Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail: comrade@sezampro.rs

СПОРТ И ПЕДАГОГИЈА

"Спортска педагогија"

Томас Арнолд, најутицајнији реформатор британског школског система у XIX веку, био је један од првих који је Хобсове принципе "рат свих против свих" (bellum omnium contra omnes) и "човек је човеку вук" (homo homini lupus est), увијене у хришћанску моралистичку реторику, прогласио за основне педагошке принципе. Социјални дарвинизам постао је основ "елитистичке" педагогије коју је с одушевљењем прихватио Пјер де Кубертен и на њему изградио, одбацујући хришћански плашт, темеље своје "утилитарне педагогије" која је постала неприкосновени основ телесног васпитања како у фашистичкој Немачкој, тако и свуда у "цивилизованом свету". Њен основни циљ није "дисциплиновање тела", већ обрачун с чулима, Еросом, спонтаношћу, маштом и стварање садо-мазохистичког карактера, што значи сакаћење личности детета и његово укалупљивање у модел покорног и употребљивог поданика. Кубертен је јасно указао да циљ телесног васпитања није стварање телесно здраве особе, поготову не културни развој детета, већ уништење слободарске (само)свести и стварање "позитивног" човека. Отуда он одбацује максиму "у здравом телу здрав дух" (mens sana in corpore sano) и опредељује се за максиму "борбени дух у мишићавом телу" (mens fervida in corpore lacertoso). Кубертенова спортска педагогија настоји да створи "господаре" и руководи се ставовима: "Битка на Ватерлоу добијена је на спортским пољима (колеџа) Итона", који се приписује Велингтону, и "Повратити колонијалну славу Француске!" (“Rebronzer la France!"). Њима у потпуности одговара став: "На пољима пријатељске борбе, посејена су зрна, која ће у будућности, на другим пољима, родити плодове победе." - до кога је дошао амерички генерал Даглас Макартур и који је био и остао неприкосновена идеја-водиља спортске педагогије у САД.(1) У "спортској педагогији" успостављено је васпитање без образовања. То је један од основних разлога што она нема теоријски део: њен циљ није просветљавање младих и оплемењивање њиховог тела, већ стварање беспоштедног борбеног карактера и "гвозденог тела". Уместо спонтаности, маштовитости, задовољства, у "спортској педагогији" доминира продуктивизам, утилитаризам, мазохизам... "Навика понашања по командама" представља један од главних принципа како Кубертенове "утилитарне педагогије", тако и грађанског "телесног васпитања". Бертранд Расел је, након Првог светског рата, разобличио како аристократски, тако и Арнолдов модел васпитања на коме се заснива спорт и Кубертенова "утилитарна педагогија": "Систем др Арнолда који је остао на снази у енглеским средњим школама до данашњег дана, имао је други недостатак, наиме, тај да је био аристократски. Циљ је био да се мушкарци школују за положаје власти и моћи, било код куће, било у удаљеним деловима Империје. Аристократији су, уколико жели да се одржи, потребне извесне врлине; оне се стичу у школи. Тај продукт је требало да буде енергичан, стоик, физички здрав, да поседује извесна непроменљива уверења, изванредно честит, и убеђен да има важну мисију у

свету. Ти су резултати били постигнути у изненађујућем степену. Интелект је био томе жртвован, јер би интелект могао изазивати сумњу. Саосећање је жртвовано, јер би могло утицати на владање над "нижим" расама и класама. Доброта је била жртвована ради жилавости, имагинација ради постојаности. У једном непроменљивом свету, резултат би био трајна аристократија, која поседује све одлике и недостатке Спартанаца. Међутим, аристократија је застарела и потчињени народи неће више да се повинују чак ни најмудријим и највештијим управљачима. Владари прибегавају бруталности, а бруталност даље подстиче револт. Комплексност модерног света све више захтева интелигенцију, а др Арнолд је интелигенцију жртвовао "врлини". Можда је битка код Ватерлоа добијена на игралиштима Итона, али Британска империја тамо пропада. Савременом свету треба другачији тип, с више маште и саосећања, с живљим интелектом, с мање вере у булдошку храброст и с више вере у техничко знање. Управљач будућности мора бити слуга слободних грађана, а не беневолентни владар потчињених који му се диве. Аристократска традиција уграђена у британско више образовање јесте узрок његове пропасти."(2)

Тежња да се досегне врлина (аrete) основ је античке paideia, на којој се заснива антички идеал човекобивства. Телесни покрет израз је духовног покрета који се заснива на тежњи човека да се у потпуности уклопи у космички поредак. Античком схватању космоса и космичке суштине човека одговара холистички приступ човеку као јединственом телесном, етичком и естетском бићу, из чега следи принцип хармоничног развоја људских моћи који представља један од основа античке еуритмије У хеленском друштву олимпијски agonista моделиран је по космолошком, а не према антрополошком моделу. Истовремено, телесно вежбање постаје својеврсна служба боговима, на шта указује и сам Кубертен тврдећи да је антички атлета “обликујући своје тело вежбањем као што вајар обликује кип” - “исказивао поштовање боговима”.(3) Доминира духовност телесног покрета која проистиче из “религиозног осећања” које прожима читав живот. Уместо инсистирања на мишићавом телу, као што је то у спорту, у антици је највиши изазов за телесно вежбање геометријски устројена телесна пропорција која одговара идеалу затвореног и коначног света и која представља основ расног (само)препознавања Хелена. Владајући модел телесног и духовног, као и сам принцип хармоничног развоја телесног и духовног, изведени су из владајућег погледа на свет који је проистицао из саме бити хеленског друштва и настојања да се очува успостављени поредак: античка телесна култура имала је конзервативни карактер. Поред тога, у антици није било ни принципа “већег напора”, већ су доминирали принципи “мера је оно најбоље” (мetron ariston) и “ништа одвише” (меden agan), као и принцип “лепог и доброг” (kalokagathia). Уместо да су polis и духовни свод који представљају олимпијски богови основ људског самоодређења и посредник у успостављању међуљудских односа, у спорту животињски свет дегенерисан техничким светом основ је "самосвести" човека и посредник у успостављању "међуљудских" односа: спортско такмичење има социјално-дарвинистички и прогресистички карактер.

