Sadraj :1. Nastanak i razvoj neprofitnog sektora.2.2. Istorijski razvoj neprofitnog sektora u Srbiji..3.3. Osnovna obelezja neprofitnog sektora.4.4. Struktura neprofitnog sektora..6.5. Princip funkcionisanja neprofitnog sektora7.6. Funkcije neprofitnog sektora8.7. Alokaciona funkcija...8.8. Razvojna funkcija..9.9. Sustinske razlike izmedju profitnog i neprofitnog sektora11.10. Neprofitne organizacije..13.

1. Nastanak i razvoj neprofitnog sektoraSmatra se da je neprofitni sektor svoju znacajniju drustvenu ulogu poceo ostvarivati pocetkom 20.veka , posebno u razvijenijim drzavama , narocito u SAD odakle se ovaj proces kasnije sirio i na druge zemlje.Razvoj ovog sektora i pozicioniranje njegove uloge u americkom drustvu vecina teoreticara sagledava i analizira kroz cetiri osnovne faze. 1.Faza volonterskog gradjanskog modela . Ovo je najstarija faza u razvoju neprofitnog sektora u SAD , koja obuhvata pocetak 20.veka.Usluge koje nisu mogle pruzati drzavne institucije , a koje su bile iznad mogucnosti pojedinaca , realizovane su po principu jedan za drugog . Ovaj princip primenjivan je tako sto su se zainteresovani gradjani udruzivali u cilju ostvarenja odgovarajucih potreba(npr.formiranje volonterske vatrogasne sluzbe , pomoc siromasnim porodicama u izgradnji stambenih i drugih objekata i dr.)

2.Faza filantropskog patronata . Paralelno sa razvojem industrijske revolucije i ekonomskim jacanjem drzava tokom prve polovine proslog veka doslo je do generisanja velikog bogatstva i njegove koncentracije u okviru manjeg broja porodica . Svesne svoje drustvene odgovornosti a ponekad i krivice , ove porodice cesto su izdvajale znacajna sredstva i namenjivala ih razvoju raznih religioznih , obrazovnih , kulturnih i brojnih drugih institucija koje su pruzale odredjene usluge sirim slojevima drustva.

3.Faza prava i ovlascenja . Ova faza obuhvata sredisnji period dvadesetog veka (cetrdesete i pedesete godine) , koji je bio obelezen ekonomskom depresijom i povecanjem broja socijalnih institucija koje su bile finansirane od strane drzave .

4.Faza trzisnih odnosa . Sadasnju , tj.savremeniju fazu u razvoju neprofitnog sektora , kako u SAD tako i u brojnim drugim razvijenijim zemljama s trzisnom ekonomijom , koja je otpocela u drugoj polovini proslog veka , karakterisu trzisna i konkuretska obelezja.U danasnje vreme , nasuprot znatnoj ocuvanosti donatorske tradicije (filantropije) i izrazenom interesovanju za volonterski rad , ovaj sektor se suocava s dve znacajne novine : prvo , neprofitne organizacije vise se ne mogu oslanjati iskljucivo na tradicionalne izvore finansiranja svojih aktivnosti i misije , narocito ne od strane drzave ; drugo , neprofitne organizacije sve vise se usmeravaju ka trzistu na kome se susrecu s drugim organizacijama koje imaju istu ili slicnu misiju i ciljeve , a koje , takodje traze svoju trzisnu poziciju i odgovarajucu podrsku .

Na tim osnovama do danas su se iskristalisala tri osnovna modela , odnosno tri tipa neprofitnog sektora :

(1) Konzervativni tip , koji je utemeljen na kombinaciji drzavne orijentacije i verske doktrine . Prema ovoj kombinaciji drzava ima punu odgovornost da finansira sve drustveno korisne aktivnosti neprofitnih organizacija . Ovakav nacin finansiranja dominantno je zastupljen u Francuskoj , Nemackoj , Italiji i Belgiji , a u izvesnoj meri i u Japanu i Turskoj . U ovim zemljama neprofitne organizacije nastoje da budu sto vise pro drzavno orijentisane , pri cemu posebno isticu javnu korist svog postojanja i delovanja , odnosno vrsenja svoje misije . (2) Liberalno tradicionalni tip , koji je danas posebno karakteristican za SAD , V.Britaniju , Kanadu i Australiju . U ovim drzavama neprofitni sektor trzisno je orijentisan , dok se rad velikog broja neprofitnih organizacija u znatnoj meri temelji na primeni voluntarizma . (3) Socijal - demokratski model , koji je najvise zastupljen u skandinavskim zemljama i koji na prvom mestu istice dominantnu odgovornost drzave za drustveno blagostanje . Iz tog razloga su u ovim zemljama znatno manje zastupljene neprofitne organizacije koje se nalaze u privatnom vlasnistvu . 2. Istorijski razvoj neprofitnog sektora u Srbiji

