BORISLAV PEKI

ODBRANA I POSLEDNJI DANI

Dragoslavu Mihailoviu

"Ali ve je vreme da odlazim,

ja u smrt, vi u ivot,

A ko od nas ide boljem spasenju,

to niko ne zna osim Bog."

(Platon: Odbrana Sokratova)

IZJAVA I KRATKA BIOGRAFIJA ANDRIJE A. GAVRILOVIA IZ

NOVOG SLANKAMENA, ZAKLETOG SPASIOCA DAVLJENIKA,

SADA EMIGRANTA U ZAPADNOJ NEMAKOJ. PRILOENA UZ

MOLBU ZA DOZVOLU DA SE NA TERITORIJI FNRJ SAHRANE

NJEGOVI POSMRTNI OSTACI. 1959.

MNCHEN, WEST DEUTSCHLAND.

Rukopis je odtampan bez izmena. Popravljene su samo one ortografske

greke koje misao ine nejasnom. Reenice koje su u zagradama Andrija

Gavrilovi je svojeruno precrtao, smatrajui ovaj postupak dovoljnim da

ih uini nevaeim. Shvatajui ih, meutim, kao neodvojive delove i ove

Izjave i duevnog stanja njenog autora, prireiva je uzeo slobodu da se,

u interesu istine, Gavrilovievoj volji ne povinuje. italac e prosuditi

koliko je bio u pravu. Odlomci prevueni debelim slojem mastila,

rekonstruisani su uz pomo jedne poznate kriminoloke metode.

Gavrilovievi navodi iz nemakog prevoda Platonove Apologije, prevedeni

su po srpskom izdanju "Kulture" iz Beograda 1970. godine, pod

naslovom PLATON DIJALOZI, u redakciji u prevodu po. g. dr Miloa

N. uria i g. dr Albina Vilhara. Moto je prireivaev. Dodajmo, najzad,

ovoj autobiografiji pomalo sentimentalan podatak da je Andrija A.

Gavrilovi 1960. godine umro, i da je kao osoba bez rodbine i naslednika,

koji bi njegovu poslednju volju sproveli, prema propisima Savezne

Republike Nemake, sahranjen na zatvorskom groblju u Mnchenu.

I

Kakav su utisak, gospodo drugovi, uinili na vas tuitelji moji, to ja ne

znam. Od njihovih beseda, ja, evo, gotovo i ne poznajem sebe: tako su

ubedljivo zvuale njihove rei. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu

kazali. A meu mnogim laima to su ih izneli, najvie sam se zaudio to

su vas upozorili da se morate uvati da vas ne prevarim, jer sam vet

govornik. Oni, dakle, ili su od istine kazali neto malo ili nita. A od mene

uete celu istinu. Ali vas, gospodo, usrdno molim i zaklinjem: ako u

mojoj odbrani ujete onakve iste rei, kakvim sam navikao da se sluim

u javnom kupatilu, kao i na drugim mestima, nemojte se zauditi. Stvar

je u ovome. ezdeset mi je godina i prvi put izlazim pred sud.

Sve do jutros ni pomiljao nisam da se ikome obraam, niti da dajem

izjave, mada su ih od mene jednako iskali, i gospodin porunik Kulman,

moj istrani, i dr Eugen Hamm, koga su mi po slubenoj dunosti

dodelili, jer nisam od ega imao da plaam odbranu, a bez nje se na

nemaki sud ne moe. Pa i drug Ozren, iz vaeg, odnosno naeg

konzulata, konzulata FNRJ u Mnchenu, Nemaka Zapadna, i taj je

svraao, ponude, duvan donosio i nagovarao me izjavu da napiem, i u

njoj, Erklrungu po ovdanjem, navedem kako sam svog dobroinitelja,

Tajnog savetnika g. Ericha Grubera, velefabrikanta, ubio zato to sam

odnekud doznao kakav je pokor za prolog rata pravio po vaoj, odnosno

naoj zemlji (dok se jo zvala Majka Srbija).

Mi im, od kako smo puku odloili, ne moemo nita, veli drug Ozren.

Njemaka ih jo puna ko oko. tite se, uvaju, gadovi, jedni druge. Ali ti

bi, stari, da nijesi seronja, mogao da uzbuni javno mnjenje.

Ko sam ja da uzbuujem javna mnjenja?

Ti si, stari, rtva faistikog terora.

Nisam ja otimam se niija rtva.

Jesi, stari, kako nijesi, samo si nesvijestan.

Dobro pristanem najzad ako i jesam, onda sam samo svoja, rtva

svoje lude glave.

A moga bi, uje, da si promuurniji, biti i faistika.

Moda bih i mogao velim samo ta e mi to?

Odjeknue.

ta ja imam od toga to e da jei?

Uzee se u obzir prilikom izricanja kazne, ne poputa on, navadio se

pa ne poputa. Mogu ti skinuti koju godinu.

Ne alim ja za godinama, drue Ozrene. Da sam alio, ne bih ubijao.

On me zagleda odovud, odonud. Tako me i zatvorski lekar merkao. Kao

da sam skrenuo.

Ti bi, kanda, da te dokusure?

Bar bih se jednom smirio kaem. A nije iskljueno da bi mi i bolje

bilo. Jer smrt je jedno od dvoga: ili je takva da onaj koji umre nije nita,

pa ni o emu i nema nikakvo oseanje, ili je nekakva promena i seoba

odavde na drugo mesto.

O emu ti to pria, stari?

Ako je smrt ono prvo, onda ti je ona, drue Ozrene, blagodat, jer nita

due od noi nije. Noi bez snova. A ako je smrt kao neka seoba odavde

na drugo mesto, i ako je istina ono to se govori da onde borave svi koji

su preminuli, kakva bi srea mogla biti vea nego se ponovo nai sa

svojtom, drue Ozrene?

Zavisi kakva ti je. Ja sam sa svojom etrdeset prve raskrstio jo. Mi bi se

i u raju klali.

Sad vidi kako stoje stvari.

Vidim.

ta vidi?

Da si manit! pijunu on. Zadribalda srpska!

Ali se ne predaje. Kad ne moe na jedna vrata, on partizanski na druga.

Nateemo se tako, to veli narodna, letnji dan do podne, a napolju, pa

bogami i u mojoj eliji, februar. Mraz stegao radijatore. Popravie, vele,

am folgeden Tage. U meuvremenu, ja od Ozrena pokupio svakake

Zeitunge" i Politike", turio ih pod koulju i pantalone, pa izdravam, a

on, sa krznenim okovratnikom, samo seva iz oka u oak. Dri miting,

para mu iz usta bije.

Nikako ne poputam, ali kriom mislim kako bi bilo kad bih se stvarno

uvalio u rtve faistikog terora. Poizdalje se raspitujem kako se rtva

postaje. Rekao bih da malo kasnim, petnaesta je godina posle rata. S

druge strane, ko ne bi pristao da se vodi kao tu greh?

To bi se ve uredilo obeava drug Ozren.

Ko bi uredio?

Drugovi veli apatom.

A ta bih ja sa svoje strane trebalo da doprinesem? (Znam da kod druga

Ozrena nita nije zabadava.)

Erklrung da sroi. Stvar je takva i takva. Ubio zlotvora iz osvete. Nita

vie.

A koga bih svetio?

I to bi se uredilo.

Nisam pristao. Da takvu izjavu potpiem, sve bi se strunilo. Ovako se sve

sloilo, ne moe biti bolje. Ako bih, pak, isposlao predstavku koju mi

drug Ozren potura, bilo bi kao da nita svojeumno nisam uinio, da se

sve opet sluilo kako su drugi smislili. A meni je uveliko ezdeseta, i ve

mi je dojadilo da u mom ivotu uvek biva kako drugi snuju, a ja da sam

kao stajaa voda, bara koja se uzmuka samo ako baci u nju kamen.

Hteo sam jednom i ja da imam re.

vabe me nisu upuivale ta da piem, osim izokola dr Hamm, i

otvorenije Oberleutnant dr Kulman, moj istrani. Samo da sednem i

piem, pa to ispadne.

A ova trojica kao da su se utrkivala. (ak je i na Spasitelj imao samo

jednog avola da ga smuuje, a na mene se ostrvilo tri.) Znali su ne

samo ta treba da izjavim, pa da se kurtaliem bede, ili je bar

prepolovim, nego i kako da govorim pa da mi se veruje.

Kao da je meni bilo stalo?

Posle, o Bogojavljenju, kad su mi petnaest presudili, jo malo pa punu

kapu, evo ga opet g. porunik dr Kulman, kome i ako porie, i ako

priznaje, ugoditi ne moe, takav je to nastran ovek. Stade me,

kukoder, ubeivati kako dui treba da olakam.

Dobro rekoh da olakamo.

So, endlich obradova se on, i ve iz torbe nekakve hartije vadi.

Samo ne znam ijoj, mojoj ili vaoj?

Tvojoj, natrlich.

Mojoj nita ne fali, Herr Oberleutnant, mojoj je dobro. Sehr gut.

Kako dobro, um Gottes willen, kad si ubio oveka?

Ba zato to sam ga ubio.

On se odmae, odskoi kao da ga je kopriva oarila. Vie e alostivno

nego strogo:

Mnogo si kae veliki zlikovac, stari. Roeni Totschlger! Takvoga u

praksi jo nisam sreo.

Ali sutradan evo njega opet. Navrnuo, toboe, da uje imam li na ta da

se alim. Danke sehr. Nemam. Dobijam li sve to mi sleduje po

propisima? Danke sehr. Dobijam. Postupa li se sa mnom po zakonu?

Postupa. Da li sam promenio miljenje u pogledu izjave? Nisam.

On navaljuje, ja se ne dam. Ni da ujem za izjavljivanje neu. Sto sam

imao, priznao sam i u zapisnik je ulo. Koliko sam sve protokola,

dometaka i umetaka potpisao, ni broja im ne pamtim. Sve se sloilo i na

roitu su svi bili zadovoljni to je sve tako zgodno, alles ist so

sichpassen, da se predmet ne povlai po viim suditima i troe dravne

pare. Na robiju sam osuen, bez olakotnih okolnosti. Naprotiv, kao

osobito oteavno mi je uzeto to sam ruku digao na oveka, koji mi se

jedini u tuini naao i to sam ga dokrajio "na naroito svirep nain". A

vi kaem pametni ljudi, jo niste sigurni jeste li osudili pravog ili

krivog! Pa kakav ste vi to soj, majku mu?

Pravniki rekao je g. porunik. Das ist ein Rechsstaat. A to vam

je kao da je kazao da je njihova Nemaka, Zapadna, prava drava. A

ne kao tvoja Srbija, gde su nae vojnike, i to zarobljenike, zatiene

Hakom konvencijom, umlaivali bez ikakvog suda.

Ne znam ja o tome nita, gospodine odriem. Ja sam odbegao i

nisam bio tamo gde su umlaivali zarobljenike zatiene Hakom

konvencijom. Ali, bie da su imali razloga.

Ti si, stari, crven! vie on. Ti si komunist!

Da sam crven, zar bih se potucao po Germaniji?

Jesi, stari, priznaj! I da ubije oni su te podboli, tvoji drugovi u

konzulatu!

Kakvi su oni moji drugovi? I niko me nije podbo ne dam se niko!

Pa to si ubijao?

Tako mi dolo. Pita li ko zato pada kia, to raste trava?

Ni trava ne nie iz neposejane zemlje, ako emo ve da filozofiramo!

ne da se ni g. porunik. Ne bi ti, stari, kakav si, sve to sam smislio,

nego te tvoji komunisti nauili, a sad peru ruke i putaju da za njih

ispata.

Nije tako bilo, Herr Oberleutnant.

Bilo je!

Nije, gospodine, ivi mi vi!

Kulman sputa glas, jedva ga ujem. Kao da se ne obraa meni, ve da

se sa mislima nosi:

A da je bilo, vidi, ne bi dobio ni pet godina. Moda bi se i sa uslovnom

izvukao.

Kako?

Uredilo bi se.

Znam kaem. Uredili bi drugovi.

On sunu na mene: Kakvi vraki drugovi, magare! Gospoda bi to uredila!

Napii Erklrung i navedi da si nagovoren. Ostalo je naa briga.

A ko me nagovorio?

Zna ti ko, ne pravi se lud!

Ne znam ako mi ne kaete.

Nemam ta ja tebi da kazujem izvlai se on kurvinski. Da ti kaem,

pa posle da pria kako smo te mi zabludeli.

Malo kasnije, ipak, ree da u konzulatu FNRJ ima mnogo ljudi. Moram

poznavati bar jednog, kada sam im sve oni znaju pragove obijao.

Znam jedino druga Ozrena. Iao sam kod njega zbog repatriacije.

