MIKOZE

1. Trulež korena maline; prouzrokovač: Phytophthora spp.

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Trulež korena maline je prvo konstatovana u Škotskoj 1937. godine od strane Watersona, odakle je proširena u mnoge krajeve sveta (Južna Amerika, SAD, Australija i mnoge zemlje Evrope). Kod nas je najpre zapažena od strane Koprivice na području Zapadne Srbije. Ova bolest je zapretila našim malinjacima i pobudila pažnju naučne i stručne javnosti. Pretpostavlja se da je u našu zemlju uneta zaraženim sadnim materijalom. Ako se zna da je malina za nas važna izvozna kultura, svako ugrožavanje njene proizvodnje, pa i ovo koje dolazi od prouzrokovača truleži korena, je od posebnog značaja.

Simptomi bolesti. Osnovni simptom bolesti je naglo sušenje biljaka maline, koje se najpre ispoljava na rodnim izdancima. Mladi izdanci po izbijanju u proleće naglo venu, suše se i propadaju. Na njihovoj osnovi mogu se primetiti vodenaste pege. Ponekad je razvoj bolesti usporen, kada dolazi do blagog uvenuća, žućenja i postepenog sušenja letorasta, mada je moguće da se na njima i ne primete simptomi bolesti. Zaraženi rodni izdanci se slabije granaju, lišće im je hlorotično, vene i suši se. Izdanci se obično suše pre sazrevanja plodova. Oboleli koren se slabije razvija, nekrotira i poprima mrku boju. Slični simptomi mogu se uočiti i na korenovom vratu. Zbog truleži korena dolazi do naglog sušenja maline. Simptomi sušenja maline se najčešće uočavaju na nižim (vlažnijim) delovima parcele.

Osobine patogena. Po nizu osobina prouzrokovač ove bolesti je sličan drugim gljivama roda Phztophthora. Micelija je razgranata, prozračna i sa starenjem stvara septe. Na hranljivoj podlozi slabo fruktificira i formira konidije (sporangije). U zemljištu se u oosporama obrazuju zoosporangije, a u njima zoospore. U pogledu veličine vegetativnih i reproduktivnih organa prouzrokovača truleži korena maline postoje izvesne razlike. Za oslobađanje, kretanje i ostvarenje infekcije zoosporama neophodna je povećana vlažnost zemljišta. Zoospore P.fragariae se formiraju i oslobađaju pri temperaturi 4-33°C sa optimumom od 22 do 25°C.

Krug domaćina patogena zavisi od vrste. Tako, na primer, P. Megasprema ima veoma širok krug domaćina, što nije slučaj sa P. Fragariae. Kod P. Fragariae postoji veći broj rasa.

Ciklus razvoja. Patogen se održava u zemljištu i veoma se uspešno širi obolelim sadnicama. Na manja rastojanja se može preneti tekućom vodom i kontaminiranim zemljištem. Po dospevanju u zemljište on u njemu ostaje veoma dugo, bez obzira što se malina na njemu ne gaji. U zemljištu se održava micelijom i zoosporama. Po sadnji sadnica malina zoospore dospevaju do njihovog korena i ostvaruju infekciju kroz povrede i direktno kroz koru. Micelija svojim fermentnim sistemom ubija ćelije korenovog sistema i izaziva trulež. Pri povoljnim uslovima ona formira novu generaciju zoospora, koje ostvaruju sekundarne infekcije. Patogen se u zasadu malina koncentrično širi od mesta primarnih infekcija. Intenzitet razvoja bolesti i širenje zaraza su u direktnoj zavisnosti od vlažnosti zemljišta.

Mere zaštite. U cilju sprečavanja daljeg širenja bolesti neophodno je za podizanje novih malinjaka koristiti zdrave sadnice. Zasade treba podizati na ocednim terenima i na zemljištima gde nema zaraze. Teška i vlažna zemljišta se moraju drenirati. Izbori sorte treba pokloniti posebnu pažnju, jer postoje velike razlike u otpornosti prema ovom patogenu. U SAD izvestan stepen otpornosti su pokazale sorte Meeker, Chillewack, Sumner, Newburg i Latham. S obzirom na postojanje razlika u virulentnosti gljive, neophodno je ispitati otpornost sorti prema našim izolatima. U uslovima slabijih zaraza i manje povoljnih uslova za razvoj patogena, preporučuje se primena fungicida na bazi metalaksila i fosetil aluminijuma.

2. Plamenjača vinove loze; prouzrokovač: Plasmopara viticola

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Plamenjača vinove loze je jedna od najštetnijih bolesti ove gajene biljke. Rasprostranjena je širom sveta i pričinjava ogromne štete. Prouzrokovač bolesti (Plasmopara viticola) je američkog porekla. U Evropu je preneta 60-tih godina XIX veka i veoma brzo se proširila, jer se evropska loza pokazala osetljivom. Prvi jači napad patogena je zabeležen 1878. godine u Francuskoj u okolini Bordoa. Ubrzo potom se proširila po celoj Evropi i pričinila ogromne štete. Danas je rasprostranjena širom sveta, svude gde se gaji vinova loza.

Na području Srbije patogen je najpre zabeležen 1884. godine. U svim našim vinogorjima prouzrokovač plamenjače pričinjava ogromne štete. U „godinama plamenjače“ je zabeleženo smanjenje prinosa grožđa i do 100%. Štete nastaju usled parazitiranja lišća i direktnog napadanja grozdova.

Simptomi bolesti. P. Viticola se razvija na svim zeljastim delovima vinove loze: lišću, cvasti, bobicama i lastarima.

Na licu lista se najpre uočavaju kružne zelenožute pege, nejasnih kontura, često vrlo krupne. U okviru ovih lisno tkivo postaje providno i one podsećaju na pege nastale od rasutog ulja na hartiji, zbog čega se i nazivaju „uljane pege“. Sa naličja lista za 2-3 dana u okviru pega se obrazuje ozobilna bela prevlaka, koju čine konidiofore sa konidijama. Micelija je endofitna, a konidiofore i konidije u vidu buketića izbijaju na površinu kroz stomine otvore. Širenje pega se zaustavlja na većim nervima, zbog čega poprimaju nepravilan oblik. U povoljnim uslovima za ostvarenje infekcije broj pega na listu može biti jako veliki. Osim toga dolazi do njihovog spajanja i pokrivanja čitave lisne površine. Tkivo u okviru pega brzo nekrotira, lišće izgleda kao da je sprženo plamenom, odakle i naziv bolesti plamenjača. Obolelo lišće opada, što se negativno održava na dozrevanje grožđa i lastara. Lišće je najosetljivije u fazi intenzivnog porasta (krajem maja i početkom juna) i ponovo pri kraju vegetacije. Na starijem lišću se uočavaju simptomi u vidu mozaika, to su sitne brojne poligonalne pege. Simptomi mogu da se jave i na lisnim peteljkama i viticama.

Cvet može da bude inficiran pre nego što se otvori. Krunična kapica, koja pokriva cvet pocrni i osuši se. Takvi cvetovi potpuno izumiru, suše se i opadaju. Ako je zahvaćena peteljka cela cvast se suši i opada. U vlažnoj sredini na njima se obrazuju sporonosni organi gljive, u vidu beličaste navlake, koju čine konidiofore i konidije. Vinova loza je najosetljivija u fenofazi cvetanja.

Bobice su osetljive od zametanja do početka zrenja (šarka), a najosetljivije su dok se sa njih ne skinu cvetne kapice. Na mladim bobicama i šepurini javlja se bela prevlaka

od konidiofora i konidija. Kasnije bobice pocrne, sasušuju se i opadaju. Ukoliko patogen zahvati jače razvijene bobice one se smežuravaju i postaju mrke, ali se na njima ne javlja beličasta prevlaka. Šepurina može da bude potpuno ili delimično zahvaćena, što dovodi do sušenja dela ili celog grozda.

Vrhovi lastara, takođe, mogu biti inficirani i na njima se obrazuje bela prevlaka od konidiofora i konidija patogena. Zaraženi lastari se uvijaju u vidu slova “S“, dobijaju mrku boju i suše se.

Osobine patogena. P. Viticola je obligatni parazit. Micelija se razvija interćelijski, a iz ćelija koristi hranljive materije pomoću okruglastih haustorija. Hife su cilindrične, bez poprečnih pregrada i na njima se formiraju konidiofore. Konidiofore se višestruko granaju pod pravim uglom. Zoospore se oslobađaju iz sporangije kroz otvor na papili ili direktno performacijom zida sporangije i obezbeđuju bespolno razmožavanje gljive. Ova gljiva ima i polno razmnožavanje, koje se ostvaruje spajanjem anteridija i oogonija i obrazovanjem oospora. Oospore su obavijene dvema membranama i pokrivene smežuranim zidom oogonije.

P. viticola za svoj razvoj ima specifične ekološke zahteve. Konidije se obrazuju pri temperaturi 13-30°C i relativnoj vlažnosti vazduha 75-100%. Optimalna temperatura za ostvarenje infekcije je 15-20°C. Pojava konidiofora i obrazovanje konidija je najintenzivnije u svitanje, jer su tada vlažnost vazduha i temperatura najpovoljniji. Konidije klijaju u kapi vode pri temperaturi 3-30° (a optimum je 22°C). Infekciona hifa je jako osetljiva na isušivanje i ako je nakon njene pojave niska relativna vlažnost vazduha već pri 25°C one se osuše i propadaju. Brzina njihovog klijanja je uslovljena visinom temperature i kraća je od jednog časa ako je ona optimalna, dok na 10-12°C traje 2-3 časa. Pri optimalnim uslovima konidije ostvare infekciju za 2, a zoospore za 1-1,5 čas. Oospore mogu da klijaju samo ako je temperatura zemljišta +8°C i kada je ono dovoljno vlažno. Od temperature zavisi i dužina inkubacionog perioda, koji može biti 4-28 dana, a najčešće je 7-10 dana. Utvrđeno je da svetlost inhibira sporulaciju ove gljive.

