Predavanje br.3 Vegetativno razmnožavanje korova,

Rasprostiranje( širenje) korova ,

Osnove ekologije korova:

Autekologija korova- odnos korova

prema toploti, vodi, svetlosti, zemljištu i

nadmorskoj visini,

Vegetativno razmnožavanje korova

Vegetativno razmnožavanje je karakteristika

višegodišnjih biljaka i zastupljeno je kod

korovskih vrsta, pre svega onih koje imaju

relativno dobro razvijene podzemne organe

(podzemne izdanke ili korenove sa adventivnim

pupoljcíma).

Značajno je da ove biljke imaju i normalno polno

razmnožavanje, dakle pomoću semena. Prema

tome, ovo je grupa korova koja ima i polno i

bespolno (vegetativno) razmnožavanje, te

predstavlja najteže iskorenljive korove, koji

zadaju najviše problema biljnoj proizvodnji.

Prema vegetativnim organima koji služe za

razmnožavanje, razlikuju se dva osnovna tipa

vegetativnog razmnožavanja korovskih biljaka:

1. vegetativno razmnožavanje putem

ožiljavanja raznih tipova izdanaka i

2. vegetativno razmnožavanje iz

adventivnih pupoljaka na korenu.

I. Vegetativno razmnožavanje ožiljavanjem izdanaka:

l. Ožiljavanje nadzemnih delova izdanaka:

a) pre odvajanja od matere biljke:

- ožiljavanje listova (Sl. l.),

- ožiljavanje izdankove osovine (stabla);

b) posle odvajanja specijalnih delova sa rezervnim materijama od matere biljke:

- ožiljavanje lukovica,

- ožiljavanje bočnih izdanaka;

2. Ožiljavanje podzemnih delova

izdanaka

a) ožiljavanje uspravne glavne osovine

b) ožiljavanje Vodoravne glavne osovine

Vegetativno razmnožavanje iz pupoljaka

obrazovanih na korenu, odnosno delovima

korena:

1. Obrazovanje pupoljaka isključivo na adventivnim

korenovima:

- adventivni korenovi zadebljali u vidu krtole

- mestímično delovi adventivnih korenova služe za

rezervisanje materija

2. Obrazovanje pupoljaka na glavnom i bočnim

korenovima, ali i na adventivnim korenima:

- pupoljci obrazovani iz kalusa, odnosno pri ranjavanju

- pravi pupoljci na korenu ...

Svi ovi raznovrsni oblici vegetativnog

razmnožavanja nemaju isti praktični

značaj.

Neke forme pomenutih tipova

vegetativnog razmnožavanja izuzetno

se retko pojavljuju kod korovskih

biljaka.

U pregledu načina vegetativnog

razmnožavanja korova zadržaćemo se

samo na onim najvažnijim i najčešćim.

Palamida (Cirsium arvense) ima duboke i

razgranate rizome

Iz navedenih podataka se vidi da je količina podzemnih vegetativnih organa kod pojedinih korovskih vrsta veoma velika. Samo na jednom kvadratnom metru orničnog sloja njihova masa iznosi na kilograme, a dužina na stotine metara.

Naročito je važno što se na tim podzemnim organima nalazi ogroman broj pupoljaka, čak i na desetine hiljada.

Ako bi se broj pupoljaka preračunao na površinu od jednog hektara, dobile bi se zapanjujuće vrednosti - desetine i stotine miliona pupoljaka. Zbog čestih povreda pri obradi zemljišta i primeni drugih agrotehničkih mera, višegodišnje korovske biljke nekad i ne stignu da cvetaju i donesu plod i seme.

Zahvaljujući svemu ovome, intenzitet

razmnožavanja ovih korova vrlo je

velik i oni zbog toga vrlo brzo osvajaju

velike površine. Ako se ovome doda i

to, da se ovi koroví razmnožavaju i

šire i putem semena

(polno razmnožavanje), lako je

razumeti što oni mogu za najkraće

vreme da potisnu iz svoje okoline

mnoge druge vrste korova.

Zbog čestih povreda pri obradi zemljišta i primeni drugih

agrotehničkih mera, višegodišnje korovske biljke nekad i

ne stignu da cvetaju i donesu plod i seme.

Dok je kod jednogodišnjih korova razmnožavanje

usmereno skoro isključivo u pravcu donošenja plodova i

semena, dotle je kod višegodišnjih korovskih vrsta ono

upravljeno ka što jačem razviću podzemnih vegetativnih

organa kojima se mogu vegetativno razmnožavati. "

Prisustvo često ogromne mase vegetativnih organa kod

višegodišnjih korova, pomoću kojih se intenzivno

razmnožavaju, kao i njihova velika vitalnost imaju

veliki značaj i za otpornost ovih vrsta prema merama

borbe koje čovek primenjuje.

