Pojam i Karakteristike Imaginarnih Prijatelja Kod Dece

Pojam i karakteristike imaginarnih prijatelja kod dece Dunja Stojanovi}

_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 1 -

Univerzitet u Nišu

Filozofski fakultet

Departman za psihologiju

DIPLOMSKI RAD

Pojam i karakteristike

imaginarnih prijatelja kod dece

Komisija: Kandidat:

Prof. dr Snežana Vidanović, mentor Dunja Stojanović 982

Prof. dr Vladimir Nešić, član komisije

Mr Jelena Opsenica Kostić, član komisije

Niš, septembar 2011.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 2 -

SADRŽAJ

Uvod ................................................................................ 1

Teorijski okvir .............................................................. 3

1. Psihički razvoj dece .................................................... 4

2. Razvojne karakteristike predškolskog i

školskog deteta ........................................................ 7

2.1. Razvoj mišljenja ........................................... 7 2.1.1. Odnos fantazije i mišljenja .................................. 11

2.2. Emocionalni razvoj ..................................... 12 2.2.1. Poreklo osećanja krivice .................................... 18

2.3. Socijalni razvoj ............................................ 20 2.3.1. Dete i porodica .................................................. 23

2.3.2. Veličina porodice ............................................... 26

2.4. Imaginacija i kreativno

izražavanje kod dece .................................. 28 2.4.1. Dečji crtež ......................................................... 31

2.4.2. Literarno izražavanje kod dece ............................ 33

2.4.3. Pozorišno stvarlaštvo kod dece ............................ 33

2.5. Imaginarni prijatelj - pojam

i karakteristike .............................................. 34 2.5.1. „Ko je tvoj imaginarni prijatelj?“ ........................ 37

2.5.2. „Moj prijatelj je dobar“ ..................................... 38

2.5.3. „Samo želim da se igram s nekim“ ...................... 38

2.5.4. ...možda je dete usamljeno... ................................ 39

2.5.5. „Moj prijatelj ima natprirodne moći“ .................. 39

2.5.6. ...sve neispunjene želje... ..................................... 40

2.5.7. Imaginarni prijatelj kao

strategija prevladavanja ...................................... 4


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 3 -

Metodološki pristup problemu .............................. 43

1. Problem istraživanja .............................................. 44 2. Predmet istraživanja .............................................. 44 3. Značaj istraživanja ................................................ 45 4. Ciljevi istraživanja ................................................. 46 5. Varijable istraživanja ............................................ 47 6. Instrumenti istraživanja ........................................ 47

7. Hipoteze istraživanja ............................................. 49 8. Postupak istraživanja ............................................ 50 9. Uzorak ..................................................................... 51 10. Plan obrade podataka ........................................... 52

Rezultati istraživanja .............................................. 53

1. Prikaz rezultata istraživanja .................................. 54

1.1. Deskriptivna statistika ............................. 54

1.2. Kvalitativna analiza ................................. 65 1.2.1. Ko su imaginarni prijatleji ( kako izgledaju ) ...... 65

1.2.2. Kakve su im osobine ....................................... 68

1.2.3. Kako imaginarni prijatelji nastaju ( i kada ) ........ 71

1.2.4. Čemu imaginarni prijatelji služe ........................ 74

1.2.5. Imaginarni prijatelj u porodici .......................... 82

1.2.6. Kako imaginarni prijatelji nestaju ..................... 85

Diskusija ..................................................................... 90

1. Rezultati kvalitativne analize..............................100

Zaključak .................................................................. 105

Literatura .................................................................. 112

Prilozi ......................................................................... 114 .


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 4 -

UVOD

Šta radiš Dimitrije?

D. Čekam vetar.

Slomio si bicikl.

D. Ne, pravimo kolica, samo nemamo još dva točka.

Ali, ti si sam.

D. Nisam. Zašto kažu da dan ima dvadeset četiri

sata kada na noć puno otpadne?

Moraš nekada i da spavaš.

D. Ne volim da spavam, onda ne vidim.

A ti sanjaj.

D. Ja sanjam danju.

Da li se pitate šta znači ovaj razgovor? Ispod površine je jedno

nezaboravno i neobično druženje...

Ni sama nisam tačno znala kakvo je to druženje. Da li treba da

izazove zabrinutost ili divljenje? Ali, jedno oduvek znam, deca imaju

rešenja za mnoga ozbiljna pitanja, a odrasli to najčešće ne vide.

Moji roditelji i još neki stariji ljudi, koje sam pitala, nisu imali

imaginarne prijatelje. Moji drugari iz ulice nisu imali imaginarne

prijatelje. Moj brat i ja takođe. Nije bilo potrebe. Živeli smo u mirnoj,

starinskoj ulici, okruženi starinskim komšilukom. Veliki broj dece i

moj brat i ja odživeli smo svoje detinjstvo u igrama i druženju, a

savremeni svet pun otuđenosti i usamljenosti nas nije dotakao.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 5 -

Savremeni način života je stigao u moju ulicu sa svim

atributima, a nije mnogo vremena prošlo. Ima malo dece koja se više

ne igraju ,,onih’’ igara. Druženje sa imaginarnim prijateljem je

fenomen koji privlači sve više pažnje i koji je svakako privukao i

moju. Nisam tačno znala u koliko ozbiljnu stvar sam se upustila, jer

istraživanje dečje imaginacije, da ne mora, ne bi imalo kraj.

To je svet, koji da biste razumeli, morate da budete dete najviše

što možete.

Sadržaj pred vama nosi informacije o tome kakva je to pojava

imaginarni prijatelj, šta ona predstavlja i koliko je značajna.

Upoznaćete se sa samom suštinom tog odnosa. Konačno, pojave koje

ne razumemo i ne poznajemo zbunjuju i plaše. Ovo istraživanje ima za

cilj što bolje razumevanje i do kraja prihvatanje imaginarnog prijatelja

kao veoma važne dečje potrebe.

Nisam ni slutila šta će mi doneti ovo istraživanje, ovaj rad koji

predstavlja završnicu mojih studija. Doneo mi je svet, koji da bih

razumela, moram da budem dete najviše što mogu. Želim to i vama, od

srca!


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 6 -

TEORIJSKI OKVIR


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 7 -

PSIHIČKI RAZVOJ DECE

„Od samog rođenja, dete je zaokupljeno

stvaranjem jedne selektivne sredine ili „životnog

prostora“, saobraženog njegovom individualnom

organizmu, sa posebnim potrebama i

sposobnostima onoliko, koliko je to moguće zbog

prisila i stega, koje donose drugi ljudi, koji utiču

na njegov rast, razvoj, funkcionisanje i učenje.“

Lorens K. Frank

Razvoj fizičkih i mentalnih crta kod čoveka potiče delom od

unutrašnjih zrenja tih crta, a delom od vežbanja i iskustva koje stiče.

Pod zrenjem podrazumevamo razvoj ili nicanje onih crta koje su

potencijalno prisutne, jer sačinjavaju naslednu opremu. Razvoj se,

takođe, ostvaruje delom zahvaljujući nekom drugom uzroku, koji

potiče od aktivnosti samog deteta. Ovu vrstu razvoja nazivamo

učenjem, zato što je potrebno vežbanje, da bi se ostvarile promene u

fizičkoj strukturi i u ponašanju jedinke ( Herlok,1956 ). Dakle, ono što

se kroz svaku teoriju o razvoju čoveka naglašava, a što i ovom

prilikom pominjemo, jeste uzajamna povezanost nasleđa i učenja,

odnosno sredine u kojoj se nasledni potencijal pravilno ili nepravilno

razvija.

Drugim rečima, sveobuhvatne teorije o stadijalnom razvoju dece

pružaju uvid u široku lepezu aktivnosti i sposobnosti, koje dete,

određenog uzrasta, može da ima. Takođe, teorija nas uči da je telesno i

mentalno sazrevanje neophodan faktor unapređivanja tih aktivnosti i

sposobnosti, što će reći, pogrešno je tragati za određenim

aktivnostima, za koje dete nije dostiglo dovoljan stepen zrelosti. Dalje,

svaki stadijum razvoja donosi kvalitativno nove karakteristike, ali

sadrži i sve iz prethodnog ili prethodnih, koje moraju biti savladane da

bi dete dalje napredovalo u svom razvoju.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 8 -

Razvojni put čoveka od bespomoćnog novorođenčeta do

samostalne odrasle jedinke posmatra se kroz niz transformacija koje

svaki razvojni period nosi. Svaka etapa kroz koju dete u svom razvoju

prolazi, obeležena je eksplozijom aktivnosti koje ga jedno vreme

potpuno zaokupljaju (Valon,1985).

Iz tog razloga autori su se najpre bavili periodizacijom dečjeg

razvoja, a zatim i kvalitativnim karakteristikama svakog perioda.

Razvoj se može, doduše, posmatrati u odnosu na tri aspekta:

anatomski, fiziološki i psihološki, pri čemu nas psihološki ovom

prilikom najviše interesuje.

Jedna pedagoško – psihološka1 ( Smiljanić i Toličič, 1990),

izgleda ovako:

1. penatalni period;

2. period novorođenčeta;

3. period odojčeta ( prva godina);

4. rano detinjstvo ( od 1 do 7 godina);

5. srednje detinjstvo ( od 7 do 11 godina);

6. pozno detinjstvo ( od 11 do 14 godina);

7. rana mladost ( od 14 do 16 godina);

8. pozna mladost ( od 16 godina do zrelosti).

Ovom prilikom, s obzirom na pojavu kojom se ovaj rad bavi,

smatram relevantnim prikaz nekih od karakteristika ranog i srednjeg

detinjstva.

Rano detinjstvo karakteriše nagli psihofizički razvoj. U

početku ovog perioda dete usavršava hod, postaje samostalnije u

staranju o sebi ( oblači se bez tuđe pomoći, jede samo...). Njegov

govor i intelekt se razvijaju brže nego na prethodnom uzrastu. Ono živi

u jednom svetu koji je dobrim delom plod njegove mašte. Glavni

problemi sa kojima se roditelji sada sreću jesu: hranjenje, spavanje,

navikavanje na nošu, odnosi sa drugovima ( Smiljanić i Toličič, 1990).

1 Pedagoško – psihološka periodizacija deli dečji duševni razvoj na periode koji se poklapaju sa

školskim stupnjevima, uzimajući u obzir psihološke karakteristike dece raznih uzrasta.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 9 -

Srednje detinjstvo predstavlja period na čijem početku sva

deca polaze u školu. Njihov položaj u porodici korenito se menja, jer

se prihvataju ozbiljne društvene obaveze. Na ovom uzrastu deca gube

mlečne zube, umesto kojih im niču stalni. Razvijaju im se socijalna

osećanja i smisao za druženje. Deca se sada postepeno okreću od

fantazije ka stvarnosti ( Smiljanić i Toličič, 1990).

Preciznije, glavne razvojne obaveze u detinjstvu su

( Havighurst, prema Herlok, 1956) :

→ Rano detinjstvo:

1. učenje hodanja;

2. učenje uzimanja čvrste hrane;

3. učenje govora;

4. kontrola mokrenja i defekacije;

5. učenje polnih razlika;

6. sticanje fiziološke stabilnosti;

7. formiranje prostih pojmova o društvenoj i fizičkoj stvarnosti;

8. izgradnja emocionalnih odnosa;

9. učenje razlikovanja dobrog i lošeg i razvoj savesti.

→Srednje detinjstvo:

1. sticanje fizičke umešnosti za uobičajene igre;

2. izgrađivanje korisnih stavova u odnosu na sebe, kao na organizam

koji raste;

3. učenje snalaženja s vršnjacima;

4. izgrađivanje odgovarajuće uloge muškog i ženskog pola;

5. sticanje osnovnih sposobnosti čitanja, pisanja, računanja;

6. formiranje pojmova;

7. izgradnja savesti,moralnosti i skale vrednosti;

8. sticanje lične nezavisnosti;

9. razvoj stavova prema socijalnim grupama i ustanovama.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 10 -

RAZVOJNE KARAKTERISTIKE

PREDŠKOLSKOG I ŠKOLSKOG DETETA

RAZVOJ MIŠLJENJA

„Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o

tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE,

obratite se maloj deci, jedinim živim i

autentičnim svedocima onog dramatičnog

trenutka, kad još nerazvijena čula i svest prvi

put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i

prvi put mogu sama sebe da identifikuju.“

Dušan Radović

Dugo se kroz istoriju tumačenja dečjeg razvoja smatralo da je

razlika u mišljenju odraslih i dece samo kvantitativna, da deca koriste

iste misaone procese i operacije kao odrasli, samo „manje znaju“.

Međutim, među prvima je švajcarski psiholog Žan Pijaže uočio

kvalitativne razlike u mišljenju dece i odraslih i operacionalizaovao ih

kroz „Teoriju kognitivnog razvoja“, koja je dala revolucionarna znanja

o karakteristikama dečjeg mišljenja.

Pijaže (1982) je razvio teoriju o stadijalnom razvoju mišljenja,

odnosno saznanja, prema kojoj je redosled prelaska sa jednog

stadijuma na drugi nepromenljiv, a svaki stadijum sa sobom nosi nove,

zrelije i kvalitativno drugačije obrasce mišljenja.

Čitav kognitivni razvoj od rođenja do adolescencije podelio

je na četiri osnovna stadijuma:

1. period senzomotorne inteligencije, koji je prisutan prve

dve godine detetovog života;

2. preoperacionalni period, od 2 do 7 godina;

3. period konkretnih operacija, od 7 do 11 godina;

4. periog formalnih operacija, od 11 do 15-16 godina.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 11 -

Individualne razlike u brzini prolaženja kroz stadijume mogu da

postoje. Takođe, petnaesta godina ne označava kraj razvoja, već se

tada uobličavaju sve operacije, koje jedinaka na dalje koristi.

Preciznije, možemo razlikovati šest razvojnih stadijuma, u

odnosu na pojavu govora i mišljenja u pravom smislu reči ( Pijaže,

1982) :

1. stadijum refleksa ili nasleđenih sklopova, kao i prvih

instinktivnih težnji i prvih emocija;

2. stadijum prvih motornih navika i prvih organizovanih

opažaja, kao i prvih diferenciranih osećanja;

3. stadijum senzo-motorne ili praktične inteligencije,

elementarnih afektivnih regulacija i prvih učvršćivanja afektivnih veza

sa spoljašnjim svetom;

ova prva tri stadijuma čine period odojčeta ( od rođenja do

oko godinu i po – dve godine), tj. period koji prethodi pojavi

govora.

4. stadijum intuitivne inteligencije, spontanih

interindividualnih osećanja i socijalnih odnosa potčinjenosti odraslima

( od 2 do 7 godina);

5. stadijum konkretnih intelektualnih operacija (

početak logike) i moralnih i socijalnih osećanja saradnje ( od 7 do 11-

12 godina);

6. stadijum apstraktnih intelektualnih operacija,

obrazovanja ličnosti i afektivnog i intelektualnog uključivanja u svet

odraslih (period adolescencije ).

Pijaže je smatrao da pravi saznajni razvoj počinje izlaskom iz

senzomotorne faze, u kojoj dete barata samo predmetima, koji su „sada

i ovde“, kroz opažanje i praktične akcije. Razvoj mišljenja zahteva

sposobnost reprezentacije, odnosno zamišljanja objekata, koji više ne

moraju biti u opažajnom polju deteta. Onda kada dete postane svesno

toga da objekti postoje i onda kada ih ne vidi, možemo govoriti o

početku razvoja misaonih operacija.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 12 -

Takođe, pojava govora ili preciznije, sve veće ovladavanje

jezikom, povlači i razvoj mišljenja i intelektualnih aktivnosti.

Poznata je Pijažeova pretpostavka da način na koji se dete služi

govorom, pokazuje i način na koji dete misli ( Pijaže, 1982 ). Ali

pojava govora nema s početka komunikacijsku ulogu – on samo prati

uobičajene detetove aktivnosti. Dete može naglas govoriti šta i zašto

nešto radi, ali bez ikakve namere da nekom to stvarno i saopšti. Čak i

kada je u grupi, recimo, grupi vršnjaka, svako će dete pričati na ovaj

način. Tako dobijamo ono što je u literaturi poznato kao kolektivni

monolog. Socijalizacija govora dolazi sa periodom konkretnih akcija,

odnosno sa polaskom u školu.

Između druge i sedme godine nalazimo sve prelaze između dva

krajnja oblika mišljenja. Prvi od tih oblika jeste mišljenje pomoću

čistog uklapanja ili asimilacije2, čiji egocentrizam, prema tome,

isključuje bilo kakvu objektivnost. Drugi oblik jeste mišljenje

adaptirano na druge i na stvarnost, koje priprema logičku misao.

Čista egocentrična misao ispoljava se u onoj vrsti igre, koja se

može nazvati simboličkom. Ona se oslanja na misao, ali individualnu

misao, sa vrlo malo elemenata kolektivnog. Njena funkcija se sastoji u

zadovoljavanju JA preobražavanjem stvarnosti u funkciji želja – kroz

igru se ponovo proživljava stvarnost, ali se može ispraviti i dopuniti po

vlastitoj želji, mogu se ponovo proživeti sukobi i sva zadovoljstva.

S druge strane, srećemo oblik mišljenja koji je u ranom

detinjstvu najprilagođeniji stvarnosti, a koji možemo nazvati

intuitivnim mišljenjem. Do približno sedme godine dete rasuđuje

prelogički, dok nedostatak logike nadoknađuje mehanizmom intuicije.

Između ta dva tipa srećemo oblik čisto verbalnog mišljenja,

ozbiljnijeg, za razliku od igre, ali udaljenijeg od realnosti, nego što je

to sama intuicija ( Pijaže,1982).

Karakteristike mišljenja dece ovog uzrasta su animizam, koji

predstavlja težnju deteta da shvata stvari kao žive i obdarene

namerama, odnosno da smatra živim predmete koji vrše neku

aktivnost, zatim finalizam, koji se odnosi na to da deca smatraju da u

prirodi ne postoji slučajnost, jer je sve sagrađeno za ljude i decu,

prema unapred utvrđenom planu. Sa animizmom i finalizmom povezan

je i artificijalizam, tj. verovanje da su ljudi sagradili stvari ili da je Bog

konstruisao stvari na isti način na koji to čine ljudi ( Pijaže, 1982).

2 Asimilacija se odnosi na mehanizam menjanja stvari iz okoline tako da odgovaraju nama, dakle

uklapanje spoljašnjih stvari u strukture organizma.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 13 -

Posle sedme godine, tj. sa polaskom u školu, dete bi trebalo da

je u stanju da sarađuje, pošto više ne meša sopstvenu tačku gledišta sa

stanovištima drugih.

Egocentričan govor gotovo potpuno nestaje, a spontani govor deteta

svedoči, samom svojom gramatičkom strukturom, o njegovoj potrebi

da povezuje ideje i da ih logički dokazuje. Osnovna karakteristika

akcija na ovom intelektualnom nivou je da su mnogo složenije, ali još

uvek sasvim konkretne.

Mišljenje deteta se sve više približava stvarnosti. Intuicija

predstavlja najviši oblik ravnoteže do kojeg doseže mišljenje

svojstveno ranom detinjstvu. Na uzrastima posle sedme godine, tu

ulogu preuzimaju operacije3. Operacije na ovom uzrastu se još uvek

oslanjaju na objekte ili njihove zamene, ali su sve više interiorizovane.

One postaju reverzibilne, što znači da dete počinje da shvata da se

akcije mogu odvijati u oba pravca, tj. da mogu biti invertovane,

obrnute. Zatim, počinje da shvata da se nijedna operacija ne odvija

samostalno, već da postoji u okviru nekog celovitog sistema, kome

pripada. Konačno, dete počinje da prihvata kompozabilnost operacija,

što znači da se iz dve operacije iste vrste može formirati treća, koja i

sama pripada toj vrsti4.

Osnovne operacije, kojima dete ovladava su: operacije

klasifikacije, svrstavanje elemenata u skupove prema nekoj osobini,

zatim operacije serijacije - koja je grupisanje objekata prema

uređenim razlikama između njih, obrazovanje pojma broja - dete na

preoperacionom stupnju može da zna da broji, ali to ne znači da ima

pojam broja , kao i sve veće ovladavanje operacijama prostora i

vremena.

Značajna karakteristika razvoja mišljenja kod školske dece je i

razvoj pojmova konzervacije. Konzervacija je razumevanje da se

kvantitativna svojstva predmeta (broj, količina, težina, zapremina itd.)

ne menjaju uprkos promenama u njegovom spoljašnjem izgledu.

Prema Pijažeu pojmovi konzervacije predstavljaju podvrgavanje

percepcije razumu, odnosno shvatanje razlike između onoga kako

pojave izgledaju i onoga što stvarno jesu5. Konzervacija količine

materije se stiče u proseku oko osme godine, konzervacija težine oko

3 Reč je o intelektualnim operacijama, koje shvatamo kao mentalnu delatnost, pretežno saznajne

prirode. U pitanju je prevod spoljnih struktura na unutrašnji plan. Razlikujemo dve grupe

intelektualnih operacija: logičko-matematičke, koje omogućavaju klasifikaciju i serijaciju

objekata i prostorno-vremenske, koje obuhvataju analizu i sintezu objekata. 4 www.mf-foca.com/.../raz.../Stadijum%20konkretnih%20operacija.ppt

5 www.psihologija.edu.rs/literatura/20110324132109.ppt


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 14 -

devete do desete godine i konzervacija zapremine oko jedanaeste do

dvanaeste godine.

Dakle, dete na stadijumu konkretnih operacija podvrgava

percepciju razumu i počinje da pravi razliku između onog kako stvari

izgledaju i onoga što stvarno jesu, ali se još uvek u razumevanju sveta

oslanja na neposredno iskustvo i konkretne objekte. Tek će sa

početkom adolescencije dete biti u mogućnosti da saznajno polje

proširi sa domena realnosti na domen mogućnosti.

Odnos fantazije i mišljenja?

Pod fantazijom uglavnom se podrazumeva neka vrsta

dopunjavanja onog što nam je nejasno, nerazumljivo, tajanstveno ili

ostvarenje nečeg što želimo, a što nam nije dostupno ( Petrović,1964 ).

Fantazija je misaona aktivnost. Pošto ona izvire iz naših potreba i

želja, ona je nerazdvojno vezana i sa našim emocijama. Pomoću

mišljenja i zaključivanja ostvarujemo izvesnu potrebu ili želju,

smanjujemo tenziju i na taj način postižemo osećanje zadovoljstva –

maštalačke tvorevine bi trebalo uvek da budu prijatne.

Dakle, za ostvarenje fantazije neophodna je misaona aktivnost,

odnosno sposobnost zaključivanja, zato se mašta i razlikuje kod malog

deteta i odraslog čoveka, naime, dečja mašta je naivna, jer odgovara

početnom stepenu razvoja mišljenja, dok će se kod odraslih odvijati

misaonim tokom zasnovanim na mnogo većem emocionalnom i

intelektualnom iskustvu ( Petrović,1964 ).

Osnovne razlike između fantazije i mišljenja su u tome što je

mašta okrenuta budućnosti, dok se mišljenje odnosi na sadašnjost i u

tome što je mašta oslobođena krutih granica racionalnog rasuđivanja

(Petrović,1964). Ali nikada, zapravo, ne možemo govoriti o čisto

racionalnom mišljenju bez imalo primese neracionalnog i emotivnog.

Mašta malog deteta velikim delom služi razumevanju i

prilagođavanju „svetu odraslih“, koje dete neće uvek moći da pojmi. U

periodu saznavanja sveta, a onda kada iskustvo deteta i njegove

intelektualne funkcije još uvek nisu u potpunosti razvijene, na svako

„zašto“, osim onoga što dobije od odraslih, dete će dodati i neko

sasvim intimno i sasvim fantastično objašnjenje. Uporedo sa razvojem

i sazrevanjem, rastu i detetova otkrića sveta, koji ga okružuje, a time

raste i njegova sposobnost da se sa njima saživi i da sve više prihvata i

shvata realnost onakvu, kakva jeste ili, bar, što je objektivnije moguće.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 15 -

Ono što je novo pri kraju školskog detinjstva i na početku

adolescencije jeste da se mašta, koja proističe iz simboličke igre

predškolskog deteta ( i ima istu funkciju u organizaciji ličnosti deteta

koju ima i fantazija na početku adolescencije), nužno povezuje s

intelektualnim razvojem u tom periodu, a novina u intelektualnom

razvoju na početku adolescencije je pojava pojmovnog mišljenja. Po

mišljenju Pijažea, reč je o pojavi formalnih operacija. Dakle, razvoj

pojmovnog mišljenja, jačanje JA instanci ličnosti, buran emocionalni

razvoj, preobražava dečju simboličku igru , kao spoljašnje ponašanje,

u složene unutrašnje intelektualne konstrukcije u kojima dominiraju

ikonički elementi, ali koji su osnaženi naraslim intelektualnim

moćima6.

Drugim rečima, razvoj sposobnosti apstraktnog mišljenja u

adolescenciji otvara mogućnost za preobražaj mašte kao simboličke

igre u maštu kao unutrašnju, misaonu aktivnost. Na kraju krajeva,

fantazija u takvom novom razvojnom kontekstu u osnovi je svih

stvaralačkih sposobnosti u adolescenciji, šta više, postoji mogućnost

pravog umetničkog stvaralaštva.

EMOCIONALNI RAZVOJ

„Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume

da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.“

Dušan Radović

Toliko puta sam u životu čula: „Deca ne znaju da lažu“ ili „Njihove

su emocije iskrene“...to je najtačniji opis dečijih emocija. One su

spontane i lako se prepoznaju u dečijem ponašanju, one su kratkotrajne

i učestalije nego kod odraslih, javljaju se impulsivno i neočekivano i

brzo bivaju smenjene drugom emocijom. Dečije emocije su

površinske, ali to nikako ne znači da su površne ili da nisu snažne.

Učenjem i vaspitanjem dete će naučiti da poput odraslih kontroliše

emocije, ali razviće se i svi složeni oblici doživljavanja i ispoljavanja

emocija.

6 Ivan Ivić – predgovor u delu „Dečja mašta i stvaralaštvo“, Lav. S. Vigotski, Beograd 2005.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 16 -

S tim u vezi, neizbežna je priča o urođenosti emocija, nasuprot

učenju istih. Svakako da će se određene emocije, doduše u svom

primitivnom obliku, pojaviti u ponašanju deteta i bez ikakvog učenja,

kao što je to anaklitički strah osmog meseca7. Ali, ono što je rezuiltat

sazrevanja je sve veća sposobnost deteta da opaža svoju okolinu i da

iz egocentrične faze pređe u onu, u kojoj će reagovati na ono što

opaža. Emocije se, dakle, uče. Bilo uslovljavanjem, bilo imitiranjem

odraslih ili, prosto, sticanjem iskustva i sazrevanjem, dete uči da

reaguje na sve veći broj draži, sve složenijim repertoarom emocija.

Redosled i vreme javljanja pojedinih emocija utvrdila je

Katarina Bridžes, posmatrajući veliki broj dece ( Smiljanić i Toličič,

1990). Uočila je da na rođenju postoji samo jedno opšte stanje

uzbuđenosti iz koga se, u prva tri meseca, razvijaju zadovoljstvo i

nezadovoljstvo. Iz nezadovoljstva se između trećeg i šestog meseca

razvijaju gnev, gađenje i strah, a od dvanaestog do osamnaestog

meseca i ljubomora. Iz zadovoljstva se od šestog do dvanaestog

meseca razvija naklonost prema odraslima, a od dvanaestog do

osamnaestog i prema deci. Od osamnaestog do dvadeset četvrtog

meseca razvija se radost.

Gnev se kod male dece javlja u situacijama kada su sputani ili

nevoljno prekinuti u obavljanju neke aktivnosti, zatim u odnosu na

navikavanje na čistoću, hranjenje, oblačenje, neispunjavanje želja.

Nisu retka ispoljavanja gneva u igri sa drugom decom. Reakcije su

fizičke u vidu šutiranja, crvenjenja, vike...da bi sa uzrastom sve više

poprimale verbalni oblik. Često se dešava da izlivima gneva dete

pokušava da privuče pažnju na sebe ili dobije ono što želi. Ova

emocija je jako česta u detinjstvu, češća kod dečaka nego kod

devojčica. Međutim, sa uzrastom, najviše pod uticajem sve veće

socijalizacije i vaspitanja, učestalost se smanjuje.

Strah je primarna emocija, koja svojom adaptivnom funkcijom

štiti organizam od potencijalne opasnosti. Zato nisu svi strahovi kod

dece štetni po njihov razvoj. Neke vrste strahova su korisne, jer dete

mora da nauči da se plaši realnih opasnosti. S tim u vezi, emocija

straha je podložna učenju, putem uslovljavanja, prenošenjem sa drugih

ili je rezultat proživljenog neprijatnog iskustva.

7 Prekid odnosa sa bliskom i odnos sa stranom osobom ispunjava dete strepnjom, opisano kao

anaklitički strah osmog meseca. Prema Nevenki Tadić – „Psihijatrija detinjstva i mladosti“,

Beograd 2000.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 17 -

Treba praviti razliku između strahova koji su normalan

pratilac detetovog odrastanja i sazrevanja, koji se još zovu i razvojni

strahovi i neurotskih strahova koji se vezuju za visoko stresne i

traumatske doživljaje. Razvojni strahovi se vezuju za različite faze

razvoja deteta i najčešće prolaze spontano. Za njih obično nije

potrebna stručna psihološka pomoć, već je dovoljno podrzavajuće

okruženje i emocionalna stabilnost u porodici. Neurotski strahovi se

nekada mogu razviti i iz nemogućnosti prevazilaženja razvojnih

strahova, usled neadekvatne reakcije sredine, a prvenstveno roditelja,

na potrebe deteta i usled smanjenih razvojnih kapaciteta samog deteta,

ali ovom prilikom nisu predmet našeg interesovanja – relevantni su

karakteristični strahovi ranog i srednjeg detinjstva.

Na uzrastu od dve godine karakteristčan je strah od životinja,

najčešće buba, zmija ili pasa. Takođe, ono što roditeljima može

delovati zabrinjavajuće iako je vrlo uobičajeno, jeste strah od velikih

predmeta, bučnih aparata kao što su fen, usisivač itd. Pored toga, deca

se mogu osetiti nesigurno i uplašeno među novim ljudima, u novoj

sredini ili pri naglim promenema u okruženju. Za ovaj period je

karakterističan i strah od vode. Bilo da je u pitanju kupatilo, bazen ili

more, neka deca pokazuju veliku zabrinutost pri pomisli da se nađu u

tolikoj količini vode. Nekada je to povezano sa slivanjem vode u

odvod i strahom deteta da i njega ne povuče vir, a kada je more u

pitanju, često se radi o nepreglednosti i nemogućstvu kokontrole tolike

količine vode.

Oko treće godine može se javiti strah od mraka, koji se ćesto

konkretizuje kroz strah deteta da će se u mraku saplesti i povrediti, da

će čudovište izaći iz ormara ili da će ga ujesti pauk itd. Ovo je preiod u

kome se intenzivno razvija mašta i moć imaginacije, a dete se lako

uživljava u prizore iz crtanih filmova ili priča, često ih pojačava i

doživljava kao vrlo prisutne. Deca u ovom periodu imaju potrebu da

spavaju sa upaljenim svetlom ili otvorenim vratima od sobe, čime bi

roditelji uvek trebalo da im izađu u susret. Vremenom većina dece

počne sama spontano da zatvara vrata svoje sobe i gasi svetlo pred

spavanje, ali insistiranje roditelja može dovesto do pojačavanja i

produbljivanja straha.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 18 -

Oko 5.-6. godine strahovi poprimaju realniji karakter. Dete

postaje svesno realnih opasnosti koje mogu da zadese njega ili njemu

drage osobe, iako su ovi strahovi i dalje preterani i generalizovani.

Tako se deca plaše provalnika, sa tim u vezi nepoznatih, ‘sumnjivih’

ljudi (a često su svi stranci vrlo sumnjivi), prirodnih katastrofa ( gde se

obična grmljavina može protumačiti kao vrlo preteća), razaranja, rata,

razbojništva. Strah od mraka je i dalje prisutan i odnosi se na fantaziju

da se u mraku krije neka zaseda zlih ljudi ili se tu kriju natprirodna

bića (u ovom periodu su to često stvorenja katrakteristična za

mitološko nasleđe sredine: vampiri, demoni, duhovi...)8.

