Embed Size (px)
Citation preview
UNIVERZITET U NOVOM SADU
FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA U
NOVOM SADU
Miroslav Živanov SA 19/13
SCENOGRAFSKO REŠENJE ZA PREDSTAVU „SIVI
VRTOVI” U REŽIJI IVANE JANOŠEV
DIPLOMSKI RAD
Novi Sad, 2018. godina
УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФАКУЛТЕТ ТЕХНИЧКИХ НАУКА
21000 НОВИ САД, Трг Доситеја Обрадови ћа 6
КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАЦИЈА
Редни број, РБР:
Идентификациони број, ИБР:
Тип документације, ТД: Монографска документација
Тип записа, ТЗ: Текстуални штампани материјал
Врста рада, ВР: Дипломски рад
Аутор, АУ: Мирослав Живанов
Ментор, МН: Проф. др. Миа Давид
Наслов рада, НР: Сценографско решење за представу „Сиви вртови” у режији Иване Јаношев
Језик публикације, ЈП: Српски језик
Језик извода, ЈИ: Српски језик
Земља публиковања, ЗП: Република Србија
Уже географско подручје, УГП: АП Војводина, Нови Сад
Година, ГО: 2018. година
Издавач, ИЗ: Факултет техничких наука
Место и адреса, МА: Трг Доситеја Обрадовића 6, 21 000 Нови Сад
Физички опис рада, ФО: (поглавља/страна/ цитата/табела/слика/графика/прилога)
Бр. поглавља: 5/ Бр. страна: 32/ Бр. фуснота: 11/ Литература садржи 6 јединицa/ Бр. слика: 24/ Бр. графичких прилога: 9.
Научна област, НО: Архитектура и урбанизам
Научна дисциплина, НД: Сценска архитектура, техника и дизајн
Предметна одредница/Кqучне речи, ПО: Сценографија, представа, амбијентални театар, простор, архитектура.
УДК
Чува се, ЧУ: Библиотека ФТН-а
Важна напомена, ВН:
Извод, ИЗ: Након што је изабран предмет Дизајн сцене, замисао је да дипломски рад буде сценографија за представу „Сиви вртови” у режији Иване Јаношев. Тема ове приче тиче се живота мајке и ћерке које су биле део високог друштва. Оне станују у Сивим вртовима где се кућа временом распада, као и њихов однос који се неминовно бави потешкоћама и проблемима током њиховог боравка тамо, погрешним идеалима и тражења личног идентитета..
Предмет истраживања је драмски простор који је преточен у сценски, односно у дизајн сценске ситуације. Сценографија је дефинисана као комплексно окружење које обухвата простор, светло, звук и тело. Циљ овог пројекта је изведена сценографија која обухвата односе извођача и публике у стварном простору, а посебан фокус је на томе како и на који начин остварити
комуникацију између задате приче, ауторске интерпретације, задатог архитектонског простора и сценског простора. Простор у ком је реализована сценографија је Културни центар ЛАБ (Др Хемпта 2).
Инспирација за сценографски рад проистекла је из истраживачког процеса,
заједно са редитељем. Кроз цртеж, скице, макете, кроз разне врсте техника истраживало се на ликовном и визуелном идентитету сценографије.
Концепт је дубоко заснован на самој драматизацији, контексту и габаритима простора. Такође, простор је сам по себи наратв и покретач концепта. Идеја је
била да конфигурација аудиторијума нуди бесконачан број могућности између публике и извођача, да сценографија буде простор за играње, а уједно и простор за грађење наратива сценским средствима.
Датум прихватања теме, ДП:
Датум одбране, ДО:
Чланови комисије, КО: Председник:
Члан: Потпис ментора
Члан, ментор:
Образац Q2.НА.04-05 - Издање 1
UNIVERSITY OF NOVI SAD FACULTY OF TECHNICAL SCIENCES
21000 NOVI SAD, Trg Dos iteja Obradovića 6
KEY WORDS DOCUMENTATION
Accession number, ANO:
Identification number, INO:
Document type, DT: Monographic publication
Type of record, TR: Textual printed document
Contents code, CC: Bachelor Thesis
Author, AU: Miroslav Živanov
Mentor, MN: Mia David, PhD
Title, TI:
Language of text, LT: Serbian
Language of abstract, LA: Serbian
Country of publication, CP: Republic of Serbia
Locality of publication, LP: AP Vojvodina, Novi Sad
Publication year, PY: 2018.
Publisher, PB: Faculty of Tehnical Sciences
Publication place, PP: Trg Dositeja Obradovića 6, 21000 Novi Sad
Physical description, PD: (chapters/pages/ref./tables/pictures/graphs/appendixes)
Chapters: 5/ Pages: 32/ Footnotes: 11/ Literature: 6/ Pictures: 24/ Graphical attachments: 9
Scientific field, SF: Architecture and Urbanism
Scientific discipline, SD: Scene Architecture, Technique and Design
Subject/Key words, S/KW: Scenography, performance, ambient theater, space, architecture.
UC
Holding data, HD: Library, Faculty of Technical Sciences, Trg Dositeja Obradovića 6, Novi Sad
Note, N:
Abstract, AB: Having chosen the subject Scenic Design, the idea was to produce a thesis that would deal with a set design for “Grey Gardens”, directed by Ivana Janošev. The story is about the lives of a mother and daughter who used to be members of high society. They live in Grey Gardens. Their house is slowly falling apart, and so is their relationship that inevitably addresses the issues that arise during their stay there, wrong ideals and search for the wrong identity.
The subject of this research was transformation of dramatic space into a scene i.e. the design of the scenic situation. Set design is defined as complex environment that is composed of space, light, sound and body. The aim of this project was to design the set that would encompass the relationships between the actors and the audience in real space, with the special focus on establishing communication between the story, author’s interpretation, given architectural space and scenic space. The performance was staged in Cultural Centre LAB (Dr Hempta street, no. 2) The idea for the set
design stemmed from the joint research process with the director. The artistic and visual identity of the set design was analyzed through drawings, sketches, models, and various techniques. The concept was firmly based on dramatization, context and space dimensions. Furthermore, the space itself was a narrative and concept driver. The idea was to find the space that would offer numerous opportunities for creating relationships between the audience and the actors. The set design was supposed to be a performance space as well as a space that would help create a narrative with scenic elements.
Accepted by the Scientific Board on, ASB:
Defended on, DE:
Defended Board, DB: President:
Member: Menthor's sign
Member, Mentor:
Obrazac Q2.НА.04-05 - Izdanje
1
Sadržaj:
1. Uvod ……………………………………………………………………………2
2. Teorijsko - istraživački rad………………………………………………….…3
2.1 Ambijent kao prostor teatra; istorijski razvoj ambijentalnog teatra…..3
2.1.1 Site specific i imerzivni teatar………………………………………5
2.2. Scenografija u otvorenom ambijentalnom teatru……………….….6
2.2.1 Cirkus Destetika; reditelj: Aleksandar Popovski; scenograf: NUMEN/For
Use…………………………………………………………….........................…..8
2.2.1.2 Medeja; reditelj: Ivana Vujić; scenograf: Miodrag
Tabački…………………………………………….…………………………….……..9
2.3. Scenografija u zatvorenom ambijentalnom teatru…………………………..10
3. Praktični rad - Scenografsko rešenje za predstavu Sivi vrtovi u prostoru KC
Lab (Dr Hempta br. 2) u Novom Sadu……………………………………………...11
3.1 Dokumentarac braće Mejzls - prostor i arhitektura u filmu…………………. 12
3.2 Objekat u ulici Dr. Hempta u Novom Sadu - prostor i arhitektura kuće…….15
3.3. Rediteljsko/scenografski koncept…………………………………………. ..16
3.3.1 Realizacija i materijalizacija scenografskog rešenja………………… ….18
3.4 Premijera i recepcija predstave……………………………………………… 24
4. Zaključak………………………………………………………………………….28
5. Bibliografija…………………………………………………………………. ……..29
2
1. Uvod
Pozorište krajem 19. veka i početkom 20. veka, aktivno istražuje, eksperimentiše
sa svojim elementima, tražeći onaj jezik ili zakonitosti koje definišu pozorište kao
umetnost. Do tada pozorište je bilo shvaćeno kao zabava, ili je bilo u službi literature,
književnosti, dok smo kod Ričarda Vagnera (Wilhelm Richard Wagner) videli da je bilo u
službi muzike. Ričard Šekner (Richard Schechner) je začetnik pravca koji se naziva
ambijentalni teatar i početkom šezdesetih godina prošlog veka definiše taj pojam.