Analizirajuci tok neprofitnog razvoja u Srbiji primecuje se prisustvo nekoliko razvojnih faza s veoma znacajnim medjusobnim razlikama u organizacionom i funkcionalnom smislu .Ovde ce biti obrazlozene samo one razvojne faze koje su relevantne za izvodjenje ukupne ocene .

(1)Pre-komunisticka faza . Ovu fazu koja obuhvata period pre drugog svetskog rata i koja se svojim znatnim delom odlikuje elementima prethodno vec pomenute faze volonterskog gradjanskog modela u SAD , karakterisu tradicionalni oblici ponasanja.Oni su bili izrazeni kroz solidarnost stanovnistva u smislu pomoci na porodicnim imanjima , u zadrugama i raznim drugim zajednicama . Posebno vaznu ulogu u razvoju neprofitnog sektora u ovom periodu ostvarile su Srpska pravoslavna crkva i Kraljevska porodica . One su osnovale brojne humanitarne organizacije koje su delovale pod njihovim patronatom .

(2)Faza komunisticko-socijalistickog sistema . Ova faza obuhvata period od 1945-1990.godine . Sve do kraja osmdesetih godina svaka aktivnost postojecih neprofitnih organizacija bila je strogo kontrolisana , dok su nove gradjanske asocijacije , kao i razne druge drustvene organizacije mogle osnivati samo pos uslovom da njihov delokrug aktivnosti nije u bilo kakvoj koliziji s vladajucom ideologijom . Na tim osnovama dobijane su saglasnosti za uspostavljanje brojnih sportskih , profesionalnih , i raznih drugih udruzenja i saveza , jer oni nisu koristili politicku platformu , niti je cilj njihove misije bio vezan za iniciranje i pokretanje bilo kakvih politickih i socijalnih promena u drustvu .

(3)Faza legalizacije i pluralizma . Ova faza je trajala od 1991.do 2000.godine i bila je obelezena ratnim sukobima na teritoriji prethodne Jugoslavije , problemima brojnih izbeglica , izrazenom ekonomskom krizom i velikim padom zivotnog standarda stanovnistva , celokupnom medjunarodnom izolacijom koja je rezultirala vojnom agresijom na nasu zemlju . Ovakva situacija posluzila je kao plodno tlo za vecu liberalizaciju i sirenje neprofitnog sektora na prostoru nase drzave .

(4)Faza potpune liberalizacije u neprofitnom sektoru . Ova faza se moze obeleziti kao faza savremenog razvoja neprofitnog sektora u Srbiji , pocela je 2000-te godine , odnosno posle uspostavljanja demokratskih odnosa u drustveno ekonomskom sistemu . Time su stvoreni povoljni uslovi za slobodno osnivanje brojnih novih neprofitnih organizacija po zapadnim modelima i u raznim oblastima 3. Osnovna obelezja neprofitnog sektora

Veoma je tesko izvesti definiciju neprofitnog sektora . Osnovni razlog za to lezi u dosta sirokom spektru organizacija i institucijama koje mu pripadaju i koje u njemu posluju . Cak je i sama terminologija koja se koristi u oznacavanju ovog sektora veoma sarolika i neujednacena :neprofitni sektor , drustveni sektor , drustvene delatnosti , javni sektor ili javne sluzbe , dobrovoljni sektor , nezavisni sektor Sustina postojanja neprofitnog sektora sadrzana je u izrazenim javnim potrebama i zahtevima da se izvrsi institucionalizacija brojnih delatnosti koje obuhvataju sve osnovne ljudske i druge drustvene , javne , kolektivne i pojedinacne potrebe i zelje , a koje su izvan profitnog sektora . Svrha postojanja i funkcionisanja pripadajucih organizacija je u vrsenju njihove misije , odnosno u zadovoljavanju drustvenih potreba i zahteva gradjana , a koje nece ili ne mogu da obezbede profitne organizacije . Zbog toga se pri odredjivanju vaznijih obelezja neprofitnog sektora cesto isticu sledece konstatacije :

