Glava 7

Odgovor na kritike

Dušan Pavlović i Slobodan Antonić

Deo I: Metodološka pitanja 1. Uvod U ovom tekstu odgovaramo na neke kritike koje su u svojim radovima izložili učesnici Naučnog skupa o konsolidaciji demokratskih ustanova održanog 29. februara 2008. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Prostor i koherentnost nam ne dozvoljavaju da odgovorimo na apsolutno sve primedbe i kritike (što ne znači da želimo da ih izbegnemo ili da na njih nemamo odgovor). Izdvojili smo samo one najvažnije koje mogu da poboljšaju našu argumentaciju, čineći je jasnijom, ili one koje nam otvaraju prostor da proširimo neka gledišta koja smo izložili u studiji Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (nadalje u tekstu samo Konsolidacija) koja je bila predmet rasprave na Skupu. Odgovor smo strukturirali na sledeći način. Deo I (odeljci 2-5) otpada na raspravu o metodu i pristupu koje smo upotrebili u Konsolidaciji. Da bismo odgovorili na kritike Mladena Lazića i Jove Bakića, u odeljku 3 otvaramo raspravu o nekim opštim trendovima u političkoj nauci u poslednjih 30 godina i načinu na koji treba pristupiti proučavanju društvenih promena i izučavanju ustanova. Problemu nastanka političkih pitanja okrećemo se u odeljku 4, a pitanju šta se može porediti i koliko je duboko u prošlost potrebno ići kada se vrši uporedna analiza u odeljku 5. U Delu II (odeljci 6-10) odgovaramo na kritike o nekoherentnosti koncepata koje smo obilato koristili u Konsolidaciji: građanizam, izborni autoritarizam i izborna demokratija. Jovi Bakiću i Vladimiru Gligorovu odgovaramo u odeljku 6. U njemu objašnjavamo u čemu je razlika između pojmova građanizam i liberalizam. Kritiku upotrebe koncepta izbornog autoritarizma i izborne demokratije izneli su Milan Jovanović, Slaviša Orlović, Vladimir Gligorov i Aleksandar Molnar. Zajednička karakteristika tih primedbi jeste da je tipologija režima izložena u glavama 3 i 4 Konsolidacije nekoherentna, odnosno da nije dobro primenjena na Srbiju za vreme Vlade Slobodana Miloševića (1990-1996), Zorana Đinđića (2001-2003) i Vojislava Koštunice (2004-2008). Po Milanu Jovanoviću, koncept izbornog autoritarizma pogrešno je primenjen na period pre 1996. godine, jer se u tome periodu ne može govoriti o falsifikovanim izborima. On smatra da je pogodnija tipologija koju je izneo

Odgovor 

2

Vladimir Goati koji Srbiju u periodu 1990-1996. klasifikuje kao nekonsolidovanu demokratiju. Slaviša Orlović smatra kako nismo jasno definisali trenutak prelaska iz izbornog autoritarizma u izbornu demokratiju. Obojici odgovaramo u odeljku 8. Vladimir Gligorov tvrdi kako čak ni podkonsolidovana demokratija nije moguća bez potpune kontrole službi državne bezbednosti (tj. aparata sile), što je upravo teza koju mi podržavamo. Naš odgovor na tu kritiku nalazi se u odeljku 9. Odeljak 10 posvećen je kritici Aleksandra Molnara i njegovom pitanju da li je konsolidacija demokratije moguća bez novog ustava. Odeljak 11 zaključuje naš odgovor. 2. Pozitivizam, vrednosna neutralnost i konstruktivizam U ovom odeljku razjašnjavamo neke aspekte teorijskog pristupa koji smo izložili u glavi 1 Konsolidacije. Smatrali smo da je tamo dovoljno jasno objašnjeno da je glavni pristup kojim smo se rukovodili novi institucionalizam (Pavlović & Antonić 2007, 32-37). Ipak, neki kritičari smatraju da se u studiji oslanjamo na pozitivizam, vrednosnu neutralnost i društveni konstruktivizam, te da to dovodi u pitanje, odn. ima reperkusije na koherentnost zaključaka do kojih smo došli na kraju Konsolidacije. O tim pitanjima je u svom prilogu “Problemi politikološkog formalizma, naučnog provincijalizma i politizacije politikologa” (glava 2 u ovoj knjizi) najviše polemisao Jovo Bakić. On nam zamera što smo problemu konsolidacije ustanova hteli da priđemo iz jedno isključivo naučnog ugla, vaskrsavajući time “davno napuštenu parolu” da činjenice treba da govore same za sebe (Bakić 2008, 39). On priznaje kako je naša tvrdnja da “studija nema nikakvu pozadinu osim naučne” dirljiva, ali odmah dodaje kako je tako nešto u savremenoj nauci nemoguće, jer je “danas u vasceloj nepozitivističkoj nauci usvojen stav da i izbor činjenica ne samo što zavisi od teorijskih načela, već je posredovan prethodno učinjenim ideološkim izborom” (Ibid. 40). Po Bakiću, mi koristimo prevaziđene naučne pristupe. Međutim, kako je Bakić zaključio da smo nas dvojica pozitivisti? Pozitivizam je naučni pristup po kome bi društvene nauke, u svom metodu i načinu dolaska do istine, trebalo da se ugledaju na prirodne nauke. Pozitivista je, dakle, onaj koji u društvenim odnosima pokušava da nađe isto onako čvrste i nepromenjive zakonomernosti i obrasce koji se uočavaju u prirodnim pojavama (Marshall 1994, 510). Tvorac pozitivizma, Ogist Kont, smatrao je, recimo, kako pozitivizam treba da pronađe univerzalne i večne zakone koji nam objašnjavaju na koji način društvo funkcioniše, odnosno na koji način ono napreduje. Otuda Kontove tri čuvene faze razvoja društva (Comte 1987, 273-4). Ne vidimo kako je moguće tvrditi da smo mi mislili da Konsolidacija predstavlja pozitivističku studiju u tom smislu? Bakić ne daje dokaze za to: nigde u Konsolidaciji

Odgovor 

3

ne mogu se naći primeri gde tvrdimo kako smo uspeli da pronađemo univerzalne i večne zakone koji upravljaju političkim društvom. Naprotiv. Svako ko se bavi uporednom političkom analizom (a naša studija jednim delom pada u tu oblast) mora, makar implicitno, da podrazumeva kako se društva razlikuju i kako je nemoguće govoriti o njihovoj uniformnosti u smislu funkcionisanja na osnovu opštih zakona koje je moguće primeniti svuda. U stvari, iz činjenice da u Konsolidaciji koristimo metodološki individualizam (Pavlović & Antonić 2007, 32-37) sasvim jasno dolazi da imamo velike sumnje u tvrdnju da društvene nauke mogu ikada da se približe prirodnim naukama. Čak i kada su poznate preferencije i uverenja pojedinaca, teško se može reći da će bilo koja društvena nauka biti u stanju da objasni i predviđa društveno ponašanje u onom smislu u kome prirodna nauka ima sposobnost da predviđa prirodne fenomene. To otuda što je društveno ponašanje indeterminisao, tj. nepredvidivo. Društvena nauka malo zna o mehanizmima oblikovanja preferenecija (Elster 2007, 466). Ako vam zapretim, da li će vas to naljutiti ili uplašiti? Ako se jave oba reakcije, koji će biti dominantnija? To su pitanja na koja nema apriornog odgovora, odnosno za koje nije moguće naći “univerzalne zakone”. Takva indeterminantnost neizbežna je u društvenim odnosima, a bilo koji društveni naučnik koji tvrdi da je pronašao univerzalne zakone kojima bi u svakoj situaciji mogao da objasni društveno ponašanje ne bi bio iskren (iako ne sumnjamo da bi svaki društvenjak voleo kada bi mogao da raspolaže isto onakvom naučnom rigiroznošću kojom raspolaže svaki prirodnjak). Sve ovo napominjemo da bismo najavili raspravu iz odeljaka 3 i 4 u kojima ćemo pokušati da pokažemo da indeterminisanost društvenog ponašanja svojstvena pojedincima otvara prostor za kontingentnost kojom smo objasnili političku promenu od 5. oktobra (Pavlović & Antonić 2007, glava 5) koju Lazić i Bakić kritikuju, te da, ako se može govoriti o pozitivizmu u smislu prirodnjačke rigoroznosti, takav pozitivizam pre može da se pripiše sociolozima-strukturalistima koji smatraju da je društveno ponašanje uslovljeno položajem unutar društvene strukture. Međutim, možda je Bakić, kada je rekao da mi mislimo da smo pozitivisti, hteo da upotrebi drugo Kontovo shvatanje tog pojma? Kont je prihvatio pozitivizam jer je želeo da u nered, koji je po njegovom mišljenju zavladao u Francuskoj nakon Buržoaske revolucije, unese red. “Spokojniji i efikasniji od komunizma zbog toga što je istinitiji, pozitivizam predstavlja takođe šire i kompleksnije rešenje velikih socijalnih poteškoća. Ljubav za princip, red za osnovu i progres za cilj; takav je temeljni karakter definitivnog režima koji će pozitivizam inaugurirati” (Comte 1987, 343). U tom smislu, pozitivizam se kod Konta takođe koristio kao suprotnost negativizmu, odnosno anomiji (Ritzer 1992, 14, 91-94). Po Kontu, pozitivna nauka je trebalo da izleči anarhično i moralno izopačeno francusko društvo koje se razbolelo zbog

Odgovor 

4

velikog uticaja individualizma (Ibid. 91-2). Da li negde u Konsolidaciji tvrdimo da našim uvidima u probleme tranzicije i konsolidacije želimo da izlečimo “bolesno i moralno izopačeno srpsko društvo”? Naprotiv. Na strani 19 eksplicitno tvrdimo kako nam je namera da ustanovimo stanje stvari, a ne da predlažemo kako da se ono promeni. Mi, razume se, ne želimo da tvrdimo da nemamo nikakve vrednosne sudove o savremenoj srbijanskoj politici i da nam je u njoj sve potaman. Ali takva vrsta moralne rasprave, kako smo pokušali da objasnimo u glavi 1, nije bila predmet Konsolidacije. Sasvim je druga stvar ako je Bakić pominjanjem pozitivizma hteo da kaže nešto o vrednosnoj neutralnosti (koju mi takođe pominjemo u glavi 1), to jest o tome kako je, u studijama kakva je naša, ona nemoguća. Ako je vrednosna neutralnost nemoguća, to onda znači da autori svojom knjigom daju podršku jednoj političkoj opciji ili ideologiji. Bakić to indirektno i tvrdi, pozivajući se na Karla Manhajma, koga smatra “glavnim vodičem u sociološkom sagledavanju političkih pojava”. Iz toga proizilazi da nečija tvrdnja da u Srbiji ima, odnosno nema demokratije, uvek mora biti posledica nekog ideološkog ili utopijskog stava. Neutralan stav jednostavno nije moguć jer je, po Manhajmu koji je želeo da ispiti način na koji ljudi stvarno misle, svaki stav uvek proizvod neke socijalne strukture, odnosno socijalnog sloja (Manhajm 1968, 89-156). Bakić je ovde, čini se, raspravljajući o pozitivizmu, pomešao njegovu osnovnu ideju (mogućnost nepromenjivih zakona koji važe svuda) i mogućnost da se bavite proučavanjem političkih fenomena, a da istovremeno nužno ne ispoljavate svoje političke stavove. Vrednosna neutralnost je pojam koji se pripisuje Maksu Veberu (Veber 1998), a, kako je poznato, ne samo Veber, već je i većina članova ondašnje nemačke intelektualne zajednice imala je otpor prema pozitivizmu (Ringer 1997, 18-19). Otpor prema pozitivizmu Veber je razradio kroz kritiku naučnog saznanja koje je pre njega dominiralo u društvenim naukama. On je, za razliku od Konta, Dirkema i Marksa koji su zagovarali jedinstvo misli i akcije, bio prvi sociolog koji je tvrdio da društvena nauka nije sposobna da se bavi pronalaženjem večnih i univerzalnih zakona koji objašnjavaju razvoj društva, uvodeći u društvene nauke ono što je kasnije nazvano singularna kauzalna analiza (Ringer 1997, 63-91). Takva analiza podrazumeva da događaji ne mogu da se objasne dedukcijom iz opštih zakona, već da svaki događaj ima zaseban uzrok i tok događaja (Weber 1989b, 133-156). Mora da ste antipozitivista, čim smatrate kako je moguće istraživati pojave koje se ne vide golim okom. Vrednosna neutralnost je, međutim, moguća iako niste pozitivista. Kako je poznato, Veber je pod vrednosnom neutralnošću podrazumevao sposobnost naučnika da se uzdrži od toga da interpretaciji događaja pripiše lično mišljenje i lične vrednosti (Veber 1998, 91). U tom smislu, on je bio blizak Dirkemu koji je smatrao da društvene činjenice treba tretirati kao stvari (Dirkem 1963, 31). U odeljku 1 i 2 Konsolidacije (Pavlović & Antonić 2007, 11-19) jasno smo objasnili u kom smislu je

Odgovor 

5

naša studija vrednosno neutralna: ona ne odslikava nikakvo političko stanovište. To smo istakli upravo zbog toga što je posle 2000. godine broj naučnika koji je počeo da se bavi politikom (ili kao u nekim slučajevima privremeno napustio nauku i potpuno prešao u politiku) porastao. To smo posebno želeli da naglasimo upravo zbog toga što smo obojica u javnosti (pre, a naročito posle 2000. godine) angažovani u političkim raspravama u kojima je teško održati političku neutralnost (ili u kojima to ponekad nije potrebno). Bakić, međutim, zaključuje da to nije moguće. On tvrdi kako je vrednosna neutralnost koju zagovaramo u studiji nemoguća, jer jedan od autora Konsolidacije “aktivno sudeluje u današnjoj borbi za simboličku hegemoniju nacionalista oko Kosova trudeći se da uspostavi politička znamenja”, te da je “tek agens dubljih nacionalističkih struktura” (Bakić 2008, fusnota 3 na str. 45). Bakić kao da ne veruje da promena situacije može da promeni društveno ponašanje, odn. da isti ljudi o istoj temi mogu da raspravljaju iz dva ugla – ideološkog i naučnog. Ako bi se Bakićeva primedba dosledno shvatila, onda zaista cela naša knjiga ne predstavlja ništa drugo do podršku jednom političkom programu ili ideologiji. Ali ako bismo za validan način odbacivanja vrednosne neutralnosti uzeli činjenicu da neutralno ne može da raspravlja neko ko se prethodno upustio u ideološke rasprave (pišući, recimo, kolumne u Politici), onda bi na isti način mogla da se diskredituje i Bakićeva kritika, jer i Bakić aktivno sudeluje (učestvujući, na primer, često u radijskoj emisiji Kažiprst) u današnjoj borbi za simboličku hegemoniju evropejaca oko Evropske Unije, trudeći se da uspostavi politička znamenja, i kao takav je tek agens dubljih evroreformskih struktura. Naravno, takva rasprava bi vrlo brzo postala besmislena. Ako nam već pripisuje implicitnu političku pristrasnost, ne bi li bilo fer da se odgovori kojoj političkoj opciji autori pripadaju. Kako je to uopšte moguće ako se uzme u obzir da je u Konsolidaciji jasno naglašeno (str. 16) da je potpisuju neistomišljenici? Osim toga, pošto mu je Manhajm jedan od naučnih uzora, ne bi li bilo fer od Bakića da se odredio prema Manhajmovom stavu po kome su (“slobodno-lebdeći”) intelektualci jedini sposobni da se izdignu iznad socijalno uslovljenog mišljenja (Manhajm 1968, 125-133). Mi i dalje tvrdimo da je moguće baviti se politikom na stručan način, izdižući se iznad političkih interesa i preferencija koje i sami imamo. Konsolidacija otuda nije ni ideologija, niti utopija. Kako je već pomenuto, Bakić nas kritikuje i zbog pominjanja društvenog konstruktivizma. On navodi, pozivajući se opet na Karla Manhajma, da je konstruktivizam jedna od dominantnih teorijskih paradigmi u savremenoj društvenoj nauci po kojoj je “sve u društvenom životu konstrukcija, a naročito različite naučne teorije” (Bakić 2008, 41). Možda je Bakiću, dok je čitao našu knjigu, promaklo da je pozivanje na konstruktivizam posledica naše želje da izbegnemo kontroverzna pitanja. Jedna je stvar reći kako je vaš teorijski metod konstruktivistički, a druga kako

Odgovor 

6

smatrate da je predmet istraživanja proizvod društvene konstrukcije. Te stvari mogu, ali i ne moraju da idu zajedno. Iako smatramo da je konstruktivizam važna teorijska paradigma, mi u Konsolidaciji nismo koristili interpretativnu metodu. Barem ne na onaj način na koji to rade, recimo, postmodernisti ili feministkinje. Suština interpretativnog pristupa jeste u tome da se pokaže kako je društvena stvarnost proizvod društvene konstrukcije. “Interpratativni pristupi u političkoj nauci usredsređeni su na značenja koja oblikuju delovanje i ustanove, kao i na načine na koji se to radi. Ljudska posla, prema ovom stanovištu, nemoguće je razumeti ukoliko ne shvatimo njihova značenja” (Bevir i Rhodes 2005, 126). Naše interesovanje za interpretativni pristup se u ovoj studiji zaustavlja otprilike na tom nivou. Mi pominjemo konstruktivizam upravo da bi se uzdržali od zalaska u interpretacije. Da li je Đinđić sarađivao sa mafijom, pa su ga zato “ubili njegovi”, kako su tvrdili neki Đinđićevi politički protivnici? Možda. Ali to pitanje je danas kontroverzno za političko telo Srbije. Da li je Koštunica podsticao zaverenike na ubistvo Đinđića? Možda. I to je jedno kontroverzno pitanje. Takvih pitanja se od 2000. godine namnožilo (što ne znači da ih nije bilo i pre, ali su između 1990-2000. godine, zbog odnosa političkih snaga, ona bila manje predmet rasprave): da li Srbija treba da uđe u Evropsku Uniju sa Kosovom ili bez njega?; da li EU i Amerika žele da Srbiji otmu Kosovo? Sve su to pitanja koja su u trenutku nastanka Konsolidacije (a i u vreme pisanja ovog Odgovora) bila sporna. To što se ne bavimo politički kontroverznim pitanjima ne znači da je naša studija, kako kaže Bakić, naučno nebitna (Bakić 2008, 41). On je propustio da uvaži sledeće: Konsolidacija odbija da se bavi politički, a ne naučno kontroverznim pitanjima. Kako smo već naglasili u odeljku 2 Konsolidacije, kontroverzna pitanja smo izbegli, jer u suprotnom zajednički rad ne bi bio moguć. Radi se, dakle, o drugačijoj vrsti nebitnosti: naša studija jeste politički nebitna, jer ne pruža intelektualnu podršku bilo kojoj političkoj opciji koja je trenutno aktivna na političkoj sceni Srbije. Jedina primedba koja bi nam se otuda mogla uputiti jeste da je namerno izbegavanje nekih od kontroverznih pitanja imalo reperkusije na našu analizu i zaključke. Bakić je, u stvari, najavio da to jeste tako, tvrdeći kako je “ovakva zbrka u metodološkoj zamisli morala doći do izražaja u konkretnom bavljenju gore pomenutim predmetom istraživanja” (Ibid.), ali, po svom običaju da samo iznosi kvalifikacije, nigde to kasnije nije potkrepio primerima ili argumentima. 3. Razvoj uporedne političke analize u savremenoj političkoj nauci Nakon načelne rasprave o pozitivizmu, vrednosnoj neutralnosti i konstruktivizmu u društvenim naukama prelazimo na pitanje metoda u političkoj nauci. Kritike koje ovde razmatramo došle su od Mladena Lazića i Jove Bakića. Dok nam Lazić upućuje