Suzbijanje višegodišnjih korova, pored primene plodoreda i čišćenja odn.otklanjanja podzemnih organa, vrši se i metodom ,,íznurivanja“ korova.

Ona se sastoji u višekratnom uništavanju nadzemnih delova biljaka tokom vegetacije agrotehničkim merama ili primenom herbicida. Na taj način dolazi do iscrpljivanja rezervnih materija podzemnih organa i nemogućnosti njihovog obnavljanja zbog smanjene produkcije organskih materija što dovodi do iznurivanja podzemnih organa vegetativnog razmnožavanja.

Ni zemljišni herbicidi ne pokazuju neku

veću efikasnost na podzemne organe.

Otpornost višegodišnjih korova sa

podzemnim organima vegetativnog

razmnožavanja većinom je pasivne prirode.

Ona se zasniva na duboko postavljenim

podzemnim delovima i nedovoljnoj

rastvorljivosti herbicida.

Iz ove grupe korova najveći problem

predstavlja divlji sirak (Sorghum halepense

), koji ima snažne debele rizome, pune

rezervnih hranljivih materija.

RASPROSTIRANJE (ŠIRENJE) KOROVA

Korovske biljke su prilagođene za brzo i efikasno

rasprostiranje i širenje na nove prostore. Kao i kod drugih biljaka (cvetnica) i kod korova semena i plodovi se mogu rasprostirati na različite načine i to:

autohorno - samorasejavanjem,

anemohorno - pomoću vetra,

hidrohorno - vodom i

zoohorno- pomoću životinja

Kao poseban slučaj smatra se rasprostiranje korova pomoću čoveka, označeno kao

antropohorija.

Aktivno širenje (Erodium cicutarium)

Aktivno širenje korova semenom (autohorija) nije tako

često kao pasivno. Pri aktivnom širenju, korov odbacuje

seme usled automatskih osobenosti zrelih plodova. Oni

se naglo otvaraju ili se brzo uvijaju i na taj način

odbacuje seme na izvesnu daljinu. Udaljenost prilikom

odbacivanja semena od majčinske biljke nije velika (od

nekoliko desetaka centimetara do nekoliko metara).

Anemohorija- širenje korova pomoću vetra, odnosno

rasejavanje korovskih plodova i semena vazdušnim strujama,

predstavlja jedan od najvažnijih načina da korovi brzo i

efikasno osvoje nove prostore. Vetar praktično duva svuda pa

se anemohorne biljke, među njima i korovske, nalaze svuda, na

svim staništima, na svim prostranstvima.

Seme prilagođeno širenju vetrom -Taraxacum officinale( papus), i Tragopogon pratensis (desno)

Hidrohorija - rasprostiranje plodova i semena posredstvom vode, ima daleko manji značaj za korovske biljke od anemohorije. Prenošenje semena i plodova na ovaj način ima značaja naročito u slučajevima kad se vode slivaju sa viših terena u ravnice. Posle jačih kiša, ili pri topljenju snega, vode koje se slivaju niz obronke brda nose uvek izvesne količine korovskih semena, koja postepeno zaostaju usput, i na taj način se korovi rasprostiru čak i na veće udaljenosti. Na njivama koje se nalaze u rečnim dolinama, u plavnom području reka, zaostaju semena korovskih biljaka koja su nošena vodenim tokovima.

Rasprostiranje korova pomoću vode poseban značaj dobija u uslovima navodnjavanja i odvodnjavanja. Semena i plodovi korovskih biljaka mogu sa poljoprivrednih površina, oticanjem površinskih voda, da dospeju u zalivne sisteme i vodotoke, a zatim da se vodom prenesu na veća ili manja rastojanja.

Sa vodom za zalivanje semena mogu da dospeju na obradive površine, čime se ostvaruje rasprostiranje korova i zakorovljavanje novih poljoprivrednih površina.

Semena i plodovi koji se rasprostiru vodom imaju specifičnu masu manju od vode, a često i posebne dodatke, mehure ili intercelularne prostore ispunjene vazduhom, što ima omogućava lakše održavanje u vodi.

Zoohorija predstavlja rasejavanje plodova i semena životinjama. Postoji više slučajeva zohorije i to:

1. endozoično rasprostiranje - kada životinje jedući plodove izbacuju semenke sa ostacima nesvarene hrane,

2. epizoično rasprostiranje - kada se plodovi i semena zakačinju za perje,vunu, krzno i druge delove životinja spolja i tako se raznose i

3. sinzoično rasprostiranje - u slučajevima kada neke životinje skupljaju plodove i semena, odnosne ih u svoja skloništa i time doprinose njihovom rasprostiranju.

Endozoično rasprostiranje korovskih biljaka

predstavlja značajan faktor širenja korova.