delovanje zakona trzista ne moze predstavljati kljucnu osnovu za usaglasavanje nacina rada brojnih subjekata koji pripadaju ovom sektoru s potrebama korisnika usluga i proizvoda ;

ovom sektoru pripadaju delatnosti koje su os posebnog drustvenog interesa ;

usluge koje pruzaju subjeki neprofitnog sektora moraju biti jednako dostupne svim potencijalnim korisnicima;

u neprofitnom sektoru prisutan je princip solidarnosti i uzajamnosti u zadovoljavanju potreba i zelja gradjana;

poslovanje subjekata neprofitnog sektora zasniva se na drzavnom budzetu , raznim javnim fondovima , sponzorskim i donatorskim davanjima , kao i drugim izvorima;

u poslovanju subjekata neprofitnog sektora profit nije primarni cilj i kljucni zadatak menadzmenta;

Teoreticari isticu vaznost tri osnovna obelezja neprofitnog sektora koja koriste pri pokusaju da izvrse njegovo razgranicenje od proizvodnog profitnog sektora .

PRVO . Prioritetni zadatak ovog sektora nije definisan na podrucju privredjivanja , niti je on u cvrstoj sprezi s neposrednim stvaranjem i maksimiranjem ekonomske dobiti , odnosno profita , vec se on nalazi u nekim drugim segmentima ljudskih drustvenih potreba i vrednosti kao sto su : podizanje obrazovnog nivoa stanovnistva ,

zastita i podizanje nivoa zdravstvenog stanja ljudi ,

podizanje kulturnog nivoa stanovnistva

unapredjenje psiho fizickih sposobnosti stanovnistva snazenje i razvijanje humanih odnosa u drustvu

DRUGO . Sve organizacije koje pripadaju neprofitnom sektoru karakterisu se univerzalnoscu kao zajednickim obelezjem , koje se ispoljava u tri osnovna vida :

(1)Efekti pruzenih usluga (pozitivni ili negativni ) bilo kog subjekta neprofitnog sektora , po pravilu , ne mogu da budu odredjivani na nivou pojedinacnih korisnika ;

(2)Za uspesno funkcionisanje subjekata koji pripadaju ovom sektoru podjednako su zainteresovani skoro svi clanovi odredjene zajednice ;

(3)Dostupnost usluga delatnosti neprofitnog sektora svim clanovima jedne drustvene zajednice predstavlja nuznu pretpostavku u pogledu dostizanja socijalne jednakosti i sigurnosti , kao i svestranog razvoja svakog pojedinca i drustva u celini . TRECE.Vecina subjekata neprofitnog sektora ima izrazen komplementaran odnos s privrednim sektorom , pri cemu , s jedne strane , neprofitne delatnosti uticu na ekonomski razvoj , dok se , s druge strane , ubrzanim i kvalitetnijim privrednim razvojem daje doprinos ostvarivanju vece dobiti i vecem finansijskom ulaganju u neprofitni sektor .

4. Struktura neprofitnog sektora Struktura neprofitnog sektora je veoma slozena . Nju cine razni subjekti koji nalaze plodno tlo za svrhu svog postojanja , delovanja i realizovanja misije , kao i za ostvarivanje relevantnih i drustveno korisnih zadataka i ciljeva u nekoj od mnogobrojnih drustvenih oblasti . Prema stavu P.Frumkina (2002) bazicnu strukturu neprofitnog sektora cine subjekti koji se , saglasno svojoj drustvenoj ulozi i funkciji dele u tri osnovne grupe :

(1) neprofitne organizacije koje pruzaju usluge ili se pak bave resavanjem pitanja koja su od javnog interesa i znacaja javna preduzeca (ovoj grupi pripada najveci broj subjekata neprofitnog sektora ) ,

(2) udruzenja gradjana (tzv. clanske organizacije ) ,

(3) volonterske organizacije .

Postoje autori koji u strukturu neprofitnog sektora ukljucuju sponzore i donatore , medjutim oni se ne mogu tretirati kao sastavni element njegove strukture , vec kao spoljni faktori koji imaju znacajnu ulogu kako u funkcionisanju neprofitnog sektora u celini , tako i u radu njegovih pojedinacnih konstitutivnih elemenata . U zapadnim i ekonomski razvijenijim drzavama u kojima razvoj ovog sektora , kao i njemu pripadajucih organizacija , ima dugu tradiciju , prisutna su tri vida vlasnistva - drzavno , privatno i mesovito (kada se radi o javnim preduzecima) . U nasoj zemlji ovaj sektor se nalazi u procesu tranzicije , zbog cega su u njemu jos uvek prisutna cetiri vida vlasnistva drzavno , drustveno , privatno i mesovito . Izjednacavanjem uloge i znacaja , kao i prava i obaveza drzavnog i privatnog vlasnistva u neprofitnom sektoru , ostvaruju se brojni pozitivni efekti , kao sto su :