Eto! zasja on. Taj te Ozren i nagovorio. Obeao ti bezbedan

povratak u domovinu ako ubije gospodina Tajnog savetnika.

udno, ispod jezika, i drug Ozren mi je predlagao da kaem da sam

crven. Nije, dodue, navaljivao da budem ba lan. Naprotiv. Rekao je da

nije dobro ni to sam Srbin, Jugosloven, a nekmoli jo i da sam

organizovan. Pri ovoj svetskoj situaciji, samo bi im jo to trebalo.

Ali bi veli sasvim lijepo mogao da bude radni ovjek. Ugnjeteni

radni ovjek. Najbolje: ugnjeteni radni ovjek koji se osvijestio.

A ta sam dosad bio? pitam.

Marva veli on. Kamen o vratu istorije.

Dobro odgovaram. Vie volim da ja visim o vratu istorije, nego ona

o mom.

Tako, otvoreno nita na sredu, ali je, po mome sudu, opet na crveno

izlazilo. Najpre me ubeivao da je moj dobrotvor, gospodin Tajni, ratni

zloinac, na spisku je nirnberkom, velim ti, i da bi ga oni, vai, to jest

nai, novovci i pojevci, pouzdano likvidirali, da kuak nije na vreme

utekao. Odgovorio sam da o tome pojma nemam, da je prema meni g.

Gruber vazda dobar bio i da prema meni nikad nije bio ratni zloinac, te

da mi, isto tako, nije znano je li ratni zloinac bio prema kome drugom.

Kad ti mi velimo, onda je bio.

Moda je i bio, koga briga, ja mu svakojako nisam skutove dro.

Dabome da je bio. Iz teftera nuno proizlazi da je bio.

Kakvog teftera?

Dravnog. Drava ti je, stari, jedno veliko preduzee. Ako hoe da se

odri, mora o svojoj robi uredno knjigovodstvo da vodi. Za svakog

graanina stavku da ima.

Gospodin Tajni, Gruber, nije graanin.

Ali nas je lijepo zaduio, pa smo ga zaveli kao poasnog. I za tebe je

imamo, Gavriloviu, ne boj se.

Lepo kaem. Sad moete da me otpiete iz evidencije.

Nikad mi nikoga iz evidencije ne briemo. I ne jedi govna, stari, bez

prijeke potrebe. Ako se dokae da ti je Gruber likvidirao koga od svojte,

sud bi to u obzir i dispozitiv uzeo. Moda bi se provukao ko pas kroz

rosu. Sa deset godina bi kapu mogao da nakrivi.

U ezdesetoj se kapa ne krivi, drue Ozrene.

Izao bi u sedamdesetoj. Mogao bi se bar u rodnu grudu ukopati.

I to je neto priznajem. Samo, ta mogu kad mi nikog nije ubio.

To bi se uredilo.

Kako?

Lijepo. Zato postoji Aparat.

ta moe Aparat kad nikog nisam ni imao.

Nije te, valjda, grom iz kamena iskresao?

Imao sam, istina, majku, ali je ena umrla etrdeset tree, kad su nai

uzeli Staljingrad.

Vidi, gad ti je majku ubio.

Umrla stara od creva. Zapetljala joj se creva.

I to bi se uredilo.

Ne vredi kaem. Ne mogu oveka da obeujem. Bio mi je kao otac.

Posao mi u najveoj krizi naao. Kod sebe me, tako reku, primio. Nije

oveanski da ga mrtvog prljam.

A po elu da ga raspali, to si mogao, to je bilo ovjeanski? I kako je to,

jebem ga, bio dobar kad si morao da ga ubije?

A, to su me i drugi pitali. Za jednu se icu zakaili: Je l' ti bio dobar?

Jeste. Pa to si ga onda ubijao? Ama, kaem vam, ljudi, neto je naroito

bilo izmeu nas. Jesu li pale rei? Nisu. Bilo je neto gore. ta je bilo? To

vam ne smem rei. Zato ne sme? Zakleo sam se. A vi sudite, na robiju

aljite, ubijte, radite sa mnom to hoete, samo nita ne pitajte. Muka je

bila lino moja, a on, ovek, nita sa tim nije imao. Uvek je prema meni

bio dobar.

Ne moe poslodavac biti dobar veli Ozren da jebe oca!

Ovaj je bio.

Bio je kapitalistika krvopija.

Nije, drue Ozrene.

Vampir ti od plate zakido, u sindikat te nije puto, ko pas te gonio, krv ti

na pamuk pio! I zato si ga ubio! Ubio si ga kao neprijatelja radnijeh

masa.

Nisam! kukam. Ne vredi da se za radnu masu hvatam!

A mogao sam da se za radnu masu uhvatim i iz ovoga neoteen da

isplivam. Moda verujete da je presuda i pala zato to nisam imao

onakvih rei, kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odluio da se sluim

svim sredstvima, samo da izbegnem kazni. Nipoto. Osuen sam,

dodue, zbog nestaice, ali bolje bi bilo da govorim onakve stvari koje je

najpri-jatnije sluati: da plaem i jadikujem i druge mnoge stvari da

radim i govorim, koje su mene, kako ja mislim, nedostojne.

I tako, izjavu ne htedoh da piem, ni kad su mi robiju izrekli, ni kad je

apelacija presudu potvrdila, a ni kad su me na ekanje izvrne u sudski

zatvor preveli.

Inzwischen, namor i dran, nije dr Kulman prestao u eliju da navraa i

da me nagovara. Sve jedno pa jedno: napii, dui olakaj! Kanda je pop,

a ne policajac. A ovde su vam, u Germaniji, policajci kao nai popovi po

palankama. Sve bi, do sitnih creva, da znaju. Kroz svaku iglu da su

konac.

A to vi stalno kod mene, Herr Oberleutnant? ta jo hoete?

Istinu.

Koju istinu? ta je istina? Konac. Tanak konac. Celog ga kroz uicu nee

prodenuti.

ta si ti, Gavriloviu, filozof ili budala?

Oboje. Ali nikad ne bih postao filozof da najpre nisam bio budala.

A ivota ti nije ao?

Zar sam ja iveo, pa da znam?

Izjavu, dakle, nisam dao. Ni molbu za ublaaj isposlao. emu da je

aljem? Kako je ispalo, meni je pravo. Najzad sam dobio re i hteo da je

kao ovek zadrim.

Ali i tu se, opet, utrpao moj branitelj, dr Hamm, avo ga odneo. Kao da

su se dogovorili. Kad me jedan iz ruku pusti, drugi se ve tu nae da me

prihvati. Sojuzila se doktorska gospoda Kulman i Hamm sa konzularnim

drugom Ozrenom. Njima ne smeta to je on komunista, a njemu, bar za

ovu priliku, nije na ulju kapitalizam. Presipaju me iz ruke u ruku, kao da

sam trunje skupe rude, za koju je teta da se, izmeu paragrafa,

uzaman raspe, a da prethodno ne pozlati kakav visok dravni cilj.

Iako nisam iskao, ak mu i izrekom zabranjivao, dr Hamm je, po svojoj

glavi, samoinicijalno, molbu za ublaaj sroio. Te osuenik je ve

vremean ovek, godine mu i same izrekle onu najteu, besprizivnu

presudu. Te dugo je ovek izvan svoje zemlje, a opet, prekratko u

nemakoj civilizaciji. Pometen je, nesrenik, sehr geehrte Herr Richtern,

potovana gospodo sudije. Kao da sam lud, ta li, tako je napisao. I jo,

od rei do rei, da sam "nepripremljen bio izloen pritiscima jednog

visokoindustrijalizovanog drutva". Imam prepis kod sebe. Po tom

prepisu, ja sam tek onomad sa drveta pao. U umi sam roen, a ne u

varoi, koja je imala i kinematograf, dodue, samo preko zime. Balkan je

to, sehr geehrte Herren. Divljina. Setite se samo, veli, kako su bestijalno

posmicali Njegovo carsko i kraljevsko nadvojvodstvo Ferdinanda i

njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu, desetsto etrnaeste. Ta oni su, kad

smo ve kod narodnih obiaja, i roene kraljeve kroz dvorske pendere

strmoglavljivali! Haku konvenciju nisu potovali. Za rata se kao kurjaci

meu sobom klali. I ovde, sehr geehrte Herr Richtern, zloupotrebljavaju

nae gostoprimstvo da svoje obraune nastave. Kao da naih zakona

nema, ili da za njih ne vae. Pa ako emo pravo, veli dr Hamm, i ne

vae. I to je ona sutastvena injenica koju je prvostepeni sud prevideo,

donevi presudu. Za njih, to jest za nas, naime, vae drugi zakoni. Bio,

kao, neki ovek, poglavar, koji se zvao Dukaini. Ja, meutim, za

takvog nikada uo nisam, pa sve mislim da ga je Hamm za kratkorone

potrebe albe izmislio, raunajui, valjda, Srbija je bogu za leima, ko e

proveravati! I taj je Dukaini napisao zakon, po imenu Lex, po kome

je njima, to jest nama, dika i ponos uvreenu ast krvlju oprati. A ako to

ne uinimo, ustuknemo li, bivamo pred graanstvom doveka osramoeni.

Zato je, potovana gospodo sudije, moj branjenik Andreas Gavrilovi

to sam ja morao da ubije poiveg Herr Geheimer Kommerzienrata

Grubera, ako nije hteo da se "u svom primitivnom svetu kao ovek i

mukarac definitivno diskvalifikuje", pa se moe i mora uzeti "u svetlosti

najnovijih istraivanja primitivnog plemenskog mentaliteta", da ga nije

ubio on, to jest ja, ve da ga je ubilo varvarsko stanje duha i obiaja u

kome njegovi sunarodnici jo ive". Eto ta je sve taj dramoser u albi

nadrobio. Kao da sam tek iz Arnautluka, tako me je crno opisao. Iako,

vidi se, za moje dobro, za ono to je, ne znajui istinu, mojim dobrom

smatrao.

A kad sam ga pitao zato se na presudu on alio kad sam ja, njen trpilac,

zadovoljan, rekao je da se tako mora i da je takav Gesetz u Nemakoj

Zapadnoj. A Gesetz vam je kod njih Zakon. Gesetz Zakon, a Gesetzbuch

Zakonik iz kojeg ga itaju. Iz kojeg su proitali i mojih petnaest godina. I

on mi je, kao dr Kulman, ponovio da je ovo pravna drava. Das ist ein

Rechtstaat.

Nisam se bunio. Ako im je takav Gesetz, kakva je hasna da se bunim?

Meni je bilo vano jedino da u glavnoj stvari, to se ubistva tie, ostanem

vodilac, a oni neka piu akta i podneske.

A evo me, ipak, sedim u eliji i izjavu piem. I to sam od sebe. Ve su bili

ruke digli od mene. Videli da ne vredi dangubiti sa budalom.

ak je i drug Ozren iz konzulata FNRJ u Mnchenu pljunuo i kazao:

Crkni na robiji, oca ti jebem, kad si budala!

Paklo cigara, to ih je doneo, uze pre nego to ode. Valjda mu bilo ao

da duvani smetenjaka. Ali, video sam da mu je bilo krivo. to smo

zemljaci, jamano. Ono paklo cigara ostavio je kod straara da mi ga on

da.

Dr Hammu je takoe bilo teko. Izdirao se na mene onoliko. Samo to

me uio nije. Svata mi je u lice kazao. Da sam nitarija i magarac.

Dummkopf. Du bist ein Balkanischer Dummkopf! A kad sam ga pitao to

se potresa i galami, kad su moje a ne njegove godine u pitanju, ja u da

robijam, nee on, ree da ne mari da se kroz njegovu kancelariju u

zatvor ide. To mu rui ugled u ariji. Mogli smo, veli, da se izvuemo sa

pet godina.

Kako?

Da si me sluao i s uma siavim se inio. A to ak ni la ne bi bila. Jer ti

i jesi lud. Dii ruku na hranioca, zaklati kokoku koja ti nosi jaja, to moe

da uradi samo jedan serbische Dummkopf.

On mi duvan nije ostavio, nije ovek puio. Otiao je za drugim brigama.

Tamo, ree, "gde u imati posla, moda i sa veim zloincima, ali

svakako ne i sa glupljim".

Jedino gospodin Oberleutnant Kulman nita nije kazao. Merio me onim

vodenastim oima i vrteo glavom. Kao, nita ne razume.

I nije razumeo. Niko ovde nita nije razumeo.