Ciklus razvoja. U našim uslovima P. Viticola prezimljava oosporama u opalom lišću. Oospore u zemljištu mogu da sačuvaju sposobnost klijanja više od 5 godina. U toplim krajevima ovaj patogen može se održati i micelijom u zaraženom lišću, pupoljcima ili zeljastim lastarima. U proleće, kada je temperatura iznad 11°C, oospore u toku kišovitog i oblačnog vremena u trajanju od najmanje 2-3 dana proklijaju obrazujući sporangiju u kojoj se diferencija oko 50 zoospora. Zoospore se šire kišnim kapima i dosprevaju na naličje lista gde klijaju u začetak hife, koja kroz stomine otvore prodire u unutrašnjost biljke. Izuzetno lišće može biti inficirano i preko rana. Zbog toga, infekcija nije moguća pre nego što list dostigne 2 cm, odnosno kada je dužina lastara 10 cm.

Za pojavu bolesti veoma su značajne primarne infekcije, koje nastaju od zoospora iz zemljišta, jer one predstavljaju početak ciklusa razvoja. Da bi se ostvarile primarne infekcije moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: oospore na površini zemljišta moraju imati obrazovane sporangije, kišno vreme sa jačim vetrom koji će omogućiti dospevanje zoospora na listove, koji moraju biti veći od 2 cm i vlažni nakon kontaminacije najmanje 10 sati. Micelija se razvija inercelularno, a iz ćelije domaćina loptastim haustorijama uzima vodu i hranljive materije. Ona se u mladom tkivu vinove loze razvija veoma brzo i za nekoliko dana ga kolonizira. Pošto dostigne određen porast, počinje sa obrazovanjem konidiofora i konidija, koje izbijaju na površinu lista kroz stomine otvore. Sporulacija ove gljive je veoma izražena, jer na 1 cm2 obrazuje oko 300000 konidija. Zato se i bela

prevlaka, karakteristična za plamenjače, može naći samo na onim delovima biljke na kojima se nalaze stomini otvori (lišću, vrhovima lastara i mladim bobicama). Nakon toga micelija vrlo energično parazitira ćelije domaćina i dolazi do sušenja i opadanja lišća. U konidijama, koje imaju ulogu sporangija, obrazuju se zoospore. Oslobođene zoospore plivaju u kapi vode pomoću treplji, dospevaju do stominih otvora, prepokrivaju se tankom membranom i proklijaju u začetak hife, čime se ostvaruju sekundarne infekcije. Sekundarne infekcije omogućavaju kišne kapi, koje se na osetljivim delovima vinove loze zadržavaju najmanje jedan čas. Rasejavanje suvih spora na veća rastojanja (više stotina kilometara) ostvaruje se vetrom. Međutim, od suvih spora ne preti velika opasnost, jer je njihova klijavost niska. Tokom vegetacije loze može nastati veći broj sekundarnih infekcija. Za održavanje patogena posebno su značajne sekundarne infekcije koje se ostvaruju na listovima letnjih zaperaka, jer se u njima obrazuje ogroman broj oospora, koje služe za obnavljanje zaraza početkom sledeće vegetacije.

Mere zaštite. Najuspešnija zaštita vinove loze od prouzrokovača plamenjače se postiže primenom fungicida. S obzirom na visoke cene fungicida i troškove njihove primene, zaštita bi trebala da se bazira na prognoziranju pojave bolesti. Prognoze se zasnivaju na poznavanju biologije patogena, klimatskih prilika i osetljivosti vinove loze. Veoma je značajno odrediti vreme primarnih zaraza, a zatim se na osnovu dužine inkubacije prognoziraju sekundarne infekcije. Za ostvrenje primarnih infekcija moraju istovremeno biti ispunjeni sledeći uslovi: da se u prirodi nalaze klijave oospore, da je srednja dnevna temperatura vazduha iznad 11°C, da je lišće vinove loze najmanje 2-3 cm u prečniku i da kišni period traje 2-3 dana sa najmanje 10 mm padavina.

Od fungicida za suzbijanje prouzrokovača plamenjače vinove loze mogu se koristiti preparati na bazi azoksistrobina, bakra, bakar-oksihlorida, bakar-oksihlorida+cineba, bakar-oksihlorida+cinkkarbonata, cimoksanila+famoksadona, cimoksanila+mankozeba, cineba, cirama, folpeta, folpeta+iprovalikarba, kaptana, mankozeba+cineba, metirama, penkonazola...

Protektivni fungicidi obezbeđuju zaštitu vinove loze oko 7-10 dana, a sistemični oko 14 dana. Zadnje tretiranje se obično izvodi preparatima na bazi bakra, koji pozitivno utiče na dozrevanje lastara.

U zaštiti vinove loze fungicidima veoma je značajno pravilno odrediti vreme njihove primene. Pravilo je da se vinograd nikada ne štiti od primarnih infekcija, koje ostvaruje P. Viticola. Zaštita od prve sekundarne infekcije se izvodi samo u lokalitetima čestih primarnih infekcija. Vinovu lozu treba obavezno zaštiti pred ostvarenje druge sekundarne infekcije (obično krajem maja). Dalja zaštita se izvodi protiv treće i svih sledećih neparnih infekcija. Međutim ako je vreme kišovito u dužem periodu i patogen zahvati grozd zaštitu treba vršiti i protiv parnih sekundarnih infekcija. U cilju suzbijanja prouzrokovača plamenjače zadnje prskanje se izvodi na desedak dana pred šarak. Protektivnim preparatima vinova loza mora biti štićena pre, a ne posle kiše, kako se to često u praksi čini. Sistemični fungicidi se mogu primeniti do 2 dana po ostvarenoj infekciji. Po pravilu oni se koriste u najosetljivijim fenofazama razvoja vinove loze, cvetanju i zametanju plodova.

Danas se intenzivno radi i na stvaranju otpornih sorti vinove loze prema P. Viticola, a kao donori Pv gena u oplemenjivanju se koriste Vitis californica, V.girdiana, V. Aeizonica i V.treleasei.

Sorte Cabernet Franc, Cabernet Souvignon, Catawba, Chancellor, Chardonnaz, Delaware, Fredonia, Gewurytraminer, Ives, Merlot, Niagara, Pinot Blanc, Pinot Noir, Riesling, Rougeon, Sauvignon Blanc su veoma osetljive prema ovom patogenu.

3. Rogač šljive; prouzrokovač: Taphrina pruni

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Rogač je veoma rasprostranjena bolest šljive, kako kod nas tako i u svetu. Prvi put je utvrđena 1864. godine. Štete koje prouzrokuje T. Pruni su različite zavisno od rejona i godina. U godinama sa vlažnim i hladnim prolećem (godine rogača), štete mogu biti veoma velike, jer T. Pruni može da uništi preko 80% zametnutih plodova, koji gube svaku upotrebnu vrednost.

Simptomi bolesti. Tipični simptomi se javljaju na plodovima, mada mogu da obole letorasti, lišće i cvet. Pod uticajem patogena, zaraženi plodovi se razvijaju brže nego zdravi, zbog čega se izdužuju, krive i poprimaju oblik koji podseća na rog, odakle i naziv „rogač“. U nekim slučajevima ove promene su manje izražene i plodovi imaju izgled pasulja, zbog čega se nazivaju još i „pasuljare“. Oboleli plodovi su bledo-zeleni, pljosnatog oblika i u njima se često ne razvija koštica niti semenka. Meso deformisanih plodova je krto i sunđeraste konstitucije. Na njima se obrazuje sivkasta prevlaka, oni kasnije nekrotiraju, pocrne i opadaju.

Osobine patogena. T. Pruni formira askuse koji su smešteni ispod kutikule. Askusi su cilindričnog oblika. U askusima se formiraju okrugle ili eliptične askospore.

Visoka vlažnost i umerena temperatura (17-19°C) u vreme cvetanja pogoduju razvoju patogena.

T. pruni parazitira vrste roda Prunus. Pored evropske i orijentalne šljive, ovaj patogen se javlja još i na ukrasnoj šljivi i crnom trnu.

Ciklus razvoja. Ciklus razvoja ove gljive je sličan ciklusu razvoja T.deformans. Utvrđeno je da se micelija T.pruni nalazi na grančicama šljive i da kroz cvetnu peteljku može da prodre u plodnik. Međutim, zarazu mladih plodova mogu da izazovu i askospore. Micelija, koja je zahvatila ceo mezokarp, dospeva ispod kutikule ploda i tu formira askuse, koji izbijaju na površinu cepajući je. Josifović je ukazao da mladi plodovi mogu da budu zaraženi i spoljnim putem od askospora ili sekundarnih blastospora koje su od njih nastale. Održavanje ovog patogena tokom zime može biti i askosporama ispod ljuspastih listića pupoljaka.

Mere zaštite. Mehaničko skidanje i uništavanje rogača po njihovoj pojavi moglo bi dati izvesne rezultate, ali se u praksi malo primenjuje. Osnovna mera zaštite je preventivno uništavanje askospora i sekundarnih blastospora, koje se nalaze u kruni voćaka. Ono se izvodi primenom fungicida na bazi bakra u vreme mirovanja šljive (plavo zimsko kupanje). U toku vegetacije moguća je zaštita plodova fungicidima na bazi bakra, cirama ili hlorotalonila.

4. Pepelnica vinove loze; prouzrokovač: Uncinula necator

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Pepelnica koju prouzrokuje Uncinula necator, je jedna od najštetnijih bolesti vinove loze i bez njene zaštite proizvodnja grožđa nije moguća. Patogen je prenet iz Amerike u Evropu, gde je najpre utvrđen u Engleskoj 1845. godine. Bolest je veoma brzo zahvatila Francusku 1847. i Italiju 1850. godine, kao i ostale zemlje Sredozemlja u kojima se gaji vinova loza. Konidije gljive su nađene na herbarskom materijalu u Parizu. Širenje ovog patogena iz Amerike je išlo preko Azije i da je do 1851. godine zahvatila Francusku, Nemačku, Italiju, Alžir, Španiju, Austriju i neke druge zemlje.

Pepelnica vinove loze je kod nas prvi put zabeležena 1903 godine u Sićevačkom vinogorju. Danas je prisutna u svim našim vinogorjima i pričinjava velike štete, a u nekim je uništila 60-80% roda. Slično je bilo i u Župskom, Topolskom i Nišavskom vinogorju.

