Žak Lakan:  www.libretto.co.yu/Citanka/LakanPo.html ‐ 105k ‐   

SEMINAR O "UKRADENOM PISMU Und wenn es uns glückt, Und wenn es sich schicket, So sind es Gedanken.  

  

Naše  istraživanje  nas  je  dovelo  dotle  da  priznamo  da  se  temelj  automatizma  ponavljanja (Wiederbolungszwang)  nalazi  u  onome  što  smo  nazvali  ustrajavanje  označiteljskog  lanca. Sam ovaj pojam smo razvili kao korelativ postojanja‐izvan (ex‐sistence) (naime,  isredištenog mesta) gde, ako moramo da uzmemo ozbiljno Frojdovo otkriće, treba da situiramo subjekt nesvesnog. Znamo da iz iskustva koje je psihoanaliza najavila možemo proniknuti s kojega se vida  imaginarnog  obavlja,  do  najdublje  unutrašnjosti  ljudskog  organizma,  ovo  osvajanje simboličkog. 

Pouka  ovog  seminara  je  sačinjena  da  pokaže  da  ovi  imaginarni  upadi,  daleko  od  toga  da predstavljaju  suštinu našeg  iskustva, o njemu ne odaju ništa do nestalnost,  sem ako  ih ne prenosi označiteljski lanac koji ih povezuje i usmerava. 

Sigurno  znamo  važnost  imaginarnih  prožimanja  (Prägung)  u  ovim  parcijalizacijama simboličkog  izbora  koje  označiteljskom  lancu  daju  formu. Ali mi  tvrdimo  da  zakon  koji  je svojstven  ovom  lancu  uređuje  psihoanalitičke  efekte  što  određuju  subjekt:  kao  što  su isključenje  (Verwerfung),  potiskivanje  (Verdrängung),  sâmo  poricanje  (Verneinung)  – precizirajući  iz  naglaska  koji  im  priliči  da  ovi  efekti  verno  slede  premeštanje  (Enstellung) označitelja tako da  imaginarni pismonoše (facteurs), uprkos svojoj  inerciji, u njima mogu da predstave samo sene i odraze. 

Da  li  bi,  ipak,  ovaj  naglasak  bio  uzalud  raspršen,  ako  bi  vašem  pogledu  poslužio  samo  za apstrahovanje opšte forme fenomena čija bi posebnost u našem iskustvu za vas ostala bitna, i čiju originalnu složenost ne bi bilo mogućno raskinuti bez veštine. 

Zato  smo mislili  da  vam  danas  ilustrujemo  istinu  koja  se  izlučuje  iz  trenutka  frojdovskog mišljenja koje  izučavamo – to  jest, da  je simbolički poredak konstitutivan za subjekt – tako što ćemo vam u jednoj priči pokazati značajno određenje koje subjekt prima od puta jednog označitelja. 

Ovu  istinu, zapazimo to, čini mogućom sâmo postojanje fikcije. Prema tome,  jedna bajka  je isto tako pogodna kao neka druga priča da se ona  iznese na videlo – sem ako se u  istini ne iskušava njena koherencija. Osim toga, ona čak  ima prednost da to čistije  ispolji simboličku nužnost, nego što bi se moglo verovati da njome upravlja samovolja. 

Zato smo mi, ne tražeći dalje, uzeli naš primer iz priče u koju je umetnuta dijalektika koja se odnosi na igru par nepar, iz koje smo, nedavno, izvukli korist. Nije li, bez sumnje, slučajno to 

što se ova priča pokazala pogodnom da posluži za  jedan kurs  istraživanja koje  je u njoj već bilo našlo osnovu. 

Reč  je, vi to znate, o priči koju  je Bodler preveo pod naslovom Ukradeno pismo. U samom početku  u  njoj  ćemo  razaznati  jednu  dramu,  pripovedanja  koje  je  čini  i  uslova  toga pripovedanja. 

Osim toga, brzo uviđamo šta čini neophodnim ove sastojke,  i da oni nisu mogli da umaknu namerama onoga ko ih je sastavio. 

Pripovedanje,  naime,  udvostručava  dramu  komentara,  bez  kojega  ne  bi  bilo  moguće inscenacije. Recimo da bi, pravo rekavši, njegovo delovanje ostalo nevidljivo u dvorani – ne samo  što  je dijalog  izrično  i  iz  samih potreba drame  ispražnjen od  svakog  smisla koji  se u njemu mogao preneti nekom  slušaocu – drugačije  rečeno, ništa od drame  se ne bi moglo pokazati ni u snimku slike ni u snimku zvuka, bez osvetljenja u polutami, ako tako možemo da kažemo, što pripovedanje daje svakoj sceni tačke gledanja koju je, igrajući je, imao neko od njenih sudeonika. 

Postoje dve  scene, od  koji  ćemo odmah naznačiti prvu nazivom prvobitna  scena, ne  zbog nepažnje, pošto druga može da bude smatrana kao ponavljanje prve, u smislu koji  je ovde čak na dnevnom redu. 

Prvobitna  scena,  dakle,  igra  se,  kažu  nam,  u  kraljevskom  budoaru,  tako  da  slutimo  da  je ličnost najvišeg  ranga, koja  se  još naziva uzvišena  ličnost,* koja  je  sama kad prima pismo, kraljica. Ovo osećanje potvrđuje neprilika u koju damu dovodi ulazak druge uzvišene ličnosti za koju nam je već pre ovog opisa rečeno da bi znanje koje bi ona mogla da ima o narečenom pismu za damu značilo ništa manje do opasnost za njeno poštenje  i za njenu sigurnost. Mi smo, naime, odmah oslobođeni sumnje da se zbilja radi o kraljici u skladu sa scenom koja se razvija s ulaskom ministra D... U ovom trenutku, odista, kraljica nije ništa bolje mogla do da igra na kraljevu nepažnju  tako  što ostavlja pismo na  stolu  „okrenuto,  s adresom gore”.** Ono,  ipak,  nije  izmaklo  ministrovom  oštrom  oku;*  on,  takođe,  nije  omanuo  da  zapazi kraljičinu smetenost, ni da tako nanjuši njenu tajnu. Otada se sve odvija kao po satu. Pošto je izložio kretanje i duh, na šta je bio naviknut, tekućih poslova, ministar iz svoga džepa izvlači pismo koje  izgleda kao ono što  je  izloženo njegovom pogledu,  i hineći da ga čita, stavlja ga pored  ovog.  Još  nekoliko  reči  kojima  zabavlja  kraljevsko  društvo,  i  dočepava  se  potpuno energično  nezgodnog  pisma,  utekavši  a  da  kraljica,  kojoj  nije  ništa  promaklo  od  njegove  *Prim. prev. U ovom prevodu, gde je to god bilo mogućno, poradi lakšeg čitaočevog snalaženja, koristili smo izraze koje je koristio prevodilac Poove priče na srpski jezik (Po, E. A.: Najlepše priče Edgara Poa, Bigz, Beograd, 1994).

**Prim. prev. U našem prevodu „...otvoreno (...) Adresa je, međutim, bila odozgo”, str. 226.

*Prim. prev. U prevodu Poove priče kojim se ovde služim ovaj izraz je preveden kao „oko kao u risa” (str. 226), što je verovatno greška s obzirom na to da i na engleskom lynx-eyed znači oštrovidan.

lukavštine, nije mogla da interveniše iz straha da ne probudi kraljevsku pažnju svoga supruga koji joj u tom trenutku stajao pored nje. 

Sve bi, dakle, moglo proći neopaženo za  idealnog gledaoca neke operacije u kojoj niko nije napravio  pogrešan  korak  i  čiji  je  rezultat  to  da  je ministar  ukrao  od  kraljice  pismo  i  da, rezultat je još važniji od prvog, kraljica zna da ga on sada drži, i ne nedužno. 

Jedan ostatak koji nijedan analitičar neće zanemariti,  istaknut da treba zapamtiti sve što se tiče označitelja, a da se, ipak. ne zna šta s njime da se čini: pismo, koje je ministar ostavio, i koje sada kraljičina ruka može da uvalja u loptu. 

Druga  scena: u ministrovoj  kancelariji. Njegov dvorac,  a mi  znamo, po priči  koju policijski prefekt  kazuje Dipenu  čiju  genijalnost  podesnu  za  rešavanje  zagonetki  Po  ovde  uvodi  po drugi put, da je policija, već osamnaest meseci u tu kuću navraćala onoliko često koliko su joj to dopuštala noćna odsustvovanja, uobičajena za ministra, temeljno pretresala kuću i njeno dvorište. Uzalud – mada svako iz date situacije može zaključiti da ministar to pismo čuva na svom domašaju. 

Dipen se najavio ministru. Ovaj ga prima sa naglašenom nehajnošću; razgovor je imao oblik romantičarske  dosade.  Međutim,  Dipen,  koga  ovo  hinjenje  ne  zavarava,  očima  koje  su zaštićene zelenim naočarima, pažljivo razgleda odaju. Kad se njegov pogled nađe na veoma iskrzanoj  karti  koja  je,  činilo  se, ostavljena u pregradi  loše  kartonske  korpice  za posetnice koja visi, odbijajući pogled nekim varljivim sjajem, tačno po sredini strehe od kamina, on već zna  da  ima  posla  s  onim  što  traži. Njegovo  ubeđenje  pojačavaju  detalji,  skoro  istovetnog oblika, koji su izgleda napravljeni da pomute opis koji ima o ukradenom pismu. 

Prema tome, on samo treba da se povuče pošto je na stolu zaboravio svoju burmuticu, da bi se  sutradan vratio da  je  traži,  snabdeven patvorinom* koja  simulira  sadašnji  izgled pisma. Incident na ulici, priređen u pravi čas, privukao  je ministra k prozoru, Dipen to koristi da se dokopa  pisma  zamenjujući  ga  svojom  patvorinom,  i  ostalo mu  je  samo  da  kod ministra sačuva privid normalnog oproštaja. 

Tu je, opet, sve prošlo, ako ne bez smetnji, ono barem bez meteža. Rezultat operacije je to da ministar nema više pismo, ali o tome ne zna ništa; daleko od toga da sumnja da mu ga je Dipen ugrabio. Osim toga, ono što mu je ostalo u ruci daleko od toga da će za nastavak biti beznačajno. Vratićemo se na to što je navelo Dipena da svom patvorenom pismu doda jedan sastavak. Bilo kako da je s time, ministar, kad bude hteo da se njime posluži, moći će u njemu da pročita ove reči obeležene da u njima prepozna Dipenovu ruku: 

...Tako kobna namera 

Ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta. 

koje, Dipen nam naznačuje, potiču iz Krebijonovog Atreja. 

