Embed Size (px)
Citation preview
[ПОРЕКЛО АЛБАНАЦА У ДЕЛУ БОГУМИЛА ХРАБАКА]
У раду се разматра порекло Албанаца на Балкану у делу Богумила Храбака,
''Арбанашке студије'',том I, од укупно четири. Дело Богумила Храбака је импозантно и
незаобилазно у српској историографији. Највећи допринос Богумила Храбака је на пољу
архивистике, где се исказао као врстан истраживач и документариста. Велики број
објављених докумената из опсега архивске грађе из еминентних домаћих и страних
архива сврставају Богумила Храбака у серизног историчара.
1
Др Радомир Д. Ђорђевић, Филозофски факултет,
Косовска Митровица
ПОРЕКЛО АЛБАНАЦА У
ДЕЛУ БОГУМИЛА ХРАБАКА
''Иако се наша садашња јавност доста бави Арбанасима у вези са косовско-
метохијским проблемом, чак и боље обавештени интеектуалац наше средине мало зна о
прошлости Арбанаса''
Богумил Храбак
Академик Богумил Храбак је један од наших еминентнијих историчара, и чији је
опус радова историјски и временски разноврстан и надасве скрупулозан. Његово
прегнантно истраживање углавном захвата простор Балканског полуострва и народе који
га насељавају. Поред истраживања које је посветио понајвише историји срског народа,
Богумил Храбак је испитивао и порекло Албанаца на Балкану као и њихову најранију
историју. У вези овога, Богумил Храбак даје низ историјских извора који нас упућују на
артефактно порекло Албанаца на Балкану, што се може али и не мора прихватити,
обзиром, да се увидом у новије историјске изворе може стећи и другачије гледиште.
Чини се, да у свом четворотомном делу ''Арбанашке студије'' (први том) Богумил
Храбак није исказивао интересовање и могућност и за другачије опције о пореклу
Албанаца, већ се, на неки начин, ''тврдо'' држао само оне опције за коју је је био дубоко
уверен да је једино тачна. Ипак, Богумилу Храбаку се мора одати признање за врхунски
научни рад у области историјске архивистике којој је посветио цео свој живот и своје
дело. Нама пак остаје да судимо о његовом раду и према новим сазнањима до којих се
дошло о пореклу Албанаца, а не и само на основу архивске грађе. Она, понекад, доиста
може да буде једини траг о нечему (када ништа друго не преостаје), ипак, сматрамо, да
историјске чињенице могу да буду релевантне и у оним доменима од којих то најмање
очекујемо.
2
ОСВЕТЉАВАЊЕ ЛИКА И ДЕЛА БОГУМИЛА ХРАБАКА
Говорити о лику и делу Богумила Храбака је скоро беспредметно, уколико под
овим подразумевамо целокупан његов волуминозан научни опус, његову непрестану и
дуговечну научну активност, а саму његову личност не поистоветимо са научном
громадом. Највећи део свог живота, Богумил Храбак је посветио истраживањима
националне историје у најзначајнијим архивима у бившој Југославији (Дубровачки архив,
Которски архив, Загребачки архив, Београдски архив) као и иностраним: у Италији –
Венција, Француској – Паризу, Аустрији – Бечу, Турској – Истанбулу.
У том погледу, резултати до којих је дошао Богумил Храбак, представљају
импресивну слику једног, надасве плодног научног рада и за који се може рећи да је у тој
мери огроман, да притом, и даље не схватајући у потпуности његов рад, и питајући се
истовремено – како је то све могла да уради само једна личност. Хиљаде и хиљаде сати
проведених на анализи архивске грађе – нарочито оне са средњовековним садржајем,
говорe нам понешто и самој личности аутора и његовом изузетном занимању за медијави-
стику. Уколико овоме придодамо и огромно хеуристичко-језичко познавање али и
палеографско знање професора Храбака, онда су нам тим ближе и научне чињенице и
резултати до којих је дошао Богумил Храбак.
