ОПЕРА У 19. ВЕКУ

Италијанска опера- господарила позриштем кроз цео 19. век, развио се посебни певачки стил: белканто. На почетку успона опере стоји опера Севиљски берберин Ђоакина Росинија- она сједињује облике опере буфо и Моцартове тенденције где ствара роматничан тип комичне опере.

Ђоакино Росини – Најуспелије опере: Севиљаски берберин, Италијанка у Алжиру, Виљем Тел, Отело и Семирамида.

Винћенцо Белини (сицилијанац) – Најуспелије опре: Гусар, Месечарка и Пуританци а најизвођенија је Норма.

Геатано Доницети – Написао је седамдесетак опера, најпознатије: Дон Пасквале, Лучија ди Ламермур и Љубавни напитак.

Ђузепе Верди – италијански национални оперски композитор, почео да се школује од са 19 година. Најпознатије опере(написао их је 26) : Риголето (писана према Игоовој драми Краљ се забавља), Травијата (писана по роману Александра Диме – сина, Дама с камелијама) , Трубадур, Аида (урадио по поруџбини за отварање Суецког канала), Отело, Бал под маскама и Фалстаф (једина Вердијева комична опера рађена по Шекспировој комедији Веселе жене Виндзорске), Набуко. Верди је захтевао да либрето садржи драмску истину, стварност радње и реално приказивање карактера.

Француска опера- развоју од друге половине 19 века највише је допринео рад Сезара Франка, Камија Сен-Санеа а касније и Клода Дебисија.

Шарл Гуно – прославио се опером Фауст рађеној према Гетеовој драми.

Жорж Бизе – велики мајстор француске опере. Урадио је музику за Додеову драму Арлезијанка и оперу Кармен којом Бизе упозорава на долазак новог схватања у оперској уметности-реализам.

Жил Масне – опере: Манон и Вертер. Од оркестарских дела позната су Животни призори и Призори из Алзације.

Камиј Сен-Санс – најпознатије дело Самсон и Далила.

Немачка ОпераРихард Вагнер– решормисао оперу. Познта опера пре реформе: Забрана љубави.Проблем реформе опере изложио је најпре теортетски у својој књизи Опера и драма и тек тада је приступио практичном раду који реформом чини следеће:

1) Мења структуру опере и даје јој нови садржај.2) Спаја захтеве драме и музике – драму поставља као циљ, а музику као средство.3) Дели чинове на сцене.4) Избегава периоде са потпуном каденцом и ствара такозване бескрајне мелодије.5) Уводи лајтмотив- мотив који прати носиоца радње.6) Симфонизује оркестар и уводи нове инстументе:т убу, баскларинет и енглески

рог.7) Уместо увертире уводи предигру-форшпил.8) Хорове користи само тамо где радња то захтева.9) Захтева да оркестар буде сакривен како би музика непосредије и до краја

остварила илузију.

Прва реформисана опера је била Холанђанин луталица, а затим Танхојзер, Лоергрин, Тристан и Изолда, величанствени циклус Прстен Нибелурга садржи опере: Рајнско злато, Валкира, Зигфрид и Сумрак богова. Написао је и музичке драме Парсифал и Мајстори певачи.

Италијански оперски ВЕРИЗАМ – на путу ка сценском реализму који су наговестили Бизе и Верди стварају се веристичке опере (веритас-истина) чији је циљ разонода и забављање буржоаског друштвеног слоја. Све веристичке опере имају сличан садржај и увек исти крај: љубавни троугао и убиство из љубоморе. Мајстори веристичке опере били су: Пјетро Маскањи, Руђеро Леонкавало и Ђакомо Пучини.

Пјетро Маскањи – написао прву веристичку оперу Италије: Кавалерија и рустикана, ни једна друга опера није достигла успех Кавалерије.

Руђеро Лоанкавало – опера Пајаци доживела је исту судбину као Маскањијева Кавалерија.

Ђоакомо Пучини – као личност се разликује од Маскањија и Лоанкавала, његова дела су пуна лиризма и топле мелодике уместо драматичних трагедија. Написао је опере: Манон Леско, Боеми, Тоска, Мадам Батерфлај, Девојка са Запада и Турандот.

Забавна музика 19. Века – ОперетаНова појава у музици, стекла популарност посебно у делу који се односи на игру. Од самог почетка издвојиле су се две врсте забавне музике: она за разоноду грађанског друштва о она која је имала забаван карактер а била је музичко-сценска: оперета.