Odgovor 

7

primedbu nepropisne integracije koncepata aktera i struktura (koje smo mi pokušali da objedinimo novim institucionalizmom), tvrdeći kako njegov model blokirane transformacije nudi bolje objašnjenje društvene promene 2000. godine, dotle Bakić upućuje primedbu da smo u glavi 6 odabrali prekratke istorijske periode koje smo upoređivali (Srbija, Hrvatska, Ukrajina, Gruzija) da bismo izveli zaključke o učvršćivanju demokratskih ustanova u Srbiji. U narednih nekoliko paragrafa najpre ćemo izložiti Lazićevu kritiku našeg pristupa. Potom ćemo objasniti zašto ona ne može da odradi posao, a onda ćemo se osvrnuti i na Lazićeve i Bakićeve primedbe o tome koliko se daleko u prošlost može ići kada se nešto upoređuje. Kako je poznato iz naših ranijih radova (Pavlović 2001; Antonić 2000; 2002), obojica smatramo da postoje periodi u razvoju demokratije kada društvene strukture vrše mali ili skoro nikakav uticaj na ponašanje aktera. (Taj pristup smo u našim ranijim radovima neformalno nazvali teorija aktera.) Lazić i Bakić kritikuju taj pristup, tvrdeći da i ovaj put nismo propisno uzeli u obzir utucaj društvenih struktura. Bakić dodaje kako je za našu knjigu karakteristično “potpuno zanemarivanje društvene strukture i dugotrajnih istorijskih struktura i procesa” koje se u knjizi pominje prvi put eksplicitno “tek na 282 strani od ukupno 293 strane knjige […] što jasno govori da je ovaj i ovakav uticaj sasvim potcenjen u studiji” (Bakić 2008, 42). Umesto toga, kako kaže Bakić, odali smo se politikološkom formalizmu koga on definiše ovako:

“Politikološki formalizam je vrsta analize političkih pojava koja se odlikuje naglašavanjem pojavnih i formalnih odlika pojava i potpunim ili pretežnim zanemarivanjem društvene strukture, interesa društvenih grupa i prirode napetosti između njih (antagonistički ili neantagonistički), istorijskih struktura i procesa srednjeg i dugog trajanja, i posledičnim zapadanjem u neistorično posmatranje, tumačenje i vrednovanje savremenih ili pojava u prošlosti” (Ibid.  42). 

Sam način kvalifikacije našeg metodološkog stanovišta kao “politikološki formalizam” teško da se može nazvati akademski korektnim. U njemu se, iza forme naučne klasifikacije, krije naučna diskvalifikacija. Načelno, društveni naučnici se služe različitim istraživačkim i objašnjavalačkim pristupima. Ni jedan od tih pristupa, međutim, ne može se proglasiti kao jedino dozvoljen. Strukturalistički pristup je nešto češći u jednom delu sociologije. Ali, zahtevati da svi sociolozi i svi društveni naučnici, prilikom analize socijalne stvarnosti, koriste isključivo ili, makar, prvenstveno strukturalistički pristup, vodi u sumnjivi i neplodni rigorizam. Takvom metodološkom isključivošću sociolog postaje “slep” za čitav bogati svet društvenog života. Oficijelni istočnoevropski marksizam negovao je takav metodološki rigorizam, strukturalističke orijentacije. Međutim, njegovi naučni rezultati, posle nekoliko decenija dominacije, više su nego skromni. Što je još važnije, on zanemaruje razvoj u savremenoj

Odgovor 

8

sociološkoj misli u poslednjih 30 godina i tendenciju ka tome da se akteri i strukture objedine (Giddens 1979; 1984; Mouzelis 2000). Ako bismo se i mi hteli poslužiti kvalifikacijama, mogli bismo reći da takav tip zamerke, koji se neretko sreće u našoj sociologiji – da je svako bavljenje akterima i institucijama “politikološki formalizam” – ništa drugo do svojevrsni “sociološki esencijalizam”. On za pretpostavku ima tvrdnju da je samo kauzalno objašnjenje preko strukture naučno, a da je iznalaženje strukturalnog objašnjenja otkrivanje “prave suštine” neke stvari. Nasuprot takve “esencijalističke” isključivosti, mi mislimo da su političke i društvene pojave učinci delovanja složenih kauzalnih vektora. Društvena struktura, a pogotovo društvena stratifikacija, samo je jedan od tih vektora. U pojedinim istorijskim razdobljima i u određenim okolnostima uspostavljaju se osobeni kauzalni mehanizmi. U jednima prevagu imaju strukture, u drugima akteri i ustanove. Zadatak društvenog naučnika nije da unapred definiše kako izgleda taj kauzalni mehanizam, On ga tek, tokom postupka naučnog objašnjenja, mora otkriti i opisati (Snyder 1998, 50-51; 245-247; Elster at al. 1998, 1, 293-296). Dakle, kritika po kojoj je uticaj društvenih struktura zanemaren nije osnovana. Upravo u nameri da predupredimo takvu vrstu kritika, u Konsolidaciji jasno navodimo kako postoje periodi u kojima su društvene strukture važne (Pavlović & Antonić 2007, 35-37), ali da se naša studija više bavi onim istorijskim trenucima u kojima one nisu važne. Prebaciti nekom da potpuno zanemaruje društvene strukture samo zato što nije spreman da prihvati njihovo dejstvo u svim društvenim situacijama slična je primedbi po kojoj bi vam neko zamerio da ne poštujete značaj upotrebe dizel goriva u saobraćaju samo zato što ga nikad ne kupujete za sopstveni automobil koji ide na bezolovni benzin. Ili još gore – da nemate ispravan pristup vožnji (ili da vam treba oduzeti dozvolu), jer ne vozite automobil na dizel. Integracija aktera i struktura je zaista od presudnog značaja za održivost naše teze o karakteru političke promene od 5. oktobra. U Konsolidaciji smo integraciju pokušali da izvršimo unutar teorijske paradigme novog institucionalizma za koju se danas smatra da, unutar političke nauke, predstavlja jedan od najuspešnijih pokušaja da se ova dva pristupa integrišu (Goodin & Klingemann 1996, Goodin 1996). Ni Lazić, ni Bakić se, na naše iznenađenje, ni jednom rečju niti osvrću na novi institucionalizam u društvenim naukama, niti na koncepte razvijene unutar te teorijske paradigme kojima smo pokušali da objasnimo društvenu promenu za koju Lazić i Bakić tvrde da je nismo dobro objasnili. Ne znamo da li je to zbog toga što smatraju da su ti koncepti pogrešno primenjeni ili zato što su nebitni za problem koji želimo da rešimo. Zbog toga se ni mi nećemo vraćati na njih. Ipak, neophodno je da pojačamo našu argumentaciju o tome zašto društvene strukture nisu odigrale presudnu ulogu u objašnjenju političke promene od 5. oktobra.

Odgovor 

9

Sociološke kritike našeg rada ne uzimaju dovoljno ozbiljno u obzir teorijski razvoj i razvoj u empirijskim istraživanjima koji se u poslednjih 40 godina odigrao u političkoj nauci, a posebno u oblasti uporedne političke analize (comparative politics) koja je od sredine 1980-ih godina najživahnija i najplodnija disciplina političke nauke. Trend počinje 1985. godine kada je objavljena knjiga Bringing the State Back In iz 1985. godine. Ta knjiga je, kroz jednu uporednu analizu, uspela da pokaže kako je država autonoman agens političkih događaja, a ne kako je ona samo ogledalo odnosa u društvu ili odraz sukoba koji se prethodno odvijaju u proizvodnim odnosima (Skocpol 1985, 4-5). Knjiga je bila samo kruna promena u uporednom istraživanju koje je započelo kada je 1954. godine u SAD-u osnovan Komitet Američke veća za društvene nauke i uporedno istraživanje. Program tog udruženja podrazumevao je specifičniju analizu, ograničenu na regione, a ne više na ceo svet; predmet analize u istraživanju postaje uži i manje apstraktan; analiza se sve više orijentiše na mali uzorak, pri čemu se u analizu sve češće vraća studija slučaja; razvijaju se različite škole i pristupi u zavisnosti od regiona koji se izučava; konačno, što je posebno važno, dolazi do usmerenosti na ishode političkog procesa i političkih ustanova, a ne na ono što im prethodi, odn. na njihove detreminante (Mair 1996, 317-321). Uporedna politička analiza se od kraja 1970-ih sve više usmerava ka političkoj sociologiji a manje ka sociologiji politike. Istražuje se efekat političkih ustanova na razvoj demokratije u kraćim vremenskim periodima, odnosno na ono što politika proizvodi, a manje na ono što politiku čini onakvom kakva jeste (Ibid. 323). Sve veća pažnja poklanja se nesocioekonomskim uslovima, odlukama (ili neodlukama) koje donosi politička elita (Rustow 1970), efektima različitih reformskih politika koje se primenjuju u tranzicionom kontekstu (Aslund 2002), voluntarizmu i institucionalnom dizajnu za koji se politička elita odluči (DiPalma 1990; Elster et al. 1998), ishodima strateških akcija racionalnih aktera (Przeworski 1991) itd. Koliko je takav razvoj događaja imao uticaja na istraživače možda se najbolje vidi po akademskoj evoluciji kroz koju je prošao Arend Lijphart, jedan od najvećih evropskih živih autoriteta uporedne analize. Lijphart je od naučnika koji se bavio istraživanjem promenljivih koje utiču na različite ishode u sistemima (Lijphart 1968), u jednom trenutku pitanje ekonomskih i socijalnih promenjivih odgurnuo na margine (Lijphart 1984; 1999), nakon čega se preorijentisao na istraživanje posledica i učinka različitih ustanova političkih sistema, da bi pitanje socijalnoekonomskih determinantni skoro potpuno zanemario (Lijphart 1994). Samo godinu dana nakon Bring the State Back In, iz štampe izlazi četvorotomno izdanje Transitions from Authoritarian Rule koja je utemeljena na konceptima indeterminisanosti i kontingentnosti političkih procesa. Kontingentnost je od sredine 1980-ih postalo nazaobilazno mesto u uporednoj političkoj analizi, što je u analizu političke i ekonomske transformacije uvelo i teoriju igara koja je svoju primenu našla u nekim istraživanjima tranzicije u Istočnoj Evropi (Przeworski 1991; Colomer 2000).

Odgovor 

10

Evo jednog anegdotalnog dokaza iz intervjua Adama Pševorskog koji nam pokazuje kako je preokret izvršen:

“O tranziciji sam počeo da razmišljam na sistematična način 1979. godine. Tada sam se priključio projektu koji su vodili Odonel, Šmiter i Vajthed. Prvi put smo se sreli 1979. godine na Centru Vudro Vilson u Vašingtonu. […] Tri dana nakon početka skupa bilo mi je čudno što niko ne pominje Baringtona Mura ili Sejmora Martina Lipseta. Od oko 40 ljudi u sali, barem njih 30 predavalo je Lipseta i Mura na svojim kursevima. Pitao sam neke učesnike “Nije li to čudno”? Mislim da je među učesnicima postojala opšta saglasnost kako su Murove i Lipsetove teorije previše determinističke. Pokušavali smo da napavimo strategiju tranzicije ka demokratiji, što je značilo da neki tokovi događaja mogu da budu uspešni pod određenim okolnostima, a da sa drugima to ne mora da bude slučaj. Za razliku od Mura, izgledi za demokratiju nisu determinisani onim što se desilo seljačkoj klasi pre dva veka. Niti smo, za razliku od Lipseta, smatrali da su izgledi za demokratiju determinisani nivoom ekonomskog razvoja. Analizirali smo prethodne slučajeve demokratizacije, ali nismo baš bili sigurni da li su oni relevantni za naše istraživanje” (Przeworki 2007, 465). 

Istraživačka strategija koja je u uporednom istraživanju napuštena sredinom 1980-ih bila je usmerena na to da se pokaže kako ponašanje aktera tokom političke i ekonomske transformacije mora da zavisi od položaja aktera unutar društvene strukture. Sociolozi-strukturalisti otuda ne dozvoljavaju bilo koji ishod koji bi zaobišao uticaj društvenih struktura na političke (ili bilo koje druge) procese. Takav model objašnjenja, kao alternativu našem modelu izloženom u Konsolidaciji, nudi Mladen Lazić u svom prilogu “Nacrt za istraživanja savremenih društvenih promena u Srbiji” (glava 1 u ovoj knjizi). On našoj studiji zamera odustajanje od upotrebe sociološkog metoda u objašnjavanju političke transformacije Srbije posle 1990. godine. Lazić tvrdi kako mi ne uzimamo dovoljno ozbiljno u obzir društvene slojeve i njihove interese da održe ili obore režim Slobodana Miloševića tokom 1990-ih godina koji proističu iz njihovog položaja u društvenoj strukturi (Lazić 2008, 14). Ustanove koje se uspostavljaju posle 2000. godine predstavljaju, tvrdi Lazić, sistematski su “korelat” obrasca prethodnih promena unutar društvenih grupa. Taj opšti obrazac izgleda otprilike ovako: najpre se obavi prvobitna akumulacija kapitala, a onda novi kapitalisti od političara zahtevaju uvođenje demokratskih i tržišnih ustanova jer im one najviše odgovaraju za dalje poslovanje. Lazić tvrdi da je on bio prisutan i u Srbiji. Kada se sredinom 1990-ih godina obavila “ ‘prvobitna akumulacija kapitala’, konverzija resursa od strane bivših pripadnika nomenklature, ali i ‘ratnih preduzetnika’ u službi Miloševićevog režima, kao i uspon dela nove ekonomske elite iz srednjih slojeva”, vlasnici kapitala odlučili su da “konvertuju svoje dotadašnje položaje u privatno vlasništvo” (Lazić 2008, 19). Miloševićeva Vlada, koja im je

Odgovor 

11

pomagala da steknu početni kapital, sada je počela da smeta. Iz ovoga, po Laziću, proizilaze neki važni zaključci: značajna promena nije se desila, kako mi tvrdimo, 2000. ili 2003. godine, već u periodu 1996-2000. godine, kada se prvobitna akumulacija kapitala okončala i kada je privatno-vlasnička ekonomska elita kao celina konačno stala iza opozicionih stranaka. Pošto se prvobitna akumulacija kapitala okončala, nova kapitalistička klasa morala je da se otarasi dotadašnjeg tutora (Ibid. 24). Otuda je “kapitalistička revolucija (do)vršena u interesu, i uz aktivno učešće, već formiranog jezgra kapitalističke klase, koja je sada nastojala da učvrsti institucionalno-normativne uslove svoje reprodukcije” (Ibid. 21). Kako vidimo, promena od 5. oktobra je, po Laziću, događaj koji je strogo zavisan od promena koje su se prethodno obavile u društvenoj strukturi srbijanskog društva. Lazić uistinu tvrdi kako se promena od 5. oktobra desila po drugačijem obrascu od onog koji je generisao promenu u Istočnoj Evropi 1989. godine. Promene iz 1989. godine mogu se objasniti institucionalim dizajniranjem. (Izraz “dizajniranje” ili “ustavni inženjering” upotrebljava se se želi naglasiti kako su ustajove nastale neevolutivnim načinom.) U tekstu “Capitalism by Design?”, Klaus Ofe tvrdi kako su se nove ustanove uspostavile dizajniranjem, a ne evolutivnim načinom (Offe 1996). Sličan argument iznosi se i u Institutional Design in Postcommunist Societies u kojoj autori tvrde kako su sva postkomunistička društva (a ne samo srbijansko) pokušala da ostvare dva ključna procesa: jedan je povlačenje države iz privrede, odnosno ograničavanje uloge države u ekonomskim odnosima (liberalizacija ulaska na tržište, liberalizacija cena, smanjenje javne potrošnje, nametanje strogih budžetskih ograničenja, liberalizacija tržišta kapitala, liberalizacija nadnica, uvođenje kolektivnog pregovaranja rada i kapitala i konačno privatizacija državne aktive); drugi je uspostavljanje osnovnih tržišnih ustanova (usvajanje pravne infrastrukture za tržišnu privredu kao što su konkurentnost, preduzeća, tržište rada itd.) “Suština istočnoevropskih reformi ne sastoji se u uklanjanju ili menjanju regulacija koje remete funkcionisanje postojećih preduzeća ili privatizaciju njihovih delova, već u samom stvaranju osnovnih tržišnih ustanova” (Elster et al. 1998, 157). Sledstveno tome, sa stvaranjem osnova započelo se posle, a ne pre uspostavljanja političkih ustanova. Pri tom je veoma važno imati u vidu sledeće: proces povlačenja države i stvaranja ustanova ukazivao je na jedan paradoks – država je bila ta koja je morala da stvara tržišne ustanove i da se povlači iz privrede. I to je morala da uradi simultano (Ibid. 160). Dakle, nemoguće je govoriti o evolutivnom procesu razvoja tržišnih i političkih ustanova, već pre o dizajniranju ustanova. Ustanove nisu bile proizvod dovršene prvobitne akumulacije iskristalisanog sloja preduzetnika koji su želeli da igraju po novim pravilima, već su one nastajale zajedno sa rađanjem nove ekonomske i političke klase. Na takav zaključak upućuju ponovo Elster et al. kada tvrde da je u tom vremenu postojao vakuum, odnosno da taj period karakteriše “sterilno i dezorganizovano civilno društvo” koje je imalo mali kapacitet za