povecanje stepena sigurnosti privatnog vlasnistva , podizanje stepena zastite prava gradjana kao korisnika usluga brojnih subjekata

neprofitnog sektora ,

podizanje nivoa konkurentnosti medju organizacijama ,

sirenje strukture i podizanje kvaliteta usluga ,

povecanje izvoza usluga koje pruzaju kvalitetni subjekti neprofitnog sektora .

5. Principi funkcionisanja neprofitnog sektoraFunkcionisanje neprofitnog sektora temelji se na nekoliko principa kojih se moraju pridrzavati svi njegovi subjekti bez obzira na oblast u kojoj deluju i ostvaruju svoju misiju . Prema N.Ijacic (2007) , kao najvazniji principi koji se primenjuju u ovom sektoru izdvajaju se :

1.Princip drustvene neophodnosti . Implementacijom ovog principa eksplicitno se objasnjavaju osnovni razlozi postojanja i svrha delovanja neprofitnog sektora . Na strani traznje se nalaze zahtevi gradjana za pruzanjem raznih usluga koje su veoma bitne za nesmetano funkcionisanje odredjenog drustva , a za koje ne postoji adekvatno interesovanje subjekata profitnog sektora . U toj situaciji jedino validno resenje je da se realizacijom potrebnih usluga bavi neprofitni sektor koga podrzava drzava . Na taj nacin drzava obezbedjuje i stiti odvijanje svojih vitalnih funkcija koje su drustveno neophodne , a koje se ostvaruju preko zadovoljavanja zajednickih potreba gradjana .

2.Princip primarne neprofitabilnosti . Ovaj princip , sam po sebi , ukazuje da poslovna profitabilnost za subjekte neprofitnog sektora nije i ne sme da bude osnovni razlog njihovog postojanja i delovanja , tj.vrsenja odradjene misije . Medjutim , to ne sme da se tumaci na nacin da subjekti ovog sektora ne zele i da ne mogu ostvarivati dobit . Sustina primene ovog principa je u tome da profit , po pravilu , nije kljucni kriterijum i primarni cilj .

3.Princip dobrovoljnosti . Primena ovog principa veoma je zastupljena u neprofitnom sektoru i ispolava se u vise varijanti kao sto su :

dobrovoljnost u pogledu izbora pruzaoca usluga ,

dobrovoljnost u pogledu sponzorisanja rada odredjenih subjekata neprofitnog sektora ,

dobrovoljnost u pogledu davanja donacija i poklona , dobrovoljnost pojedinih subjekata profitnog sektora u pogledu pruzanja pomoci neprofitnim

organizacijama ,

dobrovoljnost u pogledu ucesca gradjana u vrsenju misije subjekata neprofitnog sektora .

4.Princip zabrane distribucije profita trecim licima . Kao sto je vec istaknuto , svi subjekti neprofitnog sektora imaju pravo da ostvaruju poslovno finansijski suficit (profit) . Medjutim oni nemaju pravo da realizovanu finansijsku dobit dele trecim licima . Nasuprot tome , oni su u obavezi das vu ostvarenu dobit reinvenstiraju u unapredjenje i sirenje delatnosti kojom se bave , odnosno u poboljsanje uslova za kvalitetnije vrsenje svoje misije i ostvarivanje ciljeva i zadataka .

5.Princip poslovanja bez vlasnistva . Implementacija ovog principa temelji se na cinjenici da vecinom subjekata koji cine bazicnu strukturu neprofitnog sektora , a koji nisu u privatnom vlasnistvu , upravljaju upravni odbori , saveti , skupstine , veca i sl . Clanove ovih upravljackih tela cine predstavnici drustvene zajednice (drzave kao osnivaca) i neprofitne organizacije .

6. Funkcije neprofitnog sektora Brojni ekonomski teoreticari su dokazali da je neprofitni sektor tokom dosadasnjeg razvoja i funkcionisanja uspeo , da na jednoj strani , ostvari citavu lepezu raznih direktnih uticaja na savremeniji razvoj covecanstva , te da , na drugoj strani , realizuje neprocenjive direktne i indirektne doprinose razvoju proizvodnog profitnog sektora , s visestrukim i razlicitim karakteristikama i efektima . Iz mnostva funkcija koje ima ovaj sektor , a koje ce se u buducnosti snaznije razvijati i znatno brze siriti i u nasem drustvu , ovde ce biti govora samo o dve najvaznije alokacionoj i razvojnoj .