Simptomi bolesti. U. Necator se razvija na svim zeljastim delovima vinove loze, ali su simptomi najtipičniji na grozdovima, posebno bobicama. Prvi simptomi u proleće se zapažaju na mladom lišću u vidu pojedinačnih belosivih, pepeljastih navlaka, koje se češće razvijaju na licu nego na naličju lista. Na mestima razvoja micelijske prevlake lisno tkivo se nepravilno razvija i deformiše, a ređe se suši i opada.

Bobice mogu biti zaražene od samog formiranja pa do šarka. Mlade bobice su pokrivene sivom prevlakom, koju čine vegetativni organi gljive. Većina zaraženih mladih bobica puca, suši se i opada. Međutim, ako obole starije bobice epidermalne ćelije izumiru, pokožica ne može da prati porast bobica i one usled unutrašnjeg pritiska pucaju. Pukotine mogu biti veoma duboke tako da se na bobicama vide semenke, a moguće je i curenje soka. Pri jakim zarazama grozdovi mirišu na pokvarenu ribu. Na bobicama koje su dostigle svoj normalan razvoj zaraza ostaje lokalizovana, a zrele bobice ne oboljevaju od prouzrokovača pepelnice.

Lastari bivaju zaraženi dok su još zeleni i na njima se obrazuje pepeljasta prevlaka. Posle zdrvenjavanja lastara na njima se uočavaju tamnomrke pege sa karakterističnim končastim ivicama, koje ostaju do naredne vegetacije. Ovakvi lastari se ne smeju koristiti za dobijanje vioka za kalemljenje. Zaraza cvetova nastaje posle oplodnje i na njima se u početku može videti beličasta micelijska prevlaka, a kasnije dolazi do njihovog sušenja i opadanja. Patogen se može razviti i na šepurini koja se, takođe, suši i opada.

Osobine patogena. U. Necator je obligatni parazit sa višećelijskim septiranim hifama. Infekcione hife formiraju apresorije pomoću kojih probijaju kutikulu i dospevaju u epidermalne ćelije, gde obrazuju loptaste haustorije. Na miceliji, koja se horizontalno razvija po površini biljke, formiraju se uspravne konidiofore, a na njima u nizovima 2-10 jednoćelijskih, prozračnih eliptičnih konidija.

Kleistotecije se formiraju tokom leta i jeseni. Loptastog su do slabo eliptičnog oblika. Svaka kleistotecija sadrži 2-8 ovalnih askusa sa ili bez drške. U askusima se razvija 4-7 jednoćelijskih, elipsoidnih bezbojnih askospora. Askospore, kao i konidije, klijaju sa jednom ili više kličnih cevi.

Temperatura je osnovni faktor za razvoj U. Necator. Blaga i topla zima omogućava uspešnije prezimljavanje patogena.

Micelija počinje da se razvija u proleće pri temperaturi 5-6°C (opt.20-27°C). Konidije klijaju pri temperaturi 4,5-35°C sa optimumom od 25-28°C, kada klijanje traje oko 5 časova. Konidije ne klijaju iznad 35°C, ali ostaju vitalne do 40°C, dok micelija zadržava životnu sposobnost do 43°C. Inkubacioni period na 24-25°C traje 7, a na 7°C 32 dana. Micelija ne obrazuje konidije pri temperaturi iznad 29°C, dok se na 33-35C slabo razvija. Kratkotrajno rashlađenje konidija do -16,5°C nema nikakav uticaj na njihovu životnu sposobnost, dok na -21°C za 5 časova sve uginjavaju. Kleistotecije se obrazuju za 25-36 dana od infekcije pri 16-25°C. Oboleli lastari ne dozrevaju i lakše izmrzavaju tokom hladnih zima.

Vlažnost se ne javlja kao ograničavajući faktor za razvoj, a u kapi vode ne klijaju. Slaba difuzna svetlost pospešuje razvoj patogena, dok direktna sunčeva svetlost sprečava klijanje konidija. Kiša negativno utiče na razvoj epidemija U. Necator, jer vrši spiranje konidija i smanjuje inokulum. Broj generacija gljive isključivo zavisi od temperature. Na 10°C ciklus njenog razvoja traje 8, na 18°C 4,5 i na 25°C 3,5 dana.

U. necator parazitira sve Vitiaceae, ali su samo neke Vitis vrste vrlo osetljive, posebno azijske i evropska.

Ciklus razvoja. U. Necator može da prezimi na dva načina: zadebljalom micelijom ispod ljuspica obolelih okaca ili kleistotecijama. Uloga kleistotecija u prezimljavanju ovog patogena kod nas je nedovoljno poznata, ali je utvrđeno da se one obrazuju.

Prezimela micelija u okcima se u proleće aktivira i iz nje izrastaju „beli lastari“, koji su prepokriveni micelijom na kojoj se obrazuju konidije. Konidije se rasejavaju vetrom i ostvarju najpre primarne, a zatim i veći broj sekundarnih infekcija. Toplo vreme potpomaže klijanje konidija i ostvarenje sekundarnih infekcija.

Primarne infekcije u nekim slučajevima mogu da nastanu i od askospora, koje se oslobađaju iz prezimelih kleistotecija. Oslobađanje askospora iz kleistotecija traje od otvaranja pupoljaka do cvetanja. Za njihovo oslobađanje neophodna je voda, kako bi kleistotecije nabubrele i iz njih se pod pritiskom izbacili askusi sa zrelim askosporama. Na mestima primarnih infekcija ostvarenih od askospora razvija se micelija, koja reprodukuje masu konidija. Tokom vegetacije vinove loze broj konidijskih generacija može biti veći, jer se U.necator javlja od ranog proleća do kasne jeseni. Pred kraj vegetacije micelija se priprema za prezimljavanja, jer u okcima dolazi do njenog zadebljavanja.

Mere zaštite. Sa zaštitom vinove loze od prouzrokovača pepelnice, mora se početi znatno ranije nego od prouzrokovača plamenjače. Ne sme se dozvoliti pojava ovog patogena na cvetovima i grozdovima, jer onda štete mogu biti jako velike. Pri rezidbi treba ukloniti i spaliti obolele lastare, koji se prepoznaju po tamnomrkim pegama. Posle njihovog uklanjanja treba obaviti sterilizaciju čokota prskanjem 0,3% rastvorom kalijumpermanganata.

Fungicidi imaju najvažniju ulogu u suzbijanju U. Necator. Veoma dugo su u upotrebi bili preparati na bazi sumpora, koji se i danas dosta koriste. Treba imati u vidu da su preparati na bazi sumpora na temperaturi od 28°C fitotoksični. Osim fungicida na bazi sumpora, za suzbijanje prouzrokovača pepelnice mogu se koristiti i mnogi drugi, kao što su azoksistrobin, dinikonazol, dinokap, propikonazol, triforin i mnogi drugi. Veoma je važno da se sa primenom fungicida otpočne blagovremeno, kada lastar, dostigne 5-10 cm, odnosno kada je na njemu razvijen treći list. Drugo prskanje se obično obavlja pred

cvetanje, a treće kada bobice dostignu dve trećine ukupne veličine. U slučaju jakih zaraza sa primenom fungicida može se nastaviti, uz potpuno poštovanje karence. Po pravilu treba kombinovati sistemične i kontaktne fungicide, kako bi se sprečila pojava rezistentnosti.

U slučaju da U.necator zahvati grozdove moraju se preduzeti energične mere suzbijanja. Grozdovi se najpre moraju okupati 0,125% rastvorom kalijumpermanganata, a potom treba primeniti jedan od sistemičnih fungicida.

Vrste i sorte vinove loze pokazuju različit stepen otpornosti prema ovom patogenu. Otporne su vrste Vitis aestivalis, V.cinerea, V.labruska i V.rupestris, a osetljive V.vinifera, V.berlandieri i V.riparia. Bujne sorte sa većom vegetativnom masom i gustim i zbijenim habitusom su osetljive prema prouzrokovaču pepelnice (Župljanka, Prokupac, Kardinal, Muskat hamburg, Cabernet Franc i dr.). Srednju otpornost su ispoljile sorte White Riesling i Merlot.

Ova gljiva se može suzbiti i korišćenjem hiperparazita Cicinnobolus cesatii, što još uvek nije našlo širu primenu u proizvodnji.

5. Sušenje cvetova, grančica i mrka trulež (monilioza) plodova koštičavih voćaka; prouzrokovač: Monilinia laxa

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. M.laxa je danas jedan od najznačajnihih patogena koštičavih voćaka, posebno višnje, trešnje, kajsije, breskve i šljive. Česte epidemije se javljaju u zemljama umerene i suptropske klime, kada u potpunosti može da iskompromituje proizvodnju ovih veoma značajnih voćnih vrsta. Posebno velike štete nastaju u godinama obilnih kiša u vreme cvetanja.

Prouzrokovač monilioze je najdestruktivniji patogen koštičavih vrsta voćaka u SAD, Evropi, Australiji, Novom Zelandu. Kod nas je M.laxa jedan od najznačajnijih patogena koštičavih vrsta voćaka. Višegodišnjim oboljevanjem cvetova voćaka dolazi do njihovog iznurivanja, opšteg slabljenja i do sušenja.

Simptomi bolesti. M.laxa parazitira cvetove, mladare, grane, grančice i plodove. Cvetovi bivaju parazitirani od otvaranja do precvetavanja. Prvi vidljivi simptomi na njima se manifestuju sušenjem prašnika i kruničnih listića, a kasnije i ostalih delova cveta. Poslednji izumiru čašični listići. Čitav cvet i buketići poprimaju čokoladnu boju, suše se i opadaju. Ovaj tip simptoma je poznat kao palež cveta. Oboleli cvetovi izgledaju kao da su od mraza sprženi, što može navesti na pogrešan zaključak o uzročniku bolesti. U vlažnim uslovima na obolelim cvetovima formira se sivkasta prevlaka od micelije i reproduktivnih organa gljive.

Na obolelim granama, grančicama i letorastima javljaju se ugnute, eliptične, nekrotične pege, koje mogu da ih prstenasto obuhvate. Na mestima zaraza nastaju zadebljanja grana, usled formiranja kalusnog tkiva. Prvi simptomi ispoljavaju se u vidu uvenuća cvetova i lišća, a kasnije dolazi i do njihovog potpunog sušenja.