A ovo to protivno nameri piem, nije to mi je jutros, zorom saopteno

da je advokatova odbijena, ona sa Francetom Ferdinandom, Dukadinijem

i takvim izmotavanjima, i da za mene, kako rekoe, nema vie pravnog

leka. Nije to razlog. Razlog je to sam jo za vreme istrage otiao u

zatvorsku itaonicu. Soba golema lagum. Svuda unaokolo knjige u

rafovima. Nikad toliko knjiga na jednom mestu nisam video. Cunjam,

listam, traim neto sa slikama. Ima takvih knjiga, ali njih tek ne

razumem. To su umetnike slike, objanjava mi bibliotekar. Kakve slike,

kad na njima nema ta da se vidi? Bilo i gotinih izdanja. Goticu ne

znam. Jedva sam i sa nemakom latinicom nakraj izaao. Morao sam

zbog knjigovodstva. Odjedared vidim knjigu, po naslovu bih rekao sudski

sluaj. ODBRANA I POSLEDNJI DANI SOKRATOVI, od nekog Platona.

Uprepastim se. Nije mogue! Platon je bio moj prota iz Novog

Slankamena. Da je za pevnicom skladno pevao, i da je kod ena na glasu

bio, znam. Ali, knjige da je pisao, nisam uo. I nije, dabome. Pogledam,

narodski jezik bez ikakvih zavrzlama. Daj da se vidi ta je i moe li se

odatle kakva korist izvui. Pogotovu to je re o odbrani pred sudom. Ja

se, dodue, nisam branio, ali opet, nije naodmet znati kako to pametni

ljudi ine. Dobijem knigu da je ponesem u eliju i proitam je nekoliko

puta zaredom. Ustanovim odmah da mi je taj Sokrat sabrat u nevolji.

Optuen na pravdi boga. Sokrata tuili to ne veruje u bogove u koje

veruje drava, nego u druga bia, demonska. A mene isto tako, samo za

vreme rata, da sam se sa avolom svezao. Razlika je bila, naravski, to

se taj Sokrat estoko branio, a ja nisam. Ali mu je toliko i inilo. Obojica

smo osueni. On ak i na smrt. Morao ovek ispiti otrov od kukute.

itajui tako njegovu besedu, doe mi na um, zato i ja da ne zapiem

negde istinu o mom sluaju. Kad budem umro, da se ne izmilja. Tu je,

dakle, bio povod pisanju, a ne u traenju pravnog leka, jer ovog, kako

rekoe, nije vie bilo. Mora se na robiju, ali dan i as jo nije izabran.

Dok se dogovore. U tom pogledu nemam ta da brinem. Svi kau da se

ovde izvrna ne eka dugo. Ja i ne brinem. Odavno je prolo vreme kad

sam brinuo. Nita drugo ni radio nisam, nego po itav dan brinuo.

Ne bih ni sad uzeo da piem da nisam u glavu uvrteo da se u zemlju

vratim, makar i u mrtvakom sanduku, a Sokratova odbrana me nauila

kako najbolje da to postignem. O nainu ja sam se ve i ranije kod druga

Ozrena raspitivao. Doznao sam da uz molbu moram priloiti i kratku

biografiju: ta si sve i gde si sve radio, koga ima u inostranstvu i ta su

sve i gde su sve ti u inostranstvu radili. (Takve kratke biografije ja sam

za druga Ozrena ve u vie mahova pisao. Sit sam ih se napisao. Njemu

nikad dosta. Sve podatke proverava, uporeuje, reeta. Te ovde si ovo,

a onde ono napisao! Te u proloj si biografiji u Hanoveru proveo dve

godine, a u ovoj samo dvadeset tri meseca! Gde si se, mutljago

emigrantska, jedan mesec denuo, i ta si u njemu radio? Bio sam toliko

zabrljavio da vie nisam znao ni gde sam roen, ni kako se zovem.)

Ovo moje pisanje nee biti kratko, jer ni moje zlopaenje nije bilo, i jer

neu da priam samo gde se ta dogodilo, nego i zato se dogodilo, i ta

sam ja, Andrija Gavrilovi, lino o tome mislio.

Jer, kakav su utisak uinili na vas tuitelji moji, to ja ne znam. Kao ni

onaj Sokrat to nije znao. Od njihovih beseda ja, evo, gotovo i ne

poznajem sebe: tako su ubedljivo zvuale njihove rei. Pa ipak, rekao

bih, nikakve istine nisu kazali. A meu mnogim laima to su ih izneli,

najvie sam se zaudio onoj gde su vas opominjali da se morate uvati

da vas ne prevarim, jer sam vet govornik. Oni, dakle, ili su od istine

kazali neto malo ili nita. A od mene uete celu istinu.

im se raulo da sam se predomislio, dotrao je g. porunik dr Kulman,

nosei partanu hartiju, pero i mastilo. Doneo je jo nekoliko pera za

rezervu i crvenu kou, mekanu kao obraz, da je pod pismo podmetnem.

Sve je oko mene poskakivao: da li mi je udobno na zatvorskom banku, bi

l' moda jastue? Pije li mi se kafa? San, veli, rastrojava panju, pa e

narediti da mi lone kafe uvek bude spremno. I premda alkohol nije

doputen, on e ispitati moe li se i u tom smislu neto za mene uiniti.

Nikako da me se mane. A ja, opet, nikako posla da se latim. Otiao je tek

kad sam zapretio da u da reteriram ako me ne ostavi na miru. Sa vrata

mi je savetovao da nipoto ne urim, nije krava na nogu stala, nego da

sve lepo po redu ispripovedam, kao da su me tek sada sa Ammerseea

priveli, ali da pri tome za ivu glavu ne zaboravim pomenuti Ozrena iz

konzulata, ja ve znam u kom smislu.

Dolazio je, razume se, i dr Hamm. Preporuio mi je da priliku iskoristim, i

nau stvar moju, naime, koju je on odnekud i svojom smatrao u

dobrom pravcu uputim.

Sluaj, Andreas rekao je najbolje da stavi kako si kritinog dana

bio indisponiran.

ta vam je to? pitam.

berspannt. Izvan sebe. Lud. Moe rei da te esto boli glava.

Pa i boli me.

Eto. Stvar je jasna. Herr Geheimer Kommerzienrat te grdio zbog

neoienog bazena, ti si se pravdao nesnosnim bolovima u glavi, on je

tvoje objanjenje osporio, dolo je do rei, ti si ga neim izazvao i on je

uzeo da te mlati tapom.

I onda?

Onda si mu ti, inae berspannt Mensch, zbog uvrede i onih

Dukainijevih zakona, tap oteo i u hrvanju mu glavu njime rascopao. Ali

se ti toga ne sea, ne zna ta si radio, mrak ti je na oi pao i nichts ne

pamti. Osvestio si se tek u policiji.

Opet je drao besedu o Balkanu i primitivnoj mentalnosti, nemakoj

civilizaciji i ostalim glupostima, a onda je otiao, rekavi da e od sada

navraati ee.

Kao trei svratio drug Ozren iz vaeg, odnosno naeg, konzulata. (Taj mi

se vie od svih na glavu popeo. Prava pravcata uma!) Cigare doneo, da

mi se nau dok mislim. Odmah sa vrata je rekao:

Nemaj brige, stari, znam kako emo!

ta ti zna?

Znam kako je bilo, kako si ga ubio.

To znam i ja.

Nita ti ne zna, stari, ko vo!

Pa mi onda o n ispria kako sam j a ubio gospodina Grubera. S time ne

bih da vam dodijavam. Dobri Ozren je sve to izmislio da me spase, a i

zemlji, uzgred, da doprinese.

A opet, to da ne ispriam?

Ja uevan nisam. Nisam Sokrat. Neku crkavicu od kole imam. I glavu.

Za ovu stvar dosta. Ko je za ta, toliko vidim. Vidim, naime, da drug

Ozren nije ni za ta. Za konzulat zaelo nije. Ni svetu da se pokazuje. Za

po kui, ne kaem, moe da poslui. Ali granicu da ne prelazi. Ni do

Trsta. Nemaki govori, u redu. Samo se nikad ne slae u rodu. Stalno mu

itu da ponovi to je rekao. Dok se vabe sumou, svaku re tri puta

mora da ponovi. Tumaa uvek sa sobom vodi. On veli da je to propis u

diplomatiji. U vremenu, toboe, da se dobije. Neka mu bude. Ali ja

mislim da je to zbog toga to ne zna nemaki.

On e kad-tad zemlju u neka govna uvaliti. To je gotovo. Pa i ako se ne

brojim kao graanin FNRJ, ipak je to moja rodna gruda i stalo mi je do

nje. Dunost mi je na sredu sa istinom. A istina je da Ozren za

diplomaciju nije. Jedva ako je da uva konzulatsku kapiju.

A za cigare mu hvala, ko bratu, mada ih je u ljutini pola izgazio.

On, dakle, ree da nita, ko vo, ne znam.

Dobro rekoh. Ne znam.

Sa zamlatama ne koristi da se preganja. Bolje ih pusti da se istutnje.

to pre izgovori to mu je na srcu, pre e i otii. Onako bi se, jamano,

razgoropadio a umeo je da urla kao fabrika sirena pa mi i duvan

uzeo. A duvan mi je trebao vie nego hleb. Bez njega nisam mogao da

mislim pametno.

Je l' bio neki bife gdje te pas primio? pita on.

Jeste kaem, ovei. Sve boca do boce.

Gut radosno e on. Znai da te primio mrtav pjan.

Ama, drue Ozrene, taj nije pio. Porodian ovek. Do ugleda drao.

Takvi su najgori, znam ih dobro. Imam ja takve i u konzulatu. No, nee

dugo, nee. Ti piju kradom, osobito ako ih to grize.

ta jednog tajnog savetnika ima da grize?

Kako ta? Ratni zloini, razumije se. Zbog toga se i pjanio. Kad si doao

bio je pjan ko svinja.

Nije kaem ali da vidimo na ta bi to izilo.

Jeste, bio je, i ne blesavi se, boga ti jebem!

Ne blesavim se, nego hou da se zna kakav je to ovek bio i da moje

ubistvo nikakve veze sa njim nije imalo.

Kakav je bio? Bio je takav nikakav. Samoiv. Oktopod. Sam je pio,

tebe ni ponudio nije. Ni da sjedne te nije pozvao.

U urbi je bio. Ni on nije sedeo.

Nego je, gad, stojeki stao da te vrijea i da ti psuje mater boljeviku.

A to meni da psuje mater boljeviku? Moja stara je bila dobra i

pametna ena, nikome zla nije nanela.

Zato to si iz Fenereje i to ga podsea na one koje je pobio masovno.

Ne znam ja da je g. Gruber ijednog oveka masovno ubio.

Mrzeo te, to je logino.

A to me onda kod sebe drao?

Ba zato.

To je, onda, neto vrlo zamreno.

I jeste. Ja sam na kursu uio da su svi zloinci naopako svedeni. Stalno

se vraaju na mjesto zloina.

Ama, ja sam rtva. ta u ja na mestu zloina?

To i za rtvu vai.

Sad razumem.

I vrijeme ti je bilo. Stvar se razvijala brzo. Vikao je da je i tebe trebalo

umlatiti, ko i ostale komunistike svinje. Da vas je sve postrijeljati

trebalo. Onda je poeo da se hvali koliko ih je svojom rukom pobio. A

cijelo se vrijeme smijao, krvolok. Osobito kad je priao za ene i djecu.

Ima li ti, Andrija, djece?

Imam kaem. Jedno. Ali mi je kao i da ga nemam.

Gut veli Ozren. Onda e najbolje biti da se malo sladi kako je

zapovjedio da se tamo negdje, vidjee se ve gdje, neka konoba zapali.

Kua gori, na vrata ispada ena, i sama jo dijete, nosei u rukama

muko edo, a on, zvijer, nareuje da se djeak u oganj pred majkom

baci. Poslije je, razumije se, i nju likvidirao. Metkom iz parabeluma u

potiljak. E, tu je puklo. Kvrc. Tu se tebi, stari, smrklo. Dovatio si tap i

isprebijao ga namrtvo. Poslije si ga smlaenog u bazen bacio.

Takav je bio plan druga Ozrena. Moje je bilo samo da ga itko prepiem,

a ostalo e svriti javno mnjenje. Spasao bih se robije, a i zemlji od neke

vajde bio.

Od kakve vajde, za boje ime? pitam. Da se snaem u visokoj politici,

ne mogu.

I te od kakve! veli drug Ozren. Savija se oko mene kao mlada loza.

Sve govori ispod glasa, boji se da nema meu straarima koji

Volksdeutscher da zna na jezik, pa da mu plan pomuti. A taj njegov

strah, i sve to mi je tom prilikom natruao, sasvim me je uverilo da on

nije za konzulat FNRJ, nego za duevnu, i da e, ako se pusti, jednom

stvarno napraviti golem meunarodni rusvaj. Vode se veli teki

pregovori oko naknade tete rtvama faistikog terora. Nijemci, gadovi,

zateu. Izvlae se i mute cifru koju smo podnijeli, milion osamsto hiljada

dua, samo mrtvijeh, da se obogaljeno ne rauna. Arbitrau zahtijevaju.