7. Alokaciona funkcija

Alokaciona funkcija ostvaruje se kroz proces obezbedjivanja potrebnih finansijskih sredstava kod odgovarajucih institucija (fondova) i njihovog distribuiranja usmeravanja na kontinuirano zadovoljavanje planiranih i dogovorenih drustvenih potreba . Alociranjem , odnosno prenosenjem finansijskih resursa iz namenskih drzavnih fondova u fondove subjekata neprofitnog sektora , koji su namenjeni zadovoljenju raznih drustvenih potreba , ostvaruje se plansko i svrsishodno alociranje resursa u pojedine segmente drustvene nadgradnje i njenu dalju reprodukciju . Drugim recima , iz ovih fondova ciji se finansijski resursi obezbedjuju od poreza i doprinosa gradjana , vrsi se opredeljivanje sredstava koja se usmeravaju na alimentiranje raznih drustvenih zajednickih potreba , odnosno pokrivanje drustvenih rashoda . Drzavni fondovi i neprofitne organizacije , odnosno sve delatnosti koje cine sastavne integralne delove neprofitnog sektora , realizuju svoju alokacionu funkciju finansijskih resursa posredstvom drustvenih radhoda na sledece nacine :

finansiranjem rekonstrukcije , dogadnje i opremanja vec postojecih i izgradnje novih objekata koje koriste razne drustvene neprofitne delatnosti ;

finansiranjem novih programa i projekata koje realizuju neprofitne organizacije ;

finansiranjem naucno istrazivackog rada i aplikacije rezultata naucnih istazivanja ;

finansiranjem transfera novih tehnologija i inovacija iz inostranstva ;

finansiranjem drustveno ekonomske , naucno obrazovne , kulturno prosvetne , socijalno zdravstvene i razne druge infrastructure ; 8. Razvojna funkcijaPosmatrano sa aspekta indirektnog ili neposrednog uticaja raznih subjekata neprofitnog sektora na rast i razvoj proizvodnog profitnog sektora , odnosno na sveukupan drustveno ekonomski razvoj odredjene zajednice , kao posebno znacajno i delotvorno moze se istaci funkcionisanje pet sledecih neprofitnih delatnosti : obrazovanja , nauke , zdravstva , sporta i kulture .

Obrazovanje .Brojni su ekonomski i drugi teoreticari koji obrazovanju zajedno s naukom pripisuju funkciju tzv.proizvodnje faktora za proizvodnju , isticuci da oni imaju dosta slicnosti s proizvodnjom sredstava za rad . Znanje i strucnost , kao neposredni proizvodi obrazovnog rada , predstavljaju najvaznije i kljucne komponente intelektualnih svojstava radne snage i unutrasnje kvalitativne odredbe proizvodnog rada upravo kada se sredstvo rada uzima u ruke . Zbog toga se danas svako znanje tretira kao vredan drustveni kapital , cija cirkulacija i koncentracija u materijalnoj proizvodnji omogucava reprodukovanje drustvenog rada na uvecanim osnovama . U tom smislu , ekonomisti procenjuju da obrazovanje doprinosi porastu drustvenog proizvoda u rasponu od 25 do 30% , te da se izdaci za obrazovanje isplate drustvu za svega 1,5 godina efektivnog rada . Svako finansiranje obrazovne delatnosti , odnosno ulaganje u pruzanje obrazovnih usluga znaci proizvodno investiranje ulaganje u razvoj proizvodnih snaga drustva.

Nauka. U savremenim drustvima nauka se ne tretira kao otudjena i autonomna oblast drustvene nadgradnje koja je odvojena od ekonomskog razvoja , sto je cesto bilo prisutno u prethodnim shvatanjima konzervativnih ekonomskih teoreticara . Ona se danas smatra jednim od kljucnih faktora savremenog ekonomskog razvoja , tehnickog i tehnoloskog progresa , povecanja produktivnosti rada i rasta nacionalnog dohotka , pa samim tim i povecanja drustvenog i licnog standarda zaposlenih i gradjana , kao i njihove socijalne sigurnosti . Nauka kao i sama proizvodnja ima svoje predmete rada koje cine : priroda , covek , privreda i drustvo . Ona se bavi proizvodnjom , razmenom , raspodelom i koriscenjem (potrosnjom) znanja , a sve u funkciji proizvodnje , razmene , raspodele i potrosnje materijalnih dobara i usluga . Proizvod rada nauke je novo znanje , bez obzira da li ono predstavlja novu naucnu tekovinu ili je proisteklo iz prethodno stecenog znanja . Prema tome , nauka se slicno proizvodnji , stalno reprodukuje kroz process preradjivanja starih i proizvodnje novih znanja , uz koriscenje novih informacija , savremenih tehnologija i visoko strucnih kadrova .