Plodovi mogu biti parazitirani od samog zametanja do pune zrelosti. Oboleli mladi plodovi se sasušuju i opadaju. Na kasnije zahvaćenim plodovima javljaju se kružne mrke pege, koje su u početku glatke, a kasnije dolazi do pucanja pokožice ploda i na njima se obrazuju sivkaste, jastučaste gomilice od konidiofora i konidija, koje predstavljaju sporodohije. Karakteristično za M.laxa je da su sporodohije difuzno

razmeštene po plodu, za razliku od M.fructigena kod koje su one poređane u vidu koncentričnih krugova.

Osobine patogena. Micelija gljive je sivomaslinaste boje, razgranata i veoma obilno formira mikro i makrokonidije na kratkim dihotomo razgranatim konidioforama. Konidije se formiraju u nizovima blastično tako da je donja najmlađa.

M.laxa izuzetno retko formira apotecije. One su levkastog oblika, tamnomrke boje, sa dugim drškama. Apotecije se razvijaju na stromama u grupama. U njima se između dugih parafiza formiraju hijalinski, cilindrični askusi. U svakom askusu ima po 8 jednoćelijskih askospora, poređanih u jednom redu.

M.laxa se od srodnih vrsta M.fructigena i M.fructicola razlikuje po tome što na hranljivoj podlozi formira režnjast obod kolonije i nešto slabije fruktificira. Razvija se u kiseloj sredini pri pH 1,4-5,8. Ukoliko je pH 6,8 apotecije ostaju sterilne.

Kišno i prohladno vreme, posebno u vreme cvetanja, doprinosi intenzivnijem razvoju M.laxa. Micelija još tokom zime pri sumi temperatura od 0°C u toku 2-4 dana počinje da obrazuje konidije. Međutim, optimalna temperatura za sporulaciju je 15-20°C i relativna vlažnost vazduha 100%. Broj generacija zimskih konidija je 3-11, tako da je u vreme cvetanja voćaka formiran ogroman infekcioni potencijal. Infekcija može da se ostvari pri temperaturi iznad 0°C. Minimalna temperatura za razvoj konidija je 5°C, a maksimalna 30°C. Zahvaljujući kratkom inkubacionom periodu 23°C je 2-4 dana, pri 15,2°C 5 dana i pri 13,5°C 7 dana i policikličnosti patogena dolazi do brzog nagomilavanja inokuluma i pojava epidemija.

M. laxa parazitira oko 30 vrsta biljaka rodova Prunus, Malus, Corylus, Mespilus, Pyrus, Cydonia.

Ciklus razvoja. M.laxa prezimljava u obliku micelije u rak-ranama na obolelim granama i u obolelim plodovima, koji se nalaze u kruni ili na zemljištu. Prezimela micelija još tokom zime, a naročito početkom proleća, se aktivira i obrazuje masu konidija. Konidije se na kraćem rastojanju rasejavaju kišnim kapima, a na većim vetrom i insektima. Infekcija se ostvaruje preko tučka cveta, stominih otvora, lenticela, rana i povreda. Retko se dešava direktno prodiranje kroz kutikulu, ali je ono moguće kod sorti sa tankom pokožicom. Infekciona hifa se iz parazitiranog cveta širi kroz cvetnu dršku do grančica i grana. Infekcija ploda najčešće nastaje preko povreda od grada ili oštećenja od insekata. Konidije dospevaju na rane, proklijaju i infekciona hifa prodire u plod. Micelija se difuzno širi od mesta ostvarene infekcije i u potpunosti prožima plod. Na svim obolelim biljnim organima micelija reprodukuje ogroman broj konidija, koje ostvaruju i sekundarne infekcije. Micelija koja sa mumificiranim plodovima dospeva u zemljište može da održi vitalnost preko 10 godina.

Mere zaštite. Suzbijanje M.laxa se može ostvariti na više načina, ali nije jednostavno, posebno u povoljnim godinama za njen razvoj. Pri izboru terena i određivanju gustine sadnje treba voditi računa o aeraciji, kako bi se sprečilo duže zadržavanje kapi vode posle kiše ili rose na voćkama.

Od mehaničkih mera za smanjenje inokulum potencijala veoma je značajno sakupljanje i uništavanje obolelih plodova zakopavanjem ili dubokim zaoravanjem. Ne treba dozvoliti da mumificirani plodovi ostanu u krošnji tokom zime, već ih treba sakupiti i uništiti. Pri orezivanju voćaka sve sasušene grane, grančice i mladare treba odstraniti i spaliti.

Suzbijanje M.laxa hemijskim putem je veoma značajno. Hemijska zaštita započinje zimskim prskanjem voćaka fungicidima na bazi bakra (bakar-oksihlorid, bakar-oksisulfat, bakar-hidroksid, bakar-sulfat+kalcijum-hlorid). Tokom vegetacije se mogu primeniti preparati na bazi bakar-hidroksida, iprodiona, prohloraz-manganhlorida, triforina, benomila, ciprodinila, karbendazima, miklobutanila, vinklozolina ili vinklozolina+karbendazima. Broj tretiranja tokom vegetacije zavisi od rasporeda padavina. Smatra se da se sa 3-4 prskanja višnje može ostvariti uspešna zaštita. S obzirom da je cvetanje kritična fenofaza za ostvarenje infekcija, to se najuspešnija zaštita tada postiže. Preporučuje se prskanje višnje fungicidima u fazi belih kokica.

U cilju izbegavanja pojave rezistentnosti gljive u zaštiti koštičavih vrsta voćaka od M.laxa, treba kombinovati sistemične i protektivne fungicide.

6. Sušenje cvetova, grančica i trulež plodova jabučastih voćaka, prouzrokovač: Monilinia fructigena

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. M.fructigena je jedan od najranije poznatih patogena. Najveće štete pričinjava na jabuci i kruški. Za razliku od M.laxa, ovaj patogen prevashodno napada plodove, dok zarazu cvetova i drugih biljnih organa retko ostvaruje. M.fructigena je rasprostranjena u mnogim delovima Evrope, Azije, Afrike, Amerike, Australije i Novog Zelanda. Smatra se jednim od najštetnijih patogena jabučastih vrsta voćaka. Zabeležene su brojne epidemije ove bolesti, kada je došlo do smanjenja prinosa iznad 80%.

Veoma velike štete pričinjava i kod nas, posebno na jabukama i kruškama koje se neredovno štite. Za M.fructigena je još specifično da svoj razvoj nastavlja i tokom skladištenja. U dodiru zdravih i zaraženih plodova ovaj patogen se sa zaraženih prenosi na zdrave, koji u neadekvatnim uslovima skladištenja za kratko vreme propadaju.

Simptomi bolesti. M.fructigena najtipičnije simptome prouzrokuje na plodovima, mada može da parazitira cvetova, grane i lišće. Plodovi mogu biti zaraženi od zametanja do same upotrebe. Oboleli mladi plodovi nekrotiraju i opadaju. Kod odraslih plodova, posebno onih koji su skoro ili sasvim zreli, na mestima ostvarenih zaraza javljaju se kružne pege smeđe boje. Pege nastaju usled delovanja micelije patogena fermentnim sistemom na ćelije mezokarpa. Pege se veoma brzo uvećavaju i micelija za nekoliko dana u potpunosti prožima čitav plod. Ovakvi plodovi predstavljaju vrlo dobar supstrat za ishranu i razvoj micelije i ona ubrzo počinje da obrazuje konidiofore. Konidiofore su skupljene u manje grupice i na površini ploda se uočavaju kao svetlosive jastučaste gomilice, koje predstavljaju sporodohije. Sporodohije su na plodu razmeštene u vidu koncentričnih krugova. Obrazovanje sporodohija i pojava koncentričnih krugova odgovaraju smenjivanju dana i noći. Svaki koncentrični krug nastaje formiranjem novih sporodohija u toku jednog dana. Parazitirane plodove mogu da nasele mnoge saprofitske gljive i bakterije i da izazovu potpunu trulež.

Usled daljeg intenzivnog razvoja micelije, koja koristi velike količine vode i mineralnih materija, dolazi do postepenog sušenja plodova. Konačno, oni postaju suvi, čvrste konzistencije, mrke boje i u suštini predstavljaju stromatičnu tvorevinu gljive. Masa mumificiranih plodova može se videti na zemljištu ispod voćke ili u krošnji čvrsto prilepljeni uz grane i grančice i tu ostaju tokom cele zime.

Na plodovima je karakterističan i simptom crne truleži. On nastaje prilikom skladištenja plodova u tami, jer u takvim uslovima ne dolazi do fruktificiranja patogena.

Osobine patogena. Micelija M.fructigena se razvija intercelularno i ispod kore obrazuje strome, a na površini konidiofore i konidije. Makrokonidije se blastično formiraju u nizovima, prozračne su, ovalnog oblika. Konidiofore su sakupljene u grupe i zajedno sa makrokonidijama predstavljaju gomilice sporodohija.

Apotecije se formiraju na stromama mumificiranih plodova. One su tamne boje, levkastog oblika, spljoštene po ivici, imaju dugu dršku prečnika 3-5 mm i na vrhu su peharasto proširene. Na jednom plodu se obrazuje 1-20 apotecija. Maksimalno obrazovanje apotecija na hranljivoj podlozi je pri pH 2,5. u apotecijama se formiraju askusi, koji su cilindrični. Spajanjem askogena i anteridija nastaje po 8 askospora u svakom askusu.

Vlažnost je najznačajniji faktor za razvoj M.fructigena. Konidije se rasejvavaju kišnim kapima, a u njima klijaju pri temperaturi iznad 0°C (optimum je 24-27°C). Svetlost stimulativno deluje na sporulaciju gljive. Tokom dana formiraju se konidije, a tokom noći raste micelija. Konidije mogu da podnesu -40°C i da u suvim uslovima sačuvaju klijavost do 6 meseci.

Jabuka i kruška su osnovni domaćini M.fructigena, ali se ona još javlja i na dunji, šljivi, višnji, breskvi, kajsiji, nektarini, ribizli, leski, ogrozdu i dr. Kod nas je ovaj patogen utvrđen i na bobicama nekih sorti grožđa.

