Univerzitet u NišuFilozofski fakultet

Departman za Pedagogiju

Uticaj funkcionalnosti porodice na pojavu agresije kod dece predškolskog uzrasta

Seminarski rad iz predmeta porodica i vaspitno obrazovne ustanove

Mentor Student:Prof. dr. Marina Matejević Goran Lončar 371

Niš, 2010.Sadržaj

Uvod

Teorijski pristup problemu1. Definicije agresivnosti1.1. Agresivnost u razvoju deteta2. Teorije agresivnosti3.Podela dečje agresivnosti4.Osnovni uzroci agresije kod dece4.1. Svađa4.2. Bes5.Agresivno dete kao posledica krute strukture porodice6.Kako odgovoriti na agresivno ponašanje7. pravilno porodično okruženje

2.Metodologija istraživanja2.1.Problem istraživanja2.2.Predmet istraživanja2.3.Cilj i karakter istraživanja2.4.Zadaci istraživanja2.5.Hipoteze istraživanja2.6.Određivanje varijabli istraživanja2.7.Metode, tehnike i instrumenti istraživanja2.8.Uzorak istraživanja2.9.Tok istraživanja2.10.Statistička obrada podataka

Zaključak

Literatura

2

Uvod

Dugo se vremena smatralo da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, međutim to je pogrešno jer su agresivna ispoljavanja u ljudskoj vrsti očigledna od prvih dana života te se njihov razvoj može pratiti s vremenom. Istraživači navode da beba ispoljava pozitivne reakcije prema majci kada ona zadovoljava njene potrebe za sisanjem, ali ako su njene potrebe nezadovoljene beba će početi gristi majčine grudi.

Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Ono svoje prve agresivnosti ispoljava u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim (lupanje nogama, udaranje osoba oko sebe, bacanje predmeta) i autoagresivnim (čupanje, griženje, štipanje, lupanje glavom o zid) obeležjima. Oba vida agresije su normalna, jer pulzije postižu cilj u telesnim aktivnostima. Uslovi ispoljavanja agresije i njihovog izazivanja kod deteta i mladih menjaju se u toku razvoja. Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se oko četvrte godine. Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Agresivna ponašanja prisutna su i kod dece i kod omladine, a ispoljavaju se u svakodnevnim aktivnostima i u igri.

. Kada govorimo o razvoju agresivnosti kod dece, nalazimo se pred dilemom kako da razlikujemo agresivno ponašanje u ranom uzrastu od manifestacija u emocionalnoj sferi. Nivoi agresivnog ponašanja u manifestnom obliku možemo jasno zapažati tek u razdoblju predškolskog uzrasta. Na primer trganje papira kod jednogodišnjeg deteta ne možemo klasifikovati kao agresivnost, jer je to jedna vrsta eksperimentiranja deteta i upoznavanja okoline, ali kod starije dece predškolskog uzrasta to može predstavljati jednu vrstu agresije prema stvarima. Po tome problem prilagođavanja, odnosno nesposobnosti male dece da se prilagode deci istog doba, postaje stvaran problem tek kad su ona na tom razvojnom stupnju da mogu ostvariti istinske i stvarne socijalne kontakte sa drugom decom. Početna nesposobnost uspostavljanja saradnje s drugom decom nije agresivnost. O agresivnosti počinjemo govoriti onda kada je dete već sposobno da bar delimično oceni posledice svog postupka, ili kad namerno čini zlo i raduje se tuđoj šteti ili bolu.

Agresivna deca prihvataju stereotip agresivnog ponašanja, otimaju drugoj deci igračke i nameću im svoju volju. Ovakvim ponašanjem se postavljaju temelji razvoja netrpeljivosti i agresivnosti.

Dete se ne rađa nasilno nego agresivno ponašanje usvaja socijalnim učenjem u porodici, vrtiću, školi, te oponašajući uzore odraslih, posebno roditelja, ali i vršnjaka. Ono je frustrirano, živčano, napeto, često unutrašnju agresiju prazne na nejačima. Na sitan izazov odgovara burnom agresijom, nekad napada i u situaciji bez provokacije.

3

Konflikte i probleme rešava verbalnim i fizičkim napadom. Ta deca imaju nizak prag tolerancije, nefleksibilna su, umesto kompromisa i dogovorenih rešenja, čine to silom. 1. Teorijski pristup problemu

1.1. Definicije agresivnosti

Termin agresija, sa etimološkog stanovišta, potiče od latinske reči adka i gradus- korak, kao kovanica označavajući korak ka nečemu, ili, u, slobodnijem prevodu, usmerenost ka određenom cilju. Krajnosti u shvatanju agresivnosti, kao isključivo nagonski determinisane ljudskom prirodom, sa jedne strane, i isključivo socijalno uslovljene, sa druge strane, danas su uglavnom prevaziđene. Razlike u pristupu problemu sastoje se u davanju manjeg ili većeg značaja jednim ili drugim činiocima. Može se govoriti i o distankciji između pojmova agresije, koja označava manifestaciju trenutka i agresivnosti kao trajnije osobine ili stanja ličnosti (Ilić, 2005:11).

Agresija (lat. aggredi – napasti) je nasilno ponašanje, nasrtljivost, silovitost, drzak nasrtaj na druge osobe, odnosno sklonost izazivanju sukoba i napadima na drugoga, to je nasilno ponašanje koje se ogleda u neprijateljskoj i destruktivnoj akciji prema osobama ili predmetima. Ona je namerni postupak kojem je cilj nanošenje štete ili uzrokovanje bola.

Može biti fizička, verbalna ili i jedna i druga. Obično je odgovor na izazov, provokaciju ili ometanje koje vrši neka osoba, ali ponekad i bez ikakvog povoda. Iskazuje se direktnim napadom na žrtvu, ređe indirektnim putem.Reč agresija uopšteno se uoptrebljava u negativnom smislu i značenju.Međutim ona ima i svoj pozitivan oblik. Na primer, kada se koristi za realizaciju postavljenog cilja i zadataka, zatim u odbrani vlastitog integriteta, dostojanstva, časti, imovine, svoje porodice, prijatelja, kolega, žrtava koje ugrožava nasilnik.. To je pozitivna, konstruktivna i odbrambena agresivnost.

Za S.Frojda, agresija je energija ukorenjena u čoveku, instinkt koji svoju kulminaciju dostiže u Tantosu- instinktu smrti, dok Adler agresiju smatra manifestacijom volje za moć. Prema Dolardovoj i Milerovoj hipotezi frustracija, agresija je bilo koje ponašanje koje proizilazi iz frustracije. A.Buss navodi da je agresivnost reakcija kojom se namerno upućuje štetni stimulus drugim osobama. Po Lorencu, agresija primarno nije reakcija na primarne stimuluse, već ugrađena unutrašnja ekscitacija koja traži olakšanje i koja će naći izražaj, bez obzira kako je adekvatan spoljni stimulus. Hertman je uzeo biološki model razmišljanja i tako prihvatio koncept agresije kao nagona. E. Džekobson je u svojoj interpretaciji agresije takođe ostala u okvirima biološkog koncepta, pa pojavu agresije smešta u preobjektnu fazu ranog razvoja. Po M.Klajn, agresija je prisutna kao instinktivna dinamička snaga, kao inicijalni dinamički faktor koji se projektuje u spoljašnji svet. Ana Frojd je mnoga pitanja mehanizama odbrane tumačila u kontekstu agresije. (Ilić, 2005:14).

