onog čovjeka, Claire! Mrzim te! CLAIRE: Hvala, na isti način! Meni nije potrebna pripovijest o mljekaru kao izlika da bih te mogla vrijeđati. SOLANGE: Tko koga vrijeđa? Tko? Ne usuđuješ se odgovoriti? CLAIRE: Pokušaj sama odgovoriti. Istresi sve. Dajem ti prednost. Povlačiš se Solange. Ne usuđuješ me optužiti za moj najveći zločin: pisma policiji! Naše potkrovlje naprosto je bilo preplavljeno mojim neuspjelim sastavima ... Srtanice i stranice! Izmišljala sam najružnije i najljepše priče, koje si ti znalački iskoristila. Sinoć, kad si igrala gospođu u bijeloj haljini, klicala si od radosti, likovala si, zamišljajući kako se potajice penješ na brod koji vozi robijaše na... SOLANGE: Lamartiniere. CLAIRE: Pratila si gospodina, svog ljubavnika... Bježala si iz Francuske. Išla si za njim na Vražji otok, na Guvane... Kakav divan san! Hrabrost koju sam smogla da pošaljem svoja anonimna pisma omogućila ti je raskošan užitak da izigravaš prostitutku najvišeg ranga, heteru! Bila si sretna što se možeš žrtvovati, što možeš na svoja leđa uprtiti križ podlog lopova, obrisati mu znojno lice, pridržati ga, podati se robijašima, da bi njemu bila podarena, kakva olakšica. SOLANGE: Ali, maloprije, sama si govorila da ćeš ga pratiti... CLAIRE: Ne poričem. Ali, bio je to samo nastavak tvoje priče. Dakako, lišen tvoje žestine. Već u potkrovlju, među pismima, imala si morsku bolest. SOLANGE: Trebala si vidjeti sebe! CLAIRE: Ogledala sam se na tvojem licu i spoznala kakvu pustoš je ostavila na njemu naša žrtva! Gospodin je iza rešetaka. Radujem se! N taj način izbjeći ćemo međusobno vrijeđanje. Ugodnije ćeš se osjećati leškareći na njegovim grudima, lakše ćeš zamisliti njegov torzo i njegove noge, sigurnije ćeš slijediti njegovo kretanje! To je morska bolest! Prepustila si mu se sa svim, uprkos riziku da nas upropastiš... SOLANGE: Kako? CLAIRE: Ponavljam: upropastiš! Da bih mogla poslati svoja izdajnička pisma policiji, bile su mi potrebne činjenice, morala sam navesti datume. I što sam učinila? Ah! Sjeti se! Draga, vaša ružičasta zbunjenost je dirljiva! Stidiš se? Bila si prisutna, zar nisi? Prekopala sam gospođine papire i otkrila onu značajnu prepisku... (Stanka) SOLANGE: I zatim? CLAIRE: Ideš mi na živce! Zatim? Ti si htjela zadržati gospodinova pisma. I sinoć sam u potkrovlju našla jednu gospodinovu kartu, naslovljenu na gospođu. SOLANGE: (Agresivno) Kopaš po mojim stvarima? CLAIRE: To mi je dužnost. SOLANGE: Tvoja bojažljivost me iznenađuje... CLAIRE: Nisam bojažljiva, već oprezna. Dakle, u trenutku kad sam sve stavila na kocku, kad sam klekla na sag pokušavajući razvaliti bravu na pisaćem stolu kako bih svoju priču mogla potkrijepiti stvarnim činjenicama, ti si jednostavno pobjegla, zanesena pričom o okrivljenom ljubavniku, zločincu i robijašu! SOLANGE: Postavila sam zrcalo kako bih mogla motriti na ulazna vrata. Čuvala sam stražu. CLAIRE: Nije istina! Odavna te nadzirem! Pritajila si se na vratima močnice spremna da pobjegneš u najdalji kut kuhinje, čim se gospođa pojavi! SOLANGE: Lažeš, Claire. Nadzirala sam hodnik... CLAIRE: Ne izmišljaj! Malo je nedostajalo da me gospođa ne uhvati na djelu! Ti si, ne mareći za to da li moje ruke drhte dok prekapaju papire, bila već na putu, plovila si morem, prelazila ekvator... SOLANGE: (Ironično) A ti? Praviš se da ništa ne znaš o vlastitim ushićenjima. Claire, usudi se reći da nikada nisi sanjarila o nekom robijašu? Zaniječi, ako možeš, da nikada nisi maštala baš o ovom. Priznaj da si ga prokazala samo zbog toga da bi poslužio kao objekt tvoje potajne pustolovine! 

CLAIRE: Sve mi je to poznato. I još koješta. Ja sam pametnija... Ali, priču si ti izmislila. Okreni glavu! Ah! Kad bi se samo mogla vidjeti, Solange! Tropsko sunce još uvijek obasjava tvoje lice. Pripremaš bijeg svome ljubavniku! (Nervozno se nasmije) Kakav zanos! Ali, ne radi se o tome. Mrzim sasvim drugih razloga. Poznati su ti. SOLANGE: (Mnogo tiše) Ne bojim te se. Ne sumnjam u tvoju mržnju, tvoje spletke. Ali, pripazi se. Ja sam starija. CLAIRE: Što znači biti starija? Možda jača? Prisiljavaš me na razgovor o onom čovjeku da bi odvratila moju pažnju. Zaludu se trudiš! Davno sam te prozrela. Pokušala si je ubiti. SOLANGE: Optužuješ me? CLAIRE: Ne pokušavaj poricati. Vidjela sam te. (Duga stanka) I bilo me je strah. Strah, Solange. Kad dovršimo posao, trudit ću se da zaštitim svoj vrat. Jer preko gospođe ti na mene ciljaš, meni prijeti opasnost. SOLANGE: Priznajem, pokušala sam. Htjela sam te osloboditi. Prekipjelo mi je. Gušila sam se gledajući tebe kako se gušiš, kako crveniš, zeleniš, kako se raspadaš od jetkosti i slatkoće te žene. Odveć sam te voljela. Da sam je ubila, ti bi me prva prijavila. Osobno bi me predala policiji. CLAIRE: (Uzme je za ruku) Solange... SOLANGE: (Uzmičući) Čega se plašiš? Ja sam u pitanju. CLAIRE: Solange, sestrice. Nisam u pravu. Ona će se vratiti. SOLANGE: Nikoga nisam ubila. Bila sam kukavica, shvaćaš? Učinila sam sve što sam mogla. Nažalost, nenadano se okrenula u snu. Disala je mirno. Pokrivač se podizao u pravilnim razmacima. Prepoznala sam pod njim gospođu. CLAIRE: Šuti! SOLANGE: Neću! Htjela si znati. Strpi se, čut ćeš još mnogo toga. Saznat ćeš kakva je tvoja sestra. I od čega je. Ja sam sluškinja. Htjela sam te zadaviti... CLAIRE: Pomisli na nebo. Sjeti se neba. Misli na ono poslije. SOLANGE: Poslije nema ničega. Sita sam klečanja po klupama. Kad bih u crkvi klečala na crvenom baršunu, kao što čine opatice, ili na golom kamenju kao pokajnik, moje držanje bi, ako ništa drugo, bilo dostojanstveno. Zar ne vidiš kako ona divno pati, kako je njena bol puna ljepote! Patnja ju je preobrazila, proljepšala. Kad je saznala da joj je dragan bio običan lopov, počela je prkositi policiji kličući od radosti! Danas je ona divno, osamljeno, odbačeno stvorenje, koje njene brižne sluškinje vode za ručicu, očajne zbog njene boli. Vidjela si je? Bol joj svjetluca u sjaju nakita, na svili njenih haljina, na blistavilu njenih lustera. Claire, ljepota mojeg zločina mora otkupiti ružnoću moje tuge. Kasnije ću podmetnuti požar! CLAIRE: Umiri se, Solange. A što, ako se ne zapali? Mogli bi te otkriti. Znaš što čeka palikuće. SOLANGE: Sve znam. Oko i uho nisam skidala s ključanice. Prisluškivala sam na vratima više nego što je to ikada činila ijedna sluškinja. Sve znam. Palikuća! Divno ime! CLAIRE: Šuti! Gušim se! Ti me gušiš! (Pode odškrinuti prozor.) Ah, malo zraka! SOLANGE: (Zabrinuto) Što namjeravaš? CLAIRE: Otvoriti! SOLANGE: Ja se odavna gušim! Odavna sam hjela odigrati svoju ulogu pred licem svijeta! Zaurlati s krovova svoju istinu! Izići na ulicu s gospođinim izgledom! CLAIRE: Prestani! Htjela sam reći... SOLANGE: Imaš pravo. Još je prerano. Ne diraj prozor. Otvori vrat predsoblja i kuhinje. (Claire otvara oboja vrata) Hajde, provjeri kuha li voda. CLAIRE: Sama? SOLANGE: Onda radije pričekaj njen povratak, njene zvijezde, njene suze, osmijehe i uzdisaje! Pričekaj dok nas ne podmiti svojom ljubaznošću. (Telefon zazvoni. Sestre osluškuju.) CLAIRE: (Podigne slušalicu) Gospodin? Gospodin...! Ovdje Claire, gospodine... (Solange joj pokuša oduzeti slušalicu. Claire je odgurne.) Dobro, obavijestit ću gospođu. Gospođa če biti sretna kad sazna da je gospodin na slobodi... Dobro, gospodine. Zapisat ću. Gospodin čeka gospođu u Bilboquetu. Dobro... Laku noć, gospodine. (Pokuša spustiti slušalicu. Ruka joj drhti. Odloži je na stol.) SOLANGE: Izišao je? CLAIRE: Sudac mu je dopustio da se brani iz slobode. SOLANGE: Ali... Onda je sve propalo! CLAIRE: (Suho) Kao što vidiš. SOLANGE: Suci su bili toliko drski da su ga pustili! Ismijavaju pravdu! Vrijeđaju nas! Ako je gospodin na slobodi, to znači da će povesti istragu, prevrnut će cijelu kuću da otkrije krivca. Ne znam shvaćaš li ozbiljnost situacije. CLAIRE: Učinila sam što sam mogla. Nisam marila za opasnost ni pogibelj. SOLANGE: Dobar posao! Čestitam! Mislim na tvoje optužbe i tvoja pisma. Ako ti još prepoznaju rukopis, bit će savršano! Zbog čega prije ide u Bilboquet, a ne ovamo? Možeš li to objasniti? CLAIRE: Ako si toliko spretna, kako je mogao propasti tvoj naum u vezi s gospođom? Znam, bilo te je strah! Zrak je bio 

