Rana grčka filosofija posmatrala je svet kao celinu. Grk je u prvo vreme svog

razmišljanja zanemarivao pojedinačna pitanja, pa se njegova filosofija svodila na jedno

pitanje: od čega se sastoji sav svet. Hteo je da taj vaskoliki svet podvede pod jedan princip, iz

kojeg bi se dale izvesti sve pojavne stvari. U nastojanju da se nađe ona materija koja bi bila

osnov svega, filosofsko mišljenje bilo je monističko i materijalističko. Prvi mislioci bili su u

saznajnom pogledu empiristi, koji su želeli da shvate prirodu kroz proces mišljenja, verujući

u moć saznanja. Pojavom sofista, Sokrata, Platona, Aristotela, saznanje se okreće čovečijoj

unutrašnjosti, koja tako postaje predmet istraživanja, sa posebnim naglaskom na svrsi

ljudskog delovanja. Filosofija je u sebe inkorporirala i fiziku i etiku i nauku o mišljenju i o

saznanju (logiku), ali i metafiziku kao posebnu disciplinu (Aristotel). Iz toga je proizašlo

helensko shvatanje čoveka-građanina, sa svim njegovim vrlinama (moralnošću) i dužnostima.

Grčki pogled na svet ujedinio je razum i maštu, nauku, umetnost i sam život, te je tako

nastalo skladno umetničko shvatanje sveta i života čoveka. Uz to, filosofija i grčka kultura u

celini se su više gubile narodno obeležje, mešajući se sa tuđinskim elementima, postajući sve

više univerzalističke. Sofisti i Sokrat povezali su filosofiju sa životom, što je prihvatio i

Platon, dok je Aristotel obuhvatio i saznajnu stranu. Zahvaljujući tome, došlo je do začinjanja

pojedinih nauka, sve više u individualističkom smeru i sve više u smeru humanog

kosmopolitizma.

Grčka filosofija bila je, bez sumnje, plod zrelog grčkog duha. Međutim, treba se čuvati

ishitrenog zaključka da je celokupan grčki narod bio sofistički rečit, moralan kao Sokrat,

plemenit poput Platona ili uman približno Aristotelu, odnosno da su grčko društvo i njegovo

mišljenje bili prost odraz uma svojih filosofskih prvaka. Poznato je da je grčki narod bio u

znatnoj meri i nesložan, opterećen zavidljivošću, niskim strastima, stranačkom borbom i

nadmudrivanjem, podmitljivošću, nevernošću, pa je nastala i poslovica: Graeca fides, nulla

fides (Grčka vera, nikakva vera). Zbog toga se može reći da je grčka filosofija dobrim delo

bila produkt nadarenog pojedinca koji se uzdigao iznad prosečnih grčkih razmišljanja,

moralnosti ili retoričnosti. No, ona je u značajnoj meri povisila opšti nivo kulture, tako da su

pojedinac i celina, figurativno rečeno, radili na razvoju prosvete. To se najbolje vidi na

primeru sofista.

Umesto nekadašnjih rapsoda, pevača sa kitarom, čija se prosvetiteljska misija i sva nauka

ogledala u pesmi, na scenu stupaju sofisti, koji pred narod izlaze držeći kitnjaste govore,

obrazlažući nauku filosofa i tumačeći dela pesnika. Ti su putujući učitelji bili neka vrsta

prosvetitelja svog vremena. Njihova glavna preokupacija bila je da, uz novčanu nadoknadu,

doprinesu vaspitavanju muške omladine (uz uvažavanje izuzetaka), imajući u vidu pretežnu

povučenost devojaka u roditeljskim ili supružničkim domovima. Sofisti su putovali po celoj

Grčkoj, ali su se najviše zadržavali u centru kulture - Atini. Atinjani, koji su držali do svoje

obrazovanosti, smatrali su da je neophodno da posećuju sofističke škole kako bi sticali znanja

ili retoričke veš tine. Tako su u Atinu pristigli svi značajniji sofisti, poput Protagore, Gorgije,

Prodike, Hipije, Trasimaha, Polosa, Euensa, Kritije, Kalikla i Isokrata.

