UNIVERZITET U NIŠU MEDICINSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

Tema: Zdravstveno – vaspitni rad u prevenciji diskriminacije obolelih od depresije

Mentor: Studenti:

ass. dr Čedomir Šagrić Dušan Marinković 13004

Katarina Đorđevska 13024

U Nišu, Januara 2014. Godine

2

UVOD

Depresivni poremećaji (depresije) smatraju se jednim od najvećih zdravstvenih problema od

javnog značaja zbog više razloga: 1) visoke prevalentnosti – depresija je najčešći mentalni

poremećaj u opštoj populaciji; 2) težine posledica – u najvećem broju slučajeva (67%) depresije

su rekurentne ili hroničnog toka; 3) značajno narušavaju kvalitet života; 4) relativno često (kod

10% do 15% depresivnih osoba) završavaju se suicidom; 5) neretko se javljaju udruženo sa

drugim mentalnim poremećajima i telesnim bolestima i povećavaju ukupni morbiditet i

mortalitet.

Depresivni poremećaji u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti podeljeni su na: depresivnu

epizodu, različitog intenziteta i kvaliteta – sa „somatskim simptomima“, sa „psihotičnim

simptomima“, rekurentni depresivni poremećaj koji podrazumeva najmanje dve depresivne

epizode koje razdvaja interval bez simptoma u trajanju od dva meseca i perzistentni depresivni

poremećaj – distimiju. Iako su svrstani zajedno u grupu poremećaja raspoloženja (afektivnih

poremećaja), u MKB-10 jasna je podela između depresivnih i bipolarnih poremećaja, iako se

depresivna epizoda često javlja u okviru bipolarnih poremećaja.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (SZO, 1990), depresija je

četvrti najčešći uzrok „godina života izmenjenih zbog invalidnosti“, a procenjuje se da će do

2020. godine biti na drugom mestu. Povećana učestalost depresivnih poremećaja u narednim

dekadama očekuje se zbog sledećih činilaca: 1) produžava se životni vek a samim tim i broj

telesnih oboljenja koja su često praćena depresivnim poremećajima; 2) veća je učestalost

jatrogeno izazvanih depresija; 3) kontinuirano se povećava nivo stresa i u razvijenim, a naročito

u zemljama u razvoju kakva je i naša, a ubrzane promene savremenog doba donele su promene u

porodicama i zajednicama, što istovremeno slabi socijalnu podršku. Pored toga, prospektivne

studije pokazuju da oko polovina populacije (možda čak i većina) može očekivati jednu ili više

epizoda u toku života. Uzimajući u obzir evolutivnu perspektivu, moglo bi se spekulisati da je

tendencija ka nesreći i nezadovoljstvu inherentna humanoj vrsti (čovek je „nesrećni primat“), što

je jedan od faktora koji je doprineo uspehu naše vrste, vodeći homo sapiensa napred, u potrazi za

novim teritorijama i izazovima. Primena evolutivnih teorija može, takođe, dovesti do novih

pristupa tretmanu i novim etiološkim teorijama. Procenjuje se da je depresija u Evropi

nedovoljno lečena, a različite opcije tretmana nedovoljno korišćene. Istraživanja iz naše zemlje

upućuju da je depresija najčešće neprepoznata, a samim tim i nelečena, što ima visoku socijalnu i

3

ekonomsku cenu. Zbog svega toga, rana dijagnostika i pravovremeno, adekvatno i efikasno

lečenje i zbrinjavanje depresije od ključnog su značaja za smanjenje ozbiljnih posledica do kojih

ovi poremećaji mogu dovesti kod pojedinca, njihove porodice i zajednice u celini.

Životna prevalenca za depresivne poremećaje različita je u različitim studijama i

zemljama. Procene su da se kreće između 4 i 10% za depresivnu epizodu, a između 2,5 i 5% za

distimiju. Point-prevalenca za depresivnu epizodu među adolescentima (16 do 17 godina) u

Velikoj Britaniji bila je 2,6%, ali ako se uključe i subsindromske depresije, ovaj procenat

dramatično raste na 11,4%. Podaci iz istraživanja konstantno ukazuju da je depresija 1,5 do 2

puta češća kod osoba ženskog pola i ovaj podatak je prilično stabilan između 18-te i 64-te godine

života. Mnogi socioekonomski faktori značajno utiču na stopu prevalence, a u istraživanjima se

najčešće pominju: nezaposlenost, siromaštvo (pripadnost nižoj socio-ekonomskoj klasi), niža

formalna edukacija i kvalifikacija, lošiji uslovi života, kao i život u urbanim sredinama. Ovi

podaci od velikog su značaja i za našu sredinu. Depresija značajno utiče na svakodnevno

funkcionisanje i kvalitet života pacijenata (čak više nego hronične somatske bolesti, kao što su

angina, artritis, astma i dijabetes). Komorbiditet depresije sa hroničnim telesnim bolestima

značajno pogoršava tok osnovne somatske bolesti. Depresija utiče na porodično fukcionisanje i

partnerske odnose a ispitivanja ukazuju da depresija kod roditelja može dovesti do

zanemarivanja i pojave značajnih poremećaja kod dece.