Kau da smo se to mi bratski, meu se, potukli, pa sad sve to je igdje

izginulo, a i od starosti i bolesti mrcuknulo, na njihov konto tovarimo. U

reparacioni spisak da smo unijeli ak i domae izdajnike, to smo ih u

Sloveniji, kod Bleiburga, i kroza Bosnu etrdeset pete, likvidirali a

neto malo zbilja i jesmo da smo upisali sav ivalj to su ga poklali

etnici, ustae, ljotievci, dobrovoljci, SDS, balisti, ljama kakvog sve nije

bilo, i sam zna, i da oni, sve i da su htjeli, ne bi, za etiri godine,

dospijeli da potuku toliki narod. Ni za etiri, ni za etrdeset. A nama,

drue Andrija, novci trebaju. Zemlja razruena, planovi petogodinji

golemi, dostii i prestii, elektrifikacija i industrijalizacija, neemo majci

vie da budemo imperijalistika kolonija, da iz nas izvlae olovo i

balvane, a para niotkud, etva kurva opet podbacila, Rusi nas zajebali, a

Amerikanac daje na takice, tek da ne svisne; pa se sad razvijaj u

budunost, ako moe. Vidi li o emu se radi drue Andrija?

Vidim da je muka velim ali ne vidim kako se u tu politiku ja

udevam.

Kao svetski proletarijat. U pitanju je drava radnika i seljaka, a ti si,

drue Andrija, radnik.

Ja sam zakleti spasilac davljenika bio kaem. Ne znam u ta

spadam.

U proletarijat, razumije se. Ali ne dii nos.

Ne diem, samo ne znam kako da pomognem?

Lijepo veli Ozren. to se o ratnim zloincima vie pie, nama je

bolje. Javno mnjenje da uzbudimo, Nijemce da smekamo. Pii zato to

ti se kae, stari, i ne brini. Poslije i onu molbu za ukop moe sainiti. Ja

u se lino za tvoje tijelo zauzeti.

A ako ne napiem kako si rekao?

Onda nam ni mrtav ne dolazi.

Eto, to sam hteo da o drugu Ozrenu saznate i da prema tome shodno

postupite.

Sasvim sam obrekao da u postupiti kako su od mene iskali, a, u stvari,

svoje sam terao.

Najzad su me na miru ostavili. Osim redara sa hranom niko vie nije

dolazio. Jedino su buu otvarali da vide kako napredujem i treba li mi

ta. Naredio im sigurno g. Oberleutnant dr Kulman.

A bilo je dogovoreno da lino po izjavu dou. Kulman je kazao da je

nikako po kljuaru ne aljem, nego samo u njegove zvanine ruke

predam. Doi e i dr Hamm, jer sam je i njemu, kao svom branitelju,

obeao. I drug Ozren iz konzulata FNRJ u Mnchenu, zaelo. Da je

njemu, nipoto Kulmanu i Hammu, uruim, tako je bilo uglavljeno.

A ja je, vala, neu dati nikome. Ni Kulmanu, ni Hammu, ni Ozrenu.

Turiu je u plavu kovertu, koju u zapeatiti, sa opomenom da je niko do

moje smrti ne otvara, a kad izdanem da se omot avionski ispoalje u

Beograd, u Maralat.

Also, sve e se zavriti kako mi je sueno i kako je najbolje za sve.

Dokonae se ovoga puta po mojoj volji, a ne po tuoj, kako me je do

sada zapadalo. Uvek su me nekud vukli drugi, uvek se sa mnom neto

radilo, a ja sam samo stajao i gledao ta se ini. I ima ivot, i nema ga.

iv si, dodue, ima, dakle, ivot, ali na ubre moe da ga baci kad

nije tvoj, kad ti njime ne kormani. Sad mi je kormilo u ruci. Drim ga

vrsto, sa obe ruke, i dokraja ga isputati neu. Pa ta bude da bude.

Jo je pravo da kaem da, premda kriv nisam, ipak sam ja sve ovo

zasluio. Zasluio sam da mi se desi, pa mi se, evo, i desilo. Moj otac je

bio prost i nekolovan ovek. Bio je ribar, pravi vodenjak, a vele da voda

ini oveka vidovitim mene, bogami, nije takvim napravila, inae ne

bih sedeo u apsu u priama se vraevi uvek kraj izvora nalaze, a zna

se, to je voda vea na vee te razmiljanje nagoni. I moj otac je bio

miran i tuan ovek. Nikad ga niste videli da se srdi ili raduje. Oticao je,

da kaem, kao ravniarska reka u kojoj je ribario. E pa, on je obino

govorio da je srean samo onaj ovek koji dobije ono to zaslui. Bilo

dobro, bilo ravo. I da je srean samo zasluen ivot. I prav i naopak.

Takav e, po svoj prilici, biti i moj.

Ovo to me je sada stiglo nije pusta igra sluaja, nego je oevidno da je

za mene bolje da ve sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me

nikakav unutranji glas i nije zadravao, i ja, to se mene tie, nisam ljut

na one koji su me osudili. Bez njihove presude ja bih imao samo jo

godinu da proivim, i samo za kratko vreme elja bi im se ispunila. Da se

ja ne srdim to mi se to dogodilo, i to su me osudili, pomau i neke

druge okolnosti.

Otuda se, da znate, nipoto ne branim radi sebe, kako bi to ko mogao da

pomisli, nego radi vas, da me i vi ne osudite i da se na taj nain ne

ogreite o dar koji vam bog dade.

II

Zovem se Andrija Gavrilovi, od oca, poiveg Andrije, zvanog "onaj

vodni", jer u naem kraju bee i ovek istog imena i prezimena, koga su

zvali "zemni", i matere, po. Bojane, roene Krstuki, iz Novog

Slankamena na Dunavu, Srez mitrovaki, Okrug sremski, NR Srbija,

FNRJ. Ali me ovde u tuini prekrstie u Andreasa, te se pod tim vapskim

imenom vodim u njihovim knjigama, sudskim protokolima i dokumentima

za socijalno i boravak, a ovu izjavu piem iz gradskog zatvora u

Mnchenu Nemaka, Zapadna gde ivim od jeseni 1944. godine,

to e rei, etrnaest leta, pet meseci i kusur dana, raunajui i ovaj.

Pre toga sam u Lbecku iveo, a jo ranije u Hanoveru i Hamburgu. I u

Travemndeu sam se obreo, ebenso. Kao to se zna, Travemnde je

njihovo gospodsko letovalite na Baltiku ja lino sam se tamo

skoanjio a na moru, samo drugom, Severnom, Hamburg je, mada se

to na karti ne vidi estito, u prirodi jo manje, tako je tu more usukano.

Kao da su jezero razvukli, pa ga uz dno luke zalepili. Uz reke su im i

Frankfurt i Mainz, gde sam, takoe, nakratko, boravio. O svemu tome,

gde sam obitavao i ta radio, ja sam u vie prilika drugu Ozrenu iz

konzulata u Mnchenu podneo raport, a da nita zabaurio nisam (manj

ako nisam od silnog ponavljanja to dodao). Proveriti se moe da nisam

prikrio nita od onog to me zadeavalo od kako me maler, a i moja luda

glava, poterae iz Srbije i sa njenih voda.

Na vodi sam se rodio, na vodi odrastao. Otac, Andrija, bio je, kako

rekoh, ribar, no sudei po naem pealnom ivotu, ulov ga ba i nije

hteo. Majka je morala da se ispomae ijui po kuama. Bie, meutim,

da ni nju nije htela igla a ta se u ono vreme i ilo tek i mi deca

moradosmo u najam. Pomagali smo ocu i drugim ribarima oko mrea.

Odravali smo i krpili mree stajaice-vojge i samarice ili arae, od

iblja pleli vre i raspetljavali erence. Drugim ribarima i kojekako, ocu

naem nikako. Moda dole takve sezone da riba ne trza, ma kako je

lovio. Posle sam i sam doekao da me srea nee, pa sam pojmio kako

je bilo ocu, a onda nisam, nego sam mislio da je nesposoban i da u se

ja, ma ega se prihvatio, od njega bolje snai.

kole nikakve nisam zavrio. Sve to od nauka imam, dobio sam

samouno. Poao sam, dodue, u osnovnu, ali izbio prvi svetski, te mene

izvadie da argatujem kod seljaka. Oca, naravno, odmah u kadar. Majka

vie nije imala kome da ije, nikome nije bilo do kinurenja. A i mi ne

znam koliko smo forinti dobijali. Posao za konja, ne za oveka. Otada

sam omrzao zemlju, oima nisam mogao da je vidim.

Na Ceru oca zarobie vai, to jest nai. Odmah pree u srpsku vojsku, ali

puke ne stie da opali, pri povlaenju dobi pegavac, jedva se iv i

prepolovljen izvue. Kad se rat zavrio (i bila proglaena naa dina

Kraljevina), on se vrati kui i produi da ribari. Oporavio se nije nikad,

uvek je izgledao usahnuo i kao da mu ni do ega nije. Jednom ga

vetrutina nasred reke zatee i udavi. Nije znao da pliva. Onda mnogi

nisu umeli da plivaju, ak ni ribari. Reka ga je izbacila tek posle tri dana.

Jedva ga prepoznasmo. Majka ga je prepoznala, ne znam po emu, nije

kazala. Samo je rekla: to je. Kako je izgledao, nikad zaboraviti neu.

Voda ga je sasvim sastrugala i isprala. Doao plaviastobeo, kao da se

ukvario. To je vienje, mislim, na mene mnogo uticalo da se opredelim

za ovu profesiju.

Ja se onda zamislim. Vidim, ostanem li, ceo u ivot straiti za tuina

rintajui. Napustim i kuu i Novi Slankamen i obrem se najpre u Zemunu,

pa u Beogradu. Najzad se skrasim u jednom gradu, ne da mi se ni ime

mu pomenuti, eno ga u zapisnicima druga Ozrena. Tu sam, gospodo

drugovi, svata radio. Kao i svaki proletarijat. U nadnici i za satnicu.

Ugalj sam istovarivao na renom pristanitu i meao malter po

gradilitima. Glavni se gazda, dunerin, zvao Konstantin Njegovan, ali ga

zvali Kurjak". Grdosija u telu i glasu, pola gospodin, pola narodski

ovek, koji je sa nama, Crnotravcima i pridolicama, barabar radio. Peko

sam i cigle po ciglanama, umorstven posao, i nosio prtljag po

eljeznikim stanicama, dok me nisu oterali, nisam imao broj. ak sam

jedne zarazne godine, odmah posle rata, ispomagao grobarima. Posla

preko glave, udarila nekakva panjolska groznica, smrt se zapatila, te su

Srbi naveliko umirali.

Onda naiem na optinski plakat u kome se pozivaju mladi, zdravi i

snani ljudi da, uz dobru naknadu, obavljaju plemenite dunosti spasioca

davljenika po plaama i javnim kupalitima. Zahtevalo se samo da si

odsluio vojni rok, to ja jesam, i da si vet pliva, to sam takoe bio.

Nisam se mnogo predomiljao. Javim se i sa jo nekolicinom budem

izabran.

Najpre uzee da nas ue kojeemu. Izmeu svega prvoj pomoi,

vetakom disanju, kako je u raznim prilikama najbolje prii utopljeniku,

kako se udarcem obeznanjuje ako se otima, ukratko o emu ni sanjao

nisam da postoji.

(Nije to samo u vodu ripnuti, pa oveka na suvo izvui. Ne pomae ako

mu uz grudi pristane hoe da te zagrli i umrtvi. Pogotovu ako si brzo

plivao, pa se zamorio. Brzo plivati, razume se, mora, o ivoj se dui

radi, ali ne i zbrzano, neredovno, nego brzo i ujednaeno. Gleda da mu,

ako moe, sa lea prie. Najmanje sa strane. I da ispod pazuha

zahvati. To se zove nelson". A i samo vetako disanje nije prosta

stvar. Nije to mai mu rukama, pa kraj. Mora ga najpre na stomak

poloiti, pod pojas mu kamen poturiti, iz usta mulj, ako ga ima, izbaciti,

maramicom mu jezik uz bradu privezati i vodu mu iz plua i eluca

iscediti. Tek onda moe pristupiti disanju.)

Najpre su me, dakle, uili, tek posle sam nastupio u slubu. Radio sam

kao zakleti spasilac davljenika sve dok u Nemaku Zapadnu, nisam

odbegao.

