Јануар 2012 АЛЕКСАНДАР ЈАКШИЋ (ajaksic@hotmail.com)

П О Р И Ј Е К Л О Ј А К Ш И Ћ А С А Г Л А С И Н Ц А

Овај запис говори о поријеклу породице Јакшић из Балтића у Соколцу (Република Српска), са Гласинца, подно горе Романије. Јакшићи су поријеклом из херцеговачког племена Дробњаци, од братства Косовчића (браћа Ђурјан и Омакало), група Омакаловића и родовскe групe Коњокради. Њихово даље поријекло је од племена Новљана, и везано је за само досељавање Срба на Балканско полуострво. Кључни појмови: Јакшић, Св. Сава (Савиндан), Светосавље, Ђурђевдан, Срби, Словени, Православци, Хришћани, Штокавски, Ћирилица, племе Новљани, племе Дробњаци, племе Бањани, династија Немањића, братство Косовчића, браћа Ђурјан и Омакало, група Омакаловића, родовска група Коњокради, Балканско полуострво, Херцеговина, Босна, Гласинац, Романија, Балтићи, Соколац, Црна Гора, Србија, област Дробњак, Рашка, село (и ријека) Комарница, село Пошћење, Дурмитор, ријеке Пива и Тара, Манастир Бијела, Шавник.

С А Д Р Ж А Ј Предговор ................................................................................................................................................... i

I. Насељавање Срба на Балканско полуострво .................................................................................. 1

II. Племе Новљани ................................................................................................................................. 3

Племе Бањани........................................................................................................................................ 4

III. Племе Дробњаци ............................................................................................................................ 5

Постанак имена Дробњак ..................................................................................................................... 5

Територија Дробњака кроз историју ................................................................................................... 6

Комунице и племенско право .............................................................................................................. 9

Дробњачке славе ................................................................................................................................. 10

Штокавско нарјечје ............................................................................................................................. 11

Народно предање у Дробњаку ........................................................................................................... 11

Дробњачки топоними ......................................................................................................................... 12

Гусле у Дробњацима ........................................................................................................................... 12

Знаменити Дробњаци ......................................................................................................................... 13

Поносно племе ................................................................................................................................ 14

IV. Братство Косовчића ..................................................................................................................... 15

Војвода Лапац Косовчић .................................................................................................................... 15

Орлибан Страхињин Косовчић .......................................................................................................... 16

Предање о браћи Ђурјану и Омакалу ............................................................................................... 17

Војвода Ђурјан Косовчић са Дробњацима на Косовском боју .................................................. 17

Манастир Бијела у Дробњаку ........................................................................................................ 18

Вјенчање Јока и Грлице .................................................................................................................. 18

Потомци Косовчића ............................................................................................................................ 20

V. Потомци Косовчића на Гласинцу .................................................................................................. 21

Ђурјановићи ........................................................................................................................................ 21

Омакаловићи ....................................................................................................................................... 22

Коњокради ....................................................................................................................................... 23

VI. Јакшићи ......................................................................................................................................... 25

Јакшићи у 19. вијеку ........................................................................................................................... 25

Слава у Јакшића .............................................................................................................................. 27

Предање о Ђурјану и Омакалу код Јакшића ................................................................................ 27

Јакшићи у првој половини 20. вијека ................................................................................................ 28

Додатак А - Родослов Јакшића .............................................................................................................. 35

Додатак Б - Од Дробњака до Гласинца ................................................................................................. 36

Додатак В - Ријека и село Комарница ................................................................................................... 37

Природне љепоте Дробњака .......................................................................................................... 37

Завршна мисао ......................................................................................................................................... 39

Још једном о Дробњацима... .......................................................................................................... 39

Литература ............................................................................................................................................... 41

Предговор Историја ме је одувијек занимала, поготово кад се радило о нашим просторима, прецима и народним предањима. Проучавајући разне књиге, антропогеографско-етнолошке расправе и истраживања од наших најпроминентнијих научника и етнографа дошао сам на идеју да покушам да објединим њихова сазнања у ове списе не бих ли документовао поријекло моје породице Јакшић, барем оног дијела који се непосредно тиче наших предака. Овај запис се великим дијелом ослања на истраживачки рад, прије свега од Андрије Лубурића (вршио истраживања у вези Дробњака у периоду од 1910. до 1930. године), Миланка С. Филиповића (вршио истраживања на Гласинцу у периоду од 1930. до 1933. године), Светозара Томића (студије о Дробњаку с краја 19. вијека), а потом и од Жарка Лековића (магистрирао на тему „Дробњак у првој половини XIX вијека“). Поред тога, помогли су ми сјећања и разговори са старијим члановима породице Јакшић, као и изучавање надгробних споменика наших предака. С великом сигурношћу се може закључити да Јакшићи из Балтића, са Гласинца, воде поријекло из херцеговачког племена Дробњаци, од братства Косовчића (браће Ђурјана и Омакала), групе Омакаловића и родовске групе Коњокради. Наше даље поријекло је из племена Новљана, и везано је уз само досељавање Срба на Балканско полуострво. Прелазећи са кољена на кољено, неке ствари бивају заувијек заборављене, осим, ако се не потрудимо да их запишемо... Проширујући сазнања о сопственим коријенима и поријеклу, стално сам покушавао у мислима проживјети макар и мали дио живота мојих предака. То мисаоно саживљавање са њиховим животима, као и спознаја да ћу иза себе оставити забиљешке које ће једнога дана читати моја дјеца, односно потомци Јакшића, ми је причињавало истовремено велико задовољство, част, као и инспирацију. Желио бих да овај мој рад посветим свим нашим прецима и њиховим потомцима, односно садашњим, као и будућим нараштајима Јакшића. Жеља ми је да у потпуности очувамо спознају о томе ко смо, шта смо и одакле смо, и да се нађе неко од нас и у будућности да настави радити на употпуњавању овог документа, као и пропратног родослова. Рад на овим списима сам почео у љето 2005. године, а прво издање је објављено у електронској верзији децембра 2010. Трудио сам се да поглавља која прате поријекло наших предака изложим у хронолошком редосљеду. Александар Јакшић

1

I. Насељавање Срба на Балканско полуострво

Наука није прецизно утврдила тачан период и ток насељавања Срба на Балканско полуострво и то понајвише због два разлога: Недостатак поузданих писаних извора из тог периода, као и непознанице око проблема постојбине Срба прије њиховог доласка на Балкан. Словенско насељавање Балканског полуострва отпочиње у 6. вијеку њиховим продорима у Византију, преко обале Дунава. Већ до прве половине 7. вијека, Срби, Хрвати и други Словени у великом броју трајније насељавају Балканско полуострво. Међутим, процес груписања појединих племена и словенских група трајаће још цијела два вијека када се јављају и прве словенске државе на Балкану. Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему, Срби су већ у 7. вијеку населили пространу територију које обухвата Рашку, Дукљу (Зета), Босну, Травунију, Захумље и Паганију.

2

Као најстарији становници ових простора прије доласка Словена, помињу се Илири (Власи). За њима долазе у 4. вијеку Келти (или Кричи како су их прозвали наши преци) па Грци. Римљани се јављају још у 3. вијеку прије наше ере, у оквиру Римске империје. Утицајем латинске културе Илири и Келти се романизују. Ћоровић пише како је првобитна организација словенских племена била племенска, каква се дјелимично очувала све до наших дана, а посебно у Источној Херцеговини, Црној Гори и Боки Которској. Нека од наших данашњих племена дошла су у везе са старосједилачким, код којих је племенска организација била исто тако јака и чини се, да су се и стопила са њима. Том стапању несумљиво је много доприњео и њихов географски положај у подвојеним котлинама планина динарског система, а и заједничка сточарска занимања. Цвијић пише „Има неколико области на Балканском Полуострву, у којима се посредном или непосредном методом може проучавати процес асимилације старог романизованог становништва у Словене, и у којима се могу наћи трагови културе староседелаца; такви су на првом месту они планински масиви, који су служили као уточиште и склониште поменутих народа: динарска система, а у њој нарочито далматинска Загора, Црна Гора (никшићска Херцеговина, Брда и стара Црна Гора) и Стари Влах у најширем смислу, почевши од Златибора и завршујући се Романијом“.