mirišljav, krevet topao! U krevetu gospođa! Ostaje nam, znači, da nastavimo ovaj život, da iznova uđemo u igru. SOLANGE: Nesretnice! I vraćanje u igru predstavlja opasnost! Uvjerena sam da smo ostavile tragove. Tvojom greškom! Neprestano ih ostavljamo! Vidim mnoštvo tragova koje nikada nećemo uspjeti izbrisati. A ona? Ona se spokojno šeće po njima poput krotitelja! Ništa joj ne može promaći! Rubom svojih ružičastih stopala ona gazi po našim tragovima. Prozrela nas je. Obje. Gospođa nam se ruga! Zahvaljujući tebi! Gospoda će sve saznati! Dovoljno je pozvoniti pa da bude poslužena. Saznat će da smo oblačile njene haljine, da smo krale njene geste, uvlačile njenog dragana u svoja prenemaganja. Svaki predmet će progovoriti, Claire! Svaka stvar će nas optužiti! Na zavjesama su tragovi tvojih ramena, u zrcalima obrisi mojeg lica! Svjetlo će, iako je naviklo na naše ludorije, ipak sve priznati! Sve je propalo zahvaljujući tvojoj nespretnosti! CLAIRE: Sve je propalo samo zbog toga što ti nisi smogla dovoljno snage da... SOLANGE: Da...? CLAIRE: Da je ubiješ! SOLANGE: Još uvijek mogu prikupiti potrebnu snagu ,.. CLAIRE: Gdje? Gdje? Sad smo site! Ni ti ne živiš iznad krošnji stabala. Mljekar ti je zavrtio mozgom. To tebe boli! SOLANGE: Da si joj vidjela lice, Claire, ne bi tako govorila! Ili da si iznenada banula pred gospođu, kao što sam se ja suočila s njenim snom! Ponestalo mi je snage da podignem pokrivač koji su nadimale njene grudi te da joj otkrijem grlo... CLAIRE: (Ironično) A pokrivač je bio topao. Noć mračna. Takve stvari se rade u po bijela dana. Ti si nesposobna za takav strašan čin. Ja bih uspjela. Ja sve mogu. Ti to znaš. SOLANGE: Luminal. CLAIRE: Da. Govorimo tiše. Ja sam jaka. Pokušala si me nadvisiti.. SOLANGE: Ali Claire... CLAIRE (Mirno) Oprosti. Znam što govorim. Ime mi je Claire. Spremna sam. Svega mi je dosta. Ne želim više biti navlaka za kišobran, odvratna bogomoljka bez boga i obitelji. Ne želim da mi peć zamjenjuje oltar. Znam čangrizava sam, pokvarena. Čak i u tvojim očima. SOLANGE: (Položi joj ruku na rame.) Claire... Nervozne smo. Gospođe još nema. I meni je svega dosta. Dosta mi je naše sličnosti, mojih hrapavih ruku, crnih čarapa, moje kose. Ništa ti ne predbacujem, mala moja sestrice. Lutala si po odajama da ti bude lakše... CLAIRE: (Pogođeno) Ah! Ostavi to! SOLANGE: Htjela bih ti pornoći. Htjela bih te utješiti. Nažalost, znam da ti se gadim, da sam ti odvratna. Znam po tome što se i ti meni gadiš. Voljeti se u ropstvu ne znači voljeti. CLAIRE: Znači voljeti se neizmjerno. Ipak, sita sam onog strašnog zrcala koje mi dobacuje moju sliku poput lošeg zadaha. Ti si moj loš zadah! Stoga spremna sam. Bit ću nagrađena. Smjet ću se slobodno šetati po odajama. SOLANGE: Ne možemo je, ipak, ubiti samo zbog toga. CLAIRE: Zaista? To nije dovoljno? A zašto, molit ću lijepo? Reci mi drugi motiv. Kada i gdje ćemo pronaći ljepši motiv? Kažeš, nije dovoljno? Večeras će, znači, gospođa opet biti svjedok naše zbunjenosti, grohotom će nam se smijati načičkana ogrlicama? Duboko će uzdisati? E neće! Želi svoju nagradu! Ja ću biti trovačica, kad to tebi nije uspjelo. Red je da jedanput i ja tebe nadvisim. SOLANGE: Ali, ja nikada... CLAIRE: Dodaj mi ubrus! Dodaj mi kvačice za rublje! Očisti luk! Ostruži mrkvu! Operi pločice! Dosta mi je! S tim je svršeno! Ah! Zaboravila sam! Zatvori slavinu! S tim je svršeno! Izmijenit ću svijet! SOLANGE: Mala moja sestrice! CLAIRE: Ti ćeš mi pomoći. SOLANGE: Nećeš znati koju gestu moraš upotrijebiti. Te stvari su mnogo ozbiljnije, mnogo jednostavnije, Claire, nego što ti zamišljaš. CLAIRE: Oslonit ću se na mljekarevu snažnu ruku. Ona neće popustiti. Lijevom rukom ću ga čvrsto obujmiti oko vrata. Ti ćeš mi pomoći. A bude li potrebno ići još dalje. Solange, možda na robiju, pratit ćeš me, zar ne? Ukrcat ćeš se na brod. Solange, nas dvije bit ćemo vječni par: zločinka i svetica. Bit ćemo spašene, Solange, kunem ti se da ćemo biti spašene! (Iscrpljena, sjedne na gospođin krevet.) SOLANGE: Umiri se. Odnijet ću te gore. Moraš odspavati. CLAIRE: Pusti me. Napravi sjenu. Napravi malko sjene, preklinjem te! (Solange gasi svjetlo) SOLANGE: Odmori se. Odmori se, sestrice. (Klekne. Izuva joj cipele. Ljubi joj stopala.) Umiri se, draga. (Miluje je) Ispruži nogu. Tako. Zatvori oči. CLAIRE: Stidim se, Solange. (Uzdiše.) SOLANGE: (Vrlo nježno) Nemoj govoriti. Prepusti sve meni. Pusti da te uspavam. Kad usniš, odnijet ću te gore, u potkrovlje. Svući ću te i položiti u tvoj kavez. Spavaj. Bdjet ću uz tebe. CLAIRE: Stidim se, Solange. 