Prema Jegeru, u vreme velikog atinskog tragičara Sofoklea (496-406), a to je veoma

važno, nalazimo prve početke paideie, odnosno obrazovanja u užem smislu. Tek sada se reča

paideia, koja je od IV veka pre n. e. nadalje sve više širila svoj smisao, počela dovoditi u

vezu sa areté, najvišom ljudskom vrlinom, tako da je od jednostavnog značenja “podizanje

dece (Eshil je prvi upotrebio sintagmu “podizanje dece”-SD) postala pojam idealnog telesnog

i duhovnog uobličenja kalokagatije, koja sada po prvi put svesno podrazumeva i istinsko

obrazovanje duha”.

1

Velika je zasluga sofista što je V vek pre n. e. u Grčkoj, pre svega u Atini, postao

prekretnica u velikom pokretu vaspitanja, iz čega se, u krajnjoj instanci, rodila

zapadnoevropska misao o kulturi, koja je za Grke postala u celosti vaspitno-politička. Sofisti

su inicijatori zahteva da se areté zasnuje na znanju. Zbog toga se za ove helenske humaniste i

enciklopediste, kako ih često nazivaju, može reći da su nosioci novog ideala obrazovanosti i

nove prosvećenosti, ali i začetnici atičkog perioda helenske filosofije. Đurić u njima vidi

začetnike srednjoškolske i univerzitetske nastave, zahvaljujući kojoj se zadovoljavala

ogromna težnja nove aristokratije (ali i običnog naroda) za višom obrazovanošću i

prosvećenošću, koja je sve više potiskivala “staro vaspitanje”, sada nedostatno da bi

odgovorilo na potrebe novog vremena i sveopšteg razvitka atinskog društva.

Iako je delatnost sofista bila posvećena obrazovanju pre svega muške omladine, sa ciljem

da im omogući da na lakši način i pouzdanije dođu do ugleda, položaja i slave u bavljenju

državnim poslovima, analiza misli pojedinih sofista navodi nas na zaključak da oni, premda o

ženama nisu mnogo govorili, na ženu nisu gledali jedino potcenjivački. Naravno, onoliko

koliko su mogli da se uzdignu iznad prihvaćene društvene pozicije žena.

Sofisti (naročito pozniji) doprineli su tome da se sredinom V veka u Atini razmahne

saznajni i moralni relativizam. Osećanje je nadvladalo um, nagon potisnuo razum. To je

vodilo u teoriju etičkog haosa, ova dalje u krajnji individualizam, da bi se sve završilo u

samovolji i pravu jačeg. Naime, sofisti su smatrali da postoje velike protivrečnosti između

zakona, kao ljudskih propisa, i prirode, i to se smatra čvorištem njihove etičke misli. Na taj

način došlo je do sofističkog opravdanja razvratnosti i bezvlašća.

Međutim, neophodno je naglasiti da su stariji sofisti, pre svih Prodik, Protagora, Gorgija i

Hipija, bili u tom pogledu znatno blaži. No, Protagorin saznajni skepticizam i Gorgijin

saznajni nihilizam lako su ubrzo doveli do etičkog skepticizma i etičkog nihilizma, te puke

relativizacije opš teg moralnog zakona. Sve je samo običaj, na osnovu kojeg vrednujemo dela

kao dobra i kao rđava. Kako svi jednako govore istinu, poriče se greh i svako radi kako se

njemu čini dobrim. Nema čvrstih granica između dobra i zla, između istine i neistine, sve je

slučajno. Zabrane i zapovesti postavili su vlastodršci na osnovu ugovora ili običaja, pa ne

izviru iz ljudske prirode. Priroda je čoveku dala slobodu i nezavisnost, te je njegove nagone

neprirodno ograničavati. Stariji sofisti (Protagora i Gorgija) nisu o tim posledicama govorili,

ali su ih bili svesni, pa su isticali potrebu zajedničkog života. Njihovi nastavljači (pre svih,

Trasimah i Kalikle) stvar su doveli do potpunog etičkog individualizma i izrazitog prava

jačeg. U takvom kontekstu nije teško zaključiti da je to propagirano pravo jačeg muškarcu

davalo i potpuno pravo prevlasti nad ženom kao slabijom.