3

II. Племе Новљани

Са доласком Јужних Словена на Балканско полуострво, долазе и Новљани. Новљани су старо српско племе чије се поријекло да пратити из периода који датира још прије досељавања Срба на Балкан. Они долазе на Балканско полуострво преко Панонске низије и Дунава, највјероватније у току 7. вијека. Новљане је током ових сеоба предводио војвода Лапац Косовчић који се са њима привремено насељава у Босну, у околину Травника. Недуго послије тога, продужујући на југ, Новљани прелазе у Херцеговину. Ту код Метковића долазе у сукоб са Матаругама, кричким племеном предвођеним краљем Суморем. И код Невесиња су вођене јаче борбе, и Новљани, удружени са другим српским племенима, побјеђују Матаруге, убијајући им краља и потискујући их према Фочи. Вријеме ће послије показати, да ће овај сукоб наставити да траје кроз историју, све до нестанка Матаруга и Крича и других старосједилаца као организованих племена, односно њихове асимилације са Словенским племенима, како су то писали наши врсни историчари. Новљани послије ове побједе над Матаругама долазе на Бањанску висораван. Предање каже да су тада Новљани били бројно и јако племе. То се потврђује и чињеницом да су они тада од свих тадашњих племена у Старој Херцеговини заузели најпространије земљиште. Новљани запосједају Бањане, дио Корјенића, Грахова и Никшићких Рудина, затим сву земљу која је између града Оногошта (Никшић) и линије Лебршник - Дурмитор и Одраг у Сињавини, територију које се на западу простирала до ријеке Пиве, а на истоку до извора Мораче. После краћег времена, ту долази и до диобе Новљана. Већи дио одлази у Дробњак и дио Никшићког Поља (који је раније припадао Дробњаку), а мањи дио остаје на банској висоравни. Од Новљана се тада формирају два нова племена, која се касније прозваше Дробњаци и Бањани. Вриједно је напоменути да су Новљани, како у Дробњаку, тако и у Бањанима, запосјели раније обрађивано и насељено земљиште, а ово се да закључити по томе што су те територије биле сјецишта важних путних праваца. Кад су Новљани населили Дробњак, војвода Лапац је већ био у дубокој старости, по чему се да закључити да су њихова ранија станишта у Босни и на Бањанима биле само кратке етапе. По Лубурићевом рачунању, досељавање Новљана у Дробњак се дешава највјероватније крајем 7. или почетком 8. вијека.

4

Племе Бањани

Пошто се Бањанима нећу више бавити, само бих напоменуо још пар ствари у вези њих. Према појединим изворима, средњовјековни Бањани, потомци Новљана, су се одатле углавном раселили до краја 15. вијека, по доласку Турака, па су те просторе населиле српске ускочке породице са разних страна. Лубурић са почетка 20. вијека биљежи како је Новљана у Бањанима готово сасвим нестало, док у Дробњаку и Пиви они чине језгру садашњег становништва, и не показују ни физичког ни душевног опадања, него напротив свјежину и велику активност. Многе знамените српске породице су поријеклом из Бањана, као што је то уосталом случај и са Дробњацима. О поријеклу Николе Тесле (р. 1856, у. 1943, један од најпознатијих српских и свјетских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике) и Николаја Велимировића (р. 1880, у. 1956, истакнути теолог и филозоф, епископ охридски и жички, новоканонизовани српски светитељ) постоје два становишта, а по истраживањима Томића и неким другим изворима, обојица воде поријекло из Бањана. Рођени Бањани су Арсеније IV Јовановић Шакабента (р. 1698, у. 1748, 28. патријарх српски) као и владика Хаџи Сава Косановић (р. 1839, у. 1903, митрополит дабробосански, српски теолог и учитељ).

5

III. Племе Дробњаци Дробњачко племе се дакле формира од већег дијела старог српског племена Новљани крајем 7. или почетком 8. вијека. Лубурић дијели Дробњачко племе у три групе:

Новљане - Родове који су формирали Дробњачко племе.

Усељенике - Родове који су дошли међу Новљане у вријеме иза формирања племена па до око 1770. године и мирни досељеници иза 1770. године.

Ускоке - Родове који су ускочили у Дробњаке у 19. и 20. вијеку, због борбе са Турцима или због међусобних свађа.

Дробњаци-ма се назива племе, а Дробњак-ом земља коју то племе насељава. Предјео Дробњак се назвао по становништву које га је населило. Дробњаци су, како их описује Томић, чисто српско племе и очували су необично чистоту језика и народних обичаја. Горштаци су, високи, лепо развијени, потпуно здрави и бистри људи. Дробњак чини једна компактна цјелина, у којој су се, како племенски живот, тако и племенска уређења очувале у свом првобитном облику све до почетка 20. вијека. Племенско право тад полако почиње губити утицај, кад нови друштвени живот потискује патријархално уређење. Лубурић биљежи да с почетка 20. вијека у Дробњаку има 112 новљанских породица (родова) са 1.022 куће, и да они и тада чине скоро половину укупног становништва Дробњака.

Постанак имена Дробњак

Према уопштеној народној традицији Дробњак је добио своје име по томе што је један дробњачки првак „разбучио дроб“ вођи непријатељске војске. У погледу имена тог вође традиција се не слаже јер су се десила два слична догађаја, оба у далекој прошлости. Први догађај је у вези дробњачког војводе Лапца, и то предање ће бити описано у поглављу о Косовчићима, далеким прецима Јакшића. Други догађај се збио знатно касније, и он се односи на 1541. годину и погибију царевог сестрића Хусреф бега, намјесника за Босну, кога су Дробњаци убили на Мокром тако што су му "разбучили дроб". Турци послије битке закопају дроб на мјесту погибије, а тијело понесу и сахране у Сарајеву у турбету џамије која ће убудуће носити његово име, Гази Хусреф Бегова џамија. Велики број историчара настанак имена Дробњак везују за овај догађај. Име Дробњак се први пут налази у документима из 1285. године и надаље се често помиње у разним дубровачким и которским документима.

6

Територија Дробњака кроз историју

Територија Дробњака се мијењала кроз историју смањујући се од Никшића на југу, а помјерајући се на сјевер према ријеци Тари. Пред крај 10. вијека Дробњак је с Оногоштом чинио саставни дио требињске државе, којом је управљао краљ Хвалимир. Народно предање каже да су једном приликом Дробњаци потукли Бугаре, кад су ови у свом налету били прегазили све српске земље и да су се тада Дробњаци „опоштили мимо све Србе“. Ова побједа над Бугарима могла је бити 1002. године, приликом великог похода цара Самуила на српске земље у Јадранском приморју. У славу ове побједе, свети краљ Владимир, помогао је кнезу Вуловићу подићи манастир Бијелу у Дробњаку. У доба Зетске државе Дробњак је припадао области Подгорја, заједно са данашњом Пивом, Никшићем, Морачом, Гацком, Невесињем и Неретвом. Од друге половине 12. вијека Дробњак припада Немањића држави Рашкој, у доба краља Милутина (Стефан Урош II Милутин, краљ Србије од 1282. до 1321. године).

Душаново царство у периоду 1348-

1355 године.

7

По Душановој смрти (цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије од 1331. до 1346. године, цар Срба, Бугара и Грка од 1346. до 1355. године) Дробњак је дошао под власт Војиновића, а мало касније власт преузима Никола Алтомановић. Намјеру да подијеле његову државу имали су краљ Вукашин и Ђурађ Балшић, али је то успјело тек 1374. године кнезу Лазару и бану Твртку. Лазару су припали Дробњак, Оногошт и Пива. Тада је дробњачки војвода био Милеша Мандић, који се те 1374. године борио у војсци кнеза Лазара и од њега добио повељу. Кнезу Лазару био је вјеран и војвода Ђурјан Косовчић, који је предводио Дробњаке у Косовском боју 1389. године. Послије Косовске битке, Дробњак се прикључио Босни и био је у држави Сандаља Хранића, а касније Херцега Стјепана. Дробњак је сачувао своју самосталност према Турцима до 1482. године када Турци покорише Херцегове земље. Дробњаци пристадоше тад да се подложе Турцима, али с погодбом да имају широку аутономију с обавезом да ће давати одређен број људи за Турску војску. Падом под Отоманско царство наступају вијекови ропства и непрекидне борбе за слободу. Поред споменутог догађаја из 1541. године, погибије Хусреф бега, период турске окупације означавају барем још два важна догађаја за Дробњаке. Први је значајна побједа над Турцима која се десила на Ђурђевдан 1605. године, када су се сви Дробњаци побратимили и узели да славе Ђурђевдан као главну славу и приславу. Други је смрт Смаил-аге Ченгића након битке која се одиграла 1840. године. Овај период Лубурић веома детаљно обрађује, и он обилује бунама, биткама, одмаздама, ратовима и великим страдањем народа. Овај буран период дробњачке историје траје све до 1858. године када се Дробњак уједињује са Његошевом Црном Гором, пар година након његове смрти. Ово је први пут од краја 15. вијека да Дробњаци поново живе у слободи, у оквиру поносне и славне српске кнежевине Црне Горе. На Берлинском конгресу 1878. године, ово уједињене српских земаља је озваничено и од стране великих сила тог времена. Историја је дробњачка, како пише Нићифор Дучић, један крвави еп. У народу постоји пословица: „Наша Тара не зна за цара“, а у народним пјесмама Дробњаци се свуда пјевају као „манити“ или „задрти“ јунаци. Оно што се данас подразумијева под Дробњаком јесу територије општина Шавник и Жабљак, на сјеверу Црне Горе.

8

Српска племена у границама данашње Црне Горе

Цвијић, описујући динарска племена у Црној Гори, примјећује да изван ових области племенска организација не постоји нигдје више на Балканском полуострву. Он класификује Дробњачко племе као херцеговачко из области некадашње Рашке.