Agresija se često definiše kao napad, nasrtanje. Ono što se opaža kao akt agresije, suštinski je samo jedan čin ponašanja, usmeren protiv nekih ličnosti, predmeta ili sadržaja. U psihologiji, agresija se u psihologiji sagledava dvojako: kao mehanizam frustracija-agresija, sa pokušajem utvrđivanja wenih inicijalnih stanja i porekla, ili kao

4

unutrašnje svojstvo, kao dosledna osobina agresivnosti, čiji se razvoj i sadržaj objašnjava na nekoliko načina.

Iako je ponuđeno mnogo različitih definicija agresivnosti, ni jedna nije univerzalno prihvaćena. Jedna koja bi bila prihvatljiva većem broju istraživača je sledeća: agresija je bilo koja forma ponašanja usmerena povređivanju ili oštećivanju drugog živog bića koje je motivisano da izbegne takav postupak.

Nekoliko aspekata ove definicije zaslužuje kratak komentar. Prvo, u njoj se tvrdi da je agresija oblik ponašanja, a ne emocija, potreba ili motiv. Kao takva, ona se mora odvojiti od emocija koje ga mogu, ali je ne moraju pratiti, kao što su motivi besa, želja za osvetom, a takođe i negativni stavovi kao što su etničke ili rasne predrasude i dr. Drugo, ova definicija ograničava primenu termina agresija na postupke kroz koje agresor namerava da povredi žrtvu. Uključivanje ovog kriterijuma stvara nekoliko poteškoća, jer su namere privatni, skriveni događaji, koji nisu dostupni neposrednom opažanju, pa moraju biti izvedene iz prethodnih ili pratećih događaja navodnih agresivnih akata. U nekim slučajevima, relativno je lako ustanoviti nameru da se neko povredi. Agresori često priznaju svoju želju da povrede svoje žrtve i izražavaju razočarenje ako je njihov pokušaj neuspeo. Takođe, socijalni kontekst u kome se izvodi povređujuće ponašanje, često je odlučujuća polazna tačka za pretpostavku o prisustvu ili odsustvu agresivne namere. Iako nije uvek lako odrediti da li je postojala namera da se neko povredi, korisno je zadržati ovaj kriterijum u bilo kojoj formalnoj definiciji agresije. Ako bi taj element bio izostavljen, u agresiju bi spadala slučajna povreda ili šteta naneta drugima. Shodno tome, čini se suštinski važnim da se agresivnost definiše kao aktivnost usmerena cilju, a ne samo kao ponašanje koje podrazumeva povredu drugih. Drugi važan element definicije ograničava agresivne aktivnosti samo na one koje nanose štetu ljudskim bićima. Konačno, definicija sugeriše da takvo ponašanje uključuje motivisanost žrtve da izbegne, ako ima izbora (Ilić, 2005:17).

Agresivnost se može definisati i kao trajnija tendencija ličnosti da se, manje-više dosledno, prema svojoj bližoj i daljoj okolini odnosi neprijateljski i razorno. Agresivnost se često poistovećuje sa destruktivnošću. Destruktivnost je termin nastao od latinske reči des- označava negaciju ili suprotnost, i struere- graditi, zidati. Danas se destruktivnost jedino smatra eksplozivnom manifestacijom agresivnosti, koja je inače prirodna komponenta životinjske i ljudske aktivnosti, a nezavisna je od intelektualnog i obrazovnog nivoa pojedinca.

From pod agresijom podrazumeva svako delovanje koje izaziva, ili koje može izazvati štetu drugim ljudima, životinjama ili neživoj prirodi. On razlikuje pseudoagresiju, defanzivnu agresiju, malignu agresiju (Hrnjica, 2004:26). Po njegovom mišljenju, benigna agresija je biološki adaptivna, dakle prilagođena životu. Ona se pojavljuje kao odgovor na vitalnu ugroženost i svojstvena je kako ljudima, tako i životinjama. Maligna agresija nije biološki adaptivna, niti je filogenetski programirana. Svojstvena je samo čoveku i duboko je ukorenjena u temelje njegove egzistencije. Maligna agresija se probražava u različite forme i oblike nasilničkog ponašanja, kojima se ugrožava telesno i duševno zdravlje ljudi (Ilić, 2005:18). Pseudoagresiju definiše kao vid ispoljavanja agresije bez namere da se neko namerno povredi. Defanzivnuagresiju definiše kao ispoljavanje agresije u vidu (samo)odbrane od tuđih napada, a maligna agresija je vid ispoljavanja agresije sa ciljem da se neko namerno povredi.

5

Agresivna ponašanja mogu se podeliti prema njihovom obliku i funkciji. Prema tome razlikujemo: Verbalnu agresiju koja uključuje nazivanje pogrdnim imenima zadirkivanje, pretnju; Telesnu agresiju poput udaranja, lupanja, griženja; Instrumentalnu agresija kao agresivan postupak radi pribavljanja nečega; Neprijateljsku agresija namenjena nanošenju bola ili štete; Osvetničku agresija ako se javlja kao odgovor na tuđu agresiju; Direktnu agresiju koja je usmerena na izvor agresivnih težnji; Prenešenu agresiju koja je vrlo česta a usmerena je na druge dostupne i dopuštene ciljeve (mlađeg brata, fizički slabiju ili nezaštićenu osobu,...).

Agresija se iskazuje i kao oblik odbrane. U tom slučaju ona je deo nagona za samoodržanjem, odnosno logičan odgovor na realnu opasnost, provokaciju, izazov i ugroženost. To je konstruktivna agresija, ali ako je stvarna opasnost mala, a agresivni odgovor silovit, grub i žestinom premašuje potrebe samoodbrane, reč o destruktivnoj agresiji.

S obzirom na cilj i svrhu napada, razlikujemo: a) impulsivnu i b) instrumentalnu agresiju.

a) impulsivna agresija predstavlja nameru da se nekomu nanese šteta, ugrozi integritet, zada bol, uzvrati udarac, da se omalovaži, ponizi,..b) instrumentalna agresija je oblik ponašanja kome je osnovna svrha postizanje nekog cilja pri čemu je nanošenje štete žrtvi sporedna stvar i nema neko posebno značenje za agresoraAgresivnost se najvećim delom usvaja socijalnim učenjem i oponašanjem agresivnih uzora, ali jednako tako treba znati da se kontroliranje svojih agresivnih nagona i nošenje s njima također može naučiti, kao i pedagoški ispravno i učinkovito reagiranje na provokativno i agresivno ponašanje drugih osoba.

1.2. Agresivnost u razvoju deteta

Američka analitičarka K. Tompson napisala je: „Agresija uopšte ne mora da bude destruktivna. Ona potiče od urođene težnje da se raste i ovlada životom, što izgleda da je odlika sve žive materije. Samo onda kad se razvoj ove životne sile sprečava, njoj se pridružuju takve osobine kao što su ljutnja, gnev i mržnja“. Po njenom mišljenju, jedan od razloga zbog kojih agresivnost stvara teškoće savremenom čoveku jeste to što njegov prirodni istraživački nagon, da pronikne u svoju sredinu i njome ovlada, mora da se sputava na način koji neizbežno dovodi do frustracije. Deci se isuviše stvari zabranjuje da rade ili diraju, pa u svima postoji visoka šarža potisnute, i zbog toga opasne, agresivnosti, nastale usled ograničavanja kojima su deca podvrgnuta u ranom detinjstvu.