Pojam ambijentalni teatar, prema Šekneru, označava oblik pozorišnog stvaralaštva koji
podrazumeva ostvarenje i upotrebu celokupnog prostora pozorišnog događaja. U
odnosu na prostor konvencionalnog pozorišta, koji je jasno podeljen na gledalište i
pozornicu, ambijentalni teatar nema fiksne prostorne granice jer teži rušenju „četvrtog
zida”. Ambijentalni teatar možemo posmatrati kao fenomen koji može da bude smešten
u otvoren ili zatvoren prostor. Pojmom ambijent (lat. ambire – obilaziti, opkoljavati)
opisuje se sredina, okolina u kojoj neko živi i radi. Pojam teatar (grč. theatron), kao
sinonim za gledalište i pozorište, označava mesto nekog događaja ili radnje. Ovaj rad
se bavi prostorom ambijentalnog pozorišta, i podrazumeva teorijsko-istraživački i
praktični deo. U okviru teorijskog istraživanja, rad obuhvata istorijski razvoj
ambijentalnog teatra, njegovu podelu, teorije i rad Ričarda Šeknera.
U praktičnom delu ovog rada, kuća u ulici Dr Hempta 2 u Novom Sadu je vrednovana
kao ambijentalni prostor u svrhe izvođenja pozorišne predstave. Arhitektonski kontekst
ovog prostora ukazao je na građenje scenskog prostora, te značaj i specifičnosti ove
kuće daju identitet predstavi. Zaključak je izveden na osnovu predstave koja je bila
javno prikazana, kreativnim istraživanjem i ličnim doživljajem autora.
3
2. Teorijsko – istraživački rad
2.1. Ambijent kao prostor teatra; istorijski razvoj ambijentalnog teatra
„Punoća prostora, beskrajni načini na koje prostor može biti promenjen, artikulisan, pokrenut –
čine osnovu ambijentalne pozorišne scenografije.” 1
Razvoju ambijentalnog teatra kroz istoriju doprineli su elementi koji datiraju još iz
vremena rituala pračoveka. Pračovek je svoj životni prostor koristio kao ambijent za
izvođenje obreda. Istorijski gledano, uticaj na razvoj ambijentalnog teatra pre svega se
duguje antičkom teatru stare Grčke. Predstave su se u antičkoj Grčkoj igrale na kružnoj
pozornici koja se nazivala orkestra i ono što sigurno karakteriše Grčko antičko pozorište
jeste okruženje i otvoren prostor.
Slika 1: Pozorište u Epidauru
U doba rimske vladavine, grčka pozorišna tradicija bila je inspiracija i polazište za
razvijanje i građenje vlastitih teatarskih oblika. Rimska pozorišta bila su građena na
ravnim terenima, dok je grčki antički teatar više zauzimao padine. Za razliku od
ambijentalnog Grčkog pozorišta, koje pušta da okolina i pejzaž budu sastavni deo
teatra, renesansno pozorište je težilo pre svega dekorativnosti, likovnosti i arhitektonici
1 R. Šekner, Ka postmodernom pozorištu, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 1992
4
prostora. Ključ renesansnog pozorišta se nalazio u iluziji putem perspektive. Ta iluzija
putem perspektive je bila iluzija grada. Za englesku elizabetinsku tradiciju,
karakteristično je pozorište Glob Tietr (Globe Theatre) kružne osnove, sagrađen od
drveta i otvorom ka nebu, s tri niza galerija, s isturenom pozornicom i balkonom iznad
nje. Distance između gledalaca i glumaca su bile male. Taj osećaj bliskosti između
publike i aktera koji je proizvela ovakva fizička struktura pozorišta, pružala je prisan
odnos i interakciju među njima. Baš ovi aspekti su kasnije postali jedan od prisutnih
elemenata ambijentalnog teatra. Već početkom druge polovine XX veka, izlazak iz
pozorišne zgrade postaje relevantna opcija i zamenjuje je prostor kao što je otvoren
gradski prostor, napuštena kuća, sportska hala i brojni drugi prostori.
Slika 2: Rimsko pozorište Slika 3: Pozorište „Gloub” (Globe)
Godine 1967, Ričard Šekner zajedno sa grupom umetnika osniva Performans Grup
(The Performance Group) u prostoru „The Performing Garage”. Tu se za svaku
predstavu stvarao nov ambijent u kom su glumci i gledaoci zajedno. U tom prostoru nije
postojalo gledalište, čak nije bilo ni pozornice. „Dionis 69” je bila prva ambijentalna
produkcija. Prostor za Dionisa je bio organizovan u samom centru prostorije označen
crnim strunjačama, dok je publika bila smeštena na pod. Jedan deo publike je
predstavu posmatrao sa dve vertikalne konstrukcije koje su zapravo predstavljale kule
Tebe. Svega godinu dana kasnije postavljena je predstava „Makbet” (Macbeth) i
„Komuna” (Commune). Za Makbeta se u centralnom delu formirao sto gde se i dešava
veći deo radnje, dok su za Komunu podignuta dva grada u dva ugla prostora Garaže.
Publika je ovaj put dobila priliku da se slobodnije kreće, što postaje jedna od osnovnih
karakteristika ove predstave. Nekoliko godina kasnije, izvedena je predstava „Majka
5
hrabrost”. Ono što se izdvaja kao zanimljiva činjenica je to da su probe bile otvorene za
javnost, što je doprinelo mogućnosti posmatranja rada iz nekog novog ugla.
Slika 4: Predstava „Dionis 69” Slika 5: Predstava „Majka hrabrost”
2.1.1 Site – specific pristup
Sajt - specifik (eng. site - specific) je pojam koji se vezuje za konkretan
prostor, čije fizičke i ambijentalne karakteristike posebno utiču na stvaranje samog dela.
Ovaj termin u teoriju umetnosti zvanično uvodi američki umetnik Robert Irwin (Robert
Irvin). Cilj sajt-specifik pristupa se ogleda u preispitivanju postojećih znanja o prostoru,
njegovim dejstvima i elementima, sve u svrhu postizanja napretka u sferi prostornog
delovanja. Beg od konvencionalnih uslova i prostornih ograničenja sve češće pronalazi
nove okvire unutar kojih generiše sopstveni prostorni kontekst. Umetnik često uzima u
obzir lokaciju pri planiranju i stvaranju umetničkog dela, integrišući temu, koncept i
samu ideju u posebno uređenu lokaciju. Danas se pod delima koja spadaju u sajt-
specifik najčešće ubrajaju privremene instalacije i ambijentalne strukture. One sadrže
jedinstvenu kombinaciju fizičkih elemenata: dubinu, dužinu, težinu, visinu, oblik,
zidove… U suštini, moglo bi se reći da ustvari rad koji je više ili manje trajno vezan za
određenu lokaciju pripada sajt-specifiku.