Из свега реченог (по нама), ипак, недореченог у потпуности у осветљавању
личности и дела Богумила Храбака), сматрамо да оваква научна фигура заслужује
истакнуто место у нашој историографији. С тога, остаће забележено, да су радови
Богумила Храбака били историјско-поливалентни, истражујући теме које су
''хронолошки и тематски биле веома разноврсне. Писао је о привредној историји позног
средњег века, турско-млетачким односима, Српској револуцији, а посебно Првом српском
устанку а бавио се и политичком и привредном историјом Краљевине Југославије,
спољном политиком социјалистичке Југославије, историјом српско-албанских односа,
историјом Дубровачке републике и другим темама.''1
За нас, у овом случају, најинтересантније дело Богумила Храбака је његово
четворотомно дело под називом ''Арбанашке студије'', посебно, први том.2
О ДЕЛУ БОГУМИЛА ХРАБАКА
Дело Богумила Храбака ''Арбанашке студије'', I Том из 2005.г. је у целости
посвећено периоду од античког времена до средине XVIII века. Овај огроман историјски
распон, указује нам на самог аутора и његову минуциозност у истраживачком раду,
истраживању историјске грађе, историјских извора и стварања синтезе када је у питању
развој албанског народа. Надасве плодна истраживачка активност Богумила Храбака, те
његово врсно познавање историјских архива и старих језика којима се служио за њихово
1 http://www.istorijskabiblioteka.com/art:bogumil-hrabak
2 Богумил Храбак, Арбанашке студије, Књ.I, ( Београд: Архивар, 2005.).
3
одгонетање, претпоставља нам да пред собом имамо волуменозну личност, која се ретко
среће у историјској науци. Б. Храбак је историчар практичар.
Ако смемо да закључимо, по Б. Храбаку ниједна историјска личност, ниједан
историјски догађај се не може објашњавати са аспекта научног разматрања уколико се
о њему, пре тога није понешто сазнало из историјских архива. Отуда, Б. Храбак је
човек и историчар истанчаног смисла да све што говори, све што мисли, све што
разматра, чини првенствено са аспекта ''доказа'', које првенствено тражи тамо - где се
мали број историчара упушта или ус-уђује да то исто чини. Страх појединих
историчара од ''архивског мрака'' је за неке историчаре ''ноћна мора''. Зашто? Пре свега,
из разлога непознавања путева архивске грађе, односно, како доћи до најисправнијег
пута у проналажењу и тумачењу архивске грађе.
Ипак, да се све ово речено не би и другачије схватило (можда као предаја унапред
и битке без борбе), што нам није ни био циљ, сматрамо, да познавање архивистике јесте
изузетно плодна и позитивна активност сваког историчара, али исто тако, то не значи и да
добар архивиста мора да буде и добар историчар. Бити историчар и бавити се историјом
захтева далеко суптилнијег и узвишенијг професионалца. Само онај историчар који у
себи обједињује све аспекте једне професије, може рачунати на то, да ће о њему, као
историчару, покољења причати са уважавањем.
