PATOFIZIOLOŠKI POREMEĆAJI HORMONSKOG SISTEMA Patofiziologija neuroendokrinog sistema

Dr Milan Ubavić

Regulatorni mehanizmi:

Usklađuju rad svih tkiva i organa i

prilagođavaju uslovima spoljne sredine i time

održavaju homeostazu organizma.

Regulatorni mehanizmi:

1. NERVNI

2. HUMORALNI=HORMONALNI

3. NEUROHUMORALNI

1. NERVNI regulatorni mehanizmi

signal u obliku električnog impulsa se stvara u nervnoj ćeliji i prenosi se fizičkom vezom -aksonom do ciljne ćelije

signal predaje hemijskoj supstanci-neurotransmiteru a ovaj

efektornoj ćeliji.

Ovo je brz proces i služi za regulaciju brzih procesa (npr. kontrakcija mišića.)

2. HUMORALNI=HORMONALNI

- signal se stvara u endokrinoj ćeliji,

- nastaje – hormon - oslobađa se u krvni sud i

- transportuje do svih ćelija,

- odgovore daju samo one ćelije koje imaju receptore za taj hormon.

Ovo je spor proces i služi za regulaciju sporih procesa (npr. metabilički procesi).

3. NEUROHUMORALNI

kombinacija prva dva i služi za

prilagođavanje unutrašnje sredine na

promene spoljašnje sredine.

Fiziologija NERVNE regulacije:

Funkcija većine unutrašnjih organa regulisana je nervnom regulacijom, putem

AUTONOMNOG NERVNOG SISTEMA

On služi za održavanje stabilnosti unutrašnje sredine, kontrolišući vitalne funkcije:

- krvni pritisak,

- telesnu temperaturu,

- unošenje hrane i vode,

- seksualne funkcije i

- eliminaciju produkata metabolizma.

AUTONOMNI NERVNI SISTEM

Poreklo je u neendokrinom delu

hipotalamusa, gde nervne ćelije:

- primaju aferentne impulse sa unutrašnjih

organa ili

- imaju senzore na periferiji, koji mere

temperaturu ili koncentraciju (npr

koncentraciju glukoze).

Simpatikus i parasimpatikus

Oba su razdvojena u CNS-u i dosežu do ciljnih organa u kojima imaju suprotno dejstvo:

nadražujuće (ubrzavajuće)

inhibišuće (usporavajuće)

(npr. simpatikus u srcu ubrzava rad – tahikardiju a parasimpatikus – usporava rad srca – bradikardiju).

PATOFIZIOLOGIJA autonomnog nervnog sistema:

1.Organski - fizički izmenjen deo autonomnog nervnog sistema može biti fokalni (lokalizovan) ili generalizovan (proširen) i to izučava Neurologija.

2.Funkcionalni poremećaj - psihosomatski poremećaj regulacije funkcije bez organskih promena

Patogeneza: jak psihički stres iz spoljašnje sredine - u mozgu se obrađuje kao opasnost pa organizam – i pokreće

prvu fazu reakcije sindroma adaptacije

1. Psihički zdrave osobe izvrše obradu uzroka stresa i racionalno reše situaciju a

2. Psihički labilne osobe, potisnu u podsvest uzrok stresa i stvore trajnu uznemirenost koja deluje kao izvor stalne ekscitacije (uzbuđenja) pa može dalje da napreduje u neurozu i nastanu prave psihosomatske bolesti sa kliničkom slikom i organskim promenama.

Fiziologija HUMORALNE regulacije:

Hormoni se sintetišu u određenim ćelijama,

Izlučuju se u krv pod kontrolom,

U krvi putuju vezani za transportne proteine,

Postižu određenu potrebnu koncentraciju,

U ciljnim ćelijama se vezuju za specifične receptore i pri tome se troše,

Pomoću povratne sprege inhibišu sopstveno lučenje,

Obavljaju svoju delatnost zbog koje su sintetisani,

Razgrađuju se u jetri ili se izlučuju putem bubrega,

U krvi imaju ograničenu dužinu trajanja.

