STVARNO PRAVO

1.      ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ СТВАРНИХ ПРАВА

Стварна права су права на некој ствари и она се врше према свим лицима

(апсолутна права)

Стварна права настају поводом ствари и својим титуларима омогућавају

непосредну правну власт. 

Она може бити потпуна, као код права својине или ограничена као код службености

и заложног права.

Стварна права се могу супротставити свим трећим лицима јер делују erga omnes

- према свима. Сва трећа лица су у обавези да не узнемиравају титулара у вршењу

његових овлашћења.

Стварна права су субјективна права која свом титулару гарантују овлашћења

непосредно на основу закона.

Стварно право проучава следећа права:

Право својине

Право државине

Право на туђим стварима

Титулар стварних права овлашћен је да ствар следи и захтева повраћај од

свакога у чијим се рукама налази. Није потребно да са њима буде у правном односу

јер његова права проистичу из закона. Код облигационих права поверилац своје

овлашћење може остварити само преко дужника јер је са њим у правном односу.

Стварно право омогућава свом имаоцу право првенства.То је овлашћење имаоца

стварног права да искључи од коришћења ствари лица која на њој имају

облигациона или стварна права које касније настаје.

Као последица ових обележја јавља се ограничен број стварних права чије су

врсте и садржина одређене законом. За облигациона права не важи овај принцип.

Она настају аутономијом воље, постоји слкобода уређивања облигационих односа.

 

У стварна права спадају:

1.-  ПРАВО СВОЈИНЕ је највиша правна власт на ствари која обухвата држање,

коришћење и располагање на ствари у оквиру закона. Остала стварна права су

ограничена.

2.-  ПРАВО СЛУЖБЕНОСТИ је стварно право на туђој ствари које овлашћује

титулара да на ограничен начин ствар користи или да захтева од власника да ствар

не користи  на начин на који би могао.

3.-  ЗАЛОЖНО ПРАВО је стварно право на туђој ствари које овлашћује имаоца да

заложену ствар прода и из њене вредности наплати свој дуг.

4.-  ПРАВО ГРАЂЕЊА је право лица да на туђем земљиштуили испод његове

површине има у својини зграду што је власник земљишта дужан да трпи.

5.-  ЗАКУП је право лица, тј. Закупца да користи туђу ствар. Ова овлашћења су

настала на основу уговора а не на основу закона а закуподавац је обавезан да

преда ствар на коришћење.

6.-  ПРАВО ПРЕЧЕ КУПОВИНЕ је право које овлашћује свог имаоца да у случају

продаје ствари стекне ту ствар пре осталих купаца.

7.-  РЕАЛНИ ТЕРЕТИ представљају овлашћење титулара да захтева периодичне

чинидбе од власника туђе непокретности (нпр. У случају уступања имовине за

живота уговори се право уступаоца да захтева давања у новцу или натури..

            У Модерном праву стварна права се деле на:

Основна, где спадају својина и службености

Споредна где спадају ручна залога и хипотека.

2.      ПОЈАМ СТВАРИ. ДЕЛОВИ ЉУДСКОГ ТЕЛА КАО СТВАРИ

Ствар (res) је материјални део природе који служи задовољавању потреба

појединца, поводом којих  могу постојати грађанска субјективна права.

Нису све ствари предмет или објект стварних права Постоје ствари на којима није

могуће постојање стварних права јер их човек не може поседовати, као што су:

сунце, ваздух, светлост... Зато постоје критеријуми по којима се одређује које

ствари могу бити објект стварних права

Први услов да би се ствар третирала као објект стварног права је да је део

материјалне природе који је потчињен човековој вољи и то је физички услов.

Ствари које се не могу потчинити људској власти не могу бити правни објект у

стварном праву

Други услов је да је правне природе, ако на њима може постојати право

својине или неко друго право. Као објект се јављају и делови органске материје,

нпр. делови човековог тела, животиње и сл.

У нашем праву узимање и пресађивање делова човековог тела уређено је

посебним законом. Узимање органа од даваоца допуштено је само на основу

добровољног правног посла, закљученог у писаној форми, и под условом да се

даваоцу не нарушава здравље.

            Леш је ствар која може бити објект располагања – завештањем или ако није

противан томе за живота.

            Вештачки делови тела (протезе за ноге, руке и сл.) јесу ствари и налазе се у

промету док нису спојене са човековим телом. Од тог момента су саставни делови

тела.

 

4.  ПРОСТЕ И СЛОЖЕНЕ СТВАРИ. ПРИПАДАК

 

Просте ствари су оне код којих се њихови саставни делови не виде – као да су

изграђене од једне материје,  нпр. новчаница.

Сложене ствари се састоје из више делова који се могу распознати (нпр. телевизор,

радио, компјутер и сл.). Могу бити чврсто спојени – неодвојиви, или одвојиви без

оштећења.

Припадак је покретна споредна ствар намењена да трајно служи употреби друге

(главне ствари). Припадак није саставни део ствари нпр. резервни точак, пумпа за

аутомобил, алат. Неопходно је да је исто лице власник и припатка и главне ствари.

Битна је и намена да трајније служи главној ствари

6.  ПЛОДОВИ И ПРОИЗВОДИ СТВАРИ

 

Плодови су ствари које даје плодоносна ствар периодично без уништења своје

суштине.

За правни појам плода битне су две особине:

    Да их даје главна ствар периодично, и

     Да се тиме не исцрпљује и не уништава плодоносна ствар.

Плодови се деле на:

a)     Природне - fructus naturales и

b)     Цивилне -  fructus civilis. Цивилни плодови су камате, закупнине, кирије и други

приходи које ствар даје на основу одговарајућег односа власника ствари и других

лица. Јављају се у облику новца као посебна врста ствари или у облику друге

ствари.

За природне плодове важи режим стварног права, а за цивилне облигационог

права.  Неодвојиви плодови припадају власнику плодоносне ствари и са њом чине

јединствен правни објект. Производ је све оно што ствар даје као део своје

супстанце.

            Производ, приход или принос је све оно што ствар даје као део своје

супстанце (камен из каменолома, грађевински материјал од срушене куће,

посечено дрвеће).

            Правни значај поделе на производе и плодове огледа се у различитим

правима лица која нису власници главне плодоносне ствари. Плодови припадају

власнику јер су део супстанце ствари.

 

8.  СТВАРИ ОДРЕЂЕНЕ ПО РОДУ И ПОЈЕДИНАЧНО ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ

 

Ствари одређене по роду (генеричне ствари) су оне које су у правном промету

одређене по врсти, мери и броју. У генеричне ствари спадају: брашно, бензин,

жито, песак, новац и сл.

Појединачна (индивидуално одређена) ствар је она коју су стране имале у виду или

јединствен примерак. Такве ствари су: уметничка слика, уникатни производ,

земљиште и сл.

Значај ове поделе је да предмет појединих правних послова могу бити само ствари

одређене по роду, тј. Генеричне ствари, а других правних послова (нпр о послузи

или остави) може бити појединачна ствар.

Ако је предмет дужникове обавезе генерична ствар па она пропадне његова

обавеза се не гаси док има такве ствари у роду. Супротно правило важи ако се

обавеза дужника састоји у предаји индивидуално одређене ствари. Тада се

обавеза гаси. Појединачна ствар може постати од генеричне ако су стране тако

хтеле (предмет купопродаје је одређена генерична ствар, али купац може да

одабере тачно одређену ствар.

 

10.  ДЕЉИВЕ И НЕДЕЉИВЕ СТВАРИ

 

Дељива ствар је она која у случају поделе ,сваки њен део задржава сразмерно

умањена својства целе ствари. Дељиве ствари су: шећер, со, штоф, брашно...

Недељива ствар у случају поделе губи своју намену,  нпр. Огледало, сто, слика итд.

.У грађанском праву важна је употреба или намена ствари, њена економска

функција. Подела ствари на дељиве и недељиве значајна је када на истој ствари

већи број лица има право својине, код сусвојине или заједничке својине или када

обавезу дугује више лица (солидарне облигације) као и код стицања права

прираштајем.

Ова подела је значајна кад на истој ствари већи број лица има право својине.

 

11.  ПОТРОШНЕ И НЕПОТРОШНЕ СТВАРИ

 

Потрошне ствари су оне које се једном употребом потроше, односно отуђе.  То су:

храна, пиће.

Непотрошне ствари се могу употребити више пута , као што су нпр.:аутомобил,

кућа, апаратии сл.

Поред тога иста ствар се може третирати једном као потрошна а други пут као

непотрошна (дрво за огрев је потрошна ствар а као грађевински материјал

непотрошна)

Подела ствари на потрошне и непотрошне заснива се на природи ствари. Овом

критеријуму се нпр. одаје новац који се сматра потрошном ствари иако у физичком

смислу новац постоји и после отуђења – утрошка.

Код уговора о послузи, плодоуживању, најму, ако је потрошна ствар, мора се

вратити ствар исте врсте, сличног квалитета и вредности.

 

12.  НЕПОКРЕТНЕ И ПОКРЕТНЕ СТВАРИ. ЗНАЧАЈ ПОДЕЛЕ

 

Непокретне ствари су оне које се не могу преместити с једног места на друго без

повреде њихове суштине. То су: земљиште, куће, станови и други трајни

грађевински објекти. У групу непокретних ствари спада и дрвеће и остала

вегетација на земљишту док су његов саставни део – везани за њега.

Да би зграде и други грађевински објекти били третирани као непокретности

потребно је да су уграђени у земљу или чврсто спојени с њом. Ако се налазе на

земљи потребно је да су грађени за трајну употребу.

Непокретним стварима сматрају се и саставни делови ѕграде (електричне и друге

инсталације, прозори, олуци.

Превођење економске целине у правну захтева испуњење неких услова:

Да покретна ствар служи непокретности и примењује се правило да

споредна ствар дели судбину главне ствари

Даје превођење покретне ствари у непокретну могуће уз услов да и

покретна и непокретна припадају истом власнику

Покретне ствари - res mobiles,  су ствари које се могу премештати с једног места на

друго без повреде њихове суштине. У групу покретних ствари спадају и енергије:

електрична, топлотна, атомска, сунцева, под условима о којима смо говорили о

општем појму ствари.

У покретне ствари се упрајају и оне које су саставни део непокретности али су

намењене да буду покретне (необрано воће, трава за кошење, цигла). Њима се

може располагати и пре одвајања.

Покретне бестелесне ствари су права на туђим стварима (плодоуживање,

употреба) као и тужбе усмерене на повраћај покретне ствари или накнаду штете.

 

ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ ПОДЕЛЕ СТВАРИ.- Основна подела ствари је да ли су

покретне или непокретне. Ова подела има велики значај:

Стварна права на непокретности стичу се и преносе уписом у земљишне

књиге или предајом тапије а на покретним стварима предајом.

Број непокретности је ограничен тако да је њихово евидентирање могуће

што није случај са покретним стварима.

Право својине не може се стећи на непокретној ствари од невласника јер се

нико због уписа у јавни регистар не може позвати на савесност. Покретне ствари се

могу стећи и од невласника ако је стицалац савестан.

Да би се стекла својина и друга права на непокретности правни посао мора

бити закључен у писаној форми а недостатак форме повлачи ништавост правносг

посла.

Заложно право на непокретностима стиче се уписом у јавне регистре а

заложена ствар остаје код дужника. Код покретне ствари обезбеђење потраживања

се постиже предајом ствари у државину повериоца.

Рокови за стицање својине одржајем су различити.

У наследном праву се питање заоставштине умрлог мора обавезно

расправљати по службеној дужности, а ако у заоставштини има покретности само

на захтев лица позваних на наслеђе.

 13.  ПРАВИЛО  SUPERFICIES SOLO CEDIT 

 

Овим правилом се регулише однос између земљишта и ствари које се налазе на

земљишту, или су уграђене или узидане у земљиште. Власнику припадају ствари

спојене са земљиштем а то су вегетација и грађевински објекти. gradjevinski objekti.

У модерном праву ово правило се примењује у случају зидања, сађења или сејања

на туђем земљишту.

            Земљиште и надградња (зграде, објекти) на којима постоји право својине су

јединствене ствари и у промету имају заједничку правну судбину ако законом није

другачије одређено (нпр. Ако власник земљишта изгради објект од туђег

материјала постаје власник објекта или засади туђе саднице постаје власник и

објекта и садница, а дугује само накнаду вредности материјала или саднице).

Ово правило трпи изузетке. Недостатак земљишта у градовима наметнуо је

потребу да се земљиште и грађевински објекат раздвоје и њиховим власницима

припадају посебна права.

Градиоцу, суперфициару, иако је закупац признаје се стварно право, нека врста

права на туђим стварима које престаје по истеку 66. Одн. 99 година.

У нашем праву овај принцип је пробијен услед национализације градског

грађевинског земљишта после другог светског рата.

     Власници стамбених зграда лишени су права својине на градском грађевинском

земљишту које је прешло у државну својину.

     Исто тако власници станова који су стекли право својине откупом на земљишту

на месту на коме се зграда налази имају само право трајног коришћења.

 

14.  НОВАЦ И ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

 

Новац је ствар, објект грађанских субјективних права. Али новац није ствар као

свака друга. Он је опште мерило вредности и зато се ствари могу свести на новац

као заједнички именитељ ствари. То својство новца омогућава промет ствари. Из

истих разлога новац се јавља као опште средство плаћања.

У савременим друштвима држава одређује новчану јединицу и контролише њен

промет. Маса новца у земљи може довести до поремећаја на тржишту нпр.

Хиперинфлације.

У нашој земљи динар је средство плаћања у унутрашњем правном промету. То

значи да се обавезе правних субјеката морају извршавати у динарима било

готовински или безготовински.

Новчана јединица увек остаје иста од момента именовања. Новац као ствар се

третира као покретна телесна ствар, потрошна, заменљива, дељива и генерична.

Хартије од вредности су писмене исправе које садрже уписано право које њен

законити ималац може остварити према издаваоцу хартије. ЗОО одређује појам

хартија од вредности као посебну исправу којом се њен издавалац обавезује да

испуни обавезу уписану на тој исправи њеном законитом имаоцу..

Код хартија од вредности разликујемо два права:

1)     Право из хартије је главно право и може се остварити ако се поседује сама

хартија од вредности

2)     Право на хартију је стварно право јер је хартија ствар, али није главна већ

служи да се остваре права из хартије.

Између права на хартију и права из хартије постоји нераскидива веза, јер се право

из хартије не може остварити без права на хартију.

Деле се на:

     Стварноправне, у које се спада товарни лист који се издаје у друмском и

ваздушном саобраћају.

     Облигационоправне, које садрже облигациона права и ту спадају меница, чек,

обвезница.

     Хартије од вредности с правом учешћа садрже право имаоца хартије да

учествује у управљању акционарским друштвом или правом учешћа на добити.

Према томе које је лице овлашћено на право из хартије, делимо их на:

     Хартије на доносиоца (пр. Лозови). Они не садрже име овлашћеног лица

     Хартије по наредби, које садрже име правог овлашћеног лица а њено даље

преношење врши се индосаментом.. Ова писмена клаузула може бити: пуна –

садржи име преносиоца и стицаоца; на доносиоца – уместо имена преносиоца

стоји на доносиоца; бланко – само име преносиоца (чек, меница)

     Хартије на име које садрже име власника хартије и право из хартије припада

само њему (штедна књижица)

     Легитимациони папири и знаци (железничке, аутобуске карте, бонови).

Издавалац ових папира се ослобађа обавезе без обзира да ли је знао или није знао

да доносилац није ималац права.

 

15.  ПОЈАМ ДРЖАВИНЕ. ОБЈЕКТИВНО И СУБЈЕКТИВНО СХВАТАЊЕ

 

            Државина је фактичка власт коју једно лице има на некој ствари, без обзира

да ли поседник има право на ствари или не.

            Може бити садржина неког субјективног права (пр. права својине) а постоји и

када лоице нема субјективно право, али на ствари предузима одређене радње као

да је његова (закупац, оставопримац, лопов...)

            Да би фактичка власт на ствари била правно релевантна, потребни су

следећи услови:

1. По објективном схватању, за постојање државине довољно је да постоји

фактичка власт на ствари (corpus possessionis), односно предузимање

одређених радњи на ствари (коришћење, употреба) које се могу сматрати

као вршење неког права, тј. као да је држалац власник (становање у кући,

употреба аутомобила, обрада земљишта).

2. По субјективном схватању неопходна је воља да се ствар држи као своја

(animus domini) која представља психолошки елемент.

            У нашем ЗОСПО предвиђен је објективни појам државине. Државину ствари

има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари, као и лице које

фактичку власт на ствари врши преко другог лица коме је дало ствар у непосредну

државину.

            Објективни појам државине захтева само фактичку власт на ствари.

Довољна је обична воља али не и својинска воља (animus domini). Држаоци су:

закупац, послугопримац, оставопримац. Државину немају само она лица која

фактичку власт врше под непосредним надзором другога и по његовим упутствима.

У нашем праву та лица се називају притежаоци (кућне помоћнице, радници у

ресторану, носачи).

            Ако неко лице има притежање ствари, државину има лице по чијим

упутствима је притежалац дужан да наступа.

            По субјективном схватању потребна је фактичка власт на ствари и воља

држаоца да се према ствари понаша као да је власник ствари (animus domini).

Постојање државине оцењује се према субјективном елементу.

            Држалац није лице које врши фактичку власт на ствари, али је манифестује

тако да је јасно да врши туђе право, пошто признаје другога за титулара права. То

је детентор и не ужива државинску заштиту. Државинску заштиту уживају: власник,

лопов, утајивач јер имају и фактичку власт и вољу да ствар држе за себе. На другој

страни - закупац, оставопримац, послугопримац, имају фактичку власт на ствари

али су сматрани детенторима (притежаоци) и не уживају државинску заштиту јер

другога признају за титулара права.

16.  ЗАКОНИТА И НЕЗАКОНИТА ДРЖАВИНА

 

            Законита државина је државина која се заснива на пуноважном правном

основу (најчешће правном послу) који је подобан за стицање права својине и која је

стечена на законит начин.

            Пуноважни правни основ омогућава држаоцу да од преносиоца захтева

предају ствари у државину. ЗОСПО захтева, поред пуноважног правног основа, да

државина није прибављена силом или преваром.. Пуноважан правни основ за

прибављање законите државине постоји само, ако се на основу њега може стећи

право својине (уговор о продаји, трампи, поклону, а може бити и једнострани

правни посао -јавно обећање награде).

            Незаконита државина је државина која нема правни основ за свој настанак

или је он неважећи и то ништав правни посао. Рушљив правни посао има за

последицу незакониту државину тек када се правни посао поништи. Незаконит

држалац је; лопов, утајивач, узурпатор; лице које је до фактичке власти дошло

силом или преваром.

            Државинском тужбом се могу користити и законити и незаконити држаоци.

Међутим, одржајем својину може стећи само законити држалац.

