Pravne teme

Pravne teme

1

2

Stevan Lili}

PRAVNE TEMECopyright 2002 MAGNA AGENDA, Beograd Sva prava su za{ti}ena. Nijedan deo ove knjige ne moè biti kori{}en bez dozvole autora, u pisanoj formi, izuzev kra}ih citata (koji ne prelaze 1000 re~i) za potrebe prikazivanja i profesionalnog rada. Priredio Stevan Lili} Lektor i korektor Irena Popovi} Dizajn korica Du{an Damjanovi} Tira` 1.500 [tampa

ISBN 86-83775-04-6 Izdava~ MAGNA AGENDA, Beograd

Pravne teme

3

Priredio Stevan Lili}

PRAVNE TEME

Beograd, 2002

4

Stevan Lili}

Pravne teme

5

SADR@AJUVODNA NAPOMENA .................................................................................. 9

OPTI OSVRT NA PRAVO I DR@AVUA. DEFINICIJA PRAVA ................................................................................. 17 Hans Kelzen (Hans Kelsen) OP[TA TEORIJA PRAVA I DR@AVE ............................................................. 17 B. LEGALITET LEGITIMITET ............................................................... 21 Vojislav Stanov~i} LEGALITET ..................................................................................................... 21 Milan Podunavac LEGITIMITET .................................................................................................. 43 Milan Mati} LIBERALIZAM ................................................................................................ 63 C. JAVNE SLU@BE ......................................................................................... 91 Leon Digi (Leon Duguit), PREOBRA@AJI JAVNOG PRAVA .................................................................. 91

6

Stevan Lili}

D. EVROPSKE PRAVNE TRADICIJE ........................................................ 99 Stevan Lili} PRAVNA I ANTIPRAVNA TRADICIJA. ........................................................ 99

ISTORIJSKI OSVRT NA PRAVO I DR@AVUA. RIMSKO PRAVO ..................................................................................... 115 Obrad Stanojevi} ZNAÂJ RIMSKOG PRAVA ......................................................................... 115 B. TEMELJI MODERNE DEMOKRATIJE .............................................. 127 VELIKA POVELJA SLOBODE (MAGNA CARTA LIBERTATUM) .......... 127 C. DUANOVO ZAKONODAVSTVO ........................................................ 135 Sr|an arki}, Dragoljub Popovi} VELIKI PRAVNI SISTEMI I KODIFIKACIJE ............................................. 135 D. O IDEJI REPUBLIKE ............................................................................. 141 Tomazo Kampanela (Tommaso Campanella) GRAD SUNCA ............................................................................................... 141

SAVREMENO DRUTVO, PRAVO I DR@AVAA. SISTEMSKI PRISTUP KIBERNETIKA ........................................... 159 S. Lili}, M. Markovi}, P. Dimitrijevi} NAUKA O UPRAVLJANJU ........................................................................... 159 B. PRAVNA DR@AVA ................................................................................... 175 Slobodan Jovanovi} PORATNA DR@AVA ...................................................................................... 175 C. NAUKA O DR@AVI I DR@AVNOJ UPRAVI ........................................ 185 Stojan Markovi} NAUKA O DR@AVI I DR@AVNOJ UPRAVI ................................................ 185

Pravne teme

7

D. PRIRODA DR@AVE ................................................................................ 203 Endrju Vinsent (Andrew Vincent) PRIRODA DR@AVE. ...................................................................................... 203 E. DR@AVA MASE ........................................................................................ 233 Stevan Lili} SHVATANJA SLOBODANA JOVANOVI]A O TZV. DR@AVI MASE ...... 233

SAVREMENA UPRAVA I SUDSTVOA. UPRAVNA DELATNOST ........................................................................ 253 Stevan Lili} LEGITIMITET UPRAVNOG DELOVANJA ................................................. 253 B. UPRAVA KAO VLAST I UPRAVA KAO SLU@BA ............................. 269 Eugen Pusi} PROBLEMI UPRAVLJANJA ......................................................................... 269 C. REFORMA UPRAVE .............................................................................. 343 Stevan Lili} UPRAVNA REFORMA I POSTKOMUNISTI^KA TRANSFORMACIJA UPRAVE ...................................................................... 343 D. NEZAVISNO SUDSTVO ......................................................................... 355 @ivojin Peri} O SUDSKOJ NEZAVISNOSTI ...................................................................... 355 E. SUDSKE ODLUKE I PRAVO ................................................................. 371 Stevan Lili} SUDSKE ODLUKE I STVARANJE PRAVA ................................................. 371 SPISAK ODABRANE STRU^NE LITERATURE................................... 383 1. Doma}i nau~ni i stru~ni radovi .................................................................. 383 2. Inostrani nau~ni i stru~ni radovi .................................................................. 383

8

Stevan Lili}

Stru~ni ~asopisi ............................................................................................... 384 4. Slu`beni listovi ............................................................................................ 384 GLOSSARIUM .............................................................................................. 387 WEB PREZENTACIJE ZA PRAVNIKE .................................................... 395 1. Obrazovanje i istraìvanje u oblasti prava ................................................. 395 2. Web prezentacije institucija koje stvaraju i primenjuju pravo ................... 397 3. Web prezentacije institucija koje imaju izvor javnih podataka iz oblasti prava........................................................................................... 398

Pravne teme

9

UVODNA NAPOMENA*Moderna misao o potrebi razdvajanja upravljanja od vladanja javlja se po~etkom 19. veka sa idejom da vladanje ljudima treba da bude zamenjeno upravljanjem stvarima.1 Ideja da upravljanje treba da zameni vladanje, posebno se uobli~ava u solidaristi~kim koncepcijama socijal-funkcionalista po~etkom 20. veka o dràvi kao vr{iocu socijalne funkcije, odnosno javnih slu`bi.2 Prema ovom stanovi{tu, iz kojeg je proiza{la i savremena koncepcija o dràvnoj upravi kao instrumentu socijalne regulacije, dràva vi{e nije (i ne moè biti) svedena na organizaciju sa tzv. monopolom fizi~ke sile i prinude u rukama vladaju}e klase, kako se to donedavno i kod nas isticalo. Koncept pravne dràve (Rechtsstaat) i princip vladavine prava (rule of law) velike su tekovine evropske i svetske civilizacije. U odnosu na dràvu, poseban zna~aj principa vladavine prava je u tome {to obezbe|uje legalitet (zakonitost) odluka dràvnih organa. Bez principa vladavine prava nezamisliva je i svaka savremena pravna dràva. Kao tvorevina 19. veka, koncept pravne dràve podrazumeva normativisti~ki model ure|enja dru{tvenih odnosa, prema kojem se zakonima i drugim op{tim aktima (naro~ito uredbama vlade i upravnim propisima) defini{u pravila dru{tvenog pona{anja. Me|utim, koncept pravne dràve u svom izvornom vidu, koji podrazumeva da je neki postupak vlasti opravdan samim tim {to je legalan, tj. u skladu sa nekim propisom, danas ne bi mogao biti ostvaren bez velike opasnosti po op{te demokratske tekovine.3 Iz tih razloga, dovoljno je samo spomenuti* Ovaj tekst predstavlja kompilaciju izlaganja u okviru Letnje {kole o modernizaciji lokalne zajednice u jugoisto~noj Evropi (Pali}) u organizaciji PALGO centra, a prire|en je na osnovu ranije objavljenih materijala.1 Claude-Henri de Saint-Simon, Katekizam industrijalaca, Izbor iz djela, Zagreb, 1979, str. 206-231. 2 Uporedi: Stevan Lili}, Dejan Milenkovi}, Javne slu`be u jugoslovenskom pravu, Pravni fakultet u Beogradu, 1999. 3 Uporedi: Temelji moderne demokratije - Izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima (1215-1989), Beograd, 1989. i dr.

10

Stevan Lili}

nacisti~ke i rasisti~ke reìme. Otuda ostvarivanje koncepta pravne dràve danas ne moè predstavljati cilj, ve} samo nu`nu pretpostavku za vladavinu prava, ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti, pravde i pravi~nosti.4 Za razliku od ovog izvornog koncepta, savremene koncepcije pravne dràve polaze od toga da je u vr{enju vlasti dràvi, osim legaliteta, neophodan i legitimitet, tj. opravdanost njenog delovanja u svakom konkretnom slu~aju. Prema tome, neki postupak (npr. dono{enje zakona, uredbe vlade ili pojedina~ne presude ili upravnog akta) ne postaje legitiman samim tim {to ga je sprovela dràva ili neki njen organ, ve} se opravdanost svakog konkretnog postupka ili akta mora ceniti i na osnovu opravdanosti njegove sadrìne. Primera radi, u odnosu na upravu, to zna~i da odluke uprave ne postaju legitimne (opravdane) samim tim {to uprava donosi svoje akte i vr{i neke svoje radnje na legalan, odnosno na zakonom propisan na~in. Potrebano je da ti akti i radnje tako|e budu u skladu sa op{tim principima pravde i pravi~nosti koje prihvata savremeni svet. Iz tih razloga, danas koncept legaliteta delovanja upravne vlasti mora biti dopunjen i konceptom legitimiteta (opravdanosti) upravnog delovanja. Kako se isti~e: ...legitimitet vlasti ne moè se vi{e traìti u njenom nastanku, ve} u njenom delanju.5 Za razliku od tradicionalnog koncepta pravne dràve, prema kojem dràvna vlast sti~e legitimitet samim svojim postojanjem,6 odnosno prema kojem su dràvni postupci legitimni (opravdani) samim tim {to su legalni (doneti po zakonskim propisima), savremene koncepcije legitimiteta polaze od koncepta da postupci dràve moraju ste}i i odgovaraju}i legitimitet. Prema tome, neki postupak ne postaje legitiman samim tim {to ga je preduzela dràva, ve} se opravdanost svakog postupka mora ceniti i po osnovu njegove sadrìne (npr. da li neka odluka, osim {to je zasnovana na zakonu, vre|a dostojanstvo li~nosti). Podela vlasti je organizaciono na~elo na kome po~ivaju savremeni pravni i politi~ki sistemi vlasti. Modernu koncepciju o podeli vlasti prvi je formulisao engleski politi~ki i pravni filozof Dòn Lok (John Locke, 16321704) u delu Dve rasprave o vladi (Two Treatises on Government) iz 168990. godine,7 a razradio francuski politi~ki misililac [arl Monteskje (Charles Montesquieu, 16891755) u4 Uporedi: Milivoje Markovi}, Pravna dràva, Beograd, 1939; Danilo Basta, Diter Miler, Pravna dràva - poreklo i budu}nost jedne ideje, Beograd, 1991; Vladan Vasilijevi} (urednik), Pravna dràva, Beograd, 1990 i dr. 5 Serge Alain Mescheriakoff, The Vagaries of Administrative Legitimacy, International Review of Administrative Science, vol. 56, no. 2, 1990, str. 309. 6 7

Uporedi: Radomir D. Luki}, Teorija dràve i prava, Beograd, 1956.

Uporedi: Dòn Lok, Dve rasprave o vladi, Beograd, 1978; Kosta âvo{ki, Politi~ka filozofija Dòna Loka, Filizofske studije, br. V, 1974, str. 107224.

Pravne teme

11

delu O duhu zakona (De l'Esprit des lois), koje je objavljeno 1748. godine.8 Prema ovom stanovi{tu, kada isto lice (~ovek ili organ) ...sjedini u svojim rukama i zakonodavnu vlast i upravnu, sloboda je nemogu}a, po{to u pravu niko ne moè biti ograni~en svojom vlastitom voljom nego tu|om.9 U okviru koncepcije o podeli vlasti, kao posebno javlja se i pitanje razgrani~enja izme|u izvr{ne i upravne vlasti. Uop{te uzev, pitanja u vezi sa problematikom izvr{ne vlasti su istorijski i komparativno mnogobrojna i kompleksna.10 Tradicionalno se u sistemima podele vlasti podrazumeva da je izvr{na vlast (egzekutiva) grana dràvne vlasti kojoj je poverena funkcija izvr{avanja zakona donetih od organa zakonodavne vlasti (parlamenta). Me|utim, problem nastaje zbog toga {to, logi~ki posmatrano, izvr{na funkcija (kao aktivnost izvr{enja zakona) podrazumeva kako dono{enje podzakonskih akata (npr. uredbe), tako i dono{enje pojedina~nih akata. S obzirom na to da pojedina~ni akti mogu biti sudski (presude) i upravni (re{enje), proizilazi da izvr{na funkcija u sebi obuhvata i sudsku i upravnu funkciju. Zbog toga se uvodi dopunsko merilo razgrani~enja, koje sudsku i upravnu funkciju razgrani~ava prema organima koji ih vr{e. Drugim re~ima, sudsku funkciju vr{e sudovi, a upravnu organi uprave. Ono {to, me|utim, ostaje nerazgrani~eno jeste razlika izme|u izvr{ne i upravne funkcije. Zapravo, prema ovom tradicionalnom stanovi{tu, nije mogu}e utvrditi su{tinsku razliku izme|u izvr{ne i upravne funkcije, pa se uzima da razlika i ne postoji. Tipi~na ilustracija ovog pristupa je stanovi{te ~uvenog austrijskog pravnog teoreti~ara, tvorca tzv. ~iste teorije prava, Hansa Kelzena (18811973), koji isti~e da ...zakonodavstvo (ono {to se u rimskom pravu zove legis latio) predstavlja stvaranje zakona (leges). Me|utim, kada se govori o izvr{enju mora se ta~no znati {ta se izvr{ava, po{to op{te pravne norme izvr{ava ne samo izvr{na vlast, ve} i sudska. Prema Kelzenu, razlika se svodi na to {to se ...u jednom slu~aju izvr{enje op{tih pravnih normi poverava sudovima, a u drugom, tzv. izvr{nim, odnosno upravnim (administrativnim) organima11 . Me|utim, za razliku od ovog tradicionalnog stava, danas se posebno isti~e da se funkcije izvr{ne i upravne vlasti ne mogu u potpunosti izjedna~iti, s obzirom na to da se izvr{na vlast danas ne bavi samo izvr{avanjem zakona, nego i formulisanjem politike,12 odnosno dono{enjem najva`nijih, tzv. strategijskihUporedi: Monteskje, O duhu zakona, Beograd, 1989; Radomir Luki}: Monteskjeova politi~ka teorija, Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, br. 1-2, 1955, str. 119134. i dr.8 9

Slobodan Jovanovi}, Osnovi pravne teorije o dràvi, Beograd, 1914, str. 191192.