6
Imerzivni teatar
Imerzivni teatar (eng. immersive theatre) je savremena forma interaktivnog teatra. Ono
omogućava individualno iskustvo svakog gledaoca, pružajući mogućnost publici da se
približi predstavi slobodnim kretanjem i praćenjem radnje kroz sopstveno nahođenje.
Sam naziv Imerzivno pozorište vezuje se za početak moderne drame iako „koren” ove
vrste teatra datira još iz Srednjeg veka. U svetu je poslednjih godina ovakav vid
pozorišnih trupa i predstava izuzetno primenjen, poput trupe Pančdrank Pozorište
(Punchdrunk Thearte) i predstave „Sleep no more” bazirana na „Magbetu” Vilijama
Šekspira (William Shakespeare) koja se odigrava u njujorškom „McKittrick” hotelu.
Ovakva vrsta teatra zahteva interakciju sa publikom, što znači da je granica između
glumaca i publike nepostojeća. Zanimljivost je da, kao posmatrač, imate mogućnost da
izaberete koju ćete scenu gledati i kada, kao i da od pasivnog posmatrača postanete
aktivni učesnik. Imerzivni teatar se najčešće odvija u autentičnim prostorima poput
napuštenih kuća, dvorišta, raznih javnih prostora (bolnica, muzeja, škola itd) – bilo koji
prostor koji dozvoljava nesmetano kretanje publike.
2.2 Scenografija u otvorenom ambijentalnom teatru
Janez Povše piše da postoje otvoreni i zatvoreni tipovi ambijentalnog teatra. Kada
spominje prostore zatvorenog ambijentalnog teatra, misli na fizičku strukturu. To je
prostor u kom se predstava može odigrati u enterijeru same prostorije, u okruženju koje
je zatvorenog tipa. Za predstave u okviru otvorenog ambijentalnog teatra, misli se na
eksterijer koji je uglavnom poljana ili tvrđava. Ono što je uvek interesantno sa
ambijentalnim teatrom bilo da je on otvoren ili zatvoren jeste publika. Publika u
ambijentalnom teatru je tretirana kao ravnomeran akter zajedno sa glumcima koji
koriste fizički prostor. Ričard Šekner je često eksperimentisao sa svojom publikom tako
što je publici dozvoljavao dolazak na otvorene probe i pružao im komotnost kretanja po
prostoru tokom iste ili izvođenja predstave.
Prostor je jedan od najvažnijih elemenata ambijentalnog teatra, samim tim, scenograf je
u procesu nastanka predstave od ključne važnosti. On je taj koji formira, zajedno sa
rediteljem, odnos publike i igre. Dizajn ambijentalne scenografije, pre svega, uzima u
7
obzir odnos publike prema scenskom događaju, kao i na koji način će ga publika
posmatrati. Scenograf ambijentalnog teatra ima zadatak da stvori funkcionalan prostor,
onaj prostor u kom publika zajedno sa izvođačima gradi jedan novi doživljaj.
Ako se osvrnemo i pogledamo rad Performans Grupe, Ričarda Šeknera, možemo da
vidimo da se oni prvenstveno zalažu za teatar koji publici nudi mogućnost da se
slobodno kreće, da svojim kretanjem istražuje prostor, kao i samu predstavu. Kod
Šeknera, prostor je taj koji čini „funkciju radnje koju otkrivaju glumci”. Scenografija
ambijentalnog teatra je organizovana u prostoru, Šekner navodi da je neophodno da se
probe rade u okvirima scenografije. Predstava „Makbet”, koju je ova trupa igrala u
Jugoslaviji, van prostora u kom je predstava nastala i u kom su probe održavane, u
velikoj meri je naškodila tadašnjem izvođenju. Scenografska skica za predstavu nastaje
kroz stalni i svakodnevni rad na njoj. Crteži, kao i maketa, bitan su segment za
razumevanje prostora. Oni nam omogućavaju da sagledamo stvari koje putem
dvodimenzionalne skice ne možemo. Ričard Šekner u svojoj knjizi „Ka postmodernom
teatru” iznosi svoje divljenje prema radu Džerija Rohoa. Roho, još dok je bio na
doktorskim studijama, imao je veliki uticaj na Šeknera. Skoro svaka scenografija u
ambijentalnom prostoru na kojoj je radio Džeri Roho, pokazuje mogućnosti
transformacije prostora.
Ambijentalni teatar je težio da ukine četvrti zid. Ambijent posmatran kao arhitektura ili
pejzaž u ambijentalnom teatru postaje živa scenografija. Postaje ona scenografija koja
artikuliše prostor u celini, odnosno ambijent postaje istovremeno i scena i scenografija.
Te iste scena i scenografija se međusobno prožimaju i postaju jedno.
2.2.1. Cirkus Destetika
reditelj: Aleksandar Popovski scenograf: NUMEN/For Use
Jedan od ilustrativnih primera ambijentalog teatra jeste predstava Cirkus Destetika
(Circus Destetika) prema tekstu ruskog avangardnog pesnika i pisca Danila Harmsa
(Дании́л Ива́нович Хармс) u režiji Aleksandra Popovskog. Dizajn ove predstave
potpisuje NUMEN / For Use, hrvatsko – austrijski kolektiv koji je nastao saradnjom
trojice industrijskih dizajnera. Prvobitno je bio orijentisan isključivo ka dizajnu upotrebnih
8
predmeta, ali ubrzo su proširili oblast svog delovanja i počeli da se bave scenografijom
odnosno prostornim dizajnom. Koncept za ovaj ambijentalni teatar u kome se prožimaju
scena, scenografija i otvoreni ambijent, zasnovan je na inverziji antičkog grčkog
pozorišta pomešanog sa motivima kabarea. Za ambijentalni teatar, osnovni umetnički
okvir je sam prostor u kome se scenski događaj odvija i on se tretira kao suštinski deo
umetničkog rada. U kružnoj otvorenoj sceni Circus Destetica, publika je smeštena u
centru i okružena obodnom uskom kružnom pozornicom, koju s unutrašnje strane
prema publici zatvara crvena zavesa, naglašavajući intimnu teatarsku atmosferu.
Publika je na nižem nivou u odnosu na obodnu scenu, sedi za okruglim barskim
stolovima uz mogućnost konzumiranja pića, pri čemu se aludira na atmosferu kabarea.
Po završetku, zavesa se povlači, nestaje u potpunosti, ostavljajući gledaoce u središtu
scene, potpuno izložene velikom gradskom ambijentu.