9

Комунице и племенско право

У стара времена Дробњаци су све важне одлуке доносили демократски, на племенским скупштинама, које су се одржавале два пута годишње: у прољеће на Ђурђевдан, на Беришиној луци у Шавнику, и у јесен о Митрову дану, на Зборној главици у Буковици. Дробњаци су тако бирали и своје војводе. Земљиште дробњачко припада искључиво Дробњацима, и ту држава нема ништа своје. Сва земља у Дробњацима је или племенска или сеоска комуница (заједничка добра), а постоји и приватна својина појединих племеника. Приватна својина се стиче или насљеђем (очевина) или куповином (куповица). С насљеђем очевине, сељак у Дробњаку добива сва племенска и сеоска права. У случају да отац искључи сина из наслеђа, он губи комунско право, и може га само повратити под условима као и дошљак, куповином. Комунице су дакле заједничка добра племена, села или породице - братства, и оне укључују заједничке земље, шуме, горе (у Дробњаку гора није исто што и шума, него означава оно гдје су велики простори прекривени високим дрвећем, буковином и четинарима), планине, млини (воденице), итд. Сви чланови имају право уживања на комуницама, али нико не може ништа да отуђи или прода од комунице. Дошљак, да би могао уживати у комуници, морао се одрећи свог имена и узети име Дробњак, као и славу Ђурђевдан, а своју дотадашњу, почети прислуживати. Могао се само уселити у племе, или на јемство кога племеника или женидбом, као домазет - уљез. Ова племенска установа (племенско право), које датира из најстаријег доба племенског живота, каже да, ако је насљедник имања ћерка (или друго женско из породице), онда она не може при удаји узети очевину (или рођачку) земљу и дати је мужу, осим ако јој муж није вољан да на земљи ради и њено презиме прими. Међутим, ћерка може насљеђену земљу продати без икаквих услова и себи паре узети. Дробњачки домазети су стога махом узимали женино презиме и њену славу, напуштајући све своје. Иначе би остајали другосељаци, без права на удио у комуницама.

10

Дробњачке славе

Племенска слава Дробњака је Ђурђевдан и слави се у помен на 6. мај 1605. год када су Дробњаци потукли Турке у Буковици.

Ђурђевдан је хришћански празник који се прославља 6. маја

(23. априла по Јулијанском календару), чиме се обиљежава

успомена на Светог Ђорђа (Свети Георгије). По бројности

свечара је на четвртом мјесту код Срба, иза Никољдана,

Аранђеловдана и Јовањдана.

Св. великомученик Ђорђе је рођен у имућној хришћанској

породици у Кападокији. За овоземаљског живота био је

трибун у војсци цара Диоклецијана (284-305). Када је цар

покренуо нови талас прогањања Хришћана, Св. Ђорђе пред

свима признаде своју вјеру и одби да учествује у

прогонима. Због тога би бачен на најстрашније муке и

уморен разапет на точку.

Свети Ђорђе се на икони слика у војводском оделу, на коњу,

како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна

женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује

многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве

прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу

побиједио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо

послије његовог страдања, цар Константин Велики је учинио

крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као

званичну вјеру у римској империји. Женска прилика је

царица Александра, а може се сматрати да она представља

младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од

незнабожачке аждаје.

Савиндан код Дробњака славе сви огранци Косовчића, од којих и Јакшићи воде поријекло. Братство Косовчића његује успомену на највећег српског светитеља још од 1594. године, након спаљивања моштију Светог Саве од стране Турака на Врачару.

Фреска Светог Саве Немањића, из манастира Студеница.

Савиндан је празник Српске православне цркве који се

слави 27. јануара (односно 14. јануара по Јулијанском

календару), којим се обиљежава успомена на Светог Саву.

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић, р. 1169, у. 1236)

је први Архиепископ српски, светитељ и просветитељ, син

Стефана Немање, великог жупана српског. Као младић

побјегао на Свету Гору гдје се замонашио. Свети Сава је

био изузетно образован и енергичан човек који је у

Никеји 1219. издејствовао независност Српске Православне

цркве кад је и постао први Архиепископ српски. Подигао

је заједно са оцем манастир Хиландар, а потом многе

манастире, школе, и болнице по српским земљама. Свети

Сава се сматра зачетником српске средњовековне

књижевности па је стога и заштитник просвjетних

установа. По смрти, Савине мошти су пренесене у манастир

Милешева 1237. године, а Турци их спалише 1594. године,

на Врачару. На том мјесту се данас налази храм Св. Саве.

Будући да је Свети Сава узор за све Србе, то се често

Православље у Срба назива Светосавље - пут Светог Саве.

11

Штокавско нарјечје

У Дробњаку се говори источнохерцеговачким (или новоштокавско ијекавским) дијалектом штокавског нарјечја који се користи још и у Западној Србији, већини Босне и Црне Горе, цијелој Херцеговини, и једним добрим дијелом у Хрватској. Вук Караџић сматра Србима све који говоре штокавским нарјечјем, Хрватима који се служе чакавским нарјечјем, а Словенцима оне који говоре кајкавским нарјечјем. Вуково мишљење дијеле и многи истакнути словенски лингвисти његовог доба, укључујући Јернеја Копитара (р. 1780, у. 1844, словеначки лингвиста и слависта), Павла Шафарика (р. 1795, у. 1861, чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла) и многе друге.

Мапа дијалеката штокавског наречја по Павлу Ивићу (р. 1925, у. 1999), научника

међународног угледа и најбољег српског лингвисте друге половине двадесетог вијека.

Народно предање у Дробњаку

Томић пише како је народно предање живо у Дробњаку више него игдје. Тамо је уобичајено да човјек зна имена својих предака до 7, 8, 10 па чак и 12 кољена.

12

Дробњачки топоними

Томић биљежи како можда у цијелом Српству нема краја, који је до те мјере развио давање имена мјестима, као што је то у Дробњаку. Свака долина, сваки бријег, свака главица, сваки омар и опште речено свако мјесто тамо има своје име. Сва су та имена природна и слажу се са предметом, коме се придају, или по облику, или по геолошком саставу. Нека имена су настала након упечатљивих историјских догађаја који су се збили у Дробњацима.

Гусле у Дробњацима

Гусле су традиционални српски народни музички инструмент који нигдје није распрострањен као у Дробњаку, а Дробњаци су надалеко познати гуслари.

13

Знаменити Дробњаци

Дробњаци су дали многе знамените личности, међу којима су и Јован Цвијић, Вук Стефановић Караџић, Живојин Мишић, Радован Караџић, Шујо Караџић, Новица Церовић, Стојан Церовић (новинар), Стојан Церовић (професор), Мирко Алексић (Ускоци), Младен Миловановић, Миро Вуксановић, као и многи други.

Јован Цвијић (р. 1865, у. 1927)

је чувени српски научник,

оснивач Српског географског

друштва, предсједник Српске

краљевске академије (сада САНУ),

професор и ректор Београдског

универзитета, почасни доктор

Универзитета Сорбоне и Карловог

универзитета у Прагу. Бавио се

подједнако друштвеном и физичком

географијом, геоморфологијом,

етнографијом, геологијом,

антропологијом и историјом.

Сматра се утемељивачем српске

географије. Научник свјетског

гласа са бројним признањима. Био

је члан осам академија наука,

шеснаест географских и

природњачких друштава и примио

је десет одликовања.

Вук Стефановић Караџић

(р. 1787, у. 1864) је

српски филолог,

реформатор српског

језика, сакупљач

народних пјесама и писац

првог ријечника српског

језика. Вук је

најзначајнија личност

српске књижевности прве

половине 19. вијека.

Вуковим реформама у

српски језик је уведен

фонетски правопис, а

српски језик је потиснуо

славеносрпски језик који

је у то вријеме био

језик образованих људи.

Живојин Мишић (р.

1855, у. 1921) је

српски војвода из

Првог свјетског рата.

Учествовао у свим

српским ратовима од

1876. до 1918. године.

Непосредно је

командовао српском

Првом армијом у

Колубарској бици, а

приликом пробоја

Солунског фронта је

био начелник Врховне

команде.

14

Поносно племе Лубурић преноси како је Цвијић своје дробњачко поријекло увијек истицао с поносом. Сам Цвијић је покренуо обимна антропогеографско-етнолошка испитивања насеља и поријекла становништва што се завршило објављивањем неколико десетина књига Српског етнографског зборника у издању Српске Академије Наука. Цвијић је био ментор и Лубурићу. Помно је пратио сва његова истраживања у Дробњаку, а планирао је да обогати његов рад са сопственим сазнањима о поријеклу своје породице и о Дробњацима уопште. Лубурић је непосредно пред Цвијићеву смрт покушао да још једном разговара са њим. Нажалост, славног српског научника је смрт спријечила у намјери да подробно пренесе своја сазнања. Умро је мислећи и о својим прецима и поријеклу. Интересантно је да и многе расељене породице из Дробњака, чак и у случајевима кад са Дробњацима нису биле ни у каквом крвног сродству (него су у Дробњак били дошли као усељеници или ускоци), настављају с поносом да истичу да су из Дробњака, и по одласку из њега. То је с великим поносом истицао и сам Вук Караџић. Караџићи су према породичној традицији и народном предању у Дробњак дошли око 1640. године из Васојевића, од Васовог племена. Иако се породица Вука Караџића иселила из Дробњака још око 1739. године, он се на многим мјестима потписивао: Вук Стеф. Караџић Јадранин из Тршића, а од старине Дробњак из Петњице.