*U našem prevodu upotrebljen je izraz „faksimil”.

Ima li potrebe da naglašavamo da su ove dve akcije slične? Da, jer sličnost na koju mi ciljamo nije sačinjena od prostog spajanja izabranih crta sa jedinim ciljem da se spari njihova razlika. A ne bi bilo dovoljno da se zadrže ove crte sličnosti na uštrb drugih da bi  odatle  proizašla ma  kakva  istina. Mi  hoćemo  da  istaknemo  intersubjektivnost  u kojoj se dve akcije međusobno motivišu i tri odnosa iz kojih ona te akcije strukturiše. 

Njihova  povlastica  se  prosuđuje  po  tome  što  oni  u  isti  mah  odgovaraju  trima  logičkim vremenima, čime se odlučnost sedimentuje, i trima mestima, koje ona dodeljuje subjektima koje nadjačava. 

Ova odluka se donosi u trenutku jednog pogleda.1[1] Jer manevri koji slede, ukoliko se on u njima  krišom  nastavlja,  ništa mu  ne  dodaju,  ne  više  nego  što  njihovo  odgađanje  zgodne prilike u drugoj sceni ne raskida jedinstvo ovog trenutka. 

Ovaj  pogled  podrazumeva  dva  druga  koje  on  sastavlja  u  jedan  pogled  otvaranja  što  je ostavljeno u njihovoj varljivoj komplementarnosti, da bi se u njemu predujmila grabež koja je prikazana  u  ovom  otkriću.  Dakle,  tri  vremena,  koja  uređuju  tri  pogleda,  koja  snose  tri subjekta, koja svaki put otelovljuju različite ličnosti. 

Prvi ne vidi ništa: kralj, i njegova policija. 

Drugi vidi da prvi ne vidi ništa i zavarava se da je od njega skrio ono što krije: kraljica, zatim ministar. 

Treći koji vidi da ova dva pogleda, ono što treba da se sakrije, ostavljaju otvoreno za onog ko bi hteo da ga se dočepa: ministar, najzad Dipen. 

Da bismo, u njenoj  jedinstvenosti,  zahvatili  tako opisanu  intersubjektivnu  složenost, drage volje ćemo joj potražiti obrazac u  legendarnoj tehnici koja se  legendarno pripisuje noju kad se zaklanja od opasnosti;  jer, ova bi, napokon, zasluživala da se odredi kao politika, koju bi ovde trebalo razdeliti na tri partnera, od kojih bi drugi verovao da  je poprimio nevidljivost, zbog  toga  što  bi  prvi  zabio  glavu  u  pesak,  dok  bi  ostao  treći  koji  bi mu mirno  perušao zadnjicu; bilo bi dovoljno da, obogaćujući poslovički naziv jednog pisma, od njega napravimo politiku noja, da bi ona najzad u sebi zauvek našla novi smisao. 

Pošto  je  intersubjektivno merilo  tako dato u akciji  koja  se ponavlja, ostaje da  se u njemu prepozna automatizam ponavljanja, u smislu koji nas zanima u Frojdovom tekstu. 

Mnoštvo subjekata, naravno, ne može da bude prigovor za sve one koji su odavno ustuknuli pred perspektivama koje sažima naša formula: nesvesno je diskurs Drugog. Sada nećemo da podsećamo na ono što  joj dodaje pojam uplitanje subjekata (immixion des sujets), koji smo nekada uveli vraćajući se na analizu sna o Inekciji za Irmu. 

1[1]Ovde ćemo potražiti neophodnu referencu na naš esej Logičko vreme i

iskaz predujmljene sigurnosti, vidi str. 197.

Danas  nas  zanima  način  na  koji  se  subjekti  raspoređuju  u  premeštanju  tokom intersubjektivnog ponavljanja. 

Videćemo da njihovo premeštanje određuje mesto koje u njihovom triju upravo zauzima čisti označitelj koji je ukradeno pismo. I tu se nalazi ono što će za nas potvrditi premeštanje kao automatizam ponavljanja. 

   

Ne  izgleda,  ipak,  suvišno da, pre no  što  stupimo na ovaj put, pitamo da  li namera priče  i interes koji mi u njoj nalazimo, ukoliko se oni podudaraju, ne počivaju drugde. 

Možemo li smatrati za prostu racionalizaciju, prema našem krutom jeziku, činjenicu da nam je priča ispričana kao policijska zagonetka? 

Uistinu, bili bismo u pravu da ovu činjenicu procenimo kao malo pouzdanu; treba zapaziti da je sve čime se jedna takva zagonetka motiviše, počev od zločina  ili prestupa – naime, njena priroda  i  njene  pobude,  njeni  instrumenti  i  njeno  izvršenje,  postupak  da  se  otkrije  njen tvorac i put da se on u to uveri – ovde pažljivo odstranjeno od početka svakog preokreta. 

Prevara je, naime, od početka isto toliko jasno poznata koliko i spletke krivca i njihov učinak na žrtvu. Problem, kad ga  izlažemo, ograničava se na  istraživanje ciljeva povraćaja, objekta na koji se odnosi ova prevara, i čini se jako namerno da je njegovo rešenje već dobijeno kad nam  se objašnjava. Održava  li nam  se na  taj način dah? Da bi  autor  igrao na  konvenciju, odista  je dosta  rano poverenje koje se može pokloniti konvenciji žanra da bi se podstakao osobeni  interes  kod  čitaoca  –  ne  zaboravimo  da  je  ”Dipen”,  koji  ovde  treba  da  se  pojavi drugi, prototip, i da svoju žanrovsku osobinu prima od prvog. 

Bilo bi, međutim,  jedno drugo preterivanje da se sve svede na bajku čiji bi moralizam bio u tome  da  se  drži  u  zaklonu  od  pogleda  jedno  od  onih  dopisivanja  čija  je  tajna  ponekad neophodna za bračni mir, dovoljno je pustiti da se potežu sastavci o njima na našoj tabli, čak da se prevrnu na označiteljsko lice. Tu se nalazi mamac koji što se nas tiče nikome ne bismo preporučili da proba, iz straha da bi mogao biti prevaren da se u njega pouzda. 

Dakle,  ne  postoji  li  u  tome  ovde  jedna  duga  zagonetka  sem  one  policijskog  prefekta, nesposobnost u začetku neuspeha – nije li ona, možda, izvestan nesklad, kod Dipena, koji mi ne  priznajemo  drage  volje,  između,  zacelo,  veoma  prodornih  zapažanja,  mada  ne  uvek potpuno umesnih u  svemu, pomoću  kojih nas uvodi u  svoj metod,  i načina na  koji odista interveniše. 

Ako malo podstaknemo ovo osećanje prašine u očima, uskoro ćemo se u njemu naći tako da se  pitamo  nisu  li,  od  početne  scene  koja  jedina  spasava  od  vodvilja  svojstvo  njenih protagonista, do pada u smešno koje  je,  izgleda, na kraju najavljeno ministru, svi  igrali ono što ovde čini naše zadovoljstvo. 

Bili  bismo  utoliko  skloniji  da  dopustimo  da  bismo  tu,  sa  onima  koji  nas  ovde  čitaju,  našli definiciju koju smo, negde, uzgred, dali o modernom junaku, „da u jednoj smućenoj situaciji ilustruje podvige za sprdnju”.2[2] 

Ali nismo  li  i sami sebe uhvatili u držanju amatera detektiva, prototipa novog nebojše,  ipak zaštićenog od neukusnosti savremenog supermena? 

Šala – koja  je dovoljna da nam, suprotno, omogući da otkrijemo u ovoj priči tako savršenu verovatnoću, da možemo reći da istina u njoj otkriva svoj fiktivni recept. 

Jer,  takav  je  put  na  koji  nas  vode  razlozi  ove  verovatnoće.  Kad  najpre  uđemo  u  njen postupak,  opažamo,  naime,  jednu  novu  dramu  za  koju  ćemo  reći  da  je  komplementarna prvoj, zato što  je ova bila ono što se zove drama bez reči, ali  izgled na korist druge  igra na svojstva diskursa.3[3] 

Ako je odista i očevidno da nam je svaka od dve scene realne drame ispričana u toku jednog raznolikog  dijaloga,  mi,  samo  snabdeveni  pojmovima  kojima  se  u  našem  poučavanju koristimo,  uviđamo  da  tako  nije  za  samo  dopuštenje  izlaganja,  nego  i  da  sami  ti  dijalozi dobijaju, u suprotnoj upotrebi koja je sačinjena od delovanja govora, napetost koja od njega pravi drugu dramu, onu koju će naš rečnik razlikovati od prve kao dramu koja se oslanja na simbolički poredak. 

Prvi dijalog – između policijskog prefekta i Dipena – odvija se kao dijalog gluvog sa nekim ko shvata.  To  jeste, on predstavlja pravu  kompleksnost onog  što  se obično pojednostavljuje, zbog najnejasnijih rezultata, u shvatanju opštenja. 

U ovom primeru, naime, poimamo kako opštenje može dati utisak, na šta se teorija suviše često zaustavlja, da u svom prenošenju sadrži samo  jedan smisao, kao da  je komentar pun značenja, kojemu onaj koji shvata dodeljuje smisao, mogao, pošto ga ne opaža onaj koji ne shvata, biti smatran za neutralizovanog. 

Preostaje da zadržimo samo smisao  izveštaja dijaloga; pokazalo se da njegova verovatnoća igra  na  jamstvo  tačnosti.  Ali  evo  ga,  dakle,  plodnijeg  no  što  izgleda,  u  onome  čega  smo postupak pokazali: kao što ćemo to videti ako se ograničimo na priču naše prve scene. 

Jer, priču udvostručuje  i  čak utrostručuje subjektivni  filter kroz koji nam dolazi prva scena: pripovedanje  Dipenovog  prisnog  prijatelja  (koga  ćemo  nadalje  zvati  glavni  pripovedač 

2[2]Up. Fonction et champe de la parole et du langage, p. 244. Prim. prev. U tekstu na srpskom (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 22-23) prevod ove Lakanove definicije izgleda ovako: „...sa prkosnim podvizima u beznadežnoj situaciji”.

3[3]Potpuno razumevanje onoga što sledi zahteva, naravno, da se ponovo pročita tekst, Ukradeno pismo, izuzetno rasprostranjen (na francuskom kao i na engleskom), i, uostalom, kratak,

povesti)  –  priče  preko  koje  se  prefekt  pokazuje Dipenu  –  saopštenje  koje mu  je  podnela Kraljica nije tu samo posledica slučajnog reda. 