Neke životinje, naročito domaće, sa

hranom unose i semena korovskih biljaka.

Mnoga od ovih semena izlaze iz organizma

nesvarena, ne izgubivši klijavost.

U raznošenju korovskih semena učestvuju i

ptice. I kroz njihove organe za varenje

prođe dosta neoštećenih semena.

Značajno je još i to da semena nekih

korova, kao na primer štira, koprive i dr.,

posle prolaska kroz crevni trakt, znatno se

bolje i bujnije razvijaju.

Mravi imaju izvestan značaj za

raznošenje semena i plodova korovskih

biljaka. Oni brižljivo sakupljaju hranu,

koristeći pri tom i semena, narocito ona

koja imaju posebne mesnate dodatke sa

hranljivim materijama koje mravi traže..

Ovaj poseban i veomainteresantan

način rasejavanja plodova i semena, u

kome učestvuju mravi, označava se kao

mirmekohorija.

Antropohorija predstavlja raznošenje

semena i plodova delovanjem čoveka.

Razne čovekove aktivnosti i postupci

doprinose širenju semena i plodova

korovskih biljaka (setva nedovoljno

očišćenog semena, upotreba nezgorelog

stajnjaka, neadekvatna obrada zemljišta pri

čemu se sitne i šire rizomi, korenovi i

lukovice korova i sl.).

Za prenošenje i širenje korova ima značaja i

saobraćaj. Transportom prekookeanskim

brodovima, železnicom i drugim sredstvima

preneta su korovska semena sa jednog mesta u

razne druge delove sveta.

OSNOVE EKOLOGIJE KOROVA

Ekološki odnosi korova mogu se pratiti i analizirati kao i u

ostalih biljaka I njihovih grupacija, uz, razumljivo, brojne

specifičnosti. Prema tome, osnovni principi fitoekologije

važe i ovde, sa napomenem da je kvantitet i kvalitet

delovanja pojedinih faktora drugačiji, što korovskim

biljkama i njihovim zajednicama daje specifično obeležje.

Oba područja ekologije, kako autekologija (idioekologija) I

sinekologija (fitocenologija) korova, ukazuju na čitav niz

specifičnosti korovskih vrsta i njihovog uzajamnog

odnosa sa brojnim faktorima (idioekološke ili autekološke

karakteristike), kao I njihovih zajednica(sinekološke ili

fitocenološke karakteristike).

Svaki biotop naseljavaju određena živa bića, karakteristična za te uslove, obrazujući životne zajednice ili biocenoze.

U agrobiotopu, pak, pod direktnim uticajem čoveka, stvaraju se kulturne biocenoze ili agrobiocenoze, u kojima gajena biljka ima dominantnu ulogu, izgrađujući agrofitocenozu zajedno sa pratećim korovskim biljkama.

Biooenoze uopšte, prema tome i agrobiocenoze, u tesnoj su vezi sa staništem, s kojim su u složenim i višestrukim uzajamnim odnosima i uticajima. Ovaj kompleks intimne povezanog biotopa (životnog staništa) i životne zajednice (biocenoze) označava se kao ekosistem, odnosno u agrarnom (kulturnom) biotopu – kao agroekosistem ili agrarni ekosistem.

Ekološki faktori i njihov značaj Ekološki faktori se dele u dve grupe – to su:

a) abiotički i

b) biotički faktori.

U prvu grupu dolaze raznovrsni fizičko-hemijski

uslovi sredine, a u

drugu grupu se ubrajaju uticaji koje na živi svet

ispoljavaju drugi organizmi (biljke, životinje, čovek).

Među abiotičkim faktorima najvažniji su:

-klimatski(toplota, voda, svetlost, vazduh),

-edafski (kompleksno delovanje zemljišta)

U okviru biotičkih faktora, pored uzajamnih odnosa između raznih organizama, kad su korovi u pitanju izuzetan značaj ima antropogeni faktor (delovanje čoveka).

Jedna od važnih osobenosti ekoloških faktora je njihova promenljivost. Faktori se menjaju u vremenu i prostoru. Intenzitet delovanja i kvalitet nekog ekološkog faktora, na svakom određenom mestu, u suštini stalno se menja, kako u vidu dnevnih, tako isto i sezonskih odn. godišnjih kolebanja.

Za agrofitocenoze, za pojavu i razvoj korovskih biljaka i korovskih biljnih zajednica, antropogeni faktor je ne samo značajan, već i odlučujući činilac. Od kvaliteta i intenziteta delovanja antropogenog faktora direktno zavisi pojava korovskih vrsta, njihovo dalje ponašanje, kao i nivo i stepen uspostavljanja cenotičkihodnosa, tj. karakter korovske zajednice i agrofitocenoze u celini.