U osnovi, svi dečji strahovi vode poreklo od straha od

nepoznatog, s tim u vezi i straha od odvajanja i od straha od uništenja,

koji su prisutnu u najranijem detinjstvu. Veze između predstave

uništenja i razdvajanja su mnogobrojne, ali ove veze potiču iz

doživljaja bespomoćnosti, u kome su osećanja razdvajanja i krhkosti

bića pomešana. Strahovanje da će nas napustiti ono koje volimo, jedna

je od glavnih tema straha od odvajanja. To strahovanje deteta

nesumnjivo tačno odgovara opasnosti gubljenja ljubavi svojih bližnjih,

koju ono može doživeti kao posledicu toga, što je uradilo nešto

nedozvoljeno. Strah od mraka dobar je primer uske povezanosti

predstave razdvajanja i uništenja ( protivljenje kada treba da idu na

spavanje, tokom druge godine), mada se kod starije dece može ispoljiti

jednostavno kao nesigurnost, kao strah od nečeg nepoznatog (

Zlotovac, 1982 ).

* * *

Na školskom uzrastu deca postaju sve više svesna realnih

procesa i događaja u svome okruženju. Strahovi postaju sve više

usmereni na moguću realnu ugroženost, a najdramatičniji doživljaj koji

će dete u ovom periodu iskusiti je shvatanje smrti. Strah od smrti se

može uočiti kod neke dece još oko 5. godine, ali on često postaje

dominantan tek na ranom školskom uzrastu. Ideja o smrti sada

konačno prestaje da bude fantazija o večitom snu, ili o tome da je neko

naprosto otišao i da se neće vratiti.

8 http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/strahovi_kod_dece


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 19 -

Gubitak kućnog ljubimca često je prvi direktan kontakt deteta

sa smrću. Često je to i smrt nekog od starijih članova porodice

(babe,dede...). Dete će tada imati potrebu da sazna šta se to zapravo

desilo i to će vas i pitati. Sledeće što će želeti da zna je da li ćete i vi

umreti, a zatim i da li to isto i njega čeka. Ovo je izuzetno osetljiva

tema i treba joj pristupiti sa dosta takta, ali potpuno iskreno.

Zbunjujući, okolišni i izbegavajući odgovori samo će produbiti

uznemirenost. Dete već i samo naslućuje šta se tu dogodilo, kao i da je

događaj značajan, a izbegavanje će ga samo uveriti da je situacija

toliko strašna i nepodnošljiva da o njoj ne može ni da se govori. To

može posledično dovesti do pojačavanja straha od smrti koji je neretko

praćen noćnim morama, a nekada i pasiviziranjem i povlačenjem

deteta.

Često se u ovom periodu pojavljuje i strah od škole ili školska

fobija. Ovo zapravo nije razvojni već neurotski strah, ali se veoma lako

javlja i prisutan je kod mnoge dece makar i u blažem obliku i makar i

na kraće vreme. Ovaj strah ima veze sa uklapanjem u novu socijalnu

sredinu i uživljavanjem u nove uloge. Deca se susreću sa novim

zahtevima, od njih se očekuje samostalnost u radu, njihov trud se

vrednuje, postoji stalni zahtev za dokazivanjem svojih sposobnosti,

kako pred učiteljima, tako i pred drugom decom. Često se, već u

najranijem školskom uzrastu, javljaju problemi pripadnosti vršnjačkoj

grupi, problemi odbacivanja, dominacije neke dece nad drugima, kao i

problemi vršnjačkog nasilja.

Nekada se deca izgovaraju različitim telesnim simptomima,

glavoboljom, boloviima u stomaku, osećanjem malaksalosti itd. Te

tegobe mogu biti stvarne ali je njihov pravi cilj da se eskivira odlazak

u školu i ponovno suočavanje sa školskim stresom. Ovo se pretežno

javlja kod prezaštičene i emocionalno nezrele dece, ali se u blažem

obliku, kao strepnja, trema i nesigurnost, može javiti kod sve dece.

Podrška i stalno bodrenje od strane roditelja nekada ima odlučujuću

ulogu u tome da li će dete razviti neurotski strah ili će konačno uspeti

da nađe svoje mesto u školskom i vršnjačkom sistemu.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 20 -

Dete je sada češće samo, više je upućeno na brigu o sebi, pa se,

usled toga, javljaju različiti strahovi vezani za preuzimanje

odgovornosti. Ono sada shvata da može da padne i da se povredi, a da

to niko ne vidi, da mora da pazi kome otvara vrata, ako ostaje samo

kod kuće, da će morati samo da se brani ako upadne u tuču sa

vršnjacima itd. Dakle, detetu postaje jasno da mora da počne da brine

samo o sebi, pa često postaje ekstremno oprezno i kloni se svih

rizičnih situacija. Strah se gubi kada dete ovlada terenom u kome se

kreće, upozna svoju socijalnu sredinu i bolje spozna svoje mogućnosti

i ograničenja.

Bez obzira na to da li nam strah koji dete oseća deluje

racionalan ili iracionalan, prenaglašen ili potpuno besmislen, on je za

dete uvek realan. Takođe, ukoliko ne dozvolimo detetu da oseti strah,

onemogućićemo ga da razvije sposobnost da se štiti, da prepoznaje

opsasnosti i da razume svet9.

Ljubomora je veoma česta emocija u detinjstvu, naročito u

odnosu sa braćom i sestrama. Dete žudi za pažnjom i ljubavlju odraslih

( roditelja i nastavnika najviše), pa, neretko, ulazi u sukobe s drugom

decom. Ljubomora se, u principu, javlja kada je dete dostiglo dovoljan

stepen zrelosti da oseti ljubav i privrženost prema okolini u kojoj

odrasta i kada za tu ljubav mora da se „bori“. Zato je jedna od

najčešćih situacija, koja izaziva ljubomoru, rađanje drugog deteta, jer

odnosi veliki deo majčine pažnje.

Ljubomora se može dvojako ispoljiti – otvoreno ili prikriveno.

Otvorenu reakciju predstavlja neposredan napad na drugo dete, bilo

fizički, bilo verbalni, dok je prikrivena reakcija posredi onda, kada

dete počinje da se ponaša na neuobičajen i nepoželjan način - dete

može početi da mokri u postelju, iako je to davno prestalo da čini, da

sisa prst, da muca ili da se plaši, a neki put odbija da jede ili ispoljava

simptome nekog oboljenja ( Smiljanić i Toličič, 1990).

Pred kraj predškolskog i u školskom periodu dete ispoljava

ljubomoru i prema vršnjacima, npr. kada su postigli više od njega ili

imaju nešto što ono nema, zbog naklonosti nastavnika itd. Istraživanja

pokazuju da je češća kod devojčica.

9 http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/strahovi_kod_dece.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 21 -

Radost i smeh je veoma lako proizvesti kod dece. Reakcije su

česte i veoma je, zapravo, neobično videti dete kome je teško izmamiti

osmeh. Malu decu raduje nova igračka, prijatna iznenađenja, igre ili u

školi dobar uspeh, neko dostignuće, stvaralaštvo. Isto tako, dete je

tužno kada mu se igračka pokvarila, kada nema drage osobe ili se

draga osoba ljuti, kada gubi u igri, kada dobije lošu ocenu, zbog

„nesrećne ljubavi“.

* * *

Sa početkom školovanja napreduje diferencijacija osećanja, a to

znači da u njemu raste diferencijacija između estetskog i socijalnog

osećanja. Osećanja su još uvek prilično nestalna, brzo se menjaju,

mada manje nego u predškolskom dobu. Škola počinje da zapošljava

dete na jedan nov način, sve više dolazi do izražaja saznajna aktivnost

i to polagano umanjuje detetovu osećajnost. Može se primetiti da su

osećanja nešto više kontrolisana. Dete nije više tako plašljivo, a i ako

se plaši, to ne voli da iskaže. Takođe se manje ljuti i ljutnju više ne

pokazuje onako direktno i njegov gnev nije više tako egocentričan.

Ljuti se sve više zbog socijalnih uzroka.

Što se tiče osećajnog tona, u to doba preovlađuje veselo,

optimistično raspoloženje, tako da neki autori govore o nekoj vrsti

manične crte tog doba ( Žlebnik, 1972 ).

Poreklo osećanja krivice

Strah od razdvajanja i strah od uništenja i smrti imaju izvesnu

biološku osnovu. Krivica je, međutim, potpuno ljudska tvorevina, jer

od samog početka njenog nastanka učestvuje celokupna organizacija

društvenog života. Za razliku od razvojnih strahova, koji prate

odrastanje deteta i usko su povezani sa njegovim simboličnim svetom,

proučavajući razvoj osećanja krivice, nalazimo čitav splet detetovih

strepnji, strahovanja i nemira društvenog reda. Strah od gubitka ljubavi

i pažnje voljenih, sramota i stid zbog počinjene greške, stah od greške,

strah od neuspeha, griža savesti, sve su to osećanja koja nalazimo u

razvoju deteta i koja utiču koliko na njegovu društvenu integraciju,

toliko i na lično osamostaljivanje. Takođe, detetu sve jasnije postaje da

ono zauzima jedno određeno mesto u sklopu svih društvenih odnosa,

koji ga okružuju. Zabrane i neodobravanja imaju najveću ulogu u

razlikovanju sebe od drugih.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 22 -

U osećanju krivice razaznajemo više sastavnih delova – ono

pretpostavlja postojanje želje da se naškodi, praćeno izvršenjem ili ne,

koja, međutim, nailazi na unutrašnju prepreku, koja odgovara osudi

drugih članova ili grupe. I za osećanje krivice i za grižu savesti

potrebna je, kao poseban uslov, emocionalna vezanost za vaspitača.

Kako se izgrađuje poslušnost? Na početku druge godine dete se

suočava sa prvim zabranama, kojima se najčešće potčinjava, ali

ponekad i reaguje na način, koji odrasli shvataju kao neposlušnost.

Deci od dve godine je teško da poštuju zabranu u odsustvu osobe, koja

je tu zabranu izrekla. Pa, ipak, uprkos nepoštovanju, zabrana ostavlja

izvesne tragove. Dete ispoljava ponašanje, koje ukazuje na

razumevanje da je počinjena greška, ali se ono budi tek u prisustvu

osobe, koja predstavlja autoritet. U kasnijem razvoju dečje ličnosti,

prestup počinje da izaziva neprijatnost i u odsusutvu osobe, koja izriče

zabranu, a prema kojoj će dete osećati krivicu. Osećanje krivice

počinje da se javlja i u vezi sa osećanjima i namerama, dakle, i bez

izvršenja dela. Dete u samom sebi nalazi one, koji bi mu zamerili, u

samom sebi nalazi strah da ne izgubi ljubav ili poštovanje drugih.

U toku treće godine, dete nastoji i da se potvrdi, da pokaže

svoje sposobnosti, da dobije što više pohvala od drugih. Ono, takođe, u

to vreme stiče osetljivost na sud drugih, koji može biti nepovoljan.

Pokazuje povećanu osetljivost na tuđa prebacivanja i strah od

neodobravanja, koja sad dovodi u vezu sa svojom ličnošću. Kada je

uhvaćeno na delu i izloženo prekoru, osetiće se veoma poniženo. Dete

time šalje direktnu poruku da je počelo da traži poštovanje od strane

drugih. S tim u vezi, dete uzrasta od četiri – pet godina, počinje da

razvija stidljivost, koja se lako razvija iz osetljivosti na tuđe mišljenje.

Osećanje da je pogrešno postupilo, razvija se, dakle, kod deteta

počevši od treće godine. Griža savesti, u pravom smislu, nalazi se

jedan korak dalje u razvoju svesti. To su sastavni delovi onoga što

kasnije nazivamo osećanjem krivice, kada odrasli počinju da se brišu,

da bi ulogu sudije preuzelo samo dete i kada se smanji nesklad između

stvarnog ponašanja deteta i suda o nekoj vrednosti, možemo reći da se

kod deteta počela razvijati savest, u onom obliku, u kom je srećemo

kod odraslih ljudi.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 23 -

SOCIJALNI RAZVOJ

„Imati prijatelje, to znači pristati na to

da ima lepših, pametnijih i boljih od nas.

Ko to ne može da prihvati, nema

prijatelja. Što je dalje od drugih ljudi sve lepše

misli o sebi.“

Dušan Radović

Normalan tok socijalnog razvoja ide od egocentričnosti ka

društvenosti ( Smiljanić, Toličič, 1990 ). Iz stanja primarnog

narcizma10

, u kome se dete s rođenjem nalazi (kada nije

zainteresovano za svet oko sebe), preko socijalnog osmeha11

i straha

osmog meseca12

, dete postaje deo mreže socijalnih odnosa, najpre sa

majkom, a kasnije i sa ostalim članovima uže i šire društvene sredine,

koja će postati osnova normalnog razvoja i to ne samo u detinjstvu,

već kroz ceo život, jer čovek je u osnovi društveno biće.

Još na najranijem uzrastu dete oseća porebu da se druži sa

drugom decom, ali ono upoznaje i stupa u kontakte i sa sve većim

brojem odraslih. Počeci prave detetove socijalnosti ogledaju se u

suparništvu i takmičenju u privlačenju pažnje odraslih oko druge

godine. U tom periodu dete jasno počinje sve više da se interesuje za

drugu decu i odrasle, koji nisu isključivo članovi porodice. Takođe,

počeci socijalizacije ogledaju se i u razvijanju sposobnosti za pravo

10

U toj fazi novorođenče ne razlikuje JA od NE-JA. Dete raspolaže samo svojim potrebama, a

spoljašnje draži su opažene samo onda kada prelaze prag njegove zaštitne brane i brane mirovanja.

Prema Nevenki Tadić – „Psihijatrija detinjstva i mladosti“, Beograd 2000.

11

Krajem trećeg meseca beba pažljivo prati ljudsko lice pri kretanju i smeši mu se. To je

preduslov kasnijih društvenih odnosa. R. Spitz koristi izraz „tačka organizator“, jer smatra da je

pojava prvog osmeha, trenutak izlaženja iz odnosa sa sobom u odnos sa drugima, prelomna tačka u

organizovanju budućeg razvoja. Prema Nevenki Tadić – „Psihijatrija detinjstva i mladosti“,

Beograd 2000.

12

Videti ranije „anaklitički strah osmog meseca“ . Pojava anaklitičkog straha je dokaz da majka

postaje posebna osoba, jedna i jedina u tom razdoblju, koja ima svoju posebnu funkciju i ne može

biti pomešana sa drugim osobama. Majka postaje „psihička majka“, koja ispunjava dete radošću i

onda kada ono nema bioloških potreba.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 24 -

saosećanje, za uživljavanje u tuđe radosti, neprijatnosti, u tuđe

doživljaje.

Na predškolsku decu snažan uticaj vrši socijalna grupa, naročito

pred kraj tog perioda. U grupi dete nauči socijalno ponašanje, onako

kao što ga nikada ne bi naučilo isključivo u društvu s odraslima. Deca

počinju da bivaju svasna svojih i tuđih mišljenja, kritikuju jedan

drugog i rado se prse jedan pred drugim. Ali, osim odnosa saradnje,

decu ovog doba karakterišu i česte međusobne svađe, jer, još uvek,

nisu dovoljno zrela za pravu saradnju. Kod dečaka su češće svađe,

nego kod devojčica i oni više koriste fizičku snagu, dok se devojčice

više služe rečima. S godinama, svadljivost biva sve manja.

Međutim, dečje grupe u predškolsko doba još uvek nisu

naročito stalne. Decu povezuje, obično, neka zajednička aktivnost,

posle čega se grupe brzo raspadaju. Dete je u socijalnom pogledu, još

uvek najjače vezano za porodicu. Što se dete više približava školskom

dobu, to je manje slučajno njegovo druženje. Međutim, čim je dečja

grupa stvorena, počinju u njoj da se razvijaju međusobni interesi.

Naročito je važno pitanje vođstva u grupi. Među predškolskom decom

vođa je obično dete, koje je rastom veće od ostalih, ali koje nadmašuje

drugu decu i po inteligenciji. Pol još uvek ne igra nikakvu ulogu.

Naročito pitanje predstavlja u grupi popularnost i

nepopularnost. Dok se popularno dete dobro slaže s grupom,

nepopularno dete se oseća odbačeno. Za popularnost deteta važne su

njegove pozitivne osobine ličnosti i njegovi prijateljski odnosi.

Omiljeno dete je energično i aktivno. Inhibirano dete grupa jedva da

primećuje. Deca koja se dobro prilagođavaju, koja su društvena,

nenametljiva, druželjubiva, ljubazna imaju mnogo prijatelja. A,

omiljena deca su i snažna, sažaljiva, zadovoljna i vedra. Određen uticaj

vrši i lepa spoljašnjost i to kod devojčica više nego kod dečaka. U

predškolsko doba su devojčice uglavnom popularnije od dečaka (

Žlebnik, 1972).

Može se desiti da dete koje nije omiljeno u grupi, samo sebi

stvori imaginarnog druga13

. Imaginarni prijatelj u igri obično

zamenjuje realne prijatelje, ali ne samo kod dece koja nisu omiljena u

društvu, već i kod one koja se osećaju odbačenom u porodici, pa svoje

emocionalne potrebe zadovoljavaju u društvu sa ovakvim drugom. Ne

13

Videti više u odeljku o imaginarnom prijatelju


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 25 -

samo usamljena, nego i talentovana deca ponekad teže za imaginarnim

prijateljima, pošto su njihove potrebe veće od onih koje mogu

zadovoljiti manje talentovani drugari u igri. često pribegavaju i jedinci

ili, pak, braća i sestre kod kojih postoji velika razlika u godinama.

U predškolskom periodu, na sastav grupe pol nema veliki

uticaj. Tek sa polaskom u školu počinje netrpeljivost između devojčica

i dečaka, pa se grupe obično dele na dve antagonističke.

Polazak u školu je veoma važan period u socijalizaciji dece.

Dete stiče nova poznanstva, dobija zrelije društvene obaveze i sve se

više osamostaljuje od roditelja. Osim porodice, sada značajnu ulogu

zauzima učitelj, koji kod dece uživa ugled, poštovanje i autoritet.

Najomiljeniji je učitelj koji ume da sarađuje s decom, koji je

prijateljski naklonjen, koji pošteno postupa i ume da zabavi decu. Jako

važna je i njegova vaspitna uloga.

Dete najpre nije u stanju da u školi sastavi pravi kolektiv, nego

više pojedinačne manje zajednice. Ali, kod dece od osam – devet

godina nailazimo na trajnije grupe, interesi postaju stalniji i dublje

ukorenjeni. U njima se deca uče drugarstvu, solidarnosti, žrtvovanju za

druga, samokontroli, poštovanju interesa grupe, vernosti. S obzirom na

to, da je dete ovog uzrasta sve „intelektualnije“, time se usložnjavaju i

motivi druženja, koji više nisu samo zajedničke igre. Pitanja vođstva,

popularnosti i rivalstva sada bivaju zaokružena.

Interpersonalni odnosi sada sežu dalje od spoljašnjeg izgleda i

počinju se sve više uzimati u obzir neke osobine ličnosti. Vođa, na

primer, sada nije samo neko ko je inteligentniji i snažniji, već neko ko

se ističe u postignućima u školi, školskim takmičenjima, sportu, ko

ima takve crte ličnosti, kao što su: pouzdanost, društvenost,

odgovornost, dobrodušnost, plemenitost, nepristrasnost i dobro

socijalno i samoprilagođavanje ( Herlok, 1956).

I po pitanju popularnosti ili omiljenosti, na prvom mestu se

nalaze deca, koja se ističu u sportskim veštinama, školskom uspehu,

pozitivnim osobinama ličnosti. „Usamljenici“ ili neomiljena deca su

ona, koja se izdvajaju iz grupe i ne prilagođavaju se njenim potrebama

i ciljevima. To su deca, koja su socijalno teže prihvatljiva, koja su

buntovna, sirova, sklona tuči, koja pokušavaju vikom i silom privući


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 26 -

socijalnu pažnju. Usamljena deca i dalje mogu utehu pronaći u društvu

imaginarnog prijatelja, samo sada krišom.

U ovom periodu pojavljuju se i određeni kriterijumi za izbor

drugova. To su sada drugari istog pola, sličnog socio-ekonomskog

statusa, približno istog uzrasta, duhovno, ali i prostorno bliski. Od

velikog značaja za uspostavljanje drugarskih odnosa je pozitivan uticaj

učitelja u školi i roditelja kod kuće.

Dete i porodica

Porodica je ta koja prva formira obrasce socijalnog ponašanja,

koje će dete kasnije preneti na sve svoje odnose. Zato je od osnovnog

značaja način na koji porodica prihvata dete, odnosno to da li je dete u

porodici željeno i voljeno ili nije.

U prvim godinama života od najvećeg značaja je detetova

emocionalna privrženost majci. Dete koje nema dovoljno majčine

ljubavi može postati impulsivno i neprijateljski raspoloženo i

agresivno prema okolini. Nekada preterana majčina i očeva ljubav

prema detetu može biti znak da njome roditelji žele da nadomeste

nepoželjnost deteta. U svakom slučaju, za socijalni razvoj deteta su u

porodici najvažniji međulični odnosi između roditelja i dece (

Žlebnik,1972) .

Razvoju ličnosti deteta i zdrave socijalnosti doprinose svakako

oni roditelji, koji dete prihvataju sa mudrom smirenom ljubavlju, koji

su prema njemu topli, nežni, osetljivi za njegove porebe, koji ga

posmatraju i zabavljaju se s njim, koji s odobravanjem i priznavanjem

prate razvoj detetovih pozitivnih socijalnih odnosa, poštuju njegove

osobenosti, njegov tempo rasta i razvoja, koji su strpljivi i uviđaju da

su za razvoj potrebni sazrevanje i učenje ( Žlebnik,1972).

Dete koje se razvija kod takvih roditelja je kao odrastao čovek

sigurno mnogo sposobnije za prijateljstvo, ljubaznost, za saradnju i

ljubav prema drugima, nego dete koje je odbacivano od roditelja.

Takvo dete se, takođe, razvija sa više osećaja slobode, usuđuje se da

uradi više, u svemu je odvažnije, prema drugim ljudima je otvoreno i

ima više samopouzdanja ( Žlebnik,1972) .


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 27 -

Roditelji koji, međutim, ne vole svoje dete i odbacuju ga, vide

samo njegove greške, stalno ga kritikuju, plaše, strogo kažnjavaju, a ne

posvećuju mu nikakvu pažnju, nemaju razumevanja za njegovu igru i

za njegove potrebe. Deca takvih roditelja su često apatična, ozlojeđena

i u svemu izražavaju neku vrstu napuštenosti (Žlebnik,1972) .

Ni oni roditelji, koji suviše brinu za svoje dete, ne postupaju

ispravno, jer mu ne daju mogućnost da se samo razvije. Dete tada

postaje razdražljivo, nervozno, zabrinuto i sklono infantilnim

reakcijama. Takva deca nemaju poverenje u sebe i plaše se

odgovornosti – traže pomoć i onda kada im nije zaista potrebna. Ona

su u priličnoj meri sugestibilna, nesamostalna i teže se socijalno

prilagođavaju (Žlebnik,1972).

Značajno za odnose između roditelja i dece je i kako deca

doživljavaju svoje roditelje. Deca stvaraju sud o roditeljima, u prvom

redu, na osnovu njihovog zalaganja i energije koju ulažu i na osnovu

toga kako zadovoljavaju njihove potrebe. Naročito teško podnose

neslaganje između roditelja, grdnju, ružne reči. Obično su majke

omiljenije, dok je dete malo, jer su s decom intimnije povezane i bolje

ga razumeju. Ali, naravno da i otac igra značajnu ulogu u razvoju

deteta, naročito u zavisnosti od stepena njegove vaspitne

angažovanosti. U svakom slučaju, od ogromne je važnosti kakvi ljudi

postaju roditelji i sa kakvim motivima ulaze u brak i podižu porodicu.

Jasno je da pozitivnu atmosferu stvaraju roditelji, koje spaja istinska

ljubav i koji aktivno prate razvoj deteta.

Ali, na razvoj deteta ne utiču samo roditelji, već i odnosi koje

dete razvija prema drugom detetu ili drugoj deci u porodici. Starije

dete treba pripremiti za rođenje novog deteta, da bi se osećaj

zapostavljenosti i razne manifestacije ljubomore kontrolisali, koliko je

to moguće.

Najstarije dete doživljava veća strahovanja roditelja u pogledu

podizanja i nege, od kasnije rođene dece. Pored preterane zaštite od

strane roditelja, prvorođeno dete je žrtva relativnog neiskustva

njegovih roditelja, uz to se od njega kasnije očekuje da preuzme

odgovornosti o staranju o mlađoj deci u porodici, a uz to mu je teško

da se prilagodi činjenici da više nije jedino dete u porodici.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 28 -

Ono doživljava prilično tesne veze sa majkom u početku, da bi te veze

izgubile u intenzitetu, pošto se pojavi drugo dete. Najstarije dete je

više zavisno, lakše uzbudljivo, osetljivije i manje je sklono

ispoljavanju privrženosti, nego kasnije rođena braća i sestre. Često su

više sklona svađi i ljutnji (Herlok,1956)

Drugorođena deca oslobođena su znatnog dela strepnje i

emocionalne tenzije, koju su roditelji doživljavali kada se rodilo prvo

dete. Kao rezultat toga drugorođeno dete manje je zavisno, od

prvorođenog ( Herlok, 1956).

Ali, od nesumnjivog je značaja za pravilno razvijanje dece i za

njihovo međusobno slaganje i uvažavanje, ravnopravan odnos roditelja

prema svoj deci u porodici. S rođenjem novog deteta, veliki deo

majčine pažnje i brige biće zauzet, ali to nije opravdanje u slučaju da

se potpuno zanemari starije dete. Takođe, ni preveliko uživanje

određenih povlastica starijeg deteta u odnosu na mlađe, nije

preporučljivo. To može poremetiti i ravnotežu između dece i roditelja,

ali i ravnotežu između same dece.

Rane studije o jedincima isticale su inferiornost jedinaca u

poređenju sa decom koja imaju braću ili sestre. Novije studije,

međutim, potpuno menjaju sliku o jedincima. Utvrđeno je da deca,

koja su jedinci, sa polaskom u školu, uspevaju dobro da se prilagode.

Ona su agresivnija, samopouzdanija, velikodušnija i pozitivnija u

svojim socijalnim interesovanjima, više nezavisna i bolje reaguju nego

deca sa braćom i sestrama ( Herlok, 1956). Čak su deca sa braćom i

sestrama više sklona razmaženosti nego jedinci.

Jedinče, doduše, razvija tip ličnosti, koji se izrazito razlikuje od

onog kod dece sa braćom i sestrama. Ono može da bude žrtva suviše

brižljivih roditelja, ali je zato pošteđeno štete, koju pričinjava rivalstvo

ličnosti sa braćom i sestrama. U detinjstvu jedinče ispoljava

nestabilnost u pogledu raspoloženja, lako se uzbuđuje, a pažnja mu je

sklona nestalnosti. Ono, takođe, ispoljava više neurotičnih crta od

nejedinaca. Često zauzimaju položaj vođstva među vršnjacima, zbog

sklonosti da dominiraju ( Herlok,1956).

Sve u svemu, deca koja su dobro socijalno prilagođena, koja su

slobodna i srećna, dolaze iz porodice u kojoj vlada atmosfera mira i

saradnje, discipline, doslednosti, ali i humora. Roditelji takve dece nisu

preterano brižni, decu ne odvlače od normalnih životnih zahteva i

odgovornosti, a tu ostaje i dovoljno ljubavi, koju mogu da dete.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 29 -

Odnos prema deci suprotnog pola i različitog uzrasta nije suštinski

drugačiji, a i odnosi između njih samih u celini su dobri.

Veličina porodice

Porodica se sastoji iz komleksa interakcijskih sistema, koji

sačinjavaju različiti članovi porodice, od kojih svaki ima uticaj na

razvoj ličnosti i ponašanje svakog drugog člana porodice (Herlok,

1956). Ukoliko je porodica veća, utoliko je veći broj interakcijskih

sistema. Svaki odnos ili interakcijski sistem ima svoj jedinstveni

emocionalni kvalitet, koji utiče na članove porodice u tom sistemu (

Henry and Warson, prema Herlok, 1956).

Pored članova same porodice, postoje mnoge porodice, čiji

članovi, u vidu rođaka, stanara ili posluge, postaju članovi šire

porodične grupe. I ovi članovi imaju uticaj na ponašanje svakog

pojedinca u grupi ( Bossard, prema Herlok,1956). Kakvu ulogu svaki

pojedinac ima i kakav je njegov uticaj, ne određuje samo bliskost

srodstva, već i potrebe deteta i zadovoljstvo, koje stiče od svakog

takvog pojedinca ( Bossard, prema Herlok, 1956).

Mala porodica se karakteriše planiranjem u pogledu veličine

razmaka među decom i metodama vaspitanja; roditeljstvo je više

intenzivno, nego ekstenzivno; aktivnosti i uloge svakog člana su

individualizovane; postoji demokratska organizacija i saradnja između

roditelja i deteta; postoji pritisak na dete da ne izneveri očekivanja

roditelja; porodica je pod stresom postignuća i napredovanja (Herlok,

1956). Svakako da mala porodica vrši određeni efekat na razvoj deteta.

Neki od tih efekata su ekonomske i socijalne povlastice, veća pažnja

roditelja, rana socijalna iskustva u kojima je dete u centru pažnje, ali i

teže proživljavanje kriza u porodici, zato što manji broj članova

učestvuje u njima ( Bossard, prema Herlok 1956).

Pored toga, dete iz male porodice često ima slab uspeh u školi

zbog češćih emocionalnih poremećaja. Mada ekonomski status male

porodice može da bude viši, nego kod velike porodice, ipak se tu

javljaju češće razvodi roditelja, što svakako može da ostavi trag na

razvoj i prilagođavanje deteta ( Ellis and Beechley, prema Herlok,

1956).


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 30 -

Velika porodica se razlikuje od male gotovo u svakom

pogledu i to utiče na razvoj svakog deteta unutar strukture porodice,

stvarajući jedan potpuno različit tip pojedinca. Velike porodice mogu

da budu planirane ili ne. Kada postoji veliki broj dece, onda ima vrlo

malo mogućnosti za preterano zaklanjanje nekog deteta. Disciplinu

često održavaju starija braća i sestre, što može da utiče na to da deca

žive relativno nezavisno od odraslih i to im pomaže da kod sebe

razviju samostalnost i zrelo ponašanje (Herlok, 1956).

Zbog toga što se način života u velikoj porodici razlikuje od

života u maloj, on različito utiče na dete. Život u velikoj porodici

primorava dete da se prilagođava različitim nezgodama stvarnog sveta.

U velikoj porodici se uvek nešto dešava, pa dete mora da nauči da se

prilagođava nekoj promenjenoj ulozi, novom statusu i novim

odgovornostima (Herlok, 1956). S obzirom da porodica često živi

skučeno, to moraju svi članovi da sarađuju, moraju da nauče da se

organizuju i potčinjavaju autoritetu. Dok se time unapređuje saradnja,

razvija se više autoritativni, nego demokratski način života ( Bossard,

prema Herlok,1956).

Deca iz velikih porodica češće imaju slabiji uspeh u školi, zato

što su manje inteligentna od dece iz manjih porodica. Ali, ona su ređe

emocionalno problematična i time se kod njih ređe javljaju razne

forme problemskog ponašanja, kao kod dece iz malih porodica ( Ellis

and Beechley, prema Herlok, 1956).

Velika porodica stvara kod svakog člana osećanje sigurnosti.

Ova sigurnost je više emocionalna, nego ekonomska i potiče odatle što

je svaki član svestan pomoći i podrške ostalih članova. Drugim rečima,

ta emocionalna sigurnost odnosi se na sledeće: postoji uvek neko kome

se dete može obratiti, ako mu užurbani ili indiferentni roditelji ne

poklanjaju dovoljno pažnje; veća je mogućnost za bolje učenje od

braće i sestara, nego od roditelja; manje prilike za ljubomoru i manje

prilika za preteranu zavisnost ( Bossard and Boll, prema Herlok,

1956).

Dok je porodična klima često povoljnija u velikoj porodici,

odnosi u porodici imaju tendenciju da se poboljšavaju što se više

smanjuje veličina porodice. Objašnjenje koje se daje za takvu

činjenicu je da roditelji u maloj porodici mogu da posvete veću pažnju

svakom detetu, zatim, deca se u velikoj porodici međusobno takmiče

za razne materijalne predmete, što može dovesti do toga da se dete

oseti napušteno i povređeno. Konačno, male porodice su češće

planirane, nego velike, te je svako dete u prvom slučaju više

dobrodošlo ( Nye, prema Herlok,1956).