Ciklus razvoja. Patogen se održava micelijom u mumificiranim plodovima ili na drugim obolelim biljnim delovima. U zemljištu na mumificiranim plodovima ona može da očuva vitalnost 2 i više godina, jer je ne parazitiraju zemljištni organizmi. Pri povoljnim ekološkim uslovima micelija se aktivira još krajem jeseni, tokom zime i/ili početkom proleća obrazujući konidije. U proleće nastaju primarne infekcije preko cveta, stoma, lenticela i rana. Na mestima primarnih infekcija micelija reprodukuje novu generaciju konidija, koje ostvaruju sekundarne infekcije. Konidije se rasejavaju kišnim kapima na manja rastojanja i vetrom na veća. M.fructigena je policiklični patogen, koji posle više generacija formira ogroman inokulum potencijal spreman da pri povoljnim uslovima izazove epidemiju.

Masovne infekcije plodova nastaju na mestima njihovog oštećenja od insekata koji prouzrokuju crvljivost (Cydia pomonela). U izvesnim slučajevima infekcija može nastati i direktnim prodiranjem infekcione hife u plod, što se posebno dešava kod sorti sa tankom pokožicom. Do ovakvih infekcija dolazi i ako se konidije nađu u kapi vode između dva ploda. Ovaj patogen se razvija i posle berbe voća, tokom transporta, skladištenja i prodaje.

Mere zaštite. Mere zaštite voćaka od M.fructigena su iste kao i od M.laxa, s tim što posebnu pažnju treba posvetiti suzbijanju štetočine C.pomonela, koja oštećuje plodove.

Bacillus subtilis ima visok antagonistički efekat prema M.fructigena.

7. Čađava pegavost lišća i krastavost plodova jabuke, Prouzrokovač: Venturia inaequalis

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Čađava pegavost lišća i krastavost plodova je jedna od najznačajnijih bolesti ove voćne vrste. U mnogim zemljama sveta predstavlja ograničavajući faktor u njenoj proizvodnji. Prouzrokovač ove bolesti je pravi kosmopolit, jer se sreće svuda gde se gaji jabuka. Najveće štete pričinjava u hladnim i humidnim klimatima, ali je prisutan i u toplijim.

Prouzrokovač čađave pegavosti lišća i krastavosti plodova jabuke je široko prisutan i u našoj zemlji i svake godine pričinjava velike štete. U zapuštenim zasadima, gde se ne primenjuju nikakve mere zaštite, može doći do potpunog propadanja lišća i plodova.

Štete koje prouzrokuje V.inaequalis mogu da budu indirektne, koje nastaju usled propadanja lišća, i direktne, kao rezultat oboljevanja plodova. Pored smanjenja rodnosti ovaj patogen prouzrokuje i pogoršanje kvaliteta i umanjenje tržišne vrednosti plodova jabuke. Štete nastaju i tokom skladištenja, jer patogen nastavlja sa razvojem i posle berbe. Na obolelim mestima se razvijaju mnogi mikroorganizmi, koji prouzrokuju trulež plodova jabuke.

Simptomi bolesti. V.inaequalis se razvija na svim zeljastim delovima jabuke, a najkarakterističniji simptomi se ispoljavaju na lišću i plodovima. Prvi simptomi se javljaju na mladom lišću rano u proleće. Na njemu se u početku obrazuju sitne, manje-više okruglaste, maslinastozelene pege. Nešto kasnije pege poprimaju karakterističnu boju čađi, uvećavaju se i međusobno spajaju, tako da mogu pokriti čitav list. Tkivo ispod pege gubi hlorofil, nekrotira i suši se. Zbog neujednačenosti porasta obolelog i zdravog tkiva lišće se deformiše, žuti i prevremeno opada. Zaraze na lišću nastaju tokom cele vegetacije, ali su najtipičniji simptomi na rano obolelom lišću, dok sa starenjem ono postaje otporno. Simptomi sekundarnih infekcija se više ispoljavaju sa naličja lišća.

Plodovi oboljevaju od zametanja do berbe, pa čak i za vreme skladištenja. Najveće štete nastaju ako dođe do masovnih infekcija mladih plodova, od formiranja do veličine oraha. Na površini plodova se razvijaju mrkozelene pege u okviru kojih tkivo izumire. Oboleli delovi ploda slabije rastu, što ima za posledicu njihovo neravnomerno razviće i pojavu većih ili manjih pukotina u obolelom mezokarpu. Obolela mesta dobijaju izgled čađavih krasta, odakle i naziv bolesti. Širenje pega se zaustavlja formiranjem plutnog sloja ispod zaraženog mesta. U slučaju poznih zaraza plodova pege su sitnije, slabo uočljive i na njima se kraste obično ne formiraju.

Cvet može biti zaražen još u fazi otvaranja cvetnog pupoljka. Prvi simptomi bolesti uočavaju se na čašičnim listićima, cvetnoj loži i peteljkama. Na inficiranim cvetovima se obrazuje prevlaka maslinaste boje, zatim oni potamne, suše se i opadaju.

Na letorastima patogen se ređe javlja i to samo kod nekih sorti. U takvim slučajevima, na kori lastara obrazuju se mali plikovi, čijim pucanjem nastaju mrke plitke ranice.

Osobine patogena. Micelija V.inaequalis je septirana i razvija se subkutikularno. Mlada micelija je svetla, a kasnije postaje mrke boje. Između kutikule i epidermisa formira kratke, uspravne, smeđe konidiofore. Na temenu konidiofora najčešće nastaju jednoćelijske, a ređe i dvoćelijske konidije.

U opalom lišću micelija, spajanjem askogena i anteridija, formira pseudotecije. Broj pseudotecija u jednom listu može biti do 2000. Pseudotecije su uronjene u tkivo, kruškastog oblika sa malim vratom i jasno izraženim otvorima na vrhu, koji su pokriveni dlačicama i izbijaju na površinu lista. One su tamne maslinastozelene do mrke boje. U svakoj pseudoteciji formira se 50-100 askusa, a u ovima po 8 askospora. Askusi su dvoslojni, cilindričnog oblika. Askospore se sastoje iz dve nejednake ćelije (inaequalis-nejednak) od kojih je gornja kraća i šira. Askospore su u početku hijalinske, kasnije sa dozrevanjem postaju mrke boje, imaju 7 hromozoma u haploidnom jedru. Askospore u askusu su poređane u vidu lanaca. Broj askospora koji se formira na 1cm2 lisne površine može biti 20-32000.

Prohladno i kišovito vreme potpomaže razvoju patogena. Pseudotecije počinju da se formiraju pri 8-12°C, dok se askusi i askospore obrazuju samo ako je temperatura 0-15°C. Već na 17°C njihovo obrazovanje se prekida. Askospore ostvaruju infekciju pri temperaturi 6-26°C. Infekcija pri 6°C traje 28 časova, pri 10°C 14 časova, pri 18-24°C 9 časova i pri 26°C 12 časova. Micelija se razvija pri temperaturi 6-31°C, a konidije se obrazuju u temperaturnom intervalu 5-31°C. Konidije zadržavaju vitalnost 18, a askospore 19 dana. Za oslobađanje askospora i njihovo klijanje neophodna je kap vode i temperatura 5-26°C. Pri temperaturi 5°C neophodno je da se kap na listu zadrži 15-18 časova, pri 9°C 9-11 časova, a pri 20-24 stepena 4-6 časova. Inkubacioni period traje 8-17 dana i njegova dužina je u zavistnosti od temperature. V.inaequalis pored vrsta roda Malus parazitira i vrste rodova Pyrus, Sorbus, Pyracanta, kao i Cotoneaster intergrrima, Crategus oxyacantha, Viburnum i dr.

Ciklus razvoja. U životnom ciklusu V.ineaqualis postoje dve faze: saprofitska i parazitska. Saprofitska faza nastaje po opadanju lišća jabuke i odvija se tokom jeseni, zime i proleća. U ovoj fazi dolazi do formiranja pseudotecija, a potom i askusa i askospora u njima. Fiziološko sazravanje askospora se ostvaruje početkom proleća, kada počinju sa oslobađanjem. Masovno oslobađanje askospora pada u vreme listanja jabuke i traje 7-9 nedelja. Askospore se izbacuju na udaljenost 0,1-13,2 mm. Oslobođene askospore zahvataju vazdušna strujanja i raznose ih do osetljivih biljnih organa, proklijaju u kapi vode, formiraju apresorije, a potom infekciona hifa probija kutikulu i ostvaruje infekciju.

Sa klijanjem askospora i ostvarenjem primarnih infekcija započinje parazitska faza gljive, koja traje tokom celog vegetacionog perioda jabuke. Subkutikularna micelija formira konidiofore, a na ovima i konidije, koje se rasejavaju kišnim kapima na kraća rastojanja. Kada dospeju na mlado lišće, konidije ostvaruju sekundarne infekcije. Ovaj patogen je policikličan i ima više generacija tokom vegetacije jabuke. Kod sekundarnih infekcija potrebno vreme vlaženja je za trećinu kraće nego za klijanje askospora. Za sekundarne infekcije je karakteristično da je areal širenja konidija ograničen, najčešće u okviru krune istog ili susednog stabla.

Mere zaštite. Zaštita jabuke od prouzrokovača čađave pegavosti lišća i krastavosti plodova se može ostvariti na više načina. Najvažnije su hemijske mere zaštite. S obzirom da ovaj patogen ima veći broj generacija tokom vegetacije jabuke i da se oslobađanje askospora i primarne infekcije ostvaruju u dužem periodu, neophodno je pravilno odrediti vreme tretiranja.

Za određivanje ostvarenja primarnih i sekundarnih infekcija i vremena primene fungicida danas se koriste kompjuterizovani programi, koji se zasnivaju na međuzavisnosti temperatura, količina padavina i dužine vlaženja lista sa vremenom potrebnim da patogen ostvari infekciju.

V.ineaqualis se može uspešno suzbiti velikim brojem veoma efikasnih fungicida. Od protektivnih, mogu se koristiti fungicidi na bazi bakra, cineba, folpeta, kaptana, mankozeba, propineba, tirama, ditianona, a od sistemičnih na bazi benomila, dodina, kresoksim-metila, triforina i dr. S obzirom da ovaj patogen razvija rezistentnost prema sistemičnim fungicidima, to ih treba ograničeno primenjivati i kombinovati tretiranja sa protektivnim.