Sve vrste ne mogu istovremeno biti u istoj meri prilagođene na sve raznolike ekološke uslove. Koliko će neka biljka biti prilagođena veoma promenljivim faktorima spoljne sredine zavisi, pre svega, od njene ekološke valence, odnosno, u kojim granicama variranja nekog faktora ona uspeva da se održi.

Neki organizmi imaju široku ekološku valencu prema nekom faktoru - to su eurivalentni organizmi, dok su drugi usko specijalizovani i imaju malu ekološku valencu

To su stenovalentni organizmi.

Za mnoge korovske biljke se može reći da su eurivalentni organizmi, što im omogućuje pojavu i opstanak na različitim staništima, u raznim usevima, pa čak i u u različitim geografskim područjima. Naime, poznato je da su mnoge, naročito one česte i obične korovske vrste, kosmopolitskog rasprostranjenja.

Odnos korova prema toploti

(toplota kao ekološki faktor) Toplota je važan ekološki faktor, jer se fiziološki i biohemijski

procesi u biljci odvijaju samo u određenim temperaturnim granicama. Stoga je ona važan činilac i za korovske biljke. Važno je napomenuti da korovske biljke, u raznim svojim životnim manifestacijama, imaju širu ekološku valencu prema toplotnom faktoru nego gajene biljke.

Temperaturne granice za klijanje semena korovskih biljaka, na primer, znatno su šire nego kod gajenih biljaka. Naime, utvrđeno je da - što je veći areal rasprostranjenja neke vrste, to je i veći temperatumi interval klijanja njenog semena. Pošto su korovske biljke najčešće sa vrlo prostranim arealom, često i kosmpolitske, onda su I temperaturni zahtevi za klijanje vrlo mali.

Kad je u pitanju toplotni faktor, posebnu pažnju privlače

životni oblici biljaka (ili životne forme biljaka).

Ipak, najveći značaj i upotrebu ima sistem životnih

oblika koji je razradio Raunkije (Raunkiaer). Prema

ovom danskom botaničaru pripadnost biljaka nekom

životnom obliku određuje se po položaju i zaštiti

organa za obnavljanje (pupoljaka) u nepovoljnom

periodu godine (u našim uslovima - zimi).

Dakle, za dijagnosticiranje životnih oblika od

odlučujućeg je značaja prilagođenost biljaka na uspešno

podnošenje niskih temperatura.

Osnovni životni oblici po Raunkiaeru, u okviru kojih se

nalaze i korovske biljke, su: fanerofite, hamefite,

hemikriptofite, geofite i terofite.

Fanerofite (Phanerophyta) obuhvataju

drvenaste biljke (drveće i žbunove) čiji se

pupoljci nalaze visoko iznad površine

zemlje - preko 25 cm. Među korovima

veoma je malo fanerofita. Od češćih se

može pomenuti samo kupina(Rubus

caesius).

Hamefite (Chamaephyta) su biljke kod

kojih se pupoljci nalaze blizu površine

zemlje, do 25cm visine. U toku zime

pupoljci su zaštićeni snegom ili ostacima

opalih listova i stabala. To su u stvari

polužbunovi ili žbunići, kojih je takođe

malo medu korovskim biljkama

(Hypericum perforatum – kantarion.

Hemikriptofite (Hemicríptophyta) su biljke kod kojih se pupoljci nalaze na samoj površini zemljišta, a svi nadzemni delovi biljke preko zime izumiru. U nepovoljnom dobu godine (zimi) pupoljci su pokriveni snegom ili lišćem i granjem. Znatan broj korovskih biljaka pripada ovoj životnoj formi, kao što su: Euphorbía cyparissias, Urtica dioica, .,Bellis perennis, Achillea millefolium

Geofite (Geophyta) ili kriptofite su biljke kod kojih su pupoljci u zemlji (ili u vodi, a označene su kao hidrofite). Nepovoljne stadije svoga razvoja prežive pomoću podzemnih izdanaka (rizoma, krtola, lukovica) ili zadebljalih korenova. Jedan broj vrlo opasnih i teško iskorenjivih korova, koji se intenzivno razmnožavaju i vegetativnim putem, pripada ovom životnom obliku. To su:

Agropyrum repens

Cynodon dactylon

Sorghum halepense

Convolvulus arvensis

Cirsium arvense

Sonchus arvensís í dr.

Terofite (Therrophyta) su jednogodišnje zeljaste biljke, koje u nepovoljnom delu godine u celini izumiru, a ostaju samo semena (ili plodovi), koja preživljavaju I služe za razmnožavanje i širenje.