У Русоовој педагогији однос човека према човеку посредован је односом човека према природи и своме телу као непосредној природи. Природни покрет постаје покрет човека ка човеку (homo homini homo). Ради се о човеку који није денатурализован и

тиме дехуманизован; који није лишен нагона, афеката и чула; о целовитом човеку који је у природи и у јединству са својим природним бићем; који тежи универзалном телу које је израз универзалних животворних моћи човека… Код Русоа (као и код Гетеа, Шилера, Клопштока, Песталоција, Фита, Гуц Муца и других филантропа) "повратак природи" припрема је за живот у друштву: природа постаје савезник човека у борби против аncien régime-а. Он настоји да ослободи човека шаблонизованог понашања које убија у њему животност, што значи да га од детињства осамостали да би кроз сопствени животни активизам и искуство које на тај начин стиче развио своју личност. Ослобођење од духовног туторства, стицање карактера самосталне и слободне личности представља основну интенцију Русоовог "повратка природи": природни покрет постаје синоним за слободни покрет. Русо: "Те непрестане, сасвим вођству природе препуштене вежбе јачају тело и не само да не отупљују дух него напротив творе у нама једину врсту разума за коју је способно детињско доба, и која је сваком узрасту најпотребнија. Оне нас науче да познамо праву употребу својих снага, односе нашег тела према телима која нас окружују, и употребу природних оруђа која се налазе у нашем домашају и која одговарају нашим органима."(4) Говорећи о "старим народима", Русо истиче значај "гимнастичких вежби" за њихову "телесну и душевну јачину којом се ти народи најосетније разликују од данашњих људи."(5) Путем слободног покрета човек се спаја са природом и оплемењује се као културно и природно биће, будући да природа није за човека само непосредни егзистенцијални простор, као што је то за животињу, већ и простор где он реализује своју радну вештину и духовне моћи. Оно што је најважније, "повратак природи" значи враћање човека његовом природном бићу које је отуђено од њега развојем цивилизације.

Вера у могућност актуализовања истинске људске природе представља основ Русоовог односа према човеку. Оно што Русоовог "дивљака" чини "племенитим" је способност да постане човеком. Управо та потенцијална људскост чини човека човеком и она у лику Емила путем васпитања и образовања постаје стварност. Класно друштво дегенерише човека, а градови и владајући облици кретања сакате човека и убијају у њему природност и људскост. Није случајно што Русо не говори о бекству у природу, већ о "повратку природи". Русо је у природи пронашао животну средину која пружа могућност човеку да развије своје истинске људске моћи и постане племенит. Русоов "повратак природи" подразумева неискварену људскост која се заснива на егзистенцијалном јединству човека са природом. Русоов "добри дивљак" у ствари је идеализована слика човека који је развио своје људске моћи, за разлику од аристократије код које је паразитски живот довео до дегенерисања како природних, тако и људских моћи. Русоова педагошка концепција заснива се на натуралној производњи и мануелном раду, што значи да нема од човека отуђене техничке и научне сфере које посредују између човека и природе. Вештина коју човек стиче не постаје моћ којом човек настоји да овлада и искоришћава природу, већ да оствари потпуно јединство са њом. Емил не тежи да постане "господар и поседник природе" (Декарт), већ да живи у природи користећи се својим оплемењеним природним моћима. Између човека и природе нема цивилизацијског посредовања: сама природа производи миметичке импулсе које човек спонтано упија својим чулима, и они условљавају његово (природно) понашање. Не априорно знање и у том контексту

научена вештина, већ природне околности представљају непосредни изазов чијим савладавањем човек стиче искуство и развија своје људске моћи у виду вештине која му пружа могућност да слободно дела. Људски покрет по свом карактеру је оплемењени природни покрет којим човек истовремено развија своје природно и људско биће.

"Спортска педагогија" представља радикални обрачун с идејом о оплемењивању људске природе. Она у први план ставља "дисциплиновање" човека, што значи потискивање индивидуалних склоности, репресију над телом и подређивање развоја човека моделу инструментализованог "грађанина". Уместо свести еманципованог човека, ствара се свест поданика. Неумни социјално-дарвинистички ("такмичарски") и ка учинку усмерени телесни активизам, којим се сакати играчка природа човека, представља и данас темељ "телесног (спортског) васпитања". "Воља за моћ" човека у спорту у ствари је реализовање социјално-дарвинистичког и прогресистичког духа: спортско такмичење не производи културна добра, нити развија културно биће човека, већ га уништава и ствара цивилизацију без културе. У "спортској педагогији" људско моћи-бити не заснива се на развоју човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ на развоју владајућег поретка: човек је сведен на оруђе којим капитализам остварује “прогрес”. Русо настоји да ослободи човека стега репресивне цивилизације и развије његове истинске људске моћи; спорт настоји да "ослободи" човека еманципаторског наслеђа човечанства и створи "цивилизовано" варварство.

Спорт је капиталистички облик обрачуна с играчким бићем човека, а "спортска педагогија" је технички усавршена дресура. У спорту долази до непосредног израза, без посредовања педагошког хуманистичког наслеђа, дехуманизована наука и техника. "Спортска педагогија" не ослања се на античко tehne, већ на модерну технику, и то на ону тенденцију у њеном развоју која настоји да од технике створи средство за искоришћавање природе и потчињавање човека. У спорту се не инсистира на развоју вештине и стваралачких моћи човека, већ на развоју борилачког карактера и агресивног мишићавог тела, као и на култу "интензивних телесних вежби" којима се систематски сакати тело и ствара садо-мазохистички карактер. Уместо играчке вештине, у спорту доминира белициозна и деструктивна техника која постаје оруђе за обрачун с "противником" и за постизање рекорда. Њоме се човек "дисциплинује" тако да му се инструментализује тело, а еротски набој претвара се у агресивну мишићну енергију и убилачку вољу. Хоркхајмер и Адорно у "Дијалектици просвјетитељства" указују на то да су "гимнастичари и вјежбачи одувијек имали најближи афинитет спрам убијања... (...) Они тијело виде као покретни механизам, дјелове и зглобове, а месо као превлаку костију. Они с тијелом поступају, покрећу удове као да су већ отргнути."(6) У сличном духу говори Ернст Блох: "…телесно вежбање, у коме није присутан ум, значи у крајњем: бити топовско месо, а пре тога убица".(7) У спорту се не тежи мекоћи покрета и хармонији тела, богатству телесних израза као изразу духовног богатства човека - већ постизању телесне чврстине ("гвоздено тело") и стварању (само)деструктивног борилачког карактера. Телесни покрет одваја се од духовног, чулног, еротског, визионарског, од друштва као заједнице људи, од природе, историје и културе - без чега нема специфичног људског покрета. Спорт и телесни дрил постају

начин произвођења телесно и ментално дегенерисаних људи који су спремни на (само)уништење да би се постигао задати циљ - и у томе проналазе "задовољство". Деструктивни инструментализам, који се заснива на апсолутизованом принципу учинка (профита), постаје један од најважнијих облика капиталистичког дегенерисања човека: уместо хришћанске "тамнице душе", тело постаје гвоздена песница којом "прогрес" уклања препреке на своме путу.