SOLANGE: Pssst! Ispričat ću ti jednu priču. CLAIRE: (Žalostivo) Solange? SOLANGE: Što je, anđele? CLAIRE: Solange, saslušaj me. SOLANGE: Spavaj. (Duga stanka.) CLAIRE: Imaš lijepu kosu. Divnu kosu. Njena kosa je... SOLANGE: Ne govori više o njoj. CLAIRE: Njena je lažna. (Duga stanka.) Sjećaš se kad smo ležale pod drvetom i sunčale noge? Solange? SOLANGE: Spavaj. Ja sam kraj tebe. Tvoja velika sestra. (Stanka, Claire iznenada ustaje.) CLAIRE: Ne, ne, ne smijem biti slaba! Upali! Upali! Trenutak je suviše lijep! (Solange pali svjetlo.) Na noge! Idemo jesti! Što ima u kuhinji? Ah? Treba jesti. Jelo čuva snagu. Dođi. Poučit ćeš me što da uradim. SOLANGE: Dobro. Luminal. CLAIRE: Znam. Luminal. Ne pravi takvo lice. Treba biti veseo. Treba pjevati. Zapjevajmo! Zapjevaj, kao što ćeš pjevati dok budeš prosila po dvorištima i poslanstvima. Treba se smijati! (Prasne u smijeh.) U protivnom tragika situacije natjerat će nas da skočimo kroz prozor. Zatvori prozor! (Solange, smijući se, zatvara prozor.) Ubojstvo je nešto... nešto neizrecivo! Pjevajmo! Odnijet ćemo je u šumu, po mjesečini, položit ćemo je pod omoriku i pjevajući sasjeći na komadiće. Pokopat ćemo je u vrtu, pod cvijeće. Noću ćemo ga zalijevati dječjom polijevaljkom. (Zvono na ulaznim vratima.) SOLANGE: Evo je! Vratila se. (Uzme sestru za ruku.) Claire, jesi li sigurna da ćeš izdržati? CLAIRE: Koliko tableta? SOLANGE: Deset. Stavi ih u čaj. Deset tableta luminala. Strah me je da se nećeš usuditi. CLAIRE: (Otrgne se od nje, popravlja krevet. Solange je neko vrijeme promatra) Imam kutiju kod sebe. Dakle, deset. SOLANGE: (Naglo) Deset. Devet ne bi bilo dovoljno. Od jedanaest bi povraćala. Deset. Skuhaj vrlo jak čaj. Jesi li razumjela? CLAIRE: (Šapatom) Da. SOLANGE: (Pribravši se, krene prema vratima. Prirodnim glasom.) I vrlo sladak. (Izlazi na lijevo. Claire još po neku stvar stavlja na njeno mjesto, zatim izlazi na desno. Prođe nekoliko trenutaka. Iza kulisa čuje se vrlo glasan nervozan smijeh. Ulazi Gospođa, u pratnji Solange. Nosi krzno. Glasno hihoće.)

GOSPOĐA: Sve više i više cvijeća! Groznih perunika! Bezbojnih ruža i mimoza! Ove luđakinje sigurno zorom odlaze na tržnicu da bi ih dobile šta jeftinije. Draga moja Solange, vaša gazdarica ne zaslužuje toliku pažnju ne zaslužuje toliko ruža! Prema gospodinu se odnosite kao prema zločincu! Solange, tebi i tvojoj sestri s punim povjerenjem mogu reći: Izgubila sam svaku nadu! Gospodin je nedvojbeno utamničen! (Solange joj skida krzneni ogrtač.) Utamničen, Solange! Utamničen! Bačen u pakao! Što veliš na to? Tvoja gazdarica je umiješana u mračnu i glupu aferu! Gospodin spava na slami, a vi se trudite da mi stvorite raj! 

SOLANGE: Gospođa ne smije tako misliti. Zatvori više nisu kao za vrijeme Revolucije... 

GOSPOĐA: Nema više trule slame, znam. Ali, to ne može spriječiti moju maštu da zamišlja kako gospodin živi u najstrašnijim mukama. Zatvori su puni opasnih zločinaca, a gospodin je sušta profinjenost. Kad samo pomislim da mora živjeti među njima! Umirem od srama! I dok jadnik pokušava da sam sebi objasni svoje zlodjelo, ja tumaram po cvjetnjaku, obigravam pragove sudnica s očajem u duši. Slomljena sam! 

SOLANGE: Ruke su vam ledene. 

GOSPOĐA: Slomljena sam. Kad god se budem vraćala kući, srce će mi kucati kao da želi prsnuti i jednog lijepog dana past ću mrtva pod vaše cvijeće. Vi kitite moj grob! Vas dvije već nekoliko dana zatrpavate moju sobu pogrebnim cvijećem. Bilo mi je vrlo hladno, ali nisam toliko drska da se požalim zbog toga. Cijelu večer provela sam vukući se po hodnicima. Promatrajući hladne ljude, mramorna 

lica, voštane glave. Ali, uspjelo mi je da vidim gospodina. Oh! Samo izdaleka. Mahnula sam mu vršcima prstiju. Jedva sam ih pomakla. Osjećala sam se krivom. Zatim je otišao u pratnji dvojice žandara. 

SOLANGE: Žandara? Gospođa se ne vara. Vjerojatnije su to bili stražari. 

GOSPOĐA: Ti znaš neke stvari koje su meni nepoznate. Bili stražari ili žandari, ipak su odveli gospodina. Upravo dolazim od žene jednog suca. Claire! 

SOLANGE: Claire priprema čaj za gospođu. 

GOSPOĐA: Neka požuri! Oprosti, mala moja Solange! Oprosti mi. Nemam pravo tražiti čaj sve dok je gospodin sam, bez hrane, bez duhana, bez igdje ičega. Ljudi ne znaju što je to zatvor. Nemaju mašte. Ja je imam i previše. Mnogo sam propatila zbog svoje osjećajnosti. Užasno sam propatila. Vas dvije ste sretne što ste same na svijetu. Vaš ponižavajući položaj uskratit će vam mnoge patnje. 

SOLANGE: Brzo će se ustanoviti da je gospodin nevin. 

