Posle Drugog svetskog rata, jedna od značajnijih tendencija u svtskoj privredi bila je institucionalizacija medjunarodnih ekonomskih odnosa. Odmah nakon rata stvorene su dve medjunarodne organizacije u oblasti medjunarodne finansijske saradnje država – Medjunarodni monetrani fond (IMF) i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD).

Ali pokušaj da se stvori jedna medjunarodna organizacija u oblasti medjunarodne trgovinske saradnje država, je propao, jer na Konferenciji Ujednjenih nacija o trgovini i zaposlenosti, koja je održana 1948. godine u Havani na kojoj je izradjen nacrt o konvenciji o Medjunaodnoj trgovinskoj organizaciji (ITO), nije došlo do usvajanja istog usled nespremnosti Kongresa SAD da ratifikuju ovu konvenciju. Neke od zemalja učesnica su nezavisno od konferencije počele da pregovaraju o sniženju carina i trgovini robom i kao rezultat tih pregovora nastao je Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). Kasniji pregovori na istu temu, u više rundi, uslovili su nastanak medjunarodnog trgovinskog sistema. Takav sistem je funkcionisao skoro 50 godina sve do nastanka Svetske trgovinske organizacije (WTO) 1995. godine.

Na nastanak WTO bitno su uticala odluke donete na Sastank ministara 14. aprila 1994. godine. Najznačajnija je odluka kojom se osniva Pripremni komitet za Svetsku trgovinsku organizaciju. Osnovni zadatak ovog tela je da obavi pripremne radnje kako bi se omogićila nesmetana tranzicija GATT-a u WTO. Članica Pripremnog komiteta može postati svaka strana ugovornica GATT-a, s tim da prilikom odlučivanja koje se obavlja po principu konsenzusa, mogu učestvovati samo one strane ugovornice koje ispunjavaju uslove da postanu članovi osnivači.Pripremni komitet je imao svoje podkomitete: podkomitet za budžet, finansije i administraciju i podkomitet za usluge, s tim da se ne mogu osnivati dodatni podkomiteti. Sa osnivanjem Pripremnog komiteta, predvidjene su mu sledeće funkcije:

1.za administrativna, budžetska i finansijska pitanja2.za institucionalna, proceduralna i pravna pitanja3.za pitanja vezana za stupanje na snagu Sporazuma o WTO i aktivnosti WTO.

Svetska trgovinska organizacija kao medjunarodna organizacija

Do nastanka WTO došlo je zbog toga što njene članice imaju zajedničke interese u oblasti medjunarodne trgovine koje je racionalnije realizovati zajedničkom akcijom više država. U okviru svoje oblasti delovanja WTO obavlja funkcije koje su od zajedničke koristi za sve države članice:

1.nadzor nad multilateralnim trgovinskim sporazumima koji čine Sporazum o WTO,2.služi kao forum za miltilateralne trgovinske pregovore,3.organizuje rešavanje trgovinskih sporova,4.vrši nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama,5.pruža tehničku pomoć i obuku za zemlje u razvoju,6.saradjuje sa drugim finansijskim institucijama u kreiranju globalne ekonomske politike.

Veoma značajna funkcija WTO je pružanje tehničke podrške i obuke za zemlje u razvoju, koja se uglavnom obavlja preko pomoćnog organa WTO – Medjunarodnog trgovinskog centra. Što se tiče saradnje sa drugim medjunarodnim institucijama u kreiranju globalne ekonomske politike, pod tim se podrazumeva usmeravanje trgovinskih i finansijskih tokova od strane medjunarodnih ekonomskih organizacija. U tom cilju WTO saradjuje sa drugim internacionalnim organizacijama, kao što su : Medjunarodni monetarni fondo (IMF) i Svetska banka (WB).

Budući da je oblast delovanja WTO ovako precizno definisana i budući da je ona jedina medjunarodna organizacija koja se bavi medjunarodnom trgovinom, time su ispunjeni uslovi da ova organizacija postane specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija. Ovo je najviši mogući oblik saradnje jedne organizacije sa UN, kada ona postane deo UN sistema. Samim osnivanjem WTO, postavilo se pitanje kakav će biti odnos novoosnovane organizacije sa UN. Još je Pripremni komitet za WTO u svom izveštaju od 31. Januara 1995. godine, naveo „ da ne vidi osnove za formalne institucionalne veze izmedju WTO i UN “, što znači da WTO ne treba da ima status specijalizovane agencije UN. Medjutim, naglašeno je da postoji potreba za snažnim kooperativnim vezama izmedju ove dve organizacije. Osim što WTO nije specijalizovana agencija UN, ona želi da zadrži svoj status „ autonomne organizacije“ , ostajući izvan sistema UN. WTO ima zaseban sekretarijat, zaposlene sa posebnim statusom i zaseban penzioni sistem za zaposlene u odnosu na UN.

WTO je potpisala sporazume sa IMF i WB koje imaju status specijalizovanih agencije UN, dok u oblasti regulisanja intelektualne svojine WTO saradjuje sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu ( World Intellectual Property Organization – WIPO).

1 Ivana POPOVIĆ PETROVIĆ1 UDK 339.92 Biblid 0025-8555,56(2004) Vol. LVI, br. 1, pp. Izvorni naučni rad Januar 2004. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA - OSNIVANJE, FUNKCIJE, CILJEVI - ABSTRACT The author deals with the issue of institutionalisation of international economic relations, the process that was only partially completed in 1995 with the establishment of the World Trade Organization. GATT has played an important role in regulating the international trade trends for nearly half a century, the period which is now believed to be the inseparable part of the World Trade Organization. The ever present idea of free trade and prospects of its attainment are the common thread that both industrial and developing countries officially aim for. The successes and defeats at the Ministerial Conferences held so far point out the fact that this is an institution that makes corrections on itself as it follows global developments. In the years to come, the World Trade Organization will be challenged to prove that it is a machinery essential for a global economic growth and development, and not an institution imposing forms of hyper-capitalism that exploit the poor in order for the rich to get richer. 1. Međunarodna saradnja u periodu GATT-a a) Nastanak GATT-a U periodu posle Drugog svetskog rata uočena je potreba za stvaranjem novog međunarodnog ekonomskog okvira. Njega bi činili: Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund-IMF), Međunarodna banka za obnovu i razvoj2 3 (International Bank for Reconstruction and Development- 1 Ivana Popović Petrović, israživač u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd 2 Prema: Dr Dejan Jovović, Jugoslavija i međunarodne finansijske institucije, u ¨Međunarodne finansijske institucije¨, Međunarodna politika, Službeni list SRJ, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institut ekonomskih nauka, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1997, str. 71: Međunarodna banka za obnovu i razvoj je termin koji se koristi u dokumentima pravne prirode, ali je u širem kontekstu čine: Banka i njene tri afilijacije: Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), Međunarodna finansijska korporacija (IFC) i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA). One zajedno se nazivaju i ¨Grupa svetske banke¨. 3 Prema: Dr Predrag Jovanović Gavrilović, ¨Međunarodno poslovno finansiranje¨, Ekonomski fakultet,