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 31 -

IMAGINACIJA I KREATIVNO

IZRAŽAVANJE KOD DECE

U svakidašnjoj upotrebi maštom ili fantazijom naziva se sve što

je nerealno, što ne odgovara stvarnosti. Takvo nam se određenje čini

prilično bliskim i jasnim, ali se neizostavno nameće pitanje da li je to

dovoljno precizno određenje dečije mašte i fantazije? Da bismo

razumeli svu šarolikost i bogatstvo dečje mašte, moramo se zapitati i o

njenom nastajanju i prvom pojavljivanju u svesti deteta. Te ideje

nalazimo u učenju Melanije Klajn o nesvesnim fantazmima, za koje

ona smatra da postoje još od početka mentalne aktivnosti, u prvim

nedeljama života.

Pod fantazmom M.Klajn podrazumeva mentalnu predstavu

instiktivnih težnji, porekla iz oralne, analne i uretralne faze razvoja

deteta, koja služi da predstavi potrebu deteta i usmerena je prvobitno

na telo majke ( Tadić, 2000 ). Drugim rečima, u prvim mesecima

života detetove potrebe ( potrebe za hranom, dodirom, toplotom itd.)

usmerene su, pre svega, na majčine grudi, koje mogu zadovoljavati te

potrebe ili ih frustrirati. Time su i dečije prve fantazmatske aktivnosti

usmerene na majčine grudi, koje dete doživljava kao „dobre“ ili „loše“

u zavisnosti od toga da li je njegova potreba zadovoljena ili ne. Ta

iskustva gratifikacije ili frustracije ne mogu još biti doživljena kao

spoljašnji događaji, već su obuhvaćena u imaginarnoj formi u, još

nediferenciranom, detetovom doživljaju ( Smirnof, 1970). Dete

halucinira i fantazira zadovoljenje potrebe, fantazirajući o grudima

majke, kao prvim objektima zadovoljenja te ili tih potreba.

Sa usložnjavanjem dečjih potreba i razvojem mentalnih

sposobnosti, obogaćuje se i usložnjava i sadržaj fantazmatskih

aktivnosti deteta. Dete počinje da fantazira i mašta i o zadovoljenju

potreba koje nisu isključivo biološke prirode. Takođe, mašta deteta se

kroz razvoj obogaćuje sadržajima koji nisu isključivo i samo vezani za

potrebe, bar ne na svesnom planu. Mašta i fantazija postaju osnov

svake stvaralačke delatnosti.

Stvaralaštvom nazivamo svaki čovekov rad, koji stvara nešto

novo, bez obzira da li je to novo stvoreno delovanjem spoljašnjeg

sveta ili izvesnim stanjem uma ili osećanja, koja postoje samo u

čoveku ( Vigotski, 2005).


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 32 -

Mašta je jako važna u odrastanju dece. Dete velikim delom živi

u svom svetu mašte i u svemu tome jako uživa. Najintenzivniji razvoj

mašte je između druge i četvrte godine. Ta sposobnost zamišljanja

omogućava detetu da se slobodnije izražava u igri, da pomera

prostorne i vremenske granice, da se oslobađa pritiska spoljašnje

sredine. U mašti se reflektuje osećajni život deteta - sve njegove želje,

ispunjene i neispunjene, strahovanja, nadanja, kroz maštu se dete može

osloboditi neke nemile situacije.

Dete u svom svetu mašte živi kao u realnosti, zato se u njoj

ogleda i detetova slabost kritičkog mišljenja. Međutim , s obzirom na

to da je detetovo shvatanje sveta još uvek u procesu razvoja, mašta mu

pomaže oko mnogih nejasnoća i problematičnosti.

Mašta je neizostavno važna u razvoju igre, koja prati normalan

razvoj deteta i naročito je važna u procesu socijalizacije dece.

Imaginacija omogućava detetu da se u igri prepušta aktivnostima, koje

namaju neposrednu realnu osnovu i samim tim, sadrže neku vrstu

halucinatornosti. U predškolskom uzrastu, u mašti deteta sve više

dolazi do izražaja njen stvaralački potencijal, što se naročito vidi u

igrama u kojima dete pomoću različitih materijala stvara nešto novo.

Stvaralačka mašta se razvija zajedno sa godinama i umnim razvojem.

Vrlo karakteristična manifestacija dečije mašte u ovo doba je

sposobnost deteta da izmišlja priče. To potiče delimično od toga što

dete čuje puno bajki i priča, ali i odatle što se proširuje njegov svet

predstava. U tom izmišljanju priča dete se zapravo igra.

Međutim , dečija imaginacija u predškolsko doba ne raspolaže

čvrstom i trajnom usmerenošću ka cilju. Fantazija deteta se lako

premešta sa jednog sadržaja na drugi. Što je dete starije, to veću

važnost dobija težnja za stalnošću u fantaziji.

Razvoj fantazije kulminira polaskom deteta u školu. Mašta je u

početku školovanja veoma živa, nesređena, skače sa predstave na

predstavu, u njoj još uvek nema prave disciplinovanosti. Ona,

međutim, pod uticajem nastave postaje stvarnija, bliža realnom svetu.

Nastava počinje maštu da usmerava i da joj daje određeniji oblik. Dete

sada pokušava, ne samo da nešto zamisli, već da to što zamisli i ostvari

i da sebi predoči posledice te zamišljene aktivnosti. Posle osme

godine, fantazija postaje sve više stvaralačka, a sve manje čisto

maštovita. Osim toga, mašta sada služi i tome da se dete uživi u

položaj drugoga, što olakšava zdravu socijalizaciju ( Žlebnik, 1972).


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 33 -

Crtanje, dramsko stvaralaštvo, literarni sastavi su oblici

stvaralaštva, koji dominiraju u školskom periodu, a njihove

manifestacije su raznovrsne i bogate pod uslovom da sistem vaspitanja

ne blokira takve aktivnosti.

U svakom periodu dečijeg razvoja stvaralačka mašta

funkcioniše na poseban način, svojstven upravo stepenu razvoja na

kojem se dete nalazi. Mašta zavisi od iskustva, a iskustvo deteta taloži

se i raste postepeno. Karakteristike dečje mašte možemo upoznati i

upoređujući je sa maštom odraslih. Kao što je iskustvo deteta mnogo

manje nego iskustvo odraslog čoveka, tako su i njegovi interesi

prostiji, elementarniji, siromašniji. Konačno i njegovi odnosi sa

sredinom nemaju tu složenost, finoću i raznovrsnost, koji karakterišu

ponašanje odraslog čoveka, a to su sve najvažniji faktori, koji određuju

rad mašte. Mašta deteta, dakle, nije bogatija, kako se oduvek smatralo,

već siromašnija od mašte odraslog čoveka. Zapravo, dete može da

izmašta manje nego odrastao čovek, ali dete više veruje proizvodima

svoje mašte i manje ih kontroliše. U procesu razvoja deteta razvija se i

mašta, dostižući zrelost tek kod odraslog čoveka ( Vigotski, 2005).

Prema Riboovom istraživanju stvaralačke mašte (Vigotski,

2005), možemo shvatiti posebnosti dečije mašte, mašte odraslog

čoveka i mašte u prelaznom periodu ( u periodu adolescencije) kroz

njen odnos sa razvojem i sazrevanjem razuma. Mašta u svom razvoju,

dakle, prolazi kroz dva perioda podeljena kritičnom fazom. Razvoj

mašte i razvoj razuma veoma se razilaze na dečjem uzrastu. Ta

relativna samostalnost dečje mašte, njena nezavisnost od delovanja

razuma, nije odraz bogatstva, već siromaštva dečje fantazije. U odnosu

na razvoj mašte, razvoj razuma i intelekta počinje kasnije i teče

sporije, zato što zahteva mnogo više nakupljenog iskustva.

U jednom momentu dečjeg razvoja, mašta i razvoj se susreću i

njihov razvoj počinje da teče paralelno. Mašta se sada prilagođava

racionalnim uslovima – to više nije čista mašta, već kombinovana s

elementima realnog. Ipak, nije tako kod svih. U prelaznom periodu,

može se deseti da stvaralačka mašta isčezne. Posebno obdareni

maštom predstavljaju izuzetak.

Preciznije, u kritičnom periodu ( period adolescencije) dolazi

do dubokog preobražaja mašte: od subjektivne ka objektivnoj mašti.

To je uzrast narušene ravnoteže dečjeg organizma i još nenađene

ravnoteže zrelog organizma. Tako i maštu u tom periodu karakteriše

prelom, razrušavanje i traženje ravnoteže ( Vigotski, 2005).


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 34 -

Da se delovanje mašte, u tom obliku u kojem se pojavljivala u dečjem

uzrastu, kod adolescenata smanjuje, lako je uočiti i po činjenici da je

kod dece tog uzrasta moguće isčezavanje sklonosti ka crtanju. Samo

pojedinci nastavljaju da crtaju. Nestajanje dečje fantazije vidimo i u

tome što kod dece dolazi do pada interesovanja za naivne igre ranog

detinjstva, za fantastične bajke i priče.

Sada najrasprostranjeniji oblik mašte postaje književno

stvaralaštvo (Vigotski, 2005). Ono je stimulisano pojačanim

subjektivnim preživljavanjem, rastom i produbljivanjem intimnog

života. Ipak, ta subjektivna strana teži da se preobrazi u objektivnu

formu, kroz stihove, priče, stvaralačke oblike koje prima iz literature i

iz sveta odraslih, koji ga okružuje. Međutim, vrlo brzo, kod mase

adolescenata dolazi do pada interesovanja za literarno stvaralaštvo.

Oni počinju kritički da se odnose prema njemu, kao što su ranije prema

svojim crtežima. Postaju nezadovoljni objektivnošću svog pisanja i

ostavljaju pisanje.

Dakle, od dečje mašte do mašte odraslih, preko kriznog

perioda, nalazimo porast i obogaćivanje sadržaja mašte, ali i sve njene

preobražaje. Postoje, naravno, individualne razlike u razvoju

imaginacije, koje se ogledaju u tome, što neka deca počinju ranije da

razlikuju fantaziju od stvarnosti, dok druga duže ostaju u tom

„neodređenom“ stanju, ili pak, neka deca jednostavno imaju više mašte

od druge.

Dečiji crtež

Crtanje i slikanje spadaju u osnovne oblike izražavanja dečije

ličnosti. Kod dece predškolskog uzrasta i u prvim godinama

školovanja, postoji tesna veza između načina izražavanja i stupnja

duševnog razvoja. Dete često u crtežu izražava ono što ne ume rečima

ili ga u tome ometa okolina. Zato je dečiji crtež značajno sredstvo za

izražavanje i oslobađanja dečijih potreba i drugih napetosti, ali,

naravno, i vid izražavanja detetovih kreativnih tendencija.

Razvoj dečjeg crtanja je stupnjevit, tako da je na uzrastu od dve

godine prisutan period škrabanja ( Smiljanić i Toličič, 1990). Dete

po listu hartije povlači nepravilne linije i krugove, koji još uvek

nemaju nikakvu sadržinu. One su odraz dečje motorike i još uvek

nemaju simboličku ili komunikacijsku funkciju.

Obično oko treće godine, dete završava ovu fazu crtanja. Crte

povučene olovkom ili četkicom postaju harmoničnije i već


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 35 -

naslućujemo uzorke slika, kojima dete može davati i imena. Ovim ono

prelazi na novi stupanj – na simboličko crtanje ( Smiljanić i Toličič,

1990). Dešava se, na primer, da dete uoči neku sličnost između nekog

predmeta i svog škrabanja i tako taj crtež može dobiti ime. U razdoblju

između četvrte i pete godine, može se govoriti o svesno postignutom

crtežu.

Uopšte uzev, između treće i šeste godine nailazimo na tesnu

vezu između dečijeg poznavanja sveta i njegovog likovnog

izražavanja. Dečje poznavanje sveta usmereno je tada na shvatanje

celine. Dete često ne zapaža pojedine delove, koji su sastavni delovi

tih celina, pa oni često nedostaju u njegovim crtežima. Dete na ovom

uzrastu, još uvek, ne shvata tačno prostornu i vremensku povezanost

pojava, pa crta onako kako doživljava, a ne onako kako stvarno jeste.

Crtež ne sadrži sve delove, već samo one, koje je dete shvatilo.

Dečije predstave se razvijaju postepeno, u njima je združeno

mnoštvo iskustava, koje je dete dobilo u kontaktu sa okolinom.

Promene njegovih predstava odražavaju se na crtežu. Na taj način dete

postepeno dopunjava svoje prvobitne šeme novim podacima, prerađuje

ih i povezuje u nove strukture. Često baš osećajno doživljavanje deteta

utiče na to da posebno naglasi neke detalje u crtežu. Ono to može

učiniti odgovarajućom bojom ili ih nacrta preterano velike ili ih

potpuno izostavi. To sve ukazuje na to da pored elemenata saznanja,

često u znatnoj meri dolaze do izražaja i emocionalni faktori.

Između šeste i desete godine dešavaju se takve promene na

dečijim crtežima, na kojima vidimo sve veće iščezavanje simboličkog

crtanja, a sve više prisutno realistično prikazivanje stvarnosti

(Smiljanić i Toličič, 1990). Sada dete, u prvom redu, kroz crtež

prikazuje ono što je za njega novo. U crtežima se sada može videti

detetovo sve preciznije shvatanje prostornih odnosa. Zatim, pojavljuje

se nov način na koji dete izražava različite aktivnosti osobe, koju crta i

to tako što crta više situacija po redu.

Međutim, u prvim godinama školovanja, još uvek, nailazimo

na rentgenski način crtanja. Dete crta predmete kao da su providni.

Tek posle devete godine, a kod neke dece i kasnije, razvija se

realističko crtanje. Sada, ako posmatramo delove određene likovne

strukture, videćemo da svaki deo i ako ga odvojimo od celine, ima svoj

smisao i savršenstvo. To je posledica dečjeg analitičkog načina

posmatranja i težnje da stvari nacrta onako, kakve one i jesu.

Kako je već rečeno, kako dete raste i ide prema periodu kasnog

detinjstva i rane adolescencije, interesovanje za likovno izražavanje

opada. Deca obično počinju da ispoljavaju razočarenje prema svojim


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 36 -

radovima i „hlade se“ od crtanja. Samo manji broj dece nastavlja i

unapređuje svoje likovne sposobnosti, dok je kod ostalih to bila samo

normalna pojava u odrastanju. Ta deca koja nastavljaju sa crtanjem

mogu pokazivati stvarne kreativne i stvaralačke potencijale.

Literarno izražavanje kod dece

Literarno-književno stvaralaštvo karakteristično je za školski

uzrast. Onda kada crtanje postane prevaziđena etapa u odrastanju,

njegovo mesto počinje da zauzima novo stvaralaštvo, posebno u

periodu polnog sazrevanja. Do literarnog stvaralaštva dete mora da

doraste – potrebno je izvesno iskustvo, sposobnost vladanja rečima i

razvijen bogat unutrašnji svet.

Drugi deo školskog uzrasta – period polnog sazrevanja, postaje

prelomni i izaziva krizu u razvoju deteta. U tom uzrastu se obogaćuje

svet unutrašnjih doživljaja, uzbuđenja, strasti. Odnosi sa okolinom

postaju mnogo složeniji, utisci koji dolaze iz spoljašnjeg sveta

podvrgavaju se dubljoj proradi. Postoji i jedna karakteristika ponašanja

adolescenata, koja može da se dovede u direktnu vezu sa buđenjem

literarnog stvaralaštva u tom periodu – to je povišena emocionalnost i

osetljivost čula u prelaznom periodu ( Vigotski, 2005). Približavajući

se tom uzrastu, dete će zameniti crtanje pisanjem, jer reč mnogo lakše

nego crtež omogućava prenošenje složenih osećanja, posebno

unutrašnjeg karaktera.

Pozorišno stvaralaštvo dece

Najbliže dečjem književnom stvaralaštvu je dečje pozorišno

stvaralaštvo ili dramatizacija. Drama je čvršće nego bilo koji drugi

oblik stvaralaštva neposredno vezana sa igrom. Deca mogu sama da

stvaraju, improvizuju ili pripremaju predstavu, da improvizuju uloge,

ponekad koriste i neki gotov literarni materijal, koji odigravaju. Ali, u

pravoj dečjoj pozorišnoj predstavi sve, od zavese do dramske radnje,

mora biti urađeno rukama i maštom same dece i samo onda će

dramsko stvaralaštvo imati svoj značaj i svu svoju snagu ( Vigotski,

2005).

Oko predstave se organizuju najraznovrsniji oblici dečjeg

stvaralaštva: tehničkog, dekorativno-crtačkog, književnog i dramskog

u pravom smislu te reči.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 37 -

IMAGINARNI PRIJATELJ –

POJAM I KARAKTERISTIKE

„Pogubili smo decu u velikim stanovima

i više ne možemo da ih pronađemo. Dete koje ima

svoju sobu sve je manje naše dete.

Svoja soba, to je dobro rešenje samo za

decu koja imaju loše roditelje. Deca dobrih

roditelja nisu zaslužila da žive sama.“

Dušan Radović

Ako ste nekada videli neko dete da priča samo sa sobom ili se

igra, a vi ne znate tačno šta i s kim ili ste, možda, primetili kako deca

vole da se osame i nešto „šuškaju“, znajte da to dete najverovatnije

„nije samo“. Deca imaju tu čudesnu sposobnost da izmaštaju sebi

prijatelja, baš onakvog kakav im je potreban. Nije to uvek znak

usamljenosti, mada može da bude. Nekada se jednostavno sva nadošla

dečja kreativnost i imaginacija usmeravaju ka onome, što je i

karakteristika dečjeg doba, ka igri – ali, igri toliko intimnoj i drugačijoj

od bilo koje druge.

Imaginarni prijatelj je produkt dečje imaginacije prisutan u

određenom trenutku njihovog odrastanja. To je psihološko-sociološki

fenomen izmišljanja raznih likova sa kojima se druženje i svi

interpersonalni odnosi odvijaju u detetovoj mašti. Potreba druženja sa

nevidljivim prijateljima, umesto sa realnim, izazvala je veliku pažnju

poslednjih godina.

Istraživanja u Americi pokazuju da će 65% dece, u nekom

trenutku odrastanja, imati imaginarnog prijatelja. Najčešće se

pojavljuju na uzrastu između tri i šest godina ( Manosevitz, 1973) , a

mogu da se zadrže i do rane adolescencije. Što je dete starije, to je

njegov odnos sa imaginarnim prijateljem intimniji ( Evan Kidd) 14

.

Deca se ne moraju nužno igrati samo sa jednim imaginarnim

prijateljem. Nekada istovremeno može postojati više njih, a nekada

jedan može biti zamenjen drugim.

Nekada se smatralo da je to jako retka i ne naročito zdrava

pojava, ali sve veća zainteresovanost za ovaj fenomen i sve veći broj

istraživanja pokazuju da je imaginarni prijatelj normalna pojava u

14

http://www.kidslife.com.au

http://www.kidslife.com.au/


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 38 -

detinjstvu i ne samo normalna, već i česta. Ali s obzirom na to da

nemaju sva deca imaginarne prijatelje, nameće se pitanje zašto neka

deca sebi stvaraju imaginarne prijatelje, a druga ne i da li postoje neke

značajne razlike u osobinama ličnosti ove dve grupe dece.

Ne postoje precizni podaci o tome da li češće stvaraju

imaginarnog prijatelja devojčice ili dečaci, ali je u nekim studijama

potvrđeno da će devojčice pre sedme godine češće od dečaka imati

imaginarnog prijatelja, odnosno da dečaci kasnije od devojčica počinju

da stvaraju imaginarene prijatelje ( Taylor ,1999).

Ne postoje dokazi da deca sa imaginarnim prijateljima

ispoljavaju emocionalne teškoće, naprotiv, imaginarni prijatelj

reflektuje bogat potencijal deteta u ovladavanju različitim

emocionalnim promenama i zahtevima sa kojima je suočeno ( Meyer

and Tuber, 1989). U formiranju imaginarnog prijatelja učestvuju zrele

odbrane kao što su projekcija15

i identifikacija16

( Klein, 1985). Ono

što je najvažnije, imaginarni prijatelj ne ometa razvoj deteta, već,

naprotiv, on podstiče dečji kognitivni, emocionalni i socijalni razvoj (

Meyer and Tuber, 1989; Rucker 1981).

Deca koja imaju imaginarnog prijatelja pokazuju naprednije

sposobnosti u komunikaciji od onih, koja ih nikada nisu imala, tj. bolje

predviđaju koju informaciju sagovornik očekuje, što će reći, deca koja

imaju imaginarnog prijatelja lakše zauzimaju stanovište drugog.17

J.Singer i D.Singer su pronašli da su deca, koja imaju imaginarnog

prijatelja kreativnija, imaju bogatiji rečnik i bolje se slažu s

vršnjacima18

. Jalongo (1984.) smatra da kreiranje nevidljivog prijatelja

zahteva različite intelektualne, socijalne i kreativne sposobnosti kod

dece.

Jednu od najobuhvatnijih studija u kojoj su upoređivana deca sa

i bez imaginarnog prijatelja, izvela je Dženifer Mauro ( Taylor, 1999).

U njenom istraživanju deca sa imaginarnim prijateljima su

intervjuisana tri puta u toku perioda od tri godine, počevši od njihove

četvrte godine. Odgovori su bivali upoređivani sa odgovorima grupe

dece, ujednačene po uzrastu, polu i socioekonomskom statusu, a koja

15

Projekcija je simboličko odbacivanje. Nešto što je unutar organizma ( ega), a što je strano i

neprihvatljivo JA, doživljava se kao da se nalazi spolja, kao da pripada nekom drugom. Međutim,

moguće je i pospoljenje pozitivnih osećanja. 16

Identifikacija predstavlja normalan razvojni proces, kojim se ličnost trajno menja i obogaćuje,

integrišući nove sadržaje u vlastitu strukturu. Biti kao objekat identifikacije znači veću

mogućnost da se poseduje željeni objekat. Razlikuje se poistivećivanje sa voljenim objektom, sa

izgubljenim objektom, sa agresorom i poistovećivanje usled osećanja krivice. 17

http://www.kidslife.com.au 18

http://www.psychologytoday.com


http://www.psychologytoday.com/


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 39 -

nisu nikada imala imaginarnog prijatelja. U istraživanje su bili

uključeni i njihovi roditelji.

Na uzrastu od četiri godine deca koja su imala imaginarnog

prijatelja ispoljavala su manje stidljivosti od dece koja nisu imala

imaginarnog prijatelja, prema izveštajima njihovih roditelja. Međutim,

na uzrastu od sedam godina ova razlika više nije postojala. Iako nije

potvrđena razlika u stidljivosti u svim istraživanjima o deci, koja imaju

imaginarnog prijatelja, svakako se, bar, negira ranije zastupljena

tvrdnja da su deca, koja imaju imaginarnog prijatelja stidljivija,

povučenija i introvertnija od druge dece.

U istom istraživanju pronađena je i razlika, između ove dve

grupe dece, u kvalitetu pažnje i koncentracije. Deca koja su imala

imaginarnog prijatelja pokazivala su veću sposobnost zadržavanja

pažnje na nekom sadržaju, ali, kao i u prethodnom slučaju, ta razlika je

nestala na kasnijem uzrastu i nije potvrđena u svim istraživanjima.

Uprkos nekim sugestijama da su deca, koja imaju imaginarnog

prijatelja, inteligentnija od dece koja ga nemaju, ne postoje čvrsti

dokazi za to. Nisu sve studije pokazale da postoji razlika između ove

dve grupe dece, čak i kada bi se razlika pojavila, bila je mala. Ali,

svakako, nije istina da sva inteligentna deca stvaraju imaginarne

prijatelje, niti da ih stvaraju samo visoko inteligentna deca. Mnogo

dece prosečne inteligencije imaju imaginarne prijatelje, tako da

prisustvo imaginarnog prijatelja ne govori puno o intelektualnim

sposobnostima dece ( Taylor, 1999).

Kreativnost nam, valjda, najviše privlači pažnju kada govorimo

o deci koja imaju imaginarne prijatelje. Iako je imresivna činjenica da

deca mogu sama sebe, u najmanju ruku, zabavljati stvarajući

izmišljene prijatelje najrazličitijih karaktera, izgleda, imena i osobina,

to ne ide obavezno u prilog kreativnosti. Razlog tome što nema puno

podataka o kreativnosti dece koja imaju imaginarnog prijatelja, između

ostalog, je i pitanje merenja kreativnosti.

Da postoji razlika u kreativnosti dece sa i bez imaginarnog

prijatelja, pokazuje, već pomenuta, longitudinalna studija Dženifer

Mauro ( Taylor, 1999). Kada su deca u njenom istraživanju imala

sedam godina, zadala im je zadatak da, koristeći 48 geometrijskih

oblika, naprave sliku i probaju da je opišu ( The Gross Geometric

Forms Test ). Deca sa imaginarnim prijateljem pravila su oblike, koje

je lakše bilo razumeti i prepoznati, davala su im adekvatnija i mena i

bila su sklonija tome da im pripišu neku aktivnost, od dece koja nisu

imala imaginarnog prijatelja. Takođe, deca koja su imala imaginarnog

prijatelja umela su bolje da opišu eksperimentatoru šta su napravila.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 40 -

Stvaranje imginarnog prijatelja može biti način da se izrazi

kreativnost kod dece, ali, opet, ne stvaraju imaginarnog prijatelja samo

najkreativnija deca ( Taylor, 1999). Postojanje imaginarnog prijatelja

više svedoči o visokom stepenu imaginativnosti kod dece, pre nego o

njihovoj kreativnosti.

Porodična sredina svakako umnogome doprinosi stvaranju

imaginarnog prijatelja. Istraživanja su pokazala da je imaginarni

prijatelj češći kod jedinaca ili kod prvorođene dece (Manosevitz,

1973), mada neka istraživanja pokazuju da se imaginarni prijatelj

može razviti neposredno po rođenju drugog deteta ( Taylor, 1999).

Suviše, dinamična sredina u mnogočlanim porodicama ili porodicama

sa prezauzetim roditeljima, kod deteta stvara potrebu za dobrim

slušaocem. Imaginarni prijatelj se može pojaviti i kao reakcija na

vaspitne stilove roditelja, te se može očekivati da će deca prestrogih ili

nezainteresovanih roditelja, abreagovati svoja osećanja u vezi s tim

kroz imaginarnog prijatelja koji je zločest i nestašan.

„Ko je tvoj imaginarni prijatelj“?

Imaginarni prijatelj je najčešće u formi vršnjaka, dečaka ili

devojčice. Osim toga, imaginarni prijatelji su životinje i lutke ili neki

heroj iz crtanog filma, koji dobijaju status preijatelja, jer postaju

partneri za igru ili prijatelji koji čuvaju tajne. Najimaginativnija deca

sebi stvaraju neobična bića za imaginarne prijatelje.

S tim u vezi, dosta se u literaturi raspravljalo o tome šta sve ili

ko sve može biti imaginarni prijatelj. Pitanje je da li fizičko postojanje

odbacuje mogućnost da lutku ili kućnog ljubimca ili heroje iz crtanih

filmova, priznamo kao imaginarne prijatelje ?

Odgovor je sledeći: iako takvi prijatelji nisu čist produkt dečje mašte i

možda ne bismo ni mogli da ih nazovemo imaginarnim, drugi su

kriterijumi važniji. Deca im se obraćaju kada imaju neki problem,

konsultuju se s njima, razgovaraju, poveravaju im svoje tajne, okreću

im se u trenucima dosade, kada nemaju s kim da se igraju, kada su

tužni, povređeni ili srećni. Još važniji, možda, kriterijum jeste da

njihovo prijateljstvo čuvaju u tajnosti. Tako da, umesto fizičkog

postojanja, prednost dajemo aktivnostima koje se s njima mogu

obavljati i vrednosti i funkciji koju im deca daju.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 41 -

„Moj prijatelj je dobar“

Većina dece će svoje druženje sa imaginarnim prijateljem

opisati kao prijatno i zabavno. Osobine koje im deca pripisuju, u većini

slučajeva, će biti pozitivne. To je neko ko pomaže, ko je dobar drug,

ko nije zloban.

Ali, postoje i prijatelji koji nisu naročito druželjubivi. Nekada

se dete može požaliti na svog imaginarnog prijatelja i onda kada je

njihovo druženje u celini dobro. U jednoj svojoj studiji Mauro je

pronašla da se 34% dece sa imaginarnim prijateljem ponekad naljute

na svog prijatelja ( Taylor, 1999). Oni ponekad ne žele da dele igračke

ili se ne pojave uvek kada ih dete zove, umeju i da kritikuju.

Imaginarni prijatelji nekada u celini mogu biti nestašni ili zli.

Oni mogu nagovoriti dete da počini neki nestašluk ili da uradi suprotno

od onoga što su roditelji rekli, a mogu „i sami“ biti počinioci nekog

lošeg dela, jer imaginarni prijatelji su slobodni da rade šta god požele i

kada to nije okarakterisano kao dobro od strane odraslih.

Jasno je o kakvoj vrsti projekcije se radi. Kroz imaginarne prijatelje se

mogu aktualizovati sve zabranjene želje i dela, jer to onda „ne rade“

deca, već njihovi imaginarni prijatelji. Na taj način se deca lako mogu

izboriti sa osećajem krivice, a cilj je postignut.

„Samo želim da se igram s nekim“

Različite su potrebe dece, zbog kojih ona stvaraju imaginarne

prijatelje. Nekada je to prijatelj kome se mogu poveriti sve tajne, bez

bojazni da će to iko drugi saznati i najčešće se samo njemu i

poveravaju tajne.

Nekada je to, jednostavno, drug za igru onda kada dete nema sa kim da

se igra ili ima potrebu da sa nekim radi drugačije stvari. Imaginarni

prijatelji mogu nastati u trenutku kada napolju pada kiša i dete je

„zaglavljeno“ u kući, ili onda kada baš niko od ukućana ne želi ili ne

može biti saučesnik u obavljanju nekog „strašno važnog“ zadatka.

Imaginarni prijatelji nastaju i zato što se s njima mogu raditi stvari

koje dete poželi i igrati igre koje dete izabere. Druženje sa

imaginarnim prijateljem ne mora da podrazumeva nikakvu

kolegijalnost i u takmičenju s njim dete može uvek biti pobednik. U

igri sa imaginarnim prijateljem pravila se mogu menjati po detetovom

nahođenju, a da ne postoji bojazan da će se prijatelj naljutiti i otići


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 42 -

kući. S druge strane, dete može igru prekinuti kad god poželi i okrenuti

se drugim stvarima.

...možda je dete usamljeno...

Međutim, imaginarni prijatelj nije uvek samo drug za igru.

Prema Nageri ( Taylor, 1999) osećanje usamljenosti umnogome

doprinosi stvaranju imaginarnog prijatelja, pri tome pod usamljenošću

se ne podrazumeva dosada, kada dete nema s kim da se igra. Stvarajući

sebi imaginarnog prijatelja, dete lakše podnosi osećanje usamljenosti,

odbačenosti ili neadekvatnosti. Primer, prilikom rođenja drugog deteta,

kada dete više ne dobija svu onu pažnju odraslih koju je ranije imalo ili

posle promene mesta boravka, kada se treba uklopiti u novu sredinu,

bez ijednog poznatog prijatelja. Usamljenost je osećanje koje se kod

dece može razviti i onda kada nije samo. Dete se može osećati

usamljeno i u mnogočlanoj porodici, u kojoj je dinamika takva da kod

deteta razvija potrebu da sebi nađe dobrog slušaoca.

„Moj prijatelj ima natprirodne moći“

Često osećanje kompetentnosti i prihvaćenosti ili

neprihvaćenosti u grupi determiniše karakteristike koje će deca

pripisati svojim imaginarnim prijateljima. Susana Harter i Kristina Čao

su intervjuisale 40-oro dece ( 20 dečaka i 20 devojčica ) koja imaju

imaginarnog prijatelja, da bi ispitale kakve im sposobnosti deca daju u

odnosu na sopstveno osećanje kompetentnosti i snage. Pronašle su da

devojčice sebi češće stvaraju prijatelje koje mogu da neguju, dok su

imaginarni prijatelji dečaka često snažniji od njih samih.

Dečaci češće imaju imaginarnog prijatelja istog pola, koji može imati

funkciju ego-ideala, dok devojčice sebi kreiraju prijatelje, koje mogu

da neguju i to najčešće suprotnog pola ( Harter and Chao, 1992).

Dečaci svojim imaginarnim prijateljima dodeljuju osobine koje bi i

sami želeli da imaju, dok devojčice obično sebe smatraju superiornijim

u odnosu sa imaginarnim prijateljem ( Taylor, 1999).