Zdravstvo. Cinjenica je da dobro zdravlje predstavlja osnovni i kljucni preduslov za kvalitetan zivot , pa samim tim i za kvalitetan i produktivan rad . Efekti delovanja zdravstva najvise se iskazuju u proizvodnji , prvenstveno kroz : redovno prisustvo zaposlenih na radnim mestima , odrzavanje predvidjenog stepena produktivnosti rada , smanjenje broja dana bolovanja , i , s tim u vezi , smanjenje tzv.neproizvodnih izdataka , smanjenje broja invalida rada . Brojna istrazivanja potvrdila su da se u proizvodnim preduzecima u kojima je , uz dobro organizovanu sopstvenu zdravstvenu sluzbu , uspostavljena efikasna saradnja sa odgovarajucim javnim zdravstvenim institucijama , ostvaruju znatno bolji i veci proizvodni rezultati .

Sport. U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije ili na nizem nivou ukupne drustveno ekonomske razvijenosti , jos uvek je prisutno misljenje da sport nema nikakav uticaj na ekonomski razvoj , te da on predstavlja tipican primer potrosackog segmenta u drustvu . Bilo kakve konstatacije i tvrdnje da sport nema ekonomsko razvojnu funkciju i bilo koji uticaj na privredni razvoj netacne su i apsolutno neprihvatljive . Vrhunski sport ima i svoju razvojnu funkciju . Ona se narocito ispoljava kroz njegov doprinos razvoju odgovarajucih delatnosti i vecem zaposljavanju novih ljudi . Bavljenjem amaterskim sportom radnici odrzavaju i jacaju svoju psihofizicku kondiciju , koja se neposredno reflektuje u proizvodnom procesu kroz ocuvanje i povecanje radne produktivnosti , smanjenje bolovanja i povreda na radu , pa time i radnog invaliditeta . Razvojna funkcija sportske rekreacije posebno dolazi do izrazaja kroz doprinos povecanju zaposlenosti .

Kultura . Ukupan razvojni uticaj ovog segmenta neprofitnog sektora vrlo je spesifican i tesko ga je elaborirati u kracim crtama . On se moze posmatrati i analizirati , na jednoj strani , sa aspekta proizvodjaca kulture , a na drugoj , sa stanovista raznih korisnika kulturnih dostignuca . Bez obzira na to da li su proizvodi kulture materijalnog ili nematerijalnog karaktera , njihov razvojni uticaj se pre svega odrazava na coveku kao pojedincu i osnovnom subjektu drustvene zajednice , iz cega se izvodi opsti kulturni nivo odredjene nacije .

9. Sustinske razlike izmedju neprofitnog i

profitnog sektora

Neprofitni sektor najbolje se moze shvatiti ako se jasno i precizno utvrde kljucne sustinske razlike koje postoje izmedju njega i profitnog sektora . Zato cemo prikazati sustinske karakteristike uz primenu izabranih parametara .

1.Istrazivanje trzista . Svi subjekti profitnog sektorabave se istrazivanjem trzista sa osnovnim ciljem da se pronadju i sto blize odrede odgovarajuci segmenti traznje , i na taj nacin izvrsi adekvatno trzisno pozicioniranje preduzeca . Na drugoj strani , subjekti neprofitnog sektora bave se zadovoljavanjem potreba kod vec formirane (postojece) traznje , odnosno unapred definisanih i u vremenu stalnih i neelasticnih potreba .

2.Predmet interesovanja . Za razliku od profitnog sektora u kome se na prvo mesto postavlja sto veca efikasnost rada , kod neprofitnog sektora zahtevi su primarno usmereni ka povecanju efikasnosti poslovanja .Pod povecanjem efikasnosti , specificno za neprofitni sektor , podrazumeva brze , dostupnije i sveobuhvatnije pruzanje usluga od strane subjekta ovog sektora .