GOSPOĐA: Nevin je! Nevin! Ali, bio nevin ili kriv, nikada ga neću napustiti. Nikada! Po tome čovjek može znati da voli neko biće. Gospodin nije kriv. Ali sve kad bi i bio, rado bih postala njegov saučesnik. Pratila bih ga do Guyane, do Sibira. Znam da će se izvući. Ova glupa pripovijest pružila mi je priliku da saznam koliko sam mu privržena. Taj događaj, koji nas je trebao rastaviti, još čvršće nas je povezao. Gotovo bih rekla da me je usrećio. Možda je ta sreća nakazna. Gospodin nije kriv, ali kad bi i bio, s koliko bih radosti pristala da uzmem na svoja leđa njegov križ! Pratila bih ga od zatvora do zatvora, od mjesta do mjesta, do posljednje kaznionice! Išla bih pješice, ako treba! Do posljednje kaznionice, Solange! Puši mi se. Cigaretu! 

SOLANGE: Ne bi vam dopustili. Ženama, sestrama i majkama zločinaca nije dopušteno da ih prate. 

GOSPOĐA: Zločinac! Kakav rječnik, djevojko! I kakvo znanje! Osuđenik više nije zločinac. Upotrijebila bih silu, Solange, lukavstvo i smjelost! 

SOLANGE: Gospođa je hrabra. 

GOSPOĐA: Ne poznaješ me dovoljno. Ti i tvoja sestra poznavale ste sam ženu okruženu pažnjom i nježnošću, ženu, koja misli samo na svoj čaj ili svoj čipke. Odavna sam napustila svoje navike. Ojačala sam. Spremna sam za borbu. Uostalom, gospodinu ne prijeti smrtna kazna. Ali, nije loše da se uzdignem čak do te mogućnosti. Potrebna mi je krajnja napetost da bi brže mislila, a brzina da bih bolje vidjela. Možda ću zahvaljujući svemu tome uspjeti odagnati tjeskobnu nesigurnost koja me od jutros pritište. Možda ću na taj način saznati čija to demonska policija skriva u mojoj kući tajne doušnike. 

SOLANGE: Ne smijete gubiti živce. Čula sam da su mnogo ozbiljniji krivci oslobađani... Porotni sud u Aix-en-Provence... 

GOSPOĐA: Ozbiljni krivci? Što ti znadeš o njegovoj krivnji? 

SOLANGE: Ja? Ništa! Samo ono što sam čula od gospođe. Držim da je gospodinova krivnja bezazlena... 

GOSPOĐA: Bulazniš! Što ti znaš o oslobađanju od krivnje? Obilaziš sudnice? 

SOLANGE: Čitam sudske izvještaje. Spomenula sam vam nekog čovjeka koji je počinio strašan zločin, a ipak... 

GOSPOĐA: Gospodinov slučaj nema presedana. Optužuju ga za neke glupe krađe! Jesi li zadovoljna? Za krađe! Idiotizam! Ravan doušničkim pismima zbog kojih je i dospio u zatvor. 

SOLANGE: Gospođa bi se morala odmoriti. 

GOSPOĐA: Nisam umorna. Prestanite me smatrati bogaljem. Od dan vam vaša gazdarica zabranjuje da njegujete i potičete njenu lijenost. Mene ne smijete žaliti. Vaši uzdasi su nepodnošljivi. Vaša ljubaznost me razdražuje. Vrijeđa. Guši. Tolike godine su protekle, a ipak vaša ljubaznost ni na trenutak nije postala iskrena. A ovo cvijeće ovdje, prije je pogrebno nego svadbeno. Niste bile u stanju naložiti vatru da se ogrijemo. A gori li vatra u njegovoj ćeliji? 

SOLANGE: Ne gori, gospođo. Ali, ako gospođa misli da smo indiskretne.. 

GOSPOĐA: Ništa slično nisam pomislila. 

SOLANGE: Možda gospođa želi pogledati dnevne račune? 

GOSPOĐA: Za ime božje! Ne znaš što govoriš! Držiš li da sam u stanju misliti na brojke? Draga Solange, morala bi me duboko prezirati kad bi me smatrala bezosjećajnom. Zar mogu misliti na brojke, račune, kuhinjske recepte i kojekakve službene stvari u trenutku kad sam prepuštena svojoj boli? Pobrini se sama za trgovce! 

SOLANGE: Mi shvaćamo gospođinu bol. 

GOSPOĐA: Ne namjeravam svoje prebivalište obući u crninu, ali ipak... 

SOLANGE: (Slažući krzneni ogrtač) Postava se poderala. Odnijet ću ga sutra krznaru. 

GOSPOĐA: Kako želiš. Sad je to potpuno nevažno. Odričem se svoje garderobe. Uostalom, ja sam stara žena. Nije li tako, Solange? Ja sam stara žena. 

SOLANGE: Opet vam se vraćaju crne misli. 

GOSPOĐA: Ne čudi se tome! Moje misli su pogrebne... Zar mogu misliti na garderobu, na krzna, dok je gospodin u zatvoru? Stan vam izgleda odveć tužno, shvaćam... 

SOLANGE: Oh, gospođo... 

GOSPOĐA: Niste dužne dijeliti moju zlu sreću, to se razumije... 

SOLANGE: Nikada nećemo napustiti gospođu! Nakon svega što je gospođa učinila za nas... 

GOSPOĐA: Znam, Solange. Bile ste jako, jako nesretne kod mene? 

SOLANGE: Oh! 

GOSPOĐA: Gotovo da ste mi kćeri. Uz vas će mi život biti manje tužan. Otići ćemo na selo. Uzgajat ćete cvijeće u vrtu. Vas dvije ne volite šalu. Mlade ste, a nikad se ne smijete. Na selu ćete naći svoj mir. Ja ću vas tetošiti. Naslijedit ćete sve što imam. Kasnije. Uostalom, manjka li vam što? Samo da prekrojite moje stare haljine, bile biste obučene kao princeze. Moje haljine… (Otvara ormar i promatra haljine.) Tko li će vas nositi? Odričem se elegancije. (Ulazi Claire noseći lipov čaj.) 

CLAIRE: Čaj, gospođo. 

GOSPOĐA: Zbogom plesovi, prijemi, kazalište! Vas dvije ćete sve ovo naslijediti. 

CLAIRE: (Suho) Neka gospođa zadrži svoje haljine. 

GOSPOĐA: (Trgnuvši se) Molim? 

CLAIRE: (Mirno) Gospođa bi, po mom mišljenju, trebala naručiti još ljepše haljine. 

GOSPOĐA: Kako bih mogla obilaziti krojače dok...? Maločas sam rekla tvojoj sestri: Gospodin je u zatvoru. Znam da će mi trebati nova crna haljina kad budem odlazila u sobu za posjete, ali do tada... 

CLAIRE: Gospođa te biti vrlo elegantna. Njena bol će joj u tome pomoći. 

GOSPOĐA: Misliš? Vjerojatno si u pravu. Nastavit ću se oblačiti za gospodina. Naručit ću, dakle, crninu, kako bih dostojno oplakivala gospodinovo progonstvo, raskošniju od one u kojoj bih oplakivala njegovu smrt. Naručit ću nove, ljepše haljine. Poklonit ću ih vama. Možda ću na taj način pomoći gospodinu. Nikad se ne zna. 

CLAIRE: Ali, gospođo... 

SOLANGE: Vaš čaj, gospođo. 

GOSPOĐA: Stavi tu. Popit ću ga kasnije. Dobit ćete moje haljine. Sve ću vam dati. 

CLAIRE: Ne bismo bile u stanju oponašati gospođu. Kad bi gospođa samo znala s koliko pobožnosti čuvamo njenu garderobu! Gospođin ormar za nas je kapela Majke Božje. Kad ga otvaramo... 

SOLANGE: (Suho) Čaj će se ohladiti. 

CLAIRE: Otvaramo ga širom samo u dane velikih svetkovina. Jedva i pogledamo haljine. Nemamo pravo na to. Gospođin ormar za nas je svetinja. 

SOLANGE: Vaše blebetanje umara gospođu. 