Odgovor 

12

društvene promene (Elster at al. 1998, 13-14) ili Andrju Arato koji opisuje kako akteri civilnog društva u Mađarskoj i Poljskoj dugo vremena uopšte nisu bili svesni kako je, osim društvenih promena, od komunista uopšte moguće izdejstvovati političke promene (Arato 2000, 43-80). Iz ove dve analize vidimo da je glavni akter promena neposredne pre 1989. godine bile snage civilnog društva, a ne nova preduzetnička klasa. Osim toga, promene u Istočnoj Evropi sa početka 1990-ih godina više su promene nastale iz dezorganizacije i haosa, a manje promene nastale iz organizovane dejstvenosti. Moguće je da taj obrazac (dezorganizacija i haos) nije bio prisutan u Srbiji u toliko ekstremnom stepenu 2000. godine jer je 11 godina provedenog u političkom kapitalizmu (Arandarenko 1995) ipak “porodilo” novi kapitalistički sloj. Ipak, na stranicama koje upravo slede pokazaćemo kako je uprkos tome nemoguće govoriti da su promene od 5. oktobra generisane promenama unutar novih društvenih slojeva. Lazić i Bakić nam zameraju što ne postavljamo pitanje da li su društvene strukture važne za političke promene? Naš odgovor je: mi ga postavljamo, ali ono, u stvari, glasi ovako: da li su društvene strukture važne zavisi od toga na kakve se političke promene one odnose. Ima situacija u kojima društvene strukture objašnjavaju sve (recimo, neredi nižih slojeva u Parizu tokom 2005. i 2006. godine). Ima nekih događaja gde strukture objašnjavaju malo ili ništa. Da bi se potpunije razumelo kako je moguće tvrditi da društvene strukture imaju manju ulogu u objašnjavanju ponašanja aktera od dejstva ustanova ili preferencija aktera, potrebno je istaći kako takva tvrdnja može da se osloni na tezu novog institucionalizma po kojoj je proces u kome ustanove generišu preferencije aktera endogen. Po institucionalistima, ustanove generišu preferencije (March & Olsen 1989, 30; Peters 2005). To ne znači da akteri nemaju slobodan prostor za “inovativnost”. U stvari, ustanove hibridnog režima karakteristične su po tzv. institucionalnoj ambivalenciji, odnosno prostoru za kontingenciju. To smo pokušali da objasnimo u glavi 5 Konsolidacije u kojoj se nalazi crtež br. 17 (str. 181):

Dok na levom ekstremu postoji autoritarna kontrola političkog prostora (odsustvo izbora), na desnom ekstremu imamo demokratsku neizvesnost, odnosno prisustvo slobodnih i fer izbora. Siva površina u sredini predstavlja institucionalnu ambivalenciju, tj. prostor za kontingentnost koja je karakteristična za izborni

Odgovor 

13

autoritarizam. Ne može se unapred reći da li će izbori koji se održavaju unutar tog prostora odvesti politički proces ka levom ili desnom ekstremu. Drugim rečima, mogućnost da se unapred kaže da li će režim nakon što je izgubio izbore sužavati izborne slobode i konačno ih ukinuti ili će opozicija uspeti da se vaninstitucionalnim sredstvima izbori za demokratizaciju izbornog procesa, stabilne procedure i neizvesne ishode – veoma je mala. Kontingentnost je, upravo zbog toga, veoma velika, a gde god je kontingentnost velika, uticaj društvenih struktura na delanje aktera mora biti mali. Što je glavno, kontingentnost je omogućena upravo ustanovama hibridnog režima. U tome je cela poenta naše tvrdnje kako institucionalna analiza koju smo u potrebili u Konsolidaciji ne može da se osloni na društvene strukture. Da bi metodološki potkrepili našu tezu kako su ishodi u prelomnim trenucima neizvesni, odn. kontingentni, ponovo se vraćamo na Vebera i njegove koncepte kazualne adekvatnosti i objektivne verovatnoće. Podsetimo se da kauzalna adekvatnost, po Veberu, podrazumeva da najbolje što možemo da uradimo, da bismo objasnili neki događaj, jeste da iznesemo probabilistički iskaz između društvenih fenomena: ako se desi x, onda će se verovatno desiti y. To otuda što po Veberu ne postoji događaj koji je nužno posledica nekog prethodnog događaja, već da je pre reč o jednom ili o skupu događaja koji idu u prilog određenom ishodu (Weber 1989b, 141-143). (Poznato je, na primer, da je Veber smatrao da je materijalističko stanovište jednostrano (Weber 1989a, 39) i da se razlikovao od Marksa u tvrdnji da kapitalizam mora nužno da sledi nakon feudalizma. Po Veberu, nastanak kapitalizma je bio posledica niza uzroka koji su sticajem okolnosti delovali u isto vreme i proizveli kapitalizam.) Da bi podupro tu tezu, Veber se oslanja na koncept protivčinjeničnog rezonovanja. Veber je mislio da “kauzalno objašnjenje znači dakle konstataciju da, na osnovu nekog pravila verovatnoće […] iza jedne određene posmatrane pojave sledi druga određena pojava” (Veber 1976, 8). Ali “razmatranje uzročnog značenja neke povijesne činjenice počet će prije svega postavljanjem pitanja da li bi, isključenjem te činjenice iz kompleksa faktora koji su uzeti u ozbir kao uvjetovani ili njezinom promjenom u određenom smislu […] tok događaja mogao poprimiti pravac koji je, na neki način, drugačije oblikovan u odlučujućim točkama našeg interesa” (Weber 1989b, 149). Srž argumenta je u ovom: ako možete da zamislite paralelnu realnost koja bi bila drugačija da se neki događaj nije desio ili da se desio drugačije, onda determinizam, po kome su stvari nužno morale da se dese, nije moguć. Sada je nadamo se jasnije u čemu je suština spora između sociološkog i politikološkog pogleda na kauzalnost. Naša teza o promeni 5. oktobra utemeljena na probabilističkom i protivčinjeničnom rezonovanju (koje se naslanja na Vebera), a ne na dedukciju iz opštih zakona (koje se naslanja na Konta ili Marksa). Po Lazićevom

Odgovor 

14

dolazi da je promena od 5. oktobra bila nužna (čim su se stvorili uslovi u vidu promene u društvenoj strukturi Srbije u periodu 1996-2000). Za razliku od toga, u svemu onom što smo opisali u glavi 5 (Pavlović & Antonić 2007, 171-197) gde smo govorili o tome kakav je mogao biti razvoj događaja u Srbiji 5. oktobra jasno je da smo mi, kao i Veber, antipozitivisti, tj. da zagovaramo singularnu kauzalnu analizu. Po našem dolazi da je 5. oktoba bio otvoren prostor za kontingentnost u kojoj nije bilo moguće predvideti događaje, ond. u kojoj je bilo moguće da događaji krenu na jednu (demokratski režim) ili na drugu stranu (nedemokratski režim). Ali na koju god stranu da je režim krenuo, taj pravac nije bio nužan (Antonić 2001). Uopšte uzev, najveći deo nesporazuma između sociologa i politikologa kod objašnjenja demokratskih promena proizilazi otuda što sociolozi ne uzimaju dovoljno ozbiljno u obzir razliku između uspostavljanja demokratije i njenog održanja (konsolidacije). Tu razliku nalazimo uobličenu još 1970. godine u tekstu Dankvarda Rustova “Transitions to Democracy: Toward a Dynamic Model” (Rustow 1970). U njemu se po prvi put objašnjava kako može postojati razlika između uslova koji su nužni za početak političkih promena i uslova koji su neophodni za konsolidaciju demokratskog poretka. Rustov tvrdi da se “sociolozi se ne interesuju za to kako demokratski sistemi nastaju, već kako ti sistemi, jednom kada se uspostave, mogu najbolje da održe svoju stabilnost i zdravlje” (Ibid. 339). Jer, uslovi koji održavaju jedan demokratski poredak u zdravlju, odnosno promenljive kojima se objašnjava njegova ukorenjenost, mogu biti sasvim drugačiji od uslova i promenljivih kojima se objašnjava njegov nastanak. To dovodi u pitanje i tezu da je za razvoj demokratije neophodno imati demokratsku političku kulturu, jer ona obezbeđuje opstanak demokratskih ustanova. Recimo, često se kaže da demokratija, da bi bila konsolidovana, mora da ima demokrate iz ubeđenja (Diamond 1999, 69; Schedler 2001, 75). To je tačno ako se radi o procesu konsolidacije, odnosno održanja demokratskog poretka. Ali ako se radi o procesu nastanka, nema razloga da se misli kako mehanizmi kao što su sila, trik, “navlačenje” ili ubeđivanje nedemokrata da se ponašaju demokratski mogu da imaju suštinsku važnost u nastanaku demokratskog poretka. Populacija i elita često ne moraju da dele demokratske vrednosti. Njih često ne mora da prihvati ni cela politička elita. Razlike u vrednostima mogu da se izraze kroz sukob demokrata i nedemokrata. Bez obzira na to, kako tvrdi Rustov, sasvim je moguće da različite grupe – nekada demokratske, nekada nedemokratske, nekada snage promene (liberali, naprednjaci), nekada snage koje žele da očuvaju prošlost (konzervativci, narodnjaci, radikali) – mogu da obezbede krucijalni impuls ka konsolidaciji demokratskih ustanova (Rustow 1970, 345). Novija balkanska istorija, na iznenađenje mnogih, pruža nekoliko primera koji potvrđuju to pravilo.

Odgovor 

15

4. Kako nastaju politička pitanja? U skladu sa esencijalističkim rigorizmom, Jovo Bakić iznosi zamerku da ne razumemo mehanizam nastanka i, posledično, istoriju rascepa u Srbiji tokom poslednje dve decenije. On tvrdi da podcenjujemo uticaj slojnih interesa na politiku (odn. interesno glasanje), kao i da ne vidimo interesno uobličavanje i postavljanje političkih pitanja. Bakić, naime, misli da su politička pitanja samo odraz interesa određenih društvenih slojeva, pri čemu su slojeni interesi jedinstveni i, manje ili više, trajašni.

“U srbijanskom društvu postoji podela na osnovu prihvatanja ili odbijanja jednog egalitarno‐nacionalističkog sindroma. Ponešto uprošćeno rečeno, sirotinja Srbije prihvata osim egalitarnih i nacionalističke vrednosti, a srednji slojevi se u velikome broju protive kako egalitarnim tako i nacionalističkim vrednostima, iako potonjim teže odolevaju (Ilić 2000a)” (Bakić 2008, 44).  

Bakić veruje da su, tokom cele tranzicije, u Srbiji postojali istovetni mehanizmi definisanja političkog dnevnog reda i političkog razvrstavanja društvenih aktera. Taj mehanizam glasi: dominantni društveni sloj – dominatni interes – dominantno političko pitanje. I zaista, prema autoritetu na koji se Bakić poziva, Miloševićev režim je bio “suštinski socijalističko društvo” (Ilić 1995b, 91), SPS je bio “partija umerene levice” (Ilić 1995a, 401), a njena vlast se mogla “sagledati uistinu kao radnička vlast” (Ilić 1995b, 95). To isto misli i Bakić. On u svojoj kritici piše kako je “režim Slobodana Miloševića [...] čuvao [...] socijalističke društvene odnose” (Bakić 2008, 53). Time se, valjda, i objašnjava zašto su dva najbrojnija sloja u Miloševićevoj Srbiji, radništvo i seljaštvo, glasali za socijaliste – oni su imali „realni interes” za to (Ilić 1998, 41, 89). Naime, za veliki broj pripadnika ovih slojeva “političke slobode predstavljale su manju vrednost od određenih ekonomskih beneficija” (Ibid. 90). Miloševićev režim je, navodno, vodio računa o materijalnim interesima radnika i seljaka, pa je na delu bila jedna vrsta “interesne koalicije” režima i ovih slojeva. “Radnička predgrađa nisu bila samo predmeti manipulacije, već i stvarni gospodari Miloševićevog režima koji su godinama podržavali blokiranje reformi u pravcu kapitalizma” (Ilić 2000b, 11). Iz tog ugla posmatrano, 5. oktobar je zapravo bila pobuna srednje klase, čije su stranke, okupljene u DOS-u, zbacile “uistinu radničku vlast” i “odblokirale reforme u pravcu kapitalizma”. Takvo shematsko viđenje novije društvene i političke istorije Srbije zaista je dosledno, ali i pogrešno. Miloševićeva elita jeste koketirala sa levičarskim nasleđem. Ali, ta veza je bila čisto spoljašnja i, kako bi Bakić to rekao, “formalna”. Kao što je već ranije s pravom ukazano, “pod vladavinom [socijalista u prvoj polovini 1990-ih] u društvu je došlo do tako brzog i radikalnog socijalnog raslojavanja da je tome teško naći istorijski pandan, čak i u južnoameričkim desničarskim vojnim huntama”

Odgovor 

16

(Branković 1996, 320). Miloševićevska elita nije čuvala prava radnika, jer je “SPS-ovsko zakonodavstvo još početkom devedesetih radikalno suzilo ta prava, tako da su se recimo kapitalistička Nemačka ili Francuska po obimu radničke participacije i uticaju sindikata mogle smatrati pravim radničkim rajem u odnosu na 'uistinu radničku vlast u Srbiji'“ (Ibid. 321). Iako su formalno zadržali dominaciju društvene svojine, svakome je bilo jasno da je, nakon zakonskih izmena izvršenih u ranim devedesetim, reč o uspostavljanju brutalno ogoljene forme kolektivnog vlasništva SPS oligarhije nad privredom. Sve u svemu, niti je, tokom devedesetih, dominantni sloj bilo radništvo, niti je dominantna stranka bila levičarska, niti je dominantni interes bio radnički. Prijemčivost radništva i seljaštva (“sirotinje”, u Bakićevoj terminologiji) za nacionalizam, nasuprot većoj otpornosti srednje klase, poseban je problem za ovu školu mišljenja, kojoj pripada i Bakić. Kakav interes imaju radništvo i seljaštvo kao društveni slojevi u nacionalističkoj politici? Kako se simbolički rascep oko države i nacionalnog identiteta može objasniti iz klasno-slojne perspektive? Iskreno govoreći - nikako. Naime, upravo taj kauzalni mehanizam Bakić i njegov autoritet Ilić već godinama drže u tajnosti od ostatka srpske naučne zajednice. Ideja da su neki slojevi “prijemčiviji” za zarazu nacionalizmom pokazuje se, tako, ne samo naučno sumnjivom. Ona se, po svojoj suštini, pokazuje i kao kriptoklasistička. Takav pristup, kao i u slučaju esencijalističkog rigorogizma, jednostavno odbija da vidi da je interesni odnos prema društvenim pitanjima samo jedan od načina na koji se ljudi i njihove grupacije ponašaju u javnoj sferi. Ljudi nisu samo bića rada. Ona su i bića zajednice (polisa, Republike). Objašnjavati celokupno političko ponašanje samo preko mesta u proizvodnji i na osnovu ekonomskih (materijalnih) interesa, predstavlja još jedno pogrešno pojednostavljivanje društvenog života. Politička pitanja nisu samo interesna, kao što se ni simbolička pitanja ne mogu svesti samo na meta-interesna pitanja pojedinih društvenih slojeva. Nasuprot takvom shematizmu, mi smo u našoj knjizi političku istoriju Srbije, u poslednje dve decenije, videli kao niz promena strukture, delatnika, ustanova i kauzalnih mehanizama. Protivno Bakićevom zahtevu da unapred odredimo jednu strukturu koja na nepromenljivi način determiniše političku stvarnost Srbije, koja određuje interese, a zatim i politička pitanja oko kojih postoje društveni rascepi, i da onda preko nje krenemo da objašnjavamo sve i svakoga, mi otkrivamo i opisujemo svojevrsnu istorijsko-društvenu dinamiku tokom koje:

1. dolazi do brze prekompozicije društvene strukture, a pojedinci, grupacije, pa i čitavi slojevi bivaju izžlebljeni iz svoje dotadašnje društvene pozicije;

2. dolazi do socijalne, političke i vrednosne dezorijentacije ne samo nižih, već i srednjih i viših društvenih slojeva (i starih i novih);

Odgovor 

17

3. elita – politička, medijska, kulturna itd. – daje različite dijagnoze situacije, i definiše različita rešenja;

4. pod uticajem delova političke elite, koji se bore za peraspodelu moći, dolazi do otvaranja državnih i nacionalnih pitanja i krize zajednice; u krizu se mešaju i činioci izvan ovog društva; kriza zajednice znači prevagu simboličkih pitanja; takva pitanja dominiraju devedesetih godina, a njihov jak uticaj traje sve do secesije Kosova, 2008. godine;

5. celo vreme, uporedo sa simboličkim pitanjima, postoje i interesna pitanja; mi ih uredno beležimo, ali pokazujemo da ona u srpskoj politici sve do sredine 2007. godine, kada je završena naša knjiga, nisu bila dominantna;

6. moguće je da su izbori od 11. maja 2008. u tom smislu označili preokret; “suverenističke” stanke (SRS, DSS i SPS) dobile su 200.000 glasova manje, a “unionističke” (DS, G17, LDP itd) toliko glasova više, nego na januarskim izborima 2007; to je veći deo društvene elite u Srbiji protumačio kao privremeni a možda i konačni uzmak nacionalističkog diskursa i znak zaokreta biračkog tela; nova vlada sastavljena je na interesnim, a ne na simboličkim političkim pitanjima; DS i SPS su svoje dotadašnje političke sukobe, u kojima su prevagu imala znamenjska pitanja, definisali kao pitanja prošlosti; naglasak u radu nove vlade Srbije nisu teritorijalni, već ekonomski problemi (Pavlović 2008); otuda je moguće da prisustvujemo onoj fazi konsolidacije za koju smo u našoj knjizi rekli da nedostaje, kako bi srpska demokratija postala stabilna (Pavlović & Antonić 2007, 287-290).