Uporedi: Ratko Markovi}, Izvr{na vlast, Beograd, 1980; Slavoljub Popovi}, Organi izvr{ne vlasti, Uporedni politi~ki sistemi, Beograd, 1983, str. 290-295, i dr.10 11 12

Hans Kelzen, Op{ta teorija prava i dràve, Beograd, 1951, str. 138. Uporedi: Slobodan Jovanovi}, Poratna dràva, Beograd, 1936. i dr.

12

Stevan Lili}

politi~kih odluka. To zna~i da izvr{na vlast nije vi{e samo funkcija izvr{enja zakona, ve} i poseban centar politi~ke mo}i i odlu~ivanja.13 Polaze}i od ovih okolnosti, izvr{nu i upravnu funkciju mogu}e je i sadrìnski razgrani~iti, s obzirom na to da izvr{na funkcija pre svega vi{e podrazumeva vo|enje politike (posebno izraèno u ovla{}enju vlade da predlaè parlamentu zakone), dok upravna funkcija obuhvata dono{enje upravnih odluka koje imaju za cilj svakodnevno operativno izvr{avanje konkretnih zadataka koji se pred dràvu postavljaju.14 Teorijski pojam pravne dràve (Rechtasstaat), koji je nastao u Nema~koj u drugoj polovini 19. veka, polazi od zatvorene i apstraktne misaone konstrukcije koja po~iva na premisama legalisti~kog pozitivizma i normativisti~ke dogmatike. Tvorac ovog stanovi{ta je poznati nema~ki pravni mislilac Georg Jellinek (1851 1911). 15 Prema ovom stanovi{tu, postojanje pravne dràve podrazumeva i postojanje tzv. dràvnog prava (Staatsrecht). U teorijskom smislu, ovaj pristup pojam dràve svodi na tzv. dràvni aparat, odnosno na autoritativno izvr{avanje zakona putem dono{enja akata vlasti i vr{enjem radnji prinude, dok je istinsko pravo samo ono pravo (tj. dràvno pravo) koje stvara dràva svojim pravnim aktima (npr. zakonima). Iako su ove koncepcije igrale zna~ajnu ulogu u ograni~avanju apsolutisti~ke samovolje srednjovekovnih vladara (~uvena je izreka koja se pripisuje francuskom kralju Luju XIV: L'etat c'est moi Dràva to sam ja.), one su vremenom postale prevazi|ene jer nisu, recimo, mogle da objasne postojanja novih realnosti kao {to su me|unarodno pravo (koje itekako postoji, iako iza njega ne stoji neka me|unarodna dràva). Me|utim, ovaj teorijski koncept dràve (u Nema~koj i drugim razvijenim evropskim zemljama napu{ten kao prevazi|en jo{ pre vi{e od pola veka) stavljen u kontekst tzv. klasne su{tine dràve i prava, naro~ito dolazi do izraàja krajem tridesetih, a puni zamah dobija tokom ~etrdesetih i pedesetih godina ovoga veka u Sovjetskom Savezu i drugim socijalisti~kim zemljama.16 Prema ovom stanovi{tu, koje je kod nas vi{e decenija zastupao akademik profesor Radomir D. Luki}, dràva se svodi na ...organizaciju vladaju}e klase za za{titu klasnih interesa putem monopola fizi~ke sile... ,17 dok se vr{enje uprave svodi, kako su to isticali sovjetski13 14 15

Enciklopedija politi~ke kulture, Izvr{na vlast, Beograd, 1993, str. 451. Ivo Krbek, Osnovi upravnog prava FNRJ, Zagreb, 1950, str. 78. Uporedi: Georg Jellinek, Allgemeine Staatslehre, 1914.

Uporedi: Hugh Collins, Marxism and Law, Oxford, 1982; J. Stalin, Foundations of Leninism (1924), London, 1940.17 Radomir Luki}, Teorija dràve i prava, Beograd, 1973, str. 56. Osim toga, uporedi: Radomir Luki}, Teorija dràve i prava I, Beograd, 1956, str. 127: "Dràva je organizacija s monopolom fizi~kog nasilja" i Radomir Luki}, Uvod u pravo, Beograd, 1993, str. 43: Zato dràvu moèmo najkra}e da defini{emo kao organizaciju koja ima najja~i aparat za fizi~ku prinudu u datom dru{tvu, ili kra}e, kao organizaciju s monopolom za fizi~ku prinudu".

16

Pravne teme

13

autori ~iji su se ud`benici i kod nas koristili, na ...prikupljanje poreza, politi~ku represiju (progonstva i izgnanstva, hap{enja), upravljanje vojskom i organizaciju {pijunaè i kontra{pijunaè, za{titu dru{tvenog poretka i dràvne bezbednosti i sl.18 Od ovakvog teorijskog stanovi{ta u odre|ivanju pojma pravne dràve kao organizacije za vr{enje autoritativnih aktivnosti zapovedanja i prinude polaze i neki na{i savremeni autori. Tako, prof. Ratko Markovi} isti~e da je: Izvr{na vlast glavna poluga dràvne vlasti (...) Njeno politi~ko prvenstvo nad drugim vlastima zasniva se ne samo na njenim unutra{njim svojstvima, ~ak ne ni prete`no na ovim svojstvima, ve} na ~injenici koncentracije klasnih interesa vladaju}e klase u dru{tvenom nosiocu izvr{ne vlasti. Otuda izvr{na vlast sluì kao mo}no oru`je za o~uvanje klasnog poretka, za u~vr{}enje vladavine vladaju}e klase.19 Na{ poznati pravnik i politi~ki mislilac Slobodan Jovanovi} (18691958), me|utim, pokazao je jo{ po~etkom ovog veka da se dràva ne moè svesti na organizaciju za primenu fizi~ke sile i prinude. Tako, ...teorija koja dràvu uzima kao silu, polazi od toga da svaki ima onoliko prava koliko i sile. Umesto da re{ava problem o opravdanju dràve, ova ga teorija prosto odri~e, po{to uzima da upotrebi sile ne treba nikakvog opravdanja, ako je samo upotrebljena sila dovoljno velika. S jedne strane, dràvi ne treba nikakvo pravo na upotrebu sile, po{to je dràva ja~a od onih nad kojima vr{i prinudu. S druge strane, ba{ zato {to je ja~a, ona ima pravo na upotrebu sile. Na osnovu svoje sile, dràva bi imala pravo zapovedanja svojim podanicima samo dotle, dokle bi bila u stanju pokornost svojih podanika, i bez ikakva prava, prostom silom iznuditi. Teorija o pravu ja~eg nemo}na je da dokaè pretvaranje sile u pravo, po{to i po toj teoriji sila ne moè imati trajnijeg dejstva od onoga koji bi i ina~e, li{ena pravnog obele`ja, imala...20 Nasuprot dràvnom i klasnom modelu dràve, konceptualni i realni modeli koji danas preovla|uju u razvijenim zemljama (posebno evropskim), proizilaze iz koncepcije socijalne funkcije dràve i njene uloge u ostvarivanju op{te dru{tvene dobrobiti (bono publico). Koncept socijalne funkcije, odnosno dru{tvene uloge dràve, polazi od toga da se aktivnost dàve ne moè svesti isklju~ivo na vr{enje dràvne vlasti (u smislu izdavanja zapovesti i vr{enja radnji prinude prema svojim podanicima), ve} da vr{enje dràvnih aktivnosti, pre svega, podrazumeva vr{enje javnih slu`bi, kao aktivnosti kojima se stvaraju i obezbe|uju uslovi koji su neophodni gra|anima za njihov svakodnevni ìvot i rad i koje doprinose op{tem razvoju i napretku dru{tva kao celine.18 A.I. Denisov, Osnovi marksisti~ko-lenjinisti~ke teorije dràve i prava, Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, Beograd, 1949, str. 165. 19 20

Ratko Markovi}, Izvr{na vlast, Beograd, 1980, str. 233, 243. Slobodan Jovanovi}, Osnovi pravne teorije o dràvi , Beograd, 1914, str. 2525.

14

Stevan Lili}

Prema ovom stanovi{tu, ~iji je tvorac ~uveni francuski pravni mislilac Leon Digi (Leon Duguit, 18591928), u uslovima savremenog materijalnog i kulturnog dru{tvenog razvoja, javna (tj. dràvna) vlast transformi{e se u javnu slu`bu, sa zadatkom da obezbedi uslove koji su neophodni za razvoj i napredak dru{tva u oblasti obrazovanja, socijalne politike, zdravstvene za{tite, nau~nih istraìvanja, za{tite prirode, privrednog razvoja i dr.21 Polaze}i od toga, u teoriji i praksi razvijenih zemalja danas se posebno isti~e da je savremeni koncept dràve koja pruà javne usluge proistekao iz shvatanja dràve kao organizacije ~ija je socijalna funkcija vr{enje javnih slu`bi. Tako, ...savremeni ustavni sistemi po~ivaju na konceptu dràve kao organizacije koja pruà javne usluge... 22 U tom smislu, i savremena dràva po~iva na principu vladavine prava koji podrazumeva konceptualnu integraciju tradicionalnog na~ela zakonitosti pravne dràve sa savremenim standardima ostvarivanja javnih slu`bi socijalne dràve. decembar 2001. Beograd dr Stevan Lili}

21 22

Uporedi: Leon Digi, Preobraàji javnog prava (1913), Beograd, 1929. David Rosenbloom, Public Administration and Law, New York Basel, 1982, str. 34.

Pravne teme

15

OP[TI OSVRT NA PRAVO I DR@AVU

16

Hans Kelzen

Op{ta teorija prava i dràve

17

A. DEFINICIJA PRAVAHans KelzenOP[TA TEORIJA PRAVA I DR@AVE*1. NAU^NA I POLITI^KA DEFINICIJA PRAVASvaki poku{aj da se defini{e jedan pojam mora uzeti za polaznu ta~ku obi~no zna~enje re~i koja ozna~ava pojam. U definisanju pojma prava moramo po}i od ispitivanja slede}ih pitanja: Da li dru{tvene pojave koje se obi~no zovu pravo imaju neku zajedni~ku karakteristiku koja ih razlikuje od drugih dru{tvenih pojava sli~ne vrste? I da li je ta karakteristika od takvog zna~aja u dru{tvenom ìvotu ljudi da moè ~initi osnovu pojma koji bi sluìo za saznanje dru{tvenoga ìvota? Iz razloga ekonomije mi{ljenja mora se po~eti od naj{ire mogu}ne upotrebe re~i pravo. Mo`da ne moè biti na|ena nikakva karakteristika kakvu traìmo. Mo`da je stvarna upotreba re~i tako neodre|ena da pojam koji se naziva pravo ne pokazuje nikakve zajedni~ke karakteristike od stvarne vrednosti. Ali ako se takva karakteristika moè na}i, onda imamo pravo da je unesemo u definiciju. To ne zna~i da bi bilo nepravilno da se odredi uì pojam prava koji ne}e obuhvatiti sve pojave koje se obi~no nazivaju pravo. Mi moèmo definisati kako ho}emo one termine koje èlimo da upotrebimo kao oru|e u svom intelektualnom radu. Jedino je pitanje da li oni mogu da posluè teoretskom cilju kome ih namenjujemo. Pojmu prava ~iji se obim, uop{te uzeto, poklapa sa obi~nim zna~enjem ako su druge okolnosti iste o~igledno treba dati preimu}stvo nad pojmom koji se moè primeniti jedino na mnogo manji deo pojava. Navedimo jedan primer. âk i posle pojave bolj{evizma, nacionalsocijalizma i fa{izma govori se o ruskom, nema~kom i italijanskom pravu. Ni{ta nas ne spre~ava, me|utim,* Hans Kelzen, Op{ta teorija prava i dràve, Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, Beograd, 1951, str. 1821.