Академик Богумил Храбак је надасве свестран историчар, и један од оних, чија
сазнања (до којих је дошао), можемо без проверавања употребљавати. Ипак, историјска
сазнања су и нешто више од овога.3 Поред тога што морају да буду истинита, она морају и
да се сагледавају у контексту времена у коме су настајала. Понекад, и када пред собом
имамо документовану истину, потребно је да историчар у себи обједини низ других
научних сазнања, како би најправилније протумачио историјско време у коме је одређени
документ настао. 4
У делу Богумила Храбака, има се утисак, да понекад, када се ради о пореклу
Албанаца, има одређених противречности сазнања и мишљења, што се једино може
протумачити тако, да је аутор књиге ''Арбанашке студије''(том први), имао веома
незахвалан задатак; да сазнања до којих је дошао, у неким случајевима, недовољно
разматра, или су му се она учинила наизглед, нерелевантна. У таквим случајевима, често
3 ''Наука се уопште, то је важно предочити, не састоји из сакупљања онога што ми већ знамо и кла-
сификовања тога према овој или оној врсти модела. Она се састоји у томе да се прихватимо нечега што
још не знамо и у покушавању да се то докучи.'' Robin Dž. Kolingvud, ''Ideja istorije'', (Zagreb-Sarajevo: ''Svi-
jetlost''- ''Globus'',1986.), str.14. 4''Он гледа (историчар- прим. Р.Ђ.) на такозвана факта новим очима. Он се пита:''Мој учитељ и уџбеници
кажу ми да се то и то стварно догодило; међутим , да ли је то истинито? На основу којих разлога су они
сматрали да је то истинито, и да ли су ти разлози адекватни?'' С друге стране, ако он остави за собом
ученички стадиј, а при томе не настави даље истраживање теме, он се никада неће ослободити овог
догматског става. И ово га чини посебно неспособним да одговори на питања која сам поменуо. (...) Да би
се одговорило на ова питања, није довољно да неко поседује само искуство историјског, него да, такође, и
размишља о том искуству.'' Robin Dž. Kolingvud, исто, стр.13.
4
се губи основна нит истраживања, што за последицу има некозистентност токова
истраживања али и размишљања.5
Зачудо, Б. Храбак , када је у питању порекло Албанаца и њихов историјски
развитак сматра да је ''једноставнији научни задатак''.6 Он изричито напомиње да
постоје четири основне теорије о настанку Арбанаса: ''(...) да су (1) трачки, или (2) дачки
етнос, који се најпре не би образовао у садашњој Албанији, да је реч о (3) потомцима
Илира који су својим језгром остали на најстаријим огњиштима или (4) да се ради о
потомцима прастановника Балкана, Пелазгима, који су живели поглавито у данашњој
Албанији.'' 7 У наставку овога, Храбак сматра да код прве три теорије постоји подељеност
међу наукама. Прве две заступају лингвисти а трећу преферирају археолози.
Неки научници, као што су Ван Вејк, напомиње Храбак, сматрају, да су Срби и
Бугари у средњем веку били раздвојени романском групацијом народа (Румуни, Албанци).
Када је дошло до истискивања ове групације народа, дошло је до сједињавања
словенских групација народа али је дошло и до пословењења неких остатака романских
народа. Ипак, Храбак напомиње да није доказано да има везе између албанаског и
староилирског језика, већ више, везу између румунског и албанског. Да би то поткрепио,
Храбак напомиње да су називи за градове Ниш, Штип, Охрид, из албанског језика и да су
их Словени затекли од њих, што нам сугерише, да су можда Албанци обитовали на овим
просторима.
Мора се напоменути, да је Храбак у овим размишљањима и превише слободуман,
а то, очигледно долази из уверења и прихватања тезе да су Словени каснији наследници
Балканског полуострва од потоњих староседелаца. Језик којим су говорили Албанци и
Румуни, сматра надаље Храбак имају извесна обележја староседелаца Балкана а то су
засигурно Трачани, народ који је покривао територију данашње Бугарске, Македонију,
источну Србију као и делове Косова и Метохије.8
Став Храбака, да су Арбанаси насељавали просторе средишњег дела Балкана, у
време староседелаца и пре доласка Словена (Срба), позивајући се притом на неке старије
''јужнословенске лингвисте'' као и албанолога Х. Барића, којој се придружује и Павле
Ивић9, говори нам јасно да је Храбак био уверен да су Албанци староседеоци Балкана,
иако тек после Трачана, Дарданаца и Пелазга, али, и пре Јужних Словена. За овакав свој
5 ''Пошто свијетска историја није могла бити писана на основу изјава живих очевивидаца, био је потребан
нови метод, заправо компилација. Било је неопходно скрпити једну историју чија је грађа узимана од
тобожњих стручњака, тј. Из дела ранијих историчара који су већ били написали историју појединих
друштава у одређеним временима. То је оно што ја зовем ''маказе – и – лијепак'' историјски метод, а састоји
се у прављењу извода изпотребне грађе од писаца чија се дјела не могу провјерити на херодотовским
принципима, јер очевици који су били сарадници на тим дјелима више нијесу живи.'' /Исто, стр.42-43/ 6 Храбак, Храбак., Арбанашке студије, исто, стр.7.