Ovoj životnoj formi pripada najveći broj korovskih biljaka: Ranunculus arvensis (ljutić), Consolida regalis (žavornjak), Sinapis arvensis (gorušica), Raphanus raphanistrum (divlja rotkva), Euphorbia helioscopía (mlečika), Polygonum avicuIare (troskot), Portulaca oleracea (tušt), Stellaria media (mišjakinja), Agrostemma githago (kukolj), Chenopođíum album (pepeljuga), Solanum nigrum (pomoćnica), Galium aparíne

Odnos korova prema vodnom režimu staništa

(voda kao ekološki faktor)

Značaj vode je veoma veliki kako u fiziološkom pogledu (jer se životni procesi ne mogu odvijati bez vode), tako i u čisto ekološkom smislu (jer u većoj ili manjoj meri, u sadejstvu sa drugim faktorima, daje osnovnu karakteristiku staništa, čime se omogućuje opstanak na njima i izgradnja specifičnih morfološko-fizioloških karakteristika biljaka).

Značaj vode kao ekološkog faktora za korove može se posmatrati sa dva apsekta:

l. odnosa korova prema vlažnosti staništa i

2. karakteristike vodnog režima samih korovskih biljaka.

U odnosu na vlažnost staništa može se

razlikovati više ekoloških grupa biljaka, kao što

su: hidrofite, higrofite, mezofite i

kserofite.

Hidrofite čine ekološku grupu biljaka koje

žive u vodenoj sredini (vodene biljke).

Među korovima, onim segetalnim, nema mnogo

hidrofita. Tu dolazi svega oko tridesetak vrsta

koje se pojavljuju u usevu pirinča. Međutim,

hidrofite imaju veliki značaj kao akvatični

korovi u ribnjacima (stajaće vode) i kanalima

(tekuće vode).

Higrofite čine ekološku grupu biljaka koje su prilagođene da žive na vlažnim zemljištima, odnosno, one podnose duže vlaženje i zadržavanje vode. Od korovskih biljaka najveći značaj i najveće rasprostranjenje iz ove grupe ima veliki muhar (Panicum crus-galli), a, osim toga, ovde dolaze: Galinsoga parviflora, Bidens tripartitus, Ranunculus acer, Ranunculus sardous, Equisetum pratense i dr.

.

Mezofite - biljke umereno vlažnih i dobro

provetrenih zemljišta, koje zauzimaju

srednji položaj između biljaka vlažnih i

suvih staništa, široko su rasprostranjene

i obuhvataju najveći broj korovskih vrsta.

U mezofite spadaju, između ostalih, ove

značajnije korovske vrste :

Agrostemma gitago, Consolida regalis,

Ranunculus arvensis, Adonis aestivalis,

Sorghum hałepense, Digitaria

sanguinalis, Setaria glauca, Avena fatua,

Veronica hederifolia, Cirsium arvense, i

mnoge druge

Kserofite su biljke suvih staništa. Znatan

broj korova pripada kserofitima. Od važnijih i

češćih korovskih vrsta tu spadaju: Cynodon

dactylon, Eragrostis major, Eragrostis minor, Lepidium draba, Lycopus arvensis,, Amaranthus albus, Potentílła

argentea, Reseda lutea, Erodium cicutarium i dr.

Karakteristike vodnog režima korovskih biljaka.

- Vodni režim biljaka uopšte, među njima i korova, može se okarakterisati raznim parametrima.

Najlakše definisanje vodnih odnosa biljaka postiže se utvrdivanjem sadržaja vode, bilo u celoj biljci ili u pojedinim njenim organima (pre svega listu).

Promet vode, količina primljene vode korenom i količina odate vode transpiracijom – značajni su parametri vodnog režima biljaka.

Registrovanje apsorpcije vode korenom veoma je teško, te se obično zadovoljavamo promenama u sadržaju vode biljaka kao

parametrom koji bar približno odražava odnose vodnog balansa. Poznato je da na toplom i suvom danu biljke pokazuju u podne, u odnosu na jutamje časove, znatno opadanje sadržaja vode, odnosno da se pojavljuje vodni deficit. Veći vodni deficit može prouzrokovati venjenje biljaka.

Vrste koje imaju velike mogućnosti održavanja

svog osmotskog pritiska na određenom nivou,

odnosno, biljke sa više ili manje postojanim

osmotskim pritiskom označene su kao

hidrostabílne, a vrste s malim mogućnostima

održavanja osmotskog pritiska na određenom

nivou, dakle, biljke kod kojih se dosta menja

osmotski pritisak, nazivaju se hidrolabilne.

Proučavanja vodnog režima korovskih biljaka

pokazala su da one imaju povoljniji vodni režim

od gajenih biljaka.

To u stvari znači da korovske biljke, u praktično istim

uslovima, uspostavljaju povoljniji svoj sopstveni vodni

režim, odnosno hidraturno stanje, od gajenih biljaka sa

kojima zajedno rastu. Osim toga, ovo govori o velikoj

prilagođenosti korovskih biljaka u konkurentskoj borbi

sa gajenim biljkama i intervencijama čoveka.