Psihoanalitičari su otkrili da u svetu mašte kod dece, agresivnost ima važnu ulogu, jer su zavisnost i agresivnost u bliskoj uzajamnoj vezi. Zavisiti od nekog, znači biti u njegovoj vlasti- moć se doživljava kao okov koga osoba želi da se oslobodi. Kad ne bi bilo agresivnog nagona koji teži samostalnosti, deca bi izrastala u bespomoćne ljude koji bi ostajali takvi sve dok bi neko hteo da brine o njima. Takve posledice nalazimo kod onih koji su vaspitavani tako da svaki oblik samopotvrđivanja smatraju pogrešnim. Uzajamna veza koja postoji između zavisnosti i agresivnosti razlog je, po mišljenju K. Tompson i njoj bliskih autora zbog koga je ljudski rod tako izuzetno agresivan. Važna

6

funkcija agresivnog nagona je povećanje samostalnosti pripadnika jedne vrste da mogu da se sami staraju o sebi, a takođe, da budu u stanju da štite svoje mlade i staraju se o njima.

Shvatanje da je agresija samo posledica frustracije, dovelo je do pogrešnog načina vaspitanja dece, jer su plemenite i velikodušne osobe prihvatile mišljenje da , kad bi se deci pružilo dovoljno ljubavi i što manje povoda za frustraciju, ona uopšte ne bi ispoljavala agresiju. Na iznenađenje roditelja koji su usvojili ovakvo stanovište i pokušavali da vaspitavaju decu u duhu maksimalne popustljivosti i slobode, ona su postajala emotivno poremećena i često još agresivnija nego da su bila podvrgnuta strožoj disciplini. Naime, da bi malo dete osećalo sigurnost i u odnosu na opasnost koja mu preti spolja, a i od sopstvenih agresivnih osećanja, ono mora da bude sigurno u to da su njegovi roditelji u stanju da se nose sa svetom i sa njim samim. Upravo svest o tome da je dete slabo u odnosu na odrasle, primorava dete da na razne načine dokazuje svoju snagu. Kod odraslih, najmanju potrebu za dokazivanjem imaju baš oni koji su jaki. Deca veoma dugo nisu sposobna da se samostalno suoče sa životom, pa je svet mašte male dece pun agresivnosti. Kroz to, oni sakupljaju što veći agresivni potencijal da bi svoju još nerazvijenu ličnost zaštitila i potvrdila (Ilić, 2005:27).

1.3. Pojava agresije u najranijem detinjstvu

Sklonost se agresivnom ponašanju javlja već između druge i četvrte godine, postupno jača i stabilizuje se u najranijem djetinjstvu. Dete počinje razbijati igračke, predmete i stvari oko sebe. Roditelji to najčešće pogrešno tumače njegovim nasilništvom i destruktivnošću, za što nema nikakve realne osnove. Naime, ono to čini gotovo isključivo iz čiste radoznalosti i istraživačkih poriva, jer ga zanima što se u tim stvarima krije, od čega su napravljene, kako izgledaju iznutra. Potreba i želja za rušenjem, razbijanjem i razaranjem, ne iz znatiželje, već iz prkosa, gneva, besa, inata, neobuzdanosti, nasilja, te iz drugih agresivnih, pa i patoloških poriva, može se kod deteta javiti tek nekoliko godina kasnije, kada postane svesno svojih postupaka, nasilnih reagovanja i posledica tog čina. Takvim postupcima ono se osvećuje, pokušava napakostiti roditeljima, braći i sestrama i drugim osobama koje su ga u nečemu sprečile, prikratile ili mu nanele neku nepravdu. Čineći to, ono naprosto uživa, nalazi zadovoljstvo, a da pri tom nema osećaja krivice niti grižu savesti. Agresivno dete prepoznajemo po njegovu drskom i nasilnom ponašanju. Napada, tuče i grize drugu decu, drsko odgovara ocu i majci, čini štetu sebi i vršnjacima, s posebnim užitkom uništava svoje i tuđe svari, razbacuje i razbija igračke, tuče i muči životinje, trga cvijeće i zelenilo. Neposlušno je, nedisciplinirano, sve oko sebe zadirkuje, provocira, krši dogovorena pravila... Među vršnjacima stvara napetu atmosferu, izaziva negativne emocije (strah, ljutnja, gnev, bes...).Nad takvim ponašanjem i postupcima deteta valja se ozbiljno zamisliti, potražiti savet i pomoć stručnjaka. Taj njegov poriv za napadanjem, razaranjem, ta njegova preterana agresivnost i destrukcija, rušilačko raspoloženje, napadački nasrtaji na drugu decu, te ostale zloće, pakosti, podmukle podvale i poremećena reagovanja, ma koliko bila nečim izazvana, zahtievaju hitnu psihološku intervenciju, korekciju, uklanjanje uzroka koji ga na te akcije ili reakcije potiču.

7

Deca se ponašaju agresivno i kada su umorna, gladna, kad se nađu u novim, zahtevnijim situacijama, s puno vršnjaka i malo kontrole odraslih, kada se ne mogu integrirati u skupinu itd.Ona biraju agresivno ponašanje kao izlaz iz konflikata, kriza, nelagoda koje ga snađu u različitim socijalnim situacijama. Ako ga okolina u tome svesno ili nesvesno podržava, neće naučiti konstruktivan izlaz iz tih okolnosti, a povremena agresija postaće će uobičajeno ponašanja u većini svakodnevnih životnih situacija. Razvitku i održanju agresivnosti pridonose vršnjaci, porodično okruženje, životni uslovi, uža i šira socijalna sredina, te biološki činioci. Među činiocima porodične sredine ističu se način života koji u deci izaziva osećaj nesigurnosti, neuspešnost i nedoslednost u vaspitanju agresivnost i loši uzori roditelja, emocionalna hladnoća, odbacivanje, surovo kažnjavanje, stalne i stroge zabrane, neuvažavanje mlade ličnosti... Tokom dana menja se jačina napetosti deteta, a s njom se menja i njegovo agresivno ponašanje.Agresija može biti uzrokovana spoljašnjim uznemirujućim situacijama i provokacijama i iskazana fizičkim ili verbalnim putem, primjerice otimanje lutke ili autića, povlačenje za kosu, pljuvanje, tužakanje, rušenje, razbijanje igračaka... Obično je reč o otvorenom, vrlo nasilnom i neprijateljskom ponašanju prema vršnjacima. Njime dete predškolske dobi nastoji ostvariti neku dobit na štetu drugih, osvetiti im se, napakostiti... Iako su oblici i vrste agresivnih reagiranja iznimno raznovrsni, prema načinu iskazivanja svrstat ćemo ih u dve velike skupine:– otvoreno i grubo agresivno ponašanje– prikriveno tzv. destruktivno ponašanje (uništava stvari, lažno optužuje...)Otvoreni oblik agresivnog ponašanja ogleda se izazivanjem, provociranjem, fizičkim napadanjem obično na vršnjake, ali neretko i na odrasle osobe. Njihove žrtve su najčešće mlađa braća i sestre, školske kolege koje im ne pružaju veći otpor. Sklona su uništavanju ptičjih gniezda, ubijanju mladunčadi, mučenju domaćih životinja...Prikrivenom tipu agresije pripadaju nasilna deca koja se plaše posledica ili nemaju hrabrosti suočiti se vršnjacima, pa im se osvećuju destruktivnim ponašanjem na taj način da im deru knjige, beležnice, kleveću ih, tužakaju, ponekad im ukradu olovke, pernice, sakriju torbu i onda uživaju u njihovoj patnji, strahu, ljutnji, besu i traženju nestalih stvari. Skloni su uništavati školski nameštaj, sportske rekvizite, knjige...