Slika 6 i 7: „Circus Destetica” dizajniran od strane kolektiva NUMEN / For Use
9
2.2.1.2. Medeja
reditelj: Ivana Vujić scenograf: Miodrag Tabački
Dramaturgija: Dušana Nikolić Koreografija: Sonja Vukičević
Prevod sa mađarskog: Ana Serenčeš Kompozitor: Zoran Erić
Igraju:
Sonja Vukičević – Medeja Majstor tona: Petar Marić
Đurđija Cvetić – glas sa megafona Majstor svetla: Tomislav Stojković
Studenti FDU – hor Inspicijent: Vanja Dacević
Kada govorimo o otvorenom teatru, akcenat treba staviti i na Beogradski internacionalni
teatarski festival (BITEF) osnovan 1967. godine. Značajan primer jeste, kao otvoreni
ambijentalni teatar, predstava „Medeja” u režiji Ivane Vujić. Medeja po tekstu Arpada
Genca (Göncz Árpád) koja se prikazivala na 25. BITEF festivalu u okviru programa YU
NON – STOP bila je održana na Kalemegdanu, na velikom stepeništu ispod Vojnog
muzeja. I. Vujić, zajedno sa dramaturškinjom Dušanom Nikolić, uzima deo u kom
Medeja govori da je prvo pripadala klasi aristokrata u Mađarskoj, a kako Jason pripada
komunistima i kako su aristokrati ponajviše pogrešili što su ketmanom pristali na
komunističku vladavinu. Baš taj deo, one upoređuju sa rediteljkinom situacijom iz života.
Rediteljka je dete žene koja je iz stare, beogradske, aristokratske porodice, a njen otac,
iako nije veliki komunista, bio je svojevremeno „nekakav skojevac”2 . Krenuvši od te
ideje, sastale su se sa balerinom i koreografkinjom Sonjom Vukićević i sa scenografom
Miodragom Mićom Tabačkim, ispričale su im njihovu priču i zajedno su krenuli da prave
scenosled. „Ambijentalni teatar je najuzbudljiviji teatar. On se kao takav pojavljuje u
predstavi kao istinski, živi partner zajedno sa glumcima, rediteljem i publikom. Taj živi
partner je nepredvidljiv. Na generalnoj probi je padala kiša. Svi su bili do kože pokisli.
2 Vujić Ivana, 25. BITEF, Nove pozorišne tendencije, 1991 Str. 13
10
Plivali su u vodi. Taj partner je bio nemilosrdan! Priroda je partner koji treba i mora da
se savlada. Ambijent je beskrajno zanimljiv i za njega se vezuje ne samo glumac, nego i
gledalac.” 3
Slika 7 i 8: Predstava „Medeja” izvedena na 25. Bitef festivalu
2.3. Scenografija u zatvorenom ambijentalnom teatru
Kada je reč o zatvorenom ambijentalnom teatru, specifičan primer je svakako treći
BITEF festival i predstava „Besni Orlando” nastala po epskoj poemi italijanskog pesnika
Lodovika Ariosta. (Ludovico Ariosto) koja je bila prikazana, 5. septembra 1969. godine,
u Hali sportova na Novom Beogradu. Ovo je bila prva predstava BITEF festivala koja se
igrala izvan konvencionalne scene. Besni Orlando je eksperimentalna predstava u kojoj
reditelj Luka Ronkoni (Luka Ronconi) pokazuje otpor prema avangardi.
3 Vujić Ivana, 25. BITEF, Nove pozorišne tendencije, 1991 Str. 14
11
3. Scenografsko rešenje za predstavu Sivi vrtovi
Diplomski projekat se bavi temom scenografskog rešenja za predstavu „Sivi vrtovi”, koja
je zasnovana na istoimenom dokumentarcu Dejvida i Alberta Mejzlsa (David Maysles,
Albert Maysles) u režiji Ivane Janošev. Tema dokumentarca tiče se života majke i ćerke
koje su bile deo visokog društva. One stanuju u Sivim vrtovima gde se kuća vremenom
raspala, kao i njihov odnos koji se neminovno bavi poteškoćama i problemima tokom
njihovog boravka tamo, pogrešnim idealima i traženja ličnog identiteta. Šira oblast teme
diplomskog projekta jeste istraživanje arhitektonskog prostora tretiranog kao
ambijentalni teatar. Užu oblast teme diplomskog projekta predstavlja proces nastanka
scenografskog rešenja i pozorišne predstave definisane kao kompleksno okruženje koje
obuhvata prostor, svetlo, zvuk i telo. Ključni stvaralački motiv i cilj je bio premijerno
izvođenje pozorišne predstave 4. jula 2017. godine u Kulturnom centru Lab u ulici dr
Hempta broj 2. Stvaralački i teorijski okvir uspostavljen je uslovnostima dokumentarnog
filma kao i rediteljskim rešenjem predstave. Koncept scenografskog rešenja predstave
jeste zasnovan na dramatizaciji, kao i na kontekstu i gabaritima prostora. Takođe,
prostor može da bude sam po sebi naratv i pokretač koncepta. Ideja je da konfiguracija
auditorijuma nudi beskonačan broj mogućnosti između publike i izvođača, da
scenografija bude prostor za igranje, a ujedno i prostor za građenje narativa scenskim
sredstvima. Osim same izvedbe scenografije, rad je predstavljen kroz skice,
vizualizacije, tehničke crteže, fotografije iz procesa rada i fotografije sa izvođenja
predstave.
Podela tima i saradnika:
Velika Idi Buvije Bil: Draginja Voganjac Reditelj: Ivana Janošev
Mala Idi Buvije Bil: Ivana Pančić Scenograf: Miroslav Živanov
Dejvid Mejzls: Jovan Živanović Dizajn zvuka: Rastko Ilić
Al Mejzls: Miroslav Živanov
Propovednik na radiju: Jugoslav Krajnov
12
3.1. Dokumentarac braće Mejzls, prostor i arhitektura u filmu
Sivi vrtovi je američki dokumentarni film poznat kao jedno od najznačajnijih ostvarenja
tog žanra. Film je snimljen 1970. godine i u njemu se prikazuje Idit (Edith) "Velika Edie"
Bouvier Beale i njena ćerka Idit Buvijer Bil (Edith Bouvier Beale), bivše pripadnice
američkog otmenog društva. One provode život na svom nekad raskošnom, a potom
zapuštenom imanju Sivi vrtovi (Grey Gardens), okružene prljavštinom, otpadom,
mačkama i rakunima. Film je zasnovan na realizmu, te je osim prikaza njihovih dnevnih
rituala koji uključuju pesme i plesove, dao priliku da govore o svom nekadašnjem životu,
često sa brutalnom iskrenošću. Braća Mejzls su u početku nameravali da snime film o
nećaki „Velike Idi" - bivšoj Prvoj dami Žaklin Kenedi (Jacqueline Kennedy). Tokom
priprema su, prikupljajući materijal o njenom ranom životu u Ist Hemptonu (East
Hamptonu), posetili Sive vrtove i na kraju konstatovali da će imanje i njene stanarke biti
bolja tema za film. Mejzlsi su na imanju proveli čak godinu dana. Film je premijerno
prikazan 1975. godine, u godini kada je pao Sajgon i završen je Vijetnamski rat. S
obzirom na svoju temu, ali i sadržaj, film je izazvao veliku pažnju. Mnogo godina kasnije
je sam film i njegovo snimanje postalo predmet nekoliko dokumentarnih filmova, a 2006.
je sudbina ove dve žene postala predmet brodvejskog mjuzikla „Grey Gardens”.
Snimanje je 2009. godine rekonstruisano u televizijskom igranom filmu „Grey Gardens”
u produkciji HBO-a.