GOSPOĐA: Svršeno je s odijevanjem! (Miluje haljinu od crvenog baršuna) Moja lijepa "Pascination!" Moja najljepša! Jadna moja ljepotice! Lanvinova kreacija. Rađena specijalno za mene. Uzmite je! Claire, poklanjam ti je. (Pruži haljinu Claire i nastavi tražiti po ormaru.) 

CLAIRE: Oh! Doista mi je poklanjate? 

GOSPOĐA: (Prijazno se smiješeći) Naravno. Kad ti kažem. 

SOLANGE: Gospođa je suviše dobra. (Obrati se Claire) Imate zahvaliti gospođi. Odavna se divite toj haljini... 

CLAIRE: Nikada neću smoći hrabrosti da je obučem. Isuviše je lijepa. 

GOSPOĐA: Možeš je dati prekrojiti. Skut i rukavi su od istog baršuna. Vrlo je topla. Koliko vas poznajem, volite deblje tkanine. Solange, što bih tebi mogla pokloniti? Ah? Poklonit ću ti... Evo... Moje lisice. (Vadi ih iz ormara i stavlja na naslonjač.) 

CLAIRE: Oh, ogrtač za svetkovinu! 

GOSPOĐA: Kakvu svetkovinu? 

SOLANGE: Claire je htjela reći da ga gospođa stavlja samo u izuzetnim prilikama. 

GOSPOĐA: Ni govora! Uostalom... Lako vama! Vama poklanjaju haljine. Ja ih moram kupovati. Naručit ću najskuplje haljine, da što dostojnije oplakujem gospodina. 

CLAIRE: Gospođa je lijepa. 

GOSPOĐA: Ne, ne, ne zahvaljuj mi! Ugodno je usrećivati bližnje. Moja jedina zadaća je činiti dobro. Tko bi mogao biti tako zao da me kazni zbog toga? Zbog dobrote? Vjerovala sam da sam savršeno zaštićena, da me štiti vaša odanost. A ipak, vaše iskreno prijateljstvo nije bilo kadro stvoriti dovoljno čvrst bedem protiv očaja. Jer, ja sam očajna! Ona pisma! Pisma, za koja sam samo ja znala! Solange! 

SOLANGE: (Nakloni se svojoj sestri.) Da, gospođo. 

GOSPOĐA: (Opazivši njen naklon) Što? Klanjaš se sestri? Kako je to smiješno! Mislila sam da ste nesposobne za šalu! 

CLAIRE: Čaj, gospođo. 

GOSPOĐA: Solange, pozvala sam te da mi kažeš... Pazi, opet je netko dirao ključ pisaćeg stola... Reci mi što ti misliš tko je mogao poslati ona pisma? Nemaš pojma, zar ne? Zapanjena si koliko i ja! Ali, istina će izaći vidjelo, male moje! Gospodin će riješiti tu tajnu. Tražit ću da se analizira rukopis, da se otkrije tko je bio tvorac te spletke. Slušalica... Tko je skinuo slušalicu i zašto? Netko je telefonirao? (Nitko ne odgovara.) 

CLAIRE: Ja. Kad je gospodin... 

GOSPOĐA: Gospodin? Koji gospodin? (Claire šuti.) Odgovorite! 

SOLANGE: Gospođin je telefonirao. 

GOSPOĐA: Što kažeš? Iz zatvora? Gospodin je telefonirao iz zatvora? 

CLAIRE: Htjele smo iznenaditi gospođu. 

SOLANGE: Gospodin je pušten da se brani iz slobode. 

CLAIRE: Čeka gospođu u Bilboquetu. 

SOLANGE: Oh, kad bi gospođa znala... 

CLAIRE: Gospođa nam to sigurno nikada neće oprostiti. 

GOSPOĐA: (Ustajući) I vi ste šutjele? Kola! Solange, brzo! Brzo! Kola! Požuri! Trči, za ime boga! (Izgura Solange iz sobe.) Brže! Jeste li poludjele? Poludjet ću! (Oblači krzneni kaput. Clairei.) Kad je telefonirao? 

CLAIRE: (Bezbojno) Pet minuta prije gospođinog povratka. 

GOSPOĐA: Zašto mi to niste odmah rekle? Čaj se ohladio. Ne znam hoću li moći dočekati Solange! Što je rekao? 

CLAIRE: Samo ono što sam vam već rekla. Bio je vrlo miran. 

GOSPOĐA: Ah, tome se ne čudim. Da su mu pročitali smrtnu osudu, ne bi ni trepnuo. Takav karakter. Zatim? 

CLAIRE: Ništa. Rekao je da je pušten da se brani iz slobode. 

GOSPOĐA: Kako je mogao otići iz zatvora u ponoć? Zar suci rade do kasno u noć? 

CLAIRE: Ponekad i duže. 

GOSPOĐA: Ponekad i duže? Odakle ti to znaš? 

CLAIRE: Znam. Čitam »Detektiv.« 

GOSPOĐA: (Iznenađeno) Ah, da? Vrlo zanimljivo! Ti si doista neobična djevojka, Claire. (Gleda na ručni sat) Mogla bi se, k vragu, požuriti! (Duga stanka.) Ne zaboravi se pobrinuti za podstavu na mom ogrtaču! 

CLAIRE: Odnijet ću ga sutra krznaru. (Duga stanka.) 

GOSPOĐA: A računi? Tekući računi? Pokaži mi ih. Imam vremena. 

CLAIRE: Solange se brine o tome... 

GOSPOĐA: U pravu si. Ionako ne znam gdje mi je glava! Pogledat ću ih sutra. (Promatra Claire) Priđi bliže. Priđi! Pa ti si namazana! (Smijući se) Claire, ti se mažeš?! 

CLAIRE (Potpuno smeteno) Gospođo... 

GOSPOĐA: Hajde, priznaj! Uostalom, zašto ne? Živi, djevojko, uživaj! Za koga se mažeš? Hajde, reci! 

CLAIRE: Stavila sam samo malko pudera... 

GOSPOĐA: To nije puder, već ruž. Stari ruž koji ja više ne upotrebljavam. »Ružin pepeo.« Tako i treba! Još si mlada, zašto se ne bi dotjerivala, djevojko? Samo naprijed! (Stavlja joj cvijet u kosu. Gleda na sat.) Kog vraga radi? Ponoć je, a još je nema! 

CLAIRE: U ovo doba noći nema mnogo taksija. Sigurno je morala otrča na stajalište. 

GOSPOĐA: Misliš? Izgubila sam svaki pojam o vremenu. Poludjet ću sreće! Gospodin je telefonirao da je na slobodi! I to u ovo doba! 

CLAIRE: Bilo bi dobro da gospođa sjedne. Podgrijat ću čaj. (Krene prema izlazu.) 

GOSPOĐA: Ne, ne, nisam žedna. Noćas ćemo piti šampanjac! Cijele noći! 

CLAIRE: Ipak, malo čaja... 

GOSPOĐA: (Smijući se) I ovako sam dovoljno nervozna! 

CLAIRE: Baš zbog toga. 

GOSPOĐA: Nemojte nas čekati. Nipošto! Pođite smjesta na spavanje. Solange također. (Iznenada opazi budilicu) Što radi ovdje budilica? Kako je dospjela ovamo? 

CLAIRE: (Uznemireno) Budilica. To je kuhinjska budilica. 

GOSPOĐA: Tako? Nikad je nisam vidjela. 

CLAIRE: (Uzimajući budilicu) Oduvijek je stajala na polici. 

GOSPOĐA: (Sa smiješkom) Priznajem, kuhinju premalo poznajem. To je područje, vaš dom. Tamo ste vi gazde. Nije mi jasno zbog čega ste je donijele ovamo. 

CLAIRE: Solange je donosi kad posprema. Ne pouzdaje se u zidni sat. 