Ukoliko  odista  krajnost  u  koju  je  dovedena  originalna  pripovedačica  isključuje  da  je  ona izmenila događaje, pogrešili bismo ako bismo poverovali da  je prefekt ovde ovlašćen da  joj pozajmi svoj glas samo zbog nedostatka imaginacije za šta on, ako tako možemo da kažemo, ima svedočanstvo. 

Činjenica da je tako poruka dalje predata uverava nas u ono što samo po sebi nije apsolutno razumljivo: naime, da ona zbilja pripada dimenziji (govornog) jezika (language). 

Oni koji se ovde nalaze poznaju naše primedbe o tome,  i posebno one koje smo  ilustrovali takozvanim  jezikom pčela kao suprotnošću  jeziku u kojem  jedan  lingvista4[4] može da vidi samo  prostu  signalizaciju  o  položaju  objekta,  drugačije  rečeno,  samo  imaginarnu  funkciju koja je diferenciranija od drugih. 

Mi ovde podvlačimo da  jedan  takav oblik opštenja nije odsutan kod  čoveka, koliko god da mu objekt iščezava s obzirom na to što mu je prirodno dato zbog dezintegracije koju on trpi u ime upotrebe simbola. 

Njegov ekvivalent se, naime, može pojmiti u zajednici koja se uspostavlja između dve ličnosti u mržnji  prema  istom  objektu:  tim  pre  što  je  susret  jedino moguć  samo  u  objektu  koji određuju crte bića koje i jedna i druga odbijaju. 

Ali takvo opštenje se ne da preneti u simboličkom obliku. Podržava ga samo odnos sa ovim objektom.  Tako ono može da ujedini neodređen broj  subjekata u  jednom  istom  „idealu”: neki  neizrecivi  odnos  neće  manje  nesvodljivo  posredovati  opštenje  jednog  subjekta  sa drugim unutar tako obrazovane gomile. 

Ovaj  izlet  nije  ovde  samo  načelno  podsećanje  izdaleka  na  one  koji  nam  pripisuju  da  ne poznajemo  neverbalno  opštenje:  određujući  domet  ovoga  što  diskurs  ponavlja,  ovaj  izlet priprema pitanje o onome što simptom ponavlja. 

Tako  posredan  odnos  pročišćuje  opseg  jezika,  a  glavni  pripovedač,  da  bi  ga  (opseg) udvostručio, „po pretpostavci”, ništa  tu ne dodaje. Ali sasvim drugačije s  time stoji stvar u njegovoj kancelariji u drugom dijalogu. 

Jer, ovaj se mora suprotstaviti prvom kao polovi koje smo mi razlikovali drugde u (govornom) jeziku i koji se protivstavljaju kao reč govoru. 

To  jeste,  tu prelazimo  s polja  tačnosti u  registar  istine. Dakle, ovaj  registar, usuđujemo  se misliti  da  neće  trebati  da  se  na  to  vraćamo,  sasvim  se  situira  drugde,  recimo,  upravo  u zasnivanju  intersubjektivnosti. On  se  situira  tamo  gde  subjekt  ne može  ništa  da  pronikne osim  samu  subjektivnost koja Drugog konstituiše kao apsolut. Zadovoljićemo  se, da bismo 

4[4]Up. Emile Benveniste, ”Communication animal et language humain”, Diogéne, No. 1, i naše saopštenje u Rimu, p. 297.

ovde  naznačili  njeno mesto,  da  podsetimo  na  dijalog  koji,  izgleda  nam,  zaslužuje  pravo jevrejske  istorije  lišavanja  gde  se  pokazao  odnos  označitelja  sa  govorom,  u  zaklinjanju  u kojem  on  upravo  vrhuni.  „Zašto me  lažeš,  uzvikivao  je  sav  zadihan,  da,  zašto me  lažeš govoreći mi  da  ideš  u  Krakov  da  bih  ja  verovao  da  ideš  u  Lemberg,  dok  u  stvari  ideš  u Krakov?”* 

Slično  pitanje,  koje  bi  našem  umu  nametnulo  razvijanje  aporija,  erističkih  zagonetki, paradoksa, naime šala, predstavljeno nam je kao uvod u Dipenov metod – ma koliko da nam ga  je  predao  kao  poverenje  neko  ko  se  postavlja  kao  učenik,  on mu  nije  pridodao  neko svojstvo ovog punomoćja. Takva  je neumitna  čar  testamenta: vernost  svedoka  je kukuljica kojom se uspavljuje, zaslepljujući je, kritika svedočenja. 

Šta je, s druge strane, uverljivije od gesta da se karte okrenu na stolu? On je to toliko da nas za trenutak uverava da je opsenar stvarno pokazao, kao što je i najavio, postupak kad je na njega došao  red,  iako ga  je  samo obnovio u gorem obliku:  i ovaj  trenutak nam odmerava nadmoć označitelja nad subjektom. 

Tako deluje Dipen,  kad polazi od povesti o malom  čudu od deteta  koje  je nasamarilo  sve svoje drugove u  igri par  ili nepar,  svojim  trikom poistovećivanja  sa protivnikom,  iz  kojega smo mi, međutim, pokazali da on ne može doseći prvi plan svoje mentalne obrade, naime, shvatanje  intersubjektivnog  menjanja  a  da  se  tu  odmah  ne  spotakne  o  uporište  svoga povratka.5[5] 

Isto  su  nam  tako  nabacivana,  da  nam  se  potpuno  rasvetli  priča,  imena  La  Rošfukoa,  La Brijera, Makijavelija, Kampanele, čiji bi se ugled pokazao neznatnim pored dečjeg podviga. 

I nastavlja  se  sa Šanforom  čija  će  formula da „bi  se mogao kladiti da  je  svaka  javna  ideja, svaka prihvaćena konvencija glupost,  jer odgovara najvećem broju”, zadovoljiti sigurno sve one  koji misle  da  izmiču  ovom  zakonu,  tj.,  precizno,  najveći  broj  od  njih.  To  što  Dipen određuje kao obmanu primenu kod Francuza reči: analiza na algebru, eto šta uopšte nema izgleda da pogodi naš ponos,  kad uz  to  izdvajanje  termina  s drugim namerama ne dobija ništa kako psihoanalitičar ne bi osećao da se nalazi u položaju da iskoristi svoja prava. I evo ga s filološkim zapažanjima da ispuni zadovoljstvom zaljubljenike u latinski: da ih podseti a da ih  više ne udostoji  rekavši da  „ambitus ne  znači  ambicija,  religio  religija, homines honesti 

*Prim, prev., Ovo mesto kod Frojda u prevodu na srpski jezik (Frojd,

Sigmund: Dosetka i njen odnos prema nesvesnom, Matica srpska, Novi Sad, 1969, str. 117-118) glasi: „’Vidi samo kakav si ti lažov’, prasnu ovaj drugi. ’Kad kažeš da putuješ u Krakov, onda zapravo želiš da ja poverujem da putuješ u Lavov. Ali sada zaista znam da putuješ u Krakov. Zašto, dakle, lažeš?’”

5[5]Up. naš uvod, p. 58.

poštene  ljude”,*  kome  se među  vama ne bi dopalo da  se  seti  šta  znače ove  reči  koje  su primenjivali Ciceron i Lukrecije. Bez sumnje, Po se zabavljao... 

Ali pojavljuje se sumnja: nije li ova parada erudicije namenjena da nam objasni magične reči naše drame?6[6] Ne ponavlja  li opsenar pred nama  svoje poteze, a da nas ovog puta nije namamio time da će nam odati tajnu, nego ističući ovde svoju opkladu da će nam je stvarno razjasniti a da mi ništa ne vidimo. Bio bi to vrhunac do kojega je mogao da dospe iluzionitsta da nas pomoću bivanja svoje fikcije doista prevari. 

Zar takvi efekti ne opravdavaju da govorimo, a da se u tome ne traži zajedljivost, o mnogim imaginarnim junacima kao o realnim ličnostima. 

Isto tako kad radimo da razumemo način na koji nam Martin Hajdeger otkriva u reči άληοής igru istine, zar samo ne činimo da ponovo nađemo tajnu u koju je ona uvek posvećivala svoje zaljubljenike i odakle oni iznose da im se ona u onome u čemu se krije najviše uistinu nudi. 

Dakle,  zar Dipenove  reči  tako očigledno ne  čine da oklevamo da u njih poverujemo, da bi nam nanovo trebalo da odanle uložimo napor protiv suprotnog zavođenja. 

Zametimo  (Depistons),  dakle,  njegov  trag  tamo  gde  nas  zameće  trag.7[7] Najpre  u  kritici kojom on obrazlaže Prefektov neuspeh. Mismo tu već videli da se trag pojavljuje u potajnom zajedljivom peckanju na koje Prefekt u prvom razgovoru nije obratio pažnju, našavši u njemu 

*Prim. prev. U navedenom prevodu Poove priče na srpski jezik: „isto toliko

koliko na latinskom ’ambitus’ odgovara ’ambiciji’, ’religio’ – ’religiji” ili ’homines honesti’ – skupu poštovanja dostojnih ljudi” (str. 236),

6[6]Ja sam najpre uspostavio vezu, za ove tri reči, smisla pomoću kojega bi svaka objašnjavala ovu povest, čemu se ona posvećuje, ako struktura za to nije bila dovoljna.

Ispuštam odatle, poradi više objašnjenja, naznaku, suviše nepotpunu, zato što mi, dok sam ponovo čitao tekst za ovo izdanje, jedna ličnost potvrđuje da posle vremena onih koji me prodaju (još je to 9-12-68), dolazi drugo u kojem me čitaju.

Nalaziće se to objašnjenje izvan ove stranice.

7[7]Dopalo bi nam se da pred gospodinom Benvenistom postavimo pitanje antinomičnog smisla izvesnih reči, prvobitnih ili ne, posle majstorske ispravke koju je on doneo na pogrešnom putu na koji ge je Frojd naveo na filološkom terenu (up. La psychanalyse, vol. 1, p. 5-16). Jer, čini nam se da ovo pitanje ostaje čitavo, da se u njenoj strogosti izvuče instanca označitelja. Blok i Von Vartburg pojavljivanje značenja glagola depister u drugoj primeni koju smo mi iskoristili u našoj rečenici, datiraju u 1875.

samo povod za smejanje grohotom. Naime, to što problem može da izgleda nejasan, kao što je to Dipen navestio, zato što je suviše jednostavan, naime, suviše očigledan, nikada za njega neće imati veći domet no malo snažnije trljanje grudnog koša. 