7 Исто, стр.7.
8 ''Према становишту присталица трачке теорије, највероватнија постојбина догледног историјског времена
Арбанаса налазила би се у југоистсточној Србији, на Косову и и у западној и централној Македонији,
дакле у појасу који је до XI – XII века одвајао западну (Срби) од источне (Бугари, Македонци)
јужнословенске гране. 9 Богумил Храбак , исто, стр, 8.
5
став Храбак не износи уверљивије чињенице, већ само позивање на неке ауторе. За
разлику од аутора које смо споменули, Храбак спомиње и немачког филололога Георга
Штатмилера, који напомиње да је ''Латински утицај (је) деловао тако дубоко и тако
снажно да се арбанашки може окарактерисари готово као делимично романизовани
језик.''10
У даљем следу, Богумил Храбак је још консеквентнији: ''Продор Словена (око
600.године), ипак је нагло прекинуо прогресивни процес романизације и тако спасао
особеност језика и народности пра-Арбанаса.''11
ЕПИЛОГ КОНТРАДИКТОРНОСТИ СТАВОВА
Остајући веран (или боље рећи уверен), да је дошло до најезде Словена и
инкорпорирање римских и грчких утицаја у култури Илира, Храбак закључује: да Илири,
као да су нестали а од староседалачког становништва остали су делови становништва који
су увелико романизовани и добијали назив Романи, који су настањивали приморске
градове, док су планинске висове настањивали тзв. Власи-сточари.12
Из свих потоњих
разматрања Храбака може се закључити да су Словени као ратари населили, котлине,
равнице поред мора и падине до појаса шумских сувати (600-900 м.). ''У сваком случају
нису континуирано населили Албанију, него је у току VII и VIII века постојала
егзистенција упоредних етничких и социјалних целин. Такво неклоплетно насељавање
биће, према мишљењу П. Скока, један од разлога за каснију апсорпцију и нестајање
Словена. 13
Индикативно је, да Храбак, тзв.досељенике означава именом ''Словени'' а не
Србима. Као да Срба (по Храбаку), није ни било пре седмог и осмог века, док историјски
извори говоре супротно.
Један од закључака Хрбака у погледу настањивања данашње Албаније, јесте, да
се на том простору развијала култура под називом ''Култура Комани-Круја'' и која је
превасходно хришћанска. ''Она се не може везати за арбанашку етничку групу, јер је та
култура била раширена на великом простору који никад у средњем веку нису насељавали
Албанци.'' 14
Храбаково закључивање је по овом питању позитивно са нашег гледишта. И
заиста, на данашњој албанској територији из раног средњег века нема трагова албанског
присуства, већ само српског. Иако се албански научници не слажу са овим, они истичу да
се албански етнос одвојио од византијске власти већ у VII-VIII веку. Чињеница је, да
њих није ни било у то време на простору Албаније.
То потврђује и Храбак када каже, да је ''… давно историјска наука установила да
се Арбанаси у историјским траговима не јављају пре XI века. К. Јиричек је запазио да се
они не срећу чак ни у ратовима Византије са старим бугарским царством, иако је Симеон
бугарски једном (око 896) заузео 30 кастела око Драча и мада је у X веку и XI веку Охрид
10
Исто, стр, 9. 11
Исто, стр.10. 12
Према: Храбак Богумил., исто, стр.13.,у:Вл. Поповић, ''Албанија у касној антици'', (Београд: Зборник,
Илири и Албанци,1988.), стр. 202, 204- 5, 216-8, 220, 221, 226-7, 209-11, 211-3. 13
Храбак, Б., исто, стр.14. 14
Исто, стр.15.