Izgleda da te razlike potiču iz stereotipa muško-ženskih uloga,

kojima su deca jako rano izložena i kojih jako rano postaju svesna. Na

dečijem uzrastu, razlike u fizičkoj snazi nisu relevantne i deca ih ne

opažaju kao takve. Umesto toga, socijalno okruženje ih uči da dečaci

treba da budu snažni, dok devojčice treba da pomažu i neguju. Takvi


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 43 -

se stereotipi prepoznaju i u igračkama kakve se proizvode za decu –

dečacima se kupuju akcione figure i super-heroji, dok se devojčice

igraju lutkama koje liče na bebe, koje mogu da presvlače i hrane.

...sve neispunjene želje...

Imaginarni prijatelji mogu sve – ništa im nije zabranjeno, ništa

ne moraju što ne žele, a opet, mogu da dobiju sve što požele.

Imaginarni prijatelji mogu da izađu da se igraju kad god požele, ne

moraju da rade domaće zadatke, ako ne žele, uvek dobiju najveći i

najbolji poklon...Imaginarni prijatejli mogu biti najbrži, najlepši, mogu

biti najbolji iz matematike.

Na imaginarnog prijatelja projektuju se sve neostvarene želje i

svi nedostaci. Bender i Vogel ( Taylor, 1999) smatraju da je prisustvo

imaginarnog prijatelja pozitivna razvojna pojava, jer omogućava

detetu da kompenzuje svaki nedostatak, sa kojim se suoči tokom

detinjstva. Tako će slepa deca, na primer, sebi stvoriti imaginarnog

prijatelja koji vidi. Deca sa nekim fizičkim nedostatkom imaće

imaginarnog prijatelja koji je dobar sportista. Siromašna deca imaju

imaginarne prijatelje čiji su roditelji jako bogati i kupuju im šta god

požele. Stidljiva deca svoj problem rešavaju time što stvaraju sebi

imaginarnog prijatelja koji je prodoran, slobodan i lako uspostavlja

kontakte.

Nekada se pomoću imaginarnog prijatelja kompenzuju i odnosi,

kojih je dete lišeno. Na primer, dete koje nema oca, sebi će stvoriti

imaginarnog prijatelja koji će predstavljati očinsku figuru. Imaginarni

prijatelj, takođe, može biti brat ili sestra i to baš onako kako to dete

želi.

Imaginarni prijatelji su u većini slučajeva potpuno različiti od

samog deteta, u tom smislu što mogu biti sve ono što deca nisu i mogu

da imaju sve ono što dete ne može. Upoznajući imaginarnog prijatelja,

upoznajemo i sve želje i ogarničenja koje jedno dete može da ima.

... imaginarni prijatelj kao

strategija prevladavanja...

Imaginarni prijatelj se ne boji ničega. U trenucima odrastanja

kada strahovi nisu retka pojava, može se pojaviti imaginarni prijatelj


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 44 -

koji je snažan i neustrašiv. Imaginarni prijatelj, dakle, može imati

funkciju prevladavanja razvojnih strahova.

Imaginarni prijatelj, takođe, može biti od velike pomoći u

komunikaciji sa okolinom. Sve ono što dete ne može da kaže, reći će

imaginarni prijatelj. Poznato nam je da će i odrasli, kada iz nekog

razloga ne mogu da izlože neki svoj problem, pribeći uobičajenim

frazama: „Jedan moj prijatelj kaže...“ ili „Imam prijatelja koji ima

problem...“, misleći, pri tom, na sebe.

Tako je i sa decom – nekada je jednostavno lakše saopštiti nešto

okolini preko imaginarnog prijatelja, jer se on nikada neće stideti neke

svoje misli ili osećanja, niti će se plašiti reakcije odraslih. Deci može

biti od veliki pomoći da izraze svoju ljutnju, strah ili bilo koje drugo

osećanje preko imaginarnog prijatelja, pripisujući mu ta svoja

osećanja.

Imaginarni prijatelj može biti od pomoći deci u proživljavanju

nekog traumatičnog događaja. Vrlo često se imaginarni prijatelji prvi

put pojavljuju posle nekog nemilog događaja. To može biti i rođenje

drugog deteta, razvod roditelja, promena mesta boravka, ali i traume

znatno jačeg intenziteta: smrt u porodici, bolest, finansijski

slomovi...postoje podaci o tome da oko 89% dece koja su psihički i

fizički zlostavljana, imaju imaginarnog prijatelja ( Taylor, 1999).

Imaginarni prijatelji se mogu pojaviti u ulozi zaštitnika ili

nekog ko pruža podršku u teškim trenucima ili to jednostavno mogu

biti prijatelji koji imaju srećno i bezbrižno detinjstvo. Deca, bolje od

odraslih, mogu pronaći kreativne i svrsishodne načine, kroz druženje

sa imaginarnim prijateljem, da preoblikuju stvarnost i da je prilagode

svojim trenutnim potrebama i snagama.

* * *

Može se postaviti pitanje da li imaginarni prijatelj kod dece

može biti indikator psihopatologije?

Jedan od važnih kriterijuma procene može biti uzrast.

Imaginarni prijatelj spontano nestaje do rane adolescencije, pa bi

njegovo duže zadržavanje moglo izazvati više opreza. Takođe bi bilo

važno razmotriti da li imaginarni prijatelj olakšava ili inhibira razvojne

aktivnosti vezane za područje igre, škole, interakcije s vršnjacima i

porodično funkcionisanje. Imaginarni prijatelj ima više mogućih

značenja za dete, stoga, treba otkriti idiosinkratično njegovo značenje i

u tom kontekstu posmatrati funkcionisanje deteta.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 45 -

S tim u vezi, imaginarni prijatelj je detetovo intimno vlasništvo

i svako uplitanje odraslih, bez detetovog pristanka, može uticati na to

da imaginarni prijatelj nestane i biti negativno za funkcionisanje deteta

( Singer and Singer,1990). Roditelji moraju da poštuju karakteristike

koje je dete pripisalo svom imaginarnom prijatelju ( Benson and Pryor,

1973). Preterana roditeljska uključenost ugrožava detetovu privatnost i

autonomne granice. „Nezakoniti upad u taj „imaginarni posed“ može

kod dece izazvati strepnju da će ih odrasli ismejati. U principu, izgleda

da je najprimerenije da roditelji samo preuzmu ulogu posmatrača, pre

nego nekog ko procenjuje ili direktno učestvuje u fantaziji.

U najvećem broju slučajeva, deca kriju da imaju imaginarne

prijatelje, ali i ako reše da nekoga uvedu u taj odnos, onda se moraju

poštovati sve spesifičnosti odnosa.

Imaginarni prijatelj nestaje spontano, usled zasićenja ili

jednostavno pritisaka odrastanja. Deca se više okreću školskim

obavezama i realnim drugarima – ostaje samo sećanje na njega, kao na

drugara, koji je u određenom trenutku imao jako značajno mesto u

životu deteta i pružao mnogo u tom prijateljstvu.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 46 -

METODOLOŠKI PRISTUP

PROBLEMU


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 47 -

PROBLEM ISTRAŽIVANJA

Ovo istraživanje bavi se proučavanjem imaginarnih prijatelja

kod dece. U prvom planu istraživanja je kvalitativna analiza

karakteristika ove pojave kod dece i karakteristike samog odnosa

imaginarnih prijatelja i dece. Ko su imaginarni prijatelji, kada se

javljaju i zašto, u kom obliku, čemu služe, šta sve s njima može da se

radi, kakve osobine imaju, kada nestaju i zašto, samo su neka od

pitanja kojima se analiza bavi.

Takođe, istraživanje se bavi ispitivanjem frekventnosti javljanja

imaginarnog prijatelja kod devojčica i dečaka, zatim vrstom i uzrastom

imaginarnih prijatelja koji se najčešće javlja, odnosom pola deteta i

pola imaginarnog prijatelja, kakav je odnos javljanja imaginarnog

prijatelja i strukture porodične grupe iz koje potiče dete, da li se

imaginarni prijatelj češće javlja kod dece koja svoje roditelje

doživljavaju kao stroge, zatim da li deca koja imaju imaginarne

prijatelje ispoljavaju neke oblike kreativnog izražavanja, da li se češće

javlja samo jedan imaginarni prijatelj ili više njih i kakve im se

osobine najčešće pripisuju.

PREDMET ISTRAŽIVANJA

Kvalitativna analiza karakteristika imaginarnih prijatelja,

kod dece uzrasta od 8 do 11 godina.

o Ispitivanje učestalosti javljanja imaginarnih prijatelja u odnosu

na pol dece.

o Ispitivanje odnosa pola imaginarnih prijatelja i pola dece.


na strukturu porodice iz koje deca potiču ( iz nuklearne, potpune ili

nepotpune i proširene potpune ili nepotpune).

o Ispitivanje učestalosti javljanja imaginarnih prijatelja kod

jedinaca.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 48 -


na redosled rođenja dece, koja imaju braću ili sestre.

o Ispitivanje učestalosti javljanja imaginarnog prijatelja kod dece

koja svoje roditelje doživljavaju kao stroge.


na to da li deca imaju kućnog ljubimca ili ne.

o Ispitivanje učestalosti javljanja imaginarnih prijatelja kod dece

koja pokazuju interesovanje za neku oblast umetničkog izražavanja.

o Ispitivanje vrste imaginarnih prijatelja, koja se najčešće javlja.

o Ispitivanje broja imaginarnih prijatelja, koji se najčešće javlja.

o Ispitivanje uzrasta imaginarnog prijatelja u odnosu na uzrast

deteta.

o Ispitivanje osobina imaginarnih prijatelja.

ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA

Teorijski značaj ovog istraživanja bio bi upoznavanje s

pojavom imaginarnog prijatelja kod dece i njeno bolje razumevanje.

Ovo istraživanje nam može, takođe, pružiti uvid u karakteristike i

potrebe dece koja te imaginarne prijatelje stvaraju. Zatim, u to kakav

značaj imaginarni prijatelji imaju za decu, kakav je njihov odnos,

kakve karakteristike im deca pridaju, zašto se i kad javljaju i zašto i

kad nestaju.

Praktični značaj možemo posmatrati kroz razbijanje

pretpostavke o tome da je imaginarni prijatelj patološka pojava, a ne

normalna razvojna. Možemo je sagledati i u kontekstu emocionalnih

potreba neke dece. Takođe, kroz ovo istraživanje mogu se proveriti već

postojeće pretpostavke o karakteristikama ove pojave i njene

učestalosti.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 49 -

CILJEVI ISTRAŽIVANJA

Osnovni cilj istraživanja je kvalitativna analiza pojave

„imaginarnog prijatelja“ kod dece. Kvalitativnom analizom će biti

ispitane i proverene sve specifičnosti i karakteristike ove pojave, kao i

karakteristike odnosa dece i njiihovih imaginarnih prijatelja.

Posebni ciljevi su:

Ispitati da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod devojčica ili

dečaka;

Ispitati da li je imaginarni prijatelj češće istog pola kod dečaka, a

suprotnog pola kod devojčica.

Ispitati da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod dece iz

nuklearnih ( potpunih ili nepotpunih) ili proširenih ( potpunih ili

nepotpunih) porodica.

Ispitati da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod jedinaca ili

kod dece koja imaju braću ili sestre.

Ispitati frekventnost javljanja imaginarnih prijatelja u odnosu na

red rođenja deteta.

Ispitati da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod dece koja

svoje roditelje doživljavaju kao stroge.


imaju kućnog ljubimca ili kod one koja to nemaju.


pokazuju skolonosti ka nekom obliku umetničkog izražavanja.

Ispitati koja se vrsta imaginarnih prijatelja najčešće javlja.

Ispitati da li se češće javlja samo jedan imaginarni prijatelj ili

više njih.

Ispitati da li je imaginarni prijatelj češće istih godina kao dete ili

ne.

Ispitati da li je imaginarni prijatelj češće poslušan ili nemiran.

Ispitati da li je imaginarni prijatelj češće dobar ili zao.

Ispitati da li je imaginarni prijatelj češće neko ili nešto snažnije

od deteta ili ne.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 50 -

VARIJABLE ISTRAŽIVANJA

U onom delu istraživanja, koje se bavi deskriptivnom

statistikom, biće korišćene sledeće varijable:

− pol deteta;

− pol imaginarnog prijatelja, koji će se u ovom istraživanju tretirati

kao isti ili suprotan od pola deteta, koje je vlasnik;

− vrsta porodice – nuklearna ( potpuna i nepotpuna) i proširena (

potpuna i nepotpuna). Pod nuklearnom porodicom se podrazumeva

porodica koju čine roditelji i deca, a pod proširenom, porodica koju,

osim roditelja i dece, čine i srodnici jednog ili oba roditelja. Ona može

biti potpuna ili nepotpuna u zavisnosti od toga da li oba roditelja čine

sastav porodice. Tako će, na primer, porodica koju čine mama, baka i

dete biti proširena, ali nepotpuna.

− tip roditeljskog para – autoritativni ili liberalni. Ovde nas, zapravo,

interesuje kako dete doživljava svoje roditelje – kao stroge ili se pored

njih oseća slobodno.

− kućni ljubimac – da li ga dete ima ili ne;

− sklonost ka nekom obliku kreativnog izražavanja – crtanju,

pisanju ili ka nečem drugom;

− vrsta imaginarnog prijatelja – osoba, životinja ili nestvarno biće:

− broj imaginarnih prijatelja – jedan ili više njih;

− starost imaginarnog prijatelja – istih godina kao dete ili ne;

− starost deteta – 8, 9 i 10 godina;

− osobine – odnose se na osobine imaginarnih prijatelja:

1 je poslušan ili nemiran; 2 je dobar ili zao i 3 se odnosi na to da li je

imaginarni prijatelj bio snažniji od deteta ili ne.

INSTRUMENTI ISTRAŽIVANJA

Za ovo istraživanje isključivo, konstruisan je Upitnik za

prikupljanje podataka, kojim bi se ostvarili posebni ciljevi

istraživanja19

. Ovim upitnikom su, pre svega, dobijeni podaci o tome

koja su deca imala (imaju) imaginarnog prijatelja, a koja ne, a zatim i

svi ostali podaci, relevantni za ovo istraživanje

19

Videti u prilogu


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 51 -

Jedan deo upitnika odnosi se na podatke o samom ispitaniku:

uzrast, kog je pola, ko čini porodicu sa kojom živi, da li ima brata ili

sestru ( ili je jedinac), koje je dete po redu rođenja, da li svoje roditelje

doživljava kao stroge ili ne, da li ima kućnog ljubimca ili ne, da li

ispoljava interesovanje za neku oblast kreativnog izražavanja.

Drugi deo upitnika sagrži pitanja o samom imaginarnom

prijatelju, koji se odnosi na onu decu koja su, naravno imala ( ili još

uvek imaju) takvog prijatelja. Ta se pitanja odnose na to kog pola je

imaginarni prijatelj, da li postoji samo jedan imaginarni prijatelj ili

više njih, šta je ili ko je taj imaginarni prijatelj, da li je istih godina kao

dete ili ne, kako izgleda, kakve osobine ima, šta su nejčešće radili

zajedno ispitanik i njegov imaginarni prijatelj i da li je neko znao za

njihovo druženje.

Za potrebe kvalitativne analize radi se individualni intervju,

prema pitanjima koja su formulisali Lynn Fox i Robert Kastenbaum

(Interview Guide by Robert Kastenbaum and Lynn Fox,2007.)20

, sa

otvorenom mogućnošću odstupanja ili proširivanja liste pitanja, u

zavisnosti od individualnih karakteristika samog deteta. Ovim

intervjuom se mogu proveriri i proširiti informacije dobijene

upitnikom u prvom delu istraživanja.

Akcenat je na kvalitativnim karakteristikama ove pojave i

karakteristikama odnosa koje je dete razvilo sa svojim imaginarnim

prijateljem. Kroz ovaj individualni intervju saznajemo ko je ili šta je

imaginarni prijatelj, kada se pojavio, kako je izgledao taj prvi susret,

kakve osobine ima, da li je po nečemu sličan ili različit detetu ili

nekom iz njegovog okruženja, šta sve sa njim može da se radi, da li

mogu s njim da se rade drugačije stvari, da li je on bio realan za dete,

da li je imao istu važnost kao i bilo koji drugi prijatelj, da li je neko

znao za njega. Ukoliko je porodica znala za imaginarnog prijatelja,

važno je znati kako ga je prihvatala, odnosno, kako samo dete misli da

je bio prihvaćen.

Jedan deo intervjua odnosi se i na pitanja o odlasku imaginarnog

prijatelja, ukoliko on, naravno, više ne postoji. Ta pitanja usmerena su

na dečji doživljaj života i smrti, jer nas interesuje šta dete misli o tome

zašto je njegov imaginarni prijatelj otišao i da li je, možda, razlog

njegovog odlaska njegova smrt. Ukoliko imaginarni prijatelj više ne

20

Videti u prilogu


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 52 -

postoji, zanima nas da li još uvek ima neki uticaj na dete i da li dete još

uvek radi nešto što je u vezi s njim.

Značaj i uloga koju imaginarni prijatelj ima za dete, jedno je od

važnijih pitanja ovog istraživanja.

HIPOTEZE ISTRAŽIVANJA

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod devojčica, nego kod

dečaka.

► Imaginarni prijatelj je istog pola kod dečaka, a suprotnog

pola kod devojčica.

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod dece iz nuklearnih

porodica, nego kod dece iz proširenih.

► Imaginarni prijatelj se česće javlja kod jedinaca, nego kod

dece koja imaju braću ili sestre.

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod prvorođene dece,

nego kod drugorođene ili kod trećeg deteta.

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod dece koja svoje

roditelje doživljavaju kao stroge, nego kod dece liberalnih roditelja.

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod dece koja nemaju

kućnog ljubimca.

► Imaginarni prijatelj se češće javlja kod dece koja pokazuju

sklonost ka nekom obliku umetničkog izražavanja.

► Imaginarni prijatelj je češće osoba, nego životinja ili

nestvarno biće.

► Češće se javlja samo jedan imaginarni prijatelj, nego više

njih.

► Imaginarni prijatelj je najčešće istih godina kao dete, koje je

njegov vlasnik.

► Imaginarni prijatelj je češće poslušan nego nemiran.

► Imaginarni prijatelj je češće dobar nego zao.

► Imaginarni prijatelj je češće snažniji od deteta koje je

vlasnik.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 53 -

POSTUPAK ISTRAŽIVANJA

U cilju pronalaženja dece koja su imala ili imaju imaginarnog

prijatelja, sprovedeno je grupno ispitivanje upitnikom za prikupljanje

podataka u deset odeljenja drugog, trećeg i četvrtog razreda ( po četiri

drugog i trećeg razreda i dva odeljenja četvrtog razreda) osnovne škole

„Vuk Karadžić“ u Pirotu. Testiranje je izvršeno kroz nekoliko dana u

prostorijama škole, u terminima dogovorenim unapred sa učiteljima

datih odeljenja. Ukupno je ispitano 269 deteta, 141 devojčica i 128

dečaka.

Zatim je uzorak podeljen na poduzorak dece koja su prijavila da

imaju imaginarnog prijatelja i koja su prijavila da nemaju. Statističkoj

obradi je podvrgnut poduzorak dece koja imaju imaginarnog prijatelja,

dok poduzorak dece koja su prijavila da nemaju imaginarnog prijatelja

nije relevantan za dalje ispitivanje.

Od ukupnog broja dece koja imaju imagiinarnog prijatelja, njih

165-oro, 83 devojčica i 82 dečaka, napravljen je još jedan poduzorak

od 30-oro dece koja će biti intervjuisana u nastavku istraživanja. Ovaj

poduzorak čine deca koja su se dobrovoljno prijavila da razgovaraju o

svom imaginarnom prijatelju. Intervjui su vođeni u nastavničkoj

kancelariji, za vreme trajanja nastave. Svaki je trajao u proseku 15

minuta, tako da je za vreme jednog školskog časa bilo moguće

intervjuisati najviše tri deteta. Individualna odstupanja u trajanju

razgovora svakako postoje. Ispitivanje je vršeno redom po odeljenjima

i razredima koja su učestvovala u prethodnoj fazi istraživanja i gde su,

naravno, učitelji dozvoljavali odsustvovanje dece sa časa, zbog

školskih obaveza, u toku pet radnih dana. Ispitivanje je završeno kada

je formiran adekvatan poduzorak, pogodan za kvalitativnu analizu.

Treba napomenuti da je ispitivanje prilagođeno tehničkim

uslovima u kojima je vršeno, u smislu mogućnosti korišćenja prostorije

za ispitivanje i školskih obaveza dece koja su intervjuisana.


_______________________________________________________________________

_________________________________________________________________

- 54 -

UZORAK

Uzorak čine deca uzrasta 8 do 11 godina, tačnije drugog, trećeg i

četvrtog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Pirotu. Ispitano je

109 deteta drugog razreda, 53 devojčica i 56 dečaka; 114 trećeg, od

toga 68 devojčica i 46 dečaka i 46 deteta četvrtog razreda, 20

devojčica i 26 dečaka. Ukupno je u istraživanju učestvovalo 269

deteta, 141 devojčica i 128 dečaka.

Tabela 1. Struktura celog uzorka

POL UZRAST Frekvencija Total

II RAZRED Devojčice 8-9 godina 53 109

Dečaci 56

III RAZRED Devojčice 9-10 godina 68 114

Dečaci 46

IV RAZRED Devojčice 10-11 godina 20 46

Dečaci 26

Total Devojčice 141 269

Dečaci 128

Poduzorak čine deca koja imaju ili su imala imaginarnog

prijatelja, ukupno 165-oro, 83 devojčice i 82 dečaka. U drugom

razredu ih je 62-oje, 31 devojčica i 31 dečak; u trećem 68-oro, 29

devojčica i 39 dečaka i u četvrtom ih je 35-oro, 23 devojčice i 12

dečaka.

Tabela2. Struktura poduzorka dece koja imaju

imaginarnog prijatelja

POL UZRAST Frekvencija Total

II RAZRED Devojčice 8-9 godina 31 62

Dečaci 31

III RAZRED Devojčice 9-10 godina 29 68

Dečaci 39

IV RAZRED Devojčice 10-11 godina 23 35

Dečaci 12


Dečaci 82

Pojam i karakteristike imaginarnih prijatelja kod dece Dunja Stojanovi} __________________________________________________________________

- 55 -

__________________________________________________________________

Od poduzorka dece koja imaju imaginarnog prijatelja

napravljen je još jedan poduzorak od 30-oro dece koja su ispitivana u

drugoj fazi istraživanja, što znači da je sa njima rađen individualni

intervju. Ovaj poduzorak poduzorka služi kvalitativnoj analizi slučaja.

Čini ga 15 devojčica i 15 dečaka – 10-oro ima 8 godina, 12-oro ima 9

godina i 8-oro 10 godina.

Tabela 3. Struktura poduzorka dece sa kojom je rađen

individualni intervju

POL Frekvencija Total

8 godina Devojčice 5 10

Dečaci 5


Dečaci 7


Dečaci 3


Dečaci 15

PLAN OBRADE PODATAKA

Primarni postupak analize podataka je kvalitativna studija

slučaja rađena individualnim intervjuom na poduzorku od 30-oro dece.

Na poduzorku od 165 deteta koja imaju imaginarnog prijatelja

koji obuhvata i poduzorak od 30-oro dece primenjeni su postupci

deskriptivne statistike za utvrđivanje učestalosti javljanja određenih

pojava. Od mera deskriptivne statistike korišćene su frekvence i

procenti.

Osim toga, za utvrđivanje povezanosti kategoričkih varijabli

korišćen je koeficijent korelacije.


- 56 -

__________________________________________________________________

REZULTATI ISTRAŽIVANJA


- 57 -

__________________________________________________________________

PRIKAZ REZULTATA ISTRAŽIVANJA

DESKRIPTIVNA STATISTIKA

Mere deskriptivne statistike primenjene su na poduzorku dece,

koja imaju imaginarnog prijatelja, u cilju ostvarenja posebnih ciljeva

istraživanja. Kao što je već prikazano, poduzorak čini 165 deteta,

drugog, trećeg i četvrtog razreda, tj. od 269 deteta, što predstavlja ceo

uzorak, 165-oro njih ili 61,3 % ima imaginarnog prijatelja.

1.Da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod

devojčica ili kod dečaka?

Prva tabela nam daje podatak o tome kakva je struktura

poduzorka u odnosu na pol, tj. da li je veća učestalost ove pojave kod

devojčica ili kod dečaka.

Tabela1. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja u odnosu

na pol dece

Pol deteta Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Muski 82 49,7 49,7 49,7

Zenski 83 50,3 50,3 100,0

Total 165 100,0 100,0

Vidimo da je gotovo jednaka zastupljenost imaginarnog

prijatelja kod devojčica i dečaka. Imaginarni prijatelj se u našem

poduzorku javlja kod 83 devojčice i 82 dečaka, od ukupno 165-oro

dece, što je skoro po 50 %.


- 58 -

__________________________________________________________________

2. Odnos pola imaginarnih prijatelja i pola dece koja

su njihovi vlasnici

Pitali smo se da li ima razlike kod devojčica i dečaka po tome kog

su pola njihovi imaginarni prijatelji. Drugim rečima, kog su najčešće

pola imaginarni prijatelji kod devojčica, a kog kod dečaka. Da bi došli

do rezultata uporedili smo dve kategoričke varijable: pol deteta i pol

imaginarnog prijatelja.

Tabela 2. Odnos pola imaginarnih prijatelja i pola dece

Pol imaginarnog

prijatelja

Total muski zenski

Pol deteta muski 81 1 82

zenski 27 56 83

Total 108 57 165

Tabela 3. Vrednost koeficijenta

Value Approx. Sig.

Nominal by

Nominal

Phi ,697 ,000

Cramer's V ,697 ,000

N of Valid Cases 165

U tabeli 2. vidimo da od 82 dečaka, 81 dečak ima

imaginarnog prijatelja muškog pola, a samo jedan dečak ima

imaginarnog prijatelja suprotnog pola. Kod devojčica razlika nije

toliko drastična: 56 devojčica ima imaginarnog prijatelja istog pola, a

27 suprotnog. Po svemu sudeći, ispitanici češće biraju imaginarnog


- 59 -

__________________________________________________________________

prijatelja istog pola – dečaci muškog, a devojčice ženskog, s tim da se

kod devojčica češće nego kod dečaka, javljaju i imaginarni prijatelji

suprotnog pola.

Tabela 3. nam daje podatak o veličini koeficijenta koja je

pozitivna i statistički značajna.

3. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja u

odnosu na strukturu porodične grupe iz koje je dete

Ovde se postavlja pitanje da li su deca koja stvaraju imaginarne

prijatelje češće iz nuklearnih ili proširenih porodica, koje, sa svoje

strane, mogu biti potpune i nepotpune.

Tabela 4. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja u odnosu

na sastav porodice

Sastav porodice Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Nuklearna potpuna 98 59,4 59,4 59,4

Nuklearna nepotpuna 8 4,8 4,8 64,2

Prosirena potpuna 51 30,9 30,9 95,2

Prosirena nepotpuna 8 4,8 4,8 100,0

Total 165 100,0 100,0

Vidimo da najviše dece koja imaju imaginarne prijatelje potiču

iz nuklearne porodice, skoro 60 %, odnosno 98 deteta. Iz proširene

porodice je njih 51, što predstavlja 30,9 % poduzorka. Ovih 149 deteta

potiču iz potpunih porodica, dok je preostalih 16 iz nepotpunih – 8 iz

nuklearne nepotpune i 8 iz proširene nepotpune porodice. Dakle,

znatno je veći procenat dece sa imaginarnim prijateljem iz potpune,

nego iz nepotpune porodice i veći iz nuklearne, nego proširene

porodice.


- 60 -

__________________________________________________________________


odnosu na redosled rođenja

Relevantno za ovo istraživanje je i to da li se imaginarni

prijatelj češće javlja kod jedinaca ili prvorođene dece, nego kod dece

koja imaju braću i sestre.

Tabela broj 5. nam daje informaciju o tome koliko su ispitanici

koji imaju imaginarnog prijatelja, u našem istraživanju, jedinci i koliko

je njih koji imaju braću i sestre, prvorođenih, koliko drugorođenih i

koliko njih je treće dete21

.

Tabela 5. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja u

odnosu na redosled rođenja

Redosled rođenja Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Jedinac 34 20,6 20,6 20,6

Prvorođeno 60 36,4 36,4 57,0

Drugorođeno 61 37,0 37,0 93,9

Treće i više 10 6,1 6,1 100,0

Total 165 100,0 100,0

Uzimajući u obzir ceo poduzorak, manje je jedinaca, nego dece

koja imaju brću i sestre. Od 165-oro dece, 34-oro njih su jedinci, što

predstvalja 20,6 %. Preostali deo poduzorka, 131 dete, čini 60-oro

prvorođene dece, 61 drugorođeno dete i 10-oro dece koji su treći po

redu rođenja u porodici. Dakle, vidimo da najveći procenat uzorka čine

prvorođena i drugorođena deca – 36,4 i 37 %.


odnosu na to da li deca svoje roditelje doživljavaju

kao stroge

21 U tabeli vidimo da je poslednja podkategorija varijable redosled rođenja, „treće i

više“, čime je ostavljena mogućnost da u istraživanje budu uključene i porodice sa

više od tri deteta, ali treba naglasiti da ih u ovom istraživanju nije bilo.


- 61 -

__________________________________________________________________

Ovde smo roditeljski par definisali kao „strogi“ i „liberalni“,

uzimajući u obzir to kako sama deca doživljavaju svoje roditelje. Od

celokupnog broja dece koja imaju imaginarnog prijatelja, u tabeli 6.

ćemo videti koliko njih svoje roditelje doživljava kao stroge, a koliko

kao liberalne.


odnosu na tip roditeljskog para

Tip roditeljskog

para Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Strogi 77 46,7 46,7 46,7

Liberalni 88 53,3 53,3 100,0

Total 165 100,0 100,0

Vidimo da 77 deteta (46,7 %) koja imaju imaginarnog prijatelja

doživljavaju svoje roditelje kao stroge, a 88 (53,3 %) kao liberalne.


odnosu na to da li dete ima kućnog ljubimca ili ne


odnosu na to da li dete ima kućnog ljubimca ili ne

posedovanje

kućnog

ljubimca Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Ima 105 63,6 63,6 63,6

Nema 60 36,4 36,4 100,0

Total 165 100,0 100,0

Od 165 deteta koja imaju imaginarnog prijatelja, 105 ima

kućnog ljubimca, što predstavlja 63,6 % , dok 60-oro dece nema

kućnog ljubimca, a to je 36,4 % ovog poduzorka.


- 62 -

__________________________________________________________________

7. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja

u odnosu na to da li deca pokazuju interesovanje za

neki oblik umetničkog izražavanja

S obzirom da neke studije ističu da imaginarne prijatelje

stvaraju kreativna deca, u ovom istraživanju je kao kreativnost ili neki

njen stepen, tretirana sklonost ka nekom obliku umetničkog

izražavanja. U ovom slučaju je to crtanje, pisanje ili nešto drugo

(gluma, sviranje nekog instrumenta, balet...). Crtanje i pisanje su

podkategorije koje se smatraju najučestalijim kod dece, pa su zbog

toga predstavljene samostalno.

Tabela 8. Učestalost javljanja imaginarnog prijatelja u odnosu

na to da li deca pokazuju sklonost ka nekom obliku kreativnog

izražavanja

Oblik kreativnog

izražavanja Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Nema 132 80,0 80,0 80,0

Crtanje 12 7,3 7,3 87,3

Pisanje 4 2,4 2,4 89,7

Nešto drugo 17 10,3 10,3 100,0

Total 165 100,0 100,0

U tabeli 8. vidimo da 80 % dece koja imaju imaginarnog

prijatelja, nema sklonosti ka nekom od kreativnih oblika izražavanja.

Preostalih 20 % čine ispitanici za koje pretpostavljamo da ispoljavaju

određeni kreativni potencijal.

Njih dvanaestoro vole da crtaju, svega četvoro da pišu, dok se kod

preosalih sedamnaestoro ispitanika najčešće sreću: sviranje klavira i

gitare, balet i gluma.


- 63 -

__________________________________________________________________

8. Vrsta imaginarnog prijatelja koja se najčešće

javlja

Do sada je uzorak opisivan kategorijama koje se uglavnom

odnose na ispitanike. Preostale varijable odnose se na karakteristike

samih imaginarnnih prijatelja. Prva od njih je „vrsta imaginarnog

prijatelja“, koja je u ovom slučaju podeljena na podkategorije: osoba,

životinja i nestvarno biće. Ovakva kategorizacija urađena je prema

teorijskim nalazima da su najčešći imaginarni prijatelji devojčice i

dečaci ili životinje kojima se pripisuju ljudske osobine. Trećom

kategorijom ostavljen je prostor i za najimaginativniju decu koja sebi

stvaraju najrazličitija čudovišna bića.