15

IV. Братство Косовчића Лубурић пише како је братство Косовчића, од којих и Јакшићи воде поријекло, по броју домова и породица највеће у дробњачком племену. Као најглавнија војводска дробњачка породица, која је племену одувијек давала јаке представнике, војводе и свештенике, Косовчићи су се населили на најљепшем мјесту и у центру племена, у селу Пошћењу. Ту је подигнута и прва српска црква, храм апостола Петра и Павла која је у то вријеме била саборна црква цијелог племена. Косовчићи су увијек били богати, посједујући добру земљу и планине. Лубурић даље пише, имајући у виду горе споменуто, као и саму традицију Косовчића, да можда у цијелом Српству нема слична примјера у овом погледу.

Војвода Лапац Косовчић

Предање каже да су управо Косовчићи управљали племеном још од сеоба Новљана, под водством војводе Лапца Косовчића. Војвода Лапац је тада повео Новљане преко Босне, па онда Херцеговине, у Бањане, а потом већи дио племена и у Дробњак. Тада долази до сукоба са старосједилачким племеном Кричима, који су у то вријеме имали заједнички водопој са Дробњацима на ријеци Буковици. Ту су Кричи побиједили Дробњаке принудивши их да дају ћерку кнеза Мирка Косорића за сина кричког војводе Калоке. И поред овако склопљеног мира, пријатељства између ова два племена различита по крви и језику, а можда и по вјери, није било. Кричи су мрзили Дробњаке као освајаче, а ови њих као инфериорнију нацију. Легенда каже да се пуне три године нису састајали чак ни на водопоју. Напосљетку, војвода Лапац савјетује Дробњаке да позову зета, сина кричког војводе, у првиче. Он се одазва, и дође сам са женом, и двогодишњим синчићем, а од пратње узме само једног слугу. Кад су се састали и загрлили, војвода Лапац, који је већ био слијеп и у дубокој старости, „разбучи дроб Кричу“. Слуга погинулог одмах убије војводу Лапца, а жена погинулог Косорићка, пребјеже Дробњацима и „унесе“ малог синчића. Послије овог настадоше крваве борбе између Крича и Дробњака које се завршише потпуним поразом Крича, и проширењем дробњачке територије до ријеке Таре. На мјесту погибије војводе Лапца подигну Дробњаци један споменик и на њему исклешу лик од човјека с мачем у десној руци, с оштрицом окренутој право према земљи. Интересантно је и напоменути да је од тог синчића, унука Кричког војводе Калоке, настала породица Гуске. То је једина породица од старог становништва Крича која је становала на територији Дробњака. За Гуске је народ причао да су и по крви и по облику били особити, здепасти, ситног раста, црнпутасти, дебелих усана. По спољашности свако је, веле, могао лако познати да нису од „нашег народа“ – од Дробњака. Предање даље казује да су од тада, по овом убиству, околна племена назвала Новљане Дробњацима јер су „разбучили дроб своме зету и још преко вјере“. Тај назив „Дробњаци“, био је, веле, за дуго погрдан.

16

Орлибан Страхињин Косовчић

Још једна од истакнутих личности из богате прошлости братства Косовчића је био Орлибан Страхињин Косовчић. Народно предање казује, да је у доба оснивања манастира Мораче (1252. године), на Пошћењу живио Орлибан Страхињин Косовчић, који је тада био старјешина дробњачког племена. Он је заслужан и за оснивање манастира Јеловца, у југозападном дијелу Дробњака, на десној обали Комарнице, према селу Дужима. Манастир Јеловица је порушен и о њему је сачувано веома мало писаних података, а тичу се најчешће његових разарања. Иако је био смјештен на скоро неприступачном терену, Турци су до њега стизали да га опљачкају и запале. Томић наводи на основу предања која је чуо у народу да је манастир био богат књигама и црквеним утварима. Претпоставља да су се у њему и књиге преписивале. Манастир је имао више калуђера, од којих су неки били парохијски свештеници, док су остали бринули о манастиру и подучавали ђаке који су се спремали за свештенички и монашки чин.

17

Предање о браћи Ђурјану и Омакалу

У 14. вијеку, на челу Дробњака је био војвода Ђурјан Косовчић.

Војвода Ђурјан Косовчић са Дробњацима на Косовском боју Према народној традицији, у вријеме Косовске битке 1389. године, војвода Ђурјан је повео Дробњаке у борбу за одбрану Лазаревог царства. Једна народна пјесма, која описује како кнез Лазар „пише књиге“ на српске војводе да му дођу у бој на Косово, каже се:

„Осму посла Николи Бољару

„У Попово на Ерцеговину,

„А девету Ђурици сердару

„У Дробњаку у племену јаку“.

У опису Косовског боја који је рађен у 18. вијеку по народном предању, међу српским војводама помињу се Ђурица и Живан Косиевчићи. Вјероватно се овдје мислило на дробњачког војводу Ђурјана Косовчића. Предање даље казује, да је у тој борби, војвода Ђурјан задобио седам рана и изгубио много Дробњака. Вођени идеалима слободољубља, одбране народа, државе али и цјелокупног хришћанства, са храброшћу која се граничила са лудилом, Срби су заиста побиједили на Косову те године, али ће вријеме показати да је то била пирова побједа. Проће читаве 93. године послије ове битке, док и Дробњак не изгуби своју слободу, и потпадне под турску владавину.

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870. год,

уље на платну.

Косовка девојка, дјело Уроша Предића из

1919. године.

18

Развалине од куле војводе Ђурјана у Пошћењу и сада се познају. То је била огромна грађевина, солидно зидана од префињеног тјесаног камена, украшеног на мјестима орнаментима какви се виђају на стећцима. На њој се могу распознати седамнаест врата. Ове развалине најрјечитије говоре о богатству и сили овог чувеног Дробњака.

Манастир Бијела у Дробњаку Дубоко је у народну свијест урезана легенда да су се дробњачки витезови пред полазак на поље Косово у манастиру Бијела исповједили и причестили. Овакав однос према светом кнезу Лазару утицао је на то да он богато обдари манастир Бијелу. Према казивању, до средине 19. вијека била је очувана икона Пресвете Богородице коју је овом манастиру приложила кнегиња Милица.

У близини села Доња Бијела,

у кањону рјечице Бијеле,

притоке Комарнице, смјештен

је истоимени манастир са

црквом посвећеном Св.

Великомученику Георгију. По

народном предању, саградили

су га бан Козлина из Тушине

и кнез Вуловић из Бијеле, уз

богат прилог краља

Владимира, у једанаестом

вијеку.

Манастир Бијела, неколико

пута потпуно уништаван и

пустошен кроз своју дугу

историју, 2012. године

обиљежава 1.000 година

постојања.

Вјенчање Јока и Грлице Војвода Ђурјан је имао брата Јока, који је био врло прост и неугледан, нека „смлатина“ како херцеговци веле. Ђурјан је желио по сваку цијену да ожени брата Јока. Ишао је лично да испроси Грлицу, која је тад остала удовица (жена од сјеничког војводе Стевана Мусића који је погинуо на Косовском боју), али која је била од Немањићког рода.

19

Грб Немањића

Карановић наиме пише како је династија Немањића владала 200 година, с оца на сина, почев од Стефана Немање, па до Уроша, који је био посљедњи у династији. Мали број Немањића одива удале су се за сусједне владаре – двије у Бугарску, двије у Византију, једна у Босну, једна у Хрватску, а једна за албанског поглавара. Остале су се поудавале за домаћу властелу, али то нигдје није записано, него је засновано на усменим народним предањима. Грлица је, по општем вјеровању, била ћерка једне од Немањићких одива.