По Раселу, "васпитање се састоји у култивисању инстинката, а не у њиховом гушењу. Људски инстинкти су врло неодређени и могу се задовољавати на много начина. Већина њих захтева, да би се задовољили, неку врсту вештине. Крикет и безбол задовољавају исти инстинкт, али дечак ће играти ону игру коју је научио. У томе и лежи тајна наставе, уколико образује карактер, да се човеку пружи таква врста вештине која би га упућивала да корисно употреби своје инстинкте. Инстинкт моћи, који је код детета грубо задовољен кроз идентификацију са Плавобрадим, у каснијем животу може наћи оплемењено задовољење кроз научна открића, или у уметничком стварању, или рађању и васпитању дивне деце, или у било којој од других корисних активности. Ако је једина ствар коју човек зна, како се бори - његова воља за моћи прибавиће му уживање у борби. Али, ако он зна и друге врсте вештина, задовољење ће наћи на друге начине."(8) За разлику од класичног грађанског педагошког концепта, који је тежио да од човека створи лојалног и употребљивог грађанина путем потискивања аутентичних природних и људских (потенцијално стваралачких) моћи (тзв. "дисциплиновање тела"), савремена спортска педагогија, користећи се резултатима науке и развијајући сопствена средства и методе уништава аутентичне природне и људске особености човека - генетички га изобличујући. Упркос томе што инсистира на "усавршавању" личности, спортска педагогија одбацује принцип универзалног и хармоничног развоја телесних моћи човека као универзалног стваралачког бића. Идеал спортског тела није стваралачко тело, нити античко тело које се заснива на принципу kalokagathia и које одговара геометријски устројеном космичком поретку, већ тело високо-специјализована машина. У спорту човек је у највишем степену постао "једно-димензионално" (Маркузе) биће. На погубност једностраног телесног вежбања указао је и Шилер: "Гимнастичким вежбама, додуше, настају атлете, али лепота - само слободном и саобразном вежбом свих делова тела".(9) У спорту нема места за принцип мере и оптималног напора, који полази од поштовања телесних специфичности, здравља и личног интегритета човека. Кубертен је, у својој "утилитарној педагогији", принципу "већег напора" дао прворазредни значај будући да је он најзначајније средство за превазилажење "лење" животињске природе, развој беспоштедног борилачког карактера буржуја и за стварање позитивног човека. Природа и тело постају техничко средство за постизање нељудских циљева.

Што се тиче такмичења као педагошког средства, Русо је одлучни противник такмичења и даје предност човекољубљу над славољубљем: "Нарочито нека далеко буде свака сујета, свако надметање, свако славољубље и свако осећање које нас гони да се поредимо с другима. Јер таква се поређења никад не чине, а да се у нама не појави извесно осећање мржње против оних који нам оспоравају првенство..."(10) У том контексту нема ни настојања да се човек "такмичи" са природом и да је "побеђује", из

чега проистиче и Русоов однос према телу. Основ "среће" није обрачун са својим природним бићем (телом), већ слободни и спонтани развој тела, духа, чула, ума, вештина... Природа, живот и слобода су једно. Код Русоа су присутни најважнији елементи спортске педагогије - храброст, издржљивост, самоиницијативност - али начин њиховог реализовања не ствара од људи непријатеље и не окреће човека против природе (тела), као што је то у спорту, већ ствара од људи пријатеље и усмерава човека да поштује природу и своје природно биће. И Расел је критичан према стицању храбрости путем телесног такмичења: "Ја мислим да би вежбање у физичкој храбрости требало, колико год је могуће, изводити кроз вештину како се рукује материјом или како се она контролише, а не физичким такмичењем са другим људским бићима. Врста храбрости која се тражи за планинарење, за управљање авионом или за управљање малим бродом у олуји, мени изгледа много вреднија дивљења него хаброст која се тражи за битку. Стога бих ја, колико год је могуће, рађе обучавао ђаке у различитим мање-више опасним вештинама, него у таквим стварима као што је фудбал. Ако треба савладати непријатеља, боље је да то буде материја него друга људска бића. Тиме не мислим да овај принцип треба примењивати сасвим доследно, већ да му треба дати већи значај у атлетици него што је то сада случај."(11) Говорећи о васпитању спортом Расел констатује: "Енглеско васпитање виших класа увек је придавало огроман морални значај школским (такмичарским, прим.аут.) играма. По мом мишљењу има извесног претеривања у овом конвенционалном британском гледишту, мада и сам признајем да игре имају неке важне предности. Оне су корисне за здравље, под условом да нису сувише професионалне; ако се исувише цени изузетна вештина, најбољи играчи претерују у томе, док други нагињу томе да постану посматрачи. Оне уче дечаке и девојчице да подносе повреде без јаука, као и да ведро подносе велики умор. Међутим, друге предности које им се приписују мени се чине у великој мери илузорним. Каже се да се кроз игру дете учи сарадњи, у ствари, оне то чине само у свом такмичарском облику. То је облик који је потребан у рату, а не у индустрији или у правој врсти друштвених односа. Наука је омогућила да сарадња замени такмичење, како у привреди тако и у међународној политици; истовремено учинила је такмичење (у облику рата) много опаснијим него што је то некада био случај. Из тих разлога, данас је много важније него раније култивисати идеју кооперативних предузећа у којима је "непријатељ" физичка природа, а не такмичарских предузећа где постоје људи победници и побеђени. Не желим да исувише истичем важност овога пошто је дух такмичења прирођен човеку и мора наћи неке одушке, које једва да могу бити невиније од игара и атлетских борби. Ово је ваљан разлог због кога не треба спречавати игре, али није довољно ваљан да би се игре уздигле до водеће позиције у школском програму. Нека се дечаци играју зато што то воле, а не зато што меродавни мисле да су игре противотров нечему што Јапанци називају "опасним мислима"".(12) Расел нуди алтернативу васпитању спортом: "Ја бих, кад би се пружила прилика, учио дечаке и девојчице да управљају малим бродовима по бурним морима, роњењу с висине, да возе кола или чак авионе. Ја бих њих научио, као што је то чинио Сандерсон од Аундла (Sanderson of Aundle), да граде машине и да се излажу опасностима у научном експерименту. Што је могуће више, узимао бих мртву природу као противника у игри; воља за моћи може наћи задовољење у овој борби исто толико колико и у такмичењу са другим људима. Вештина стечена на тај начин је кориснија од

вештине која је потребна за крикет или фудбал, и на тај начин развијени карактер више је у сагласности са друштвеним моралом. Независно од моралних квалитета, атлетски култ повлачи за собом неко потцењивање интелигенције. Велика Британија губи свој индустријски положај, а вероватно ће изгубити и своју империју због глупости и због чињенице да њене власти не цене и не промовишу интелигенцију. Све то је у тесној вези са фанатичним веровањем у изванредну важност игара. Наравно, то иде дубље: уверење да атлетски рекорд представља тест вредности младог човека јесте симптом наше опште неспособности да схватимо потребу за знањем и размишљањем приликом овладавања сложеним модерним светом."(13) Расел инсистира на "радости грађења" из које извиру "први почеци многих врлина",(14) као и на "сарадњи" без које не можемо да постигнемо "ни једно животно задовољство".(15)

У савременом капитализму дошло је до наметања новог антрополошког модела који одговара деструктивној природи "потрошачког друштва". Уместо модела "човек-звер", који одговара изворном духу капитализма (homo homini lupus), доминира модел "човек-(само)деструктор". Свођење човека на "звер" превазиђено је у самом спорту. Данашњи тренери не теже да код човека развију такмичарску ("животињску"), већ фанатичну само-деструктивну мотивацију: у спорту насиље има инструментални и деструктивни карактер. Најважнији део "рада" тренера са спортистима није више психолошка манипулација којом ће се спортисти нахушкати на противничке играче, већ навођење спортиста да употребе све убитачнија допинг-средства и прихвате све монструозније медицинске "третмане". Не спремност на "супарништво" и у том смислу агресија према противнику, већ спремност на самоуништење и у том смислу агресија према сопственом телу основна је одлика савремених "шампиона". У спорту доминира (само)деструктивна сублимација. "Негативна" енергија која се ствара због незадовољених елементарних људских потреба усмерава се ка "противнику", рекорду, обрачуну са сопственим телом. Спортска педагогија од васпитања за победу, постаје васпитање за учинак (рекорд) – чему одговара "филозофија учинка" (Leistungsphilosophie). Уместо слободе и повећавања извесности људског опстанка, дехуманизовани и денатурализовани  "прогрес", што је друго име за процес капиталистичке репродукције који се заснива на принципу "Паре не смрде!", постаје највиши "педагошки" изазов.

