58 PEČAT 04/2008

og 10. marta 2005. godine, Slobodan Milošević napisao je pismo ruskom ministru inostranih poslova Sergeju

Lavrovu, poslao ga preko advokata Zdenka To-manovića i ruske ambasade u Holandiji, a zatim se, do 17 časova istog dana, sa Momirom Bulato-vićem dogovarao o njegovom svedočenju. Uve-če se, kao i svakog dana, javio supruzi Mirjani Marković, a u svoje redovne obaveze za taj dan uvrstio je i brigu o svojoj partiji – SPS-u.

SPASITE PARTIJU OD LOPOVA Bilo je tačno dvanaest minuta do 11 sati kada mi se tog dana javio telefonom. Od mog izlaska iz zatvora, u maju 2003. godine, posle ”Sablje”, gotovo sva-kodnevno smo razgovarali telefonom, a neret-ko i po nekoliko puta na dan. U Ševeningenu sam predsednika posetio ukupno pet puta, što u društvu, što sam, a bio sam mu, kao što je po-znato, i svedok na suđenju.

Kada me je tog kobnog dana pozvao telefo-nom, bio je veoma nervozan i gotovo ljutit. Po-sle nekoliko uobičajenih rečenica i napomene

da mu uskoro u kancelariju stiže Momir Bu-latović, usledila je prava bujica nezadovoljstva zbog stanja u SPS-u: ”Vi tamo ništa ne radite. Upropašćavate tu partiju. Koliko stvari smo se dogovorili da uradite, a niste ni jednu jedinu završili, dok mnoge niste ni započeli. Uništavate tu partiju i dovešćete je do potpune propasti. Pa smenite više tog malog lopova, da bar sačuvate nešto od obraza i časti partije, ako je od toga uopšte nešto i ostalo!”.

Posle ovakvog izliva besa zamolio sam pred-sednika da se ne nervira, uz napomenu da trenut-no ima i prečih briga, a da bih ga umirio, rekao sam da će sve ostalo biti u redu. Nije prihvatio da ga smirim, rekavši da se on ”oseća odlično”. A potom je nastavio da na isti način govori o smeni ”malog ratluka”, jer ime onoga na koga se ovo odnosilo nije veoma dugo izgovarao, i pre ”afere kofer”. Ni ja ga, kao što vidite, ovde ne is-pisujem, ali prenosim svoj poslednji razgovor sa Slobodanom Miloševićem istine radi. I ni zbog čega drugog. Zamolio sam ga da o svim ovim problemima ne pričamo na ovaj način, nego da

Piše MILORAD VUČELIĆ

Kako je izgledao poslednji dan u životu Slobodana MiloševićaKako je izgledao poslednji dan u životu Slobodana Miloševića

Poslednji razgovor

Prenosim svoj poslednji razgovor sa Slobodanom

Miloševićem istine radi i ni zbog čega drugog

T

PEČAT 04/2008 59

se čujemo sutra ujutro, u subotu, pa da o svemu popričamo na miru. Nevoljno je prihvatio ovaj predlog, rekavši na kraju da će mi se obavezno javiti sutra posle devet časova, uz pomalo srdit, ali i šaljiv prijateljski pozdrav: ”Ajd’ zdravo!”.

Sutradan sam čekao njegov poziv sve do 10:30 sati, a potom sam otišao na groblje da obeležim godišnjicu smrti jednog od mojih najboljih pri-jatelja, Paola Valentija. Poziv nikad i nije došao, jer Slobodan Milošević više nije bio među ži-vima, što sam ubrzo potom i saznao. Slučaj ili sudbina učinili su da istog datuma u razmaku od dve godine izgubim dvojicu prijatelja.

JUNAČKO ZDRAVLJE Slobodan Milošević se nikada i na šta nije žalio, ni u vreme vlasti, ni u zatvoru. Nikada nije hteo da prizna da je bole-stan, čak ni onda kada je u pitanju bio običan grip. Jednom prilikom, posle dva dana teškog gripa i sa temperaturom od oko 40 stepeni, on je primio britanskog ministra inostranih poslova,Robina Kuka. Niko nije primetio da je bolestan. U čestim razgovorima iz Haga raspiti-vao se kako sam, kako su mi porodica i prijatelji, čak i pre nego što bih ja njega stigao da pitam za ”junačko zdravlje”, na šta bi usledio njegov, uvek isti, odgovor: ”Milorade, ja sam odlično”. Na to bih ja obično rekao: ” Pa, ako ste vi odlično, što me onda pitate kako sam ja? Ja sam u tom slučaju uvek fantastično”.

Jedan jedini put, mesec dana pred smrt, poža-lio mi se na zdravlje, opisujući simptome bolesti i smetnje koje mu ona pravi. Glumio sam tada iznenađenje, mada sam dobro znao za njegove tegobe, pošto mi je o njima u poverenju pričao moj prijatelj i advokat Zdenko Tomanović, iako Milošević nije dozvoljavao da se o tome govori.