Beograd, 1994; Za IBRD i IDA se koristi naziv ¨Svetska banka¨, a sve četiri organizacije zajedno čine ¨Grupu Svetske banke¨. 2 IBRD) i međunarodna organizacija koja bi delovala u oblasti trgovine. Bilo je predviđeno da to bude Međunarodna trgovinska organizacija (International Trade Organisation - ITO), kao treća međunarodna ekonomska organizacija koja bi regulisala međunarodnu trgovinu, za razliku od prve dve koje su prvenstveno finansijskog karaktera. U arhitekturi posleratne izgradnje, možemo reći da je GATT bio poslednja impresivna struktura4 međunarodne ekonomske saradnje. Nakon teških ratnih godina trebalo je dati podstrek razvoju trgovine, što se na najbolji način moglo uraditi ostvarenjem liberalizacije trgovine i zaustavljanjem protekcionističkih mera, koje su ostale na snazi još od 30-ih godine prošlog veka. Zato je u Havani sazvana Konferencija o trgovini i zaposlenosti pod okriljem Ekonomsko socijalnog saveta UN (ECOSOC). Razgovori na tu temu su rezultirali u Havanskoj povelji iz 1948. godine,5 kojom je trebalo stvoriti osnove jedne takve međunarodne organizacije, kao i privremenu komisiju čiji bi zadatak bio sazivanje prve konferencije ove organizacije. Ipak, ova Organizacija nikada nije osnovana kako je tada osmišljena, usled odbijanja ratifikacije od strane američkog Kongresa. Radi izrade nacrta povelje buduće međunarodne trgovinske organizacije, februara 1946. godine, u Ujedinjenim nacijama usvojena je rezolucija o osnivanju Pripremnog komiteta za Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti. Na drugom zasedanju Pripremnog komiteta, aprila 1947. godine, u Ženevi, vođeni su bilateralni pregovori o carinskim koncesijama. Pregovori su završeni uspehom, a rezultat je konkretizovan u okviru Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade - GATT). GATT je stupio na snagu 1. januara 1948. godine i bilo je predviđeno da predstavlja samo privremeno, prelazno rešenje za regulisanje međunarodne trgovine na multilateralnom nivou, sve do stupanja na snagu pravila Međunarodne trgovinske organizacije. U prvoj rundi pregovora, dakle u procesu formiranja GATT-a, ostvareno je 45.000 carinskih koncesija, koje su obuhvatale 10 milijardi dolara, odnosno vrednost od oko jedne petine tadašnje svetske trgovine.6 Zamišljen kao privremeni trgovinski sporazum, GATT u samom početku nije imao institucionalnu strukturu.7 Ona se razvijala postepeno. 4 Neki autori GATT smatraju strukturom (mada izvanrednom), s obzirom na činjenicu da on nikada nije formalizovan. 5 Prema: G. J. Lanjouw, International Trade Institutions, Longman, London and New York and Open University of the Netherlands, Heerlen, p. 6; Havanska povelja se pored pitanja međunarodne trgovine, odnosila i na regulisanje zapošljavanja, ekonomsku aktivnost, ekonomski razvoj i obnovu, kao i na međunarodne robne sporazume. 6 Dr Tomislav Popović, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996, str. 9. 7 Prema: Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system - from GATT to WTO¨, Oxford University Press, Oxford, 1995, p. 13. 3 Havanska konferencija, odnosno Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti, započela je rad 21. XI 1947. godine na Kubi, a okončala 24. III 1948. godine, kada je potpisana Havanska povelja o Međunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Za ITO se smatralo da će biti specijalizovana ustanova Ujedinjenih nacija, koja bi se bavila, do tada nedovoljno istaknutim, pitanjem međunarodne trgovinske saradnje. Povelju je potpisalo 50 zemalja, a bilo je potrebno 20 ratifikacija. I tih 20 čekalo je na odluku američkog Kongresa. Posle odbijanja američkog Kongresa da to učini, preostalo je okretanje Sporazumu GATT-a. Može se zaključiti da je ova velika ideja naišla na značajan i presudan otpor od strane velikih sila, naročito SAD, koje nisu mogle prihvatiti da nacionalnu trgovinsku politiku podvrgnu multilateralnoj kontroli jedne nadnacionalne institucije. Stvaranje ITO imalo je cilj kompletiranje procesa institucionalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa koji je započet u Breton Vudsu 1944. godine, osnivanjem Međunarodnog monetarnog fonda i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Tako bi se stvorila jedna integrativna celina koja bi obuhvatala: međunarodne novčane tokove (IMF),

međunarodne investicije (IBRD) i međunarodnu trgovinu (ITO). 8 Do osnivanja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organisation - WTO) 1995. godine, ¨GATT je ostao jedini multilateralni instrument koji reguliše međunarodnu trgovinu.¨9 ¨GATT je međudržavni ugovor koji reguliše oblast međudržavne trgovinske saradnje.¨10 Formulisani su ciljevi osnivanja GATT-a. To su: podizanje životnog standarda, obezbeđivanje pune zaposlenosti, obezbeđivanje rastućeg realnog dohotka i efektivne tražnje, povećanje upotrebe resursa, proširenje proizvodnje i razmene dobara. Da bi se to ostvarilo uloga je GATT-a da olakša smanjenje barijera trgovini i obezbedi veću jednakost uz poštovanje tržišnog pristupa za sve uključene strane. Prema nekim autorima11 važno je napomenuti i to da u okviru GATT-a nigde nije pomenuto ostvarenje potpuno slobodne trgovine kao osnovni cilj. b) Održane runde pregovora pod okriljem GATT-a Za 47 godina, koliko je postojao GATT, njegov osnovni tekst je ostajao uglavnom isti, uz dodavanje novih sporazuma u cilju daljeg snižavanja carina, što je činjeno kroz serije multilateralnih trgovinskih pregovora, nazvanih ¨trgovinske runde¨. Svaka runda predstavljala je korak više u procesu ostvarivanja trgovinske liberalizacije. Prednost pregovaranja u okviru rundi, bez obzira na njihovo dugogodišnje trajanje, nalazi se u sveobuhvatnom (paket) pristupu 8 Prema: Dr Jelena Kozomara, ¨Spoljnotrgovinsko poslovanje¨, Besjeda i Ars Libri, Beograd, 2001, str. 57. 9 Dr Tomislav Popović, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 10. 10 Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, IGP ¨Prometej¨, Beograd, 2002, str. 12. 11 Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system-From GATT to WTO¨, op. cit., p. 13. 4 trgovinskim pregovorima. Takav pristup nudi i sveobuhvatna rešenja, dakle i sa ekonomskog, ali i političkog aspekta, što je lakše za odbranu na nacionalnom nivou. Prednost ovakvog pregovaranja postoji i za zemlje u razvoju, kojima se tako povećava mogućnost uticaja, što je neuporedivo bolje u odnosu na njihovo bilateralno pregovaranje sa vodećim trgovinskim silama u svetu. Reforma u osetljivim sektorima od strategijskog značaja za svaku državu, kao što je i poljoprivredni sektor, najpre se može izvršiti ukoliko se donese paket globalnih mera. Upravo o ovom pitanju najviše je bilo reči u okviru poslednje runde GATTa, ¨Urugvajske runde¨. Održano je ukupno osam rundi pregovora. Tabela broj 1 – Multilateralni trgovinski pregovori 1947-1995. godine Godina Broj učesnika Oblast 1947. Ženeva 23 carine 1949. Anesi 13 carine 1951. Torki 38 carine 1956. Ženeva 26 carine 1960. Ženeva 1961. Dilon runda 26 carine 1963. Ženeva 1967. Kenedi runda 62 Carine i antidamping 1973. Ženeva 1979. Tokijska runda 102 Carine, necarinske mere i ¨sistemski sporazumi¨ 1986. Ženeva 1993. Urugvajska runda 123 Carine, necarinske mere, pravila, usluge, pravo intelektualne svojine, rešavanje sporova, tekstil, poljoprivreda, osnivanje WTO Izvor: Prema: ¨Svetska trgovinska organizacija¨, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996, str.12. Tokom održavanja prvih pet rundi uglavnom se diskutovalo o pitanju snižavanja carina u međusobnoj trgovini strana potpisnica GATT-a i njihovi glavni rezultati postignuti su u ovom domenu. Dilon runda (1960-1961) je ostala upamćena kao runda na kojoj je ostvaren mali učinak u pogledu carinskih koncesija (svega 4.40012), ali i kao prva runda pregovora nakon koje je bilo očigledno da će stvaranje Evropske ekonomske zajednice - EEZ (European Economic Community – EEC), a još više Zajedničke poljoprivredne politike 12 Ibidem, p. 18. 5 (Common Agricultural Policy - CAP), samo omogućiti još izraženije povećavanje carina i trgovinskih barijera u sektoru osetljivih proizvoda, među kojima poljoprivredni proizvodi zauzimaju dominantno mesto. Dakle i ova runda pregovora za osnovnu temu imala je carine kao i sve prethodne runde, mada je u ovom slučaju, to pitanje posmatrano u svetlu stvaranja carinske unije evropskih zemalja. Prva runda pregovora koja je donekle promenila takav pristup bila je Kenedi runda,13 održana u periodu od 1964-1967. godine. Pored pitanja carina vođeni su pregovori u pogledu antidampinške politike. Pregovori su dali rezultate u pogledu snižavanja carina za industrijske proizvode za 35%,14 ali su zato pregovori po