6
био резиденција македонско-бугарског царства, а последњи цар Јован Владислав нашао је
смрт (1017) приликом једне опсаде Драча.''15
И Храбак се слаже да се прве вести о
Албанцима саопштавају од стране Михаила Аталијата, преузимајући гледиште Ј.
Јиричека.16
Овакво гледиште прихватају и Георг Штатмилер који први помен Албанаца
налази још 1043. И 1078. године (као Арванитаи). Док А. Диселије , тулуски професор,
сматра, да Албанце треба тражити још при крају десетог века, јер је извесни Давид
Армант, који се помиње 1001. године био Арбанас у византијској војсци крајем десетог
века и обављао посао најамника.17
Интересантно запажање Храбак даје о Арбанасима према запажањима Хана:
''Поводом појаве имена Алванона (1079), један од најстаријих албанолога Хан, био је
скептичан; њему је помен грчке вароши Алванон, од којег су цела земља и народ добили
име, изгледао као грчко потурање фалсификата.''18
Храбак наводи и мишљење руског
конзула Јастребова који каже за Арбанасе следеће: ''(...) прави арбанашки тип (се) може
наћи у племенској структури северне Албаније (Рач, Пулт, Никај, Мертури), јер сви они
који сада говоре арбанашки нису по правилу Арбанаси, него су то пословењени или
романизовани Дарданци, Трибали, Скордици
и други; прави Арбанас је ситан и мршав и имао је у себи нечег феничанског или
циганског. Арбанаси северно од реке Шкумбе су брахицефали а јужно од реке
долихоцефали, дакле биолошки различити типови.''19
На крају, Храбак закључује да је ''…праарбанашко језгро било реликтно подручје
између зоне латинског и грчког језика, а налазило се у планинској жупи око реке Мати.'' 20
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Богумил Храбак је својом анализом порекла Албанаца (или Арбанаса) дао
несумњиво одређен допринос разјашњавању етногенезе овог етноса. Ипак, не може се, а
да се не примети, да је Храбак своја истраживања о Албанцима везивао према њему
доступној литератури - а то су углавном аутори европске провинијенције и неколико
домаћих аутора. Он је сам истицао да је проблем истраживања порекла Албанаца веома
сложено питање са чиме се и ми слажемо. Ипак, сматрамо, да Богумил Храбак није
учинио и већи помак у разјашњавању порекла Албанаца. Све податке о Арбанасима
углавном су пренети од стране других аутора, док је веома мало личног и оригиналног
закључивања о пореклу Албанаца.
Иако правилно констатује, да Албанаца у најранијој прошлости није било у сада-
шњој Албанији, он их налази у близини латинско-грчке језичке границе, али на латин-
15
Исто, стр.17. 16
Види: К. Jireček, Albanien inder Vergandenheit, ''Illyrisch-albanishe Forschungen'', B. I, 70. 17
Према: Храбак, Б., исто, стр.17. 18
Исто, стр.18. 19
Исто, стр.18. 20
Исто, стр.20.
7
ском језичком простору. Такође закључује: ''Пра-арбанаси су једини старобалкански фра-
гмент народа који није подлегао све изравњавајућем утицају опште романизације.''21
Овај
став је веома научно дискутабилан, ако се зна да историјски извори саоштавају да је
највећа групација народа на Балкану, она, која се назива Трачанима, и да су они највећи
народ после Индуса. (Херодот) Ако је то тачно, како је могуће да овај велики народ буде
асимилован (доста брзо), и да нестане током историје са Балкана, а да су се једино са
својим аутентичним особинама одржали Арбанаси, који се и не помињу код Херодота или
других писаца у антици, све до једанаестог века?