Organizacija i planiranje zdravstvene zaštite

Analiza zdravstvenog stanja stanovništva

Posle oktobra 2000. godine Republika Srbija se nalazi u procesu tranzicije prema stvarnoj

parlamentarnoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji. U poslednje 2 decenije (1990-2000), bila je

izložena gradanskom ratu u okruženju, raspadu bivše države SFRJ, kao i NATO bombardovanju

koje je trajalo 11 nedelja 1999. godine. Kao posledica ovih dogadaja, u Republici Srbiji boravi

oko 500.000 izbeglica i interno rasljenih lica. Poslednja decenija bila je obeležena i

medunarodnim ekonomskim sankcijama UN koje su trajale tri i po godine. U svemu ovome i

4

sistem za zaštitu mentalnog zdravlja bio je posebno pogođen - smanjen je sveukupni kvalitet

službi, najviše kao posledica neadekvatnih materijalnih prihoda.

Finansijska situacija

Ekonomska situacija ukratko se može opisati sledecim indikatorima: bruto nacionalni

dohodak (BND) po glavi stanovnika (US$) - 1.4001; nacionalni dug (US$) 1 - 9.000.000.000;

procenat BND koji se troši na zdravstvenu zaštitu 2 - 5.1. Prema podacima UN 3 u 2002. godini

29.0% opšte populacije bilo je nezaposleno. Prema podacima u Memorandumu o budžetu i

ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2007. godinu bruto domaci proizvod (BDP) po glavi

stanovnika u 2005. godini iznosio je 3.525 US dolara, spoljni dug Republike Srbije iznosio je

oko 15,5 milijardi US dolara, dok je iz budžeta Republike Srbije za zdravstvo izdvojeno 6,1%

BDP-a. U istom periodu je nezaposlenost iznosila 20,8%.

Stanje službi i kadrova

U Republici Srbiji zdravstvena zaštita psihijatrijskih, a samim tim i pacijenata obolelih od

depresije hijerarhijski je organizovana u tri nivoa:

Primarni nivo zdravstvene zaštite pružaju dispanzeri za mentalno zdravlje, psihijatrijske

ambulante pri lokalnim domovima zdravlja, ali takođe pored gore navedenih institucija

poslednjih godina se razvijaju i novi vidovi primarne zaštite (službe za kućno lečenje i porodičnu

negu, zatim smeštaj pacijenata u psihijatrijska naselja, zaštitne radionice, klubove lečenih

pacijenata).

Sekundarni nivo - Ustanove prelaznog tipa čine institucije za parcijalnu hospitalizaciju u

koje spadaju dnevne, noćne i vikend bolnice, zaštitne radionice. Dnena bolnica predstavlja

strukturisanu sredinu u kojoj se ostvaruju uslovi za raznovrsni i intenzivni tretman psihijatrijskih

pacijenata. U suštini pristup je i danas sličan bolničkom, ali uz daleko veće prisustvo spoljnjeg

sveta, sa ciljem ublažavanja ili olakšavanja još voma naglašene stigmatizacije pacijenata i

njihovih porodica, koja je sada mnogo više karakteristična za psihijatrijsku bolnicu. Veoma

dobro dosadašnje iskustvo kod nas i u svetu ukauje da je da se u okviru dnevne bolnice mogu

zbrinjavati različite kategorije psihijatrijskih bolesnika, različitog životnog doba, sa različitim

programima i različitim ciljevima. Među ciljevima dnevne bolnice kao najvažniji mogu se istaći

sledeći ciljevi:

1. dnevna bolnica kao alternativa za stacionarno lečenje,

2. kao intermedijatrna faza u procesu rehabilitacije,

5

3. kao prelazna faza u kompleksnom i sveobuhvatnom tretmanu i

4. kao posebna služba ili program za pojedine vrste psihijatrijskih poremećaja i

poremećaja ponašanja.

U velikom broju modela dnevnih programa u svetu, svojom organizacijom i

metodologijom u Engleskoj i u Italiji i nekim skandinavskim zemljama izdvajaju se dve službe

koje se istovremeno razlikuju i medjusobno prožimaju, to su dnevne bolnice i dnevni centri. Od

nedavno dnevni centar osnovan je i u okviru Instituta neuropsihijatrijske bolesti "Dr. Laza K.

Lazarević" u Beogradu. Danas preovlađuje stav da dnevne bolnice bi trebalo da obezbede uslove

za sveobuhvatni tretman, za grupnu i individualnu psihoterapiju i socioterapiju, primenu

savremene psihofarmakoterapije, okupacionih i rekreativnih aktivnosti, dok je koncept radne

terapije u značajnoj meri napušten. Nasuprot tome, dnevni centri imaju za cilj da izađu u susret

neposrednim potrebama svojih klijenata (pacijenata) za zaštičenim uslovima, zapošljavanjem i

socijalnim aktivnostima.

