1

Beograd,

Decembar 2014

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

BEZ ZVONA I PRAPORACA

(kritike, prikazi knjiga,književna scena)

2

Presek mojih krutika i prikaza vezanih za književnost. Uživajte, od 2004 do 2014,

Lep pozdrav,

AN

3

4

Prikaz romana

OVDE SMO, ZABAVITE NAS!

Elizabet Vurcel, Prozak nacija (Mladi i depresivni u Americi) (Plato, 2004 prevela: Jelena

Damjanović-Miklja)

“ Neka se Gospod smiluje čoveku

koji sumnja u ono u šta veruje”

Bruce Springsteen »Brilliant Disguise«

Odgovor na pitanje zašto, uzevši za naslov članka stih pesme “Smells Like Teen Spirit«

grupe “Nirvana”, pišem prikaz knjige koja je objavljena pre jedanaest godina i kod nas je

relativno skoro prevedena nalazi se u samom pitanju. Baš zbog toga. Naravno, razlog je i u

činjenici da sam (neobjavljeni) prikaz za ovo, u to vreme (2003,prim.aut.) neprevedeno delo,

pisao u želji da apelujem na izdavačke kuće i prevodioce da podare ovaj, i kod nas bestseler,

srpskoj publici.

Naime, nakon nebrojenih dela o “generaciji iks” pred nama je,nazovimo je tako, knjiga o

autorkinoj , američkoj “generaciji ipsilon”, o onima koji su odrastali uz Bruce Springsteen-a i

Tom Waits-a da bi sazrevali uz “mračne” bendove kao što su :» Red Hot Chili Peppers«,

»Nirvana«, »Butthole Surfers«, »Faith No More«, »Pearl Jam«,«Nick Cave And The Bad Seeds«,

»Tindersticks«. Ali, iznad svega, “Prozac Nation« je slika desetogodišnjeg pakla depresije

prikazanog iz ugla mlade intelektualke koja cinično poručuje: “Sve je plastično, svi ćemo umreti

pre ili kasnije i nije me briga.”

Jeza koja izvire iz pripovedanja Elizabet Vurcel nije vezana za nasilje, seks, droge (čak ni

alkohol) jer, ovde svega toga skoro da i nema. U stvari, gotovo sve materije koje depresivna

Elizabeta unosi u svoje telo su potpuno legalne, sa lekarskim receptom, kao što je i njena

porodica stvorena “po receptu” “atomske porodice” - razvedeni roditelji, odrastanje sa majkom,

obrazovani belci, srednja klasa, koledž, letnji kampovi, Univerzitet… I, gde je problem?

Problem je u osećaju koji vas proganja, da nešto nije u redu a vi ne možete tačno odrediti

šta i to je zapravo definicija depresije. Ujedno, to je i definicija društvene krize, predosećaja kraja

savremene civilizacije. Vodeći nas filmično,skokovito kroz autobiografsku priču

(inače,ekranizovanu), ne štedeći nikoga a ponajmanje samu sebe, Elizabet Vurcel nam ne otkriva

5

samo manje lepo lice Amerike već i, u dobroj meri, balkansku realnost. Da delo autorke romana

»Bitch«, »More«, »Now« i »Again« nije samo preterivanje razmažene Zapadnjakinje rečito

govori i činjenica o široko raširenoj upotrebi antidepresiva kod nas, popularnog »bensedina« ili

»hofmana« mada se i »prozak« odavno odomaćio.

Društveno prihvatljivi opijati imaju istoriju dugu koliko i samo društvo. Ne treba zaboraviti

ni Oldosa Hakslija koji je u svom »Vrlom Novom Svetu« predskazao »prozak« kao »somu«,

drogu od koje svi postaju mirni, druželjubivi i prijatni tako da nema potreba za sukobima.

Doduše, nema potrebe ni za sukobima mišljenja, ni za težnjom čoveka da se suoči sa samim

sobom, da otkrije svoju mračnu stranu. Čovek, po Haksliju, živi tako van bola i van sveta, i umire

prazan, bez ikakvog saznanja. Ovakav život je, na »prozaku«, vodilo šest miliona Amerikanaca u

trenutku kad je Elizabet Vurcel, inače jedna od prvih, opitnih konzumentkinja ovog »leka«, pisala

knjigu.

I, stvarno, u ovoj »politički korektnoj« primeni nazovi-lekova krije se ništa drugo nego

odlaganje suočavanja sa problemom. Lekovima se depresija, kao društveno neprihvatljiv oblik

ponašanja, zataškava, a praktičnim delanjem političara, medija, društvenih mehanizama, podstiče.

Rascepljeni između zahteva društva i sopstvenih želja, mladi odrastaju kao ličnosti ranjene »in

utero«, što rečito objašnjava i koncept grupe “Nirvana«. Zapad je, inače, prepun društava za

lečenje alkoholizma ( jednog od društveno prihvatljivih poroka) ali, retki su klubovi gde možete

da ustanete i kažete: “Zdravo,ja sam Sem i depresivan sam.” Potisnuti ste, kao neko ko

“jednostavno preteruje”-

Ovo »utilitarno« prikrivanje vlada savremenim svetom: radijacije nema, bitna je struja iz

nuklearnih elektrana, nasilja nema dok se gangsteri međusobno ubijaju, krvavi ratovi donose

profit a ljudski život je teško proceniti, te je, stoga, ništavan a jedna desetina sveta se prežderava

kajući se, istovremeno, za glad u Africi. »Nekada se marširalo na Vašington u ime borbe za

rasnu, polnu jednakost, za mir, za slobodu seksualne orijentacije. Ne bi me čudilo da jednog

dana pola miliona depresivnih ljudi dođe pred Belu kuću zahtevajući da ih neko zabavi.« Ova

rečenica, ma kako ironično zvučala, je u stvari autorkin vapaj za ljudskošću, poziv žene koja je na

njenu (ne)sreću dovoljno osetljiva da oseti šta nedostaje. Da li smo i mi, gordi na svoje visoko

obrazovanje, sa poslovičnom distancom u pristupu, puni akademizma i proverenih citata sposobni

za tako nešto?

(Književni list, 2004)

6

Književni prikaz

MISTERIOZNI POVRATAK NINA KOSTE

Četvrta prozna knjiga, roman “Sat pjevanja” Nenada Rizvanovića (Osijek, 1968) teleportuje

nas u, danas, “zlatne osamdesete”. Glavni junak, četrnaestogodišnji Oto Olenjuk, odrasta u

Osijeku uz od mnogih vršnjaka (ne zaboravimo, odjeci punka i new wavea još žestoko drmaju

ovim delom sveta) omražen elektro-pop i Human League. U sebi, kao svojevrsnu utehu (

nesređena porodična situacija, pubertetske emotivne dubioize, kratkovidost, mala, samodovoljna

provincijska sredina) pronalazi muzičku žicu koja mu pomaže da se, s gitarom u ruci, izdigne

iznad čamotinje. I, da, nalazi prvu ljubav što se u ovakvom tipu romana podrazumeva. No, to nije

dovoljno. U liku legendarnog džez i pop pevača, Nina Koste, nekadašnjeg poznanika njegovih

roditelja, on nalazi očinsku figuru, mnogo jaču od one koja ga (retko kad) čeka kući- njegov

pravi otac, ex- krupje i džezer. Kad se suoči sa Ninom Kostom, ostarelim, od krvi i mesa, na

koncertu na kojem svira kao njegova pratnja, Oto, guta još jednu gorku pilulu koja, pored prekida

prve veze, čini odrastanje- razočaran je mitskim (ne biološkim) ocem i samim tim ostaje

prepušten sam sebi, da odraste i ne obazire se na uzore.

“PIRAMIDA” NA KRAJU EPOHE

Simbolično smeštena u 1987. godinu koja se može smatrati krajem jedne epohe s obzirom na

to da se već sledeće 1988. godine komunizmu jasno video kraj a da je vrtoglavi uspon Slobodana

Miloševića označio početak raspada SFRJ, priča ovog romana je koncipirana, kako na klapnama

stoji, na “ambiciozan način”. Doduše, ta ambicioznost zahteva kudikamo više prostora nego 136

stranica. Još preciznije: pola romana čini poglavlje “Gornji grad” vezano za samog Ota, njegovu

porodicu, odrastanje, zaljubljivanje, časove gitare i prvu ljubav.Ovde je autor promišljeno i vešto

prikazao provincijsku sredinu sa svojim “oriđinalima” kao i psihičko stanje glavnog junaka. Ovo

je i najcelovitiji deo romana.

Sledi “Nino Kosta- njegove rane godine (1943-1961)”- faktički intervju sa Ninom Kostom

koji čita Oto i koji donekle osvetljava njegovo poreklo (pravo prezime mu je nemačko-Schwaller)

, prirodu njegovog odnosa sa Otovom majkom, nekoliko podataka o dalekoj, strancima

egzotičnoj Slavoniji, muzičkoj Akademiji, potapanju broda na kojem je bio, izbegličkom kampu

u Italiji i,naravno, muzičkim festivalima i tezgi u Las Vegasu. Koncipirano tako da,

parafraziraću “burgiju” znamenitog beogradskog sportskog komentatora: “Kao bikini- pokazuje

7

sve a ne otkriva ništa.” ovo poglavlje je ništa više do priča o čoveku koji je više puta u svom

životu menjao svoj identitet- od nemačkog (po rođenju), ratnog siročeta (roditelji su mu stradali

u savezničkom bombardovanju) do hrvatskog u Jugoslaviji a zatim do statusa pokojnog (navodno

stradao u brodolomu) izbeglice u Italiji (kvazi-ekonomskog ili šatro-političkog nije precizirano)

do internacionalne zvezde latino-imena- Nino Kosta. I, ko je on zapravo? To je misterija i za

njega samog, usamljenog u planinskoj kućici. Tek, čeka ga povratak u rodni kraj gde će njegov

život opisati skoro pa pun krug. Šteta što ovde i najviše saznajemo o njemu jer, ovako buran život

sveden na dvadesetak stranica je prosto grehota “suziti” tek tako.