Не само да савремени човек успева да реализује само мали део својих интелектуалних и духовних моћи, већ капитализам сакати негово (потенцијално) универзално стваралачко биће и ствара од њега фах-идиота. Уместо развоја ума и уметничких талената, човек се своди на владајући модел "новог" човека (киборга) код кога се развија меморија и операционализовани интелект (манипулативна дехуманизована интелигенција) - што је само један од облика у коме се савремени капитализам обрачунава с "традиционалним" човеком. Хумана цивилизација ће развојем педагошког модела који се не заснива на лишавању и репресији, већ на емотивној блискости између људи и поштовању, као и васпитањем самим начином живота који ће имати стваралачки карактер - омогућити развој стваралачких моћи човека и то од најмлађег узраста. У будућем друштву највиши педагошки изазов неће бити дехуманизовани "прогрес", већ развој стваралачке личности човека и друштва као

братске заједнице еманципованих људи.

Школа - факултет

Цивилизацији која је лишена културе одговара васпитање без образовања, што значи педагогија која је лишена хуманистичке бити. Под утицајем  "глобализма" из школе је избачена "телесна култура" и уведено "телесно васпитање" које упућује на јединство тела и позитивног карактера, при чему је "дух" синоним за карактер. Из назива "телесно васпитање" проистиче да је тело то које треба да се васпита, у ствари се ради о репресивном моделу телесних вежби којима се човек телесно и ментално сакати да би се добио "грађанин" који одговара природи владајућег поретка. То је садржано како у принципу mens sana in corpore sano, тако и у Кубертеновом принципу mens fervida in corpore lacertoso. Највиши изазови "спортске педагогије" - "превазилажење људског", "усавршавање" и тсл. - инсистирају на развоју телесних моћи човека, а не на развоју међуљудских односа и на превазилажењу постојећег света. Отуда "спортска педагогија" одбацује принципе без којих се не може замислити модерно друштво: слободу, једнакост, братство. У суштини, ради се о таквом развоју људских моћи који се своди на успостављање међуљудских односа који су отелотворење владајућег духа и који подразумевају обрачун с идејом будућности. У "спортском васпитању" доминира телесна једностраност, што одговара моделу школе која укида право на индивидуалну различитост и настоји да "произведе" одређене "профиле" стручњака који одговарају захтевима дехуманизованог технолошког развоја. Потчињавање човека успостављеном поретку посредовано је развојем технолошких процеса, па се настоји створити утисак да је "технички свет", као аутономна појава, "крив" за успостављене процесе специјализације (све ранију селекцију и ментално и телесно сакаћење деце), а не капиталистички поредак који условљава да наука и техника постану нехумане и деструктивне силе. Читав систем је постављен тако да доминира конкуренција и елиминација на основама (деструктивног) учинка. Најважнији задатак "спортског васпитања" није само да телесни развој детета, од све нижег узраста, подреди одређеној спортској дисциплини, већ да се обрачуна с критичким умом и његов духовни развој подреди захтевима апсолутизованог принципа учинка и максими "човек је човеку вук". "Телесно васпитање" треба да допринесе развоју агресивног и беспоштедног индивидуалистичког борилачко-продуктивистичког духа код младих - који одговара духу "новог времена" (неолиберализам). Отуда актуелност Хобса, Арнолда и Кубертена, а не Русоа, Гетеа и Шилера. Уместо дружења које се заснива на солидарности и толеранцији, успостављено је "дружење" које се своди на беспоштедну борбу између "противника" за задобијање највиших друштвених вредности и опстанак. Ради се о наметању деци, од најранијег узраста, социјално-дарвинистичког модела живљења, што значи о свођењу људске заједнице на "цивилизовани" зверињак, при чему је професор "телесног васпитања" отелотворење владајућег "такмичарског" духа поретка и техничар тела, а тренер бич капитала. Прихватање поретка у коме се опстанак и положај остварује беспоштедном борбом основ је савременог спортског (телесног) васпитања. Не страх од репресивног ауторитета, већ страх од тога да ће бити прегажен у све беспоштеднијој борби за место под сунцем је spiritus movens телесног активизма човека.

Настава "телесног васпитања" била је и остала један од најрадикалнијих облика репресивне социјализације детета. Владајући "педагошки принципи" одувек су били учвршћивање ограде кавеза, а не отварање простора за развој слободне личности. Уместо средства за развој свестраних стваралачких људи, "телесно васпитање" постаје средство за телесно, духовно и социјално сакаћење младих. Као што васпитање подразумева одређени тип образовања, тако и образовање подразумева одређени тип васпитања. Образовање које производи "специјалисте" подразумева васпитање које не тежи стварању свестране и достојанствене личности која ће имати свој (критичко-мењалачки) однос према свету полазећи од својих (људских) потреба, већ фах-идиоте који (својим осакаћеним позитивистичким умом) постају идеално средство капитала и отуђених центара политичке моћи за остваривање њихових интереса. Инструментализовање тела постаје инструментализовање човека. Типичан пример су тзв. "врхунски спортисти" који су дехуманизовани (декултивисани) "физикалци" спремни да осакате и убију своје "колеге", као и да осакате и униште свој организам - да би се домогли "славе" и новца. Они постају спектакуларно отелотворење највиших вредности "спортског васпитања" и као такви "идоли" младих. Што се тиче простора, дворане за вежбање постају модерни храмови и као такви средство за затварање човека у духовни хоризонт капиталистичке цивилизације. У сивилу касарнских вежбаоница (које ће постати образац за изградњу спортских дворана у школама и на универзитетима) и уз помоћ милитаристичког дрила, губи се шаренило духовности и маште. Спортски стадиони и хале су простори који удаљују човека од пироде, а спорт активност која уништава у човеку осећање припадности природи. И код оних спортова који се одвијају у природи, природа је сведена на "такмичарски простор" и као таква има технички карактер.