Tercijalni nivo su psihijatrijske bolnice i klinike, psihijatrijska odeljenja zdravstvenih

centara i ustanove socio-medicnskog karaktera. Psihijatrijska bolnica je najstarija psihijatrijska

institucija i sve do kraja 5O -tih godina prošlog veka predstavljala je bazu celokupne

psihijatrijske zaštite. U poslednje vreme ove ustanove doživele su značajnu transformaciju u

njenoj unutrašnjoj organizaciji, uvodjenju savremenih oblika tretmana i rehabilitacije. Bolnica i

danas predstavlja veoma značajnu kariku u lancu psihijatrijskih ustanova. U okviru bolnica

organizuju se specijalizovana odeljenja, radionice, sportski i rekreacioni prostori. Mnoge bolnice

imaju svoje dispanzere za mentalno zdravlje, klubove lečenih pacijenata, službe za aktivnu

terapiju, odnosno medicinski tretman u užem smislu (farmakološki, biološki, psihoterapijski),

bolničku rehabilitaciju, socijalnu rehabilitaciju i socijalnopsihijatrijsko praćenje pacijenata.

Psihijatrijska odeljenja zdravstvenih centara su vrlo značajni sastavni delovi bolničke

psihijatrijske službe.Većina ovih odeljenja obavlja stacionarnu i vanbolničku službu, zatim se

bave konsultativnim, konzilijarnim poslovima za druga odeljenja opštih bolnica, zdravstvenih

centara. Oni nikako ne smeju da se pretvaraju u akutna prijemna odeljenja. U njima mogu da se

tretiraju samo odredjene kategorije psihijatrijskih bolesnika. Dugotrajan boravak je nepotreban i

takva odeljenja moraju biti povezana sa psihijatrijskom bolnicom. Ustanove socio-medicinskog

karaktera: Medju ovim ustanovama su najvažnije: ustanove za lečenje i rehabilitaciju dečije

6

cerebralne paralize,ustanove za rehabilitaciju dece sa oslabljenim vidom,sluhom,govorom.Pored

navedenih postoje i ustanove za rehabilitaciju dece ometene u psihofizičkom razvoju,domovi za

mentalno retardiranu decu,osobe sa posebnim potrebama,centri i zavodi za zbrinjavanje odraslih

mentalno retardiranih hroničnih psihijatrijskih pacijenata. U Republici Srbiji ima 46 stacionarnih

psihijatrijskih ustanova (Psihijatrijski instituti, psihijatrijske klinike, klinike za deciju i

adolescentnu psihijatriju i psihijatrijska odeljenja u opštim bolnicama). U opštinskim domovima

zdravlja postoji 71 ambulantna služba. U sektoru mentalnog zdravlja ima ukupno 6.247 kreveta,

pri cemu se oko 50% tih kreveta nalazi u velikim psihijatrijskim bolnicama. Ukupan broj prijema

u 2002. godini bio je 5.833. Stanje ljudskih (profesionalnih) resursa je sledeće: na 100.000

stanovnika ima 2,7 psihijatara, 9,93 neuropsihijatara, 2,3 psihologa, 1,57 socijalnih radnika i

21,55 medicinskih sestara i tehničara. Ukupan broj psihijatara (neuropsihijatara) je 947 (u

Beogradu 336). Treba naglasiti, međutim, da se neuropsihijatri ne bave isključivo osobama sa

mentalnim poremećajima, već su često uključeni u lečenje pacijenta sa neurološkim problemima,

naročito u unutrašnjosti. Neretko i nisu voljni da se bave osobama sa mentalnim poremećajima

niti imaju dovoljno znanja za njihovo lečenje.

Dominantni rizici po zdravlje i nastanka depresije

Etiopatogeneza: Postoji veliki broj činilaca koji uzrokuju depresiju, a najvažnije

predstavljaju: genetika, pol, premorbidna struktura, konstitucija, biohemijske i psihodinamske

teorije, u daljem tekstu dat je opis svakog od ovih faktora rizika.

Genetski faktori: Među uzročnim faktorima hereditet ima važnu ulogu, izgleda važniju

nego u bilo kom psihijatrijskom oboljenju. Činjenica je da se među potomcima depresivnih

bolesnika sreće povećana incidencija oboljevanja (kod 60-80% postoji hereditarna

predispozicija), tako na primer ako je jedan roditelj oboleo od rekurentne teške depresije 28%

potomaka će imati poremećaj raspoloženja. Odnos hereditarne usklađenosti monozigotnih prema

dizogitnim blizancima je 65:14 a i studije usvojenih blizanaca ukazuju na visoku konkordantnost

naslednih činilaca. Kod unipolarnih depresija procenti su nešto niži, ali još uvek dovoljno veliki

da se zaključi da je nasledna predispozicija evidentna. Ovakvi nalazi omogućuju izvesne

pretpostavke i u vezi sa modelom nasleđivanja (potvrđene nekim genetskim istraživanjima), tako

7

da kod depresivnih pacijenata u pitanju je metacentrični hromozom br. 1 i mozaicizam. Takođe

genetski markeri kod poremećaja raspoloženja, a samim tim i kod depresije se dele na markere

povezanosti i markere vulnerabilnosti; gde se markeri povezanosti odnose na gene poznatog

lokusa koji determinišu određene biološke osobine, dok markeri vulneribilnosti nisu samo

anatomski već su i funkcionalno povezani sa genima za prenošenje psihoza. U markere

vulnerabilnosti spadaju: trombocitna MAO, 5-hidroksiindolsirćetna kiselina, α i β adrenergički

receptori i muskarinski receptori.