18

Hans Kelzen

da u svoju definiciju pravnoga poretka unesemo odre|eni minimum li~ne slobode i mogu}nosti privatne svojine. Jedna posledica usvajanja takve definicije bila bi da dru{tveni poredak koji vlada u Rusiji, Italiji i Nema~koj ne moèmo vi{e priznati za pravni poredak, iako imaju vrlo zna~ajne zajedni~ke elemente sa dru{tvenim poretkom demokratsko-kapitalisti~kih dràva. Gorepomenuti pojam koji se stvarno javlja u skora{njim delima o pravnoj filozofiji tako|e pokazuje kako politi~ka naklonost moè uticati na definiciju prava. Pojam prava je ovde tako odre|en da odgovara jednom specifi~nom idealu pravde, naime idealu demokratije i liberalizma. Sa gledi{ta nauke koja ne postavlja nikakve moralne ili politi~ke sudove o vrednosti demokratija i liberalizam su samo dva mogu}a na~ela dru{tvene organizacije, isto kao {to su to i autokratija i socijalizam. Nema nau~nog razloga da pojam prava bude tako odre|en da isklju~i ove poslednje. Pojam koji je upotrebljen u ovim istraìvanjima nema nikakvu moralnu oznaku. On ozna~ava jednu specifi~nu tehniku dru{tvene organizacije. Problem prava kao nau~ni problem jeste problem dru{tvene tehnike, a ne problem morala. Postavka: Odre|eni dru{tveni poredak ima karakter prava, jeste pravni poredak ne sadrì u sebi moralnu ocenu da je taj poredak dobar ili pravedan. Postoje takvi pravni poreci koji su, sa jednog odre|enog gledi{ta, nepravedni. Pravo i pravda su dva razli~ita pojma. Pravo koje se razlikuje od pravde jeste pozitivno pravo. Ovde je re~ o pojmu pozitivnog prava; nauka pozitivnog prava se mora jasno razlikovati od filozofije pravde.

2. POJAM PRAVA I IDEJA PRAVDEOsloboditi pojam prava od ideje pravde te{ko je zato {to se oba pojma stalno me{aju u nenau~nom politi~kom mi{ljenju, kao i u obi~nom govoru, i {to to me{anje odgovara ideolo{koj tendenciji da se pozitivno pravo prikaè kao pravedno. Ako se pravo i pravda identifikuju, ako se samo pravedan poredak nazove pravom, dru{tveni poredak koji je predstavljen kao pravo je u isto vreme predstavljen kao pravedan; a to zna~i da je moralno opravdan. Tendencija da se identifikuje pravo i pravda jeste tendencija da se opravda dati dru{tveni poredak. To je politi~ka, a ne nau~na tendencija. S obzirom na tu tendenciju, napor da se pravo i pravda posmatraju kao dva razli~ita problema pada pod sumnju da istovremeno odbija i zahtev da pozitivno pravo bude pravedno. Taj zahtev je o~evidan sam po sebi; ali {ta on stvarno zna~i to je drugo pitanje. U svakom slu~aju ~ista teorija prava se ni na koji na~in ne protivi zahtevima za pravednim pravom ako izjavljuje da nije nadle`na da odgovori na pitanje da li je dato pravo pravedno ili ne i na pitanje u ~emu se sastoji osnovni element pravde. îsta teorija prava kao nauke ne moè da odgovori na to pitanje zato {to se na to pitanje uop{te ne moè nau~no odgovoriti.


19

[ta u stvari zna~i kad se kaè da je pravni poredak pravedan? To zna~i da taj poredak reguli{e pona{anje ljudi tako da tim regulisanjem budu zadovoljni svi ljudi, {to }e re}i tako da svi ljudi nalaze svoju sre}u u njemu. Ljudi ne mogu na}i sre}u kao izolovani pojedinci i zato je traè u dru{tvu. Pravda je dru{tvena sre}a. 2.1. PRAVDA KAO SUBJEKTIVNI SUD VREDNOSTI O~evidno je da ne moè biti pravednog poretka, tj. poretka koji pruà sre}u svakom pojedincu, sve dotle dokle se pojam sre}e defini{e u njegovom originalnom, uskom smislu individualne sre}e, koji zna~i da je ljudska sre}a ono {to sam ~ovek smatra takvim. Jer, onda je neizbe`no da sre}a jednog pojedinca bude u isto vreme direktno suprotna sre}i nekog drugog. Niti je onda mogu} pravedan poredak, ~ak i pod pretpostavkom da on ne poku{ava da donese individualnu sre}u svakome, nego najve}u mogu}nu sre}u za najve}i mogu}ni broj pojedinaca. Sre}a koju dru{tveni poredak ho}e da osigura moè biti jedino sre}a u kolektivnom smislu, tj. zadovoljavanje izvesnih potreba za koje je dru{tvena vlast, tj. onaj koji propisuje pravne norme, priznao da vrede da budu zadovoljene, kao {to su potrebe za hranom, odelom i stanom. Ali, koje ljudske potrebe zasluùju da budu zadovoljene, a naro~ito kakav je pravi red njihovog razvrstavanja po vrednosti? Na ova pitanja se ne moè odgovoriti posredstvom racionalnog saznanja. Re{enje ovih pitanja nalazi se u jednom sudu o vrednosti, determinisanom emocionalnim faktorima, koji je, prema tome, subjektivan po svom karakteru i koji vredi jedino za subjekta koji ga je doneo i zato je samo relativan. Ovaj sud }e se razlikovati prema tome da li je na pitanje odgovorio neko ko ispoveda hri{}anstvo, koji smatra da je sre}a du{e posle smrti va`nija od zemaljskog blaga, ili pak materijalist, koji ne veruje ni u kakav ìvot posle smrti; isto tako }e se on razlikovati prema tome da li je re{enje dao neko ko li~nu slobodu smatra za najvi{e dobro (liberalizam), ili neko za koga dru{tvena sigurnost i jednakost svih ljudi vrede vi{e nego sloboda (socijalizam). Na pitanje da li duhovna ili materijalna dobra, da li sloboda ili jednakost predstavljaju najvi{e vrednosti ne moè se racionalno odgovoriti. Me|utim, subjektivan, i prema tome relativan sud o vrednosti kojim se odgovara na ovo pitanje obi~no se predstavlja kao stav koji ima objektivnu i apsolutnu vrednost, kao op{tevaè}a norma. Karakteristi~no je za ljudsko stvorenje to {to ose}a duboku potrebu da opravda svoje pona{anje, izraz svojih ose}anja, èlja i te`nji, putem funkcija svog intelekta, mi{ljenja i saznanja. To je mogu}e, bar u na~elu, ukoliko se èlje i te`nje odnose na sredstva pomo}u kojih se moè ostvariti ovaj ili onaj cilj, zato {to je odnos izme|u sredstva i cilja odnos uzroka i posledice, a to se moè odrediti na osnovu iskustva, tj. racionalno. Stvarno, ~ak ni to ~esto nije mogu}e s obzirom na sada{nje stanje nauke o dru{tvu, jer u mnogo slu~ajeva

20

Hans Kelzen

nemamo odgovaraju}e iskustvo koje nam moè pomo}i da odredimo kako se izvesni dru{tveni ciljevi mogu najbolje ostvariti. Otuda se na ovo pitanje o pogodnosti sredstava tako|e ~esto odgovara pre subjektivnim sudovima o vrednosti, nego objektivnim ulaènjem u vezu izme|u sredstava i cilja, tj. izme|u uzroka i posledice, i otuda se, bar za trenutak, na pitanje o pravdi, ~ak i kad se ono tako ograni~i na pitanje pogodnosti sredstava za jedan op{tepriznati cilj, ne moè uop{te racionalno odgovoriti. Spor izme|u liberalizma i socijalizma, na primer, nije stvarno, velikim delom, spor o cilju dru{tva, nego pre spor o pravilnom putu za ostvarenje cilja u pogledu koga se ve}ina ljudi slaè; i taj spor se ne moè nau~no re{iti, bar ne danas. Sud kojim se izjavljuje da je ne{to pogodno sredstvo za neki pretpostavljeni cilj nije pravi sud o vrednosti, to je kao {to je podvu~eno sud o vezi izme|u uzroka i posledice i, kao takav, sud o realnosti. Sud o vrednosti je stav kojim se izjavljuje za ne{to da je cilj, krajnji cilj, koji sam po sebi nije sredstvo za neki dalji cilj. Takav sud je uvek determinisan emocionalnim faktorima. Opravdanje emocionalne funkcije racionalnom funkcijom, pak, isklju~eno je u na~elu ukoliko je re~ o krajnjim ciljevima, koji sami po sebi nisu sredstva za vi{e ciljeva. Iako se postavka o takvim krajnjim ciljevima pojavljuje u obliku postulata ili normi pravednosti, ove ipak po~ivaju na ~isto subjektivnim, i zato relativnim sudovima o vrednosti. Razume se samo po sebi da postoji veliko mno{tvo takvih subjektivnih sudova o vrednosti, koji se veoma mnogo razlikuju jedni od drugih i koji su me|usobno nepomirljivi. To, svakako, ne zna~i da svaki pojedinac ima svoj sopstveni sistem vrednosti. U stvari, vrlo mnogi pojedinci se slaù u svojim sudovima o vrednosti. Pozitivan sistem vrednosti nije proizvoljna tvorevina izolovanog pojedinca, nego uvek rezultat uzajamnog uticaja koji pojedinci vr{e jedni na druge unutar date grupe, bila to porodica, pleme, klasa, kasta, profesija. Svaki sistem vrednosti, a naro~ito sistem morala i njegova centralna ideja pravde, jeste dru{tvena pojava, proizvod dru{tva, i otuda razli~it prema prirodi dru{tva u kome se pojavljuje. înjenica {to ima izvesnih vrednosti koje su op{teprimljene u nekom dru{tvu ni malo ne protivre~i subjektivnom i relativnom karakteru tih sudova o vrednosti. înjenica {to se mno{tvo pojedinaca slaè u svojim sudovima o vrednosti nije dokaz da su ti sudovi ta~ni, isto onako kao {to ~injenica da mnogi ljudi veruju, ili se uzima da veruju kako se Sunce okre}e oko Zemlje, nije, odn. nije bila nikakav dokaz za istinitost te ideje. Kriterijum pravde, kao i kriterijum istine, ne zavisi od toga koliko ljudi donose odgovaraju}i sud o realnosti ili sud o vrednosti.


21

B. LEGALITET LEGITIMITETVojislav Stanov~i}LEGALITET*Legalitet u pravno-pozitivisti~kom i pravno-filozofskom smislu. O legalitetu, legalnosti, zakonitosti, moèmo govoriti u uèm, pravno-pozitivisti~kom i u {irem, pravno-filozofskom i politi~ko-filozofskom smislu. U prvom smislu, legalitet se razmatra u okvirima jednog datog konkretnog sistema prava ili na~elno, u okviru neke hijerarhije pravnih normi, a u drugom u kontekstu niza filozofskih, eti~kih, politi~kih u~enja i dru{tvenih, politi~kih, ekonomskih i drugih ~injenica koje uti~u ili trpe uticaj ovakvih ili onakvih pravnih odredbi, odnosno propisa. Tako zakonitost ili legalitet predstavlja i na~elo modernih pravnih sistema i jednu od temeljnih ideja pravne i politi~ke filozofije. U uèm pravno-pozitivisti~kom smislu na~elo legaliteta se ispoljava u dva oblika: (1) kao zahtev/obaveza da pravni akti manje pravne snage budu u saglasnosti sa pravnim aktima vi{e pravne snage (formalna zakonitost); i (2) kao obaveza organa uprave, sudstva i drugih organa sa javnim ovla{}enjima da rade u skladu sa zakonima i drugim na zakonu zasnovanim op{tim pravnim aktima (materijalna zakonitost). Budu}i da na~elo zakonitosti (legaliteta) zahteva da svaki akt uprave i sudstva bude utemeljen na zakonu, to se izraàva i u tzv. vizi zakonskog teksta, tj. u navo|enju ~lanova zakona na kojima se zasniva jedan pravni akt (bilo op{ti akt niè pravne snage, bilo pojedina~ni pravni akt). Ovo na~elo obezbe|uje pravnu sigurnost i izvesnost. U instrumente ostvarivanja zakonitosti spada i princip nullum crimen, nulla poena sine lege, tj. da se kao krivi~no delo moè smatrati samo ono {to je unapred zakonom kao takvo odre|eno i da se moè izre}i samo kazna koja je zakonom za takvo delo bila predvi|ena, u vreme kada je delo u~injeno. Ovaj princip je toliko vaàn da se on sam nekada naziva na~elom legaliteta. Princip da zakoni i drugi propisi, osim vrlo izuzetno, ne vaè retroaktivno, tj. vremenski unazad, tako|e je bitan za na~elo zakonitosti. Njegovo ostvarivanje i* Enciklopedija politi~ke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993.

