U poslednje vreme sve više imamo prilike da

čujemo pojam Emocionalna inteligencija (EI), ali

nismo najbolje upoznati sa njenom definicijom i

onim šta tačno podrazumeva.

Sve češće se emocionalnoj inteligenciji pripisuje

jednaka važnost kao i opštoj inteligenciji (IQ), a

vode se debate i o njenoj prevlasti u odnosu na sve druge.

Emocionalna inteligencija je skup emocionalnih

veština koje nam omogućavaju da odaberemo

ispravan način upotrebe osećaja i nesvesnih,

instinktivnih mehanizama u interakciji sa drugim

ljudima, kao i shvatanju i poboljšanju samoga

sebe (Daniel Goleman).

Dakle, ona je skup sposobnosti vezanih za

afektivnu sferu života koji ukazuje na emocionalnu zrelost pojedinca..

Podrazumeva sposobnost prepoznavanja osećaja i

emocija, njihovog identifikovanja i razumevanja, kao i

mogućnost kontrolisanja i korišćenja emocija za

postizanje ciljeva i ostvarenje želja.

Ovako objašnjena emocionalna inteligencija ima značajnu ulogu u čovekovom duševnom dobrostanju

Emocionalna inteligencija je to „nešto“ u svakom od

nas, neopipljivo; ona utiče na to kako kontrolišemo

svoje ponašanje, rešavamo konfliktne situacije u

međuljudskim odnosima i donosimo odluke koje

daju pozitivne rezultate.

Većina ljudi posvećuje malo pažnje razvoju svog EQ,

koji takođe nije na listi prioriteta mnogih roditelja kada

su njihova deca u pitanju.

Tako je TalentSmat istraživanje pokazalo da je samo

36% ispitanika znalo tačno da identifikuje svoje emocije u trenutku kada su ih osetili.

Najbolji način da se emocionalna inteligencija

razvije kod dece jeste da je roditelji oblikuju od

najranijeg uzrasta mališana.

Deca uče emocionalnu inteligenciju od roditelja.

Posmatrajući vas svakodnevno, ona kao sunđer

upijaju vaš model ponašanja.

Deca posebno uočavaju vaš stav prema

emocijama, kako reagujete na jake emocije kao

što su stres i ljutnja, ali i kako se odnosite prema njihovim osećanjima.

Cesto se nailazi na poistovećivanje emocionalne

inteligencije sa socijalnom, ali dobro razumevanje

onoga šta svaka od njih podrazumeva, dovodi do

zaključka da se one međusobno prožimaju, ali su

svakako različite

Nakon Golemanove, najčešće se nailazi na

definiciju emocionalne inteligencije koja kaže da je

ona sposobnost opažanja, asimilacije,

razumevanja i upravljanja emocijama.

Prepoznavanje emocija, uočavanje i izražavanje

emocija

Korišćenje emocija, tj sposobnost prizivanja ili

generisanja željenih emocija radi boljeg

razmišljanja i odlučivanja

Razumevanje emocija i interpretacija emocija

Upravljanje emocijama odnosno regulisanje

emocija zarad postizanja emocionalnog i

interlektualnog razvoja (emocionalna kontrola)

Nakon dobrog razumevanja emocionalne

inteligencije, dolazimo do zaključka da, kada je

dobro razvijena, dovodi do funkcionalne osobe

dobrog duševnog stanja.

Kako bi veštine emocionalne inteligencije dobro

savladali , važno je krenuti na vreme, odnosno u

detinjstvu.

Uloga roditelja je presudna u oformljavanju i razvijanju emocionalne inteligencije kod dece.

Svi smo modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji sa detetom, pruža nam se mogućnost da detetu pokažemo i naučimo ga emocionalnim veštinama.

Važno je upamtiti da deca više uče gledajući nas šta i na koji način radimo. Naizgled, najlakši način je da postanemo onakvi kakvim želimo da postanu naša deca.

Međutim, ne treba se bojati grešaka ako iz njih znamo da učimo. Na taj način, pokazujemo deci da niko nije imun na neuspeh, kako da se nose sa njim i na koji način da krenu ispočetka.

1. Naučite da prepoznate osećaje. Uočite kako

se u kom momentu osećate i pre svega naučite da

prepoznate emocije koje se kriju u vama.