principu ¨proizvod po proizvod¨ za poljoprivredne proizvode bili manje uspešni. Ovo je prva runda koja je pored carina dala značaj i sve zastupljenijim necarinskim barijerama trgovini, kao i antidampinškim merama, a kao rezultat toga, došlo je do sklapanja Antidampinškog sporazuma. Tokijska runda (1973-1979) je ostvarila progresivno snižavanje carina i to za 30% u devet vodećih zemalja. Prosečna carina za industrijske proizvode je snižena na 4,7%,15 a napredak se uočava ukoliko uporedimo ovaj podatak sa visinom carina od 40% za industrijske proizvode, koliko su one iznosile u vremenu osnivanja GATT-a. Da bi ovo sniženje bilo realno ostvarivo, primenjeno je fazno snižavanje, element harmonizacije, kao i snižavanje carinskih vrhova (¨tariff peaks¨). Pregovori su vođeni i u oblasti necarinskih barijera trgovini. Iako one nisu uklonjene, donet je niz sporazuma za ovu oblast. Samo su neke razvijenije zemlje prihvatile ove sporazume, nazvane kodeksi.16 17 Njih je bilo devet, a pet Sporazuma o: subvencijama, tehničkim preprekama trgovini, uvoznim dozvolama, carinskoj vrednosti i antidampingu, preuzeti su u Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije i pretvoreni su u multilateralne sporazume. Za ostala četiri sporazuma o: goveđem mesu, mlečnim proizvodima,18 vladinim nabavkama i civilnim vazduhoplovima, može se konstatovati da su ostali da važe kao ¨plurilateralni sporazumi¨. 2. GATT-WTO - osnivanje WTO a) Nastanak WTO - Urugvajska runda pregovora 13 Pregovore je započelo 46 zemalja učesnica, a do završetka runde njihov broj se povećao na 74. 14 Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system - from GATT to WTO¨, op. cit., p. 18. 15 Dr Tomislav Popović, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str.11. 16 Ibidem, str. 11. 17 Prema: Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 24. 18 Primer Sporazuma o goveđem mesu i mlečnim proizvodima ukazuje na osetljivost pitanja poljoprivrednih proizvoda, a takođe i na osetljivost njegovog rešavanja na globalnom nivou. 6 Tokom 70-ih godina, a naročito tokom 80-ih, došlo je do takvih ekonomskih promena za koje se može konstatovati da su značajno ugrozile kredibilitet GATT-a. Naime, veliki broj pitanja postavljenih na Tokijskoj rundi pregovora, kao i ograničene mogućnosti za njihovo rešavanje, naveli su zemlje potpisnice GATT-a da novim pregovorima pokušaju da ojačaju multilateralni sistem. S obzirom da je tih decenija dolazilo do učestalih recesija, vlade mnogih zemalja su pribegavale primeni sve mnogobrojnijih necarinskih barijera trgovini, kako bi zaštitile svoje privrede od nadolazeće konkurencije. Uspeh prethodnih rundi pregovora u pogledu postepenog smanjenja carina, doveden je u pitanje upravo pojavom nekada i teško prepoznatljivih necarinskih barijera (mimikrija). Pored toga, jačaju tendencije formiranja regionalnih ekonomskih i trgovinskih integracija, a to trećim zemljama narušava mogućnosti za pristup tim tržištima i ujedno time se narušava princip liberalizacije međunarodne trgovine. U pogledu poljoprivrede ostale su nedorečenosti u multilateralnom sistemu u tom smislu da je izmakla regulisanju u okviru GATT-a, kao i oblast tekstila i odeće. Ugrožena je do tada postignuta trgovinska liberalizacija i u skladu sa njom povećanje stopa rasta svetske trgovine od oko 8%19 prosečno godišnje tokom 50-ih i 60-ih godina. Ideja o nastavku pregovora izneta je još na Ministarskom sastanku 1982. godine. Sastanak je doživeo krah zbog pitanja poljoprivrede, a postojeći radni program je iskorišćen kao osnova za nastavak pregovora. Ministri su se sastali ponovo tek nakon četiri godine 1986. godine u Punta del Este u Urugvaju.20 Pregovarački plan je obuhvatio sva pitanja trgovinske politike, kao i nove oblasti: trgovinu uslugama i intelektualnu svojinu. Na Ministarskom sastanku u Montrealu 1988. godine, s obzirom da se pretpostavljalo da se pregovori nalaze na sredini svog toka, analizirani su ¨rani rezultati¨. Oni su se odnosili na: koncesije u oblasti pristupa tržištu tropskih proizvoda, osnove novog sistema rešavanja sporova, mehanizam revizije trgovinskih politika. Veliki je značaj upravo ove poslednje teme, s obzirom da je to prvi put da se zahteva sveobuhvatna i stalna revizija trgovinskih politika svih potpisnica GATT-a. Kada je trebalo da se runda

okonča na sastanku u Briselu, decembra 1990. godine, usled neslaganja vezanog za koncesije u poljoprivredi, došlo je do novog, neizvesnog odlaganja. Decembra 1991. godine napravljen je nacrt ¨Finalnog akta¨,21 ali je njegovo usvajanje odlagano 3 godine. U međuvremenu se pored poljoprivrede, pojavilo više spornih pitanja vezanih za: trgovinu uslugama, tržišni pristup, antidamping. Pored toga, došlo je do otvorenog neslaganja između dve vodeće trgovinske sile - SAD i EZ. 19 Dr Tomislav Popović, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 13. 20 Prema: Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system - from GATT to WTO¨, op. cit., p. 19. – Poslednja runda pregovora nastavila je trend proširivanja liste zadataka, povećanja broja učesnika, kao i produžavanja vremenskog perioda potrebnog da bi bila okončana. 21 Prema: Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str.25 - ¨Završni dokument¨. 7 Tek novembra 1992. godine, potpisivanjem Bler Haus (Blair House)22 Sporazuma o poljoprivredi, u Vašingtonu, između SAD i EZ, stvoreni su realni uslovi za okončanje ove runde pregovora. Pored ovog pitanja konsenzusom u okviru ¨Četvorke¨ (Kvadraterale-Quad)23 je rešeno pitanje tržišnog pristupa. Dogovoreno je smanjenje subvencionisanog izvoza žita i garantovanje minimalnog stepena pristupa tržištu inostranim dobavljačima poljoprivrednih proizvoda. Tokom 1993. godine Sporazum je naišao na najveće protivljenje u Francuskoj, tako da se sukob zapravo mogao posmatrati na relaciji SAD - Francuska, jer Francuzi nisu mogli da prihvate Sporazum bez amandmana, a Amerikanci nisu bili voljni da ponovo pregovaraju. Ipak su učinjena izvesna prilagođavanja Bler Haus Sporazuma, tako da je on postao prihvatljiv za obe strane i otvoren je put nastavku pregovora. b) Rezultati Urugvajske runde pregovora Rezultati Urugvajske runde pregovora izloženi su u Finalnom aktu, koji je potpisan 15. IV 1994. godine, u Marakešu. Finalni akt se sastoji od Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (Agreement Establishing the World Trade Organisation), sa pripadajućim aneksima, Ministarske deklaracije i još 25 različitih odluka. Osnivački akt WTO je navedeni Sporazum, koji je, sistem od 29 zasebnih ugovora organizovanih u 4 aneksa. Broj predstavnika se povećavao tokom odvijanja runde, da bi na kraju iznosio 125. Najvažniji rezultat ove runde pregovora je osnivanje Svetske trgovinske organizacije koja je počela sa radom 1. I 1995. godine. Finalni akt je potpisalo 111 zemalja, dok je Sporazum o uspostavljanju WTO potpisalo 104 zemlje. Već početkom 1995. godine, Sporazum je ratifikovalo preko 80 zemalja. Među njima su bile: SAD, Evropska unija, Japan i Kanada. To su zemlje čije je učešće u ukupnoj sveskoj trgovini robe i usluga oko 90%. Do 2000. godine, pravo članstva u WTO je steklo 135 država. Za sedište rada WTO određena je Ženeva.24 Urugvajska runda, posmatrano sa aspekta međunarodne trgovine, ostvarila je i značajan rezultat u pogledu rada na daljoj liberalizaciji međunarodne trgovine. U to su uključeni ne samo smanjenje carina, već i njihovo potpuno ukidanje za neke grupe proizvoda, uključivanje u GATT do tada spornih oblasti u prethodnim rundama pregovaranja, a to su poljoprivredni i tekstilni proizvodi, kao i proširenje GATT-a na druge discipline. Prosečne carine za industrijske proizvode (manufactured products) razvijenih zemalja snižene su sa 6,4% na 4,0%, što je smanjenje od skoro 40%. Uspeh ove runde pregovora je očigledniji kada se ovaj rezultat uporedi sa prosečnim carinskim opterećenjem od 35% u periodu pre stvaranja GATT-a, ili sa približno 15% iz vremena Dilon 22 G .J. Lanjouw, International Trade Institutions, op. cit., p. 16. 23 Prema: Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 26. – Četvorku čine: SAD, EU, Japan, Kanada. Ove četiri sile predstavljaju neformalnu grupu, ali i najuži krug ¨de facto¨ odlučivanja u okviru GATT-a i WTO. 24 Prema: Dr Jelena Kozomara, ¨Spoljnotrgovinsko poslovanje¨, op. cit., str. 59. 8 runde.25 Stvaranje novog GATT-a, često nazivanog GATT-1994, za razliku od GATT-a nastalog 1947. godine, omogućilo je zemljama potpisnicama da ga prilagode svojim novim, savremenijim potrebama i da se tako zadrži autoritet GATT-a. U odnosu na Tokio rundu, razlika u korist Urugvajske ogleda se i u napretku liberalizacije međunarodne trgovine