GOSPOĐA: (Smiješeći se) Ona je utjelovljena točnost. Moje sluškinje su najbolja stvorenja na svijetu. 

CLAIRE: Obožavamo gospođu. 

GOSPOĐA: (Idući prema prozoru.) Imate i zbog čega. Nisam li sve učinila za vas? (Gospođa izlazi.) 

CLAIRE: (Sama, gorko) Gospođa nas je obukla kao da smo princeze. Gospođa je njegovala Claire, ili Solange. Gospođa nas, naime, stalno zamjenjuje. Gospođa nas je obasula svojom dobrotom. Gospođa nam je dopustila zajedno stanujemo. Sestra i ja. Poklonila nam je sitnice koje njoj više nisu služile. Dopustila je da nedjeljem idemo u crkvu, da klečimo pokraj njenog klecala. 

GOSPOĐA: Čuješ li? Čuješ li? 

CLAIRE: Dopuštala je da joj dodamo blagoslovljenu vodu. Ponekad je čak vrškom namirisane rukavice doticala naša čela. 

GOSPOĐA: Evo taksija! Stiže! Molim! Što to govoriš? 

CLAIRE: (Vrlo glasno) Nabrajam gospođine vrline! 

GOSPOĐA: (Ulazeći nasmijano) Kakva čast! Kakva čast... i kakav nemar! (Povuče rukom po namještaju.) Kitite namještaj ružama, ali ga ne brišete! 

CLAIRE: Gospođa nije zadovoljna poslugom? 

GOSPOĐA: Naprotiv, Claire! Više nego zadovoljna! Vrlo sam sretna! Odlazim! 

CLAIRE: Gospođa bi mogla popiti malko čaja, hladnog čaja. 

GOSPOĐA: (Smljući se, nagne se nad nju) Želiš me ubiti svojim čajem, cvijećem, svojim savjetima! Večeras... 

CLAIRE: (Molećivo) Samo gutljaj... 

GOSPOĐA: Večeras ću piti šampanjac! (Prilazi poslužavniku s čajem. Claire polako za njom.) Lipov čaj, u svečanom poslužavniku! Za kakvu svečanost, htjela bih znati! 

CLAIRE: Gospođa... 

GOSPOĐA: Uklonite ovo cvijeće! Odnesite ga u svoju sobu! Odmorite se. (Okrene se, kao da namjerava izaći.) Gospodin je na slobodi, Claire! Gospodin je slobodan! Uskoro ću ga vidjeti! 

CLAIRE: Gospođa... 

GOSPOĐA: Gospođa leti! Ne zaboravite iznijeti cvijeće! (Izjuri, zalupivši vrata za sobom.) 

CLAIRE: (Ostavši sama) Gospođa je dobra! Gospođa je lijepa! Gospođa je ljubazna, ali, nismo ni mi nezahvalne! Svake večeri, u potkrovlju, molimo za nju. Izvišavamo njen nalog. Nikada ne podižemo glas. Čak se pred njom ne usuđujemo obratiti jedna drugoj. I tako nas gospođa sistematski ubija svojom ljubaznošću. Truje nas svojom dobrotom. Jer gospođa je dobra! Gospođa je lijepa! Gospođa je ljubazna! Dopušta nam da se nedjeljom okupamo u njenoj kupaonici. Ponekad nam ponudi ušećerenog badema. Kiti nas uvelim cvijećem. Gospođa nam kuha lipov čaj. Gospođa nam priča o gospodinu, kako bismo postale ljubomorne. Jer gospođa je dobra! Gospođa je lijepaj! Gospođa je ljubazna! 

SOLANGE: Nije pila? Naravno! Što sam drugo mogla i očekivatil Dobar posao! 

CLAIRE: Voljela bih tebe vidjeti na mom mjestu! 

SOLANGE: Ne bih ti ipružila priliku da mi se narugaš. Gospođa je pobjegla! Gospođa nam je pobjegla, Claire! Kako si je mogla pustiti da pobjegne! Sastat će se s gospodinom. Sve će shvatiti. Propale smo! 

CLAIRE: Ne optužuj mene! Stavila sam luminal u čaj. Nije htjela piti. Zar sam ja kriva... 

SOLANGE: Kao i uvijek! 

CLAIRE:... što je tebe svrbio jezik pa si izbrbljala da je gospodin pušten na slobodu? 

SOLANGE: Tvoja usta su započela rečenicu... 

CLAIRE: A tvoja su je dovršila. 

SOLANGE: Učinila sam što sam mogla. Pokušala sam zaustaviti riječi... Ah! Prestani me optuživati! Učinila sam sve što je bilo potrebno, da stvar uspije. Silazila sam niz stepenice što sam mogla polaganije da ti dobiješ u vremenu. Da sve pripremiš. Tražila sam taksi u najzabačenijim ulicama. Propustila sam kolone taksija! Nisam mogla duže! Zaustavila sam jedna kola, a da toga uopće nisam bila svjesna. Uzalud sam krala vrijeme, ti si sve upropastila! Pustila si gospođu da ode. Preostaje nam jedino bijeg. Pokupimo prnje i... spašavajmo glavu!.... 

CLAIRE: Sva naša lukavstva bjehu uzaludna! Proklete smo! 

SOLANGE: Proklete! Prestani s glupostima! 

CLAIRE: Znaš, što hoću reći. Dobro znaš da nas predmeti izdaju. 

SOLANGE: Misliš li da se predmeti brinu o nama? 

CLAIRE: Ništa drugo i ne čine. Izdaju nas. Mora da smo doista velike grešnice kad nas optužuju s toliko žestine. Uhvatila sam ih na djelu kad su sve otkucali gospođi. Naše usne su nas izdale, neposredno nakon telefonskog razgovora. Bila sam prisutna kad je gospođa sve otkrila. Ti to nisi vidjela. Posmatrala sam kako sigurno korača prema otkriću. Ništa još nije pogodila, gori od znatiželje. 

SOLANGE: I nakon svega si je pustila da ode! 

CLAIRE: Solange, vidjela sam kad je pronašla kuhinjsku budilicu koju smo zaboravile vratiti na mjesto, kad je otkrila puder na stoliću za češljanje, kad je spazila crvenilo koje nisam stigla skinuti s lica, kad je saznala da čitamo »Detektiv.« Promatrala sam kako nas raskrinkava. Morala sam izdržati sve te šokove. Bila sam jedini svjedok našeg pada. 

SOLANGE: Moramo otići. Pokupimo prnje. Brzo! Smjesta! Claire... Vlakom... ili brodom... 

CLAIRE: Kamo da odemo? Kome? Nemam ni toliko snage da ponesem kovčeg. 

SOLANGE: Pođimo. Pođimo bilo kamo. Bilo kome. 

CLAIRE: Kamo bismo mogle poći? Od čega bismo živjele? Siromašne smo. 

SOLANGE: (Gledajući oko sebe) Claire, uzmimo... uzmimo... 

CLAIRE: Novac? Ne mogu to dopustiti. Nismo kradljivke. Policija bi nas vrlo brzo otkrila. Novac bi nas odao. Od trenutka kad sam spoznala da nas predmeti izdaju bojim ih se, Solange. Najmanja greška i mi smo izgubljene. 

SOLANGE: Dodavola! Neka sve ide dođavola! Moramo pronaći način da pobjegnemo! 

CLAIRE: Prekasno je. Izgubile smo. 

SOLANGE: Ne misliš, valjda, da ćemo ostati ovako? Okružene tjeskobom? Oni će se sutra vratiti. Oboje. Otkrit će porijeklo pisama. Sve će otkrit! Sve! Primijetila si kako je blistala! Sletjela je niz stepenice kao pobjednica! Njena strašna sreća, njena odvratna radost bit će sazdane od našeg poniženja. Njen trijumf rumenjet će od našeg stida! Njena haljina pocrnit će od naš sramote! Njena krzna... Ah! Odnijela je svoje krzno! 