Podela hormona po strukturi receptora: (preko kojih deluju na ciljnu ćeliju)

RECEPTORI ZA PROTEINSKE HORMONE smešteni

su na ćelijskoj membrani. Kontakt između hormona i

receptora dešava se na površini ćelije.

RECEPTORI ZA STEROIDNE I TIREOIDNE H.

smešteni su u citoplazmi ćelije. Molekul hormona, mora

da prođe kroz ćelijsku membranu da bi se vezao za

receptor. Zajedno sa receptorom prolazi jedarnu

membranu i vrši uticaj na DNK ćelije za sintezu

odgovarajućeg enzima koji postaje aktivan i ispoljava svoje

dejstvo.

Za prenošenja signala u unutrašnjost ćelije, postoji više načina, ali sve ide preko enzima adenil – ciklaze, koji je vezan za ćelijsku membranu.

Patogeneza: aktivisan enzim adenil – ciklaza, u prisustvu jona magnezijuma, deluje na adenozin trifosfat – ATP koji se nalazi u citoplazmi i pretvara ga u ciklični adenozin monofosfat cAMP koji dalje sprovodi dejstvo unutar ćelije.

Regulacija endokrinog sistema:

Sistemom povratne sprege

Najčešće NEGATIVNA povratna sprega

Izlučeni hormon, deljuje inhibišuće na

endokrinu ćeliju i obustavlja lučenje

hormona.

Negativna povratna sprega: - prosta i - složena

Veliki broj mehanizama ima PROSTU negativnu povratnu spregu. To je stanje kada postoji samo: endokrina ćelija, hormon, ciljna ćelija i funkcija koju reguliše.

Primer: kada se poveća koncentracija glukoze u krvi - dolazi do povećanja sekrecije insulina – vraća glukozu u ćeliju i glikemiju (glukozu u krvi) u normalu - istovremeno obustavlja lučenje insulina.

SLOŽENA negativna povratna sprega:

Po tipu organizacije:

Horizontalna osovina (pretvaranje prohormona u hormon)

VERTIKALNA (najvažnija) osovina.

Započinje u neurosekretornim jedrima hipotalamusa, gde se izlučuju „oslobađajući” ili „releasing” hormoni (RH)

U hipofizi se sinetetišu i oslobađaju tropni hormona hipofize i oni

stimulišu sekretorne i druge funkcije svoje ciljne žlezde.

Tri osovine:

1. Hipotalamusno – Hipofizno – gonadana

2. Hipotalamusno – Hipofizno - nadbubrežna

3. Hipotalamusno – Hipofizno - tireoidna

Vertikalna negativna povratna sprega Hipotalamusno – hipofizna - gonadna

Hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna

Hipotalamusno hipofizno tireoidna

Tri negativne povratne sprege:

a.) DUGA: izlučeni hormon ciljne žlezde inhibiše lučenje tropnog hormona hipofize i hormona oslobađanja hipotalamusa.

b.) KRATKA: izlučeni tropni hormon hipofize inhibiše lučenje oslobađajućeg hormona hipotalamusa kao i sopstveno lučenje.

c.) ULTRAKRATKA: izlučeni oslobađajući hormon hipotalamusa inhibiše sopstveno lučenje.

Sekrecija hipotalamičnih hormona

Sekretuju se kao rezultat neuroendokrine

altivnosti hipotalamičnih neurona

Sekretuju se epizodno tj pulsativno

Imaju cirkadijalni ritam

(cirko=otprilike,dies=dan),dnevno-noćni ritam

Patofiziološki POREMEĆAJI endokrine funkcije ili endokrine disfunkcije:

Sinteze i sekrecije hormona

Transporta hormona

Vezivanja za receptore

Postreceptorski prenos signala

Razgradnje hormona

Enodrina disfunkcija prema količini izlučenog hormona:

- HIPERFUNKCIJA, povećana funkcija

- HIPOFUNKCIJA, smanjena funkcija

Endokrina disregulacija prema nivou poremećaja sekrecije:

- PRIMARNI – poremećaj u samoj žlezdi

- SEKUNDARNI – poremećaj je izvan

žlezde.