Poglavlje “Dvorište” se već bavi “impactom” komete “Nino Costa” sa mikrokosmosom

zavičaja. Posvećen detaljnoj analizi lokalnih karaktera i rekla-kazala pričama, autor je, iako

precizno i na momente duhovito prikazuje karaktere, mogao ovaj deo komotno i da izostavi jer se

čini kao ekskurs koji nas skreće sa glavne priče. Ono što bi moglo da bude prikazano u nekoliko

rečenica, u sašaptavanjima u publici pred koncert Nina Coste ovde je otišlo na dvadeset strana.

Jasna je motivacija autora da prikaže porodicu u kojoj nema ljudi dovoljno zanimljivih da bi bili

neki pandan Nina Koste u Otovim razmišljanjima, podvuče zaparloženost palanke ali, toga je

čitalac svestan još u prvom poglavlju.

Sam “Koncert” je kratko objašnjenje prikazano okom televizijske kamere: Nino Kosta je

nastupio u Đakovu, glasom snažan, pojavom neugledan, pobrao aplauze i rukovao se sa mladim

gitaristom Otom. Tu, naravno, dolazi i priča koja može da nas odvede u potpuno drugom smeru:

novinar primećuje da je frapantna sličnost između Ota i Nina. Ovo je mamac koji je ubačen u

knjigu mada, svakome je jasno da,ukoliko su podaci u njegovoj biografiji tačni, Nino Kosta je

može biti Otov otac jer je emigrirao dvanaest godina pre njegovog rođenja. Da su Otova majka i

on nastavili da se viđaju i da je…. Ili je, jednostavno, u pitanju slučajnost. Bilo kako bilo, previše

je “možda” ili “ako” da bi se doneo takav sud.

U poslednjem poglavlju “ Đakovo-Kuševac….” Olenjuci se vraćaju u Osijek. Ovo putovanje

do Đakova i nazad je za njih puno otkrića- otac se sučio sa svojim nekadašnjim takmacom i

prevazišao stare omraze.Oto se, kao što već rekoh, otresao Nina kao zamene za oca. Zanimljivo

je i kako su poglavlja piramidalno poređana, dakle, od najvećeg od šezdesetak do najmanjeg od

četiri stranice. Tako se stvara utisak da se radnja sužava, ubrzava i na kraju kruniše opštom

demistifikacijom u nekoliko rečenica.

NEKAD SAM BROJAO TALASE NIZ PUČINU….

Iako na prvi pogled nema nekih velikih stilskih ili strukturnih iskoraka postoje neka pitanja

na koja nije baš najlakše odgovoriti. Jedno od njih je kako čovek koji peva muziku iz daleke

8

prošlosti i svojom pojavom pripada udaljenom, arhaičnom svetu može da predstavlja neki uzor za

tinejdžera koji sluša elektro-pop ali i rok muziku. Odgovor se nalazi u Otovom filmofilstvu i

tankom povezivanju Nina Koste i Belmonda. On je, svakako, jedini od lokalaca koji je uspeo u

svetu i zavređuje zubog toga kakvo-takvo poštovanje. Ali, opet se čini da su Oto i Niko Kosta

povezani na silu. Štaviše, više romanesknog potencijala ima u samom Otovom odrastanju,

zabavljanju sa Natašom nego u priči o lasvegaskom zabavljaču. Čini se da je tajanstvena ljubav

njegove majke Ilonke isplivala iz prošlosti kao neki grbavi kit, dižući pritom velike talase da bi,

nakon par minuta na površini, zauvek nestala ispod nje. I talasi se smire. I nastupi bonaca. I to je

to. Jednostavno, kraj knjige vas uopšte ne ostavi iznenađenima: mogli ste pretpostavite da, po

starom dobrom pravilu, onaj o kome se mnogo priča a nema ga do pred kraj služi samo tome da

vas polije hladnim tušem.

Daleko od toga da ovaj roman nema dobrih strana, osim prethodno pobrojanih poseduje

dinamičnost, čitljivost, povremeno suptilnu višeznačnost i preciznost ali se čini da bi bolje

rešenje za autorabilo da je pustio svoje junake da vode zasebne živote. Naime, da je krenuo

stvarno ambiciozno mogao je da napravi neku vrstu osiječke porodične hronike, “n-knjižja” u

kojoj bi jedan roman bio posvećen Ninu Kosti a drugi Otu Olenjiku. Na taj način bi i zanimljiv

material, zgusnut na malom prostoru mogao da se razmaše a autor dođe do nečega što jbi bilo

zaista “pobednička kombinacija”. Ovako pred sobom imamo brz roman za koji se čini da je

mnogo više zahvatio nego što u njega može stati.

(Booksa, 2010)

Književni prikaz

ŠUMA NAŠA PALANAČKA

Ako bi nekome ikad palo na pamet na iz spiska dramskih pisaca izbriše sve koji su kritički

pisali o palanačkim/ seoskim sredinama zemalja iz kojih su potekli onda u „našim malim sivim

ćelijama“ ne bi bilo sledećih autora: Gogolja, napadača na „Majčicu Rusiju“, Syngea, O’

Casseya, McDonagha- „izdajnika“ Smaragdnog Ostrva, Krleže „ antivučjakovca“ a o „izrodima

srpskog roda“ kakvi su Jovan Sterija Popović i Milica Novković i da ne govorimo. Istinsku čast

da se pridruži spisku „izbrisanih“, onih koji kritikujući njene mane, iako često okruženi

nerazumevanjem sredine iz koje su potekli, zapravo pomažu da se ona trgne iz konzervativnosti i

učmalosti, ima i Borivoj Radaković (1951), autor „Breze“, drame u dva „dogoda“ napisane na

kajkavskom narečju a po motivima iz proze Slavka Kolara. Radaković, uspešan dramski pisac,

analizirajući večito durštvene probleme ovaj put je iz gradske, navijačke sredine (Dobrodošli u

plavi pakao“, 1994) premestio fokus na zagorsko selo.

9

Radnja drame smeštene u dvadesete godine prošlog veka je na prvi pogled jednostavna: Janica

Labudan, žena Marka Labudana, šumara i pustahije, u koju je zaljubljen „seoski svetac“ Joža

Sveti, rađa dete koje umire za deset dana. Janica se razboljeva (verovatno od sepse) i umire,

nevoljena i neshvaćena. Marko, sad udovac, kojem je do živine stalo više nego do svoje žene,

pristaje da bude barjaktar na venčanju sina Vida „Amerikaneca“ Žugečiča. Pijan, on upropaštava

svadbu i, prebijen od čoveka na čiju je ženu nasrnuo, planira da pobije sve koji su mu stali na

put. U svom alkoholnom ludilu Marko nailazi na leš Jože Svetog koji visi sa grana drveta.

RAKIJA, BLUD I LICEMERJE

No, u srži ovog „dramskog spelavanja“ nije samo kritika zatvorenosti i zatucanosti izolovane

seoske sredine što se da na prvi pogled zaključiti na osnovu kratkog sadržaja. Pogledajmo sam

početak drame: Dora, Janičina svekrva i Jaga, njena prva snaja, ne obraćaju ni najmanje pažnju

na teške muke koje trpi Janica a rakija teče u potocima. Ovo je parodijski momenat dostojan

McDonagha- koliko god da piju Dora i Jaga ne propadaju kao i ona majka od osamdeset leta u

„Sakatom Biliju“ koju sin uzaludno naliva u nadi da će je ubiti i tako se konačno osamostaliti u

svojim pedesetim. Ali, nije samo sumanuto ispijanje žestine veza sa McDonaghovom Irskom (ili

Spasojevićevom Srbijom iz „Odumiranja“). Iako se Janičino dete sahranjuje tog istog dana one

ne obraćaju kakvu pažnju na to. Nema nikakvog saosećanja čak ni trunčice pripite nežnosti. Žene

su ovde mahom krupne, jake, sklone alkoholu, maltene muškarci koji mogu da rađaju i doje. I tu

se, upravo, vidi pravo lice sredine koja, kao i balkanska, predstavlja pravi represivni sistem u

kojem se tačno zna red i poredak: žene su „mašine“ za rađanje i poslove po kući, muškarci su

cenjeni ako su u „državnoj službi“, naređenje, brutalnost i psovka su osnovni način komunikacije,

stranci su uljezi, lepo je prokleto, nauka sumnjiva, umetnost je nepotrebna, Bog je svima u

ustima (spominje se Njegova volja, Njegova pomoć, Hristovih pet rana) ali je, „u praktičnom

životu“, dobar kao maskota koja se ne meša u život, osećanja su smešna stvar a po nekima su

zajedno sa oplakivanjem preminulih, ukinuta (kako Vid tvrdi za Ameriku) i pokazuju samo

slabost ožalošćenih.

Jednom rečju, ovakva sredina je (bila ona zagorska ili šumadijska) idealna podloga za

uzgajanje totalitarnih ideologija „krvi i tla“, za izrastanje prave šume Striborove u kojoj

nesmetano mogu da pljačkaju razni politički mešetari. I ma koliko se zaklanjali iza fraza i

ideologije na kraju je to uvek jedno te isto, kao u slučaju „Amerikaneca“- sitni sebični interes ,

nezakonita seča drveća ili krivolov. I kad u takvoj šumi izraste lepa devojka, Janica, „vitka kao

breza“, ona, kao i prava breza okružena ogromnim drvećem, tamne, debele kore, može jedino da

uvene. Janica, inače, u toku cele drame nema neku mogućnost izbora: ona ne voli Marka, viđa ga

10

dva puta i to nakratko i već je, voljom roditelja, isprošena. Njen lik, jednom rečju, deluje manje

živopisan u odnosu na ostale ali to niej zbog odsustva spisateljske imaginacije već upravo zato

što nikad nema dovoljno šanse ni da se pokaže onakvim kakav jeste i da zablista te predstavlja

pre potencijal nego kvalitet. On a nije za primitivan seoski život ali definitivno nije ni za raj, za

manastir. Za šta je Janica? Za normalan život kojeg nema.

DOES THE BODY RULE THE MIND OR THE MIND RULES THE BODY?

