Elejn Pejgels

Idava: Rad, Beograd

Poreklo Satane

SADRAJUvod ...3 I Jevanelje po Marku i Jevrejski rat .. 7 II Drutvena istorija Satane: od hebrejske Biblije do Jevanelja .. 25 III Matejeva kampanja protiv Fariseja: avo je rasporeen 40 IV Luka i Jovan polau pravo na naslee: Jaz se iri .. 54 V Satanino zemaljsko carstvo: Hriani protiv pagana .. 67 VI Unutranji neprijatelj: Demonizacija jeretika . 87 Zakljuak .... 103 Napomene .. 106 Pogovor .. 121

Izdava: Rad, Beograd, 1995

Edicija Peat

2

Elaine Pagels

UVODKada je, 1988. godine, moj mu, s kim sam provela dvadeset godina u braku, poginuo u planinarskoj nesrei, postala sam svesna da, poput mnogih oaloenih, ivim u prisustvu nevidljivog bia, i sa ivim oseanjem prisustva preminule osobe. Tokom godina koje se usledile, poela sam se pitati kako su razne religijske tradicije davale oblik nevidljivom svetu i kako su nae imaginativne percepcije nevidljivog sveta povezane s naim raznolikim reakcijama na ljude oko nas, na dogadaje i na svet prirode. Takoe sam razmiljala o tome kako su ljudi u grkoj, jevrejskoj i hrianskoj tradiciji izlazili na kraj s nesreom i tugom. Grki pisci, od Homera do Sofokla, pripisivali su takve dogaaje sudbini i usudu silama hirovitim i ravnodunim prema ljudskoj dobrobiti - kao to su i sile prirode (to i jeste na termin za te sile). U zapadnom, antikom svetu, iji sam ja istoriar, mnogi - moda veina - pretpostavljali su da je vasiona bila nastanjena nevidljivim biima s velikim uticajem na vidljivi svet i njegove ljudske stanovnike. Stari Egipani, Grci i Rimljani zamiljali su raznolike bogove, boginje i via bia, dok su neki Jevreji i hriani, naizgled monoteisti, sve vie govorili o anelima, nebeskim bojim glasnicima; drugi su govorili o palim anelima i demonima. To je naroito bio sluaj od prvog veke nove ere. Prelazak od paganstva u judejstvo ili hrianstvo znaio je, shvatila sam, transformaciju ovekove percepcije nevidljivog sveta. Do dananjeg dana, hriansko krtenje zahteva da ovek sveano odbaci avola i sva njegova dela" i da prihvati isterivanje avola. Paganin je bio krten tek posto je priznao da su sva via bia, koja je ranije sa strahom potovao kao boanstva, u stvari samo demoni" - neprijateljska bia koja ratuju protiv jednog Boga dobrote i pravde i protiv njegovih armija anela. Postajui Jevrejin ili hrianin, paganin je polarizovao i moralizovao svoj pogled na vasionu. Jevrejski teolog Martin Buber smatra je da je moralizovanje vasione jedno od velikih dostignua jevrejske 1 tradicije koje je kasnije predato i hrianima i muslimanima. Prva Knjiga Postanja, na primer, tvrdi da vulkani ne bi unitili gradove Sodomu i Gomoru da svi njihovi stanovnici - svi stanovnici na koje je mislio pripoveda, tojest odrasli mukarci - nisu bili zli, mladi i stari, do poslednjeg oveka" (Postanje, 19: 4). Kad sam poela da piem ovu knjigu ja sam pretpostavljala da su se jevrejske i hrianske percepcije nevidljivih bia ticale moralizovanja prirodne vasione, kao to je Buber tvrdio, i nastojanja da ljudi tumae dogaaje poevi od bolesti do prirodnih nesrea kao izraze boje volje" ili kao boanski sud o ljudskom grehu. Ali moje istraivanje me je odvelo u neoekivane pravce, i otkrilo mnogo sloeniju sliku. Hriani kao to je Muenik Justin (140 n.e.), jedan od otaca crkve", pripisuju nesreu ne bojoj volji" ve Sataninoj zloudnosti. Njegov uenik Tatijan prihvata nesreu u prirodnom svetu, ukljuujui katastrofe, za koje Bog nudi utehu, ali retko udotvornu intervenciju. Kako sam nastavljala da pruavam jevrejske i hrianske opise andela i palih andela, otkrila sam da su se oni manje odnosili na svet prirode kao celinu nego na posebni svet ljudskih odnosa. Ponovo itajuci biblijske i vanbiblijske opise anela doznala sam najpre ono to su mnogi istraivai istakli: da, dok se aneli esto pojavljuju u hebrejskoj Bibliji, Satane i drugih palih anela i demonskih bia tamo nema. Ali, medu nekim jevrejskim grupama iz prvog veka, meu kojima su se isticali Eseni (koji su sebe smatrali saveznicima anela) i Isusovi sledbenici, figura koja se naziva imenima Satana, Belzebub i Belijal, takode je poela da dolazi u centar panje. Dok se u Jevanelju po Marku aneli spominju samo u uvodu (1:13) i u poslednjim stihovima

3

Poreklo Satane originalnog rukopisa (16:5-7), Marko odstupa od ortodoksne jevrejske tradicije time to uvodi avola" u presudni poetak Jevandelja i karakterie Isusovu misiju kao, izmedu ostalog, neprestanu borbu izmedu bojeg duha i demona koji oigledno pripadaju Sataninom carstvu" (videti Jevandelje po Marku, 3: 23-27). Takve vizije su unete u hriansku tradiciju i slue, izmedu ostalog, da hrianima potvrde njihovo poistoveivanje sa Bogom i da demonizuju njhove protivnike - prvo druge Jevreje, zatim pagane, a kasnije hriane disidente nazvane jereticima. To je tema ove knjige. Naglaavati ovaj element Jevanelja Novog Zaveta ne znai, naravno, da je to njihova prevashodna tema. Zar Jevanelja nisu o ljubavi?" uzviknuo mi je jedan prijatelj dok smo vodili diskusiju o ovoj knjizi. Naravno da jesu, ali poto pria koju ona saoptavaju sadri izdaju i ubijanje, u njima su takode ukljueni elementi neprijateljstva koji bude demonske predstave. Ova knjiga obrauje tu temu. Ono sto nas fascinira kad je re o Satani jeste nain na koji on izraava osobine koje su izvan sfere koju obino definiemo kao ljudsku. Satana budi neto razliito od pohlepe, zavisti, poude i besa, koje mi poistoveujemo s naim najgorim nagonima. I neto drukije od ideje zverstva, koja ljudskim biima pripisuje slinost sa zverovima. Hiljadugodinja tradicija karakterie Satanu sasvim drukije: kao duh. U poetku on je bio jedan od bojih anela; ali on je pao. Danas je on otvoreni pobunjenik protiv Boga, i u svom frustriranom besu on odraava aspekte naih sopstvenih sukoba s drugima. Mnogi ljudi su tvrdili da su ga u izvesnim periodima viali ovaploenog u pojedincima i grupama koje su se inile opsednute jakom duhovnom strau, strau koja zahvata ak i nae bolje osobine, kao sto su snaga, inteligencija i odanost, pretvarajui ih u sile unitenja i uivajui u nanoenju bola. Zlo u svom najgorem obliku kao da poseduje element natprirodnog - mi ga uasnuto prepoznajemo, kao paklenu suprotnost onoga to Martin Buber defmie kao potpuno drugo," tojest Bog. Ipak, istorijski govorei, Satana, zajedno s paklenom sabraom kao sto su Belijal i Mastema (ije hebrejsko ime znai mrnja") nije nastao ni iz ega. Naprotiv, kao to emo videti, satanske figure su izronile iz haosa Palestine prvog veka nove ere, gde je hrianski pokret poeo svoj rast. Ne elim da ponavljam objavljena istraivanja. Knjievni istoriar Nil Forsit u svojoj izvanrednoj, nedavno objavljenoj knjizi Stari neprijatelj (The Old Enemy) podrobno je prouio 2 literarni i kulturni kontekst figure Satane; Valter Vink, psihoanaliticar Kar1 Gustav Jung i neki 3 njihovi sledbenici prouavali su teoloki i psiholoki kontekst figure Satane. Defri Barton Rasl i drugi pokuali su da istrae paralele izmedu predstava figura Satane, egipatskog boga Seta i zle 4 zoroastrijske sile Ahrimana. Mene, meutim, interesuju naroito drutvene implikacije figure Satane: praksa je, u naim religijskim tradicijama, da se prizove figura Satane kako bi se definisali ljudski sukobi i okarakterisali neprijatelji. Stoga pozivam itaoca da shvati Satanu kao odraz nae samopercepcije i percepcije onih koje nazivamo drugima." Moglo bi se rei da je Satana napravio neku vrstu profesije od uloge drugog"; tako Satana negativno definie ono sto mi smatramo ljudskim. Drutvena i kulturna praksa definisanja izvesnih ljudi kao drugih" stara je verovatno koliko i samo oveanstvo. Antropolog Robert Redfild tvrdi da se pogled na svet mnogih naroda sastoji od dva para binarnih 5 suprotnosti: ljudsko/neljudsko i mi/oni. Ta dva para su esto povezana, kao to primeuje 6 Donatan Z. Smit, tako da mi" biva izjednaeno s ,,ljudskim," a oni" s neljudskim." Razliku izmeu nas" i njih nalazimo na naim najranijim istorijskim spomenicima, na drevnim sumerskim i akadskim tablicama, kao i u jeziku i kulturi naroda irom sveta. Takve razlike

4

Elaine Pagels podrazumevaju, ponekad privlanost, moda ee odbojnost - ili istovremeno i jedno i drugo. Staroegipatska re za Egipanina je jednostavno ovek"; grka za ne-Grke, varvarin," podraava guturalno mucanje onih koji ne govore grki - poto oni govore nerazgovetno, Grci ih zovu barbaroi. Ipak ova opta praksa nazivanja svoga naroda ljudskim i odljuivanja" drugih ne mora da znai da je ljudskost drugih osporena ili dovedena u sumnju. esto, kao to Vilijem Grin istie, oni koji tako etiketiraju sebe i druge konstruiu neku vrstu karikature koja im pomae da definiu i uvrste identitet soptvene grupe: Drutvo ne otkriva samo svoje druge, ono ih stvara, time sto bira, izoluje i naglaava 7 jedan aspekt ivota drugog i time simbolie njihovu razliitost. Sukob izmedu grupa naravno nije nita novo. Ono sto je moda novo u zapadnoj hricanskoj tradiciji, kao to emo videti, jeste injenica da upotrebljavajui Satanu da predstavimo neprijatelje mi dajemo sukobu specijalno moralno i religijsko tumaenje. Prema tom tumaenju, mi smo na Bojoj strani, a oni" su Boji - i nai - neprijatelji. Ljudi koji su prihvatili ovo gledite bili su podsticani da veruju, kao sto je Isus upozorio svoje sledbenike, da Kogod vas ubije mislie da je uinio uslugu Bogu" (Jovan, 16:2). Takvo moralno tumaenje sukoba pokazalo se izvanredno delotvornim za uvrenje identiteta hrianskih grupa kroz celu zapadnu istoriju; ta istorija takode svedoi da to tumaenje moe opravdati mrnju, ak i masovno ubijanje. Istraivaki rad za ovu knjigu naterao me je da uoim neke uznemirujue aspekte hrianstva. Tokom poslednjih nekoliko godina, ponovo itajuci Jevanelja, zapanjilo me je kako njihova vizija natprirodne borbe istovremeno izraava fundamentalni sukob i daje mu kosmike dimenzije. Otkrila sam pukotine u hrianskoj tradiciji koje doseu do samog osnivanja hrianskog pokreta, pukotine koje su omoguile demonizaciju drugih tokom cele istorije hrianstva. Dok sam pisala ovu knjigu esto sam se priseala izraza Serena Kjerkegora: Nesvesna veza je monija od svesne." Na primer, gotovo dve hiljade godina mnogi hriani slepo veruju da su Jevreji ubili Isusa, da su Rimljani bili samo njihovi nevoljni izvritelji, i da to baca krivicu ne samo na 8 izvrioce (kao to Matej tvrdi) nego i na sve njihove potomke. Vekovima, mnogobrojni hriani su, sluajui Jevanelja, prihvatali, zajedno sa Isusovim sasvim suprotnim tvrdnjama, vezu izmedu snaga zla i Isusovih jevrejskih neprijatelja. Bilo da su nepismeni ili ljudi rafinirane kulture, oni koji su sluali prie iz Jevandelja, ili ih gledali ilustrovane u svojim crkvama, obino su pretpostavljali da su istorijski tane i religijski ispravne. Naroito od devetnaestog veka, sve vei broj strunjaka primenjivao je metode knjievne i istoriiske analize na Jevanelja - takozvana via kritika. Njihova kritika analiza pokazala je da su autori Jevanelja po Mateju i Luki koristili Jevandelje po Marku kao izvor za konstrukciju njihovih proirenih jevandelja. Mnogi strunjaci su mislili da je Marko istorijski najpouzdaniji zato sto mu je sti1 najjednostavniji, a i zato to je njegovo jevanelje, od svih, istorijski najblie Isusovom vremenu. Ali istorijska tanost moda nije bila najprea briga jevanelista. Dalja analiza pokazala je kako su delovi tekstova iz pisanja proroka i psalmi jevrejske Biblije utkani u prie Jevanelja. Barnabas Lindars i drugi sugeriu da su hrianski pisci esto proirivali delove