3.Predmet rada .Kao sto je poznato , profitni sektor bavi se svim vrstama ekonomski motivisucih poslova koji se obavljaju kako u sferi proizvodnje , taki i u sektoru usluga . U neprofitnom sektoru , dominantno su zastupljene usluzne delatnosti , prvenstveno one koje su neprofitno orijentisane , kao sto su npr.: obrazovanje , nauka , zdravstvo , sport , kultura , i dr.

4.Tretiranje poslovnog uspeha . Razlike u pogledu tretmana poslovnog uspeha proizilaze iz razlicitih drustvenih uloga dva sektora , kao i jasno vidljivih razlika u motivima poslovanja i nacinu delovanja , odnosno vrsenja misije pripadajucih subjekata . Svrha poslovanja neprofitnog sektora je da , kako je vec istaknuto , ostvari zadovoljenje potreba unapred formirane traznje . Njegova ciljna funkcija je da permanentno zadovoljava potrebe primarne traznje u oblasti neprofitnih usluga . Na drugoj strani svi subjekti profitnog sektora posluju iskljucivo s ciljem ostvarenja profita , pri cemu veca finansijska dobit znaci i veci poslovni uspeh , bez obzira da li su zelje traznje u potpunosti zadovoljene ili ne .

5.Poslovni ciljevi.Dok subjekti profitnog sektora uvecanje poslovne uspesnosti sagledavaju kroz maksimizaciju finansijskog rezultata , sto predstavlja njihov kljucni i prioritetni poslovni cilj , za subjekte neprofitnog sektora moze se reci das u uspesniji oni koji daju veci doprinos ostvarivanju drustvenih koristi , tj.maksimizaciji interesa zajednice u kojoj deluju . Iz ovog proizilazi da karakter poslovnog cilja , odnosno skupa poslovnih ciljeva koji se tretiraju kao jedinstvena i opsteprihvacena ciljna funkcija , predstavlja sustinsku razliku i kljucni parametar na osnovu koga se odredjuje pripadnost nekog subjekta neprofitnom ili profitnom sektoru .

6.Mehanizam selekcije. U zoni profitnog sektora selekciju privrednih subjekata na uspesne i neuspesne , odnosno na one koji opstaju i one koji se gase vrsi trziste putem ponude i traznje , tj.uspostavljanjem odredjenih nivoa njihove konkurentnosti . U okviru neprofitnog sektora drzava je ta koja ima dominantnu i odlucujucu selektivnu regulatornu ulogu. Pri tome se trzisni mehanizmi selekcije relativizuju , a ponekad i potpuno zanemaruju , pri cemu drzava sebi pripisuje ekskluzivno pravo da , na osnovu neposrednog uvida u doprinos pojedinih neprofitnih subjekata u zadovoljavanju drustvenih potreba , stimulise ili pak ogranicava njihov rad .

7.Nacin merenja uspeha. Kod privrednih , odnosno profitnih preduzeca poslovni uspeh se definise kao ostvarenje planiranog poslovnog rezultata , pri cemu se egzatno utvrdjen veci profit , po pravilu oznacava kao povecani poslovni uspeh . Na drugoj strani , poslovni uspeh subjekata neprofitnog sektora ocenjuje se na osnovu stepena ostvarenog zadovoljenja traznje za njihovim uslugama . Pri tome se u obzir uzimaju brzina , kvalitet , dostupnost i ekonomicnost vrsenja aktivnosti koje su vezane za odgovarajuce usluge . Ocigledno je da uspesnost poslovanja predstavlja znatno kompleksniju kategoriju u neprofitnom nego u profitnom sektoru.

8.Motivi finansiranja . U profitnom sektoru vrsi se izbor za finansiranje najisplativijih projekata , odnosno onih projekata cija ce konkretna realizacija obezbediti maksimizaciju poslovnog rezultata koja cini kljucni motiv finansiranja. Na drugoj strani , u neprofitnom sektoru finansiraju se redovne aktivnosti organizacija i projekti koji su drustveno znacajni i potrebni , bez obzira na finansijske efekte koji iz njih proizilaze . Subjekti neprofitnog sektora obezbedjuju potrebna sredstva za finansiranje svog rada kroz razne vidove bespovratnih davanja , kao sto su : namenska davanja iz drzavnog budzeta , sponzorstva , donacije , pokloni , zavestanja i dr.