Pol, premorbidna struktura, konstitucija: Poremećaji raspoloženja se znatno češće

javljaju kod žena. Odnos je 2:1, pa i više. Poremećaj raspoloženja se znatno češće javlja kod

osoba koje imaju ciklotimnu strukturu ličnosti. Pre jasnog pojavljivanja oboljenja ove osobe su

imale periode dobrog raspoloženja, sa dosta duha, energije, socijalno-radne produktivnosti i

periode blage depresije, sa smanjenom energijomm, a da ni oni ni okolina toga nisu bili svesni.

Sledeća karakteristika premorbidne strukture ličnosti je ekstravertnost: otvoreni su u

komunikaciji sa okolinom, socijabilni, ali više kompulzivno nego spontano, bez smisla za

introspekciju, vesele prirode, preduziniljlvi. Mnogi bolesnici imaju pikničku konstituciju. To su

osobe sa širokim telesnim šupljinama kratkog trupa i vrata i širokog lica.

Biohemijske teorije: Izgleda da su u što se tiče biohemijskih faktora najvažniji za

nastanak depresije biogeni amini, naročito monamini, noradrenalin i serotonin, ali ništa manje

značajan nije ni dopamin pa i acetilholoin. Kateholaminska hipoteza u centar zbivanja stavlja

ulogu noradrenalina. Naglašava se da je MHPG najvažniji metabolit noradrenalina u mozgu.

Mnogi istraživači su našli da je koncentracija MHPG-a u urinu snižena za vreme depresije, što

ide u prilog tome da je depresija karakterisana deficitom noradrenalina. Osim ove imamo i

indolaminsku hipotezu, koja govori da je depresija karakterisana smanjenjem serotonina u

mozgu. Glavni metabolit serotonina je 5-HIAA koja je kod depresije u smanjenoj koncentraciji u

cerebrospinalnom likvoru. Od ne manje važnosti je i uticaj dopamina u nastanku depresije.

Odavno se zna da je depresija česta kod Parkinsonove bolesti, a smanjena aktivnost dopamina je

u vezi sa smanjenom motivacijom i vitalnim funkcijama koji su uočljivi kod depresije.

Psihodinamske teorije: Iako su konstitucionalni, hereditarni i biohemijski faktori važni u

nastanku ovog oboljenja i individualno životno iskustvo u nekim slučajevima igra takođe važnu

ulogu. Tu ima više predpostavki:

8

1. Gubitak značajne osobe u detinjstvu (npr. smrt jednog roditelja pre 11-te godine), naročito

kada se imao ambivalentan stav prema toj osobi. Rana trauma utiče da osoba postane zavisna,

skučena, ljuta i predisponirana za depresiju

2. Većina psihodinamskih pristupa ovom oboljenju pridaje najvažniji značaj faktorima koji

uzrokuju depresiju. U torn smislu, manična faza bi bila pokušaj prevazilaženja depresije, zapravo

jedna vrsta reaktivne formacije depresivnog raspoloženja ili "beg u aktivnost".

3. U torn smislu mnoga psihodinamska tumačenja depresije (psihoanalitički orijentisana)

konvergiraju ka poremećaju odnosa između Ega i Superega. Naročito se okrivljuje strog, rigidan

Superego koji, sa svojim komponentama Ego-idealom i savešcu, dovodi do gubitaka

pacijentovog samopoštovanja. Ego-ideal postavlja ciljeve čija realizacija se doživljava kao uslov

za samopoštovanje, a savest nastupa kao čuvar protiv svega što bi okrnjilo Ego-ideal.

4. Depresija može da se pojavi i kada je slab Ego, vulnerabilniji nego uobičajeno, što se viđa kod

nesamostalnih osoba. Takvim ličnostima je potrebno i suviše mnogo, pa većina potreba ostaju

hronično nezadovoljene. Otuda se kod depresije često događa i preplitanje ljutnje i frustracije

5. Neke psihoanalitičke teorije smatraju da je zavisnost značajna u patogenezi depresije, kao što

su stalna potreba za naegom, pažnjom, ljubavlju, podrškom kao posledica fiksacije u oralnoj fazi

psihoseksualnog razvoja.

6. Kognitivne teorije govore o negativnom pogledu na sebe i na okolinu sa idejom: “Ja nikada

ništa ne uradim ispravno i dobro”

Kod depresije postoji poremećaj velikog broja psihičkih funkcija, što dovodi do različitih

patoloških ispoljavanja kod ovakvih pacijenata. Emocije su poremećene osećajem bezrazložne

tuge, gde je bolesnik brižan, neveseo, potonuo, bez interesovanja za okolinu i ostvarivanje bilo

kakve vrste zadovoljstva (anhedonija). Kao čestu pojavu možemo imati anksioznost, kao i

razdražljivost i agitaciju. Sve ove pojave neminovno vode pacijenta ka stresnim događajima koji

dalje negativno utiču na druge aspekte pacijentovog zdravlja, naročito na funkcionisanje

kardiovaskularnog sistema i nastanka bolesti srca. Mišljenje je takođe poremećeno u velikom

broju aspekata, mada ovde posebnu pažnju treba posvetiti poremećajima mišljenja po sadržaju

koji upravo mogu izazvati psihotične reakcije kod depresivnih pacijenata, odnosno nastanka

sumanutih ideja depresivnog tipa (samooptuživanja, bezvrednosti života) koje pacijenata polako

otuđuju od realnosti. Ovakvim tokom događaja pacijentova bolest progredira u psihozu. Takođe

perceptivne obmane kod pacijenata mogu dovesti do progresije depresije u psihotična