Закључивање Богумила Храбака о поеклу Албанаца су поливалентна, јер, се он
првенствено држи чињеница појединих аутора, не желећи да такве чињенице подвргне
аутономном дискурзивном мишљењу. Правећи себи својеврсну ''теоријску заштиту'',
преко појединих научника и њиховог мишљења, Храбак веома ретко износи свој
консеквентан и критички закључак о неком мишљењу споменутих аутора који су писали о
Албанцима. Иако се Храбак у основи декларише као архивски историчар, у његовој
студији о Албанцима нисмо уочили да је расправљајући о њима, изнео и свој лични
допринос на теоријском осветљавању порекла Албанаца. Заправо, он се слаже са низом
научника, чија је размишљања изнео: да су Албанци део аутохтоног народа Балкана,
после првобитних праседалаца (Пелазга, Трачана, Дарданаца и др.) и да су претходили
доласку Словена на Балкан. Тиме се показало, да је Храбак по питању етногенезе
Албанаца, на страни још увек владајуће немачке историографије, не спомињујући ни
једног аутора и припадника српске аутохтоне историје.
Морамо се подсетити, да, претходно шта смо напоменули, у вези књиге Др Јована
И. Деретића 22
''Срби Арбанаси'', изнета је прилично широка литература, о проблему
порекла Албанаца и просто је невероватно, да Храбак, скоро да и није консултовао ли-
тературу коју је навео Деретић. Иако су скоро били савременици и приближних година,
има се утисак, да Богумил Храбак није желео да констатује књигу Ј.И. Деретића, иако су
обе књиге изашле исте године, 2005. године.
И док Деретић, износи скоро потпуно нове чињенице о прапостојбини Албанаца,
смештајући их на Кавказу, и притом то аргументује низом старо-нових историјских
података, као и обимном литературом (укупно 53 библиографске јединице), дотле се
Храбак држи устаљених назора у погледу коришћене литературе као и објашњавања у
погледу порекла Албанаца. Чињенице недвосмислено указују да Албанаца није било на
простору Балкана пре једанаестог века. Не постоји ни један релевантан историјски
показатељ, да су Албанци део етничког субстрата Балкана. Теза о румунско-албанској
етничкој вези је такође погрешна, и њој се противе сами актери. Долазак Словена на
21
Исто, стр, 9. 22
''Не би било исправно да тачност истраживања припишемо искључиво професионалним историчарима.
Као што је Рафаел Самјуел подвукао,у овој земљи постоји читава војска одушевљених аматера који
истражују све, од породичног родослова до парних локомотива; њихова готово болесна потреба за
тачношћу је непревазиђена ''. Џон Тош, ''У трагању за историјом'', (Београд: Clio, 1988.), стр.47. Према:
Eric M. Sigsworth (priređivač), In Search of Victorian Values, Manchester University Press,;''T.C Smout
(priređivač), Victorian Values, British Academy,1992.
8
Балкан је увелико оспорен од стране Мр Драгољуба Антића23
, који је сјајном теоријском
анализом показао и указао о немогућности сеобе великог формата, каква се она приказује
у историји Европе. Ипак ово вредно научно дело није допрло до научних структура,
поготово до наших историчара, који, и даље исказују поштовање Бечко-Берлинској
историографији.
Иако се ова школа у више наврта огрешила када је у питању словенска
историографија, а посебно у случају историје српског народа, то и даље не спречава
наше историјске званичнике да се упорно држе устаљених (али и увелико превазиђених)
историјских сазнања. Зато, добро би било подсетити се, да ''Историчари не само да треба
пажљиво да обраде своје изворе већ треба и да запамте на који начин су неки извори
стигли до архива, а други нису''.24
23
Мр Драгољуб Антић, ''Долазак Срба на Балкан – Стварност или заблуда'', (Ниш: ''Сербона'', , 2004.),
затим и у:'' Винчанска стара Европа и Срби'', (Београд: ''Пешић и синови'', 2004.). 24
Џон Тош, исто, стр.85.