CLAIRE: Umorna sam. 

SOLANGE: Izabrali ste pravi trenutak da se žalite. U pravo vrijeme po kazujete svoju slabost. 

CLAIRE: Strašno umorna! 

SOLANGE: Ako je gospođa nevina, krive su sluškinje. To je očito. Lako je biti nevin, gospođo! Ali, da je kojim slučajem mene zapala dužnost da vas smaknem, kunem se, da bih išla do kraja! 

CLAIRE: Ali, Solange... 

SOLANGE: Do kraja! Silom bih vam raširila čeljust i primorala vas popijete otrovan čaj. Niste ga popili! Usudili ste se odbiti! Usudili ste odbiti da umrete! I to u trenutku kad sam bila spremna da vas na koljenima sklopljenih ruku, cjelivajući vaše skute, zamolim da to učinite! 

CLAIRE: Nije bilo moguće ići do kraja. 

SOLANGE: Mislite? Našla bih načina da vam život učinim nesnošljivim. Primorala bih vas da me na koljenima zamolite da vam pružim otrov, što bih ja, možda, odbila. U svakom slučaju, život bi vam postao pakao. 

CLAIRE: Počinjete me ljutiti, Claire ili Solange, vidite, stalno vas zamjenjujem. Uskoro ćete me sasvim razbjesniti. Sami ste krivi za sve svoje nedaće. Za našu nesreću. 

SOLANGE: Usudite se to ponoviti! 

CLAIRE: Optužujem vas za najstrašniji zločin! 

SOLANGE: Vi ste poludjeli! Ili ste pijani! Nema zločina, Claire. Zabranjujem ti da nas optužuješ za kakav zločin. 

CLAIRE: Ako ga nema, izmislit ćemo ga? Jer... (Teško dišući, iza paravana) Pokušali ste me vrijeđati! Ne ustručavajte se! Pljunite mi u lice! Pospite me blatom! Govnima! 

SOLANGE: Kako ste lijepi! 

CLAIRE: Preskočimo početne formalnosti. Odavno ste obezvrijedili sva laž, svaku stranputicu koja vodi do preobražaja. Požuri! Brže! Sita sam poniženja, sita uvreda! Svejedno mi je da li me tko sluša, da li se tko posprdno smješka ili sliježe ramenima držeći da smo lude i zavidne, ja sva treperim, dršćem od zadovoljstva, Claire, ržem od radosti! 

SOLANGE: Kako ste lijepi! 

CLAIRE: Počni s uvredama! 

SOLANGE: Kako ste lijepi! 

CLAIRE: Izostavi uvod! Izbaci ga! Uvrede! 

SOLANGE: Vaša ljepota me zasljepljuje! Ne mogu! 

CLAIRE: Ponavljam: želim čuti uvrede! Ne mislite, valjda, da sam pristala to da mi iznova obučete ovu haljinu samo zbog toga da čujem slavopojke o mojoj ljepoti! Obaspite me uvredama! Mržnjom! Pljuvačkom! 

SOLANGE: Pomozite mi! 

CLAIRE: Mrzim sluge. Mrzim tu sramotnu, ropsku rasu. Sluge ne pripadaju ljudskoj rasi. Oni su sastojak kanalizacije, neka vrst pare, koja se vuče našim sobama i hodnicima, uvlači u nos i prodire u usta, zagađujući ih. Povraćam vas! (Solange pode prema prozoru) Ostani ovdje! 

SOLANGE: Nastavi, dolazim... 

CLAIRE: Potrebni su, znam, kao što su potrebni grobari ili čistači zahoda. Ili policajci. Ali, sav taj krasni svijet naprosto zaudara! 

SOLANGE: Nastavite. Nastavite. 

CLAIRE: Njuške su vam strašne, izobličene od grižnje savjesti, lakti naborani, grudi ravne, tijela stvorena da nose naše izlizane prnje. Vi ste naša iskrivljena zrcala, naši ispusti, naša sramota, naš izmet. 

SOLANGE: Nastavite. Nastavite. 

CLAIRE: Na kraju sam snage. Molim te, požuri. Vi ste... Vi ste... Oh, kako sam prazna! Ništa mi više ne pada na pamet. Ne znam više ni uvrede. Claire, umarate me. 

SOLANGE: Dopustite da izađem. Nek nas svi čuju! Nek izađu na prozore is vide. Moraju nas čuti! (Otvara prozor. Claire je odvuče u sobu.) 

CLAIRE: Vidjet će nas susjedi! 

SOLANGE: (Istrgnuvši se, s balkona) To i želim! Napolju je divno! Vjetar ushićuje! 

CLAIRE: Solange! Solange! Ostani sa mnom! Vrati se! 

SOLANGE: Gospođa je imala ljubavnika, mljekara! Grličin pjev! Sad smo ravne! 

CLAIRE: Solange... 

SOLANGE: Šuti! Nema više mljekara, vjesnika zore ni njegovog dragog zvonjenja! Nema blijedog, lijepog ljubavnika! Pripremimo se za ples! 

CLAIRE: Što to radiš? 

SOLANGE: (Svečano) Zaustavljam vrtuljak. Na koljena! 

CLAIRE: Solange... 

SOLANGE: Klekni! 

CLAIRE: Ideš predaleko! 

SOLANGE: Na koljena! Napokon mi je sinulo! Znam za što sam određena! 

CLAIRE: Ubit ćete me! 

SOLANGE: (Idući prema njoj) Nadam se da hoću. Očaj me čini goropadnom. Ah! Proklete smo! 

CLAIRE: Šuti! 

SOLANGE: Vi nećete morati izvršiti zločin. 

CLAIRE: Solange! 

SOLANGE: Ne mičite se! Saslušajte me, gospođo! Dopustili ste joj da izvuče. Da, vi! Ah, kakva šteta što joj ne mogu sasuti u lice svu svoju mržnju. Sva naša prenemaganja! Kukavice, glupačo! Pustila si je da pobjegne! Sad loče šampanjac! Ne mičite se! Ne mičite se! Smrt je u blizini. Vreba na nas. 

CLAIRE: Pusti me da odem! 

SOLANGE: Ne mičite se! Možda ćete mi baš vi, gospođo, pomoći da nađem najjednostavniji način kako da oslobodim sestru, kako da smognem sna i odvažnosti koje će me odvesti u smrt. 

CLAIRE: Što namjeravaš? Kamo će nas sve ovo odvesti? 

SOLANGE: Claire, preklinjem te, odgovaraj na pitanja! 

CLAIRE: Prestanimo, Solange. Ne mogu više. Pusti me. 

SOLANGE: Nastavit ću sama! Sama, draga moja! Ne mičite se! Kako bilo moguće da vam gospođa umakne kad ste imali sve mogućnosti da je… (Idući prema njoj) Ovaj put ćeš mi za sve platiti, kukavice! 

CLAIRE: Solange! Upomoć! Solange! 