Tabela 9. Vrsta imaginarnog prijatelja

vrsta imaginarnog

prijatelja Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Osoba 94 57,0 57,0 57,0

Životinja 54 32,7 32,7 89,7

Nestvarno biće 17 10,3 10,3 100,0

Total 165 100,0 100,0

U tabeli 9. vidimo da je imaginarni prijatelj, ipak, najčešće

osoba, jer nejveći broj dece, 94 ili 57 % u ovom slučaju, za

imaginarnog prijatelja ima ljudsko biće. Njih 54 ili 32,7 % ima neku

životinju za imaginarnog prijatelja, dok preostalih 10,3 % ili 17 deteta

ima kao imaginarnog prijatelja neko izmišljeno biće.

To su najčešće Vile, Zmajevi, Dinosaurusi, Lutke sa

neobičnim sposobnostima ili razni predmeti s personifikovanim

karakteristikama, kao što je to, na primer, knjiga sa crvenim šeširom,

plavim kaputom i belim rukavicama.


- 64 -

__________________________________________________________________

9. Broj imaginarnih prijatelja koji se najčešće

javlja

Pod brojem imaginarnih prijatelja se u ovom slučaju

podrazumeva da li deca češće imaju samo jednog imaginarnog

prijatelja ili više njih.

Tabela 10. Broj imaginarnih prijatelja

Broj

imaginarnih


Cumulative

Percent

Jedan 118 71,5 71,5 71,5

Više njih 47 28,5 28,5 100,0

Total 165 100,0 100,0

Na osnovu prikaza 71, 5 % dece ( 118 deteta) ima samo jednog

imaginarnog prijatelja, dok 28,5 % ili 47-oro njih ima više imaginarnih

prijatelja. To su najčešće dva imaginarna prijatelja ili kod

najmaštovitije dece i više od toga. Jedno dete je izjavilo da je imalo

„šezdeset pet imaginarnih prijatelja“.

10. Uzrast imaginarnih prijatelja koji se najčešće

javlja

Bavimo se pitanjem uzrasta imaginarnih prijatelja u odnosu na

uzrast dece, koja su njihovi vlasnici. U ovom delu istraživanja ta

informacija će biti donekle proverena22

.

22 U upitniku postoji stavka, otvorenog tipa, koja se bavi time da li je imaginarni

prijatelj istih godina kao dete ili ne. Međutim, ispitanici su uglavnom odgovarali sa da

ili ne, pripisaćemo to njihovoj nezrelosti, tako da nedostaje informacija o tome da li

su imaginarni prijatelji mlađi ili stariji, ukoliko nisu istih godina kao njihov vlasnik.


- 65 -

__________________________________________________________________

Tabela 11. Uzrast imaginarnih prijatelja

starost imaginarnog


Cumulative

Percent

Istih godina kao dete 72 43,6 43,6 43,6

Mlađi ili stariji 93 56,4 56,4 100,0

Total 165 100,0 100,0

Vidimo da manji broj dece ima imaginarne prijatelje istih

godina, njih 72-oje, što čini 43,6 % poduzorka. Preostalih 56,4 % ili 93

deteta ima imaginarne prijatelje koji su stariji ili mlađi.

Koristeći koeficijent korelacije, možemo da dobijemo

podatak o tome da li su imaginarni prijatelji češće istog ili različitog

uzrasta, posebno kod devojčica, posebno kod dečaka,

Tabela 12. Odnos pola deteta i starosti imaginarnog

prijatelja

pol deteta * starost

imaginarnog

prijatelja

Starost imaginarnog prijatelja

Total

istih godina

kao dete mlađi ili stariji

Pol deteta muski 35 47 82

zenski 37 46 83

Total 72 93 165

Tabela 13. Vrednost koeficijenta

Value Approx. Sig.

Nominal by

Nominal

Phi -,019 ,806

Cramer's V ,019 ,806

N of Valid Cases 165


- 66 -

__________________________________________________________________

Vidimo iz tabele 12. da gotovo podjednak broj dečaka i

devojčica ima imaginarnog prijatelja istih godina, a isti je slučaj i sa

imaginarnim prijateljima različitog uzrasta. Vrednost koeficijenta

korelacijea nam govori da ne postoji povezanost ove dve varijable.

11. Ispitivanje osobina imaginarnih prijatelja

U upitniku je ispitanicima ponuđeno da, osim osnovnih

karakteristika svojih imaginarnih prijatelja, navedu i neke psihološke,

kao što su: da li je imaginarni prijatelj bio poslušan, da li je bio dobar,

da li je bio snažan. Osim toga i: sta su ispitanici i njihovi imaginarni

prijatelji najčešće radili zajedno, da li je neko znao za to...Te stavke su

neophodne i zbog toga da bi bili sigurni da su ispitanici razumeli šta se

od njih u upitniku traži, odnosno da bi bili sigurni da ispitanici stvarno

opisuju svoje imaginarne, a ne realne prijatelje.

Tabela 14. Da li je imaginarni prijatelj poslušan ili nemiran

Poslušan ili

nemiran Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Poslušan 142 86,1 86,1 86,1

Nemiran 23 13,9 13,9 100,0

Total 165 100,0 100,0

Tabela 15. Da li je imaginarni prijatelj dobar ili zao

Dobar ili zao Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Dobar 156 94,5 94,5 94,5

Zao 9 5,5 5,5 100,0

Total 165 100,0 100,0


- 67 -

__________________________________________________________________

Tabela 16. Da li je imaginarni prijatelj jači i snažniji

Snažniji ili ne Frequency Percent Valid Percent

Cumulative

Percent

Jači 64 38,8 38,8 38,8

Nije jači 97 58,8 58,8 97,6

Slabiji 4 2,4 2,4 100,0

Total 165 100,0 100,0

Iz tabela 14. 15. i 16. vidimo da su imaginarni prijatelji

uglavnom poslušni i dobri. Sto četrdeset dvoje ispitanika je reklo da su

njihovi imaginarni prijatelji poslušni, a dvadeset troje da su nemirni,

što je u procentima 86,1 prema 13,9.

Skoro 95 %, tačnije 94,5% imaginarnih prijatelja je

okarakterisano kao dobro, što znači 156 ispitanika, dok je svega 9-oro

njih, 5,5 %, reklo za svoje imaginarne prijatelje da su zli.

Imaginarni prijatelji uglavnom nisu snažniji od svojih vlasnika.

Devedeset sedmoro ispitanika ili 58,8 % je izjavilo da su imaginarni

prijatelji isti kao oni, tj. nisu snažniji. Preostalih 68 ispitanika imaju

jače ili slabije imaginarne prijatelje. Četvoro ispitanika je naglasilo da

su njihovi imaginarni prijatelji slabiji, što je 2,4 %, a 64-oro ili 38,8 %

da su jači.


- 68 -

__________________________________________________________________

KVALITATIVNA ANALIZA PODATAKA

DOBIJENIH INDIVIDUALNIM INTERVJUOM

Podsetimo se da je od poduzorka dece koja imaju imaginarnog

prijatelja napravljen još jedan poduzorak od 30-oro ispitanika sa

kojima je rađen individualni intervju o njihovim imaginarnim

prijateljima. Ovaj poduzorak čine deca koja su sama izrazila želju da

razgovaraju o svom imaginarnom prijatelju. U principu, neka deca su

stidljiva i radije bi svog prijatelja čuvala kao tajnu, ali većina dece bila

je slobodna da o tome razgovara.

Na žalost, iz tehničkih razloga, ispitivanje se završilo

formiranjem adekvatnog poduzorka, inače bi se, pod nekim boljim

uslovima, moglo prikupiti još puno interesantnih podataka.

Ko su imaginarni prijatelji?

( Kako izgledaju? )

Imaginarni prijatelj je u najvećem broju slučajeva neki dečak ili

devojčica istih godina. Kod 15-oro ispitanika imaginarni prijatelj je

osoba, kod 7-oro životinja, 6-oro njih je stvorilo neko neobično biće

kao imaginarnog prijatelja, a 2 ispitanika imaju plišanog medu kao

svog imaginarnog prijatelja.

Navešćemo neke od opisa imaginarnih prijatelja, koje smo dobili

tokom istraživanja.

− „Dečak, malo stariji, ima zelenu košulju, farmerke i crne

cipele“, ili

− „Dečak, istih godina, ima kratku plavu kosu i naočare“ ;

− „To je bio dečak, imao je malo dužu kosu, kao jedan iz

moje odeljenje. Bio je malo mršav.“ ;

− „To je jedan dečak, ja sam ga zamišljao da je mnogo lep i

da ima istu kosu kao ja.“ ;

− „Biljana, starija 3-4 godine. Uvek je bila lepo obučena,

imala je plave oči i braon kosu.“ ;

− „To je bila jedna devojčica, malo starija od mene. Dala sam

joj nadimak Maca. Bila je viša od mene, imala je dugačku kosu.“ ;

− „Devojčica, imala je lepu plavu kosu, imala je mladež, bila

je obučena kao princeza.“ ;

− „Devojčica Lana, u trenerkama je bila i patikama, imala je

kikice. Pričale smo kao sestre.“...


- 69 -

__________________________________________________________________

Nekada su imaginarni prijatelji osobe koje stvarno postoje ili su

postojale, kao što je, na primer, jednom dečaku imaginarni prijatelj

Čarli Čaplin. Oni imaju status imaginarnog prijatelja, jer deca

zamišljaju da zajedno s njima rade razne stvari, da pričaju o raznim

stvarima, idu na spavanje zajedno itd. To su na neki način i kriterijumi

za procenu da li neka osoba ima ulogu imaginarnog prijatelja.

Takođe, imaginarni prijatelji mogu biti likovi iz crtanih filmova,

koji su se preselili sa ekrana u dečju maštu i njihovo slobodno vreme.

Jedna devojčica je počela da se igra sa jednom Lucijom iz

crtanog filma koja „ima mašnicu, plavu kosu, lepo je obučena, oko

vrata ima privezak školjku“. Za njihovo prijateljstvo niko ne zna, jer

ona se igra s njom u svojoj sobi, kada niko ne vidi.

Slična je situacija i sa igračkama – i one mogu postati imaginarni

prijatelji. Dvojica dečaka u ovom poduzorku imaju plišanog medu kao

imaginarnog prijatelja. „Moj imaginarni prijatelj je plišani meda.

To je dečak, istih godina kao ja. Kad neko dođe da me vidi kako

pričam, ja ga sakrijem. Svi misle da sam ga izgubio.“ Drugi dečak

ima plišanog medu koji je mlađi i zove se Đole.

Usudila bih se da pretpostavim da su deca, čiji su imaginarni

prijatelji lutke ili animirani likovi, manje imaginativna od dece koja

sasvim sama izmišljaju svoje prijatelje, ali, u osnovi , svi imaginarni

prijatelji, bilo koje vrste i bilo kako nastali, imaju slične uloge u

odrastanju dece.

Veoma interesantni imaginarni prijatelji su i životinje. Oni mogu

biti zamena za kućnog ljubimca, ali mogu postojati i kada dete zaista

ima kućnog ljubimca. Na primer, jednoj devojčici, koja ima kućnog

ljubimca, imaginarni prijatelj je: „Ptičica Šarica, bila je žute boje,

zamišljala sam je da lepo peva“, a jednom dečaku: „Meda Brundo,

ima ogrlicu, belu dlaku, mlađi je , to je beba“. Jednoj devojčici su

sami kućni ljubimci, koje je čuvala, postali imaginarni prijatelji: „Niki,

Peca i Meca. Niki ima dve godina, a Peca i Meca nemaju još

godine. To su devojčica i dva dečaka. Zamišljam ih kad sam u

kući, kad ne mogu da ih vidim. Ako neko ide uz stepenice, ja

prepoznam po koraku ko je, onda se pravim kao da nisu tu.“

Vrlo često, kada nemaju kućnog ljubimca, deca imaju životinje

kao imaginarne prijatelje i to je neka vrsta zamene. Jedan dečak je

imao imaginarnog prijatelja kucu koja je svuda išla s njim i uvek bila

pored njega. Kada je išao u školu, ona bi ga ispratila do škole i tu bi ga

čekala dok mu se ne završe časovi. Onda bi otišli kući i radili domaći


- 70 -

__________________________________________________________________

zajedno, igrali se, spavali zajedno...Ta kuca je: „Dona, devojčica je,

mlađa je 1 mesec. Svaki dan kad treba da učim ona mi pomaže i

kad legnem da spavam.“ Zatim: „Moj imaginarni prijatelj je Poni,

devojčica je, mlađa od mene. Bio je beo, a griva i rep su mu bili

zlatne boje.“. „To su bili mišići, bili su dečaci, stariji od mene. Ja

njih pozovem i pričam s njima. Pričali smo o mojim osećanjima i

to što sam se bila plašila. Plašila sam se babaroga.“

Svakako su najzanimljivija razna neobična bića koja deca

zamišljaju. Tu su, na primer: „Velika maca, čaroban pas i zmaj. Oni

imaju natprirodne moći. Maca se zove Belka. Može da digne teške

stvari. Pas Žuća, on je jači od svih, on sve može. Na zmaja

sednemo i onda letimo s njim. On nas je branio od zamišljenih

čudovišta. Maca je mlađa, pas stariji, a zmaj mnogo stariji.“

Tu je i super heroj, koji se bori protiv veštica, zatim super tigar –

„Mene je spasio od mnogo stvari“, zatim Mala beba zmaj, koja se

zove Agumon: „Bio je narandžaste boje, imao je jake zube, jake

kandže, dugačak rep. Mogao je da skoči visoko uvis, da pravi

razne pokrete. Družili smo se kada smo bili sami, jer ja nisam

nikome rekao da imam nevidljivog prijatelja. Učio me je kako da

skačem.“

Jedan dečak je imao dvojicu veoma neobičnih imaginarnih

prijatelja. To su Ranko Mraz i Baltazar. Ranko Mraz je vetar, a

Baltazar naučnik, koji pomaže oko domaćih zadataka. Oni su uvek

pored njega i ne stidi se da pokaže svima da ima imaginarne prijatelje.

Različite su uloge koje imaginarni prijatelji mogu da imaju, time

i različit stepen imaginativnosti koji dete ispoljava. Oni mogu

jednostavno biti prijatelji za druženje, jednostavnog izgleda i funkcija,

a, opet, mogu biti najrazličitija bića sa kojima se igraju najrazličitije

igre i kojima se daju najrazličitiji zadaci.

* * *

Imaginarni prijatelji su uglavnom vršnjaci. Dvanaestoro

ispitanika ima imaginarnog prijatelja istih godina, 6 devojčica i 6

dečaka. Ostalih 18-oro ima mlađe ili starije imaginarne prijatelje.

Desetoro ispitanika ima starijeg imaginarnog prijatelja, 6 devojčica i 4

dečaka, 8-oro mlađeg i to 5 dečaka i 3 devojčice. Njihova starost, čini

mi se, zavisi od toga kakvu ulogu imaju u odrastanju deteta. Kada su

imaginarni prijatelji drugari za igru i nastali su upravo zbog toga, onda

su oni istih godina. Kada imaju neku drugačiju ulogu, mogu biti stariji


- 71 -

__________________________________________________________________

ili mlađi, na primer, kada imaginarni prijatelji imaju zaštitnu ulogu –

čuvaju od zlih veštica ili loše dece u odeljenju ili kada predstavljaju

zamenu za nekog člana porodice, onda su svakako stariji od vlasnika.

Nije retkost da ispitanici koji imaju starijeg brata ili sestru, imaju i

starije imaginarne prijatelje. U tom slučaju se na odnos sa imaginarnim

prijateljem projektuje sve što bi dete ispravilo u odnosu sa bratom ili

sestrom.

Međutim, imaginarni prijatelji mogu biti i mlađi u slučajevima

kada jedinac priželjkuje mlađeg brata ili sestru ili nekog ljubimca ili

pre rođenja drugog deteta.

* * *

Interesantno pitanje je i da li su imaginarni prijatelji češće

muškog ili ženskog pola?! Generalno, utisak je taj da ispitanici

najčešće stvaraju imaginarne prijatelje istog pola – dečaci muškog,

devojčice ženskog.

Kod dečaka u ovom poduzorku je situacija upravo takva – oni

gotovo uvek imaju imaginarne prijatelje istog pola. U ovom

istraživanju je kod 14 dečaka imaginarni prijatelj muškog pola, a samo

kod jednog je imaginarni prijatelj devojčica.

Međutim, kod devojčica je situacija manje jasna – 7 ispitanica

ima imaginarnog prijatelja suprotnog pola, a 8 istog, ali se mora uzeti u

obzir veličina ovog poduzorka, te se time i rezultati moraju uzimati sa

rezervom.

Kakve su im osobine ?

Da li imaginarni prijatelj predstavlja detetov ego-ideal ili

reprezentuje samo dete ili jednostavno predstavlja prijatelja kakvog bi

dete htelo da ima i ništa više od toga?

Svakako da u imaginarnom prijatelju možemo prepoznati

detetove projekcije njega samog ili neke značajne osobe. Na

imaginarnog prijatelja se mogu projektovati i sve nedozvoljene

aktivnosti i ideje. Imaginarni prijatelj može biti dobar ili zao, može biti

dobar đak ili dobar fudbaler, može biti nemiran i neposlušan i sve ono

što, uostalom, samo dete može biti, a najčešće sve ono što bi samo dete

htelo da bude.

Dosta o imaginarnom prijatelju, odnosno o samom detetu govori

i to ko donosi odluke u nihovom odnosu, ko preuzima inicijativu.


- 72 -

__________________________________________________________________

Dobra vest je da deca pristaju na dogovor, tako da i kada se ne slažu sa

prijateljem šta će se igrati, do kraja uvek nađu neko rešenje. To može

biti i neka potpuno nova igra, koju do sad niko od njih nije igrao.

Postoje, naravno i ona deca koja uvek odlučuju šta će se raditi i

koja uživaju u toj prilici da uvek bude po njihovom.

To je, verovatno, jedini odnos gde je dete uvek načisto da će sve

uvek biti onako kako zamisli i kako želi.

Neki imaginarni prijatelji, nasuprot prethodnom, uvek

preuzimaju inicijativu, uvek odlučuju šta će se igrati, dolaze i odlaze

kad oni to žele. Ukoliko su deca pasivna po prirodi, imaginarni

prijatelj će upravo biti ovakav.

Kakav je imaginarni prijatelj, najbolje možemo videti kroz

sličnosti i razlike sa vlasnikom, a to znači, upoznajući imaginarnog

prijatelja, možemo saznati o tome kako dete vidi samo sebe:

„Dobar je đak, lepo izgleda, ima lep glas, dobra je, nije zla,

ne psuje, nije nemirna, ponekad nije poslušna, ali uglavnom je

poslušna, jer ja je pitam – gde ćemo da se igramo, a ona kaže –

napolje, a ja kažem – hoćeš unutra, a ona – ne, ne“.

„Malo je viša od mene, inače, sve ostalo je isto.“ ( Lucija)

„Slični su po tome što su maštoviti i vole da se igraju, a

različiti zato što su životinje i oni su izmišljeni, a ja sam stvarna.“ (

Velika maca, Čaroban pas i Zmaj)

„Bio je smešan, zasmejavao me je, po tome se razlikuje. On

odlučuje šta ćemo da se igramo.“ ( Dečak )

„Bio je sličan po tome što je voleo životinje, bio je nežan.

Različit – imao je moći.“ ( Džon)

„Ponekad može da bude nestašna i ne ljuti se uvek ( po tome

je slična). Različita je po tome što može da ide negde bez pitanja, a

ja sa pitanjem.“ ( Ptičica Šarica)

„Sličan je po meni što sam i ja i on fudbaler. Različit – veći je

od mene, bolje od mene igra fudbal.“ ( Fudbaler Drogba)

„Isti je bio kao ja. Različit – uvek smišlja neke smešne,

zabavne stvari.“ ( Čarli Čaplin)

„Dobar je vrlo, nije nemiran. Sličan – srećan je, lepo se igra

sa mnom. Različit – ima dlaku, a ja nemam. Sličan je mojim

dobrim drugarima.“ ( Meda Brundo)

„Sličan – on je brz, pametan, zna da radi sve kao ja. Različit –

on ima super moći, snažniji je. Dobar je, po malo nemiran.“ (

Super – heroj)


- 73 -

__________________________________________________________________

„Dobar je, bolji je od mene u matematici, ali ne zna srpski.

On je stariji, snažniji, brani me od loših dečaka. Malo laže.“ (

Super – tigar)

„Dobar je, druželjubiv, isti je kao ja. Različito je samo to što

je mlađi.“ ( Plišani meda)

„Slična je u izgledu, radoznala, mnogo hoće da pita. Može

malo više da trči od mene.“ ( Kuca Dona)

„Bila je viša od mene, imala je dugačku kosu. Ponekad kad

sam ja tvrdoglava i ona ume da bude tvrdoglava. Različita je zato

što ona uvek ima neke dobre ideje.“ ( Devojčica Maca)

„On je sasvim za sebe, potpuno se razlikuje. On voli samo da

sedi i da ne radi ništa i da uživa, da mu bude dosadno. Samo

ponekad uzme da se igra. On odlučuje šta ćemo da se igramo. Ako

neće da se igra, on ode. Pa, kad njega mrzi da odluči, onda ja

odlučujem.“ ( Mali medved)

„Sličan – uvek misli isto što i ja i uvek kad ja nešto predložim,

on se složi. Različit – kad na primer ja hoću nešto da radim sama,

on dođe i hoće da se igra.“ ( Jedan dečak)

„On je bio različit – on je bio mlađi, ja sam se stalno ljutila, a

on nije, on je bio pametniji od mene, iako je bio mlađi.“ ( Poni)

„Slična je po nekim osobinama, po nekim lepim osećanjima

koja gaji, druželjubiva je. Različita – ponekad kad je ja zovem,

ona neće da dođe, ponekad se posvađamo oko toga šta ćemo da se

igramo.“ ( Devojčica Lana)

„Dobar je, tih, voli da se igra i da uči. Ličimo malo jedno na

drugo po osobinama. Ne razlikujemo se.“ ( Marko)

Kako imaginarni prijatelji nastaju

( i kada )?

U ovom istraživanju imaginarni prijatelji se pojavljuju na raznim

uzrastima – od 3 do 9 godina. Najviše je ispitanika koji su izjavili da

su imali oko 7 godina kada se pojavio imaginarni prijatelj, što se može

povezati sa polaskom u školu. Osmoro njih je imalo 7 godina, a samo

dvoje 8 godina kada se prvi put pojavio imaginarni prijatelj.

Na drugoj strani, uzrast od 3 godine je takođe pogodan za

nastajanje ovakvih prijatelja. U ovom poduzorku ih ima 6-oro. Po 5-

oro ispitanika je imalo 4 i 5 godina, a 4-oro ispitanika 6 godina, kada

se imaginarni prijatelj prvi put pojavio.


- 74 -

__________________________________________________________________

Imaginarni prijatelji nastaju spontano, prosto se pojave, često

ispitanici i ne mogu da se sete kako se to tačno desilo. Neki od

ispitanika su izjavili da su sanjali svoje imaginarne prijatelje, pa je tako

počelo njihovo druženje, a neki su jednostavno odlučili da izmisle

drugara, kakav im je u tom trenutku bio potreban.

„Imala sam 5-6 godina, išla sam u vrtić. Nisam imala

prijatelja, pa sam izmislila tu devojčicu iz crtanog filma, pa smo

počele sa se igramo.. Tamo gde sam ranije živela, nisam se družila,

nismo se baš dobro slagali, a sa Lucijom sam se uvek dobro

slagala.“

„Pojavili su se kada sam imala 5 godina. Kad sam spavala, ja

sam ih sanjala.“

„Sanjala sam ga kako se držimo za ruke, kako se

upoznajemo, zove se Džon, rekao mi je ime. Drugi prijatleji me ne

prihvataju baš, a on me je uvek prihvatao i podržavao.“

„Ja sam mu dao ime po mom omiljenom fudbaleru – Drogba.

Imao sam 3 godine, video sam ga na televiziji i onda mi se mnogo

svidelo kako igra. Od tada se uvek igram s njim. Svidelo mi se što

je Englez, a ja mnogo volim Engleski jezik. Izašli smo prvo

napolje, pa smo igrali fudbal, pa smo posle ušli i igrali smo

komjuter, pa smo gledali televizor. To smo radili, pa smo posle išli

u grad.“

„Samo sam se stvorio kod njega. Kao u neki grad.“

„Imao sam 5 godina kada se prvi put pojavio. Kad sam

spavao, ja sam ga u snu video.“

„To je bilo u jednom snu, vodio me je u njegov svet, tamo su

svi super-heroji.“

„Kad sam spavao, nekako sam ga zamišljao u snu.“

„Kad sam legao da spavam osetio sam kao neki vetar preko

obraza. To je bio Ranko Mraz.“

„To se desilo kada je moj brat bio još beba, znači imao sam 4-

5 godina. Pošto je moj brat bio još beba, a ponekad moji drugari

nisu bili tu, pa mi je on služio kao drug.“

„Imao sam jednog zamišljenog prijatelja na komjuteru,

pojavio se kad sam igrao igrice, imao sam oko 7 godina.“

„Izmislio sam ga da bih imao drugara, jer su mi svi drugovi

bili loši.“

„Nisam imao s kim da se igram, svi su morali da uče, a moja

sestra mnogo gleda crtani, brat se igra napolju ili na komjuter.“

„Prošle zime kad nisam mogla da ih vidim ( mace), onda sam

ih zamišljala.“


- 75 -

__________________________________________________________________

„Moja jedna starija sestra, ona je imala neku drugaricu i

pošto ja nekad kad sam bila sama ili tužna, ja sam rešila da to

bude kao ta njena drugarica, pa sam je izmislila. Imala sam 6

godina.“

„Bila sam bolesna i pošto nisam imala s kog da pričam, ja

sam počela sama sa sobom da pričam i stvorila sam nevidljivog

prijatelja. To je bio jedan mali medved, imala je 5 godina, a ja 7.“

„Ja sam se sama vraćala iz škole i nisam znala šta da radim, a

mrzelo me da pričam sama sa sobom ili nešto da radim i onda sam

morala da izmislim nekog da mi pravi društvo. Imala sam 6

godina. Nisam mu dala ime.“

„Prvi put se pojavila kada sam videla da moja mlađa sestra

stalno zamišlja neke vile i tako sam ja došla na ideju da smislim

jednog svog druga koji je vidljiv samo za mene. Imala sam 5

godine.“

„Ja nisam imala s kim da se igram i bila sam usamljena i

onda sam rešila da dobijem svog prijatelja, ali nisam mogla s

nikim da se upoznam i onda sam rešila da imam nevidljivog

prijatelja.“

„Bila sam sama kući, gledala sam televiziju i odjednom kao

da sam u glavi čula neki glas koji mi je rekao: „Hajde da pričamo

o nečem tajnom“.“

„Imala sam puno imaginarnih prijatelja, bili su razni. Taj

omiljeni, nisam mu smislila ime, ali znam da je uvek kad je meni

dosadno, ja počnem da pričam s njim u sebi. Mislim da sam imala

3 godine kada se prvi put pojavio. Prvo kad mi je bilo dosadno ili

kad sam se s nekim posvađala ili kad mi se nešto loše desilo.“

* * *

Ovde nalazimo i odgovor zašto nastaju imaginarni prijatelji?!

S obzirom na to da igra čini veliki deo dana ili slobodnog

vremena jednog deteta, imaginarni prijatelji gotovo uvek predstavljaju

druga za igru. Oni nastaju da bi se odstranila dosada ili neprihvaćenost

u društvu, jer imaginarni prijatelj može uvek da se igra, sa

imaginarnim prijateljem mogu da se igraju najrazličitije igre, s njim se

uvek može postići dogovor. Kada dosade sve poznate igre ili gledanje

televizije, kada je dosadno vraćati se sam iz škole, kada svi drugari iz

ulice moraju darade domaće zadatke, tu je imaginarni prijatelj.


- 76 -

__________________________________________________________________

Ukoliko su drugari iz ulice pomalo zli, a upoznavanje novih

drugara u školi ne ide baš najbolje, postoji imaiginarni prijatelj koji

nikada ne osuđuje i ne zadirkuje. Imaginarni prijatelj je najbolji lek za

usamljenost.

Kada deca imaju puno mlađu ili puno stariju braću i sestre, onda

se oni obično ne igraju zajedno, pa će tu prazninu popuniti imaginarni

prijatelj.

Imaginarni prijatelji nastaju i zbog toga što niko kao oni ne čuva

tajne. Kada se poverite imaginarnom prijatelju, to sigurno ostaje među

vama.

Kada je dete tužno ili bolesno, ono može stvoriti imaginarnog

prijatelja koji ume da zasmeje i oraspoloži.

Jednoj ispitanici su imaginarni prijatelji postale mace, koje

tokom zime nije mogla da viđa i da se igra s njima, pa je počela da ih

zamišlja, dok je jednom dečaku imaginarni prijatelj postao slavni

fudbaler koga je video na televiziji.

Dakle, potrebe su različite, ali sve se te potrebe mogu sliti u

samo jednog imaginarnog prijatelja.

Čemu imaginarni prijatelji služe?

Imaginarni prijatelj kao drug ze igru

Kao što sam već naglasila, najveći broj dece stvara imaginarnog

prijatelja da bi imali s kim da se igraju. Mnoga deca će izjaviti da im je

bilo dosadno pre nego što se imaginarni prijatelj pojavio ili da nisu

imali baš pravog prijatelja, pa su izmislili prijatelja koji im u

potpunosti odgovara. Imaginarni prijatelj se, takođe, javlja kod

jedinaca ili kada je velika razlika u godinama između braće i sestara,

kada dete nema s kim da se igra, mada, vredi pomenuti da se

imaginarni prijatelj javlja i kada nije velika razlika u godinama, pa čak

i među blizancima, jer je jednostavno imaginarni prijatelj poseban

prijatelj.

Sa imaginarnim prijateljem mogu da se igraju najrazličitije igre,

mogu da se smišljaju nove igre, na koje možda realni drugari ne bi

pristali. Imaginarni pijatelj nikada neće reći ne, sa njim se uvek može

postići dogovor:


- 77 -

__________________________________________________________________

„Igramo se kuvanje, igramo karte, igramo se lutkama. Sa

Lucijom se uvek dobro slažem. Posvađale smo se samo jednom,

posvađale smo se oko toga šta ćemo da se igramo, ali smislile smo

igru koju hoćemo obe da se igramo i tako smo se složile.“

„Šetali smo se po kuću i izlazili u dvorište i išli smo gde

hoćemo. Kad meni kupe doručak mi ga podelimo. Kad pravimo

nestašluke, ja kažem da sam ja kriv. Kad neko dođe kod mene

hoće odmah na kompjuter, a moj Meca hoće da idemo napolje

(Plišani meda).“

„Igramo se i pričamo i kad se nešto igram uvek ubacim i

njega u igru. Igramo se dok se penjemo na krevet da je krevet

planina i da od jastuka napravimo šator i tu kampujemo. Nekad

mu pričam šta sam radila u školi. “ ( Jedan dečak)

Ponekada se iza čistog igranja sa imaginarnim prijateljem kriju

dublje i značajnije stvari, na primer neprihvaćenost u grupi ili teškoće

uklapanja u novu socijalnu sredinu, kao što je vrtić ili škola. Naravno,

deca će to teško tako eksplicitno naglasiti, ali ako uzmemo u obzir

trenutak nastanka imaginarnog prijatelja, nije slučajnost da će to biti

polazak u vrtić ili školu.

„Stalno smo pričale, njoj sam mogla da poverim sve svoje

tajne, bila je stalno uz mene. Pomagala mi je u školi. Kada sam

krenula u prvi razred, nikog nisam znala. “

„Jednom sam sanjala da me vodi u njeno carstvo. Tamo smo

se šetale i igrale i brale voće, tamo raste neko čudno voće koje

svetli. “ ( Svetlana obučena kao princeza)

Sa imaginarnim prijateljem mogu da se rade razne zabavne

stvari, a ako je taj imaginarni prijatelj, na primer, Čarli Čaplin, onda je

zabava zagarantovana.

„Idemo po gradu i zezamo ljude.“

Iako neka daca stvaraju imaginarne prijatelje iz potrebe da nešto

saopšte okolini ili da savladaju neki težak period, postoje bezbrižna i

srećna deca, kojima su imaginarni prijatelji ništa do drugara za

razgovor i razonodu.