Also, svuda sam i u Germaniji po strandovima radio. To su vam kod njih

kupalita, plae, banje. Ali nisam svuda dobio za zvaninog spasioca,

nisam svuda als ein Retter radio, iako je to kod kue bilo moje jedino

zanimanje. Slubovao sam ja, kao obian Wchter, uvar kabina, pa za

nevolju i ista bazena bio. Posle mi nabolje krenulo, pa najzad i sasvim

dobro bilo. Sehr gut. Sehr gut, natrlich, u onim okolnostima. Avanzovao

sam. Zahvaljujui mom dobroinitelju, onome to vele da sam ga ubio,

gospodinu Geheimer Kommerzienratu Gruberu, namestie me za nonog

uvara sportskog bazena na Schwabingu, u Mnchenu. A kasnije me g.

G. C. R. Gruber uze sasvim kod sebe. Imao sam samo da nadgledam

njegov letnjikovac u brdima kraj Ammerseea.

Nisam, dakle, bio spasilac, bio sam samo bivi spasilac. Godine pritisle, a

i kriza. Zatim i moja obogaljena ruka. S poetka mi nije naroito smetala.

Ponekad me u laktu igne, u ramenu utrne. Posle se na zlo dala. I

nekakav artritis uhvatila. U vodu vie nisam smeo. Za mene to i nije bilo

najglavnije. Vano je bilo da sam pored vode. Voda mi nekako u krv

ula, otkako je oca udavila. Bie da sam se kroz to za nju i opredelio. Jo

da sam mogao da pazim na neku domau, nau, srpsku vodu, a ne

tuinsku, bilo bi mi potaman.

A to mi se nije dalo, sam sam kriv. Ne mislim na ovo to me sada

zadesilo. Jeste, ja stvarno imam ovde jednu situaciju, ali me za nju

mnogo briga nije. Do sadanje krivice ne drim, kao i da nisam kriv.

Znam da svi, i gospoda Kulman i Hamm, i drug Ozren, oekuju samo o

njoj da piem. Kako sam, naime, i zato ubio Herr Geheimer

Kommerzienrata Grubera. A ja, opet, mislim samo na svoju pravu,

istinsku krivicu, koja me je iz zemlje isterala i u beli, mada bi trebalo rei

crni, svet najurila. I na moje davnanje tuitelje, koji su me dovde doveli.

Uzmite, dakle, i vi da su se protiv mene podigle dve vrste tuioca, i to

jedni koji su me sada tuili, i oni preanji to sam ih malopre pomenuo,

i uzmite na um da se na prvom mestu od starih valja braniti. Tih tuilaca

ima veliki broj i oni se ve dugo tim poslom bave, i vama su se obraali

jo u onim vaim godinama kada ste im najlake mogli poverovati, jer

ste bili jo deca, a samo neki od vas i mladii, pa su me optuili u vetar.

Ja sam, naime, ve bio u Nemaku odbegao. A to je od svega

najudnovatije, ja im ni imena ne mogu kazati. A svi oni koji su vas iz

zavisti i strasti za klevetanjem pridobijali, kao i oni koji su sami bili

uvereni te druge uveravali, ti su najnepristupaniji. Nijednoga od njih ne

mogu pred ovaj sud da dovedem, ni da pobijem.

Moda ete rei, i ja vam ne zameram: odakle su potekle klevete protiv

tebe? Nisu, valjda, otuda to se nisi niim naroitim bavio? Ne bi se,

Andrija Gavriloviu, toliki glas o tebi proneo da ipak nisi bio drukiji nego

ostali i drukije od svih zemljaka radio!

A to je istina, i ja ne mislim da je zamuujem. Samo da je objasnim i u

srazmer sa prilikama stavim. Jer, velika je moja krivica. Reima je

obinim ne moe izmeriti, ni mislima i upola proniknuti. Nikad sve nee

biti jasno. Ni meni nije sve jasno, a nekmoli drugima. Izvesno je jedino

daje greh veliki, toliki da me stid i ime mu ispisati. Kao da bi manji ostao

ako imena ne bi imao, ili ako ga ja ne bih znao. Nema se, na alost, kud.

Dodue, do rata za njega nisam uo. Do rata ga izgleda nije ni bilo. U

ratu je pronaen i uveden. Greh nekakav udan to as postoji, as ne

postoji, to ponekad na dobro izie, a ponekad se u zlo izmetne. Pa i kad

sam doznao kako ga zovu, nisam odmah razabrao ta znai. (U Svetom

pismu ga pod tim imenom nije bilo, gledao sam. Tek posle sam razumeo

da ga i tamo ima, samo se zove SOJUZ SA AVOLOM, drugovanje i

saradnja sa demonima, za koju je krivicu i pomenuti Sokrat bio suen.)

Bilo je to strano ime za nau stvar. Toliko je greh bio veliki da mu ni

domaeg imena nismo imali, nego smo tue morali da iznajmimo i da ga

krstimo po nekakvom Kvislingu, koji ga je, vele, prvi izumeo. Taj Kvisling

je bio predsednik vlade, kao, pribogu, na eneral Nedi. Ja nisam bio

predsednik vlade, ali sam ipak bio Kvisling. Manji svakojako od pravog,

od izumitelja, ali ipak dovoljno vien da se brojim na kraju rata. A vikalo

se i drugo ime za moju nepodoptinu. Ni ono nije srpsko. Kao da Srbi pre

mene takve stvari nisu radili, pa im ni ime nuno nije bilo. Dakle, to se

moje zvalo: KOLABORACIJA, to vam je, kao, saradnja sa okupatorom.

Na srpskom, naravski. Na nemakom, vidim, nema u njoj nita ravo. Ja

sam, na primer, kao uvar kabina u Mnchenu morao da kolaboriram sa

upravom bazena, pa u tome niko nije video nita ravo. ak ni sindikat,

koji je uvek na neto napet. Na srpskom se, meutim, izmetnu ova re u

propast.

I tako smo, svi mi koji smo isto zgreili, postali Kvislinzi, kolaboranti i

saradnici okupatora, to jest Nemaca. Ne ovih dananjih, sa kojima je

pohvalno kolaborirati, nego njihovih roditelja. Domai izdajnici, faisti,

narodni neprijatelji, okupatorske sluge. A gadovi, ubrad, Ausfurvsi,

govna, po miljenju druga Ozrena. Govna od govana.

E to, kako sam postao kolaborant, ubre izdajniko i Ausfurf, to u ovde

da iznesem, pa iako se to moe initi kao da nije od bitnosti za moju

sadanju krivicu, uveriete se da i te koliko jeste. Da se ova bez one ne

moe razumeti. A ako emo po dui, bez one prve, ova druga se ne bi ni

desila.

Jer, i vama je jamano samo do razumevanja. Svi, naime, hoe da

razumeju. To im je, vele, glavno. Nije im toliko do pravde, do kazne

pogotovu, samo im je do poimanja. Oberleutnant Kulman mi je esto

govorio, nije meni, Gavriloviu, ni ovolicno stalo da od tebe neto

doznam, ve da te shvatim. to mi je za sudijski sto potrebno, davno

sam saznao, ali te shvatio nisam. Prava se presuda, ree jo, moe

doneti jedino ako se znaju pravi razlozi nekom kriminalnom postupku,

ono to je (pamtim svako slovo), iza upadljivih injenica, kao njihova

nevidljiva mainerija. Za dobar sud injenice su lutke bez due sve dok

proces ne razmrsi konce to te lutke na kriminalnoj sceni pokreu, sve

dok sud, veli, ne spozna stroj koji ih iza kulisa dogaaja organizuje u

zloinaku predstavu. Sve dotle pravda ima posla sa prividom i njen

kantar odmerava pogrenu teinu. Tako je nekako govorio Oberleutnant

Kulman, dok se upinjao da one tajne uzice turi u ake druga Ozrena, kao

da je on ta maina koja je mene organizovala u "kriminalnu predstavu".

Drug Ozren je, sa svoje strane, uzice gurao u ake, ako ne Kulmanu, a

ono njegovom ocu, naem okupatoru. Dr Hamm nije sa tom politikom

imao mnogo Veze. On se vie drao ludila. Ludilo je stajalo iza moje

injenice i povlailo konce.

A ja bih ba tu mainu iza mene da rasklopim. Kao sajdija pokvaren sat.

Da se lepo vide i na dan iziu svi tokii, zupanici, sve do zamajca moje

crne sudbine, pa ta bude i ta Zakon propisuje.

Plaa koju sam od optine na staranje dobio zvala se juna, a na

nekoliko kilometara uzvodno bila je i druga, severna, na kojoj je zakleti

spasilac bio neki Zemba, bivi teka, udo od oveka, ala. S njime nisam

bio ba u saglasju. Ako u pravo, bili smo ko vatra i voda.

Bez prijatelja, dabome, nisam bio. Bez srodne se due ne moe opstati.

Iako mi je sluba bila teka i odgovorna ivoti su bili u pitanju te

nije ostavljala mnogo vremena za dangubu i provodnju, zbliio sam se

bio sa nekim Andraom, Maarom, koa-rom iz preka, koji je kao i moj

po. otac bio pravi vodeni ovek. Toliko je o vodi znao da ga u tom

zanatu niko pretei nije mogao. I ja sam, istina, podosta znao, od oca a

ionako, ali se sa Andraom nisam mogao meriti. Nitak Zemba pogotovu.

Zemba samo to je bio jak kao bivo i galamdija, razbija, inae utuk

roeni. Ko je njega za spasioca postavio, nije mi jasno. Taj vam nita o

vodi nije znao. Kao da je u pustinji odrastao, kao da ni arterijski bunar

nikad u svom veku nije video. A izgledalo je i da ne mari za reku. Uvek je

cunjao za kakvim drugim poslom, gledajui da se otarasi spasavanja

davljenika, iz ega se najbolje vidi kakav je ovek bio. A i vreao je

rtve. Govorio je da od davljenika goreg skota nema. Nema ga koji te sa

sobom ne bi odvukao, samo da mu se prepusti.

uri da mu pomogne priao je duu crvljivu da mu spase, a on

samo gleda kako da te epa i pod vodu podvede. Na lea ti se pentra,

pod talae gura, prste ti u oi zabada. Vano je jedino da je njegova

glava u vazduhu. Za sve drugo ga nije briga. A posle, na suvu, nee ta

bagra ni da te pogleda. Kao da si ti kriv to se on, smro, davio. Jo te

psuje to si ga udario da se smiri, da se obojica ne podavite. Lakat! Ja

veli on, ne ekam da me zagrli. Svakoga odmah po glavi vrknem. to

da mislim? Jednoga sam u vodi i premlatio. Imao mi je govnar uvo

odgristi. Boga sam u njemu ubio. Dolo bi mu bolje da se udavio.

Eto kako je govorio Zemba.

Osim Andraa, drugovao sam ponajvie sa decom iz predgraa. Sa

starijim kupaima bio sam na odstojanju. Dobar dan dobar dan. Takva

je bila priroda slube. Dostojanstvo se moralo uvati. Bio sam dravni

slubenik, pod uniformom i zakletvom, nisam smeo da se uputam. I vi

ste, jamano, svi na dravnim jaslama, pa znate na ta sve moe izii

kad se slubenik sa rajom pomea. Zato samo "Dobar dan, gospodine

doktore!" ili "Dobro jutro, gospodine kapetane!", "Dovienja, gospoo

Markovi!", "Zbogom gospoo Trajkovi". Lep dan za kupanje, nije lep

dan za kupanje, hoe li, nee li biti kie. Toliko. Dam im klju od kabine,

naplatim, ligetule i suncobrane iznesem, ponekad i upozorim obale da

se dre, ve prema prilici.

Sa gospoama i gospodom nisam, dakle, imao nita, ali sa decom i

mlaarijom je bilo drugojaije. Uvek su se motali oko mene. A i na

uvanje ih ostavljali. Doe majka, pita bi li joj dete priuvao dok ona u

gradu neto posvrava. Zato da ne, gospoo. Voleo sam decu. Uio sam

ih da plivaju, rone, u vodu naglavce da skau, pa i davljenike da

spaavaju.

Ako je ko eleo da uje kako ja vrim svoju naroitu dunost, bio mlai ili

stariji, ja nikoga nisam odbio, niti sam razgovarao samo ako mi se plati,

a ako mi ne plate ne.

Zlotvor Zemba nije mirovao. Odvlaio decu sa moje plae. Nije ih mario,

pa da se kae dobro, samo je hteo mene da jedi. Da mu proe vreme.

Imao je motorni amac, a moj je bio na vesla. Raspolagao sam, dodue,

i ja motornjakom, ali za ozbiljan posao spasavanja, a ne za igru sa

decom. Zemba se, meutim, nije na propise obazirao i vozio je njime

decu samo da ih od mene odvoji. Zato se na mene ispizmio, nisam

pametan. Andra je mislio da je to jer sam ja sam takav ovek. Prosto

traim da me gaze. Nije bio u pravu. Ne traim, ali se, to je istina, i ne

branim. Oduvek sam bio takav, miroljubiv.