 

17.  САВЕСНА И НЕСАВЕСНА ДРЖАВИНА

 

            Савесна државина (possessio benae fidei) је она код које држалац не зна,

нити може знати да му не припада право чију фактичку власт врши. Савесни

држалац је лице које је купило ствар од другога и верује  да је постало власник

ствари, а није знало, нити је могло знати да преносилац није власник.

            Савесност државине утврђује се према савесности држаоца:

-  Ако је држалац правно лице - према савесности његовог заступника.

-  Исто тако, ако је држалац пословно неспослобно лице.

-  Ако је стицалац способан за расуђивање, савесност се цени пема том лицу.

-  Савесност наследника се оцењује према личности наследника али законитост се

оцењује према држаиви оставиоца (ако оставиоц није био власник ствари

наследник ће бити незаконити држалац али савесни, ако није знао, нити је могао

знати за ту чињеницу).

            Несавесна државина постоји када држалац зна или, према околностима,

мора да зна да није титулар права чију фактичку власт врши (лопов, утајивач,

узурпатор).

            Држалац може бити законити али несавесни или незаконити а савесни (пр.

ако ствар купи од лопова, а не зна за ту чињеницу, онда је он законит и савесни

држалац. Ако зна да је продавац лопов, онда је он законити али несавесни

држалац).

            Законитост државине се процењује објективно а савесност субјективно.

Савесност државине се претпоставља, тако да терет доказивања пада на онога ко

тврди супротно.

 

18.  ПРАВА И МАНЉИВА ДРЖАВИНА

 

            Манљива државина је она која је стечена силом, преваром или

злоупотребом поверења (самовољним чином, физичком силом, претњом,

преваром)

            Права државина није стечена ни силом ни преваром. Међутим, у правној

теорији, права својина није исто што и законита. Законита државина може бити

манљива (ако купац силом одузме ствар од продавца не чекајући да му је овај

преда).

            У нашем праву, законитост државине подразумева постојање пуноважног

правног посла али и законит начин стицања. Државина стечена силом, иако постоји

правни основ, незаконита је.

 

19.  НЕПОСРЕДНА И ПОСРЕДНА ДРЖАВИНА

            Непосредна државина постоји онда када једно лице врши фактичку власт

непосредно, лично или преко притежаоца. Непосредни држаоци су: власник, лопов,

узурпатор; лице које фактичку власт врши преко другога као свог помоћника

(пр.притежаоца). То су лица која се с држаоцем налазе у радном или сличнопм

односу (чланови домаћинства, кућне помоћнице, особље ресторана).

            Ако ова лица не поступају по упутствима држаоца, онда она успостављају

своју државину и постају непосредни држаоци. У овом случају важи претпоставка

да се лице које је почело да држи ствар као притежалац и даље сматра

притежаоцем.

            Посредна државина постоји када лице вршење фактичке власти на ствари

преноси на другога на основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа,

послуге... Плодоуживалац, закупац, послугопримац су непосредни држаоци а

власник ствари је посредни држалац.

            Непосредни држалац се овлашћује да извесно време користи ствар, а

посредни држалац да захтева повраћај ствари по истеку времена у коме је било

уговорено коришћење ствари. Изузетно, могуће је да постоје два лица као посредни

држаоци, а једно лице непосредни држалац (непосредни држалац пренесе

коришћење ствари другоме - плодоуживалац пренесе вршење права

плодоуживања трећем лицу, или закупац подзакупцу).

 

20.  ДРЖАВИНА СТВАРИ И ДРЖАВИНА ПРАВА

 

            Државина ствари постоји онда када лице врши фактичку власт на ствари

која по обиму одговара праву својине. Ова својина се назива својинска државина.

Својински држалац је: власник, лопов, налазач, утајивач. Својинску државину има

лице које се према ствари понаша као власник.

            Државина права је државина која за објект има право које држаоцу

омогућава фактичку власт ужу од оне коју пружа право својине. Државину права

има и лице које се понаша као да на ствари има право службености, залоге, закупа.

Лица која фактичку власт на ствари врше по основу закупа, послуге, најма, оставе

уживају непосредну државинску заштиту.

            Државина права стварне службености је значајна код стицања државине,

када власник непокретности почне да користи суседну непокретност (пр. да

прелази преко суседове њиве) а власник послужног добра трпи такве радње. Онда

настају позитивне правне службености.

 

21.  ИДЕАЛНА ДРЖАВИНА (ДРЖАВИНА НАСЛЕДНИКА)

 

            Идеална државина је врста државине права и постоји када држалац нема

фактичку власт на ствари. Пример за ову државину је државина наследника.

            Наследник постаје држалац: непосредно (законским наслеђивањем) или

посредно (тестаменталним наслеђивањем.. Наследник постаје држалац у часу

смрти оставиоца или у моменту отварања наслеђа, без обзира да ли је и када

стекао фактичку власт на ствари. Када наследник почне да врши фактичку власт на

ствари онда његова идеална државина постаје државина ствари, или, ако је

наследно право службености, постаје државина права.

            У погледу законитости, наследник стиче државину какву је на ствари имао и

оставилац. У погледу савесности наследникове државине он може бити савесни

или несавесни држалац, у зависности да ли је знао или није знао да оставилац није

био власник.

            Могуће је да од момента отварања наслеђа до ступања у државину прође

извесно време у коме дође до сметања или одузимања државине. Пошто се

наследнику признаје својство држаоца од смрти оставиоца, он може подићи

државинске тужбе и захтевати престанак сметања, одн. повраћај државине и пре

ступања у државину.

22.  ИСКЉУЧИВА ДРЖАВИНА И СУДРЖАВИНА

 

            Искључива (самостална) државина постоји када фактичку власт на ствари

врши само једно лице.

            Ако фактичку власт на ствари врши већи број лица постоји судржавина.

Судржавина постоји само ако судржаоци имају истоврсну фактичку власт коју

међусобно деле, а не и када се фактичка власт разликује и по квалитету.

            Судржаоци могу фактичку власт вршити на различите начине. Зависно од

начина вршења разликују се:

1. Проста судржавина која постоји када је сваки судржалац у вршењу фактичке

власти ограничен истим таквим радњама од стране осталих судржаоца (пр.

када заједнички користе стан),

2. Заједничка (квалификована) судржавина постоји ако је сви држаоци врше

истовремено (пр. државина на заједничкој каси).

Фактичка власт код судржавине се не може делити као код сусвојине.

 25.  ЗАШТИТА ДРЖАВИНЕ И САМОПОМОЋ

 

     Државинску заштиту ужива сваки држалац. То произилази из чињенице да је

државина спољашња, видљива манифестација, најчешће право својине и осталих

стварних права. Штити се посебним тужбама и у посебном поступку.

            Државина се штити путем

Самопомоћи

Државинским тужбама које се називају интердикти.

            Самопомоћ је овлашћење држаоца да својом силом спречи сваки

неовлашћени напад на његову државину. Овим овлашћењем држалац се користи

када је у питању одузимање или ометање државине.

            Самопомоћ је супсидијарног карактера, Примењује се само када би

интервенција државних органа била неефикасна.

            Самопомоћ је допуштена:

1. У случају неовлашћеног узнемиравања или одузимања државине

2. Ако је опасност која прети државини непосредна, да је самопомоћ нужна, тј.

да је напад на државину такав да би његово отклањање редовним путем

било неефикасно (пр. башта би већ била угажена)

3. Ако се врши сходно прописима у којима постоји опасност. Држалац се мора

уздржавати од радњи које нису нужне за одбрану државине.

            Под истим условима као и држалац, право на самопомоћ има и притежалац.

            Самопомоћ се јавља као право на одбијање узнемиравања (дефанзивна

самопомоћ) и као право на повраћај ствари (офанзивна одбрана). Може се вршити

само док траје опасност, а ако је ствар одузета, право на самопомоћ траје још неко

време после тога.

            У нашем праву самопомоћ се може вршити само за време које је дозвољено

за подизање државинске тужбе, а то је једна година од узнемиравања односно

одузимања ствари (објективни рок) и 30 дана од сазнања за одузимање односно

узнемиравање државине (субјективни рок).

 

26.  СУДСКА ЗАШТИТА ДРЖАВИНЕ. ДРЖАВИНСКЕ ТУЖБЕ

 

            Судска заштита државине остварује се гарантовањем посебних тужби и

специфичношћу поступка у коме се одвија њена заштита.

            Римско право је државину штитило посебним тужбама - интердиктима и то

за узнемиравање државине и одузимање ствари. Интердикте је издавао претор

како би се брзо могла спречити самовоља појединца. Претор није пружао

државинску заштиту у случају повреде државине стечене силом, потајно или

злоупотребом поверења.

            Римски систем заштите преузет је у свим правним системима који су се

развијали под његовим утицајем. Заједничко је да се државина штити независно од

права и у посебном поступку и на сличним принципима.

            Разлике се уочавају у англосаксонском систему. Настају због специфичног

схватања својине код које је држање земљишта први степен или облик својине. Сви

људи су држаоци осим краљице која има врховно право.

            Наше предратно право је прихватило аустријски систем заштите државине.

После другог светског рата судије су биле упућене на правила из Закона о

парничном поступку.

            ЗОСПО предвиђа две тужбе за заштиту државине:

1. Тужбу због узнемиравања или сметања државине, и

2. Тужбу за случај одузимања државине.

Суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при

чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност

држаоца.. Постоји само једно ограничење - државина стечена силом, преварно или

злоупотребом поверења не ужива државинску заштиту према лицу од кога је таква

државина стечена.

            Државинске тужбе могу се подићи у року од годину дана од насталог

сметања.

            Тужба због одузимања државине подиже се када је дошло до потпуног

онемогућавања вршења фактичке власти на ствари. Одузимање ствари се

најчешће јавља код покретних ствари а ређе код непокретности (пр. када се једно

лице усели у туђи стан, када огради њиву и допушта пролаз тобожњем власнику

или трећем лицу).

            Тужба због узнемиравања или сметања државине има за циљ да отклони

повреде државине које онемогућавају мирно вршење фактичке власти на ствари.

Постоји када једно лице ограничава држаоца у вршењеу фактичке власти (пр.

прелази преко туђег земљишта, набаца камење на туђу парцелу, испушта отпадне

воде у туђе двориште).. Узнемиравање или сметање постоји најчешће у суседским

односима.

            Да би радња била услов пружања државинске заштите мора да има следеће

услове:

1.- По једнима, потребно је да садржи намеру учиниоца да се ствар присвоји (код

одузимања, односно да се држалац узнемирава). Ако је одузимање, односно

сметање, резултат случајне радње онда нема узнемиравања и државинске

заштите.

2.- По другима, за повреду државине потребно је да постоји одузимање, односно

сметање државине.

            Циљ државинске заштите је успостављање ранијег стања а не утврђивање

одговорности за настало стање.

            Рокови у којима се могу подићи државинске тужбе су преклузивни. О њима

суд води рачуна по службеној дужности..

            Значајно је питање од ког момента тече рок у случају поновљеног сметања

државине. Може бити одређен даном у коме је предузета прва радња сметања,

или, неким другим у коме је поновљена радња сметања. Као почетак рока у том

случају треба узети дан када је према разумној процени постало јасно да ће се

сметање наставити и да је за његов престанак потребна интервенција суда.

            Државинским тужбама се захтева враћање ствари (државине у случају

одузимања, односно престанак узнемиравања и успостављање пређашњег стања

државине. Овом тужбом се може захтевати и престанак сметања за убудуће.

            Основна карактеристика државинског спора јесте да се у њему

расправљају само фактичка питања.

            У њима се утврђује само да ли је тужилац био држалац ствари која је

одузета и да ли је тужилац мирно користио ствар, односно, да ли га тужени

узнемирава у томе.

            Ови спорови се воде ради успостављања фактичког стања које је постојало

пре одузимања, односно сметања државине. Њима се циља на заштиту задње

мирне и фактичке државине.

            Ефикасност у заштити државине остварује се одређивањем кратких рокова

за предузимање појединих парничних радњи као и за поступање суда.

            Најчешћи доказ у поступку расправљања државина је увиђај на лицу места.

Рок за жалбу против решења државинског спора износи осам дана. Против решења

ревизија није допуштена.

 

28.-  ФУНКЦИЈЕ ДРЖАВИНЕ

 

            Држалац има фактичку власт на ствари која му омогућава њено коришћење,

употребу. Интерес држаоца је да ствар што дуже користи. Титулар права има на

располагању правна средства за заштиту свог права.

            Полазећи од појма државине све њене функције или правна дејства се могу

свести на следеће:

1. ФУНКЦИЈА ПУБЛИЦИТЕТА.- Као фактичка власт на ствари државина чини

право својине и друга стварна права видљивим. Ту функцију најбоље

остварује непосредна државина нарочито код покретних ствари.  Када једно

лице употребљава ствар сва трећа лица лица верују да је она заснована на

неком субјективном праву и не смеју да их узнемиравају.  Међутим, неко

може имати фактичку власт на ствари а да она није заснована на праву

својине.

2. ПРЕТПОСТАВКА О СВОЈИНИ.- Државина је споља видљива чињеница и

ствара се претпоставка да је држалац титулар права чију фактичку власт

врши. Најчешће је то право својине и зато се за државину узима да је то

претпоставка својине. Држалац покретне ствари сматра се власником док се

супротно не докаже. Државина покретне ствари може довести до стицања

својине иако држалац није њен власник. Својина на покретним стварима

стиче се тек предајом ствари у државину стицаоца.

3. УСЛОВ ЗА СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ на покретним стварима, аквизитна

функција.

4. ФУНКЦИЈА КОНТИНУИТЕТА.- Ради се о коришћењу које траје дуже време.

Ако једно лице смета држаоца у вршењу фактичке власти, држалац има право да

путем самопомоћи, тужбом код суда захтева престанак сметања..

            Свака државина се штити, није битно да ли се заснива на субјективном

праву или не, да ли је законита или не, савесна или несавесна. Потребно је само да

је на ствари постојала државина и да је она одузета или ометана

            Државинску заштиту ужива и непосредни и посредни држалац као и држалац

стварне службености и идеална државина. Држалац поред редовног правног пута

има на располагању и самопомоћ.

            Трајање државине доводи до стицања права својине одржајем. Тако

законити и савесни држалац покретне ствари по истеку 3. Године постаје власник

ствари а непокретне по истеку 10 година.

            Дуготрајно вршење фактичке власти на ствари временом постаје право.

            Ако лице које има право на ствар не подигне тужбу у року потребном за

одржај право престаје а државина се претвара у субјективно право.

            Право неће допустити да се легализује фактичка власт кад је она

незаконита или мањива. Тако се остварује поверење у правни промет као и начело

правичности.

 

29.  ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

 

Право својине је највиша власт на ствари (правна и фактичка) и обухвата право

држања, коришћења и располагања (usus, fructus i abusus) са ствари и делује

према свима – erga omnes.

            То значи да власник има право да своју ствар држи, користи и са њом

располаже у границама одређеним законом.

            Овлашћење држања представља могућност да се има фактичка власт на

ствари – да се ствар има у државини.

            Овлашћење коришћења или употреба састоји се у могућности да

предузима радње како би се искористила ствар ради извлачења користи из ње и то

на два начина:

А) Употребљива ствар ради потребе (нпр. Становање у кући, обрада земљишта)

Б) Убирање плодова и прихода које ствар даје. Плодове и приходе може стицати

непосредним коришћењем ствари а неке на основу правног односа са трећим

лицима, цивилни плодови (најам, закуп и сл.)

            Неке плодове власник стиче самим поседовањем ствари (природни

плодови) који настају спонтано (самоникло биље) а за неке је потребно и улагање

људског рада (приноси од земљишта).

            Овлашћење располагања може бити фактичко и правно.

А) Фактичко овлашћење располагања утиче на супстанцу ствари (оправка,

преправка, промена намене, уништење ствари)

Б) Правно располагање постоји када власник ствари може пренети на другог неко

од својих овлашћења, делимично или у целини у корист других субјеката.

v     Делимична овлашћења су она где власник и даље остаје господар ствари (нпр.

Код службености или потпуно коришћење ствари уговором о закупу, послузи,

плодоуживању).

v     Потпуно располагање значи да може њоме располагати за живота (нпр.

Продати ствар, дати је на поклон, што значи пренети право својине на другог) или у

одрицању права својине.

Својина делује према свима (erga omnes). Сва лица треба да се уздржавају од

узнемиравања власника у вршењу права својине.

            Право својине је непосредна или директна правна власт на ствари, за

разлику од облигација где поверилац своје право изводи из права дужника, јер без

извршења обавезе дужника поверилац не може остварити своје право. Код својине

власник може да оствари право само ако се трећа лица уздрже од узнемиравања

или одузимањем. Кад власник користи ствар сам одлучује како ће је користити, али

постоје и ограничења у интересу суседа да не би другоме проузроковао штету.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

 

Право својине је апсолутно, искључиво и трајно право.

            Апсолутно право јер делује према свима. Власник има право следовања на

моснову кога може захтевати повраћај ствари од било ког трећег лица код кога се

ствар нађе без правног основа, као и право да се негаторном тужбом успротиви

сваком сметању својине..

            Власник је овлашћен за све оно што законом није забрањено. Међутим,

право својине није никад било неограничено. Забрањује се вршење права својине

које није у складу са законом. Право својине је ограничено право (нпр. Својина се

не може вршити противно циљу због кога је успостављена или да би се другом

нанела штета.

            Јединственост или искључиво право.- Право својине је везано за једног

субјекта. На истој ствари не могу постојати два права својине. То значи да не могу

два лица на једној ствари имати подједнако право својине.

            Ако више лица имају право својине на истој ствари онда се ради о

квантитативној подели права својине подели права својине као код сусвојине или

заједничке својине, они могу бити и титулари различитих својинских овлашћења,

нпр. Власник и плодоуживалац, власник и закупац.

            Трајно право – не застарева.- Право својине као и друга апсолутна права

не застарева. Постоји док постоји ствар. Оно је трајно и у временском смислу

неограничено.

            Својина не може престати услед невршења, али је могуће да престане тако

што ће на тој ствари својину стећи треће лице.

            Ако власник не врши право својине а ствар се налази код другог који је

законит и савесни држалац или само савесни, ризикује да изгуби својину јер ће на

њој својину стећи држалац одржајем а то се правда незаинтересованошћу

власника да врши своје право.

            Еластичност права својине значи да својина добија опет пун обим кад

престану ограничења. (нпр. Право својине се може оптеретити залогом тако да

остане гола својина, а када истекну та оптерећења опет је својина у пуном обиму.

            Неѕависностзначи да власник самостално остварује своја овлашћења јер је

садржај права одређен законом.

 

32.  ПРАВО СВОЈИНЕ У НАШЕМ ПРАВУ

 

Устав Републике Србије из 2006. Г. Јемчи неколико својинских облика: приватну,

друштвену и јавну (државну) својину.

            Друштвена својина је назив који се код нас користи после другог светског

рата (1950. Г.). Назив је добила по томе да најважнија добра треба да припадају

свим члановима друштвене заједнице. То је колективни облик својине и ограничена

су овлашћења која припадају предузећима и друштвеним правним лицима. Право

коришћења и право располагања су ограничени више или мање. Ово ограничење

данас није јединствено уређено за она предузећа која нису постала државна или

приватна.