Sve  je  napravljeno  da  nas  navede  na  shvatanje  slaboumnosti  ličnosti.  I  ona  se  snažno artikuliše  iz  činjenice  što on  i njegovi pomoćnici nikada, da bi  se  sakrio neki objekt, neće shvatiti  ništa  što  prevazilazi  ono  što može  da  zamisli  obično  spadalo,  tj.  precizno  i  suviše poznatu seriju  izvanrednih skrovišta:  čiji nam se pregled daje: od  tajnih  fioka sekretera do skinute ploče  stola, od  rasparanih garnitura  sedišta  sa  izdubljenim nogarama, od poleđine ogledala do debljine korica knjiga. 

I tu zadirkivanje zbog greške koju je napravio time što iz tog što je ministar pesnik zaključuje da nije daleko od toga da je lud, greške, zaključuje se, koja se ne bi držala, ali to znači mnogo, sem na  lažnoj  raspodeli prosečnosti,  jer daleko od  toga da ona  rezultira  iz  toga da  su  svi ludaci pesnici. 

Jeste, ali i nas same ostavljaju u bludnji o tome šta u pogledu skrovišta čini nadmoć pesnika, hoće li se pokazati da će on preteći matematičara, pošto se ovde naglo prekida naš zalet tako što nas odvlače u šikaru rđavih prepirki o umovanju matematičara, koji nikada nisu pokazali, koliko ja znam, toliku vezanost za svoje formule kako bi ih poistovetili sa mudrijaškim umom. Hoćemo li barem posvedočiti da se nama, suprotno onome o čemu Po izgleda ima iskustvo, ponekad dešava pred našim prijateljem Rigeom, koji vam je ovde svojom prisutnošću garant, da  nas  naši  upadi  u  kombinatoriku  ne  smućuju,  da  se  zaboravljamo  do  ispada  isto  toliko ozbiljnih (što se prema Pou Bogu nije smelo dopasti) kao što je stavljanje u sumnju da „x2 + px možda nije apsolutno jednako q”, a da nikada, u tome demantujemo Poa, nije trebalo da se čuvamo od nekog iznenadnog surovog postupka. 

Je  li toliko oštroumnosti potrošeno samo da se skrene naša oštroumnost s onoga što  je on naznačio da od ranije smatra za zadobijeno, naime da je policija tražila svuda: što je trebalo da razumemo u smislu iscrpnog pretraživanja prostora, bez sumnje, teorijskog, uzevši u obzir područje u kojem se, policija je pretpostavljala, ne bez razloga, pismo moralo nalaziti, no što je dosetka povesti koju (dosetku) treba uzeti doslovno; „deljenje na odeljke”, koje je odredilo operaciju,  izvedeno  je  toliko  tačno  da  nije  dozvolilo,  kaže  se,  „da  pedeseti  deo  odeljka promakne”  pretraživanju  pretresača.  Nemamo  li,  prema  tome,  prava  da  pitamo  kako  se desilo da pismo nije nađeno nigde, ili pre da primetimo da sve što nam je rečeno o koncepciji višeg  društva  o  skrivanju  ne  objašnjava  nam,  strogo  uzevši,  da  je  pismo  izmaklo istraživačima, pošto se ono u stvari nalazilo u području koje su iscrpno pretražili, kao što je to dokazalo Dipenovo otkriće. 

Je  li trebalo da  je pismo, među svim stvarima, bilo obdareno svojstvom ništosti (nullibiété): da  se poslužimo ovim  terminom koji  rečnik dobro poznat pod naslovom Rože preuzima  iz semiološke utopije biskupa Vilkinsa?8[8] 

8[8]Isti onaj koji g. Horhe Luis Borhes, u svom delu tako skladnom sa rasom

(phylum) našeg govora, prisvaja da se drugi svode na njegove prave mere. Up. Les Temps modernes, jun-jul 1955, p. 2135-36 i okt. 1955, p. 574.75.

Očigledno  je  (a  little too9[9] self evident) da pismo, odista,  ima sa mestom odnose za koje nijedna francuska reč nema ceo doseg engleskog kvalifikativa: odd. Čudan (bizarre), kojim ga Bodler redovno prevodi, samo  je približan. Recimo da su ovi odnosi  jedinstveni,  jer  je reč o istim onim odnosima koje sa mestom održava označitelj. 

Vi znate da nije naša namera da o tome pravimo „istančana” saopštenja, da naša nakana nije da pomešamo pismo  sa duhom,  čak ni  kad  ga primamo preko pneumatika,  i da mi  zbilja dopuštamo da  jedno ubija ako drugo oživljuje, utoliko što, možda počinjete da to shvatate, označitelj materijalizuje  instancu  smrti.  Jeste da  smo mi najpre nastojali na materijalnosti označitelja;  ova materijalnost  je  jedinstvena  u  više  pogleda  od  kojih  je  prvi  da  uopšte  ne podnosi  deljenje.  Iscepajte  pismo  na male  komade,  ono  ostaje  pismo  koje  jeste,  a  ovo  u jednom potpuno drugačijem smislu koji Gestalttheorie uopšte ne može da objasni pomoću embrionalnog vitalizma svoga shvatanja celine.10[10] 

(Govorni)  jezik  predaje  svoju  presudu  onome  ko  zna  da  je  razume:  preko  korišćenja upotrebljenog  člana  kao partitivne partikule. Duh  se upravo  tu,  ako  je duh  živo  značenje, pojavljuje  ne manje  osobito  se  više  nudeći  kvantifikaciji  nego  pismo. Da  počnemo  samim značenjem koje  trpi kad kažemo: ovaj diskurs pun  značenja  (de  signification),  isto kao  što smo  prepoznali  nameru  (de  l'intention)  u  nekom  činu,  što  žalimo  što  u  njemu  nema  više ljubavi  (d'amoure),  što  se  nagomilava  mržnja  (de  la  haine)  i  što  se  troši  odanost  (du dévouement), i što se toliko zanesenosti (d'infatuation) dovodi u red time što će tu uvek biti butina (de la cuisse) napretek i meteža (du rififi) kod ljudi. 

Ali što se tiče pisma, ako ga uzmemo u smislu tipografskog elementa, poslanice ili onoga što čini književnik,  reći  ćemo da ono što se kaže  treba uzeti doslovno  (à  la  lettre), da vas kod pismonoše  čeka pismo  (une  lettre), naime da  imate pisma  (des  lettres) – nikada da nigde nema pisma (de la lettre), bilo u kojem svojstvu da vas se tiče, makar da naznačuje zakasnelu poštu. 

Označitelj  je  po  svojoj  prirodi,  zato  što  je  jedinstvo  jedinstvenog  bića,  simbol  samo odsutnosti. Tako se ne može za ukradeno pismo reći da bi, poput drugih objekata, trebalo da jeste ili da nije negde, nego za razliku od njih, ono će biti i neće biti tu gde je, ili kuda ide. 

Pogledajmo, naime,  izbliza  šta  se dešava policajcima. Ništa nam ne poklanjaju  što  se  tiče načina  na  koje  prekopavaju  prostor  određen  za  ispitivanje,  od  podele  ovog  prostora  na odeljke čemu neće umaći ni debljina, do igle kojom se buši ono što je mekano, i, mesto udara bušenje  onoga  što  je  tvrdo,  do mikroskopa  kojim  se  ispituju  trine  od  bušenja  svrdlom, štaviše, malene  pukotine  sićušnih  rupa.  Zar  ne  vidimo  da  se  prostor,  što  se  jače  njihova 

9[9]Podvukao autor.

10[10]I ako je istina da filosofija za primere, izbledele pošto su više puta pretresani, pomoću kojih argumentuje počev od jednog ili mnoštva, neće jednako upotrebljavati prosti beli list pocepan po sredini i neprekinuti krug, ili polomljenu vazu, a da ne govorimo o prerezanom crvu.

mreža  steže  kako  bi  stigli  do  pisma,  nezadovoljni  time  da  protresu  svaku  stranicu  knjiga pojedinačno, ogoljuje na privid pisma? 

Ali  istraživači  imaju toliko nepromenljivo shvatanje realnog da ne zapažaju da će ga njihovo traženje preobraziti u njegov objekt. Crta po kojoj bi, možda, mogli da razlikuju ovaj objekt od svih drugih. 

Bilo  bi,  bez  sumnje,  odviše  to  tražiti  od  njih,  ne  zbog  njihovog  nedostatka  viđenja,  nego mnogo pre zbog našeg nedostatka viđenja. Jer njihova slaboumnost nije  individualne vrste, ni  društvena,  ona  je  sa  subjektivnog  vrela.  Reč  je  o  realističkoj  slaboumnosti  koja  se  ne zaustavlja da sebi kaže da tu, onoliko duboko koliko se ruka uvukla u utrobu sveta, nikada ništa neće biti sakriveno, pošto joj se jedna druga ruka može pridružiti, i zato što je ono što je skriveno uvek samo ono što nedostaje na svom mestu, kako kazuje kartica za traženje nekog toma kad je zametnut u biblioteci. Hoće li, naime, on biti u području ili u pregradi pored koje je sakriven, onoliko vidljiv koliko tamo izgleda. Može se doslovno (à la lettre) reći da manjka na svom mestu samo ono što ga može zameniti, tj. simboličko. Jer realno (réel), bez obzira na zbrku koja mu se može namestiti, uvek je i u svakom slučaju tu na svom mestu, ono ga nosi nalepljenog na svojim đonovima, a da ništa ne zna šta ga odatle može izagnati. 

I kako bi, odista, da se vratimo našim policajcima, mogli da se domognu pisma, oni koji su ga izuzeli s mesta na kojem je bilo sakriveno? U onome što su oni okretali među svojim prstima, šta  su drugo držali do ono  što nije odgovaralo opisu koji  su  imali? A  letter, a  litter, pismo smeće.* Dvosmisleno se govorilo u Džojsovom kružoku11[11] o ove dve reči na engleskom. Vrsta  otpada  kojim  u  ovom  trenutku  policajci manipuliše,  ne  odaje  im  više  svoju  drugu prirodu  da  je  samo  napola  pocepana.  Oznaka  različita  na  pečatu  drugačije  boje,  jedan drugačiji pečat grafizma natpisa tu su najizdrživiji delovi pečata. Na naličje pisma, na kojem se, kao što znamo, u to vreme  ispisivala adresa pošiljaoca, oni se zaustave zato što ono za njih nema drugo lice do ovo naličje. 

Šta bi, odista, oni mogli da otkriju s lica pisma? Njegovu poruku, kako se kaže na radost naših kibernetičkih nedelja?... Ali ne pada  li nam na pamet da  je ova poruka već stigla do svoga primaoca i da mu je, što se nje tiče, čak ostala sa komadićem beznačajnog papira, koji je sada ne predstavlja manje nego originalno pisamce. 