Prilikom moje poslednje posete Ševeningenu, Milošević je posle tri sata razgovora izgledao veoma umoran i to se više nije moglo sakriti. Videlo se da mu je zdravlje narušeno. Priznao mi je tada, prvi put, da se ne oseća baš najbolje, ali je insistirao na tome da ostanem još, da priča-mo i družimo se. Prijale su mu posete prijatelja. U toku tih poseta dolazila je medicinska sestra, pod čijom je kontrolom morao da popije lekove koje bi mu donela. Tako je bilo prilikom svake posete, što opovrgava navode o tome da je on sam uzimao nekakve lekove koji su ga činili bo-lesnijim nego što je u stvari bio.

GDE SAM JA, SMRTI NEMA Pre nego što je uhapšen, bilo je mnogo prilika u kojima je bilo očekivano da Milošević pokaže izvestan strah za život. Na primer, prilikom sletanja na ženevski aerodrom upalila se guma na službenom ”falko-nu”. Plamen je pretio da zahvati čak i rezervoar sa kerozinom i samo je izvanredna umešnost pilota omogućila da se održimo na pisti i sletimo bez-

bedno. Prema našem avionu uputila su se odmah brojna vatrogasna vozila. Sve je izgledalo prilič-no dramatično, a Milošević nam je, sedeći uz prozor pored točka koji se zapalio, potpuno mir-no prenosio šta se događa. Prilikom iskrcavanja, on je hladnokrvno odbio da sa obezbeđenjem krene prvi, pa je iz aviona izašao lagano i među poslednjima.

Izuzetnu hrabrost, koja se ponekad graničila sa neodgovornošću, Milošević je pokazivao u mnogim situacijama. Jedna od njih bila je i ona kada je sa neverovatnom upornošću 1992. godi-ne ubeđivao pilota da zaroni ”još malo više u ma-glu” i sleti u Prištinu, kako bi predizborni sku-povi na vreme bili održani. Toliko je insisitirao na sletanju u Prištinu – uprkos jasnom protivlje-nju ne samo pilota, nego i kontrole letenja i svih službi – da je to izazvalo moju burnu reakciju, pa sam mu rekao da je to što čini nedopustivo i državno neodgovorno, što ga je naposletku ipak nateralo da odustane od svog po život opasnog nauma. Sleteli smo na aerodrom u Nišu.

U zatvoru nikada nije pričao o smrti, niti je ikada pokazivao malodušnost. Bio je uveren da će pobediti Haški tribunal, što je uverljivo i ubedljivo dokazivao celom svetu iz sudnice Haškog tribunala. Nije moglo da bude nikakvog govora o nekakvom samoubistvu ili samotro-vanju, kao što su to pokušali da proture njegovi neposredni ili posredni likvidatori.

U vreme svog predsednikovanja Milošević je neretko umeo da, komentarišući strahove i zeb-nje nekih svojih saradnika, citira ili parafrazira i poneku � lozofsku misao. U tim retkim prilika-ma znao je da navede i reči Lukrecija: ”Gde je smrt, ja nisam. Gde sam ja, smrti nema. Čemu brinuti?”.

”junačko zdravlje”, na šta bi usledio njegov, uvek isti, odgovor: ”Milorade, ja sam odlično”. Na to bih ja obično rekao: ” Pa, ako ste vi odlično, što me onda pitate kako sam ja? Ja sam u tom slučaju uvek fantastično”.

Jedan jedini put, mesec dana pred smrt, poža-lio mi se na zdravlje, opisujući simptome bolesti i smetnje koje mu ona pravi. Glumio sam tada iznenađenje, mada sam dobro znao za njegove

28. juna 1989. Održan miting na Gazimestanu, gde je obeležavanju 600 godina od Kosovske bitke prisustvovalo oko dvamiliona ljudi

6. decembra 1989. Izabran za predsednika Predsedništva Srbije

16 - 18. jula 1990. Osnovan SPS, izabran za prvog predsednika stranke

28. septembra 1990. Donet novi Ustav Srbije

9. decembra 1990. Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji ubedljivo pobedio. Zamrzao svoju funkciju u SPS-u

20. decembra 1992. Na prevremenim predsedničkim izborima nadmoćno pobedio

4. avgusta 1994. Izjavio da je odluka Skupštine RS da odbije mirovni plan Vens-Oven ”najteža odluka protiv interesa celog srpskog naroda”

21. novembra 1995. Potpisao, u ime RS, Dejtonski sporazum, čime je okončan građanski rat u BiH i osnovana RS-aU Hagu se do kraja borio za interese

države i srpskog naroda: Slobodan Milošević