            Државна својина је својина државе, њених органа коју је она дужна да

користи у складу са надлежностима. Држава може бити и субјект грађанског права

када стиче користи и располаже добрима. Објекти државне својине су јавна добра у

општој употреби: путеви, паркови, тргови, природна богатства, руде и сл.

            Приватна својина је уведена Српским грађанским закоником. После другог

светског рата приватна својина је укинута на појединим добрима а на појединим је

ограничена. Овај облик својине, до доношења Устава Србије се називао „право

својине“. По њему „...власник има право да ствар држи, користи и да њом

располаже у границама одређеним законом. Свако треба да се уздржава од

повреде права својине другог лица“.

 

33.  ОГРАНИЧЕЊА ПРАВА СВОЈИНЕ У ОПШТЕМ ИНТЕРЕСУ, ЗА СТРАНА

ФИЗИЧКА И ПРАВНА ЛИЦА

 

Ограничења могу бити установљена законом, судском одлуком или одлуком другог

државног органа и правним послом (уговором).

            Својина, иако је најшира апсолутна власт је ограничена. Ограничење је

сужавање овлашћења законом или прописом. Право сојине се ограничава због

општег, јавног интереса или приватно правног разлога, најчешће у корист суседа.

            Ограничења у општем интересу односе се на ствари које су од интереса за

целу друштвену заједницу као што су: пољопривредно земљиште, шуме, воде,

рудно богатство, ствари културне, историјске или друге вредности.

            Најзначајнија ограничења односе се на: пољопривредно, шумско и

грађевинско земљиште.

            За пољопривредно земљиштеје важило ограничење у погледу обима

земљишног максимума. Данас ово ограничење не важи, али важи у погледу начина

обраде земљишта, предузимању агро-техничких и противерозивних мера ако се

земљиште налази на терену подложном одрону.

            За шуме и шумско земљиште прописано је да се морају одржавати,

обрађивати и користити тако да се очува њихова вредност, обезбеди трајност и

повећа прираст.. Шуме су већином у државној својини а у приватној мало.

Предвиђено је право прече куповине у корист државе која газдује шумама.

            За културне, историјске и друге вредности (споменици, археолошка

налазишта, уметничка дела, историјски предмети) власници не морају чувати и

одржавати на предвиђен начин. У случају продаје предвиђено је право прече

куповине општине. Власнику је забрањено да распарчава целине, да не оштети

ствари и сл.

За стицање својине није довољно само да је лице пословно способно већ и да

има статус држављанина.

            Ова врста статуса је важна само за непокретности а за покретне ствари не

важи јер их могу стицати као домаћа лица.

            Постоје права која су странцима подједнако доступна као и домаћим

грађанима (релативно резервисана) за непокретности где могу стећи својину под

условом реципроцитета (ако држава из које долази странац пружа иста права

нашим грађанима) ако су им потребне за обављање делатности (стан, зграда).

            Права која су апсолутно резервисана важе само за домаће држављане

(пр. Бирачко право).

 

34.  СУСЕДСКО ПРАВО. ПОЈАМ И ВРСТЕ

 

Суседско право представља скуп норми којима је уређен однос власника суседних

непокретности чије је коришћење узајамно зависно због тога што се међусобно

граниче.

            Суседско право је овлашћење сопственика једне непокретности да од

суседа захтева неко чињење или нечињење.

            Ограничење својине из суседских разлога постоји само код својине на

непокретности нарочито земљишта. Земљиште није природно омеђено и

представља целину. Оно је правно омеђено.

            Пошто се парцеле додирују, активности које се обављају на једној утичу на

оне које се обављају на другој парцели. Зато постоје правила за суседске односе:

од разграничења непокретности, коришћења заједничке ограде, дрвећа, до

уздржавања од радњи које могу узнемиравати суседног власника у вршењу права

својине како би живот био могућ и подношљив

            Сва правила из суседског права се деле на:

Групу оних којима се врши разграничење непокретности

Правила којима се регулишу имисије које долазе са суседног земљишта

Правила о коришћењу суседне непокретности. 

35.  СУСЕДСКО ПРАВО – ПРАВА У СЛУЧАЈУ ПРЕТЕРАНИХ ИМИСИЈА

 

Имисије (сметње) су забрањене радње које потичу са непокретности, а њима се

отежава коришћење других, суседних непокретности или се проузрокује знатнија

штета (преношење буке, отпадних вода)

            Власник непокретности одговара за имисије које потичу са његове

непокретности, тј. Дужан је да се уздржи од радњи и отклони узроке који потичу са

његове непокретности.

            Имисије су саставни део људске активности јер се ни многе веома корисне

радње не могу ни замислити без сметњи – имисија (нпр. Авионски и други

саобраћај не може без буке, издувних гасова па су суседи дужни да трпе

уобичајене имисије)

            Али, сусед није дужан да трпи прекомерне имисије. Власник суседне

непокретности може трпети сметње:

Одузимање ваздуха, светлости па и изгледа и то су идеалне имисије. Оне су

веома честе и последица су гфусте насељености. Суседи се могу споразумети, али

ако то није могуће меродавни су урбанистички прописи.

Не постоји одговорност суседа за проузроковану штету одузимањем

светлости или ваздуха ако су приликом грађења поштована правила, ако је зграда

подигнута са одобрењем надлежног органа за градњу.

 36.  ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА

У НАШЕМ ПРАВУ

 

            ЗОСПО за деривативно стицање својине на покретним стварима захтева

испуњење два услова

1.- Правни основ (iustus titulus) је пуноважни правни посао управљен на стицање

права својине (уговор о продаји, трампи и поклону). Остали правни послови немају

за циљ пренос својине.

            Лице које нема право својине не може на другога да пренесе својину. Уговор

о преносу својине закључен са невласником не доводи до стицања својине иако је

уговор пуноважан и ствар предата стицаоцу. Овакав уговор може савесном

стицаоцу да користи за стицање својине од невласника

 

37.  ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ ПОКРЕТНЕ СТВАРИ – ПРАВА, СИМБОЛИЧНА И

ФИКТИВНА ПРЕДАЈА

 

            Предаја је довођење стицаоца права у фактички однос са ствари.

У нашем праву се захтева предаја ствари. Уговор ствара само облигациону везу

између преносиоца и стицаоца и нема за последицу стицање својине. Све док

ствар не буде предата стицаоцу њен власник је и даље преносилац.

            Предаја може довести до стицања својине ако су испуњени услови:

а)  Да следи правни посао управљен на стицање својине. Ако је правни посао

ништав предаја нема за последицу стицање својине.

б)  Предаја треба да буде израз воље преносиоца да стицаоца учини власником

ствари. Обична предаја нема за последицу стицање својине.

1.- ПРАВА ПРЕДАЈА је она којом се стицалац доводи у фактички однос са ствари.

Остварује се на различите начине:

а) Код ствари које је могуће предати из руке у руку – као фактичка предаја у

буквалном смислу.

б)  Кад ствари нису погодне за ову врсту предаје предаја се врши остављањем

ствари које је изричито означио прибавилац.

б)  Ако се предаја врши посредством трећег лица предаја се сматра извршеном у

месту на које упућује ЗОО.

 

2.-  СИМБОЛИЧНА ПРЕДАЈА је предаја која се може извршити знацима или

исправама које замењују ствари (пр. предаја кључа од аутомобила представља

симболичну предају јер је кључ довољан за располагање на ствари).

            Исправе које омогућују располагање са ствари су хартије од вредности у

којима је садржано право својине (опис ствари, врста, количина, квалитет). Предаја

ових исправа има значење предаје ствари иако стицалац нема фактичку власт на

ствари.

3.-  ФИКТИВНА ПРЕДАЈА је стицање својине самим закључењем уговора са

преносиоцем и овакав начин стицања својине без предаје ствари је изузетак код

покретних ствари.

            Постоје три случаја фиктивне предаје:

1.- Traditio brevi manu  (предаја кратком руком) – прибавилац који држи ствар по

неком правном основу (закупац, послугопримац) или без правног основа, постаје

власник ствари моментом закључења уговора са претходником. На овај начин се

избегава двострука предаја ствари.

2.-  Constitutum possessorium постоји када власник покретне ствари преноси на

прибавиоца право својине самим уговором а ствар и даље задржава по основу

права ужем од права својине (права плодоуживања, закупа)

            Овај начин предаје подразумева закључење два уговора:

а) један о продаји ствари

б) други о послузи, остави, закупу, на основу којих ранији власник задржава ствар у

државини.

            И на овај начин се спречава двострука предаја ствари.

3.- Cessio vindicationis је фиктивна предаја ствари која се не налази ни код

преносиоца ни код стицаоца, него у државини трећег лица које је држи по основу

закупа, послуге и сл.

            Право својине прелази на стицаоца у тренутку закључења правног посла

управљеног на стицање својине. Стицалац је закључењем уговора постао власник,

а самим тим стекао право да тужбом rei vindikacio  захтева повраћај ствари од

држаоца. Потребно је само да треће лице буде обавештено о извршеном преносу

својине.

 

40.  ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНИМ СТВАРИМА У

НАШЕМ ПРАВУ

 

            По ЗОСПО право својине на основу правног посла на непокретним стварима

стиче се уписом у јавну књигу или на други начин одређен законом.

            Правни основ је пуноважни правни посао закључен у писменој форми а

усмерен је на стицање својине.

            Начин стицања је упис у земљишне књиге односно предаја тапије у оним

деловима земље где не постоје земљишне књиге.

            Код непокретних ствари, закључење правног посла и предаја ствари су две

одвојене радње. Најпре се закључује правни посао (уговор о продаји, о поклону) у

писменој форми, где се захтева да потписи странака буду оверени, а затим се

подноси захтев за упис у земљишне књиге.

            Могуће је да странке закључе пуноважан правни посао али да не дође до

уписа у земљишне књиге или преноса тапије и стицалац не ступи у државину

непокретности. Власник ствари је и даље преносилац. Он је може продати трећем

лицу и уписати га у земљишне књиге.

1.-  Стицалац непокретности који је купио ствар, али који није укњижен у земљишне

књиге, може подићи тужбу и захтевати упис на основу уговора који се предвиђа

обавеза продавца да пренесе својину на купца. Судска одлука по том захтеву

служи као основ за укњижбу.

Ако стицалац (купац) није уписан у земљишне књиге али има државину ствари, није

власник ствари. Може захтевати од преносиоца да се својина упише у земљишне

књиге, као савесни и законити држалац може постати власник одржајем.

Ако власник захтева повраћај ствари он може користити приговор продате и

предате ствари. Исти приговор може користити према универзалном сукцесору

преносиоца.

2.-  Ако је власник ствари исту ствар продао још једном лицу и њега уписао у

земљишне књиге као власника, то лице ће постати власник ако је било савесно.

Тада ће нови власник ствари, виндикационом тужбом захтевати повраћај ствари од

држаоца.

Стицалац који је закључио пуноважан правни посао о преносу својине и своје право

уписао у земљишне књиге, постаје власник, иако нема државину ствари. Државину

ствари ће остварити тужбом rei vindicatio упереној према ранијем власнику који

нема својину али има државину и захтевати предају ствари.

41.  СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОД НЕВЛАСНИКА. ПОЈАМ И ВРСТЕ

 

Стицање својине од невласника постоји кад се својина стиче од невласника, коме је

власник ствар поверио на чување, поправку и сл. а треће лице не зна да је лице од

ког стиче својину невласник, тј. Треће лице је савесно.

            Нека права, а и наше право допушта изузетак од правила да нико на другог

не може пренети више права него што сам има. Римско право није познавало

стицање својине од невласника. Стицање својине од невласника дозвољено је под

одређеним условима.

            Постоје три лица: Власник, преносилац, стицалац. За стицање од

невласника потребно је да ствар буде покретна и испуњени одређени услови.

А.-  ОПШТИ услови који морају бити испуњени кумулативно. То су:

Да је ствар покретна јер се само она може стећи од невласника, она се не

евидентира а за непокретне се воде земљишне књиге.

Да је стицалац савесно лице, односно да није знао да је невласник већ

верује да је власник. Савесност је потребна до момента предаје ствари а ако

наступи касније то му не шкоди јер је постао власник

Да је правни посао пуноважан, теретни и управљен на стицање својине.

Захтева се предаја ствари јер се на основу ње и цени савесност.

Б.-  ПОСЕБНИ услови су:

Да је власник лице које се професионално бави израдом или продајом

таквих ствари

Да је невласнику поверена ствар на основу уговора о закупу, залогу и сл. 

42.  ОДРЖАЈ (usucapio) ПОЈАМ, ВРСТЕ И УСЛОВИ

Одржај је оригинарни начин стицања својине, ако је лице имало ствар у државини

за одређено време које је утврђено законом.

            Даје се предност невласнику који одржајем може стећи својину за разлику од

власника који није имао државину.

            Одржај је облик застарелости али разлика је:

Код застарелости долази до губљења права услед невршења. Застарелост

кажњава повериоца што није вршио своје право у предвиђеном року.

Одржај доводи до стицања права протеком времена. Код одржаја се

усклађује правна са фактичком ситуацијом.

Пошто је државина основ да се стекне својина одржајем, разликујемо две врсте

одржаја:

А.- РЕДОВНИ одржај за који је услов да је државина законита и савесна  и права.

За покретне ствари рок је 3. године а за непокретне 1. година.

Б.-  ВАНРЕДНИ одржај за који је потребно само да је државина савесна не и

законски рок за покретне ствари од 10 година а за непокретне 20 година.

            Законита државина постоји ако је правни посао пуноважан и да није

закључен са власником јер да је закључен са власником довољна би била само

предаја ствари односно упис у земљишне књиге.

            Савесна државина постоји када држалац верује да је ствар набавио од

власника и да је за све време одржаја савестан. Савесност се претпоставља.

            Права државина је она која није прибављена силом или преваром.

            Заједничка правила за одржај су:

Сви субјекти, и физичка и правна лица могу стећи својину одржајем

На државној својини се мне може стећи својина одржајем.

43.  РАЧУНАЊЕ И ПРИРАЧУНАВАЊЕ ВРЕМЕНА ЗА ОДРЖАЈ. ПРАВНО

ДЕЈСТВО ОДРЖАЈА

 

РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА.-  Време почиње да тече оног дана када је држалац ступио у

државину а завршава се последњег дана који је потребан за одржај (без обзира да

ли је то радни или нерадни дан).

            Могуће је доћи до застоја или прекида одржаја.

Прекид одржаја има за последицу брисање времена које је протекло, а у случају

поновног прибављања ствари одржај почиње да тече од почетка.

Разлози за прекид одржаја су:

Кад држалац призна да није власник већ да ствар држи по другом основу

који није подобан за стицање својине одржајем

Кад држалац сазна да није власник

Кад треће лице постане власник

Кад власник подигне тужбу за повраћај ствари и у томе успе

Кад изгуби државину и не поврати је у предвиђеном року за државинске

тужбе.

Код застоја се не брише време  које је протекло већне тече док постоје разлози, а

кад престану разлози време наставља да тече тамо где је стало.

Разлози за застој одржаја су:

Време за одржај не тече између брачних другова, родитеља и деце,

Лица која се налазе на војној дужности, а почиње да тече три месеца по

одслужењу војске

Код малолетних лица почиње да тече после две године од када су постала

пунолетна.

Урачунавање времена одржаја врши се на захтев лица а не по сили закона.

Одржај представља једну од најзначајнијих правних последица државине као

фактичке власти.

Када су испуњени сви услови за стицање својине одржајем, стицалац постаје

власник а дотадашњи власник губи право својине. Право својине одржајем стиче се

ретроактивно од момента стицања државине.

Од тада настају све последице везане ѕа право својине. Плодови које је ствар

давала припадају стицаоцу. Терете поводом ствари сноси он.

Упис у земљишне књиге појачава позицију лица које стиче својину одржајем. Лице

које је стекло својину одржајем може се одрећи последица одржаја и у том случају

власник ствари остаје ранији власник.

 

44.  ПРИРАШТАЈ.  ПОЈАМ И ВРСТЕ

 

Прираштај је заједнички назив за неколико оригинарних начина стицања

својине. .Овде се ради о настанку нове ствари од делова ствари које припадају

различитим власницима.

Пошто се делови или рад и материјал од којег је начињена нова ствар не могу

одвојити без оштећења ствари, поставља се питање коме она припада.

По ЗОСПО право својине се стиче по закону, стварањем нове ствари (акумулација),

спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова итд.

По СГЗ прираштај или припадак је све оно што из једне ствари проистиче или се

само собом њој принадлеже било природним путем или људском радњом.

Стицање својине прираштајем може се поделити једино према врсти ствари:

1.- Облици прираштаја на покретним стварима су: сједињење (обухвата спајање и

смежу) и прерада

2.- Прираштај непокретних ствари може бити: физички – зидање и сађење, одн.

сејање на туђем земљишту, и природни – нанос, ново речно острво, напуштено

рећно корито.

            Прираштај непокретности може настати

1.-  људском радњом (вештачки) и јавља се у облику зидања на туђем земљишту и

сејања и сађења на туђем земљишту, и

2.-  Спонтано (природним путем), као нанос, ново речно острво и напуштено речно

корито.

 

47.  ЗИДАЊЕ НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ

 

            Зидање на туђем земљишту је посебан  случај прираштаја. Зграда се

подиже на туђем земљишту у намери да трајно остане, а у праву важи правило

superficies solo cedit по коме све што је чврсто спојено са земљиштем дели његову

правну судбину. Овде су у питању ствари које имају велику вредност али се њихова

правна судбина не може решавати одвојено. Зато се у праву, зграда и земљиште

на коме је подигнута зграда третирају као јединствен правни објект.

            Код зидања на туђем земљишту постоје два лица: власник земљишта и

градилац – лице које својим материјалом зида на туђем земљишту.

            Према ЗОСПО предвиђена су следећа решења:

1.- Савесни градитељ – градилац који није знао нити је према околностима могао

знати да зида на туђем земљишту постаје власник земљишта које је неопходно за

редовну употребу грађевинског објекта ако је власник земљишта несавестан – знао

је за грађење али се није одмах успротивио.

            Власник земљишта може да захтева да му градилац накнади вредност

земљишта у висини прометне вредности.

2.- Ако је градилац био несавестан – знао да гради на туђем земљишту, или није то

знао али се власник одмах успротивио, власник земљишта може да бира између

три могућности:

а)  Да постане власник грађевинског објекта а градиоцу исплати вредност објекта у

висини просечне грађевинске цене објекта

б)  Да градитељу препусти земљиште а да му он исплати прометну вредност

земљишта,

в)  Да захтева да се поруши грађевински објект и земљиште врати у пређашње

стање.. Власник се може користити избором у року од три године од завршетка

изградње грађевинског објекта.

3.- Ако су и градилац и власник земљишта савесни а грађевински објект вреди

више од земљишта градилац постаје и власник земљишта с тим што власнику

исплаћује прометну вредност земљишта.