9
РЕЗИМЕ
Др Радомир Д. Ђорђевић
У раду се разматра порекло Албанаца на Балкану у делу Богумила Храбака,
''Арбанашке студије'',том I, од укупно четири. Дело Богумила Храбака је импозантно и
незаобилазно у српској историографији. Највећи допринос Богумила Храбака је на пољу
архивистике, где се исказао као врстан истраживач и документариста. Велики број
објављених докумената из опсега архивске грађе из еминентних домаћих и страних
архива сврставају Богумила Храбака у серизног историчара.
У раду се анализује његов рад на арбанашким студијама, посебно на делу који је
веома проблематичан – порекло Албанаца, односно, да ли Арбанаси долазе са стране или
су били домицилно становништво ''од увек'' на Балкану. Богумил Храбак је у овом случају,
исказао дуго важећи став у српској историографији, да су Арбанаси домцилно
становништво, и које долази после првих становника Балкана, односно, везујући се за
Илире, као једно од најстаријих становништва на Балканском полуострву.
Иако је исказао несумњив истраживачки дар, Богумил Храбак је у основи задржао
старија историјска сазнања о Арбанасима, не желећи да прихвати новија, за која, или
није знао, или пак није желео да их прихвати. Тиме се Богумил Храбак сврстао на
страну немачке историографије, одакле је махом црпео своја сазнања, и тиме, инд-
иректно се одрекао српске аутохтоне историографије, која је такође дала своје резултате
у истраживању порекла Арбанаса.
10
SUMARY
PhD Radomir D. Djordjević
Academician Bogumil Hrabak is one of our most eminent historians, whose opus is
extensive in bouth historu and time scrupulous as well. His dedicated researches mostly cover
the area of Balkan Peninsula and nations inhabiting it. Apart from studies abaut history of
Serbian people, Bogumil Hrabak also researched the origin of Albanians on the Balkans and
their earli est history. Regarding this, Bogumil Hrabak offers a range of historical evidence
directing us to the artifact origin of Albanians in the Balkans, which can or cannot be
accepted, since by checking the historical sources he used this stance can immediately be
identified. It seems that in his work consisting of five books – the Albanian Studies (book 1),
Bogumil Hrabak has never shown interst for the possibility of other options on the origin of
Albanians, but that he was, in way, holding tight to the one he believed was the only one true.
Still, Bogumil Hrabak needs to be recognized for his exclusive historical studies in the
area of historical archives he dedicated his whole life and opus to. His opus can be estimated
according to the new information on the orign of Albanians, and not only the documents from
archives. However, it can be the only trace of something (whwn there are no other options; we
still believe that historical facts can be relevant even when we least expect them to be.
Key words: opus of Bogumil Hrabak, Albanians, literature, origin and interpretation
of historical materials and other historical sources.
11
ЛИТЕРАТУРА
1. Антић, Драгољуб, Винчанска стара Европа и Срби, ''Пешић и синови'',
Београд, 2004.
2. Албанци – лажни Илири, Зборник, ''Пешић и синови'', Београд: 2007.
3. Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu, Biblioteka XX vek, Beograd: 2010.
4. Брајзах, Ернст, Историографија, стари век, средњи век, ново доба, Клио,
Београд, 2009.
5. Балкан и балканци, Издање балканског института, Београд, 1937., НКЦ, Ниш,
2003.
6. Budimir, Мilan, Pelasto-slavica, (deo), ''Serbona'', Sv. 17., Niš, 2010.
7. Budimir, Milan, Iliri i Prailiri,''Vjesnik za arheologiju i historiju Dalmatinsku,
LIII(1950-1951),Poseban otisak, Izd. preduzeće, ''Slobodna Dalmacija'',Split, 1952.
8. Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Београд,1985.
9. Гравије, Гастон, Стара Србија и Албанци, НИП, ''Нови свет'', Народна и
Универзитетска библиотека, Приштина, 1995.
10. Гарашанин, Милутин, Настанак и порекло Илира, Зборник:Илири и Албанци,
САНУ, Научни скупови, Књига XXXIX, Odelewe istorijskih nauka,Beograd,
1988.
11. Деретић, И. Јован, Срби и Арбанаси, ''Сардонија'', Београд, 2005.