Ako  smo mogli  reći  da  je  pismo  ispunilo  svoju  sudbinu  pošto  je  ispunilo  svoju  funkciju, ceremonija vraćanja pisama bila bi manje dopuštena da služi kao završetak u gašenju vatri praznika  ljubavi.  Označitelj  nije  funkcionalan.  Takođe,  mobilizacija  ubavog  sveta  čije nestašluke ovde sledimo, ne bi imala smisla, kad bi se pismo zadovoljilo da ima neki smisao. Jer  ne  bi  bilo  odgovarajuće  da  se  čuva  u  tajnosti  kao  ni  da  se  o  njemu  obavesti  gomila žutokljunaca. 

*Prim. prev. Engleska reč litter, koju Lakan uvodi u svoju igru reči, između

ostalog znači i smeće.

11[11]Up. Our examination round his factification for incamination of work in progress, Shakespeare and Company, 12, rue de l'Odéon, Paris, 1929.

Mogli bismo čak dopustiti da pismo ima jedan potpuno drugačiji smisao, ako ne iusijaniji, za kraljicu od onoga koji nudi ministrovom razumu. Ono ne bi osetno štetno uticalo na kretanje stvari, čak ni da je strogo nerazumljivo za sve neobaveštene čitaoce. 

Jer, sigurno, ono nije za sve nerazumljivo, pošto, kao što nas u to emfatično uverava prefekt za svačije podrugivanje, „otkrivanje dokumenta trećem licu, koje neka ostane neimenovano” (ovo  ime koja pada u oči kao rep svinje među zubima oca  Ibija) „dovelo bi u pitanje”, kaže nam, „čast  jedne  ličnosti na najistaknutijem položaju”,* naime „sigurnost uzvišene  ličnosti bila bi tako dovedena u opasnost”.** 

Prema tome, bilo bi pogubno da se stavi u opticaj ne samo smisao nego  i tekst  i to utoliko  više  koliko  bi  on  izgledao  bezazlen,  pošto  bi  opasnosti  od  toga  uvećala neuviđavnost koju bi neko od njegovih posednika mogao ne hoteći da počini. 

Ništa, dakle, ne može da spase položaj policije,  i ništa se tu ne bi  izmenilo ako bi se poboljšala  „njena  kultura”.  Scripta manet,  uzalud  bi  ona  od  humanizma  luksuznog izdanja naučila poslovičku  lekciju da  završava verba volent. Dala nebesa da  su  spisi ostali, kao što je to više slučaj sa govorima: jer njihov neizbrisivi dug barem oplođuje naše činove svojim prenosima. 

Spisi podižu u vetar jedra u belom lude kavalerije. I da oni nisu bili listove koji lete, ne bi tu bilo ukradenih pisama. 

   

Ali kako  s  time  stoji  stvar? Da bi  tu postojalo ukradeno pismo, hoćemo  li  sebi  reći, kome pismo pripada? Maločas smo naglasili šta je to jedinstveno u vraćanju pisma čiji smo  zalog  nedavno  pustili  da  nestane.  Uopšteno  se  procenjuje  da  je  postupak preranih  publikacija  nedostojan  sudbine  s  koje  je  Vitez  od  Eona  neke  od  svojih korespondenata stavio u bedan položaj. 

Pismo na koje onaj koji ga je poslao još polaže prava, ne bi, dakle, potpuno pripadalo onome kome je poslato? ili ovaj poslednji ne bi nikada bio pravi primalac? 

Pogledajmo ovde: ono što će nas obasjati  jeste ono što najpre  još može da zatamni slučaj, naime, povest nas ostavlja u neznanju gotovo o svemu što se tiče pošiljaoca, kao i o sadržaju pisma. Samo nam je rečeno da je ministar odmah prepoznao rukopis adrese pisma kraljici,  i uzgred je, povodom ministrovog maskiranja pisma pomenuto da je njegov originalni pečat pečat vojvode od S... Što se tiče njegovog dometa znamo samo  za  opasnosti  koje  nosi,  ako  dođe  u  ruke  nekog  trećeg,  i  da  je  njegovo posedovanje dopustilo ministru „da koristi do veoma opasne  tačke za neki politički 

*Prim. prev. Navedeno prema prevodu Poove priče na srpski jezik, str. 225.

**Prim. prev. U prevodu na srpski jezik ovaj deo glasi „...nad uzvišenom ličnošću, čiji su čast i spokojstvo na taj način izloženi opasnosti”.

cilj”,* moć koju mu ono osigurava nad zainteresovanim. Ali ovo nam ništa na kaže o poruci koju ono prenosi. 

Ljubavno  pismo  ili  konspirativno  pismo,  doušničko  pismo  ili  pismo  s  uputstvom, pismo koje opominje ili pismo koje zastrašuje, od toga možemo pogoditi samo jednu stvar, kraljica ne bi mogla da s njime upozna svoga gospodara. 

Dakle,  ovi  odnosi,  daleko  od  toga  da  tolerišu  ozloglašeni  naglasak  koji  imaju  u buržoaskoj komediji, dobijaju  istaknuti smisao da označe njenoga suverena, za koga je  vezuje  data  zakletva,  i  to  na  dvostruk  način  pošto  je  njen  položaj  supruge  ne oslobađa njenih obaveza podanika, nego je uzdiže do čuvara onoga čime kraljevstvo prema zakonu otelovljuje moć: i što se zove zakonitost. 

Prema tome, bilo šta da  je kraljica nameravala da uradi s pismom, ostaje da  je ovo pismo  simbol  nekog  pakta,  i  da,  čak  i  ako  njegov  primalac  ne  prihvata  ovaj  pakt, postojanje pisma ga situira u jedan simbolički lanac stran onome koji obrazuje njegov zavet.  Da  je  ona  s  time  nespojiva,  dokaz  je  činjenica  da  je  posedovanje  pisma nemoguće javno istaći kao zakonito, i da bi učinila da je poštuju, kraljica može da se pozove samo na pravo privatnosti, čija se moć temelji na časti koju ovo posedovanje poništava. 

Jer ona koja otelovljuje figuru milosti suverenosti ne bi mogla da dobije razumevanje, čak  ni  privatno  a  da  nije  zainteresovana  za moć;  ona  se  ne može  s  obzirom  na suverena koristiti tajnom a da ne vodi tajni život. 

Prema tome, odgovornost autora pisma postaje manja prema odgovornosti onoga ko ga drži: jer opasnost za veličanstvo tu udvostručuje najviša izdaja. 

Kažemo: ko ga drži, a ne ko ga poseduje. Jer odatle postaje  jasno da vlasništvo nad pismom nije manje sporno za njegovog primaoca nego za bilo koga kome ono može da dođe u ruke, pošto se ništa, što se tiče postojanja pisma, ne može povratiti u red, a da onaj u  ime  čijih  isključivih prava ono napada, nije  zbog  toga  trebalo da bude suđen. 

Sve ovo,  ipak, ne  implikuje da  je, zato što  je tajna pisma neodbranjiva, objavljivanje ove tajne na bilo koji način časno. Honesti homines, sam svet, ne bi se  iz toga mogli tako  jeftino  izvući. Postoji tu više od religio, a sutra svete veze neće prestati da nas vuku ni napred ni nalevo. Ambitus  (détour), preokret,  vidimo  to, ne  inspiriše uvek ambicija. Jer ako pomoću jednog preokreta mi ovde  i prolazimo, mi ga nismo ukrali, treba  to  reći,  jer,  da  vam  sve  priznamo, mi  smo  usvojili  Bodlerov  naslov  samo  iz sklonosti  da  naznačimo,  ne  kako  se  neprilično  iskazuje,  konvencionalni  karakter označitelja, nego pre njegovo prisustvo u odnosu na označenik. Ostaje,  ipak, da  je 

*Prim. prev. Odgovarajuće mesto u prevodu Poove priče na srpski jezik glasi:

„... a moć stečena na takav način korišćena je poslednjih nekoliko meseci u vrlo opasnom obimu u političke svrhe”, str. 226.

Bodler,  uprkos  svoj  odanosti,  izdao  Poa  prevodeći  kao  „ukradeno  pismo”  njegov naslov: the purloined  letter, tj. on koristi  jednu dosta retku reč da nam  je  lako da  iz nje definišemo etimologiju kojom se služi. 

To purloin,  kaže nam Oksfordski  rečnik,  anglofrancuska  je  reč,  tj.  sastavljena  je od prefiksa pur koji nalazimo u purpose  (propos), namera, purchase  (provision),  zaliha, purport  (portée),  domet  i  reči  starog  francuskog:  loing,  loigner,  longé.  U  prvom elementu  ćemo  prepoznati  latinsko  pro  ukoliko  se  razlikuje  od  ante  po  tome  što pretpostavlja  jedno pozadi  ispred kojega nastupa, eventualno da bi ga garantovao, naime, da bi se javio kao garant (dok ante odlazi ispred onoga što mu dolazi u susret). Za drugi element, staru francusku reč, loigner, glagol koji označava mesto au loing (ili još longé) ne znači u daljini (au loin) nego celom dužinom (au long de); reč je, dakle, o staviti po strani (mettre de coté), ili da pribegnemo jednom odomaćenom izrazu koji igra na dva smisla: staviti na stranu (metrre à gauche).* 

Tako  sam  objekt  potvrđuje  okolišenje  na  koje  nas  je  naveo:  jer  nas  zbilja  zanima zatureno pismo, ono čija je putanja bila produljena (prolongé) (u pitanju je doslovno engleska reč), ili da se poslužimo poštanskim jezikom neuručeno pismo. 

Evo, dakle, simple and odd, kako nam se najavljuje od prve strane, svedena na svoj prosti izraz, jedinstvenost pisma, koja je, kao što to naslov naznačuje, pravi predmet priče:  pošto  može  da  pretrpi  zaokret,  ova  jedinstvenost  ima  pravac  koji  joj  je svojstven. Linija na kojoj se ovde potvrđuje njen označiteljski upad. Jer mi smo naučili da  razumemo  da  se  označitelj  održava  samo  u  premeštanju  koje  je  uporedivo  sa premeštanjem na svetlećim  reklamama,  ili u rotacionim memorijama naših mašina‐za‐mišljenje‐kao‐ljudi,12[12]  ovo  zbog  njihovog  načelnog  naizmeničnog funkcionisanja,  koje  zahteva da on napusti  svoje mesto, napusti da  bi  se na njega vratio kružeći. 