а) Ако је већа вредност земљишта, онда ће објект припасти власнику земљишта, уз

обавезу да градиоцу накнади вредност грађевинског објекта.

б) Ако су вредсноти објекта и земљишта приближно једнаке, онда ће суд досудити

или власнику земљишта или објекта према њиховим потребама.

в) Када су обе стране несавесне власник земљишта може тражити, или да му

припадне право својине на објекту а да градитељу исплати прометну вредност, или

да му градитељ исплати прометну цену земљишта које му препушта

            Ако на туђем земљишту градилац изгради грађевински објект туђим

материјалом важе напред наведена правила.

            Ако власник земљишта изгради грађевински објект туђим материјалом

постаје његов власник. Власник материјала има право на накнаду вредности

материјала и право на накнаду ђтете.

 

51.  ОКУПАЦИЈА

 

Окупација је стицање својине на ничијим стварима. То је оригинаран и апсолутни

начин стицања својине  Објект стицања права својине су ствари на којима не

постоји право својине, зато што никада није постојало или је престало да постоји

право својине.

У ранијем праву то су биле ствари странаца, ствари које никада нису били у

приватној својини, ненасељена земљишта, шуме, дивљач у шуми, рибе као и

напуштене ствари.

У савременим правима број ничијих ствари је ограничен. Најзначајнија категорија

ничијих ствари су напуштене ствари.

Услов за стицање ствари окупацијом је да окупант узме ствар у државину – одн. да

стекне фактичку власт и да има намеру да је присвоји. На непокретности се не

може стећи право својине окупацијом.. Предмет окупације не могу бити ни

напуштене ствари које су то постале одбацивањем са брода у случају опасности,

као и на стварима које имају већу економску вредност или су од посебног значаја за

друштвену заједницу.

 

53. ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА-појам и услови. Национализација и конфискација

 

Експропријација је принудна мера одузимања или ограничавања приватне својине

на непокретностима или стварима у општем интересу, уз накнаду ранијем власнику.

То је мера којом се укида приватна својина и најтежи удар на приватну својину.

Истовремено, то је начин стицања државне или друштвене својине.

За одузимање права на непокретностима или ограничавање потребно је да постоји

општи интерес. То је основни услов због чега се једно лице лишава права својине.

Битан је и сам поступак експропријације. Она може бити потпуна и непотпуна.

Потпуна је ако се експроприсани власник мења.

Као облик експропријације јавља се конституисање службености у општем

интересу. Разликује се од национализације која је политичко-правна мера којом

власници појединих области привреде лишавају права својине са или без накнаде.

 

55.  ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ

 

Својина може престати на  два начина:

1,. Релативни начин престанка својине, је начин који доводи до престанка својине

на једној а стицање својине на другој ствари

2.- Апсолутни начин престанка својине. Постоји када апсолутно пшраво својине

престаје да постоји, нпр. у случају напуштања покретне ствари када ствар постаје

ничија

Право својине престаје на друго лице не стиче својину ни када ствар не може бити

објект неког другог стварног права. Реч је о  стварима које постају јавна добра (нпр.

експроприсано земљиште постане парк или трг).

Делерикција је и правна радња која се састоји од фактичке радње напуштања и

није допуштена ако би се тиме вређала права трећих лица (на пример ако право

повериоца да се намири буде осујећено због умањења имовине).

 Право својине не престаје невршењем јер је незастариво субјективно право.

 

56.  ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ – ACTIO REI VINDICATIO

 

            Ову петиторну тужбу подиже власник ствари против држаоца код кога се

ствар налази. Ову тужбу може подићи само лице које тврди да има својину на

ствари.

            Циљ виндикационе тужбе је повраћај индивидуално одређене ствари у

државину власника. Захтев се односи на повраћај ствари а не на повраћај својине..

            Према модерном пртаву ова тужба делује само према држаоцу и његовим

правним следбеницима а не и према осталим лицима.

            Тужилац мора доказати да је власник ствари чији повраћај захтева:

     Ако се позива на деривативно стицање мора доказати да је и његов претходник

био власник и да постоји законит начин стицања.

     Ако се позива на одржај довољно је да докаже закониту државину која је трајала

одређено време или да је стекао својину од невласника

     Доказивање својине на непокретностима уписаним у земљишне књиге врши се

изводом из ових књига или тапијом.

Тужени у виндикационом спору је држалац ствари. Власник мора доказати да се

ствар налази код туженика а не и основ по коме ствар држи. Потребно је да туженик

држи ствар у моменту подизања тужбе. Постоје два изузетка:

     Туженик није држалац ствари ако је, сазнавши за спор, ствар отуђио или

напустио, или је она противно његовој вољи изашла из државине. Тада тужилац

може виндикациони захтев да преиначи у захтев за накнаду штете.

     Држалац који држи ствар у туђе име може именовати лице за кога држи ствар.

Ако ауктор призна да тужени држи ствар у његово име, тужени се ослобађа тужбе а

као друга страна у спору јавља се ауктор.

Тужени може истицати две врсте приговора:

     Дилаторални, одлагање службеног захтева (туженик истиче да ствар држи као

закупац а рок за престанак закупа није наступио)

     Перемторни, чини захтев тужиоца неоснованим (туженик истиче да је постао

власник ствари одржајем или од невласника)

Тужени који је изгубио спор враћа ствар власнику у месту у коме се ствар налази а

власник мора да дође по ствар. Рок за подизање ове тужбе не постоји јер право

својине не застарева.

 

57. ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ – СПОРЕДНИ ЗАХТЕВИ И ПРОТИВЗАХТЕВИ

 

            Поред повраћаја ствари власник има право да захтева:

А) Плодове које је ствар давала или накнаду њихове вредности

Б) Накнаду вредности ствари ако је ствар оштећена

В) Накнаду за коришћење ствари

Г) Накнаду штете

            Не може кумулативно остварити ове захтеве јер то пре свега зависи од

савесности, односно несавесности држаоца.

            Савесни држалац је лице које је оправдано веровало да је власник ствари.

Враћа ствар власнику у стању у коме се налазила у моменту подузања тужбе.

Враћа само неубране плодове – који су саставни део ствари. Савесни држалац

постаје несавестан од тренутка када му је тужба достављена.

            Несавесни  држалац враћа ствар са свим плодовима, за убране, потрошене

или отуђене плодове дугује накнаду њихове вредности а дужан је и да накнади

штету која је настала пропашћу ствари.

            Власник има право на накнаду штете по правилима облигационог права. 

            Тужени има право да од власника ствари захтева накнаду трошкова које је

имао око одржавања ствари. Трошкови могу бити:

А) НУЖНИ трошкови су они који су неопходни за текуће одржавање ствари и које би

имао и власник ствари да се ствар налазила код њега. Право на ове трошкове

имају и савесни и несавесни држалац.

Б) КОРИСНИ трошкови су они којима се увећава вредност ствари. Право на

накнаду ових трошкова има савесни држалац, а несавесни има право само ако су

корисни лично власнику ствари,

В) ЛУКСУЗНИ трошкови су они које је држалац учинио ради задовољства или

улепшавања ствари. Право на накнаду има савесни држачац само ако је вредност

ствари увећана. Ако му власник не накнади савесни држалац има право да одвоји

оно што је учињено ради задовољства или улепшавања ствари.. Несавесни

држалац нема право на накнаду луксузних трошкова али има право на ius tollendi.

            Савесни држалац има право да задржи ствар док му власник не накнади

вредност нужних трошкова. Ово право за накнаду трошкова у вези са одржавањем

ствари застарева у року од 3 године од дана предаје ствари власнику.

 

58.  ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАЊА ПРАВА СВОЈИНЕ – ACTIO NEGATORIA

 

Ову тужбу према ЗОСПО могу подићи власник, претпостављени власник и

квалификовани држалац у случају повреде својине која се огледа у ограничавању

власника у вршењу својинских овлашћења.

            Основ за подизање ове тужбе је у искључивости права својине при чему

власник од коришћења ствари искључује свако треће лице. Ова тужба се користи у

свим случајевима који се не могу квалификовати као узнемиравање својине.

            Узнемиравање својине може се вршити на различите начине:

     Прелаз преко туђег земљишта, бацање камења у туђу њиву, заузимање туђег

земљишта преко међа.

     Када се власнику не омогућава потпуно вршење права својине, најчешће на

непокретностима

     Прекомерне имисије са суседовог земљишта да се њима отежава коришћење

непокретности

     Узнемиравање постоји и када је само вербално

Услов за подизање ове тужбе је неовлашћена противправна радња. Узнемиравање

мора да има трајни карактер или да се понавља.

            Тужилац је власник ствари или претпостављени власник. Он не доказује

право својине већ само да је законски својински држалац. Он такође не доказује да

тужени нема право на основу кога врши узнемиравање. Доказује само да

узнемиравање постоји.

            Терет доказивања пада на туженика зато што се својина сматра слободном

од сваког ограничења, а ко тврди супротно мора то и доказати.

            Тужени је лице које својим чињењем или нечињењем ако је обавезан на

чињење узнемирава власника у вршењу права својине. Ако узнемиравање врши у

корист другога, он га може именовати и спор се даље води против ауктора.

            Циљ ове тужбе је да узнемиравање престане као и забрана даљег

узнемиравања ако се може очекивати да ће се оно поновити.

            Захтева се повраћај у пређашње стање и оно се успоставља осудом туженог

да у одређеном року и о свом трошку поступи по пресуди. Ако се понови сметање

које је забрањено пресудом, суд ће туженоме запретити новчаном казном или

мпритвором.

    Власник или претпостављени власник има право на накнаду штете по правилима

облигационог права. Право на подношење петиторне тужбе не застарева.

 

59.  ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА

 

Ову тужбу подиже узукапиони држалац ствари, користећи се фикцијом да је

време протекло за одржај протекло, против лица које му је ствар одузело.

            Њу подиже власник ствари коме је одузета ствар када жели да докаже јачи

основ државине у односу на држаоца ствари. За подизање овог захтева се не

тражи доказивање својине већ се доказује јаче право на државину.

            Овом тужбом се захтева повраћај ствари и плодова а могу се поставити и

споредни захтеви. Меродавна су правила која се примењњују код виндикационе

тужбе.

            Предмет тужбе може бити само индивидуално одређена ствар. Тужилац не

доказује право својине већ правни основ своје државине:

    За редовни одржај мора доказати само правни основ управљен на стицање

својине.

     За ванредни одржај доказује само да је државина трајала законом предвиђено

време.

У спору побеђује тужилац ако има бољи квалитет државине од држаоца ствари.

            У сукобу државинских основа:

     Бољи је онај који је подобан за редовни одржај

     Ствар ће припасти ономе који је до законите државине дошао на основу

теретног правног посла

     Под истим условима држалац ствари треба да има бољи положај и у овом

случају ствар остаје код туженика.

У правној теорији је разматрано питање која страна има предност ако имају исте

државине по квалитету.

            По једнима, најпре треба утврдити да ли су странке ствар стекле од истог

или различитих лица, па би предност има странка која је право стекла од истог

лица. Публицијанска тужба не застарева.

 

61.  ПОЈАМ СУСВОЈИНЕ И ПРАВА СУВЛАСНИКА

Condominium-Сусвојина представља облик својине када више лица имају

право својине на истој ствари и то тако да свакоме припада одређен идеални део,

сразмерно према целини.

Сусвојина је својина више лица на неподељеној ствари. Зато се истиче да

сувласник нема реални него индивидуални део ствари или такозвани удео.

Ако сувласнички делови нису одређени сматра се да су једнаки.

Сваки сувласник је искључиви власник удела и има иста овлашћења као и други

власници. Сувласник има и право располагања и за вршење тог права није

потребна сагласност осталих савезника.

Он га може продати, поклонити или завештати. Приликом располагања

сувласничким делом остали сувласници у већини права имају право прече

куповине. Када има више сувласника првенство у остваривању прече куповине има

сувласник са већим сувласничким уделом.

За вршење права својине на целој ствари у случају сусвојине важи принцип

сагласности. Ако сваки сувласник има право држања, коришћења и располагања

реалне неподељене ствари, она се морају вршити уз сагласност свих сувласника.,

Право употребе или коришћења ствари сувласник може остварити само сразмерно

величини свог удела. За сусвојину је важно регулисање међусобних односа у

односу на целу ствар. Право власника из тих односа назива се управљање. За

преузимање послова редовног управљања стварима, потребна је сагласност

сувласника, чији делови заједно чине више од половине вредности ствари

Сувласници могу управљање ствари поверити једном или неколицини власника или

трећем лицу.. За доношење одлуке о томе потребна је сагласност сувласника чији

делови чине више од половине вредности ствари.

 

62.  НАСТАНАК, ДЕОБА И НАЧИНИ ДЕОБЕ СУСВОЈИНЕ

 

Сусвојина може настати вољом два или више лица на основу уговора о

купопродаји.

Може настати и на основу уговора о ортаклуку, којим се два или више лица

обавезују, да уједине своју имовину, односно рад и имовину ради стицања својине

на некој ствари.

Начин стицања сусвојине представља уговор о деоби заједничке својине. Може

настати и одржајем, куповином сувласничког дела од лица које није било њен

власник. Стицалац постаје сувласник ако није знао нити могао знати да део не

припада преносиоцу по протеку времена које се захтева за стицање својине

одржајем.

Она се може стећи и по основу прираштаја без воље сувласника. То су случајеви

сједињења покретних ствари које припадају различитим власницима и које није

могуће одвојити без оштећења ствариили без несразмерних трошкова. Прерада

такође може довести до настанка сусвојине ако су вредности материјала и

вредности рада исте.

            Сваки сувласник је овлашћен да захтева деобу ствари. Нико не може бити

натеран да остане у заједници каква је сувласничка. Право на деобу ствари је

облик права располагања које је код права својине једно од битних овлашћења.

Ово се право не може огранићити нити може застаревати услед невршења.

            Сувласници се могу одрећи права. Уговор којим се одричу права на деобу

ствари заувек сматрају се ништавим. Начин деобе ствари је сагласност свих

сувласника. Сувласници се могу споразумети да се ствар подели физички или да

се прода а добијена вредност подели пропорционално. Физ деоба се врши само

ако је ствар дељива. Деобом ствари сваки сувласник постаје искључиви власник.

 

63.  ПОЈАМ И ОБЛИЦИ ЗАЈЕДНИЧКЕ СВОЈИНЕ

 

               Заједничка својина постоји када на истој ствари имају више лица право

својине при чему њихови делови нису одређени. Заједничка својина припада свим

власницима и за вршење својине потребна је њихова сагласност. Заједничка

имовина супружника је она која је стечена радом у току трајања брачне заједнице.

               Облици заједничке својине су:

Заједничка својина супружника,

Заједничка својина чланова породичне заједнице,

Заједничка својина породичне задруге

Заједничка својина санаследника

Етажна својина.

               Заједничка својина супружника је имовина која је стечена радом у току

трајања брачне заједнице. За настанак овог облика заједничке својине потребно је

постојање брачне заједнице и да је имовина стечена радом супружника.

               У заједничку имовину улазе и приходи од заједничке имовине стечени

радом или без рада, приходи од посебне имовине стечени заједничким радом,

накнаде добијене по разним основама. Уколико се супружници не могу споразумети

о начину деобе, деобу врши суд при чему се утврђује удео сваког брачног друга у

заједничкој имовини.

               Заједничка својина чланова породичне заједнице, као облик заједничке

својине регулисан је породичним законом. Имовина стечена радом током трајања

породичне заједнице чини заједничку имовину чланова породичне заједнице.

               Она подразумева брачне и ванбрачне партнере, њихову децу и друге

сроднике који заједно живе и заједнички привређују. Сваки заједничар има право да

управља заједничком имовином. Право заједничке имовине уписује се у земљишне

књиге на име свих заједничара, а ако је уписан само један од њих, остали могу, ако

желе, да буду третирани као власници непокретности.

 

64.  ПОЈАМ И САДРЖИНА ЕТАЖНЕ СВОЈИНЕ

 

               Етажна својина је сложено право у коме неки елементи имају карактер

искључиве својине а неки заједничке својине или сусвојине.

               Етажна својина је право својине на стану, пословној просторији, гаражи –

као посебним деловима зграде и земљишту на коме је зхрада подигнута.

               ПО ЗОСПО, посебни делови зграде могу бити: стан, пословна просторија,

гаража и гаражно место. . ЗОСПО допушта право својине на посебном делу зграде,

стану, пословној просторији или гаражи односно гаражном месту. На основу етажне

својине примењују се разни закони: Закон о становању, о одржавању стамбених

зграда, о грађевинском земљишту.

               Право својине на посебним деловима зграде могу имати и физичка и

правна лица. То могу бити облици приватне својине као што су сусвојина или

заједничка имовина..

               Власник посебног дела зграде може бити држава а на њему може

постојати и задружна и мешовита својина. Право својине на посебном делу зграде

обухвата поред права располагања и акте фактичког располагања. Ограничење

етажне својине произилази из заједнице етажних власника на истој јединственој

ствари јер су станови и пословне просторије ипак делови јединствене ствари као

целине.

               Право етажне својине обухвата овлашћење етажних власника на

заједничким деловима зграде. Они имају заједничку, недељиву својину. Заједнички

делови зграде су они који служе згради као целини или само неким деловима

зграде (главни зидови, таван, кров и сл.)

               Етажни власници имају низ обавеза. Најзначајнија је она која се односи на

трошкове њиховог одржавања. Одржавање заједничких делова треба да омогући

њихову употребљивост и исправност као и одржавање зграде.

               Право етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута зависи

од правног режима земљишта. Ако је земљиште на коме је зграда подигнута у

режиму државне својине, етажни власници имају право трајног коришћења

земљишта на коме је зграда.

 

65.  СЛУЖБЕНОСТИ. ПОЈАМ И ВРСТЕ

               Службености представљају стварна права на туђим стварима -iura in re

aliena. Титулар права службености овлашћен је да за потребе своје непокретности

туђу ствар употребљава на одређен начин у одређеној мери.

               Права службености овлашћују свог титулара на ограничено коришћење

туђе ствари, тако да је то ограничено стварно право. Право службености се дели у

две велике групе:

Правне службености којом се успоставља правни однос између свагдашњег

власника двеју непокретности, од којих је једна повласна (dominium dominas) а

друга послужна (dominium serviens).

Личне службености су стварна права на туђим стварима и установљавају се

у корист одређених лица. Правом личне службености ималац стиче овлашћење да

туђу покретну или непокретну ствар употребљава ради остварења својих потреба.

Код личне службености одређено лице стиче право да користи туђу ствар у свом

интересу.

66.  ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ

 

    Стварна службеност је право власника једне непокретности  да ѕа потребе те

непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника, или да

захтева од власника послужног добра да се уздржи од вршења одређених радњи,

које би иначе имао право вршити на својој непокретности.

              У стварне службености спадају: право прелаза преко туђег земљишта,

право провођења воде преко туђег земљишта, право титулара службености да

захтева од власника послужног добра да на свом зиду не отвара прозор итд.

              Не постоји одређен број стварних службености, што је последица функције

која се остварује установљавањем стварне службености. Оне имају за циљ да

конституисање службености допусте у одређеним случајевима, како се не би

претерано ограничавало право приватне својине.