Војвода Ђурјан, слика и прилика дробњачког горштака, и један од витезова Косовског боја, како би наговорио Грлицу да се уда за његовог брата Јока, рекао је за брата Јоку да је он „чита његова слика“. Наравно, приликом ове прошње, Јоко није био са њим. Како је војвода Ђурјан био врло „гледан“, Грлица, не сумњајући у тачност његових ријечи, пристаде поћи за Јока. Док се свадба спремала, она је гледала по свадбарима неби ли спазила „слику Ђурјанову“. Пошто таквог није видјела, уђе у једну колибицу гдје је један постарији човјек кувао месо за свадбаре, при томе халапљиво једући хљеб умакајући га у ту чорбу. Грлица га упита: „Бога ти, старче омакалче, за кога сам ја дошла?“ А он јој одговори: „Нешто ми се мета прдомета, таман за ме старца омакалца!“ Кад сазнаде да је преварена, и да је тај „омакалац“ заиста Јоко, Грлица љутито одби да се вјенча с њим и пође назад да се врати у Сјеницу са својом пратњом. Није помогло ни то што ју је војвода Ђурјан молио с народом да се предомисли. На Годијељима је пресрете цијело племе са свештенством и „прекуми“ је да се врати на Пошћење. То мјесто се и данас зове Кумина Буква, јер су је ту, веле, прекумили да се врати. Грлица пристаде да се вјенча с Јоком, али под условом да јој војвода с народом три пута аминује ријечи које изговори у цркви на дан вјенчања. Војвода Ђурјан пристаде. Пред сам чин вјенчања Грлица викну у цркви: „Да Бог да, све што се родило од Јока, уметнуло се на војводу Ђурјана, а што се родило од војводе Ђурјана, уметнуло се на Јока!“ Војвода Ђурјан то аминова с народом. Грлица се потом вјенча за Јока. Јока прозову Омакалом. Грличино предсказање се заиста и обистинило. Војводство је с Ђурјана прешло временом на Омакалова и Грличина сина, Ђурјана, који се према предању био „уметнуо“ на свог стрица, војводу Ђурјана.

20

Потомци Косовчића

Ђурјан је имао пет синова: Милана, па Вукмира и Данчулу, и још двојицу, који су се иселили у Босну у непознато вријеме и из непознатих разлога. Омакало је имао са Грлицом четири сина: већ споменутог Ђурјана, Вучура, и близанце, Новицу и Јовицу.

Братство

Косовчића

Војвода

Ђурјан Косовчић

Јоко (Омакало) Косовчић

и

Грлица

Милан Вукмир ДанчулоЈош два сина

непознатих именаЂурјан Вучур Новица Јовица

Ђурјановићи

Омакаловићи

Барци Вукмировићи Данчуловићи

Барани Мемедовићи

Ћеранићи

Пејовићи

Маловићи

Машићи

Мандићи

Филотијевићи

Павичевићи

Абазовићи

АлексићиБашовићи

Војиновићи Радуловићи

Кочовићи Симуновићи

Дуковићи Головићи

Ковијанићи Пушеље

Сандићи

Грбовићи

Вуковићи

Ћоровићи

Одовићи

Кадићи

Перишићи

Слијепчевићи

Давидовићи

Старовићи

Поповићи

Родослов Косовчића

Без сумње у 14. вијеку Косовчићи нису били спали на Ђурјана и Омакала, морало их је бити више, па су се њихови потомци временом иселили, а можда и изумрли. Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Лубурић пише да су се они разбраствили на многе породице, и да их у Дробњаку има 27 родова, од којих је већина из села Пошћења, Комарнице, Дужи, Дубровско, Малинско и Врточ поља. Косовчићи се дијеле на двије главне групе: Ђурјановиће и Омакаловиће. Омакаловићи се даље дијеле на двије главне подгрупе: Абазовиће и Грбовиће. Сви огранци Косовчића славе Св. Саву, како ови у Дробњаку, тако и њихови исељеници. Косовчићи прислужују и Ђурђевдан, а од исељених потомака Косовчића, Ђурђевдан прислужују само они који су се иселили послије 1605. године.

21

V. Потомци Косовчића на Гласинцу Филиповић пише да је на Гласинцу у периоду његовог интензивног насељавања, које се одвијало од краја 18. и током 19. вијека, па све до окупације БиХ 1878. године, било снажно заступљено негдашње дробњачко братство Косовчићи, односно његове двије главне групе: Ђурјановићи и Омакаловићи. До ових значајних миграција из Дробњака на Гласинац долази како због великих страдања Дробњака под турском окупацијом у том периоду тако и усљед честих куга, а и глади. У том периоду Дробњаци су готово стално били у побуни и борби са Турцима.

Ђурјановићи

Групи Ђурјановића на Гласинцу припадају Маловићи (славе Никољдан, старином из села Дужи у Дробњаку, гдје су славили Ђурђевдан и Савиндан) и Мемедовићи (славе Ђурђевдан и Савиндан). Има једна, мени лично интересантна прича, од ове групе Ђурјановића из Дробњака, која само потврђује колико се свијест о роду у дробњачком племену дуго чува. Као што је већ споменуто, војвода Ђурјан је у 14. вијеку имао пет синова међу којима Вукмира и Данчулу. Од Вукмира су Мемедовићи, Ћеранићи и Пејовићи, а од Данчуле су Маловићи, Машићи, Мандићи и Филотијевићи. Све ове породице су се својатале до почетка 20. вијека, а онда се први оженио Јоксим од Мемедовића са Даницом од Маловића. Причају да их тада замало нису линчовали Ђурјановићи.

22

Омакаловићи

По истраживањима Филиповића у периоду 1930-1933. године, групи Омакаловића на Гласинцу припадају следећа четири рода, односно родовске групе:

Род Слава Село Број кућа

Напомена

Абазовићи

Гошићи

Као и код Коњокрада, неке породице славе Ђурђевдан и прислужују Савиндан, неке раде обрнуто, а неке славе само Савиндан.

Подроманија, Сијерци, Кула Вукосавњевићи

14 Гошићи (2к) са Подроманије су такође од Абазовића. Абазовићи су потомци Вучура Омакаловића.

Башовићи Ђурђевдан. Давно су престали да прислужују о Савиндану.

Кусаче 9 Први населили Кусаче, око 1830. године.Кренуо им је „пранђед“ Шћепан са сином Иваном из Дробњака. Знају да су заједничког поријекла с гласиначким Батинићима и Коњокрадима. По писању Лубурића, Башовићи су огранак Абазовића.

Батинићи (од њих су и)

Јанковићи

Зечевићи

Тошићи Мајкаловићи

Ђурђевдан Ђурђевдан

Балтићи Примчићи Крније (Доњи Оџак) Вражићи Сајице Неправдићи

3 4 6+2 3 4 2

Овај род чини укупно 25 кућа на Гласинцу. Батинићи су старином из села Комарница. Одавна се зову Батинићима, а дошли су на Гласинац око 1830. године. Батинића има и у Баљачковом Долу, Прачи, Берегу (Рогатица) и у Сарајевском пољу. Од њих су и Јанковићи (у Крнијама), Зечевићи и Тошићи. Гласинац је некада био ријетко насељен. Кад се је доселио Перо Батинић, прича се, на читавом Гласинцу је био свега 12 православних кућа.

Коњокради

Јанковићи

Јакшићи

Пантовићи

Бојовићи

Пајићи

Савиндан Ђурђевдан и Савиндан Ђурђевдан и Савиндан

Газиводе Балтићи Кула Видрићи

3 1 1 7 12

Сви гласинаки Коњокради су из дробњачког села Комарнице, осим Пајића који су из Пошћења. Пантовићи и Бојевићи су од два брата, Перише и Боје. Отац им је Петар, који је са братом Луком дошао из Дробњака, бјежали су од Турака. Род су свим осталим Коњокрадима на Гласинцу.

По више породица или задруга које су истог поријекла сматрају се родом. Род није организован, и обично породице једног рода живе растурене по разним селима. Већ тад је било уобичајено на Гласинцу да поједине породице од неког рода немају ни заједничко презиме, али поред свијести о заједничком поријеклу, обично знају да су имали и заједничку славу, и не узимају се док се зна да су род. Знамо да су Башовићи од Абазовића, као и то да су Башовићи свјесни заједничког поријекла са Батинићима и Коњокрадима. Ова сва три рода се на Гласинац насељавају

23

из дробњачког села Комарница, и сви отприлике долазе на Гласинац 1830. године, или послије те године помажу досељавања својих сродника. Међутим, нисам могао поуздано да утврдим ко је свим овим гласиначким родовима Омакаловића био заједнички предак, да ли лично Омакало, или, што је вјероватније, неки од његових бројних потомака: синова, унука, праунука или можда и чукунунука. Веома је могуће је да и Батинићи и Коњокради воде поријекло од породице Абазовић, као што је то случај са Башовићима, али као што написах, то до данашњег дана нисам могао да потврдим. Иначе, родоначелник Абазовића је праунук Омакалов и Грличин, звани Вучур. Вучур је био син од војводе Ђурице (један од Омакалових унука), а мајка му је била сестра од Ивана Црнојевића. У Вучурево вријеме Дробњак је био потпао под Турке (1482. године) и једном приликом је Вучур морао ићи с 50 Дробњака и ратовати за турски рачун негдје у Малој Азији. Прича се да се у то вријеме био одметнуо од султана неки Арап, који се био толико осилио да је и самог цара звао на мегдан. Имао је неко „ватрено коло“, које би закотрљао у правцу противника, чиме би му поплашио коња, па га онда лако посјекао. За дуго му нико није смјео изаћи на медган. Вучур се јави добровољно, и оде на мегдан пјешке. Арап „пушти“ коло на Вучура, овај се не „препане“, него коло прибоде копљем за земљу, па га онда хитро изломи топузом. Кад то видје Арап, грдно се препаде, па нагне бјежати. Вучур га потом погоди из праћке, обори с бедевије, и његовом сабљом одсјече му главу. Тада султан богато обдари Вучура великом количином „абе“, даде му велике повластице у погледу плаћања пореза, и поклони му спахилук у Гацку. Вучурови потомци се прозваше Абазовићи по „аби“ коју је добио од цара. На овај спахилук се доселио Вучуров син Марко, и од њих су бројни потомци Косовчића из гатачког села Самобора.