Репресивна педагогија "телесног васпитања" грађанског друштва (која је проистекла из касарни и у коју спадају и слетови) постала је узор за педагогију "телесног васпитања" у земљама "реалног социјализма". Ауторитарном владајућем систему одговара ауторитарна школа којој одговара ауторитарна "телесна култура". У тзв. "социјализму" улога школе била је да ствара лојалне "социјалистичке грађане"; данас је улога школе да ствара лојалне "капиталистичке грађане". Смисао некадашње телесне културе био је стварање, путем репресивног модела телесног вежбања, "просечног" грађанина који је "део колектива" и који је подређен ауторитету владајуће политичке воље отелотворене у држави. Развојем "новог" капитализма долази до атомизовања људи на основу борбе за остваривање приватних интереса. Друштво више није колектив чију интеграцију диктира и обезбеђује тоталитарна политичка и економска моћ државе (владајуће партије), већ сукоб приватних интереса који се одвијају по све бескруполознијим "правилима игре" која се темеље на принципима homo homini lupus и bellum omnium contra omnes. Не само лојалност владајућој политичкој вољи, већ лојалност владајућем принципу монополистичког капитализма "Велика риба прождире мању рибу!" представља основ за обезбеђивање опстанка и стицање друштвеног престижа. Нападом на (ауторитарни) "социјалистички колективизам" идеолози капитализма не настоје да га превазиђу залагањем за истинско заједништво, већ да се заувек обрачунају са самом идејом заједништва која се заснива на солидарности и друштвеној правди. Уместо да ствара хуманистичку цивилизацију, школа постаје средство за стварање

капиталистичке цивилизације која се заснива на апсолутизованом принципу профита. "Телесно васпитање" постаје средство за прилагођавање живота темпу који диктира све бржи обрт капитала, све већем ризику живљења, новим захтевима које намеће развој технологије и у вези с тим све већа доминација тзв. "интелектуалног" над телесним облицима рада.

У савременом капитализму у потпуности је укинута аутономија факултета као научне (педагошке) институције и он је постао оруђе за остваривање стратешких циљева владајућег поретка. На то указује и промена назива факултета: "Факултет за телесну културу" добија назив "Факултет за спорт и телесно васпитање", или "Факултет за спорт". Како спорт постаје све значајније средство за деполитизовање потлачених и за "прављење пара", то је већи притисак на факултете да постану "научни" сервис спортским савезима и клубовима који "послују" по мафијашким принципима. Професори, који су постали "стручни саветници" у спортским организацијама, користе ауторитет факултета и научних звања да би прибавили "научну" легитимност све беспоштеднијем уништавању људи у спорту. Студенти су постали таоци, и све значајнији извор финансирања, интересних група које држе факултет у својим рукама. Укида се критички ум и културно наслеђе и успоставља се непосредни однос између спортског show-business-а и факултета. У том контексту укида се разлика између спорта и телесне културе и на тај начин могућност да се успостави критичка дистанца према спорту с аспекта слободарске телесне културе, као и да се створи хумана телесна култура. Спорт је лишен историјске и друштвене бити и постаје појава sui generis која путем хуманистичке реторике ("мир", "срећа", "прогрес", "лепота"...) добија митолошки карактер. На тај начин уклања се одговорност његових пропагатора за последице које ствара спорт када је у питању телесно и ментално здравље младих, као и за владајући (деструктивни) поредак који се њиме производи. У "спортској педагогији" која се предаје на факултетима не доминира хуманистичко, већ техничко образовање. Уместо дисциплина које инсистирају на телесном покрету као изразу слободарско-стваралачке природе човека као друштвеног бића, доминирају спортови и техничке дисциплине за које су човек и његово тело средство за постизање нељудских циљева. На факултетима не стварају се педагози, већ специјалисти за одређене спортске дисциплине и техничари тела чији се “педагошки рад” своди на телесно и ментално сакаћење младих. Уместо оплемењивања, на научним основама и путем техничких средстава реализовани телесни и ментални дрил постаје основ савремене педагошке праксе. Човек је укинут као биолошко и хумано, и сведен на механичко биће.

Што се тиче поделе на телесну културу, спорт и рекреацију, она је условљена телесним способностима, у крајњем, постојећом поделом рада и природом владајућег (социјално-дарвинистичког) егзистенцијалног и вредносног модела, а не развојем играчког бића човека. У питању су, само привидно, три вредносна модела који се заснивају на телесним моћима. У тој подели телесна култура одговара васпитању детета за владајући поредак; спорт одговара "зрелом" периоду живота у коме човек ступа у отворену "борбу за место под сунцем"; а рекреација одговара очувању здравља и продужењу живота када човек изађе из вртлога борбе за опстанак. Не ради се о

хуманистичкој, већ о функционалистичкој и инструменталистичкој концепцији. У суштини, спорт, који је постао индустрија смрти, највиши је вредносни изазов. Што се тиче "Опште теорије телесног васпитања", она је начин да се под исти кров стави физичко васпитање у школама, спорт и рекреација. Настоји се, да се путем позитивистичких дисциплина изгради такав "теоријски" бедем око спорта, који ће онемогућити "напад" на спорт с аспекта еманципаторског наслеђа телесне културе, уметности, педагогије, социологије, филозофије... Сукоб између спорта и телесне културе у суштини је сукоб између репресивне цивилизације, чији је спорт кондензовани идеолошки израз и која се заснива на олимпијском (тлачитељском) принципу, и (могуће) хуманистичке цивилизације која се заснива на прометејском (слободарском) принципу.

"Телесна култура"

Једна од најпогубнијих карактеристика филозофије спорта је да она у потпуности обезвређује покрете телесне културе који су се развили на најбољим хуманистичким традицијама античке телесне културе, хришћанства, ренесансе, просветитељства, народних култура, Француске грађанске револуције, еманципаторског наслеђа грађанског друштва - и који су супротност спорту. Теоретичари спорта покривају поље телесне културе изразом "спорт" да би прикрили карактер спорта као конкретне историјске појаве и спречили стварање основа за успостављање критичке дистанце према спорту са аспекта (истинске) телесне културе. У томе су блиски Кубертену за кога је "спорт телесна култура у правом смислу", док се између спорта и телесне културе могу успоставити само теоријске разлике.

"Телесна култура" пружа могућност за принципијелно другачији однос према човеку него што то пружа спорт и "телесно васпитање". Она упућује на то да је култура извориште односа према телу и да је телесни покрет духом оплемењени природни покрет. У спорту доминира покрет човека против човека, апсолутизовани принцип учинка, принцип "већег напора", индустријски мимезис и милитаристички дрил; у "телесној култури" доминира покрет човека ка човеку, развој културног бића, принцип "оптималног напора" (у том контексту прави се разлика између замора и премора), телесни покрет као начин оплемењивања природног бића човека... Ради се о развоју Ероса, маште, естетског, визионарског, спонтаности, толеранције, солидарности - што представља супротност стварању роботизованих звери које се боре за опстанак, као што је то у спорту. "Телесна култура" је најкомплекснија педагошка област јер подразумева развој човека као целовитог - телесног, културног и друштвеног бића. Није случајно што је телесна култура имала такав значај у античкој paideiа у којој доминира холистички приступ човеку. Насупрот савременој грађанској педагогији у којој нема сукоба између телесне културе и спорта, у античкој Грчкој је, са настанком демократије, доведена у питање аристократски заснована олимпијска агонистика с аспекта грађанина као политичког и умног бића.