              Стварна службеност се конституише ради бољег коришћења повласног

добра а не ради личних потреба власника повласног добра. Послужно добро мора

бити такво да трајно задовољава потребе повласног добра.

              Службеност није могла бити конституисана на добрима која се дуготрајном

употребом могу умањити. Из природе службености произилази да се оне

конституишу на туђој ствари јер нема службености на својој ствари.

              Власник послужног добра може бити обавезан и на позитивну радњу –

чињење. Оне су допуштене само ако су споредне. Власник послужног добра може

се ослободити терета службености, напуштањем послужног добра. Када су

установљене, стварне службености представљају огранићење права својине.

 

68.  СТИЦАЊЕ ПРАВА СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ

 

              НА ОСНОВУ ПРАВНОГ ПОСЛА стварна службеност се стиче уписом у

јавну књигу или на неки други начин одређен законом. То је облик вољног стицања

стварне службености, за који се захтева постојање правног посла (iustus titulus) и

начин стицања (modus acquirendi).

              Правни основ за стицање стварне службености може бити уговор. Уговор

се закључује између власника повласног и послужног добра. Пошто уговор између

власника послужног и повласног добра не доводи до конституисања службености

потребно је извршити и упис у земљишне књиге. За упис службености потребан је

пристанак власника послужног добра.

              ОДРЖАЈЕМ стварна службеност се стиче противно вољи власника

послужног добра. Стицање стварне службености одржајем заснива се на државини

и то државини правно стварне службености.

              За стицање стварне службеносто одржајем ЗОСПО захтева да власник

повласног добра врши фактичку власт на туђој ствари која одговара правној

службености 20 година а да се власник послужног добра томе није успротивио..

Државина која се захтева за стицање стварне службености мора да буде мирна, тј

да се фактичком вршењу службености није успротивио власник послужног добра.

              Нацрт Закона о праву својине је стицање стварне службености уредио тако

да савесни и законити држалац права стварне службености стиче протеком рока од

10 година по правилима редовног одржаја.

              СУДСКА ОДЛУКА има конститутивно дејство. Службеност настаје

моментом њене правоснажности. Одлуком се на захтев власника послужног добра

утврђује и одговарајућа накнада за коришћење његовог добра.

              Поред судске одлуке, стварну службеност може под истим условима када

одлуку доноси суд установити и други државни органи. Власник непокретности који

нема излаз на јавни пут или се до њега може доћи само уз претерано

заобилажење, има право да захтева, да му се уз плаћање накнаде дозволи пролаз

преко туђег земљишта (нужни пролаз)

 

69.  ПРЕСТАНАК ПРАВА СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ

 

            Пошто стварна службеност настаје споразумом између власника повласног

и послужног добра, она може престати на исти начин.

     Одрицањем титулара службености.- Одрицање представља једнострану правну

радњу за чију пуноважност није потребна сагласност власника послужног добра.

     Невршењем службености.- ЗОСПО као начин престанка службености предвиђа

невршење службености.

     Када исто лице постане власник послужног и повласног добра (нпр. титулар

службености је купио послужно добро).

     На захтев власника послужног добра.- ЗОСПО предвиђа и могућност да када

престане потреба за коришћењем службености, односно када је службеност

бескорисна може престати на захтев власника.

     Пропашћу повласног и послужног добра.- Ако је установљена за одређено време

она престаје истеком времена, односно престанком околности које би довеле до

конституисања.  

 

70.  ПОЈАМ, КАРАКТЕРИСТИКЕ И ВРСТЕ ЛИЧНИХ СЛУЖБЕНОСТИ    

 

          Личне службености су права која овлашћују титуларе на коришћење туђе

ствари, без права на располагања и захватања супстанце послужног добра.  

          Заједничке карактеристике личних службености су:

Ограниченост трајања личних службености је последица њихове функције

да користе одређеном субјекту (уживаоцу) и губе смисао престанком њиховог

субјективитета.

Самосталност – власник личног добра и титулар личне службености имају

два самостална и независна стварна права која постоје упоредо и гарантују им

стварноправну власт на истој ствари.

Непреносивост – личне службености се не могу пренети са уживаоца на

други субјект ни правним послом inter vivos  (неотуђивост плодоуживања), нити

правним послом mortis causa (ненаследивост плодоуживања).

Врсте личних службености.- Институт личних службености обухвата три права

плодоуживања:

     Плодоуживање (usus fructus), то је стварно право које овлашћује

плодоуживаоца на свеобухватну употребу и убирање плодова са туђе ствари, без

права захватања супстанце послужног добра. Према објекту разликујемо

плодоуживање на ствари, праву, имовини и заоставштини. upotreba-usus, i

stanovanje-habitio..

     Употреба (usus) је стварно право које овлашћује титулара да употребљава и

прибира плодове са туђе ствари, у границама потреба (личних и породичних) без

захватања супстанце. Неправа употреба quasi usus не постоји на потрошним

стварима.

     Становање (habitio) jeстварно право које овлачћује титулара (хабитанта) да

станује у туђем стану без права захватања супстанце.

 

71.  ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ПЛОДОУЖИВАОЦА - Право на државину.- ius

possidendi- је овлашћење плодоуживаоца да успостави фактичку власт на

послужној ствари. Ово право омогућава уживаоцу да може од сваког трећег лица,

укључујући и власника, захтевати предају ствари у државину.

Право на употребу послужне ствари - ius utendi – овлашћује уживаоца на

коришћење послужне ствари на начин на који се задовољава његов правни

интерес, а да се при томе не ради о бирању плодова ствари.

Право убирања плодова са послужне ствари - ius fruendi –Плодоуживалац је

овлашћен да послужну ствар користи и убирањем плодова. Узуар има такође ово

право, док хабитант нема право на плодове ствари.

Право располагања – Плодоуживање је непреносиво и ненаследиво право везано

за личност титулара (лично имовинско право). То значи да уживаоци немају право

фактичког располагања (да оштете или униште ствар) и правног располагања (да

заложе).

Право на инвентар ствари – је овлашћење уживаоца и власника да приликом

конституисања личне службености захтевају процену вредности послужног добра.

Инвентаром се утврђује стање и вредност послужног добра (имовина и вредност).

Инвентар омогућава враћање послужног добра власнику у истом стању након

престанка службености. 

75. ПОЈАМ И САДРЖИНА ПРАВА РЕАЛНОГ ТЕРЕТА

ПОЈАМ - поред права службености и заложног права и право реалног терета се

убраја у групу права изведених из права својине.

Реални терет представља овлашћење имаоца на одређене периодичне чинидбе од

власника оптерећене непокретности. Код права реалног терета ради се о

преношењу права својине на одређено лице које се за узврат обавезује на

одређена периодична давања или радње до вредности непокретности. Обавеза

власника оптерећене непокретности је позитивна и имовинска и по томе се право

реалног терета разликује од осталих стварних права.. Наиме, код права својине и

пава службености обавеза свих трећих лица је пасивна и састоји се у

неузнемиравању, односно трпљењу да друго лице врши своје право на ствари.

Модерне кодификације грађанског права нису биле наклоњене праву реалног

терета јер се сматрало да преставља институт средњовековне подељене својине.

Касније су ове обавезе замењене обавезом давања одређене суме новца-новчана

рента. У нашем праву,право реалног терета није регулисано. Закон о основама

својинско-правних односа одређује да на ствари на којој постоји право својине могу

бити засновани право стварне службености, право стварног терета и право залога

под условима одређеним законом.

САДРЖИНА – огледа се у овлашћењима и обавезама правних субјекта. Ималац

права стварног терета може бити одређено лице, свагдашњи власник

непокретности, а у неким правима и титулар права грађења. То су она лица која

преносе право својине на другога, а лице стицалац се обавезује преносиоцу на

одређена периодична давања у натури или новцу или предузимањунеке радње.

Ималац права реалног терета може бити тачно одређено лице који преноси

право својине обавезном лицу, најчешће ради добијања одређених давања у циљу

издржавања. То је персонални реални терет. Изузетно се као ималац права

реалног терета може јавити и свагдашњи власник повласне непокретности –

предијални реални терет. Обавезно лице је власник оптерећене непокретности и

то свагдашњи власник. То значи да са преносом права својине на новог власника

обавеза давања ренте или др радњи прелази на њега.

Објекат или предмет права реалног терета може бити свака непокретност

која може бити и предмет залагања. Као објекат права реалног терета могу се

јавити и више непокретних ствари и сувласнички део.

77. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

ЗАЛОЖНО ПРАВО је стварно право на туђој ствари. Титулар заложног

права је овлашћен да своје потраживање наплати из вредности заложене ствари

ако му дужник не испуни обавезу о року и то пре сви осталих повериоца.

Заложно право је посебна врста осигурања намирења потраживања. То се

огледа у чињеници да повериочево потраживање обезбеђује заложена ствар.

Zalozno pavo prredstavlja sredstvo realnog obezbedjenja trazbine. Predstavlja akcesorno, sporedno pravo, ono sluzi obezbedjenju jednog drugog obligacionog prava koje je glavno i od koga zavisi nastanak trajanje i prestanak zaloznog prava. Dva su klasicna realna sredstva obezbedjenja trazbine, rucna zaloga (pignus) koja nasttaje na pokretnim stvarim i hipoteka koja se zasniva na nepokretnostima. Rucna zaloga regulisana je ZOO a hipoteka ZOSPO.VRSTE

1) Podela prema objektu zalaganja; deli se na zalozno pravo na pokretnim stvarima(pignus) i zalozno pravo na nepokretnim stvarima(hhipoteka) Zalaganje pokretnih stvari ili rucna zaloga pored zakljucenja ugovora trazi i predaju stvari u drzavinu poverioca, doko zalozno pravo na nepokretnostima zahteva upis u zemljisne knjige (modus asquirendi).

2) Podela prema osnovu nastanka:a) Ugovorno zalozno pravo nastaje na osnovu ugovora o zalozi, na osnovu koga

se duznik ili neko trece lice-zalogodavac obavezuje se da poveriocu-zalogoprimcu preda pokretnu stvar, ili izvrsi upis u zemljisnje knjige radi obezbedjenja namirenja potreazivanja. Zalozni poverilac se obavezuje da primljenu stvar cuva i da po namirenju potrazivanja vrati zalogodavcu, ispis iz zemljisnje knjige.

b) Sudsko zalozno pravo nastaje na osnovu sudske odluke u postupku plenidbe duznikovih stvari radi namirenja poverioca u izvrsnom postupku. Sudska zaloga nastaje bez pristanka duznika, objekt sudske zaloge mogu biti samo stvari u svojini duznika ne i trecih lica. Sudsko zalozno pravo na nepokretnostima nstaje na osnovu sudske odluke koja se donosi na zahte poverioca, potreban je upis u zemljisne knjige sa oznacavanjem da je potrazivanje izvrsivo.

c) Zakonsko zalozno pravo nastaje neposredno na osnovu zakona, postoji privilegija prventstva prilikom namirenja u odnosu na ugovorne zalozne poverioce, npr. drzava ima pravo da se namiri odmah posle namirenja troskova postupka. Ako postoji veci broj potrazivanja poverioci se namiruju obrnutim redom od onoga kako su nastali, poslednje pa sve do prvog iz razloga jer se u momentu dospelosti potrazivanja zalozene stvari nalaze kod poslednjeg poverioca.

78. Nacela zaloznog prava

Nacelo akcesornosti, zalozno pravo je pre svega sporedno pravo, koje nastaje radi osiguranja glavnog. Od nacela akcesornosti postoje odstupanja; - postoji mogucnost zaloznog poverioca da se namiri iz vrednosti zalozene stvari

i za potrazivanje koje je zastarelo, smatra se da je to razlog imati drzavinu

pokretne stvari odnosno upis u zemljisnje knjige kako ne bi vodio racuna o mogucnosti zastarevanja svog prava.

- izvesnu samostalnost pokazuje kada se ustanovljava radi nekog buduceg ili uslovnog potrazivanja, u nasem pravu to je izricito predvidjeno za rucnu zalogu

Nacelo oficijelnosti Zalozni poverilac se moze namiriti iz vrednosti zalozene stvari jedino sudkim putem, dakle na strogo formalan nacin, ne moze je sam prodati ili zadrzati u svojinu radi namirenja. Zabrana zadrzavanja u svojinu je ustanovljena radi zastite duznika (lex commissoria). Do odstupanja dolazi;- Kada je ta opcija iskljucena sporazumno i samim ugovorom odredjena

propisana cena, poverilac je moze prodati ili je zadrzzati za sebe;- Kada je rec o realizaciji potrazivanja obezbedjenog zaalogom iz ugovora o

privredi, moze se pristupiti prodaji stvari na javnoj prodaji po isteku od odam dana od upozorenja duznika.

Nacelo specijalnosti oznacava da se zalozno pravo moze ustanoviti samo na tacno odredjenoj stvari i za tacno odredjeno potrazivanje, jer imovina duznika kao opsta zaloga kao obezbedjenje potrazivanja je nesigurna. Za hipoteku to zaon izricito predvidja.

- Odstupanje se javlaj kod hipoteke, pored nepokretnosti hipoteka obuhvata i sva njena poboljsanja koja su nastalaiz razlicitih uzroka.

- Odstupanje postoji i u pogledu odredjenosti potrazivanja koje se obezbedjuje zaloznim pravom (kod uslovnog i orocenog potrazivanja, kao i kod kaucione i kreditne hipoteke, kojim se obezbedjuje potrazivanje koje nije nastalo i ciji je nastanak neizvestan, odnosno potrazivaje koje u momentu zalaganja nije nastalo u celini, a hipoteka se upisuje na celokupan iznos).

Nacelo nedeljivosti, oznacava da cela stvar odgovara za namirenje potrazivanjaa u celini. Ako bi ona bila deljiva ne znaci smanjenje ili oslobadjanje od dela duga. Mada smatra se da se ugovaraci mogu dogovoriti o obezbedjenju potrazivanja u slucaju delimicnog namirenja duga, vazno je samo da deo stvari dovoljno obezbedjuje preostali deo duga.

79. POJAM, NASTANAK I PRESTANAK RUCNE ZALOGE

Rucna zaloga predstavlja zalaganje pokretnih stvari. ZOO predvidja,“Ugovorom o zalozi obavezuje se duznik ili neko treci (zalogodavc) prema poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda neku pokretnu stvar na kojoj postoji pravo svopjine da bise pre ostalih poverioca mogao naplatiti ako mu potrazivanje ne bude isplaceno po dospelosti, a poverilac se obavezuje da primnljenu stvar cuvai po prestanku svog potrazivanja vrati neostecenu zalogodavcu. Ako je u pitanju generalna stvar mora se individualizirati, plodovi zalozene stvari dok su spojene sa njom obuhvaceni su zalogom, kada postanu odvojeni nisu osim ako je to predvidjeno i spunjeni su uslovi za sticanje zaloge (iustus titulus i modus asquirendi), objekt moze biti i suvlasnicki udeo, zalogoprimac postaje sudrzalac zalozene stvari. Ako se kao vlasnik zalozene stvari javi trece lice ono je u svojstvu realnog duznika , a pravi duznik je licni duznik poverioca. Poverilac potrazivanja i zalogoprimac moraju biti jedno lice, zalozni poverilac medjutim ne mora biti neposredni drzalac stvari , vec i posredni ili sudrzalac.

NASTANAK

Za nastanak zaloznog prava potrebno je da budu ispunjeni odredjeni uslovi;- Zakljucenje punovaznog ugovora o zalozi (ili testamenta) koji

predstavlja pravni osnov (iustus titulus). Ugovor o zalozi je konsesualan ugovor (iako se tretirao kao realni jer se zahteva i predaja stvari), odnosno teretan po ugledu na osnovni ugovor.

- Za nastanak se takodje zahteva i i nacin sticanja (modus asquirendi) odnosno predaja stvari u neposrednu ili posrednu drzavinu ili predaja kratke ruke(traditio brevi manu). Cilj je u svakom slucaju izvlacenje stvari iz duznikove imovine.

- Zalogodavac mora biti vlasnik stvari koja se predaje bez obzira da li je u pitanju licni ili realni duznik. To je nuzno kako bi zalozni poverilac mogao da sledi stvar ukoliko izgubi fakticku vlast na njoj.

PRESTANAK

Pravo zaloge je akcesornog karaktera i u potpunosti zavisi od sudbine osnovnog prava-potrazivanja, otuda prestanak potrazivanja dovodi do prestanka zaloznog prava. Izuzetno pod odredjenim uslovima zastarelo potrazivanje ne dovodi do prestanka zaloznog prava. Usled ispalte duga i vracanja stvari zalogodavcu ili usled prinudne naplate duga i prodaje stvari na javnoj prodaji , prestaje drzavia, samim tim i zalozno pravo.

Propast zalozene stvari dovodi do prestanka zaloznog prava Do gubitka drzavine zalozene stvari i prestanka zalznog prava moze doci usled vracanja stvari vlasnku na osnovu vindikacionog zahteva, kada je bila zalozena tudja stvar ili kada je na zalozenoj stvari pravo svojine steklo trece lice po pravilima o sticanju svojine od nevlasnika. Odricanjem zalogoprimca od zaloznog prava Konsolidacijom kada zalogoprimac postane i vlasnik zalozene stvari. I ako je zalozno pravo nastalo pod uslovom i rokom, prestaje po nastupanju uslova, odnosno roka.

80. PRAVA(OVLASCENJA) I OBAVEZE ZALOGOPRIMCA

OVLASCENJA Pravo namirenja se ogleda u tome da zalogoprimac, ukoliko mu duznik ne namiri potrazivanje o dospelosti, namiri potrazivanje iz vrednosti zalozene stvari. Zalogoprimac ostvaruje to pravo najcesce prinudnom prodajom (na javnoj prodaji) preko suda u sudskom izvrsnom postupku. Postoje izuzeci:

- Ako stvar ima berzansku ili trzisnu cenu sud donosi odluku da se stvar proda po tekucij ceni;

- Ako bi troskovi javne prodaje bili nesrazmerno veci od vrednosti stvari, po proceni strucnjaka stvar se moze prodati po njihovoj proceni ili da je ako zeli zalogoprimac zadrzi u svojini;

- U svakom slucaju zalogoprimac ne moze zadrzati stvar u svojini po volji jer je to zabranjeno radi zastite duznika, ali se duznik i zalogoprimac mogu dogovoriti o dospelosti, a ne prilikom nastanka zaloznog prava, da duznik prepusti stvar zalogoprimcu ako proceni da mu to odgovara.

Ako licni duznik nije zalagac onda je za realizaciju potrebna izvrsna isprava i protiv realnog duznika kojom mu se nalaze da trpi namirenje prodaje stvari.