Druga veoma značajna mera zaštite jabuke od V.inaequalis je gajenje otpornih sorti. Međutim, problem stvaranja i gajenja otpornih sorti je vezan sa genetičkom varijabilnošću patogena.

8. Kovrdžavost lišća breskve, Prouzrokovač: Taphrina deformans

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Kovrdžavost lišća breskve je najpoznatija bolest ove voćne vrste. Prisutna je u svim krajevima sveta u kojima se breskva gaji i često predstavlja ograničavajući faktor u njenoj proizvodnji. Poreklom je iz Kine, postojbine breskve. Bolest je rasprostranjena u Evropi, Americi, Aziji, Africi, Australiji i Novom Zelandu.

Kod nas se smatra jednom od najrasprostranjenijih i najštetnijih bolesti breskve. Štete nastaju usled prevremenog opadanja lišća i slabljenja vitalnosti voćaka, smanjenja rodnosti i pogoršanja kvaliteta plodova.

Simptomi bolesti. Gljiva T.deformans se razvija na svim zeljastim delovima breskve (lišću, mladarima, cvetu i plodu). Najtipičniji simptomi se javljaju na lišću, koje biva inficirano odmah nakon oslobađanja iz pupoljaka. Obolelo lišće zadebljava, deformiše se, nabora i kovrdža, a ako je zahvaćeno u celosti potpuno izgubi hlorofil i postaje zeleno-žuto. Sa porastom lišća simptomi postaju izraženiji, ono se sve više kovrdža i poprima ljubičastocrvenu boju. Tada se na njemu javlja sivkasta prevlaka, koju čine reproduktivni organi gljive. Obolelo lišće se sasušuje i opada. Na voćkama se nakon toga javlja mlado lišće, zbog čega se iznuruju, slabe i prevremeno suše. Letorasti ostaju kraći, a cvetovi se deformišu i opadaju. Plodovi se, takođe suše i opadaju.

Osobine patogena. Micelija patogena se razvija ispod kutikule (subkutikularno), interćelijski i stimulativno deluje na parazitirane ćelije. Kod T.deformans postoje vegetativne i sporonosne hife. Vegetativne hife su končaste sa dugim ćelijama i uglavnom se nalaze u mladarima. Sporonosne hife se sastoje od kraćih ćelija i nalaze se u lišću. Svaka ćelija gljive se deli uzdužnom pregradom na dve, od kojih se spoljne razvijaju u askuse, koji izdižu kutikulu i izbijaju na površinu lista.

Vlažno i hladno vreme u početku vegetacije pogoduje razvoju patogena. Obrazovanje askospora se dešava pri relativnoj vlažnosti vazduha 95-100%. Pri vlažnosti

95% one se obrazuju za 10, pri 96% za 3, a pri 97-100% za 2 dana. Kišne kapi imaju ulogu u rasejavanju askospora na manja rastojanja. Optimalna temperatura za klijanje askospora je 15,5-21°C.

T.deformans, pored breskve, parazitira nektarinu, nešto ređe se javlja na bademu i vrlo retko na kajsiji.

Ciklus razvoja. Ciklus razvoja ove gljive nije do kraja razjašnjen. Poznato je da patogen prezimljava askosporama ili konidijama, u pupoljcima ili pukotinama ispod kore. Rano u proleće dolazi do njihovog klijanja i ostvarenja zaraza mladih listova direktnim probijanjem kutikule ili kroz stome. Micelija gljive dospeva u tkivo mladog lišća i ostvaruje infekciju. Ona vrlo brzo raste interćelijski ispod kutikule i stimulativno deluje na ćelije, zbog čega dolazi do povećanja porasta lista i pojave tipičnih deformacija (kovrdžavosti). Na površini deformisanog lišća obrazuju se askusi, koji kada dozre pucaju i iz njih se oslobađaju askospore. Askospore se rasejavaju kišnim kapima na kraća rastojanja i dospevajući u pupoljke ili pukotine kore pupljenjem formiraju masu konidija. Askospore i konidije imaju zadebljane zidove što im omogućava duže održavanje tokom leta i zime. Pretpostavlja se da ova gljiva može da prezimi i micelijom u letorastima ili pozno zaraženim pupoljcima, koja početkom vegetacije obrazuje askuse čije askospore inficiraju mlado lišće.

Mere zaštite. U zaštiti breskve od T.deformans najvažnija su preventivna prskanja. Primenom bakarnih fungicida u jesen po opadanju lišća ili rano u proleće pre otvaranja pupoljaka (zimsko plavo prskanje), postiže se veoma uspešna zaštita. Preventivna prskanja tokom vegetacije breskve mogu se izvesti preparatima na bazi bakra, cirama, ditanona i tirama. Ukoliko patogen prodre u tkivo i ostvari infekciju, zaštita breskve više nije moguća. Na intenzitet infekcije može se uticati i pravilnim đubrenjem, a ako dođe do povremenog opadanja lišća treba obaviti i pravilnim đubrenjem, a ako dođe do prevremenog opadanja lišća treba obaviti obilno zalivanje voćaka. Postoje razlige u otpornosti sorti prema ovom patogenu.

9. Trulež korena (čuma) voćaka i vinove loze, prouzrokovač: Armillaria mellea

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. A.mellea je najpre otkrivena 1873. godine. Danas je veoma rasprostranjena širom sveta, kako na voćkama i vinovoj lozi, tako i na mnogobrojnim šumskim vrstama pa i nekim zeljastim biljkama. Uspešno se razvija kako u umerenim tako i u tropskim klimatskim područjima. Prema ovom patogenu su veoma osetljive: jabuka, breskva, šljiva, kajsija, trešnja, maslina, badem i višnja. Štete nastaju usled truleži korena voćaka i vinove loze i sušenja čitavih stabala ili čokota. S obzirom da se A.mellea razvija i na brojnim šumskim vrstama, najveći gubici nastaju u zasadima podignutim na krčevinama šuma ili starih voćnjaka i vinograda.

Simptomi bolesti. Bolest se manifestuje kao hronična ili akutna forma. Vidljivi simptomi hronične bolesti su slab porast voćke, žućenje lišća i njihovo prevremeno opadanje i konačno sušenje celog stabla ili čokota. Akutna forma se ispoljava u naglom i iznenadnom sušenju pojedinih grana, posebno u toplim letnjim mesecima. Mlade biljke uginjavaju nakon 2-3 godine, a starije za 10-ak godina.

Zaraza se koncentrično širi oko primarno obolelog stabla. Micelija najpre zahvata koren, koji se suši i truli. Voćke jače obolelog korena se klate i lako izvaljuju pod dejstvom snega i vetra. Za razliku od drugih sličnih vrsta, micelija A.mellea prevashodno parazitira koru, liku i kambijum, dok u drvenasti deo veoma lako prodire. Micelija se širi ispod kore iz korena duž stabla prema granama. Kora u osnovi stabla je tamnosmeđe boje a kada se odvoji od drvenastog dela vidi se beličasta micelija, koja po obodu može imati lepezasti oblik. Ova potkorna micelija noću fosforescira (svetluca).

Drugi važan dijagnostički simptom ove bolesti je pojava rizomorfi. One predstavljaju čvrst kompaktan splet (vrpce) brojnih hifa, tamnomrke boje, prečnika 1-3 mm. Izvesni delovi rizomorfe se probijaju kroz koru korena i dospevaju u zemljište, gde se dalje razvijaju u vidu tankih žila. Na čokotu vinove loze rizomorfe se retko formiraju, što otežava dijagnozu bolesti.

Pojava pečurki (karpofora) pri osnovi izumrlih stabala ukazuje, takođe, da su ona obolela od A.mellea.

Osobine patogena. Plodonosna tela (pečurke) javljaju se u jesen, pri osnovi stabla. Na pečurki se diferenciraju šešir i drška. Šešir je sa gornje strane prekriven brojnim ljuspicama i ima boju meda, odakle potiču nazivi „mellea“ i „mednjača“. Veličina šešira je 4-12 cm. Sa donje strane šešira se nalaze brojni bledožuti radijalno poređani listići. Na njima se obrazuje veliki broj bazida sa po četiri jednoćeijskih, elipsoidnih bazidiospora.

Drška je bledožute boje, pri osnovi zadebljala, dužine 7-10 cm i debljine 1,0-1,5 cm. Na njoj, posle otvaranja šešira, ostaje beli prsten (armilla), od kojeg potiče latinski naziv „armillaria“.

Optimalna temperatura za razvoj gljive je 18-25°C i kisela reakcija zemljišta (pH 4-5). Vlažnost zemljišta je veoma važna za pojavu karpofora, zbog čega se one obično javljaju u jesen posle kišnog perioda.

Ova gljiva parazitira oko 200 vrsta biljaka, a od voćaka to su: kajsija, breskva, badem, trešnja, šljiva, dunja, mušmula, kruška, jabuka, orah, lešnik, smokva, višnja, maslina, jagoda i dr. Razvija se i na vinovoj lozi, ruži, hmelju, lucerki, dudu, lavandi, krompiru, šiblju i šumskim vrstama. Kod ove gljive postoje rade.

Ciklus razvoja. Patogen se održava micelijom u obolelim biljkama i rizomorfama u zemljištu. U povoljnim uslovima rizomorfe počinju da rastu i njima se patogen širi kroz zemljište. U kontaktu sa žilama biljaka hifa probija njihov periderm i ostvaruje infekciju. Zahvaljujući razvijenom fermentnom sistemu, pomoću kojeg razgrađuje lignin i celulozu, ova gljiva izaziva raspadanje kambijalnog tkiva kore. Parazitska dvojedarna sekundarna micelija obrazuje rizomorfe i plodonosna tela (karpofore) u kojima se nakon kariogamije, redukcione ćelijske deobe formiraju bazidi sa bazidiosporama. Bazidiospore se rasejavaju vetrom i daju haploidnu miceliju, koja se saprofitski razvija. Pri anastomozama dveju polno različitih haploidnih hifa nastaje diploidna micelija, koja formira novu generaciju rizomorfi i tako se obnavlja ciklus razvoja.