Imali smo ispred hangara za amce, u kome sam stanovao, direk na

formu veala, pa o gornjoj poprenoj preagi visila klepetua od crveno

farbanog gvoa. Da se ne hvalim moj izum. Kad bi se na reci togod

desilo, kakvo topljenje ili bilo koja nevolja, onaj koji prvi zapazi trebalo je

samo u klepetuu da udari, a ja bih se ve naao gde treba. Zemba je

ba tu klepetuu iskoriavao da me zabadava potresa. Ja sa decom u

hangaru, uim ih spasavanju davljenika, kad ujem klepetuu. Najzad!

pomislim. Ne od zloe, zacelo, nikome ne elim da se davi, ali opet bi i

sebe, ako se moe, nekako da istaknem. Dohvatim torbu za hitnu

pomo, istrim, vrat da slomijem, a kraj alarma stoji Zemba i smeje se.

Ja se raspomamim. Ko ne bi?

Ti, Zemba kaem, sav drhtim ne potuje ni ljude, ni slubu!

A ta bi hteo za moju platu? kae on.

Nita. Nita ja od tebe neu, nego svoje parcele da se dri i da se po

mojoj ne mota. Eno ti tvoja, pa se izmotavaj sa ivotima. A mene i moje

ne diraj, jesi uo!

Nisam ja zbog tebe ni doao. Doao sam decu motornjakom da

provozam.

Koje bi dete odolelo. Upinjem se da ih zadrim. Plaim se da ih, kakav je

smetenjak, negde ne potopi. Ne pomae. Ve tre ka amcu. Obeavam

da u im pokazati sprave koje sam naroito za spasavanje izumeo. Ni da

uju. Ve se u amac tovare. amac huke, skot ga obojio crveno,

istesao mu i katarku, pa moe da vai i kao jedrilica. Prema mome

laa, jakta.

I njega, Zembu, molim da me ne ometa kad uim decu tako vanim

stvarima kao to je spasavanje ljudskih ivota. Pokuavam da mu

dokaem kako on, dodue, misli da je pametan, ali da nije. Tako sam,

izgleda, omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni.

Kako, matori, druge da ui pita on zajedljivo kad iz vode jo ni

crknutu maku nisi izvadio? Neka i nisam. Milostivom bogu hvala to

nisam. Moja je plaa sigurna, a ne kao tvoja grobnica!

Kakva je sad to moja plaa, kad je optinska?

Zaduen si za nju, pa se rauna kao da je tvoja. Kao to je ovo moja.

Od oca ti, valjda, ostala? ruga se on.

Ne znam kaem samo znam da je sigurna, a da se na tvojoj svaki

as neko davi!

Davi, davi vie on ali se udavio jo nije niko. Jo se nije rodio taj

majin sin koji bi se na mojoj plai udavio. A ti platu prima zabadava.

Od kada si tu, ni nos nisi pokvasio.

To me u srce pogodi te viknem:

Nisam ja kriv to se ljudi kod mene ne dave! Ja i volim to je tako! Volim

da sam ja bez posla nego da mi se kupai dave!

A to se sve deavalo pred mojom enom Julijanom. Bio sam se ve i

oenio, dete na putu, a ona sve slua. Vidim, nije joj pravo. Kao da me

se pomalo i stidi. Kriom se osvre, nema li koga da uje bruku.

Jesi videla kako sam ga oterao? pitam posle. Ona nita. Jedva me

gleda. Dobro sam mu natrljao nos.

Ona i dalje nita. Samo me gleda.

A to ti mene tako gleda?

Ko te gleda? pita ona. Ko tebe da gleda?

I odlazi u hangar. Ja za njom. Hou sve na istinu da isteram. Neu da

se onako gledam. Niko nema pravo onako da me gleda. Ve se skoro i

vidi. Ona, meutim, ni na ta ne odgovara, te dignem ruke.

Kakav si ti to ovek, Andrija? pita me jednog dana.

Kakav?

Takav nikakav. Svako moe da te gazi.

Ne moe mene niko da gazi. Jesi videla kako sam onomad oterao

Zembu?

Nisi ti njega oterao, nego ovek sam otiao, kad te se nagazio.

A ta bi ti, Julijana? Da se sa njim bijem?

Ne mora da se bije, ali ne sme dozvoliti da te gazi.

Vidim u emu je stvar, ali ne smem da se bijem dravnoj uniformi. Ne

ide. Ba toga meseca iz op-tine dobismo uniforme. Zelene, kao od

koprive, i za posao mnogo nepodesne nikada sa dugmadima nakraj da

izae ali bile su to, ovako ili onako, uniforme, dravni znak. Uteha mi

bila to vie nisam morao da gledam kako se svi drugi iz vlasti u

uniformama epure, samo se mi etamo polugoli, kao zveri.

Uzdrao sam se zbog uniforme kaem.

Uzdrao si se zbog straha kae ona. Usro si se.

Dolo mi da je udarim. Ja da sam se uplaio? A i u najopasniji bih vir

stremeki skoio da je bilo nude. Ali nije bilo. I ja tu nita nisam bio

kriv. Naravski da je nisam udario. Gde da bijem bremenitu enu. I jo u

uniformi. Ona, dodue, nije bila vojnika, pa da je iziskivala naroito

potovanje, ali je, kao uniformi, i njoj zapadalo bar neto od te asti.

Povrh toga, moja je Julijana bila pojaa enska. Ne bi, bojim se, dala na

sebe. Opet bi se stvorila jedna situacija, pukla bi bruka, optina bi

doznala, moda bih i posao izgubio.

Najtee mi, meutim, padalo to me Julijana, posle takvih svaa, ni po

nedelju dana nije sebi putala. A i bez toga je nae meanje bilo retko i

neredovno. Mrtvosan od motrenja i hodanja doe kui u prvi mrak,

zdravo zdravo, brine se, nita se ne deava, a tebi treba da se bar

malo davljenje desi, inae ostade bez slube, ta e spasilac kad nema

ta da spasava, samo optereuje budet, ima li to za jelo eno ti na

stolu, ni do ega ti, meutim, nije, guta a stalno se trza, sve ti se

priinjava da sa vode uje dozivanje, a zna da je nemogue, koja bi se

budala kupala nou, daj mi malo vina uzmi sam, nisi vladika, mada je i

takvih bilo, samo su se oni banjali na divljim plaama nad kojima nisam

imao vlasti, svue se na brzinu i strovali u krevet, laku no laku no,

jedva eka da zaspi i da vika davljenika u tvom mozgu jedared

umukne. Vidim ja da se od mene Julijana odbija. I kad joj se primaknem,

ona me odguruje. To se, veli, u trudnom stanju ne radi. Za dete ne valja.

Moe da ogluvi. Da se obogalji. Ja, dabome, ne zapinjem. Nisam vepar.

Ako lekari ne daju, neemo da akamo. Ali mi ao, udaljujemo se jedno

od drugog.

A ja sam o spasavanju davljenika znao vie od ma kog u varoi. Moete

se raspitati. Samo sree nisam imao, i to me je urnisalo. A kakve sam

sve sprave i naprave za slubu izumeo! DVOSTRUKU AKLJU, na primer.

U naem vam je poslu, to rekao Zemba, najopasnije utopljeniku na

rukohvat prii. Ako ste u vodi, za sobom e vas povui, ako ste u amcu,

prevrnue vas, ko bog. Taj vam nita za sebe ne zna, moete raunati

kao da ga i nema. Ali ako ga iz amca spomou moje sprave izvlaite,

nita vam ne moe. Nabacite mu omu preko grudi, kao da polaete

erenac, koturau obrete dok se ice ne zategnu, i poto stvar radi na

formu pecakog tapa, izvlaite ga iz vode kao ribu.

Posvetivi se takvom delanju, ja kao ni Sokrat, nisam imao vremena da

uradim neto to bi bilo vredno spomena ni za grad ni za svoju kuu, to

jest hangar, nego sam iveo u beskrajnoj sirotinji. Ali ta je sve to

vredelo kad, uprkos ovakve duevne i telesne spremnosti, do tada jo

nikog iz vode nisam izvadio? Ausser einem Hund, naravno, osim jednog

psa, hou rei, a i njega sam izvadio dok je jo bio tene. Neko ga kao

prekobrojnog bacio, pa ga ja spasao i odgajio.

Sam bog zna koliko sam za prilikom eznuo. Ma kakvom. Tek da se

pokaem, da nisam badava plaan. Takav sam bio, svakome da uinim,

svakome da se naem. Dobriina, ein gutmtiger Kerl. Moete se

raspitati. Prilike, prokletinje, meutim, nikako. Ljudi se, kao za pakost,

uvek na Severnoj plai utapali, nikad na mojoj, Junoj. Kao da sam uklet.

Ili kao da je moj deo vode, od Krive stene do Velikog vrbaka, vetiije

oko zaaralo, da nita krteno ne sme primiti, nego sve odmah mora

napolje ispljunuti. A da je Zembin rejon, od Velikog vrbaka do

eljeznikog mosta, proklelo da bude kao sito i proputa sve to ivo u

reku padne.

Molim da se nipoto ne uzme da sam ja svojim kupaima eleo zlo.

Sakloni boe! Kakav bih ja bio ovek kada bih raunao sa tuom

nesreom ... Da se ljudi tek onako ... zbog mog napredovanja u slubi ...

ili da se raujem kao spasilac ... Bilo je vanijih razloga to su mi

davljenici postali nuni. Ta stvar sa mojim nametenjem, na primer. Bilo

je to pred sam rat. Iako nisam bio bogzna kako plaen, iveti se moglo.

Kad nedostane plata, ena prala po kuama. Inae, nisam dao. Dravni

slubenik, a ena mu po kuama nadnii ne ide. A bez njene ispomoi

isto nije ilo. Skupoa, dinar ko kua. Nisam hteo da mi se prebacuje, te

odem u optinu, u personalno, da se raspitam. Takva i takva stvar,

gospodo. Uniformisan sam u kraljevsku uniformu, a ena po kuama

ispomae, moe li se to? Izbacili me, ta se to nas tie, vele, nisi maral

dvora! Kako da se ne tie? to je vlada za zemlju, optina je za varo.

Mora da vas briga ta rade vladini ljudi. Idi s milim bogom, budalo,

kazali, pa sa mnom niz stepenice!

Kad se sve sabere, nije se ivelo tako loe, ako se uzme da sam u

hangaru za amce imao besplatan stan. U zimu smo, dodue, zbog

zimovnika, bili malo stenjeni, ali preko sezone, kad su svi amci u

prometu, nismo znali ta bi sa tolikom kuerinom. A bilo nas je ve troje.

Rodio se i Andrija, sin imenjak. Peta mu bila kad ovo priam. Jo se nije

zaratilo, mada se o ratu uveliko prialo. Musolini uao u Abisiniju,

Selasije uteko u Drutvo, Franko uao u Madrid, Hitler uao u Austriju, a

Jevreji iz nje izili. Stalno je negde neko ulazio, a neko izlazio. Pravi

narodni rusvaj. Ja sam se jedino bojao da kakva srpska zadribalda opet

ne ubije koga Ferdinanda, pa da se moramo akati po planininama. Sve

u svemu, bilo je za snositi. Ali i gore da je bilo, sluba se uvati morala.

U onakvoj krizi drugu ne bih naao.

Ravo stanje na plai, to to nije bilo sluajeva, bacalo me u veliku

brigu. Sad ja, razume se, nisam od davljenika plaan, da sam imao neku

normu koju je za platu valjalo isterati, nisam, dakle, od prometa zavisio,

nego prema prilici, to ispadne. Zabrinjavalo me, meutim, to nije

obnarodovan nikakav propis da svaka plaa mora imati spasioca, nego je

od optine zavisilo. Koliko optinari imaju para i pameti. Znao sam za

mnoge plae po okolnim mestima koje nisu imale spasioce. A bile su

gadne i opasne. Davljenike je vadio ko je stigao. Mnoge nisu ni stigli.

Nije bilo nikakvog reda u tom pogledu. Neke su izvlaili tako neuko da su

na obalu stizali mrtvi. Ponekad bi se i sami spasioci podavili. Propisa,

dakle, nije bilo. Ovde, u Nemakoj, Zapadnoj, za sve ima Vorschrift, pa i

vie Vorschrifta za jednu stvar. Samo za kupalita ih ima tri tuceta, to

higijenskih, Sanittsvorschriften, to onih koji se tiu ureenja,

ponaanja i morala na plai. A kod nas si i nudu mogao obavljati, niko ti

nita ne bi rekao. Samo bi se izmakao da mu ne smrdi. Hou da kaem,

ako bi optini ponestalo budeta, prvo bi mene skresali. Poslali bi

komisiju. Koliko ste glava do sada izvadili, gospodine Gavriloviu? ta bih

mogao ljudima da kaem? Kue da im dovedem, eto, ovo sam spaso, to

bih jedino mogao. Odmah bi me ispujdali. A da idem, nigde nisam imao.