Ako dobijena vrednost od prodaje stvarui nije dovoljna za namirenje glavnog potrazivanja i ostalih troskova zalozni poverilac se moze namiriti iz duznikove imovine.Zalozno pravo zasnovano radi obezbedjenja potrazivanja ugovora o privredi realizuje se mnogo jednostavnije. Poverilaz nije duzan da se obrati sudu, vec moze odmah pristupiti prodaji zalozene stvari po isteku 8 dana od upozorenja duznika, duzan je da ga samo blagovremeno obavesti.Ko stvar gubi na vrednosti i pre dospelosti potrazivanja sud moze na zahtev i jednog i drugog da stvar proda na javnoj prodaji ili po berzzanskoj ili trzisnoj ceni. Pravo prvenstva je karakteristika svih stvarnih prava, koja su jaca od obligacionih, zbog unutrasnjeg(faktickog) odnos izmedju coveka i stvari. Zalogoprimac ima pravo prvenstva da se naplati iz vrednosti zalozene stvari pre ostalih poverilaca, ali i u odnosu na zalozene poverioce cije je pravo kasnije nastalo. Ako je jedna ista stvar zalozena radi obezbedjenja vise potrazivanja, vazi pravilo prvi u vremenu jac u pravu (prior tempore potior iure). Medjutim u privredi, potrazivanja zakonskih zaloznih poverilaca se namiruju obrnutim redom,najpre poslednji pa pretposlednji i sve tako do onog prvog. Ovo pravilo je uslovljeno cinjenicom da se u trenutku namirenja zalozena stvar nalazi kod poslednjeg poveroca, npr.poslednjeg prevozioca. Pravo na drzavinu. Zalozni poverilac obezbedjuje svoje potrazivanje prema duzniku tek sticanjem drzavine na zalozenoj stvari. Predaja stvari u drzavinu je nuzan uslov za nastanak zaloge, po pravilu u pitanju je neposredna ili iskljuciva drzavina ali moze biti i posredna sto je slucaj kada zalozena stvar sluzi obezbedjenju vise potrazivanja. Zalogoprimac ima pravo na drzavinsku zastitu i u odnosu na zalogodavca kao i prema neposrednom zalogoprimcu, ako je ovaj posredni.

Pravo sledovanja ostvaruje se na osnovu drzavine na zalozenoj stvari. Ovim ovlascenjem zalozno pravo stice stvarnopravni karakter.

Pravo upotrebe zalozene stvari. Pravilo je da zalogoprimac ne moze da upotrebljava zalozenu stvar ali oni se mogu dogovoriti u momentu zakljucenjaugovora o zallozi ili kasnije da zalogoprimac upotrebljava stvar. Ovaj sporaazum se naziva antihreza.Poseban slucaj antihreze predstavlja pravo zalogoprimca da pribira plodove. Za razliku od ovlascenja upotrebe pribirranje plodova je pravilo, u cilju da se smanji dug, medjutim ovo ovlascenje zalogoprimca se moze isljuciti sporazumom.

Pravo na dopunu zaloge Ugovor o zalozi je teretan pr.posao tako da zalogodavac odgovara za materjalne i pravne nedostatke zalozene stvari, samo za one koje su postojale u momentu zakljucenja ugovora o zalozi, tako da zalogoprimac moze zahtevati drugu odgovarajucu zalogu (stavr).

OBAVEZE ZALOGOPRIMCA

Obaveza brizljivog cuvanj stvari ogleda se u u tome da se stvar cuva sa paznjom dobrog domacina, odnosno dobrog privrednika. On se moze osloboditi ove odgovornosti ako je propast stvari posledica okolnosti koje mu se ne mogu pripisati u krivicu.(osim ako je stvar data u podzalogu bez pristnka vlasnika)Zalogodavac ima pravo da se stvar oduzme od zalogoprimca i preda drugome da je drzi za zalogoprimca, ako ovaj ne postupa u skladu sa obavezom brizljivog cuvanja stvari. Obaveza vracanja stvari se ogleda u tome da nakon namirenja potrazivanja zalozni poverlac vrati stvar duzniku. To je posledica akcesornog karaktera zalosnog prava. Takodje zalogodavac je duzan da dodje po stvar.

81. PRENOS RUCNE ZALOGE-USTUPAJE POTRAZ. I PODZALOGAS obzirom da je zalozno pravo akcesornog a ne samostalnog karaktera ono je

neprenosivo. Medjutim potrazivanje na osnovu kojeg je nastalo je prenosivo (osim kada je zakonom zabranjeno ili se radi o potrazvanju vezanim za licnost poverioca).

1) Ustupanje potrazivanja Sa ustupanjem potrazivanja obezbedjenog zalogom prenosi se i zalozno pravo. Ustupanje potrazivanja bez zaloznog prava ima za posledicu prestanak zaloznog prava. Za prenos zaloznog prava kao i derivatnog nacina sticanja potrebna su dva uslova:

- Postojanje pravnog posla (iustus titulus) koji predstavlja ugovor o ustupanju potrazivanja (cesija) prijemniku. Nije potrebna saglasnost duznika.

- Za punovaznost prenosa zaloznog prava potreban je i prenos zalozene stvari u drzavinu prijemnika (modus asquirendi). Samo uz saglasnost duznika. Ako je nema onda je prijemnik posredni drzalac a ustupilac neposredni (bitno je samo da nije u drzavini duznika). Posle prenosa (uz pristanak) uspotavlja se zaloznopravni odnos izmedju zalogodavca i novog zalogoprimca (prijemnika) dok ustupilac istupa iz odnosa.

2) Podzaloga Zalozni poverilac moze svoje potrazivanje i zaloziti radi obezbedjenja potrazivanja koje poverilac ima prema njemu. Podzalozno pravo ima za objekt potrazivanje koje je obezbedjeno zalogom a ne neposredno zaolzenu stvar. Podzalogoprimac stice zalozno pravo na potrazivanju koje podzalogodava ima prema duzniku, a tek posredno i na zalozenoj stvari koja obezbedjuje to potrazivanje. (ZOO zalogoprimac nema pravo da stvar da u podzalogu, jedino ako mu to dozvoli zalogodavac. Medjutim smatra se da dozvola zalogodavca se zahteva samo za predaju stvari u neposrednu drzavinu podzalogoprimca, a ne za i za zalaganje zaloznog prava.Kod podzaloge postoje tri lica medju kojima se uspostavlja odredjeni odno koji se regulice dvema cinjenicam: drzavina zalozene stvari i vreme dospelosti potrazivanja.

- Ako je podzalogoprimac neposredni drzalac duznik duguje njemu isplatu nakon koje ovaj ima obavesu vracanja stvari. Ako bi to ucinio prema svom poveriocu rizikuje obavezu vracanja stvari od podzalogoprimca.

- Ako je zalogoprimac posredni drzalac, duznik isplatu treba da polozi u sud. Ako to ucini podzalogoprimcu rizikuje d mu zalogoprimac srtvar ne vrati.

-82. ZALOZNO PRAVO NA PRAVIMA

Moderno pravo dopusta i zalganje potrazivanja. Poverilac moze obezbediti svoje potrazivanje tako sto ce mu duznik umesto stvari zaloziti potrazivanje koje on ima prema nekom svom duzniku. Predmet zalaganja mogu biti sva imovinska prava koja su prenosiva. Pored potrazivanja kao obligacionih prava mogu se zaloziti i imovinska ovlascenja iz autorskog prava, kao i pronalazackog (licence, patenti), zatim pravo plodouzivanja (tacnije prihodi i plodovi koje to pravo daje). Predmet zaloznog prava moze biti i samo zalozno pravo-podzaloga i hipoteke-nathipoteka. Mogu biti i sva buduca i uslovna potrazivanja s tim sto nastanak zaloznog prava zavisi od nastupanja uslova.

U svakom slucaju potrebno je ispunjenje odredjenih uslova;- Zakljucenje ugovora o zalaganju (iustus titulus) potrazivanja izmedju

zaloznog poverioca i zalogodavca. Nije potrebna saglasnost duznika. Medjutim potrebno je jasno naznaciti da se rdi o zalaganju a ne cesiji.

- Potrbno je i obavestenje duznika o zakljucenju ugovora o zalozi u pismenoj formi (potrazivanja). Obavestenje predstavlja jednostranu izjavu volje (modus asquirendi).

SADRZINA

Zalozno pravo na pravima pretpostavlja tri lica: zalogoprimca koji ima potrazivanje prema zalogodavcu(duzniku) (A), zalogodavca koji zalaze svoje potrazivanje prema duzniku (B), i duznika cija se cinidba zalaze radi obezbedjenja zalogoprimcevog potrazivanja (C). Za razliku od cesije gde ustupilac izlazi iz novog odnosa, ovde i dalje ostaje u odnosu jer svoje potrazivanje samo zalaze a ne prenosi ga. Ostaje i dalje nosilac potrazivanja koji zalaze jer je nemoguce preneti u drzavinu pravo koje je vezano za licnost. Ukoliko potrazivanje prema njemu dospe pre dospelosti njegovog potrazivanja prema duzniku on moze od duznika zahtevati ispunjenje. Zalogoprimac je duzan da preduzima sve mere za ocuvanje zalozenog potrazivanja. Moze podici tuzbu protiv duznika kako zalozeno potrazivanje ne bi zastarelo, koristiti paulijanski prigovor za pobijanje duznikovih radnji koje umanjuju imovinu i namirenje trazbine dovodi u pitanje.Njihov pravni polozaj zavisi od vremena dospelosti potrazivanja zallogoprimca prema zalogodavcu kao i zalogovca prema duzniku. Posle obavestenja da je zakljucen ugovor o zalaganju potrazivanja, duznik ispunjenje obaveze duguje zalogoprimcu. Ako je obaveza duznika dospela za namirenje pre dospelosti zalogoprimcevog potrazivanja on ce svoju obavezu , tj.iznos zahtev zalogodavca poloziti u sud. I u tome nema izbora. Ukoliko bi on ispunio obavezu svo poveriocu zalozno pravo bi se ugasilo. Zato se i vrsi publicite, tj predaka zalozene stvari u drzavinu,upis u zemljisnje knjige i obavestenje duznika kod zlaganja potreazivanja, inace bi zalogoprimcu ostalo pregrst rizika.Ako se obaveza duznika sastoji u predaji stvar (dare) on ce je (po obavestenju o zalaganju) predati zalogoprimcu koji stice rucnu zalogu a zalogodavac svojinu.

ZALAGANJE HARTIJA OD VREDNOSTI Posto je potrazivanje iz hartije od vrednosti inkorporisano u hartiji, njegovo zalganje se vrsi prostom predajom hatrije od vrednosti, maltene kao zalaganje stvari. Zalaganje se vrsi indosamentom, klauzula kojom se prenosi ili zalaze pravo iz hartije.Kod zalaganje potrebno je naznaciti da je potrazivanje samo zalozeno. Pored oznacavanja zalganja indosamentom potrebna je i predaja hartije zalogoprimcu.

83. PRAVO ZADRZAVANJA (RETENCIJA)

Pravo retencije ili zadrzavanja je pravo poverioca dospelog potrazivanja da zadrzi duznikovu stvar koja se nalzi u njegovoj drzavini dok mu potrazivanje ne bude naplaceno. U slucaju da duznik postane nesposoban za placanje poverilac moze vrsiti pravo potrazivanja iako njegovo potrazivanje nije dospelo. Pravo zadrzavanja je akcesornog karaktera. Iz ovog prava proizlaze dva ovlascenja:

- Ovlascenje zadrzavanja duznikove stvari;- Ovlascenje namirenja iz njene vrednosti ako mu duznik ne namiri

potrazivanje.Ovlascenje zadrzavanja duznikove stvari je osnovni cilj retencije zbog koga se ovo pravo ustanovlava, po ovom cilju je i pravo dobilo naziv (res-stvar, teneo, tenere-drzati).Na osnovu ovog ovlascenja pravo retencije je slicno prigovoru neispunjenog ugovora gde strana ima mogucnost odbijanja ispunjenje (odnosno zadrzavanja ispunjenja) koje se od nje zahteva ako ni druga nije ispunila svoju obavezu. Medjutim pravo retencije ima siru primenu i moze se koristiti uvek kada poverilac ima drzavinu stvari, od ovog prigovora koji je moguc samo kod dvostranoobavezujucih ugovora.Po ovlascenju namirenja i karakteristike akcesornog karaktera pravo retencije ima slicnosti sa zaloznim pravom. Medjutim ima i razlike:

- Retinent zadrzava stvar koja je vec u drzavini, za razliku od zaloznog prava gde drzavina nastupa tek po zakljucenju ugovora o zalozi

- Potrazivanje kod retencije je vec dospelo a kod zaloznog treba tek da dospe za naplatu.

- Retinent se moze namiriti iz vrednosti stvari samo ako je ima u nepodrednoj drzavini, u suprotnom nem pravo sledovanja kao kod zaloznog prava kod koga drzavinsku zastitu ima i posredni drzalac.

USLOVI ZA PRIMENU PRAVA ZADRZAVANJA

- Potrebno je da retinent ima dospelo potrazivanje, izuzetno moze zadrzati duznikovu stvar i pre dospelosti kada je duznik posto nesposoban za placanje;

- Zatim da retinent ima neposrednu drzavinu na duznikovoj stvari;- Predmet zadrzavanja mogu biti samo pokretne stvari iz kojih se moze

naplatiti. Izuzetno mogu biti nepokretnosti jer je tesko ostvariti dzravinu na nepokretnosti i ne moze se naplatiti vec samo vrsiti pritisak na duznika da ispuni svoju obavezu. Predmet zadrzavanja ne mogu biti duznikove isprave, legitimacije prepiske, niti stvari koje su se u poveriocevoj drzavini nasle protivno volji vlasnika. Izuzetno poverilac moze zadrzati stvar koju ima u drzavini po osnovu ostave, npr. ugostiteljske organizacije imaju pravo zadrzavanja stvari koje su gosti uneli do potpunog namirenja poterazivanja za smestaj, ishranu i sl.

SADRZINA PRAVA RETENCIJE

Pravo retencije se javlja kao prigovor u slucaju kada vlasnik stvari zahteva povracaj stvari koju je poverilac zadrzao jer ovaj nije ispunio svoju obavezu. U slucaju ispunjenja obaveze poverilac je duzan da stvar vrati vlasniku. Obavezu vracanja stvari poverilac duguje i kada mu duznik pruzi odgovarajuce obezbedjenje za ispunjenje potrazivanja (narocito kad je duznik zainteresovan, da tu stvar ima u drzavini). Za to je najbolje da obezbedjenje bude sigurno , npr. da se ustanovi zalozno pravo.Ukoliko duznik nije zainteresovan za zadrzanu stvar, zbog cega drzavina stvari gubi smisao radi obezbedjenja potrazivanja, poverilac se moze namiriti iz vrednosti stvari, on to moze uciniti bez obracanja sudu, samo je potrebno blagovremeno obavestenje duznika ( kao kod potrazivanja iz ugovora o privredi). Kod nas to pravo imaju smo poverioci iz ugovora o privredi, obicni se moraju obratiti sudu

84. POJAM, PREDMET I SUBJEKTI HIPOTEKE

Hipoteka je stvarnopravo na tudjoj nepokretnoj stvari koja ovlascuje hipotekarnog poverioca da, radi naplate trazbine, zahteva prodaju hipotekovanje nepokretnosti na zakonom odredjeni nacin, bez obzira u cijoj se drzavini i svojina stvar nalazi u momentu predaje, i iz dobijene vrednosti naplati svoje potrazivanje pre obicnih i pre hipotekatnih poverilaca sa kasnijim rangom. Ona sluzi obezbedjenju potrazivanja izrazenog u novcu u domacoj ili stranoj valuti. Potrazivanje mora biti punovazno, odredjeno i sadasnje, a samo izuzetno buduce i uslovno. Kao oblik zalozno pravo karakterise se nacelima akcesornosti, oficijelnosti, specijalnosti i nedeljivosti, a razlika od rucne zaloge je u drugcijem sredstvu publiciteta, upisa u registar umesto prenosa drzavine.Etimoloski rec hipoteka (hypotheca) je grckog porekla i predstavlja kovanicu reci: „hypo“ – ispod, pod; i „tithemi“ – staviti, podloziti, ciji je zajendicki smisao „staviti stvar pod neciju vlast“

PREDMETPo Zakonu o hipoteci, predmet hipoteke moze da bude:

- Nepokretna stvar (zemljiste i gradjevinski objekat);- Deo nepokretne stvari;- Udeo suvlasnika na nepokretnoj stvari ( nije potrebna saglasnost

ostalih suvlasnika jer se udeo nalazi u pravnom prometu);- Poseban deo zgrade na kome postojii pravo svojine (stan, poslovna

prostorija, garaza);- Pravo na zemljistu koje sarzi ovlascenje pravnog raspolaganja (pravo

gradjenja, pravo prece kupovine);- Objekt u izgradnji (zapoceta kuca) kao i poseban deo u izgradnji.

Predmet hipoteke mogu biti i odredjene pokretne stvari o cijoj svojini se vode posebni registri (brodovi, vazduhoplovi).U zemljisnoknjiznom smislu predmet hipoteke je zemljisnoknjizno telo koje sacinjava zemljisna parcela sa trajnim zgradama cvrsto povezanim sa njom. Ako vlasnik zeli opteretiti samo deo nepokretnosti mora traziti otcepljenje tog dela i upis u novi zemljisnoknjizni ulozak.Predmet hipoteke se prosiruje primenom pravila o ekstenzivnosti hipoteke, koja se razmatra u uzem i sirem smislu:

- U uzem smislu ekstenzivnom je posledica primene pravila „accessorium sequitur principali“ (pripadak deli sudbinu glavne stvari) i podrazumeva prostiranje hipoteke na neodvojene plodove hipotekovanje stvari (plodovi vocaka), na sastavne delove (uredjaji za navodnjavanja) i pripatke (poljovrivredno orudje), ali i pomocne prostorije (letnje kuhinje).

- U sirem smislu ekstenzivnost je posledica da se hipoteka prostire i na sva naknadna poboljsanja nepokretnosti kako vestacka (krcenje suma) tako i prirodna ( novo recno ostrvo) . Za ovu ekstenzivnost potrebno je prvo da poboljsanja povecajvaju vrednost hipotekovanje nepokretnosti (bilo oslobadjanjem od tereta bilo poboljsnjem njenog kvaliteta), i drugo da poboljsanje pripadne u svojinu vlasnika nepokretnosti.

U slucaju propasti objekta hipoteka se prostire i na sumu osiguranja po pravilu (ono sto nesto zameni preuzima njegovu pravnu prirodu).Predmet hipoteke ne mogu da budu stvari koje se ne nalaze u pravnom prometu, niti prava na nepokretnosti koja se ne mogu unovciti licne i stvarne sluzbenosti ili pravo prece kupovine (neotidjiva pravna moc bez realne vrednosti).

SUBJEKTIHipotekarni poverilac i hipotekarni duznik mogu biti sva fizicka i pravla lica.Hipotekarni poverilac je ujedno i poverilac potrazivanja cije se izvrsenje obezbedjuje hipotekom, tako da je uvek subjekt oba pravna odnosa (stvarnopravnoh i obligacionopravnog).Hipotekarni duznik je vlasnik hipotekovane nepokretnosti i najcesce je i duznik potrazivanja. U slucaju da je vlasnik predmeta hipoteke trece lice on je realni duznik a duznik z obigacionog odnosa je licni duznik. Ovo odvajanje nosioca obaveze moze nastati prilikom konstituisanja hipoteke, ali i naknadno tako sto hipotekarni duznik prenese pravo svojine na hipotekovanoj stvari trecem licu, ili duznik uz saglasnost poverioca ustupi obavezu trecem licu.