Коњокради Породице са Гласинца које припадају родовској групи Коњограда су Јакшићи, Јанковићи, Пантовићи као и Бојовићи, и сви знају да су заједничког поријекла. Коњокради су, као што је већ написано, заједно са Абазовићима, Башовићима и Батинићима, заједничког поријекла од братсва Косовчића, односно родовске групе Омакаловића. Филиповић потврђује, на основу разговора које је имао са гласиначким Коњокрадима у периоду 1930-1933. године, да су и они „од Ђурјана или од Омакала“, дакле од некадашњег дробњачког братсва Косовчића. Даље каже како Коњокради не говоре ништа о братсву Косовчића, али је међу њима и те како живо предање о Ђурјану и Омакалу. Интересантно је да и Лубурић и Филиповић спомињу да су се на Гласинац населили и Коњокради из сусједног дробњачког села Пошћења, одакле су Пајићи.

24

Међутим, ни по сјећањима Јакшића, а ни по Филиповићевим забиљешкама, није се дало закључити да су гласиначки Коњокради, који су дошли из Комарнице свјесни рода са Пајићима, потомцима Коњокрада поријеклом из Пошћења. Ово је можда и због тога, што су се посљедњи Коњокради из Пошћења, по сјећањима старих људи у Дробњаку, одселили око 1750. године, дакле скоро један вијек прије сеоба Коњокрада из Комарнице. Лубурић за те Коњокраде пише да су становали у Пошћењу код извора Главе. Отац им се звао Сава и имао је четири сина. Прича се, да је Сави једног прољећа орало четворо домаћих волова. Снаха његова донесе ручак орачима. Они све поједу и не понудивши жену, мислећи да је она ручала код куће. Она тада заплаче од глади. Кад то сазнаде Сава, рече да неће радити земљу која га не може хљебом хранити. Одмах закла једног вола, нахрани све гладне, па се са својим синовима одсели у Босну. Међутим, несумњиво је да су сви ти Коњокради заједничког поријекла од братства Косовчића.

25

VI. Јакшићи

Јакшићи из Балтића (Соколац, Република Српска) су несумњиво једна од најстаријих старосједилачких породица данашњег становништва на Гласинцу, у сарајевско-романијској регији.

Јакшићи у 19. вијеку

По сјећањима тете Анђе, наши непосредни преци су били двоје дјеце од Коњокрада, старија сестра и брат, који су у раној младости остала сирочад. Да ли су родитељи те дјеце рођени у Дробњаку или на Гласинцу није познато, као што није познато ни кад су тачно они могли населити на Гласинац. У то вријеме биле су честе куге, односно буне и турске одмазде, тако да су им родитељи могли и од тога страдати. Ово насељавање на Гласинац се несумњиво десило или крајем 18. или, највјероватније, у првој половини 19. вијека, а врло могуће и око 1830. године, или у непосредном периоду након тога, кад су се породице из исте родовске групе насељавале на Гласинац, прије свега Батинићи и Башовићи. Од то двоје сирочади, старија сестра се послије удала за Луку Јакшића (у. 1899), који је дошао из Дрине, из фочанске Јабуке и који је славио Шћепањдан. Сестра је по удаји повела у мужевљеву кућу и свог млађег брата са собом, Милоша, који није имао никог ближњег до ње. Ово вјенчање се највероватније десило након 1860. године. Милош, по одрастању, преузима зетовљево презиме Јакшић и оснива своју породицу, под истим кровом. Дакле, Милош Јакшић, мој чукундједа, је наш први предак који је понијео презиме Јакшић, и чије име и годину рођења уопште и памтимо. Лука је имао дјецу из претходног брака, али су она већ била одрасла и нису више живјела са њим кад се он био поново оженио са дјевојком од Коњокрада. Филиповић биљежи да Лукини потомци живе у Вукосављевићима (село испод Романије код Мрвића, у страни испод шуме Јапага), 1 сљеме са 2 куће. Иначе, на Гласинцу је чест обичај да у једној кући, под једним кровом или „шљеменом“ живе двије или чак и више самосталних породица које се по народном сматрају као „куће“ тј. породичне задруге. За ове Лукине потомке, Јакшиће, Филиповић пише да имају рода још само у Дрини, у Хаџићима код Горажда, одакле је Лука и поријеклом. Није ми познато да ли су ови Јакшићи из Вукосављевића изумрли. Мој рођак Срђан Ђерић, ми је једном приликом испричао да је у Бањалуци срео једног момка који се презива Јакшић, и који тврди да су његови Јакшићи од давнина поријеклом са Гласинца. Ако славе Шћепањдан, онда је врло могуће да су они директни потомци од Луке. У том случају, ти Јакшићи су нам стари пријатељи, и нисмо ни у каквом роду са њима.

26

На породичном гробљу Јакшића, код цркве Романијска Лазарица, сахрањени су и у миру почивају Милош, његов син Ристо са женом Стаком, као и њихов најстарији син Виде. У непосредној близини се налазе и гробља од њихово још двоје дјеце, сина Свете (Јакша), и кћери Анђе, која је ту сахрањена са супругом Јованом Ивановићем. Мој покојни деда Јакша, који је заједно са супругом Кристом подигао споменике његовом ђеду Милошу, родитељима као и брату Виду, ми је причао да је ту накнадно пронађен још један надгробни крст, који је обиљежавао гроб једног од Јакшића, за којег је рекао да је од мртворођенчета, али није знао чијег. Нажалост, овај гроб су примијетили након што је породична гробница већ била ограђена. Јакши је било жао због овог превида, и рекао ми је да би и овај гроб уврстио у породичну гробницу Јакшића да је знао за њега у времену кад је подизао споменике. Међутим, прије 10-так година смо пронашли, не један, него два надгробна споменика са презименом Јакшић. Оба су била готово невидљива јер су срасла са земљом. Крстови од камена од ова два гроба се налазе непосредно поред породичног гробља Јакшића. Први гроб је од нашег зета Луке, на чијем крсту пише да је умро 1899. године. Тај Лукин гроб, изван породичне гробнице, се налази непосредно уз Милошев гроб, који је у оквиру породичне гробнице, што води на закључак да су и Лука и Милош сахрањени из исте куће. Лука је могао бити старији од Милоша за 20 до 25 година, јер кад је Лука већ био у зрелим годинама, Милош је још био дијете.

Гроб Луке Јакшића на којем пише: „Овди почива Лука Јакшић преста 1899“

Други гроб је, највјероватније, од Лукиног мртворођеног сина Борислава, који је ту сахрањен 1850. године. С обзиром на то да је Милош рођен тек 1855. године, као и то да је до брака између Луке и Милошеве старије сестре могло доћи само пар година након

27

Милошевог рођења, да се закључити да је Борислав Лукин син из његовог претходног брака. Дјеца од мог брата Игора и мене су седма, а можда чак и осма генерација Јакшића из Балтића у Соколцу. Дакле, несумњиво једна од најстаријих породица данашњег становништва на Гласинцу, која се ту одржала већ три вијека.

Слава у Јакшића Иако је долазило до промјене презимена неколико пута кроз историју, породична крсна слава Јакшића, Савиндан (Св. Сава), се чува још од давнина, још из периода братсва Косовчића, које иде уназад до Рашке и владавине Немањића. Спаљивање моштију српског светитеља на Врачару 1594. године није у народу угасило сећање на Светог Саву, већ га је дубоко укорјенило. Управо након тог догађаја Косовчићи почињу да његују култ Светог Саве и чувају традицију највећег српског светитеља као заштитника свога дома. Јакшићи су, као и сви други потомци Косовчића, славили Савиндан и Ђурђевдан, али смо, по казивању тете Анђе послије „неког убиства, проливене крви“, наставили да славимо само Савиндан. Она ми је такође потврдила и средњевјековно мјесто нашег поријекла, дробњачко село Комарницу.

Предање о Ђурјану и Омакалу код Јакшића Филиповић биљежи како је предање о Ђурјану и Омакалу веома живо код гласиначких Коњокрада. Ову причу сам забиљежио од тете Анђе и она само потврђује то предање које се очувало и до 21. вијека, а надам се, са овим списима, и заувијек:

Два брата пошла да просе дјевојку. Кад су дошли пред њу, један пита

другога:

„Јели ти ведро криво бедро?“, а овај му одговара „Изиђи па види брацо

Омакало“.