Mere zaštite. Zaštita voćaka i vinove loze od A.mellea je otežana njenim održavanjem u zemljištu. Zbog toga je osnovno da se novi zasadi ne podižu na krčevinama starih ili šuma. U slučaju da se bolest javi suva stabla ili čokote treba izvaditi iz zemljišta sa što većom masom žila. Oko izvađene voćke treba iskopati kanal i u njega uspravno postaviti foliju, kako bi se sprečilo širenje fizomorfi na susedna, zdrava stabla ili čokote. Panjevi ne smeju ostati u zasadu, jer se okolo njih mogu obrazovati plodonosna tela. Izvesne rezultate je dalo i kalemljenje voćaka na otpornije podloge.

Fumigacija zemljišta može da bude veoma efikasna, ali je i najteže izvodljiva mera zaštite. U ovu svrhu se može koristiti metilbromid sa hlorpikrinom. Utvrđeno je da gljiva Trichoderma viride ima antagonističko delovanje, pa se njenim unošenjem u zemljište može uticati na smanjenje razvoja A.mellea.

10. Olovna bolest voćaka, prouzrokovač: Chondrostereum purpureum

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Olovna bolest je prisutna u mnogim krajevima Evrope, Amerike, Australije, Novog Zelanda, Afrike i Azije. Prvobitno je utvrđena 1883. godine u Francuskoj. Redovno se javlja i u našoj zemlji, ali nema tačnih podataka o štetama koje pričinjava. Najčešće se sreće na šljivi i breskvi, naročito u starim i zapuštenim zasadima, u kojima se ne primenjuju odgovarajuće agrotehničke mere.

Simptomi bolesti. Od početka vegetacije voćaka, listovi pokazuju blagu srebroliku boju. Tokom leta mlečnobela boja postaje sve izraženija i gornja strana lišća poprima boju olova, odakle i narodni naziv „olovna bolest“. Do promene boje dolazi zbog toga što se epidermis odvaja od mezofila lista, a između njih se formira vazdušni jastučić. Refleksija svetlosti sa ovakvog lišća daje karakterističan olovni sjaj. Promene boje lišća se mogu videti na celoj voćki ili na pojedinim granama. Kasnije dolazi do izumiranja obolelog lisnog tkiva i na njemu nastaju mrke nekrotične pege, što dovodi do potpunog sušenja lišća kao i grana i grančice na kojima se ono nalazi.

Na poprečnom preseku obolelih grana zapaža se da je ksilem mrkocrvene boje. Patogen se širi zahvatajući granu po granu, dok ne dospe do debla, kada se čitava voćka osuši. Na suvim granama i stablu razvijaju se plodonosna tela gljive (karpofore), veoma tipične purpurne boje, odakle i naziv bolesti „purpurea“. Oblik i veličina ovih plodonosnih tela mogu biti različiti. Njihova gornja strana je izdužena, maljava i mrka, dok je himenijum purpurne boje.

Lažna olovna boja može nastati usled loše dreniranosti zemljišta i poznih prolećnih mrazeva, što treba imati u vidu pri dijagnostici bolesti. U ovakvim slučajevima ne dolazi do promene boje sudovnog sistema.

Osobine patogena. C.purpureum na površini voćke razvija kožasta plodonosna tela, koja nastaju na krajevima unutrašnje micelije. Karpofore su dosta sitne, prečnika 2-3 cm. One se formiraju u jesen i u njima nastaju bazidi bokalastog oblika.

Vlaga igra veoma važnu ulogu u formiranju bazidiospora. Plodonosno telo se može sasušiti i ponovo aktivirati pri obilnoj vlazi i dati nove bazidiospore.

C.purpureum je polifagna gljiva, jer napada preko 150 vrsta biljaka iz 26 familija. Od voćnih vrsta najznačajniji domaćini su šljiva, breskva, kajsija, višnja, trešnja i kruška.

Ciklus razvoja. C.purpureum može da živi saprofitski na ostacima izumrlih voćaka (granama, panjevima, deblu i korenu), koje predstavljaju izvor zaraze. Na njima micelija formira plodonosna tela (karpofore) u kojima nastaju bazidi sa bazidiosporama. Bazidiospore se rasejavaju vetrom i dospevaju na rane, koje obično nastaju prilikom orezivanja. One se mogu naći i na presecima korena mladih sadnica. Bazidiospore proklijaju i ostvaruju infekciju. Micelija najpre zahvata srž, a kasnije i drvenasti deo grana. Ona luči toksine, koji iz grane dospevaju do lišća i tu izazivaju karakteristične simptome. Treba znati da se patogen ne može izolovati iz lišća, jer se micelija ne nalazi u njemu. Na površini obolelih grana ili stabla micelija obrazuje nove plodonosne organe u kojima se razvijaju bazidi sa bazidiosporama, koje obnavljaju zaraze.

Mere zaštite. Posle rezidbe, voćke treba oprskati, kako bi se obavila sterilizacija rana i sprečilo da bazidiospore ostvare zarazu. U ovu svrhu se mogu koristiti fungicidi na bazi bakra (plavo prskanje). Tokom vegetacije, kada se primete simptomi bolesti treba saseći obolele grane. Ako je obolela cela voćka treba je izvaditi pre nego što se pojave plodonosna tela. Za sadnju treba koristiti zdrave sadnice, a nove voćnjake ne podizati na krčevinama šuma ili starih zasada. U proizvodnji sadnica treba koristiti manje osetljive podloge prema ovom patogenu i zdrave kalem grančice. Postoje pokušaji da se pre ili posle orezivanja rane tretiraju suspenzijom spora gljive Trichoderma viride.

11. Šupljikavost lišća koštičavih voćaka, prouzrokovač: Phoma prunicola

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Prouzrokovač šupljikavosti lišća voćaka, gljiva P.prunicola, je konstatovana u Evropi, Americi, Australiji i Rusiji. Kod nas se ova bolest redovno javlja, kako u brdskim tako i u ravničarskim krajevima, a periodično ima i epidemičan karakter. Vrlo je štetna u nekim krajevima srbije, posebno u dolini Morave.

Simptomi bolesti. Simptomi bolesti koje izaziva P.prunicola se ispoljavaju na lišću, stablu i plodovima. Na lišću se javljaju dva tipa simptoma: pegavost (primarni) i rupičavost (sekundarni). Pege su u početku sitne (2-5mm) ovalne i nepravilno raspoređene po lišću. Njihov središnji deo je pepeljastosive boje sa mrkim ili ljubičastim obodom. Broj pega na jednom listu može biti jako veliki, kada dolazi do njihovog međusobnog spajanja i zahvatanja čitavog lista ili njegovog većeg dela. Oko pega se formira plutni sloj, kojim biljka izoluje patogena, zbog čega se izumrla tkiva odvajaju, ispadaju i nastaju manje ili veće šupljine. U središnjem delu nekrotičnih pega golim okom se mogu videti crna sitna telašca, koja predstavljaju piknide gljive.

Na mladarima se stvaraju uzdužne, eliptične, sivobele pege. Kora u okviru pega puca i nastaju sitne rak-rane u kojima micelija obrazuje strome gljive, koje tokom vegetacije formiraju piknide sa piknosporama.

Na plodovima se, takođe, javljaju pege sa crvenkastim oreolom, koji je posebno uočljiv kod sorti žutog ploda. U okviru pega tkivo hipertrofira, tako da na plodu nastaju sitne bradavice ili kraste.

Osobine patogena. Micelija P.prunicola formira piknide sa piknosporama, hlamidospore i diktio-hlamidospore. Piknidi nastaju sa obe strane lista, spljoštenog su ili ovalnog oblika, tamne boje. Piknospore su jednoćelijske, ovalne ili eliptične, u početku bezbojne a kasnije maslinaste boje. Hlamidospore se formiraju u dugim nizovima, mrke su boje. Diktio-hlamidospore su nepravilnog oblika, tamne boje, obrazuju se pojedinačno i terminalno.

Pored šljive P.prunicola parazitira još i breskvu, kajsiju, višnju, badem, a ređe se može naći na jabuci i kruški.

Ciklus razvoja. Gljiva se održava u opalom lišću u vidu piknida i rak-ranama na granama u vidu micelije. Piknospore mogu da ostanu vitalne tokom zime a rano u proleće ostvaruju primarne infekcije. Oslobađanje piknospora počinje već u fazi bubrenja pupoljaka, najmasovnije je tokom listanja i traje do sredine juna. Rasejavanje piknospora se vrši kišnim kapima, insektima i delimično vetrom. Prezimela micelija u rak-ranama formira piknide čije piknospore mogu, takođe, da ostvare primarne infekcije. Na mestima infekcija nastaju pege u kojima se formira nova generacija piknospora. Ove piknospore mogu da ostvare jesenje infekcije grana, koje nastaju kroz ožiljke na mestima gde je bila fiksirana lisna drška.

Mere zaštite. Zaštita voćaka od prouzrokovača šupljikavosti lišća se ostvaruje preventivnim i direktnim merama. Od preventivnih mera najvažnije je sakupljanje i spaljivanje opalog lišća ili njegovo duboko zaoravanje, gajenje otpornih sorti (požegača je veoma osetljiva, dok su stenly, bilska rana, renkloda, kalifornijska plava i druge otporne), plavo zimsko prskanje i odstranjivanje grančica sa rak-ranama pri rezidbi. Neposredno po listanju voćaka uspešna zaštita se postiže korišćenjem fungicida na bazi bakra, mankozeba, cineba, kaptana i dr. Ako se šljiva redovno štiti fungicidima od prouzrokovača rogača i plamenjače, posebna tretiranja protiv P.prunicola nisu potrebna.

12. Plamenjača (crvena pegavost) šljive, prouzrokovač: Polystigma rubrum

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. Plamenjača šljive je u Evropi poznata od 1791. godine. Međutim njena gljivična priroda je utvrđena tek tridesetih godina XX veka. Najrasprostranjenija je i najštetnija na Balkanu (Srbija, Bugarska, Rumunija, Republika Srpska). Štete nastaju usled prevremenog opadanja lišća, što onemogućava dozrevanje plodova pa oni gube svaku upotrebnu vrednost. Obolele voćke često ponovo prolistaju, što ih jako iznuruje, otežava dozrevanje lastara i povećava osetljivost prema mrazu.