HIPERSEKRECIJA ili HIPERFUNKCIJA endokrine žlezde:

1. PRIMARNA

- patološko tkivo koje proizvodi više hormona koje ne reaguje na normalnu regulaciju ( npr adenom)

- normalno tkivo koje je trajno stimulisano na sekreciju nekim patološkim mehanizmom (npr stimulacija štitaste žlezde tireostimulišućim imunoglobulinima).

2. SEKUNDARNA, nastaje kada usled nekog spoljnjeg faktora zdrava žlezda reaguje hipersekrecijom.

3.TERCIJERNA – poremećaj je na nivou hipotalamusa pa preko hipofize stimuliše sekreciju ciljne žlezde.

4.EKSTRAGLANDULARNA ili paraneoplastična – ektopično lučenje hormona u tumorskim ćelijama koje normalno ne luče hormon ( retko nastaje npr Insulinom).

HIPOSEKRECIJA ili HIPOFUNKCIJA endokrine žlezde:

1. PRIMARNA kada endokrina žlezda ne može da sintetiše svoj hormon zbog oštećenja tkiva:

- patološkim procesom koji razara žlezdu (npr autoimune prirode).

- nedostatka materijala za sintezu hormona (npr joda za tireoidne hormone).

2. SEKUNDARNA kada neki spoljnji faktor promeni parametar koji ta žlezda reguliše tako da inhibiše sekreciju žlezde (svaka hiperkalcemija nastala zbog poremećaja izvan paratireoidne žlezde dovodi do njene hipofunkcije).

Patofiziološki poremećaj HIPOTALAMUSA I HIPOFIZE

Hipotalamusno - hipofizni kompleks je veza između sistema nervne i hormonalne regulacije. Preko njega se ostvaruje uticaj spoljašnje sredine posredstvom nervnog sistema, na endokrini sistem i metaboličke funkcije organizma.

Veza između hipotalamusa i adenohipofize se ostvaruje preko lokalnog portnog krvotoka koji direktno povezuje neurosekretorne ćelije hipotalamusa sa endokrinim ćelijama prednjeg režnja.

Hipotalamus luči HORMONE OSLOBAĐANJA ili RILIZING HORMONE, oni putem lokalnog krvotoka stižu do adenohipofize i regulišu njeno lučenje u smislu podsticanja - stimulacije ili inhibicije njenog lučenja.

Hipotalamusni stimulišući hormoni (RILIZING HORMONI):

- TRH hormon oslobađanja TIREOTROPNI RILIZING HORMON koji stimuliše sintezu TSH (tireostimulišućeg)

- CRH hormon oslobađanja CORTIKOTROPNI RILIZING HORMON koji stimuliše sintezu i oslobađanje ACTH (adrenokortikotropnoh hormona)

- GnRH hormon oslobađanja GONADOTROPNI RILIZING HORMON koji stimuliše sintezu i oslobađanje FSH (folikulostimulišućeg) i LH (luteinizirajućeg)

- GHRH hormon oslobađanja (Growth hormon) SOMATOTROPNI RILIZING HORMON koji stimuliše sintezu i oslobađanje hGH (hormona rasta).

Poremećaj funkcije hipotalamusa

HIPOSEKRECIJE su najčešće, jer se najčešće dešavaju destruktivni procesi hipotalamusa, raznih etioloških razloga.

Najčešći je smanjeno lučenje GHRH, i manifestuje se poremećajem rasta u dečjem uzrastu.