Један другог одали и обрукали пред дјевојком.

Наравно, овдје се ради о већ споменутом догађају који се збио у 14. вијеку, и у којем учествују наши преци, браћа Ђурјан и Омакало, а дјевојка коју просе је Грлица, Немањићког рода, која се удала за Јока Омакала, и од којих је настала једна од двије велике родне група Косовчића - Омакаловићи, од којих је и род Коњокрада.

28

Јакшићи у првој половини 20. вијека

По казивању тете Анђе, Милошева жена се звала Плема, родом из Мокрог, од Вутића или Самарџија. Плема је била права љепотица, и лијепо се облачила. Милош је остао удовац. Излазио је пред унуке који су ишли у школу и чекао их у кафани. Ово је могло бити послије краја Првог свјетског рата, пар година пред Милошеву смрт 1925. године. У тој кафани је радила лијепа конобарица Јања Маркалуша, а ђед Милош јој је носио фине ствари од покојне жене, па су га зезали да му је то љубавница. Милош је откупио велику земљу коју је прије обрађивао, а та земља је била прије беговска. Филиповић пише како су се бегови из Балтића, Танковићи, око 1880. године, иселили у Рогатицу и Ракитницу, а чивчије су им се, послије тога, почеле да откупљују. Милош и Плема су имали сина јединца Ристу, који се родио 1877. године, пред саму окупацију БиХ од стране Аусто-угарске. Ристо је оженио Стаку, од Ћивши. Ћивше су породица која је чувена по бистроћи и многи су одшколовани. Било их је седморо дјеце, Стака је имала још четири сесте и два брата (Перо и Крсто). Ристо и Стака су се узели негдје око 1910. године. Ристо и Стака су имали петоро дјеце, Раду, Анђу, Вида (родио се уочи Видовдана), Свету и Лену. Ристо је једно вријеме служио у регименти аустро-угарске војске на Гласинцу, а то је могло бити у периоду након анексије БиХ која се десила 1908. године.

Записано од сина Свете: „Успомена од 7.5.1927. год,

Јакшић Ристо, Соколац“

Старији Ристов син, Видосав, је послије служио војску Краљевине Југославије, и кад се заратило, дошла двојица партизана у нашу кућу и рекли му да је Чича (народни херој Славиша Вајнер) поручио или да да пушку или да иде у партизане, и он је отишао у партизане. Био је добар борац, анти-фашиста, члан СКЈ. Оженио се са Савком крајем 1942. године.

29

Вјенчање Вида и Савке Јакшић, у Соколцу дана 1.12.1942. На слици још стоје

мали кум, сестра Анђа, и брат Свето (десно).

Убијен је од усташа крајем 1943. године, руке су му завезали жицом, одвели га из куће и потом стријељали. Виде је исте године добио сина јединца Мирослава, али није доживио да га види.

Свето пише: „Успомена и никад

незаборављеног мог милог брата Вида

Јакшића“. Фотографија је дјелимично

поцијепана од усташа.

30

И други Ристов син, Свето, је у току рата био у партизанима борећи се за слободу свога народа и земље.

Свето (сједи) са друговима послије

ослобођења Тузле, Октобра 1943. године.

Тузла је у том периоду била највећи

слободни град у поробљеној Европи.

Виде Јакшић док је служио у војсци

Краљевине Југославије, фотографија из

1937. године.

Послије рата је био једно вријеме у Титовој гарди. Причао ми је да га је Тито лично питао, пошто је сазнао да је са Романије, за неког Романијца који му је био помогао у току рата. Потом је био командант гарнизона у Горажду, активно војно лице, Мајор, напрасно је пензионисан од комуниста крајем 1966. године током чистке српских кадрова у држави у периоду кад је смијењен и Александар Ранковић. Послије рата, 1947. године, Јакша се оженио са Кристом, од Ковачевића и по оцу и по мајци, из Смртића, тако да су нам сви Ковачевићи са Гласинца, а и шире, род.

31

Породица Светине жене, Кристе Ковачевић.

Фотографија из 1946. године: Стоје Криста

(од брата Миће жена), Јевра (мајка) држи

Мићину Кову, отац Раде. Чуче, брат Слободан

(Бобо) и Криста.

Раде (из Канострваца-Смртићи) и Јевра су

имали двије ћерке и пет синова.

Свето и Криста имају двоје дјеце, Мирјану и Видосава (Бату). Свето је свом сину Бати дао исто име, на успомену на свог брата Вида. Јакша је био честит, духовит, педантан, скроман, понекад и строг, и надалеко поштован човјек. Сви његови најближи су га много вољели и цијенили. Прађед Ристо је умро 1942. године, од пјегавог тифуса. Дио Јакшића се једно вријеме крио у Сарајеву, како би се сакрили од усташа, јер су мање убијали по граду него на Романији, гдје су имали постају. Постоји и прича да је пред крај рата, кроз нашу кућу прошао и Дража Михајловић, који је Видовог Мира, тада новорођенчета, држао у свом наручју. Били су се препали да их четници не побију. Стару кућу из Балтића, на Црном брду, су усташе спалиле и срушиле крајем 1942. И дан данас на том мјесту стоји гомила камења. Зла времена... Иначе, та стара кућа је имала подрум, у приземљу је имала кухињу, шпаиз и двије собе, а на спрат је излазио ходник који је водио у још двије спаваће собе.

32

Фотографија из маја 1942. године. Сестре

Анђа и Лена. У позадини је стара кућа

Јакшића на Црном брду.

Фотографија из 1940. године, на

слици лијево стоји Ристо, у ношњи

типичној за гласиначког сељака из

тог периода, а дјечак десно би

могао бити Томо.

Нова кућа је направљена 1946. године у Балтићима, одмах уз главни пут за Србију.

На слици лијево: Ристова жена Стака Јакшић.

На слици горе: Кућа Јакшића, у Балтићима,

направљена одмах након рата, 1946. године, и у

којој је Светина жена Криста родила ћерку Миру

1949. Земља од Јакшића је, између два светска рата, покривала велики дио Балтића, односно Соколца, и простирала се од пута који је ишао за Србију па све до Брезјака. Јакшићи су били радни и цијењени домаћини, велики земљопосједници. Бавили су се превозништвом, имали су најамнике, волове, коње, стоку, и ишли су и преко Дрине, у Србију, послом.

33

Иначе, још један историјски показатељ несреће овог народа и наших простора уопште, а то је нарочито било изражено током цијелог 20. вијека, се види по томе што је свака мушка генерација Јакшића служила другу војску, а често се дешавало да и у оквиру једне генерације доживимо двије, па чак и више окупаторских односно непријатељских војски... Послије Другог свјетског рата, имање Јакшића се знатно смањује, што због национализације од стране комунистичких власти, што распродајом сопствене земље за будзашто. Тада, као и многе друге породице, смо се напрасно престали крстити и славити Савиндан, и баба Стака је у аманет оставила да се по њеној смрти наша породична икона и кандило однесу у цркву, како би се барем сачувало поштовање према тој породичној светињи. Надам се да ће ова наша генерација исправити ту грешку и вратити се традицији која је још од лозе Немањића зачета, а преноси се са кољена на кољено већ пет вијекова, тачније од 1594. године. На крају крајева, ови моји списи су скроман корак у том правцу.

34

35

Додатак А - Родослов Јакшића

Милош (р.1855, у.1925)

и

Плема

Ристо (р.1877, у.1942)

и

Стака (р. Ћивша 1883, у.1974)

Рада (р.1913)

и

Остоја Стојаковић

Анђа (р.1917, у.2009)

и

Јован (Јово) Ивановић

Видосав Виде (р.1918, у.1943)

и

Савка (р. Грујић)

Светозар Свето, Јакша (р.1921, у.1998)

и

Криста (р. Ковачевић 1928)

Лена (р.1926)

и

Ђорђе Јоветић

Томислав Драган Мирослав Мире

(р.1943, у.1990)

Тамара (р.1970)

Мирјана Мира

(р.1949)

Видосав Бато (р.1952)

и

Љиљана (р. Весковић 1952)

Драгана

Александар Саша (р.1974)

и

Тамара (р. Јакшич 1974)

Игор (р.1978)

и

Нинослава (р. Цвијетић 1978)

Александра (р.2006) Горана (р.2008) Вук (р.2008)

Јужни Словени

Срби

Племе Новљани

до краја 7. или

почетка 8. вијека

Племе Дробњаци

од 8. вијека

Братство Косовчићи

до 16. вијека

Група Омакаловића

Родовска група Коњокрада

од 17. до прве половине

19. вијека

Име непознато (Милошева сестра)

и

Лука Јакшић (у. 1899, Св. Стефан)

Име непознато (слава Св. Сава)

Највјероватније прва генерација досељеника на Гласинац. Доселили се

крајем 18. или почетком 19. вијека, а сасвим могуће и око 1830. године.