Iz seoske sredine je delimično izmešten i Joža Sveti, polujurodivi sa umetničkom crtom koji

delje skulpture od drveta (jedna od brojnih biblijskih asocijacija) i ima utešnu reč za svaku

priliku. Joža se trudi da živi kao Hrist a završava život vešajući se, kao Juda. Njegova „izdaja“

hrišćanskih principa (a sucid to de facto jeste) nije vođena srebroljubljem već predstavlja čin

očaja čoveka koji prikriva putene strasti tasko što namerava da s Janicom ode u manastir gde bi,

kao kaluđer i kaluđerica, živeli u idealnoj, netelesnoj ljubavi. Rascepljen između ljudskog, koje

mu deluje gore od Sviftovih Jahua i božanskog, koje je po definiciji, nedostižno, Joža ne bira

srednji put koji bi bio i najlogičniji- put slobodnog umetnika, svetovnjaka. Razlog tome je

jednostavan- u tom slučaju bi on morao da bude iskren prema Janici i prema sebi i, što je još

važnije, prema sredini izvan koje ne postoji. Njegov ceo život je, i to shvata okružen pijanim,

iskrivljenim licima seljaka, velika samoobmana: Religija, nepisani moralni kodeksi, ideali postoje

samo da bi se kršili i unižavali a onaj koji,kao Joža, prihvata konvencije vere, ispada nasamaren i

nemoćan da uradi bilo šta. Joža gubi, samim tim, nadu da će Janicu videti u raju i ubija se,

ravnodušan, jer za njega ni pakla nema.

Ono što je opasnost za Radakovićevu dramu nije sasvim sigurno naracija koja je jasna, vrcava,

životna, ponekad jezivo sarkastična (Markova opsednutost negovanjem ćurke dok mu dete i žena

leže u sanduku podseća na Padrigovo uništavanje svih koji su takli njegovog mačka Tomasa u

„Poručniku sa Inishmorea“ McDonagha) niti u dobro vođenoj radnji, jasnim, autentičnim

likovima pa ni jeziku koji sadrži u sebi i štokavštine i savremenoj publici bliskih izraza (što je još

jedna namera da se povuče jasna paralela sa savremenom Hrvatskom i, dodao bih, ne samo

njom) već u tumačenju publike i kritike. Da pojednostavim: u ovom delu je sila napada daleko

jača od sile otpora i jedina dva pozitivna junaka (Joža je, uslovno rečeno, dobar)sve vreme „trpe

radnju“. Samim tim se nameće zaključak: „Da, to smo mi i to je tako kako je i, šta s tim?“

Govorim iz „srpskog iskustva“: ako izuzmemo retko i po pravilu pogrešno čitanog Steriju,

veliki broj drama koje su kritički govorile o „našim naravima“ su čitane na krajnje pogrešan

način: Stankovićeva „Koštana“ je bila dert- komad sa pevanjem u kojem je Mitke, bekrija i

slabić, pozitivan junak a Koštana samo simbol cveta koji raste na bunjištu i tu vene, Novkovićkin

11

„Kamen pod glavu“ priča o zatucanim seljacima koji nisu dovoljno pametni da odu u grad,

Kovačevićevi zlodusi Topalovići iz „Maratonaca“ ili „Radovan Treći“ smešni „alanfordovci“

balkanskog auditorijuma zaljubljenog u sopstvene slabosti. Dakle, autor je u opasnosti da se

njegovo delo ne shvati kao pobuna, provokacija, poziv sredini da pogleda u svoje ogledalo već

komad iz sada već drevnog života ali to nije Radakovićeva krivica već samog društva koje je, kao

i ono kojem pripada autor ovog članka, pati od iskrivljene estetske i moralne dioptrije, da citiram

S.P. Morrriseya, autora stihova iz međunaslova, „still ill“.

(Booksa, 2010)

Bora Ćosić, Kratko detinjstvo u Agramu (Durieux, 2011)

ORIGINALNA SEPIJA

Bora Ćosić (1932), jedan od najznačajnijih eks-jugoslovenskih pisaca, autor dela “Uloga moje

porodice u svetskoj revoluciji”, “Barokno oko” “Dnevnik apatrida”, objavio je kratak roman -

prisećanje na njegovih prvih pet godina života u Zagrebu, gradu kojem se često vraćao. Po Danilu

Kišu, autora određuju doživljaji u prvim godinama života. Stoga ne čudi ovaj Ćosićev osvrt na

rano detinjstvo. Likovi, zgrade, istorijski događaji koji su većini savremenih čitalaca poznati sa

starih, žućkasto- zelenkastih fotografija oživeli su u ovom delu, dobili svoje prave dimenzije,

karaktere, boje, mirise kao da postoje upravo danas i ovde. Ćosićev vremeplov je iskren, ogoljen,

a putovanje na koje nas vodi bliže i autentičnije od zbrzanih, skoro robotizovanih života koje

vodimo, trodimenzionalno i barokno raskošno.

U ŠIROKOM SVIJETU

Autor, hronološki nižući događaje iz svog detinjstva, nema tendenciju da stvori roman sa

zapletom ili bilo kakvom konstantom radnje. Rane godine i rani jadi vezani za njih su previše

kompleksni i ispreturani da bi se uniformisali i složili u potpuno logičnu i čvrstu romanesknu

strukturu. No, baš takva, rasparčana iskustva omogućuju piscu da se, kako dete, igra s delovima

sećanja težeći, usput, da ih poveže u jedinstvenu mada diskurzivnu priču o detinjstvu. Sam

podnaslov Ćosićevih prisećanja- “Ljuske od jajeta 1932-1937” govori o tome da pokušava, kao i

svi ostali smrtnici, zbog kog razloga je došao na ovaj svet u Mrazovićevoj ulici “nazvanoj po

nekom nepoznatom Hrvatu” ali i da, rekonstruišući dane u kojima se “ispilio”, prohodao i počeo

da upoznaje svet, nekako sastavi deliće ljuske u kojoj je bio i sagleda sebe od samog početka.

12

Ovaj poduhvat je zahtevan, štaviše skoro neostvariv. Iako se čovek ne može sećati svog rođenja a

retko i bilo čega u prve dve godine života, autor pokušava da rekonstruiše to vreme. Zato počinje

od detetove fascinacije svetlom, odakle dolazi, kuda ide, kako se smenjuju dan i noć. Opčinjenost

svetlošću je savršeno razumljiva – ona je prvo što čovek vidi kad dolazi na svet, jaka,

zaslepljujuća, magična.

Ćosić je dobro osetio i osećaj kod deteta, intenzivan i retko ponovljiv, blizak blaženosti i kaže:

“Pamtim svejedno onu mekotu koja me je dočekala a da li sam je zaslužio bilo čim, ne znam.”

Uljuljkanost deteta, okruženost ljubavlju, mekanim posteljama i igračkama, sve je to neponovljiv

osećaj koji čovek više nikad neće imati u životu. I upravo zbog toga, iako se čini da je Ćosićevo

detinjstvo bilo veselije i mirnije od mnogih drugih, kroz celo delo provejava melanholija, tuga.

Tako je svaki predmet koji se pojavi u romanu i fascinira dete istovremeno oslikan proznim

sfumatom i na njemu se, pre neko što je opažen, već uhvatila patina, tj. postao je prošlost pre

nego što je opažen. Seta i tuga se pojačavaju činjenicom da se roman odvija u Zagrebu koji je u

knjizi opisan kao izrazito melanholičan, srednjoevropski grad. Zanimljivo je da ovakvi opisi

dolaze iz pera čoveka u njegovim sedamdesetim, svesnog da ljudi, kao i deca, stalno traže nove

doživljaje, nova lica, nove predmete koji bi ih fascinirali i učinili njihovo postojanje smislenijim.

Nije slučajno da je rečenica Borisa Pasternaka: “Bilo je udobno i lepo, ali strašno tužno” moto

knjige. Tuga o kojoj se govori nije vezana za zasićenost deteta jednom od milion igračaka u nizu

već za činjenicu da se u detinjstvu svet postepeno otkriva ali nikad poptuno i da je onda, kad se

čini da poslednji deo samo što nije otkriven, detinjstvo prestaje kao što prestaje ta, po autoru,

dragocena omamljenost i zamagljenost sveta oko sebe nakon neke lakše i odležane dečije bolesti.

Svet ponovo dobija svoj fokus i postaje snažan, grubih obrisa, agresivan.

No, nije sve tako tužno u Ćosićevoj knjizi. Naivnost deteta je uvek zahvalan komički

materijal. Tako Ćosić sa razigranom lakoćom opisuje neke od prvih žena koje je video i koje su ,

gotovo sve imale nausnice. U dečijoj uobrazilji se to pretvorilo u pravilo – žene moraju da imaju

brkove! Lep je i opis važnih društvenih događaja koji čine da se odrasli ponašaju gore od dece.

Smešan je i vatrogasni bal na kojem učestvuju ugledni građani i u ovoj slici ima nešto od

diskretnog, suptilnog humora iz “Gori, gori mila gospođice” Miloša Formana. Igra rečima je

naročito zahvalna kad dete, iz svoje prespektive, sagledava bezuspešne pokušaje odraslih da mu

približe svoj svet. Tako opisujući vežbe sportskog sokolskog društva, gomile znojavih, do pojasa

golih muškaraca otac objašnjava: “Ovo su sokoli. To su izumeli u Češkoj”. Daleki svet je

prikazan, nimalo slučajno, kao niz plakata u turističkoj agenciji koji prikazuju udaljene plaže koje

13

dečakova porodica neće posetiti. Jedini razlog zbog kojeg sa majkom posećuje turističke

agencije je, čini se, da ove posete krepe majčinu maštu.

U DEČIJOJ REPUBLICI

Zanimljiva je Ćosićeva konstatacija o tome kad dete, zapravo postaje svesno sebe, kao

posebnog bića, izolovanog u svom malom svetu kao da je neka mala karelofinska grupa usred

severne divljine. Do nezavisnosti i proglašavanja nezavisnosti “dečije republike” dolazi u

odsustvu odraslih, dok je otac na poslu ili majka u kupovini. Tada stan postaje teritorija nove

republike koja traje do povratka roditelja. Baš taj mali prikaz dečijih razmišljanja govori o tome

da čovek, ma koliko je upućen na druge ili, neosporno, od malih nogu zavisi od drugih, u jednom

delu svoje ličnosti ima neopisivu težnju da bude poseban, slobodan, nesputan a stan predstavlja

ništa drugo do minijaturnu kopiju sveta koji treba istražiti.