Sve u svemu, nasuport shematskog i uglavnom aprirornog pristupa, koji nudi univerzalno objašnjenje za svaku pojavu, mi smo se u knjizi poslužili jednim daleko iznijanisranijim pristupom. Koji je od ta dva pristupa bolji pokazuju uspešnost objašnjenja i sposobnost predviđanja. Mi ne samo da smatramo da je okvir koji smo postavili u Konsolidiaciji eksplanatorno primenjiv na Srbiju posle 2000. godine, već smatramo da su dva najvažnija zaključka iz Konsolidacije još uvek održiva (vidi odeljak 11 na kraju ovog Odgovora). 5. Koliko daleko u prošlost možemo da idemo? Zajedno sa kritikom o zanemarivanju društvenih struktura ide i kritika o istorijskom periodu koji se uzima za analizu. Za sociološku literaturu o privrednom razvoju i demokratizaciji karakteristični su dugi vremenski periodi koji ponekad zahvataju i nekoliko vekova. Studija Baringtona Mura Društveni koreni demokratije (2000) u kojoj se porede Velika Britanija, Francuska i SAD u periodu transformacije iz agrarnih društava u moderna kapitalistička društva, a koja zahvata vremenski period od nekoliko vekova, predstavlja jedan takav primer. Politikološka literatura od sredine 1980-ih godina uzima za analizu daleko kraće vremenske periode (Mair 1996). Tako

Odgovor 

18

je, umesto perioda od nekoliko vekova, sada moguće porediti period od nekoliko godina ili čak nekoliko meseci. Studija Reclaiming Democracy koju su priredili Jerg Forbrig i Pavel Demeš (2007), u kojoj se istražuje uticaj civilnog društva na izborne rezultate u pet zemalja (Slovačka, Hrvatska, Srbija, Gruzija i Ukrajina), predstavlja jedan takav primer. U toj studiji se kao najznačajnija kritična tačka uzima činjenica da su ti režimi oboreni na izborima putem tzv. izborne revolucije. Sasvim se zanemaruje činjenica da su možda ta društva imala različite istorije. To smo uradili i mi u Konsolidaciji, uzimajući u razmatranje relativno kratak istorijski period od 18 godina, a u nekim slučajevima (Ukrajina i Gruzija) i kraći. To je izazvalo primedbe. Jednu je uputio Lazić, koji kaže da u objašnjavaju problema konsolidacije u Srbiji posle 2000. godine, nismo išli dovoljno daleko u prošlost. On dozvoljava “redukciju kompleksnosti”, ali ipak smatra kako svaka analiza “mora da se usredsredi na splet istorijskih okolnosti u kojima je nastajao socijalistički poredak u Jugoslaviji (ili u ambicioznijem slučaju, država jugoslovenskih naroda posle Prvog svetskog rata)”, jer ono što je nastalo, neizbežno je “posledica prethodnog istorijskog sklopa” (Lazić 2008, 15). On dozvoljava da se bavimo periodima kratkog trajanja, ali samo “da bi se zatim oni pokušali situirati u nešto širu perspektivu funkcionisanja i sloma prethodnog, socijalističkog, društveno-istorijskog poretka (procesi srednjeg trajanja), a zatim i u dugoročne istorijske tokove društvenih promena na ovim prostorima, koji su postavili strukturalne okvire kako za specifičan oblik u kojem je socijalistički poredak uspostavljen u Srbiji (Jugoslaviji) tako i za način na koji je on ovde bio prevladan (u ovom tekstu, očigledno, to je zadatak koji nije ostvariv!).” (Ibid. 16). Tako Lazić predlaže periodizaciju koja bi išla unazad sve do Otomanske imperije ili čak do vizantijskog feudalizma! (Ibid. 17) Na sličnom tragu je i kritika Jove Bakića koji nam zamera što smo se ograničili na kratke istorijske periode. Bakić kritikuje poređenja koja se nalaze u glavi 6 Konsolidacije u kojoj Srbiju upoređujemo sa Ukrajinom, Gruzijom i Hrvatskom. Kao važnu sličnost u tim zemljama mi nalazimo karakter režima posle sloma komunizma (navedene režime, kao i režim u Srbiji, karakterišemo kao izborne autoritarizme) od kojih su svi imali sličan način sloma. Mi, inače, smatramo da se, uprkos činjenici da veliki broj udžbenika iz savremene uporedne političke analize počinje definicijom da je suština uporedne analize poređenje zemalja, suština uporedne analize sastoji u testiranju hipoteza (o jednom ili više slučaja) unutar više zemalja (Przeworski 2007, 481). Smatrali smo, prema tome, da je bitno da se identifikuju razlike i sličnosti u ovim društvima da bi poduprli našu tezu o tome šta je glavna prepreka učvršćivanju demokratskih ustanova u Srbiji. Jovo Bakić, međutim, kao da je suština uporedne analize samo upoređivanje, smatra da upoređujemo neuporedivo. Po njegovom mišljenju, navedeni režimi slični su samo na osnovu formalnih i površinskih sličnosti. Umesto toga, on smatra da bi za opravdano poređenje trebalo da se predstave “sličnosti i razlike društvenih struktura, istorijskih procesa, nacionalnaih istorija” itd. U

Odgovor 

19

suprotnom, “učestvuje se u ideologizaciji kojoj je tranzitološka politikološka literatura veoma sklona” (Bakić 2008, 49). Kako vidimo, sociološki gledano, dozvoljeno je analizirati samo periode u kojima je moguće uočiti procese dugog trajanja (longue durée), jer je u kratkom istorijskom periodu nemoguće sagledati (bolje je reći, njime se ne može zahvatiti) dovoljno činilaca kojima bi mogli da se objasne politički fenomeni. Na to imamo dva odgovora. Prvo, podsetili bismo Lazića i Bakića da smo u našoj studiji upotrebili koncept kritičke tačke kojim smo opravdali granicu od koje polazimo. Drugo, na primedbu da je potrebno upoređivati samo periode u kojima je moguće uočiti procese dugog trajanja (gde je ponekad neophodno ići do srednjeg veka), upućujemo pitanje da li bi se tako bilo šta moglo upoređivati? Razložićemo oba odgovora. Koncept kritične tačke i putne zavisnosti, koje smo u Konsolidaciji preuzeli iz novog institucionalizma, važni su iz nekoliko razloga. Prvo, njima se objašnjava kako jedan obrazac nastaje. Drugo, njima se označava vremenski period koji je legitimno istraživati, a da se pri tom izbegne beskonačan povratak u prošlost. Ako bi se primilo Lazićevo uputstvo po kome je period istraživanja nužno situirati u širi istorijski sklop, morali bismo da zaključimo kako je potrebno ići unazad do nastanka čovečanstva. Jer ako je svaki događaj u Srbiji nužno posledica prethodnog istorijskog sklopa, zašto bismo morali da se zaustavimo u Srednjem veku? Možda treba ići i dalje, a prekid istorijskog perioda istraživanja bi mogao da se opravda jedino činjenicom da više nema raspoloživih ili pristupačnih podataka kojima je moguće pravdati zaključke. Tada bismo morali da zaključimo kako je svako istraživanje, barem do određenog obima, nepotpuno i obogaljeno. Da bi objasnili kako se jedna zemlja našla na određenom putu, društveni naučnici moraju nekako da izađu iz ovog beskonačnog regresa. Da bi to bilo moguće, istorijski institucionalisti uobličili su koncept kritične tačke. Kritična tačka nam pokazuje kada je neki obrazac ponašanja ili funkcionisanja sistema počeo da se ponavlja, time se izbegava potreba da se vraćamo na onaj istorijski trenutak u kome se obrazac uočava po prvi put. Pretpostavimo da neko kaže kako politički akteri u Srbiji već decenijama ili vekovima pokušavaju da rasprave i definišu jedan isti skup pitanja – teritoriju, nacionalni identitet i odnos države i demokratije – što jednim imenom može da se nazove ostvarivanje Kosovskog zaveta. Tome još može da se doda kako se građani Srbije neprekidno mobilišu na tom skupu pitanja. Potom može da se izvede zakčljučak: problem sa konsolidacijom demokratskih ustanova jeste upravo u tome što Srbija pitanje Zaveta nikako ne može da razreši, odnosno u tome što među akterima nikako ne može da se postigne puna saglasnost o tome da li Srbija zaista treba da bude angažovana isključivo na ostvarenju Kosovskog zaveta, a kada se ona i postigne (kao u periodu 1987-1989. godine) na scenu stupaju hibridne ustanove (kao u periodu 1990-2000. godine). Zaključak bi mogao da bude da se takav obrazac

Odgovor 

20

ponašanja ne ponavlja samo u poslednje dve decenije, već u poslednjih nekoliko vekova, jer je tim putem Srbija krenula posle 1804. godine: Srbije je počela gradnju države borbom za zaokruživanje teritorije i gradnju nacionalnog identiteta i ne preostaje joj ništa drugo nego da se stalno vrti u tom krugu. To bi, u dve reči, bio primenjeni koncept putne zavisnosti na slučaj Srbije. To, dakle, ne bi bio netačan zaključak, ali nas ovde interesuje pitanje koliko daleko u prošlost je potrebno ići da bi se pokazalo da je to put na koji je Srbija krenula i na kome se neprekidno nalazi? Istorijski institucionalista bi rekao da je potrebno ići do prve istorijski kritične tačke gde se obrazac javlja ili ponavlja. Ako se pokaže da neki inicijalni događaj ima snagu da generiše neki poseban ishod koji se potom reprodukuje kroz vreme i prostor, onda je dovoljno da nađemo događaj koji je istorijski najmlađi, a ne i onaj koji je započeo proces (Pierson 2004, 45). Dakle, ono što nam kazuje gde treba da počnemo jeste tačka na kojoj je događaj funkcionisao kao uzrok, čak iako je sam taj uzrok bio posledica nekog prethodnog uzroka (Ibid. 46). Implikacije za različite zaključke do kojih bi došli sociolozi i politikolozi, jasne su. Ako jedni i drugi prihvate da je ostvarenje kosovskog zaveta, odnosno simbolički rascep koji je nastao kao njegova posledica, obrazac koji je u suštinskoj suprotnosti sa konsolidacijom demokratskih ustanova, onda bi sociolozi i dalje bili u obavezi da kažu kako je neophodno ići unazad do Srednjeg veka da bi se bilo šta objasnilo, jer se skoro svemu može naći neki uzrok. Za razliku od toga, za politikologa koji upotrebljava istorijski institucionalizam nema potrebe da se ide dalje od aprila 1987. godine, što mi u Konsolidaciji prećutno i činimo. Ako je svako poređenje legitimno samo ako se krene beskonačno duboko u prošlost, postavlja se pitanje da li bi onda bilo moguće upoređivati bilo šta. Ako je za Srbiju važno da se ide do Srednjeg veka, zašto to ne bi bilo važno i za Hrvatsku, Mađarsku ili Češku? Ogroman broj država centralne i istočne Evrope ima srednjovekovnu istoriju i ogroman broj se, barem u nekoj meri, poziva na svoju srednjovekovnu tradiciju. Srbija tu nije izuzetak. Ako bismo pravili studiju država koje imaju srednjevekovnu istoriju, koliko bi ta studija trebalo da bude obimna (u smislu tomova), koliko bi istraživača na njoj moralo da bude angažovano (i iz koliko država), koliko bi istraživanje trajalo i ko bi sve to uopšte mogao da finansira? Osim toga, ne bi li na kraju istraživači, uz sve mere predostrožnosti, ipak morali da zaključe kako su primeri (države) neuporedivi? U rasponu od šest ili sedam stoleća, istorije različitih država bile su toliko različite da bi komparativisti morali da zaključe kako uporedna analiza nije moguća, a oblast uporedne političke analize trebalo bi da se ukine, jer bi se pokazala nemogućom. Osim toga, ako bismo poređenja vršili samo tako što bismo upoređivali društva u vremenskom rasponu od nekoliko vekova, teško da bi bilo koje poređenje moglo da bude od koristi za problem političke i ekonomske transformacije u Istočnoj Evropi ili na Balkanu. Kako smo pokušali da objasnimo u odeljku 1 Konsolidacije, pozivajući se na tekst Klausa Ofea (Offe 1996), za razliku od

Odgovor 

21

demokratskih i tržišnih ustanova Zapadne Evrope koje su nastajale u periodu dugog trajanja evolutivnim putem, ustanove u društvima Istočne Evrope nastajale su u zgusnutom vremenskom periodu, putem državne intervencije. Političke promene koje su započele 1989. godine u Istočnoj Evropi, za razliku od ostalih promena u istoriji, su u velikoj meri rezulturale u dizajniranim, a ne izniklim ustanovama.

Deo II: Sadržinska pitanja 6. Linije podele i ekstremizmi U Delu I bavili smo se metodološkim pitanjima. Sada prelazimo na drugi deo u kome pokušavamo da odgovorimo na neke sadržinske zamerke upotrebi koncepata građanizma, izbornog autoritarizma i izborne demokratije. U ovom odeljku odgovaramo na kritike koju su izneli Vladimir Gligorov i Jovo Bakić. Oni tvrde da u upotrebi građanizma pokazujemo političku pristrasnost. U odeljku 8, razmatrajući primedbe Milana Jovanovića i Slaviše Orlovića po kojoj je izborni autoritarizam nemoguće primeniti u periodu 1990-1996 i posle 2000. godine, branimo tvrdnju iz Konsolidacije po kojoj je koncept izbornog autoritarizma primenjiv na slučaj Srbije u tim periodima. Nakon toga prelazimo na kritike koje se tiču izborne demokratije. U odeljku 9 razmatramo primedbu Vladimira Gligorova koji smatra da je izborna demokratija nemoguća ukoliko pod demokratsku i civilnu kontrolu nije stavljena služba državne bezbednosti. Raspravu Dela II završavamo odeljkom 10 u kome odgovaramo na Molnarovu primedbu o tome može li izborna demokratija postojati ukoliko nije utemeljena na ustavu. Zaključak se nalazi u odeljku 11. Vladimir Gligorov i Jovo Bakić doveli su u pitanje pridev “građanistički”, kojim smo klasifikovali jednu političku ideologiju u Srbiji. Gligorov misli da koncept građanstva podrazumeva jednakost prava u političkoj zajednici, tako da se u tom zahtevu ne može biti ekstreman. Po tome se “građanistički” i razlikuje od “nacionalističkog”, veruje Gligorov. Dok nacionalizam počiva na nejednakosti etničkih grupa, a u tome se zbilja može biti krajnjaš, građanizam počiva na pravnoj jednakosti građana, a u tome se ne može preterivati, smatra on. Međutim, građanizam je, kada je o našoj knjizi reč, korišćen kao oznaka jedne posebne političke ideologije u koju veruje jedan deo srbijanske političke i društvene elite. Ona se ne odnosi na jednakost građana, već na karakter zajednice. Nacionalizam i građanizam su, u tom pogledu, dve krajnje i međusobno suprotstavljene opcije. Nacionalista smatra da konkretnu zajednicu, državu-naciju, u najdubljem smislu reči mogu da čine samo pripadnici iste etničke grupe. Svi ostali su stranci, “izvanjci”, “gosti”. Nasuprot tome, građanista smatra da modernu državu-

Odgovor 

22

naciju čine samo apstraktni građani, i da u tom odnosu nacionalni identitet ne igra nikakvu ulogu. Ti apstraktni građani nalaze se na teritoriji, na kojoj je formirana država (Republika), na način koji je u osnovi slučajan (nevažan) za konstituisanje zajednice. Ono što povezuje članove države-nacije jeste i treba da bude isključivo ideja sklapanja društvenog ugovora, oličenog u ustavu i osnovnim zakonima. Taj društveni ugovor, nakon toga, postaje jedini integrišući element zajednice. Oba ta stanovišta su, međutim, krajnosti i u neskladu su sa realnošću modernih zapadnih društava. Dok nacionalistički pristup državu-naciju svodi samo na etnos, građanističko stanovište ne uviđa da je uobičajeni tip zapadnog nacionalnog identiteta sinteza univerzalističkih načela građanstva i konkretnog etno-kulturnog sadržaja. Građanistička ideologija, u stvari, počiva na ideji da država može da bude kulturno ili nacionalno neutralna, odnosno da ne bude angažovana na unapređenju ni jedne posebne (nacionalne, ili bilo kakve druge vrednosne) koncepcije dobra. Taj stav se, međutim, već duže vreme nalazi pod salvom kritike koje dolaze kako iz same liberalne teorije (Raz 1986), tako i iz liberalne varijante multikulturalizma. Vil Kimlika, verovatno najpoznatiji multikulturalista, smatra da je jedan od razloga zbog kojeg zapadni teoretičari nisu uspeli da na zadovoljavajući način savladaju probleme etničke različitosti i taj što su bili zaslepljeni onim što on naziva mitom o “etnokulturnoj neutralnosti države”. Izgradnji tog mita doprinela je u velikoj meri klasična i savremena liberalna teorija Loka, Kanta, Mila, Popera, Rolsa ili Dvorkina. Jer u tim teorijama ne može se naći ništa o uticaju nacionalnog faktora na političke odnose i državne ustanove. Kimlika smatra da je to najveća pukotina u liberalnoj teoriji, zaključujući kako preostaje mnogo posla na njenom popunjavanju. Da bi bilo moguće razviti koherentnu liberalnu demokratsku teoriju o etničkim odnosima, taj mit je potrebno ostavi po strani (Kimlika 2002, 29). Nijedna savremena zapadna politička zajednica (Republika) ne počiva samo na funkciji ustava kao društvenog ugovora. Građanin je odan Republici (integrisan u nju) ne samo zbog njenog liberalnog ustava, već i zbog poistovećenja sa celokupnim svetom života koji se odvija u toj zajednici – kulturom, tradicijom, simbolima, materijalnim dostignućima, životnim stilom itd. Istorijska osnova tog poistovećenja najčešće je konkretni etnos koji je služi kao predpolitički supstrat iz kog se, kroz formu Republike, formira nacija-država. Tu poziciju neki teoretičari nazvaju liberalnim nacionalizmom. Evo kako nju formuliše Jael Tamir:

“Članovi države dele nešto više od koordinirajućih institucija, nešto što u njima izaziva osećanje solidarnosti i bratstva. Uslovi članstva koje postavlja liberalna država nameću tako shvatanje države kao posebne istorijske zajenice, a ne kao slobodne asocijacije. [...] Moderne države, čak liberalne države, usvojile su koncepciju države‐nacije, i stoga vide sebe pre kao zajednice, nego kao asocijacije zasnovane na ugovoru. [...] Osim nekih kosmopolita i radikalnih 

Odgovor 

23

anarhista, danas su većina liberala zapravo liberalni nacionalisti” (Tamir 2002, 206, 213, 225).