Scenografija i arhitektura su po svojoj prirodi veoma bliske discipline, kako u pozorištu,
tako i na filmu. Dokumentarac braće Mejzls pored dva lika, majke i ćerke, poseduje još
jedan karakter – prostor. Kuća, u šiling stilu, sa tremom, sobom - gde obe provode
najviše vremena i trpezarijom do koje se stiže putem stepeništa, je smeštena u okviru
sela East Hampton (Ist Hempton) i istoimenog grada na Long Ajlandu (Long Islandu) u
američkoj državi Nju Jork (New York). Kuću su 1897. godine sagradili F. Stanhop Filips
(F. Stanhope Phillips) i Margaret Beg Filips (Margaret Bagg Phillips), a dizajnirao ju je
arhitekta Džozef Grinlif Torp (Joseph Greenleaf Thorpe). Godine 1924. kuću su kupili
pravnik Filan Bil (Phelan Beale) i njegova supruga Idit Buvijer Bil. Idit je tamo nastavila
da živi nakon što se muž razveo od nje 1934. godine. Održavanje kuće je tokom godina
postalo sve teže, najviše zbog toga što je Idit zbog svog ekscentričnog i skandaloznog
13
ponašanja ostala bez nasledstva, te je imala skromnu sumu kao izvor prihoda. Godine
1952. se Idit u kući, nakon neuspešnog pokušaja da se probije u show businessu,
priključila njena ćerka. Dve žene su postepeno počele da se povlače iz društva, a
životni uslovi na neodržavanom i zapuštenom imanju su postajali sve gori. Sredinom
1971. godine kuću je posetila sanitarna inspekcija okruga Safolk (Suffolk). Užasnuta
prljavštinom, nedostatkom tekuće vode, kao i prisustvom desetak mačaka i nekoliko
rakuna, shvatili su da situacija postaje ozbiljna. Kada je priču o tome objavio tabloid
Nešonal Enkuirer (National Enquirer), uz članak da će obe žene biti prisilno iseljene
zbog opasnosti po njihov život, Edithine nećake - bivša Prva dama Jacqueline Kennedy
i njena sestra Lee Radziwil - su platili 50.000 dolara za čišćenje.
Čitav prostor, kako enterijer, tako i eksterijer je korišten u svrhe snimanja
dokumentarnog filma. Arhitektura i enterijer u ovom filmu istražuje koherentnost između
scenografije i prostora. Film ima veliku scensku vrednost prvenstveno estetski, dok
ujedno funkcionalni prostori doprinose u velikoj meri samoj priči filma.Ti prostori govore
o karakteru glavnih aktera priče, o njihovom senzibilitetu i načinu života.
Slika 9 i 10: Kuća u Ist Hemptonu (nekad i sad)
Trem
Jednostavne drvene konstrukcije pravougaonog oblika, trem se nalazi na samom ulazu
u kuću, tako da se otvara prema spoljašnjem prostoru. Ovaj deo kuće je jasno tretiran
kao prostor igre. Kao što Meta Hočevar kaže da prostor igre može da bude pozorišni ili
nepozorišni. U tom prostoru igre vide se oblici, boje, atmosfera, kompozicija, kretanje…
14
Za malu Idi trem je u filmu neka vrsta pozornice. Sve svoje plesne tačke ona izvodi na
njemu, trudeći se da Dejvida i Ala animira i privuče im pažnju.
Slika 11: Kadar iz filma – Mala Idi na tremu kuće
Soba
Ovaj deo kuće je najaktivniji tokom filma. Kreveti koji se nalaze u sobi su mesto na kom
se uglavnom nalaze oba aktera. Na osnovu predmeta koje vidimo u sobi, moguće je
zaključiti o kakvim likovima se radi, koja su njihova interesovanja, hobiji… U sobi je
moguće videti gramofon, radio, frižider, stare ploče i fotografije. Taj prostor je
multifunkcionalan. One ga koriste i kao spavaću sobi i kao kuhinju. Kada se radnja filma
dešava u ovom prostoru, braća Mejzls saznaju najintimnije detalje iz njihovog života.
Slika 12: Velika i Mala Idi u sobi
15
Trpezarija
U filmu, prostorija koja ja okrečena u plavo je trpezarija. Velika i mala Idi trpezariju
koriste samo u jednoj prilici – kada se dešava rođendanska proslava Velike Idi.
Trpezarija je jedina prostorija koja je iole ostala očuvana, zato je koriste jedino u
posebnim prilikama. U njoj se nalaze sto, stolice i klavir. To je prostor koji je nekad bio
korišćen za okupljanja i druženja, te ga one i nakon toliko godina koriste u te svrhe.
Slika 13: Kadar iz filma – Mala Idi u trpezariji
3.2. Objekat u ulici Dr Hempta u Novom Sadu - prostor i arhitektura kuće
Na osnovu projekta inženjera Emila Santa, podignuta je kuća nadomak Futoškog parka,
za Juliju Hajoš. Kuća je izgrađena 1937. godine i njen volumen kao i obrada u
potpunosti pripadaju konceptu moderne. Glavna fasada, postavljena tako da gleda na
Futošku ulicu, izvedena je u dve visine. Na desnoj, višoj vertikali nalazi se prostrana
krovna terasa. Sve fasade su završno obrađene u malteru, osim segmenata fasade
između prozora koji su obrađeni fasadnom opekom. Ulaz u kuću orijentisan je ka manje
frekventnoj, ulici dr. Hempta. Za dvorišnu fasadu karakterističan je dominantan motiv
cilindra – volumena koji zatvara polukružno stepenište. Ovaj objekat poseduje veliki
potencijal kao prostor za scensko dešavanje, ne samo zbog arhitekture, nego i zbog
karakteristične estetike pravcu kom pripada .
16
Slika 14: Kuća u ulici Dr Hempta 2
Slika 15: Osnove, presek i fasade kuće u ulici Dr Hempta 2
3.3. Rediteljsko scenografski koncept
Sivi vrtovi nisu bili moj prvobitni plan za diplomski rad, zamisao je bila da realizujem
drugu scenografiju. Jedna od njih podrazumevala je saradnju sa Markom Milićem, na,
plesnoj predstavi, druga sa Eldarom Zubčevićem na predstavi „Darovit učenik” po tekstu
Stivena Kinga (Steven King). Od oba projekta, odustao sam silom prilika. Kada me je
17
glumica Ivana Pančić pozvala da radim scenografiju za Sive vrtove, predstavu na kojoj
je počinjala da radi kao svoj master rad na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, rado
sam prihvatio. Dokumentarac sam znao od ranije, priča mi je bila dobro poznata.
Međutim, bio sam iznenađen idejom da neko planira da na osnovu dokumentarnog
filma napravi pozorišnu predstavu. Taj zadatak prihvatila je Ivana Janošev, rediteljka.4
Ona je, uzimajući dokumentarac kao polazišnu tačku, napisala dramatizaciju za
predstavu Sivi vrtovi. Čitajuće probe su počele 8. maja 2017 godine. Dok sam čitao
dramatizaciju, znajući tačnu lokaciju u kojoj će biti izvedena buduća predstava, koncept
je prostorno i scenografski već počeo da se formira. U slučaju filma, promena ili sledeća
scena rešavaju se rezom. Svaka situacija, promena i događaj su neprimetno montirani
tako da stvore celinu. U pozorištu svaki takav rez se jasno primeti. Samim tim, jedan od
osnovnih izazova bio je rad na scenografiju na osnovu dokumentarnog filma i
dramatizacije nastale po njemu. Scenografija ove predstave trebalo je da bude
naturalistička, da mizanscenski dozvoli kretanje kroz sve prostorije kuće, da „izgradi”
prostor stanovanja dve žene koje su akteri priče. Ova priča je puna događaja, obrta i
sukoba (kako unutrašnjih, tako i između njih dve).