U romanu ima i događaja koji detetu nisu bili u to vreme jasni ali ih je docnije potpuno

sagledao: finansijske kalkulacije imućnijih građana, otimanje za ples na balovima, atentat na

kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, susret sa vojskom, smrću i crkvom. Poslednja dva

događaja su naročito zanimljiva, smrt po svojoj iznenadnosti i mirnom tonu kojim se docnije

govorilo o tome događaju a dolazak u crkvu po svojoj ekspresivnosti. Samoubistvo nesrećno

zaljubljenog redova iz Virovitice za mnoge predstavlja samo pucanj iz pravca kasarne koji ne

povezuju s nečim značajnim. Nasuprot ovoj “nevažnoj” priči je storija o uglednim

Zagrepčanima koji su klečali pred kraljevim kovčegom. U očima mnogih, tragedija je ono što se

dešava uglednim, poznatim ljudima dok se često prelazi preko nesreće “običnih” ljudi. Odlazak u

crkvu deluje u Ćosićevim očima kao neprijatno iskustvo. Snažan miris tamjana, ozbiljnost pastve

i pravoslavni sveštenici sa dugačkim bradama ga plaše kao i rituali vezani za ritual krštenja koji

ne razume a, iskreno rečeno, ni mnogim odraslim ljudima nije najjasniji. Smrt i odlazak u crkvu

imaju jednu zajedničku osobinu – ispunjavaju život dečaka na prvi pogled iracionalnom

nelagodnošću i negodovanjem. Ovo instinktivno reagovanje nije ništa drugo do realan strah ljudi,

koji se smatra racionalnim i poželjnim, od vlasti, armije, crkve, smrti. Dečija republika će s

vremenom postepeno iščezavati kao što nestaju i sećanja vezana za detinjstvo.

IN THE NUTSHELL

Ćosićevo delo je osobeno u detaljnosti, preciznosti u opisivanju ljudi i događaja. Ono u čemu

autor uspeva, a danas je takvih malo, je da nam u jednoj rečenici stvori sliku a da se, već u

sledečoj ne ponovi ili bavi zaludnim poentiranjem već prelazi na sledeću. Na taj način mi

gladnim, dečijim očima pozajmljenim od pisca, uspevamo da sagledamo negdašnji svet. Naravno,

14

u tim slikama ima i svojevrsne dokumentarne građe, prikaza predratnog Zagreba ali je to u

drugom planu i može se više posmatrati kao deo kolorita.

Iako se dokumentarnosti, koja ide do nekih bizarnih izuma kao što je mašinica za kopčanje ili

imena odavno zatvorenih firmi, ne može ništa prigovoriti ono što najviše privlači pažnju je, pored

lepih i slikovitih opisa, vizura. Autor uspeva da izbegne sve one jevtine podmetačine na koje

pristaju toliki dečiji pisci kad pišu o svom detinjstvu – preterano sentimentalisanje, narcizam,

imitiranje dečijeg govora koji valjda treba da nasmeje publiku. Ukratko, “Kratko detinjstvo u

Agramu” jeste roman o ranom detinjstvu ali nije dečiji roman što, naravno, ne znači da ga ne

mogu čitati deca. Ovo je roman za sve izuzev onih koji su zaboravili da su bili deca.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

(Booksa, 2011)

Goran Ferčec, Ovdje neće biti čuda (Fraktura, 2011)

NEPODNOŠLJIVA TEŽINA SUOČAVANJA

U romanu - prvencu dramaturga Gorana Ferčeca “Ovdje neće biti čuda” autor se bavi

izmeštenim čovekom čije je postojanje u savremenom svetu ništa više do neprestana

agonija.Ferčecov roman se sastoji od dve jednake celine. Prva celina govoori o, Benderu,

umetniku koji je na više nivoa izdvojen u odosu na svoju okolinu, nastanjen u Nemačkoj, ali sa

korenima u Hrvatskoj besposlen, usamljen i homoseksualac. On, za razliku od njegovog

prezimenjaka Ostapa Bendera, majstora prevare iz dela Iljfa i Petrova, ne zna da se “snađe” u

savremenom svetu i njegova sudbina je, za razliku od Benderove, tragična. Umetnika - Bendera

je svet “snašao”. Do promene u njegovom grozničavom tavorenju dolazi kad sazna da je njegova

majka nestala. U drugom delu se Bender vraća u rodno mesto, ratom opustošeno selo u

Hrvatskoj. Otkriva da je u ovom, za njega već zaboravljenom kraju, vreme stalo. Kuće, hrvatske

i srpske, su puste i niko se neće vratiti. Potraga za majkom je neuspešna. Otac umire. Bender

spaljuje porodičnu kuću u kojoj leži leš njegovog oca i beži a da ne zna ni sam gde.

DUGO PUTOVANJE U NEIZVESNOST

U prvom delu su fizička slabost, strahovi, nesigurnosti, njegova usamljenost i bezuspešni

pokušaju da sastavi parčiće rasutog života prikazani skoro mikroskopski precizno u rečenicama-

kadrovima što i ne čudi s obzirom da je autor dramaturg. Benderov život nalikuje na francuske

15

novotalasne filmove – muče ga najdublji egzistencijalni strahovi, više na filozofskom nego na

materijalnom nivou (mada ni oni nisu za potcenjivanje), na ulicama ispod njegovog prozora se

odvijaju ideološke borbe koje ne razume, stanovnici grada u kojem živi komuniciraju na čudan,

otuđen način. Čak je i Benderova fizionomija indikativna jer liči na francuskog reditelja Žan-Lik

Godara što je posebno zanimljivo s obzirom da Ferčecova naracija podseća na kadrove iz

novotalasnih filmova.

Usamljenost savremenog čoveka zna da bude zanimljiva ako se predstavlja kao rezultat

radoholičarstva pomešanog sa kokainom (Begbede) ili zasićenost ocvalog hedoniste (Uelebek).

Neki bi rekli da u pobrojanim pristupima ima ponečeg teatralnog, samosažaljivog, sa satiričnim

ili sarkastičnim otklonom. Kod Ferčeca to nije slučaj – usamljenost njegovog junaka je pravi

pakao na Zemlji. Stoga je autor, e da bi publici približio taj pakao, napravio toliko dugu

ekspoziciju. Kratke rečenice, pokatkad aforistične, nalaze se na onoj tankoj granici između

scenarija i romana. Iako se se isprva može učiniti da veliki broj kratkih rečenica može da zamori

čitaoca to ovde nije slučaj. Reč je o romanesknom stakatu koji ne promašuje tonove. Mogao je

Ferčec da, kao srbijanski “enter” pisac, Vladimir Kecmanović, nameni svakoj svojoj rečenici

poseban red, pretenciozno tvrdeći da je njegov roman i scenario i roman i poema. A i pregledno

je, nema šta. Umesto toga, autor je uputio izazov čitaocima da se probijaju kroz skoro neurotične

rečenice - kadrove koje prate Bendera dok se bori sa sitnim gadostima života kao što je povreda

koju je dobio jer je stao na figuricu Aragorna iz “Gospodara prstenova” što se može protumačiti

kao loš znak jer je uništio figuru savremenog idola, za obožavaoce Tolkinovog dela gotovo

božanstva ili barem arhanđela ali i baksuzluk u intimnom životu. Naime, Vigo Mortensen, koji u

ekranizaciji trilogije igra Aragorna, je gej- ikona. Benderov potom za dlaku izbija prebijanje od

strane policije zbog učestvovanja u uličnim demonstracijama da bi docnije bio prebijen u parku.

Ove dve poslednje epizode su posebno zanimljive jer autor, kao i na drugim mestima u romanu,

ne propušta priliku da stvari ostavi otvorenim. Nije jasno u kakvim demonstracijama Bender

učestvuje osim da je među demonstrantima mnogo pripadnika drugih rasa. Da li je u pitanju

borba protiv ugnjetavanja emigranata, antiglobalistički skup? Ideološki i etički pogledi glavnog

junaka nisu jasni. Pridružio se protestu zato što ga je jedan od demonstranata pozvao ili, možda,

zato što ga pomenuti privlači. Očito je da nema rasnih i nacionalnih predrasuda ali ništa više od

toga. On , na prvi pogled, nema mnogo istorijskog ili ideološkog prtljaga. Ni njegovo prebijanje u

parku nije najjasnije – da li je posledica pogrešnog pristupa ili homofobije napadača?

U ČISTILIŠTU

16

Do trenutka kad ga otac nazove čitaoci ne znaju Benderovo poreklo. Njegovo prezime zvuči

nemački a ljudi iz njegovog okruženja nemaju imena. Ovo nije nimalo slučajno jer autor teži da

podvuče Benderovu usamljenost i izdvojenost. Njegovo putovanje u Hrvatsku deluje odlazak u

stran, dalek svet a ne obližnju evropsku državu. Umesto užurbanosti i prenatrpanosti velegrada,

dočekuje ga ruralna pustoš. Benderov otac je prerano ostareo, izdržava se kako zna i ume a

ponekad “pozajmljuje” predmete iz napuštenih kuća. Ne smatra svoje delo krađom. Ionako se

niko neće vratiti po imovinu. Iz nekih vremena kad su još živela u tom kraju iskrsavaju imena i

prezimena komšija, njihove dece, mesta koja su Bender i roditelji obilazili u nekadašnjoj

Jugoslaviji. Iskrsavaju ponovo mape zemlje koje nema, gradovi iz kojih se bežalo ili su

uništavani. I tu dolazi do paradoksa - u prvom, “nemačkom” delu romana, nema imena i

toponima ali ima ljudi dok je drugi deo romana u pustari kojoj su još jedino ostala imena

napuštenih mesta i porodica koje više ne žive tu.

Sam nestanak Benderove majke je neobjašnjen. Motive za odlazak od kuće nije imala. Živela

je u pustom kraju i teško da je naišla na bilo koga poznatog. Postoji indikacija u tekstu da je oko

sela bilo mnogo minskih polja i da je majka možda stala na jednu od njih no, i to nije najbolje

objašnjenje, s obzirom da su policijski psi mogli da nanjuše njene ostatke. Objašnjenje nije

logičko već metafizičko – nestala je jer je mnogo pre toga postala nevidljiva za mnoge i živela

samo formalno. Bender i njegov otac su svesni da je neće naći. Potraga je bezuspešna i obojica,

iako ne govore o tome, predosećaju da je mrtva. Smrt i razaranje okružuju Benderovu kuću, priče

o ratu, seljanima koje je jedna ili druga armija proterivala iz kuća. Posebno je užasna priča o

porodici koja je stradala od ručne granate u podrumu kuće. Da li zbog toga što su bili druge

nacionalnosti ili su se vojnici plašili da su u podrumu naoružani neprijatelji nije jasno.