HIPERSEKRECIJA GnRH, kada nastaje pojačano lučenje gonadotropnih hormona adenohipofize i prerana aktivacija gonada i nastanak preranog puberteta.

Adenohipofiza, luči dve grupe hormona:

A) Hormoni koji podstiču rad drugih

endokrinih žlezda tzv TROPNI HORMONI

B) Hormoni koji deluju direktno na ciljna

tkiva

Tropni hormoni:

1.TSH - tireostimulišući hormon, podstiče lučenje

tireoidnih hormona.

2. Gonadotropni (folikostimulišući FSH i

luteinizirajući LH) podstiču sekreciju polnih žlezda.

FSH kod žena stimuliše rast i sazrevanje folikula

jajnika i sintezu estrogenih hormona u njima, koji

negativnom spregom inhibišu sekreciju FSH.

FSH kod muškaraca stimuliše spermogenezu.

LH kod žena završava sazrevanje folikula i

svojim naglim skokom indukuje ovulaciju a

zatim započinje stvaranje žutog tela koje luči

progesteron.

Kod muškaraca LH stimuliše Lajdingove

ćelije na produkciju androgena koji

negativnom spregom inhibišu njegovo

lučenje.

3. ACTH adrenokortikotropni h.

koji utiče na koru nadbubrežnih žlezda i sekreciju: GLIKOKORTIKOIDA I ANDROGENIH hormona.

Uzroci su : adenom, mikroadenom ili paraneoplastični sindrom. U svim ovim slučajevima povećano se stimuliše kora nadbubrežne žlezde pa nastaje Kušingov sindrom ili bolest. Ovde postoji povećanje koncentracije ACTH koji se ne može smanjiti kortikosteroidima.

Prolazno povećanje lučenja ACTH nastaje kao posledica pojačane stimulacije od strane CRH kortikotropnog stimulišućeg hormona i to se dešava u svim STRESNIM stanjima.

Trajno povećanje sekrecije ACTH nastaje zbog snižene koncentracije kortizola i slabljenja negativne povratne sprege u slučaju PRIMARNOG HIPOKORTICIZMA – MORBUS ADISON sa karakterističnom hiperpigmentacijom.

B) Hormoni koji deluju direktno na ciljna tkiva:

1.HGH hormon rasta, stimulisana sekrecija sa GHRH a inhibisana SOMATOSTATINOM. Pod direktnim je uticajem hipoglikemije i porast aminokiseline arginina koji izaziva pojačanu sekreciju HGH.

2.PRL prolaktin, stimuliše sintezu i sekreciju mleka u mlečnoj žlezdi koja je prethodno pripremljena delovanjem drugih hormona. PRL inhibiše lučenje GnRH i samim tim i FSH i LH i njihovo dejstvo na polne žlezde. Lučenje PRL je regulisano sa dva mehanizma iz hipotalamusa: TRH stimuliše a DOPAMIN inhibiše njegovo lučenje. Preovlađuje dejstvo dopamina pa izvan perioda fiziološke laktacije nema sekrecije mleka a za vreme laktacije nema nove trudnoće.

3.MSH melanostimulišući hormon stimuliše sintezu melanina u melanocitima i povećanje pigmentacije tkiva.

Hiperfunkcija prednjeg režnja hipofize – HIPERPITUITARIZAM

1. Hipersekrecija TSH : - zbog adenoma adenohipofize se izuzetno

retko dešava i nastaje sekundarna

hiperfunkcija štitaste žlezde sa znacima

hipertireoidizma.

- u primarnom hipoparatireoidizmu zbog

slabljenja duge negativne povratne sprege.

2. Hipersekrecija GnRH:

- hipersekrecija FSH i LH zbog pojačane stimulacije sekrecije od GnRH –gonadotropnog oslobađajućeg hormona a zbog promena u hipotalamusu (tumori, zapaljenja) ili kao funkcionalna hiperstimulacija. Ako se javi pre puberteta to je pubertet praecox ili prerani pubertet.