Prostor je neophodan za realizaciju bilo kakvog umetničkog dela, jer je neminovno da
„ništa ne može da se dogodi, a da se ne dogodi negde” 5 . Smatram da je u koncipiranju
scenografije za ovu predstavu, na konkretnoj lokaciji za koju je rađena, osnovni zadatak
bilo uspostavljanje veze između dve discipline – arhitekture i pozorišta, uspevajući da
kroz obe discipline apsorbuje scenografiju. Treba naglasiti značaj odnosa između kuće
u Dr Hempta i predstave koja je u njoj nastajala. Kuća je tretirana kao izražajno
sredstvo, kulisa i pozornica. U opštem smislu, svaka predstava je unikatna sa svojim
veoma specifičnim prostornim i tehničkim odlikama pozornice i gledališta. Početak
predstave je bio ispred same kuće, preko trema i na kraju u enterijeru kuće, gde je,
uključujući auditorijum razigrano još dve prostorije. (pogledati prilog br. 5)
4 Ivana Janošev je završila osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sa diplomskom predstavom „Kraj partije” po tekstu Semjuela Beketa. 5 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002. Str. 10
18
Moj koncept se zasnivao na tome da nađem najidealniju vezu između prostora, kretanja
glumaca i prostora namenjenog publici. Već na samom početku, znali smo da prostor
koji je bio namenjen za publiku, zbog gabarita prostorije, ne može da primi više od 30
ljudi. Prostor igre je građen sa mišlju da je to prostor koji isto kao i glumac mora da oživi
priču i publiku uvuče u atmosferu Sivih vrtova. Atmosfera se već osetila pri prvom
ulasku u kuću - vlaga, buđ, stari i oronuli zidovi, miris maltera koji se širio prostorijom u
kojoj su majstori izvodili rekonstrukciju plafona koji je počeo da otpada. U toj prostoriji
je trebalo da bude smešten auditorijum.
Slika 16: Zatečena prostorna situacija u KC Lab-u u ulici Dr Hempta 2
3.3.1. Realizacija i materijalizacija scenografskog rešenja
Konfiguraciju scensko – gledališnog prostora je odlikovao raspored prostorija. Prostor
koji je bio namenjen za igru i prostor auditorijuma su bili veoma blizu. Razdavajao ih je
otvor u zidu - drveni ram, tretiran kao portal u konvencionalnoj scensko-gledališnoj
konfiguraciji, koji je imao staklena vrata, poput panela koji se otvaraju i zatvaraju. U
dogovoru sa rediteljkom, postojala su tri opciona rešenja za scensko – gledališni
19
prostor. Prvo rešenje je bilo konvencionalno, granica između glumaca i publike jasno je
bila definisana postojanjem drvenog rama i otvora u zidu. Drugo rešenje podrazumevalo
je, publika zajedno sa glumcima u prostoru igre. Treća mogućnost pružala je publici
izbor, da li će predstavu posmatrati iz konvencionalnog dela ili napustiti zonu komfora,
ući u prostor igre i graditi sliku zajedno sa glumcima. Ova opcija je podrazumevala da
se u prostoru za igru nađu i stolice za publiku. Meta Hočevar u svojoj knjizi Prostori igre
tvrdi da je osnovna razlika između konvencije i ambijentalnog pozorišta baš to
poigravanje i udaljenost između publike i događaja. Takođe, ona piše da: „Menjanje,
dakle čuvanje udaljenosti – promenljivice znači za scensko izvođenje posebnu
komponentu koja u njemu može bitno da utiče na njegovo doživljavanje. Na jedan
osoben način ona otvara nove mogućnosti koje uvek iznova treba otkrivati i proučavati
onako kako to nude prostor, priča i gledalac.”6 Rešenje koje je usvojeno, činilo se kao
najracionalnije. Ono je podrazumevalo kombinaciju prvog, konvencionalnog rešenja
koje je bilo dominantno u prvom segmentu predstave, koje se zatim transformisalo na
određeni način, promenom pozicije igre, odnosno, premeštanjem igre u sledeću
prostoriju kuće, koje bi uslovilo i pokretanje publike u specifičnom smeru.
Slika 17: Šema konfiguracije scensko – gledališnog prostora
6 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002. Str. 24
20
Znajući sve te okolnosti, napravio sam prvu skicu. Razmišljao sam istovremeno kako
da scenografski postavim sobu. Na sredini zida, levo u odnosu na vizuru iz publike,
nalazila su se vrata – ona su vodila u trpezariju i taj prostor je odmah koncipiran za nju.
Takođe, centralno u sobi trebala su da se nalaze dva kreveta paralelno pozicionirana, a
ostatak prostorije popuniti krupnom i sitnom rekvizitom. Osmišljavanje prostora za igru
glumaca u ovom slučaju je bilo veoma zahtevno i inspirativno. Pored sobe koja je fizički
već tu, bilo joj je potrebno uneti novi duh i izgled. Putem krupne i sitne rekvizite trebalo
je popuniti ostatak prostorije, takođe – bilo je važno odlučiti koja rekvizita će da igra jer
je potrebno vreme da glumci tu rekvizitu proigraju.
21
Slika 18: Spisak rekvizite koja je bila potreba za izvođenje predstave
22
Slika 19: Skica prostora za pozorišnu predstavu „Sivi vrtovi”
23
Slika 20: Skica rekvizite Slika 21: Radna skica i šema kretanja kroz prostor
Olakšavajuća okolnost bila je što je stvarni prostor već postojao. Njemu je dodadtno bilo
potrebno pronaći ili učitati značenje, otkriti dramaturgiju koju nameće ili sugeriše i
scenski ga oplemeniti. Dramaturgiju u smilsu discipline koja „organizuje radnju (akciju ili
činjenje), njena svojstva, cilj i dejstva ili njene unutrašnje potencijale i spoljne
izražajnosti poznate u teoriji i praksi dramaturgije kao jedinstvo radnje.” 7 Samim tim,
dramaturgija je ovde posmatrana iz ugla događaja koji je uslovljen arhitektonskim
prostorom, ljudskim telom i predmetom (rekvizitom). Unošenjem različitih predmeta
(većina rekvizite je pozajmljena iz fundusa Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu,
dok su ostatak bile privatne stvari rediteljke, glumaca i mene.) i njihovim
pozicioniranjem u prostor gradila se dramaturgija i stvarala scenska slika. Takođe,
vizure gledalaca značajna su tema kojom se bavi scenograf. U ovom slučaju,
postizanje kvalitetnih vizura bilo je zahtevan i mučan zadatak. Prostor pozornice,
posebno onaj koji je bio vidljiv za publiku, bio je ograničen otvorom portala (drvenim
ramom). Odnos scene i gledališta je bio od izuzetnog značaja za vizure ove predstave,
kao i veličina otvora portala (visina i širina). Upravo ove fizičke karakteristike prostora
7 Misailović Milenko, Dramaturgija scenskog prostora, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1998. Str. 24
24
uslovile su način glume. Problem sagledavanja delova prostora koje publika nije mogla
da vidi, a u kojima se odvijala igra, rešen je putem kamere i malog crno – belog
televizora koji je bio pozicioniran u gledalištu. Na taj način, dobijao se utisak da se film o
o dva lika iz dokumentarnog filma i predstave upravo snima. Televizor je bio i dobro
sredstvo za označavanje najdelikatnije promene u predstavi, koja će usloviti i promenu
pozicije publike. Ova promena izvedena je okretanjem ekrana ka drugoj prostoriji (sobi)
i uskraćivanjem mogućnosti publici da dalje prati radnju. Ovakav gest jasno je
označavao premeštanje radnje u novi prostor i animirao je publiku da napusti trenutnu
poziciju i pređe u prostoriju koja je do tog trenutka bila prostor igre. Uvođenjem ove
promene, velika soba je u tom trenutku postajala auditorijum u kom je publika mogla da
zauzme položaj za dalji nastavak praćenja predstave.