Ovakva situacija koja je utvrđena u okopavinskim

usevima (kukuruz, šećerna repa) konstatovana je

odgovarajućim proučavanjima i u usevu strnih žita

(pšenica).

Odnos korovskih biljaka prema svetlosti

(svetlost kao ekološki faktor)

Svetlost je jedan od veoma značajnih ekoloških faktora, naročito za

zelene biljke, zbog procesa fotosinteze. Biljke su različito prilagođene na

intenzitet svetlosti, uvezi sa velikim razlikama koje postoje u pogledu

jačine svetlosti između pojedinih staništa.

U tom pogledu se ispoljavaju znatne razlike kad su korovske biljke u

pitanju, jer se one pojavljuju u različitim stanišním uslovima u pogledu

svetlosnog intenziteta. Tako, na primer, ruderalne biljke žive uglavnom u

uslovima pune dnevne svetlosti, korovske biljke u voćarskim zasadima i

njivskim okopavinama rastu u uslovima nešto smanjene svetlosti, dok se

korovi strnih žita nalaze u situaciji najveće zasenjenosti u odnosu na

ostale useve.

U odnosu na zahteve prema svetlosti razlikuju se tri grupe biljaka:

heliofite,

sciofite i

polusciofite.

Heliofite su biljke koje se razvijaju uglavnom u uslovima pune dnevne

svetlosti i one slabo podnose zasenčenost. To su biljke otvorenih staništa.

Sciofite se optimalno razvijaju u uslovima slabe osvetljenosti i loše

podnose jaku osvetljenost.

Polusciofite imaju širu ekološku amplitudu u odnosu na svetlost.

Dobro uspevaju pri punoj osvetljenosti, ali su znatno adaptirane i na

oslabljenu svetlost.

Dobar deo korovskih biljaka ima široku ekološku amplitudu prema

svetlosnom faktoru,odnosno pripada polusciofitama.

Najčešće i najpoznatije korovske vrste su polusciofite (Convolvulus

arvensis, Cirsium arvense, Chenapodium album, Plantago lanceolata i dr.)

Odnos korova prema osobinama zemljišta

(zemljište kao kompleks ekoloških faktora)

Zemljište utiče na vegetaciju uopšte, pa i na korovsku, svojim najvažnijim osobinama kao

što su:

-sadržaj humusa,

-sadržaj azota,

-sadržaj kalcijuma,

-kiselost (pH),

-mehanički sastav,

-vlažnost i dr.

U okolini Beograda praćen je floristički sastav ozimih

strnih žita i okopavina na tri tipa zemljišta:

černozemu, ritskoj crnici i gajnjači. Korovska

vegetacija ozimih strnih žita ima samo devet

korovskih vrsta zastupljenih na sva tri tipa zemljišta:

Consolida regalis, Convolvulus arvensis, Veronica hederýblia,

Lathyrus aphaca, Cirsium arvense, Polygonum aviculare,

Agrostemma githago, Połygonum convolvulus i Vicia sativa.

Sve ostale vrste su, manje ili više, vezane za određene

tipove zemljišta. U usevu kukumza na zemljištu tipa

černozem dominiraju: Amaranthus retroflexus, Setaria

verticillata, Convolvulus arvensis, Sorghum halepense,

Reseda lutea, Diplotaxis mumłis, Stachys annua, Solanum

nigrum ...

Zemljište kao ekološki faktor od velikog je značaja ne

samo za korovske biljke, već i za herbicide.

Najaktivniju ulogu u adsorpciji herbicidnih sredstava

imaju koloidne čestice tzv. adsorptívnog kompleksa

zemljišta.

Organski koloidi zemljišta imaju veći kapacitet

adsorpcije od mineralnih. Peskovita zemljišta sadrže

malo glinovitih i koloidnih čestica i zato imaju malu

adsporptivnu sposobnost za molekule herbicida.

Značaj orografskog faktora za korovsku

floru i vegetaciju Od orografskih faktora najveći značaj za biljke i biljne zajednice

uopšte, a takođe i za korove i korovske fitocenoze, imaju:

nadmorska visina, reljef,

nagib,

izloženost (ekspozicija) terena.

Orografski faktori deluju indirektno utičući na modifikaciju drugih faktora (toplote, svetlosti, vlage).

Nadmorska visina znatno utiče na rasprostranjenje korova i korovskih biljnih zajednica. Instruktivnu sliku o tome pružaju istraživanja promena korovske flore i vegetacije strnih žita u zavisnosti od promena nadmorske visine .

Biotički faktor

U okviru biotičkog faktora posebno su značajna dva segmenta:

l. uzajamni uticaji izmedu biljaka i

2. uticaj čoveka – antropogeni faktor.