S druge strane familija. Familija u kui kamen o vratu.

Zbog svega se toga nisam usuivao na Zembu aliti zvanino, iako mi je

pakosti prireivao, ne to me mrzeo ili mi bio zavidan, nego to je takav

ovek. Pisao sam pritube, to je istina, ali nijednu nisam isposlao. albe

su mi i prijave bile vie kao dokaz pred Julijanom da mene niko ne moe

da gazi. Nisam ih slao nego u reku bacao. Kao da mi ona moe pomoi.

U neku ruku bi i mogla, kad bi bar malkice ivnula i radila ono to i sve

reke na svetu. Onda sam, mislim, nauio da piem ovakve izjave, i to mi

pomae da se izrazim u predmetu moje stvari.

Uzmem tako i napiem predsedniku optine kako, pod jedan, Zemba

mene drsko i nedrugarski ometa u zvaninom delovanju, kako, pod dva,

mene i moje kupae lanim alarmima potresa, a pria o vuku i

jaganjcima je poznata, pod tri, da reeni Zemba drutveni amac za linu

provodnju koristi, pa u njemu vozaka ne samo decu, to mu ne

zameram, nego i kojekakve devojure i kurvetine, sva se obala ori od

cike i dreke kad se vataju, pod etiri, koje se tie novca, dometak pod A,

da, uprkos paragrafima koji izrino zabranjuju kockanje na javnim

mestima, Zemba u kabini, koju je od iste optine za stan dobio, skuplja

kojekakve propalice i kocoe, te sa njima po celu bogovetnu no igra

darde, klope i ajnca, pa ujutru nije nizata, a sve to radi i na oi javnosti,

iz ega proizlazi da ni kupaima kockanje ne brani, zbog ega mu plaa

lii na vaarite o Maloj Gospoi ili kupleraj u Donjoj Mali, samo to

nema trange-frange i cigansku bandu sa pevaljkom, to me ne bi

zaudilo i da se jednom zbude, a to je utrbno naem ugledu spasioca i

vladinih ljudi, i dometak B, da taj Zemba u svom pokvarenjatvu ide tako

daleko da uzima novac od onih koje spase, kao da nije iz budeta plaen,

o emu se mogu podneti ivi dokazi, a zasad evo spiska po prezimenima

i zanimanjima, od kojih je sve pare uzeo. Tako sve lepo ispiem, pa, pre

nego to koverat zalepim, stanem i pomislim: u emu li me to Zemba

ometa kad ja pravog posla i nemam? A sa klepetuom potresa on samo

mene. Niko za to i ne haje. Ljudi, kupai, se smeju. Takav je narod

nesvestan i bezduan. Zato smo tako proli. to se tie kocke i kurvanja,

ta sam tu ja imao da delim pravdu, sam nisam imao pare za kocku, a za

ono drugo mi je ve i Julijane bilo mnogo. A sve su to, ruku na srce, i

moji kupai radili. Vrbaci gusti, ljudima dosadno, sunce bije u mozak,

nema se kud. A to je pare od spasenih primao, to je, na moju nesreu,

samo dokazivalo da ih je imao, ime se ja nisam mogao, ak ni zbog

uroka, pohvaliti. A ko moe zabraniti ljudima da budu zahvalni? I tako,

kad god napiem optubu, ja je u reku bacim. Kao po vodi da piem. A

to sam, izgleda, i u drugim stvarima radio. Celog ivota po vodi pisao.

Jako sam eleo da se i meni dogodi davljenik. Bilo kakav. Mogao je biti i

obian, mali davljenik, narodna masa, to reko drug Ozren. Malerozan,

kakav sam, nisam se smeo nadati direktoru banke. Hvalio bih boga i za

atu, ak i za nonog uvara. Prokurista bi, istina, bio izgledniji, ali ja

nisam bio u poloaju da biram, na takve sam plitke vode doao, nego

sam imao da budem zadovoljan sa onim to mi reka dadne. Najee

sam se nadao eni domaici. Pola amcem u pazar, sustiglo je nevreme,

znala je da pliva, recimo, al' ta vredi kad su talasi kao kua, i amac se

prevrnuo, gotovo. Ja sam, meutim, stigao na vreme. Jedino na decu

nikad nisam mislio. Iako bi takva nesrea bila najprirodnija, nisam o njoj

hteo ni da ujem. Makar od gladi crkao. Uvek mi pred oi izlazio Andrija

kako se davi. I to otkako sam, u jadu velikom, popustio i smislio dete u

vodi. Kao, zabranjivali mu da se kupa, ono se sa drugovima iskralo, u

reku skoilo i avo po svoje doao. Sreom, ja sam opet na mestu bio.

Ja sam u tim bunilima uvek na mestu bio. Zaplivam prema detetu. Kad

mu se primaknem, ono moj Andrija. Gleda me plavim oima kao da kae:

zato, bre, mene, tato? Otada ni za ivu glavu nisam zamiljao decu u

vodi.

Priznajem, meutim, da sam, prignjeen oskudicom sluajeva, sve ee

bacao oko na kupae. I to premda sam ih sve poznavao i znao koliko

malo, u mojem smislu, ovek od njih moe da oekuje. Pa ipak, ta u,

putam se niz vodu i sanjarim, etajui po plai. Ili se izmaknem, pa iz

daljine merkam. Ko god vampir, boe me prosti. Ponekad se toliko

zaneseni da sa sobom govorim, a oni pitaju, ta ste se vi ika Andrice

tako zabunili? Nita, onako, kaem. A ta bi drugo? Da im kaem,

gledam i ekam nee li se koji od vas daviti? Kad bi znali, mislim, da vam

se o glavi radi. I to ko? Onaj koji je plaen da vas pazi i uva kao malo

vode na dlanu. Jeste, neimatina i nevolja moe da ubije i najbolje srce.

Eto, gospodin Avakumovi, apotekar, pokrupan ovek, pa jo trom,

pihtije kao da si zemljom izasuo, tako izgleda kad se na pesku izvali.

Voda bi lako mogla da ga prevari i zanese. Samo da se hoe kupati,

smetenjak. Ali se g. Avakumovi nikad nije kupao. Ni noni palac da

umoi. Kao da je od eera, pa se boji da se ne rastopi. Jedino se

sunao, vario i huktao od ege da ga je njegov magistar vodom morao

zalivati.

Kaem mu jednom: Skoite u vodu, gos'n Avaku-moviu, da vidite ta je

boja blagodet!

Jok! veli on. Ni nakraj mi pameti ne pada.

A to? pitam.

Jednom sam skoio, jedva sam glavu ivu izvukao.

Gde, pobogu? uplaim se da nije na mojoj plai.

U Starom Beeju, na Tisi.

Jeste, Tisa je gadna. ovek nikad ne bi rekao kad je vidi. E moj

Andrija, gde si ti onda bio, mislim. Kako ste se izvukli?

Neki me ribar u amac uzeo.

Naravno, mislim, a taj nije ni bio spasilac. Samo se zatekao. Kurvinski je

ovo ivot, to reko moj prijatelj Andra.

I gospoda okrunog sudije g. Veljkovia bila je kao stvorena da se davi.

Visoka, tanka, prava pritka. Spetljana u sto vorova. Rukama grana i

stalno se o neto spotie. Ali se ta, kao za pakost, u pliaku brkala,

dizala se i sputala do pupka. Kao roda. Od nje nikakve vajde, manj da

se napije i ne zna ta radi.

Na kapetana Skrbineka iz II konjikog puka i ne gledam. Taj vam je bio

garnizonski prvak u nainu koji se zove kraul. I uopte, vojnici, osobito

mlai oficiri i podoficiri stariji nisu ni svraali teko da su u obzir

dolazili. Mahom su plivali u gomili. U onakvoj guvi nisi se mogao udaviti

sve da si klada.

Iskusne civile morao sam otpisati ve i zbog vetine, a poetnici su se

kupali sa gumenim pomagalima, tikvicama, koturima i plovcima na razne

ivotinjske forme.

Ni u familije se nisam uzdao. I ti su vam u reku dumle ulazili. A u vodi

se jo i vazdan dovikivali, prozivali i prebrajali.

Neto ozbiljnije moglo se oekivati jedino od onih koji su dolazili sami. I

to pre pune sezone. ta ih je to gonilo da se po obali bez drutva

motaju, ne bih umeo rei. Moda su i na najgore pomiljali. A moda bili

takvi ljudi. Osobenjaci, amotnjaci. U svakom sluaju, meni su bili

najmiliji. Sa oka ih nisam isputao. Da ne vide, razume se. Dok sede na

kamenu i u vodu bulje, ja nita. ekam. Crveni krst spremio. Dvostruku

aklju, takoe. Nisam je jo na terenu isprobao. U glavi se stalno

propitujem. Uoiti rtvu. Ujednaeno plivati. S lea joj prii. Za kosu je

epati. Glavu na povrinu izvui. Ako treba, i po njuci opaliti. U neko

doba ovek ustaje. Dignem se i ja. Svata se moe desiti. Moda je

doao da sa sobom svri. Ako je, meutim, hteo da se okupa bilo je

budala to su o Bogojavljenju skakale pod led da izvuku krst uvek je

bio mogu gr od hladne struje. Na alost, nita se nije dogaalo. Onaj

bi otiao, a ja bih se u hangar pokunjen vraao.

Jedan je tako stajao, go ko od majke roen, nita na njemu, sem

gumene kape za kosu. Znam takve pokvarenjake i pokazivae. Zovu ih

nudistima. Ovde ih, u Nemakoj Zapadnoj, na angro ima. Ne teraju ih

batinama kao kod nas. Skotkaju ih samo na jedno mesto i zagrade od

potenog graanstva. Ja sam svoje, naravski, rasterivao. Imao sam

puno-moje od andarmerije za sve, osim da ubijem. Ali, im gumenu

kapu vidim, znam na emu sam. Ko se ubija ne uva kosu. A i kako go

da se udavi? Manj' da je nepliva. A ti sa stene skau, ne ulaze u pliak.

Onda se setim, negde sam proitao za doktora koji se ubio tako to se

pre skoka pricao. U talasima se uspavao i na miru potonuo. Ni od toga

nita nije bilo. Onaj moj uao u vodu, brnuo se, pa izaao, cedei kapu.

Ja ga onda svojski poteram, manijaka!

Najvie sam se bio ponadao u jednog mladia, gospodina. Tome, videlo

se, rue nisu cvale. Nije bio bankrot, zelen je jo za steaj bio, a ti se i

ne dave, nego kroz prozor od kancelarija iskau, ili u inostranstvo bee.

Bie da je posredi bila ena, ili je bio neizleiv. Sad svejedno, tek taj se

nije svlaio. Sedeo je na obali i buljio u talase. Bi li ne bi li? A sedeo je

na steni koja se zvala Kriva, jer je nad virove i dubine nadvijena. Svakim

se danom ivici primicao dok nije doao do kraja, odakle se nije imalo kud

do u vodu. Doterao cara do duvara. Morao se, koliko sutra, odluiti.

Toliko sam siguran bio, da bih motor na amcu mogao upaliti i pre nego

to se ponovo pojavi. A kad je sutra stvarno doao, lice mu crno kao

zemlja u jesen. Znao sam da e skoiti. Bilo je u njemu toliko emera da

sam jedva odoleo da ga ne zagrlim i kui ne odvedem. Da se lepo jedan

drugome izjadamo. A posle nek skae. Udaviti se ionako nee. Ja sam

bio tu.

Ali ne znam ta mi bi. Neto me gurnu, dobrota moja, strah da mi se

ipak ne udavi takvi zanesenjaci udesnu snagu dobiju stvarno ne

znam ta mi je bilo da prvu priliku upropastim. Tek, ja mu priem i

kaem, nemoj mladiu.

On me pogleda kao da me ne vidi, samo uje:

Ko ste vi, i ta nemoj?

Nemoj to si naumio.

A ta sam to naumio?

Da se strmekne, to.

On se strese: Nita nisam naumio. A i da jesam, ta se to vas tie?

Gledajte svoja posla ree i poe na stenu.

Ja za njim, sustopice.

Ovo je velim moj posao.

Jednako ga odgovaram, a u sebi mu za pravo dajem. Zbilja, Andrija, ta

se petlja, tvoje je da ga ako skoi izvadi, a ne da ga u skakanju

spreava, to je boje. Jednako ga moljakam i odgovaram. Pitam se da li

da ga i za ruku uhvatim. Najzad ga zgrabim. On se okrete i gurnu me u

grudi. Svalih se na kamenje kao vrea. Od toga se posle i razboleh.