Potrebno je, međutim, istaći kako liberalni nacionalisti ne smatraju da nacionalizam treba da predstavlja zamenu za liberalizam. Naprotiv, oni smatraju da su pojmovi kompatibilni, tj. da nacionalizam služi da bi mogle da se ostvare neki od ciljeva liberalnog programa, odn. da građenje nacije služi izvesnom broju važnih i legitimnih demokratskih i liberalnih ciljeva:

 “Na primer, moderna ekonomija zahteva pokretljivu, obrazovanu i pismenu radnu snagu. Standardizovano javno obrazovanje na zajedničkom jeziku se često smatralo suštinskim za mogućnost svih građana da imaju jednaku mogućnost da rade u modernoj ekonomiji. Zaista, jednake mogućnosti su često definisane strogo u smislu jednakog pristupa glavnim institucijama koje funkcionišu na dominantnom jeziku. […] Takođe, učestvovanje u zajedničkoj socijetalnoj kulturi se često smatra suštinskim za nastajanje solidarnosti u modernim demokratskim državama. Vrsta solidarnosti koja se traži od države blagostanja zahteva od građana snažan osećaj zajedničkog identiteta i učešća, tako da se oni mogu žrtvovati jedni za druge, a pretpostavlja se da je takav zajednički identitet omogućen zajedničkim jezikom. Štaviše, zajednički jezik se smatra suštinskim za demokratiju – kako će ‘narod’ vladati zajedno, ako ne može da se međusobno razume? Ukratko, promovisanje integracije u zajedničku socijetalnu kulturu se u modernim državama smatra suštinskim za društvenu jednakost i političku koheziju” (Kimlika 2002, 33‐4). 

Građanističko stanovište je, dakle, različito od klasičnog liberalnog koncepta Republike. Liberal smatra da za državu svi građani u pravno-ekonomskom saobraćaju i javnoj sferi treba da budu jednaki. To znači da je svaka dobra država etnički neutralna u odnosu na individualna i politička prava svojih građana. Ali, liberalizam ne podrazumeva da država treba da bude neutralna i prema kulturnim, jezičkim, religijskim i drugim interesima etnosa koji je istorijski formirao naciju-državu. Ako Francuska država ne brine o francuskoj kulturi (ili barem Kvebek u Kanadi), poljska država o poljskom jeziku, a grčka država o grčkom alfabetu, te kulturne osobenosti jednostavno neće imati ko da štiti. Srpski građanista, međutim, proširuje pojam etničke neutralnosti na celokupnu državnu sferu. On smatra da država treba da bude ravnodušna i prema etničko-istorijskoj komponenti nacije-države. Po takvom shvatanju, istinska “ustavna demokratija” podrazumeva “principijelno nedavanje prioriteta bilo kojem nacionalnom interesu kao dominantnom u konstelaciji građanske/republikanske države” (Vujadinović 2007, 17). Građanista u Srbiji, dakle, veruje da etnička ravnodušnost države mora da se proširi sa individualnog građanina na većinsku entičku zajednicu,

Odgovor 

24

odnosno na Srbe i njihove kulturne, jezičke, religijske i druge nacionalne interese. Naprotiv, kada je reč o ostalim etničkim zajednicama u Srbiji, srpski građanisti smatraju da država treba da o njima brine upravo kao etničkim zajednicama, dajući im pri tom naročite ustavne privilegije. Recimo, građanisti zahtevaju da se etničkim manjinama u Srbiji ustavom garantuje 20% mesta u skupštini i da njihovi predstavnici dobiju ustavno pravo veta na svako pitanje koje dodiruje interese etničkih manjina (Lošonc 2007, 95). Tako nacionalistička nejednakost ima svoj pandan u građanističkoj nejednakosti. U obe stvari se može preterati, u obe se može biti ekstreman. U prvom slučaju reč je o državi koja treba da radi suprotno interesima etničkih manjina; u drugom reč je o državi koja treba da radi suprotno interesima etničke većine. U oba slučaja, ekstremisti se prema delu građana žele ponašati, ili se već ponašaju, slikovito rečeno – kao okupatori. Građanistička netrpeljivost, pa i mržnja, prema nekim od glavnih sastavnica srpskog nacionalnog identiteta – kulturnoj istoriji, tradiciji, pravoslavlju, ćirilici, kosovskom mitu itd. (deo toga je izložene je u glavi 7 Konsolidacije) – najbolji je pokazatelj svojevrsne “okupatorske” logike srpskih građanista. Jovo Bakić iznosi drugu vrstu primedbe. On nas optužuje da “građanizam i levicu” koristimo kao “istovetne pojmove”. Pošto se, prema našoj klasifikaciji, LDP nalazi na građanističkom delu spektra, Bakić se upušta u dokazivanje da LDP nije levičarska stranka, ponavaljajući da je naša analiza “formalistička” i “provincijalna”. Reč je, međutim, o tome da u našoj knjizi ni jednom rečju nisu izjednačeni pojmovi građanizma i levice. Bakić je ovo jednostavno konstruisao i to na sledeći način. Da bismo razvrstali stranke u srpskom paralmentu, mi smo se poslužili metodom Morisa Diveržea, koja deli stranke u zavisnosti od odnosa prema “starom režimu” (Pavlović & Antonić 2007, 257). Prema zahtevima za brzinom i dubinom promene u odnosu na stari režim, Diverže razlikuje četiri položaja: krajnje levi, umerno levi, umereno desni i krajnje desni. Mi smo preuzeli tu vrstu razlikovanja, ali ne i nazive položaja (kod nas su označeni sa A, B, C i D). To nije samo zato što je u starom režimu u Srbiji na vlasti bila “levičarska” stranka, SPS. Reč je o tome da klasična podela na “levicu” i “desnicu” nije glavna linija rascepa u Srbiji. Ta razdeljujuća linija je, prema našoj analizi, odnos prema pred-petooktobarskom režimu i njegovom nasleđu, kao odnos i prema evroreformskim idejama (ciljevima). Na osnovu ovih kriterijuma, mi smo stranke poređali u niz: LDP (A) – G17 – DS (B) – DSS/NS (C) – SPS – SRS (D). Taj niz istovremeno odgovara i načinu na koji većina posmatrača intuitivno ređa naše stranke po ideološkoj i političkoj srodnosti. Bakić, međutim, uzima nazive položaja koje koristi Diverže i jednostavno ih prilepljuje uz naše stranke. Onda tvrdi da smo proglasili LDP za levicu i podučava nas da je reč o desno-liberalnoj stranci. Ako je išta akademski nekorektno (“formalistički”,

Odgovor 

25

“neistorijski”, “provincijalno”), onda je to ovaj Bakićev postupak. Diverže je svoj pristup u analizi odnosa stranaka prema promenama izgradio na osnovu francuskog slučaja. Naše preuzimanje tog pristupa ne znači automatski preuzimanje i svih konkretnih nalaza, zaključaka i terminologije koju je koristio Diverže. To bi bilo isto kao kada bismo koristili Platonovu ili Aristotelovu podelu oblika vladavine (monarhija, oligarhija, demokratija), pa nas onda neko optužio da smo, time, istovremeno prihvatili i njihov odnos prema robovima i ženama. Mi u Konsolidaciji jednostavno ne govorimo o levici i desnici u Srbiji u klasičnom smislu u kome ta podela postoji, na primer, u Francuskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji. Tamo je ta podela distributivne prirode. (Recimo, stranke se razlikuju po pitanju inflacije, poreza, carinske zaštite itd.) Mi, međutim, ne verujemo da se u Srbiji do sredine 2008. godine podela uspostavila s obzirom na distributivna pitanja, već da je podela među strankama simboličke prirode, odnosno da su se stranke podelile s obzirom na simbolička pitanja i odnos prema bivšem režimu (Slobodana Miloševića). Otuda, govorimo o dinamici i pravcu društvenih promena i prema tome razvrstavamo stranke. Taj pravac može biti relevantan, ali i irelevantan za pitanje podele stranaka na levicu i desnicu. Treba reći da je “stari režim” u Srbiji bio ne samo etatistički, već i nacionalistički. Stoga se društvena promena u srpskom slučaju, ne sastoji samo od privatizacije, već i od “evroatlantskih integracija”, “oslobađanja od nacionalizma” i “suočavanja sa prošlošću”. Građanizam je upravo stanovište koje najviše insistira na ovoj vrsti promene. Time, u Diveržeovom smislu, srpske građaniste nikako ne stavljamo u levicu. Francuska levica imala je drugačiji “stari režim” i drugačije definisala ciljeve promene u odnosu na naše građaniste. Ono što im je zajedničko jeste promena. Ali, karakter i pravac te promene mogu biti, i jesu, potpuno različiti. 7. Izborni autoritarizam Prelazimo sada na diskusiju o konceptu hibridnog i demokratskog režima. Najpre o konceptu izbornog autoritarizma. Kako smo naveli u Konsolidaciji, izborni autoritarizam jeste jedan hibridan režim, tj. režim koji ima demokratske i nedemokratske elemente. Njegova hibridnost sastoji se u sledećem: takav režim organizuje kontrolisane izbore koji, u zavisnosti od izbornih rezultata, mogu da pokrenu lanac događaja koji vode ka političkoj promeni (Pavlović & Antonić 2007, 79). Smatrali smo da će, sa naknadnom pameću i nakon lutanja u kojima je srpska politička nauka bila tokom 1990-ih u pogledu klasifikovanja političkog režima u Srbiji, način na koji smo primenili taj koncept na slučaj Srbije okončati rasprave o tome kako Srbiju treba klasifikovati u periodu 1990-2000. godine. Ali, primena tog koncepta ponovo je izazvala primedbe. Prvu je dao Jovo Bakić, koji nam, zbog upotrebe izbornog autoritarizma pripisuje provincijalizam, zamerajući nam što izborni autoritarizam pravdamo činjenicom da ga niko nije primenio ranije, budući da je i u

Odgovor 

26

samoj anglosaksonskoj nauci koncept bio nepoznat pre sredine 1990-ih godina. (Da podsetimo, koliko je nama poznato, prvu značajniju raspravu o konceptu hibridnog režima nalazimo u tekstu Kolijera i Levitskog “Democracy With Adjectives” iz 1997. godine koga pominjemo u glavi 3 Konsolidacije.) Bakić nam prigovara to što “iz ovakvog stava sledi kako se bez anglosaksonske političke nauke malo šta može reći o režimu pod kojim se živi” (Bakić 2008, 51). Rizikujući da nas Bakić ponovo kritikuje, potvrđujemo kako je, kada je reč o klasifikaciji režima u Srbiji, to upravo ono što tvrdimo: domaća politička nauka (koja, uzgred budi rečeno, danas pati od ozbiljnog problema praćenja savremenih teorijskih paradigmi) imala je grdnih problema sa klasifikovanjem političkog režima u Srbiji 1990-ih. Tako je režim bio klasifikovan na različite načine počev od nekonsolidovane demokratije (Goati 1996), cezarizma (Antonić 1995; Podunavac 1995), sultanizma (Antonić 2002; Pavlović 2001; Goati 2002), nedovršene države (Dimitrijević 2004), pseudodemokratije (Goati 2002), kriminalizovane države (Sekelj 2001), prividnog pluralizma sa kvaziopozicijom (Trkulja 2002, 45) itd. Ta bujica klasifikacija i originalnih rešenja iz 1990-ih nije mogla da bude slučajna: ona je bila u prvom redu posledica jedne dublje konfuzije u političkoj nauci u Srbiji u kojoj nije bilo moguće uspostaviti konsenzus oko klasifikacije režima. Ali da se vratimo na Bakićeve primedbe. Razmatrajući ih, uopšte nije jasno kako je moguće odbraniti se od njegove kritike koje se odnose na naš navodni provincijalizam. Evo Bakićevog citata in extenso:

“Provinizijalizam u društvenoj nauci je naučnikovo opredeljenje da se bavi samo svojom nacijom, zemljom, gradom, zavičajem, i da potpuno zanemaruje tuđa iskustva, ali i da slepo sledi tuđa teorijska dostignuća, smatrajući da domaći naučnici nisu kadri dati ništa teorijski novo, nekritički primenjujući ih na društvo u kome živi, ili pak, da gotovo sasvim zanemaruje teorijska dostignuća teorijski razvijenih društava skupljajući činjenice bez ikakvih teorijskih usmerenja. Ukratko, provincijalizam je zaostajanje u prostoru ili u vremenu u odnosu na vrhove u nekoj naučnoj oblasti naučnog saznanja” (Bakić 2008,        ).  

Zašto od ove kritike nema uspešne odbrane? Zato što iz tog stava proizilazi da ste (intelektualni) provincijalac kada ne sledite svetske trendove, ali da ste to i kada ih sledite. Uopšte, optuživanje pripadnika suparničkih teorijskih pristupa da su izraz “naučnog provincijalizma” odlika je jednog dela naše sociološke zajednice koji je već nazvan “Milićevskom neoboljševičkom školom” (Molnar 1998; 2000). “U Milićevskoj neoboljševičkoj školi”, objašnjava Molnar, “vlada prava fascinacija ‘provincijalizmom’. Za njene pripadnike podela na provincijalce i antiprovincijalce (‘dobro upućene’?) jednako je važna kao i podela na marksiste i antimarksiste. Od kada je još Vojin Milić počeo da sudi o provincijalnosti domaćih sociologa (Milić 1993, 92), među njegovim

Odgovor 

27

nastavljačima ne prestaje da se pokreće pitanje “provincijalizma” i borbe protiv njega (upor. Kuljić 1996; Ilić 1995c; Ilić,1996; Milić 1997). Uprkos (ili baš zahvaljujući) odsustvu bilo kakvih objektivnih sadržinskih kriterijuma ‘provincijalizma’, pripadnici Škole nalaze neobično zadovoljstvo zbog toga što su u sklopu legata Vojina Milića nasledili i licencu razmahivanja ovom stigmom” (Molnar 1998, 143-3). Pripadnici te sociološke struje različito određuju naučni provincijalizam. “Provincijalni sindrom” za Bakićevog glavnog autoriteta, Vladimira Ilića, jeste osobeni “intelektualni sklop” koji čine “pomodnost, normativizam, formalizam i neistoričnost” (Ilić 1995a, 69). Upravo većinu toga nam spočitava i Jovo Bakić. Ali, na te optužbe se ovde nećemo osvrtati, budući da smo na njih odgovorili u drugim delovima ovog rada. Ovde ćemo samo obratiti pažnju na Bakićevu tvrdnju da naučni provincijalac “slepo sledi tuđa teorijska dostignuća”, ali istovremeno i “zaostaje u prostoru ili u vremenu u odnosu na vrhove u nekoj naučnoj oblasti naučnog saznanja”. Slepo sledi onaj koji ne želi da čuje nikakvu kritiku. Da li se “slep” odnosi na nas? Mi smo organizovali naučni skup na kome su autori zamoljeni da kritikuju stavove i zaključke autora, a direktora Službenog glasnika ubedili da finansijski i organizaciono podrži projekat koji do sada nije zabeležen u analima društvenih nauka u Srbiji – da se štampa knjiga o knjizi (to je knjiga koju upravo držite u rukama), samo da bismo pokazali da smo spremni za polemiku i makar malo prodrmali učmalu zajednicu društvenjaka koja već duže vreme ne vodi ozbiljne polemike. Bilo kako bilo, kada smo pročitali Bakićevu primedbu o provincijalizmu, očekivali smo da će Bakić najmanje jedan odeljak da posveti detaljnijem razlaganju svoje primedbe o neadekvatnoj upotrebi izbornog autoritarizma na slučaju Srbije. Nažalost, po već ustaljenom običaju, ni na jednom mestu on ne pokazuje šta je problem sa konceptom izbornog autoritarizma, zašto on nije primenjiv na Srbiju i koja bi klasifikacija mogla da se primeni umesto one koju mi primenjujemo u Konsolidaciji. Pošto nema detaljnije argumentacije, možemo da ponudimo samo opšti odgovor na Bakićevu kritiku. Kada se radi o upotrebi naučnih koncepata i teorija, mi smatramo da je svejedno da li je mačka crna ili bela dokle god lovi miševe. Koncepti se u nauci uvode kada za njima postoji potreba da bi se objasnila realnost. Međutim, oni ne mogu da se pojave pre nego što realnost, da tako kažemo, porodi osnovu za njihov nastanak. Izborni autoritarizmi i hibridni režimi pojavili su se poslednje četvrtine u poslednjoj četvrtini 20. veka. Pregršt primera postoji u zemljama Latinske Amerike (vodeća zemlja danas Venecuela), Africi (Zimbabve), Balkanu i zemljama bivšeg Sovjetskog bloka posle 1990. godine (Srbija i Rusija). (Za širi pregled primera izbornog autoritarizma u poslednje dve decenije vidi: Ottaway 2003 i Schedler 2006; za Rusiju: Fish 2005.) Za konceptualizacijom hibridnih režima, sledstveno, nije bilo potrebe dok se nisu pojavili sami hibridni režimi. Ali kada su se pojavili, onda je jedini