22

Vojislav Stanov~i}

za{tita ne postiù se samim progla{avanjem. Da bi se po{tovanje na~ela legaliteta bolje postiglo, radi kontrole zakonitosti se ustanovljava dvostepenost ili vi{estepenost postupka. U istu svrhu se uvodi i ustanova tzv. upravnog spora i ustavnog sudstva. Prvi institut pruà mogu}nost da se vode sudski sporovi povodom pojedina~nih pravnih akata uprave, a drugi, da se protiv op{tih akata upravnih i zakonodavnih organa pokrene postupak ocenjivanja ustavnosti pred ustavnim sudovima. Princip legaliteta u pravno-pozitivisti~kom smislu mora se uvrstiti u minimum kriterijuma koje jedan pravni poredak treba da zadovolji. Od strane ve}ine pravno-filozofskih {kola to se tako i smatra, ali one od prava traè i vi{e nego {to je puka uskla|enost normi niè pravne snage sa onima vi{e pravne snage i da se fizi~ka (gra|ani) i pravna lica i dràvni organi pridràvaju zakona. Princip legalnosti u {irem smislu, kako se razmatra u pravnoj i politi~koj filozofiji, donekle je sli~an kategoriji legitimnosti i zahteva da pravni poredak po~iva na odre|enim humanisti~kim eti~kim vrednostima i politi~kim principima koje {titi i omogu}uje da se ostvare pribliàvaju}i pravno i pravedno. Taj pristup podrazumeva na~elo vladavine prava, vladavinu zakona, a ne li~nosti ili tela, i u ovom smislu shva}en princip legaliteta, tj. zakonitost i ustavnost, deluju kao faktor ograni~avanja vlasti. To u {irem smislu podrazumeva ne samo regulisanje odnosa izme|u vlasti i gra|ana i izme|u razli~itih organa vlasti utvr|ivanjem njihovih nadle`nosti, tj. prava i obaveza, nego i postojanje institucionalnih, politi~kih, sociolo{kih, ekonomskih, pa i eti~kih, obrazovnih i drugih pretpostavki da vlast bude ograni~ena, a pravo po svojoj sadrìni da bude {to racionalnije i zasnovano na izvesnim univerzalnim principima (nekada su to bili principi koje je sadrào iusgentium, pa koncepcije prirodnog prava, boànskog prava, a danas na koncepciji univerzalnih ljudskih prava i pretpostavki za njihovo ostvarivanje). Ovi uslovi obuhvataju mno{tvo elemenata, od izvesnih metapravnih i eti~kih na~ela do institucionalnih garantija, kao {to su protivteà i ravnoteà (checks and balances) u organizaciji vlasti, nezavisno sudstvo i druge, i socijalno-ekonomskih i politi~kih ~injenica koje karakteri{u poliarhijska dru{tva. U ovom smislu shva}en, ovaj princip u su{tinskom smislu podrazumeva vezanost pravom svih, pa i najvi{ih nosilaca vlasti i isklju~uje li~nu vlast (kult li~nosti) ili monopol vlasti raznih elita, avangardi, vo|a, neformalnih grupa i vanustavnih faktora dru{tvene mo}i. No, legalizam u ovom smislu vi{e je jedan asimptotski ideal nego stvarnost. Jer politi~ka mo} iznalazi uvek nove oblike i mogu}nosti da svoj uticaj ostvari, a univerzalne pravne norme da mimoi|e. Gotovo svaki student prava ~uje anegdotu u kojoj se pravo figurativno prikazuje kao mreà u koju se hvataju male ribe, a koju lako razdiru one velike i mo}ne. Iskustvo ve}ine ljudi makar delimi~no potvr|uje ume{nost ovog zapaànja i zato se anegdota prenosi s generacije na generaciju. Ina~e, ona se vezuje za rad slavnog atinskog zakonodavca, u stvari ustavotvorca

Legalitet

23

Solona, kojeg su anti~ki mislioci ubrajali me|u sedam mudraca. Dok je Solon pisao ustav za Atinu, do{ao je kod njega jedan mudri skitski poglavica, Anaharsid, da nau~i ne{to {to bi moglo koristiti njegovim saplemenicama, koje su ina~e tada{nji Grci smatrali varvarima. Kad je Anaharsid ~uo da Solon namerava da pisanjem zakona popravi atinske prilike, za~udio se da mudar ~ovek misli da pomo}u re~i moè popraviti stvari. I mi danas ~esto sumnjamo i pitamo se da li se re~ima moè popravljati nezadovoljavaju}e stanje. Me|utim, mnoga istorijska iskustva pokazuju da moè, ako se na|u prave re~i, prave koncepcije, odgovaraju}e norme kojih bi se svi pridràvali. I u tome je zna~aj legaliteta. To je upravo uspeo Solon i Atina je, kao {to je poznato, pod okriljem njegovih zakona doìvela procvat. Njegovi zakoni su bili, kako mi danas kaèmo radikalna reforma. Oni su za ono vreme donosili naprednija i racionalnija re{enja. Ali, pametnog Anaharsida ubili su njegovi ro|eni brat i saplemenici kad je poku{ao da im prenese novine koje je od Solona nau~io. Svaki student isto~nja~kih filozofija zna za jedan jo{ ~uveniji poku{aj da se nezadovoljavaju}e dru{tveno stanje popravi ispravljenjem re~i. To je bio Konfu~ijev poku{aj tzv. rektifikacije imena, tj. nastojanja da se stvarima daju prava imena. Po Konfu~iju, nije brat onaj ko je ro|en od istih roditelja, nego samo onaj ko se pona{a kao {to brat treba da se pona{a. Nije otac ili suprug onaj kome pravni sistem po nekim kriterijumima dodeli taj status ili naziv, nego samo onaj ko ispunjava funkciju koju ta uloga u porodici i dru{tvu podrazumeva. Zakonitost u pravu morala bi tako|e po~eti uvo|enjem pravih i preciznih pravnih termina, kvalifikacija, racionalnih kriterijuma i {irokih sloboda u granicama prava, a ne samo kaznenih odredbi i sankcija. U mnogim zemljama, pravnici moraju pravu vratiti i pravi jezik, izvr{iti rektifikaciju pravnih pojmova i izbaciti nebulozne sklopove re~i iza kojih ne stoji niti kakva stvarnost niti kakva smislena i racionalna pravna zapovest. Istorijsko iskustvo, kao i savremena pravna i politi~ka nauka i praksa, potvr|uje jednu davna{nju ideju politi~ke i pravne filozofije. I pruàju nam nove argumente za zaklju~ak da postojanje pravnog akta koji se zove ustav i za koji se tvrdi da je najvi{e pravne snage, ne garantuje da }e postojati ustavnost u pravno-filozofskom, politi~kom i sociolo{kom smislu. Isto tako, postojanje izvora prava koji se zovu zakoni ne zna~i da je uspostavljena zakonitost, ~ak i ako se ti propisi sprovode u ìvot. Mogu}no je ~ak da bude i suprotno: {to je vi{e pravnih propisa, da bude manje zakonitosti. Naro~ito kad su propisi izraz arbitarne volje vlasti. Uz to, preterano veliki broj propisa pove}ava i neodre|enost i potkopava pravni sistem. I anti~ki i moderni politi~ki i pravni analiti~ari i mislioci znali su da premnogo zakona {teti. Tacit je u Analima pisao da {to je vi{e zakona to je ve}a pokvarenost u dràvi. Jedan engleski pisac i lekar (Tomas Fuler, Gnomologija,

24

Vojislav Stanov~i}

1732) pisao je da {to je vi{e zakona to je vi{e i prekr{ilaca, a Monteskje da beskorisni zakoni slabe i one koji su nu`ni. Aleksis de Tokvil je tako|e zapazio u Americi da {to je manje zakona to ih ljudi vi{e po{tuju. Zaklju~ci za nas su vi{e nego o~igledni. Ja~anje legaliteta u oba navedena smisla, pa i samo u onom uè pravnom zna~enju re~i, predstavlja veliki napredak i rezultat je vekovnih borbi i teoreti~ara i prakti~ara. Zato se svaki korak ili zna~ajniji slu~aj uvo|enja ili u~vr{}ivanja na~ela zakonitosti tretira kao doprinos civilizacijskim trendovima. U tom kontekstu se ~esto s pravom nagla{ava princip Du{anovog Zakonika koji nalaè sudijama da u su|enju ne uvaàvaju i ne primaju nikakva pisma careva koja obesnaùju zakon carstva mi, {to zna~i da ~ak i ako bi im sam car pismeno naloìo da neki slu~aj presude mimo zakona, oni su du`ni da se na takvu carevu naredbu ne osvr}u, nego da sude po zakonu. Veliki doprinos koji je pravni pozitivizam dao razvitku pravne nauke i naro~ito pravne teorije, logike i mogu}nosti kori{}enja kompjutera u re{avanju pravnih pitanja, nije dovoljan argument niti razlog u ime kojeg bi trebalo da se u analizi prava ostane isklju~ivo na terenu pravnog pozitivizma. Ceo instrumentarij od posebne pravne logike do kori{}enja kompjutera ostaje u onom podru~ju gde je pravo u instrumentalnoj ulozi, gde se ono stvara, procenjuje, tuma~i i primenjuje kao sredstvo. Nije legitimno odre}i nekome pravo da postavlja pitanje u koje svrhe jedno konkretno pravo sluì, tj. ograni~iti istraìva~a ili analiti~ara prava na postavljanje i traènje odgovora na pitanja kako, a ne i na pitanje za{to. Mogli bismo da se sloìmo da su i r|avi zakoni bolji od bezakonja, ali takvi zakoni ipak ne mogu biti dovoljna legitimacija jedne vlade, reìma ili sistema. Iako se mnogi kriti~ari pravnog pozitivizma inspiri{u na izvorima prirodnog prava, ta inspiracija nikako ne daje uvek jednozna~an odgovor. Pojam legitimnost ima tesnu vezu sa legalitetom. Obe kategorije imaju etimolo{ki koren u rimskom pravu. Legitiman je prvobitno bio sinonim za zakonit(a), zasnovan(a) na pravu (legitimno dete u smislu dete iz zakonitog braka). Ali, pogre{no je, kao {to se to ipak ~ini, nekriti~ki i linearno uzimati legalnost kao oblik legitimnosti. U na{em veku je veoma izraèna ta tendencija da se ne{to {to se smatra legalnim, tj. u skladu sa izvesnim pravnim izvorom, bez obzira na op{te ciljeve i karakteristike tog pravnog sistema, proglasi i legitimnim. Jedan od najve}ih sociologa na{eg veka Maks Veber (Weber, 18641920), u svojoj shemi legitimnih oblika vlasti, kao jedan i u razvijenim dru{tvima najva`niji oblik legitimne vlasti smatra zakonitu vlast, tj. vlast koja svoje pretenzije na zapovedanje izvodi iz zasnovanosti te vlasti na zakonu. To moè zna~iti da je zakonit izbor, tj. da je izbor u skladu sa pravnim propisima, i da je na~in vr{enja date vlasti zakonit, tj. u skladu sa zakonima. A pod zakonima se podrazumevaju

Legalitet

25

op{ti pravni akti (propis) koje su donela zakonom predvi|ena tela i nazakonom propisani na~in. Ako to uzmemo za polazi{te, onda proizlazi da jedna vlada, koja moè biti postupa i tiranski, sopstvenim odlukama u obliku zakona moè sebe i svoj na~in vr{enja vlasti u~initi zakonitom, ergo legitimnom. Drugim re~ima, gleda se na formalnu stranu dono{enja zakona, a ne na njihovu sadrìnu. Da li se zapovesti jedne politi~ke volje iza koje stoji dovoljna sila prinude mogu tretirati kao zakoni, bez obzira na sadrìnu to je pitanje kojim su se mu~ili i anti~ki i dana{nji pravni i politi~ki filozofi. Pravni prakti~ari se u ovom pitanju razmimoilaze sa pravnim filozofima. Politi~ka volja pravo eti~ki principi. Pravo je od samih svojih po~etaka vi{estruko protivre~no. Ono je, s jedne strane, izraz politi~ke volje, kako kod velikih zakonodavaca na po~etku istorije pojedinih ljudskih civilizacija (recimo Hamurabija, Solona i dr.) tako i u brojnim dana{njim politi~kim reìmima. Ali, pravo je, s druge strane, i instrument racionalnog regulisanja odnosa i sukoba, i na~in ograni~avanja politi~ke volje. Ustavno pravo se ra|alo u procesu uspostavljanja ustavnosti kao oblika ograni~avanja politi~ke samovolje, kao regulisanje vr{enja politi~ke vlasti i kao skup individualnih prava i sloboda koji tako|e deluju kao faktor ograni~avanja vlasti. Cilj u pravu je veoma va`na kategorija i njome su se bavili zna~ajni pravni pisci, naro~ito prete~e tzv. sociolo{ke jurisprudencije (v. Rudolf Ihering, Cilj u pravu, t. III, Beograd, 189495). Cilj nije dovoljan da opravda, ~ak ni da objasni jedno pravo. Ali, potpunije obja{njenje i utvr|ivanje prirode jednog pravnog sistema zahteva uzimanje u obzir i cilja. Tretiraju}i pravo isklju~ivo u funkciji politi~kog sredstva i defini{u}i ga dràvnom prinudom koja se koristi radi njegove primene kao bitno odredbom, pravni pozitivizam je isklju~io tzv. metapravne osnove pravnog poretka, izbacio je svaki oslonac za kritiku prava, oslonac koji bi se na{ao izvan samog prava (u nekom sistemu vrednosti, politi~koj ili pravnoj filozofiji, teoriji prirodnog prava, etici i sl.). Sveo je kritiku prava samo na kriterijume kao {to su saglasnost izme|u normi s obzirom na njihovo mesto u hijerarhiji, efikasnost, odnosno na ispitivanje uslova njegovog vaènja. To sve u krajnjoj liniji moè biti samo manifestacija prinude, sile, dovoljno mo}ne politi~ke volje. Cela istorija nas u~i da je priroda politi~ke vlasti takva da po njoj imanentnim zakonima teì uve}avanju i koncentraciji, usavr{avanju instrumenta mo}i, {irenju njenog uticaja i dominacije u pogledu broja ljudi i teritorija na koje se prostire. U toj te`nji ja~anja i {irenja, a takva je i dana{nja tendencija narastanja etatizma, posebno autoritarnog etatizma, politi~ka mo}, odnosno institucionalizovana politi~ka vlast ispoljavala je stalnu te`nju da pravo tretira kao puko sredstvo izraàvanja i saop{tavanja svoje volje. O tome svedo~i i nekoliko op{tepoznatih