Poseban paradoks je da modernizacija nije zaobišla ni Benderov zavičaj – lokalni putevi su

povezani sa nekadašnjim autoputom Bratstva i jedinstva ali više nema ljudi koji bi ih koristili. U

ovoj zabiti Bender nailazi na mladića, jednog od retkih koji su ostali, s kojim pokušava da se

upusti u seksualnu vezu ali u tome ne uspeva. Bio u jednom ili u drugom svetu, Bender ostaje

usamljen a njegovi pokušaju da bude intiman trapavi su i nedorečeni. Smrt Benderovog oca

predstavlja olakšanje za napaćenog starca ali i motivaciju za Bendera da dođe do katarze,

pročišćenja. On pokušava da do pročišćenja, spoznaje dođe spaljujući porodični dom i telo

roditelja. Ne postoji kraj, ne postoji dno, samo neprestano posrtanje kroz život. Spaljujući svoj

skoro zaboravljeni, nekadašnji život, Bender nije uspeo da uništi glavne probleme koji ga

pritiskaju i zato je kraj, po svojoj suštini, antikatarzičan.

SEĆAŠ LI SE DEVEDESETIH?

17

Ono što izdvaja Ferčecov roman u odnosu na brojne romane koji se bave ratovima devedesetih i

njihovim posledicama je snažan, ličan, egizstencijalistički pristup. Ono što je ostalo posle ratnih

užasa je usamljen, ogoljen čovek koji više nema vezu sa koji se bori ali ne uspeva da pobegne od

svoje prošlosti. Iako Nemačka iz romana podseća na veliku košnicu stvara se utisak da velika

utrošena energija ne stvara ništa veliko i da je došlo do društvene, ekonomske, ideološke

entropije u kojoj pojedincu, kao u nekom ekspresionističkom komadu, preostaje jedino da strada

ili bude poražen u poslednjoj sceni. Velegrad u kojem Bender živi je taman, u polumraku, skoro

gotički pa onaj, naoko bolji, zapadni svet, iako je bučan, prenatrpan i šarolik deluje u

Ferčecovom romanu hladno, pusto, kao rodni Benderov kraj. Svet evropske budućnosti, napretka

kojem se teži, se urušava na naše oči. Samim tim se stvara utisak da je deo ratom opustošene,

ekonomski znatno manje razvijene zemlje od Nemačke, ne prošlost već žalosna budućnost sveta

– kad prođu ratovi, krize, društveni nemiri ostaće samo usamljeni ljudi koje će povezati putevi

koji neće voditi nigde i kojima će se slabo ko voziti. Ferčec je, na taj način, pripovedajući o

čoveku koji se nalazi na pola puta između dve zemlje koje se, svaka na svoj način, urušavaju, dao

romanu univerzalnu, humanističku poruku koja nadrasta lokalne okvire i može se primeniti na

čitav svet.

(Booksa, 2011)

ANĐELI I DRUGE AVETINJE

U svojoj drami “Potamneli anđeli balkanskih ratova”, objavljenoj u izdanju Bookinga, pisac i

muzičar Borislav Čičovački (1966) pokušava da na čak 167 strana prikaže “fantazmogoriju

jednog suđenja” tj. suđenja Ratku Mladiću u Hagu. Priča počinje tako što zbunjeni Tribunal, koji

ne poznaje baš najbolje lokalnu istoriju, priziva seni vladara i uticajnih političkih figura od seobe

Slovena na Balkan naovamo e da bi rasvetlio šta je to dovelo do ratova 1990 –ih. Pred sudijom,

tužiteljem i advokatom odbrane, u monotonom, dramaturški neodbranjivom maniru, nižu se seni

političara kao svedoci. Tako vizantijski car Tiberije odgovara na pitanje da li su među Slovenima

doseljenim na Balkan bili Mladićevi daleki preci koji su došli iz tzv. “Bele Srbije”. Tiberije,

kojeg je navodno oborio Nićifor Foka (zapravo je cara Mavrikija, Tiberijevog naslednika, oborio

Nićifor Foka) je u komadu iz još jednog razloga: da otkrije koren zavade među Južnim

Slovenima. Zgrožen činjenicom da su Balkan preplavili Sloveni, Tiberije ih je prokleo da budu u

18

zavadi i ratovima dok je sveta i veka. Eto, već mi je lakše! Sad znam zašto je Mladić uništio

hiljade života. Zbog vizantijske kletve!

IMA I GORE

Posebno bizaran deo autorovog pripovedanja tiče se samih “seni” koje govore modernim

jezikom iako dolaze iz drevne prošlosti. I ne samo to, oni su i poznavaoci celokupne srpske

istorije. Valjda je u Večnim Lovištima bilo dosadno pa su bistrili gomilu knjiga na tu temu. Tako

svedok odbrane, Fridrih Barbarosa, odgovara na pitanje vezano za, navodno, prastaru težnju

srpskih župana i potonjih kraljeva da formiraju Veliku Srbiju iako ideja nacionalne države nastaje

mnogo kasnije. Prva nacionalna država u Evropi je Nizozemska, formirana krajem 16.veka a u

Srbiji taj proces počinje tek u 19. veku. Srbija se, pod današnjim imenom, prvi put spominje tek

u 15. veku ali je Barbarosa, koji je živeo u 12. veku naziva Srbijom a ne Raškom, županovom

zemljom ili sl. Ovaj nemački vladar, kao saveznik Stefana Nemanje u borbi protiv Vizantije,

ceni Srbiju, zemlju hrabrih i gostoljubivih ljudi i lepih žena. Barbarosine reči pripadaju pre

srpskom nacionalisti nego krstašu i on nije jedini koji progovara ovim plemenskim glasom.

Kamo sreće da se u ovom “komadu” se ne može govoriti o nekom parodijskom ili ironijskom

otklonu. Zapravo, istorijske ličnosti, koje izgovaraju određene definicije stanja na Balkanu

izgovaraju autorove stavove ili one koji su u suprotnosti s njegovim i to samo iz jednog razloga:

da ih advokat odbrane “obori”.

Ponekad se,valjda radi tobožnje duhovitosti, pojavi istorijska ličnost koja svojim govorom i

pojavom postane predmet sprdnje. Tako bosanski ban Kulin govori s jakim bosanskim akcentom

i predstavlja se kao prevrtljivac koji sedi na dve stolice, pravoslavnoj i katoličkoj. Neotesan,

aljkav, Kulin je pravi Bosanac iz vica. Štaviše, Kulin se trudi da izbegne odgovor na ključno

pitanje: da li je on Srbin? Ban, pritisnut, na kraju indirektno prizna da Bosanci jesu Srbi jer

govore srpskim jezikom što znači da, ako su samo Srbi živeli u Bosni u vreme njegove vladavine

(1180-1204) onda su i današnji Bosanci i Hercegovci, bez obzira koje nacionalnosti bili, Srbi.

Samim tim se da zaključiti da su oni koji nisu pravoslavne veroispovesti potomci prevrtljivaca

koje predstavlja ban Kulin . Ova teza se docnije podvlači u komadu u storijama o prelaženju u

islam posle pada Bosne.

Komad Čičovačkog vrvi od faktografskih grešaka koje ponekad deluju kao tendenciozno

izvrtanje istine a ponekad posledica nepoznavanja činjenica. Tako kneginja Milica govori o

“srpstvu” koje kao pojam nije postojalo u 14. veku i navodnoj pobedi koju je knez Lazar odneo

nad Turcima kod Bileće 1388. godine. Pobedu je zapravo odneo hercegovački plemić Vlatko

Vuković koji je, godinu dana kasnije, učestvovao u kosovskoj bici. Ove greške se nadovezuju na

19

one vezane za Barbarosine hvalospeve Srbiji. Autor želi da dokaže srpski nacionalni kontinuitet

na koji je , nekim čudom, postojao verovatno još pre dolaska Starih Slovena na Balkan. Samim

tim, kao nacija s najdužim kontinuitetom, Srbi imaju državotvornu superiornost u odnosu na

ostale narode koji se samozavaravaju tvrdeći da nisu Srbi. I ne samo to – Mladićevi preci su uvek

učestvovali u ključnim istorijskim događajima. Podrazumeva se, valjda, da su, sasvim sigurno

došli sa Starim Slovenima na Balkan i da su bili ratnici u vojsci bosanskog kralja Tvrtka na

Kosovu, i ustanici za vreme Turskog Carstva i tako sve do oca Ratka Mladića, partizana kojeg su

ubile ustaše. Samo po sebi je jasno i da je Kardelj znao gde je Ratko Mladić pohađao vojnu

školu. Ko ne bi znao za nekoga ko potiče iztako slavne i duge loze?

ISTO JE I POROTA I ODBRANA I SUD

Suštinski, ovo delo uopšte nema veze sa suđenjem Ratku Mladiću. U ovom komadu –

galimatijasu se sudi svima samo ne onima koji su počinili genocid u Bosni. Sudi se, i to u maniru

žute štampe, prozapadnim elementima, svetskim silama, Titu (koji se ne seća koliko se puta

ženio), Kardelju (čija je porodična tragedija degutantno i neopravdano ubačena u storiju),

austrougarskom političaru Benjaminu Kalaju (obožavaocu Andrićeve Na Drini ćuprije koja je

napisana decenijama nakon njegove smrti) , sultanu Muratu (inače homofobu), Stjepanu Radiću

(jer se trudio da kreira politiku u skladu s hrvatskim interesima), sudbi kletoj i kome sve ne. U

komadu se genocid spominje u jednoj rečenici koju, gle čuda izgovara švajcarski humanitarac

kojeg danas citira svaki srpski desničar – dr Arčibald Rajs. Zločine, tj. genocid su u Bosni

počinile sve tri strane. Ali, to je samo mali deo Rajsovog izlaganja. Jedna rečenica. Suština

Rajsove priče je u odbrani Srba koja se svodi na odurnu, fašističku repliku koju smo čuli sijaset

puta: “Nismo samo mi ubijali – i oni su!”