5

Poreklo Satane biblijskih tekstova pretvarajui ih u cele epizode, to je dokazivalo," na zadovoljstvo mnogih vernika, da su dogaaji koje su predvideli proroci bili potvreni Isusovim 9 dolaskom. Oni koji su prihvatili takvu analizu sada shvataju, po reima Dejmsa Robinsona, da je Markovo Jevanelje sve drugo osim direktne istorijske naracije," i da bi se pre moglo rei da je to 10 teoloka rasprava u obliku istorijske biografije. Priznajui da su "autori Jevandelja po Mateju i Luki revidirali Marka na vie naina, strunjaci su pokuali da razdvoje izvorne materijale iz ranije tradicije - kazivanja, anegdote i parabole - i teksta koji bi tuma dodao. Neki su se nadali da e prodreti kroz razne opise dogaaja i obelodaniti istorijskog Isusa," otkrivajui njegove autentine rei i dela u perifernim opisima. Ali, drugi su se protivili 11 onome to je Albert vajcer nazivao potragom za istorijskim Isusom" , istiui da je najranije jevanelje bilo napisano vie od jedne generacije posle Isusove smrti, a ostala gotovo dve generacije kasnije, i da je odvajanje autentinog" materijala u jevaneljima u stvari nemogue u odsustvu nezavisnih dokaza. U meduvremenu, mnogi drugi istraivai uveli su istorijske dokaze iz Mine, starog arhiva jevrejske tradicije, iz ostalih jevrejskih izvora, kao i iz rimske istorije, zakona i 12 administrativnih procedura. Jedno od glavnih pitanja koje je proizilo iz ovih kritikih studija bilo je : Koja je istorijska osnova, ako je uopte ima, tvrdnje koju nalazimo u Jevaneljima da su Jevreji odgovorni za Isusovu smrt. Ovo je pitanje od vitalnog interesa upravo zbog tvrdnje, u Jevandeljima, da je Satana lino inspirisao Hristovo ubistvo. Jedna grupa strunjaka je skrenula panju na injenicu da se opisi procedura Sanhedrina u Mini ne slau sa opisima Isusovog sudskog procesa pred Sanhedrinom" u jevaneljima, dovodei stoga u pitanje tanost opisa u Jevandeljima po Marku i Mateju. Sajmon BernfiId izjavio je 1910 g. da je ceo sudski 13 proces pred Sanhedrinom izmiljotina kasnijeg datuma," miljenje koje je nedavno prihvaeno 14 u krugovima hrianskih knjievnih tumaa. Imajui u vidu da su optube protiv Isusa i oblik pogubljenja tipino rimski, mnogi strunjaci, a i Pol Vinter u svojoj uticajnoj knjizi O 15 suenju Isusu, tvrdili su da su Rimljani ubili Isusa iz politikih, a ne religijskih, razloga. Drugi, od nedavno i strunjak za rimsku istoriju Fergus Miler, poklonili su vie poverenja opisima u Jevandeljima po Luki i Jovanu, prema kojima je Sanhedrin sasluao izvetaj o Isusu i 16 nije odrao nikakvo suenje. Meutim, nedavno je jedna grupa strunjaka obnovila raspravu kako bi pokazala da, po reima Jozefa Blinclera, svako ko se poduhvati da analizira suenje Isusu kao istorijski i pravni dogaaj, rekonstruiui ga prema priama iz jevanelja mora prihvatiti zakljuak do kojeg su doli rani hrianski propovednici, naime, da glavnu odgovornost snose 17 Jevreji (kurziv dodao autor). Ali, strunjaci koji su mnogo skeptiniji kad je re o istorijskoj prihvatljivosti tih opisa naglaavaju rimsku odgovornost za Isusovo ubistvo, odgovonost koju su, po njima, pisci jevanelja teili da umanje da ne bi izazvali Rimljane posle neuspelog jevrejskog rata protiv 18 Rima. Prihvatam kao radnu hipotezu da je Isus ubijen zbog aktivnosti koja je smatrana antidravnom verovatno zbog izazivanja javnih demonstracija i to je, kako se po svoj prilici verovalo, tvrdio da je kralj Jevreja." Meutim, meu svojim narodom Isus je smatran radikalnim prorokom ije je javno uenje, iako popularno medu masama, ljutilo i plailo izvesne jevrejske voe, naroito voe Hrama, koji su verovatno omoguili njegovo hvatanje i hapenje.

6

Elaine Pagels Ali ova knjiga nije prvenstveno pokuaj da otkrijem ta se stvarno dogodilo" - jo manje da ubedim itaoca u ovu ili ma koju verziju onoga to se dogodilo" - jer, ukratko, izloeni scenario na stranu, ja smatram da su izvori suvie fragmentarni i suvie otvoreni za razna tumaenja da bi se na to pitanje mogao dati defintivan odgvor. Umesto toga, elim da pokaem kako jevanelja daju sliku Isusovog pokreta koji je nastao iz posleratnog frakcionatva kasnog prvog veka. Novozavetni autori oblikuju svoju naraciju prema odreenim okolnostima, primenjujui priu o Isusu na neposrednu istorijsku situaciju, postoveujui se sa Isusom i uenicima i definiui svoje protivnike kao Isusove neprijatelje. Da bi potvrdila svoju tezu, sluila sam se, mogobrojnim novim radovima istoriara i knjievnih kritiara, u kojima se raspravlja (uz esta neslaganja) o tome kako su se Isusovi sledbenici odvojili od ostatka jevrejske zajednice. U ovoj knjizi, ja toj raspravi dodajem neto novo - neto to ja nazivam drutvenom istorijom Satane. Drugim reima, pokazujem kako su opisi Isusa, njegovih zastupnika i neprijatelja usklaeni s natprirodnom dramom, borbom izmedu Bojeg duha i Satane, koju pisci koriste da kako bi protumaili sopstvenu naraciju o Isusu. I poto se hriani, itajui jevanelja, tipino poistoveju sa Hristovim uenicima, oni, ve nekih dve hiljade godina, postoveuju svoje protivnike, bilo da su Jevreji, pagani ili jeretici, sa silama zla, i samim tim sa Satanom.

I JEVANELJE PO MARKU I JEVREJSKI RATPobuna protiv Rima izbila je meu palestinskim Jevrejima 66. godine n.e. Jevrejski vojnici, koje su voe pobuna regrutovale meu seoskim stanovnitvom, borili su se orujem koje im je bilo pri ruci. Ali, kad se pobuna proirila na varoi i gradove, jevrejsko stanovnitvo se podelilo. Neki su odbili da se bore. U Jerusalimu, svetenika partija i njeni saveznici meu gradskim stanovnitvom, pokuali su da sauvaju mir s Rimom. Mnogi od onih koji su se pridruili pobuni bili su ubeeni da je Bog na njihovoj strani: svi su bili nepokolebljivo reeni da oslobode svoju zemlju od strane vladavine. Posle tri godine rata, budui car Vespazijan i njegov sin, budui car Tit, marirali su na Jerusalim s vojskom od ezdeset hiljada dobro obuenih i opremljenih peaka i konjicom i opseli grad. Nekih dvedeset godina kasnije, Josif ben Matijas - poznatiji po svom romanizovanom imenu Josif Flavije - koji je sluio kao guverner Galileje pre no to se pridruio borbi protiv Rima, opisao je ono to on naziva ne samo najvei rat naeg vremena, ve jedan od najveih 1 od svih zabeleenih ratova" Josif nam je jedini pouzdan svedok tih dogaaja. Drugi opisi rata nisu sauvani. Upeatljiv istoriar, Josif je takoe pristrasan. Roen u bogatoj svetenikoj porodici kraljevskog porekIa, Josif je putovao u Rim kad mu je bilo dvadeset est godina - dve godine pre rata - da intervenie kod cara Nerona za nekolicinu uhapenih jevrejskih svetenika. Rimsko bogatstvo i vojna sila ostavili su utisak na mladia, koji je uspeo da se upozna s jednim od Neronovih omiljenih glumaca - koji je bio Jevrejin i, preko njega, s Neronovom enom Popejom. Popeja je obeala da mu pomogne u njegovoj misiji, i Josif se vratio u Palestinu. Tamo, kae on u svojoj autobiografiji, Video sam da su revolucionarni pokreti ve bili poeli, i da je vladalo veliko uzbuenje zbog mogue pobune protiv Rima. Pokuao sam da spreim one koji su bunili narod...

7

Poreklo Satane podstiui ih da formiraju predstavu o svojim protivnicima i da shvate da su inferiorniji od Rimljana ne samo u vojnoj vetini nego i u ratnoj srei. Mada sam iskreno i uporno nastojao da in odvratim od njihovog cilja, predviajui da emo biti poraeni, 2 nisam ih ubedio. Prevagnula je velika ludost oajnika. Josif kae da je u svojim putovanjima po Judeji - hebrejski izraz za zemlju koju drugi nazivaju Palestinom - svuda nailazio na previranje. Gerilske vode kao to je Jovan od Gisale posvetili su se borbi za slobodu u ime Boga. U prolee 67. godine, Jovanovi borci, posto su izbacili Rimljane iz Gisale, njihovog provincijskig grada i provalili u Jerusalim. Tamo, podstiui narod da se pridrui revoluciji, privukli su desetine hiljada, kaze Josif, i pokvarili veliki deo mladih ljudi i 3 podstakli ih na rat." Ostali, koje Josif naziva starijim i mudrijim, bili su ogoreno protiv pobune. Jovan i ostali revolucionari, koji su doli u Jerusalim sa sela, proirili su revolt zarobivi najmonijeg oveka u celom gradu", jevrejskog vou Antipa, gradskog blagajnika, i dva druga oveka koji su, kao i on, bili povezani s kraljevskom dinastijom. Optuivi svoja tri zarobljenika da su se sastali s neprijateljem kujui zaveru da predaju Jerusalim Rimljanima, 4 pobunjenici su ih nazvali izdajnicima nae zajednike slobode" i zaklali ih. Josif kae da je u svojoj tridesetoj godini bio guverner Galileje, pre nego to se, pod pritiskom svojih sunarodnika, pridruio ratu protiv Rima, ali on ne objanjava zato je prekrio sopstvene principe. Dodue Josif kae da se u poetku pretvarao da se slae s pobunjenicima, da ne bi izazvao njihovu sumnju. On podrobno opisuje svoje uee u bitkama protiv Rimljana i kae je jedva izbegao rimski pokolj u poraenom gradu Jotapata. Poto je najpre uspeo dase sakrije, a potom da preivi samoubilaki pakt koji je sklopio s drugovima izbeglicama, Josif je pao Rimljanima u ruke. Kad su ga doveli pred Vespazijana, komandanta, Josif je objavio kako mu je Bog otkrio da e Vespazijan postati car. To nije ostavilo nikakav utisak na Vespazijana, koji je mislio je to podvala koju je Josif smislio da sebi spase ivot. No, poto je Neron bio ubijen, a tri druga cara se podigla i pala u periodu od nekoliko meseci, Vespazijan je zaista postao car. Jedno od njegovih prvih nareenja vojnicima bilo je da oslobode Josifa iz zatvora. Od tada je Josif putovao u Vespazijanovoj pratnji kao tuma i posrednik. Vratio se u Jerusalim s Vespazijanovim sinom Titom, kad je mladi general od oca preuzeo glavnu komandu, da bi marirao na Sveti Grad. Josif kae da je u to vreme grad bio podeljen na tri partije. Svetenika partija je radila za mir. Revolucionari iz unutranjosti su se borili protiv Rima. Trea partija se takoe borila protiv Rima, ali i protiv druge partije. Ovu treu partiju su vodili istaknuti gradani Jerusalima, ,ljudi od najvee moi," koji, prema Josifu, nisu eleli da dele vlast sa ekstremistima iz okolnih sela. Pre no to su rimske armije i stigle, kae Josif, ove tri nepouzdane partije" su se 5 borile meu sobom, dok je gradsko stanovnitvo... bilo nalik na veliko raskomadano telo." Sam Josif, koji je sluio rimskom komandantu za vreme opsade, stajao je izmeu dve vatre: njega su estoko mrzeli mnogi njegovi sunarodnici kao izdajicu, a Rimljani su ga sumnjiili za izdaju kadgod im situacija nije bila po volji. Josif podrobno opisije opsadu Jerusalima, strahovitu glad izazvanu rimskom blokadom. On kae, deca su oevima iz usta otimala komade hrane, a, to je jos alosnije, majke su inile isto 6 svojoj maloj deci." ak i starci i deca bili su mueni zbog krae hrane. Najzad, kad su jevrejske armije popustile, rimski vojnici su uli u grad i nagrnuli na veliki hram. Tit i njegovo osoblje, oigledno radoznali, uli u najsvetiji deo hrama, svetu odaju u kojoj je dran zavetni koveg. Rimski