   

Upravo  se  to  zbiva u automatizmu ponavljanja. U  tekstu koji komentarišemo Frojd nas poučava da subjekt sledi kalup simboličkog; ali ono čega vi ovde imate ilustraciju još  je  uzbudljivije:  ne  samo  subjekt,  nego  subjekti,  uhvaćeni  u  svojoj intersubjektivnosti, staju u red, drugačije rečeno naši nojevi, kojima se, evo, vraćamo, poslušniji od ovaca,  čak modeluju  svoje biće prema  trenutku u  kojem  ih obuhvata označiteljski lanac. 

Ako ono što je Frojd otkrio i ponovo otkriva u jednoj oporosti koja se uvek povećava ima  smisla,  to  je  zato  što  premeštanje  označitelja  određuje  subjekte  u  njihovim činovima,  u  njihovoj  sudbini,  u  njihovom  odbijanju,  u  njihovoj  zaslepljenosti,  u njihovim uspesima  i u njihovoj kobi, bez obzira na njihove urođene darove  i njihove 

*Prim. prev. Ovaj izraz još znači: sakriti.

12[12]Up. Naš uvod, p. 59.

socijalne  tečevine,  bez  obzira  na  karakter  i  pol,  i  da  će milom  ili  silom,  sve  što  je psihološka činjenica, predavši se slediti kretanje označitelja. 

   

Evo  nas,  odista,  ponovo  na  raskrsnici  na  kojoj  smo  bili  ostavili  našu  dramu  i  njen ophod  sa  pitanjem  o  načinu  na  koji  su  subjekti  u  njoj  povezani.  Naš  apolog  je napravljen tako da pokaže da pismo i njegov zaokret uređuju njihove ulaske u uloge. Neka je i neuručeno, oni će zbog toga trpeti. Ako prođu ispod njegove senke, posta će njegov odraz. Ako im pismo zapadne u posed – čudesna neodređenost jezika – njegov smisao će ih posedovati. 

To nam pokazuje junak drame koja nam je ovde pričana, kad se ponavlja ista situacija u kojoj je prvi put povezana njegova smelost sa njegovim trijumfom. Sada joj podleže zato što  je prešao na drugi nivo trijade u kojoj  je najpre bio treći  istovremeno kao  i kradljivac – ovo preko delovanja objekta koji je oteo. 

Jer reč je o tome, sada kao i ranije, da se sačuva pismo od pogleda; mogao je jedino da za to  iskoristi  isti postupak koji  je sam on  izigrao: ostaviti ga otkrivenog?  Imamo pravo  da  sumnjamo  da  on  zna  šta  tako  čini,  pošto  vidimo  da  ga  odmaha  sputava jedan  dvojni  odnos  u  kojem  mi  pronalazimo  sva  obeležja  mimetičke  obmane  ili životinje koja se pravi da  je mrtva,  i, uhvaćen u zamku  tipično  imaginarne situacije: time što vidi da ga ne vide, ne zna stvarnu situaciju u kojoj je viđen da na vidi. I šta on ne vidi? Upravo simboličku situaciju koju je znao dobro da vidi, i u kojoj ga evo sada viđenog kako vidi da nije viđen. 

Ministar  deluje  kao  čovek  koji  zna  da  je  pretraživanje  policije  njegova  odbrana, budući da nam se kaže da joj on hotimice, svojim odsustvom ostavlja slobodno polje: on, ipak, zna da izvan tog pretraživanja nije više zaštićen. 

On  je  bio  tvorac  samog  nojevstva,  ako  nam  se  dozvoli  da  izvedemo  naš  fenomen (monstre), ali možda nije zbog njega prevaren zahvaljujući nekoj slaboumnosti. 

Prevaren  je zato što  je  igrao partiju onoga ko krije, reč  je o ulozi kraljice koju  je on preuzeo, i to do svojstava žene i senke, toliko povoljne za čin skrivanja. 

Mi  nismo  sveli  na  prvotnu  opoziciju  tamno  i  svetlo,  stari par  yin  i  yang.  Jer  tačno manipulisanje njima  sadrži ono  zaslepljujuće  što  ima blesak  svetlosti, ne manje od svetlucanja kojim se koristi senka da ne bi pustila svoj plen. 

Znak  i  biće,  ovde  čudesno  rastavljeni,  pokazuju  nam  koje  prevagnjuje  kad  se protivstavljaju.  Čovek,  dosta  čovek  da  bi  do  prezira  prkosio  strašnom  gnevu  žene, pretrpeo je do preobražaja prokletstvo znaka koji mu je oduzet. 

Jer  ovaj  znak  je,  dakako,  znak  žene,  utoliko  što  je  ona  u  njemu  istakla  svoje  biće, zasnivajući ga izvan zakona, koji je uvek obuhvata, preko učinka početaka, u položaju označitelja, naime  fetiša. Da bi bila na  visini moći ovog  znaka, ona  treba  samo da 

ostane nepomična u  svojoj  senci, nalazeći u njoj, uz  to, kao kraljica, ovu  simulaciju upravljanja ne‐delanjem što je samo „oštro oko” ministra moglo da opazi. 

Evo, dakle, čoveka u posedu ovog otetog znaka: nesrećnog zbog toga što se ona može podupreti  samo  čašću  kojoj  prkosi,  prokletog  da  onog  ko  je  podržava  pozove  na kaznu ili na zločin, koji i jedno i drugo slabe njegovu pokornost zakonu. 

Potrebno  je da u ovom znaku  ima  jedno veoma  jedinstveno noli me  tangere, da bi poput sokratovske drhtulje, njegovo posedovanje ukočilo čoveka toliko da ga spusti u ono što se kod njege bez dvosmislica izdaje kao neaktivnost. 

Jer,  treba  primetiti,  kao  što  to  čini  pripovedač  od  prvog  razgovora,  da  se  sa upotrebom pisma raspršuje njegova moć; mi opažamo da ova primedba cilja samo na upotrebu pisma za ciljeve vlasti –  i  istodobno da ova upotreba postaje prinudna za ministra. 

Zbog toga što nije mogao da ga se oslobodi, potrebno je da ministar ne zna šta drugo da  radi  s  pismom.  Jer  ga  ova  upotreba  stavlja  u  potpunu  zavisnost  od  pisma  kao takvog, da ga se, napokon, ono čak više ne tiče. 

Hoćemo da kažemo da ukoliko se ova upotreba odista tiče pisma, ministar bi, koga bi za to, najzad, ovlastila služba kralju njegovom gospodaru, mogao kraljici da podnese učtive  prigovore,  i  bio  obavezan  da  se  osigura  od  njihovog  uzvratnog  efekta prilagođenim  garancijama  –  ili  da  povede  neku  akciju  protiv  autora  pisma,  koji, činjenica je, ovde ostaje izvan igre, što pokazuje u kojoj je meri ovde malo reč o krivici i grešci, nego o znaku kontradikcije i sablazni koje pismo sačinjava, u smislu u kojem Jevanđelje kaže da  je potrebno da se desi bez obzira na nesreću onoga ko ga nosi – naime, podastrti pismo postaje deo dosijea za treće lice”, kvalifikovano da zna treba li iz njega izvesti inkvizitorski sud za kraljicu ili nemilost za ministra. 

Mi nećemo saznati zašto ga ministar ne koristi ni za šta od toga,  i u redu  je da mi o tome ne znamo ništa pošto nas jedino interesuje učinak njegovog neupotrebljavanja; dovoljno  je da znamo da način sticanja pisma ne bi bio prepreka ni za  jednu od  tih upotreba. 

Jer,  jasno  je  da  ako  je ministrova  beznačajna  upotreba  pisma  iznuđena,  upotreba pisma za ciljeve vlasti može da bude samo potencijalna, pošto se ne može izvesti a da odmah ne iščezne – otuda to da pismo postoji samo kao sredstvo moći preko krajnjih doznaka čistog označitelja, to jest: produžavanja njegovog obilaženja kako bi prispelo do onoga kome  treba da pripadne preko  još  jednog prelaza pride,  tj. preko  jednog drugog  izdajstva čije vraćanje sprečava važnost pisma –  ili da se uništi pismo, što bi bio jedini način, siguran, i koji je, kao takav, Dipen odmah izustio, da se tako završi s onim što je po prirodi namenjeno da znači poništenje onoga što znači. 

Uticaj koji ministar izvlači iz situacije ne odnosi se, dakle, na pismo, nego, znao on to ili ne, na  ličnost koju ono u njemu ustanovljuje. I  isto tako, zar nam ne predstavljaju prefekta njegove reči kao nekoga ko se odvažuje na sve, who dares all things, i što se značajno komentariše: those unbecoming as well as those becoming a man, što znači: 

što  je  nedostojno  isto  tako  kao  što  je  dostojno  čoveka;  poentu  ovog  komentara Bodler je ispustio prevodeći ga: što je nedostojno čoveka isto tako kao ono što ga je dostojno.*  Jer  u  originalnom  obliku,  procena  je mnogo  prilagođenija  onome  što interesuje jednu ženu. 

Ovo dopušta da se pojavi imaginarni doseg ove ličnosti, tj. narcisistički odnos u koji je uvučen ministar, ovog puta, sigurno, bez svoga znanja. Taj odnos je takođe naznačen u engleskom tekstu, od druge stranice, kroz jednu primedbu pripovedača čiji je oblik sočan: „Uticaj, kaže nam, koji je stekao ministar, zavisio bi od znanja koje ima otmičar o znanju koje žrtva  ima o otmičaru”, od reči do reči:  the  robber's knowledge of  the loser's  knowledge  of  the  robber.*  Reči  kojima  autor  podvlači  važnost  tako  što  ih Dipen  doslovno  ponavlja  odmah  posle  priče  sa  kojom  se  povezuje  scena  otmice pisma. Ovde se opet može reći da Bodler nije odlučan u svom jeziku čineći da jedan pita, a drugi da potvrđuje ovim  rečima: „Zna  li  lopov?...»,  zatim „lopov  zna...” Šta? „da pokradena ličnost zna lopova”.** 

Jer za lopova je važno ne samo da narečena ličnost zna ko ju je pokrao, nego, što se tiče  lopova,  i  s  kime  ima  posla;  ona  veruje  da  je  on  sposoban  za  sve,  što  treba razumeti: da mu ona dodeljuje poziciju koja nije po meri ličnosti da bi je ona stvarno zaposela zato što je ta pozicija imaginarna, pozicija apsolutnog gospodara. 