1.4. Teorije agresivnosti

Većina teorijskih perspektiva može da se svrsta u tri glavne kategorije: Urođenim porivima ili tendencijama, što zastupaju biološke teorije; Eksternalizovanim porivima; Postojećim socijalnim uslovima, udruženim sa prethodnim iskustvima učenja, što zastupaju teorije socijalnog učenja.

Agresija kao instinktivno ponašanje: najstarije i verovatno najpoznatije teorijsko shvatanje o agresiji je gledište da je takvo ponašanje dominantno instinktivno u prirodi. Prema ovom pristupu, agresija se pojavljuje jer su ljudska bića genetski ili konstitucionalno programirana za ovakvo ponašanje. Među naučnicima koji su podržavali ovo opšte gledište, najpoznatiji pobornici instinktivističkog pristupa bili su S.Frojd i K.Lorenc.

8

Frojdovi stavovi koji su se odnosili na poreklo i prirodu agresije su sasvim pesimistički. Ne samo da je takvo ponašanje urođeno, već je i neizbežno. Ako se Tantos ne okrene spolja, na druge, rezultira samodestrukcijom. Frojd nije dao specifična tumačenja u pogledu generisanja i oslobađanj instinktivne agresivne energije.

Prema Lorencu, agresija se primarno generiše od instinkta borbenosti koji kod ljudskih bića postoji, kao i kod mnogih drugih organizama. On smtra da je agresivna energija proistekla iz instinkta borbenosti i da se spontano produkuje u organizmu u istom obliku i konstantnom ritmu, a akumulira se sa protokom vremena. Ispoljavanje agresivnih aktivnosti se može izraziti kao funkcija količine akumulirane agresivne energije i prisutnosti i snage stimulusa koji deluje ne njeno otpuštanje.

Agresija kao eksternalizovan poriv: nagonska teorija agresije je naišla na sve veće prihvatanje u zadnjih nekoliko decenija. Po njoj, različiti spoljašnji uslovi, npr. frustracija, fizički bol i drugo stvaraju snažan motiv da se osoba ponaša destruktivno. Najpoznatiji odraz ovog polazišta je dobro poznata frustraciona hipoteza agresije, koju su prvi predložili Dolard i saradnici. Prema ovom gledištu, frustracija, blokiranje postojećeg ponašanja koje je usmereno ka nekom cilju vodi, do izražavanja poriva čiji je primarni cilj nanošenje povrede nekoj osobi ili objektu. Za uzvrat, ovaj poriv dovodi do napada na različite ciljeve, a posebno je usmeren protiv izvora frustracije.

Ostale teorije agresivnog poriva preuzimaju ovu bazičnu perspektivu. Nezavisno od specifičnog izvora agresivnog poriva koji postuliraju, sve takve teorije pretpostavljaju da je poriv izmamljen spoljašnjim, situacionim uslovima i da njegovo pojavljivanje ultimativno vodi do otvorenih formi agresije.

Agresija se ponekad ispoljava otvoreno, a nekada se suprotstavljanjem spolja sprečava njeno otvoreno ispoljavanje i tako onemogućava nastajanje štete. Agresivni porivi se takođe, i ne ispoljavaju otvoreno, nego se javljaju u obliku svoje suprotnosti. Iako se ljudsko ponašanje može razlićito izražavati, dok drugo može od početka ostavljati utisak da jedva pokazuje ikakvu agresivnost. Tragajući za početkom agresivnosti pojedinca, nailazimo na činjenicu da odojče ima poriv da se miče. U tom pokretanju nailazi na neko mišićno zadovoljstvo. Od jednostavnog micanja prelazi se na akcije koje izražavaju bes, mržnju ili obuzdavanje mržnje. Slučajno udaranje može postati i namerno nanošenje bola. Kroz razvoj, javljaju se i reakcije na takve misli u snovima i igri deteta, kao i u agresiji usmerenoj na ono što se u njegovoj neposrednoj okolini procenjuje kao vredno da se razori.

Neka deca pokazuju sklonost da u agresiji drugih prepoznaju sopstevene obuzdane agresivne porive. Ako izvor proganjanja prestane da postoji, postoji opasnost da se stvori obmana, pa dete uvek očekuje proganjanje i može postati agresivno u samoodbrani od zamišljnog napada. To možemo susresti kao fazu u razvoju gotovo svakog deteta. Nasuprot tome, dete može zadržavati agresiju, pa tako postaje napeto, preobuzdano i ozbiljno. Sa inhibicijom poriva, ide i inhibicija stvaralaštva, koje je vezano za neodgovornost najranijeg i ranog detinjstva. S vremena na vreme mogu se javiti provale agresivnih osećaja i ponašanja, napadi besa ili potreba da se učini nešto hostilno i to je negativna strana preteranog samosavladavanja. Kao zrelija alternativa, agresivno ponašanje se može ispoljiti u snovima deteta. Takođe, simbolička igra omogućava detetu da doživi sve ono što poseduje u sopstevenoj unutrašnjoj psihičkoj stvarnosti, koja je osnova sve razvijenijeg osećaja identiteta.

9

Vinikot smatra da se agresija zasniva na magičnoj destrukciji. U periodu deteta ona je normalna i ide u korak sa magičnim stvaranjem. Proizilazi iz činjenice da se predmeti menjaju na taj način što su bili subjektivne pojave, a sada se opažaju objektivno. Ove promene se obično zbivaju veoma postepeno tokom razvoja deteta. Kao rezultat, stvarna agresija postaje dostignuće, dete postaje sposobno da bude destruktivno, postaje sposobno da mrzi, udara nogma i vrišti umesto da magično uništava svet. Agresivne ideje i ponašanja dobijaju pozitivnu vrednost, a mržnja postaje znak razvojnog napretka (Lorenc, 1970: 56).

1.4. Podela dečje agresivnosti

Samu dečju agresivnost možemo podeliti u tri oblika: Normalna agresivnost ili suprotstavljanje koje nema neprijateljsko značenje. Ona je donekle "fiziološka", normalna ili očekivana. Pojavljuje se tokom dečjeg razvoja, a ističe se u nekim razdobljima. Ta dečja agresivnost vodi dete samostalnosti i prodornosti u društvu. Neprijateljska agresivnost ogleda se otvorenim neprijateljstvom prema cilju, a ima dva oblika: heteroagresivni i autoagresivni. Heteroagresivni oblik se ispoljava prema drugima (ljudima, životinjama, predmetima iz okoline), a autoagresivni prema sebi (grizenje noktiju, čupkanje vlastite kose). Potisnuta agresivnost pojavljuje se u slučajevima jakog straha od kazne i može imati heteroagresivni oblik. Uz otvorenu agresivnost kod dece, postoji i pasivna, povučena, pokorna, možda čak i nepokretna agresija. Takva se deca pri zabrani i uskraćivanju ne odupiru otvoreno, nego se povlače, tj. odbijaju hranu, ne žele spavati, odbijaju pražnjenje creva i slično. Dete odbija izvršavati određene zadatke, pravi se "gluvo". Takvo je ponašanje često u fazi prkosa, kad je ambivalencija prema roditeljima prirodna pojava. Agresija postaje problem kad je prejaka. Cilj prejake agresije je da zavlada situacijom, da savlada prepreku ili da uništi objekt.