8

Elaine Pagels vojnici su opljakali riznicu, doepali se skupocenog zlatnog nametaja, zlatnin truba i tekog sedmokrakog iraka, a zatim zapalili hram i posmatrali poar. Kasnije, iste noi, vojnici su objavili Titovu pobedu i trijumfalno oskrnavili hram prinoenjem rtava svojim bogovima. Poto su unitili jevrejske armije, oni su silovali, opljakali i masakrirali hiljade stanovnika Jerusalima, ostavivi grad u ruevinama. Josif, piui nekih deset do petnaest godina kasnije, u svojoj rimskoj kui gde je iveo kao penzioner, bez sumnje je eleo ne samo da izrazi svoj oaj ve i da opravda svoju saradnju sa unititeljima Jerusalima kad je rekao: O najprokletiji grade, kakvu si veliku nesreu doiveo od Rimljana kada su doli da 7 te oiste od tvoje unutranje mrnje! Bez obzira na Josifove motive, njegovo pisanje doarava mo partija koje su podelile Jerusalim, kao i strahovito pustoenje koje su doiveli stanovnici grada. Ovi dogadali su vani za moje istraivanje upravo zato to je prvo hriansko jevanelje bilo 8 verovatno pisano za vreme poslednje ratne godine. Mi ne znamo gde je napisano i ko ga je napisao; rad je anoniman, mada ga tradicija pripisuje Marku, mlaem saradniku apostola Petra. Medutim, znamo da je autor Markovog jevanelja bio obaveten o ratu, i da je pripadao odreenoj strani u sukobima, izazvanim ratom, unutar jevrejskih grupa i izmeu Jevreja i Rimljana. Medutim, Marko je pisao o harizmatinom jevrejskom uitelju Isusu iz Nazareta, koga je trideset pet godina ranije pogubio Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, po svoj prilici na osnovu optube da je rovario protiv Rima. Od svega to su njegovi sledbenici tvrdili da znaju o njemu, ove optube i njegovo raspee su fundamentalne injenice koje prihvataju i Isusovi sledbenici i njegovi neprijatelji. Nijedan od sauvanih izvetaja o Isusu nije iz njegovog vremena: ljudi su o njemu priali, prepriavali dogaaje iz njegovog ivota, prenosili njegova kazivanja i parabole. Desetine, moda i stotine, pria bilo je napisano o Isusu, ukljuujui i skrivene izvetaje naene medu takozvanim svetim jevaneljima otkrivenim u Nag Hamadiju, u Gornjem Egiptu, 1945. 9 godine. Ali od ovih mnogobrojnih pria o Isusu samo su etiri jevanelja ukljuena u Novi Zavet. Ubedljiva veina Isusovih hroniara, koji su prenosili tradiciju pismeno ili usmeno, bili su njegovi odani potovaoci, u nekim sluajevima i oboavaoci. Ali ostali, na primer sam Josif, kao i rimski senator Tacit, koji je pisao 115. godine n.e., pominju Isusa i 10 njegove sledbenike s neprijateljstvom ili prezirom. Ipak, gotovo svi hroniari, i pristalice i protivnici, stavljaju Isusa od Nazareta i pokret koji je on osnovao u kontekst nedavnih nevolja u Judeji". Po Marku, Isus se bunio to je uhapen kao lopov" (Marko 14:48). Autor jevanlja po Luki, piui nekih deset do dvadeset godina kasnije, kae da je Isus bio optuen, kao i oni razapeti 11 zajedno s njim, da je lopov (Luka 23: 40). Ovaj grki izraz, lestes, doslovno preveden kao lopov" ili bandit," bio je u ranom prvom veku opti termin za nepoeljne, mutivode i kriminalce. Josif, medutim, piui posle jevrejskog rata protiv Rima, najee upotrebljava taj termin da bi okarakterisao one Jevreje koji su podsticali ili uestvovali u 12 antirimskim aktivnostima, kao u ratu protiv Rima. Ja se slaem s mnogim 13 strunjacima da sam Isus verovatno nije bio revolucionar, mada sva etiri jevanelja tvrde da su ga jevrejske voe izvele pred Pilata i optuile kako je tvrdio da je kralj Jevreja". Po Marku, Pilatovi vojnici, znajui za optubu, ismejavali su i zlostavljali Isusa kao tobonjeg kralja Jevreja; po svoj prilici ista

9

Poreklo Satane optuba bila je upisana na njegov krst kao upozorenje ostalima da e Rim tako likvidirati svakog optuenog za revolt. Istorije koje mi znamo kao jevanelja Novog Zaveta napisali su Isusovi sledbenici koji su preiveli rat, i koji su znali da su ih mnogi njihovi jevrejski sunarodnici smatrali sumnjivom manjinom. Oni su, na svoj nain, pisali o epohalnim dogodajima u vreme rata i Isusovoj ulozi u predratnim dogaajima, u nadi da e ubediti itaoce u tanost svojih tumaenja. Mi ne moemo potpuno razumeti jevanelja Novog Zaveta ako ne prihvatimo da su ona u izvesnom smislu ratna literatura. Kao to je ranije primeeno, jevanelje koje nazivamo Markovim (mada, istorijski reeno, ne znamo ko ih je u stvari pisao, ja koristim tradicionalne nazive) bilo je napisano ili za vreme samog rata, moda za vreme privremenog zatija za vreme opsade 14 Jerusalima ili odmah nakon poraza 70. godine n.e. Matej i Luka su pisali nekih deset do dvadeset godina kasnije, koristei Jevanelje po Marku kao osnovu i proirujui Markov tekst dodatnim kazivanjima i priama. Veina strunjaka veruje da je Jovan napisao svoje jevanelje jednu generaciju posle rata, oko 90-95 godine n.e., moda u 15 Aleksandriji. Isusov sledbenik iji su tekstovi kasnije ukljueni u Novi Zavet - Pavle iz Tarsa - pisao je pre rata i nije, samim tim, mogao govoriti o Isusu u kontekstu rata. Pavle govori veoma malo o 16 Isusovom ivotu, pominjui samo nekolicinu kazivanja Gospoda". U kontekstu Isusove smrti, Pavla nije fasciniralo raspee kao stvarni dogaaj ve njegovo religijsko znaenje injenica, kao to Pavle kae, da je Hrist umro zbog naih grehova" (1 Korinani 15: 3), da je on postao rtva koja iskupljuje grehove, to je, po Pavlovom verovanju, preobrazilo odnos izmedu Boga Izraela i celog ljudskog roda. Ako je on poznavao optube protiv Isusa - da je on 17 bio jedan od mnogih Galilejaca koje Josif naziva mutivodama" zbog podbadanja pobune protiv Rima - Pavle je oigledno smatrao optube tako providno lanim ili tako irelevantnim da ih nije bilo potrebno osporavati. Pavle je umro oko 64-65. godine n. e. u Rimu, pogubljen, kao i Isus, po nareenju rimskog suda. Katastrofalni dogadaji 66-70. godine definitivno su promenili svet u kojem su Jevreji iveli, ne samo u Jerusalimu, gde je sjajni hram postao ugljenisana ruevina, nego u celokupnom poznatom svetu. ak i oni koji nikad nisu videli Jerusalim znali su da je centar njhovog sveta razbijen. Tekoe i ponienja usled poraza zaotrili su stare podele u razbacanim jevrejskim zajednicama. Neke od tih zajednica postojale su u istonom Sredozemlju skoro dva veka, od vremena kad su armije jevrejskog voe Jude Makabejca isterale sirijsku dinastiju koju je osnovao Aleksandar Veliki, i obnovile jevrejsku dravu. U godinama 65-70. n. e. najoiglednija podela bila je izmeu partije koja je elela rat protiv Rima i svetenike partije, koja je radila da odri krhki mir. Posle rata protiv Rima, ravnotea snaga izmeu raznih grupa u okviru jevrejskih zajednica irom sveta, od Aleksandrije i Antiohije do Rima, pomerila se u skladu s promenjenom situacijom. U samom Jerusalimu, sad, poto je Hram nestao, a hiljade pobijene ili izbegle, svetenika klasa je izgubila mnogo od svog uticaja, dok su se druge partije borile za svoj status u polirikoj areni. Rat i njegove posledice su takoe polarizovali Isusove sledbenike, pogotovu kada je re o njihovim odnosima s drugim jevrejskim zajednicama. Isusovi sledbenici su odbili da se bore u ratu protiv Rimljana ne zato to su prihvatali argument, koji su Josif i ostali upotrebljavali, o rimskoj nepobedivosti, ili zato sto su se nadali finansijskom ili politikom profitu. Isusovi sledbenici su verovali da je borba protiv Rimljana besmislena zato to su katastrofalni dogaaji nakon Hristovog raspea bili znaci kraja" - znaci da e ceo svet biti razbijen i preobraen. Neki su tvrdili da je ono to su oni videli - strahote rata - u stvari

osmislilo njegov poziv Pokajte se

10

Elaine Pagels jer je carstvo boje blizu" (Marko 1: 15). Marko prihvata ubeenje, raireno medu Isusovim sledbenicima, da je sam Isus predvideo ove dogaaje koji su potresli svet - unitenje Hrama i njegovo sknavljenje: A kad je iziao iz Hrama, jedan od njegovin uenika mu ree, Gle, uitelju, kakvo divno kamenje i kakve divne zgrade!" A Isus ree, Vidite li te velike zgrade? Nee ostati ni kamen na kamenu... . Ali kad vidite mrzost pustoenja tamo gde mu nije mesto (neka italac razume!), tada neka oni koji su u Judeji pobegnu u planine" (Marko 13: 1-14). Tako se upravo i dogodilo. Drugi su verovali - a neki su se usuivali da kau - kako je te katastrofe izazvao gnevni Bog kako bi kaznio sopstveni narod zbog toga to je zloinaki odbacio bogomdanog Mesiju. U svakom sluaju, Marko tvrdi da Isusovi sledbenici nemaju nita protiv Rimljana nego su kivni na jevrejske voe (savet staraca, Sanhedrina), kao i na jerusalimske (pisara i svetenika), koji su odbacili bojeg Mesiju. Marko kae da su te voe odbacile Marka i njegove istomiljenike nazivajui ih ili ludim ili opsednutim demonima - optube koje su bile uperene protiv Isusa. Marko zauzima pomirljiv stav prema Rimljanima, mada je bilo poznato da je rimski guverner Pontije Pilat osudio Isusa na smrt. Meutim, dve scene iz opisa suenja, u Markovom jevanelju, jasno optuuju jevrejske voe za Isusovu smrt, dok donekle opravdavaju Rimljane. Marko u stvari izmilja novog Pilata - dobronamernog slabia kome je stalo do pravde, ali koji je, kako ga Marko opisuje, do te mere uplaen od glavnih svetenika u sopstvenom savetu i od bune gomile napolju da nareuje pogubljenje oveka za koga misli da je moda nevin. Drugi pisci iz prvog veka, i Jevreji i Rimljani, opisuju potpuno drukijeg oveka. ak i Josif, uprkos svojim simpatijama prema Pumu, kae da je guverner prezirao jevrejske podanike, 18 ilegalno prisvajao fondove iz blagajne Hrama i surovo suzbijao nerede. Josifov savremenik Filon, potovan i uticajan lan aleksandrijske jevrejske zajednice, opisuje Pilata kao oveka nemilosrdne, tvrdoglave i surove naravi", poznatog, izmeu ostalog, po tome to je esto 19 nareivao pogubljenja bez suda". Kad je re o Pilatu, Markovi motivi nisu jednostavni. Marku je veoma stalo da umanji rimske sumnje time to e pokazati da Isusovi sledbenici, kao i sam Isus ne predstavljaju opasnost po rimski poredak. Marko je moda takode eleo da preobrati nejevrejske itaoce. Ipak, Marko je prvenstveno zainteresovan za sukobe u jevrejskoj zajednici - naroito sukobe izmeu njegove grupe i onih koji su odbacivali Markove tvrdnje o Isusu. Uprkos neprijateljstvu i sumnjama koje su on i njegov pokret izazivali meu Jevrejima i nejevrejima, ukljuujui tu, naravno, i Rimljane, Marko je pisao da objavi dobru vest o Isusu iz Nazareta, Mesiji Izraela" (1:1). Ipak, Marko je znao da, ako eli opravdati takve tvrdnje o Isusu, mora odgovoriti na oigledne prigovore. Ako je Isusa poslao Bog kao miropomazanog kralja, kako je mogue da je pokret koji je on osnovao propao tako jadno? Zato su ga sledbenici napustili, skrivajui se od vojnika koji su ih hvatali kao obine kriminalce? Zato u stvari svi njegovi ljudi poriu tvrdnje o njemu, ne samo graani Galileje nego i mase koje je on privukao na svojim putovanjima kroz Judeju i u Jerusalimu? A nije li sam Isus ipak podbunjiva, okaljan vezom s revoltom koji e kasnije postati katastrofalni rat? I nije li bio uhapen i razapet kao pobunjenik? Pokuavajui da odgovori na ova pitanja, Marko stavlja dogaaje koji okruuju Isusa u kontekst ne samo borbe protiv Rima nego i kosmike borbe izmeu dobra i zla. Sami dogaaji Isusovog ivota i smrti ne mogu se razumeti, kae on, van konteksta sudara natprirodnih sila, koji se, po Marku, deava na Zemlji za