26

Vojislav Stanov~i}

deviza, tj. pravnih i politi~kih sentenci. Ulpijanova izreka [to god se princepsu svi|a, ima snagu zakona (Quidquid principi placuit legis haber vigorem, Ulpian, Digesta, I, iv, 1) pregnantno izraàva tu situaciju. Ovaj ~uveni pravnik je sa àljenjem konstatovao takvo stanje stvari jer je imao visoko mi{ljenje o ulozi prava, za koje je rekao da je to nauka i ve{tina o dobrom i pravi~nom (Ius est ars boni et aequi, Digesta, I, i, 1). Geslo Luja XIV Dràva to sam ja (E'Etat, c'est moi) datira iz vremena kad se u Francuskoj govorilo: Ako ho}e kralj, ho}e i zakon. Od Trazimahovih stavova pripisanih mu u Platonovoj Dràvi da pravi~no nije ni{ta drugo nego ono {to koristi ja~emu stalno je prisutna tema o sili, ne samo kao o garantu va`nosti nego kao samom temelju ili su{tinskoj crti prava. U tako shvatanom pravu, iz njega su isklju~ivani pravda i racionalnost kao unutra{nja sadrìna i su{tina. Kriti~ki odnos prema mogu}im posledicama takvog stanovi{ta o sprezi prava i sile lepo ilustruju re~i P.P. Njego{a: Kome zakon leì u topuzu, tragovi mu smrde ne~ovje{tvom. Ali, ~ak je i Seneka smatrao (ili samo konstatovao) da je pravo u oru`ju, odnosno da su u pravu uvek oni koji nose oru`je (lus est in armis). I tako sve do Bizmarka, koji je tako|e smatrao da sila ide ispred prava (Die Macht geht vor Recht) i Staljina, koji je u sli~nom stilu kurzivom isticao Lenjinov stav da je diktatura proletarijata zakonom neograni~ena i na nasilje oslonjena vladavina proletarijata (J. V. Staljin, Pitanje lenjinizma, Beograd, Kultura, 1946). U priru~nicima o tehnici vladanja kao {to je Knjiga vladara oblasti San od [an Jana (Beograd, BIGZ, 1977) savetuje se vladaru da je pridràvati se zakona va`nije nego ceniti pravi~nost. Sa ovakvim poimanjem pravde sigurno nije bilo te{ko dati i drugi savet diktiran kineskom varijantom dràvnog razloga; Kada je narod slab, dràva je sna`na; kada je dràva sna`na, narod je slab. Zato dràva koja ide pravim putem treba da oslabi narod (isto, str. 153). Bezbroj je primera i izreka koje pokazuju odnos vlasti i prava kao izraza njene arbitrernosti. Ali isto tako od najstarijih zapisanih tragova o ~ovekovim preokupacijama moèmo pratiti njegove misaone konstrukcije i prakti~ne pothvate sra~unate na to da se pro{ire granice slobode. Protivre~enost izme|u nametnutog poretka i autenti~ne ljudske slobode nije samo jedna od ve~itih tema nego i razdelnica po kojoj gotovo sve iole zna~ajnije mislioce moèmo podeliti na one koji su favorizovali jednu ili drugu stranu ovog antinomi~nog para kategorija i pojava. Ideje o pravu koje bi bile utemeljene na pravi~nosti i mudrosti (racionalnosti) kao kruni svih vrlina, pojavile su se u pradavna vremena, a tragi~ne sudbine li~nosti kojima je to postao ìvotni moto, kao i personifikacije tih vrednosti u mitskim junacima i govorima, bile su teme zna~ajnih dela anti~ke dramske umetnosti, isto kao {to je razmatranje teorijskih problema vezanih za ovu problematiku dru{tvenih pravila pona{anja jo{ kod starih Grka postalo okosnica njihovih socijalno-filozofskih razmi{ljanja i dijaloga. Sigurno nije slu~ajno da u Eshilovom Oko-

Legalitet

27

vanom Prometeju, Vlast i Sila, kao sluge Zevsove, idu zajedno. Njima Prometej, prikovan na kavkaskoj steni, gde mu ptice kljuju utrobu, prkosno i prezrivo dobacuje da ne bi menjao svoj poloàj za njihov. Kroz njegova usta dramski pisac saop{tava jo{ jednu veliku istinu. Kome je mlada vlast, kruta mu je }ud. Sukob izme|u politi~ke volje (koja, ~im je neograni~ena, prerasta u samovolju), s jedne strane, i prava ili ose}anja pravde, jedna je od karakteristika istorije. Isto tako, s druge strane prava, sukob izme|u moralnih vrednosti i obi~aja, s jedne strane, i poretka koji pretenduje na vaènje u pravnopozitivisti~kom smislu, imao je i moè imati mnogobrojne varijante. Nekada je to sukob ukorenjenih i razumom shvatljivih moralnih uverenja, du`nosti i prava sa novim pravnim naredbama, koje tek eventualno treba da steknu i moralni autoritet, ukoliko to uspeju. Nekada je to otpor da se uobi~ajeni oblici i kriterijumi pona{anja me|u ljudima na brzinu zamene izmi{ljenim ili arbitrarno nametanim propisima ili naprosto arbitrarnom ad hoc izdatom zapove{}u. Ukratko: nekada je to konzervativni otpor novome, a nekada ~ovekova borba za moralnu autonomiju. Jedan od najslavnijih starih prikaza sukoba politi~ke volje ili na njoj zasnovane pravne zapovesti sa moralnim i uobi~ajenim redom ljudskih stvari i poimanjem du`nosti i pravednosti, dat je u Sofoklovoj Antigoni: Antigonina bra}a Eteokle i Polinik poginuli su u borbi u kojoj je jedan bio na strani dràvnog poretka, a drugi se borio protiv njega. Zato tiranin Tebe Kreont nare|uje da se jedan sahrani sa dràvnim po~astima, a drugi da ostane nesahranjen. Onome ko bi ga sahranio zapretio je smrtnom kaznom. Antigona postupa kao sestra koja prema oba brata ima istu moralnu du`nost (prirodno pravo i du`nost) da obojicu sahrani, pa nastaje sukob koji ima tragi~ne posledice ne samo po Antigonu nego i po Kreontovu porodicu (jer je njegov sin zaljubljen u Antigonu). Hor na zavr{etku tragedije upu}uje re~i prekora Kreontu, poru~uju}i mu da je razumnost prvi malj za kovanje sre}e. Hegel je, pak, bio mi{ljenja da su obe strane pogre{ile i obe su ka`njene: Kreont nije smeo izdavati zapovesti koje su suprotne nepisanom boànskom zakonu, a Antigona nije smela prekr{iti pozitivnopravni zakon. Ne samo veliki mislioci kao Platon i Aristotel nego i dràvnici, njihovi savetnici, religijski reformatori i drugi shvataju veliki zna~aj prava kao civilizacijskog dostignu}a ili bo`jeg dara kako su ga tretirali stari Egip}ani, Pisani zakoni su imali ogromnu civilizacijsku ulogu, jer su mogli obezbediti ve}u izvesnost i primenu istih pravila na {irim prostorima, nego {to su to mogli nedovoljno univerzalni obi~aji. Ali, i stari narodi i mislioci su se suo~avali s pitanjem da li je zlato sve {to sija i da li je pravo, odnosno legalitet sve {to se za takvo ozna~i ili prikazuje. Oblik pisanih zakona doprinosio je i {irenju pravne svesti iako je zbog rasprostranjene nepismenosti davao sve{tenicima i ~inovnicima

28

Vojislav Stanov~i}

povla{}en poloàj. Najva`nije pitanje od samih po~etaka pisanih zakonika do danas ticalo se njihove sadrìne. Zanimljiv je i pou~an jedan razgovor o zakonima koji Ksenofont u Uspomenama na Sokrata opisuje kao da su ga vodili Alkibijad i njegov staralac i vrhovni dràvni rukovodilac Atine, Perikle. Alkibijad je traìo da mu, radi upu}ivanja u dràvni~ko ume}e, Perikle objasni [ta je zakon?. Perikle najpre kaè da sve su zakoni {to narod u skup{tini odlu~i da napi{e, kazuju}i {ta treba ~initi i ~ega se treba kloniti. Alkibijad dodaje: Verovatno napise s uverenjem da treba ~initi dobro, a ne zlo, {to Perikle potvr|uje. Alkibijad pita dalje i zao{trava problem: Ako se ne sastane narodna skup{tina nego, kao {to je slu~aj u oligarhijama, samo nekolicina utvrdi {ta treba ~initi, {ta je to onda? Perikle odgovara: Sve {to dràvna vlast re{i da treba ~initi, pa napi{e, sve se to zove zakon. Alkibijad nastavlja: Ako i tiranin ima dràvu u vlasti, pa nalaè {ta gra|ani treba da ~ine, da li je i to zakon? Perikle isto tako ide dalje u smeru u kojem kasnije odgovore nude Luter i pravni pozitivisti: Pa i {to tiranin, dok ima vlast, naredi da se napi{e, i to se zove zakon. U ovom dijalogu preokret nastaje Alkibijadovim kriti~kim pitanjem: A {ta je onda nasilje i bezakonje, Perikle? Ne de{ava li se to onda kad ja~i slabijega, ne uveravanjem, nego primenom sile primora da ~ini {to se njemu svidi? Periklov odgovor je sada druk~iji nego malopre: Bar meni se ~ini: pori~em da bi zakon bilo ono {to tiranin napi{e bez odobrenja gra|ana. Na pitanje da li se to odnosi i na nekolicinu, Perikle je sasvim odre|en: Sve {to neko nekoga primora da ~ini, a da ga nije uverio, pisao to ili ne pisao, sve mi se to ~ini da je pre nasilje nego zakon. I, na kraju, Alkibijad postavlja pitanje: Dakle, i {to ceo narod kao sila koja je ja~a od onih koji su imu}ni pi{e bez njihove saglasnosti, i to }e pre biti nasilje nego zakon? Perikle mora re}i da i ceo narod moè doneti odluku koja nije zakon nego nasilje (Ksenofont, Uspomene na Sokrata, Beograd, BIGZ, 1980, knj. I, 2). Od zna~aja je nekoliko ideja koje u dijalogu dolaze do izraàja. To je najpre sukob formalne legalnosti koju u po~etku zastupa Perikle (suprotno njegovom gledanju na karakter atinskih zakona koje je izneo u poznatom govoru na sahrani poginulih Atinjana, a koji je Tukidid zabeleìo u Peleponeskom ratu III, 3437) i, modernijim re~nikom na ube|enju i podr{ci onih na ~iju }e se zajednicu odnositi. Moderna teorija legitimnosti dodala bi i racionalnost postupka onih koji predlaù zakone kao uslov njihove legitimnosti, tj. traìla bi da zakoni budu racionalan odgovor na datu situaciju. Drugi krupni problem, koji je implicitan u ovome dijalogu, jeste onaj koji je vi{e puta raspravljan, od Aristotela do Dòna Stjuarta Mila, a odnosi se na tzv. tiraniju ve}ine. Ve}ina sama po sebi ne ~ini da se njenom podr{kom zlo pretvori u dobro. U vezi sa problemom legitimizacije, Franc Nojman