Odgovor 

28

standard na osnovu koga može da se proceni upotrebna vrednost koncepta hibrdinih režima to da li su oni primenjivi ili nisu, to jest da li je njima moguće bilo šta objasniti. Dok od Bakića ne stigne objašnjenje koje pokazuje da li je koncept izbornog autoritarizma neuspešan u objašnjenju slučaja Srbije ili koje pokazuje koji bi (domaći) teorijski koncepti za klasifikaciju mogli bolje da se primene na slučaj Srbije u periodu 1990-2008, možemo samo da zaključimo kako bi bilo akademski kratkovido odreći se upotrebe teorijskih koncepata koje je smislio neko ko nije građanin Srbije samo da vas neko ne bi optužio za provincijalizam. 8. Tačka prelaska Milan Jovanović i Slaviša Orlović takođe kritikuju primenu izbornog autoritarizma. Ali oni, za razliku od Bakića, imaju konkretne primedbe na koje je moguće odgovoriti, tj. sa kojima se može polemisati. Milan Jovanović smatra da koncept izbornog autoritarizma nije dobro primenjen na Miloševićevu vladavine u Srbiji u periodu 1990-1996. godine, dok Slaviša Orlović smatra da on nije dobro primenjen na period Đinđićeve vladavine 2001-2003. godine. Razmotrićemo obe primedbe u ovom odeljku. Jovanović u svom prilogu “Konsolidacija, principi ‘slobodnih’ i ‘fer’ izbora i ustavni dizajn” (glava 3 u ovoj knjizi) ne spori da je u periodu 1990-1996. bilo izborne manipulacije, ali on tvrdi da je pogrešno reći kako su svi izbori u tom periodu bili puka fasada i uvek samo formalnost. Da bi oborio našu tezu kako je izborni autoritarizam u Srbiji bio na delu u periodu 1990-1996, on piše:

“čini mi se autori su čitav taj period [1990‐2003 op. a.] svrstali u izborni autoritarizam, iako se nama čini preciznija klasifikacija V. Goatija, odnosno da bi bilo primernije da taj peroid počne 1996. godine. […] Radi se o periodu početka tranzicije [odnosi se na 1990‐1996 op. a.] u složenim okolnostima destrukcije države i političke zajednice i započinjanja reformi. Uspostavljen je politički pluralizam, konstituisana osnovna ljudska i građanska prava i slobode, parlamentrani sistem, demokratske ustanove; održana tri izborna ciklusa za parlament, dva puta predsednički izbori; vlast je raspisivala izbore kad god je opozicija tražila; izborni sistem je reformisan je dogovorom u specifičnoj formi okruglog stola;  formirana je koalicija vlasti i jedne od stranaka opozicije – SPS i Nova demokratija – čija vlada je izdržala čitav mandat. Tri izborna ciklusa 1990, 1992. i 1993. godine po nama bila su u onom drugom polju u kojem postoji manjkavost kriterijuma dimenzija ‘slobodnih’ i ‘poštenih’ izbora, ali su se mogli smatrati prihvatljivim. To su elementi koji  bi mogli voditi zaključku da je sistem  težio konsolidaciji u nekom obliku defektne demokratije koja je stalno suočena 

Odgovor 

29

sa nizom pretpostavki koje mogu postupak učiniti ireverzibilnim, što se posle 1996. godine i dogodilo” (Jovanović 2008,  66). 

Ako smo dobro razumeli Jovanovića, on želi da kaže kako su prve nesporne manipulacije izbornim procesom uočene tek na izborima iz novembra 1996. godine (koje su pokrenule dugi protest opozicije), nakon čega se može govoriti o početku izbornog autoritarizma u Srbiji. Mi jednostavno ne možemo da se složimo sa tezom da ne postoje indikatori izbornog autoritarizma pre 1996. godine. To se odnosi kako na izbori iz 1990, tako i na izbore iz 1992. godine. Na izborima iz decembra 1990. godine, recimo, nije bilo mešanja države u izborni proces, jer za tim nije bilo potrebe. Opšte narodno oduševljenje Miloševićem započeto mitinzima 1988-1989. godine bilo još uvek jako i Milošević prosto te izbore nije mogao da izgubi. Ipak, na tim izborima nije bilo kontrole, unutarnje ili spoljne. SPS je samostalno učestvovao u brojanju glasova. Isto to se desilo i 1992. godine, ali ovaj put je Miloševićeva administracija morala da vara prilikom brojanja. Nakon 9. marta 1991. godine i zavođenjem sankcija UN u maju 1992. godine, Miloševićeva harizma je počela da se krnji. Više nije bilo dovoljno jednostavno izaći na izbore u uverenju da će 104% građana glasati za vas. Prve ozbiljne manipulacije izborima pojavljajuju se već u decembru 1992. godine. Da ironija bude veća, istraživanja u kojima se mogu naći neki dokazi za to su upravo studije Vladimira Goatija na čiju se klasifikaciju Jovanović poziva u želji da pokaže kako je u periodu 1990-1996. u Srbiji na delu bila nekonsolidovana demokratija (Goati 1996, 9). Međutim, u knjizi Izbori u SRJ od 1990. do 1998, Goati pokazuje da se izbori iz 1992. godine ne mogu smatrati poštenim, jer je nakon okončanja izbornog dana bilo velikih nepravilnosti u rukovanju izbornim materijalom (Goati 1999, 130-1). Osim toga, i sam Goati odrekao se svoje klasifikacije iz 1996. godine. U jednom tekstu iz 2002. godine, on je dosta pooštrio svoju ocenu i ovako klasifikovao politički sistem Srbije: “od 1990. do marta 1998. kada je obrazovana koaliciona vlada između SPS, JUL-a i SRS (“crveno-crna” koalicija), poretka Srbije pripadao je ‘pseudokratiji’1, a od marta 1998. do oktobarskog političkog prevrata 2000. ‘čistom’ autoritarnom poretku”. Uoči septembarskih izbora iz 2000. godine Miloševićeva vladavina počela je da ispoljava neke osobenosti sultanističkog režima (Goati 2002, 15). Nešto drugačiji tip primedbe upotrebi izbornog autoritarizma izneo je Slaviša Orlović. U prilogu “Problemi demokratske konsolidacije Srbije” Orlović identifikuje pet tačaka neslaganja sa nama (Orlović 2008, 81-88). Žao nam je što ovde ne možemo da posvetimo pažnju svim tačkama, jer nismo bili u stanju da ih sve grupišemo u teme

1 Pseudokratija je koncept koji je Goati preuzeo od Larija Dajmonda koji taj koncept definiše kao hibridan (Diamond 1996; 2002).

Odgovor 

30

kojima želimo da se bavimo u ovom Odgovoru. Zadržaćemo se samo na onome što nam se činilo najznačajnijim za glavni koncept koji upotrebljavamo u knjizi – izborni autoritarizam. Orlović nema primedbe o upotrebi koncepta izbornog autoritarizma kao takvog, već, kao i Jovanović, tvrdi kako smo pogrešno identifikovali periode na koje ga primenjujemo: on smatra da je nekoherentna, pa otuda i neodrživa, tvrdnja da je izborni autoritarizam smenjen izbornom demokratijom tek u decembru 2003. godine (Ibid. 81). Ključno pitanje koje Orlović postavlja jeste da li je, u upotrebi koncepta izbornog autoritarizma, dobro pogođena tačka prelaska, tj. da li je izborni autoritarizam kao režim prestao da postoji 5. oktobra 2000. godine ili u decembru 2003. godine. Orlović (nadamo se da ga dobro interpretiramo) tvrdi ovo prvo; mi ovo drugo. Da bi podržao svoju tezu da je izborna demokratija u Srbiji počela da se utemeljuje još u oktobru 2000. godine, Orlović navodi nekoliko argumenata. On se najpre poziva na ocene svetskih evaluatora demokratije (koje smo mi sami pomenuli u odeljku 12 Konsolidacije) iz kojih sledi da je stanje u zemlji nepromenjeno u periodu 2000-2003. godine (Orlović 2008, 81). To je, međutim, slab argument za pobijanje naše teze. Cela glava 2 je, u stvari, usmerena na to da se izlože razlozi zbog kojih se mi ne slažemo sa ocenama svetskih evaluatora. Da smo se slagali sa onim što o Srbiji misli Freedom House ili Svetska banka stali bismo sa pisanjem knjige posle odeljka 12. Jedna stvar treba da se razume kada se radi o procenama evaluatora koje pominjemo u Konsolidaciji: svaki od pomenutih indeksa kojima se meri demokratija ima sopstvene klasifikacije režima. Međutim, ni jedna od navedenih evaulacija ne poznaje klasifikaciju koju mi upotrebljavamo u Konsolidaciji (vidi odeljke 7-11 i 13), a u kojoj tip hibridnog režima zauzima važno mesto. Verovatno je da se najbliže našoj klasifikaciji nalazi ono što Freedom House naziva polukonsolidovana demokratija. Ipak, klasifikacija koju je dao Freedom House ne poznaje tip izbornog autoritarizma i izborne demokratije. Dakle, u studiji smo se ovde onde ne samo služili, već i složili sa nekim indikatorima koje upotrebljavaju neki od evaluatora (posebno kada se radi o značaju slobodnih izbora za opšte učvršćivanje demokratskih ustanova). Međutim, ni sa jednim indeksom sa nismo složili u pogledu tipa režima, jer su kriterijumi za klasifikaciju koje upotrebljavamo mi i ostali evaluatori nesamerljivi. Orlović kaže da se u knjizi ne daje odgovor na pitanje “kada je došlo do sloma ili smene autoritarnog režima” (Orlović 2008, 85). Da podsetimo čitaoce, u toj glavi obrazlažemo tezu po kojoj je 5. oktobar “bio promena vlade, ali da je, zbog karaktera hibridnog režima, to bio jedan specifičan tip promene vlade koji omogućuje evolutivnu transformaciju režima” po kome suštinska promene usleđuje kasnije (Pavlović & Antonić 2007, 176). Sada dolazi suština Orlovićevog argumenta: ako se uzme u obzir da je izbore iz decembra 2003. godine organizovala vlada koja je došla na vlast posle promene iz oktobra 2000. godine, da li se može tvrditi da je prelomna tačka promene režima bilo organizovanje izbora iz decembra 2003. godine, a ne 5.

Odgovor 

31

oktobar 2000. godine? Orlović tvrdi da ne može (Orlović 2008, 86). Mi se i dalje ne slažemo, iako smaramo da nas je Orlovićeva kritika podstakla da malo doradimo tezu o tome kada režim prelazi iz izbornog autoritarizma u izbornu demokratiju. Čime smo pravdali našu tezu da je prelomna tačka prelaska iz izbornog autoritarizma u izbornu demokratiju decembar 2003. godine, a ne 5. oktobar 2000. godine? Naša tvrdnja počiva na jednom uočljivom indikatoru. U glavi 3 Konsolidacije pokazali smo da je glavni indikator koji razdvaja izborni autoritarizam od izborne demokratije organizovanje slobodnih i poštenih izbora (Pavlović & Antonić 2007, 77; crteži 11 i 12). Izbori koji su održani 24. septembra 2000. godine organizovani su u režimu izbornog autoritarizma. Izbori od 23. decembra 2000. godine, zbog opšte euforije koja je nastala 5. oktobra, nisu zadovoljavali kriterijume slobodnih i poštenih izbora (vidi odeljak 14 u Konsolidaciji). Izbori organizovani 23. decembra 2003. godine, prvi su izbori u novijoj istoriji Srbije koji su zadovoljavali standarde zapadnih demokratija. Ako se to prihvati, onda mora da se dođe do zaključka kako o izbornoj demokratiji ne može da se govori pre 23. decembra 2003. godine. Možda je vladajuća elita već tokom 2001. godine bila spremna da organizuje slobodne i poštene izbore, ali o tome jednostavno nema vidljivih indikatora. Naš zaključak kako se o prelasku u izbornu demokratiju ne može govoriti pre decembra 2003. godine, u stvari, izveden je iz činjenice da bi, usled nedostatka indikatora, bilo nemoguće dokazati da je izborna demokratija nastupila ranije. Ko god bi to pokušao da dokaže morao bi da se suoči sa problemom identifikacije izbornog procesa koji bi poslužio kao dokaz: na osnovu kojih organizovanih izbora može da se tvrdi kako je izborna demokratija nastupila pre decembra 2003. godine? Možda na osnovu onih za koje je Čedomir Jovanović priznao da je Vlada bila spremna da ih sabotira da ne bi uspeli? (Jovanović 2005, 125) Osim toga, ne zaboravimo da su izbori samo jedan od aspekata izbornog autoritarizma (Schedler 2002b). Ako se pogledaju ostali aspekti – sudstvo, mediji, zakonodavstvo – u periodu 2001-2003. godine, pre ima razloga da se zaključi kako je vladajuća garnitura bila sklonija da nastavi da primenjuje mehanizme karakteristične za izborni autoritarizam. Pregršt empirijskih dokaza za to mogu se naći u odeljcima 14-18 Konsolidacije. Ostaje naravno Orlovićeva teza koja svakako ima izvesnu težinu: kako je moguće da se jedna vlada koja je organizovala poštene izbore proglasi za vladu izbornog autoritarizma? Pa, u strogom smislu reči, verovatno nije moguće. Otuda bi možda bilo najbolje da se podsetimo klasifikacije Marine Otavej koja razlikuje tri tipa hibridnih režima:

a. hibridni režimi u ravnoteži koji su stabilni; b. hibridni režimi u opadanju u kojima autoritarne tendencije postaju sve jače i

koji uskoro prelaze u nedemokratski režim ili propadaju;

Odgovor 

32

c. hibridni režimi koji prolaze kroz dinamične promene u kojima se vlada odlučuje za otvaranje i prelazak u demokratski poredak (Ottaway 2003, 20; navedeno u Pavlović & Antonić 2007, 102).

Srbija, po našem shvatanju, u periodu 2000-2003. god. očigledno potpada pod c). U Konsolidaciji je to eksplicitno rečeno. Ono što može da nam se prigovori jeste sledeće: ako se primi da je Srbija u periodu 2000-2003. bila režim koji prolazi kroz dinamične promene, onda mora da sledi zaključak (koji smo mi propustili da izvedemo) da je nemoguće precizno reći kako je smena režima izvršena 23. decembra 2003. god. Naš zaključak o tome kako izborni autoritarizam u Srbiji konačno nestaje u decembru 2003. godine mogao bi da se, prema tome, ispravi i revidira u pravcu zaključka koji je na Naučnom skupu predložio Aleksandar Molnar: očigledno da je prelazak iz izbornog autoritarizma u izbornu demokratiju nastao negde između 5. oktobra 2000. godine i 23. decembra 2003. godine, a da je u periodu između ta dva datuma bilo mnogo kretanja u pravcu “jedan korak napred, dva koraka nazad; dva koraka napred, jedan nazad”, usled čega je tačku prelaska nemoguće precizno utvrditi. 9. Službe bezbednosti i konsolidovana demokratija Narednu primedbu našoj tezi o podkonsolidaciji demokratskih ustanova u Srbiji posle 2003. godine izneo je Vladimir Gligorov u prilogu “Izborna demokratija i policijska država” (glava 5 u ovoj knjizi). Pitanje koje nam on postavlja može se ovako sažeti: kako je moguće govoriti o konsolidovanoj demokratiji ukoliko pod civilnu kontrolu nije stavljena najvažnija funkcija države (legitimna upotreba sile) i ustanova od koje presudno zavisi stabilnost demokratskih ustanova (služba državne bezbednosti) (Gligorov 2008, 120). Kao prvo, potrebno je da se podsetimo naše tvrdnje kako sistem izborne demokratije za koji tvrdimo da je uspostavljen posle izbora u decembru 2003. godine nije konsolidovan, već podkonsolidovan. Našim propustom, u Konsolidaciji nismo posvetili dovoljno prostora definiciji podkonsolidacije. To činimo sada. Koncept podkonsolidacije bi, kolokvijalno rečeno, trebalo da predstavlja ni ribu, ni devojku. Drugim rečima, tim konceptom bi trebalo da se kaže kako režim nije baš konsolidovan, ali kako nije ni nekonsolidovan. Ako je demokratski režim konsolidovan onda kada je malo verovatno da će demokratske ustanove propasti (Schedler 2001, 66), onda je režim podkonsolidovan kada demokratske ustanove imaju više šanse da propadnu od konsolidovanog režima, ali manje od nekonsolidovanog. U čemu je razlika između izbornog autoritarizma i izborne demokratije u kojoj takođe postoje neke izborne ustanove, ali u kojoj one isto tako lako mogu da propadnu? Da

Odgovor 

33

podsetimo na ono što smo rekli u glavi 2 Konsolidacije: za izborni autoritarizam karakteristično je to što u njemu postoje izborne ustanove, ali su one nekonsolidovane; one se uvek mogu urušiti, jer su same izborne ustanove – dakle, ustanove na osnovu kojih je moguće razlikovati demokratiju od nedemokratije – felerične ili nekonsolidovane (Pavlović & Antonić 2007, 77). Da bi došlo do odgovora na pitanje kakve su izborne ustanove u izbornom autoritarizmu, potrebno je postaviti ovo pitanje: da li su akteri režima čiji karakter želimo da odredimo u ravnoteži, odnosno da li svi akteri imaju motiv da se povinuju izbornim rezultatima bez obzira na to da li su izgubili ili dobili izbore? Kako smo tvrdili, izborne ravnoteže u izbornom autoritarizmu nema (Ibid. 180-183), a nema je upravo zato što je vladajuća elita spremna da ex ante ili ex post utiče na izborni razultat. Za razliku od toga, u izbornoj demokratiji postoje (ako ništa drugo) konsolidovane izborne ustanove. Izborna demokratija se, dakle, od izbornog autoritarizma razlikuje u dve stvari: (a) izborima niko ne manipuliše; (b) akteri su spremni da prihvate izborne ishode, tj. vladajuća elita je spremna da siđe sa vlasti ako izgubi izbore, a opozicija ne uzima oružje u ruke ako ih izgubi. Tamo gde su izborne ustanove konsolidovane, ali sve ostale ustanove – sudstvo, mediji, službe državne bezbednosti, privredne ustanove i četvrta grana vlasti (za kompletan spisak vidi Ibid. 56) – nisu, radi se o izbornoj demokratiji. Politički režim u kome postoje rezervisani domeni, koje je teško ili nemoguće reformisati u skladu sa demokratskim načelima odgovornosti i civilne kontrole (u našem slučaju to je služba državne bezbednosti), jeste podkonsolidovan. On će lakše propasti od konsolidovanog demokratskog režima, ali ima više šanse za demokratski razvoj i punu konsolidaciju od izbornog autoritarizma. Osim toga, ako propadne, to neće biti zbog slabosti izbornih, već defektnosti neizbornih ustanova. Drugim rečlima, izborna demokratija se takođe može urušiti, ali će faktor urušavanja doći iz nekog drugog (rezervisanog) domena kome demokratski izabrane vlasti nemaju pristup. E sad, da bi pokazao kako u Srbiji posle 2003. godine nema izborne demokratije, Gligorov mora da pokaže kako nešto u Srbiji nije u redu sa izborima. On to i čini kada tvrdi kako izbori nisu pošteni i slobodni upravo zato što aparat sile nije stavljen pod demokratski nadzor. Gligorov postavlja centralno pitanje za našu taksonomiju:

“Demokratski režim ne može da koegzistira sa elementima policijske države, čak i ako se oslanja na poštene i slobodne izbore. Prema tome, ako je tačno da su službe bezbednosti van državne kontrole [a mi tvrdimo da jesu – op. D. P. i S. A.], ali su pod kontrolom vlasti ili, što je još gore, neke partije u vladajućoj koaliciji, što je bez sumnje slučaj u Srbiji, tada je moguće govoriti o tome da u Srbiji postoji nekakav izborni politički režim, ali on nije demokratski” (Ibid.  121).  