Protagora (481-410), rodom iz Abdere, Perikleov prijatelj, autor čuvene “homo

mensura” rečenice “Čovek je merilo svih stvari”, osnivač starije faze sofistike, jedan od

osnivača drugog perioda u istoriji helenske filosofije, najoriginalniji je i najoštroumniji

sofista. Prema njemu, vrhovni pojam na kojem se zasniva politička i privatna vrlina jeste

eubulija, odnosno “razboritost u domaćim poslovima, kako će što bolje upravljati svojom

kućom, i u državnim poslovima, kako će nešto bolje za državu i raditi i govoriti”.

3

Znači,

Protagora uviđa značaj života u porodičnom domu, te smatra da je i za ovaj segment života

potrebno obrazovanje. Pri tome, kada je reč o upravljanju, misli se na muškarca domaćina.

Nalazeći inspiraciju u tradicionalnoj helenskoj etici, Protagora ističe pet vrlina: pravednost,

razboritost, hrabrost, pobožnost i mudrost. Sve se one, prema njemu, mogu naučiti,

odnegovati, ali uz tri neophodna uslova - prirodnu obdarenost, predavano znanje i praktično

vežbanje. Kao najstariji teoretičar demokratije (Đurić), Protagora smatra da svi imaju pravo

na posedovanje vrlina pravdi i stida, što znači da se to odnosi i na žene. Štaviše, “u tome, tj.

vrlini, niko (istakao-SD) ne sme da bude neuk, ako država treba da postoji”.

4

Prodik (rođen u prvoj polovini V veka, verovatno nadživeo Protagoru), rodom iz Ijulide

na ostrvu Keosu, sebe je definisao kao posrednika između filosofa i političara. Slavio je

zamljoradnju kao osnovu cele kulture i kao podsticaj za sve oblike poštovanja bogova,

društvenog i državnog života. Njegov spis o kojem se najviše zna, Hore (Godišnja doba),

predstavlja razradu Hesiodovih Poslova i dana. Zemljoradnja je, prema njemu, osnova

celokupne ljudske prosvete. Prema Platonu (Aksioh), Prodik je, kada je reč o ljudskom životu,

bio pesimista. (To nije čudno, imajući u vidu da su stanovnici ostrva Keos bili čuveni po

tome što se nisu plašili smrti, a u samom gradu Ijulidi postojao je zakon koji je nalagao da svi

ljudi nakon šezdesete godine života moraju da izvrše samoubistvo trovanjem kukutom.)

Pitajući se ima li uopšte perioda u ljudskom veku koji nije bez neprijatnosti, Prodik kaže: “Ne

plače li dete kod prvoga postanka, započinjući život s bogom? Ne umiče zacelo nikakvoj

žalosti, nego se previja u mukama zbog oskudice, nazeba, vrućine ili udarca; još ne može reći

gde ga boli, nego samo plače, i to mu je jedini izraz nezadovoljstva”.

5

Kada malo odraste,

dete postaje predmet mučenja od strane učitelja. Kad se spase nevolje učenja, očekuju ga još

veće: ratovi, opasnosti, borbe. Starost je pogotovo besmislena. Kada govori o vaspitanju,

Prodik misli na vaspitanje mladića. Nastavljajući hesiodovsku tradiciju, u ženi vidi ako ne

zlo, onda veliku misteriju i pribojava se njene dvoličnosti. Tako, u Pohvali Heraklu, koju je

zapisao Ksenofont, Prodik daje sliku Heraklove nedoumice da li će svoj prelaz iz dečaštva u

mladost usmeriti ka Vrlini ili Nevaljalstvu, koje bi donelo trenutnu Sreću. Kategorije Vrline i

Sreće (Nevaljalštine) personifikovane su u vidu dve žene, koje dolaze pred neodlučnog

Herakla: “jedna dostojanstvena za oko i slobodna, od prirode ukrašena čistim telom, očima

punim stida, čednim ponašanjem, a ruho joj belo; druga je ugojena, puna i nežna, pa se

namazala, tako da se vidi belja i rumenija nego što je: drži se tako te se čini da je uspravnija

nego što je bila od prirode, oči joj š iroko otvorene, a ruho tanano da se kroz njega vide sve

draži njene mladosti, često sebe posmatra, a razgleda da li i ko drugi na nju pogleda, a često

se osvrće i na svoju senku”

6

. Druga od njih (Sreća, tj. Nevaljalština) u hodu pretiče prvu

(Vrlinu) i nudi Heraklu, ako nju odabere, sva moguća čulna uživanja i život bez ikakve muke.