Жак Офенбах – творац оперете, музичко-сценског дела забавног карактера, текст није компонован у целини, постоје говорни делови, а оркестар има улогу пратње. Садржаји су ведрог карактера, а исто тако и музика која утиче на атмосфру. Офенбахове оперете( „карикатуре париског живота“) : Лепа Хелена, Орфеј у подземљу и Париски живот. Његово последње дело јесте његова једина опера: Хофманове приче.Јозеф Ланер – први значајни композитор музике за игру. Компоновао је ланделере и валцере.Јохан Штраус – први значајни композитор музике за игру-валцера. Писао је валцере, полке, галопе(брзе салонске игре) Јохан Штраус II (млађи) – најзначајнији представник породице Штраус, краљ валцера. Оперете: Слепи миш и Циганин барон. Компоновао је преко 400 валцера од којих су најпопуларнији На лепом плавом Дунаву, Бечка крв, Пролећни звуци, Приче из бечке шуме.

Балетска уметностБалет је сценска представа коју чине искључиво игра, покрет и музика.

У развоју балетске уметности постоји неколико етапа:1) Комичан балет, у време Катарине Медичи.2) Мелодичан балет – у време Луја XIII.3) Златно доба балета – Лилијевски балети, у време Луја XIV. (играју професионалци)

Прва балерина која је изашла на сцену била је Лафонтен (1681.). Нагли успон балет доживља отварањем Краљевске играчке академије и школе играња у Паризу: утврђују се правила игре и усваја се француска терминологија на свим сценама света. У вереме Луја XVI у Паризу се приказују пантомима балети без певања и без речи и ова врста балета се даље ширила. У Русији и др. у 19. Веку се развија романтични балет кога одликује игра у сатенским балетским ципелицама на врховима прстију, осмишљена је и сукњица од муслиа која је омогућавала слободније покрете а тиме и технички развој игре: То је доба Марије Таљони у балету Силфиде Фредерика Шопена и Карлоте Гризи у Жизели Адолфа Адама. Поред ових балета 19. Век су обележили Копелија и Силвија Леа Делиба и балети Чајковског : Лабудово језеро, Трнова ружица и Крцко Орашчић (Шчелкунчик)

Најлепши балети домаћих композитора су: Лицитарско срце Крешимира Барановића, Огањ у планини и Симфонијско коло Јакова Готовца, Охридска легенда Стевана Хтистића и Даринкин дар Зорана Христића.

Национална музика у Русији у 19. Веку

Михаил Иванович Глинка – створио стил руске националне музике. Творац је прве руске националне опере Иван Сусањин која је 1836. у Петровграду доживела неуспех код аристократије која је сматрала музику ове опере „кочијашком“. Потом је написао нову оперу без успеха, Руслана и Људмила. Глинка одлучује да оде из русије и на свом путу дошао је у Шпанију где је инспирисан шпанским фолклором написао симфонијско дело Ноћ у Мадриду. Написао је и велики број соло песама. Био је велика инспирација члановима Петорице и Чајковском.

Велика Петорка – по Глинкиним принципима открила је сву величину народног мелоса и величину руске прошлости. Групи препадају композитори: Милиј Балакријев, Цезар Кјуи, Модест Петрович Мусоргски, Николај Римски-Корсаков и Александар Бородин.

Милиј Балакријев – био је директан следбеник Глинкиних традиција, оснивач кружока и човек око кога су се окупљали сви чланови петорице. Први је диригент који је дириговао напамет. Његова најуспелија дела су: музика за Шекспирову трагедију Краљ Лир, симфонијска поема Тамара и неколико прерада Глинкиних дела.

Сезар Кјуи – публициста , обавештавао јавност о догађањима у руској музици.

Александар Бородин – уз Чајковског се сматра оснивачем руског симфонизма. Сматра се оснивачем модерне руске хемије- био је професор на лекарско-хирушкој академији. Бородин је мало компоновао: смрт га је омела да заврши оперу Кнез Игор коју су накнадно завршили Корсаков и Глазунов. Писао је симфонијеа најпознатија је друга: Богатирска.

Николај Римски-Корсаков – проучавао технике лимених инструмената. Рад Корсакова се огледа на пољу педагогије, композиције и теорије. Ко подагог однеговао је неколико композитора(Стравински...). Као писац и теоретичар написао је радове – Уџбеник хармоније и Основи инструментације. Као композитор издао је збирку Сто руских народних песама, као и 15 опера: Сњегурочка, Садко Моцарт и Салијери, Златни петлић. Од симфонијске музике најпознатији су: Шпански капричо(симфонијске слике), Шехерезада(симфонијска свита) писана по роману „1001 ноћ“, две симфоније и већи бр камерних дела.