Odgovor 

34

Gligorov nas, dakle, pita da li je moguće da postoje slobodni izbori u sistemu u kome aparat prinude nije pod demokratskom kontrolom? Mi uzvraćamo pitanjem: da li je moguće da sistem nije demokratski ukoliko su u njemu u razmaku od četiri godine najmaje tri puta održani slobodni i pošteni izbori (na koje se niko od učesnika nije žalio) i ukoliko se sva tri puta nakon izbora obavila mirna smena vlasti? Mi smo upravo uveli u raspravu koncept podkonsolidacije da bismo razgraničili pojmove demokratije od konsolidovane demokratije. Tvrdnja Gligorova kako režim nije demokratski zanemaruje tu konceptualnu razliku. Kako dolazi iz naše konceptualizacije demokratije, mi smatramo da je moguće da demokratija ne bude konsolidovana iako se u njoj održavaju slobodni i pošteni izbori, ali ne možemo da prihvatimo da režim nije demokratski ako su u njemu održani slobodni i pošteni izbori. Jedini način da dokaže ovo drugo jeste da se pokaže kako sami izbori nisu bili demokratski. Upravo to Gligorov i tvrdi. On kaže da izbori iz decembra 2003. godine (iznenađeni smo što nije pomenuo i izbore iz 2007. godine) nisu bili demokratski jer je “njihov ishod delimično određen političkim delanjem službi koje nisu pod demokratskom kontrolom. […] Službe bezbednosti su neposredno intervenisale u politički proces, a najdrastičnije ubivši predsednika vlade sa jasnim ciljem da utiču na politički razvoj, ako nikako drugačije a ono onda preko uticaja na ishod izbora” (Ibid.). Ovo poslednje jednostavno nije tačno ako se posmatra period od decembra 2003. godine naovamo. Služba državne bezbednosti jeste uticala na političke događaje tako što je ubila premijera, očekujući da će nakon toga nastati panika u zemlji, a Vlada pasti i time političkim snagama koje su bliske Miloševićevom režimu omogućiti preuzimanje vlasti bez izbora. Ali to nimalo nije u suprotnosti sa našom tezom po kojoj izborna demokratija ima stabilne izborne ustanove. Drugim rečima, da su zaverenici uspeli, demokratske ustanove bi propale, ali bi uzrok propasti došao iz drugog, neizbornog domena. Uticaj tog drugog domena, međutim, više nije bio dominantan na izborima iz decembra 2003. godine. Na njima tema više nije bio atentat, već socijalna pitanja, korupcija i legalizam. U studiji Izborne kampanje: pohod na birače, Zoran Slavujević, piše: “Opšta karakteristika izborne kampanje [iz decembra 2003] jeste žestoka kritika politike oborene vlade i opredeljenje svih učesnika izbora za socijalna pitanja kao tematsku okosnicu svojih kampanja” (Slavujević 2007, 145). DSS, koji je davao ton celoj kampanji, bio je usredsređen na donošenje Ustava Srbije, funkcionisanje ustanova, pravnu državu, borbu protiv kriminala i korupcije i sl. (Ibid. 147) Na izborima iz 2003. godine, za razliku od izbora iz maja 2008. godine, uopšte se nije raspravljalo o pravcu u kome zemlja treba da ide, već o tome na koji način reforme treba da se sprovode. U te izbore se služba državne bezbednosti nije mešala (barem to javnosti nije poznato). Ona ni indirektno nije uticala na ishod izbora, jer ubistvo premijera koje se desilo devet meseci ranije nije više imalo direktne veze sa temama koje su dominirale decembarskim izborima.

Odgovor 

35

Gligorov pita: može li postojati demokratija ukoliko ne postoji kontrola aparata prisile? Ako se dokaže da se državna bezbednost meša u izborni proces i utiče na njegov ishod – svakako da ne može. Ali to je, kako smo pokušali da pokažemo, za izbore u periodu 2003-2008. nemoguće dokazati. Ako se prihvati da su slobodni i pošteni izbori glavni kriterijum razlikovanja nedemokratskih od demokratskih poredaka, onda mora da sledi da u Srbiji postoji demokratija, a da je odsustvo kontrole Državne bezbednosti jedan od rezervisanih domena koji može, ali i ne mora da utiče na ishod i karakter izbora. U slučaju Srbije, to jednostavno nije slučaj: parlamentarni izbori koji su održani 2003, 2007. i 2008. godine bili su pošteni i slobodni, bez uticaja Službe državne bezbednosti (iako to još uvek ne znači da ona nije mogla da utiče). To je ono što znamo. Ono što ne znamo jeste da li će demokratske ustanove preživeti test dvostruke smene vlasti (two turnover test) koji pominje Hantignton (Huntington 1991, 266), to jest da li će stara elita (ona koja je bila na vlasti pre 5. oktobra 2000. godine), ukoliko se vrati na vlast, biti spremna da se mirno povuče ako opet, kao 24. septembra 2000. godine, izgubi na izborima. To je jedina dilema koja čini osnovu za tvrdnju da je izborna demokratija u Srbiji u periodu 2003-2007. godine jedan podkonsolidovani poredak u kome ostale ustanove (državna bezbednost, tajkuni itd.) mogu da potkopaju izborni proces. Ali ne može da se tvrdi kako Srbija nije demokratija samo zato što to ima šanse da se to desi. Jer kada bi tako bilo, onda ni jedan poredak ne bi bio demokratski. 10. Izborna demokratija i ustav Naposletku, pozabavićemo se kritikom Aleksandra Molnara. Molnara smo ostavili za kraj, jer smatramo da njegova primedba zadire u srž problema kojim se bavimo: problema simboličkog rascepa i načina na koji on utiče na konsolidaciju demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine. Pitanje koje nam Molnar u svom prilogu “Srbija na putu od izborne do ustavne demokratije... i nazad” (glava 6 u ovoj knjizi) postavlja glasi: može li se govoriti o bilo kakvoj vrsti konsolidacije demokratskih ustanova bez ustavne reforme? (Molnar 2008, 132) Razume se, za Molnara je to jedno retoričko pitanje: on smatra da ne može. Mi najpre pitamo o kakvoj je vrsti demokratije reč: izbornoj ili ustavnoj? U stvari, Molnar sve vreme kritikuje naš koncept defektne demokratije imajući na umu ustavnu demokratiju, što je najveća slabost njegove kritike. U izbornoj demokratiji ustavna reforma nije neophodna, jer je odsustvo ustavne reforme (kao i prisustvo slobodnih i poštenih izbora) utkano u samu definiciju izborne demokratije koja počiva na rezervisanim domenima. Dakle, ako smatramo da je defektna demokratija u kojoj se održavaju slobodni i pošteni izbori oblik demokratije, svakako smo spremni da tvrdimo kako ustavna reforma nije nužna da bi se poredak mogao nazvati demokratskim. Ali mi, kao i Molnar, ne mislimo da je ustavna reforma nepotrebna za sve instance demokratskog poretka.

Odgovor 

36

Kako proizilazi iz definicije ustavne demokratije koju smo izložili u glavi 2 Konsolidacije, ustavna demokratija je politički poredak u kojem poverioci (principali) imaju neko sredstvo da kontrolišu poverenike (agente) koji vrše vlast u njihovo ime (Pavlović & Antonić 2007, 48-57). Dakle, možemo da prihvatimo sledeće pitanje: može li se govoriti o bilo kakvoj vrsti konsolidacije demokratskih ustanova u ustavnoj demokratiji bez ustavne reforme? Razume se da ne može. Ali mi i ne tvrdimo da je Srbija ustavna demokratija. Molnarova tvrdnja po kojoj je ustavna reforma neophodna za bilo koji, pa makar i minimalni oblik demokratije, izvedena je iz njegovog razgraničenja između dva koncepta demokratije. Evo kako, u dve reči, on vidi problem. Molnar smatra da je izvorni pojam demokratije, po kome je narod vrhovni kriterijum onoga što je ispravno i pogrešno, suprotstavljen konceptu ustavne demokratije, po kome ustav predstavlja ograničenje demokratije, što u osnovi znači da “konstituisana vlast ne može da donese protivustavnu odluku, čak iako bi ona u tom trenutku bila po volji većine stanovništva, tj. ako bi bila demokratska” (Molnar 2008, 128). Molnar je potpuno u pravu: demokratija kakvu znamo danas dosta je drugačija od one kakva je postojala u antičkoj Grčkoj. Osnovna ideja antičkih demokrata, ili njihovog modernijeg nastavljača Rusoa, sastojala se u tome da ljudi glasanjem donose moralni sud koji je posle toga obavezujući za sve (Riker 1982, 14). Za razliku od toga, osnovna ideja Loka (Lok 1979) i Očeva osnivača koji su pisali Federalitičke spise (Hamilton et al. 1961) sastojala se u tome da spreči, putem složenih mehanizma kočnica i ravnoteža, da narodna odluka bude sprovedena ako nije u skladu sa ustavom. Teoretičar radikalne demokratije smatrao bi da narod ne može da pogreši i da je svaka njegova odluka validna. Ruso, recimo, piše kako opšta volja (koja je izraz suverenosti, tj. najviše vlasti) nikada ne može da pogreši i kako je uvek u pravu (Ruso 1993, 45). Pri tom, Ruso jasno razlikuje volju svih od opšte volje: volja svih je prost skup svih pojedinčanih volja; to su pojedinačne volje koje brinu za lične interese pojedinaca. Opšta volja je, za razliku od toga, samo ona koja brine o opštem interesu. Naravno, suverena i neograničena je samo opšta, tj. narodna volja koja se brine o opštem interesu, a ne zakoni i ustavi (Ibid. 46-7). Međutim, ustavni demokrata bi smatrao da demokratija treba da štiti manjinu od odluka koje su utemeljene u strastima. Očevi osnivački su hteli svojim Spisima da reše isti problem kao Ruso: i oni su smatrali da frakcije u političkom telu predstavljaju prirodno okruženje za porast ličnog interesa i strasti koji mogu da razjedine i unište zajednicu. Ipak, oni nisu izmišljali opštu volju; rešenje tog problema videli u ustavu koji ograničava lični interes (Madison 1961, 77-84). Ta distinkcija između dva shvatanja demokratije prenela se i na koncept ustava. Po ovom drugom shvatanju, ustavna demokratija je samo onaj tip demokratije u kojoj ustav sprečava da strasti i emocije nadvladaju razum i time spreči tiraniju većine. Međutim, i prvo shvatanje dobilo je svoj izraz u jednoj ustavnoj teoriji koju je 1928.

Odgovor 

37

godine u knjizi Verfassungslehre uobličio Karl Šmit (Schmitt 1989). Po tom shvatanju, ustav ne služi da ograniči vlast, već da ukloni ograničenja narodnoj volji. Ako recimo, narodna volja izrazi odlučnost naroda da se ujedini pod jednim vođom, ustav ne sme da predstavlja prepreku tome. Takvi ustavi, umesto da sprečavaju, omogućavaju izraz strasti i emocija, obavljajući funkciju plebiscitarne podrške narodnom vođi ujedinjenom na politici simbola (Molnar 2008, 130). Postavlja se pitanje kakve sve to ima veze sa našom teorijom konsolidacije? Takve što Molnar smatra da je donošenjem Ustava iz 2006. godine, u Srbiji izvršen šmitovski način ustavne reforme, a ne onaj koji su obavili, recimo, Očevi osnivači. Zašto je to u suprotnosti sa onim što mi tvrdimo? Zato što smo mi u Konsolidaciji izneli tvrdnju po kojoj ustavna reforma nije doprinela konsolidaciji ustanova, jer nije uklonila glavnu nezavisnu promenljivu koja utiče na stabilnost demokratskih ustanova – simbolički rascep koji deli političke aktere i utiče na razlikovanje oko temeljnih demokratskih vrednosti (Pavlović & Antonić 2007, 213-218). Mi, prema tome, tvrdimo kako je ustavna reforma irelevantna za konsolidaciju demokratije. Molnar se, međutim, ne slaže s nama da je ustavna reforma irelevatna; on tvrdi da je takva reforma, izvršena po šmitovskoj formuli, glavna prepreka konsolidaciji:

“Pošto je Ustav danas najveća prepreka napredovanju Srbije od izborne ka ustavnoj demokratiji, stranke koje zaista žele da izgrade demokratiju moraće tu prepreku da prevaziđu na jedan od dva načina: donošenjem novog ustava na ustavotvornoj skupštini ili promenom najspornijih članova postojećeg ustava u regularnoj revizornoj proceduri” (Molnar 2008, 135). 

Da bi podupro svoju tvrdnju kako je Srbija zaista usvojila šmitovski koncept ustava, Molnar se poziva na činjenicu da Preambula Ustava sadrži primat etike Kosovskog zaveta po kome će “Srbi osvetiti Kosovo, obnoviti staru srpsku carevinu i slediti poziv časnog krsta u nebesko carstvo” (Molnar 2008, 133). To bi moglo da se protumači kao vanustavna odredba koja, umesto da je ograniči, izvršnoj vlasti daje jedan sadržaj, odnosno obavezu da vodi određenu politiku, što je prema konceptu ustavne demokratije nedopustivo. Jer ako postoji nadustavna obaveza da se Kosovo osveti i povrati u granice Srbije, onda je svaka druga ustavna odredba, koja je usmerena na to da spreči ostvarenje tog zaveta, protivustavna. Da bi pokazao da je to tako, Molnar navodi primer izjave Tomislava Nikolića od 8. maja 2007. god. u kojoj je on, umesto izbora, najavio uvođenje vanrednog stanja. Molnar tvrdi da bi vanredno stanje bilo u potpunosti u skladu sa Ustavom iz 2006. godine (a da bi s Ustavom sasvim saglasno bilo čak i to da je Nikolić odmah poveo zemlju u rat za oslobođenje Kosova). To otuda, veruje Molnar, što potpisnike Ustava na to obavezuje Kosovski zavet koji je stariji od Ustava.

Odgovor 

38

Smatramo da je Molnarova teza samo na jedan drugačiji način izražen problem koji smo identifikovalli kao glavnu promenljivu od koje zavisi konsolidacija demokratije u Srbiji posle 2000. godine. Da podsetimo, glavna promenjiva koja utiče na sporo konsolidovanje demokratskih ustanova jeste jedan simbolički rascep u srbijanskom društvu koji prolazi kroz sve sfere društvenog života (Pavlović & Antonić 2007, 249-285, 287). Njegovo razrešenje je nepovoljno po demokratiju jer prenaglašava politiku prijatelj-neprijatelj i onemogućuje kompromis. Pretpostavimo sada da prihvatimo Molnarovo gledište po kome novi Ustav Srbije, koji propisuje demokratske ustanove, istovremeno obavezuje državnu vlast da ostvari Kosovski zavet. Koja bi od te dve vrednosti, prema tumačenju Ustava, imala prioritet ukoliko bi došle u konflikt? Da li bi se vlast morala odreći Kosovskog zaveta ukoliko bi njegovo ostvarenje zahtevalo ukidanje demokratskih ustanova ili bi pak morala da ukine demokratske ustanove da bi ostvarila Zavet? Ostavimo odgovor na to pitanje za Zaključak. Ovde želimo da raspravimo da li po našu tezu o tome kako je demokratija u Srbiji podkonsolidovana odsustvo ustavne reforme ima bilo kakav značaj koji može da dodatno potkopa demokratske ustanove. Mi i dalje smatramo da je ustav irelevantan za konsolidaciju demokratije, jer opasnost po demokratiju ne dolazi iz ustava, već iz jednog dubljeg društvenog rascepa kome smo u Konsolidaciji posvetili glavu 7. Činjenica da taj rascep prethodi ustavu jeste upravo ono što Molnar ne uzima ozbiljno u obzir: razlog što bi neko mogao da ukine demokratske ustanove nije to što ga na to obavezuje Ustav, već to što je u političkoj kulturi stvorena jedna dublja podela koja stvara pogodno tlo za sabotažu demokratskih ustanova. Kako bi tvrdili normativni institucionalisti (March & Olsen 1989), tip rascepa ne predstavlja ništa manje ustanovu od skupštine ili predsednika republike, uprkos tome što nema adresu i broj telefona na koji je moguće nazvati prijavnicu ustanove. Po novom institucionalizmu, politička ustanova je bilo koje pravilo ili norma koje usmerava političko ponašanje. A simbolički rascep je u periodu posle 1987. godine snažno usmeravao političko ponašanje delatnika, “eskterno i prisilno”. Dakle, nije ustav taj koji stvara rascep, već je ustav posledica rascepa. Kako smo objasnili u odeljku 4 Konsolidacije, demokratske ustanove obavezuju samo ako su prethodno razrešeni problemi građenja države i nacije i dosegnut određen stepen privrednog razvoja (Pavlović & Antonić 2007, 27-32). Ako ta pitanja nisu razrešena, ustanove propisane ustavom mogu, ali i ne moraju da obavezuju. Ustav, koji definiše strukturu demokratskih ustanova, u tom slučaju je jednostavno – irelevantan. 11. Zaključak Razgraničenje između ustavne reforme i tipa simboličkog rascepa koje smo napravili u prethodnom odeljku važno je iz ovog razloga: ustavne odredbe i čitanje ustava