Uistinu, reč je o poziciji apsolutne slabosti, ali ne za onoga kome je dato da se u njega veruje. Dokaz toga nije samo to što se kraljica tu osmelila da pozove policiju. Jer ona se samo prilagođava premeštanju oznake u poretku trijade s početka, prepuštajući se samoj zaslepljenosti koja je zahtevana da bi se zauzelo to mesto: No more sagacious agent  could,  I  suppose,  ironizuje  Dipen,  be  desired  or  even  imagined.  Ne,  ona  je iskoračila ovaj korak, manje zato da bi bila gurnuta u očajanje, driven to despair, kao što  nam  se  to  kaže,  nego  zato  što  preuzima  teret  nestrpljenja  koje  bi  pre  trebalo pripisati ogledalnom fantomu. 

Jer ministar  treba mnogo da učini da bi  se  zadovoljio nedelovanjem koje  je njegov udes  u  ovom  trenutku.  Ministar,  naime,  nije  apsolutno  lud.  To  je  zapažanje prefektovo  čiji  govor  uvek  zlata  vredi:  istina,  zlato  njegovih  reči  lije  se  samo  za Dipena, i ne prestaje da se lije sem u nadmetanju sa pedeset hiljada franaka koliko će ga taj govor koštati prema etalonu ovog metala u to vreme, mada se ne mora desiti tako  da mu  ne  ostane  uslovni  saldo. Ministar,  dakle,  nije  apsolutno  lud  u  ovom ludačkom zastoju, i zato se on mora ponašati na neurotičan način. Kao čovek koji se 

*Prim. prev. U prevodu na srpski jezik ovaj komentar glasi: „...ono što priliči

čoveku kao i ono što mu ne priliči ” (str. 225).

*Prim. prev. U prevodu na srpski: „’Ali ta moć’, upadoh, ’zavisila bi od toga da li je kradljivcu poznato da gubilac zna ko je kradljivac” ( str. 225).

**Prim. prev. U prevodu na srpski „...da je kradljivcu poznato da gubilac zna ko je kradljivac” (str. 226).

povukao na ostrvo da bi zaboravio, zaboravio je šta – tako ministar zaboravlja pismo da ga ne bi upotrebio. To iskazuje ustrajnost njegovog ponašanja. Ali pismo ga, kao ni nesvesno neurotičara, ne zaboravlja. Ono ga  toliko malo zaboravlja da ga sve više  i više preobražava u sliku one koja ga je prikazala na njegovo iznenađenje, i sada će joj on priznati nadmoćnost na svom primeru sa sličnim iznenađenjem. 

Crte ovog preobražaja su zabeležene,  i to u dosta karakterističnom obliku, kao očito bezrazložne da bi valjano bile približene povratku potisnutog. 

Tako  najpre  saznajemo  da  je  sa  svoje  strane ministar  prevrnuo  pismo,  sigurno  ne užurbano  kao  kraljica,  nego  na  jedan marljiviji  način,  na  način  na  koji  se  prevrće odelo. Naime, tako je trebalo da uradi, prema načinu na koji su u to vreme presavijali i pečatili pismo, da bi oslobodili čistu stranu na kojoj se ispisivala nova adresa.13[13] 

Ova  adresa postaje njegova  vlastita  adresa. Bilo da  je od njegove  ruke  ili od neke druge, ona će izgledati kao vrlo fin ženski rukopis, a pečat je od crvenog strasti postao crn ogledalnih površina, u njega on utiskuje vlastiti žig. Ova pojedinost pisma koje je obeleženo  grbom  svoga pošiljaoca  to  više  je upadljiva da  treba uzeti u obzir da  je Dipen u  svojoj domišljatosti, mada  snažno  artikulisana u  tekstu,  čak  i ne otkriva u raspravi u kojoj podastire identifikaciju pisma. 

Bilo da je namerno ili nenamerno, ovo izostavljanje će iznenaditi u povezanosti jedne tvorevine čiju brižljivu strogost vidimo. Ali u oba slučaja, značajno je da je pismo koje, sve u svemu, ministar upućuje sebi, pismo neke žene: kao da je bila u pitanju faza u kojoj je on od pisma morao da prođe preko prirodne saglasnosti označitelja. 

Isto će tako bezbrižnost  ići dotle da uzima privid mekoće, razmetanje dosadom koje je  blisko  gađenju  u  njegovim  razgovorima,  okolina  koju  autor  filosofije pokućstva14[14]  zna  da  iznese  iz  beležaka  gotovo  presitnih  kao  što  je  ona  o muzičkom instrumentu na stolu; izgleda da je sve skoncentrisano da ličnost, čiji su svi razgovori okruživali crte muževnosti, kad se pojavi oslobađa najjedinstveniji odor di femina. 

13[13]Verovali smo da smo obavezni da to ovde auditorijumu demonstriramo

na jednom pismu iz toga vremena koje je interesovalo g. de Šatobrijana i na njegovom pretraživanju jednog sekretera. Izgledalo nam je zabavno da je g. de Šatobrijan stavio završnu tačku na prvi oblik, koji je nedavno obnovljen, svojih memoara novembra 1841. kad se u Chamber's journal pojavilo ukradeno pismo. Hoće li privrženost g. de Šatobrijana vlasti koju opisuje i čast koju je ova privrženost donela njegovoj ličnosti (još za to nije izmišljen dar) svrstati, s obzirom na rasuđivanje kojem ćemo dalje podvrći ministra, među genijalne ljude sa principima ili bez principa.

14[14]Po je, naime, bio autor jednog eseja koji je nosio taj naslov.

Neka je to i veština, Dipen ne omanjuje da je podvuče, naime, pokazavši nam iza ove lažne  čistote  budnost  grabljivice  spremne  da  skoči.  Ali  neka  je  to  sam  učinak nesvesnog u preciznom smislu u kojem mi poučavamo da nesvesno znači da u čoveku stanuje  označitelj,  kako  naći  lepšu  sliku  od  one  koju  sam  Po  izmišlja  kako  bismo shvatili Dipenov  podvig.  Jer,  da  bi  to  učinio,  on  pribegava  toponimijskim  nazivima koje geografska karta, da ne bi bila nema, dodaje svojem crtežu,  i od kojih se može napraviti objekt  igre  zagonetanja u  kojem  treba naći onaj koji  je  izabrao partner – primećujući odatle da  će najzgodniji, da  se pomete početnik, biti onaj  koji,  velikim slovima dovoljno proređenim na polju karte, daje, a da se često pogled na njega ne zaustavlja, naziv neke cele zemlje. 

Ukradeno  pismo,  kao  ogromno  telo  žene,  razmeće  se  u  prostoru  ministrovog kabineta, kad u njega ulazi Dipen. Ali on očekuje da ga takvog tu nađe, i samo treba da, svojim očima sakrivenim zelenim naočarima, svuče ovo veliko telo. 

I zato će on, a da nije imalo potrebe, takođe ni opravdanog prigodnog razloga, da se prisluškuje na vratima profesora Frojda, otići pravo tamo gde leži i obitava ono što je ovo telo učinilo da se sakrije, na neko lepo mesto na koje pogled klizi, naime, na ono mesto  koje  su  zavodnici  nazvali  zamak  Sveti‐Anđeo  u  nevinoj  iluziji  u  kojoj  se uveravaju da odatle drže grad. Gle! između stubova kamina, evo objekta na dohvatu ruke  koju  otmičar  treba  samo  da  ispruži...  Pitanje  da  se  sazna  da  li  ga  je  uzeo  sa strehe, kao što  to Bodler prevodi,  ili  ispod  strehe kamina, kao  što  je  to  sadržano u originalnom  tekstu, može biti napušteno bez  štete  za  izvođenje  spletkarenja  (de  la cuisine).15[15] 

   

Da se simbolička efikasnost tu zaustavila, takođe bi se tu ugasio i simbolički dug? Da smo u to mogli da poverujemo, bili bismo obavešteni o suprotnom preko dve epizode koje utoliko manje moramo da smatramo za dodatke ukoliko se čini da one u prvom pristupu prasnu u delu. 

Najpre se povest o naknadi Dipenu, koja daleko od toga da bude igra nadmudrivanja, najavljuje od početka preko veoma neusiljenog pitanja koje on postavlja prefektu o iznosu nagrade koja mu  je obećana,  i  čiju golemost,  iako prećutkuje cifru, ovaj  i ne pomišlja da od njega sakrije, pomišljajući čak o povećanju tog iznosa kasnije. 

Činjenica je da nam je Dipen najpre predstavljen kao siroti begunac u etar, i pre kao neko  ko  po  prirodi  čini  da  razmišljamo  o  njegovoj  trgovini  predajom  pisma,  i  čija čekovna  knjižica,  koju  on  iznosi  otvoreno,  osigurava  izvršenje.  Ne  verujemo  da  je zanemarljivo to što  je bez okolišenja hint, pomoću kojeg on uvodi  čekovnu knjižicu, „povest koja se pripisuje  ličnosti  isto toliko slavnoj koliko  i ekscentričnoj”, kaže nam Bodler, o  jednom engleskom  lekaru koji se zvao Aberneti, u kojoj  je reč o bogatom tvrdici koji, misleći da  će mu  izmamiti besplatan savet,  čuje uzvraćanje ne da primi lek, nego savet. 

15[15]Čak i mutikaše (de la cuisinière).

Zar, odista,  s  razlogom nećemo verovati da  se na nas odnosi, kad  je, možda,  reč o tome da se Dipen povuče iz simboličkog kruženja pisma – na nas što od sebe pravimo emisare svih ukradenih pisama koja će barem izvesno vreme biti kod nas neuručena u transferu.  Ne  nalazi  li  se  tu  odgovornost  koju  obuhvata  njihov  transfer,  koji  mi neutralizujemo čineći ga jednako vrednim sa označiteljem koji u najvećoj meri koliko je mogućno poništava svako značenje, naime sa novcem. 

Ali to nije sve. Ovaj dobitak koji je Dipen tako odlučno izvukao iz svog podviga, ako je njegov  cilj  da  se  odatle  izmigolji,  samo  čini  paradoksalnijim,  naime,  sablažnjivim, okrivljavanje,  i  recimo nizak udarac,  koji Dipen  sebi dopušta, ministru,  čiji  se drski uticaj, čini se, ipak, dosta izduvao kad je došao red na njega. 

Rekli smo surove stihove, koje, tvrdi on, nije mogao da se suzdrži da ih ne nameni, u pismu  koje  je  patvorio,  trenutku  u  kojem  će ministar,  koga  su  bili  razjarili  sigurni kraljičini  izazovi, misliti da  će  je  srušiti  i u kojem  će  se on  strovaliti u ponor:  facilis descensus Averni16[16], kaže Dipen sentencom, dodajući da ministar neće moći da ne  prepozna  njegov  rukopis,  što  je,  prema  tome  da  bez  opasnosti  prođe  jedno nemilosrdno  beščašće,  izgledalo,  pošto  je  ciljao  na  lice  koje  nije  bez  zasluga,  kao trijumf  bez  slave,  a  osvetljivost  koju  on  priziva  još  od  rđavog  postupka  koji  je pretrpeo u Beču (je li to bilo na Kongresu?) na to samo dodaje pakost viška. 