„Igramo se u mojoj sobi pre spavanja. Uveče kad legnem da

spavam, on uvek dođe. Pričamo o školi, o prijateljima. On me pita:

„je l' se lepo igraš sa drugarima? “

* * *

Osim što ume da zasmeje i oraspoloži, imaginarni prijatelj može

da ima i ozbiljnije zaštitne uloge. Oni se mogu javiti kao strategija

prevladavanja nekog problema ili nedostatka kao što su razvojni


- 78 -

__________________________________________________________________

strahovi, problemi u školi, u porodici ( razvod roditelja, smrt nekog

člana porodice), rođenje drugog deteta, nemogućnost uklapanja u novu

socijalnu gripu i td.

Imaginarni prijatelji kompenzuju nedostatke

Jedna od ispitanica ima tri imaginarna prijatelja: Velika maca,

Čaroban pas i Zmaj. Oni imaju neke natprirodne moći i sa njima može

da se odleti u neki drugi svet, može da se spasava svet, da se pričaju

priče i sve to ukazuje na izrazitu maštovitost ove devojčice, koja ne

može da se ospori.

Ali, ako uzmemo u obzir to da je ona jedinica i da njeni roditelji

ne žive zajedno, onda postaje prilično jasno zašto je Maca malo mlađa

od nje, Pas malo stariji, a Zmaj puno stariji od nje. Rekla bih da Maca i

Pas mogu biti njeni brat i sestra kad je to potrebno, a Zmaj zamena za

oca, za nekog ko ima zaštitnu ulogu, pošto ih je Zmaj branio od

zamišljenih čudovišta.

Takođe, jedna ispitanica koja živi sa mamom i sestrom, otac joj

je umro kada je bila beba, ima imaginarnog prijatelja dečaka, koji je

malo stariji od nje, koji preuzima uvek inicijativu šta će se igrati i koji

može da je uteši i nasmeje kad je tužna.

„Volim da se igram s njim. Igramo se napolju, a kad je kiša

unutra. Napolje se igramo žmurke, a unutra, na primer, čoveče ne

ljuti se ili crtamo. On je smešan, zasmejava me.“

Imaginarni prijatelj kao strategija prevladavanja

Martina L. ( 8 godina) je sa sedam godina izgubila majku, živi

sa tetkom i bakom, otac je avanturistički tip koji voli da putuje, da živi

slobodno, bez puno obaveza i odgovornosti prema njoj. U to vreme

Martina se upoznala sa Džonom, jednim dečakom, istih godina, koji

joj je postao najbolji drug.

„On je uvek pored mene i pazi na mene, tako osećam kao da

me neko pazi. Znam da ima neke moći, ali ne mogu baš da se

setim. Nekada smo šetali psa, igrali smo se, trčali.

Jednom kad sam išla s drugaricama da se igram i pala sam,

kad sam povredila koleno kao da me je neko pipnuo po kolenu,

kao neki vetar, tako sam osetili i malo se plašim toga šta mi se

desilo, ali mislim da je to bio on.“


- 79 -

__________________________________________________________________

Kada dete padne, pod normalnim okolnostima bi otišlo kod

majke da potraži utehu. Jasna je simbolika imaginarnog prijatelja koji

je pomogao kada je Matrina pala, koji je uz to „nežan i voli životinje“.

Verovatno zbog svoje traume, Martina se ponekad osećala

neprihvaćenom od strane svojih vršnjaka, ali je zato imala Džona, koji

je uvek „prihvatao i podržavao“.

Kada je putovala sa ocem, on je uvek išao sa njom i učinio joj

putovanje puno zanimljivijim. Džon je obeležio jedan težak i prilično

traumatičan period u odrastanju jednog deteta i učinio da sve izgleda

mnogo lepše i lakše pored pravog prijatelja.

Još jedan primer imaginarnih prijatelja, kao podrške u teškim

trenucima, jesu Ranko Mraz i Baltazar, koje je stvorio jedan dečak

Dimitrije ( 8 godina), u vreme kada mu je otac umro. Tada je imao oko

šest godina. Dimitrije se, pričajući o tome kako je bilo kada su mu

saopštili loše vesti, prisetio da se tada pojavio njegov prijatelj Ranko

Mraz i rekao mu da ne plače, da bude hrabar. Od tada je Ranko Mraz,

„kao neki vetar“ uvek pored njega, u svim lepim i lošim trenucima,

brine o njemu i pazi na njega.

To je uloga koju je Dimitrije dao svom imaginarnom prijatelju.

Simbolika vetra kao imaginarnog prijatelja, posle smrti oca, više je

nego jasna. On mu pruža sigurnost i zaštitu, koju bi mu pružao otac.

Dimitrije ne krije svoje imaginarne prijatelje, oni su s njim i

kada je u školi. Dok sam provodila vreme u školi, Dimitrije mi je

prišao za vreme jednog odmora i rekao: „Sad je bio tu Ranko Mraz i

puno Vas je pozdravio“ i otrčao.

Sa polaskom u školu i suočavanjem sa novim socijalnim

okruženjem i novim obavezama, pojavio se i naučnik Baltazar. On mu

je pomagao oko školskih zadataka, čak je bio pored njega dok je radio

pismene vežbe i „šaputao tačna rešenja“. Ali ono što mi je zaista

oduzelo dah, jeste Dimitrijeva izjava kako Baltazar može da „ode na

nebo i prenese mu šta rade tata, baka i deda“.

Tada sam shvatila da je jedno osmogodišnje dete pronašlo tako

zrelo i kreativno rešenje prevladavanja takve traume, da sam dugo

posle tog razgovora razmišljala o tome koliko od dece može da se

nauči o životu. Kakve su to strategije koje proizvode dečji umovi, ako

odrasli, zreli ljudi pred njima ostanu posramljeni ?


- 80 -

__________________________________________________________________

Imaginarni prijatelji izražavaju dečje želje

Ukoliko su roditelji strogi, a uz to se još i rodi drugo dete, onda

nije slučajno ako je imaginarni prijatelj Ptičica Šarica, koja je živahna i

pomalo nestašna i koja može da odleti gde god poželi:

„Igrale smo karte, trčale smo, pričale smo šta ćemo da

radimo svakog dana. Nekad ja vozim biciklu, a ona leti. Ponekad

mi je potrebna kad mi nešto nije jasno šta gde da stavim, pa mi ta

ptica kaže.

Ona može da ode negde bez pitanja, a ja sa pitanjem.“

Ptica simbolizuje slobodu, koju Anđelija P. očigledno nema

uvek. Ona može da odleti gde god poželi i ne mora nikoga da pita da li

sme, ona nema stroge roditelje. Ptica sme da bude nestašna, njoj to

niko ne brani.

Poznato je da po rođenju drugog deteta, veliki deo pažnje

roditelja ode njemu, pa se dešava da starije dete nestašlucima ili

infantilnim ponašanjem pokušava da vrati svu pažnju na sebe. Ali, ako

su roditelji suviše strogi, onda čak ni to nije moguće. Zato su tu

imaginarni prijatelji, koji mogu da budu nestašni i koji veoma jasno, u

tom slučaju, saopštavaju okolini šta je to što detetu fali ili čega je

željno.

„To je dečak, istih godina. Ja sam mu dao ime po mom

omiljenom fudbaleru, Drogba.Video sam ga na televiziji i mnogo

mi se svidelo kako igra. On je uvek pored mene. Igramo igrice,

gledamo crtani i još puno stvari. On mi pomaže da radim zadatke

iz srpskog. Kad ne znam neka slova iz latinice, on mi pomogne da

se setim.

On meni uvek govori svoje tajne, priča mi tajne o njihovi

igrači u Čelzi. On bolje od mene igra fudbal. Pokazuju mi neke

finte.“

Ukoliko je jednom osmogodišnjaku velika ljubav fudbal i velika

želja da jednog dana zaigra za neki veliki poznati klub, onda je

imaginarni prijatelj dečak koji se zove kao poznati svetski fudbaler i

koji jako dobro zna da igra fudbal. Ovde je posebno interesantno što

ovom ispitaniku imaginarni prijatelj nije sam fudbaler, već dečak koji

jako dobro igra fudbal i zna sve tajne fudbalskog kluba Čelzi. Ipak, to

mora da bude neko s kim, pored svega, mogu i da se gledaju crtani

filmovi.

Dečje želje nekada mogu biti mnogo ozbiljnije, čak dirljive.

Jedan ispitanik živi sa tatom, mama ih je napustila. U istoj kući živi i


- 81 -

__________________________________________________________________

njegov stric sa svojom porodicom. Ima brata od strica istih godina sa

kojim veoma mnogo voli da provodi vreme i kako je sam saopštio, sa

njim se najviše igra i druži.

Međutim, ja sam saznala od učiteljice da se njihove porodice ne

slažu najbolje i da mu je bilo zabranjeno dugo da se viđa sa svojim

bratom. U to vreme je Aleksandar stvorio svog imaginarnog prijatelja,

koji je bio dečak, naravno, istih godina. Aleksandar nije ni pomenuo da

bi to mogao da bude njegov brat, ali to je očigledno. Od prevelike želje

da provodi vreme sa svojim bratom, on govori kako se stalno igraju

zajedno, ali to je, zapravo, njegov imaginarni prijatelj.

Jedna devojčica Teodora, ima sasvim drugačije želje. Njeni

roditelji vode mladalački život, često izlaze uveče bez nje, pa je

Teodorina zamišljena drugarica devojčica Biljana, koja je malo starija i

koja često izlazi u grad.

„Uvek je bila lepo obučena, imala je plave oči i braon kosu.

Kada nešto nisam nikom htela da kažem, ja sam Biljani pričala.

Ona je izlazila u grad, pričala mi je da je mnogo lepo bilo.“

Teodorina majka je atraktivna, pa je takva i Biljana – lepo

izgleda, lepo se oblači, izlazi uveče. Teodora se ugleda na svoju

majku, u određenom smislu joj se i divi, ona je njen uzor, volela bi da

je kao ona, te je stvorila imaginarnu drugaricu koja može sve što i

njena mama.

Imaginarnom prijatelju mogu da se povere sve tajne

Postoje stvari koje ne mora svako da zna. Onda su tu imaginarni

prijatelji kojima mogu da se povere sve tajne, da se otkriju sva

osećanja, da se priča o drugovima i drugaricama, a da je sigurno da to

imaginarni prijatelj nikome neće reći.

„Pričamo neke tajne stvari, šetamo, pričamo kad smo same,

kad nam je teško kažemo šta mislimo. Nekada kad sam sama kući

ili kad mi je dosadno, ja je pozovem da se igramo. ( Lana)“

Veoma je među decom učestala ta potreba da se poveravaju

nekom, ali na školskom uzrastu postoje neke „mnogo važne stvari“

koje samo imaginarni prijatelj sme da zna.

„Njemu sam mogao da poverim sve svoje tajne, pričali smo o

mojim drugovima, kako su s jedne strane dobri, s jedne loši. ( Mala

beba zmaj)“

Zapravo, gotovo je neizostavna ova funkcija imaginarnog

prijatelja. Kao što se sa imaginarnim prijateljem igraju razne igre, tako


- 82 -

__________________________________________________________________

su i imaginarni prijatelji ti kojima se govori o svakom osećanju, kome

može da se kaže svaka tajna.

Imaginarni prijatelj u borbi protiv razvojnih strahova

„Kad sam bio mali i kada sam sanjao veštice, on dođe i

ubije veštice. Radimo domaći zajedno. Kad mi on pomaže, on mi

lepo sve objasni i ja napišem tako i uvek to bude tačno. ( Super-

heroj)“

Aleksa ( 8 godina) je jedinac, živi sa mamom, ujakom i bakom.

Njegovi roditelji žive razdvojeno, ali su u dobrim odnosima. U svakom

slučaju, Aleksin imaginarni prijatelj je snažan, ima natprirodne moći,

pomaže mu u svemu i štiti ga. S obzirom na to da njegov tata nije uvek

tu, da provodi više vremena sa majkom, njegov imaginarni prijatelj je

stariji, snažan, postavlja se zaštitnički prema Aleksi. To je još jedan

primer kompenzovanja nekog nedostatka pomoću imaginarnog

prijatelja.

Ali ono što mi je ovom prilikom više privuklo pažnju, jeste da

imaginarni prijatelj menja svoje funkcije i zadatke sa uzrastom. Od

kada je Aleksa pošao u školu, imaginarni priajtelj mu pomaže oko

domaćih zadataka, ali kada je bio manji i kada ga je Aleksa stvorio,

imaginarni prijatelj je tada imao potpuno drugačiju ulogu – branio ga

je od veštica, koje je sanjao. Na uzrastu od 3-4 godine, kada je,

uostalom, Aleksa stvorio svog imaginarnog prijatelja, nije neobično da

se deca boje raznih veštica, čudovišta i svih ostalih zastrašujućih bića,

jer je to uobičajen razvojni strah, koji prati odrastanje.

Sva je razlika u tome, što se ne dosete sva deca da se uvek mogu

obratiti za pomoć nekom izmišljenom drugaru.

„Pričali smo o mojim osećanjima i to što sam se bila plašila.

Plašila sam se babaroga.

Kad legnem da spavam i kad zatvorim oči stvore mi se ta

nestvarna bića, kojih sam se plašila i onda ja pozovem mišiće i

kažem im da mi kažu nešto drugo da sanjam, nešto lepo. ( Mali

miševi)“


- 83 -

__________________________________________________________________

Imaginarni prijatelj pruža podršku i pomoć

Imaginarni prijatelj može da rešava razne probleme u školi: „On

je stariji, snažniji, brani me od loših dečaka. ( Super tigar)“

„Svaki dan kad treba da učim, ona mi pomaže i kad legnem

da spavam pričamo kako sam proveo dan u školi. ( Kuca Dona)“

„Izmislio sam ga da bih imao drugara, jer su mi svi drugovi

bili loši. Pomagao mi je kada sam bio tužan i ljut.“

Imaginarni prijatelj, bolje od bilo kog drugog prijatelja, može da

nasmeje i oraspoloži svog vlasnika. Kada je dete tužno, kad ima

potrebu da se izjada nekom ili kada su školski zadaci preteški, tu je

imaginarni prijatelj.

„Sa njom sam delila tajne, igrale smo razne igre, uživale smo

negde, pomagala mi je da se razveselim, pomagala mi je oko nekog

zadatka. Ona sama dođe, ja zamislim da je ona tu i onda ona

odmah dođe, kao da zna da mi je potrebna. Kada nemam s kim da

se igram, kada sam uvređena, ona dođe, pa me oraspoloži, pa onda

možemo zajedno da se igramo.

Ona mi nešto zanimljivo ili smešno kaže. Ona može da uradi i

neke smešne stvari. Može da se u nešto maskira. Meni je smešno

kada se maskira u klovna. ( Devojčica Maca)“

„Uvek kad mi je dosadno ili kad sam bolesna, ja sam pričala s

njom i zamišljala sam kao da se jurimo ili nešto tako. Ona je

mogla sve da radi, u sve da se pretvori, u šta god ja zamislim.

Zamišljala sam sve što bi me oraspoložilo, smešne stvari, klovnovi.

Najviše me razveseli kad mi neke lepe stvari priča, kad me

zasmejava. ( Mali medved)“

„Izmišljali smo neke nove igre. Na primer, on uzme jedan

kamenčić, a ja drugi i onda ko više baci taj kamenčić. Ko izgubi

ide ulicom i traži još dvadeset takvih istih kamenčića.

On je mogao da me usreći kada sam tužna. On je mogao da

radi razne stvari, mogao je da leti i onda je pravio razne oblike

kad je leteo i ja sam mogla da gledam, pa da budem srećna, da se

razveselim. ( Poni)“

„Ako me drugarice ne pozovu da se igramo ili kad se

posvađam s drugaricama i za tog prijatelja mi je tužno i onda ja

njih pozovem. Pričamo tajne. ( Mace Niki, Peca i Meca)“

* * *


- 84 -

__________________________________________________________________

Dakle, imaginarni prijatelji su drugari za igru, čuvaju tajne,

pružaju podršku u teškim trenucima, čuvaju i brane od zlih veštica i

babaroga, umeju da nasmeju i uteše, na njih se projektuju sve želje i

svi nedostaci.

Imaginarni prijatelj u porodici

Različitih su struktura porodice iz kojih su deca koja stvaraju

imaginarne prijatelje. Imaginarni prijatelj može nastati zbog toga što

dete živi, na primer, samo sa mamom i bakom ili samo sa tatom, a

može nastati i u porodici u kojoj žive tri generacije. I u jednom i u

drugom slučaju, pojavu imaginarnog prijatelja možemo pripisati

usamljenosti i popunjavanju praznina koje situacija nosi.

Ako dete živi bez jednog roditelja, imaginarni prijatelj će

nadomestiti taj nedostatak. Ako dete živi u mnogočlanoj porodici, gde

se bori za malo pažnje, nije slučajno da stvori imaginarnog prijatelja,

jer će tada pažnja biti raspodeljena samo između njih dvoje.

Ipak, statistički, u ovom poduzorku, najviše je dece, koja stvaraju

imaginarne prijatelje, iz nuklearne potpune porodice, što znači, tamo

gde deca žive sa oba roditelja. Takođe, više je onih koji imaju braću i

sestre nego jedinaca.

Šesnaestoro ispitanika živi u nuklearnoj potpunoj porodici, dok

troje njih živi samo sa mamom ili samo sa tatom – jedna devojčica živi

sa mamom i sestrom, jedan dečak samo sa tatom, a jedan dečak sa

mamom, bratom i dve sestre.

Sedmoro ispitanika živi u zajednici i to su uglavnom porodice u

kojoj žive tri generacije. Jedna ispitanica živi u porodici koja broji čak

devetoro članova: tata, maćeha, njena ćerka, pradeka i prabaka, dvojica

deda i rođena sestra. Četvoro ispitanika živi u proširenoj, ali

nepotpunoj porodici. Jedna devojčica živi sa mamom i bakom, jedna sa

mamom, bakom i dekom, jedna sa tatom, tetkom i bakom i jedan

dečak sa mamom, ujakom i bakom.

Kao što sam već napomenula, više je ispitanika koji imaju braću

i sestre nego jedinaca. Jedinaca je osmoro, prvorođenih desetoro,

drugorođenih jedanaestoro, dok je samo jedan ispitanik treće dete u

porodici. Slični su rezultati i slična proporcija i na poduzorku od 165-

oro ispitanika, tako da, bez sumnje, mogu da zaključim da se


- 85 -

__________________________________________________________________

imaginarni prijatelj češće javlja kod ispitanika koji imaju braću i

sestre, nego kod jedinaca, iako teorijska osnova od koje se polazi

govori drugačije.

Naime, jeste logično i predvidivo da jedinci imaju potrebu da

stvaraju imaginarne prijatelje, jer su veći izgledi da se osete usamljeno,

da im bude dosadno, nasuprot deci koja imaju brata ili sestru, sa

kojima bi mogli da dele sve. Međutim, najpre treba uzeti u obzir da li

je, generalno, veći broj porodica sa više od jednog deteta, a zatim i to

da je imaginarni prijatelj poseban prijatelj, s kojim je druženje

nezamenljivo i nije slično ni jednom drugom.

Dakle, imaginarni prijatelj ne nastaje samo iz dosade i

usamljenosti, već i kada porodica broji više članova, ali odnosi možda

nisu dovoljno bliski ili im nedostaje nešto posebno što je detetu

potrebno. Pomenuću ponovo dečaka koji ima sestru bliznakinju i

mlađeg brata i imaginarnog prijatelja koji je tu kad god „sestra mnogo

gleda crtani, a brat se igra napolje ili na kompjuter“.

To da li dete jedinac ili ne, manje je relevantno od toga kakve su

njegove potrebe i želje i kakvi odnosi u porodici.

Da li je neko u porodici znao za imaginarnog prijatelja?

Imaginarni prijatelj je lično vlasništvo deteta i ne može svako da

ima tu privilegiju da bude deo tog odnosa. U najvećem broju slučajeva,

deca drže svoje prijatelje u najvećoj tajnosti ili bar oni u to veruju, ali

postoji i određeni broj dece koja uvedu u tu priču i nekog člana

porodice. To su, uglavnom, braće i sestre ili, eventualno, neko od

roditelja.

Od 30-oro ispitanika, kod 21-og ispitanika je imaginarni

prijatelj, do trenutka ispitivanja, bio držan u tajnosti, dok je kod

devetoro njih znao neki član porodice.

Kada je imaginarni prijatelj tajna ili, bar, tako deca misle, to

izgleda ovako:

„Ja zatvorim vrata i pravim se da nema Lucije kad mama

uđe, posle kad ona izađe, ja nastavim da se igram s njom. Ja

šapućem kad se igram s njom, ali nekad kad mama ode u

prodavnicu i ostanem sama, ja onda pričam naglas s njom.“


- 86 -

__________________________________________________________________

„Kad god neko dođe da me vidi kako pričam, ja ga sakrijem.

Misle da sam ga izgubio ( Plišanog medu).“

„Družili smo se kad smo bili sami, jer ja nisam nikome rekao

da imam nevidljivog prijatelja, držao sam ga u tajnosti.“

„Ako neko ide uz stepenice, onda se pravim kao da nisu tu.“

Ako ne žele da iko zna za njihovog imaginarnog prijatelja, onda

se viđenja obavljaju na nekim „tajnim mestima“, kriju se da bi se igrali

s njima, razgovaraju onda kada su sigurni da ih niko ne vidi i ne čuje.

Za odrasle to može da izgleda tako što dete priča samo sa sobom ili

može dugo da se igra „samo“ ili se stalno nešto krije i „šuška“.

Reakcije roditelja na imaginarne prijatelje dece mogu biti

različite. Suviše zauzeti i nezainteresovani roditelji možda nikada i ne

primete još jednog člana porodice, a nekada dete može stvarno jako

dobro i da ga sakrije. Neki će roditelji samo ignorisati „čudno

ponašanje deteta“, a neki se mogu i zabrinuti da je u pitanju neka

patološka pojava.

Postoje, međutim, i roditelji koji su se informisali šta je to

imaginarni prijatelj i koji ga sasvim lepo prihvataju. Pred njima deca

ne moraju da se kriju kada se igraju sa svojim prijateljem, mogu čak u

neke igre i da ih uvedu.

„Znala je moja mama. Kad hoću da ručam, mama postavi i

za nju.“

„Znale su mama i nana, lepo su je prihvatile. Ja nekad nanu

pitam, kako je bila obučena.“

Nekada u porodici znaju jedino braća i sestre. Čini mi se kada

nije velika razlika u godinama, onda mogu svi zajedno da se igraju,

Ali, ukoliko je velika razlika u godinama među njima, onda imaginarni

prijatelj ostaje tajna.

Ukoliko je dete rešilo da čuva imaginarnog prijatelja u tajnosti,

onda to treba ispoštovati. Previše zapitkivanja i uplitanja može dovesti

do toga da se imaginarni prijatelj izgubi ranije, nego što bi da je ostao

tajna. Otkrivanje te tajne, bez pristanka deteta, može kod njega izazvati

stid i nelagodnost. Dakle, sve u vezi sa imaginarnim prijateljem treba

prepustiti detetu.

Ukoliko želi da nekog uvede u tu fantaziju, onda svakako treba

da vodi i samo određuje intezitet njegovog „pojavljivanja“ pred

drugima. Ukoliko je dete rešilo da to ostane tajne, treba ga pustiti –

možda će jednog dana samo poželeti sa nekim to da podeli.


- 87 -

__________________________________________________________________

Kako imaginarni prijatelji nestaju?

U vreme kada je vršeno ispitivanje, kod 21-og ispitanika još

uvek je postojao imaginarni prijatelj, dok je devetoro njih izjavilo da je

njihov imaginarni prijatelj nestao. Imaginarni prijatelji spontano

nestaju do 11 godine. Obično deca ni ne mogu tačno da posvedoče

kako je nestao, ali ima i dece koja se sećaju konkretnog događaja.

U svakom slučaju, nestanak imaginarnih prijatelja najviše je u

vezi sa sazrevanjem, a kako postoje individualne razlike u brzini

sazrevanja među decom, tako postoje i individualne razlike u tome u

kom će trenutku dete biti spremno da se odrekne svog, do tada,

najvažnijeg prijatelja. Neka deca će i sama izjaviti da su „porasla“, pa

im imaginarni prijatelj nije više potreban.

Do 11-e godine se progresivno smanjuje broj dece koja imaju

imaginarnog prijatelja. Na ovom poduzorku, na uzrastu od 8 godina,

samo je jedna devojčica izgubila svog imaginarnog prijatelja. Dakle,

tek od trećeg razreda možemo se sresti sa decom koja su dovoljno

sazrela da se odreknu svog imaginarnog prijatelja. Ali, naravno da i na

tom uzrastu postoje deca koja još uvek na to nisu spremna. Na uzrastu

od 10 godina, tek po neko dete ima imaginarnog prijatelja.

Druženje sa imaginarnim prijateljem je intenzivnije na

predškolskom uzrastu. Tada deca imaju više vremena za igranje i

druženje. Kada pođu u školu, jedan deo dana moraju da posvete

školskim obavezama, tako da ostaje manje vremena, nego ranije, za

druženje sa imaginarnim prijateljem. Takođe, u školi stiču nove

drugare, pa im je sve manje potrebno druženje sa imaginarnim

prijateljem.

Njihovo druženje u sadašnjem trenutku izgleda ovako:

„Kad se vratim iz škole i završim sve obaveze, pozovem ih

specijalnim telefonom.“ ( Branka, 8 godina)

„Igramo se više puta subotom i nedeljom i kad završim

domaći.“ ( Lazar, 9 godina)

„One su tu ponekad, ne često. Kad imam vremena da se

igramo, sad me mama tera baš često da vežbam prirodu i

društvo.“ ( Nikolina, 10 godina)

„Kad nemam s kim da se igram, kad sam uvređena, ona dođe,

pa me oraspoloži, pa onda možemo zajedno da se igramo.“ ( Lenka,

9 godina)


- 88 -

__________________________________________________________________

„Malo ređe nego ranije, pošto moram da pišem domaći.“ (

Dora, 9 godina)

„Viđamo se u slobodno vreme, pošto sad imam puno

obaveza.“ ( Andrea, 9 godina)

„Nekad kad sam sama kući ili kad mi je dosadno, ja je

pozovem da se igramo.“ ( Svetlana, 10 godina)

„Juče sam se iznervirala, nisam mogla nešto da nađem, pa

sam njih zvala, rekli su mi da se smirim, pa onda da probam da to

nađem.“ ( Jana, 10 godina)

Ukoliko je velika razlika u godinama među decom u porodici,

starije dete može stvoriti imaginarnog prijatelja da bi imalo s kim da se

igra, pa se sa rođenjem drugog deteta njihovo viđenje smanjuje ili, pak,

potpuno nestane. To je slučaj samo kada je velika razlika u godinama

među decom. Kada nije, onda imaginarni prijatelj nastaje baš sa

rođenjem drugog deteta, zbog gubitka pažnje.

Ukoliko je imaginarni prijatelj nastao da bi dete lakše podnelo

neki krizni period ili neku traumu, kada se teškoće prebrode, onda je

dete spremno da dalje nastavi samo. Takođe, ako imaginarni prijatelj

pomaže u ostvarenju neke želje ili dostizanju nekog cilja, kada se te

želje i ciljevi ostvare ili prerastu, imaginarni prijatelj odlazi.

Kao što sam, već, pomenula, sa polaskom u školu stiču se novi

prijatelji, kojima od sada mogu da se govore tajne. Ali, to ne znači da

imaginarni prijatelji potpuno gube svoj značaj. Oni su sada veoma

važni kada realni drugari ispadnu loši ili kada svi uče i pišu domaće

zadatke, pa niko ne može da se igra ili „kad drugarice ne pozovu,

kada izlaze napolje“. Imaginarnim prijateljima i dalje mogu da se

pričaju tajne, ali sada one koje su vezane za drugove iz škole.

Dešava se, međutim, da i ne postoji neki poseban razlog zašto je

imaginarni prijatelj nestao, osim tog da ga je dete preraslo.

„Nisam ga zaboravio. Rekao sam mom bratu, ako hoćeš mog

drugara, evo ti ga slobodno, ja sam ga prerastao. Nisam više toliko

mali da imam zamišljenog prijatelja, sad idem u školu, imam puno

prijatelja. Kad s nekim hoću da pričam, imam brata.“

- Da li je tvoj imaginarni prijatelj umro?

„Često mi se pojavljuje u san kao da je u neke planine,

pronašao je majku i oca.“

- Da li je on srećan tamo?

„Nadam se da jeste.“

- Da li ti nedostaje?


- 89 -

__________________________________________________________________

„Pa, malo.“

- Da li možeš nekako da ga pozoveš?

„Pa, kako da ga pozovem kad je on daleko od mene.“ (

Nemanja, 9 godina)

„Sad sam shvatio da je to bila iluzija neka. Iluzija je kad

nešto ne postoji, a mi ga zamišljamo. To sam shvatio kad sam

napunio devetu godinu.“


„Ne, samo sam ga zaboravio.“

- Da li ti nedostaje?

„Ne.“ ( Luka, 10 godina)

„Sanjao sam jedanput da je bila jedna šuma i da je tamo bilo

mnogo drveće i nije moglo ništa da se vidi. Jedna grana je saplela

tog mog druga i onda sam ga izgubio. Nisam znao gde je. Tražio

sam ga, ali ga nisam našao. Posle je trebalo opet da ga zamišljam,

ali bilo mi je teško.“

- Da li je on umro?

„Ne verujem, mislim da je i dalje u tu šumu.“ ( Aleksandar, 9

godina)

„Nestao je pre mesec dana. Bio sam mesec dana u Niš, pa sam

ga zaboravio.“

- Da li misliš da je umro?

„Mislim da nije.“ ( Mateja, 9 godina)

„Izgubila se u prvom razredu, zato što sam porasla.“

- Da li misliš da je umrla?

„Ne, mislim da je otišla kod nekog drugog deteta, zato što je

mislila da sam već velika i da sve mogu sama, bez nje i da je

potrebna nekom drugom detetu.“ ( Teodora, 9 godina)

„Skoro ga više i ne sanjam. Mislim da više nije pored mene.

Kada sam imala 7 i po godina otišla sam sa tatom u Holandiju i

više ga nije bilo. Tako sam osećala, da je i on išao. Kad smo se

vratili nije ga više bilo. Zato što sam u mislima bila sa jednim

drugom iz Bugarske. Stalno smo pričali, pošto ja znam bugarski,

nisam pričala sa Džonom, pa se izgleda naljutio.

Više nije pored mene i ja se nekako plašim. Možda zbog toga

što se naljutio i zato što će naći drugu prijateljicu i to me plaši. A,

volela bih da ga ponovo vidim.


- 90 -

__________________________________________________________________

Mislila sam da će uvek da bude sa mnom, jer mi je bio

najbolji drug.“

- Da li imaginarni prijatelji umiru?

„Ne, oni su mašta.“ ( Martina, 8 godina)

„Bio sam kod bake i nešto sam ružno sanjao i od tada ga više

ne sanjam. Svake noći sam ga sanjao. Mislim da je nestao u prah.“


„Mislim da jeste. Mislio sam da će zauvek da živi. Posle sam

uvek sanjao noćne more.“( Lazar, 9 godina)

Jedan deo ovog intervju ispituje da li je nestanak imaginarnog

prijatelja u vezi sa strahom od smrti kod dece. Zato nas zanima šta

ispitanici misle, zašto je njihov imaginarni prijatelj nestao.

Kao što vidimo samo jedan dečak misli da je njegov imaginarni

prijatelj umro, odnosno da je nestao u prah. Ostala deca imaju sasvim

drugačije scenarie. Uglavnom, znaju da su imaginarni prijatelji deo

mašte i da ne mogu u pravom smislu da umru,ali zato,neki konkretan

razlog mora da postoji: oni se ili izgube u šumi ili pronađu svoje

roditelje ili se prosto zaboravi na njih.

Na uzrastu od 10 godina, kod neke dece još uvek postoji

imaginarni prijatelj, a kod neke je, kao što vidimo, izgrađen pojam o

tome šta je iluzija. Ali, svakako to je uzrast na kome su deca već

dovoljno zrela da se oproste od svog prijatelja. Čak i kod one dece

koja još uvek imaju imaginarnog prijatelja, može da se nasluti njihov

odlazak, jer su njihova viđenja sve ređa i sve manje potrebna deci.

* * *

Naravno, ovo pitanje iziskuje veći uzorak i detaljniju analizu, jer

smo ovom prilikom samo dotakli pitanje straha od smrti kod dece i

nestajanja imaginarnih prijatelja,a i veći je broj dece koja još uvek

imaju imaginarnog prijatelja. Ono što, ovom prilikom, možemo

sigurno znati jeste da sazrevanje najviše utiče na to koji će razlog

nestanka imaginarnog prijatelja deca navesti – malo zrelija deca će u

jednom trenutku shvatiti da je sve to bila mašta i da je došlo vreme za

ozbiljnije stvari, a onoj malo manje zreloj deci je potreban neki

konkretan događaj, da bi mogli da se oproste sa svojim prijateljem.