1.5. Osnovni uzroci agresije kod dece

Prema nekim istraživanjima osnovni uzroci agresivnosti kod dece su: Uskraćenost koja priprema dete da napadne osobu ili predmeti koji mu stoje na putu do željenog cilja; Prenešena ljutnja koja se pojavljuje kada dete ne može izraziti ljutnju prema osobi ili predmetu koji su ga povredili; Roditeljsko odbacivanje deteta; Želja za dobijanjem pažnje; Poistovećivanje s agresivnom okolinom; Fizičko kažnjavanje za loše vladanje u detetu često izaziva želje da tu agresivnost vrati prema drugima ili prema sebi; Popustljivost roditelja ili odraslih prema agresivnosti; Emocionalna napetost koja nastaje zbog porodičnog stresa u kojem dete nije učestvovalo.

Frojd je, kao što je „utvrdio“ biološki izvor seksualnosti, hteo da „utvrdi“ i biološki izvor agresije, ali u tome nije uspeo, jer on i ne postoji kao primarna tačka odakle bi se agresivnost razvijala. Ona se pre može predstaviti kao entitet koji proizilazi iz mnoštva isprepletanih i međuzavisnih izvora, a čiji je glavni indikator (ne)moć jedinke da ostvari svoju „volju“, odnosno osvoji prostor unutar sveta koji joj pripada na osnovu

10

njenih potencijala. Moć, strah, trauma, samopoštovanje, narcizam, su uvek u najtešnjoj vezi sa agresijom.

Roj Baumajster, američki socijalni psiholog, u svojoj obimnoj studiji o korenima ljudskog zla pokazuje da nasilje i okrutnost mogu proizilaziti, odnosno biti bazirani na izrazito moralnim uverenjima i načelima. Generalno, Baumajster razlikuje četiri izvora nasilja:

1. Nasilje kao sredstvo za postizanje ciljeva koji se uobičajno označavaju kao socijalno, manje ili više, neprihvatljivi: pohlepe, požude i ambicije; u suštini je to instrumantalno korišćenje nasilja kao sredstva za preuzimanje dobara i moći koji pripadaju nekom drugom.

2. Egoizam i osveta-kao način da se opravda visoko mišljenje o sebi, odnosno da se zaleči povređeni narcizam. Dobit je ovde intrinzičkog karaktera: nasilje treba da posluži vraćanju samopouzdanja, nezavisno od gubitka koje ono može da prouzrokuje.

3. Idealističko nasilje koje proizilazi iz principa Nad-Ja i opravdano je uverenjem da je suprotna strana čisto metafizičko zlo i da, kao takva, mora biti uništena. Ovo se odnosi na jeretike, nevernike i otpadnike svih religija i ideoloških sistema. Inkvizitorima svih vrsta bilo je bitno da se osuđenik pokaje, da prizna da je grešio i bio na strani zla. Ova forma okrutnosti je posebno intenzivna, jer ona za razliku od ostalih formi, mora da ima svoje teorijsko, apstraktno utemeljenje koje doprinosi njenoj bespoštenosti.

4. Sadističko uživanje koje dovodi do navike, odnosno potrebe da se drugima nanosi fizička ili psihička patnja kako bi se iskusilo zadovoljstvo.

Bitno je razlikovati neposredni „izliv“ nasilja-koji je najčešće praćen ljutnjom, odnosno besom i koji možemo nazvati agresijom-i trajnu karakterološku strukturu, što je značenje termina agresivnost.

Pojedinac ima trajne predispozicije ili crte karaktera koje teži da ispoljava i koje su zajedno sa Ego-odbrambenim mehanizmima i kognitivnim sposobnostima odgovorne za njegovo reagovanje u svakodnevnim situacijama. Svaka frustracija, napad na fizički ili psihički integritet ličnosti, aktivira odbrambene snage pojedinaca i težnju da se povuče ili suprotstavi datoj situaciji. Šta će prevladati, beg ili suprotstavljanje, zavisiće od karakterne strukture pojedinca, jačine Nad-Ja i socijalno prihvaćenih normi ponašanja, kao i od nacionalnog karaktera ili mentaliteta.

Fenomen agresije istovremeno je vezan za razvoj ličnosti i transformacije nagonskih poriva, kao i za specifično situaciono reagovanje u datom istorijskom i socijalnom okruženju. On je istovremeno konstantan i promenljiv, sa stalnim „kanalima“ ispoljavanja koji uopšte ne moraju da imaju direktne veze sa nasiljem.

Nasilje može imati instrumentalni karakter i tada nije praćeno (pre)jakim emocijama. Kada dođe do fuzije libidinalnih i agresivnih nagona pod vođstvom ovih drugih, onda se sam čeka pogodna prilika za „upražnjavanje“ ovakve vrste agresije-tu nije potrebna

11

nikakva provokacija, dovoljan je sticaj okolnosti, jer je agresivnost ovde, kao najviše zadovoljstvo, sama sebi cilj.

Ako je pak agresivnost udružena sa ideološkim planom sveta, ako je njenoj nagonskoj podlozi pridodata organizovanost i determinisanost Nad-Ja strukture, onda nastaje aktivna borbenost tj. nasilje koje ne čeka već traži priliku. Tu se karakterološki izvori agresivnosti sreću sa onim socijalnim i višestruko se prepliću i intenziviraju (Tomić, 2003.: 102).

1.5.1. Svađa

Agresivnosti kod dece često prethodi svađa. Svađa je kratka pri čemu se dečaci češće svađaju nego devojčice i agresivniji su za vreme svađe. Mlađe dete je svadljivo ali manje agresivno od starijeg, koje se ponaša obratno. Češće su svađe među decom istog spola koja su starija ili mlađa. Svađom se prisiljava drugo dete da popusti, ali nakon svađe deca se brzo oporavljaju i ne pokazuju znakove mržnje. Upravo je to razlog da se roditelji ne upuštaju u rešavanje deče svađe svojim metodama koje često prerastaju u svađe roditelja i stalni su izvor susedskih razmirica. Deca svoje svađe brzo rešavaju i zaboravljaju.

1.5.2. Bes

Bes je takođe ponašanje koje prethodi agresiji. Od prve do druge godine uzrok besa kod dece najčešće je vezan za suprotstavljanje određenim navikama, a potom i autoritetu. Od druge do treće godine na prvom je mestu bes zbog autoriteta, na drugom suprotstavljanje formiranju navika, a na trećem sukob s vršnjacima. Od treće do četvrte godine uzrok besa je sukob s vršnjacima na prvom mestu, a na drugom vrhunac sukoba s autoritetom. Nakon četvrte godine uzrok besa je društvena okolina, a kasnije uskraćivanje i ometanje interesa i zadovoljenja. Tokom detetovog razvoja uspostavlja se kontrola nad afektima i otvorena agresija prelazi u potisnutu.