uslugama, koja posebno u razvijenim zemljama pokazuje sve veći udeo u ukupnim privrednim aktivnostima. Novi pristup je dat i u pogledu međunarodne trgovine robom, a u toj grupi posebno mesto dato je liberalizaciji međunarodne trgovine poljoprivrednim proizvodima. U ovoj oblasti tokom prethodnih rundi pregovora postizani su samo marginalni rezultati. U Deklaraciji iz Punta del Este govori se o postepenom smanjenju negativnih efekata nastalih upotrebom direktnih i indirektnih subvencija i drugih mera koje su direktno ili indirektno delovale na međunarodnu trgovinu poljoprivrednim proizvodima. O merama obezbeđenja nije postignut nikakav dogovor za vreme prethodne runde, pa se u okviru Urugvajske radilo na tome da se već uvedene mere obezbeđenja van GATT-a dovedu pod okrilje GATT-a, što je važno za oblast tekstila, gde je primenjivano ¨dobrovoljno ograničavanje izvoza¨, na osnovu bilateralnih dogovora. Takođe, završnim dokumentom Urugvajske runde pregovora zabranjuje se trgovinski protekcionizam vršen na osnovu necarinskih barijera. Zaštitna politika se preusmerava na carine.26 Uprkos tome, neki analitičari predviđaju da će se na nacionalnom planu i dalje uvoz iz drugih zemalja tretirati nepovoljno. U Urugvajskoj rundi pregovora se govorilo i o antidampingu, ali se smatra da rezultati nisu na maksimalnom nivou. Doneta su i strožija pravila u oblasti vezanoj za subvencije, kada su one, prema stepenu dozvoljenosti, podeljene u tri kategorije: zabranjene, uslovno dozvoljene i dozvoljene bez nepovoljnih dejstava. Deklaracija ministara, prihvaćena takođe 15. IV 1994. godine, kao najznačajnije uspehe završene Urugvajske runde pregovora smatra: - Ostvarenje jačeg i jasnijeg pravnog okvira, neophodnog za obavljanje međunarodne trgovine, kao i stvaranje efikasnijeg mehanizma za rešavanje sporova; - Globalno smanjenje carina od 40% ; - Ustanovljavanje međunarodnog okvira za trgovinu uslugama i zaštitu trgovinskih aspekata prava intelektualne svojine, i naravno, jačanje trgovinskih odredaba u oblasti poljoprivrede i tekstila;27 25 Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system - from GATT to WTO¨, op. cit., p. 20. 26 ¨Tarifikacija¨¨ je pretvaranje svih necarinskih barijera u carinski ekvivalent. (primer: više od 30% poljoprivrednih proizvoda je bilo predmet necarinskih barijera, najčešće kvota ili uvoznih restrikcija). 27 Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str.27. 9 Tabela broj 2 – Sniženje carina posle Urugvajske runde pregovora Grupe proizvoda Pre Urugvajske runde % Posle Urugvajske runde % Sniženje % Svi industrijski proizvodi 6,8 4,3 2,5 Industrijski tropski proizvodi 4,2 1,9 2,3 Primarni proizvodi 4,0 2,7 1,3 Izvor: Prof. dr Vojislav Bajić ¨Primena novih pravila Svetske trgovinske organizacije i procena efekata za ZUR i ostale zemlje¨, u: Tomislav Popović (redaktor), ¨Jugoslavija i STO¨, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996, str. 62. c) GATT-WTO Svetska trgovinska organizacija je međunarodna organizacija koja poseduje sve potrebne elemente da bi se mogla tako klasifikovati: državu kao osnivača i tipičnu članicu, međunarodni ugovor kao osnivački akt, stalne organe koji sprovode odredbe statuta, određenu oblast delovanja, svojstvo pravnog lica i subjekt je međunarodnog prava. Formalno gledano, GATT nije bio međunarodna organizacija, već ugovor sklopljen između vlada zemalja. Kao rezultat toga nije imao zemlje članice, već zemlje ugovornice, odnosno zemlje potpisnice. WTO je međunarodna organizacija koja upravlja multilateralnim sporazumima u oblasti robne trgovine (GATT), trgovine uslugama (GATS) i trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPs). WTO se ne bavi kontrolom privatnog biznisa. Njen rad obuhvata samo vlade zemalja, uvodeći red među instrumente trgovinske politike (carine, kvote, subvencije). Dakle, WTO je regulator rada vlada zemalja koji se tiče trgovine, kao i regulator uslova konkurencije sa kojim se na domaćem tržištu suočavaju uvezeni proizvodi. U tome se ne razlikuje od GATT-a. Jedan od osnovnih motiva za osnivače GATT-a, pored ekonomskih razloga, bilo je i uočavanje potrebe za ojačavanjem veza između zemalja, kako bi se sprečili konflikti i naročito ratovi. Rast dohotka izazvan trgovinskom liberalizacijom i

nediskriminatorski pristup tržištima trebalo je da utiču na smanjenje konfliktnih situacija, a pored toga, time bi bio stvoren forum za diskusiju. Svetska trgovinska organizacija ne samo da proširuje GATT, već se u mnogo čemu i razlikuje. Dok je GATT predstavljao multilateralni sporazum bez 10 institucionalne osnove (sa malim pridruženim Sekretarijatom nastalim krajem 40-ih godina28), WTO ima svoj Sekretarijat. GATT je primenjivan na privremenoj osnovi, mada je to sa uspehom trajalo 47 godina. GATT se odnosi na regulisanje trgovine robom, a WTO je objedinila i GATT i GATS i TRIPs. GATT-1994. se nalazi u aneksu 1A uz Sporazum o WTO, GATS u aneksu 1B, a pridodati su mu dodatni aneksi, liste koncesija i liste izuzetaka. Osnovni principi trgovine intelektualnom svojinomTRIPS, dati su kao aneks 1C uz Sporazum o WTO. Rešavanje sporova u okviru WTO se obavlja na osnovu Dogovora o pravilima i procedurama za rešavanje sporova, a on predstavlja drugi aneks uz Sporazum o WTO.29 3. Funkcije, ciljevi, principi, struktura WTO a) Funkcije WTO WTO je institucija nadnacionalnog i multinacionalnog karaktera koja kontroliše međunarodnu trgovinu robom, uslugama i intelektualnom svojinom. Način njenog delovanja, dakle, funkcionisanja jesu sporazumi koji regulišu oblasti značajne sa aspekta međunarodne trgovine. Sporazumi30 koji regulišu međunarodnu robnu trgovinu se dele u tri grupe: 1) Prva grupa se odnosi na snižavanje carinskih i necarinskih barijera u međunarodnoj trgovini, kako bi se omogućio jedan konkurentan pristup na tržište zemalja članica. Delovi ove grupe sporazuma su: GATT iz 1994. godine, Sporazum o trgovini poljoprivrednim proizvodima, Sporazum o tekstilnim proizvodima. U okviru GATT-a iz 1994. godine, data je lista proizvoda za koje je izvršeno snižavanje carina do kog dolazi pri uvozu u zemlje članice. Da bi imala pravo na niže carine na stranim tržištima, firma koja je izvoznik mora da bude registrovana u zemlji članici WTO. Ukoliko nije, carine za njenu robu će biti veće, a roba samim tim nekonkurentnija. Ističe se potreba za učlanjenjem u WTO, jer se, u suprotnom, otvaraju mogućnosti za diskriminaciju firmi koje su iz zemalja nečlanica WTO. U oblasti poljoprivrede došlo je do promene doskorašnje politike subvencioniranja, kao i ukidanja necarinskih mera zaštite od strane prvenstveno visokorazvijenih zemalja koje su proteklih decenija veštački stvarale domaću poljoprivrednu imperiju koja je niskim cenama osvajala svetsko tržište, a sa druge strane, necarinskim barijerama štitile su domaća tržišta od uvoza poljoprivrednih proizvoda. Sada se necarinske mere zaštite moraju prevesti u carine (proces tarifikacije), a subvencije su zabranjene. Razvijenim zemljama preostaju samo necenovni faktori konkurencije u borbi za tržište. U oblasti 28 Sekretarijat je oduvek bio mali. Tako je 1995. godine brojao svega 450 zaposlenih, uglavnom eksperte, diplomate, političare, koji su se nalazili u prestonicama država potpisnica. GATT Sekretarijat je poznat kao Interim Commission for the Internationa Trade Organisation (ICITO). 29 Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 40. 30 Dr Jelena Kozomara, ¨Spoljnotrgovinsko poslovanje¨, op. cit., str. 62. 11 tekstila, najveći izvoznici bile su zemlje u razvoju, a najveći uvoznici razvijene zemlje. Jeftin uvoz tekstilnih proizvoda iz ZUR-a u razvijene zemlje izazivao je poremećaje na njihovom tržištu i ugrožavao njihove proizvođače. Zato su one smatrale opravdanim uvođenje kvota i ostalih necarinskih barijera. Ovo je oblast sa velikim brojem bilateralnih aranžmana (česta upotreba ¨dobrovoljnog ograničavanja izvoza¨) u kojima je dolazila do izražaja protekcionistička politika razvijenih zemalja. Regulisanje ove oblasti trgovine u okviru WTO trajaće do 2005. godine, kada će WTO preuzeti u potpunosti nadležnost nad ovim sektorom. 2) Druga grupa sporazuma su sporazumi koji se odnose na unifikaciju pravnih normi u zemljama članicama. Ovakvim ujednačavanjem nestale bi pravne barijere koje značajno komplikuju dosadašnju međunarodnu trgovinu. Ovu grupu čine: Sporazum o investicionim merama koje utiču na trgovinu, Sporazum o trgovini uslugama (GATS) i Sporazum o trgovini intelektualnom svojinom; 3) Treću grupu sporazuma čine sporazumi koji regulišu realizaciju spoljnotrgovinskog posla, gde su se do pojave ovih sporazuma javljala česta usporavanja u praksi.