No, najveća travestija u ovom komadu je svedočenje dr Ivana Đurića, istoričara i jednog od

najistaknutijih lidera građanske opozicije za vreme Slobodana Miloševića. Đurić, kao borac

protiv nacionalizma i svakog oblika totalitarizma izgovara rečenice koje, za svog života, nikad

nije izgovorio. Ne liče na Đurića izjave da je Ustav iz 1974. godine bio glavni uzrok svih

međunacionalnih problema u SFRJ, da je albanski nacionalizam do kraja 80-ih maltene jedini i

najagresivniji nacionalizam u Jugoslaviji koji je, gle čuda, razbuktao i sve druge nacionalizme, te

da Memorandum SANU iz 1986. godine nema težinu javno proklamovanog velikosrpskog

projekta. Da ne govorimo o opasci vezanoj za stereotip o Albancima koji se bave švercovanjem

droge. Čičovački je koncipirao Đurića, kao i svaku drugu istorijsku ličnost koja se u ovom delu

pojavljuje, kao trbuhozboračku lutku. Onu koja izgovara ono što autor želi da kaže u klasičnom

pamfletskom, nacionalpropagatorskom maniru. A ako vam nije jasno šta je pisac hteo da kaže

20

pročitajte još jednom naslov knjige. Zločinci su, a Mladić pre svih, ti potamneli anđeli koji se

spominju. Zašto ne pali anđeli? Zašto ne demoni, utvare? Znači li to da je suština u tome da su ti

“anđeli” imali “male nasilne ekskurse” ali im se, u principu, mogu oprostiti jer su imali tešku

istoriju pa su samo potamneli? Zaključak se nameće sam od sebe. Čičovački – miča i gotova

priča.

(Beton, 2014

DECENIJE KOJE SU ASANIRALI ZLOČINCI

Bojan Tončić: Slučaj Topčider – anatomija državnog zločina (Žene u crnom, Beograd, 2014)

Knjiga poznatog nezavisnog novinara srednje generacije Bojana Tončića (1967) Slučaj Topčider

– anatomija državnog zločina predstavlja potresan, brutalan dokument o krvavom događaju od

kojeg nas deli decenija – ubistvu gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Petog

oktobra 2004. godine je neidentifikovana osoba (protiv koje ni dan danas nije raspisana

poternica) lišila života Jakovljevića i Milovanovića u krugu kasarne u Topčideru a nedaleko od

vile Mir u kojoj je za vreme NATO bombardovanja 1999. godine (kao i u sistemu skloništa ispod

nje) živeo bračni i liderski par Milošević&Marković. Usledila je vojna a potom i civilna,

nezavisna istraga.

Po vojnoj istrazi, pogibija dva vojnika je bila posledica njihovog međusobnog animoziteta s tim

što se kao potencijalni ubica, u toku cele istrage, spominjao i Jakovljević i Milovanović. Nalazi

članova nezavisne, civilne komisije kao i veštaka iz FBI – ja su bili potpuno suprotni. Oba

vojnika su ubijena od trećeg lica iz neposredne blizine. Moguće i nekog iz samog osoblja objekta

koji su čuvali. Vojska je poricala ovu priču, insistirajući da svi zaposleni rade u VBA (Vojnoj

bezbedonosnoj agenciiji) ili su njeni saradnici. Neki od njih su u vreme atentata, što vojska nikad

nije objasnila, bili deca gardijskih oficira ili s kriminogenim ili ovisničkikim backgroundom pri

čemu ono prvo nije isključivalo drugo ili treće. Vojska nije do dana današnjeg objasnila prisustvo

vozila bez registracije nedaleko od mesta zločina, vezivanje kasarne za kriminogene radnje, te

često prisustvo vojnika Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. O sakrivanju generala

Ratka Mladića u spomenutom objektu i da ne govorimo. Mladić je, navodno, u vreme ubistva

21

boravio u stanu na Novom Beogradu (kako su ocu ubijenog Jakovljevića rekli Vladimir

Vukčević, tužilac za ratne zločine i Bruno Vekarić , tada viši savetnik tužioca za ratne zločine),

što je prilikom saslušanja pred Tribunalom u Hagu, Mladić i potvrdio.

Ono što je sigurno je da su Jakovljević i Milovanović ubijeni zbog nečeg što nisu smeli da vide.

Celokupan državni aparat, s akcentom na vojsku, policiju, pravosuđe, obaveštajne službe ( i

vojnu i onu u “civilu”) kao i tadašnju državu vrhušku Srbije je dao sve od sebe da slučaj gurne u

zapećak ili potpuno ignoriše. Tončić je, uz pomoć saradnika, Dušana Komarčevića i Bojana

Cvejića, uspeo da intervjuiše gotovo sve protagoniste događaja s izuzetkom bivšeg predsednika

Borisa Tadića. Ispod Tadićeve slike su, s obzirom na njegovo odbijanje da govori o slučaju,

ostala neodgovorena pitanja vezana za njegovu navodnu prezaposlenost u danima nakon

dvostrukog ubistva te odsustvo reakcija na izveštaje veštaka. Autor je ovu kratku, ali

informacijama bremenitu knjigu, koncipirao kao niz intervjua kojem prethodi kratka izjava

Florens Artman, bivše portparolke Tužilaštva Haškog tribunala i istorijat zbivanja nakon ubistva

vojnika. Ovo korisno podsećanje sadrži i nekoliko danas skoro zaboravljenih podataka.

Po Artmanovoj, tadašnji premijer Zoran Đinđić je na jedvite jade isposlovao kod Vojislava

Koštunice, tadašnjeg predsednika SRJ, ukaz o penzionisanju Mladića u junu 2002. godine dočim

su sredstva za Mladića uskraćena na insistiranje Đinđića koji je pretio da se u suprotnom sredstva

Srbije neće slivati u saveznu kasu. Ova duga borba za uskraćivanje sredstava Ratku Mladiću (o

izručenju nije bilo ni govora), rečito je govorila o tome koliko su (bile) jake bezbedonosno-

obaveštajne strukture i sive eminencije koje ih vode. Naredne, 2003. godine na Đinđića izvršen

atentat i Mladić, koji se brojnim Beograđanima “javljao” na različitim lokacijama, iščezava iz

radara javnosti. Radikali, “patri(j)ote” i Momo Kapor mu šalju redovne ušećerene pozdrave preko

medija i uzdaju se u njegovu žilavost ili bodar i borbeni duh (K. Čavoški).

Iznutra, iznutra!

Ono što je, posle ubistva dvojice vojnika,moralno i ljudski najodvratniji deo priče iza kojeg stoje

obaveštajne službe, je medijsko spinovanje koje je usledilo u danima posle tragedije. Tako su se

pojavljivali novinski natpisi u kojim se špekulisalo mentalnim zdravljem oba vojnika pa su, čak,

lansirane i storije o tobožnjoj homoerotskoj vezi. Nalazi vojne komisije su uzimani zdravo za

gotovo, zaboravljalo se na istraživanje podzemnih prolaza (zapravo čitavog subterestrijalnog

Zabranjenog Grada), parafinske rukavice za otkrivanje baruta i DNK analize za koje su visoki

22

zvaničnici tvrdili da “postoje samo u Dosijeu Iks”. Zanemarene su i, tobože, neispravne

bezbedonosne kamere, namenjene za čuvanje najobezbeđenijeg objekta u zemlji, za koje se nisu

mogli naći rezervni delovi(?!) Tajni prolaz nedaleko od mesta zločina, kod srušene trafo stanice,

otvoren je tek na insistiranje političara i advokata Vladana Batića.

Da je nešto trulo u državi Srbiji i ne oslobađa baš najlepši miris očito je i iz svedočenja starijeg

vodnika Kovačevića koji je bio pored ranjenog Dražena Milovanovića (izdahnuo je dva časa

docnije) koji je, kako svedoči Kovačević, rekao: „Iznutra, iznutra!“, iz čega se može zaključiti da

je neko iz objekta ili iz samog obezbeđenja, pucao na dvojicu gardista. Kovačević je,

predvidljivo, posle svog svedočenja dobijao česte prekomande u zabite delove zemlje u koje se

ide jedino po kazni. Posebna je storija vezana za hitnu pomoć koja je stigla čak 45 minuta nakon

što su gardisti, a među njima i Kovačević, začuli pucnjeve. Posebno su somnabulne reči tadašnjeg

ministra odbrane SCG, Prvoslava Davinića (poznatog po aferama Pancir, Barkasa, Satelit...) koji

je izjavio da je ubistvo gardista bilo u interesu „onih koji su smatrali da je vojska činila zločine u

ratovima u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu“, a taj stav su zastupale “nevladine organizacije (…)na

kraju krajeva, i razni političari iz demokratskih snaga koji su osuđivali Vojsku.” Davinić, baš kao

i vojni istražni sudija, Vuk Tufegdžić, ostaje pri zvaničnoj verziji: nije bilo trećeg lica. Štaviše,

Tufegdžić iza svega vidi navodnu zaveru koja je pomogla da se 31. decembra 2004. godine ukinu

vojni sudovi.

Otvoreni kraj

Tončićeva knjiga od šezdesetak strana se, iako je krcata podacima vezanim za slučaj Topčider,

čita brzo i lako, kao izvrstan politički triler. No, tu sva sličnost s ovim žanrom prestaje. Ne

postoje heroji, žilavi, nepotkupljivi policajci, domišljati obaveštajci, svedoci kojima su čast i

istina na prvom mestu pa odlučuju da progovore po svaku cenu, drski novinari koji bi, pre

Tončića, uspeli da se uvuku u ”trbuh zveri”. Nema čak ni trulih, potkupljenih političara koji u

napadu iskrenosti priznaju da su bili plaćeni da zažmure onda kada je to traženo od njih. Samo

tupo, mehaničko, providno izvrtanje činjenica i minhauzenovske sage o nestalom dokaznom

materijalu. U ovom trileru, koji smo živeli, živimo i verovatno ćemo ga još dugo živeti, nema

onih utešnih sirena policijskih kola i crveno-plavih svetala koja najavljuju hepiend. Srpski triler

je onaj s otvorenim krajem. Onaj bez rešene misterije.