- Kod primarne hipofunkcije polnih žlezda usled agenezije (nepotpuna razvijenost) testisa ili ovarijuma pa dolazi do inhibicije duge negativne povratne sprege-hipogonadotropni-hipogonadizam. To postoji u :

- Klinefelterov sindromu

- Operativnom odstranjenju testisa ili jajnika

- Opadanje funkcije gonada u menopauzi i andropauzi.

3. Hipersekrecija ACTH (adrenokortikotropnog hormona)

Najčešći uzrok je adenom hipofize bilo da je

vidljiv makroadenom bilo da je nevidljiv

mikroadenom.

Može biti i ektopično paraneoplastično

tkivo VAN hipofize u : karcinomu pluća,

timusa, pankreasa, tireoideje koji produkuju

peptide veoma slične strukture ACTH-u.

4. Hipersekrecija MSH (melanostimulišućeg)

Adisonova bolest - primarni

hipokorticizam jer kortizol pored ACTH

putem duge negativne povratne sprege

suprimira lučenje MSH.

Povećana sekrecija MSH stimuliše

melanocite na povećanu produkciju melanina

pa postoji mrka pigmentacija ovih bolesnika.

5.Hipersekrecija hGH (hormona rasta)

Povećana sekrecija dovodi do pojačane stimulacije rasta kostiju, hrskavice i vezivnog tkiva.

Postoje dva oblika:

GIGANTIZAM ako se desi pre završenog rasta dovodi do džinovskog rasta, jer kost još raste u dužinu pa dolazi do porasta srazmerno celog tela.

AKROMEGALIJA

ako se desi kod odrasle osobe, kada je završen rast, kost može da raste samo u debljinu pa rastu šake, stopala, uši… Pored toga dolazi i do povećanja organa: srce, jetra, bubrezi,štitasta žlezda…

Ovo uvećanje organa ne vodi boljoj funkciji već naprotiv poremećenom odnosu mišićne mase npr. srca i cirkulacije. Česta posledica je srčana insuficijencija.

Postoji i poremećaj metabolizma u tim organima. Najćešće se dešava kontrainsulinski efekat zbog kojeg postoji smanjena glikozna tolerancija i manje i više izražena hiperglikemija - povećava sekreciju insulina - iscrpljuje beta ćelije pankreasa i nastaje – dijabetes.

Gigantizam

Akromegalija

Akromegalija

6. Hipersekrecija PRL (prolaktina)

Primarna hiperprolaktinenija nastaje zbog povećane sekrecije prolaktinskih tumora hipofize (adenom-prolaktinom).

Sekundarna hiperprolaktinemija je posledica izostanka inhibicije od strane hipotalamusa putem Prolaktin Inhibišućeg Hormona, PIH.

Može nastati kod manjeg broja žena nakon normalnog perioda laktacije kada dolazi do produženje laktacije ili pod dejstvom nekih lekova.

Posledice hiperprolaktinemije:

Bez obzira na uzrok kod hiperprolaktinemije, posledice su uvek iste, postoji:

SINDROM GALAKTOREJA - AMENOREJA

GALAKTOREJA je pojačano lučenje mleka i kod žena i kod muškaraca uz uvećanje mlečnih žlezda (ginekomastija) uz povećan ili čak i normalan prolaktin.

AMENOREJA je izostanak menstruacije odnosno oligospermije ili azospermije kod muškaraca zbog pojačanog fiziološkog inhibitornog dejstva prolaktina na polne žlezde. To sve ima za posledicu neplodnost (sterilitet).

Hioposekrecija prednjeg režnja hipofize - HIPOPITUITARIZAM

-selektivni nedostatak jednog hormona ili

jedne grupe hormona

-panhipopituitarizam nedostatak svih

hormona.