vreme Isusovog ivota. Marko

11

Poreklo Satane namerava da iznese priu o Isusu, otkrivajui njenu skrivenu, dublju dinamiku, drugim reima, da je ispria, takorei, s take gledita Boga. Marko kae da se dogodilo sledee: Kada je Isus iz Nazareta, posle svog krtenja, izaao iz reke Jordana, ugledao je kako se otvaraju nebesa i Duh silazi na njega u obliku goluba" i uo je glas koji mu je govorio s neba (1:10-11). Boja mo miropomazala je Isusa da uputi izazov silama zla 20 koje su do tada vladale svetom i time ga dovela u direktan sukob s tim silama. Marko stavlja u svoje jevanelje, na poetak i na sam vrhunac, epizode u kojima se Satana i njegove demonske sile svete Bogu time to nastoje da unite Isusa. Na poetku naracije, Marko opisuje kako je Duh boji siao na Isusa prilikom njegovog krtenja i odmah ga odvukao u divljinu, gde je bio etrdeset dana, i gde ga je iskuavao Satana, a bio je s ivotinjama, a aneli su mu pomagali." (1:12-13). Od tada, kae Marko, ak i kad je Isus napustio divljinu i vratio se u drutvo, sile zla su ga izazivale i napadale na svakom koraku, a on je napade odbijao i konano pobedio. Matej i Luka, piui nekih deset do dvadeset godina kasnije, prihvatili su i razradili ovaj poetni scenario. I jedan i drugi pretvaraju tu osnovnu priu u dramu triju iskuenja: re je o tri sve intenzivnija sukoba izmedu Satane i Bojeg duha koji deluje kroz Isusa. Luka pokazuje kako se avo, pobeen u ovim prvim pokuajima da savlada Isusa, povlai do pogodnog vremena" (Luka 4:13). Luka zatim kae ono to Marko i Matej nagovetavaju - da se avo vratio u obliju Jude Iskariotskog da uniti Isusa, zapoinjui izdaju koja je dovela do Isusovog hapenja i pogubljenja (Luka 22: 3). Sva jevanelja Novog Zaveta, uz priline varijacije, opisuju Isusovo pogubljenje kao kulminaciju borbe izmeu dobra i zla - izmeu Boga i Satane - koja je zapoela prilikom njegovog krtenja. Mada se retko pojavljuje na pozornici u ovim jevaneljskim priama, Satana ipak igra glavnu ulogu u boanskoj drami budui da pisci jevanelja shvataju da istorija koju saoptavaju ima malo smisla bez Satane. Kako je mogue tvrditi da je ovek koga je izdao jedan od njegovih sledbenika i koji je na najusuroviji nain pogubljen kao izdajnik Rima bio, i jo uvek jeste, od Boga miropomozani Mesija, ako njegovo hvatanje i smrt, nisu uvodne arke, kao to tvrde jevanelja, a ne krajnji poraz, u ogromnom kosmikom sukobu koji sada obuhvata vasionu? Odluna bitka jo nije voena, a jo manje dobijena, ali ona je neizbena. Kao to Isus upozorava svog islednika na suenju, uskoro e on biti osveen kad se ovekov Sin" vrati na nebeskim oblacima (Marko 14:62); ovde u Markovom tekstu Isus se poziva na jednu od vizija proroka Danila u kojoj jedan nalik na sina ovekovog" (tojest, ljudsko bie) dolazi s nebeskim oblacima" i postaje vladar Bojeg Carstva (Danilo 7:13-14). Mnogi Markovi savremenici proitali bi Danilovo proroanstvo kao predvianje da e doi pobedilac koji e pobediti strane vladare Izraela. Dok, na prvi pogled, Markovo jevanelje lii na istorijsku biografiju, tekst nije tako jednostavan, jer Marko ne namerava da pie istoriju, kao to to ini Josif, da bi prvenstveno ubedio narod u tanost svog prikaza nedavnih dogaaja kako bi ih uinio razumljivim ljudima. Umesto toga, Marko hoe da objasni ta ovi dogaaji znae za budunost sveta ili, reeno strunim argonom, eshatoloki. Marko i njegove kolege kombinuju biografski oblik naracije s temama, pozajmljenim iz jevrejske apokaliptike literature, o natprirodnom sukobu kako bi stvorio novu vrstu naracije. Ova jevanelja izraavaju snano ubeenje svojih pisaca da je Isusovo pogubljenje, koje kao da nagovetava pobedu snaga 21 zla, u stvari oglaava niihovo konano unitenje i osigurava krajnju pobedu Boga.

12

Elaine Pagels Mnogi liberalno nastrojeni hriani radije ignoriu prisustvo anela i demona u jevaneljima. Marko ukljuuje anele i demone u naraciju kako bi formulisao odgovor na tegobno pitanje koje sami dogaaji nameu: Kako je Bog mogao da dopusti takvu smrt i unitenje? Za Marka i njegove kolege, pitanje o boanskoj pravdi podrazumeva iznad svega pitanje o ljudskom nasilju. Pisci jevanelja se trude da precizno lociraju i identifikuju nain na koji sile zla deluju kroz izvesne ljude da bi izvrile unititeljsko nasilje. Re je, pre svega, kako Matej kae, o nevinoj krvi prolivenoj na Zemlji, od krvi nevinog Avelja do krvi Zaharija sina Barahijinog" (23:35). Takoe je re o nasilju simbolizovanom Isusovim pogubljenjem, koje Matej vidi kao kulminaciju sveg zla. Tema kosmikog rata slui prvenstveno da se ljudski odnosi - naroito fundamentalno ljudski sukobi - oznae kao natprirodni. Satana postaje, izmeu ostalog, figura pomou koje se neiji neprijatelj moe okarakterisati kao ovaploenje transcendentalnih sila. Za mnoge itaoce jevanelja, jo od prvog veka, tematizovan sukob izmedu Bojeg duha i Satane sluio je da se opravdaju Isusovi sledbenici i demonizuju njihovi neprijatelji. Ali, na koji nain figura Satane predstavlja neprijatelja? ta je Satana i kako se on pojavljuje na Zemlji? Jevanelja Novog Zaveta gotovo nikad ne poistoveuju Satanu s Rimljanima, ali ga dosledno povezuju sa Isusovim jevrejskim neprijateljima, pre svega s Judom Iskariotskim i glavnim svetenicima i pisarima. Stavljajui priu o Isusu u kontekst kosmikog rata, pisci jevanelja objavili su svoje poistoveivanje s militantnom jevrejskom manjinom koja je verovala u Isusa, i izrazili svoju alost zbog otpadnitva, po njihovom miljenju, veine svojih sunarodnika - Jevreja, i Isusovih savremenika i savremenika jevanelista. Kao to emo videti, lsusovi sledbenici nisu izmislili praksu demonizovanja unutranjih neprijatelja, mada su hriani (i muslimani, kasnije) razvili praksu, ije su posledice bile gigantske, vie nego njihovi jevrejski prethodnici. Pa ko su u stvari bili Isusovi neprijatelji? Istorija nam kae da su to bili rimski guverner i njegovi vojnici. Optuba protiv Isusa i njegovo pogubljenje bili su tipino rimski. Rimske vlasti, stalno pripravni da primete i najmanji nagovetaj rovarenja, surovo su uguivale sve pokuaje antidravne aktivnosti.Istoriar Meri Smolvud istie da je hvatanje i ubijanje izazivaa nereda, naroito onih koji su zapoinjali javne demonstracije, bila rutinska praksa za rimske snage 22 stacionirane u Judeji. U toku prvog veka Rimljani su uhapsili i razapeli na krst hiljade Jevreja optuenih za rovarenje - esto, kako Filon kae, bez suenja. No, kako jevanelja ukazuju, Isus je takode imao neprijatelja meu svojim sunarodnicima Jevrejima, naroito medu jerusalimskim svetenicima i njihovim uticajnim saveznicima koji su se oseali ugroenim Isusovim aktivnostima. Bitno je ovo: Da su se Isusovi sledbenici poistovetili sa veinom Jevreja, a ne samo sa odreenom manjinom, oni bi nam moda preneli sasvim drukciju priu o njemu - priu koja bi bila istorijski mnogo prihvadjivija. Oni su, na primer, mogli da je saopte, u tradicionalnom patriotskom stilu, kao priu o nadahnutom jevrejskom svecu koga su muili Izraelovi tradicionalni neprijatelji - strani ugnjetai. Na primer biblijska knjiga Danilova govori o proroku Danilu, koji, mada mu preti strana smrt u lavljoj jazbini, ipak prkosi kralju Vavilona u ime Boga i naroda Izraela (Danilo 6:1-28). Prva knjiga Makabejaca govori o sveteniku Matatiji, koji prkosi sirijskim vojnicima kad mu ovi nareduju da se moli idolima. 23 Matatiji je izdaja Boga stranija od smrti. Za razliku od autora Danila ili prve knjige Makabejaca, pisci jevandelja su se ogradili od jevrejske veine, usredsredivi se, umesto toga, na unutranji jevrejski sukob naroito na

13

Poreklo Satane sopstvene svae sa onima koji su poricali njihove tvrdnje da je Isus Mesija. U jevaneljima, kao to emo videti, figura Satane odraava dramatino prebacivanje krivice s nacija" - ha gojim na hebrejskom - na pripadnike Isusovog sopstvenog naroda. U jevaneljima, varijacije u opisma aktivnosti demonske opozicije (onih koji su definisani kao neprijatelji) odraavaju, po mom miljenju, raznolike odnose, esto duboko ambivalentne, izmeu raznih grupa Isusovih sledbenika i odreenih jevrejskih grupa koje svaki jevanelista smatra svojim prvenstvenim protivnicima. Hou da izbegnem preterano uproavanje. Pa ipak, treba rei da, u svakom sluaju, odluka da se pria o Isusu stavi u kontekst Boje borbe protiv Satane, da umanjuje ulogu Rimljana i, umesto toga, poveava krivicu Isusovih jevrejskih neprijatelja. Ovo ne znai da su pisci jevanelja jednostavno nameravali da Rimljane oslobode krivice. Marko je svakako bio svestan da su u njegovo vreme, nekih trideset godina posle rata, Rimljani bili na oprezu, oekujui nova rovarenja. lanovi grupe lojalni osuenom buntovniku bili su u opasnosti, a Marko se verovatno nadao da e ubediti spoljne posmatrae potencijalne itaoce njegovog teksta - da ni Isus ni njegovi sledbenici ne predstavljaju opasnost po rimski poredak. Ali, u Markovoj naraciji, Rimljani, od kojih je nekolicina predstavljena sa izvesnom simpatijom, ostaju potpuno po strani. Marko pripoveda o Isusu u konteksu koji je njemu najsmisleniji - u kontekstu jevrejske zajednice.I ovde, kao u veini ljudskih situacija, to je sukob intimniji to je intenzivniji i gori. Na poetku svoje prie, Marko opisuje kako Jovan krtava Isusa i kako je u trenutku krtenja Boja mo sila na Isusa, a glas je progovorio s nebesa, rekavi 'Ovo je moj voljeni sin'" (1: 11). U tom trenutku, sva ljudska bia iezavaju iz Markove prie i, kao to znamo, Boji duh tera Isusa u divljinu gde e se sresti sa Satanom, divljim ivotinjama i anelima. Na ovom mestu u svojoj pripovesti, kao to primeuje Dejms Robinson, Marko se ne udaljuje od dogaaja u ljudskom, istorijskom svetu, nego daje na znanje da hoe da povee ove dogaaje s borbom 24 izmeu dobra i zla u vasioni. Markova naracija zatim ide direktno od Isusove samotne borbe sa Satanom u pustinji do prve javne pojave u sinagogi u Kapernaumu gde je, odmah u subotu uao u sinagogu i pouavao. I njih je zapanjilo njegovo pouavanje, jer je pouavao kao ovek sa autoritetom, a ne kao pisar (1: 22). Tu je Isus sreo oveka opsednutog zlim duhom, a duh ga je - oseajui Isusovu boansku moc - izazivao: ta es da uini s nama Isuse iz Nazareta? Jesi li doao da nas uniti?" (1: 24). Po Marku, Isus je doao da lei svet i da ga osvoji za Boga; a da bi to postigao, on mora da savlada zle snage koje su silom zavladale svetom, i koje sada ugnjetavaju ljudska bia. Stoga Marko kae, da ga je Isus prekoreo, rekavi, Umukni i izii iz njega!" I neisti duh, stresavi ga i viui iz sveg glasa, izie iz njega, i svi behu zapanjeni, te su se izmeu sebe pitali, ta je ovo? Novo uenje! On sa autoritetom nareduje ak neistim dusima, i oni ga sluaju. I odjednom se njegova slava rau svugde, kroz sve okolne oblasti Galiljeje (1:25-18). Ovaj prvi opis Isusovovog javnog delovanja sugerie kako zaprepaena gomila uvia da Isus poseduje specijalan autoritet, direktan pristup Bojoj moi. A Isusova mo se pokazuje u delima, jer Marko ovde ne zapisuje Isusovo uenje. Ve i u ovom prvom javnom izazovu snagama zla Marko pokazuje kako Isusova mo Isusa izdvaja od, ubrzo ga