Uzrok agresivnom ponašanju dece može biti i sam roditelj, tj. međuljudski problemi u porodici ili ustanovi. Razlog agresivnom ponašanju može biti i ponašanje roditelja, tj. traženje poslušnosti, napetost zbog roditeljskih problema, njihove nesigurnosti itd.

1.6. Agresivno dete kao posledica krute strukture porodice

Postoje tri osnovna tipa porodice: porodica sa krutom strukturom, porodica sa strukturom meduze i porodica sa osloncem (Koloraso, 2006:26). Teorija, ali i životna praksa pokazale su da su deca koja dolaze iz porodica sa krutom strukturom i strukturom meduze, sklonija agresivnom ponašanju.

Osnovne karakteristike porodice sa krutom strukturom su: Hijerarhija kontrole- roditelj ima apsolutnu kontrolu, nameće red i uvek je u pravu (Ja sam ovde glavna, a ti

12

ćeš me slušati, jer u suprotnom...; Ne tiče me se kako kaže nastavnik, ti ćeš uraditi kako ja kažem...); Stroga pravila- „Ne bi smeo, da se nisi usudio“, se najčešće koriste da bi se nametnulo željeno ponašanje (Namestićeš krevet ovako, zato što sam ja tako htela...); Tačnost, čistota, red- Roditelji nameću bezkompromisna vremenska ograničenja, bespotrebna higijenska i druga nepopustljiva ograničenja („Da si se nacrtala u ponoć kući, ni minut kasnije“...); Strogo primenjivanje pravila stvarnim pretećem ili imaginarnim nasiljem- Često se koristi brutalna sila, a ukoliko se ne odgovori očekivanim standardom, sve se ispravi ozbiljnom kaznom („Otvori usta, rekla sam da ću ti usta isprati sapunom ako tu reč izgovoriš ponovo“...); Pokušaj da se strahom i kaznom slomi detetova volja i duh- „Samo mi daj ključeve od kola, kažnjen si!“; Strogi rituali i učenje napamet- Roditelji nameću stroge procedure za spavanje, jelo, oblačenje, igranje („Ne interesuje me što se film nije završio, vreme je za spavanje“...); Vređanje- Roditelji se služe sarkazmom, podsmevanjem i poniženjima kako bi manipulisali i kontrolisali ponašanje deteta („Kako možeš da budeš tako glup?“; Prekomerna upotreba pretnji i podmićivanja- Roditelji smenjuju nagradu i kaznu. Deca nikad ne znaju šta da očekuju („Pipni taj muzički stub i ostatak dana ćeš provesti u sobi“; „Ako prestaneš da plačeš, daću ti čokoladu“...); Veliko oslanjanje na konkurenciju- Roditelji ohrabruju ili teraju decu da se takmiče kako bi ih naterali da se istaknu („Ona je pametnija od tebe“...); Učenje se odvoija u atmosferi punoj straha- Greške su loše i za greške ne postoje granica. Cilj je postići savršenstvo („Samo ogrebi auto i više ga nikad nećeš voziti“; „Ako se upiškiš u gaće, ponovo ćeš nositi pelene, baš kao beba“...); Ljubav je visoko uslovljena. Da bi se stekla naklonost ili odobravanje, deca moraju da rade onako kako im je rečeno, a ne onako kako bi oni želeli („Ako budeš dobar, voleću te, ako ne budeš neću“; „Stidim se što si mi dete“...); Odvojene, strogo nametnute uloge- Dečaci se uče kako da potiskuju bilo kakva osećanja, slabost ili strah, da ne bi delovali ranjivo. Devojčice se uče da strahuju od osećanja besa i kako da ispolje naučenu bespomoćnost („Ne budi takav mlakonja“; „Devojčice to ne rade“...); Uče se šta da misle, a ne kako da misle- Ako se deca uče šta da misle, a ne kako da misle, onda je njima lakše manipulisati („Zar ne misliš da bi trebalo da se presvučeš“; „Bolje ti stoji ono crveno“...); Rizik od seksualnog promiskuiteta, upotreba drogen nasilja i samoubistva- Usled nedostatka snažnog samopoštovanja, deca traže ljubav i odobravanje kroz zavođenje i javnu seksualnu aktivnost. Imaju razvijen snažan osećaj samomržnje, mržnje i besa.; Odbijanje da se prihvati da je potrebno potražiti pomoć- Lični problemi se opovrgavaju i kriju se od ostalih članova porodice. Porodični problemi se kriju, a prikazuje se kao da je sve u redu. Traženje pomoći se smatra slabošću („Tata nije pijanica, samo mu je potrebno više sna“; „Nije nam potrebna bilo kakva pomoć, možemo sami da se izborimo sa ovim, stručna pomoć je i onako samo za ludake“...) (Koloraso, 2006:31).

Porodica sa krutom strukturom deci ostavlja malo mogućnosti da otkriju ko su oni zapravo, šta mogu da urade i šta mogu da postanu. Deci nije dozvoljeno da izražavaju svoja mišljenja i osećanja. Prestrašeni su, prinuđeni na određene stvari, zaplašeni fizičkim nasiljem ili zaista zlostavljani, što je često i razlog dečjem agresivnom ponašanju prema vršnjacima, jer na taj način oponašaju odrasle i ispoljavaju svoje potrebe upravo tamo gde za to imaju slobodu.

Dečja agresivnost često proizlazi iz njihovog odnosa s roditeljima i braćom i sestrama. Današnje vreme prezaposlenih roditelja može, a ponekad se i odražava, nedovoljnom brigom za dete, nedovoljnim zanimanjem za njegove potrebe, osećaje ili

13

svakodnevne događaje. Kada deca imaju osećaj da ne dobiju određenu količinu pažnje koju žele, vrlo lako razvijaju obrasce ponašanja kojima privlače pažnju - nije važno da li njihovi roditelji viču na njih ili ih kažnjavaju, dokle god se bave njima.

Svako dete jedino želi roditeljsku ljubav i pažnju. Ako je ne može dobiti kroz dobro ponašanje ( ponekad jedan, „bravo, znala sam da ti to možeš“ nije dovoljan detetu da zadovolji svoju potrebu za pažnjom), dobiće ga kroz loše ponašanje.

Ono što je važno naglasiti pri objašnjavanju agresivnog ponašanja je da je ono pre svega korisno. Deca koja se ponašaju na ovaj način, ukoliko žele privući roditeljsku pažnju, u tome uspevaju – roditelji se više bave njima. Deca koja su agresivna i žele priznanje društva, u tome uspevaju – vršnjaci ih poštuju, doduše iz straha, ali agresivna deca su često vođe društva. Deca agresivnih roditelja mogu kroz agresivno ponašanje tražiti odobravanje roditelja na najjednostavniji način - da ih kopiraju.

Roditelji agresivne dece neposlušnost češće rešavaju telesnim kažnjavanjem nego objašnjavanjem i poučavanjem. Prema teorijama socijalnog učenja u takvim situacijama na delu su dva procesa: roditelji svojoj deci služe kao model za agresivno ponašanje, a ona oponašaju to što vide; takvi roditelji imaju odnos s decom koji zapravo izaziva i podržava agresivnost.