Odgovor 

39

zavisi od karektera rascepa. Ako je sadržina rascepa protivna demokratskim ustanovama, opstanak ustava neće garantovati antišmitijanska (ili bilo koja druga reforma) reforma. Obrnuto, ukoliko karakter sukoba ide na ruku razvoju i učvršćivanju demokratskih ustanova (tj. ako su akteri u sukobu spremni da poštuju demokratske ustanove), ustav će biti odraz te spremnosti. Ponašanje aktera ne zavisi od ustava, već od tumačenja, tj. interpretacije koja prati određeni rascep. Da li ustav obavezuje zavisi od toga na koji način akteri razumeju suštinu vrednosti oko kojih se sukobljavaju. Pretpostavimo da akteri koji žele da ostvare Kosovski zavet smatraju da je ta vrednost viša od demokratskih ustanova koje propisuje novi ustav. Pretpostavimo da se održe izbori i da te političke snage izgube na izborima. Ne bi li onda ti akteri zanemarili ustavne odredbe o smeni vlasti i pokušali da, protivno ustavnim odredbama, ponište rezultate izbora i ostanu na vlasti uprkos rezultatima, pravdajući to Kosovskom etikom? Molnar ne samo da smatra da bi tako moralo da bude, već da aktere na srpskoj političkoj sceni na to obavezuje Ustav iz 2006. godine. U vreme kada smo Konsolidaciju predali u štampu (avgust 2007. godine), o tom pitanju smo mogli, manje ili više uspešno, da nagađamo. Ako želimo da na isto pitanje odgovorimo danas (avgust 2008. godine), ne bismo morali ništa da nagađamo: “eksperiment” je obavljen u Srbiji na izborima od 11. maja 2008. godine. Stranke koje su zagovarale politiku odbrane teritorijalnog integriteta i opstanka Kosova unutar Srbije poražene su na majskim izborima i pristale su da prihvate ishod demokratskih izbora bez pokušaja da utiču na rezultat glasanja nedemokratskim sredstvima uprkos činjenici da je makar jedna stranka bila u više nego dobroj prilici da utiče na ishod kroz upotrebu Službe državne bezbednosti. Po Molnaru, te političke snage ne samo da su izneverile sopstvene principe, već su prekršile ustav, jer nisu poduzele ništa da bi sprečile dolazak na vlast “nepatriotskih” političkih snaga koje su radile protiv ostvarenja Kosovskog zaveta. Ustav je “prekršen”, platforma Kosovskog zaveta poražena, ali demokratske ustanove su opstale. Na izborima od 11. maja su sve političke stanke, prihvativši rezultate izbora, pokazale da su demokratske ustanove važnije od sopstvenih programa. Time se pokazalo da sve stranke, pored svojih političkih programa, barem bihevioralno, prihvataju i vrednost demokratskih ustanova. Sledstveno, pokazalo se da su dva naša najvažnija zaključka iz Konsolidacije održiva i danas: prvo, Srbija je podkonsolidovan demokratski poredak u kome akteri prihvataju izborne ustanove (iako mnoge druge još uvek nisu konsolidovane). Drugo, “ustanove izborne demokratije – slobodne i poštene izbore – [predstavljaju] ključnu investiciju za budući demokratski razvoj. Slobodni izbori, dokle god se njihovi ishodi poštuju, imaju taj kapacitet da proizvedu političke elite koje će svaki naredni put ugraditi po jednu ciglu u demokratsko zdanje, čime će se konačno demokratija u Srbiji učvrstiti” (Pavlović & Antonić 2007, 290).

Odgovor 

40

Odgovor 

41

Navedena literatura

Antonić, Slobodan (1995). “Vlada Slobodana Miloševića: pokušaj tipološkog

određenja”, u: Srpska politička misao, god. II, br. 1, str. 91-131.

________ (2000). “Društveni sklopovi, politički delatnici, demokratski poredak”, u:

Lazić, Mladen [ur.] Račji hod. Beograd: Filip Višnjić, str. 65-170.

_______ (2001). “Poslednje greške i pad Slobodana Miloševića”, u: Reč, br. 62,

Beograd: Samizdat B92, str. 159-203.

________ (2002). Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića.

Beograd: Otkrovenje.

Arato, Andrew (2000). Civil Society, Constitution, and Legitimacy. Rowman &

Littlefield.

Arandarenko, Mihail (1995). “Srbija devedesetih: prvobitna akumulacija kapitala ili

politički kapitalizam”, u: Srpska politička misao, Vol. II, No. 4, Beograd:

Institut za političke studije, str. 35-50.

Aslund, Anders (2002). Building Capitalism. The Transformation of the Former Soviet

Bloc. Cambridge Univeristy Press.

Bakić, Jovo (2008). “Problemi politikološkog formalizma, naučnog provincijalizma i

politizacije politikologa”, u: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji –

godinu dana posle. Beograd: Službeni glasnik, str. 39-55.

Bevir, Mark & Rhodes, R. A. W. (2005). “Interpretativna teorija”, u: Marsh, D. &

Stoker, G. [ur.] Teorije i metode političke znanosti. Zagreb: Fakultet političkih

znanosti, str. 126-146.

Branković, Srbobran (1996). “Još jednom o pitanju levice i desnice u političkom

prostoru Srbije”, u: Sociologija, Vol. XXXVIII, No. 2, str. 315-326.

Comte, Auguste (1987). “Kurs pozitivne filozofije” (Odabrani delovi), u: Fiamengo,

Ante [ur.] Saint-Simon i Auguste Comte. Zagreb: Naprijed, str. 273-349.

Collier, David & Levitsky, Steven (1997). “Democracy With Adjectives. Conceptual

Innnovation in Comparative Research”, u: World Politics, vol. 49, no. 3, str.

430-451.

Colomer, Joseph M. (2000). Strategic Transitions. The Johns Hopkins University.

Diamond, Larry (1996). “Is the Third Wave Over?”, u: Journal of Democracy, Volume

7, Number 3 (July 1996), str. 20-37

________ (1999). Developing Democracy. The Johns Hopkins University Press.

Odgovor 

42

________ (2002) “Thinking About Hybrid Regimes”, u: Journal of Democracy,

Volume 13, Number 2 (April 2002), str. 21-35

Dirkem, Emil (1963). Pravila sociološke metode. Beograd: Savremena škola.

Di Palma, Giuseppe di (1990). To Craft Democracies. An Essay on Democratic

Transition. University of California Press.

Dimitrijević, Nenad (2004). “Srbija kao nedovršena država”, u: Vujadinović, Dragica

et al. [ured.] Između autoritarizma i demokratije. Beograd: CEDET, str. 57-72.

Elster, Jon (2007). Explaining Social Behavior: More Nuts and Bolts for Social

Sciences. Cambridge University Press.

Elster, Jon, Claus Offe and Ulrich K. Preuss (1998). Institutional Design in Post-

Communist Societies: Rebuilding the Ship at Sea. Cambridge: Cambridge

University Press.

Fish, Steven (2005). Democracy Derailed in Russia. The Failure of Open Politics.

Cambridge University Press.

Forbrig, Joerg & Demeš, Pavel (2007). Reclaiming Democracy. Civil Society and

Electoral Change in Cetral and Eastern Europe. GMF.

Giddens, Anthony (1979). Central Problems in Social Theory. University of California

Press.

__________(1984). Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration.

Polity Press.

Gligorov, Vladimir (2008). “Izborna demokratija i policijska država“, u: Pavlović,

Dušan [ur.] Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji – godinu dana

posle. Beograd: Službeni glasnik, str. 117-123.

Goati, Vladimir (1996). Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu: “Treća

Jugoslavija” sredinom devedesetih. Podgorica: Unireks.

________ (1999). Izbori u SRJ od 1990. do 1998: volja građana ili izborna

manipulacija. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.

________ (2002). “Partije Srbije od 1990. do 2002. u komparativnoj perspektivi”, u:

Goati V. [ur.] Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000. Beograd: Friedrich

Ebert Stiftung, Institut društvenih nauka, str. 9-44.

Goodin, Robert E. (1996). “Institutions and their Design”, u: Goodin, Robert E. [ed.]

The Theory of Institutional Design. Cambridge University Press, str. 1-53.

Odgovor 

43

Goodin, Robert & Klingemann, Hans-Dieter (1996). “Political Science: the

Discipline”, u: u: Goodin R. E. & Klingeman H-D. [eds.] A New

Handbook of Political Science. Oxford University Press, str. 3-49.

Hamilton, Madison, Jay (1961). The Federalistic Papers. A Mentor Book.

Hekman, Susan (1983). Weber, the Ideal Type, and Contemporary Social Theory.

University of Notre Dame Press.

Huntington, Samuel P. (1991). The Third Wave: Democratization in the Late

Twentieth Century. University of Oklahoma Press.

Ilić, Vladimir (1995a). “Prilog raspravi o političkoj levici i desnici”, u: Sociologija, god.

37, br. 3: str. 399-405.

_________ (1995b). “Desnica u današnjoj Srbiji”, Srpska politička misao, god. 2, br.

4, str. 89-100.

_________ (1995c). “Neki pojmovni problemi u našoj sociologiji politike”, Sociologija,

god. XXXVII, br. 1, str. 61-70

_________ (1996). “Izazov naučnom provincijalizmu”, Sociološki pregled, god. 30,

br. 1, str. 114-118.

_________ (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.

_________ (2000a). “Middle generation might change the predominant anti-western

sentiment”, u: V. Ilić, S. Inić, D. Boarov, Potential for Changes, Belgrade:

Helsinki Committee for Human Rights, str. 7-46.

_________ (2000b). “Moskva u ulozi Rakovice”, Helsinška povelja, septembar 2000,

str. 11-13.

Jovanović, Čedomir (2005). Moj sukob s prošlošću. Beograd: Danas.

Jovanović, Milan (2008). “Konsolidacija, principi ‘slobodnih’ i ‘fer’ izbora i ustavni

dizajn”, u: Pavlović, Dušan [ur.] Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji

– godinu dana posle. Beograd: Službeni glasnik, str. 56-78.

Kuljić, Todor (1996). “In Memoriam: Vojin Milić”, Sociologija, god. 38, br. 3, str. 491-

493.

Kimlika, Vil (2002). “Zapadna politička teorija i etnički odnosi u Istočnoj Evropi”, u:

Kimlika, Vil & Opalski, Magda [urednici]. Može li se liberalni pluralizam

izvoziti? Beograd: Beogradski centar za ljudska prava, str. 27-108.

Lazić, Mladen (2008). “Nacrt za istraživanja savremenih društvenih promena u Srbiji”,

u: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji – godinu dana posle.

Beograd: Službeni glasnik, str. 13-38.

Odgovor 

44

Lijphart, Arendt (1968). “Typologies of Democratic Systems”, u: Comparative Political

Studies, no. 1, str. 3-44.

_________ (1984). Democracies. Yale University Press.

_________ (1994). “Democracies: forms, performance, and constitutional

engineering”, u: European Journal of Political Research, no. 25, str. 1-18.

_________ (1999). Patterns of Democracy. Yale University Press.

Lok, Džon (1979). Dve rasprave o vladi. Beograd: Rad.

Lošonc, Alpar (2007). “Politička reprezentacija kao izraz odnosa između većine i

manjine”, u Vujadinović, Dragica [ur.] Nacionalni i državni interes moderne

Srbije. Beograd: CEDET i FES. str. 79-98.

Marshall, Gordon [ed.] (1998). “Positivism”, u: Oxford Dictionary of Sociology. Oxford

University Press.

Manhajm, Karl (1968). Ideologija i utopija. Beogad: Nolit.

Mair, Peter (1996). “Comparative Politics”, u: Goodin, R. E. & Klingeman, H.-D. [eds.]

A New Handbook of Political Science. Oxford University Press, str. 309-335.

Madison (1961). “Paper no. 10”, u: Hamilton, Madison, Jay (1961). The Federalistic

Papers. A Mentor Book, str. 77-84.

March, James G. & Olsen, Johan P. (1989). Rediscovering Institutions. The

Organizational Basis of Politics. The Free Press.

Milić, Borislav (1997). “Dirkem ili ‘Durkhajm’ – terminološka strogost ili provincijalni

kompleks”, Sociologija, Vol. 39, br. 3

Milić, Vojin (1993). “Nauka kao predmet savremene srpske istoriografije”, Sociološki

pregled, god. 27, br. 1-4: 89-134

Mur, Barington (2000). Društveni koreni diktature i demokratije. Beograd: Filip Višnjić.

Molnar, Aleksandar (1998). “Odgovor Milićevskoj neoboljševičkoj školi”, Sociologija,

god. 40, br. 1, str. 131-158.

_________ (2000). “Totalitarna vlast i `modernizacija`. novi prilog polemici sa

Milićevskom neoboljševičkom školom”, Sociologija, god. 42, br. 1, str. 107-

134.

_________ (2008). “Srbija na putu od izborne do ustavne demokratije... i nazad”, u:

Pavlović, Dušan [ur.] Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji – godinu

dana posle. Beograd: Službeni glasnik, str. 124-136.

March, James G. & Olsen, Johan P. (1989). Rediscovering Institutions. The

Organizational Basis of Politics. The Free Press.

Odgovor 

45

Mouzelis, Nicos (1990). Sociologijska teorija. Što je pošlo krivo? Zagreb: Naklada

Jasenski & Turk i Hrvatsko sociološko društvo.

Ottaway, Marina (2003). Democracy Challenged. The Rise of Semi-Authoritarianism.

Carnegie Endowment for International Peace.

Orlović, Slaviša (2008). “Problemi demokratske konsolidacije Srbije”, u: Pavlović,

Dušan [ur.] Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji – godinu dana

posle. Beograd: Službeni glasnik, str. 79-116.

Offe, Claus (1996). “Capitalism by Design?” u: Offe, Claus: Varieties of Transition.

The MIT Press, str. 29-49.

Pavlović, Dušan (2001). Akteri i modeli. Beograd: Samizdat B92.

_____________ (2008). “Vlada pobednika, država dobitnika”, Ekonomist magazin br.

424, od 7. jula 2008. god. str. 26-27.

Pavlović, Dušan & Antonić, Slobodan (2007). Konsolidacije demokratskih ustanova u

Srbiji posle 2000. godine. Beograd: Službeni glasnik.

Peters, Guy (2005). Institutional Theory in Political Science: The “New

Institutionalism”. Continuum. (Second edition.)

Pierson, Paul (2004). Politics in Time. Princeton University Press.

Przeworski, Adam (1991). Democracy and the Market. Cambridge University Press.

Przeworski, Adam (2007). “Capitalism, Demoracy, and Science”, u: Munck, Gerardo

& Snyder, Richard [eds.] Passion, Craft and Method in Comparative Politics.

The Johns Hopkins University Press, str. 456-503.

Raz, Joseph (1986). Morality of Freedom. Claredon Press.

Riker, William H. (1982). Liberalism Against Populism. Waveland Press Inc.

Ringer, Fritz (1997). Max Weber’s Methodology. Harvard University Press.

Ritzer, George (1992). Classical Sociological Theory. McGraw Hill Companies.

[Second edition]

Rustow, Dankwart (1970). “Transitions to Democracy: Toward a Dynamic Model”, u:

Comparative Politics, Vol. 2, No. 3. (Apr., 1970), str. 337-363.

Ruso, Žan-Žak (1993). Društveni ugovor. Beograd: Filip Višnjić.

Scmitt, Carl (1989). Verfassungslehre. Berlin: Duncker & Humbolt.

Schedler, Andreas (2001). “Measuring Democratic Consolidation”, u: Studies of

Comparative International Development, (Spring 2001), Vol. 36, no. 1, str.

66-92.

Odgovor 

46

________ (2002a). “The Menu of Manipulation”, u: Journal of Democracy, Volume

13, Number 2, April 2002, str. 36-50.

________ (2002b). “The Nested Games of Democratization by Elections”, u:

International Political Science Review, vol. 23, no. 1, str. 103-122.

________ [ed.] (2006). Electoral Authoritarianism. The Dynamics of Free

Competition. Lynne Rienner Publishers.

Sekelj, Laslo (2001). “Prinudna demokratizacija kriminalne države”, u: Spasić, Ivana

& Subotić, Milan [priredili] R/evolucija i promena. O dinamici promena u

Srbiji. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, str. 93-106.

Slavujević, Zoran (2007) Izborne kampanje: pohod na birače. Beograd: Friedrich

Ebert Stiftng, Fakultet političkih nauka, Institut društvenih nauka.

Skocpol, Theda (1985). “Bringing the State Back In: Strategies of Analysis in Current

Research”, u: Evans, Peter B. et al. [eds.] Bringing the State Back In.

Cambridge University Press, str. 3-43.

Snyder, Richard (1998). “Paths out of Sultanistic Regimes: Combining Structural and

Voluntarist Perspectives”, in: H. E. Chehabi & Juan J. Linz [eds.], Sultanistic

Regimes. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press, str.

49-81.

Trkulja, Jovica (2002). “Srbiaj između autoritarizma i demokratije”, u: Trkulja. J.

[priredio] Bilans promena. Srbija – godinu dana posle. Kikinda: Skupština

opštine Kikinda, Narodna biblioteka “Jovan Popović”, str. 37-50.

Tamir, Jael (2002). Liberalni nacionalizam. Beograd: Filip Višnjić.

Vujadinović, Dragica (2007). “Šta je racionalni nacionalni i državni interes moderne

Srbije?”, u: Vujadinović. Dragica [ur.] Nacionalni i državni interes moderne

Srbije. Beograd: CEDET i FES, str. 9-28.

Veber, Maks (1976). Privreda i društvo I. Beograd: Prosveta.

Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski karlovci: Izdavačka knjižarnica

Zorana Stojanovića.

Weber, Max (1989a). “‘Objekivnost’ spoznaje u društvenoj znanosti i društvenoj

politici”, u: Weber, Max: Metodologija društvenih nauka. Zagreb: Globus, str.

21-84.

Weber, Max (1989b). “Kritičke studije na području logike znanosti o kulturi”, u:

Weber, Max: Metodologija društvenih nauka. Zagreb: Globus, str. 85-156.