23

Svi smo bili sigurni, mnogo pre nego što je trapavo vođena istraga završena, da Jakovljević i

Milovanović nisu digli ruku jedan na drugog. Bilo je logično da je u ubistvo bila umešana treća

osoba, ili više njih, s „nakanom tamnijom od noći“, učinivši ono što ubice uvek rade – uklonila

neželjene i neugodne svedoke. Igrom slučaja, dve poslednje (ili među poslednjim) žrtvama su

čuvale Vučju Jamu nekadašnjeg tiranina, mesto odakle je, simbolički gledano, sve i krenulo. Zver

je opisala pun krug (ratnih) zločina, vratila se u svoj brlog i uradila ono što je u njenoj biti – ubila

nevine ljude a potom nestala, kao da je nikad bilo nije. Ali, ne zavaravajmo se, i to je glavna

poruka i pouka Tončićeve knjige, bestijalni duh je tu, u srži samog državnog aparata. On spinuje

vesti, prolongira sudske procese, daje zeleno ili crveno svetlo za sportske huligane, žbirove i

pedofile u mantijama, blati i podmeće u tabloidima... Protiv njega, nimalo slučajno, baš kao ni

optužnica protiv njegovih poslušnih egzekutora, NN ubica, nikad nije pokrenut postupak sudskog

i političkog egzorcizma.

(Beton, 2014)

POVESNIČARNICA „KOD VEČITE ZAVERE“

Serijal Beograd večiti grad Aleksandra Diklića, emitovan u okviru naučno-obrazovnog programa

RTS, preselio se u još jedan medij – istoimenu knjigu s podnaslovom “sentimentalno putovanje

kroz istoriju”. Naravno, ovo brojem stranica impresivno delo (preko 500) izašlo je u izdanju

državne televizije. Diklićeva knjiga je kruna ambicioznog serijala iza kojeg stoji Diklićeva TV

produkcija “Skordisk”. Serijal je sačinjen od 27 epizoda čiji je scenario pretočen u knjigu koja

pokriva istoriju Beograda od kamenog doba do Josipa Broza. Iako sadrži “sentimentalne”

opservacije (koje su, ispostaviće se, bazirane na “skandalima” i uzdisanju za “starim dobrim

vremenima”), spomenuti serijal se, u dobroj meri, oslanja na kakvu-takvu istorijsku faktografiju i

ima obrazovnu namenu te, samim tim, i mnogo odgovornosti prema publici u odnosu na, recimo,

humorističku seriju. Šta možemo naučiti iz ove knjige/serije?

KONSPIRACIJA JE U OKU PRIPOVEDAČA

Diklićev pristup istorijskoj tematici je, za početak, neobično selektivan. Tako je dolazak Starih

Slovena na Balkan zauzeo daleko manje prostora u knjizi u odnosu na vreme kad su na ovim

24

prostorima živeli Skordisci. Pomislio bi čovek, s obzirom da se Diklićeva produkcijska kuća zove

po ovom keltskom plemenu, da autor indirektno reklamira svoju firmu ili čak pripada onom

malom krugu zemljaka koji veruju da su Srbi keltskog porekla. Šalu na stranu, primera neobične

selekcije podataka ima u izobilju. Tako se, ponesen njemu važnim storijama, Diklić često zanese

i odluta izvan Beograda opisujući događaje koji nisu deo uže, beogradske istorije. Nije zgoreg

znati za detaljan raspored armija Vermahta pred napad na Jugoslaviju, ali nije nužno za priču o

samom gradu. Ili, recimo, o pokušaju atentata na kralja Milana koji se odigrao u Smederevu. U

želji da veže pažnju čitaoca, Diklić se često bavi tzv. “istorijom državničkih postelja”. To da se,

recimo, Beograd krajem 19 veka ubrzano razvijao nije uopšte toliko bitno koliko storija o

“osvajanjima” knjaza i potonjeg kralja Milana Obrenovića koji je, saznajemo, imao aferu i sa

majkom Vinstona Čerčila. Podrazumeva se da je nekoliko stranica knjige posvećeno i aferama i

ljubavima Josipa Broza, te špekulacijama da li je, kao austrougarski vojnik, bio 1914. godine u

Srbiji ili ne. No, storija o Brozu je tek vrh ledenog brega autorove vizure koja je okrenuta

konspirološkim konstrukcijama koje su naročito prisutne u oslikavanju poslednja tri veka

beogradske istorije.

Tako Diklić zaključuje da su Germani pet puta okupirali Beograd: 1688., 1717., 1914., 1915. i

1941. godine. Trudeći se da po svaku cenu dokaže kontinuitet Drang Nach Osten politike

“Germana” Diklić pojednostavljuje istoriju i svodi je na manihejski sukob Istok- Zapad, Evropa-

Azija, Germani-Sloveni. Državne politike Austrije i docnije Austro-Ugarske (u obe države su

su, by the way, Germani bili manjina) su oscilirale kroz vekove. U tim germanskim armijama

(ako izuzmemo 1941. godinu) je većina vojnika bila slovenskog i mađarskog porekla. Da ne

govorimo o tome da su 1688. i 1717. godine ratovali Austrija i Turska, a ne Austrija i Srbija, te

da je, bar nakratko, pad Beograda u ruke Austrijanaca doživljavan od lokalnog stanovništva kao

oslobođenje.

MIRIS SULEJMANA VELIČANSTVENOG

Pripovedajući o Drugom svetskom ratu Diklić ne može a da se ne dotakne generala koji

supodmićeni od kletih Britanaca, gurnuli narod u klanicu tako što su izveli puč 27. marta. Knez

Pavle, je, navodno, želeo da kupi vreme za Jugoslaviju potpisujući pristupanje Trojnom paktu i

poštedi je ratnih nedaća. Diklić je, po stoti put, otvorio jednu od večitih tema naših istoričara i

25

političara: Šta bi nam falilo da smo ih pustili da prođu kroz našu zemlju i okupiraju Grčku što su,

na kraju, ionako uradili? Potom sledi storija o napuderisanom general Simoviću, bombardovanju

6. aprila, partizanima i četnicima kao o “dva pokreta otpora”, te storija o savezničkom

bombardovanju Beograda 1944. godine koje je, navodno, izvršeno na Brozov zahtev. Nit zavera

ostaje neprekinuta: Intelidžens servis, Kominterna, Broz, svi na istom zadatku: da napakoste

Srbiji.

U odnosu na druga pisanija koja teže reviziji istorije, Diklićevo je, na prvi pogled, mnogo

bezazlenije. Kako možete ozbiljno shvatiti autora koji kao da vam govori iz perioda nacionalnog

romantizma i plačevnim glasom pripoveda o “stradaonim hrišćanima i još stradaonijim

Jevrejima”, “Beogradu, vitezu Evrope i princu Azije”, “Pobedniku, Evropinom najgaravijem

sinu”. Zastanete onda na trenutak i pomislite kako ste već negde čuli slične rečenice. Diklić je

autor prvo prihvaćenog a potom povučenog promo – filma za Beograd, evropsku prestonicu

kulture 2020. godine. U pomenutom trinaestominutnom ostvarenju

(https://www.youtube.com/watch?v=NS0dmT8lsDc) je “sažetak” storije o gradu koji je “mirisao

na Sulerjmana Veličanstvenog”, u kojem žive “potomci osvajača” koji vam, onako drugarski,

poručuju da “ne brinete zbog ratova”. Sledi slideshow sa oskudno odevenim devojkama na

splavu i priča o “ludom noćnom provodu”.

Beograd večiti grad je emisija obrazovnog programa napravljena u 21. veku iako iz nje skoro da

progovara romantičarski istoričar Panta Srećković (kad bi pomenuti u svoje radove ubacivao i

poluobnažene snaše) koji je izgubio više polemika sa slavnim Ilarionom Ruvarcem. Potonji je

uzaludno objašnjavao Srećkoviću, sve kumeći ga i moleći uz obavezno „Pa kako Panto, Srbine

brate!?” da ne čita narodne pesme koje je smatrao za izvore prvoga reda, već istorijska

dokumenta u kojima jasno stoji: cara Uroša Nejakog nije ubio Vukašin i knez Lazar

Hrebeljanović nikad nije postao car. Došlo je vreme da se, po stoti put, pozove na fakte i podseti

na razliku između istorije i nacionalističkih sanja koje su daleko od bezazlenih, naročito kad se

materijalizuju u okviru serijala na RTS-u.

(Beton, 2014)

26

ISTORIJA I ISTORIČNOST U NOVIJOJ SRBIJANSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Jedan od problema srbijanske književnosti posle Drugog svetskog rata je tematski pristup

nacionalnoj istoriji. S jedne strane, postojao je stalni pritisak od strane književne kritike koji je

istovremeno bio i mantra i glasio je: “Kad će se pojaviti neki novi Ivo Andrić ili neki novi Miloš

Crnjanski?” Podvlačeno je u ovim brojnim lamentima nad srbijanskom književnošću koja je, čini

se uvek bila u krizi, da savremeni autori nemaju pripovedačku snagu, spremnost za upuštanje u

rvanje s “velikim temama” a i da im nedostaje životnog iskustva i erudicije za života skoro pa

obogotvorenih jugoslovenskih pisaca, Andrića i Crnjanskog. Napominjem da je više od bilo čega,

bavljenje istorijskim temama i krupnim istorijskim lomovima, donosilo najbrže i najveće bodove

u srpbijanskoj književnoj čaršiji. Takav je slučaj i s navedenim autorima jer nije bila reč samo o

fascinaciji publike njihovim stilovima pisanja i erudicijom. Crnjanski je napisao roman Seobe u

kojem je opisao istorijske nedaće Srba u Vojvodini u 18. veku. Samim tim Seobe su, kao

potresna storija o narodu koji se nalazi između čekića Istambula i nakovnja Beča

pojednostavljeno doživljene kao delo koje je napisano “od nekog iz našeg naroda a za naš narod”,

da parafraziram Linkolnovu maksimu: “from the people – for the people”.

Ivo Andrić je, s druge strane, iako iz bosanske, katoličke, hrvatske porodice, proglašavan od

mnogih za Srbina. Polemika oko Andrićevog porekla se na teritoriji bivše Jugoslavije vodi i dan-

danas a pritom se zaboravlja činjenica da je Andrić bio pre svega jugoslovenski autor. No, zašto

je Ivo Andrić tako rado svojatan od srbijanske književne čaršije, ako izuzmemo činjenicu da je

najveći deo svog života proveo u Beogradu? Odgovor je pomalo banalan: u romanu Na Drini

ćuprija kao i u Travničkoj hronici Andrić je opisao, u više epizoda, stradanje bosanskih Srba pod

vlašću Osmanlija i docnije, pod Habzburzima. Naravno, Andrićevo delo je mnogo složenije.