Često se zapitajte „kako se osećam?”, a ako

osećate čitav niz različitih emocija, razlučite ih i

rangirajte.

Ali potrudite se da ne preuveličavate, ni

minimizujete, već ostanite realni jer će vam to kasnije pomoći da se suočite sa njima.

2. Preuzmite odgovornost. Nemojte tražiti u drugima objašnjenja za ono što osećate. Prepoznajte ono što osećate i pokušajte da razumete zbog čega to osećate.

Ponekad je veoma teško priznati da smo, na primer, besni jer su okolnosti takve da ta emocija “nije poželjna” ili nam je neprijatno što se tako osećamo.

Ali, ako ignorišemo osećanja, ona neće nestati, samo će nas iznenaditi kada na to ne budemo pripremljeni.

3. Predvidite svoje osećaje. Naučite unapred da predvidite kako ćete reagovati nakon određenog događaja ili akcije. Izbegavajte da radite stvari koje će inspirisati negativne osećaje.

Ovo najviše zavisi od činjenice koliko dobro poznajete sami sebe.

Važno je da znate šta u kom momentu možete od sebe da očekujete.

Ako ovo nije slučaj, nećete moći da predvidite emociju i dolazite u situaciju da se nepotrebno izložite neprijatnim situacijama.

• 4. Pitajte druge kako se osećaju. Ne možete

znati kako se neko oseća ako ih ne pitate.

• Morate prvo razumeti osobe da biste mogli

saosećati s njima.

• Slušajte ih pažljivo i bez predrasuda. Ovo će vam,

osim toga što ćete upoznati druge, pomoći da

upoznate sami sebe.

• Nekada je moguće da uvidite gde drugi greše i

izbeći da ponovite istu stvar.

5. Budite manje osetljivi.Ako neko kaže nešto s čim se ne slažete, nemojte se odmah povlačiti ili napadati.

Ovakve reakcije govore o tome da niste naučili da se nosite sa kritikama.

Umesto toga, zahvalite na iskrenosti i usredsredite se na vrednosti njihovih komentara.

Kritike vrlo često mogu biti koristan vodič za menjanje pogrešnog ponašanja.

Naravno, važno je znati čije i koje kritike treba prihvatati i vrednovati.

6. Probleme sagledajte u celosti. Važno je

shvatiti da neke probleme ne posmatramo kao

katastrofalne.

Vrlo često, određena stvar deluje katastrofalno u

određenom momentu, dok već sutra ili za neko

vreme ona prestaje da ima jednaku važnost, a vrlo

često se njena važnost i potpuno gubi.

Dakle, pokušajte da umanjite ili čak iskorenite

impulsivnost u svom ponašanju i naučite da ,,izbrojite do deset“.

Ističe se da postoji mnogo različitih tipova emocionalne inteligencije.

Tako, na primer, jedan tip ima sposobnosti razumevanja, otkrivanja i kontrolisanja sopstvenih stanja osećanja (posebne unutrašnje sposobnosti ličnosti).

Drugi tip ima sposobnosti da razume, označi i utiče na emocije drugih ljudi (inteligencija za međuljudske odnose).

Iako se različite vrste inteligencije pojavljuju zajedno, posedovanje jedne vrste, ne garantuje da osoba ima i drugu vrstu inteligencije.

Svako zna iz sopstvenog iskustva, da su neki ljudi sposobni da emocionalno manipulišu drugima, a da pri tom nemaju dovoljno uvida u uspehe u sopstvenom životu.

Neki ljudi su usmereni samo na trenutna sopstvena stanja osećanja i nemaju uvid tuđa stanja osećanja.

U osnovi svake definicije ili objašnjenja emocionalne inteligencije uvek se dotiče učenje kao proces koji počinje odmah nakon rođenja deteta.

Sposobnost predviđanja i uticaja na emocije drugih osoba je jedna od najvažnijih veština koju osoba može da ima.

Školska deca treba da imaju razvijenu inteligenciju za međuljudske odnose, da bi bila prihvaćena od strane druge dece, da bi mogla da učestvuju u razgovorima, pregovorima i dogovorima.

Posedujući takvu veštinu, ona su emocionalno mirna i stabilna a tada zadovoljna.