Uzajamni uticaji izmedu biljaka su vrlo složeni i raznovrsni, a

posebno su značajni konkurentski odnosi izmedu korova i

gajenih biljaka.

Konkurentska sposobnost vrsta može počivati na raznim

svojstvima. Prema Rademacheru razlilkuju se aktivna i

pasivna konkurentska sposobnost.

U prvom slučaju radi se o osobini koja omogućuje ugušivanje

partnera, a u drugom - dopušta se mogućnost daljeg rastenja i

preživljavanja, čak i pod nepovoljnim uslovima.

Aktivna konkurentska sposobnost zavisi od raznih okolnosti kao što su:

l) odnosi klijanja (brzina klijanja, temperatura klijanja i sl.),

2) brzina rastenja (brzina obrazovanja korena, listova isl.),

3) nadmoćnija mogućnost usvajanja vode i hranljivih materija,

4) produktivnost i brza regeneracija (velika produkcija semena, vegetativno razmnožavanje i s1.),

5) velika ekološka širina i

6) uticaj materinske biljke.

Pasivna konkurentska sposobnost u stvari predstavlja sposobnost biljke da preživi nepovoljne uslove. Preživljavanje se ne zasniva na direktnim konkurentskim odnosima za faktore spoljne sredine, već na tome da je neka vrsta prilagođenija i sposobnija da opstane čak i pri takvim uslovima u kojima druga vrsta usporava svoje rastenje i razviće ili čak dolazi do njenog izumiranja.

Pasivna koukurentska sposobnost može se pojaviti u sledećim oblicima:

1) tolerantnost prema nepovoljnim zemljišnim prilikama i nedostatku hranljivih materija,

2) otpornost prema suši ili prekomemom vlaženju,

3) tolerantnost prema zasenjivanju,

4) tolerantnost prema herbicidima i

5) na pasivnu konkurentsku sposobnost mogu uticati vremenske prilike, mrazevi, mali zahtevi prema temperaturi i sl.

Glavni uzroci znatne sposobnosti preživljavanja

nepovoljnih ekoloških uslova kod korovskih

biljaka leže u specifičnostima njihovih

morfoloških, histoloških, anatomskih, fizioloških

i drugih osobenosti i razlika u odnosu na gajene

biljke.

Pored toga, pasivna konkurentska sposobnost

se u velikoj meri zasniva na širokoj ekološkoj

valenci korovskih biljaka kao i sposobnosti

njihovog prilagođavanja nepovoljnim uslovima.

Gajene biljke su, u većini slučajeva, tokom vremena izgubile ovu osobinu koja je kod korovskih biljaka, naprotiv, tokom vekovne borbe sa stihijom prirode i delovanjem čoveka sve više dolazila do izražaja. Otuda su korovi u prednosti u odnosu na gajene biljke s obirom da mogu opstati i dati potomstvo i pri nepovoljnim agroekološkim uslovima koji dovode do smanjenja populacije gajenih biljaka.

Ovo je naročito značajno za izuzetne i nagle promene ekoloških faktora kakvi su na primer poplave, suše, toplotni udari, kasni mrazevi i slično, kada dolazi do uginuća gajenih biljaka, dok korovi, zbog izražne mogućnosti preživljavanja, posle prestanka delovanja faktora nastavljaju razviće pa čak i povećavaju svoju populaciju na račun oslabljene ili eliminisane populacije gajene biljke.

Poseban vid pasivne konkurentske sposobnosti korovskih biljaka predstavlja

neotenija. Pod neotenijom se podrazumeva sposobnost

biljaka da u nepovoljnim uslovima završe svoje

individualno razviće i obrazuju seme, pri čemu

obično ostaju morfološke osobine

karakteristične za mladi uzrast (neotenične

biljke su niskog rasta). Neotenija je relativno

česta pojava kod korova.

Ona je konstatovana kod oko 90 vrsta korovskih

biljaka. Neotenične biljke najčesće se obrazuju u

uslovima zemljišne suše. One su visoke svega oko 0,5

do 2,5 cm, a obrazuju većinom I-3 lista. Cvetanje

počinje često 10-15 dana posle nicanja.

Neotenični oblici biljaka se pojavljuju ne samo

kod efemera, već i kod nekih zimsko-prolećnih

i prolećnih korovskih vrsta, kao: Sinapis arvensis

Raphanus raphanistrum, Thlaspí arvense,

Centaurea cyanus, Galinsoga parviflora, Bílderdykia

convolvulus i dr.

Sosobnost korovskih biljaka da obrazuju

neotenične jedinke takode potvrđuje njihovu

veliku plastičnost i moć prilagođavanja. Ovo im

omogućuje da se održe u raznim nepovoljnim

uslovima i da opstanu u raznim sredinama.

Time korovi stiču znatnu konkurentsku

prednost u odnosu na gajene biljke.