SOLANGE: Urlajte, ako vas to veseli! Ispustite posljednji krik, gospođo! (Gura Claire, koja ostane skutrena u jednom kutu.) Napokon! Gospođa mrtva! Opružena na linoleumu... Zadavljena rukavicama za pranje su Gospođa može sjesti. Može me zvati, gospođice Solange. Baš tako! To je razlog mojeg zlodjela. Gospođa i gospodin će me zvati gospođice Solange Lemercier... Gospođa je trebala svući crnu haljinu. Djeluje prilično groteskno. (Oponaša gospođin glas.) Zar sam spala na to na nosim crninu za sluškinjom? Kad smo se vraćali s groblja, služinčad cijele četvrti išla je ispred mene, kao da smo članovi obitelji! Koliko puta sam poželjela da ona postane član obitelji! Na žalost, pokojnica je do kraja ustrajala u šali. Oh, gospođo...! Mi smo ravne, gospođo! Gledajte kako koračam uzdignute glave! (Smije se.) Ne, gospodine isljedniče, ne... Ništa nećete doznati o mojem činu. O našem zajedničkom činu. Ništa o našem saučesništvu u ubojstvu... Haljine? Oh! Gospođa ih može zadržati! Moja sestra i ja imamo vlastite haljine. Oblačimo ih potajice, noću. Na meni je moja haljina, gospođo, ravnopravne smo! Crvena haljina zločinke! Gospodin mi se smije? Gospodin se smješka? Misli da sam luda? Misli da sluškinje moraju imati barem toliko ukusa da ne oponašaju gospođu? Oprašta mi? Doista? Gospodin je sušta dobrota. Želi me poniziti velikodušnošću. Ali, ja sam ukrotila veću divljakinju... Gospođa shvaća moju usamljenost. Napokon! Sasvim sama! I strašna! Mogu biti okrutna, ali i blaga… Gospođa će se oporaviti od straha. Brzo i lako će se oporaviti okružena cvijećem, mirisima, haljinama. Čim obuče bijelu haljinu, u kojoj je odlazila na ples u Operu, uprkos mojoj zabrani, nestat će straha. Tu su, osim toga, njeni ljubavnici, njen nakit... Ja imam samo sestru. Da, gospođo, usuđujem se govoriti o njoj. Ne plašim se više. Ničeg se ne plašim. Tko, tko će me ućutkati? Tko će smoći toliko hrabrosti da me nazove: »Djevojko?« Služila sam. Radila sam sve što radi sluškinja. Smiješila sam se gospođi. Saginjala sam se da napravim krevet, da operem pločice, da očistim povrće, da prisluškujem na vratima, da prislonim oko na ključanicu. Ali, sad sam uspravna! I čvrsta! Sad sam daviteljica! Gospođica Solange, znate, ona koja je zadavila sestru. Da šutim? Gospođa je suviše osjetljiva. Žalim gospođu. Žalim gospođinu bljedoću, gospođinu satensku kožu, majušne uši, nejake šake... Ja sam crna vrana. Meni sude. Postala sam plijen policije. Claire? Ona je, doista, jako voljela gospođu... Ne, gospodine, isljedniče, ništa neću reći pred njima! Neke se stvari tiču samo nas... Ovo je naša noć, mala moja! (Zapali cigaretu. Ne zna pušiti. Kašlje) Ni vi, ni bilo tko drugi, nikada 

nećete doznati ništa. Znat ćete samo to da je Solange ovaj put išla do kraja. Zar ne vidite da je u crvenoj haljini, spremna za izlazak? (Solange ide do prozora, otvara ga i penje se na balkon. Tekst, koji slijedi, govori leđima okrenuta publici, ravno u noć. Lagan povjetarac leluja zavjese.) Eno je izlazi! Silazi niz dugačke stepenice u pratnji policije. Popnite se na balkon! Pogledajte kako korača među crnim pokajnicima! Podne je. Nosi svežanj od devet knjiga. Krvnik korača tik do nje. Šapuće joj na uho ljubavne izjave. Claire, krvnik me prati! Krvnik me prati! (Smije se) Za njom, u povorci, sluge i sluškinje cijele četvrti, isti oni koji su Claire otpratili do posljednjeg prebivališta! (Gleda napolje.) Nose vijence, cvijeće, ratne zastave, transparente. Zvone pogrebna zvona. Pogreb je u punom jeku. Lijep pogreb, zar ne? Ispred sviju, natkonobari u crnim frakovima, bez svilenih ovratnika. Nose vijence. Za njima poslužitelji i lakeji u kratkim hlačama i bijelim čarapama. Nose svoje vijence. Zatim sobari i sobarice. Nose naše zastave. Pa pazikuće... Onda neke nebeske delegacije. Ja ih predvodim. Krvni me miluje. Gomila mi kliče. Povlađuje. Blijeda sam. Uskoro ću umrijeti. (Vraća se u sobu) Koliko cvijeća! Imala je lijep pogreb, zar ne? Oh, Claire, jadna moja Claire! Nema pomoći, gospođo, predajem se policiji! Samo policija me može shvatiti. I ona pripada svijetu odbačenih. (Naslonjena na dovrata kuhinjskih vrata, Claire, vidljiva samo za publiku, neko vrijeme sluša sestru) Sada sam gospođica Solange Lemercier. Žena Lemercier. Lemercierova. Čuvena zločinka. (Umorno) Claire, propale smo! 

CLAIRE: (Bolno, gospodinim glasom) Zatvorite prozor! Navucite zavjesu! Tako. 

SOLANGE: Kasno je. Svi već spavaju. Prestanimo s igrom. 

CLAIRE: (Daje joj rukom znak da šuti.) Claire, donesite mi čaj. 

SOLANGE: Ali... 

CLAIRE: Rekla sam, čaj! 

SOLANGE: Umorne smo. Mrtve umorne! Moramo prekinuti. 

CLAIRE: (Nakon što Solange sjedne u naslonjač) Ah, ne! Nećete se, draga moja, tako lako izvući! Nije teško s vjetrom kovati urotu, zvati noć za saučesnika... 

SOLANGE: Ali... 

CLAIRE: Ni riječi! Imam puno pravo raspolagati s ovih nekoliko posljednjih minuta. Solange, sačuvaj me u svom srcu! 

SOLANGE: Ali, zaboga! Ne. Ne! Jesi li poludjela? Moramo otići! Smjesta Claire! Ne smijemo ostati! Stan je otrovan... 

CLAIRE: Ostani, gdje si! 

SOLANGE: Claire, zar ne vidiš kako sam slaba? Kako sam blijeda? 

CLAIRE: Ti si kukavica! Moraš me poslušati. Došle smo do ruba provalije, Solange. Poći ćemo preko ruba! Ti ćeš živjeti za nas obje. Trebat će ti mnogo snage. Na robiji nitko neće znati da te ja potajno slijedim. Kad osude, obećaj mi da ćeš me ponijeti sa sobom, da ćeš me brižljivo čuvati u srcu. Bit ćemo lijepe, slobodne, radosne! Solange, ne smijemo izgubiti više ni jedne minute! Ponavljaj za mnom... 

SOLANGE: Govori, ali sasvim tiho. 

CLAIRE: (Mehanički) Gospođa bi trebala popiti čaj. 

SOLANGE: (Odlučno) Neću! 

CLAIRE: (Držeći je za ruke) Droljo! Ponavljaj za mnom! Gospođa će popiti čaj... 

SOLANGE: Gospođa će popiti čaj... 

CLAIRE: Gospođa mora spavati... 

SOLANGE: Gospođa mora spavati... 

CLAIRE: Ja ću bdjeti... 

SOLANGE: Ja ću bdjeti... 

CLAIRE: (Legne na gosvođin krevet.) Ponavljam!... Nemoj me prekidati! Čuješ li me? Hoćeš li me poslušati? (Solange potvrdno klimne glavom.) Ponavljam, dakle. Moj čaj! 

SOLANGE: (Neodlučno) Ali... 

CLAIRE: Rekla sam, čaj! 

SOLANGE Ali, gospođo... 

CLAIRE: Tako! Nastavi... 

SOLANGE: Ali, gospođo, hladan je. 

CLAIRE: Svejedno ću ga popiti. Daj! (Solange donosi poslužavnik.) Stavila si ga u najskuplji, najdragocjeniji poslužavnik. 

(Uzima Šalicu i pije. Solange, licem prema publici, nepomično stoji, prekriživši ruke kao da su na njima lisičine.)