U tinejdžerskom uzrastu, takva vrsta emocionalne inteligencije je usmerena na razvijanje heteroseksualnih odnosa i održavanje prijateljstva.

Adolescentima je emocionalna inteligencija potrebna da se kreću i uspevaju u svetu rada, zaposlenja i u međuljudskim odnosima.

Ako nema razumevanja, kao i odsustva kontrole nad ličnim emocijama, nema ni pravih aktivnosti, ni uspeha u stvarnom svetu; dolazi do velikih psiholoških reakcija.

Savremena istraživanja su pokazala da je emocionalna inteligencija značajnija od klasičnog IQ-a (koeficijenta inteligencije), kada su u pitanju zaposlenje i zadovoljstvo životom.

Naravno, ima jako puno bistrih, inteligentnih ljudi i

dece u svakom okruženju, koja pokazuju nisku

emocionalnu inteligenciju i koja zbog toga ne

postižu u nekim oblastima svog života mnogo

uspeha.

Napravljen je veliki broj psiholoških testova za

decu i odrasle preko kojih se mogu izmeriti sposobnosti emocionalne inteligencije.

Inteligencija u svojoj suštini predstavlja obradu

informacija.

Emocije predstavljaju oblik informacije o

sopstvenom telu i kako ono reaguje na spoljašnji

svet i njegova mišljenja ili ideje.

Emocije uključuju dva dela: fizičke promene u telu

(kao: ubrzani rad srca, znojenje dlanova,

zatezanje mišića i dr.); i stanja osećanja koja su

ovim prethodnim izazvana (kao: napetost, anksioznost, strah i sl.).

Fizičke promene se odvijaju bez svesne kontrole,

ali mozak koji je svestan može da nauči da

prepozna promene koje se dešavaju u telu.

Zatim, može da signalizira emocije, pa tako može da izabere način reagovanja.

Jedan od najjačih načina kako mozak preuzima kontrolu, je kada osećanja pretapa u reči.

Jedan ljutiti četvorogodišnjak može da kaže:”Mrzim te!”

Međutim, jedan dvogodišnjak, može samo da vrišti i udara.

Emocionalna inteligencija ne počinje na uzrastu od četiri godine, već odmah po rođenju.

Prvi plač tek rođene bebe predstavlja početak govora.

Poznato je da novorođenčad pokušava da operiše sa svojim emocijama.

* Preterano razdražljivo novorođenče, zatvara

svoje oči i upada u san, efikasno se odvajajući i

povlačeći od snažne stimulacije.

* Devetomesečna beba će se ljuljati napred i

nazad, pet minuta u proseku pre nego što zaspi,

jer je to način da se smiri. Druga beba istog

uzrasta, će vrteti svoju kosu ili sisati prst.

* U periodu adolescencije ili u potpuno odraslom dobu, ljudi i dalje koriste neke od istih metoda telesne kontrole (glađenje rukama, obuhvatanje, vrćenje kose, pušenje i sl.)

* Beba stara devet ili deset mesci je već vrlo vešta da ”čita” i reaguje na majčin izraz lica, tužan, anksiozan, veseo, srećan ili nešto drugo. Sposobno je da odreaguje adekvatno.

Razvoj emocionalne inteligencije će zavisiti od mnogo spoljašnjih i unutrašnjih faktora.

Govor i jezik predstavljaju fleksibilno i snažno

sredstvo manipulisanja emocijama, jer uključuju i

složenije emocije, kao što su: ljubomora, zavist,

razočarenje, dosadu i dr.

Kod svih ljudi postoji i unutrašnji govor (čovek

priča sam sa sobom u vidu misli), vodi dnevnik, piše pesme ili tekstove.

U cilju dobrog usmeravanja i pravilnog razvijanja dece,

najbolji način je da se u govoru koristi mnogo reči koje

okrivaju stanja osećanja i raspoloženja, kao: ljut,

besan, tužan, uzbuđen, osujećen, brižan itd.

Što pre deca usvoje ovakav rečnik to će ranije bolje

usmeravati i kontrolisati svoju emocionalnu inteligenciju.

Novorođenčad su veoma vešta da utiču na

emocije svoje okoline, jer se oglašava plačem.

To je period u kome je dete došlo na svet svojim

potencijalima i period u kome je početak stvaranja

emocionalne inteligencije.