Primer za prvi od spomenutih procesa može se naći u međukulutrnoj studiji o dve susedne meksičke zajednice. U jednom selu bilo je mnogo sukoba i nasilja među odraslima, dok su stanovnici drugog sela bili neobično miroljubivi i nenasilni. U skladu s pretpostavkama, ponašanje dece u tim zajednicama odgovaralo je ponašanju odraslih. U „nasilnom“ selu deca su se tokom igre češće tukla i bila uopšte agresivnija, iz čega se može zaključiti da su oponašala ono što su često viđala kod svojih roditelja i drugih odraslih članova zajednice.

U drugom procesu utvrđeno je da u većini porodica agresivne dece vladaju poremećeni porodični odnosi koji su nazvani porodični procesi prisile. U takvim porodicama preovladava neprijateljstvo i negativizam, a gotovo da uopšte nema prijateljstva i saradnje. Roditelji uglavnom grde svoju decu, prigovaraju im i prete, a deca ih gnjave i ne slušaju. Pritom deca međusobno frustriraju i zadirkuju jedno drugo. U takvom okruženju agresijom se sprečavaju ili izbegavaju neugodni doživljaji. Tako, na primer, devojčica zadirkuje i gnjavi brata koji je udari da bi je sprečio u tome, i zbog toga biva kažnjena od majke. Takvim postupcima prekida se neugodna situacija, barem privremeno. Time se negativno potkrepljuje agresivno ponašanje i povećava verovatnost njegovog ponavljanja. Na taj način i deca i roditelji upotrebljavaju agresiju da bi upravljali jedni drugima i da bi dobili šta žele. Takvi obrasci postupanja smatraju se prisilom jer članovi porodice svoje ciljeve ne postižu saradnjom, tj. prosocijalnim ponašanjem, već ih ostvaruju pretnjama, naredbama i sličnim postupcima koji uključuju silu. Deca koja u svojoj porodici uče na takav način ophođenja su i u drugim uslovima agresivna, i često postaju delikventi ili se priklanjaju drugim zabranjenim oblicima asocijalnog ponašanja (http://www.virovitica-online.com/kolumne/psihologija.html ).

1.7. Kako odgovoriti na agresivno ponašanje

Nije neuobičajeno da deca veoma često udaraju, guraju, otimaju, a sve to sa ciljem ne bi li privukli pažnju na sebe. To se dešava upravo iz razloga što deca u tom

14

periodu još uvek nisu razvila svoje veštine koje se odnose na to, da potrebe i želje mogu i da se odlože, a ne da isključivo budu zadovoljene u datom trenutku.

Veoma je važno pomoći detetu u izgrađivanju tih veština, pomoći mu da u konfliktnim ili stresnim situacijama svoju negativnu energiju ispoljava na adekvatan način. Uz konstatntnu saradnju sa odraslima, gde se najpre podrazumevaju roditelji i vaspitači, odnosno učitelji, dete će naučiti i razviti veštine, a da pritom fizički ne povređuje svoje vršnjake. Ono što se preporučuje odraslima je sledeće:

Najpre je potrebno prepoznati osećanja koja dete u datom trenutku poseduje, i naučiti dete da svoja osećanja ispoljava rečima npr: „Znam da stvarno želiš tu lutku“ ili „Znam da je teško sačekati na tvoj red“. Treba insistirati sve dokle dete na učtiv način ne nauči da traži igračku. „Da li mogu kada završiš da pozajmim tvoju igračku?“ Ovakvu decu je dobro i nagraditi u ovakvim uspešnim situacijama.

Ono što je takođe preporučljivo jeste postaviti detetu jasne granice na primeru: “Nije ti dozvoljeno da povređuješ drugu decu, ovo ovde je sigurno i bezbedno mesto i neću ti dopustiti da povređuješ druge!“

Dobro je rešiti neki problem zajedno sa detetom: „ Kada sledeći put budeš želeo da uzmeš nečiju igračku, najbolje je da prvo pitaš da li to smeš, ili potraži neku drugu igračku“, preporučljivo je, dok se vežba ovako nešto, da dete na raspolaganju ima više dobrih i njemu interesantnih igračaka, a poželjno je da odrasla osoba, koja radi sa detetom pored sebe ima i štopericu, kako bi merila vreme, odnosno kako bi dozvolila da posle određenog vremena dete uzme drugu igračku.

Dobro je pomoći detetu da razume kako se oseća drugo povređeno dete: „To boli...“ Preporučuje se razgovor na temu kako niko ne voli da bude povređen.

Preporučuje se da se dete udalji od neke aktivnosti u kojoj ispoljava svoju agresiju: „Vidim da ne poštuješ pravila, hajde sada da radimo nešto drugo, pa kasnije da pokušamo da se vratimo na staru aktivnost“

Poželjno je pomoći detetu da se uključi u neku igru, i da pokuša da pažljivo prati igru zajedno sa drugom decom, na prijateljski način.

Kako deca uglavnom oponašaju odrasle i uzimaju ih za modele, poželjno je da se odrasle osobe iz detetove okoline ponašaju ljubazno bez ikakvih znakova agresivnosti.

Dobro je igrati se oponašanja, odnosno igre tuđih uloga, ali bez ikakvih agresivnih sadržaja, dobro je i čitati knjige zajedno sa detetom iz kojih je dobro izvući neke problemske situacije, koje će dete moći da reši (www.chsd.org).

Ono što je najbitnije, decu sa agresivnim ponašanjem ne treba kažnjavati, još manje udarati, jer će to još više povećati njihovu agresivnost. Potrebno je , samo, posvetiti im pažnju i ne ignorisati njihove potrebe, naravno, to je princip kojeg se treba pridržavati, bez obzira da li je u pitanju dete bez ili sa nekim problematičnim ponašanjem.

Roditelji, učitelji i stručnjaci često traže pomoć da bi rešili stvarne životne probleme, posebno što se tiče maloletničke delikvencije i agresije, gde pravne metode obično ne daju željene rezultate. Budući da psiholozi još uvek ne razumeju u potpunosti mehanizme antisocijalnog ponašanja, pokušaji njegovog kontrolisanja psihološkim ili vaspitnim metodama za sada su samo delimično uspešni (http://www.virovitica-online.com/kolumne/psihologija.html ).

Da bi se sprečila agresivnost, dete treba utvrditi kako takvo ponašanje nije poželjno a ni prihvatljivo. Mnogi roditelji to ne prihvataju, pa podstiču decu da se brane

15

agresijom. Da bi roditelj podučio dete o nepotrebnosti i nepoželjnosti takvog ponašanja, ne sme ga tući, jer tada čini ono što detetu zabranjuje, a njemu je dopušteno. Dete se treba učiti da se ističe među vršnjacima na prihvatljiv način, a ne tučom. Često se od deteta ne može saznati zašto se tuklo. Tuču treba prekinuti razdvajanjem dece, a ne traženjem krivca. Detetu treba pomoći da odraste ističući dobre strane njegovog ponašanja. Učestvovanje deteta u određenim sportovima može agresivnost pretvoriti u veštinu za branjenje, a ne za napadanje.