Јана (р.2011)

Породично стабло Јакшића са Гласинца

Напомена 1: Умјесто понављања презимена Јакшић, користим подвучена имена за Јакшиће „по рођењу“. Напомена 2: Јакшићких потомака, преко мајчине стране, има још више него што је то на породичном стаблу приказано, па их овдје наводим:

Ђерићи (дјеца од Мирјане и Миломира Ђерића, Борис и Срђан. Борис има сина Михаила и ћерку Лену).

Илићи (дјеца од Драгане и Родољуба Илића, Павле и Бранко. Павле има сина Ђорђа и ћерку Олгу, а Бранко има ћерку Машу и сина Луку).

Dodd-Јакшић (дјеца од Мирове ћерке Тамаре, син Ethan-Лука и ћерка Саша). Напомена 3: Ја одржавам и много детаљнији родослов у дигиталном облику који прати више од 200 људи наше шире породице. Сви заинтересовани за дијелове овог родослова нека ми се јаве на ajaksic@hotmail.com, а волио бих и да ме контактира свако ко ми може помоћи при сакупљању података попут имена, мјеста рођења, датума, итд.

36

Додатак Б - Од Дробњака до Гласинца

На карти су означена села Комарница у Дробњаку и Балтићи на Гласинцу. Раздаљина

(ваздушним путем) је око 105 км. Сам ток и динамика миграција наших предака није познат.

37

Додатак В - Ријека и село Комарница Томић пише да кроз село тече ријека с истим именом, а село је вјероватно названо по ријеци, а да је она то име добила од свог корита, по току који се провлачи кроз планинске прилике, и носи, комара, камење. Село Комарница, са свим засеоцима по Језерима, је највеће село у Дробњаку. По записима из 1851. године село је бројало 25 кућа, а 1901. године овај број је нарастао на 140 кућа. Ријека Комарница извире из Пољане комарске и протиче између Бољских и Комарских Греда, затим пролази кроз истоимено село Комарницу, па улази у кањон Невидио (клисура између дробњачких села Дужи и Пошћење), гдје потом утиче у ријеку Буковицу испод Заврха. Томић пише да се овај дио, од њеног извора па до састава с Буковицом сматра „Горњом“ Комарницом, а одатле до ушћа је „Доња“ Комарница. Иако је Буковица већа од Комарнице, при саставу њих двије Буковица губи своје име и даље се зове Комарница. Доња Комарница наставља да тече кроз нови кањон спајајући се код Божура са рјечицом Сињац, градећи ријеку Пиву. Корито доњег тока Комарнице је право кањонско, и стране су му високе до 245 метара. Томић даље пише како су насеља била присутна у долинама обје Комарнице још од најстаријих времена. Изгледа да су насеља на лијевој обали Доње Комарнице (пивска села Горње и Доње Рудинице, као и Сељани) старија него дробњачко село Комарница. Кањон Невидио, кога „нико није видио“ све до 1965. године је дугачак 4,5 км, а на појединим мјестима је широк свега 2 до 3 метра. Ту су и Бољске греде, најдужа стијена дурмиторског масива, висине од 500 до 700 метара и дужине од око 3,5 км.

Природне љепоте Дробњака Овај као и сви други Дробњачки предјели, укључујући област Дурмитора посматраног у ширем смислу, као динарски масив омеђен са ријекама Пивом, Таром, Буковицом и Комарницом, се одликује изузетним природним, готово Божанским, љепотама. То су крашки предјели прекривени бујним пашњацима, богатом флором и фауном, бројним ледничким језерима, кањонима, бистрим и силовитим ријекама, многобројним планинским врховима, шумама и изворима. Кањон ријеке Таре, као јединствена појава са дубином 1.000 до 1.300 метара, се сврстава како по својој дубини тако и по љепоти, одмах иза Великог кањона (енгл. Grand Canyon).

38

Национални парк

Дурмитор је уврштен у

УНЕСКО-ов у списак

Свјетске културне и

природне баштине, док

је ријека Тара и њена

кањонска долина,

уврштена у свјетске

еколошке резерве

биосфере.

Несумњиво је да област Дурмитора данас представља изузетну природну вриједност и трајну инспирацију научника и заљубљеника у природу, као што је то некада био и за Дробњаке.

39

Завршна мисао Радећи на овим списима, схватио сам превасходно двије ствари, од којих су обје за мене на неки начин представљале истинско откровљење. Прво, прича о прошлости моје породице је на неки начин и прича о историји српског народа. Друго, ако и за једну ствар могу да кажем да је била непрекидно присутна у животима мојих предака, кроз читаву историју, то је онда борба за слободу и очување идентитета. Идеали слободе и достојанства људског живљења су прожимани током наше богате културне и историјске прошлости, и они су дубоко уткани у вјеру, традицију, славе, језик и писмо наших предака. Такви идеали су нас изњедрили као народ, породице, али и појединце... Очување ових вриједности је несумњиво најсветији завјет који нам је остао у аманету од наших предака.

Још једном о Дробњацима... Ријетко које племе, не само у Срба, Словена или хришћана, већ и у широј људској

заједници, је тако до у детаља описано, и научно обрађено са етнолошког, антрополошког, културолошког, историјског и социјалног становишта као што је то био случај са динарским племенима Старе Херцеговине, а посебно са Дробњацима.

Ријетко које племе је успјело да се тако дуго очува на свом територију које је готово непрекидно било окупирано, уништавано, тлачено, и почесто погађано кугама и глађу.

Ријетко које племе у Срба је имало толико исељавања као што је то био случај са Дробњачким родом, па се као потврда тих сеоба Дробњачки топоними, крсне славе и презимена могу наћи од Алпи преко Гласинца до Војводине, од Лике до Скопске Црне горе, од Рисна до Подриња, Београда, Шумадије, и практично свуда гдје Срби данас живе.

Ријетко које племе се населило на тако предивним предјелима као што је то планина Дурмитор, са сливовима ријека Пиве и Таре, а да је толико страдавало да није имало времена ни да истински проживи ту своју несрећну љепоту.

Ријетко које племе је дало толико знаменитих личности, чија су дјела обогатила и задужила не само српски народ, него и, слободно се усуђујем рећи, читаво човјечанство. Од знаних и незнаних јунака и војвода, преко хајдука, свештеника, генерала, па до најбољих синова језика, културе, музике, религије и науке. Дробњаци су увијек са поносом истицали ко су и шта су, па чак и они који нису били од Новљана, него су међу њих „ускочили“ разним сеобама. Дробњаци су били и остали једна од жила куцавица цијелога српскога рода.

40

41

Литература АНДРИЈА ЛУБУРИЋ, Дробњаци - Племе у Херцеговини Порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу Оригинално издање: ИКП "Никола Пашић", Београд, 1930 Репринт: Јуниор, Београд, 1999 Др МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, Гласинац - Антропогеографско-Етнолошка Расправа, Српска Академија Наука, Одељење Друштвених Наука (Из Српског етнографског зборника књ, LX, Насеља и порекло становништва књ. 32) Оригинално издање: Научна Књига, Београд, 1950 Репринт: Херес - Установа за културу, Соколац, 2000 уредио Др. ЈОВАН ЦВИЈИЋ, Насеља српских земаља, расправе и грађа поглавље о Дробњаку написао СВЕТОЗАР ТОМИЋ (Српски Етнографски Зборник, књ. 1) Штампано у државној штампарији краљевине Србије 1902. СВЕТОЗАР ТОМИЋ, Дробњак, Пива Бањани Репринт: ЦИД, Подгорица, Војна штампарија Београд, 2000 СВЕТОЗАР ТОМИЋ, Пива и Пивљани (Из Српског етнографског зборника књ, LIX, Насеља и порекло становништва књ. 31) Др. ЈОВАН ЦВИЈИЋ, Балканско полуострво и јужнословенске земље књ. 1. Београд 1922. и књ. 2. Загреб 1922. ЖАРКО ЛЕКОВИЋ, Манастири у Дробњаку Историјски институт Црне Горе, Подгорица МИЛЕ НЕДЕЉКОВИЋ, Ко су Шумадинци Фељтон у Гласу Јавности: 12. март – 02. јун 2001. године МИЛАН КАРАНОВИЋ, Динарска племена Немањићког поријекла Зборници из 1937. године објављени у фељтону Вечерњих Новости ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ, Историја српског народа, Босна и Херцеговина Интернет издања Чланци коришћени из дигиталне енциклопедије ВИКИПЕДИЈА: Насељавање Срба на Балканско полуострво, Дробњаци, Јован Цвијић, Вук Стефановић Караџић, Живојин Мишић, Бањани, Никола Тесла, Николај Велимировић, Арсеније IV Јовановић Шакабента, Хаџи Сава Косановић, Дурмитор, Гусле, Александар Ранковић, Косовска Битка, Династија Немањића, Штокавско наречје, Срби сви и свуда, Смаил ага Ченгић Чланци коришћени из дигиталне енциклопедије ПРАВОСЛАВЉЕ: Савиндан, Ђурђевдан Званична презентација Задужбине Немањића