- 91 -

__________________________________________________________________

DISKUSIJA REZULTATA


- 92 -

__________________________________________________________________

Ovo istraživanje bavi se pojavom karakterističnom samo za

dečji uzrast, bavi se pojavom i karakteristikama imaginarnih prijatelja

kod dece. Osnovni zadatak istraživanja je približiti čitaocima ko su

imaginarni prijatelji, zašto nastaju i kada, zašto nestaju i kada, da li se s

njima mogu raditi drugačije stvari, po čemu se razlikuju od realnih

drugara, kakve osobine imaju.

Za bolje razumevanje ove pojave i detaljniji prikaz relevantna su

i pitanja, kao što su: da li se imaginarni prijatelj češće javlja kod

dečaka ili devojčica, da li je istih godina kao vlasnik, koja se vrsta

imaginarnih prijatelja najčešće javlja, kakva je struktura porodične

grupe iz koje potiče dete koje stvara imaginarnog prijatelja, da li deca

koja stvaraju imaginarne prijatelje pokazuju sklonosti ka nekom obliku

kreativnog izražavanja, da li se češće javlja samo jedan imaginarni

prijatelj ili više njih.

Odgovore na ova pitanja otkrivamo uz pomoć dece koja su bila

voljna da sa nama podele svoja iskustva sa imaginarnim prijateljima

koje su stvorila.

Uzorak ispitanika, sa kojima je rađeno istraživanje, čine učenici

drugog, trećeg i četvrtog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u

Pirotu. U preliminarnom istraživanju, u kom su učestvovala i deca koja

imaju i deca koja nemaju imaginarnog prijatelja, učestvovalo je 269

ispitanika, 141 devojčica i 128 dečaka. Od 269 ispitanika, njih 165-oro

ima ( ili su imali) imaginarnog prijatelja, što čini 61,3 % celog uzorka.

Iz više teorijskih izvora možemo saznati da će oko 65 % dece, u

nekom trenutku odrastanja, imati imaginarnog prijatelja, te nam

podatak koji smo dobili govori da smo na pravom putu.

Zadržaćemo se na poduzorku dece koja imaju ili su imala

imaginarnog prijatelja. Čine ga 83 devojčice i 82 dečaka, ukupno 165

ispitanika. Koristeći, na ovom poduzorku, postupke deskriptivne

statistike i postupak za utvrđivanje povezanosti kategoričkih varijabli,

dobijamo jasniju sliku o karakteristikama imaginarnih prijatelja i

faktorima koji sa njima mogu biti u vezi.

Ovde, odmah na početku, nalazimo odgovor na pitanje

učestalosti javljanja imaginarnih prijatelja kod devojčica i dečaka.

Polazimo od hipoteze da se imaginarni prijatelj češće javlja kod

devojčica, nego kod dečaka, za koju bi, u ovom slučaju, mogli da

kažemo da je tačna, ali razlika je toliko mala, da ovu hipotezu ne

možemo smatrati održivom. Učestalost javljanja imaginarnih prijatelja

kod devojčica i dečaka, u ovom istraživanju, je gotovo jednaka.


- 93 -

__________________________________________________________________

Neki autori tvrde ( Nagera, 1969; Taylor, 1999 ) da i dečaci i

devojčice radije stvaraju imaginarne prijatelje muškog pola, odnosno

da dečaci stvaraju imaginarne prijatelje istog, a devojčice suprotnog

pola. Dečaci retko stvaraju imaginarne prijatelje suprotnog pola za

razliku od devojčica. U ovom istraživanju, ova tvrdnja je delimično

potvrđena. Od 82 dečaka, 81 ima imaginarnog prijatelja istog pola, a

samo jedan suprotnog. Međutim, kada su devojčice u pitanju, hipoteza

nije potvrđena – od 83 devojčice, 56 ima imaginarnog prijatelja istog

pola, a 27 suprotnog. Dakle, u slučaju oba pola, deca radije biraju

imaginarne prijatelje istog pola, s tim da je kod dečaka to isključivo

pravilo, dok su devojčice fleksibilnije. One imaju i imaginarne

prijatelje suprotnog pola.

Možda je razlog tome to što deca školskog uzrasta preferiraju

grupe istog pola – dečaci se druže s dečacima, devojčice s

devojčicama. Dečaci stvaraju imaginarne prijatelje s kojima mogu da

igraju igrice i fudbal, a devojčicama su imaginarni prijatelji drugarice

kojima mogu da pričaju tajne. Naravno, to nije isključivo pravilo, a i

sami podaci govore tako, zato za neka dalja istraživanja ostaje

otvoreno pitanje od čega zavisi da li će devojčice imati imaginarnog

prijatelja istog ili suprotnog pola?!

Obzirom na to da imaginarni prijatelj može nastati kao rezultat

dečje usamljenosti, rekli bismo da će porodice iz kojih su deca, koja

stvaraju imaginarne prijatelje, imati mali broj članova. Ali,

usamljenost ne nastaje samo u situacijama kada dete nema s kim da se

igra ili s kim da razgovara. Nekada su male porodice više usmerene na

dete, jer će slobodno vreme u toku dana raspodeliti na manji broj

članova, pa će manje biti samo.

Nasuprot tome, porodice koje broje puno članova ( setimo se da

jedna ispitanica živi u devetočlanoj porodici ) imaju takvu dinamiku

unutar grupe, da su veće šanse da se dete oseti zapostavljeno i

usamljeno. Ali, s druge strane, možda dete u mnogočlanoj porodici,

zbog puno interakcija u njoj, neće imati vremena da razvije


U svakom slučaju, pošli smo od hipoteze da se imaginarni

prijatelj češće javlja kod dece iz nuklearnih, nego iz proširenih

porodica.

U našem istraživanju dobili smo da najviše ispitanika koji

stvaraju imaginarne prijatelje, potiču iz nuklearne potpune porodice,

što bi značilo da je hipoteza od koje smo pošli, u vezi s ovim pitanjem,

potvrđena. Manji broj dece koja imaju imaginarne prijatelje potiče iz


- 94 -

__________________________________________________________________

proširene potpune porodice – 98 ispitanika je iz nuklearne potpune, a

51 ispitanik iz proširene potpune porodice. Interesantan je i podatak da

je od celog poduzorka dece sa imaginarnim prijateljima, samo njih 16

iz nepotpunih porodica, po 8-oro iz nuklearnih i proširenih porodica.

Dakle, više je ispitanika iz nuklearnih i više je ispitanika iz

potpunih porodica, ali treba uzeti u obzir i to koliki je brojčani odnos

ovih porodičnih struktura na nivou cele populacije. Ukoliko generalno

ima manje nepotpunih porodica i manje proširenih porodica, onda je

statistička verovatnoća na strani nuklearnih i potpunih porodica.

Ali, ono što, u svakom slučaju, iz našeg istraživanja možemo

zaključiti jeste da će imaginarne prijatelje, ipak, stvarati deca koja žive

u porodici sa manje članova. Izgleda da deca u mnogočlanim

porodicama, nemaju vremena, verovatno ni potrebe, da stvaraju

imaginarne prijatelje. Živeti samo sa roditeljima znači da su oni vrlo

često prezauzeti za priču i druženje, ali ako su tu bake i deke, možda

stričevi i tetke, čak i njihova deca, onda društva ima i „previše“. Tu bi,

možda, imaginarni prijatelj bio suvišan.

Ne smemo smetnuti s uma da će sama dinamika porodične grupe

i kvalitet odnosa u njoj najviše uticati na to da li će dete imati potrebu

za imaginarnim prijateljem, pre nego broj članova. Naravno, sama

dečja imaginativnost presudna je za nastanak imaginarnog prijatelja u

porodici bilo koje strukture i brojnosti.

Teorija kaže da će imaginarne prijatelje više stvarati jedinci i

prvorođena deca, pre rođenja drugog deteta, pa ćemo se toga držati i u

sledećoj hipotezi: imaginarne prijatelje češće stvaraju jedinci, nego

deca koja imaju braću i sestre.

Ova hipoteza se u našem istraživanju pokazala netačnom. Od

dece koja imaju imaginarne prijatelje, manje je jedinaca nego

prvorođene i drugorođene dece. Opet, i ovde treba uzeti u obzir da li je

generalno manje jedinaca, nego dece koja imaju braću i sestre, jer je

sasvim očekivano da baš jedinci stvaraju imaginarne prijatelje, na

primer iz dosade ili usamljenosti. Deca koja imaju brata ili sestru uvek

imaju sa kim da se igraju.

Iz tog razloga, možemo pretpostaviti da će i prvorođena i

drugorođena deca stvarati imaginarne prijatelje, na prvom mestu, onda

kada je velika razlika u godinama u odnosu na drugo ili drugu decu u

porodici. Dešava se da prvorođeno dete „napusti“ svog imaginarnog

prijatelja, kada se rodi drugo dete, odnosno kada dobije novog druga

za igru, ali stoji i ta činjenica da se imaginarni prijatelji pojavljuju baš

sa rođenjem i baš zbog rođenja drugog deteta, zbog gubitka pažnje

odraslih. Drugorođena deca stvaraju imaginarne prijatelje kada su


- 95 -

__________________________________________________________________

njihova starija braća ili sestre prerasli neke igrarije ili su zauzeti

školskim obavezama, a dešava se i da mlađe dete razvije imaginarnog

prijatelja zbog toga što je videlo da ga starije dete ima.

Međutim, podsetimo se toga da je imaginarni prijatelj veoma

važan i poseban prijatelj, tako da ga dete može razviti i kad ima braću i

sestre, jer je jednostavno druženje sa njim nezamenljivo.

Pojava i same karakteristike imaginarnih prijatelja mogu

predstavaljati reakciju na vaspitni stil roditelja. Kroz druženje sa njim

dete može abreagovati, na primer, suviše stroge zabrane i zahteve

svojih roditelja. Zato smo se pitali da li će deca koja svoje roditelje

doživljavaju kao stroge, češće stvarati imaginarne prijatelje od dece

čiji su roditelji liberalni?! Ispostavilo se obrnuto. Imaginarne prijatelje

više imaju deca koja svoje roditelje doživljavaju kao liberalne, njih je

88-oro, dok je dece koja imaju stroge roditelje 77-oro.

Očigledno je za stvaranje i imaginaciju deci potrebna sloboda.

Slobodno i spokojno dete oslobođeno je skoro svih briga i zato ostaje

puno prostora i čistih misli za stvaranje i igru. Imaginarni prijatelji

takve dece su dobri i zabavni, sa njima se smišljaju razne igre, putuje

se na razna mesta. Imaginarni prijatelji dece opkoljene pritiscima

odraslih, mogu biti zločesti i nestašni. Kada se dete stalno susreće sa

nekim zabranama i ograničenjima, sa raznim obavezama, onda će

druženje sa imaginarnim prijateljem više biti nalik bežanju od pravila.

Tada se prave nestašluci, tada se ne rade domaći zadaci, ide se napolje

bez pitanja. Jednostavno, imaginarni prijatelj može sve ono što dete ne

bi smelo.

Ranije smo pretpostavili da usamljenost može biti indikator

javljanja imaginarnog prijatelja. Posedovanje kućnog ljubimca bi

trebalo da smanji takav osećaj kod dece. Interesuje nas da li deca koja

nemaju kućnog ljubimca češće stvaraju imaginarne prijatelje, nego

deca koja imaju?! Ni ova hipoteza u našem istraživanju nije potvrđena:

105 ispitanika ima kućnog ljubimca, a 60 nema.

Dakle, i pored posedovanja kućnog ljubimca, deca će stvarati

imaginarne prijatelje, što ponovo pokazuje koliko je imaginarni

prijatelj poseban i potreban. Nekada će sami kućni ljubimci postati

imaginarni prijatelji, ukoliko detetu nije dozvoljeno da se igra s njim ili

ga prerano izgubi. Ukoliko je detetu mnogo stalo da ima kućnog

ljubimca, ali mu ta želja nije ispunjena, imaginarni prijatelji u tom

slučaju mogu biti razne životinje, odnosno priželjkivani kućni

ljubimci.

Ali, u svakom slučaju, najbolje je imati oba, jer kad ste dete,

drugara nikada nije previše.


- 96 -

__________________________________________________________________

Pitanje kreativnosti gotovo je neizostavno kada govorimo o deci

koja stvaraju imaginarne prijatelje. Pitamo se da li prisustvo

imaginarnih prijatelja ukazuje na kreativni potencijal kod dece? Neke

studije govore u prilog tome da su deca koja stvaraju imaginarne

prijatelje kreativnija od dece koja ih ne stvaraju ( Schaefer, 1969 ),

neke, opet, ne potvrđuju tu razliku ( Manosevitz,1977 )23

. U svakom

slučaju, glavni problem je merenje kreativnosti kod dece, a i kada je u

pitanju stvaranje imaginarnih prijatelje, imaginativnost kod dece ima

značajniju ulogu od kreativnosti.

Mi smo pošli, ipak, od pretpostavke da će deca koja stvaraju

imaginarne prijatelje ispoljavati sklonost ka nekom obliku kreativnog

izražavanja. To je najčešće crtanje, pisanje, sviranje nekog

instrumenta, gluma i balet. U ovom istraživanju to je način da

prepoznamo kreativne sklonosti kod dece. Sa crtanjem treba biti

oprezan, jer je to uobičajena poreba kod dece. Sva deca, do određenog

uzrasta, vole da crtaju, bez obzira na sposobnosti u tom pravcu. Ali, na

uzrastu sa kojim mi radimo, već je poprilično iskristalisano koje dete

ima potrebu da crta zbog ljubavi prema samom crtanju i koje će

nastaviti s tim, a koje odustaje od crtanja, jer je to samo bila normalna

razvojna potreba.

Pretpostavka od koje smo pošli nije potvrđena, jer 80 % dece

ovog poduzorka ne pokazuje nikakve sklonosti ni prema jednom

obliku kreativnog izražavanja. Preostalih 20% je raspodeljeno na već

pomenute aktivnosti i to: 12-oro ispitanika crta, 4-oro piše, 17-oro

svira klavir, gitaru, glumi i ide na balet. Crtanje i pisanje su posebne

kategorije, jer se najčešće sreću kod dece, dok su ostale navedene

aktivnosti ređe. Odnosno, tako smo pretpostavili, ali se ispostavilo da

je i pisanje jednako učestalo kao i sviranje, gluma i balet. Jedino

crtanje i dalje prednjači u popularnosti kod dece. Crtanje ostaje

najadekvatnije sredstvo komunikacije s okolinom i izražavanja

emocija.

U svakom slučaju, otkrili smo da stvaranje imaginarnih prijatelja

zaista ima najviše veze sa dečjim sposobnostima zamišljanja i

imaginacije, dok je kreativnost zasebna kategorija sposobnosti,

očigledno nezavisna od potrebe za stvaranjem imaginarnih prijatelja.

Do sada smo se bavili faktorima koji mogu biti u vezi sa

potrebom dece da stvaraju imaginarne prijatelje. Sada ćemo više

pažnje posvetiti samim imaginarnim prijateljima i to, najpre, vrstom

23

http://books.google.com, Mark A. Ranko ( 2007 ): Creativity,Theories and themes: research,

development and practice, Elsevier Academic Press


- 97 -

__________________________________________________________________

koja se najčešće javlja. Pretpostavili smo da će to biti osoba. Osim

toga, postoje i podkategorije životinja i nestvarnih bića.

Pretpostavili smo da je imaginarni prijatelj najčešće osoba, zato

što su deca najviše sklona tome da stvaraju dečake i devojčice kao

imaginarne prijatelje, jer sa njima mogu da dele tajne i da se igraju kao

sa drugom decom. I životinje mogu da posluže kao drugari za igru i

razonodu sa svim ljudskim osobinama i karakteristikama, mogu da

budu zamišljeni kućni ljubimci, mogu da služe tome da uveseljavaju

svog vlasnika, jer mogu da vladaju raznim zanimljivim veštinama.

Nestvarna bića su rezervisana za najmaštovitiju decu, pa je i

pretpostavka da će ih biti najmanje.

Naša hipoteza je, ovog puta, potvrđena. Najveći broj

imaginarnih prijatelja su osobe, 94 njih ili 57 %, zatim životinje, 54

imaginarna prijatelja ili 32,7 %, a najmanje je, kao što smo i

pretpostavili, nestvarnih bića i ima ih 17 ili 10,3 % celog poduzorka.

Pod osobama podrazumevamo dečake i devojčice, koji izgledaju

kao i sva druga deca, odnosno onako kako bi devojčice i dečaci trebalo

da izgledaju: devojčice su obučene u haljinice, imaju repiće i mašnice,

cipelice, obično umeju lepo da pevaju ili da sviraju ( slično kao u

crtanim filmovima), a dečaci su obično sportski nastrojeni ili vole da

igraju igrice, nose farmerice i dukserice. Dakle, kao i što smo

pretpostavili , deca će najviše stvarati ovakve imaginarne prijatelje.

Životinje, kao imaginarne prijatelje, obično stvaraju deca koja

priželjkuju kućne ljlubimce, pa su to najčešće: pas Vili, konj, tigar,

meda Mica, kuca obučena u šareno plišano odelo, prase Pinki, imao je

rep, nos, naočare, džemper i pantalone, životinja od dijamanata, ptica

Zebko, zec, najopasnija mačka, pas Srećko, ždrebe, imao je crnu dlaku

i belu grivu, kobila Iskra, bila je bela, imala je sedlo i uzde, Sivko, ima

krzno i velike brkove, šarena persijska mačka Marko, pas koji je imao

vuneni džemper. Njih ima nešto manje nego osoba, ali su, ipak, dosta

učestale.

Prema dobijenim podacima, najređe se javljaju nestvarna bića,

kao imaginarni prijatelji. To su, na primer: Vila obučena u belo, ima

dugu belu kosu, knjiga sa crvenim šeširom, plavim kaputom i belim

rukavicama, Zmaj Skajers, Zvezdani zmaj, Dinosaurus Reks, imao je

šiljke na leđima, super heroji, sa raznim natprirodnim moćima. Među

ove prijatelje možemo uvrstiti i svima poznate, kao što je, na primer

Sneško Belić, zatim i neke likove iz crtanih filmova. U svakom

slučaju, nije neobično da njih ima najmanje, jer je, ipak, takav nivo i

takva sposobnost imaginacije najmanje zastupljena među decom.

Manji je broj dece koja su toliko prepuštena mašti da mogu do


- 98 -

__________________________________________________________________

najsitnijih detalja stvoriti neko neobično stvorenje za prijatelja.

Sigurno da velikog udela imaju crtani filmovi i bajke, ali, ipak, deca

dosta toga sama stvore, počevši od izgleda i imena, preko raznih moći

koje ti prijatelji mogu da imaju i raznih zanimljivih i neobičnih igara

koje s njima mogu da se igraju. Takva sposobnost imaginacije

zavređuje puno pažnje i divljenja.

Imaginarni prijatelj može da postane i lutka sa kojom dete

najviše voli da se igra. Kao nestvarno biće, u ovom istraživanju,

tretirali smo i takve imaginarne prijatelje. Naravno, da bi bili sigurni

da konkretna igračka ima status imaginarnog prijatelja, ispitanik je

morao da ponudi i neke psihološke karakteristike takvog prijatelja i

neke specifične aktivnosti ili razgovore koje s njim može da vodi.

Da li se deca češće igraju samo sa jednim imaginarnim

prijateljem ili sa više njih, sledeće je pitanje, na koje tražimo

odgovor?! Mi polazimo od hipoteze da je češće prisutan samo jedan,

za koju se ispostavilo da je tačna: 118 ispitanika ima ili je imalo

jednog imaginarnog prijatelja, a 47 više njih. Kada kažemo više njih,

to se uglavnom odnosi na dva ili tri imaginarna prijatelja. Oni mogu

postojati istovremeno, kao ekipa, a može i jedan biti zamenjen drugim.

Ali, kao što vidimo, ipak, je češće imaginarni prijatelj jedan i jedini,

što nimalo nije za čuđenje, jer, kao što smo do sad videli, imaginarni

prijatelj je jedinstven i nezamenljiv prijatelj, potpuno drugačiji od svih

ostalih.

Pitali smo se, takođe, da li deca preferiraju vršnjake kao svoje

imaginarne prijatelje ili će to, ipak, biti neko stariji ili mlađi?! Prema

nekim teorijskim nalazima ( Harter and Chao, 1992 ), devojčice obično

stvaraju mlađe imaginarne prijatelje, koje mogu da neguju, dok su

imaginarni prijatelji kod dečaka obično stariji i pretstavljaju njihov

ego-ideal. U svakom slučaju, mi smo pretpostavili da će imaginarni

prijatelji češće biti istih godina kao njihov vlasnik, što se nije pokazalo

tačnim: sedamdeset dvoje ispitanika ima imaginarnog prijatelja istih

godina, dok je kod devedeset troje on stariji ili mlađi.

Kao što je ranije naglašeno, nedostaje informacija o tome koliki

broj imaginarnih prijatelja je stariji, a koliki mlađi, jer je većina

ispitanika na pitanje: „Da li je tvoj imaginarni prijatelj istih godina kao

ti?“, odgovarala sa da i ne. Pripišimo to neiskustvu istraživača i

nezrelosti ispitanika.

U svakom slučaju, otkrili smo da deca ne stvaraju nužno

vršnjake kao imaginarne prijatelje. U zavisnosti od potreba dece, oni

će biti stariji ili mlađi. Deca koja su ostala bez jednog roditelja, na


- 99 -

__________________________________________________________________

primer, mogu stvoriti starijeg imaginarnog prijatelja, koji će na neki

način kompenzovati taj gubitak. Ili, jedinci mogu imati mlađe

imaginarne prijatelje, koji bi pretstavljali brata ili sestru, koje mogu da

paze i sa kojima bi mogli da se igraju.

Što se tiče odnosa pola i uzrasta imaginarnog prijatelja, nismo

dobili potvrdu o tome da devojčice radije stvaraju mlađe imaginarne

prijatelje, a dečaci starije. I devojčice i dečaci su prilično izjednačeni

po broju imaginarnih prijatelja koji su istih godina kao oni i koji su

mlađi li stariji: 35 dečaka i 37 devojčica ima imaginarnog prijatelja

istih godina, a 47 dečaka i 46 devojčica mlađeg ili starijeg.

Vrednost koeficijenta nam govori da povezanosti između pola i

starosti imaginarnih prijatelja nema, i nije statistički značajna.

U upitniku za prikupljanje podataka postoje stavke koje se

odnose na neke psihološke karakteristike imaginarnih prijatelja. Ovom

prlilikom razmatramo osobine imaginarnih prijatelja, kao što su:

poslušan-nemiran, dobar-zao, snažniji-slabiji.

Kod 86,1 % ili sto četrdeset dvoje ispitanika imaginarni prijatelj

je poslušan, a samo dvadeset troje njih je reklo za svog imaginarnog

prijatelja da je nemiran. Sto pedeset šest ispitanika je reklo za svog

imaginarnog prijatelja da je dobar, a samo devetoro njih je zao. Dakle,

imaginarni prijatelji su dobri i poslušni i tako tvrdi većina ispitanika.

Tek po koji je nemiran, a ponajmanje su zli.

Da li su imaginarni prijatelji snažniji, interesuje nas zbog toga da

bi procenili kako deca vide svoje imaginarne prijatelje prema sebi –

kao superiornije, jednake ili inferiornije. Većina se ravna sa svojim

imaginarnim prijateljem: 97-oro ispitanika tvrdi da imaginarni prijatelj

nije jači od njih, a četvoro da je slabiji. Imaginarni prijatelj je jači od

64-oro ispitanika.

Dakle, manji je broj ispitanika koji stvaraju superiornije

imaginarne prijatelje, osim ako to nisu imaginarni prijatelji koji svojim

sposobnostima i moćima prevazilaze ljudske potencijale. Deca su više

sklona tome da imaju prijatelje jednake sebi, a tek po neko ima

imaginarnog prijatelja slabijeg od sebe.

Kada su imaginarni prijatelji snažniji ili slabiji,takođe i ukoliko

su zli, potrebne su dodatne informacije o tome koji su razlozi, odnosno

koja je pozadina toga. Za sada nas raduje činjenica da najveći broj

dece ima imaginarne prijatelje koji su dobri i poslušni, koji su po snazi

i sposobnostima jednaki svojim vlasnicima.


- 100 -

__________________________________________________________________

REZULTATI KVALITATIVNE ANALIZE

Pošto smo dobili poduzorak ispitanika koji imaju ili su imali

imaginarnog prijatelja i na tom poduzorku primenili postupke

deskriptivne statistike, zanimao nas je dublji smisao i značenje

imaginarnog prijatelja. Zbog toga smo formirali još jedan poduzorak

od tridesetoro ispitanika, sa kojima je rađen individualni intervju na

temu imaginarnog prijatelja i njegovih karakteristika.

Poduzorak je formiran na osnovu samo jednog kriterijuma, a to je

da su ispitanici sami želeli da razgovaraju o tome.

Kvalitativna analiza, odnosno individualni intervju je jako

koristan za prikupljanje nekih specifičnih podataka. Kada se bavimo

statističkim metodama, relevantne vrednosti su one koje je pokazala

većina ispitanika. Ekstremi nam, u tom slučaju, ne daju prave

informacije. Međutim, kada radimo sa svakim ispitanikom posebno,

onda podatke tretiramo drugačije. Većina i prosečne vrednosti ne

postoje, jer svaki ispitanik za sebe nosi važne i specifične informacije.

To ne znači da će se podaci potpuno razlikovati od svega do tad

pronađenog. U tim razgovorima nalazimo i dosta potvrda već

pronađenih rezultata, ali i puno sebi svojstvenih.

Što se tiče toga ko sve može biti imaginarni prijatelj, situacija je,

već, poznata. I ovde smo pronašli da su imaginarni prijatelji dečaci i

devojčice, životinje, nestvarna bića, likovi iz crtanih filmova i lutke.

Takođe, više ih je starijih i mlađih, nego vršnjaka, kao što smo

videli i u prethodnom delu istraživanja. Dvanaestoro ispitanika imaju

imaginarne prijatelje istih godina, desetoro starije, a osmoro mlađe.

I još jedna potvrda prethodno nađenih rezultata: dečaci stvaraju

imaginarne prijatelje muškog pola, a devojčice i muškog i ženskog, sa

prednošću na strani ženskih imaginarnih prijatelja.

Imaginarni prijatelj može predstavljati ličnost samog deteta, a

može se na njega projektovati i neka značajna osoba, suparnik iz

odeljenja ili ono što bi dete volelo da bude. Projektuju se sve

neostvarene želje, težnje, frustracije. U svakom slučaju, u zavisnosti od

toga koga i šta predstavlja imaginarni prijatelj, takve osobine i ima.

On može bolje znati matematiku, ali slabije srpski jezik, može

bolje da igra fudbal, može da bude duhovit i zanimljiv, on će uvek


- 101 -

__________________________________________________________________

birati koja igra će se igrati ili će uvek izbor prepuštati svom vlasniku.

Imaginarni prijatelj može biti dobar, poslušan i neće psovati. Može biti

brz, pametan i snažan, ali pomalo nemiran. Imaginarni prijatelj

ponekad „mnogo hoće da pita“, ali nekad voli samo da sedi i ništa da

ne radi, da uživa. Imaginarni prijatelj može biti pametniji, „iako je

mlađi“.

U pojedinačnom slučaju, imaginarni prijatelj može biti i neko

koga će dete negovati ili njegov ego-ideal. On može biti superiorni

vođa ili neko ko se pokorava svom vlasniku. Na kraju krajeva,

imaginarni prijatelj može jednostavno biti drug za igru i nosiće osobine

nekog idealnog drugara.

Kakav će imaginarni prijatelj biti najviše zavisi od potreba i

želja samog deteta. Ukoliko pored toga sagledamo i sve porodične

prilike, biće nam potpuno jasno zašto je imaginarni prijatelj ovakav ili

onakav.

Prema nekim teorijskim izvorima imaginarni prijatelj se javlja

od dve i po do devet godina, ali je najveća učestalost između dve i po i

tri i po godine ( Somers and Yawkey, 1984; Nagera, 1960 ). Mi

kažemo, prema dobijenim podacima, da se imaginarni prijatelj javlja

na svim uzrastima od tri do devet godina.

Najviše je ispitanika koji su stvorili imaginarnog prijatelja sa

sedam godina. Najlogičnije je povezati taj uzrast sa polaskom u školu,

neki ispitanici su upravo to i izjavili. Kada se nađu u novom okruženju,

u novoj socijalnoj grupi, gde tek po nekog ili nikog ne znaju,

imaginarni prijatelj je preko potreban. Sve do trenutka kada su se deca

potpuno uklopila u tu sredinu i stekla nove prijatelje, imaginarni

prijatelj je prisutan.

Imaginarni prijatelj se javlja vrlo retko na starijem uzrastu od

sedam godina, ali je moguće. Teško da će tada predsavljati samo druga

za igru – iza tog prijateljstva tada se gotovo obavezno krije neko dublje

značenje, najčešće specifični način komuniciranja sa odraslima i slanja

neke poruke.

Ali, zato je na uzrastu mlađem od sedam godina, imaginarni

prijatelj gotovo uobičajena pojava. Dete ga može stvoriti i sa tri i sa

četiri, sa pet i sa šest godina. I tada može imati neko dublje značenje,

ali je u najvećem broju slučajeva imaginarni prijatelj tada drug za igru.

Imaginarni prijatelj nastaje spontano, samo se pojavi. Deca

najčešće i ne umeju da se sete kako je nastao. Neki ispitanici su izjavili

da su sanjali svog imaginarnog prijatelja i tako počeli da se igraju s

njim. Drugi su videli svoju stariju braću ili sestre da imaju takvog


- 102 -

__________________________________________________________________

prijatelja, pa su, imitirajući njih, što je potpuno uobičajeno za mlađu

decu, i oni rešili da izmisle prijatelja. Deca mogu stvoriti imaginarnog

prijatelja iz dosade i usamljenosti ili ako se nešto uplaše. Nekada

jednostavno dete hoće da se igra, a nema s kim ili želi nekom da se

poveri i eto imaginarnog prijatelja.

Dakle, imaginarni prijatelj, na prvom mestu , predstavlja drugara

za igru i druga od poverenja. Imaginarni prijatelj može nadomestiti

neki nedostatak ili potrebu, može i izražavati neku želju. U

imaginarnom prijatelju možemo prepoznati strategiju prevladavanja i

reakciju na razvojne strahove. On može detetu pomoći u svemu i biti

tu za njega kad god je to potrebno.

Kada se bavimo pojavom imaginarnih prijatelja kod dece, ne

možemo da ne uzmemo u obzir i porodičnu strukturu ispitanika koji ih

stvaraju. Kao i u prethodnom delu istraživanja i u ovom smo pronašli

da je najviše dece iz nuklearnih potpunih porodica, ali ima ih i iz svih

ostalih porodičnih struktura. Ali, broj članova porodice nema presudnu

ulogu u nastanku imaginarnih prijatelja, već odnosi u porodici i da li ta

porodica zadovoljava detetove potrebe ili ne.

U proširenoj porodice, dete možda neće imati potrebu za

imaginarnim prijateljem, jer će stalno biti okruženo ljudima, ali, ako je

dinamika porodice takva da dete ne dobija dovoljno pažnje i pored

velike brojnosti, onda će se potreba svakako stvoriti. Slična je situacija

i sa prodicama sa malim brojem članova. Roditelji mogu biti

prezauzeti za igranje i razgovore sa decom, gde je imaginarni prijatelj

više nego dobrodošao, s druge strane, u malim porodicama pažnja je

raspodeljena između manjeg broja članova, pa će dete, možda, imati

manje vremena da bude samo.

Takođe, više je dece koja imaju braću i sestre, nego jedinaca, u

grupi dece koja imaju imaginarne prijatelje. Čak je nađeno, i u prvom i

u drugom delu istraživanja, da će najviše drugorođene dece imati

imaginarnog prijatelja, što nam sugeriše da je imaginarni prijatelj

gotovo obavezna pojava kod dece, bez obzira na to da li dete ima ili

nema s kim da se igra. Kod jedinaca i prvorođene dece, može se

pretpostaviti da je deci potreban drug za igru ili neko ko će

predstavljati brata ili sestru. Ali, kod drugorođene dece, ukoliko nije

reč o imitiranju starijeg deteta, imaginarni prijatelj nam samo govori o

tome koliko je poseban i jedinstven.