Razmotrimo, ipak, izbliza ovu strastvenu eksploziju, i posebno s obzirom na trenutak u kojem izbija iz akcije čiji uspeh potiče iz jedne toliko hladne glave. 

Ona dolazi upravo posle momenta u kojem je odlučni čin identifikacije pisma završen; može  se  reći  da  Dipen  već  drži  pismo  isto  toliko  kao  da  ga  se  je  dokopao,  a  da, međutim, još nije u stanju da ga se otrese. 

On  je, dakle, uveliko  verovnik u  intersubjektivnoj  trijadi,  i  kao  takav na  središnjem položaju koji su  ranije zauzimali kraljica  i ministar. Hoće  li nam on, pokazavši se na tom mestu nadmoćnim, u isto vreme, otkriti autorove namere? 

Ako  je on  i uspeo da pismo vrati na pravi put, ostaje da  se učini da ono dospe na svoju adresu. A ova adresa je na mestu koje je prethodno zauzimao kralj pošto se tu ono moralo vratiti u poredak zakona. 

Videli smo da ni kralj ni policija koja ga  je spregla s ovim mestom, nisu bili sposobni da ga pročitaju zato što je ovo mesto sadržavalo zaslepljenost. 

Rex i augur, legendarni arhaizam ovih reči, izgleda da odjekuje samo da bismo osetili podsmeh  tome  da  se  tu  priziva  čovek.  Već  neko  vreme  ni  lica  istorije  na  to  ne ohrabruju. Nije prirodno za čoveka da sam podnosi teret viši od označitelja. A mesto 

16[16]Vergilijev stih izgleda: facilis descensus Averno.

koje  je upravo  zauzeo da ga prkaže, može  takođe biti prikladno da postane  simbol najveće slaboumnosti.17[17] 

Recimo  da  ovde  dvosmislenost  koja  je  prirođena  svetom  investira  u  kralja slaboumnost kojoj je upravo stalo do Podanika. 

To  će dati smisao  ličnostima koje  će zauzimati njegovo mesto. Policija ne može biti smatrana  za ustrojstveno neiskusnu, a mi  znamo ulogu kopalja koja  su posađena u campus‐u  pri  rađanju  države.  Ali  policiju  koja  ovde  izvršava  svoje  funkcije  sasvim obeležavaju  liberalne  forme,  tj.  one  koje  joj  nameću  gospodari malo  zabrinuti  da izbrišu svoje neugodne sklonosti. Zato nam se, kad se ukaže prilika, bez suzdržavanja govori o nadležnostima koje su za njih rezervisane: „Sutor ne ultra crepidem, bavite se vi  svojim  lopovima.  Ići  ćemo  čak dotle da vam damo, da biste  to učinili, naučna sredstva.  To  će  vam  pomoći  da  ne mislite  o  istinama  koje  bi  bilo  bolje  ostaviti  u senci.”18[18] 

Znamo  da  će  olakšanje  koje  proističe  iz  tako  promišljenih  principa  kratko  trajati  u istoriji,  i  da  već  delovanje  sudbine  sa  svih  strana  vodi,  produžetak  prave  težnje  k vladavini slobode,  interesovanju za one koji  je svojim zločinima pomućuju, što će  ići dotle da se, zgodimice, o njima  izmišljaju dokazi. Može se čak videti da ovu praksu, koja  je uvek bila dobro primljena zato što  je uvek sprovođena samo u korist većine, autentifikuje  javno  ispovedanje  izmišljanja  upravo  onih  koji  bi  tu  svemu mogli  da prigovore, poslednja manifestacija nadmoćnosti označitelja nad subjektom. 

Ostaje,  ipak, da  je policijski dosije uvek bio objekt  rezerve, koji  loše  razumemo ako kažemo da široko premašuje krug istoričara. 

Dipenova namera da preda pismo policijskom prefektu svešće domet dosijea na ovo prolazno  poverenje.  Šta  sada  ostaje  od  označitelja  kad  ga  evo,  već  olakšanog  od poruke za kraljicu, poništenog teksta od izlaska iz ministrovih ruku? 

Ostaje mu upravo da odgovori na sâmo to pitanje, na to šta ostaje od označitelja kad više  nema  značenje. Dakle,  reč  je o  istom  pitanju  koje  je  postavio  onaj  koga  sada Dipen nalazi na mestu koje je obeležila zaslepljenost. 

   

17[17]Sećamo se duhovitog distiha koji je, pre pada, pripisan po vremenu

najskorašnjijem sastanku Kandida u Veneciji:

Danas postoji samo pet kraljeva na zemlji,

Četiri u kartama i kralj Engleske.

18[18]Ovu je nameru jasnim rečima priznao jedan plemeniti lord govoreći u Gornjem domu u kojemu mu je njegova plemenitost obezbedila mesto.

Reč je, naime, o istom pitaju koje je tu odvelo ministra, ako je on igrač kao što su nam to rekli  i što njegov čin dovoljno odaje. Jer  igračeva strast nije drugo do ovo pitanje postavljeno označitelju, koji predstavlja αύτόματν slučaja. 

„Šta si  ti, brojka kocke koju  ti na sreću bacam u susret  (τύχη)?19[19] Ništa, ako ne ovo  prisustvo  smrti  koje  od  čovekovog  života  čini  dobijeno  odgađanje  od  jutra  do sutra u  ime značenja kojih  je tvoj znak pastirski štap. Takav  je bio Šeherezadin život tokom hiljadu  i jedne noći,  i takav život ja vodim već osamnaest meseci  iskušavajući uspinjanje ovog znaka po cenu omamljujuće serije varljivih poteza igre par ili nepar.” 

Dakle, s mesta na kojem se nalazi Dipen ne može da se odbrani od onoga koji tako pita,  od  iskušenja  besa  po  prirodi  očigledno  ženskog.  Slika  visokog  uzleta,  gde  se invencija  pesnika  i  strogost  matematičara  spajaju  sa  hladnokrvnošću  dendija  i elegancijom varalice,  iznenada postaje  za  samog onoga ko  je učinio da ga okusimo pravi monstrum horrendum, ovo su njegove reči, „genijalan čovek bez načela”.* 

Ovde se označava poreklo ovog užasa, a onaj ko ga  iskušava nema nikakvu potrebu da  se  očituje  na  najneočekivaniji  način  kao  „privrženik  žene”  da  bi  nam  to  otkrio: znamo da žene mrze da se načela stavljaju u pitanje, jer svoju privlačnost umnogome duguju misteriji označitelja. 

Zato  će,  najzad,  Dipen  okrenuti  prema  nama  zaprepašćujuće  lice  ovog  označitelja koje  niko  osim  kraljice  nije  mogao  da  čita  sem  s  naličja.  Opšte  mesto  navoda odgovara  proročanstvu  koje  ovo  lice  nosi  u  svojoj  grimasi  i  koje  je  takođe pozajmljeno iz tragedije. 

...Tako kobna namera 

Ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta. 

Takav je odgovor označitelja s one strane svih značenja. 

„Ti veruješ da delaš dok te ja tresem po volji veza kojima vezujem tvoje želje. Ukrštaju li se one tako kao sile i umnožavaju li se kao objekti koji te vraćaju komadanju tvoga razderanog detinjstva. No dobro, tu će biti tvoja gozba do povratka kamenog gosta, koji ću ja za tebe biti pošto me dozivaš.” 

Da to kažemo umerenijim tonom, recimo prema šali (canular), kojom smo, sa nekim od vas koji su nas pratili na Kongresu u Cirihu prošle godine, odali poštu reči prolaz 

19[19]Znamo temeljnu opoziciju koju je Aristotel napravio između dva ovde

pomenuta termina u pojmovnoj analizi slučaja u Fizici. Dosta diskusija ga je razjašnjavalo da bismo ga ignorisali.

*Prim. prev. Navedeno prema prevodu Poove priče na srpski jezik, str. 243.

(pass)  na  tom mestu,  da  je  odgovor  označitelja  onome  ko  ga  ispituje:  „Jedi  svoj Dasein.” 

Dakle, nalazi li se tu ono što ministar očekuje na proročkom sastanku. Dipen nas u to uverava, ali mi smo takođe naučili da se branimo od suviše velike lakovernosti prema njegovim diverzijama. 

Nesumnjivo, eto drznika svedenog na stanje slaboumne zaslepljenosti, gde se čovek nalazi naspram pisama bedema koja diktiraju njegovu sudbinu. Ali kakav se učinak od toga  što  je  pozvan  na  susret može  očekivati  jedino  od  kraljičinih  izazova  nekom čoveku kao što  je on? Ljubav  ili mržnja. Jedan  je slep  i njemu će se predati. Drugi  je vidovit, ali probudiće njene sumnje. Ali ako je odista igrač kao što nam se kaže, on će pitati, pre no što poslednji put položi svoje karte, i čitajući tu svoju igru, na vreme će se dići od stola da bi izbegao sramotu. 

Je li tu sve i moramo li verovati da smo odgonetnuli pravu Dipenovu strategiju s one strane  imaginarnih trikova kojim  je trebalo da nas namami? Da, bez sumnje,  jer ako se „svaka stvar koja zahteva razmišljanje”, ponajpre  izriče Dipen, „najpovoljnije nudi ispitivanju u tami”,* mi sada lako možemo da čitamo njeno rešenje na videlu. Ono je već  sadržano  u  naslovu  naše  priče  i  lako  ga  je  iz  njega  izdvojiti,  i  prema  formuli, intersubjektivnog  opštenja,  koju  samo  mi  odavno  predali  vašoj  uviđavnosti:  gde pošiljalac, recimo vi, prima od primaoca vlastitu poruku u izokrenutom obliku. Dakle, to  znači  da  „’ukradeno  pismo’,  naime,  ’neuručeno’”  znači  da  pismo  uvek  stiže  na odredište. 

   

(Gitrancur, San Kasiano, polovina maja, polovina avgusta 1956) 

   

  

 

  

Preveo s francuskog 

Radoman Kordić 

 

*Prim. prev. U prevodu na srpski jezik ovo mesto izgleda ovako: „Ako je to

neko pitanje koje zahteva razmišljanje, (...) bolje ćemo ga ispitati u mraku” (str. 224).