Simptomi bolesti. Simptomi bolesti se isključivo ispoljavaju na lišću, tipični su i imaju dijagnostički karakter. U početku se na lišću javljaju bledožute, okrugle do eliptične pege, nepravilno rasute po lišću. Vremenom se pege uvećavaju, postaju narandžasto-žute, a nešto kasnije i narandžastocrvene boje. Na jednom listu moće biti i do 150 pega. Pri jakim infekcijama pege se međusobno spajaju, kada dolazi do opadanja celokupnog lišća. Obolela stabla šljive izgledaju kao da su vatrom spaljena. Ako su infekcije sporadične sa obolelog lista ispada nekrotirano tkivo, tako da on postaje rupičast. Na mestu formiranih pega micelija obrazuje strome, koje su ispupčene prema licu i udubljene prema naličju lista. Na stromama se razvijaju hiperparazitne gljive Gleosporium polystigmacolum i Trichotecium roseum.

Osobine patogena. P.rubrum se razvija u mezofilu lista, koji gotovo čitav biva dezorganizovan i pretvoren u gust spret hifa – stromu. U stromama se obrazuju piknidi. U njima se formira masa končastih, jednoćelijskih, bezbojnih piknospora, koje su na jednom kraju zaobljene a na drugom istanjene i povijene. Piknospore iz piknida ističu kroz otvore na vrhu u sluzavoj masi i izlivaju se po površini strome stvarajući sjajnu skramu. Piknospore nisu sposobne da ostvare infekciju lista, već imaju ulogu gameta i služe za oplodnju askogena preko trihogene hife. Ovim polnim procesom nastaju peritecije u stromama. Peritecije su okruglastog oblika, tamne boje.

Povećana vlažnost vazduha i temperatura između 10 i 26°C pogoduju razvoju patogena. Vlažnost je neophodna za oslobađanje askusa iz peritecija, njihovo klijanje i ostvarenje infekcije. Infekcija se pri temperaturi 8-10°C ostvaruje za 7 časova, pri 15°C za 5 časova i pri 24°C za 2 časa, a za sve vreme list treba da bude vlažan. Zrele peritecije mogu da izdrže -15°C. Dužina inkubacionog perioda u laboratorijskim uslovima je 5-8, a u poljskim 30-45 dana.

Ciklus razvoja. P.rubrum se održava peritecijama u opalom lišću. U ciklusu razvoja ima parazitsku i saprofitsku fazu. Parazitska faza započinje u proleće, oslobađanjem askusa iz peritecija i ostvarivanjem primarnih infekcija askosporama, i traje do početka opadanja lišća. Oslobađanje askospora se dešava u dužem periodu (od kretanja vegetacije do početka leta), a najintenzivnije je u vreme listanja šljive. Pod uticajem kišnih kapi dolazi do bubrenja peritecija i izbacivanja askusa. Kada dođe do otvora peritecije, zbog razlika u pritisku, askus puca i izbacuje askospore. Oslobođene askospore zahvataju vazdušne struje i rasejavaju ih na lišće šljive. Infekcije se ostvaruju direktnim probijanjem epidermisa, a micelija se potom razvija u mezofilu i prouzrokuje tipične simptome. Tokom vegetacije šljive gljiva može da ima više generacija.

Saprofitska faza započinje opadanjem lišća i traje do proleća. U ovoj fazi gljiva formira peritecije, askuse i askospore. Da bi askospore mogle ostvariti infekciju moraju fiziološki da sazru tokom zime. Period obrazovanja i sazrevanja askospora traje od 1,5 do 3,5 meseca.

Mere zaštite. S obzirom da se patogen održava u opalom lišću šljive, to je osnovna mera zaštite njegovo uništavanje. Na ovaj se način doprinosi uništavanju peritecija i smanjenju inokuluma patogena za ostvarenja primarnih infekcija. Uništavanje lišća može se obaviti sakupljanjem i spaljivanjem ili dubljim zaoravanjem.

Druga veoma značajna mera zaštite je suzbijanje patogena hemijskim putem. U ovu se svrhu mogu koristiti fungicidi na bazi cineba, folpeta, kaptana ili mankozeba. Prvo prskanje treba obaviti po precvetavanju šljive, jer lišće mora biti zaštićeno u najranijim fenofazama razvoja. Ukoliko postoje uslovi za infekciju tokom vegetacije šljivu treba štititi fungicidima nekoliko puta.

Od značaja može biti i gajenje otpornih sorti.

13. Rđa šljive, prouzrokovač: Puccinia pruni-spinosae

Pojava, rasprostranjenost i štetnost. P.pruni-spinosae je rasprostranjena širom sveta, ali je najštetnija u područjima intenzivnog gajenja šljive, kakva je i naša zemlja.

Kod nas je zabeležena epidemija ove bolesti na našoj najpoznatijoj sorti Požegači. U „godinama rđe“ još krajem leta i početkom jeseni, dolazi do masovnog opadanja lišća. Na ogolelim stablima plodovi ne dozrevaju i imaju veoma malu upotrebnu vrednost. S obzirom da se prevremenim opadanjem lišća voćke iznuruju, tokom zime jedan broj stabala izmrzne i osuši se. Osim toga, zbog fiziološkog stresa, voćke tokom leta ne obrazuju cvetne pupoljke, što se negativno odražava na njihovu rodnost u narednoj godini. Ovaj patogen može da izazove velike štete i u rasadničkoj proizvodnji šljive.

Simptomi bolesti. Patogen se razvija na svim zelenim organima biljke. Sa lica lista se mogu videti sitne, limunastožute ili crvenkastoplave, poligonalne pege, koje podsećaju na ubode insekata. Međutim, prvi simptomi bolesti se javljaju sa naličja lista. Na njemu se obrazuju sivosmeđi, okrugli do eliptični uredosorusi, koji imaju sočivast izgled. Iz njih se oslobađa prašna masa uredospora, koje se rasejavaju vetrom. Kasnije se na naličju lista obrazuju sitni, tamnomrki (skoro crni) teleutosorusi. Broj pega na jednom listu može biti jako veliki, kada se one spajaju i prekrivaju veći deo lisne površine. Ovako intenzivan razvoj patogena dovodi do prevremenog opadanja lišća (defolijacije) i ponovnog prolistavanja, pa čak i cvetanja voćke. Ogolele voćke, kao i one sa mladim lišćem, su jasno uočljive u zasadu.

Na mladarima i plodovima se ponekad mogu videti sitne atipične rak-ranice.Osobine patogena. Kod P.pruni-spinosae postoje dve specijalizovane forme, koje

se morfološki i biološki razikuju. P.pruni-spinosae se razvija na prelaznoj hraniteljki Anemona ranunculoides i vrstama rodova.

P.pruni-spinosae formira brojne ovalne do kruškolike uredospore. Njihova episporija je u vršnom delu zebljala i glatka, dok je ostatak uredospore prekriven izraštajima povijenim naniže. Teleutospore su dvoćelijske, ali se jedna od druge ćelije lako odvaja. Osim toga, teleutospore ove specijalizvane forme su tamnije boje i episporija im je u celosti prekrivena bradavičastim izraštajima.

Toplo i vlažno vreme pospešuje razvoj patogena. On se razvija u temperaturnom intervalu 8-38°C. Na 5 stepeni u suvim uslovima uredospore mogu da zadrže vitalnost 437-453 dana. Dužina inkubacionog perioda traje 8-70 dana.

P.pruni-spinosae parazitira šljivu, kajsiju, breskvu, nektarinu, badem, ponekad višnju i divlje vrste roda Prunus.

Ciklus razvoja. P.pruni-spinosae je heteroksena policiklična gljiva, koja na prelaznoj hraniteljki A.coronaria formira spermagonije i ecidije, a na šljivi uredo i teleutostadijum.

U proleće svaka ćelija teleutospore klija u bazid, na kome se formiraju po 4 bazidiospore. Bazidiospore se radejavaju vetrom i dospevaju na biljke prelazne hraniteljke Anemona spp. Na njima klijaju i ostvaruju infekciju. Micelija kasnije formira spermagonije u kojima se diferenciraju spermacije i receptivne hife. Spermacije imaju ulogu gameta i u kontaktu sa receptivnim hifama suprotnog znaka ostvaruju oplodnju. Na ovaj način nastaje dvojedarna micelija, koja se širi prema naličju lista, gde formira ecidije, a u ovima ecidiospore. Ecidiospore se iz ecidije oslobađaju do 113 dana od formiranja. Ecidiospore nošene vetrom dospevaju na biljke šljive i ostvaruju primarne

infekcije. U prirodi infekcije se dosta kasno javljaju, što umanjuje značaj ecidiospora u epidemiologiji bolesti.

Na mestima primarnih infekcija od ecidiospora micelija razvija uredospore, koje su smeštene u uredosorusima. Uredospore se uspešno rasejavaju vetrom i ostvaruju sekundarne zaraze. Tokom vegetacije šljive nastaje više generacija uredospora. Na ovaj se način umnožava inokulum u prirodi, što u povoljnim uslovima može da izazove epidemiju bolesti.

Treba istaći da prouzrokovač rđe šljive može da prezimi i uredosporama i da one u proleće ostvare primarne infekcije. U takvim slučajevima infekcije domaćina u prirodi se dešavaju znatno ranije od onih koje nastaju od ecidiospora, što ukazuje na mogućnost nastajanja većeg broja generacija uredospora. Smatra se da uredospore vetrom dospevaju u kontinentalni deo Evrope iz Mediteranskog područja i da one imaju ključnu ulogu u epidemiologiji ove bolesti. Pred kraj vegetacije šljive patogen obrazuje teleutospore, kojima zatvara godišnji ciklus razvoja.

Mere zaštite. Mnoga istraživanja u svetu su usmerena ka stvaranju otpornih sorti, jer se na ovaj način može ostvariti veoma uspešna zaštita.

Uspešna zaštita se može ostvariti i primenom fungicida. Veoma je značajno da oni budu blagovremeno primenjeni, odmah po pojavi prvih uredosorusa na listu. U našim agroekološkim uslovima obično je to u drugoj polovini juna i početkom jula. Drugo prskanje treba obaviti 10 dana nakon prvog. Od fungicida se mogu koristiti preparati na bazi folpeta, benomila i oksikarboksina.