Jedan broj faza do okončanja spoljnotrgovinskog posla podrazumevao je veoma komplikovanu proceduru. Zato je doneta sledeća grupa sporazuma o: antidampingu, tehničkim preprekama trgovini, carinskoj vrednosti, kontroli pre isporuke, pravilima o poreklu robe, procedurama za izdavanje uvoznih dozvola, zaštitnom sistemu, sanitarnim i fitosanitarnim merama; b) Ciljevi i zadaci Osnovni cilj formiranja jedne ovako kompleksne međunarodne institucije, odnosno strukture jeste ostvarenje večnog ideala trgovine koji od njenog nastanka pa sve do danas ipak nije ispunjen. To je ostvarenje trgovinske liberalizacije31 kako bi došlo do povećanja blagostanja naroda zemalja članica. Dakle, cilj je ostvarenje liberalizacije međunarodne trgovine uz eliminisanje svih necarinskih barijera i restrikcija. Zadaci stvorene WTO kako bi se brže i lakše došlo do ostvarenja ovog cilja, jesu: - Administriranje trgovinskim sporazumima, a po potrebi razmatranje novih oblasti međunarodne trgovine i donošenje novih sporazuma. Upravo je nedostatak GATT-a koji je pretio da ugrozi celokupan sistem multilateralne trgovinske razmene, bio, zapravo, neuključivanje i nedovoljno osavremenjavanje u pogledu obuhvatanja novih oblasti koje bi trebalo da budu pod nadnacionalnim okriljem; - Donošenje propisa kojima bi se omogućilo pojednostavljenje i ubrzanje realizacije spoljnotrgovinskog poslovanja, a moglo bi se ostvariti pomoću: razvoja elektronske tehnologije, harmonizacije nacionalnih propisa na međunarodnom 31 U skladu sa ovim pojmom u nastavku rada pogledati odeljak pod nazivom ¨Ideja slobodne trgovine i njen značaj danas¨. 12 nivou, unifikacije dokumenata koji prate uvezenu i izvezenu robu, standardizacije carinske procedure, standardizacije trgovačkih termina; Od instrumenata trgovinske politike WTO se zalaže za korišćenje isključivo carina, a ostale često upotrebljavane instrumente, među kojima su: subvencije, kvote, kontigenti, tehničke i ostale necarinske barijere, zabranjuje i ima načine da zemlje članice koje prekrše ova pravila kazni. WTO je prva institucija čija je primarna oblast delovanja, multilateralni trgovinski sistem i u skladu sa tim ona ima status kao i Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Naravno, razlikuju im se funkcije koje obavljaju. WTO ima više funkcija. WTO je preuzela odgovornost za olakšavanje primene kao i funkcionisanje Multilateralnih trgovinskih sporazuma. Pored toga, treba da obezbedi forum za pregovore koji bi se vodili kako o novim problemima, tako i o pitanjima koja su već bila predmet pregovora. Treba da radi na boljem razumevanju i prezentiranju mehanizma trgovinske politike. I naravno, potrebno je da sarađuje sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom, kako bi se postigla veća koherentnost u stvaranju globalne ekonomske politike. Sam vrh organizacije koji omogućuje ostvarenje ovih kompleksnih funkcija, jesu Ministarske konferencije. c) Opšti principi WTO Četiri principa WTO međusobno nisu uvek komplementarna. Najvažniji i uvek prvi među njima je princip nediskriminacije, a on je u suprotnosti sa principom reciprociteta. Takođe postoji rakorak i između principa pristupa tržištu i fer konkurencije. Princip nediskriminacije. Princip nediskriminacije ima dve dimenzije. Prva se odnosi na princip ¨najpovlašćenije nacije¨ (Most-favoured-nation – MFN). Po ovom principu zahteva se da ukoliko zemlja članica WTO odobri trgovinske olakšice nekoj drugoj zemlji, onda je dužna da odmah i bezuslovno odobri iste i svim drugim zemljama članicama WTO, koje su zainteresovane za izvoz date grupe proizvoda u tu zemlju. Na primer, ako se zemlji dobavljaču odobri carina od 5% onda se ova stopa mora primeniti odmah na uvoz ove vrste robe iz svih zemalja članica WTO. MFN je dopunjen pravilom ¨nacionalnog tretmana¨ pod kojim se podrazumeva da inostrana roba kada pređe granicu i kada se na nju primene sve mere koje su tom prilikom uobičajene, treba da bude jednako tretirana kao i domaća roba, dakle, da na tom tržištu ne bude tretirana manje povoljno (insistira se na terminu ¨no less favourable¨) od domaće robe. MFN se primenjuje bezuslovno, a jedini izuzetak se može primeniti ukoliko grupa zemalja stvori zonu slobodne trgovine ili carinsku uniju, ili se, pak, odobri posebni pristup za najmanje razvijene zemlje u razvoju. Poštovanje principa nediskriminacije je