9

ispoljavanja, kao na primer slušne iluzije i halucinacije gde pacijent “čuje” da i drugi govore o

njemu kao grešnom čoveku, gubitniku. Treba istaći telesnu i vegetativnu simptomatologiju kod

pacijenata obolelih od depresije. Oboleli se žale na veliki broj telesnih simptoma kao što su

bolovi u leđima, GIT tegobe naročito kod maskirane depresije. Od vegetativnih komplikacija

imamo: usporen puls (samo u slučajevima kada nemamo agitiranost kod pacijenta), oslabljena

sekrecija pljuvačke i suza, usporen motalitet organa za varenje koji dovodi do opstipacije kod

pacijenata, vaskularni poremećaji u vidu cijanoze i hladnoće ekstremiteta, te i gubitak

menstruacije ili poremećaj menstrualnog ciklusa koji kod pacijentkinja vode u neplodnost.

Takođe postoje i poremećaji nagona. Kod pacijenata imamo snižen nagon na ishranu (gubitak

apetita) što je praćeno gubitkom telesne težine. Gubitak telesne težine se definiše kao gubitak

najmanje 5% telesne mase tokom poslednjeg meseca. Takođe i povećan apetit može biti

ekvivalent depresije (kompenzatorni simptomi – uživanje u hrani kao nedostatak drugih

zadovoljstava) što može dovesti do nastanka gojaznosti i sijaseta drugih bolesti koje mogu

nastati kao posledica povećane telesne mase kod pacijenata. Takođe sa depresijom je povezana i

izražena nesanica. Bolesnik se probudi rano i više ne može da zaspi, leži budan u krevetu, čeka

jutro okupiran pesimističkim idejama. Takođe kod pacijenata obolelih od depresije česta je

upotreba alkohola, lekova prepisanih od lekara kao i uličnih droga koje kod pacijenata dovode do

zlouptrebe psihoaktivnih supstanci, čija je upotreba praćena opštom socijalnom degradacijom,

produbljivanjem krize identiteta i telesnog propadanja.

Takođe depresija predstavlja potencijalno letalno oboljenje iz razloga što zbog smanjenja

nagona i volje kod pacijenata se smanjuje nagon za življenjem koji vodi ka sumanutim željama,

idejama, namerama kao i pokušajima samoubistva. Takođe najveći broj samoubica su bili

depresivni bolesnici. Oko 60% svih suicida se odnosi na depresiju, a 15% depresivnih bolesnika i

izvrši suicid. Upornost kojom jedna osoba obolela od tzv. velike depresije teži samoubistvu je

gotovo neverovatna, kao i sposobnost da se izigra svaki nadzor. U principuu pitanju je depresivni

bolesnik sa “opasnim” Superegom. Sumanuta uverenja depresivnog karaktera, odnosno

verovanje da je bolesnik nekome naneo štetu i povredu ličnosti (negativna interpretacija)

izazivaju snažno osećanje krivice i grižu savesti. Tako u procesu unutrašnjeg ispitivanja i

elaboracije pacijent postaje u isto vreme i tužilac i sudija i odbrana i porota i egzekutor.

Samoubistvo je posebna manifestacija agresije kod depresivnog bolesnika i prema jednoj tezi

samoubistvo je zamena za ubistvo. Takođe samoubistva se obično događaju u početku bolesti,

10

kada bolesnici imaju još uvek snage da fizički izvedu samoubistvo, čak i u fazi poboljšanja, ili na

kraju bolesti, o čemu posebno treba voditi računa. Izgleda da u fazi duboke depresije, sa padom

motorike, inicijative i vitalnih dinamizama, bolesnik nema fizičke snage za pokušaj samoubistva.

Pacijnti oboleli od depresije najčešće samoubistvo izvršavaju ujutru, pred zoru kada strah pred

patnjama narednog dana dostigne vrhunac pred navirućim obavezama i permanentnim

zahtevima.

Procena rizika od suicida kod depresivnih bolesnika zavisi od:

1. Stepena depresije: Što je veća depresija, veći je i rizik od suicida

2. Količina agitacije: Agitirana depresija sa znacima nemira povećava rizik od suicida

3. Upotreba sedativa i alkohola

4. Porodična anamneza samoubistva

5. Stresne situacija: posebno gubici emocionalne prirode kod depresivnih bolesnika

povećavaju rizik od samoubistva

Iz svega gore navedenog jasno se vidi da depresija predstavlja jedno kompleksno oboljenje

koje sa sobom nosi veliki rizik od oboljevanja od velikog broja bolesti različitih sistema i

organa.

Mere prevencije

Depresija kao i najveći broj psihijatrijskih bolesti jeste bolest čija je etiopatogeneza tesno

povezana sa socijalnom sredinom, tako da se mere prevencije za depresiju u velikoj meri

poklapaju sa onim i za ostale psihijatrijske bolesti. U prevenciji depresije uvek možemo izdvojiti

mere primarne, sekundarne i tercijarne prevencije.