dovodei u neposredan sukob s

14

Elaine Pagels njima, pisara, koji su po obiaju bili potovani kao religijski autoritet. Markova je namera da pokae, kao to on kae, da je Isus ,,poduavao sa autoritetem, a ne kao pisari" (1: 22). Tokom cele prve glave, Marko naglaava da je Isus iscelio mnoge koji su patili od mnogih bolesti" i ,,isterao mnoge demone" (1:34). Putovao je diljem Galileje propovedajui u sinagogama, a i isterujui demone," jer, kao to je objanjavao Simonu, Andriji, Jakovu i Jovanu, koji se okupljaju oko njega, to je ono sto sam doao da inim" (1: 38). Za vreme njegovog sledeeg javnog nastupa, kao to kae Marko, pisari su se odmah uvredili zbog njegove - po njihovom miljenju - uzurpacije boanskog autoriteta. Ovom prilikom, Isus govori masi koja je bila toliko gusto zbijena da, kada su etvorica izila nosei paralizovanog oveka, nisu mogli da mu se priblie zbog guve; tako da su skinuli krov iznad njega; i kada su napravili taj otvor, spustili su leaj na kojem je leao paralizovani ovek. A kada je Isus osetio njihovu veru, rekao je Sine moj, gresi su ti oproteni" (2:4-5). Pratajui, Isus preuzima pravo da govori umesto Boga - to je, po Marku, razljutilo pisare: Zato ovaj ovek govori ovako? To je svetogre! Ko osim samog Boga moe oprostiti grehe?" (2:7). Po Marku, Isus, znajui ta pisari misle, odmah isceljuje bolesnika da bi kritiarima dokazao svoj autoritet: I odmah Isus, znajui da oni tako sumnjaju u sebi, ree, ,,Zato to sumnjate u svojim srcima?... Ali da znate da Sin ovekov ima mo da na Zemlji oprata grehove" - rekao je paralizovanom - kaem ti, uzmi svoj leaj i idi kui." I on ustade i odmah uze svoj leaj i izie pred njih, tako da su svi bili zapanjeni,... rekavi, Ovako neto nikad nismo videli!" (2:8-12, podvukao autor). Kad se Isus prvi put pojavio, objavivi, Pokajte se: carstvo nebesko je blizu!" mnogi njegovi saveznici su verovatno mislili da govori kao jedan od Esena, koji su se povukli u divljinu u znak protesta protiv obinog jevrejskog ivota. Iz svojih pustinjskih peina, gde su iveli u monakoj izolaciji, Eseni su igosali svetenike aristokratske voe, upravljae jerusalimskog Hrama - ljude kao to su Josif i njegovi idoli - kao osobe koje je rimski okupator beznadeno korumpirao. Eseni su shvatili da propovedati pokajanje i dolazak Bojeg suda znai da Jevreji moraju odbaciti zagaujue uticaje i vratiti se strogom potovanju Bojeg zakona -naroito zakona sabata i koera koji su ih izdvajali od nejevreja kao sveti boji 25 narod. Ali ako je Isus govorio kao Esen, njegova dela su krila standarde istote koje su Eseni smatraIi svetim. Umesto da se udalji od ljudi koji sebe prljali time to su hodali kao Nejevreji," Isus je ak izabrao jednog da mu bude uenik. Re je o porezniku, koje su Jevreji mrzeli kao profitere u slubi omraenih Rimljana. Zaista, Marko kae, bilo je mnogo poreznika koji su ga sledili" (2: 15). Umesto da posti poput ostalih pobonih Jevreja, Isus je jeo i pio bez ustruavanja. I umesto da briljivo potuje zakone sabata, Isus je pravdao svoje uenike koji su ih krili:

15

Poreklo Satane Jedne subote je iao kroz polja sa usevima; i, hodajui, uenici su brali klasje, a Fariseji im rekoe: ,,Zato oni ine ono to je nezakonito initi subotom?" A on im ree: Zar nikad niste itali ta je David uinio kad su on i njegovi pratioci bili u nevolji i gladni: kako je uao u boju kuu... i pojeo sveti hleb... i dao ga svojim pratiocima?" (2:23-26). Ovde se Isus usuuje da citira, kao presedan za oigledno nemarno ponaanje svojih uenika, privilegiju samog kralja Davida koji je sa svojim ljudima prekrio svete zakone o hrani za vreme kad je to zahtevala ratna situacija. Tvrdei da poseduje boansku i kraljevsku mo i istovremeno krei istotu zakona, Isus ve na poetku svog javnog delovanja izaziva gnev svih savremenih partija, od pratilaca Jovana Krstitelja do pisara i Fariseja. Sledeeg puta Isus je uao u sinagogu u subotu, Marko kae, i tamo je bio ovek sa sasuenom rukom. I oni ga posmatrahu, da vide da li e isceljivati u subotu, kako bi ga mogli za to optuili. A on ree oveku sa sasuenom rukom, Hodi ovamo." A njima ree, Da li je zakonito u subotu initi dobro ili initi zlo, spasti ili oduzeti ivot?" Ali oni utahu. A on ih ljutito oinu pogledom, oaloen zbog njihovih tvrdih srdaca, i ree oveku, Isprui ruku". On je isprui i njegova ruka bi isceljena(3: 15). Umesto da odloi isceljivanje za jedan dan, Isus svesno prkosi svojim kritiarima. Videi to, Marko nastavlja: Fariseji su izili i odmah, zajedno sa Irodovcima [partija kralja Iroda], skovali zaveru protiv njega s ciljem da ga ubiju (3:6). Marku je skriveno znaenje ovakvog sukoba jasno. Oni koji su uvreeni i razjareni Isusovim delima ne znaju da Boji duh primorava Isusa se bori protiv sila zla, bilo da se te sile manifestuju kao nevidljiva demonska prisustva koja zarauju i opsedaju ljude ili kao protivnici u ljudskom obliju. Kada su Fariseji i Irodovci kovali zaveru da ubiju Isusa, oni su, kae Marko, radili kao agenti zla. U Markovoj naraciji, Isus se tek upustio u borbu protiv Satane, a njegovi protivnici su odmah kovali zaveru... s ciljem da ga ubiju" (3:6). Isus, tvrdi Marko, zna da su voe koje mu se protive potpomognute nevidljivim silama. Odmah poto se ova mona koalicija ujedinila protiv njega, Isus reaguje time to organizuje novu rukovodeu grupu, dvanaestoricu," verovatno imenujui pojedinane voe po svakom od dvanaest prvobitnih plemena Izraela. Isus im nareuje da propovedaju i daje im mo da isteruju demone" (3:13). Eskalacija ovog duhovnog sukoba prethodi eskalaciji opozicije kod kue, u Isusovoj sopstvenoj porodici. Prema Marku, kad je Isus ,,otiao kui... njegova porodica je... izila da ga zgrabi, 26 jer, rekli su oni, 'On je lud [ili: izvan sebe]'" (3:21). Zatim, pisari, koji su doli iz Jerusalima" izneli su optubu da je sam Isus opsednut Belzebubom; on isteruje demone uz pomo vladara demona (3: 22). Isus prigovara:

16

Elaine Pagels Kako moe Satana da istera Satanu? Ako je carstvo podeljeno protiv samog sebe, takvo carstvo ne moze da opstane. Ako je kua podeljena protiv sebe, takva kua nee moi da opstane. I ako se Satana digao protiv sebe, i ako je podeljen, on nee opstati ve e mu doi kraj. Ali niko ne moe prodreti u kuu jakog oveka i opljakati njegova dobra ukoliko prvo ne vee jakog oveka; tad on zaista moe opljakati njegovu kuu" (3: 2327). Po Marku, Isus oigledno vidi kuu Izraela" kao podeljenu kuu, podeljeno kraljevstvo. Isus se otvoreno bori protiv Satane, koji je, po Isusovom miljenju, preuzeo Boje domainstvo koje je Isus doao da oisti i zauzme. Isus eli da vee neprijatelja" i opljaka negovu kuu". to se tie optubi pisara da je Isus opsednut vladarem demona", on im uzvraa na isti nain, optubom da su opsednuti demonima, upozoravajui ih da su njihove optube tako duboko grene da e im doneti veno prokletstvo (3: 28-30). Jer, on kae, kogod Satani pripisuje delo Bojeg duha ini neoprostiv greh: Uistinu vam kaem, ljudskim biima e biti oproteni svi gresi i sva izgovorena koja izgovore; ali kogod huli na Svetog Duha, njemu nee nikad biti nego e odgovarati za veni greh" - zato to su rekli, On je opsednut zlim duhom" (3: 28-30). Marko namerno stavlja ove scene Isusovog sukoba s pisarima izmedu dveju epizoda u kojima je opisan Isusov sukob sa sopstvenom porodicom. Odmah posle toga, po grkom tekstu Markovog jevanelja, lanovi porodice koji su ga pre toga proglasili ludim i pokuali zgrabiti (3:21), sada dolaze u kuu gde se on obraa velikom skupu, traei da ga vide. Isus ih odbacuje: A njegova mati i braa dodoe i poslae nekog da ga pozove. A mnotvo je sedelo oko njega, i rekoe mu, Tvoja mati i tvoja braa su napolju, trae te." I bacivi pogled unaokolo na one koji su sedeli oko njega, on ree, Ovde su moja mati i moja braa! Jer kogod vri volju boju jeste moj brat i sestra i majka" (3: 31-35). Nakon to je stvorio novu porodicu i naimenovao dvanaest novih voa Izraela da zamene stare, Isus je, kae Marko, ,,reformisao boji narod". Od tada, Isus pravi otru razliku izmeu svojih izabranih - unutranji krug - i onih izvan". Isus jo uvek privlai veliko mnotvo ljudi, ali se sad u njegovom uenju pojavljuju zagonetne parabole, pomou kojih on namerno skriva puni smisao svoje poruke od onih koji mu nisu najblii: I opet je pouavao kraj mora. I ogromno mnotvo se okupilo oko njega. I on parabolama u mnogome pouavao... A kad ostade sam, ljudi oko njega i dvanaestorice, ga pitahu o parabolama. A on im ree, Vama je data tajna Carstva bojeg, a za one napolju je sve u parabolama; tako da oni mogu da gledaju, a ne vide; da sluaju, a ne razumeju; i da se ne okrenu i dobiji oprotaj" (4: l-12, podvukao autor). Mada je esto kritikovao uenike - u 8: 33 je ak opruio Petra da igra ulogu Satane - Isus im otkriva tajne koje krije od spoljnjeg sveta, jer oni, citira Isus Osiju, pate od neizleivog 27 duhovnog slepila. Kritikovan od Fariseja i jerusalimskih pisara to ne ivi u skladu s tradicijama starih" i to njegovi uenici ne peru ruke pre jela, Isus, umesto da se brani, napada svoje kritiare kao

17

Poreklo Satane ,,hipokrite", optuujui ih da cene sopstvene tradicije krei sve Boje zapovesti. Zatim javno dovodi u pitanje i same zakone koera - otkrivajui svoju misao samo uenicima: I pozva ljude opet k sebi i ree im, ujte me, svi, i razumite; ne postoji nita to e okaljati oveka ulazei u njega; oveka kalja ono to izlazi iz njega." A kada je, rastavi se od ljudi, uao u kuu, uenici ga zapitae o paraboli. A on im ree, Zar ni vi ne razumete? Zar ne vidite da oveka ne moe okaljati neto to ulazi u njega, jer to ne ulazi u njegovo srce ve u stomak i tako izlazi iz njega? oveka kalja ono to iz njega izlazi; jer, iznutra, iz ljudskog srca dolaze zli misli, preljuba, kraa, ubistvo... zavist, ponos, glupost... svako od tih zala dolazi iznutra"(7: 14-23). Marko ovde pokazuje kako Isus odbacuje tradicionalni koer (istota") zakon, a umesto toga zastupa ienje srca" - tojest, nagona, elje i mate. Sad poto je Isus od sebe otuio ne samo pisare, Fariseje i Irodovce, nego i sopstvene roake i mnoge sugraane, on putuje sa svojim malobrojnim uenicima, propovedajui masama. Znajui ta ga oekuje u Jerusalimu, gde e uputiti izazov svestenikoj partiji na njenom terenu, Isus ipak tamo odluno vodi svoje sledbenike, idui ispred njih, dok su oni bili zaprepaeni, njegovi pratioci su bili zaprepaeni i preplaeni" (10: 32). Na putu, on precizno ukazuje dvanaestorici koga treba da okrive za njegovu predstojeu smrt: Glavni svetenici i pisari... osudie [Sina ovekovog] na smrt i predae ga narodima, a oni e ga ismevati i pljuvati i ibati i ubiti" (10: 33). Otpor prema Isusu se pojaava nakon njegovog ulaska u Jerusalim. Poto je pripremljena formalna procesija za ulazak u grad, Isusu su ljudi otvoreno klicali, uprkos Rimljanima, kao oveku koji dolazi na obnovi staro carstvo Izraela: ,,Blagosloveno je carstvo naeg oca Davida koje dolazi!" Zatim, sa svojim sledbenicima, on ulazi u veliki Hram i svojim javnim gestom zapanjuje sve: Uao je u Hram i poeo da isteruje prodavce i kupce u hramu; i prevrnuo je stolove razmenjivaa novca i stolice prodavaca golubova; i nikome nije dozvolio da bilo ta nosi kroz hram (11: 15-16). Sada Isus priziva rei proroka Osije i Jeremije, kao da govori za samog Gospoda protiv ljudi koji su dopustili finansijske transakcije u predvorju Hrama: I on je pouavao, i rekao im, Zar nije zapisano, 'Moja kua ce se zvati kua molitve za sve narode?' A vi ste je nainili jazbinom lopova." uvi to, glavni svetenici i pisari su se pitali kako da ga unite, zato to su ga se bojali, zato to je celo mnotvo bilo zaprepaeno njegovim uenjem. (11: 17-18). Kada su glavni svetenici i pisari kojima su se pridruili lanovi jevrejskog Saveta, zahtevali da saznaju po ijem ovlaenju on postupa, Isus odbija da odgovori. Umesto toga, on ponovo prepriava Osijinu parabolu o bojem gnevu protiv Izraela (12: l-12), i to na tako providan nain da ak i glavni svetenici i lanovi Saveta shvataju da on to pria protiv njih" (12: 12). Sledee scene prikazuju Isusovu borbu prvo protiv Fariseja i Irodovaca, koji ne uspevaju da na prevaru iz