Инсистирање на културном (историјском) карактеру тела и телесног покрета заснива се на настојању да се превазиђе дуализам тела и духа који је карактеристичан за "телесно васпитање". Из овог проистиче да је "телесна култура" прихватљива само

условно - уколико се под њом подразумева развој духовних моћи човека, оплемењивање тела и развој међуљудских односа. Овим се не жели рећи да је култура неки други свет који је независтан од владајућих односа и вредности, већ да култура, за разлику од спорта, пружа могућност за искорак из постојећег света, што значи да има слободарско-стваралачки потенцијал. Као сфера културе "телесна култура" у својој бити садржи ту могућност - која не мора бити реализована, што важи и за културу уопште. Грађанска (као и тзв."социјалистичка") "телесна култура", која је свој највиши облик досегла у касарнама и на "слетовима", је телесни дрил којим се уништава личност и ствара поданичка свест. Није случајно што досадашња "телесна култура" у школама није имала теоријски део, а то значи да је онемогућено да млади схвате праву природу спорта и телесног вежбања и развију свесни однос према своме телу као интегралном делу њихове личности. Отуда потреба да се подвуче разлика између репресивне и слободарске телесне културе која настоји да реализује свој културни, што значи слободарски и стваралачки набој. Слободарска телесна култура супротставља се задавању модела телесног који треба да буде критеријум по коме се одређује "лепота" и други телесни (људски) квалитети, попут "Барбике" и "спортског тела" који представљају савремени (глобални) облик фашизовања тела (човека) по моделу деструктивне "потрошачке цивилизације". Слободарска телесна култура подразумева друштвено ангажованог човека, што значи да је политичка активност par excellence. Она настоји да, на темељу слободарског стваралачког ума, пружи отпор настојању да се створи атомизовано друштво где је човек човеку средство за задовољавање приватних (патолошких) интереса, као и "техничкој цивилизацији" која се заснива на апсолутизованом принципу (квантификујућег) учинка. Пут до истинске телесне културе води преко ослобађања тела, покрета, у крајњем, ослобађања човека стега репресивне и деструктивне капиталистичке цивилизације. Уместо да се нуди неки нови "модел" телесне културе, треба се борити за ново друштво где ће се развијати свестране стваралачке личности – које ће имати свестрано развијено стваралачко тело; уместо "стицања навике" одређеног понашања, које подразумева некритичко усвајање априорног нормативног шаблона, треба развити потребу човека за човеком и у том контексту богату играчку личност. Телесна култура највиши је стваралачки облик испољавања човека као играчког бића по принципу "свако према својим могућностима". Отуда је упознавање са природом вежби и игара - како оне могу да утичу на формирање карактера и свести човека, какве друштвене (међуљудске) односе производе, каква је њихова права природа - њен обавезни део. Она подразумева развој стваралачког активизма који је усмерен на развој међуљудских односа, а не развој дехуманизованог продуктивистичког активизма и духа супарништва и мржње, као што је то у спорту, на чијој основи се развијају најразноврснији облици друштвене патологије. Успостављање братских односа између људи чини бесмисленим репресивне институције, које своје оправдање проналазе у "себичној и агресивној природи човека", а то су у ствари карактеристике "узорног грађанина" које владајућа идеологија подмешта човеку као његово антрополошко одређење. Степен развијености капиталистичког друштва мери се бројношћу облика комерцијализованог телесног активизма; степен развијености хуманог друштва мери се богатством облика слободног (стваралачког) телесног активизма. У својој суштини, слободарска телесна култура представља дизање свеукупне животворне способности

друштва на виши ниво.

Педагогија слободарске телесне културе

Однос према телесној култури треба сагледати у оквиру односа према школи, а однос према школи треба сагледати у контексту тенденција развоја савременог друштва. Владајућа тенденција је да се ликвидира школа као образовна институција и да се од ученика створе фах-идиоти. Подређивање сваког сегмента живота циркулацији и оплодњи капитала представља прећутни циљ "реформског курса" који нас "води у савремени свет". Неолиберални пројект развоја капитализма као глобалног поретка подразумева обрачун с националним културама, са слободарским традицијама човечанства и с умним човеком који је у стању да сагледа своје истинске потребе и успостави критичко-мењалачку дистанцу према владајућем поретку. Ради се о уништавању стваралачко-критичког духа и свођењу ума на обездуховљени и операционализовани интелект. Уместо да ствара хуманистичку цивилизацију, школа постаје средство за стварање "техничке цивилизације" која је савремени облик у коме капитализам од друштва ствара "цивилизовани зверињак". У том контексту, из школе се избацује "телесна култура" и уводи се "спортско васпитање" које се своди на телесно и ментално сакаћење младих. "Ослобађање" ученика од једнобразних телесних вежби, које су некада доминирале на часовима тзв. "физичке културе", одвија се путем "спортских игара". Вежбе којима се механизује тело и ствара милитаристички дух замењује дехуманизована и денатурализована играчка вештина и беспоштедни борилачки индивидуализам. Колеге из клупе нису више "другови из строја" који се налази на истом "задатку", већ "противници" у борби за "место под сунцем". Уместо да стварају свестране стваралачке личности, професори спортског васпитања постају техничари тела и гоничи робова и као такви продужена рука мафијашки организованих спортских и политичких кланова.

Уколико се има у виду да је школа друштвена институција и да природа друштва одређује природу школе, онда је бесмислено говорити о "новој" школи а да се истовремено не проговори о новом друштву. Не може бити "слободне и отворене школе" у друштву где је читав живот подређен обрту капитала и манипулацији од стране отуђених центара политичке моћи; у друштву где знање (сведено на "информацију") није пут ка истини, него роба на тржишту и као такво средство за уништавање слободарског достојанства човека и еманципаторског наслеђа човечанства. Нема "слободе за школу" уколико у друштву влада тиранија капитала, репресивних институција и корумпираних политичких кланова. Нема "слободе за ученике" у школи уколико нема слободе за човека у друштву. Борба за "нову школу" има смисла једино уколико је она истовремено борба за ново друштво.

Педагогија слободарске телесне културе садржи:

(1.) Теоријски део. Он подразумева развој свести детета о себи као слободном, стваралачком и друштвеном бићу и у том контексту о телу као интегралном делу његове личности. Дете треба да постане свесно смисла телесне културе и да буде у стању да прави разлику између слободарске телесне културе и репресивних облика

телесног активизма. Професори треба да објасне природу тела и начин на који оно функционише и да развију поштовање младих према своме телу које даје печат њиховој људској самосвојности. Млади треба да схвате да правилна исхрана, кретање, вежбање није само основни услов за правилни развој њиховог тела и за очување здравља, већ и за правилан развој њихове личности. Ради се о усмеравању младих на активистички друштвени живот, а не на нарцисоидну опседнутост својим телом и на самоћу.