Nisam mogao da mokrim, voda mi se zavezala.

Idi bestraga, stari! ree on i ode. Nikad ga vie nisam video. Jedino u

tampi. Slika mu bila u novinama. Pregazio ga tramvaj. Eto.

III

Sami ete priznati da nijedan ozbiljan, oveanski posao ne moe estito

da se obavlja ako nema na emu. Ne moe se biti lekar bez pacijenata,

ni pop bez pastve. Moe li se biti ministar pravde bez nepravde? Ili sudija

ako nema krivca? S druge strane, meni je to, kako mislim, i od boga

nareeno da radim, i preko prorotva i preko snova, i na svaki nain na

koji je ikada ita nareeno oveku da radi. Tako je meni nareeno da

spasavam iz vode. Imam i diplomu sa peatima. A i spomen na oca me

obavezuje. Ali, da bih bio spasilac odistinski, a ne samo na papiru

zabadava uniforma i prinadlenosti meni je bio potreban davljenik. I

neka se zna, nisam iskao da se ba namrtvo udavi ba naprotiv, to bi

me sasvim urnisalo nego tek malice da se pridavi, dok ne stignem da

ga spasem. Ali moja je reka bila kao ukleta. inilo mi se, i kamen da

baci, ni on ne bi potonuo. Taj me maler toliko raspametio (ak sam u

napast doao da neplivaa abana, Turina poslastiara to je po

plaama urme i baklave prodavao, u reku gurnem) da mi se ve i

prisnivalo.

Na san mi svata dolazilo. I sve se oko vode vrtelo. Reka uvek bila ista,

ali ne moja, druga. Siva kao pepeo. Samo se tegli i rastee. A iz nje, evo

ih moji davljenici, struja ih izbacuje. Kao kad lutku potopi, pa ona, laka,

sama iz vode iskoi. Kose im upave, zamrene, muljem i evarjem

opletene, koulje bele u komadima, nokti iljati, izlomljeni u dubinama

izrasli a u telu svi modri. Izlaze, ni broja im nema. Pesnicama prete.

Kunu to sam pustio da se podave. Kukaju, ali im iz usta nita ne izlazi.

Samo bela pena kao u besnih pasa.

S poetka, prve noi, bio je samo jedan. Plav i kosmat. Na onaj mutav

nain zapomae: Pomagaj! Ja bih, ali do njega je daleko. I nije daleko

koliko se on nesrenik odmie. to bre plivam, sve je dalji. Nikako da ga

stignem. Posle opazim da se meni noge u mestu okreu, kao da bicikl

teram, i da tako nemam nikakvih izgleda da ga dokuim. Posle su izlazili

po parovima, muko i ensko, a najposle svi, dumle. Kao da neki

podvodni plavi vrbak ispliva pa se strnjika na vetru povija. Tek to

krenem na jednog, drugi me poziva, okrenem mu se, a ve trei iskae

kao da su ga negde sa dna prakom odapeli. Celu bogovetnu no plivam

tamo-ovamo. Bilo je strano. Toliko strano da sam se otad u krevet

plaio lei.

Odmah sam, prirodno, prestao da merkam kupae. Nije pomagalo.

Izgleda da su se davljenici zakaili za samo dno moje due. Ali je

pomoglo neto drugo. to sam se na njih obvikao. A to se desilo tek kad

su jedne noi i lica dobili. Do tada ih nisu imali. Umesto lica imali su

naduvenu smesu, plavo ofarbanu ilovau. Jedne noi uini mi se prvi

poznat. Podebeo, na stomaku oiljak. Bog i dua, mislim plivajui, to je

apotekar gos'n Avakumovi! Otkuda taj, kad se nikad ne kupa? Moda ga

izbacila Tisa u kojoj se davio? Moda reke uvaju slike onih to su

spaseni? Ko bi znao sve vodene tajne. Posle bila izbaena i sudijinica

Veljkovi, kao daska sa potonule lae, pa i sam sudija u crnom odelu.

Redom su isplivavali svi na koje sam mislio, gospoda iz banke na elu sa

direktorom, g. Hadi-Simiem, doktor, gospoa Markovi, Turin aban,

ak i onaj manijak sa gumenom kapom. Gospoda oficiri su iskoili u

grupi, a najvie me zaudilo to je meu njima bio i garnizonski prvak u

kraulu, konjiki kapetan Skrbinek.

Otada se, kako rekoh, nisam plaio. Snovi su poeli da mi se sviaju.

Jedva sam ekao da legnem. Znao sam da u se baviti svojim

zanimanjem, za koje na javi oevidno nije bilo potrebe. Istini za volju,

mora se priznati da ja ni u snu nikoga nisam spasao. Nikako da se

rtvama primaknem.

Zbog svega toga i sluba je trpela. Od silnog plivanja preko noi, izjutra

sam bivao toliko iznuren da sam u radno vreme samo kunjao. Nisam

nizata bio. Prepadnem se. Kad bi se sad neto stvarno zbilo, ta bih

radio bez snage? I dete bi moglo za sobom da me povue. Da Julijani o

snovima govorim, nisam smeo. Rekla bi da sam lud. Moda bi me i

ostavila. Ko sa ludijom da ivi! Ni kod doktora nisam smeo. Proglasie

me za duevnog, pa ode sluba.

Odluim da razgovaram sa Andraem. S vodom je bio sroen, sve o njoj

znao. I sam je, kako kae, sanjao, samo ne tako strano. Uvati na san

velika rib govorio je, nije dobro znao srpski pa je unakaraivao rei

a ne mo da je nasuvo izvue, navija kotur, rib ninch, nita, sam visi,

navija, nita, rib sve dalje.

A sve se deavalo kad su Nemci ve uli. Nisam kadrovac, a svojim

snovima i mukama bejah toliko zamajan da ni opazio nisam kad uoe.

Ubrzo navalie kod mene da se kupaju. Sve visoki, krni momci.

Grdosije. A tek plivai! Na sve naine. Od njih nee za mene biti nikakve

hasne. Ti se lako nee daviti. Sofort se od graana ogradie. Mene

zadrae da se i o njihovom delu kupalita staram. Tu sam i nauio neto

nemaki, to mi je ovde dobro dolo. Bilo mi je, sve u svemu, u toj naoj

okupaciji, kao i pre. Davljenike nisam dobio, pa da kaem da mi je bilo

bolje, a ni priliku da ih dobiljem izgubio nisam, pa da kaem da je gore.

To to se tie moje stvari. A to se tie vaba, i to smo zemlju izgubili,

ja sam bio ist. Nisam mario za dumanina i nita mu van propisa nisam

inio. Jer ja sam veliki rodoljub, iako se pria da sam veliki izdajnik.

Saekam Andraa sa ribarenja, predvee.

Jonopot, Andrija! to mu je kao "dobar dan".

Zdravo, Andra!

Kako danas bilo? To me uvek prvo pitao. Dobar ovek, im se

sretnemo on odmah, kako je bilo.

Kao i obino kaem.

Ninch?

Ninch. Nita.

Neu odmah na stvar. Nezgodno mi. Pomislie da sam enuo.

Prelistavam novine. ekam priliku da vodu na svoju stranu poteram. U

novinama, kao za pakost, nita. Dve rtve groma u planini. Deak pod

tokovima tramvaja. Uhvatio mokar elektrini kabl i na mestu poginuo.

To je bar neke veze sa vodom imalo. Bio ovek mokar. Oni iz ume digli

u vazduh lokomotivu. Izgladnela maka povredila staricu. Prvi kuii se u

vodu bacaju. Ali to nije bio naslov iz novina, nego poslovica. Da vidite

kako mi je mozak u ono vreme naopako radio. Po glavi mi se motale

poslovice. I to samo u vezi sa vodom. Kao, doe prav, ne izie zdrav,

doe kriv, ne izie iv. Ili, ako je ravo vreme putnici putuju, to sam ja

razumeo da, iako je nevreme, amci plove. Zatim ako je malo mleka,

blizu je reka. Vatra i voda dobre su sluge, ali ravi gospodari. Voda ne

pazi na kumstva ni prijateljstva. Voda nije ni u izmi dobra. Voda sve

nosi, osim sramote. Vode i zlobe nikad nestati nee. Ne moe se voda u

avanu tui. ovek se i za slamku hvata. I sve tako. Tuga.

A u novinama kao za inat nita. Devojica u plamenu. Streljanje talaca.

Eksplozija u starakom domu.

Nita kaem.

Kako nita, kad nemako grenadir ulo u Kijev?

Dabogda se podavili kaem. Nego, ja ti, Andra, imam snove.

Kakvo?

Takvo. Strano.

Runo, znai, sneva?

Pa nije, ba da kaem, runo. Meni nije runo, samo da me san ne tera

po celu no da se lomatam i da ujutru, na slubi, nisam nizata. Vidi

nata sam izaao?

Onda mu sve potanko ispriam. I kako sam se isprva plaio davljenika, a

sad se sa njima toliko zbliio da ih uvee jedva mogu saekati.

On mae glavom: Nije dobro veli ninch nije dobro.

Vidim.

Ti, Andrija, ne voli svoj kupa.

Zaprepastim se: Razume se da ih volim. Zar bih bio spasilac da ih ne

volim?

Zato onda eli da ti se tvoj kupa davi?

A ko kae da elim?

San. Zato sanja to eli.

Zamislim se. Moda ovek ima pravo. Moda stvarno elim. Ne da se

naisto podave, nego samo leke, dok ne stignem da ih povadim. Jer bi

smrt na plai bila jo crnja bruka i sramota od nestaice sluajeva.

ta da radim, Andra?

Nisam pametan.

Kako bi bilo da odem kod popa?

ta sa time ima pop?

Molitvu da mi ita, ini da otera.

Andra nije verovao da bi to moglo. I kako objasniti popu ta se ite.

Mislio je da mi prave pomoi nema, sve dok ne budem imao svog

davljenika.

Unapred da kaem, imao je pravo. Snovi prestae im sam spasao prvog.

to su posle nastale druge, jo gore muke, to je pria za kasnije.

Snovi, pusti snovi, a na javi nita. Ninch. S druge strane, zna se, tiha

voda i breg roni. Nadao sam se da e vremenom biti bolje. Naroito sam

polagao na poetak sezone. Stizali mladi, neuki plivai, svake sezone po

generacija, a ni stari se od zimskog mraza jo ne behu otkravili. Voda

prohladna, struje uzrujane, vreme promenljivo, oluje prete, gr uvek

moguan, prevrtanje i slino. Svata se moglo dogoditi. Ali se, kao i

obino, nita nije dogodilo. Partizani pod eljezniki most podmetnuli

minu pa Kreiskomandatura zavela policijski as. Do sedam da su svi u

kuama, ili da ima Ausweis. Ausweis se, opet, teko vadi, ko da ga za

kupanje dobije? O plaama, dakle, ni govora. Do daljeg.

Andra redovno svraao, raspitivao se:

Kako danas bilo?

Kao i obino odgovaram. Kao i obino.

Ninch?

Ninch. Nita. A i kako da bude kad zabranili kupanje. A na drugim

kupalitima udo i pokor.

Pokazujem novine. Zaokruio vane naslove. Smrtonosan skok u reku za

sto dinara. Stradao ribar kome se prevrnuo amac. Pao u dubinu, pa se

udavio. Na reci nestao sedamnaestogodinji krojaki kalfa. Voda izbacila

le nepoznatog mladia. Spasavajui se meusobno, udavila se dva

brata. Samo na jednom mestu, njih dvojica.

Ne treba sekira. Treba eka i pazi, veli on. Doe davljenik. Kao rib

to doe. Ja razapnem mrea, eka i pazi. Rib bane kad ja ne nada.

Ne vredi, Andra. Nee me. Bolje da sam odem, nego da me ispujdaju.

Kad ukinu policajni as moe bit bude bolje.

Bilo je isto. Ukinuli as, na reci se uveliko kupalo, ali se i dalje nita nije

dogaalo. Andra je i za to imao objanjenje:

Moe bit stvar u sezon. Moe bit sezon krivo. Kao kod rib. Ima dobar

sezon i lo sezon. Ovo lo sezon. Idue bude dobar. Bude davljenik.

Sluaj kaem ja i ne elim da se ljudi na mojoj plai dave!

Ne kaem ti eli. Kaem samo to dobro za poso. Ne lovi rib, ne moe

bit ribar. Kakvo ja ribar ako ne lovi rib?

Moda i moe. Ribar koji nema sree. Takav je bio moj otac. Ribar bez

ulova. U svakom sluaju, ja sam razmiljao.

Ne valja kad ti razmilja.

Ostareu a nita ljudski neu uradit