18

Elaine Pagels njega izvuku izjave protiv Rima (12: 13-15), a zatim protiv pisara (12: 35). Najzad, on upozorava veliko mnotvo: uvajte se pisara, koji vole da idu naokolo u dugakim haljinama, koji ele da ih ljudi pozdravljaju na trnicama i da im daju najbolja mesta u sinagogama i poasna mesta na gozbama; uvajte se onih koji prodiru kue udovica i lano i dugo se mole Bogu. Oni e biti najotrije osueni (12: 38-40). Zatim, Marko nastavlja, kad je Isus iziao iz hrama on reaguje na strahopotovanje uenika prema svetom mestu time to predskazuje unitenje Hrama: Nee ostati ni kamen na kamenu" (13: 2). Kada ga Petar, Jakob, Jovan i Andrej nasamo pitaju na ta misli, Isus seda s njima na Maslinovoj gori, preko puta Hrama, i objanjava im. On predvia niz strahotnih katastrofa (to su dogaaji u kojima e Markovi savremenici prepoznati sopstveno vreme, naroito ratne dogaaje izmeu 66. i 70. godine): ratovi i ratne glasine", glad i javno oduevljenje za lane mesije. Isus ih enigmatino upozorava: kada budu videli razorno skrnavljenje tamo gde ne bi smelo biti" - pagansko skrnavljenje hrama - moraju pobei u planinu (13: 7-14). Marko eli da utei Isusove sledbenike, koji ive u stranim vremenima, saznanjem da je njihov voa predvideo kako e oni zbog svoje vernosti njemu (zbog mene") trpeti ostrakizam, represalije, mrnju, izdaju, moda i od strane lanova porodice: Pazite se; jer oni e vas predati savetima; i biete tueni u sinagogama, i stajaete pred guvernerima i vladarima zbog mene... i brat ce brata predati smrti, otac ustati protiv svog deteta, a deca e ustati protiv svojih roditelja i ubiti ih; i mrzee vas zbog mog imena (13:9-13). ta da ini vernik kome prete izdaja, izolacija i smrt? Po Marku, Isus nareuje svojim sledbenicima da izdre do kraja". Sam je Isus, kae Marko, izdrao do kraja" - hapenje, procese u jevrejskom i rimskom sudu, muenje i pogubljenje, dajui svojim ugroenim sledbencima primer kako treba izdrati. Dva dana pre Pashe, Marko kae, glavni svetenici i pisari su se mislili kako da tajno uhapse Isusa i ubiju ga, jer, rekli su 'Nikako za vreme proslave, inae e ljudi izazvati nerede'," jer su ljudi jos uvek naIsusovoj strani. Odmah posle toga, Juda Iskariotski je, oigledno svestan neprijateljstva koje je njegov uitelj izazvao meu uticajnim ljudima, otiao kod glavnih svetenika da bi im izdao [Isusa], a kad su oni to uli, bili su radosni i ponudili mu novac"(14: 1-11). Kad je pala no, Marko nastavlja, Juda je poveo gomilu naoruanu maevima i toljagama - u kojoj su takode bili glavni svetenici, pisari i inovnici hrama" u Getsimanski vrt, na Maslinovoj gori, da uhvati Isusa. Jedan od njegovih ljudi potegao je ma, povredivi roba koji je pripadao prvosveteniku, a Isus se bunio to ga tretiraju kao lopova" (termin kojim su Josif i ostali pisci karakterisali pobunjenike"). Ali, ostali njegovi sledbenici su se razbeali. Isus je bio uhvaen. Naoruani ljudi su ga odveli prvosveteniku," po svoj prilici u njegovu kuu.Poto, po tradiciji, Sanhedrin nije smeo da se sastaje nou,Marko saoptava, te su se noi Isusovog hapenja, sastali svi glavni svetenici, lanovi Saveta i pisari" u prvosvetenikovoj kui, da sude Isusu, drei se forme. Sledi Markov opis prve od dveju scena sa suenja: suenje pred Sanhedrinom," posle ega dolazi suenje pred Pilatom." Po miljenu veine strunjaka, ak i pod pretpostavkom da su ti

19

Poreklo Satane dogaaji istorijski, Isusovi sledbenici im nisu mogli prisustvovati. Ali Marko ne eli da pie istoriju. Uvodei te dve scene u naraciju, Marko iznad svega eli da pokae da je dobro poznata optuba protiv Isusa - pobuna - ne samo lana nego da su je izmislili Isusovi jevrejski neprijatelji. Rimski guverner lino, Marko nastavlja, shvatio je to i pokuao uzalud da spase Isusa! Po Marku, Sanhedrin je unapred doneo presudu. Suenje je bilo samo predstava s ciljem da ga ubiju." (14: 55). uvi niz izmiljenih optubi i lanih svedoenja, meu kojima su bile optube da je Isus pretio kako e sruiti Hram, prvosvetenik je sasluavao Isusa, zahtevajui od njega da odgovori na optube. Medutim, Isus uti. Najzad, prvosvetenik pita: Jesi li ti Mesija, sin Blagoslovenog?" (14: 61). Ovde, prvi put u Markovom jevanelju, Isus javno priznaje svoj boanski identitet pred ljudima koji nisu njegovi uenici i upozorava svoje tuioce da e ih uskoro sustii njegova osveta: Jesam; i vi ete videti Sina ovekovog kako sedi s desne strane moi i dolazi sa oblacima neba" (14: 62). Zatim, nastavlja Marko, prvosvetenik, cepajui svoju odedu, govori: 'uli ste njegovo svetogrde. ta ste odluili?' I oni ga svi osudie na smrt"(14: 64). Mnogi strunjaci su govorili o istorijskoj nezasnovanosti ove prie. Da li je Sanhedrin odrao sudenje u raskoraku sa sopstvenom pravnom praksom u vezi sa sasluavanjem svedoka, samooptubama, sudskom procedurom i kaznama? Veoma malo znamo o procedurama 30 Sanhedrina za vreme Isusovog ivota. Da li se taj savet zaista sastajao nou, nasuprot uobiajenoj praksi? Ako je tako, zato Marko dodaje drugu verziju sastanka Saveta o Isusovom sluaju - sastanak odran narednog jutra, kao da se nita nije dogodilo prethodne noi? Jer, poto je Marko zavrio svoj prvi, detaljniji izvetaj, on se nesmotreno ponavlja: im je svanulo jutro, glavni svetenici, lanovi Saveta, pisari i ceo Savet odrali su sastanak. Onda su vezali Isusa i odveli ga i predali Pilatu."(15: 1). Mi, naravno, ne moemo znati ta se stvarno dogodilo. Meutim, Markova druga verzija, koja se slae s Lukinom, zvui uverljivije - naime, da se Savet sastao ujutru i odluio da zadi 31 zatvorenika i preda ga Pilatu kako bi odgovarao na optube. Jevanelje po Jovanu, oslanjajui se na izvore koje Marko nije koristio, nudi drugu, rekonstruisanu verziju koja 32 uverljivo tumai ove dogadaje. Po Jovanu, glavni svetenici, uznemireni zbog masa koje je Isus privukao, strahovali su da bi njegovo prisustvo u Jerusalimu za vreme Pashe moglo izazvati javne demonstracije; a Rimljani e doi i unititi nae sveto mesto i nau naciju" (11: 48). Graanska borba koja je prethodila Jevrejskom ratu, kao to su Jovan i njegovi savremenici dobro znali, potvrdila je opravdanost bojazni o moguim rimskim represalijama. Mnogi strunjaci za Novi Zavet se u svojim analizama Markovog opisa Isusove pojave pred Sanhedrinom slau da je Marko (ili njegovi prethodnici) verovatno pisao prvu verziju kako bi podvukao svoju glavnu ideju: da je Pilat potvrdio i izvrio ve izreenu jevrejsku smrtnu presudu, koju on nije ni naredio niti odobrio, ali presudu koju je jednoduno donelo celokupno rukovodstvo jevrejskog 33 naroda. Meutim, ne kaemo da je Marka motivisala zloba prema jevrejskim voama. U stvari Marko je mnogo manje optuuje jevrejske voe za raspee nego to to ine Matej, Luka i Jovan, mada je tendencija da se na njih svali krivica, koja je zapoela pre Markovog vremena, uticala je na njegovo pisanje. Marko i njegovi istovernici, budui sledbenici osuenog kriminalca, znali su da ce njihova lojalnost izazvati sumnju i navui represalije. Rimski sudovi su ve bili uhapsili i pogubili nekolicinu istaknutih lanova pokreta, ukljuujui Petra i Pavla. Zato nije nikakvo udo to je, kao to jedan istoriar kae, Marko eleo29 28

20

Elaine Pagels da naglasi krivicu jevrejske nacije, naroito njenih voda, za Isusovu smrt... Markova namera bila je vie odbrambena nego agresivna. On se trudio da ne pomene bilo ta to bi izazvalo rimski antagonizam ili sumnju da zastupa ideale u koje je verovao... Stoga jevanelista pokuava sakriti injenicu da je Isus bio osuen i pogubljen zbog 34 optube za pobunu. Markov opis takoe sadri vanu pozitivnu poruku. Po Marku, suenje pred Sanhedrinom" odslikava nestabilnu i opasnu situaciju u kojoj su on i njegovi istovernici, 35 suoeni s voama jevrejskih zajednica, za vreme i posle rata. U svom opisu Isusove hrabrosti pred sudijama, Marko prua Isusovom sledbenicima uzor koji treba da slede kada im bude bilo sueno. Marko u svoj opis utkiva, u stilu kontrapunkta, naraciju o Isusovom glavnom ueniku Petru, koji se, prestraen, odrie Isusa, kao primer kako se ne treba ponaati na sudu. Dok Isus prkosi Sanhedrinu i priznaje svoju boansku misiju, hrabro rizikujui - i prihvatajui - smrtnu presudu, Petar tvrdi da ne poznaje Isusa. Petar je, kae Marko, kriom pratio Isusa do mesta suenja. Dok je stajao, zagrevajui ruke na vatri, jedan od slugu je rekao: ti si takode bio sa Isusom iz Nazareta" (14: 67). Ali Petar to porie (Ne znam ta govori;... ne poznajem oveka") tri puta, sa sve veom estinom, psujui i proklinjui. Najzad, Petar bei. Shvativi ta je uinio, Petar je zaplakao" (15: 72). Marko zna da ljudi koji javno priznaju da je Isus Mesija, Sin boji" (14: 61) rizikuju zlostavljanje, podsmeh, ak i smrt. Izrazi Mesija i Sin boji bi verovatno bili anahronizmi u Isusovo vreme, ali Markovi savremenici su ih verovatno prihvatali kao element ispravne forme savremene hrianske veroispovesti. U pomenutoj dramatinoj sceni (14: 61), Marko svojim itaocima postavlja pitanje koje proima celu njegovu priu: Ko priznaje duh u Isusu kao boanski, a ko ne? Ko stoji na strani Boga, a ko na Sataninoj? Uporeujui Isusovo hrabro priznanje s Petrovim poricanjem, Marko dramatino predstavlja izbor s kojim se suoavaju Isusovi sledbenici: oni moraju da izaberu stranu u ratu koji ne doputa neutralnost. Pokuavi da prikae Isusov sluaj kao u sutini unutranji jevrejski sukob koji se nije mogao reiti unutar jevrejske zajednice, Marko nudi svoju verziju Isusovog suenja pred Pilatom". Mnogi strunjaci misle da Marko u stvari nita vie nije znao od sledeeg: da je Isus bio razapet kao tobonji kralj Jevreja za vreme vladavine Pilata, guvernera Judeje. Mada Marko prihvata tu neospornu injenicu, on eli da umanji njen znaaj. Pogledajmo kako Marko predstavlja dogaaje. Obaveten da je zatvorenik optuen za politiku pobunu, Pilat pokuava da ga saslua. Zar nema nikakav odgovor? Pogledaj koliko je optubi protiv tebe" (15: 4). Po Marku, kada je Isus odbio da odgovori na pitanje, Pilat je, umesto da pokae bes i nestrpljenje, bio zaprepaen" (15: 5). Ali, Marko ide korak dalje. Tvdei da je upoznat s guvernerovom linom ocenom sluaja, Marko kae kako je Pilat uvideo da su ga predali iz zavisti" (15: 10). Ali umesto da donese odluku i izda nareenje, Pilat ne ini nita. Zatim, uvi uzvike mnotva napolju, on im se obraa, pitajui ih ta hoe: Hoete li da vam oslobodim kralja Jevreja"? Ali okupljeno mnotvo zahteva da se oslobodi Barabas, za koga Marko kae da je jedan od pobunjenika, i da je izvrio ubistvo za vreme pobune" (15:7). Pilat kao da je nesiguran, eleo bi da odbije, ali se ne usuuje da potivrei masi. inei se bespomonim, on opet pita masu za savet: Sta da uinim sa ovekom koga nazivate kraljem Jevreja?" (15: 12). Kada je masa buno zahtevala Isusovo raspee, Pilat je molio svoje podanike da budu pravedni: Zato, kakvo je zlo uinio? (15: 14). Ali se vika ne jenjava, i Pilat, u elji da