Pri razmatranju odnosa između biljaka, posebno između korova i gajenih biljaka, veoma je važno imati u vidu činjenicu da ogroman broj biljaka luči aktivne

hemijske materije koje na druge biljke deluju više ili manje inhibitorno, a ponekad i stimulativno.

Ova pojava koja se označava kao alelopatija

ispoljava se pre svega u tome, da u prisustvu niza vrsta mnoge druge biljke nisu u stanju da uspevaju ili se sporo razvijaju, što je posledica kočećeg uticaja izlučenih materija.

U tom pogledu postoje vrlo složeni odnosi. Sposobnost da luče ovakve hemijske materije imaju

kako više tako i niže biljke, a dejstvo tih materija je obično specifično.

Više biljke luče specifične hemijske materije koje uglavnom

inhibitorno deluju na druge više biljke. Ove materije su označene

opštim imenom kao kolini i one su za ispoljavanje alelopatskih

odnosa upravo od posebnog značaja.

Na mikroorganizrne deluju više biljke nizom toksičnih materija,

poznatih pod opštim imenom kao fitoncidi.

Mikroorganizmi takode izlučuju niz materija kojima deluju inhibitorno

na više biljke - to su marazmini.

Pod dejstvom ovih materija biljke se suše.

Najzad, mikroorganizmi deluju jedni na druge specifičnim materijama,

koje su opštepoznate pod imenom antibiotici.

Alelopatija je široko rasprostranjena u biljnom svetu. Utvrdeno je da

se alelopatski uzajamni odnosi izmedu biljaka u prirodi manifestuju

različito, pomoću različitih ekoloških i biohemijskih mehanizama, uz

učešće vrlo različitih fizioloških aktivnih jedinjenja, s različitom

brzinom delovanja i posledicama.

Važan izvor aktivnih materija - kolina u kulturnim

biocenozama (agrobiocenozama) predstavlja zaoravanje

ostataka posle žetve, zaoravanje korova, kao i unošenje

organskih đubriva, po čemu se agrofitocenoze bitno

razlikuju od prirodnih životnih zajednica. Na poljima

ostaje do 50 % od ukupne mase gajenih biljaka u vidu

korenovih ostataka, strnjíke, prizemnih delova, slame i

sl., a kad su u pitanju korovske biljke u zemljište

dospeva čitava njihova masa. Postavlja se pitanje da li se

u tom materijalu nalaze štetne materije koje bi mogle

sniziti prinose i uticati na kvalitet prizvoda naredne

kulture. Na osnovu eksperimentalnih podataka na to

pitaje se može dati potvrdan odgovor.

Razmatranjem velikog broja primera alelopatskog delovanja

došlo se do zaključka da mnoge korovske vrste obrazuju

koline.

Ove materije deluju nepovoljno na druge korovske vrste ili

gajene biljke, ponekad i na jedinke sopstvene vrste, inhibirajući

klijanje semena i rastenje kako klijanaca (ponika) tako i biljaka

u kasnijim fazama razvića. S druge strane, gajene biljke takode

stvaraju koline koji deluju na korove i mogu da inhibiraju klijanje

semena i rastenje ponika korovskih biljaka. U ovom slučaju bi

se fitotoksini, nastali u gajenim biljkama ili razlaganjem

žetvenih ostataka u zemljištu, mogli razmatrati kao prirodni

,,herbicidi“. Oni bi, u perspektivi, mogli da se koriste i za

suzbijanje korova. Međutim, pri ovome se mora uzeti u obzir i

činjenica da kolini, nastali u jednoj biljci, mogu da deluju štetno

i na jedinke iste vrste, što može otežavati njihovu primenu u

praksi.

Antropogeni faktor

Raznovrsni su oblici ispoljavanja delovanja antropogenog

faktora, odnosno uticaja čoveka na prirodu. Delovanje čoveka

se može, bez oštrih granica, svrstati u dve kategorije:

1. neposredno i

2. posredno delovanje.

Neposredno delovanje atropogenog faktora je kada

se radi o direktnom uticaju na biljke, a

posredno- kada je reč o dejstvu na izmenu drugih

faktora (klimatskih, edafskih i dr.) koji su od

neposrednog značaja za biljke

Predsetvena priprema zemljišta obuhvata veći broj mera dopunske obrade, posle osnovne obrade (jesenjeg ili prolećnog dubokog oranja) a pre setve useva.

Ona se može vršiti za setvu ozimih useva, kada se obavlja neposredno posle dubokog jesenjeg oranja, ili jarih useva u toku proleća posle prezimljavanja uzorane ornice, ili ako se ornica oi-ala tokom proleća. U okviru predsetvene pripreme vrši se

obrada površinskog sloja ornioe, uravnjavanju same površine zemljišta i obezbeđenju uslova za zadržavanje vlage u ovom sloju.