Imaginarni prijatelj se najčešće drži u tajnosti. Dete svog

imaginarnog prijatlja doživljava kao svoje vlasništvo i odnos sa njim je

vrlo ličan. Ukoliko reši da nekoga uvede u tu priču, to mora biti neko

jako blizak detetu, neko u koga dete ima potpuno poverenje. Ali,


- 103 -

__________________________________________________________________

najveći broj dece nikome ne otkriva da ima imaginarnog prijatelja. Igra

se s njim i razgovara u tajnosti. Tek po neki ispitanik izjavio je da je

znala mama, brat ili sestra.

Roditelji različito reaguju na imaginarne prijatelje svoje dece.

Ima roditelja koji će postaviti pribor kad se ruča i za imaginarnog

prijatelja, a ima i roditelja koji će sasvim ignorisati tu činjenicu,

misleći, čak, da je to nešto negativno.

Ukoliko je dete odlučilo da imaginarnog prijatelja čuva kao

tajnu, treba tu odluku ispoštovati sve i ako se dete ne krije baš najbolje.

Previše zapitkivanja i mešanja u njihov odnos, kod deteta može

izazvati postiđenost, pa imaginarni prijatelj može pre vremena nestati.

Ako dete nekom i otkrije svoju tajnu, i dalje je to samo njegov prijatelj

i svaka igra i aktivnost mora ići po njegovom ritmu i njegovim

pravilima.

Imaginarni prijatelji spontano nestaju do rane adolescencije.

Jedini pravi razlog njihovog nestanka je detetovo sazrevanje. Neka

deca su i sama svesna toga, dok kod drugih može postojati i neki

konkretan, obično, neprijatan događaj, zbog kog se imaginarni

prijatelji naljute i odu.

Kada će tačno imaginarni prijatelj nestati, potpuno je

individualna stvar. Neka deca ranije sazrevaju od druge. Kod jedne

ispitanice imaginarni prijatelj je nestao kada je imala osam godina, kod

nekih je i na uzrastu od deset godina, on još uvek tu, ali je tada

druženje s njim potpuno reducirano, što zbog školskih obaveza, što

zbog druženja sa realnim drugarima.

Ukoliko je imaginarni prijatelj nastao zbog nekog konkretnog

razloga, kao što je rođenje drugog deteta, razvod roditelja, smrt u

porodici, selidba, neuklapanje u grupu vršnjaka itd., onda će nestati

kada je dete dovoljno spremno da nastavi dalje bez njega, kada je

prevazišlo traumu.

U vezi sa nestankom imaginarnih prijatelja, pitali smo decu da li

imaginarni prijatelji umiru. I tu odgovori mogu biti zreliiji i manje

zreli, ali deca su generalno svesna toga da su imaginarni prijatelji plod

njihove mašte i da ne mogu da umru, onako kako ljudi umiru.

Ispitanici dobro prave razliku između realnosti i imaginacije, ali

moramo uzeti u obzir da se naše istraživanje bavi školskom decom i ne

znamo kakvi bi odgovori bili na mlađim uzrastima.


- 104 -

__________________________________________________________________

U svakom slučaju, imaginarni prijatelj će se zadržati onoliko

dugo koliko je potreban detetu. Čak i kada realni drugari postaju važni

i kada su školske obaveze sve ozbiljnije, dete može naći malo vremena

za svog najboljeg druga. U principu, dete je spremno da se oprosti od

svog imaginarnog prijatelja onda kada samo može da prihvati da ga je

preraslo.


- 105 -

__________________________________________________________________

ZAKLJUČAK ISTRAŽIVANJA


- 106 -

__________________________________________________________________

...imaginarni prijatelj je psihološko-sociološki fenomen

improvizovanog igranja uloga. To je izmišljeni lik sa kojim se

prijateljstvo i sve aktivnosti odvijaju u detetovoj mašti. Mogu delovati

stvarno...

Kakva je to pojava imaginarni prijatelj? Ko je imaginarni

prijatelj? Zašto deca stvaraju imaginarne prijatelje? Kakve osobine

imaju? Šta sve mogu imaginarni prijatelji?...

...samo moj...

Da bi razumeli ova pitanja i pronašli odgovore na njih, ja sam

morala da prekršim obećanje koje sam dala svojim sagovornicima, a to

je da to ću sve o čemu smo razgovarali čuvati kao tajnu. Ne kažem ja

ovo zbog toga što je njihov identitet stvarno razotkriven i privatnost

narušena, već samo da bih naglasila koliko je deci važno da znaju da je

imaginarni prijatelj samo njihovo vlasništvo i da ničim od spolja ne

može biti ugrožen.

...što su mlađa, deca su slobodnija...

Da se potpuno upoznamo sa imaginarnim prijateljima, dozvolili

su nam najslobodniji mališani, uzrasta od osam, devet i deset godina.

Nisam mogla da ne primetim da se od drugog do četvrtog razreda

progresivno smanjivao broj dece koja bi želela sa nekim da podele

svoja iskustva sa imaginarnim prijateljem. Što su mlađa, deca su

slobodnija i ne pokazuju stid da razgovaraju o svemu što su sa

imaginarnim prijateljem mogli da rade i o svemu što su imaginarni

prijatelji bili. Sa sazrevanjem postavljaju se kočnice ka tome da se

otkrije sve, bez rezerve. Zato je veći broj dece od osam i devet godina,

nego deset.

...zdrava i normalna razvojna pojava...

Uovom istraživanju pronašli smo da više od 60 % dece ima

imaginarnog prijatelja i da je ta pojava gotovo jednako zastupljena i

kod devojčica i kod dečaka. Imaginarni prijatelj je potpuno zdrava i

normalna razvojna pojava, zastupljena kod velikog broja dece, dakle

veoma popularna na predškolskom i školskom uzrastu.

... vole da imaju imaginarnog prijatelja istog pola...

Takođe, zaključili smo da deca vole da imaju imaginarnog

prijatelja istog pola. Dečaci više vole da se igraju s dečacima, a

devojčice s devojčicama, s tim da kod devojčica srećemo i imaginarne

prijatelje suprotnog pola, dok kod dečaka možemo skoro potpuno da

isključimo tu mogućnost. Ova pojava nije tako neobična, kada


- 107 -

__________________________________________________________________

uzmemo u obzir da se na školskom uzrastu vršnjačke grupe formiraju

upravo po polu.

...značajna uloga porodice...

Značajnu ulogu u nastanku imaginarnog prijatelja ima porodica

iz koje je dete. Sastav porodice, brojnost članova, mreža međuodnosa,

atmosfera poverenja i ljubavi ili brige i straha, porodične

tragedije...sve su to faktori koji će oblikovati odnos deteta sa svojim

imaginarnim prijateljem. Ne može se reći da porodične prilike utiču na

učestalost javljanja imaginarnih prijatelja kod dece, zato što su uzroci

stvaranja imaginarnih prijatelja raznovrsni, ali na osobine istog i

njihove aktivnosti svakako.

... najzastupljenije su nuklearne potpune porodice...

Među decom koja imaju imaginarnog prijatelja, najzastupljenije

su nuklearne potpune porodice, sa jednim ili više dece. Očikledno da

„samo mama i tata“ nisu dovolljno interesantno društvo za decu.

Ukoliko su tu i baka i deda ili neka zanimljiva tetka, možda se nikad

ne razvije potreba kod deteta da stvori imaginarnog prijatelja.

Ali, u slučaju kada su mama i tata zauzeti svojim obavezama, a

sva druga deca, na primer rade domaće zadatke, ne ostaje ništa drugo

nego obratiti se imaginarnom prijatelju za pomoć. Ne treba smetnuti s

uma i to da, ako porodice broji previše članova, dete može osetiti

potebu da od gužve i galame pobegne u neki tajni kutak i posveti se

svom imaginarnom prijatelju.

...različiti uzroci pojave...

Nismo pronašli da se imaginarni prijatelji češće javljaju kod

jedinaca, već kod prvorođene ili drugorođene dece. Kada

pretpostavljamo da se imaginarni prijatelji češće javljaju kod jedinaca,

pretpostavljamo da su razlozi za to usamljenost i to što nemaju brata ili

sestru s kojima bi se igrali. I to sigurno postoji, ali, kao što sam već

napomenula, razlozi su mnogo raznovrsniji od toga. I kod prvorođene

dece možemo pretpostaviti usamljenost i dosadu pre rođenja drugog

deteta, ali, upravo drugorođena deca potvrđuju da imaginarni prijatelji

nisu samo drugari za igru. Dakle i kada ima brata ili sestru, čak i kada

je taj brat ili sestra blizanac, imaginarni prijatelj može postojati, jer je

on jednostavno potpuno drugačiji od bilo kog drugara, brata ili sestre.

U prilog tome govori i činjenica da deca stvaraju imaginarne prijatelje

i kada imaju kućne ljubimce i kada bi definitivno imali s kim da se

igraju. U našem istraživanju, u grupi dece koja stvaraju imaginarne

prijatelje, više je dece koja imaju kućne ljubimce.

...imaginarne prijatelje stvaraju najčešće slobodna deca...


- 108 -

__________________________________________________________________

Imaginarne prijatelje stvaraju najčešće slobodna deca. Suviše

kruti zahtevi i ograničenja od strane strogih roditelja, mogu biti uzrok

stvaranja nekog neposlušnog i zločestog imaginarnog prijatelja, ali u

najvećem broju slučajeva, liberalno vaspitavana deca imaju puno

slobode da otvore svoj um za svet mašte i igre, gde imaginarni

prijatelji mogu biti mnogo toga drugog, osim neposlušnog i zločestog.

...kreativnost nije uslov za pojavu...

Kreativnost ne ide obavezno uz potrebu da se stvara imaginarni

prijatelj. Imaginarne prijatelje stvaraju i deca koja ne pokazuju nikakve

kreativne sklonosti. Deca koja stvaraju imaginarne prijatelje se

razlikuju od one koja ih ne stvaraju, prema stepenu imaginativnosti,

pre nego kreativnosti. Ali, sigurno da kreativnost može imati udela u

odnosu sa imaginarnim prijateljem. Možda će se ta kreativnost

odslikati u vrsti i izgledu imaginarnog prijatelja, u njihovoj igri, u

dalekim i neobičnim predelima koje posećuju. Ali, važno je da deca

koja nisu obdarena nekom od kreativnih sposobnosti, nisu uskraćena

za druženje sa imaginarnim prijateljem. Ono može biti siromašnije, ali

značaj je isti.

...najčešće slični realnim drugarima...

Imaginarni prijatelji su najčešće drugari za igru. To su devojčice

i dečaci, slični realnim drugarima, kojima se mogu poveriti najveće

tajne i koji nikad neće izneveriti dete. Ali, među teoretičarima se

raspravljalo o tome, ko sve još može biti imaginarni prijatelj. Složili

smo se da to mogu biti životinje, lutke, pa i neki predmeti i neobična

bića, ukoliko dete može da ponudi neke psihološke karakteristike tih

prijatelja i aktivnosti koje s njim mogu da se obavljaju, tako da nam je

jasno da se radi o imaginarnom prijatelju u pravom smislu reči.

...životinje i lutke se javljaju učestalije...

Predmeti i neobična bića najređe se javljaju kao imaginarni

prijatelji. Oni su rezervisani za najimaginativniju decu. Životinje i

lutke su učestaliji imaginarni prijatelji. Životinje kao imaginarne

prijatelje stvaraju deca koja vole životinje, koja priželjkuju kućnog

ljubimca ili su imala kućnog ljubimca, pa su ga izgubila, a nekada i

sam kućni ljubimac može biti imaginarni prijatelj. S druge strane, u

nedodstatku „pravih prijatelja“, dete se može za druženje i razgovore

obratiti svom Plišanom medi.

...najčešće jedan...


- 109 -

__________________________________________________________________

Tokom vremena koje je posvećeno druženju s imaginarnim

prijateljem, deca obično neguju prijateljstvo samo s jednim

imaginarnim prijateljem. Međutim, imaginarnih prijatelja može biti i

više. Mogu postojati istovremeno, a može i jedan biti zamenjen

drugim. Obično svaki od imaginarnih prijatelja, ukoliko ih je više, ima

neke svoje uloge i funkcije. Jedan će pomagati oko školskih zadataka,

drugi će umeti da uteši u teškim trenucima. Ali ipak, kod najvećeg

broja dece sve te uloge objedinjene su u samo jednom i jedinom

prijatelju.

...starost zavisi od potrebe deteta...

Do sada smo mogli u literaturi da se sretnemo sa podatkom da su

imaginarni prijatelji i njihovi vlasnici najčešće vršnjaci. Međutim, naše

istraživanje je pokazalo da su deca više sklona tome da biraju starije ili

mlađe imaginarne prijatelje, što je najviše u vezi sa njihovim

potrebama – da li će to biti neko ko predstavlja zaštitnika ili neko o

kome će dete hteti da brine. Nismo pronašli povezanost starosti

imaginarnih prijatelja i pola dece, što znači da su i devojčice i dečaci

prilično ujednačeni po broju imaginarnih prijatelja, i onih koji su istih

godina, i starijih ili mlađih.

...generalno su dobri i poslušni...

Među našim ispitanicima, imaginarni prijatelji su, generalno,

dobri i poslušni. Ali, njihove osobine treba posmatrati u skladu sa tim

koga ili šta predstavljaju i kakav značaj imaju za dete. Drugačije će

osobine imati imaginarni prijatelj koji je nastao iz dosade, kao partner

za igru, a drugačije imaginarni prijatelj koji se pojavio posle smrti

roditelja ili koji znači detetove želje. Drugačije rečeno, osobine

imaginarnog prijatelja najbolje ćemo upoznati kada saznamo iz kojih

je potreba nastao. Naravno, moguće je i suprotno. Kada nismo sigurni

šta je to što dete želi ili šta ga muči, to nam može otkriti imaginarni

prijatelj.

...uloga zavisi od starosti deteta...

Imaginarni prijatelji kod većine dece nastaju najkasnije sa

polaskom u školu. Na predškolskom uzrastu se više sreću imaginarni

prijatelji koji služe kao drugari za igru, dok na školskom uzrastu oni

dobijaju ozbiljnije uloge – predstavljaju oslonac i podršku u pravom

smislu. Ukoliko se dete ne uklapa u grupu vršnjaka u školi, ukoliko mu

je potrebna pomoć u matematici, ako želi da nauči bolje da igra fudbal,

ukoliko želi nekom da poveri veoma važnu tajnu, tu je imaginarni

prijatelj, koji je veoma značajan po tome, što može preuzeti bilo koju

funkciju i ulogu koja je u trenutku potrebna detetu. Imaginarni prijatelj

može imati veoma značajne i korisne funkcije u odrastanju deteta. On


- 110 -

__________________________________________________________________

može pomoći u prevazilaženju razvojnih strahova, može pomoći da se

lakše podnese gubitak neke značajne osobe i bilo koja druga trauma,

uz njega se može lakše preboleti neka neostvarena želja.

...nastaje spontano i tajno...

Kada pitate neko dete da li se seća kako je to bilo kada se prvi

put pojavio imaginarni prijatelj, neće uvek znati da vam odgovore,

zbog toga što imaginarni prijatelj nastaje spontano, iz određene dečje

potrebe. Od tog trenutka, pa sve dok se prijateljstvo ne završi,

imaginarni prijatelj je tajna. Njihovo druženje se odvija na nekim

tajnim mestima, kada ih niko ne vidi. Ima i dece koja će dozvoliti

nekom da se tom prijateljstvu pridruži, ali u tom slučaju se moraju

strogo poštovati instrukcije i želje vlasnika. Svako dodatno uplitanje

može da naruši privatnost tog odnosa i prevremeno nestajanje


...nestaje spontano i kada je dete spremno...

Inače, imaginarni prijatelj će nestati isto onako spontano kao što

se i pojavio. Ukoliko je predstavljao samo drugara za igru, razonodu i

razgovore, dete će ga neprimetno zaboraviti kada stekne puno novih

drugara u školi.

Ako je njegova funkcija bila složenija od toga, onda će nestati

kada je dete dovoljno spremno i dovoljno zrelo da nastavi dalje bez

njega. Imaginarni prijatelj će se kod manje zrele dece zadržati do rane

adolescencije, ali to nije tako često. Obično imaginarni prijatelj nestaje

pod pritiskom školskih obaveza i druženja sa novim drugarima do

drugog – trećeg razreda osnovne škole. Postojanje imaginarnog

prijatelja i u adolescenciji trebalo bi da izazove više opreza. U tom

slučaju imaginarni prijatelj više nije normalna razvojna pojava, već

može ukazati na neki problem ili poremećaj.

...jedinstven i nezamenljiv prijatelj...

U svakom slučaju, ne bi se reklo ni po čemu da imaginarni

prijatelj može biti smetnja detetu. Naprotiv, imaginarni prijatelj je, ne

samo normalna, već i korisna razvojna pojava. Pomaže detetu da na

najbezbolniji način poraste. Ima različite uloge i funkcije i veoma je

važan za dete. Imaginarni prijatelj je potpuno jedinstven i nezamenljiv

prijatelj. Može predstavljati bilo kog iz detetovog okruženja, pa i samo

dete, a opet da bude drugačiji od svih. Uvek je tu za dete i nikada ga

neće izneveriti. Imaginarni prijatelj je jedini prijatelj na koga se dete u

svakom trenutku može osloniti i sa kojim može ostvariti šta god da

zamisli.

...da li je ovako i nekada bilo?...


- 111 -

__________________________________________________________________

Ostaje za neka buduća istraživanja veoma važno pitanje: Da li je

imaginarni prijatelj učestalija pojava u savremenom dobu i

savremenom društvu, gde su komunikacija i druženje zamenjeni

moćnim tehničkim novotarijama? Koliko će ljudi reći da su imali

imaginarne prijatelje, kada ni televizori nisu bili uobičajena pojava i

kada su ulice bile prepune dece?

...čini se da je ova pojava u progresu... Videli smo koliko će dece sada reći da imaju imaginarne

prijatelje, kada nemaju s kim da se igraju, jer su kompjuteri zamenili

loptu, a mobilni telefoni žmurke! Čini se da je ova pojava u progresu...

...mogu delovati stvarno, ali će se uvek

razlikovati od realnih drugara. Deca dobro razlikuju fantaziju od

stvarnosti i u tome je njihova prednost. Kada im realni svet ne

odgovara, uvek mogu da pobegnu u svoj svet mašte i fantazije, koji će

biti tako dobro osmišljen da kada vas ponese, nemate utisak da nije

stvaran.

Možete li to i vi...


- 112 -

__________________________________________________________________

LITERATURA

1. Benson, R. M., Pryor, D. B. (1973). “When friends fall out”:

Developmental interference with the function of some imaginary

companions. Journal of the American Psychoanalytic Association,

21,457–473.

2. Elizabet, H. (1956). Razvoj deteta. Beograd: Zavod za izdavanje

udžbenika SR Srbije.

3. Harter, S., Chao, C. (1992). The role of competence in children's

creation of imaginary friends. Merrill-Palmer Quarterly, 38 (3), 350-

363.

4. Ivić, I. (2005). Predgovor u knjizi Dečja mašta i stvaralaštvo,

Vigotski, L ( 2005 ). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

5. Jalongo, Mary R. (1984). Imaginary companions in children's lives

and literature. Childhood Education, Vol 60(3),166-171.

6. Klein, B.R. (1985). A child's imaginary companion: a transitional

self. Clinical Social Work Journal, 40, 272-282.

7. Kondić, K., Levkov, Lj. (1992). Prvih deset godina. Centar za

primenjenu psihologiju društva psihologa Srbije.

8. Krstić, D. (1996). Psihološki rečnik. Treće, dopunjeno izdanje.

Beograd: Savremena administracija.

9. Manosevitz, M., Prentice, N. M., Wilson, F. (1973). Individual and

family correlates of imaginary companions in preschool children.

Developmental Psychology, 8, 72–79.

10. Manosevttz M., Fling S., Prentice N. M. ( 1977). Imaginary

companions in young children: relationships with intelligence,

creativity and waiting ability. Journal of Child Psychology and

Psychiatry, Volume 18, Issue 1, 73–78.

11. Meyer, Jodie R., Tuber, S. (1989). Intrapsychic and behavioral

correlates of the phenomenon of imaginary companions in young

children. Psychoanalytic Psychology, Vol 6(2), 151-168.

12. Nagera, H. (1960). The imaginary companion: Its significance for

ego development and conflict solution. Psychoanalytic Study of the

Child, 24, 165–196.

13. Nagera, H. (1969). The imaginary companion: Its significance for

ego development and conflict solution. Psychoanalytic Study of the

Child, 24, 165–195.

14. Petrović, V. (1964). Dečja mašta i laž. Beograd: Rad.

15. Pijaže, Ž., Inhelder, B. (1982). Intelektualni razvoj deteta.

Izabrani radovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/jcpp.1977.18.issue-1/issuetoc


- 113 -

__________________________________________________________________

16. Poreklo osećanja krivice?

17. Rucker, N.G. (1981). Capacities for Integration, Oedipal

Ambivalence, and Imaginary Companions. The American Journal of

Psychoanalysis, 41:129-137.

18. Schaefer, C. E. (1969). Imaginary companions and creative

adolescents. Developmental Psychology, 1, 747–749.

19. Singer, D. G., Singer, J. L. (1990). The house of make-believe:

Children’s play and developing imagination. Cambridge,MA:

HarvardUniversity Press.

20. Smiljanić, V.,Toličič, I. (1990). Dečja psihologija. Beograd: Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva.

21. Smirnof, V. (1970). Psihoanaliza deteta ( str.113 ). Beograd:

Kultura.

22. Somers, J. U., & Yawkey, T. D. (1984). Imaginary play

companions: Contributions of creative and intellectual abilities of

young children. The Journal of Creative Behavior, 18 (2), 77-89.

23. Tadić, N. (2000). Psihijatrija detinjstva i mladosti. Beograd:

Naučna knjiga.

24. Taylor, M. (1999). Imaginary Companions and the Children Who

Create Them. New York, Oxsford: Oxsford University Press.

25. Valon, A. (1985). Psihički razvoj deteta. Beograd: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva.

26. Vigotski, L. (2005). Dečja mašta i stvaralaštvo. Beograd: Zavod za


27. Winnicott, D. W. ( 1980 ). Dijete, obitelj i vanjski svijet. Zagreb:

Naprijed.

28. Žlebnik, L. (1972). Psihologija deteta i mladih, II deo. Beograd:

Delta-pres.

29. Zlotovac, M. (1982). Strahovi kod dece. Beograd: Zavod za


Internet stranice: a. www.mf-foca.com/.../raz.../Stadijum%20konkretnih%20operacija.ppt

b. www.psihologija.edu.rs/literatura/20110324132109.ppt

c. http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/strahovi_kod_dece.

d. http://www.kidslife.com.au

e. http://www.psychologytoday.com

f. http://books.google.com

http://www.psihologija.edu.rs/literatura/20110324132109.ppt

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/strahovi_kod_dece


http://www.psychologytoday.com/


- 114 -

__________________________________________________________________

PRILOZI


- 115 -

__________________________________________________________________

Imaginarni prijatelj – Intervju (Interview guide)

(Robert Kastenbaum and Lynn Fox,2007)

1.Kako se zove tvoj imaginarni prijatelj?

>Da li si mu ti dao ime?

>Kako je izgledao? Kako je bio obučen?

>Da li je bio istih godina kao ti, mlađi ili stariji?

2.Da li je tvoj prijatelj bio tih, živahan, nestašan, ćutljiv, zao

tužan...kakav je bio?

3.Šta ste ti i tvoj imaginarni prijatelj obično radili zajedno? Gde,

kada? Ko je od vas odlučivao šta ćete raditi?

4.Kako ste se upoznali? Čega se sećaš kada si prvi put upoznao svog

imaginarnog prijatelja?

>Mesto, vreme, situacija...

5.Da li se dešavalo nešto značajno u tvom životu u to vreme?

>Rođenje drugog deteta, selidba, smrt nekog člana porodice, selidba

najboljeg prijatelj, razvod, svađe...

6.Kako si doživljavao sebe u vreme kada si upoznao svog

imaginarnog prijatelja?

7.U čemu ti je imaginarni prijatelj bio sličan, a u čemu je bio različit

od tebe?

8.Da li si sa imaginarnim prijateljem mogao da radiš drugačije stvari,

nego sa drugim ljudima? Koje?

9. Da li je tvoj imaginarni prijatelj bio sličan nekom iz tvog

okruženja?

10.Da li si gledao svog imaginarnog prijatelja na isti način, na koji si

gledao druge?

11.Da li je imaginarni prijatelj bio realan za tebe?

12.Da li je neko znao za tvog imaginarnog prijatelja, na primer,

prijatelji, porodica...?

>Ako jeste, kako su ga prihvatali, kako su reagovali na njega?

13.Kada i kako je otišao tvoj imaginarni prijatelj?

>Iznenada, postepeno, da li si se oprostio, da li ste se posvađali, da

li ti je dosadio...

>Šta se dešavalo u tvom životu tada, kada je otišao?

>Da li ti ponekad nedostaje?

14.Da li je neko zamenio tvog imaginarnog prijatelja?


- 116 -

__________________________________________________________________

Pitali smo se i da li imaginarni prijatelj može da umre u

detetovom umu. Takođe, da li imaginarni prijatelj predstavlja način

na koji dete izražava osećanja i doživljaje života i smrti?!

15.Koliko si godina imao kada je tvoj imaginarni prijatelj bio sa

tobom?

>Mnoga deca tvog uzrasta imaju neko iskustvo sa smrću ili nekom

drugom vrstom gubitka, na primer, sa smrću kućnog ljubimca,

osobe koju znaju, smrću koju su videla na televiziji. Često

postavljaju pitanja o smrti, na koja ne dobiju uvek odgivor od

odraslih.

Kakva su tvoja iskustva, osećanja ili misli o smrti?

16.Da li imaginarni prijatelji umiru?

17.Da li si mislio da je tvoj imaginarni prijatelj neko (nešto) ko nikada

neće umreti ili si mislio suprotno – da će umreti i napustiti te?

18.Da li je tvoj imaginarni prijatelj umro, onda kada više niste bili

zajedno?

>Ako jeste, kako si se ti osećao u vezi s tim?

>Da li si ikada brinuo o tome da će umreti ili te na neki drugi način

napustiti?

>Da li si nekada poželeo da ubiješ svog imaginarnog prijatelja? Da

li je tvoj imaginarni prijatelj nekoga ubio?

19.Da li je tvoj imaginarni prijatelj zauzimao značajno mesto u tvom

životu?

>Da li osećaš njegovo prisustvo i njegov uticaj i danas?

20.Da li i sada radiš nešto što ima bilo kakve veze sa tvojim

imaginarnim prijateljem?

>Da li ponekad pričaš sa sobom, zamišljaš sebe kao drugačiju

osobu, kao nekog drugog, da li se prepuštaš dnevnom maštarenju?


- 117 -

__________________________________________________________________

Мој невидљиви пријатељ

Да ли си икада имао пријатеља, кога си само ти видео, који је био само твој,

скривен од погледа и њушкања других. Ако јеси, подели то самном, буди

друг!

Пред тобом су нека питања, која ће ти помоћи да лакше опишеш свог

невидљивог пријатеља и да ми кажеш нешто о себи.

До сада никоме ниси причао о томе, ово ти је прилика. Ако се стидиш тога

што си имао невидљивог пријатеља и мислиш да си усамљен у томе, онда

грешиш – много твојих другара је, имало невидљивог пријатеља, али никада

нисте причали о томе. Можда се не сећаш свог невидљивог пријатеља, али,

ако си га имао, вероватно су ти мама и тата некада причали о њему.

Пробај да одговараш што искреније – ово остаје међу нама, обећавам!


- 118 -

__________________________________________________________________

Најпре ми реци нешто о себи:

Зовем се_________________________________________________________

Ученик сам___________разреда.

Рођен сам________________________године.

Чланови породице, са којом живим су:

________________________________________________________________

Ја сам______________дете, по реду рођења.

Моји родитељи су по занимању:

Тата ___________________________________________________________

Мама___________________________________________________________

Понекад ми се чини да су престроги према мени: (заокружи) ДА НЕ

Ја имам пуно пријатеља: (заокружи) ДА НЕ

Моји пријатељи су :

_______________________________________________________________

Имам и кућног љубимца: (заокружи) ДА НЕ

Мој кућни љубимац је:

________________________________________________________________

У слободно време волим да:

________________________________________________________________

Мој хоби је:

________________________________________________________________

А, сада нешто и о твом невидљивом пријатељу:

1. Да ли си икада имао невидљивог пријатеља? (заокружи) ДА НЕ

2.Да ли је твој пријатељ био ? (заокружи):

а) особа; б) животиња; в) предмет?

(ако је твој одговор на претходно питање био ДА, онда заокружи слово

испред одговора са којим се слажеш)

3.Или нешто сасвим друго:

________________________________________________________________

4.Да ли је то био неко твојих година?

________________________________________________________________

5.Да ли је био истог пола као ти?

________________________________________________________________

6.Да ли је твој невидљиви пријатељ имао име?

________________________________________________________________

7.Како је изгледао, каko је био обучен?

________________________________________________________________

8.Да ли је твој невидљиви пријатељ био послушан и тих, или немиран?

_______________________________________________________________

9.Да ли је био добар или зао?

________________________________________________________________

10.Да ли је он био неко (нешто) јачи и моћнији од тебе?

________________________________________________________________


- 119 -

__________________________________________________________________

11.Шта сте ти и твој невидљиви пријатељ најчешће радили заједно?

________________________________________________________________

12.Да ли си имао више од једног невидљивог пријатеља?

________________________________________________________________

13.Ако јеси наведи их:

________________________________________________________________

14.Да ли је неко знао за твог или твоје невидљиве пријатеље?

________________________________________________________________

ХВАЛА НА САРАДЊИ!


- 120 -

__________________________________________________________________

Мој невидљиви пријатељ

Да ли си икада имала пријатеља, кога си само ти видела, који је био само

твој, скривен од погледа и њушкања других. Ако јеси, подели то самном,

буди друг!

Пред тобом су нека питања, која ће ти помоћи да лакше опишеш свог

невидљивог пријатеља и да ми кажеш нешто о себи.

До сада никоме ниси причала о томе, ово ти је прилика. Ако се стидиш тога

што си имала невидљивог пријатеља и мислиш да си усамљена у томе, онда

грешиш – много твојих другара је, имало невидљивог пријатеља, али никада

нисте причали о томе. Можда се не сећаш свог невидљивог пријатеља, али,

ако си га имала, вероватно су ти мама и тата некада причали о њему.

Пробај да одговараш што искреније – ово остаје међу нама, обећавам!


- 121 -

__________________________________________________________________

Најпре ми реци нешто о себи:

Зовем се_________________________________________________________

Ученица сам___________разреда.

Рођена сам________________________године.

Чланови породице, са којом живим су:

________________________________________________________________

Ја сам______________дете, по реду рођења.

Моји родитељи су по занимању:

Тата ___________________________________________________________

Мама___________________________________________________________

Понекад ми се чини да су престроги према мени: (заокружи) ДА НЕ

Ја имам пуно пријатеља: (заокружи) ДА НЕ

Моји пријатељи су :

_______________________________________________________________

Имам и кућног љубимца: (заокружи) ДА НЕ

Мој кућни љубимац је:

________________________________________________________________

У слободно време волим да:

________________________________________________________________

Мој хоби је:

________________________________________________________________

А, сада нешто и о твом невидљивом пријатељу:

1. Да ли си икада имала невидљивог пријатеља? (заокружи) ДА НЕ

2.Да ли је твој пријатељ био ? (заокружи):

а) особа; б) животиња; в) предмет?

(ако је твој одговор на претходно питање био ДА, онда заокружи слово

испред одговора са којим се слажеш)

3.Или нешто сасвим друго:

________________________________________________________________

4.Да ли је то био неко твојих година?

________________________________________________________________

5.Да ли је био истог пола као ти?

________________________________________________________________

6.Да ли је твој невидљиви пријатељ имао име?

________________________________________________________________

7.Како је изгледао, каko је био обучен?

________________________________________________________________

8.Да ли је твој невидљиви пријатељ био послушан и тих, или немиран?

_______________________________________________________________

9.Да ли је био добар или зао?

________________________________________________________________

10.Да ли је он био неко (нешто) јачи и моћнији од тебе?

________________________________________________________________


- 122 -

__________________________________________________________________

11.Шта сте ти и твој невидљиви пријатељ најчешће радили заједно?

________________________________________________________________

12.Да ли си имала више од једног невидљивог пријатеља?

________________________________________________________________

13.Ако јеси наведи их:

________________________________________________________________

14.Да ли је неко знао за твог или твоје невидљиве пријатеље?

________________________________________________________________

ХВАЛА НА САРАДЊИ!

Documents

Pojam i Karakteristike Imaginarnih Prijatelja Kod Dece