1. Primarna prevencija

Lečenje dusevnih bolesti je dugotrajno i skupo a rezultati u pogledu potpunog izlečenja i

rehabilitacije najčešće su nezadovoljavajući, pa je delatnost primarne prevencije najznadajnija.

Preventivne aktivnosti trebalo bi sprovoditi sa pojedincima, porodicom i u socijalnoj sredini.

a) Pojedinac. Preventivne aktivnosti treba usmeriti na što raniju životnu fazu. Od dana

rođenja počinje prilagođavanje uslovima samostalnog života, koje u sebi nosi sve protivurečnosti

unutrašnjih i spoljnih sukoba. Razdoblje detinjstva najzahvalnije je za prevenciju ali bi ova

11

aktivnost trebalo da traje do kraja života. Život svakog pojedinca ima svoje osetljive (ranjive)

tačke: polazak u školu, izbor zanimanja, privikavanje na rad, izbor bračnog druga, krize mladog i

starijeg roditelja itd. kada su pomoć ili podrška neophodni.

b) Porodica. Rezultati mnogobrojnih socioloških i psiholoških studija ukazuju da je

porodica danas u krizi. Patrijarhalni odnosi su poremećeni, autoriteti poljuljani a kohezija

porodice je narušena. Razdvojenost članova porodice u toku dnevnih delatnosti često predstavlja

stvarnu osnovu za remećenje dobre komunikacije medu njima. Psihijatri nisu danas glavni

nosioci primarne prevencije ni po efikasnosti niti po masovnosti. Svaki roditelj vaspitanjem

deteta nastoji da prevenira poremećaje ponašanja, tako da je vaspitanje najznačajnija preventivna

mera. Pravna, društvena i medicinska zaštita porodice obuhvataju i psihijatrijsku zaštitu.

c) Socijalna sredina. Širu društvenu zajednicu sačinjava krug osoba sa kojima se

intenzivnije komunicira. Ovakve veze su u seoskim sredinama bile čvrste, za razliku od grada a

uskraćivanje takvih društvenih relacija dovodi do introvertiranja koje je često patolško. Izolacija

je onda više prisilna nego spontana potreba, koja osiromašuje ličnost. U preventivnim

aktivnostima, zbog mnogobrojnih faktora rizika, pored psihijatara, značajni su hemičari,

infektolozi, pedagozi i drugi stručnjaci.

2. Sekundarna prevencija

Delatnost sekundarne prevencije je već dugo vremena sastavni deo psihijatrije i

podrazumeva ranu dijagndstiku i efikasno lečenje bolesti. Ranu dijagnostiku bolesti je moguće

ostvariti ukoliko se raspolaže preciznim dijagnostičkim instrumentima, ako je osoba spremna da

se podvrgne ranom ispitivanju vec na osnovu mmimalnih tegoba i ukoliko postoje adekvatne

sluzbe. Poslednjih godina pojavljuju se novi metodi-mstrumenti (,,skrining"), kao i novi

psihološki, biohemijski i neurofiziološki testovi. Rano i pravovremeno upućivanje

novootkrivenih slučajeva stručnim službama na lečenje sastavni je deo sekundarne prevencije.

Tokom dosadašnjeg perioda, broj pristizalih na lečenje je rastao, dok je broj bolesničkih postelja

ostao uglavnom isti. Formirane su ne retko liste čekanja, sve dok nisu počele da se primenjuju

nove metode za skraćivanje hospitalizacije i usvojen koncept ograničavanja broja bolesničkih

postelja. Osnovni ciljevi u lečenju bolesnika su:

- smanjiti tegobe bolesnika, i

12

- omogućiti mu primerenije ponašanje u odnosu na sredinu iz koje dolazi i u koju će se vratiti.

3. Tercijarna prevencija

Mere tercijarne prevencije imaju za cilj da omoguće pojedincu, koji je već završio sa

bolničkim lečenjem, uključivanje u radni i društveni život. Sa primenom ovih mera neophodno je

krenuti već na samom početku lečenja, da bi se na kraju pacijent vratio u društvo gde su se već

manifestovale smetnje u prilagođavanju. Ustanove koje učestvuju u tercijarnoj prevenciji

(rehabilitaciji), nastoje da obezbede uslove što sličnije uslovima normalne sredine, da spreče

izdvojenost i otuđenje pacijenta i oslobode ga pasivno-zavisnog stava. Pri osposobljavanju za rad

i poziv, uzima se u obzir dijagnoza i specifičnost ličnost pacijenta ali i objektivne mogućnosti

društvene zajednice.

Zdravstveno vaspitni program

Depresija predstavlja bolest koja poprima globalne razmere i iz godine u godinu raste

broj obolelih od ove bolesti. Slična situacija je i u Srbiji gde bi po prognozama depresija trebala

da bude vodeća bolest u Srbiji 2020. godine. Ovakva situacija u Srbiji nastala je kao posledica

društvene degradacije, gubitka sistema vrednosti tokom 90-ih godina, a i naravno kao psledica

tranzicije kroz koju naša država prolazi kako bi postala savremena i demokratski uređena zemlja,

tokom koje su milioni ljudi ostali bez posla i osnovnih egzistencijalnih sredstava. Tako da smo

(autori) izabrali baš ovu temu za izradu svog zdravstveno vaspitnog programa.