85. ZABRANJENE KLAUZULE KOD HIPOTEKE

U hipotekarnom pravu karakteristicna je zabrana odredjenih klauzula, koje ukoliko se ugovore predstavljaju nistave odredbe:

a) Zabranjeno je ugovovaranje prodaje na nacin koji nije regulisan Zakonom o hipoteci. Iako je ovim zakonom ovo omoguceno tzv.naknadnim ugovor, ova odredba potrebna je radi zastitie duznika od nesavesnog poverioca;

b) Zabranjeno je prenos svojine na hipotekovanoj stvari poveriocu umesti isplate-komisorna klauzula. Ovom odredbom se predvidja da u slucaju neisplate obezbedjenog zalogom predmet zaloge neposredno prelazi u svojinu zaloznog poverioca, bez obzira da li vrednost stvari odgovara neisplacenom dugu. Ova klauzula bi omogucila da, s obzirom da je uglavnom vrednost stvari veca od duga, sticanje neizmerne koristi i ostecenje interesa hipotekarnog duznika, jer vodi gubitku svojine na zalozenoj stvari bez obaveze utvrdjavanja i isplate razlike u ceni dosadasnjem vlasniku. Medjutim nakon dospelosti potrazivanja ona se moze ugovoriti jer nema potrebe za posebnom zastitom duznika. Ako ima vise potrazivanja, ugovaranje ove klauzule u korist jednog pverioca potrebna je saglasnost ostalih.

c)d) Zabranjeno je prenos svojine poveriocu po odredjenoj ceni-marcijanski

pakt. Ovde se radi o tzv. uslovnoj prodaji predmeta zaloge.Tj da u slucaju neispunjenja obaveze poverioc stice svojinu stvari po odredjenoj ceni, ona se moze ugovoriti kao i u prethodnim slucajevima tek nakon dospelosti potrazivanja, tj. na osnovu naknadnog ugovora.

Zabranjeno ugovaranje prava koriscenja hipotekovane stvari (upotreba i pribiranje plodova)- antihreticka klauzula. , izuzetno je dozvoljena kod ugovora o zalozi na brodu. Postoji cesto izigravanje ove klazule, kada hipotekarni duznik da hipotekavni stvar u zakup hipotekarnom poveriocu uz cesiju zakupnine u korist zakupoprimca i njeno prebijanje sa potrazivanjem ili konstituisanjem plodouzivanje na hipotekovanoj stvari do isplate potrazivanja.

86. PRAVO NAMIRENJA HIPOTEKARNOG POVERIOCA

Pravo namirenja je mogucnost hipotekarnog poverioca da izdejstvuje prodaju predmeta hipoteke na zakonom odredjeni nacin i naplati svoje potrazivanje iz vrednosti predmenta hipoteke. Potrebni su sledeci uslovi:

- Dospelost potrazivanja, i zastarelo potrazivanje obezbedjeno zaloznim pravom se moze namiriti iz vrednosti predmeta zaloge, ali samo do visine vrednosti bez zadiranja u imovinu duznika ako se pozove na zastarelost.

- Docnja duznika nastupa ako duznik po dospelosti ne ispuni trazbinu niti pnudi ispunjenje u predvidjenom roku, za nastupanje docnje potrebni je dospelost potrazivanja i opomena.

- Izbor namirenja iz hipoteke podrazumeva da za razliku od obicnog poverioca hipotekarni ima dva pravna zahteva:obligacionopravni uperen prema imovini duznika i stvarnopravni uperen prema hipotekovanoj stvari. Moze oba da iskoristi ako se ne moze namiriti svoje potrazivanje jednim zahtevom jer jedan ne iskljucuje drugi niti su suprotstavljena.

Pravo namirenja se ostvaruje kroz dva stadijuma: prodaja hipotekovane stvari i naplata hipotekovanog potrazivanja.

- Pravo prodaje jeste ovlascenje hipotekarnog poverioca da zahteva prodaju predmeta hipoteke kako bi novcano izrazio vrednost premeta hipoteke, tako da potrazivanje i hipotekovana stvar se svde na zajednicki imenitelj, novac.

- Naplata potrazivanja poverioca koji se namiruje iz prodajne nepokretnosti obvlja se na rocistu za deobu iznosa postignutog prodajom te nepokretnosti koje se odrzava po pravosnaznosti resenja o prodaji nepokretnosti kupcu. Resenjem o namirenju sud utvrdjuje visinu deobne mase, lica i potrazivanjakoja se namiruju, red namirenja i troskove izvrsenja. U slucaju da deobna masa ne dostize iznos za namirenje jednog potrazivanja onda se najpre namiruju troskovi, zatim kamata i najzad glavnica.

Po ZH pravo namirenja moze da se ostvari na tri nacina:a) Prenos svojine umesto ispunjenja, ovaj nacin podrazumeva da po dospelosti

potrazivanja presaje potreba za nekom posebnom zastitom duznika zato je dopusteno da oni postignu sporazum (naknadni ugovor) o potpunom ili delimicnom prenosu svojine ili nekog drugog prava u korist poverioca umesto ispunjenja duga. Ovaj ugovor mora biti u pismenoj formi potpisi overeni u sudu i prakticno ima snagu sudskog poravnanja, izbegava se formalni postupak prodaje hipotekovane stvari.

b) Vansudski postupak namirenja hipotekarnog poverioca uveden ZH kako bi se izbegla duga procedura sudske prodaje. Ugovor o hipoteci sacinjen je u obliku verodostojne ili izvrsne isprave. S tim sto ZH predvidja da sadrzi odredjene elemente kako bi imao snagu izvrsne isprave po ZIP ( vec receni u izvrne zalozne izjave). Postupak pocinje slanjem pismene opomene duzniku i vlasniku ako su razlicita lica koja sadrze sve podatke. Sva pismena duzniku smatraju se urucenim ako su poslata preporucenom postom na adresu hipotekovane vrednosti na adresu duznika iz ugovora o hipoteci i vlasnika nepokretnosti. Registar nepokretnosti donosi resenje o prodaji i vrsi zabelezbu hipotekarne prodaje. Duznik moze izjaviti zalbu drugostpenom organu ako su potrazivanj i hipoteka prestali, potrazivanje nije dospelo ili je dug isplacen. Drugostepeno resenje je konacno i izvrsno.Ako u roku od 30 dana od dana izdavanja resenja o zabelzbi duznik ne plati dug poverioc moze prstupiti prodaji nepokretnosti putem aukcije ili neposredne pogodbe.

- Aukcijska prodaja poverilac moze sam organizovati aukciju ili to prepustiti ageenciji, oglas o prodaji mora biti objavljen u regionalnom dnevnomlistu najmanje 45 dana pre prodaje. Pocetna cena na prvoj aukciji mora biti najmanje 75% vrednosti na drugoj 60%, takodje i sam poverioc moze da je kupi i stekne svojinu na hipotekovanoj nepokretnosti.

- Neposredna pogodba se ogleda u tome da poverilac moze nepokretnost prodati po iseku roka od 30 dana od izdavanja resenja o zabelezbi hipotekarne prodaje po ceni koja je priblizna trzisnoj. Poverilac mora najkasnije 15 dana pre zakljucenja ugovora o prodaji da obavesti duznika, vlasnika nepokretnosti kao i lica koja imaju neka prava na nepokretnosti. ZH predvidja privilegovaniji polozaj poverioca, takodje je predvidjena i obaveza nadleznog organ da pruzi pomoc poveriocu neophodnu za sprovodjennje postupka namirenja (iseljenje vlasnika i sl.)

Nakon prodaje predmeta hipoteke pristupa se naplati duga.c) Sudska prodaja hipotekovane nepokretnosti sprovodi se radi prinudne

naplate novcanog potrazivanja po zahtevu izvrsnog poverioca cije je potrazivanje dospelo u skladu sa ZIP. Dakle on mora najpre da dobije izvrsnu ispravu u parnicnom postuku (pravosnazna i izvrsna presuda ili sudsko poravnanje) ukoliko je vec nema (sudska hipoteka). Pretpostavke za dobijanje izvrsne isprave su dospelo potrazivanje (materjalnopravna pretpostavka) i postojanje hipoteke na tuzenikovoj nepokretnosti (formalnopravna pretpostavka). Hipotekarni poverilac koji je podigao hipotekarnu tuzbu ima na raspolaganju i zabelezbu hipotekarne tuzbe koja omogucava da e izvrsni naslov neposredno uperi protiv svakog vlasnika nepokretnosti.Predmet izvrsenja moze biti samo nepokretnost ciji je vlasnika hipotekarni duznik. Prodaja se vrsi javnim nadmetanjem osim ako su se dogovorili za neposrednu pogodbu. Na prvom rocistu vrednost ne sme biti ispod procenjene, posle 30 dana na drugom 2/3 a ako nema ponude prihvatice se ponuda izvrsnog poverioca u visini od 2/3 vrednosti.

88. PRAVA I OBAVEZE HIPOTEKARNOG DUZNIKA

PRAVA1) Pravo na ostatak vrednosti (hiperocha) je ovlascenje hipotekarnog duznika

da, po naplati svih potrazivanja iz prodajne cene predmeta hipoteke, preostali deo vrednosti pripadne njemu.. Jer u poslovnoj praksi 50%vrednosti hipotekovane stvari pokriva iznos potrazivanja (poverilac nece da rizikuje). Zato i postoje zabranjene klauzule uglavnom radi sprecavanja sticanja bez osnove i uskracivanje razlike u iplati prodajne cene duzniku.;

2) Pravo raspolaganja rangom hipoteke je pravo hipotekarnog duznika ustanovljeno Zakonom o hipoteci. On moze:

a) Raspolagati neispisanom hipotekom;b) Zabelezba prvenstvenog reda;c) Predbelezba nove hipoteke.

OBAVEZE1) Obaveza cuvanja vrednosti hipotekovane stvari se ogleda u tome da, s

obzirom da je hipotekovana stvar kod njenog vlasnika (duznika) i njegovoj

drzavini, da se uzdrzi od faktickih kao i pravnih radnji kako joj ne bi umanjio vrednost. Ova obaveza nije izricito predvidjena zakonom ali proizlazi iz prava hipotekarnog poverioca u slucaju smanjenja vrednosti predmeta hipoteke. Dakle hipotekarni duznik se mora ponasati kao dobar domacin odnosno dobar privrednik.

2) Obaveza trpljenja namirenja potrazivanja iz vrednosti predmeta hipoteke, posredstvno suda. ZH je regulisao i obavezu intervencije nadleznog organa radi omogucavanja vansudskog namirenja u slucaju ometanja, postupak sudske prodaje se regulise po pravilima izvrsnog

89. PRESTANAK (GASENJE) HIPOTEKE Formalnopravno hipoteka moze prestati samo suprotnim aktom od njenog sticanja. Hipoteka je pravo koje nastaje uknjizbom (intabilacijom) a prestaje ispisom (ekstabulacijom) iz javnog registra. Pravo brisanja moze zahtevati duznik, vlasnik ili poverilac. Uz zahtev za brisanje duznik mora imati ipismenu izjavu hipotekatnog poverioca da je saglasan da se izvrsi ispis hipoteke (tzv. Brisovna dozvola) ili pravosnaznu sudsku odluku kojom se utvrdjuje da je potrazivanje hipotekatnog poverioca prestalo. Protiv resenja o brisanju i jedan i drugi imaju pravo zalbe.Ispis se moze zahtevati tek nakon nastupnja zakonom predidjenog materjalnopravnog razloga:

- Odricanje od potrazivanja i odricanje od hipoteke predstavlja mogucnost koja je posledica autonomije volje i dispozitivnosti gradjanskih subjektivnih prava. Odricanje se moze pobijati samo ako je imalo za cilj ostecenje poverioca (actio Pauliana). Za odricanje poverioca od potrazivanja potrebna je saglasnost duznika (oprostaj, oprost duga), ukoliko je doslo do odricanja od dela potrazivanja hipoteka vazi za preostali dug (nedeljivost zaloge)Za odricanje od hipoteke dovoljna je pismena izjava volje hipotekarnog poverioca sa overenim potpisom u sudu, ne zahteva se saglasnost duznika. Odricanjem od hipoteke poverioc zadrzava polozaj obicnog poverioca potrazivanja.

- Konfuzija i konsolidacija; Konfuzija postoji kada lice stekne i potrezivanje i dug, moguce je kad poverilac nasledi imovinu duznika ili obrnuti spajanjem dva pravna lic, ustupanjem potrazivanja duzniku.Konsolidacija postoji kada isti pravni subjekt postane i hipotekarni povroc i hipotekarni duznik.

- Propast hipotekovane stvari prestaju sva stvarna prava, ukoliko ne dodje do realne subrogacije(npr. na mesto predmeta hipoteke stupi suma osiguranja), hipotekarni poverilac stice zalozno pravo na potrazivanje sume osiguranja. Ukoliko je samo delimicno propao hipoteka se svodi na preostali deo a ispravka upisa se vrsi po samom zakonu.

- Amortizacija (brisanje) potrazivanja obezbedjenog hipotekom regulisana je ZH tako da se vrsi na osnovu pravosnazne sudske odluke koja se donosi ako je proteklo 20godina od dospelosti potrazivanja, a nema nikog.

- Eksproprijacija je predvidjena ZH kao i sli nacini prestanka hipteke u cilju zadovoljenja opsteg interesa. Ispis vrsi novi vlasnik a hipotekarni poverilac stice zalozno pravo na isplacenoj naknadi, u slucaju isplate

vrednosti u novcu hipoteka se transformise u zalozno pravo na potrazivanju.

90. POJAM I PREDMET REGISTROVANE ZALOGE

Registarska zaloga (pokretna hipoteka, bezdrzavinska zaloga) je zalozno pravo na pokretnim stvarim i pravima kojim se ovlascuje zalozni poverilac da u slucaju docnje duznika sa isplatom duga zahteva prodaju zalozene stvari be obzira u cijoj svojini i drzavini se nalazi i naplatu potrazivanja iz njene vrednosti. Nastaje upisom u poseban javni registar za zalaganje pokretnih stvari. Regulisana je Zakonom o zaloznom pravu na pokretnim stvarima iz 2004 godine. Moze se obezbediti i buduce potrazivanje i uslovno ili oroceno, ali moraju biti precizirani uslov, odnosno vreme kada ce potrazivanje nastati.PREDMET

1) Pokretne stvari mogu biti predmet zaloge smo ako su individualno odredjene, mogu biti i genericne ali se moraju individualiziratu, kaoo izbir pokretnih stvari (inventar preduzeca).

2) Prenosiva potrazivanja gde se shodno primenjuju pravila kod registarskoj zalozi pokretnih stvari;

3) Suvlasnicki udeo pokretne stvari ili zbira pokretnih stvari. Udeo se moze se zaloziti bez saglasnosti ostalih suvlasnika;

4) Zalozno pravo na buducim stvarima ili buducim pravima moze se konstituisati uslovno. Nastaje tek kada zalogodavc stekne svojinu na toj stvari, pravo potrazivanja ili drugo imovinsko pravo.

91. SUDSKA I VANDUDSKA PRODAJA KOD REGISTROVANE ZALOGE

Zalozni poverilac kod registrovane zaloge ima ovlascenja kao i hipotekarni poverila (pravo namirenja, prvenstva, sledovanja) uz odredjena ustupanja. Pravo namirenja obuhvata pravo prodaje i pravo naplate. Kao i kod hipotekarnog poverioca i ovde postoji razlika da li je u pitanju privredni subjekat ili fizicko lice. Kod privrednog subjekta postoji mogucnost da o dospelosti potrazivanja moze da izvrsi prodaju na vansudskoj javnoj prodaji ili po trzisnoj, berzanskoj ceni, neposrednom pogodbom ili je zadrzi u svojini.bez obracanja sudu Jedini uslov je da pismeno obavesti zalogodavca na adresu upisanu u Registar i zahtev poverioca da se u Registar zaloge upise da je zapoceo postupak namirenja. .Kad je u pitanju fizicko lice kao i ugovora o hipoteci postoji zabrana komisionatne i marcjanske klauzule, sporazumi koi se mogu konstituisati tek nakon dospelosti potrazivanja.naknadni ugovor.Nacini realizacije prava prodaje:

1) Sudska prodaja predmeta zaloge. Zalozni poverila moze zahtevati posle upisa pocetka namirenja da se predmet zaloge proda na javnoj prodaji ili po tekucoj ili berzanskoj ceni. Ako bi troskovi bili nesrazmerni sud moze odluciti da poverilac stvar proda neposrednom pogodbom po ceni utvrdjenoj vestacenjem ili da je po toj ceni zadrzi;

2) Vansudska prodaja , poverilac moze koristiti oovu prodaju nakon 30 dana od upisa pocetka namirenja.

3) Vansudska javna prodaja putem nadmetanja moze se koristiti ako je predvidjena ugovorom o zalozi;

4) Prodaja po trzisnoj ili berzanskoj ceni moguca je ako je predvidjena ugovorom o zalozi ili tzv.naknadnim ugovorom. Trzisna cena je ona po kojoj se se iste ili slicne stvari prodaju pod uobicajnim okolnostima u vreme i mestu prodaje premeta zaloznog prava. Berzanska cena je ona po kojoj se iste ili slicne stvari proaju na berzi.

Zalozni poverilac moze namiriti glavnicu i nakon zastarelosti potrazivanja.Zadrzavanja prava na drzavinu od strane zalogodavca je osnovni moti uvodjenja registarske zaloge. Zakonom je predvidjeno da se subjekti registarske zaloge mogu sporazumeti da zalozni poveilac stice drzavinu zalozene stvari nakon dospelosti potrazivanja, svakako je stice najkasnije nakon sto duzniku i zalogodavcu dostavi obavestenje o realizaciji zaloge. On moze od suda zahtevati da donese resenje o predaji stvari u drzavinu , a za ostvarenje zahteva mu je potreban overeni izvod iz Registra koji ima karakter izvrsne isprave. Sud mora odluciti u roku od tri dana. Prigovor na ovo resenje ne odlaze izvrsenje. U slucaju da mu duznik ne preda dobrovoljno poverlilac ima pravo na drzavinsku zastitu.

94. PRAVO PRECE KUPOVINE – POJAM,OBLICI I SADRZINA

Pravo prece kupovine ovlascuje imaoca da zahtev od vlasnika, kada odluci da proda stvar, da mu je ponudi pre ostalih kupaca, kao i da ukoliko vlasnik ne postujuci njegovo pravo i stvar proda trecem licu, zahteva da mu stvar bude ustupljena pod istim uslovima pod kojim je zakljucen ugovor o prodaji.Cilj zbog koga se ustanovljava pravo prece kupovine jeste zastita interesa odredjenih lica da poseduju izvesne stvari pre drugih npr. kod susvojine u slucaju prodaje suvlasnickog udela pravo prvenstva imaju suvlasnici. Zakonsko pravo prece kupovine je predmet izucavanja stvarnog prava dok je ugovorno pravo prece kupovine obligacionog karaktera.