Модест Петрович Мусоргски – свим својим бићем припадао народу, био је реалиста. Мусоргски је започео велики број опера али је завршио само Бориса Годунова(рађена према Пушкиновој драми), Опере Хованшчина и Сорочински сајам(рађен према Гогољу) која је прва руска комична опера. Његове соло песме: циклуси Дечија собица, Без Сунца и Песме и игре смрти. Инструменталним ремек-делом сматра се клавирски циклус композиција Слике са изложбе, које је касније Равел прерадио за оркестар.

Петар Иљич Чајковски – није користио цитате руског фолклора онако како су то радили чланови кружока „Руска петорка“ . Написао је Основе теорије музике. Чајковски се сматра оснивачем симфонијске и концертне музике у Русији. На подручју концертне музике позната су његова дела: клавирске сонате у б-молу, Г-дуру и Ес-дуру, концертна фантазија за клавир и оркестар, виолински концерт у Д-дуру и најзначајнији клавирски концерт у б-молу. Написао је 6 симфонија. Од осталих симфонијских дела значајна су: Ромео и Јулија, Бура, Хамлет, Манфред, Франческо да Римини и најпопуларнија увертира 1812. везана за Наполеоноб пораз у Русији: Италијански капричо. Чајковски је написао две опере: Евгеније Оњегин и Пикова дама, обе рађене порема Пушкиновим делима. Написао је три балета: Лабудово језеро, Трнова ружица(Успавана лепотица) и Шчелкунчик (Крцко Орашчић).

Музика у Чешкој –у 19. веку доживљава успех захваљњујући великом композитору Беджиху Сметани.

Биджих Сметана – творац чешке националне опере Продана невеста која је у исто време и комична, као и велики мајстор симфонијске поеме. Од осталих опера познатије су: Брандербужани у Чешкој, Либуша, Далибор, Две удовице, Пољубац, Тајна и Ђавоља стена. Симфонијске поеме: величанствени циклус Моја домовина састављен од 6 симфонијских поема: Вишеград, Влтава, Шарка, Из чешких лугова и гајева, Табор и Бланик.

Антоњин Дворжак – творац концертне и симфонијске музике у Чешкој. По позиву отишао је у Њујорк где је руководио Њујоршким конзерваторијумом где је имао прилику да се упозна музику Индијанаца и црнаца која га је инспирисала да напише симфонију Из новог света. Написао је укупно 9 симфонија. Због лошег либрета опере му нису нарочито успеле, али једна од бољих је Русалка.

Скандинавска музика

Едвард Григ – творац норвешке националне музике. Његове композиције су биле примећене, нарочито после извођења Ибзенове драме Пер Гинт, за коју је Григ писао музику. Најбоље Григове клавирске композиције сврстане су у албуме Лирски комади и Балада (албум рађен у облику теме са варијацијама)

Јан Сибелијус – фински национални композитор, није користио цитате финског националног фолклора. Написао је неколико програмских симфонијски дела: Ен Сага, четири легенде за оркестар, симфонијске поеме Лабуд и Тоунела и Финска (нарочит је одраз чистог родољубља композитора према својој земљи.

Шпанска музика – Почетко друге половине 19. века, са појавом композитора Албениса, Гранадоса и Де Фаље, ствара се шпанска национална музика

Исак Албениз – типичан представник шпанске музике. Писао је дела за клавир, оркестар и соло песме: 12 импресија издатих под називом Иберија, две шпанске свите, шпанска рапсодија Алхамбра, Вега, Новара и друге.

Енрике Гранадос – Дела: Више клавирских композиција инспирисаних Гојиним радовима које је назвао Гојине слике, 12 шпанских игара, Шпански капричо, рапсодија Аргонеза, опера Марија дел Кармен.

Мануел де Фаља – сјајан пијаниста, садржао је одлике импресионизма. Занимала га је позорница, а за собом је оставио оперу Кратак живот, балете Љубав чаробница(нарочито је занимљива Игра ватре) и Тророги шешир, композиције за клавир и оркестар Ноћ у шпанским вртовима, Оменајес(посвете) и Психе, четири шпанске композиције : Арагонеза, Кубана, Мангањеза и Андалузијана.