Legalitet

29

je primetio da glas ve}ine ne moè zlo u~initi dobrim, ve} da zlo uz podr{ku ve}ine postaje samo veliko zlo (v. Franz Neumann, Demokratska i autoritarna dràva, Zagreb, Naprijed, 1974, str. 177). To zna~i i da su pristanak, u~e{}e, masovna podr{ka i drugi sli~ni izrazi prihvatanja i popularnosti samo neophodan, ali ne i dovoljan uslov za legitimnost jedne vlasti i njenih zakona. Platon je prvobitno nastojao da zasnuje idealnu zajednicu na principu vladavine mudrosti kao najvi{e vrline, odnosno vladavinu filozofa-upravlja~a, smatraju}i da je tako istovremeno mogu}e izmiriti etiku i politiku. To je sadràj njegove Dràve (Platon, Dràva, Beograd, Kultura, 1957). U Dràvniku je takav sistem jo{ uvek smatrao idealnim, ukoliko bi se uspelo prona}i mudrog dràvnika. Takvog ne bi trebalo ograni~avati nikakvim zakonima, jer oni uvek zna~e prosek, a natprose~ne ljude ne bi trebalo sputavati osrednjo{}u (v. Platon, Dràvnik i Sedmo pismo, Zagreb, Liber, 1977). To bi bilo kao kad bi ve{toga lekara koji moè izvr{iti jedno le~enje, ili komandanta broda koji ga moè izvesti iz oluje, naterali da ne upotrebi svoje znanje ili ve{tinu nego da se pona{a po nekakvoj shemi prose~nog. Ali, po{to je zaklju~io da su retki mudri i sposobni upravlja~i, koje ne bi trebalo ograni~avati nikakvim pravilima, i da bi mo`da i takvi podlegli strastima. Platon je u Dràvniku izloìo drugo po redu najbolje ure|enje, u kojem bi i obi~ni ljudi mogli dobro upravljati. înili bi to na taj na~in {to bi u pravila (zakone) uneli ono {to rade mudri dràvnici u drugim zemljama. Sti~u}i iskustva, Platon je morao da sve vi{e napu{ta svoje ideale. Preokret do kojeg je do{lo u njegovim shvatanjima izraèn je u Zakonima. Platonovo razo~arenje u politi~are uvrstilo ga je me|u filozofske rodona~elnike jedne velike ideje, ideje o vladavini zakona (v. op{irnije u na{em radu Prete~e ideje o vladavini prava: Platon Aristotel Ciceron, Arhiv za pravne i dru{tvene nauke, 1986, 34). U svom nedovr{enom delu, Platon je na slede}i na~in izloìo ideju vladavine zakona: One koji se obi~no nazivaju upravlja~ima, nazvao sam sada slugama zakona, ne iz èlje da gradim nove nazive, nego zato {to sam uveren da od toga vi{e nego od i~ega drugoga zavisi i odràvanje i propast dràve (Ibid., IV, 6). Aristotel se u Politici opredelio za vladavinu zakona iz istih razloga iz kojih ju je i Platon pod stare dane prihvatio kao najbolji oblik ure|enja za smrtne ljude sa njima svojstvenim manama. Aristotel je smatrao da nije dobro da vrhovna vlast uop{te pripada ~oveku, a ne zakonu, zato {to je ~ovekova du{a podlo`na strastima (Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1960, III, iii, 3). On dalje pi{e: Zahtevati da vlada zakon zna~i zahtevati da vlada bog i um, a zahtevati da vlada ~ovek zna~i dopustiti i ìvotinji da vlada, jer poùda je ne{to ìvotinjsko, a strast kvari i najbolje ljude kada su na vlasti... Oni koji traè pravdu traè sredinu, a zakon je sredina (Politika, III, xi, 24 i 6). U vezi sa zakonom zapazio je problem koji je i danas aktuelan: kako obezbediti da zakoni budu dobri, odnosno kako

30

Vojislav Stanov~i}

osigurati da oni koji ih donose budu zaista sposobni za to. Zakoni mogu biti i r|avi, odnosno kako on kaè oligarhijski ili demokratski (podsetimo da je za njega demokratija iskvareni oblik politeje, tj. uslovno re~eno slobodne republike ali demokratija moè biti i podno{ljiva ukoliko je usmerena i ako u njoj vladaju zakoni, a ne puka trenutna volja ve}ine). Aristotel uvi|a da ako su zakoni r|avi, onda se stavom o vladavini zakona ni{ta ne re{ava. Ipak je njegov zaklju~ak da vrhovna vlast treba da pripada mudro sastavljenim zakonima, a nosioci vlasti, bilo da ih ima jedan ili vi{e, treba da raspolaù tom vla{}u samo utoliko ukoliko zakoni nisu precizni, jer nije lako op{tim odredbama obuhvatiti sve pojedina~ne slu~ajeve. Ali, jo{ uvek ne znamo kakvi treba da budu mudro sastavljeni zakoni i taj stari problem i dalje ostaje problem (Ibid, III, vi, 13). Hri{}anska u~enja su veoma mnogo doprinela da biblijska ideja o boànskoj vladavini posredstvom zakona (zapovesti) postane jedan od temelja zapadnoevropske civilizacije. No, borba za vladavinu zakona i demokratiju bila je dugotrajna i prete`no lai~ko-politi~ka. U periodu nastajanja moderne teorije demokratije i prvih demokratskih ustanova u novom veku, oìvele su i stare rasprave o prirodnom i ljudskom ili pozitivnom pravu, o odnosu morala i prava, prava i sile, o ~ovekovim prirodnim pravima koja pozitivno pravo mora po{tovati itd. Ideja o vladavini prava postala je osnovom moderne teorije ustavnosti i pokreta koji su se borili za ostvarivanje te ideje, kao i instrumentom borbe protiv kraljevog apsolutizma. Iako nije bio pripadnik te struje misli, Tomas Hobs (Hobes, 15881679) dao je veliki doprinos preciziranju pozitivisti~kog poimanja prava kao izraza suverene vlasti i njegovim tragom su i{li Dòn Ostin (Austin, 1790 1859) u XIX veku i pravni pozitivisti u XX. Po Hobsovom znatno mla|em savremeniku Dònu Loku (Locke, 16321704) vlada i vlast nisu sami sebi svrha, ve} su u funkciji za{tite ~ovekovih prava i stvarala~kih potencijala ~ije praktikovanje ljudski razum prihvata i moè argumentima opravdati. Prirodna prava koja pripadaju ~oveku samom ~injenicom da je ljudsko bi}e, Lok je shvatao kao osnovu i svrhu radi koje se vlade uspostavljaju. Pozitivni zakoni koji se donose moraju tako|e doprinositi toj svrsi da bi vlada koja ih donosi mogla pretendovati na legitimnost. Za Loka kao rodona~elnika moderne demokratske teorije, svaka vlast bi trebalo da bude ograni~ena time {to mora sluìti svrsi koju su joj umni ljudi namenili, pa tako nikakvo telo, ni pojedinac ni skup{tina, ne mogu imati neograni~enu vlast. A time je i sadrìna zakona ograni~ena, tj. ni zakonima se ne moè narediti sve {to bi neka politi~ka volja htela, kao {to kasnije Ruso (Rousseau, 17121778) misli da bi mogla op{ta volja (volonte generale) apsolutnog narodnog suvereniteta. Lok je tvorac koncepcije ograni~ene vlade, vlade koja svoju legitimaciju dobija pristankom onih kojima vlada. Zato i pozitivni zakoni koje ona donosi, moraju da

Legalitet

31

ispune odre|ene uslove da bi se mogli smatrati zakonima u pravom smislu. Lok nabraja neke uslove: iako je zakonodavna vlast najvi{a vlast u svakoj zemlji, ona ipak nije niti moè da bude apsolutno arbitrarna nad ìvotima i imovinom drugih ljudi; ona, dalje, ne moè za sebe da prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, ve} je du`na da deli pravdu i da re{ava o pravima podanika na osnovu objavljenih vaè}ih zakona i preko poznatih ovla{}enih sudija, ovakva vlast ne moè da prenese vlast dono{enja zakona u neke druge ruke i ograni~ena je, jer su joj ovla{}enja dali dru{tvo i bo`ji i prirodni zakon... da vlada na osnovu objavljenih ustanovljenih zakona, ne da budu nedosledni u pojedina~nim slu~ajevima, ve} da imaju jedno pravilo za bogatog i siroma{nog, za miljenika na dvoru i seljaka za polugom; i oni ne treba da udaraju poreze na svojinu naroda bez saglasnosti naroda (John Locke, Dve rasprave o vladi, Druga rasprava, gl. XI, tc, 135142). Vi{e je nego o~igledno da su se britanski kolonisti u Severnoj Americi mogli inspirisati Lokom za onu svoju devizu da nema oporezivanja bez predstavni{tva (No Taxation without Representation), upravo kao {to se ubrzo zatim Lokom inspirisao i Tomas Dèferson (Jefferson, 17431826) u izno{enju razloga za nezavisnost. Lokova koncepcija slobode je sloboda u granicama zakona. Za njega, tamo gde prestaju zakoni, po~inje tiranija. Za nas je danas problem isti kao {to je i bio za Aristotela koji su zakoni mudri i prihvatljivi i kako obezbediti da ih donose oni koji su za to sposobni? Problem neposlu{nosti nepravednim zakonoma. Verovatno ni jedan primer u kojem je pravda povre|ena u korist zakona nije privukao pa`nju mislilaca i komentatora koliko slu~aj Sokrata. Njega moèmo delimi~no razumeti u kontekstu anti~kog organicisti~kog poimanja zajednice kao celine u odnosu na koju je individua podre|eni deo, kao i poimanja jedinstva etike i politike, pa i zakona kao izraza prednjih premisa. U okvirima ovih shvatanja bilo je i Sokratovo, odnosno Platonovo, o poretku i zakonima kao uslovu zajedni~kog ìvota i o posledicama toga gledi{ta po pojedinca. U Platonovom Kritonu izloèn je ceo traktat u prilog po{tovanja zakona, ~ak i u slu~aju kad se u ime toga po{tovanja ~ini velika nepravda (Platon, Kriton, u Platon, Dijalozi, Beograd, Kultura, 1970). Argumenti, koje Zakoni u svoju korist iznose u Kritonu u zami{ljenom Sokratovom dijalogu s njima, veoma su ubedljivi. Oni se pozivaju ~ak i na pre}utni pristanak na posledice od strane onoga ko je od ro|enja izvla~io prednosti ìvota u skladu sa zakonima. Ne moèmo dovoditi u pitanje moralnost Sokratovog opredeljenja da ne iskoristi pruènu mu priliku da pobegne. Njegovi razlozi su ubedljivi, a makako ga je Platon dao, ceo dijalog je i dirljiv. Sokrat je morao sopstvenim ìvotom potvrditi svoje dotada{nje u~enje i prihvatiti smrt ili izbe}i kaznu i tako delom opovr}i ono ~emu je druge pou~avao. Pretpostavljam da su se u sli~nim dilemama nalazili i mnogi komunisti koji su na montiranim procesima

32

Vojislav Stanov~i}

pod komunisti~kim reìmima bili optuìvani za najgnusnije zlo~ine koje nisu ni pomi{ljali da po~ine. Mnogi od njih su verovatno smatrali da svojim ìvotom potvr|uju ispravnost odluka njihove partije. Platonov prikaz i kasniji odjek Sokratovog slu~aja donosi pouku vlastodr{cima da nastoje pribliìti pravo i pravdu, te da bi odmereno{}u trebalo da izbegnu nove slu~ajeve Sokrata. Malo je verovatno da }e oni tu pouku nau~iti, jer je ve} Aristotel morao beàti iz Atine da se ova ne bi po drugi put ogre{ila o filozofiju. Njegovim putem moralo je tokom istorije po}i bezbroj drugih. Neki cini~niji mudraci su se svojim bekstvima i hvalisali kao gr~ki pesnik Arhiloh ili Tomas Homs. Ali Sokratov slu~aj u Platonovoj obradi je u stvari rasprava u prilog pozitivnog prava. Iz dana{njeg ugla posmatrano, Sokrat je morao da ne prihvati nepravednu kaznu zasnovanu na istim takvim zakonoma. Me|utim, osnovna Platonova i Sokratova ideja je o pravdi kao osnovi zajednice. Radi ostvarenja te osnove postavke dràva ima moralnu funkciju, a da bi je uspe{no ostvarivala Platon je teorijski konstrui{e kao totalitarnu. Moèmo smatrati da bi neka druk~ija polazna shvatanja nalagala Sokratu da izabere otpor i izbegne udar zakona u ime vrednosti vi{eg reda, i da bi Platon ceo slu~aj druk~ije tuma~io. Takvu vrednost vi{eg reda predstavlja i jo{ konkretnije ~ovekovo pravo na slobodno izraàvanje argumentovanih stavova o politi~koj zajednici i angaòvanje da nenasilnim na~inima ona postanu deo mi{ljenja i na~in delanja ~lanova te zajednice. Na takav stepen i oblik moralne autonomije u odnosu na zajednicu kojoj se pripada, anti~ki Grci su retko bili spremni. To su ~inili samo legendarni heroji kao Prometej. Platonovo opravdanje prioriteta koji zakoni imaju nad pravdom, a ona bi trebalo da bude njihova su{tina, uklapa se u njegove druge stavove zbog kojih je jedan Englez na{ega doba (R. Krosman) napisao da {to Platona vi{e ~ita to ga sve vi{e mrzi (zbog njegovog totalitarizma), ili zbog kojih ga je Karl Poper svrstao me|u neprijatelje otvorenog dru{tva. Poku{aji prisutni u na{em vremenu da se iz Cicerona izvede identi~nost legalnosti i legitimnosti na osnovu etimolo{kog porekla drugog pojma iz prvog, nisu osnovani. Jer, Ciceron je izloìo ideju prirodnog prava (ius naturale) kao umne tvorevine vi{eg reda u odnosu na pozitivno pravo i uslovljavao je vaènje pozitivnog prava njegovom saglasno{}u sa prirodnim, tj. sa nekim eti~kim principima. Ciceron (De legibus, II, v, 13 vi, 1415) pi{e o mno{tvu nepodno{ljivih i pogubnih zakona koji ne zasluùju da se tako zovu vi{e nego pravila neke bande razbojnika. âk i kad bi zemlja (tj. narod) prihvatali takve propise, pi{e Ciceron, to ih ne bi u~inilo zakonima. Ciceron je ina~e pravo visoko cenio, smatraju}i da su pravo i zajednica interesa ono {to odre|uje res publica.