Nedvosmisleno je utvrđeno da su roditeljske vaspitne metode povezane s dečjom agresivnošću. Jedan od najuspešnijih pristupa izlaženju na kraj s tim izvorom agresije je podučavanje roditelja. Rukovodeći se načelima modifikacije ponašanja, pedagozi i psiholozi podučavaju roditelje u delotvornijem ophođenju s decom. Roditelji uče da zamenjuju negativne izjave, poput pretnji i naredbi, pozitivnim i uče da verbalno podstiču dečje prosocijalno ponašanje. Osim toga, roditelji uče da dosledno primjenjuju kazne koje ne uključuju telesno nasilje onda kada je nužno održati disciplinu. Takve intervencije često dovode do velikih promena roditeljskog i dečjeg ponašanja. Slične tehnike upotrebljavaju se i u podučavanju učitelja i drugih stručnjaka koji rade s decom.

7. Pravilno porodično okruženje

Uprkos svih dobrih namera, agresivnost nikada potpuno ne nestaje, već se pojavljuje u raznim situacijama koje je stimulišu. Ipak, porodično okruženje ima jak uticaj na agresivno ponašanje deteta. Agresivno ponašanje posebno mogu da izazovu tri situacije:

Loš primer u porodici. Ako je svakoga dana dete svedok burnih razgovora izmedu mame i tate, ako njihov normalan način razgovora uključuje provokacije, prkošenja, psovke, dete će ponoviti istu šemu agresivne komunikacije i izvan kuće. Dete, u stvari, postaje uvereno da je korišćenje nasilnih metoda jedini način da bude uvažen i da postigne ono što želi.

Zabrane i ograničenja. Ponekad se vaspitanje sastoji od previše zabrana, preteranih represija i odbijanja prirodnih sklonosti i želja deteta. Ta situacija može da izazove jaku frustraciju deteta, koje dugotrajno može razviti agresivne impulse spremne da eksplodiraju naprasno, prema roditeljima ili u društvu s drugom decom.

Preterano tolerantan stav roditelja. Pokazalo se da su deca prepopustljivih roditelja agresivnija od dece roditelja koji znaju dobro da odmere kada treba biti strog. Detetu, u stvari, nisu dostupna pravila ni model na koja bi se oslonilo svaki put kada treba izabrati kako će se ponašati. Ta situacija ga ohrabruje da zadovolji svoje želje na najbrži i najdirektniji način, ne razmišljajući o posledicama koje se mogu negativno odraziti na druge.

Greške koje treba izbegavatiLjubav, poštovanje, razumevanje i tolerancija su neophodni za one koji žive s preagresivnim detetom. Za savladavanje tog problema ponašanja važno je da je

16

dete uspostavilo posebno jaku vezu s barem jednim od roditelja. Tako će dete morati da odustane od prepotencije da ne bi izgubilo ljubav i pažnju najdraže osobe. Ali postoje neka pravila za smanjivanje njegove agresivnosti:

Nemojte koristiti fizičke kazne. Šamar detetu koje je udarilo prijatelja izaziva opet agresivnost, jer povećava bes i frustraciju.

Nemojte ismejavati dete. Ako zafrkavate dete kada se ono ljuti, samo pogoršavate stanje: dete se oseća krivim i neprimerenim, ali još oseća mržnju koja je prethodnica nasilja.

Nemojte etiketirati dete. Ako dete uvek nazivate bezobraznim i prenasilnim time ga navodite na identifikovanje s tim karakteristikama i ono nema mogućnost izlaska iz te šeme koja mu se pripisuje.

Nemojte vređati dete. Uvrede koje se pripisuju deci su etikete koje je teško eliminisati. Dete se oseća nedostojnim ljubavi roditelja i gubi poverenje u sebe.

Nemojte da se osećate krivim. Razumljivo je da vas razbesni vaše nasilno dete. Morate učiniti veliki napor kako bi kontrolisli vlastite reakcije i da ne uzvratite agresivno. Ali normalno je da ne uspete uvek i ne trebate se ljutiti na sebe ako ponekad izgubite strpljenje.

 2.Metodologija istraživanja

2.1.Problem istraživanja

Agresivnost dece, kao socijalno patološka pojava, naglo se širi i zabrinjava roditelje i vaspitače jer ugrožava nejaku decu i predstavlja pretnju roditeljima i vaspitačima. Zadatak je pedagogije da podstiče i usmerava vaspitni rad sa osobama svih uzrasta, a naročito sa decom, u svim institucijama društva, što predstavlja širok raspon mogućeg delovanja. Iz ovoga sledi problem istraživanja: proveriti da li postoji uticaj funkcionalnosti porodice na pojavu agresivnosti dece u predškolskim ustanovama.

2.2.Predmet istraživanja

Da bi se došlo do jasnog odgovora na postavljeni problem, potrebno je detaljno utvrditi i ispitati postojanje agresivnosti kod predškolske dece. Iz postavljenog problema proizilazi sledeći predmet istraživanja: utvrditi oblike ispoljavanja agresivnosti dece u predškolskim ustanovama koji nastaju kao posledica funkcionalnosti porodice.

17

2.3.Cilj istraživanja

Cilj ovog istraživanja jeste empirijskim putem utvrditi stavove vaspitača o oblicima agresivnosti koji se ispoljavaju kod predškolske dece pod uticajem nefunkcionalnosti porodice.

2.4.Zadaci istraživanja

U istraživanju su postavljeni sledeći zadaci:

1. Ispitati da li postoji osvetnička agresija u predškolskim ustanovama2. Ispitati koje se vrste verbalne agresije javljaju u predškolskim ustanovama3. Ispitati koje vrste telesne agresivnosti postoje u predškolskoj ustanovi4. Utvrditi da li se agresivno ponašanje u većoj meri ispoljava kod devojčica ili dečaka5. Utvrditi koji su najčešći uzroci agresivnog ponašanja predškolske dece6. Utvrditi korelaciju nestabilnosti roditeljskog subsistema i agresivnog ponašanja deteta;7. Saznati koji vaspitni postupci roditelja doprinose agresivnom ponašanju deteta. 8. Utvrditi stavove roditelja o uticaju mas-medija na agresivno ponasanje njihove dece.9.Utvrditi da li oba roditelja na isti način reaguju na posledice agresivnog ponašanja.

2.5.Hipoteze istraživanja

Opšta hipoteza:

S obzirom na prethodno utvrđeni cilj i zadatke istraživanja polazi se od sledeće opšte hipoteze:

Pretpostavlja se da su oblici agresivnosti koji se ispoljavaju u predškolskim ustanovama verbalna agresija i telesna agresija ( kao posledica nefunkcionalnosti porodice).

Polazeći od zadataka istraživanja moguće je postaviti sledeće posebne hipoteze:

18

1) Pretpostavlja se da u predškolskim ustanovama ne ispoljavaju oblici osvetničke agresije.

2) Pretpostavlja se da se u predškolskim ustanovama javljaju nazivanje pogrdnim imenima i zadirkivanje između dece.

3) Pretpostavlja se da se u predškolskim ustanovama kao vrsta telesne agresije između dece javlja udaranje.

4) Pretpostavlja se da se agresivno ponašanje češće javlja kod dečaka.

5) Pretpostavlja se da je najčešći uzrok agresivnosti kod dece u predškolskim ustanovama želja za dobijanjem pažnje.

2.6.Određivanje varijabli istraživanja

Nezavisna varijabla je pol vaspitača, a zavisnu varijablu predstavljaju stavovi vaspitača o oblicima agresivnog ponašanja, kao i o postupcima roditelja koji su reakcija na agresivno ponašanje dece u predškolskim ustanovama.

19

20