(2.) Телесна хигијена. Часови телесне културе треба да буду путоказ за правилно телесно вежбање које млади треба свакодневно да упражњавају. Професори треба да упућују младе на правилно вежбање демонстрацијом и корекцијом. Овде се отвара широко поље за примену научних сазнања. Треба инсистирати на партерној гимнастици и справама које могу да допринесу телесном развоју без ризика од повреда. Основни принцип по коме се одређује телесно здравље је адаптивна и стваралачка покретљивост. Прави резултат рада са младима је да се код њих развије потреба за свакодневним телесним вежбањем. Што се тиче школских дворана, где доминира дух касарне, у њих треба удахнути слободарски и другарски дух. Слобода, Једнакост, Братство - то је натпис који треба да краси сваку школску дворану и у том духу треба насликати мурале, направити витраже...

(3.) Повратак природи. Професори слободарске телесне културе треба да иницирају повратак у природу која није само наш непосредни егзистенцијални, већ и историјски, естетски и глобални животни простор. Смисао одласка у природу није њено "освајање", као што је то у спорту, већ њено очување и оплемењивање младих. Само у природи човек може да досегне до свог природног бића. Борба за здравог човека постаје борба за здраву животну средину: у здравој природи здрав човек (homo sanus in natura sana). Професори слободарске телесне културе треба да покрену акцију да свака школа добије на одржавање део природе; да свако дете засади бар једно дрво годишње; да ученици истражују природу, брину се о животињама и праве еколошке мапе; да се школе збратиме са селима и да ученици помажу старачким домаћинствима... И овде се полази од једног од најважнијих постулата Русоове педагогије: да би дете постало добар човек, треба му пружити могућност да чини добра дела.

(4.) Фолклор и други облици плеса. Реч је о традиционалним облицима друштвеног активизма који враћају човека његовом културном бићу и који су најаутентичнији израз играчке природе човека. Још су у античкој Грчкој схватили колики значај има музика, поред гимнастике, за оплемењивање човека.

(5.) Игре. Слободарска телесна култура не одбацује играчке вештине које су створене у спорту, већ настоји да их оплемени тако што ће створити нове (уметничке) игре у којима ће уместо духа беспоштедног ривалитета владати дух сарадње и толеранције. То значи да ће девојке и дечаци, као играчка бића, моћи заједно да се играју - чиме се отвара простор за коначно укидање сегрегације по полу, на чему се заснива спорт, без чега нема хуманог друштва.

Што се тиче телесних способности којима треба тежити, слободарска телесна култура

не ставља на прво место снагу, брзину и издржљивост, већ стваралачку покретљивост, што значи стваралачко тело које је у јединству са стваралачким духом човека. Оно је основ за развој стваралачке вештине у којој не доминира покрет човека против човека, као што је то у спорту, већ покрет човека ка човеку. Уместо телу-машини и механичком покрету, који се заснивају на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка, слободарска телесна култура тежи уметничком телу и уметничком покрету. Уместо телесне механике, телесна култура треба да постане телесна поетика: телесни покрет треба да постане израз поетског бића човека - поетски покрет човека ка човеку. Развој богате стваралачке личности, оплемењивање природног бића човека и стварање од друштва заједнице слободних људи - то је прави циљ слободарске телесне културе.

Школа је институција која може да спроведе организовану акцију спасавања деце од телесног и менталног уништења. Она треба да постане духовна радионица која ће бити отворена 365 дана у години, и у којој ће свако дете пронаћи могућност за развој својих талената и за такво дружење, кроз које ће се развити као културно биће. Будући да је телесна култура педагошка област која, заједно са уметношћу, даје најширу могућност за развој телесног, духовног и друштвеног бића младих и отвара простор за повратак човека мајци природи која све више крвари - она заслужује посебно место у образовном систему.

Борба за слободарску телесну културу значи борбу за професоре који су одлучни следбеници просветитељске традиције. Они треба да стекну широко хуманистичко образовање које ће им пружити могућност да схвате природу човека као универзалног стваралачког бића слободе, да буду свесни разлике између истинске телесне културе и репресивних (деструктивних) облика телесног активизма, и да постану ствараоци богате културе покрета којом ће се оплеменити играчко биће човека. Хуманистичко образовање подразумева:

(1.) слободарску самосвест човека као историјског и друштвеног бића, што значи свест човека о својим универзалним стваралачким моћима и неотуђивим људским и грађанским правима;

(2.) свест о друштвеним узроцима неправде и процесима који доводе до уништавања живота;

(3.) свест о постојећим могућностима за развој друштва и за искорењивање узрока неправде и деструкције;

(4.) идеју друштва коме треба тежити.

Уместо да буду неми саучесници уништавања деце и најамници спортских клубова, професори слободарске телесне културе треба да постану носиоци прометејске ватре и као такви перјаница просвете. Њихова превасходна улога не треба да буде да држе часове телесне културе, већ да иницирају, организују и воде школске и ваншколске активности ученика, попут Васе Пелагића, великог "народног учитеља", чија су дела

врхунске лекције о телесној култури као средству за изградњу телесно здраве, духовно богате, национално достојанствене и друштвено ангажоване личности.

"Хуманизовање спорта"

Може ли да се "хуманизује спорт"? За Кубертена то је бесмислено питање јер је за њега олимпизам, у коме се изражава суштина спорта, "култ хуманости", што значи "култ постојећег света". Уколико се пође од модерног појма хуманизма, који се заснива на идејама-водиљама Француске грађанске револуције (Слобоgа, Јеgнакост, Братство), спорт је обрачун с еманципаторским духом модерног доба. Спорт није симбол хуманистичке цивилизације, већ је облик у коме се "техничка цивилизација" обрачунава с објективним могућностима за стварање хуманистичке цивилизације. У спорту не доминирају хуманистички изазови, већ технички мимезис, технократска ефикасност и функционалност, апсолутизовани принцип квантитативно сравњивог учинка…Спортско тело је симболични појавни облик "техничке цивилизације". "Савршени рад машине" је онај миметички импулс који буди "естетско" надахнуће код спортисте. Спорт није само искорак из културе, већ из живог света.