važno sa više aspekata. Prvenstveno zbog ostvarenja ekonomske efikasnosti. Pod tim se podrazumeva da ako se ostvaruje princip nediskriminacije, onda će uvoznici i potrošači imati mogućnost da se odluče za realno najkonkurentnijeg inostranog dobavljača. Zatim, poštovanje ovog principa 13 obezbeđuje garancije manjim zemljama da veće i moćnije zemlje ne mogu podići carinske tarife u nekim teškim situacijama za svoju privredu. Pored toga, onemogućuje se uplitanje političke volje da se nekim zemljama daju ustupci i time se omogućuje logična dominacija ekonomskih kriterijuma. Princip reciprociteta. Princip reciprociteta zasniva se na ravnoteži prava i obaveza koja se formiraju između zemalja po pitanju njihove međusobne trgovine. Ravnotežna razmena ustupaka dve zainteresovane strane je neophodna da bi do sporazuma uopšte i došlo. Moglo bi se reći da je ovaj princip u određenoj relaciji sa pravilom ¨najpovlašćenije nacije¨, jer je i nastao kao rezultat potrebe da se u izvesnoj meri ograniči zahtevanje zemalja za dobijanjem ustupaka na osnovu pravila ¨najpovlašćenije nacije¨. Princip reciprociteta ipak nalaže obostrano davanje ustupaka, iako se ne insistira na njihovoj potpunoj izjednačenosti. Naročito je to značajno za male zemlje ili najmanje razvijene zemlje, koje ¨pregovaračkom stolu¨ i nemaju mnogo šta da pridodaju. Pristup tržištu. Cilj osnivača GATT-a bio je promovisanje otvorenog trgovinskog sistema koji bi se bazirao na pravilima koja ojačavaju zdrav konkurentski odnos između dobavljača koji se nalaze u različitim zemljama. Toj ideji suprotstavljena su nastojanja nekih snaga da se upravlja trgovinskim tokovima i da se unapred određuje dobit. Najznačajniji delovi GATT-a koji se bave ovim pitanem jesu: Član II – o rasporedu koncesija (on Schedules of Concessions) i Član XI – o ukidanju kvantitativnih ograničenja (Elimination of Quantitative Restrictions). Carinske koncesije dogovorene pod okriljem multinacionalnih trgovinskih pregovora sačinjavaju ¨liste koncesija¨ (schedules, lists of concessions). Zemlja koja je potpisnica sporazuma ne može varirati carine iznad dogovorenog nivoa, bez prethodno ostvarenih novih pregovora u okviru kojih bi ona trebalo da ponudi ustupke na drugoj strani, odnosno, smanjenje carina za neku drugu grupu proizvoda. Veliki je i značaj Člana XI koji zabranjuje upotrebu kvota (sa izvesnim izuzecima), kao i pravilo o subvencijama (Chapter 4). Pristup tržištu je olakšan i uspostavljanjem veće transparentnosti trgovinskih režima od strane zemalja članica WTO. Članice moraju da objave svoja trgovinska pravila, da ustanove i održavaju u radu institucije koje bi pratile administrativne odluke koje se tiču trgovine, da odgovaraju na zahteve drugih članica o značajnim informacijama. Fer konkurencija. I ovo je poslednji princip ugrađen u WTO. Pojam fer konkurencije u okvirima WTO ne podrazumeva i najčešću upotrebu ovog pojma na mikro planu, već daje jedan širi koncept koji je zapravo lista ponašanja koja su dozvoljena ili zabranjena. Na primer, subvencioniranje izvoza od strane vlada nekih zemalja, zemlje uvoznici mogu osuditi i čak i zabraniti takav uvoz. Zatim, zemlja uvoznik može odrediti anti-dumping duty ukoliko se radi o dampingu koji sprovodi izvoznik. Vlade zemalja uvoznika imaju pravo da reaguju ukoliko dati uvoz značajno ugrožava domaću proizvodnju, ukoliko je potrebno sačuvati ravnotežu platnog bilansa ili zaštititi zdravlje i nacionalnu bezbednost. d) Struktura WTO (održane Ministarske konferencije) 14 Osnovni i vrhovni organ WTO je Ministarska konferencija. Sastaje se najmanje svake druge godine. To je zapravo diplomatska konferencija, na koju dolaze predstavnici zemalja članica WTO, a to su uglavnom predstavnici iz Ministarstava inostranih poslova i iz Ministarstava spoljne trgovine, kao i ostala stručna lica. Osnovna nadležnost konferencije se ogleda u procesu donošenja odluka, čiji inicijator može biti bilo koja članica. Na sastancima Ministarske konferencije ocenjuje se dotadašnji rad konferencije, daju se smernice za rad organa WTO, postavljaju se okvirni zadaci za budući rad i određuje forum za rešavanje političkih sporova. Od osnivanja WTO održane su četiri Ministarske konferencije i to u: Singapuru, Ženevi, Sijetlu i Dohi. Prva Ministarska konferencija je održana u Singapuru od 9 - 13. XII 1996. godine. Cilj sazivanja ove Konferencije bilo je davanje ocene rada WTO

za vreme dve godine njenog postojanja. Na kraju rada usvojena je Ministarska deklaracija, čiji je sadržaj zasnovan na izraženim stavovima ministara članica WTO-a o značajnim pitanjima, kao što su: trgovina i razvoj, uloga WTO, prijem u članstvo, regionalni sporazumi. Ovom deklaracijom se poziva na pregovore o oblastima koje su do tada ili nepredviđene GATT-om ili se o njima malo govorilo i pregovaralo, a čija neregulisana pitanja ometaju dalji tok trgovinske liberalizacije i naravno, same trgovine. Te oblasti su: poljoprivreda, usluge i trgovinski aspekti prava intelektualne svojine. Pored toga, predlažu se revizije i usavršavanja pitanja: antidampinga, rešavanja sporova, sanitarnih i fitosanitarnih mera, uvoznih dozvola, subvencija, kompenzatornih mera, barijera trgovini, tekstila i odeće. Druga Ministarska konferencija je održana u Ženevi od 18 - 20. V 1998. godine. Pored donošenja ocene o ispunjenju ciljeva donetih za prethodni period, odlučuje se da se započnu trgovinski pregovori o nizu pitanja. Deklaracijom se, takođe obeležava i pedesetogodišnjica multilateralnog trgovinskog sistema, a njegovo osnivanje se vezuje za 1. I 1948. godine kada je GATT stupio na snagu. Treća Ministarska konferencija održana je od 30. XI - 3. XII 1999. u Sijetlu. Od ove Konferencije mnogo se očekivalo. Naime, trebalo je da se tokom njenog održavanja lansiraju trgovinski pregovori o daljoj trgovinskoj liberalizaciji u oblastima trgovine poljoprivrednim proizvodima i trgovine uslugama. Radilo se u četiri radne grupe, koje su tokom trajanja Konferencije podeljene na manje grupe, kako bi se lakše došlo do zajedničkog stava, ali do isteka rada Konferencije, konsenzus ipak nije postignut. Sama Konferencija je okončana zaključkom ministara da je vreme trajanja Konferencije isteklo, a da nema dovoljno vremena da se sastavi tekst deklaracije. Posle ove krizne situacije, došlo je do novih interesovanja za nastavljanjem pregovora i kada su otklonjeni uzročnici problema, sazvana je Četvrta Ministarska konferencija u Dohi (Katar), koja je održana od 9. XI-13. XI 2001. godine. Ova Konferencija je, možda, na najbolji način objedinila dotadašnje probleme svih prethodnih konferencija. Izvršni organ WTO je Opšti savet koji izvršava zadatke poverene od strane Ministarske konferencije, donosi odluke između dve sednice, osniva pomoćne 15 organe, koordinira rad, usvaja izveštaj o radu organizacije, odlučuje o budžetu WTO, priprema sednice Ministarske konferencije. Odnos koji postoji između Ministarske konferencije i Opšteg saveta je odnos subordinacije, po kom je Opšti savet podređen Ministarskoj konferenciji. Ipak, između održavanja dve Ministarske koonferencije, njene nedležnosti se prenose na Opšti savet. U njegov sastav ulaze predstavnici svih zemalja članica. Opšti savet se sastaje radi preuzimanja nadležnosti dva organa: Organa za rešavanje sporova (Dispute Settlement Body) i Organa za ispitivanje trgovinskih politika (Trade Policy Review Body). Pod direktnom upravom Opšteg saveta nalaze se saveti koji su zaduženi za nadgledanje tri različite oblasti iz Aneksa 1 i to: - Savet za trgovinu robom (Council on Trade in Goods), Aneks 1A; - Savet za trgovinu uslugama (Council on Trade in Services), Aneks 1B; - Savet za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine (Council on TRIPS (intellectual property), Aneks 1C; Opštem savetu su podređeni komiteti koje je osnovala Ministarska konferencija, a to su: Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platno-bilansne restrikcije, Komitet za budžetska, finansijska i administrativna pitanja i Komitet za trgovinu i okolinu. Sastanci Opšteg saveta se organizuju po potrebi, od strane Generalnog direktora i svaka članica šalje po jednog svog predstavnika. Administrativni organ WTO je Sekretarijat koji obavlja tehničke poslove i zadužen je za izvršavanje odluka, a po potrebi se osnivaju i pomoćni organi (kao što je Međunarodni trgovinski centar). Ovaj Sekretarijat je nastao transformacijom Sekretarijata GATT-a. e) Način odlučivanja u WTO Predviđeno je da WTO nastavi praksu GATT-a u odlučivanju konsenzusom, a ukoliko se on ne može ostvariti, odluka se donosi glasanjem, a za njeno usvajanje je potrebna dvotrećinska većina. Primenjuje se princip ¨jedna zemlja – jedan glas¨. Za neke odluke je potrebna tročetvrtinska većina, a to su: odluke o oslobađanju članice WTO od pojedinih obaveza predviđenih Multilateralnim