Prva (Vrlina) mu govori kako je upoznala njegove roditelje (dakle, i oca i majku) i njihov

način vaspitanja, na osnovu čega misli da će odabrati put ka njoj, a taj put ima za cilj da se

telo pokorava pameti i vežbanju, pun je tegova i napora i vodi ka lepim i uzvišenim delima.

Heraklo izabira ovaj prvi put, čime Prodik daje do znanja da je umno iznad telesnog. No, još

je bitnije što vidimo da Prodik ženu kao ljudsko biće ne vidi jednoznačno, već kao oličenje

mističnog sukoba dobra i zla. On se žene zapravo boji. Zbog toga on o njoj ne govori često,

sem, implicitno, kao o delu jednog potpunog domaćinstva, u kojem je ona majka i vaspitačica

zajedničke dece. Takvo vaspitanje treba i da dobije.

Hipija (mlađi od Protagore, živeo i posle Sokratove smrti), rodom iz Elide, predstavnik

mnogoznalaštva među sofistima, imao ćerku Platanu, koja se posle očeve smrti udala za

Isokrata (436-338; uspešan govornik i učitelj govorništva), pobornik je etike koja ne prelazi

okvire ideala sreće prosečnog čoveka, zasnovane na pojmu koristi. Zalagao se za obrazovanje

putem najraznovrsnijih sadržaja. Kao anticipator novovremenog prirodnog prava, pri čemu

oštro razlikuje status naturalis i status civilis, smatra protivprirodnim zakonska ograničenja

nekih klasa ljudi, uključujući tu i žene kao uskraćenu klasu. Bio je protiv uskraćivanja prava

na duhovno obrazovanje i političku aktivnost žena. U tom smislu pominje “lepu i mudru”

Targeliju iz Mileta, koja je uspela da u političkom pogledu bude vrlo uticajna i da za sebe

izbori pravo na čak četrnaest udaja. Ovakva Hipijina shvatanja izdvajaju ga od ostalih sofista

i većine grčkih mislilaca. Propagirao je, dakle, jednakost svih ljudi, uključujući i žene, ali i

autonomnost individue, kojoj društvo duguje nezavisno pravo na zadovoljavanje ličnih

potreba. Pri tome, cilj vaspitanja takve individue bilo bi moralno usavršavanje čoveka, areté,

putem školovanja mišljenja i govorenja. Ipak, preterano bi bilo verovanje da je Hipija uopšte

pomišljao na insitucionalno obrazovanje devojaka (to je bilo Grcima nezamislivo).

Gorgija (otprilike 483-376; zaista je živeo preko sto godina), rođen u Leontinu na

Siciliji, odličan retoričar, jedan od tvoraca antičke umetničke proze, najraniji predstavnik

panhelenske ideje, učenik je najstarijeg profesionalnog govornika Koraksa Sirakužanina,

autora prvog udžbenika govorništva i osnivača retorske škole. Bio je ne samo skeptik, nego i

pravi etički nihilist. Svojim sofističkim i političkim radom očarao je Atinjane, koji su, nakon

njegovih uspeha, počeli, kako se to govorilo, “gortijati”. Kao i drugi sofisti, sebi za zadatak

postavlja obrazovanje ljudi, pre svega putem besedniš tva i magijskog delovanja rečima. Od

njegovih beseda, za nas je posebno zanimljiva Pohvala Heleni (u celosti sačuvana), u kojoj

on na vrlo uverljiv način brani pravo udate žene da pobegne sa svojim ljubavnikom. Drevna

Helena, ističe, nije ni po čemu grešnica što je “prekršila” iskonstruisane moralne ideale.