Od druge godine života, dete je sposobno

adekvatno emocionalno da reaguje na svaku

situaciju.

Ono svojim govorno jezičkim ponašanjem

pokazuje svoju emociju.

Može spontano da uzme slikovnicu i da počne da

priča sve što ume i zna, u svom okruženju, pri tom

stavljajući akcenat na sve što je naučilo i što zna.

Emocionalna inteligencija je to „nešto“ u svakom od

nas, neopipljivo; ona utiče na to kako kontrolišemo

svoje ponašanje, rešavamo konfliktne situacije u

međuljudskim odnosima i donosimo odluke koje

daju pozitivne rezultate.

Većina ljudi posvećuje malo pažnje razvoju svog EQ,

koji takođe nije na listi prioriteta mnogih roditelja kada

su njihova deca u pitanju.

Tako je TalentSmat istraživanje pokazalo da je samo

36% ispitanika znalo tačno da identifikuje svoje emocije u trenutku kada su ih osetili.

Najbolji način da se emocionalna inteligencija

razvije kod dece jeste da je roditelji oblikuju od

najranijeg uzrasta mališana.

Deca uče emocionalnu inteligenciju od roditelja.

Posmatrajući vas svakodnevno, ona kao sunđer

upijaju vaš model ponašanja.

Deca posebno uočavaju vaš stav prema

emocijama, kako reagujete na jake emocije kao

što su stres i ljutnja, ali i kako se odnosite prema njihovim osećanjima.

1. Ne hvalite previše individualna postignuća: Deci su pohvale potrebne kako bi izgradila osećaj samopouzdanja.

2. Ipak, prevelika pažnja koja se posvećuje individualnom uspehu ne uči mališane da za konstruktivne napretke u svetu nije zaslužan samo pojedinac već da su oni rezultat timskog napornog rada i truda.

3. Preveliko isticanje individulnog uspeha deteta dovodi do toga da ono ne shvata da su najbolji lideri okruženi kvalitetnim saradnicima jer znaju da ne mogu sami da dođu do željenog trijumfa.

1. Pokažite im da smo svi samo ljudi: Roditelji žele da budu najbolji mogući uzor svojoj deci. Ipak, važno je da pokažu mališanima i svoju nesavršenu stranu.

2. Deca treba da vide i trenutak kada su njihovi roditelji ranjivi i da znaju da njihovi idoli takođe mogu nekada da pogreše.

3. Ukoliko slabosti roditelja ostanu skrivene, dete može da razvije intenzivan osećaj krivice zbog svakog neuspeha, sa pogrešnim shvatanjem da jedino ono čini greške.

1. Dozvolite deci da iskuse rizik i neuspeh: U stvarnom svetu put ka uspehu popločan je neuspehom.

2. Zato roditelji koji pokušavaju da zaštite decu od neuspeha kako bi izgradili njihovo samopouzdanje tako ne uče mališane kako da se nose sa porazima i preuzmu određene rizike kako bi postali uspešni lideri.

3. Lider ne može da preuzme odgovarajuće rizike dok ne iskusi gorak ukus neuspeha kada sve rizikuje ali ne ostvari svoj cilj.

4. Zato su najbolji lideri upravo oni ljudi koji ne očajavaju zbog razočarenja, već uče na svojim greškama i nestrpljivi su da pokušaju ispočetka.

1. Neka vaša dela budu odraz vaših reči: Autentični lideri nisu savršeni, ali zadobijaju poverenje ljudi zato što se ponašaju u skladu sa onim što govore.

2. Vaše dete takođe lako može da razvije ovu osobinu, ali samo ako vidi da se vi tako ponašate.

3. Osim toga, učeći da uvek ispune stvari koje su obećala, deca razvijaju jak osećaj odgovornosti, što je jedan od najvažnijih kvaliteta u životu, bez obzira da li će se u budućnosti naći u ulozi lidera ili članova tima.

1. Naučite ih da odlože radovanje uspehu:

Veličina uspešnih lidera ogleda se u sposobnosti

da odlože radovanje inicijalnom uspehu i nastave

da rade kako bi ostvarili još veće i važnije ciljeve.

2. Podstaknite decu da razviju takav vid strpljenja

kako bi naučila da uživaju u plodovima

dugotrajnog napornog rada i truda.