FORMIRANJE RADNE GRUPE: Pri formiranju radne grupe vodili smo se po

principima preventivne medicine. Kako je već u prethodnim poglavljima ovog seminara

navedeno prevencija neke bolesti može biti primarna odnosno sekundarna. Primarna prevencija

neke bolesti obuhvata sve faktore koje pojedinac, doktor ili okolina sprovode, da bi se simptomi

bolesti odložili, javili kasnije, ili javili u sto manjem intenzitetu. Sekundarna prevencija obuhvata

sve metode, zahvate, odnosno faktore koje pojedinac i okolina sprovode da ne dođe do ponovne

remisije bolesti. Dakle osnovna razlika između primarne i sekundarne prevencije je ta da se

13

primarna prevencija sprovodi dok određena bolest nije ispoljena, a sekundarna da ne dođe do

ponovnog povratka bolesti. Iz tog razloga smatrali smo da je naša uloga u tome da organizujemo

primarnu prevenciju protiv diskriminacije obolelih od depresije svesni našeg neiskustva i stepena

našeg medicinskog znanja, a da sekundarnu prevenciju prepustimo stručnjacima daleko

kompetentnijim od nas a to su u prvom redu lekarima specijalistima psihijatrije. Članovi naše

radne grupe bili bi lekari opšte medicine, lekari specijalisti opšte medicine, lekari specijalisti

psihijatrije, sa tendencijom uključivanja i studenata završnih godina medicinskog fakulteta kako

bi svoje teoretsko znanje stečeno na dosadašnjim studijama medicine pokazali u praktičnom

radu.

Izbor partnera za izvođenje projekta predstavlja veoma ozbiljan korak u izvođenju jer

ovakav program zdravstvenog vaspitanja ne može biti uspešan bez odgovarajućih partnerskih

institucija. Vođeni time što smo studenti Medicinkog fakulteta Univerziteta u Nišu upravo ova

institucija ulazi u grupu naših partnera za izvođenje programa. Medicinski fakultet sa svojim

obrazovanim kadrom sa katedri za Socijalnu medicinu, Higijenu i Medicinsku statistiku... kojima

bi smo se obratili za pomoć i izneli naš program. Kao partnersku instituciju ne možemo izostaviti

ni Klinički centar Niš, posebno Zavod za mentalno zdravlje, čiji visoko edukovani kadar već

suočen sa ovakvom problematikom bi predstavljao okosnicu našeg rada, takođe za pomoć bismo

se obratili i Specijalnoj bolnici u Gornjoj Toponici koja takođe predstavlja naučno-nastavnu bazu

Medicinskog fakulteta. Osim usko specijalizovanih medicinskih institucija u saradnji bismo

stupili i sa nevladinim organizacijama za zaštitu ljudskih prava, sa gradskim vlastima jer ove

institucije imaju izvršnu vlast u gradu pa nam svojim odlukama značajno mogu olakšati rad.

Naravno treba uključiti i lokalne privrednike i preduzetnike kao i lokalna javna preduzeća čija bi

finasijska pomoć bila dragocena. Naravno trba uključiti i lokalne medijske kuće koji bi jednom

propagandnom kampanjom u velikoj meri olakšali naš rad.

14

ANALIZE KOJE PRETHODE IZRADI PROGRAMA:

SWOT

1. Snage (strenght ):

- Stručan kadar

- Maksimalna dostupnost zbog razvijene mreže zdravstvenih stanica i ambulanti kao i

adekvatnog prostora za obavljanje zdravstvene delatnosti,

- Podrška lokalne samouprave,

- Upravljanje kvalitetom uz stalno praćenje i unapredjenje - akreditacija i reakreditacija,

- Kontinuirano učestvovanje u projektima i seminarima na tu temu.

2.Slabosti ( weakness ):

- Nemotivisanost zaposlenih zbog niskih zarada,

- Nedovoljan broj specijalistapsihijatrije,

- Nedovoljna saradnja sa vulnerabilnim kategorijama stanovništva zbog diskriminacije,

- Nedovoljna međusektorska saradnja,

- Predrasude prema Domovima zdravlja i Kliničkim centrima.

3.Mogućnosti ( opportunities ):- Dobra saradnja sa lokalnom samoupravom,

- Razvijanje dopunskog rada,

- Ulaganje u edukacije zaposlenih,

- Unapredjenje odnosa sa medijima,

- Veći prodor u lokalnu zajednicu,

- Saradnja sa privrednim organizacijama,

- Racionalne upotrebe raspoloživih resursa.

4. Pretnje ( threats ):

- Neodgovornost stanovništva za vlastito zdravlje (velika zastupljenost rizičnih faktora),

- Siromaštvo stanovništva,

- Nedovoljno kadra

- Limitirana finansijska sredstva,

- Nezadovoljavajuće stanje u privredi,

- Nedovoljna motivisanost zaposlenih,

15

- Predrasude o osetljivim kategorijama stanovništva.