9.Uticaj javnog mnjenja.Za razliku od profitnog sektora u kome je uticaj javnog mnjenja slabo izrazen , neprofitni sektor ima obelezje siroke i raznolike implikacije drustvene javnosti . Ovaj uticaj posebno je izrazen u pogledu definisanja poslovnih ciljeva i zadataka pripadajucih subjekata , kao i u ocenjivanju uspesnosti i efikasnosti u obavljanju poslova od strane pojedinih neprofitnih organizacija .Na osnovu napred izlozenog moze se zakljuciti da postoje brojne sustinske razlike izmedju profitnog i neprofitnog sektora .One najvecim delom proizilaze iz razlicitih ciljeva poslovanja subjekata koji im pripadaju . 10. Neprofitna organizacija

Termin neprofitne organizacije (NFPO - Non for Profit Organizations) koristi se kao iroki termin koji obuhvata sve organizacije koje su poznate kao dobrotvorna drutva, neprofitne, nevladine organizacije (NGOs), privatne volonterske organizacije (PVOs), graanske drutvene (CSOs), udruenja graana itd. Termin "ne-za profit" (Not-for-profit) preferira se umesto "ne-profit" da bi se istakao definirajui kriterijum, odnosno namera organizacije da ne pravi profit za privatni dobitak.

Mogue je da takva organizacija ustvari pravi profit s vremena na vreme, ali osnovna svrha nije da bilo koji deo bilo kog profita ide za privatnu dobit. Glavna razlikujua karakteristika izmeu neprofitnih i profitnih organizacija je u tome da su prve voene principom ne-distribucije dohotka, odnosno profita.Nevladine organizacije su specifina forma organizovanja graana. Termin se masovno koristi u zadnje dve decenije i usko je povezan sa pojmom civilnog drutva. Bez shvatanja pojma civilnog drutva nije mogue u potpunosti shvatiti ovaj pojam. Pored termina "nevladina organizacija" koristi se i termin "udruenje graana".

Jedna korisna definicija civilnog drutva je da je ono Sfera institucija, organizacija i pojedinaca locirana izmeu porodice, drave i trita u kojoj ljudi uestvuju volonterski da unaprede zajednike interese.Oblast preklapanja predstavlja mesto gde se snage drave (zakonodavna, sudska i izvrna vlast), biznisa i graana objedinjuje da bi se kreirao normativni prostor za demokratiju, drutvenu odgovornost i zatitu javnih interesa.

Civilno drutvo za koje se nevladine organizacije zalau je:

Prostor za mobilizaciju i artikulaciju interesa pojedinaca i grupa

Institucionalno sredstvo za medijaciju (posredovanje) izmeu konfliktnih interesa i konfliktnih socijalnih vrednosti

Mogunost za iskazivanje i praktikovanje drutvenih, religioznih i kulturnih verovanja i aktivnosti

Mogunost za ograniavanje inherentne tendencije drave da proiri svoju kontrolu

Mogunost da se ogranii potencijal biznisa da bude bez kontrole.

Pojam zajedniki interes u definiciji moe da bude raznolik. On moe, ali i ne mora, da bude prihvatljiv za sve koji rade sa, i u, organizacijama civilnog drutva. Ono to je bitno je da su sloboda govora i sloboda udruivanja bitni elementi u demokratskim drutvima koji dozvoljavaju graanima da se udruuju i da iskau razliite interese koji ne moraju biti atraktivni uvek za sve. Znaajna odlika civilnog drutva je da postoji podsticajni ambijent u kome su razliiti pogledi dozvoljeni i poeljni i gde je organizacijama ili asocijacijama razliite vrste dozvoljeno da postoje.

Institucije jednog podsticajnog ambijenta za razvoj civilnog drutva su:

Izvrna vlast Pravosudna vlast Zakonodavna vlast Mediji Lokalna vlast Nezavisne odgovorne (revizorske) organizacije kao to su:

Izborna komisija Komisija za ljudska prava Komisija za borbu protiv korupcije Kancelarija glavnog revizora

Kancelarija Vrhovnog tuioca Ombodusman (javni advokat)

Udruenja graana Berza UniverzitetKao to se vidi prostor za saradnju i za unapreenje zajednikih interesa je veoma irok. Osnovna podela udruenja graana je na organizacije za uzajamnu pomo (koje formiraju graani i iji su oni lanovi i na bazi toga ostvaruju odreene koristi), organizacije od opteg (javnog) interesa (koje formiraju graani u nameri da pomognu drugim grupama graana koji nisu nuno njihovi lanovi), i pretenderi (pretvarai).

Literatura :1. Dr Rajko Maric Menadzment neprofitnih organizacija,BPS,Beograd 20082. www.wikipedia.orgPAGE 2