3.4. Premijera i recepcija predstave
Nakon dva meseca intenzivnog rada i proba (onih dobrih a i onih loših proba), publika je
5. jula 2017. godine. mogla da vidi predstavu Sivi vrtovi, u kući na adresi Dr. Hempta 2.
Prethodne dve noći, uoči premijere, urađena je „italijanka” a potom i generalna proba.
Italijanka je ona vrsta probe kod koje se prati tačnost izvedenog, ali ne i kvalitet. Bitno je
da je sadržaj i tekst tu, izgovoren od strane glumaca. Takva vrsta probe uvek je tehnički
neophodna. Od generalne probe se očekuje da bude tačna. Naša generalna proba je
bila uvežbana i proživljena. Bila je još jedan korak i čin našeg umetničkog stvaranja.
Svaki ulazak u prostor isto kao i ulazak u lik jasno i precizno su pričali priču. Shvatili
smo da je suština tu, da je celina stvorena i da je generalna proba zapravo bila veoma
uspešna.
Prve probe i sam početak je bio veoma uzbudljiv. Prva čitaća proba, gde smo svi bili
okupljeni oko velikog stola, sa tekstom ispred sebe, olovkom i kafom, bila je početak
jedne kreativne i uzbudljive saradnje. To uzbuđenje je ostalo prisutno do poslednje
probe. Moje scenografsko idejno rešenje se nije puno razlikovalo od finalne postavke.
25
Ono što je tokom celog procesa ostalo kao glavni motiv, odrednica i odredište jeste
kuća i njena arhitektura. Scenografija u ovoj predstavi je imala tri osnovne funkcije:
1. da putem dramatuškog ritma predstave omogući i pospeši što brže i efikasnije
promene između segmenata dramske igre;
2. da scenografija omogući nesmetano kretanje i komunikaciju između glumaca;
3. da glavno sredstvo označavanja prostora budu enterijerski elementi (stolice,
kreveti, postelja, jastuci…) putem kojih će mizanscen i glumčevo kretanje po
sceni biti usmerenije.
Slika 22 i 23: Fotografije sa jedne od proba tokom procesa
Meta Hočevar kaže: „Svaki predmet koji je po svojoj funkciji izrazito vezan za figure
(stolica – sedenje, postelja – ležanje, itd.) preuzima i nekakve karakteristike figure koja
ga koristi ili za koju je izrađen (presto, kancelarijska stolica, tronožac, itd.) i određuje
ga.” 8 Kreveti koji su se nalazili centralno u prostoriji, kao i posteljina, jastuci i stvari
ispod tog istog kreveta, jasno su naznačavali karaktere osoba koje borave u toj
prostoriji. Isti odnos bio je karakterističan za predmete na tremu, u ćoškovima sobe i po
podu. Kod ambijentalne funkcije prostora i njegovih materijalnih svojstava, kao što su
8 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002. Str. 78
26
osvetljenje, materijali, zvukovi itd. formira se atmosfera kojom prostor utiče na karakter
radnje koja se u njemu odvija. Zvuk je dosta doprineo atmosferi Sivih vrtova. U ovom
ambijentu zvuk je potencijalno označio mizanscen glumaca (odlasci i dolasci Male Idi,
zalupljivanje vratima, stavljanje ploče na gramofon…). Pored toga, vizuelni aspekt
predstave proširen je upotrebom svetla i rasvetnih tela. Svetlo nije bilo najdominantniji
element scenografije, ali je fokusiralo mesto radnje. Rasvetna tela su bila postavljena
bočno odredivši statičnost odnosno dinamiku same scene i na taj način su doprinosili
atmosferi. Žanrovski i stilski struktura ove predstave pripada strukturi žanra drame. Uz
komične elemente likovi grade zaplet koji se tiče subjektivnog i koji je u ovoj predstavi
vrlo složen i važan. Unutar tih odnosa, javlja se snažna emocija koja ovu priču čini
otežanom i kompleksnom.
Realizacija je pre svega zahtevala transport stvari za scenografiju kombijem,
prenošenje u prostor i postavku. Na dan premijere čitav autorski tim se našao u 10
časova u kući u ulici dr Hempta. Dan premijere je bio veoma organizovan i isplaniran od
strane svih nas. Dogovorili smo se oko zaduženja, organizacije i terminskog plana. Moje
zaduženje je bilo da obezbedim potrošnu rekvizitu za igranje tog dana, kao i da
proverim da li je „sve na svom mestu.” Za to vreme, glumci su iščitavali tekst i
međusobno razgovarali o pojedinim replikama. Kad se radila podela, rediteljka i glumica
Ivana su zajedno odlučile da Ala Mejzlsa igra Dimitrije Dinić. Međutim, zbog njegovih
obaveza i rada na drugoj predstavi nije bio u mogućnosti da prihvati ulogu. Na
rediteljkinu inicijativu, kao i zbog pogledanog dokumentarca i predznanja o priči,
predloženo mi je da ulogu Ala Mejzlsa igram ja. Bez obzira što je uloga Ala bila
sporedna i samim tim glumački nezahtevna, bilo je pravi izazov i novo iskustvo raditi
ovako nešto. Predstava je počinjala u 19 časova, ispred kapije, gde je publika dobijala
po jedan primerak novina Ist Hempton Tajmsa i putem njih dobila prve informacije o
Buvije familiji. Prva scena se odigrava na tremu, i počinjala je dijalogom Mejzlsa i Male
Idi, a nakon toga je publika zajedno sa njima ulazila u enterijer kuće. Prvo što publici
privuče pažnju i ono što posmatraju neko vreme je scenografija u naturalističkom stilu.