Legalitet

33

âk je i jedan britanski pisac neohegelijanac u XIX veku, a to je Tomas Hil Grin (T. H. Green, 18361882), koji je Hegelovu politi~ku filozofiju sa dràvom kao klju~nom kategorijom poku{ao preneti na britanske prilike, zaklju~io da gra|ani imaju du`nost iskazivanja neposlu{nosti prema vlastima, ~iji pisani ili nepisani zakoni {tete interesima politi~ke zajednice ili koji ne pruàju institucionalne mogu}nosti niti legalne metode da se nepravi~ni zakoni ukinu (T. H. Green, Lectures on Political Obligation, 187980). Teorija ~istog prava, ~iji je ina~e glavni zagovornik pravnih liberalnih pogleda Hans Kelzen (Kelsen, 18811973), i pravni pozitivizam koji ima armije sledbenika, imaju tendenciju da legalnost protuma~e samo u uèm smislu, kao saglasnost niìh pravnih normi sa vi{ima u okviru jednog pravnog sistema, i da tako usko shva}enu legalnost izjedna~e sa legitimno{}u. U prvom izdanju Op{te teorije (1925) Kelzen je zauzeo stanovi{te da samovolja despota zna~i samo pravnu mogu}nost da se u svako doba norme sa op{tim ili posebnim vaènjem donesu, izmene ili ukinu, i da je s gledi{ta ~iste pravne teorije nemogu}e povu}i razliku izme|u demokratije i despotije, jer su i jedno i drugo procesi ljudskih pona{anja. On je tako|e smatrao da se pravni poredak, a isto tako i dràva, od drugih pojava razlikuju samo po specifi~noj tehnici, ~ija je su{tina ostvarenje zapovesti (norme) primenom prinude, koja tako postaje bitan elemenat definicije prava. Kelzen je neke svoje glavne ideje izloìo ve} 1911, a osim nema~kih pravnih teoreti~ara, naro~ito neokantovca [tamlera (Rudolf Stammler, Lehrbruch der Rechts philosophie, tre}e izd. Berlin-Leipzig, 1928) i sociologa formalne {kole, na Kelzena su uticale pozitivisti~ke ideje Dòna Ostina koje u krajnjoj analizi vuku koren iz u~enja Tomasa Hobsa (V. Hans Kelsen, Hauptprobleme der Staatsrechtslehre, Tbingen, 1911; Allgemeine Staatslehre, Berlin, 1925; i Reine Rechtiehre, WienLeipzig, 1934; kao Op{ta teorija prava i dràve, Beograd, 1951). Leo [traus, istaknuti pisac u oblasti filozofije, politike i prava, koji je sli~no Kelzenu ispred nacizma morao pobe}i u Ameriku, i ~ijih je nekoliko radova u nas prevedeno, na po~etku jednog svog dela iznosi prekor nau~nicima dru{tvenih nauka. Taj prekor bi se mogao odnositi u istoj meri i na druge, tj. na tehni~ke i medicinske nauke, ali je taj pisac ipak pre svega imao u vidu pravnike. Jer na istom mestu polemi{e s Hanson Kelzenom. [traus pi{e: Ono {to je Makijaveli javno ~inio, u~ini}e i na{a dru{tvena nauka; sem ako se, sam bi Bog znao za{to, odlu~i za {iroki liberalizam umesto za doslednost pruì}e savet sa podjednakom spremno{}u i tiranima i slobodnim ljudima. Jedan drugi nema~ki filozof prava, Gustav Radbruh (Radbruch) dugo vremena je pripadao krugu pravnog pozitivizma, ali se drào i prirodno-pravnog shvatanja da je pravo stvarnost ~iji je smisao da sluì pravdi. Posle iskustva sa nacizmom, kod njega je prevladao prirodno-pravni pristup. Ta~nije re~eno, on je postao kriti~an

34

Vojislav Stanov~i}

prema pravnom pozitivizmu i potraìo je metapravne temelje za procenu pravnih i politi~kih reìma. Pravedno je za njega apsolutna vrednost koja se ne moè izvesti iz neke druge vrednosti. Da li je neka norma pravna ili nije, za Radbruha nije kriterijum to da li je obezbe|ena dràvnom prinudom, ve} svrha koju ispunjava. Za njega je pravo skup naloga za zajedni~ki ìvot ljudi (Gustav Radbruh, Filozofija prava, 1932, Beograd, Nolit, 1980, paragrafi 4 i 7). S obzirom na pravnu stvarnost, pi{u}i o neispravnom pravu, stvorio je pojmove zakonskog neprava i nadzakonskog prava. Pravo, po Radbruhu, moè pozitivno vaìti, ali da uprkos tome bude neispravno. Za vaènje dokazivo neispravnog prava pi{e Radbruh ne da se zamisliti nikakvo obrazloènje za to da propisano pravo koje je van sumnje spoznato kao nepravedno, sa~uva svoje vaènje (Gustav Radbruch, Aphorismen zu Recthsweisheit, Gttingen, 1963). Sve je vi{e radova u oblasti politi~ke i pravne filozofije isticalo nadpravni, ili metapravni karakter osnovnih principa u odnosu na koje su ~itavi pravni sistemi instrumentalni. To {to su se pojedini pravnici-pozitivisti pozivali na vrednosnu neutralnost da bi izbegli ideolo{ke implikacije po stvaranje, tuma~enje i primenu prava, pa i na konkretne odluke koje su morali donositi, nije se pokazalo uspe{nim, na primer u otporu nacionalsocijalizmu. Radi obrade ovog pitanja iz vi{e razli~itih uglova, treba re}i da je vreme izme|u dva svetska rata pokazalo jo{ jednu dimenziju problematike legaliteta i legitimiteta: da se u ime legaliteta moè braniti jedan relativno prihvatljivi sistem politi~kih i drugih vrednosti, i da se u ime legitimiteta takav sistem moè ru{iti, pa u ime velikih ideala ili iluzija zameniti neuporedivo gorim. Tako je Oto Kirhajmer 1932. smatrao da o~uvanje sistema Vajmarske republike nalaè da se pitanje legitimiteta razmatra u pravnim okvirima tog sistema, jer on daje velike {anse (demokratija, podela vlasti, nezavisno sudstvo i sli~no), dok se Karl [mit zalagao za vanpravne uzurpatorske pothvate, a pravdao ih je time da su volja i interes naroda iznad prava, da postoji stanje nu`de, vi{i interes itd., {to sve nema legalitet, ali navodno ima potvrdu u vi{oj formi legitimiteta. Sve u svemu, ipak se pokazalo da je pravni pozitivizam olak{ao delovanje autoritarnih reìma. To se ispoljilo u slu~ajevima nacionalsocijalisti~kog i staljinisti~kog reìma. Ovaj poslednji je u drugoj polovini tridesetih godina favorizovao pravno-pozitivisti~ki pristup. Takav je pristup do{ao do izraàja u radovima Vi{inskog i Judina kad kritikuju sovjetske pravne teoreti~are iz prvog perioda posle Oktobarske revolucije i iz perioda NEPa (Pa{ukanisa, Rajznera, Stru~ku, Krilenka i dr.) i kada o zakonitosti pi{u pozitivisti~ki pragmatisti~ki. Uprkos tome, posle Drugog svetskog rata, mnogi pravnici su jednostrano pribegavali pravnom pozitivizmu kao spasonosnom leku protiv ideolo{ke zloupotrebe prava, pa je i jedna konferencija evropskih pravnika odràna u Bela|u

Legalitet

35

(Beiaggio, Italija) 1961. zauzela stav u prilog pravnom pozitivizmu (v. Alexander P. D. Entreves, Legality and Legitimacy, The Review of Methaphisics, 1963). Pouka koja se mora izvu}i nije povla~enje u pozitivizam pod vidom ideolo{ke neutralnosti, nego kriti~ka analiza pravnih i vanpravnih, pa i ideolo{kih, stavova i analiza ~injenica koje uti~u na sadràj i karakter pravnih podataka, odnosno politi~kih reìma i pojedinih ustanova i odluka. O uticaju pravnog pozitivizma na prihvatanje dràvne volje kao najvi{eg zakona, Radbruh kaè: Pravni pozitivizam koji se, manje ili vi{e, predaje na svim katedrama navikao je pravnike na to da svaku dràvnu volju u formi zakona priznaju kao pravo, 1948). Za Radbruha je misao prirodnog prava bila zabluda, ali najplodnija zabluda koja se mogla zamisliti (Aphor., 1929). Shvataju}i da za pravnika u praksi doista nema drugog prava osim propisanog pozitivnog prava, on je tako|e teìo da dràvu obaveè nadpozitivnim, prirodnim pravom, istim prirodnopravnim na~elom na kojem se jedino moè zasnivati vaènje samog pozitivnog prava (Apohor., 1932). Kao kriti~ar pukog pravnog pozitivizma, u svoje pravne aforizme je zapisao: Svojim uverenjem da 'zakon je zakon', pozitivizam je razoruào nema~ki pravni~ki stale` protiv zakona sa samovoljom i zlo~ina~kom sadrìnom. Pri tom, pozitivizam uop{te nije u stanju da vlastitom snagom obrazloì vaènje zakona (1946). Prema Radbruhu, kao i drugim zastupnicima koncepcija koje uvaàvaju metapravne kriterijume za procenjivanje prava, vladavina prava obavezuje i zakonodavca, tj. i sam zakonodavac je vezan pravom. I to je ideja ~ije korene moèmo na}i jo{ kod Aristotela. Pravni pozitivizam i pravni realizam su, nezavisno od namera autora, doveli do situacije da pravo postane instrument puke mo}i ili gole sile. Razlike se ispoljavaju u oblasti koja bi se mogla smatrati pravno-stru~nom. To se moè pokazati nekim razlikama izme|u tzv. kontinentalno-evropske {kole prava, koja svoje korene vu~e iz rimskog prava, i tzv. anglosaksonske {kole op{teg prava (Common Law). Na primer, u starom Rimu, a u novije vreme na evropskom kontinentu, naro~ito u Nema~koj (Veber, Kelzen), Francuskoj (Oriju), u Italiji i drugim zemljama legitimnost je pravno pozitivisti~kim interpretacijama svedena na legalnost, odnosno iz legalnosti je izvo|ena legitimnost. S druge strane, u zemljama sa anglosaksonskom tradicijom, gde se insistira na principu vladavine prava (the rule of law), vaàn i bitan element legitimnosti vlada jeste sistem vrednosti, na kojima po~iva pravni poredak i sistem vlasti, pa i odnos gra|anina i vlasti, a isto tako i procedure i postupci (the due process of law) u skladu sa kojima se odlu~uje o ~oveku i njegovim pravima: a onda i u politi~kom procesu (izbor, odlu~ivanje, javnost, parlamentarizam, procedura dono{enja zakona). Iza ovih poznatih razlika stoje i razli~ite politi~ke i pravne filozofije (formule) ili razli~ite interpretacije istih u~enja.

36

Vojislav Stanov~i}

U krajnjoj liniji, praksa daje za pravo pravnoj filozofiji da jedan sistem normi koji pretenduje da se zove pravni ne sme potpuno da raskine sa kategorijom pravde, koja logi~ki i istorijski opravdava pravni sistem, niti se moè legitimisati arbitrarnim tuma~enjem pravde kao volje ja~ega. Istorija, a naro~ito praksa politi~kih reìma u XX veku je pokazala da celokupni pravni sistem jedne zemlje, makar koliko unutar sebe bio neprotivre~an i efikasno se primenjivao (a takav je na primer bio i nacionalsocijalisti~ki reìm i pravni sistem), moè da nema ili da mu civilizovane zemlje ne priznaju legitimnost. Ograni~enost poimanja legaliteta u Jugoslaviji. Sintagma ustavnost i zakonitost ~esto se upotrebljavala u Jugoslaviji posle 1951. i kasnije u nekim drugim zemljama, koje su se tada smatrale socijalisti~kim. Kad je ovaj pojam uveden u upotrebu, imao je vrlo ograni~eno zna~enje, ali ipak veliki prakti~ni politi~ki zna~aj. U Jugoslaviji je 1951. data jedna blaga i ograni~ena kritika pona{anja dràvnih organa zbog njihovog kr{enja zakona i naru{avanja zakonitosti. Praksa je, naime, bila da dràvni organi u ostvarivanju politike otkupa, nacionalizacije, progonjenja politi~kih protivnika i pri sprovo|enju drugih mera svesno kr{e na {tetu gra|ana ~ak i onako nedemokratske zakonske odredbe, veruju}i da tako najbolje doprinose dràvi i njenim interesima. Visoki politi~ki forumi i rukovodioci su znali da se to tako radi, i oni su se o~igledno s tim slagali, iako se o tome nisu javno i neposredno izja{njavali. Za kr{enje ustava i zakona izgovor se olako nalazio u pozivanju na revolucionarnu zakonitost. Velike prakti~ne te{ko}e i op{te karakteristike svakog posleratnog i poslerevolucionarnog stanja i radikalizma, uticale su u istom pravcu. Na to je delovalo i ulaganje na praksu sovjetskog uzorka koji ipak, na sre}u, nije doslovno kopiran. To se moè pokazati i na primeru jednog od osnovnih principa krivi~nog prava, koji se i naziva principom zakonitosti ili legaliteta (nullum crimen, nulla poenta sine lege). Sovjetsko krivi~no pravo je tek 1958. godine prihvatilo ovaj princip. U Jugoslaviji se posle Drugog svetskog rata u uskim krugovima razmatralo da li prihvatiti ovaj princip i na sre}u je prevagnula pravna logika da se taj princip unese u na{e zakonodavstvo. No, praksa je, kao {to smo rekli, i{la mimo i nasuprot tome principu, a postojali su i mnogi drugi oblici i oblasti naru{avanja zakonitosti. Mnoga re{enja u pravnom sistemu i{la su na ruku takvoj praksi (kao na primer, nepostojanje u to vreme tzv. upravnog spora, tj. mogu}nosti da gra|anin tuì organ uprave i da sud donosi kona~nu odluku na osnovu zakona, prevelika diskreciona vlast organa uprave, op{ta dominacija izvr{nih organa vlasti nad predstavni~kim odnosno zakonodavnim, tj. prevlast birokratije, zakonska mogu}nost da se u administrativnom postupku, tj. bez sudske odluke ljudi ka`njavaju sa dve godine zatvora uz mogu}nost da se takva kazna i produì, itd.). U Sovjetskom Savezu, ~ak i dvadesetih godina kad se posle jednog perioda pravnog nihilizma po~elo sa