12. Деретић, И. Јован., Антић, Драгољуб, Јарчевић, М. Слободан, Измишљено
досељавање Срба, ''Еколошли покрет града Новог Сада'', Нови Сад, 2008.
13. Деретић, И. Јован, Западна Србија, ''Сардонија'', Београд, 2003.
14. Дилмен, ван Рихард, Приређивач: Историја, Лексикон појмова, Клио,
Београд, 2010.
15. Ђорђевић, Др Радомир, Социо-културне последице дела византијског цара
Константина VII Порфирогенита на античку историју Срба, ''Сербона'',
Ниш, 2007.
16. Јефтић, Ђорђе, Етничким насиљем до статуса, ''Нар. и Унив. библ.''Иво
Андрић'', Приштина,2005.
17. Јарчевић, Слободан, Староседеоци Балкана су Словени, Текст у рукопису,
необјављен, користи се са дозволом аутора, 2012.
18. Јаћимовић, Милутин, Троја – Српска престоница Скадар, ''Пешић и синови'',
Београд, 2009.
19. Jiricek, Konstantin, Albanien inder Vergandenheit, Illurich-alabaniche Fo-
rschungen, B.I., 70
20. Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, Међународни тематски
зборник, Књига 4., Социологија и друге друштвене науке, Универзитет у
Приштини, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2010.
21. Kolingvud,Dž.,Robin, Ideja istorije, ''Svijetlost'',Sarajevo, ''Globus'',Zagreb, 1986.
22. Луковић-Пјановић, Олга, Срби...народ најстарији, ''Мирослав'', Београд, 2003
23. Марковић, Михаило, Косово и европска цивилизација, у: Косово и Метохија у
цивилизацијским токовима, Међународни тематски зборник, Књига 4,
Социологија и друштвене науке, Филозофски факултет, Косовска Митровица,
2010.
12
24. Марковић, Михаило, Еволуција косовског проблема и могућности његовог
решавања, Научни скуп:Срби на Косову и Метохији, Књига CXII, Београд,
2006.
25. Марковић, Михаило, Смисао истраживања порекла Албанаца и њиховог
ширења на Балкану, Зборник: Албанци – лажни Илири, ''Пешић и
синови''',2007.
26. Петровић, Др Александар, Мемофонд културне историје народа југоисточне
Европе, ''Сербона'', Ниш, 2007.
27. Поповић, Владислав, Албанија у касној антици, Зборник: Илири и Албанци,
САНУ, Научни скупови, Књига XXXIX, Оделење историјских наука, Београд,
1988.
28. Polo, Stefanq and Puto, Arben, The history of Albania, Boston and Henley
Routledge & Kegan, London,1981.
29. Станојевић, Станоје Историја српског народа,''Логос-арт'', Београд, 2008.
30. Срби на Косову и у Метохији, ''Српска академија наука и уметности'', Научни
скупови, Књига CXII, Оделење друштвених наука, Књига 26, Београд, 2006.
31. Слијепчевић,Ђоко, Српско арбанашки односи кроз векове са посебним
освртом на новије време, Друго допуњено издање, Химелстир,1983.
32. Тош, Џон, У трагању за историјом, ''Клио'', Београд, 2008.
33. Урошевић, Антанасије Косово, НУБ ''Иво Андрић''- Приштина, Зав. за изд.
уџбеника и наставна средства – Београд, 2006.
34. Урошевић, Антанасије, ''Једна традиција о пореклу Албанаца'', Гласник
скопског научног друштва, Скопље, 1929.
35. Ферјанчић, Божидар, Албанци у историјским изворима, Зборник: Илири и
Албанци, Научни скупови, Књига XXXIX, Оделење историјских наука,
Београд, 1988.
36. Храбак, Богумил, Арбанашке студије, Књ. I,''Архивар'',Београд, 2005.
37. Херодотова историја, I, II, ''Матица српска'', Нови Сад, 1980.,