Uostalom, veli, krivci se mogu tražiti i u Sudbini i u nagovoru i u otmici i u bezgraničnoj

snazi ljubavi. U svemu, samo ne u Heleni. Svako je, pa tako i žena, na svoj način moralan. U

tom smislu, Menon izgovara Gorgijine misli u odgovoru na Sokratovo pitanje šta je vrlina, pa

kaže da je prava ženina vrlina da “mora dobro voditi kuću, mora da je održava u dobrom

stanju i mora da sluša svoga muža”

7

, dok je mužu namenjena vrlina sposobnosti vršenja

gradskih poslova. Znači, svaka kategorija ljudi treba da poseduje svoju, specifičnu vrlinu,

koja je zapravo sposobnost za tačno određeno delanje. Shodno tome, razlikuju se i vrline

namenjene dečaku i devojčici. Platon je Gorgiju optužio da je odgovoran za učenje o pravu

jačeg, koje su propagirali njegovi učenici. Što se tiče Gorgijine škole, od njegovih brojnih

sledbenika, valja pomenuti samo neke.

M. N. Đurić

8

deli Gorgijine učenike na dve grupe: 1. učitelje besedništva ili književne

radnike (Pol, Likimnije, Protarh, Agaton, Isokrat, Alkidamant, Likofron) i 2. praktične

političare (Proksen, Menon, Kalikle, Trasimah, Kritija). Alkidamant i Likofron su

predstavnici učenja o pravu slabijeg.

Alkidamant (IV vek) iz maloazijskoeolske Elaje poznat je po svojoj odlučnoj borbi

protiv ropstva (“Slobodne je sve pustio bog; nikoga robom nije priroda učinila”

9

), a moguće

je pretpostaviti da je branio i prava žene, jer u svojoj Pohvali smrti, idući tragom Gorgijine

Pohvale Heleni, ističe da su pesnici sinovi i štićenici muza (dakle, mitskih žena). Uz to,

pretpostavio je Hesiodovo shvatanje mira i rada Homerovom ratnom pesništvu.

Likofron (IV ili III vek) iz Halkide na Eubeji, pesnik i filolog, ustaje protiv staleških

privilegija, odričući državi pravo da se bavi moralnim vaspitanjem svojih građana. U pesmi

Alexandra priča o proročanstvima Kasandre (Aleksandre), ćerke trojanskog kralja.

Suprotnu ideju, odnosno učenje o pravu jačeg, zastupaju Proksen, Menon, Trasimah i

naročito Kalikle, za koga je demokratska jednakost, odnosno težnja da se prema svima

pravično postupa, zapravo krajnje nepravična.

Posebno mesto među Gorgijinim učenicima pripada Isokratu (436-338) iz Atine,

najuspešnijem govorniku i učitelju govorništva svoga vremena. Družio se sa Sokratom. Od

Gorgije je prihvatio ideju opšteg obrazovanja (dao mu ime filosofija), sa naglaskom na

izučavanju istorije kulture na uštrb prirodnih nauka. Prihvatio je panhelensku ideju i proširio

je do pojma helenske prosvete. Platon je hvalio njegovo nastojanje da postane vaspitač Grka.

Glavno sredstvo vaspitanja je, prema njemu, veština govora. Jeger ističe da je Isokrat “više

nego ijedan drugi antički učitelj uticao na vaspitačku praksu humanizma”

10

, te da je “doveo

sofistički obrazovni pokret do njegovog vrhunca”.

11

Njegove poglede na ženu nalazimo u

spisu Helena, delu koje se može smatrati modelom enkomiona.

12

Dok je njegov učitelj dao

samo odbranu lepe Helene, Isokrat je, zanemarivši misao o “zlosrećnoj lepoti”, uzdigao

Helenu do istinske pohvale lepote uopšte. Nije reč, dakle, samo o borbi za ženu, već o potrazi

i borbi za lepotu, od koje nema ničeg višeg i božanskijeg. Lepota, oličena i u lepoti žene,

postaje “prava uzorna vrlina, a vrlina važi samo svojom lepotom”

13

. Ona je cilj najjačeg

nagona koji čovek poseduje, a to je ljubav. Ne podleže ljubavi samo čovek, nego i bogovi i

boginje. Lepota stvara besmrtnost, pa je Helena “svojom lepotom obesmrtila i sebe, i svoju

braću i svoga muža”.