21

Poreklo Satane zadovolji masu" (15: 5), oslobaa Barabasa, i, poto je naredio da Isusa iibaju, udovoljava njihovom zahtevu da bude razapet. Ali, po Marku, Pilat ne objavljuje kaznu i ne nareuje pogubljenje. Prema Markovoj prii, ak i u Pilatovoj sopstvenoj odaji, glavni svetenici dominiraju: oni su tuioci i oni podstiu masu, ija estina nateruje nevoljnog Pilata da naredi Isusovo pogubljenje. Pilat opisan u Jevaneljima, kao to smo rekli, ima malo zajednikog sa istorijskim Pilatom to jest, s ovekom koga znamo, iz drugih istorijskih i politikih izvora iz prvog veka, jevrejskih kao i rimskih, kao okrutnog guvernera. Kao to Rejmond Braun primeuje u svojoj detaljnoj studiji o naracijama o raspeu, ako izuzmemo hrianske izvore, opisi Pilata se 36 kreu od krajnje neprijateljskih do negativnih. Filon, obrazovani, uticajni lan jevrejske zajednice u Aleksandriji, prestonici Egipta, bio je Pilatov savremenik. U svom spisu Poslanstvo Gaju, on opisije svoje utiske kao lana zvanine delegacije poslate da zastupa interese aleksandrijske jevrejske zajednice pred rimskim carem Gajem Kaliguli. U svom delu, Filon, pominjui situaciju jevrejske zajednice u Judeji, opisuje guvernera Pilata kao oveka krutog, tvrdoglavog i survog," i nabraja kao tipine za njegovu upravu pohlepu, nasilje, krau, napade, maltretiranje, 37 esta pogubljenja bez suda i beskrajni divljaki bes. Filon pie s namerom da ubedi rimske vladare kako treba podrati privilegije jevrejskih zajednica, kao to je to inio car Tiberije. U svom napisu Filon predstavlja Pilata kao simbol svega to ne valja u rimskoj upravi jevrejskih provincija. Filonovo svedoanstvo je delimino potvreno u Josifovoj istoriji iz istog vremena. Kao to smo videli, Josif je, kao i Filon, bio ovek od znatnog politikog iskustva. Kao bivi jevrejski guverner Galileje pod rimskom upravom, on pie svoju istoriju pod rimskim patronatom i ne krije svoju naklonjenost rimskim interesima. Ipak, Josif belei izvesne epizode iz kojih se vidi Pilatov prezir prema jevrejskim religijskim oseanjima. Pilatovi prethodnici, na primer, shvatajui da su za Jevreje careve slike znak idolopoklonstva, birali za rimski garnizon u Jerusalimu vojnu jedinicu na ijim zastavama takvin slika nije bilo. Ali, kad je Pilat postavljen za guvernera, on je namerno prekrio taj obiaj. Najpre je uklonio postojei garnizon, a onda je doveo u Jerusalim, kao zamenu, jedinice na ijim su zastavama bile carske slike, udesivi da se njegov dolazak poklopi s jevrejskim svetim danimima, Danom Iskupljenja i Proslavom Hramova. Pilat je, oigledno, znao da vri svetogre u oima svojih podanika, jer se pobrinuo da stigne u Jerusalim nou, naredivi da zastave budu pokrivene platnom za vreme puta. Kad je narod Jerusalima uo da su Pilat i njegove trupe uneli slike - idole - u sveti grad, izili su na ulice da negoduju. Veliko mnotvo ljudi pratilo je Pilata do Cezareje. Stojei ispred njegove kue, ljudi su ga molili da ukloni slike. Budui da su zastave uvek pratile vojnu jedinicu, to je bilo ravno zahtevu da Pilat povue garnizon. Kad je Pilat to odbio, masa je nastavila da demonstrira. Posle pet dana, Pilat, razdraen ali nepokololebljiv, odluio je da silom ugui demonstracije. Pretvarajui se da eli da saslua zahteve demonstratora, predloio je da ih primi na stadionu. Tu je Pilat okupio veliki broj vojnika, naredio im da opkole demonstratore i zapretio im masakrom ako ne popuste. Na Pilatovo iznenaenje, Jevreji su izjavili da e radije umreti nego dopustiti krenje njihovog zakona. U tom trenutku Pilat je kapitulirao i povukao jedinicu. Po reima Meri Smolvud: Jevreji su izvojevali odlunu pobunu u prvoj rundi protiv novog guvernera, ali su sad znali ko im je protivnik. Njegova dela su mogla izazvati samo nepoverenje. ... No, 38 to je tek bio poetak.

22

Elaine Pagels Rimske vlasti su takoe, potujui jevrejsku versku osetljivost, zabranjivali Jevrejima mrske idole na novcu kovanom u Judeji. Ta je praksa krena samo za vreme Pilatove vladavine: pronaeni novii sa simbolima paganskog kulta imaju datume od 29. do 31. godine n.e. Da li je Pilat naredio krenje pravila, kao to nemaki strunjak E. Staufer 39 veruje, kako bi naterao svoje podanike da dodiruju paganske simbole"? Rejmond Braun misli da je Pilat jednostavno 40 potcenio jevrejsku osetljivost." Zatim je Pilat odluio da sagradi vodovod u Jerusalimu. Ali, da bi finansirao projekt, on je konfiskovao novac iz blagajne Hrama, to je bilo svetogre ak i s rimskog stanovita, jer su 41 fondovi hrama bili, po zakonu, smatrani svetim. Ovaj direktni napad na Hram i njegovu blagajnu izazvao je estoko protivljenje. Kada je Pilat sledei put posetio Jerusalim, doekale su ga demonstracije vee nego ikad. Ovog puta je razjarena i pretea masa postala nasilna. Predviajuci nevolju, Pilat je naredio vojnicima da se preobuku u civi1no odelo, prikriju oruje i pomeaju se s narodom. Kad su demonstranti odbili da se raziu, Pilat je dao znak vojnicima da ih silom rasteraju. Vojnici su ubili nekolicinu, a drugi su 42 bili pregaeni - ubijeni, u naletu mase koja je beala. ak i Jevanelje po Luki, ija naracija o suenju predstavlja Pilata kao neverovatno dobroudnog, na drugom mestu pominje kako je narod govorio Isusu o izvesnim Galilejcima iju je krv Pilat pomeao s krvlju njihovih rtava" (13:1) Bilo je i drugih provokativnih incidenata tokom Pilatove guvernerske vladavine. Na primer, Pilatovi napadi na jevrejsku religiju podstakli su jevrejske voe da upute protest caru Tiberiju. Godine 31. n.e. Pilat je razbesneo svoje podanike time to je posvetio zlatne titove u Irodovoj palati u Jerusalimu. Nije jasno ta je u stvari izazvalo protest. B. C MakDini kae da su 43 titovi bili posveeni boanskom" caru, to bi razbesnelo mnoge Jevreje. Ponovo je usledio opti protest protiv Pilata: etvoro irodovskih prineva predvodilo je okupljenu masu sveta. Kada je Pilat odbio da ukloni titove, moda da ih je on posvetio samo u znak potovanja prema cara, oni su, kae Josif, odgovorili: Ne koristi cara [Tiberija] kao izgovor za skandalizovanje nacije; on 44 ne eli da se ijedan na obiaj ukine." Kad je Pilat odbio da uzmakne, jevrejski prinevi su se obratili caru, koji je ukorio Pilata i naredio mu da ukloni titove iz Jerusalima. Jedan strunjak je nedavno primetio da ikaniranje Pilata od strane njegovih jevrejskih protivnika povodom titova veoma podsea na Jovanovu naraciju [u njegovom jevanelju] o suenju i raspeu, 45 ukljuujui tu i pretnju da e se obratiti caru. Ipak, karakterisati jevrejske proteste kao ikaniranje" krajnje je neobino. ta drugo moe uini podjarmljeni narod nezadovoljan guvernerovom odlukom, osim da se obrati vioj vlasti? Pet godina kasnije, kada je jedan samarianski voa okupio veliko mnotvo ljudi, meu kojima je bilo naoruanih, da ekaju znak od Boga, Pilat je odmah poslao trupe da motre situaciju. Trupe su stale masi na put, pobivi nekolicinu, uzevi zarobljenike, dok su se ostali 46 razbeali. Pilat je naredio da se kolovoe pogube. Pilatova vladavina se zavrila iznenadno, kada je sirijski legat najzad reagovao na ponovljene proteste, skinuo Pilata sa funkcije i poslao svog oveka da bude guverner. Pilatu je bilo naredeno da se odmah vrati u Rim kako bi odgovarao na optube protiv njega. On posle toga iezava iz istorijskih dokumenata. Filonov izvetaj se u jednom slae s Markovim: oba izvora pominju da je Pilat, svestan neprijateljstva prema njemu, bio zabrinut da e se glavni svetenici aliti caru na njega. Ali Marko, kao to smo videli, predstavlja Pilata ne samo kao oveka isuvie slabog da

23

Poreklo Satane podnese vikanje mnotva nego i kao oveka kome je stalo da osigura pravdu za jevrejskog zatvorenika koga su jevrejske voe htele da unite. Markova predstava dobroudnog Pilata naglaava krivicu jevrejskih voa i podrava Markovu tvrdnju da su Jevreji, a ne Rimljani, bili prvenstveno odgovorni za Isusovo raspee. Tokom narednih decenija, to je gorina izmeu jevrejske veine Isusovih sledbenika bivala vea, jevanelja predstavljaju Pilata u sve povoljnijem svetlu. Kao to Pol Vinter primeuje, strogi Pilat postaje sve meki od jevanelja do jevanelja [od Marka do Mateja, od Mateja i Luke do Jovana]... . Sve je udaljeniji od istorije, on postaje sve simpatinija 47 linost. to se tie opisa Isusovih jevrejskih neprijatelja, ovaj proces je obrnut. Kod Mateja, koji pie oko deset godina kasnije, antagonizam izmeu Isusa i Fariseja je mnogo vei nego kod Marka. Dok Marko kae da su voe obuzdavale svoju mrnju, zato to je masa bila uz Isusa, kod Mateja na kraju i voe i masa jednoduno uzvikuju traei njegovo pogubljenje. tavie, ono to Marko samo pominje - da je Isusove protivnike nadahnuo Satana Luka i Jovan e tvrditi otvoreno. I Matej i Luka, koji su pisali deset do dvadeset godina posle Marka, na razne naine revidirali su ranije jevanelje, osavremenjujui ga i podeavajui ga kako bi odraavalo poloaj Isusovih sledbenika njihovog vremena. Isusovi sledbenici nisu izmislili praksu demonizovanja neprijatelja u sopstvenoj zajednici. U tome, kao i u mnogome drugom, kao to emo videti, oni su se oslanjali na tradicije koje su delili s drugim jevrejskim sektama iz prvog veka. Eseni, na primer, razvili su i obradili predstave zle sile koju su nazivali mnogim imenima - Satana, Belijal, Belzebub, Mastema (mrnja") kako bi precizno opisali svoju borbu protiv jevrejske veine, koju su, iz razloga drukijih od razloga Isusovih sledbenika, osuivali kao otpadnike. Eseni nisu nikad primili nejevreje u svoj pokret, a Isusovi sledbenici jesu - u poetku oprezno i privremeno, nasuprot miljenju pojedinih lanova. Ali, to je hrianski pokret postajao sve vie nejevrejski, tokom drugog veka i kasnije, poistoveivanje Satane prevashodno sa Isusovim neprijateljima, budua vekovna tradicija hrianstva, postajalo je gorivo za vatru antisemitizma. Medutim, veze izmedu Isusovih sledbenika i ostale jevrejske zajednice, naroito tokom prvog veka, nisu nimalo jednostavne. Sam Marko, poput Esena, vidi svoj pokret u sutini kao sukob u jednoj kui". Po mom miljenju, re je o kui Izraela. Za religijske reformatore poput Marka glavna borba nije protiv stranaca, bez obzira na zlokobno prisustvo rimske moi, nego protiv 48 ostalih Jevreja koji pokuavaju da definiu boji narod". Ipak, dok Marko vidi jevrejske voe kao izvritelje Sataninog plana da uniti Isusa, njegov stav nije nikako antijevrejski, jo manje antisemitski. Jer, gotovo sve linosti u njegovoj naraciji jesu Jevreji, ukljuujui tu naravno i Mesiju. Marko sebe ne vidi kao odvojenog od Izraela, ve opisuje Isusove sledbenike kao ono to Isaija naziva bojim ostatkom" unutar Izraela (Isaija 10:22-23). ak i predstave koje Marko priziva da okarakterie veinu - Satanu, Belzebuba i avola - ukazuju na paradoksalnu bliskost Markovog odnosa sa jevrejskom zajednicom kao celinom, jer, kao to emo videti, figura Satane, koja se u jevrejskoj tradiciji razvila tokom vekova, nije neprijateljska sila koja napada Izrael spolja, nego izvor i predstava sukoba unutar zajednice.