trgovinskim sporazumima i odluke o povlačenju članice WTO ako ona ne glasa za izmenu Statuta WTO. Proces odlučivanja u praksi odvija se kroz nekoliko krugova, koji se postepeno sužavaju prema stepenu ostvarene ekonomske moći. To su ¨krugovi odlučivanja¨. Četiri najmoćnije zemlje, EU, SAD, Japan i Kanada čine Kvadrilateralu ili Četvorku koja prva stvara nacrt neke odluke, posle usklađivanja interesa svojih članica, zatim je šalje na dalje razmatranje nešto široj grupi, ¨zelenoj sobi32¨. To je grupa samoodabranih zemalja sa adekvatnim resursima koji im omogućuju rad u ovakvoj grupi. Zemljama u razvoju nije dozvoljeno učestvovanje u ovoj vrsti pregovora. U ovom sistemu odlučivanja 32 Pojam ¨zelena soba¨ poznat je još iz perioda GATT-a, kada je ova soba brojala 8 članica (na Tokijskoj rundi pregovora), a njen maksimalni broj danas je između 25 i 30 članica. 16 data je izvesna uloga samo velikim zemljama u razvoju. Usvojeni predlozi iz ¨zelene sobe¨ dolaze do Ministarske konferencije, odnosno, dalje do Opšteg saveta. Mnogi analitičari opravdavaju postojanje ¨zelene sobe¨, smatrajući da je nemoguće upravljati jednom velikom organizacijom sa tako mnogo članova, isključivo pomoću organa u kom su predstavnici svake od tih država, već je potrebno putem neformalnih grupa, njihove stavove usaglašavati, ali i osnivati uži organi u kojima će mesto naći samo neke od uticajnijih članica. Najveći uticaj na proces odlučivanja i u ovom slučaju ostvaruju ekonomski gledano razvijene zemlje, a takve mogućnosti im otvara stepen njihove zastupljenosti u svetskom uvozu i izvozu (tabela broj 3 i tabela broj 4). Tabela br. 3 - Udeo u svetskom uvozu (u procentima) Region i ekonomska grupa 1980 1990 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 SVET 100 100 100 100 100 100 100 100 100 100 100 Razvijene zemlje 63,85 71,51 70,05 68,96 68,64 67,60 66,81 68,44 67,27 64,03 64,12 ZUR 28,62 23,85 27,03 27,63 27,71 28,59 29,38 27,81 29,13 31,98 31,46 Zemlje Ist. Evrope 7,5 4,64 2,92 3,41 3,65 3,81 3,81 3,75 3,60 3,99 4,42 Izvor: Handbook of Statistics, UN, New York and Geneva, 2002, p. 14. Tabela br. 4 - Udeo u svetskom izvozu (u procentima) Region i ekonomska grupa 1980 1990 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 SVET 100 100 100 100 100 100 100 100 100 100 100 Razvijene zemlje 69,8 72,51 67,98 67,78 67,23 66,40 65,67 68,22 68,92 67,34 66,73 ZUR 23,68 22,59 29,02 28,83 29,00 29,43 30,08 27,54 27,50 29,06 29,14 Zemlje Ist. Evrope 7,23 4,90 3,00 3,40 3,77 4,16 4,24 4,24 3,58 3,60 4,13 Izvor: Handbook of Statistics, UN, New York and Geneva, 2002, p. 15. Značajno je istaći i postojanje interesnih grupa. To je kategorija poznata još iz perioda GATT-47. U ove grupe udružuju se države sa sličnim interesima i stavovima, ojačavajući tako svoju pregovaračku moć. Jedna od takvih grupa je CRAINS grupa, a njene članice su ujedno i članice WTO, mada samo one koje se zalažu za ostvarenje liberalizacije u oblasti poljoprivrede. Osnovana je 1986. godine, na početku pregovora Urugvajske runde. Neke od njenih članica spadaju 17 u vodeće proizvođače i izvoznike najznačajnijih poljoprivrednih proizvoda. Zbog specifičnih ograničenja u trgovini ovom grupom proizvoda, kao i nemogućnosti ovih zemalja da obezbede subvencije za svoju proizvodnju poljoprivrednih proizvoda, njihova konkurentnost na međunarodnom tržištu je ugrožena. One se udružuju kako bi imale veći uticaj u procesu liberalizacije za oblast poljoprivrede. Članice ove grupe su: Argentina, Australija, Brazil, Čile, Fidži, Filipini, Indonezija, Kanada, Kolumbija, Mađarska, Malezija, Novi Zeland, Paragvaj, Tajland i Urugvaj. f. Članstvo u WTO Prve članice WTO bile su, zapravo, potpisnice GATT-a, koje su potpisale Finalni akt Urugvajske runde pregovora i završile pregovore do sastanka u Marakešu 1994. godine. To su originalne članice WTO ili njeni osnivači. Jedan manji broj zemalja je nešto kasnije, do kraja 1994. godine, potpisalo Finalni akt i takođe dobilo status člana. Te godine WTO je brojala 76 članica, a već naredne, 1995. godine, pridodato je još 36 članica. I tokom 1995. godine nije došlo do većih izmena u proceduri prijema u članstvo, pa su tako još neke zemlje, učesnice u pregovorima Urugvajske runde, izvršile ratifikacije i nakon toga postale članice WTO.33 Naredne, 1996. godine WTO je stekla još 16 članica, a svake od narednih godina po nekoliko novih. Taj broj godišnje nikad

nije prelazio broj od 5 članica.34 Za sve ostale zemlje koje su iz različitih razloga, propustile ove rokove, data je mogućnost nanknadnog priključivanja WTO, ali su i uslovi znatno promenjeni. U tom slučaju, potrebno je da vlada zemlje koja pretenduje na članstvo u WTO, treba da podnese Zahtev za prijem u članstvo, gde nedvosmisleno treba da izrazi želju za pristupanjem Sporazumu WTO. Potom se osniva Radna grupa za prijem, a po njenom osnivanju počinju pregovori o pravilima i koncesijama. Zemlja kandidat je obavezna da preda Memorandum o spoljnotrgovinskom režimu, koji sadrži opis spoljnotrgovinskog režima države kandidata i statističke podatke. Na osnovu ovih informacija, radna grupa ispituje mogućnosti za zahteve koji će kandidatu biti postavljeni. Dostavljaju se i informacije o poljoprivredi, tj. informacije o domaćoj podršci i izvoznim subvencijama, a pored ove grupe, potrebno je dostaviti i informacije vezane za oblast trgovine uslugama. Nakon osnivanja Radne grupe, otpočinju pregovori i to: pregovori o pravilima (multilateralnog karaktera) i pregovori o tržišnom pristupu (bilateralnog karaktera) koji se vode u cilju davanja koncesija u oblasti trgovine robom i uslugama. Pregovori o pravilima se vode da bi bio pronađen način da država kandidat uskladi svoje propise sa pravilima WTO, a na osnovu tih pregovora, kandidat podnosi plan i raspored prilagođavanja pravilima WTO, a nakon toga se donose Obaveze o pravilima. Kada ovi pregovori već poprime svoj tok, članice radne grupe mogu inicirati bilateralne pregovore o tržišnom pristupu, a to su pregovori o koncesijama. Kandidat podnosi Nacrt liste koncesija i obaveza. Pregovori se obavljaju bilateralno. Na jednoj strani je država kandidat, 33 Dr Tomislav Popović, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 19. 34 Predrag Bjelić, ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit., str. 76. 18 a na drugoj zainteresovana država, članica WTO. Uglavnom se radi o pregovaranju vezanom za stepen podrške domaćoj poljoprivredi i za izvozne subvencije35. Po završetku rada radne grupe usvaja se Izveštaj radne grupe i Nacrt Protokola o pristupanju, koji sadrži rezultate pregovora u radnoj grupi, kojima su pridodate Liste koncesija i obaveza za robu i Liste specifičnih obaveza za usluge. Formirani paket dokumenata treba da usvoji i država kandidat, nakon što dobije odobrenje Opšteg saveta, odnosno, Ministarske konferencije. I poslednja faza u procesu pristupanja je usvajanje Izveštaja radne grupe i donošenje odluke o prijemu od strane Ministarske konferencije, ili u njenom odsustvu, Opšteg saveta. Opšti savet treba da odobri Nacrt protokola, a i zemlja kandidat treba da ga potpiše ili ratifikuje da bi bio punovažan. Nakon 30 dana od potpisivanja, kandidat postaje punopravni član WTO. Protokol postaje deo Sporazuma o WTO, Liste koncesija postaju deo GATT-a iz 1994. godine, ukoliko se radi o robi, a ukoliko su u pitanju usluge, onda postaju deo GATS-a. Zemlje u razvoju imaju nešto povoljnije uslove za pristupanje, ukoliko dokažu svoj skroman stepen razvijenosti, a za to je neophodno ne samo dokazati nizak stepen ispunjenja ekonomskih kriterijuma, već je potrebno i priznanje te situacije od strane drugih članica WTO.36 4. Ideja slobodne trgovine i njen značaj danas Osnovna teza od koje se pošlo pri stvaranju GATT-a, odnosno, WTO nalazi se u činjenici da otvoreno tržište, nediskriminacija i globalna konkurentnost u međunarodnoj trgovini, vode ka ostvarenju nacionalnog bogatstva (¨national welfare¨) svih zemalja. Koreni potrebe za stvaranjem GATT-a zalaze čak u period sa početka XX veka, a posebno su izraženi tokom 30-ih godina, kada su mnoge zemlje koristile strategiju ¨iscrpljivanja suseda ¨ (beggar-thy-neighbour policies) koja je podrazumevala promenu svih pravila konkurentske igre u trgovini, kao i uvođenje visokih, diskriminatornih barijera. To je bilo vreme dominacije uskog pogleda na svet, a kao rezultat takvog pristupa, stvorena je jedna inferiorna trgovinska politika u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata. Jedan od osnovnih motiva za osnivanje GATT-a, nalazio se u potrebi generacija, koje su zapamtile 30-te godine kao doba trgovinskih ratova, a da ne spominjemo i ratne godine, da onemoguće njihovo ponavljanje. Pored GATT-a, u istom duhu i vremenu, osnovane su i Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. GATT je osnovan kao forum za konsultacije i vođenje