14

Ukratko, Helena je sinonim za lepotu! Osim toga, ističe Isokrat,

Helena je, zbog toga što je oteta, podstakla Grke da se prvi put nacionalno ujedine, kako bi

krenuli u rat protiv Troje. Tako je Helena postala mitski simbol tog ujedinjenja. U svom

Panegiriku Isokrat je proširio tu misao. Propagirajući grčko ujedinjenje, uticao je na novo

shvatanje o gubljenju ranijeg značaja institucije polisa i na novo političko i moralno

obrazovanje pojedinca i cele grčke nacije.

Kritija (otprilike 460-403), Platonov ujak, pristalica plemićke stranke, jedan od tzv.

tridesetorice tirana, mrzeo je demokratiju i voleo aristokratsku Spartu. Prema nekim izvorima

(Ksenofont, Filostrat), bio je samovoljan, požudan, strastan, moralno problematičan, “najgori

od svih ljudi” (Filostrat). U spisu Državni ustavi piše o tesalskom, spartanskom i atinskom

ustavu, čime prethodi Aristotelovim Državnim ustavima. U Lakedemonskom ustavu

oduševljava se spartanskim vaspitanjem, u prvom redu telesnim vežbanjima devojaka, jer u

tome vidi način da se dođe do zdravog i otpornog potomstva. To znači da je bio pobornik

organizovanog vaspitanja mladih ženskog pola.

Antifon (živeo krajem V veka), rodom iz Atine, prvi je Atičanin koji se kao sofista

istakao u književnosti. NJegov potpuni sistem prirodnog prava zasniva se na jednakosti svih

ljudi. Koliko političku, toliko je cenio bračnu i porodičnu zajednicu. U spisu O slozi tvrdi da

je brak posebna igra za čoveka, pa se pita šta čovek da čini u slučaju kad shvati da žena sa

kojom živi nije ona prava. Rastanak je tada težak, a eventualni dalji život umesto očekivane

radosti, donosio bi samo žalost. Antifon razmišlja: “Šta ima prijatnije za čoveka od žene po

srcu? Šta slađe čak za mlada čoveka? Ali baš tu, gde leži prijatelj, nalaze se u blizini i bolovi,

jer prijatnosti ne dolaze same, nego ih prate bolovi i muke”.

15

Rezultat je sve više problema i

sve manje radosti, a jedina uteha ostaju deca, na koju se čovek počinje oslanjati, kao što su se

ranije deca oslanjala na njega. Uočava se, rekli bismo, po ko zna koji put taj protivurečni

odnos prema ženi: ona jeste radost i izvor uživanja za muškarca, ali je i opasnost za njegovu

samostalnost i ishodište je mnogih briga. No, dobro je da je Antifon uočio značaj braka i

porodice za ljudsku zajednicu.

*

* *

Sokratova, Platonova i Aristotelova misao ne bi se mogla u potpunosti razmahati, da joj

nisu prethodili sofisti. Oni se mogu smatrati utemeljivačima nauke o vaspitanju (naravno, ne

u današnjem smislu te sintagme), posebno kada je reč o intelektualnom vaspitanju.

Zahvaljujući njima, paideia je kao kategorija koja se može nazvati teorijom obrazovanja,

izbila u prvi plan. Za osnovu vaspitanja sofisti su uzeli prirodu, i to prirodu čoveka, koja

podrazumeva jedinstvo tela i duše. Bili su uvereni da se čovekova priroda može vaspitavati i

usavršavati, i to bez obzira na pol (istina, sa bitnim razlikama) i godine starosti. Jeger

oštroumno primećuje da sofistima nikad nije pošlo za rukom da stvore ni pedagogiju ni ideal

kulture, te da su, poput kasnijih hrišćanskih teologa, pošli od opšte svesti o urođenom

čovekovom grehu.