24

Elaine Pagels

II DRUTVENA ISTORIJA SATANE: OD HEBREJSKE BIBLIJE DO JEVANELJASukob izmeu Isusovih sledbenika i njihovih sunarodnika Jevreja nije, naravno, prvi sektaki pokret koji je podelio jevrejski svet. Ranu istoriju tog sveta mi znamo prvenstveno iz hebrejske Biblije, kolekcije zakona, proroanstava, psalama i drugih spisa sakupljenih vekovima pre nego to su etiri Jevanelja, kao i drugi hrianski spisi sakupljeni kao Novi Zavet. Mada ne znamo ko je sakupio tu zbirku, moemo zakljuiti iz njenog sadraja da je bila sastavljena kako bi sluila kao religijska istorija jevrejskog naroda i na taj nain stvorila osnovu 1 za ujedinjeno drutvo. Iz hebrejske Biblije su iskljueni spisi jevrejskih sektaa, oigledno zato to su sektaki autori teili da se poistovete s jednom grupom Jevreja na raun druge, a ne sa Izraelom kao celinom. Spise takvih disidenata, odvojenih od glavne grupe, hriani su kasnije nazivali 2 apokrifima (doslovno, skrivene stvari") i pseudoepigrafima (,lani spisi"). Spisi sakupljeni da saine hebrejsku Bibliju podsticali su na poistoveenje sa samim Izraelom. Po prii o osnivanju, koja je preneta u Postanju 12, Izrael je bio izabran da primi svoj identitet, kada se Gospod" iznenada pokazao Avramu, naredivi mu da napusti svoju zemlju, svoju porodicu i bogove predaka, obeavi mu, u zamenu za iskljuivu lojalnost, novo nacionalno naslee i novi identitet: Od tebe u nainiti veliki narod, i uiniu tvoje ime velikim ... kogod te blagoslovi, bie blagosloven od mene; a kogod te prokune, ja u ga prokleti" (Postanje 12: 3). Obeavi da Avrama naini ocem novog, velikog i blagoslovenog naroda, Gospod istovremeno definie i vaspostavlja njegove neprijatelje kao inferiorne i potencijalno proklete. Dakle, od samog poetka, izraelska tradicija definie nas" u etnikom, politikom i religijskom smislu kao narod izraelski," ili narod boji" nasuprot njima" - (drugim) narodima (na hebrejskom, ha gojim), stranim neprijateljima Izraela, esto karakterisanim kao niim i moralno nedostatnim, ak potencijalno prokletim. U knjizi Postanja 16: 12, jedan aneo predvia da e Imael, mada Avramov sin i otac arapskog naroda, biti ovek kao divlji magarac, koji je protiv svakoga, i svako je protiv njega; i ivee u sukobu s celim svojim rodom." Pria o Imaelu podrazumeva da su njegovi potomci takode neprijatelji, i da nisu bolji od ivotinja. Knjiga Postanja 19:37-38 dodaje da su Moabitske i Amonitske nacije potekle od Lotovih keri, sto znai da su nezakoniti proizvod pijane i rodoskvrne veze. Za narod Sodome, mada su Avramovi saveznici, a ne neprijatelji, kae se da su po prirodi kriminalno korumpirani, mladi i stari, sve do poslednjeg oveka", i da snose zajedniku krivicu za pokuaj homoseksualnog silovanja grupe anela, za koju su graani mislili da su bespomoni hebrejski putnici (Postanje 19:4). Ali ove prie ne idealiziju Avrama i njegove potomke - u stvari, biblijski pripoveda dva puta objanjava kako su Avramove i Isakove oportunistike lai ugrozile njihove saveznike (Postanje 20: l-18; 26: 6-10). Ipak, Bog se uvek postara da se sve zavri dobro za Izraelite, a loe za njihove neprijatelje.

25

Poreklo Satane Druga velika naracija o osnivanju jeste pria o Mojsiju i Izlasku, koja takoe protivstavlja nas" (to jest Izrael") njima" (to jest narodima") opisujui kako Mojsije trai od Faraona da pusti Jevreje iz Egipta. No pripoveda tvrdi da sam Bog ini Faraona bezdunijim, kako ovaj ne bi popustio i ublaio patnje Mojsija i njegovog naroda. Zato to Bog ini? Bog, govorei kroz Mojsija, preti Faraonu katastrofalnim pokoljem, zavravajui pretnju reima: ali ni pas ne sme zareati ni na jednog Izraelita - tako da znate da Gospod pravi razliku izmeu Egipana i Izraela (Izlazak 11:7, podvukao autor). Mnogi antropolozi istiu da se pogled na svet veine naroda sastoji od dvaju parova binarnih 3 suprotnosti: ljudsko/neljudsko i mi/oni. Povrh antropologije, mi znamo iz iskustva kako ljudi dehumanizuju neprijatelje, naroito u ratno vreme. Stoga nije nikakvo iznenaenje to tradicije Izraela obezvreuju narode. Iznenaujui su izuzeci. Hebrejska tradicija izraava oseanja univerzalizma tamo gde bi se to najmanje oekivalo. Na primer, ak i Boji izbor Avrama i njegovih naslednika sadri obeanje blagoslova koji e kroz njih biti upuen svima. Taj slavni pasus se zavrava reima, u tebi e sve porodice sveta biti blagoslovene" (Postanje 20:3). tavie, Izraeliti po obiaju pruaju zatitu samotnom i bespomonom strancu, upravo zato to se s njim poistoveuju. Biblijski zakon titi usamljenog stranca: Ne smete vreati ili ugnjetavati strance, jer vi ste bili stranci u zemlji egipatskoj (Izlazak 11:21). Prema jednom od najranijih verovanja Izraela, sam Avram, pokoravajui se Bojoj zapovesti, postaje usamljeni stranac: Aramejac lutalica bio je moj otac.. " (Zakoni ponovljeni 26:5). Mojsije je takoe bio kvintesencijalni stranac poto ga je kao bebu usvojila faraonova ki. Mada Jevrejin, on je odgajen kao Egipanin; porodica njegove budue tazbine, bila je ubeena da je Egipanin kada ga je prvi put susrela. On je ak svom prvom sinu dao ime Gerom (lutalica tamo"), rekavi, Bio sam lutalica u stranoj zemlji" (Izlazak 2:16-22). Medutim, Izraeliti su esto agresivno i neprijateljski raspoloeni prema narodima. Prorok Isaija, piui u ratno vreme, predvia da e Gospod terati narode kao skakavce" pred izraelitskim armijama (Isaija 40:22). Ovo neprijateljstvo prema stranom neprijatelju je, moglo bi se rei, prevladavalo relativno neometano sve dok se izraelitsko carstvo irilo, a Izraeliti pobeivali u ratovima protiv naroda. Psalm 41, pripisan kralju Davidu, graditelju najveeg izraelitskog carstva, govori: Bog mi je dao osvetu i podredio nam narode... Po tome ja znam da je Bog mnome zadovoljan, po tome to moj neprijatelj nije trijumfovao nada mnom (Psalm 41:11). Ipak, u izvesnim momentima izraelske istorije, u vremenima krize, rata i opasnosti, glasna manjina je progovorala, ne protiv stranih plemena i armija spremnin da napadnu Izrael, ve protiv pripadnika sopstvenog naroda, koje je optuivala za izraelitske nesree. Takvi kritiari, ponekad optuujui ceo Izrael, a ponekad izvesne vladare, tvrdili su da Izraelova neposlunost izaziva boansku kaznu. Grupa koja je zahtevala Izraelovu vernost samo Bogu," u kojoj su bili proroci kao to su Amos (oko 750. godine p.n.e.), Isaija (oko 730. p.n.e.) i Jeremija (oko 600. p.n.e.), naroito je 4 osuivala Izraelite koji su usvajali strane obiaje, naroito oboavanje stranih bogova. Ti proroci, uz svoje pristalice, smatrali su da je Izrael zaista poseban narod, sveti Bogu." Radikalniji proroci osuivali su Izraelite sklone asimilaciji kao nita bolje od naroda; samo je ostatak, govorili su, ostao veran Bogu.

26

Elaine Pagels Neki od ovih proroka su takoe koristili udovita iz kananske mitologije da simbolizuju 5 neprijatelje Izraela. Kasniji tekst (iz estog veka), ukljuen u prvi deo knjige proroka Osije, govori kako Gospod dolazi da kazni stanovnike zemlje; a zemlja e otkriti krv prosutu po njoj, i nee vie pokrivatii ubijene" (Isaija 36: 21; podvukao autor). Autor ovog teksta nastavlja, upotrebljavajui paralelizam simbola, da upozori kako e tog dana Gospod svojom monom rukom kazniti Levijatana, zmiju koja se uvija, i ubie zmaja koji je u moru (Isaija 27: 1; podvukao autor). Autor drugog dela Isaije takode slavi Boju pobedu nad tradicionalnom mitolokom figurom Rahabom, zmajem", i morem" - objavljujui neminovnu boju pobedu nad neprijateljima Izraela. Stoga, kao to biblijski strunjak Don Levenson primeuje, neprijatelji nisu samo zemaljske sile; umesto toga - ili povrh toga, oni su krajnje maligne 6 kosmike sile." Neki autori iz estog veka p. n. e. smelo su prili ovoj tematici. Naime, oni su poeli koristiti mitoloki jezik u opisima borbe nekih svojih izraelitskih sunarodnika. Ali kada su mitoloki nastrojeni izraeilitski pisci prekorevali svoje sunarodnike Jevreje, oni nisu upotrebljavali animalistike ili udovine predstave: one su obino bile rezervisane za strane neprijatelje. Umesto da uporeuju svoje jevrejske neprijatelje sa Rahabom, Levijatanom, ili zmajem", ovi pisci su ih identifikovali sa uzvienim, ali opasnim, lanom boanskog dvora koga su nazivali satanom. Satana nije ivotinja ili udovite nego jedan od Bojih anela, bie superiorne inteligencije i statusa; Izraeliti su oigledno videli svoje bliske neprijatelje ne kao zverove i udovita nego kao nadljudska bia ija ih superiornost i elitni status ine potencijalno opasnijim od stranog neprijatelja. U hebrejskoj Bibliji, kao i u optem judejstvu do dananjeg dana, Satana se nikad ne pojavljuje, kako ga hrianstvo Zapada zna, kao voa carstva zla", armije neprijateljskih duhova koji 7 vode rat i protiv Boga i protiv oveanstva. Kad se prvi put pojavljuje u hebrejskoj Bibliji, Satans nije zao, a jo manje protiv Boga. Naprotiv, u Brojevima i u Jobu on je jedan od bojih poslunih slugu - glasnik ili aneo, re koja prevodi hebrejski termin za glasnika (mal'dak) na grki (angelos). Na hebrejskom, aneli su esto bili nazivani boji sinovi" (bene 'elohlm) i bili zamiljani kao hijerarhijski rangovi velike armije, ili kao lanovi kraljevskog dvora. U biblijskim izvorima, hebrejski termin satana oznaava ulogu protivnika. To ime se ne 8 odnosi na pojedinanu linost. Mada su hebrejski pripovedai jo u estom veku p. n. e. ponekad u naraciju uvodili natprirodnu linost koju su oni zvali satana, ime se odnosilo na ma kog anela, poslatog od Boga, sa zadatkom da omete ili sprei neku ljudsku aktivnost. Koren stn znai onaj" koji se protivi, ometa ili deluje kao protivnik. (Grki termin diabolos, kasnije preveden kao avo" doslovno znai onaj koji baca neto pred neijim putem.") Satanino prisustvo u priama moe objasniti neoekivane prepreke ili promene sree. Hebrejski pripovedai esto objanjavaju nesreu kao posledicu ljudskog greha. Pojedini pripovedai, meutim, takoe prizivaju natprirodnu linost, satanu, koji, po bojem nareenju ili doputenju, ometa ili spreava ljudske planove i htenja. Ali ovaj glasnik nije po definiciji zloudan. Bog ga alje kao andela smrti da izvri odreeni zadatak, zadatak koji ljudima moda nije po volji. Kao to knjievni kritiar Nil Forsit kae o satani, Ako put ne 9 valja, prepreka je dobra". Tako, na primer, satanu moe Bog poslati da nekoga zatiti od gore nesree. Pria o Valamu u biblijskoj knjizi Brojeva, na primer, pria je o oveku koji eli da ide gde mu je Bog naredio da ne ide. Valam sedla svog magarca i kree, a to je izazvalo Boji gnev; a Boji aneo mu je prepreio

27

Poreklo Satane put kao njegov satana" [leatan-10] - kao njegov protivnik ili prepreka. Natprirodni glasnik je ostao nevidljiv Valamu, ali magarac je, videvi ga, stao: I magarac ugleda anela Bojeg kako stoji na putu sa isukanim maem u ruci, i magarac skrenu s puta i ode u polje, a Valam udarae magarca da bi ga vratio na put. Tada aneo Boji stade na usku stazu izmeu vinograda ograenih kamenim zidom. A kada magarac ugleda Bojeg anela, on se pribi uza zid, Valam ga ponovo udari (22:23-25). Kada je magarac trei put ugledao anela kako mu prei put, on stade i lee pod Valamom, a Valam se razgnevi i tapom udari magarca." Zatim, pria se nastavlja: Gospod otvori usta magareva, i on ree Valamu, ta sam ti uinio da me udaris tri puta." A Valam ree magarcu, ,,Poto si napravio budalu od mene, eleo bih da imam ma kako bih te ubio." A magarac ree Valamu, Zar ja nisam tvoj magarac kojeg si jahao celog ivota do dana dananjeg? Jesam li ja ikad tebi tako neto uinio?" A on ree, Nisi" (22:28-30). Tada Gospod otvori oi Valamu, i ovaj ugleda anela Bojeg kako stoji na putu sa isukanim maem u ruci. On tad sae glavu i pade na lice." Tada satana prekori Valama i progovori u ime svog gospodara, Gospoda: ,,Zato si triput udario svog magarca? Pazi, ja sam doao ovde da ti se usprotivim zato to si se loe poneo, a magarac me je video... da mi se nije sklonio s puta ja bih te na mestu ubio, a njemu potedeo