OBLICIZakonsko pravo prece kupovine ima svoj osnov neposredno u zakonu. Za njegov nastanak nije potrebna saglasnost bilo kog pravnog subjekta. Nije ograniceno u trajanju Zato se moze reci da predstavlja ogranicenje prava svojine , tj prava raspolaganja.

- predmet zakonskog prava prece kupovine mogu biti nepokretne stvari (poljoprivredno, gradjevisnko zemljiste, sume stanovi zgrade), izuzetno pokretne stvari (kulturna dobra) i izuzetno neka imovinska prava.

- Subjekti su najcesce suvlasnici, srodnici, sanaslednici, susedi i drzava.ZOSPO nije predvidjao opste pravo prece kupovine suvlasnika, medjutim Nacrt zakona o pravu svojini i drugim stvarnim pravima ga predvidja ali do stupanja na snagu to je predvidjeno i na osnovu vazeceg Zakona o nepokretnosti. I drugi zakoni predvidjaju subjekte ovog pravo, tako Zakon o preduzecima predvidja da su to clanovi, akcionari prilikom prodaje trecim licim, zatim sto se tice drzave (sto je narocito karakteristicno kod nas jer ima privilegovan polozaj) ona ce to ciniti radi zastite opsteg interesa, predvidjeno Zakonom o kulturnim dobrima u slucaju prodaje kulturnih dobara koja se nalaze u privatnoj svojini itd.

Ugovorno pravo prece kupovine ovlascuje svog imaoca da pre ostalih stekne pravo svojine pre ostalih.vlasnik stvari obavezuje se da u slucaju prodaje stvari ovu najpre

ponudi ranijem vlasniku.ugovorno pravo prece kupovine je izraz autonomije volje u ugovornom pravu i tesko je reci da predstavlja ogranicenje svojine. Ono se javlja u obliku sporedne klauzule uz osnovni ugovor (najcesce ugovor o prodaji). Licno je pravo i neprenosivo niti nasledivo. Trajanje je ograniceno zakonom na 5 godina mada strane ugovornice mogu odrediti i kraci rok. Moze nastati i po osnovu testamenta.U nasem pravu pravo prece kupovine je regulisano ZOO kao modalitet ugovora o prodaji u delu „slucajevi prodaje sa narocitim pogodbama“.

- Predmet ugovornog prava prece kupovine mogu biti kako nepokretne tako i pokretne stvari

- Subjekti su ugovorne strane prodavac (ugovor o prodaju) i poklonodavac(ugovor o poklonu).

SADRZINA Pravo prvenstva predstavlja ovlascenje titulara prava prece kupovine da ga obavezno lice, kada odluci da proda stvar, obavesti o tome kao i o uslovima prodaje kako bi pre ostalih zakljucio ugovor o prodaji. Titular prava prece kupovine ce realizovati svoje pravo ako prihvati ponudu za zakljucenje ugovora.Imalac prava prece kupovine duzan je da o svojoj nameri obavesti obavezno lice u roku od 30 dana o dana prijema ponude. Rok je prekluzivan sto zanci da po njegovom isteku titular prava prece kupovine gubi to pravo. Ali samo za tu prodaju ne i za sledecu. Uz izjavu da prihvata ponudu imlac je duzan da isplati kupovnu cenu dogovrenu ili da istu polozi u sud ( za pokretne stvari), kod nepokretnosti ponuda i prihvatanje mora biti u pismenoj formi jer je za ovu vrstu ugovora vazi bitna forma.Pravo prekupa; ako vlasnik proda stvar trecem licu a ne ponudi je najpre imaocu pava prece kupovine ili je trecem licu proda po povoljnijim uslovim, pravo prece kupovine je povredjeno. Tada imalac stice pravo prekupa, tj. da pobija ugovor o prodaji zakljucen sa trecim licem i da zahteva da stvar bude nemu ustupljena pod istim uslovima.

- Ovo pravo prekupa se moze vrsiti samo ako je izmedju vlasnika i treceg lica zakljucen punovazni ugovor o prodaji, i to je prvi uslov. Imalac ce zahtevati da taj ugovor ne vazi prema njemu ne iz razlga nistavosti vec iz razloga nepostovanj njegovog prava prece kupovine. Ukoliko bi isticao razlog nistavosti ne bi mogao da vrsi pravo prekupa;

- Drugi uslov je da imalac u roku za isticanje prava prekupa (koji je po ZOO 6 meseci, za pokretne i godina dana za nepokretne oda saznanja, i dve godine od zakljucenja ugovora o prodaji, pravo koje istice u roku od 5 godina od prenosa svojine na trece lice) polozi iznos prodajne cene u sudski depozit.

Zakonsko pravo prece kupovine ce se sprovesti i bez obzira na savesnost treceg lica jer ima osnova u zakonu, a vazi pravilo da neznanje prava ne oslobadja, dok kod ugovornog prava pravo prekupa imalac ce imati samo prema nesavesnom trecem licu, u slucaju savesnog lica (i pravila njihove zastite radi pravne sigurnosti) imalac ce moci damo zahtevati naknadu stete od svog saugovaraca.

95. POJAM I SADRZINA PRAVA GRADJENJA

Pravo gradjenja je ovlascenje imaoca ovog prava da na tudjem zemljistu podigne zgradu bilo na povrsini ili ispod. To je stvarno pravo na tudjoj stvari, a za

optereceno zemljiste je stvarnopravni teret. Vodi poreklo iz rimskog prava. Superficies ili pravo gradjenja je nastalo iz dugorocnog zakupa zemljista sa stvarnopravnim dejstvom. Potrebe za kucom su pojedina lica zadovoljavala tako sto su uzimala tudje zemljiste u zakup radi pravljenja kuce, s tim sto u pocetku su zgrade podignut na tom zemljistu postajale svojina vlasnika zemljista a superficijar je bio samo zakupac, kasnije superficijar dobija stvarnopravnu zastitu, a superficies postaje stvarno pravo na tudjoj stvari. Usrednjem veku pravo gradjenja se uklapalo u shvatanje o podeljenoj svojini, sve sto je spojeno sa zemljom deli njenu pravnu sudinu. Etazna svojina je promenila privatnu svojinu kao i institu time-shering vreme, tako da se pravo svojine danas deli i horizontalno i vertikalno.

SADRZINA

Kod prava gradjenja odvaja se svojina na zemlji od svojine na stvarima (objektima) koje su spojene sa njom i predstavljaju njen „pripadak“. Vlasnik zemljiste nije vlasnik gradjevinskog objekta jer svojina povodom njega pripada drugome. Zgrada koja predstavlja „sastavni deo“ zemljista, kod prava gradjenja je samostalni objekt. S obzirom da superficijar ima pravo svojine na zgradi znaci da je ono vecito, ali time bi pravo svojine na zemljistu postalo iluzorno, zato je pravo gradjenja ogranicenog karaktera sto ukazuje i sam osnov nastanka a to je ugovor o zakupu kojim se odredjuje njegovo trajanje ili se primenjuju rokovi iz zakona koji ovo pravo regulise. Na osnovu ugovora vlasnik zemljista prenosi pravo gradjenja na superficijara, ovim ugovorom stavlja van snage pravilo superficies solo credit, dakle sadrzi klauzulu odricanja od ovog pravila. Superficijar ima pravo na zastitu svojine putem petitornih tuzbi kao drzalac uziva drzavinske zastitu, kao i tuzbe iz ugovora o zakupu.Superficijar je vlasnik zgrade stecene po osnovu prava gradjenja. Ima sva ovlascenja iz prava svojine ( drzanje, koriscenje, raspolaganje). Superficijar ima i obaveze kako javnopravnog karaktera (placanje poreza, taksi) tako i privatnopravnog karaktera (npr. da placa izvesnu sumu novca vlasniku zemljista slicno zaupnini). Ova obaveza se utvrdjuje ugovorom i moze se isplacivati periodicno ili odjednom. Dok traje gradjenje superficijar ima samo golu svojinu (nuda proprietas) njegovo pravo svojine ozivljava prestankom prava gradjenja.Pravo gradjenja nastaje na osnovu ugovora i upisa u zemljisne knjige.

96. POJAM I PRED UPISA U EVIDENCIJU NEPOKRETNOSTI I PRAVA

Evidenciju nepokretnosti i prava cine javni registri (knjige) u koje se upisuju podaci o nepokternostima i pravima na njima. Evidencija nepokretnosti treba da bude jedinstvena i medjusobno uskladjena funkcionalna celina svih relevantnih faktickih podataka o nepokretnostima i pravima.U pravnoj teriji postoje tri sistema zemljisnih registra (evidencija nepokretnosti iprava):

- Torensov sistem;- Francuski sistem transkripcije i inskripcije;- Austrijsko-nemacki sistem zemljisnjih knjiga.

ZNACAJKatastar nepokretnosti , kao fakticka evidencija nepokretnosti predstavlja osnovu za izradu zemljisnjih knjiga i korisi se za dobijanje raznih privrednih, upravnih i statistickih podataka.

Zemljisnje knjige, kao pravna evidencija, pruzaju pouzdane i javne informacije o pravima na nepokretnosti, cime omogucavaju nastanak i publikovanje stvarnih prav ubrzavaju i osiguravaju pravni promet.Svoje funkcije evidencija nepokretnosti postize upisom i publikovanjem podataka o neokretnosti, pretpostavkom tacnosti i principom pouzdanja u javne registre.. Publicitet se ostvaruje upisom sticanja i brisanja stvarnih prava cija je funkcija da pravo svojine i sva ogranicenja budu javni i podaci o tome svima pristupacni. Pravo sledovanja je opsta karakteristika stvarnih prava omogucena upisom ovih prava. Njegov znacaj je posebno naglasen kod hipoteke.Javn registar ima veoma znacajnu funkciju i u dokazivanju prava. Postojanje svojine, hipotekarnog i drugih registarskih prava, doikazuje se izvodom iz zemljisnji ili intabulacionih knjiga.

PREDMET UPISA U EVIDENCIJU NEPOKRETNOSTI I PRAVA

Pod predmetom evidencije podrazumevamo fakticke cinjenice o nepokretnostima (fakticka evidensija) i o pravima na nepokretnostima koja se evidentiraju u javni registar – tzv.zemljisnoknjizna prava (pravna evidencija).Predmet fakticke evidencije su:

- Nepokretnosti (zemljista, zgrade, stanovi, poslovne prostorije...);- Fakticko stanje nepokretnosti (polozaj, oblik, bonitet, klasa ...).

Predmet pravne evidencije su:- Subjektivna stvarna prava na nepokretnostima (svojina, sluzbenosti,

hipoteka, realni tereti....)- Odredjena obligacina prava na nepokretnostima (pravo prece

kupovine, dugorocni zakup, smatra se duzi od 10 godina)- Vrsi se i evidentiranje drzaoca na zgradama ukoliko se ne moze

utvrditi ili izvrsiti upis vlasnika.- Odredjena stanja titulara prava znacajna za pravni promet (maloletstvo

vlasnika, lisavanje poslovne sposobnosti..) i pravne cinjenice vazne za promet nepokretnosti (stecaj, hipotekarna tuzba ...)

Fakticka i pravna evodencija su medjusobno povezane i uslovljene evodencije bez obzira da li se vode u posebnim javnim knjigama (katastar i zemljisna knjiga) ili u jednom registru (jedinstvena katastarska evidencija).

97. NACELA EVIDENCIJE NEPOKRETNOSTI I PRAVA

Nacelo upisa oznacava da se stvarna prava na nepokretnostima mogu steci, modifikovati ili prestati samo upisom u registar nepokretnosti. (predvidjeno Zakonom o zemljisnjim knjigama, Zakonom o katastru, ZOSPO)Upis je sredstvo publiciteta, dejstvo upisa je u tome:

- Za svako pravo koje je upisano u zemljisnje knjige vazi oboriva pretpostavka da punovazno postoji u korist upisanog lica;

- U pogledu pribavioca vaze samo ona ogranicenja, tereti ili hipoteke koje su u knjige upisani.

Nacelo javnosti se ogleda u tome da evidencija nepokretnosti i prava se sastoji iz javnih knjiga u ciju sadrzinu svaki gradjanin moze d izvrsi uvid i zatrazi pismeni izvod sa podacima iz javnog registra, osim ako je to pravo ograniceno (kod nas se ne trazi pravdani pravni interes). Moderna tehnologija omogucava uid u centralnu bazu

podataka skoro sa svakog mesta i u svako vreme, cime je pojacano dejstvo publicitet i pravni subjekti se ne mogu pozivati na nepoznavanje neke cinjenice o nepokretnosti jer se rai o neoborivoj pravnoj pretpostavci. (samo poznavanje odredjene cinjenice u javni regidtar a ne njena tacnost.) Nacelo pouzdanja (poverenja) oznacava da je sadrzina javnih knjiga verodostojna – istinita i potpuna. Ovo nacelo se moze posmatrati sa formalnopravnog aspekta koje znaci da se evidencija nepokretnosti nalazi pod javnom kontrolom i da je dostupna svima i sa materjanopravnog aspekta koje znaci da lice koje je preduzelo odredjene pravne radnje na osnovu zemljisnoknjiznog stanja zasticeno pravnim poretkom cak i kada stvarno stanje odstupa od evidencionog stanja. Takodje ovo nacelo ima i pozitivni (stvara oborivu pretpostavku da je istinito sve sto je upisano) i negativni (oboriva pretpostavka da pravno ne postoje prava koja nisu upisana) aspekt. Zainteresovana lica mogu traziti da se iz zemljisnje knjige brise upis za koji smatraju da nije tacan. To se cini pravnim sredstvom koji se zove rekurs u roku od 30 dana od upisa. Tuzba za brisnje upisa mogu koristiti u roku od 3 godine od upisa ako o tome nisu bili obavesteni. Nakon proteka roka od 3 godine prema savesnim zemljokljisnim titularima nastupa fikcija apsolutne tacnosti zemljisnjih knjiga.Pozitivni aspekt pouzdanja se otklanja brisanjem pogresnog upisa a negativni naknadnim upisom. Nacelo legaliteta oznacava obavezu zemljisnknjiznog suda da po sluzbenoj duznosti ispita da li su ispunjeni svi zakon predvidjeni uslovi za upis (tacnost i istinitost podataka, dopustice upis :

- Ako prema zemljisnoknjiznom stanju nema prepreka za upis;- Ako su stranke sposobne da raspolau predmetom na koji se upis

odnosi, a podnosilac ovlascen da podnese molvu;- Ako se predlog za upis zasniva na sadrzini podnetih isprava;- Ako isprava ima oblik poteban za dopustanje upisa.

Nacelo prvenstva oznacava da ranije upisano pravo ima prvenstvo u odnosu na kasnije upisano pravo u javni registar. Ovo nacelo je najznacajnije kod hipoteke, na osnovu kojeg hipotekarni poverilac ima prevenstvo u odnsu na obicne poverioce i u odnosu na kasnije upisane titulare stvarnih prava. To je posledica prvenstva stvarnih prava nad obligacionim, odnosno prvenstva ranga izmedju vise stvarni prava. Takodje Zakon o hipoteci predvidja mogucnost vlasnika hipotekovane stvari koristi sistem fiksnog ranga, mada moze da se obaveze voljom i na klizeci rang (uknjizbom ili predbelezbom bez diranja u red prvenstva ostalih uknjizenih prava.

98. VRSTE UPISA I PRIORITET UPISA U JEDINSTVENI KATASTAR

Upis ima visestruko znacenje – vodi nastanku, promeni i prestanku stvarnih prava; publikuje zemljisnoknjizno stanje, zakonska je pretpostavka za tacnost i nacelo pouzdanja u zemljisne knjige; jaca poverenje u registar itd. Upis je nacin sticanja (modus asquirendi) stvarnih i odredjenih obligacionih prva na nepokretnostima. U nasem pravu upis je kauzaln sto znaci da nije dovoljan samo upis za sticanje prava vec se mora oslanjati na punovazan pravni osnov. Upis moze imati konstitutivan karakter (kada pravo nastaje momentom upisa, kod sticanja svojine, hipoteke, sluzbenosti (stvarnih i licnih), ili dugorocnih zakupa na osnovu pravnog posla ili sudske odluke) i deklarativan karakter kada se samo potvrdjuje, vrsi publicitet, vec stecenog prava (pravo prece kupovine, otkupa i prekupa, kao i kod originarnih nacina sticanja stvarnih prava, sticanje svojine odrzajem, od nevlasnika).

Za upis prenosa svojine potrebni su sledeci uslovi:a) postojanje punovaznog pravnog osnova zaljucenog izmedju vlasnika i

sticaoca;b) clausula intabulandi – to je formalna, jednostrana izjava prenosioca da

nema pravnih smetnji za prenos prava i dopustenje da se prenos sobrazno pravnom osnovu moze izvrsiti. Ona moze biti data posebno ili u sastavu pravnog osnova, data samostalno predstavlja de nacina sticanja (modus asquirendi);

c) uknjizba sticanja za novog titulara i uknjizba prestanka prava za dosadasnjeg vlasnika.

Za upis hipoteke potrebni su sledeci uslovi:a) zemljisnoknjizna isprava – pravni osnov (iustus titulus). Mora da sadrzi

iznos potrazivanja, visinu kamate i opsis zemljisnoknjiznog tela;b) clausula intabulandi.

Vrsenje poslova premera i izrade katastra i upisa prava na nepokretnostima obavlja Republicki geodetski zavod na osnovu Zakona o drzavnom premeru i upisa prava na nepokretnostima. Time je vrsenje poslova upisa izuzetoiz sudske nadleznosti.Upisi u katastar nepokretnosti su:

1) uknjizba kojom se konacno sticu, prenose ili prestaju prava na nepokretnostima. Vrsi se na osnovu isprava koje su podobne za konacan upis prava (pravosnazna sudska odluka, po samom zakonu, pravni poslovi sacinjeni u skladu sa zakonom....);

2) predbelezba kojom se uslovno sticu, prenose ili prestaju prava na nepokretnosti. Predmet predbelzbe mogu biti sva ona prava koja mogu biti i predmet uknjizbe, vrse se na osnovu onih isprava koje nisu podobne za konacan upis prava (neovereni ugovori, nedostaje clausula intabulandi...)ako se otklone smetnje u roku od 6 meseci ona se pretvara u uknjizbu i tada pravo stice rang prema momentu predbelezbe.

3) Zabelezba je upis odredjenih cinjenica vaznih za postojanje prava na nepokretnosti. Pravne cinjenice se mogu odnositi na vlasnika nepokretnosti (maloletstvo, starateljstvo, lisenje poslovne sposobnosti...) ili na samu nepokretnost (pokretanje spora za utvrdjivanje prava na nepokretnosti, pokretanje postuoka eksproprijacije).