HIPOSEKRECIJA prednjeg režnja hipofize

Gonadotropnih hormona GnH, dovodi do sekundarne hipofunkcije polnih žlezda (HIPOGONADOTROPNI-HIPOGONADIZAM) sa nerazvijenim polnim organima i odsustvom sekundarnih seksualnih karakteristika i neplodnost.

PRL, smanjeno lučenje mleka u periodu laktacije.

Hormona rasta (HGH) ako se javi u detinjstvu sa zaostajanjem u rastu i razvoju to su HIPOFIZARNI PATULJCI. Za rast ploda u meterici, ne treba hormon rasta pa su na porođaju normalne veličine novorođenčad ali u prvim godinama zaostaje u rastu ali imaju proprcionalne dimenzije. Rano izgledaju kao odrasle osobe. Mogu imati potomke. Od metaboličkih promena imaju samo sklonost ka hipoglikemiji.

PANHIPOPITUITARIZAM, Hiposekrecija svih hormona adenohipofize

Uzroci koji dovode do destrukcije hipofize osim urođene aplazije (nerazvijenosti), mogu biti: tumori, primarni i sekundarni, zapaljenje, tromboze, traume. Sve promene koje zahvataju CELU hipofizu.

Kod deteta: nizak rast, hipotireoidizam, nerazvijeni polni organi, neplodnost, slabost , zamor i hipoglikemija.

Kod odraslih: najčešće je kod žena - postpartusna nekroza.To nastaje u toku teških porođaja, kada zbog obilnih krvarenja dođe do oštećenja hipofize. Prvi znak je izostanak laktacije, postpartusna amenoreja, smanjuje se dlakavost, atrofije dojki i polnih organa. Šihanov sindrom.

Poremećaj neurohipofize:

Poremećaj lučenja: ADH ( antidiurezni hormon) i oksitocin.

ADH deluje na epitel distalnih i sabirnih kanalića bubrega i izazivaju njihovu propustljivost i omogućavaju reapsorbciju vode i koncentrovanje mokraće.

ADH se sintetiše u neurosekretornim jedrima hipotalamusa a lučenje je zavisno od osmolarnosti plazme.(Osmolarnost=broj mola rastvorene supstance u litri rastvora)

Ako dođe do povećanja osmolarnosti plazme, nadraže se osmoreceptori u hipotalamusu, podstaknu lučenje ADH koji nervnim vlaknima dođe u neurohipofizu i iz nje se oslobađa u krv.

Antidiurezni efekat u bubrezima, dovodi do koncentrovanja i smanjenja količine mokraće a zadržana voda, normalizuje osmolarnost.

Hipersekrecija ADH

Primarni - kada postoji višak ADH u organizmu. Može da potiče od patoloških procesa u CNS ili posledica uzimanja lekova koji povećavaju oslobađanje i aktivnost ADH.

Sekundarni – u svim stanjima koji povećavaju osmolarnost plazme (hipertonijska dehidracija i hiperhidracija ) ali je to normalna kompenzatorna reakcija.

Posledice hipersekrecije ADH

Posledica je, bez obzira na uzrok, povećana

reapsorbcija vode u bubrezima, ona se

zadržava u cirkulaciji i dovodi do hipotonijske

hiperhidracije i dilucione hiponatriemije.

Rezultat toga je hiperosmolarnost mokraće i

hipoosmolarnost plazme a zbog hemodilucije

(povećanja ukupne količine krvi) dolazi do

smanjene koncentracije ureje i kreatinina.

Hiposekrecija ADH

Primarna – retko.

Sekundarna - češće, oštećenja CNS.

Diabetes insipidus (potiče od reči insipidus=bezukusan a melitus = sladak):nastaje zbog nedostatka ADH, smanjena je bubrežna reapsorbcija vode pa se količina mokraće jako povećava do 15 litara/24h a osmolarnost je jako mala.

U krvi dolazi do hipertonijske dehidracije pa je osmolarnost krvi visoka.

The end