Спорт је радикални обрачун с античком идејом човекобивства, као и с хуманистичким наслеђем ренесансе, хришћанства, аристократском и народном телесном културом, филантропским и плесним покретом. Још је Тисије, у време формирања спорта као институције, у спорту видео "мускуларни примитивизам" и обрачун с хуманистичким традицијама Запада. У спорту су елиминисани облици телесне културе који су били везани за класе, друштвене слојеве и народе. Посредством апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка основни облици слободног телесног активизма, до чијег се правог смисла као људске делатности може доћи само у оквиру конкретних култура у којем су настали, сведени су на спортске дисциплине. Извршена је уравниловка на темељу "објективизованих" квантитативних критеријума, што је довело до тога да оне изгубе квалитет природног, културног и индивидуално-људског израза. Уместо да изражавају своју животност као природна бића, да буду представници својих култура и да испољавају своје специфично-људске, што значи стваралачке (духовне) моћи, људи, у облику "спортисте", постају денатурализовани и дехуманизовани јуришници политичких центара моћи и покретни рекламни панои капиталистичких фирми. Победе и рекорди израз су дегенерисања изворних природних, културних и индивидуалних потреба, и деградирња човека на оруђе за постизање политичких циљева и материјалних интереса. Уместо тријумфа култура, на спортским борилиштима тријумфује колонијални и деструктивни дух капиталистичког "интернационализма". Институционализовањем спорта, крајем XIX века, извршено је репресивно институционализовање слободног (нерадног) телесног активизма грађана: спорт постаје оруђе за телесну и духовну интеграцију људи у владајући поредак. Уместо слободне индивидуе, "добија се" лојални и употребљиви "грађанин"; уместо класне интеграције, успоставља се "наткласна" - "национална" интеграција; уместо да је средство за афирмисање националних култура, облик борбе за слободу (радника, поробљених народа, жена), за развој индивидуалних људских моћи - "слободни" телесни активизам у облику спорта постаје поприште сукоба између најмоћнијих капиталистичких корпорација и средство за поробљавање света. Земље које су

"закасниле" у историјском развоју прихватиле су спорт као једну од могућности за прескакање јаза који их је делио од развијеног капиталистичког света и за укључивање у "модерну" цивилизацију. Развој капиталистичких односа својине на селу и распад традиционалне друштвене организације; атомизовање друштва по принципу homo homini lupus i bellum omnium contra omnes; развој занатства, индустрије, трговине и на тој основи развој градова и стварање све бројније најамне радне снаге коју је требало држати у покорности и ван радног времена; настојање да се "дисциплинује" сеоско становништво за индустријски рад; да се изврши хомогенизовање друштва на националној основи (да би се борба радништва са поља класне борбе усмерила на поље "борбе за националне интересе" под патронатом буржоазије у лику војних структура) - проузроковало је одумирање традиционалних облика слободарског (културног) телесног активизма и развој спорта.

Развој капитализма као поретка деструкције довео је до дегенерисања изворног духа спорта и он је постао спектакуларна популистичка забава циркузанерског типа. Уместо да развија духовност и веру у "непролазне вредности капитализма", спорт је постао оруђе за сагоревање незадовољства потлачених и за њихово идиотизовање. За водеће теоретичаре спорта, попут америчког социолога Алeна Гатмана, будућност човечанства не може се замислити без спорта. То је, у ствари, само други начин да се каже да нема будућности без капитализма, што значи да капитализам представља "крај историје" (Фукујама). Истовремено, они проглашавају спорт за најважније средство у борби за "хумано друштво", под чим подразумевају "усавршавање" капитализма. Залагање да спорт постане најважније средство за обрачун с наркоманијом, алкохолизмом, насиљем и другим патолошким облицима понашања младих, оправдано је колико и залагање да се атомским бомбама истребе комарци. Спорт није производ слободарско-стваралачке праксе човека, већ је институционализовано деструктивно насиље и као такав произвођење владајућих односа и вредности у непосредном облику - који су извор свеколиког зла. Он дегенерише човека тако што га подређује егзистенцијалним интересима владајућег поретка и што ствара екоцидну свест. Спортом се долива уље на капиталистичку ватру која ће, уколико не буде угашена, претворити свет у згариште.

И међу онима који су свесни погубности развоја спорта преовлађује настојање да се одвоји "професионални" од "аматерског" спорта и на тај начин сачува спорт као педагошко средство. Они се не односе према спорту као институционализованом вредносном моделу који је конкретни историјски производ и који је у свом изворном облику идеологија либералног капитализма, већ га проглашавају идеализованом пројекцијом опште-људских вредности и у том смислу највишим "хуманистичким" изазовом. На тај начин они долазе на становиште Кубертена, Баје-Латура, Дима, Брендиџа и других страсних бранилаца "аматерског спорта" - најреакционарнијих и најмилитантнијих идеолога капитализма - који су у "моралним" вредностима спорта видели његов највећи педагошки значај. Не треба заборавити да је Кубертен, инсистирајући на потреби да спорт добије религиозни карактер (попут античког religio athletae), професионалне спортисте назвао "циркуским гладијаторима", а да је "новац" прогласио "највећим непријатељем спорта". Кубертен је при крају живота прихватио

спортску (капиталистичку) реалност и професионалним спортистима дао ону димензију која је раније била искључиво резервисана за аматере. То не мења суштину његове олимпијске филозофије, која инсистира на спорту као (позитивној) "религији" која превазилази како хришћанство, тако и "етничке" религије које се по њему налазе на нижој вредносној равни од хришћанства. Интересантно је да су идеолози "реалног социјализма", у време развоја комерцијализма и професионализовања спорта на Западу, дигли аматерски спорт на највиши вредносни пиједестал и од њега створили једно од главних идеолошких средстава за критику "трулог капитализма". То је један од главних разлога што је у СССР-у  "морални чистунац" Кубертен постао митолошка личност, упркос томе што је био један од најмилитантнијих противника социјализма и фанатични борац за фашизам. Идеолошким хокус-покусом Кубертен је од острашћеног антикомунисте постао маскота "реалног социјализма". Тек када се схвате деструктивне тенденције развоја капитализма постаје јасна сва погубност поделе на "лоши" професионални и "добри" аматерски спорт. Васпитање путем спорта значи стварање таквог начина мишљења које глорификује деструкцију и одбацује идеју будућности - која није само слободарски, већ је постала основни егзистенцијални императив. Истовремено, оно је такав начин васпитања којим се од људи стварају непријатељи - што уништава у младима веру да је могуће створити хумани свет, као и потребу за таквим светом. Ради се, заправо, о вредносном и егзистенцијалном моделу који треба усвојити: да ли се треба борити за спорт који развија дух деструкције и дегенерише човека, или за оне облике телесног активизма који развијају културно, стваралачко, телесно, друштвено, визионарско - животворно биће човека?

x x x

Fusnote

(1) У:Jack Scott,The Athletic Revolution,21.с.The Free Press,New York,1971.

(2) Bertrand Rasel,О obrazovanju i vaspitanju,32,33.с.

(3) Pierre de Coubertin,“The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,У:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.с.Discourses and Essays,Carl Diem Institut,Ed.,Pub. and Copy by Karl Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1966.

(4) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,120.с.Valjevo-Beograd,1989.

(5) Žan-Žak Ruso,Еmil,122.с.

(6) Max Horkheimer,Theodor Аdorno,Dijalektika prosvjetiteljstva,247,248.с.

(7) Упореди:Еrnst Bloch,Das Prinzip Hoffnung,33-42 Kapitel,Први део,524.с.

(8) Betrand Rasel,О obrazovanju i vaspitanju,83.с.

(9) Fridrih Šiler,O lepom,136.с.Kultura,Beograd,1967.

(10) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,250.с.

(11) Bertrand Rasel,О obrazovanju i vaspitanju,74.с.

(12) Исто,85.с.

(13) Исто,86.с.

(14) Исто,90.с.

(15) Исто,49.с.

x x x