16

Ako imao u vidu to da su se sofisti zalagali za slobodu mišljenja i govora

za sve - muškarce, žene i robove (uvažavajući i neka odstupanja) - može se reći da su bili

oprezni zastupnici obrazovanja žena, mada su i oni u prvom redu mislili na pripremu

devojaka za život u braku i porodici, kao institucijama koje su cenili kao faktore stabilnosti

čitave zajednice.

SOKRAT KAO EROTOSOF

Što se mene tiče, ja ne bih mogao

navesti nijedno vreme iz svoga života,

kad nisam živeo pod vladavinom Ljubavi.

Ksenofontov Sokrat

A imam i prijateljica koje mi ni

danju ni noću neće dati mira, jer uče

od mene ljubavne čini i basme.

Ksenofontov Sokrat

Sofisti su težili oslobađanju čoveka tražeći ga u zonama čulnog i nagonskog. Sokrat* za

čovekovom slobodom traga na jednom višem nivou, nivou umetničkog mišljenja i delovanja,

te vrlinu zasniva na nauci. Verujući u postojanje istine i pravde, on se ne prepušta sofističkom

skepticizmu i slatkorečivosti. Tražeći znanje, traži vrlinu. On sam ništa ne zna, oslobađa se

sofističkog sveznadarstva i, tako pročišćen, baca se na traženje, smatrajući da nema života

bez istraživanja. Nije se bavio državnim poslovima (sem kada je morao), niti je poput sofista

putovao od grada do grada (Atinu je napuš tao samo tri puta, i to kao vojnik). Nije uzimao

novac za svoj vaspitni rad na atinskom trgu. Za razliku od većine svojih prethodnika (a i

sledbenika), Sokrat se nije previše bavio pitanjima države, već je svoju pažnju usmerio na

probleme čoveka i njegovog života. Time je doprineo da filosofija još intenzivnije postane

suštinski nosilac obrazovanja, iako sebe nije zvao ni vaspitačem ni učiteljem.

Sokrat (469-399), sin vajara Sofroniska i babice Fenarete, prvi je filosof za koga znamo

kako je izgledao: “tikvasta glava i prćast nos, izbuljene oči, kozja bradica i ćela, čime

podseća na Kentaura ili Silena”.

1

Za V. Duranta

2

i M. N. Đurića, Sokratov široki pljosnati

nos, “njokalica, zatupasta kao modri patlidžan”, kako ga slika jedan Sokratov sagovornik u

Ksenofontovoj Gozbi, jeste osvedočenje njegovog učešća na “terevenkama”, dokaz da je

mogao da popije puno (pri tome da ostane dostojanstvenog ponašanja). Bio je srednjeg rasta,

podeblji, širokih ramena. Nosio je otrcana odela i hodao bos. Vodio je računa o nezi tela,

održavajući ga otpornim i jakim. Po svemu sudeći, Sokrat nije bio lep čovek, ali je po svom

osećanju i mišljenju bio pravi Helen. Ženio se dva puta (Mirtom i Ksantipom) i imao tri sina

(Sofroniska i Meneksena sa Mirtom i Lamprokla sa Ksantipom). Postoji mišljenje (Satir i

Hijeronim sa Rodosa) da je obe imao u isto vreme, što Diogen Laertije

3

(III vek n. e) tumači

oskudicom u atinskim muškarcima i padom broja stanovnika, pa je svaki građanin imao

pravo na još jednu ženu, obavezno Atinjanku, s kojom bi rađao decu.

Ksantipa je, zahvaljujući svojoj svadljivosti, ušla u legendu i u poslovice. Njena

svadljivost bila je delom posledica Sokratove navike da odlazi na trgove i razgovara o

nepraktičnim stvarima, kao što su poštenje i dobrota, što nije donosilo novac u kuću. Često ga

je ismejavala i tukla pred drugima, pa se čini da nije bila posebno umna, kako bi rekao

Zamorovski. Prema Ničeu, Sokrat se i ženio iz čiste ironije. Ksantipinu narav prihvatao je

gotovo naučnički i filosofski i govorio kako se putem svog odnosa sa njom uči postupanju s

ljudima. Diogen navodi kako je Perikleov naslednik Alkibijad (450-404) rekao da je

“Ksantipino vladanje nepodnošljivo”, na šta je Sokrat odgovorio: “Pa ja sam navikao na to,

kao na neprestano kloparanje dizalice. Pa ni ti ne mariš za gakanje gusaka!” Na sagovornikov

argument da guske nose jaja i legu mladunce, uzvraća: “Pa i meni je Ksantipa rodila decu”.