pregovora radi širenja multilateralne trgovinske liberalizacije i saradnje i u oblasti trgovinske politike. Stvaranje i uspeh GATT-a bio je udarni primer za mogućnosti koje pruža međunarodna saradnja u jednoj oblasti u kojoj je kroz istoriju merkantilizam bio norma prema kojoj se procenjivao kompletan uspeh i napredak, kako na 35 Nakon obavljenih pregovora, donose se Liste koncesija i obaveza za robu i Liste specifičnih koncesija za usluge. 36 Predrag Bjelić ¨Svetska trgovinska organizacija¨, op. cit. 19 nacionalnom, tako i na širem privrednom planu. Osnova merkantilističke politike nalazila se u maksimiziranju izvoza i ujedno minimiziranju uvoza, kako bi došlo do akumuliranja inostranog bogatstva (zlata i srebra). Merkantilistički je i stav da su trgovinski viškovi (trade surpluses) i politička moć blisko povezani. Zato se pristupilo direktnom favorizovanju promocije izvoza i restrikcijama uvoza preko carina, kvota, embarga i državnih monopola. Prema ekonomskoj teoremi koja je zasnovana na konceptu troškova oportuniteta, države koje dobijaju su one koje obavljaju trgovinu koja je vezana za specijalizaciju. Smatra se, takođe, da je agregatna proizvodnja, odnosno trgovina, znatno veća ukoliko se te zemlje specijalizuju za proizvodnju, samim tim i trgovinu, onih dobara za koje imaju komparativne prednosti i naravno, ukoliko mogu da obavljaju slobodnu razmenu tih dobara. Smatra se da je stepen potrošnje (odnosno realnih prihoda) uvećan približno četiri puta za osam decenija u XX veku (od 1910-1990).37Tako trgovinska liberalizacija, koja je primarni cilj GATT-a, omogućuje državama da ostvare efikasniju upotrebu svojih resursa (proizvodnih kapaciteta) i to na više načina. Prvo, vrši se realokacija resursa ka onim aktivnostima u kojima država ostvaruje komparativne prednosti. Drugo, na osnovu ovog prvog, dakle povećanih prihoda do kojih je došlo realokacijom resursa na prava mesta, dolazi do širenja potrošačkih mogućnosti koje se ogledaju u mogućnostima za kupovinu roba i usluga iz drugih zemalja. Na osnovu ovoga, neki autori,38 predlažu naročito malim zemljama, koje su ujedno price-takers, da ne primenjuju trgovinske barijere. Ostvarenje trgovinske liberalizacije, najčešće nije korak koji se dostigne i potom samo lako održava. U većini zemalja uvek će postojati grupe koje će imati različite stavove prema ovom pitanju. Struktura zaštite rezultat je interakcije između tražnje za zaštitom od strane nekih interesnih grupa i ponude mera zaštite od strane same države. Sučeljavanjem ove dve strane dobiće se umanjena liberalizacija. Oni koji gube liberalizacijom su predstavnici grupa koje dobijaju konkurenciju u oslobođenom uvozu (import-competing industries). Oni koji dobijaju liberalizacijom su potrošači, dakle, veoma heterogena grupa. U toj situaciji, mnogo je veća verovatnoća da će grupa čiji su individualni gubici mnogo veći u odnosu na dobitke jedne mnogobrojne i heterogene grupe, imati više motiva za udruživanje i investiranje u lobiranje protiv ostvarenja trgovinske liberalizacije. Iz tog razloga su trgovinske restrikcije uvek na prvom mestu. Jedino rešenje ove situacije mogu ponuditi multilateralni trgovinski pregovori (multilateral trade negotiations) sučeljavanjem onih koji gube sa podjednako uticajnim lobijem onih koji dobijaju liberalizacijom, a to je najčešće grupa firmi koje ostvaruju prihode pristupanjem na strana tržišta. 37 Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system - from GATT to WTO¨, op. cit., p. 21. 38 Bernard M. Hoekman and Michael M. Kostecki, ¨The political economy of the world trading system-From GATT to WTO¨, Oxford University Press, Oxford, 1995, p. 22. 20 Zaključak Stvaranjem GATT-a, jedan broj zemalja i njihovih vlada koje su u ovom procesu učestvovale, dokazale su postojanje jasne vizije za ostvarenje buduće saradnje koja je bila neophodna da bi se ostvario ekonomski rast i izgradnja. Za gotovo pola veka koliko je GATT postojao, može se reći da je uglavnom uspeo da ostvari ciljeve koje su postavili njegovi osnivači i prvi potpisnici. Ali, ako se napravi mala paralela između životnog ciklusa jednog proizvoda i života GATT-a, onda možemo razumeti zašto je i sam GATT doživeo svoj vrhunac, ali i postepeno prevazilaženje, pa je otuda nastanak Svetske trgovinske organizacije nova prilika da se ostvari sve ono što GATT nije uspeo, kao i da se formiraju novi ciljevi za novi vek. Ustanovljenjem

WTO, GATT je transformisan u organizaciju, a njegovi dometi su značajno prošireni. Pred WTO je više izazova. Prvenstveno, treba nastaviti proces globalizacije. Zatim, treba nastaviti i suočavanje sa još uvek moćnim snagama koje se bore za očuvanje protekcionizma, a koje postoje kako u razvijenim, tako i u ZUR. Čak i ukoliko se ostvari liberalizovana, nediskriminaciona trgovina i investiciona politika, WTO zadržava značaj kao forum za pregovore o novim oblastima i pitanjima. Možda i najveći izazov za budućnost WTO jeste rad na daljoj integraciji zemalja u razvoju u svetske ekonomske tokove. Ivana POPOVIĆ PETROVIĆ WORLD TRADE ORGANIZATION – ESTABLISHMENT, FUNCTIONS, OBJECTIVES SUMMARY The establishment of the International Trade Organisation was aimed at completing the process of institutionalisation of the international economic relations. The process began at Bretton Woods in 1944 with the establishment of The International Monetary Fund and the International Bank for Reconstruction and Development. This integration entity was planned to become a foundation of the post-war order, and was going to have a broader influence and importance than the economic one. A third pillar of the International Trade Organization has never been established, but that is why the General Agreement on Tariffs and Trade (GATT) came into life. It is one of those agreements, whose nearly fifty-year duration had surpassed even the duration of some states. By carrying out trade negotiations, GATT adopted to new needs. However, the moment its integrity got questioned and such a special idea began to die out, the way was found to preserve the GATT achievements and to have the innovative approach join them. This was done with the establishment of the World Trade Organisation, as an international organisation that manages multilateral agreements in the area of trade (GATT), the trade of services (GATS) and the trade aspects of the intellectual property rights. The institution is of multinational and supranational character. It has its own structure that includes the Ministerial Conferences, the General Council and the Secretariat. The WTO continues a long tradition in GATT of seeking to make decisions not by voting but by consensus, although 21 there are also “circles of decision making” that are gradually narrowing down with the degree of the achieved economic power. The WTO is today a primary concept whose main task is to work on bringing into practice the long-standing idea of free trade. In order to achieve this, it is necessary to abide by the basic principles, which the WTO has four of. They are: nondiscrimination, reciprocity, market approach and fair competition. If one draws a parallel between a product’s life cycle and GATT’s life, one can understand why GATT itself had reached its peak, but was also gradually surpassed. This is why the establishment of the World Trade Organization was a new opportunity to attain all that that GATT had not managed to attain, and to set new goals for the new century. With the establishment of the WTO, GATT was transformed into an organization, and its scopes were considerably broadened. According to the author, there are several challenges before the WTO. Primarily, the process of solving problems on a multilateral level should be continued. Also, facing the still powerful forces fighting for the preservation of protectionism, more pronounced in industrial countries although present in developing ones, should be continued. Even if liberalized, non-discriminatory trade and investment policy are achieved, the WTO will maintain its importance as a forum for talks on new areas and issues. Perhaps the biggest challenge in the WTO’s future is to work on further integration of developing countries into the world economic trends. The process of decision making itself is perhaps the best opportunity to show to the developing countries that something has changed, the author concludes.