Naturalistička scenografija se ne obraća samo gledaocima, već ona utiče i na glumce
koji se u njoj kreću. Zola je smatrao da se jedinstvo naturalističke predstave zasniva na
neraskidivoj unutrašnjoj povezanosti glumaca i njihovih pokreta, scenografije, kostima,
27
rekvizite, svetla, zvukova i izgovorenih reči. Naturalistička scenografija je istina, u njoj
vladaju isti zakoni kao i u pravom životu. Dragocenost ove scenografije, po mom
mišljenju, leži najpre baš u toj istinitosti. Tu istinitost glumci su živeli kroz određeni lik u
svakom tom prostoru bilo da je trem, soba ili trpezarija. Nataša Gvozdenović u svojoj
kritici za predstavu Sivi vrtovi kaže: „U tom je vrtlogu čitav jedan svet, mitologija jednog
vremena i vi vidite i Foknera i Berouza. Ficdžeralda i Ezru Paunda, Trumana Kapotija i
Boba Dilana. Kola Portera i Endija Vorhola. Keruak i Ginzberg sigurno negde piju u
nekom kutku kuće dok mi gledamo predstavu. Scenografija Miroslava Živanova, sva u
jednom dekadentnom haosu koji je udoban na neki specifičan način, pokreće
gledaočevu maštu da oseti prisustvo čitave ekipe koju pominjem. Prisutan je i sving i
džez i hipi pokret u svoj svojoj psihodeliji, jer su koreni te psihodelije upravo tu, u
atmosferi Sivih vrtova.” 9
Slika 24: Scenografska postavka za predstavu Sivi vrtovi
Meta Hočevar kaže: „Scena je jedini prostor gde stvarno sve može da se dogodi.” 10
Gledaoci su dovedeni u središte pozorišnog zbivanja. Premošćena je vremenska i
9 Gvozdenović Nataša, Kulttura - broj 02, Fondacija Novi Sad 2021, 2017. Str. 14 10 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002. Str. 88
28
prostorna distanca, i publika poput voajera posmatra priču, svest o svemu što ta priča o
Sivim vrtovima nosi u sebi čini ovu predstavu živom i autentičnom. Kroz ovu postavku
scenografija je težila stvaranju živopisnog, višeslojnog i snažnog izraza. Pozitivne
reakcije publike su dokaz da je ta težnja uspešno primenjena. Na kraju, kao što Meta
Hočevar kaže: „ Prostor je dokaz za priču. On priči daje status stvarnosti. Priči verujem
zbog prostora. Čak i tako neverovatne priče u pravom prostoru postaju verovatne, pa
tako izmišljen prostor, zbog priče koja se u njemu zbiva, postaje stvaran. To je
pozorište.” 11
4 Zaključak
Na osnovu analize ambijentalnog pozorišta i predstave koja je izvedena zaključeno je
da je prostor jedan od najvažnijih elemenata u procesu nastanka predstave. Samim tim,
dizajn prostora kao i dramaturgija kretanja kroz taj prostor su neophodan deo za
realizaciju događaja. Rušenje klasičnih prostornih modela pozorišta i pre svega ukidanje
četvrtog zida postavili su ambijentalni teatar u kontekst prostora koji se bavi
istraživanjem prostora i arhitekture. Istraživanje prostornog ambijenta kuće u u lici Dr
Hempta 2 u Novom Sadu pokazalo se kao potencijalni scenski prostor. Prihvatanjem
datog prostora sa intervencijama na polju scenografije aktiviran je objekat i tretiran je
kao prostor za igru. Estetski i funkcionalno kuća je dobila potpuno novu i drugačiju
vrednost, a tu mogućnost joj je pružila predstava.
Kao što je predstavljeno u radu, preplitanje fragmentarnih susreta između arhitekture,
scenografije i pozorišta okupljenih oko zajedničke ideje o međusobnom progresu
evoluiralo je u procesu jačanja potrebe da sve tri navedene discipline napuste
konvencionalne okvire i istraže prostor ambijenta. Zbog svoje konstantne težnje ka
promeni, scenski prostor se koristi postupcima ambijentalnih prostornih karakteristika
kao prikladnim mogućnostima za savladavanje novih karakteističnih uslova koji se
11 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002. Str. 13
29
pojavljuju, prolazeći na taj način kroz ispitivanje novih formi, oblika, i strukturalnih
zakonitosti koji se ne mogu primeniti u konvencionalnim uslovima.
5. Bibliografija
Spisak literature:
1. Šekner R., Ka postmodernom pozorištu, FDU, Institut za pozorište, film, radio i
televiziju, Beograd, 1992.
2. Vujić I., 25. BITEF, Nove pozorišne tendencije, Beograd, 1991.
3. Hočevar M., Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
4. Misailović M., Dramaturgija scenskog prostora, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1998.
5. Gvozdenović N., Kulttura - broj 02, Fondacija Novi Sad 2021, 2017.
6. Dinulović R., Arhitektura pozorišta XX veka, Clio, Beograd.
Spisak fotografija:
Slika 1. Preuzeto sa linka: http://acousticstoday.org/wp-content/uploads/2014/03/greece-epidaurus-
theatre.jpeg / Vreme i datum preuzimanja: 25. 4. 2018. u 15:32
Slika 2. Preuzeto sa linka: https://s3.amazonaws.com/gttwl/attachments/global/1398174152_large.jpeg /
Vreme i datum preuzimanja: 25. 4. 2018. u 14:11
30
Slika 3. Preuzeto sa linka:
https://www.virginexperiencedays.co.uk/content/img/product/large/PGLOB2__01.jpg / Vreme i datum
preuzimanja: 25. 4. 2018. u 14:15
Slika 4. Preuzeto sa linka: http://www.rojo.uconn.edu/assets/B%20Other%20Graphic%20Images/D69-
TOWER-Circa-69-P-Group-small.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 25. 4. 2018. u 14:19
Slika 5. Preuzeto sa linka: http://www.rojo.uconn.edu/environmental/mothercourage1.jpg / Vreme i datum
preuzimanja: 26. 4. 2018. u 15:00
Slika 6: Preuzeto sa linka:
http://www.numen.eu/assets/39/_resampled/SetWidth768-IMG2070.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 26.
4. 2018. u 15:12
Slika 7: Preuzeto sa linka:
http://www.numen.eu/assets/39/_resampled/SetWidth768-IMG2170.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 5.
5. 2018. u 20:21
Slika 7 i 8: Skenirano iz Biefovog kataloga (25. BITEF festival 1991) / Vreme i datum skeniranja: maj
2018.
Slika 9: Preuzeto sa linka
http://i.lv3.hbo.com/assets/images/movies/grey-gardens/slideshows/making-grey-gardens/the-sets/01-
the-sets-1920.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 7. 5. 2018. u 11:00
Slika 10: Preuzeto sa linka
http://i.lv3.hbo.com/assets/images/movies/grey-gardens/slideshows/making-grey-gardens/the-sets/02-
the-sets-1920.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 7. 5. 2018. u 11:15
Slika 11: Preuzeto sa linka
https://lh4.ggpht.com/_t8-Y4w1UKrc/Sg1BQ-5vwaI/AAAAAAAAabY/Yjl-pc0jFWo/s1600/image531.png /
Vreme i datum preuzimanja: 7. 5. 2018. u 11:17
Slika 12: Preuzeto sa linka
https://i.pinimg.com/736x/78/a8/d6/78a8d6ec7c9d5e3e5130221af64db5a8.jpg
Vreme i datum preuzimanja: 8. 5. 2018. u 15:12
Slika 13: Preuzeto sa linka:
31
http://www.dvdtalk.com/dvdsavant/images/4365d.jpg / Vreme i datum preuzimanja: 8. 5. 2018. u 15:15
Slika 14, 15 i 16: Arhiva Kulturnog centra LAB (poslato putem elektronske pošte) / Vreme i datum slanja:
9. 5. 2018. u 17:12
Slika 17: Šema konfiguracije scensko – gledališnog prostora. (autor: Miroslav Živanov)
Slika 18: Spisak rekvizite (autor: Miroslav Živanov)
Slika 19, 20 i 21: Skice nastale u toku procesa i rada na predstavi Sivi vrtovi (autor: Miroslav Živanov)
Slika: 22 i 23: Fotografije sa proba; nastale u toku procesa i rada na predstavi Sivi vrtovi (autor: Miroslav
Živanov)
Slika 24: Fotografija scenografske postavke za predstavu Sivi vrtovi (autor: Miroslav Živanov)
Fusnote:
1 R. Šekner, Ka postmodernom pozorištu, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 1992
2 Vujić Ivana, 25. BITEF, Nove pozorišne tendencije, 1991
Str. 13
3 Vujić Ivana, 25. BITEF, Nove pozorišne tendencije, 1991
Str. 14
4 Ivana Janošev je završila osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sa diplomskom predstavom „Kraj
partije” po tekstu Semjuela Beketa.
5 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
Str. 10
6 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
Str. 24
7 Misailović Milenko, Dramaturgija scenskog prostora, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1998.
Str. 24
8 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
Str. 78
9 Gvozdenović Nataša, Kulttura - broj 02, Fondacija Novi Sad 2021, 2017.
Str. 14
10 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
32
Str. 88
11 Hočevar Meta, Prostori igre, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2002.
Str. 13