Svoju goropadnu ženu uporedio je sa jogunastim konjima koje jahači vole da imaju, tako da

će, kao jahači koji se nauče jahanju, i on “u zajednici sa Ksantipom naučiti da se prilagodi

ostalom svetu”.

4

Postoje, izgleda, i neka svedočanstva da je Ksantipa veoma patila za svojim

mužem nakon njegove smrti.

5

Znači, njegove nesuglasice sa Ksantipom nisu uticale na to da

stekne loše mišljenje o ženama, bar ne gore od poznatog odgovora o svrsishodnosti ženidbe:

“Oženiš li se ili ne - u oba slučaja ćeš se kajati”. I pred samu smrt, na Ksantipinu konstataciju

da je nepravedno osuđen, odgovorio je duhovito i pomalo džangrizavo: “Pa zar bi htjela da

sam s pravom osuđen?”

6

Zahvaljujući sofistima, filosofija je stupila na trgove. Atinski trg postao je atinsko

obrazovalište. Tome je odlučujuće doprineo Sokrat. Smatrao je da je njegova misija nespojiva

sa pisanjem bilo kakvih knjiga (ako njegovi govori imaju vrednost, mislio je, napisaće ih

neko drugi), već da je njegovo mesto na trgu, šetalištu, vežbalištu, oko hramova, a njegova

uloga da razgovara sa svakim ko je to hteo: sa mladima i starima, mudracima i običnim

zanatlijama, sa rapsodima, vojskovođama i državnicima, sa muškarcima i - ženama. Budući

da su simposioni okupljali isključivo muškarce, Sokratova gotovost da ravnopravno

razgovara i sa ženama nije bila uobičajena za njegovo vreme. Baš kao ni poštovanje koje je

pokazivao prema ženama. Zanimanje njegove majke nesumnjivo je imalo uticaj na formiranje

majeutike, druge faze u njegovom metodu samosaznanja.

Dokaz da je svoj metod ironije i majeutike Sokrat primenjivao i u razgovorima sa ženama

jeste razgovor sa heterom Teodotom, što je zabeležio Ksenofont u svojim Uspomenama o

Sokratu (III 11). Teodota (u prevodu Bogdanka ili Božidarka) je bila čuvena atinska javna

lepotica. Slikarima je služila kao model, pokazujući se, kako kažu, toliko koliko dopuštaju

pravila pristojnosti. Sem ljubavi prema dečacima, Sokrat je pozdravljao i ljubav prema

ženama, pri čemu je zahtevao trezvenost, samosavlađivanje, umerenost i telesnu čistotu.

Poput svojih savremenika, ni on nije imao ništa protiv posećivanja heteri, što je i sam činio.

Njegov razgovor sa Teodotom,

7

sem što je dobar primer za ironiju, pokazuje kako je

savetovao tu ženu na koji način da najbolje udesi svoj život. Iznad svega, imajući u vidu

predmet našeg interesovanja, ovaj insert nedvosmisleno pokazuje kakav odnos je Sokrat imao

prema ženama, koliko ih je poštovao i voleo.

Već na početku razgovora Sokrat iskazuje reči svog poštovanja i divljenja prema

Teodotinoj lepoti: “Teodota se već koristi našom pohvalom, i kad prenesemo glas o njenoj

lepoti, još će više imati koristi, a mi već žudimo da se dotaknemo onoga što smo videli, i otići

ćemo nadraženi i, kad odemo, čeznućemo za njom; zato je prirodno što mi nju poštujemo, a

ona da bude poštovana” (str. 86 navedenog izdanja). Teško da ćemo u helenskoj literaturi

naći ovakve reči divljenja prema jednoj ženi. Zbog toga nije čudno što Teodoti prijaju