IZRADA PROGRAMA I AKCIONI PLAN

Prioritet našeg programa predstavlja upravo podizanje svesti stanovništva o

stigmatizaciji kroz koju prolaze pacijenti oboleli od depresije i od drugih psihijatrijskih bolesti,

kao i da zdravstveno vaspitnim radom podignemo svest građanstva o neophodnosti poštovanja

ličnosti tih pacijenata kao i da njohovo stanje nije izbor već da oni snagom svoje volje ne mogu

uticati na svoje stanje. Ciljna grupa našeg programa je široka i obuhvata rad sa odraslim

stanovništvom dovoljno zrelog da shvati značaj ovakve akcije. Sadržaj našeg programa

obuhvata različite aktivnosti na promociji našeg projekta. Kao što su organizovano deljenje

propagandnog materijala po gradskim ulicama, tržnim centrima, zdravstvenim ustanovama,

organizovanje javnih tribina na kojima će govoriti stručnjaci iz oblasti koja se tiče našeg

zdravstveno-vaspitnog rada, organizovanja diskusionih grupa gde će ljudi međusobno podeliti

iskustva i stavove vezane za grupu depresivnih ljudi, dalje u saradnji sa partnerskim TV kućama

nastojimo organizovati uživo emisije u kojima će takođe govoriti stručnjaci iz oblasti psihijatrije,

ljudskih prava kao i učesnici projekta, takođe u saradnji sa TV kućama aktivirali bi smo

propagandni reklamni spot koji bi na jasan, koncizan ali i način koji je prihvatljiv širokom

spektru populacije koja gleda TV takođe približio svrhu našeg projekta. Organizovaćemo

predavanje gde bi smo na edukativan način studentima i učenicima završnih godina srednjih

škola ukazali na aktuelnu problematiku diskriminacije depresivnih bolesnika. Takođe u toku

izvođenja programa treba nastojati ispitati mišljenje javnog mnjenja kroz ankete koje bi

sprovodili pre početka u toku i na kraju projekta.

Resursi: Kako izvođenje ovakve akcije nije moguće bez odgovarajuće finansijske potpore

novac treba obezbediti na različite načine. Otvaranjem fondova za podršku programu,

organizovanjem humanitarnih priredbi, traženjem donacija od ljudi koji su u mogućnosti da

izdvoje određenu svotu novca, obezbeđivanjem novca iz partnerskih nevladinih organizacija, kao

i iz fondova za projekte lokalne samouprave i RFZZO.

Vremenski okvir: odnosio bi se na predavanja, savetovališta i najbolje vreme za

sprovođenje je period jesenjih meseci, sa ciljem da se edukacije sprovode na 6 meseci. Ovakve

akcije bi se ponavljale svake godine. Da bi se izbeglo zasićenje sadržajem, potrebno je prorediti

predavanja .

16

Nakon tih aktivnih meseci programa prevencije, izvršila bi se analiza odnosno

monitoring celog programa, sagledali bi se rezultati, i onda bi se odlučilo sa narednim koracima.

Da li u što kraćem periodu vremena nastaviti sa akcijom i planom, ili ostaviti to za neki drugi

period, sagledati greške i uvideti korisne stvari, koje bi koristile u nekom narednom programu.

Ovaj period za sumiranje rezultata iznosio bi nedelju dana. Isto tako u ovom periodu podelile bi

se i zahvalnice, nagrade i priznanja istaknutim pojedincima, kolektivima i drugim subjektima

čijom zaslugom je sproveden program.

MONITORING I EVALUACIJA: Ova faza predstavlja sam završetak našeg rada u kome bi

trebali svi članovi tima koji su učestvovali u izvođenju programa da sagledaju pristigle rezultate,

naročito iz ankete koju bi sproveli i na osnovu nje bi trebalo uporediti stavove građanstva o

obrađivanom problemu pre i posle sprovođenja zdravstveno-vaspitnog programa i na osnovu njih

dati ocene o uspešnosti programa, o njegovim manama kao i eventualnim nedostacima i

načinima da sledeći zdravstveno-vaspitni rad u lokalnoj zajednici bude još bolji, produktivniji i

uspešniji.

17

DRŽI SE I ZAPAMTI

NISI SAM!!!

Idejno rešenje za zdravstveno vaspitno sredstvo

L I T E R A T U R A:

1. Socijalna medicina. Timotić B, Janjić M, Bašić S, Jović S, Milić Č.

Velarta Beograd, 2000.

STOP DIKRIMINACIJI OBOLELIH OD DEPRESIJE

18

2. Socijalna medicina sa epidemiologijom i higijenom. Jović S.

Medicinski fakultet Niš, 2011.

3. Klinička psihijatrija. Jovan Marić. Megraf Beograd, 2005.

4. Strategija zaštite mentalnog zdravlja. Službeni glasnik Republike

Srbije. Beograd, 2007.

5. Nacionalni vodič dobre kliničke prakse, Depresija. Bepgrad,

2012.

6. Budućnost i savremena organizacija psihijatrijske službe, Marko

Munjiza. Beograd, 2007.

SADRŽAJ:

19

UVOD................................................................................................02

Organizacija i planiranje zdravstvene zaštite.....................................04

Dominantni rizici po zdravlje i nastanka depresije.............................07

Mere prevencije................................................................................11

Zdravstveno vaspitni program..........................................................13

Idejno rešenje................................................................................17