Legalitet

37

dono{enjem pojedinih zakonika, jo{ uvek je dominirao Lenjinov stav da je diktatura proletarijata zakonom neograni~ena vladavina. Kao {to je poznato, na XX kongresu KP SS 1956, Nikita Hru{~ov je izneo prvu, sa zvani~nog mesta u Sovjetskom Savezu datu kritiku pona{anja Staljina i naru{avanja socijalisti~ke zakonitosti u vreme kulta li~nosti. I to je dovelo do velikih i zna~ajnih promena i delimi~nih i tihih sudskih rehabilitacija koje su imale odjeka i izvan Sovjetskog Saveza. înjenicu da ni u jednoj od zemalja u kojima su na vlasti bili komunisti nije do{lo do punog ostvarivanja pravno vaè}ih ustava i zakona ima nekoliko op{tih i jo{ vi{e specifi~nih i konkretnih uzroka zbog kojih se postepeno {irila pravna i moralna anomija. Na prvom mestu mora se re}i da su tzv. socijalisti~ke zemlje tek pred svoj kraj po~ele da proklamuju da èle da se izgra|uju kao dràve sa uspostavljenom vladavinom prava. To zna~i da su izme|u vlasti i prava prednost davali ovoj prvoj i instrumentima kojima se mo} drì i u~vr{}uje. Zato je i poimanje zakonitosti bilo vrlo ograni~eno: tuma~ilo se pre svega kao obaveza niìh organa i gra|ana da se pridràvaju zakona, a nije shvatano da su zakoni i ustav ~inilac ograni~avanja politi~ke vlasti. Da bi se ustavnost i zakonitost u ovom pravom smislu mogla uvesti, neophodno bi bilo uvesti {iru demokratiju i mogu}nost gra|ana da na izborima zaista biraju svoje predstavnike i vr{ioce vlasti. Bez demokratske i institucionalizovane politi~ke odgovornosti vr{ilaca vlasti pred bira~ima, nema mogu}nosti da se ostvari ustavnost, pa ni zakonitost u punom smislu te re~i. Uostalom, ~injenice nam kazuju da su ti principi delimi~no ostvareni samo u zemljama koje su ostvarile vi{i stepen demokratije. U biv{im socijalisti~kim zemljama se odlagalo re{avanje jednog klju~nog problema. To je bilo ograni~avanje ili ukidanje pravnih i politi~kih osnova za ulogu jedne jedine ili dominantne partije kao nosioca monopola politi~ke vlasti. Politi~ki forumi i rukovodioci takve partije su svojim odlukama (direktivama, instrukcijama, pismima, govorima i sl.) mogli da promene na~in i stepen primenjivanja ustava i zakona. Oni su to s vremena na vreme i ~inili, a nezavisno sudstvo je ~ak i kao ideja, a kamoli kao praksa, bilo ne{to {to nije prihva}eno, bez obzira na zakonske formulacije. Te formulacije su ~esto pravnici prepisali iz tzv. buròaskih zakona, a rukovodioci prihvatili samo na re~ima, da ne bi dolazili u sukob sa tekovinama demokratske teorije i civilizacije. Oni najvi{i su se na svakom nivou smatrali izuzetim od pravnih smicalica. To je predstavljalo lo{ primer i podsticaj za druge na niìm nivoima. Ovo je bio op{ti uzrok neostvarivanju ustavnosti i zakonitosti, a postojali su i mnogi drugi. âk i uvo|enje izvesnih demokratskih ustava ne daje pune rezultate sve dok se ne stvore i odgovaraju}a politi~ka klima i odnosi, pa i odgovaraju}a demokratska politi~ka kultura. Politi~ka kultura koja pogoduje ostvarivanju vladavine prava

38

Vojislav Stanov~i}

ne sme biti ni podani~ka kakvu je dràvni socijalizam najradije negovao niti parohijalna kakvu je nasle|ena tradicija ostavila, a socijalizam dalje razvijao u vidu raznih lokalizama i partikularizama ~iji je osnovni princip da naru{i zakon u svoju korist, a na ra~un i na {tetu drugoga. Ako su strukture sa monopolom mo}i prvi i osnovni me|u nizom krupnih uzroka slabog po{tovanja ustava i zakona, to se odrazilo i na njihov kvalitet, {to je dalje oslabilo njihovo po{tovanje. Sniàvanju kvaliteta zakona nije doliko doprinela niska, nerazvijena i zanemarena pravna tehnika izrade propisa, mada je i to svakako doprinosilo smanjivanju po{tovanja zakona, jer ono {to je nejasno ne moè izazvati po{tovanje osim me|u onima koji u ne{to slepo veruju. Takozvani politi~ki voluntarizam nije ni u ~emu na{ao toliko izraza koliko u pretpostavljanju da se politi~kom voljom koja }e se izraziti u formi prava, moè sve. U tome, naravno, gre{e oni koji u ispoljavanju svoga voluntarizma zloupotrebljavaju pravnu formu. Popij more, Ksante tako je rob i basnopisac Ezop doviknuo jednom anti~kom tiraninu koji je mislio da je njegova volja iznad svega. Kad jedna zemlja ima relativno znatne ljudske i materijalne potencijale, a pravni sistem oteàva ili onemogu}ava ili pogre{no usmerava njihovo kori{}enje, pa to onda ~ini ìvot svih gra|ana te zemlje siroma{nijim nego {to bi mogao biti pod druga~ijim pravnim reìmom ne moè rezultirati ni~im nego javnim ili skrivenim, ali ne manje efikasnim otporom tome pravnom reìmu. Za primer koji to ilustruje mogu se pomenuti propisi o prinudnoj (u ono vreme bi se moralo re}i dobrovoljnoj) kolektivizaciji. Ovaj primer uzimamo stoga {to su poznati doktrinarni, politi~ki i ekonomski motivi, a isto tako i tokovi, posledice i porazni rezultati. Iz toga je ipak izvla~eno vrlo ograni~eno iskustvo. Ljudi su prirodom programirani da nastoje ìveti bez obzira kakve im je okvire neka mo} krojila. Ako su okviri kruti i uski, ljudi }e ih na razli~ite na~ine razmek{avati i rastezati dok se ne razlabave ili ne puknu. Tako je to bilo vi{e puta u pro{losti. Tu ne pomaè nivo pravne tehnike ili stilska doteranost propisa. Koliko god element politi~ke volje u stvaranju prava bio vaàn i nuàn, ne sme se zapostaviti da je daleko bitniji onaj elemenat koji od prava ~ini element i stub ljudskih civilizacija. A onda to postaje stepenom svoje racionalnosti i regulisanju me|uljudskih odnosa. Odnos prema pravu zavisi}e od toga koliko ono omogu}uje da se me|uljudski odnosi i promet dobara, usluga, ideja, ljudi moè slobodnije i pod ~ove~nijim uslovima odvijati, a ne od kazni kojima se pretilo. Pravo, da bi bilo racionalno, mora postati dovoljno {irok okvir za odvijanje onoga {to se zove pravni promet a {to je samo izraz drugih oblika prometa, tj. razmene me|u ljudima. Od kvaliteta zakonitosti, tj. od toga koliko je ona instrument koji olak{ava ili pak oteàva ovakav promet, zavisi u velikoj meri i koliko }e se ostvarivati sadrìna datih zakona. Umesto da sve bude propisano zakonima,

Legalitet

39

va`nije je da pravni sistem bude racionalno ustrojen tako da ljudima omogu}i povoljnije okvire ìvota. To nas vodi slede}em krupnom problemu: obimu pravnog regulisanja. Autoritarna vlast, koja èli da se u sve me{a, pravi glomazan, rigidan i sveobuhvatan pravni sistem koji u detalje reguli{e sve aspekte dru{tvenih i me|uljudskih odnosa. I to naj~e{}e tzv. imperativnim normama, tj. propisima koji se moraju primenjivati na strogo utvr|eni na~in, bez obzira {to bi mo`da oni koji }e svoje odnose regulisati hteli da se sporazumeju na druga~iji na~in ili druga~ije o samoj stvari. Pomenutom restriktivnom prirodom pravnog sistema u njemu se suàva podru~je primene tzv. dispozitivnih ili bar tzv. alternativnih normi, pa konkretno i klasi~nih ugovora, jer vlast ho}e svugde da pokaè svoje prisustvo i pravo me{anja. Ovo, naravno, poga|a privredne subjekte, ali, u krajnjoj liniji, najvi{e gra|ane. Mnoge pomenute mane koje oteàvaju da se ostvari princip zakonitosti imaju koren u pogre{nom shvatanju i verovanju da se pomo}u prava moè posti}i sve {to se èli. Ne shvata se da pravo kao sredstvo ima svoje granice, da se ono mora odnositi na ono {to je mogu}no. Pravo se mora koristiti u skladu s njegovom prevashodnom prirodom da omogu}i ljudima mirno uìvanje onoga {to je mogu}e pri datom stepenu razvijenosti njihovih znanja i tehnologija, i da ih za{titi od grabe`ljivaca, siledìja i uzurpatora. Ovi poslednji najradije vole da prisvoje dràvu, jer ona pruà vi{e mogu}nosti za privilegije nego posedovanje bilo kakvoga sredstva za proizvodnju. Tada i zakoni postanu privatni u onom smislu u kojem to izraàva sama re~ privilegija (prvobitno u rimskom pravu privata lex, privatni zakon, tj. zakon za pojedinca koji je izuzet od op{tih normi). Lako je zaklju~iti i to da kada se broj privilegija pove}a, onda tako|e pravo gubi svoju op{tu svrhu i zakonitost opada. U nas se preveliki tzv. normativizam nije ogledao samo u preterano velikom broju pravnih propisa koji su bili izraz pogre{ne orijentacije da se u socijalizmu sve reguli{e od strane dràve, nego i u ~estom menjanju propisa. I veliki broj i njihovo ~esto menjanje pove}avaju ulogu i mo} onih koji na njihovo dono{enje i menjanje najvi{e uti~u, ali su dru{tvene posledice {tetne. Reprodukovanje istih propisa od federacije do radne organizacije pove}avalo je njihov broj do besmislenog. Priroda jugoslovenskog federalizma bila je jedan od uzroka cvetanja nezakonitosti. Naime, dono{enje zakona je bilo u rukama jednih, a njihovo sprovo|enje u rukama drugih, i to bez pravne i sistematske mogu}nosti onih koji donose ili upravnih i sudskih institucija na tome nivou da kontroli{u kako se zakoni ostvaruju. Sudove i inspekcije birali su isti oni organi protiv ~ijih akata ovi ~esto moraju donositi odluke ili kr{iti zakon u èlji da za{tite lokalne mo}nike. Najzna~ajnija prepreka apsolutizmu vlasti i njenom dru{tveno-neodgovornom pona{anju jeste korpus ~ovekovih prava i sloboda i demokratija kojoj su gra|anska

40

Vojislav Stanov~i}

prava i slobode condition sine qua non. U ~l. 16. ~uvene francuske Deklaracije prava ~oveka i gra|anina zapisano je da nema ustav ona zemlja u kojoj nisu garantovana gra|anska prava i slobode i u kojoj nije izvr{ena podela vlasti. Ideja pravne dràve je ograni~enih dometa, jer ostaje na formalno shva}enom principu legaliteta i u krajnjoj liniji podrazumeva veberovski shva}enu birokratiju kao racionalni oblik dru{tvene organizacije sa ~inovni~kim staleòm. Pravi cilj od Aristotela do danas je vladavina prava. No i ideja pravne dràve, u odnosu na ono {to joj u praksi prethodi, jeste veliki civilizacijski domet. Ipak je u jednom politi~kom dokumentu od pre pet godina ideja pomenuta u zagradama i u kontekstu kontrarevolucionarnih ideja koje su se javljale. Nezavisno sudstvo je u svakom slu~aju pretpostavka ostvarivanja ne samo pravne dràve ili vladavine prava nego i modernog prava. Ostvarivanje ljudskih prava i sloboda doprinelo bi i re{avanju niza dru{tvenih problema kojima je jedan od uzroka bio autoritarni i rigidni i neracionalni pravni sistem i hipertrofiran

Documents

Pravne teme