Šarolika galerija psihološki precizno uobličenih karaktera koja defiluje kroz roman je daleko od

27

neke manihejske storije o divnim Srbima i groznim svim ostalima. Ali, kao što je to i ranije

bivalo, nacionalistička književna čaršija je od brojnih autora uzimala ono što joj je odgovaralo.

Tako je, na primer, opora i ironična pesma Đure Jakšića Padajte braćo tumačena kao patriotska a

Nušićev gorki dramski komad iz poslednje faze njegovog stvaralaštva, Pokojnik, je bio u senci

njegove ranije, humoristične komedije naravi, Gospođe ministarke. Andrić i Crnjanski, ma

koliko bili hvaljeni i kanonizovani su bili svedoci pretvaranja njihovih dela u mumificiranu

klasičnu književnost. Samim tim, čaršija je tražila nešto što će, u tipičnom populistikom maniru,

komunicirati s širokim narodnim masama i formirati novu vrstu nacionalne svesti.

Čaršija, takva kakva je, nije mogla da bude zadovoljna sa samo dva klasika koji su, uprkos

kanonizaciji, štrčali iz mase . Naime, Crnjanski je, kao i Andrić, bio erudita prefinjenog izraza.

Pritom je Crnjanski dugo vremena posle Drugog svetskog rata boravio u Velikoj Britaniji, u

emigraciji. Andrić, kao bivši ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, pritom povučen čovek

oko čijeg su se etničkog porekla plelo sijaset priča, nije mogao da bude čovek koji će progovoriti

o svom narodu onako kako se očekivalo u pritajenoj nacionalističkoj čaršiji , jezikom takozvanog

narodnog, običnog čoveka. I, čaršija nije morala dugo da čeka. Za vreme rata partizan a posle rata

član Agitpropa te savezni i republički poslanik, Dobrica Ćosić, docnije predsednik Savezne

republike Jugoslavije, stupio je na književnu scenu 1951. godine s romanom Daleko je Sunce koji

je, kao i njegov naredni roman Koreni iz 1954. Godine, postao obavezni deo školske lektire u

Srbiji. Tematski prelaz je kod Ćosića veoma indikativan: dok se, u Daleko je Sunce, napisanom u

socrealističkom maniru, bavi borbom za opstanak izolovane partizanske jedinice u Korenima se

Ćosić okrenuo istoriji srpske porodice Katić s kraja 19. i na početku 20.veka.

Partizanskih romana je u poratnim godinama, s obzirom na još sveža sećanja na rat, bilo tušta i

tma ali su se Koreni svojom tematikom izdvojili u odnosu na najveći deo tadašnje književne

produkcije. U Korenima je Ćosić, po mišljenjima većine tadašnjih kritičara, realistično opisao

srpsko selo i društveno - politička trvenja u Srbiji na razmeđu vekova . Samim tim je, po

mišljenju mnogih, proniknuo u dušu “našeg čoveka”, ne onog koji živi u gradu već onog koji je

takozvani “pravi, inokosni Srbin” i živi od poštenog, teškog fizičkog rada. U Korenima je Srbija,

gle čuda, opet pod pritislkom velikih sila ali ovaj put Austrougarske, Turske i Rusije. U

Ćosićevom delu se tako, po prvi put posle rata, pojavila docnije mitologizovana “domaćinska

Srbija” koja nikad nije ni postojala u takvoj formi. Štaviše, dobar deo storije porodice Katić je

ništa drugo do sukob ruralno-urbano to jest patrijarhalno – egalitarno. Tako u romanu dominira

Aćim Katić, otac Vukašina Katića. Aćim je patrijarhalac, čvrstorukaš i radikal, propošan i

hrabar. S druge strane je njegov sin Vukašin koji je, iako obrazovan i rafiniranih manira, u suštini

28

snob, odrođen, nesvestan realne slike stvari, previše u planovima, intelektualnim premišljanjima.

Samim tim, Vukašin Katić predstavlja slabašnu građansku Srbiju koja ne zna da se suoči s

istorijskim krizama i donosi brze odluke koje se nameću same od sebe. Zanimljivo je dodati i to

da je Vukašin “najpapirniji” od svih Ćosićevih likova. Bled, neuverljiv, smušen, kapitulantski

raspoložen po izbijanju Prvog svetskog rata, Vukašin Katić je, zapravo, oličenje svega onoga što

Ćosić prezire i to nije toliko ideološki animozitet jednog (u to vreme) komuniste prema

političarima građanske orijentacije. Reč je o nečem mnogo dubljem što će i docnije izbijati kako

iz Ćosićevog dela tako i iz njegovog političkog delovanja – odbojnosti prema Zapadu,

mondijalizmu, modernom, gradskom. Njegovo korišćenje istorijskih podataka je, u tom smislu,

krajnje selektivno i s jedva prikrivenim nacionalističkim stavovima a njegova navodna ljubav

prema srpskom selu ne postoji. Ćosić koristi srpsko selo kao oruđe kojim će pobediti grad ali ga,

istovremeno, neće postaviti kao novu vrednost. Nije ni čudo da je jedan od Ćosićevih nadimaka

bio pogrdni izraz za srbijanskog seljaka, “Gedža”. Zanimljivo je i to da je Ćosić proveo najveći

deo svog dugog života u rezidencijalnom beogradskom naselju Dedinje kao tobožnji disident koji

je dvadesetak godina bio jedan od Titovih intimusa.Opis Ćosićevog takozvanog pada u nemilost

a, u suštini, života u izobilju je najbolje prikazan u priči Danila Kiša Pesnik revolucije na

predsedničkom brodu.

Ćosić je bio oličenje profila srpskog nacionaliste koji je i dan-danas prisutan na političkoj i,

ništa manje, književnoj sceni. On, kao takozvani “čovek iz naroda”, koji nije rođen u velikom

gradu, polaže pravo da, indirektno, nazove sebe “većim Srbinom” to jest, onim kojeg moderno

doba nije odrodilo od plemena. Poseduje bazično obrazovanje i pročitao je ponešto ali je daleko

od neke erudicije. No, to nije bitno jer on poseduje varvarogenijski kvalitet oličen u činjenici da

njegov talenat nadjačava sve obrazovne i iskustvene manjkavosti. On je, na kraju krajeva,

potekao iz rata, iz revolucije, baš kao i Šolohov, pisac Thog Dona s kojim su Ćosića najčešće

poredili. Samim tim se nameće zaključak da on, kao takav, varvarogenije i patriota, ima

monopol, koji mu daje dobar deo književne čaršije, da tretira teme iz nacionalne istorije. Ergo, da

bi pisali o događajima iz istorije svog naroda vi morate da budete nacionalista. Estetski, vi morate

da budete realista jer, sve što se događa u romanu mora da deluje baš kao da se zaista i dogodilo.

Čitaoci će tako dolaziti do takozvanih “istorijskih istina” i “ gorkih spoznaja o usudu srpskog

naroda kroz vekove”. Potrebno je, takođe, da u romanu opišete turbulentan istorijski period, u

senci sukoba dve ili više svetskih sila. Samim tim, istorija Srbije je svedena na ratove i političko

nasilje.

29

U sveopštem haosu su, u ćosićoidnom romanu, najbolji od Srba upravo oni koji oličavaju

srpskog ratnika- seljaka, časnog, “narodski mudrog” to jest onog koji zahvaljujući svom zdravom

razumu i instinktu prepoznaje cilj kojem teži što je u takvom štivu podignuto na gotovo mističnu

ravan duha nacije. S druge strane, taj narod mora da vodi neko mudar i promišljen, obrazovan ali

i deo naroda. Kod Ćosića je takav vođa, uprkos svim svojim manama i brojnim debaklima,

Nikola Pašić, inače nezvanično proglašen za najvećeg srpskog političara svih vremena. Ćosićeva

uloga u politici, kao i kod velikog broja nacionalističkih pisaca bila bi nemoguća bez oslanjanja

na nacionaliste u Komunističkoj partiji Srbije kao i Srpsku akademiju nauka i umetnosti i

Udruženje književnika Srbije. Ćosić je, dakle, postao disident po padu u nemilost srbijanskog

funkcionera i jednog od glavnih obaveštajaca tadašnje Jugoslavije, Aeksandra Rankovića, 1966.

godine. Ćosić se stavio na stranu nacionalista među srbijanskim komunistima koji su doživljavali

Rankovića kao direktnog zaštitnika srpskih nacionalnih interesa u bivšoj SFRJ. Kao kvazi

otpadnik i sinekurac, Ćosić je postao otelotvorenje srpskog nacionaliste: bivši komunista koji je

“video svetlo” i postao zaštitnik nacionalnih interesa.

Činjenica je da je među desničarskim piscima iz Titove ere bilo jako malo onih koji nikad nisu

bili članovi Saveza komunista. Navedeno govori o spremnosti lokalnih nacionalista na

prilagođavanje i menjanje ideoloških matrica radi sticanja slave i materijalnih bogatstava. Srž

storije o Ćosiću i njegovim epigonima je jednostavna: njihova ideologija je, pre svega, bila, kako

je Radomir Konstantinović napisao, palanačka, ksenofobna, konzervativna, više protiv nečega

nego za bilo šta. Jednom rečju, destruktivna ideologija, kako prema sebi tako i prema susedima.

U delima srpskih pesnika opsednutih nacionalizmom se iluzornost njihove ideologije vidi još

jasnije. Mikrokosmos pesnika Matije Bećkovića (identičan s onim u kojem obitavaju pesme

Rajka Petrov Noga, Gojka Đoga, Milana Komnenića i Milana Rakitića) s jedne strane, koji

oličava takozvane “Dinarske Srbe” je krcat epskim slikama koje nemaju nikakve veze sa

stvarnošću. Zaklinjanje u tribalno, prizivanje svetaca i sila, Bogorodica Trojeručica i inih u 20. i

21. veku deluje kao salto mortale u srednji vek. Štaviše, dobar deo nacoinu posvećenih pesama se

odnosi na boj na Kosovu i lament nad srpskim porazom od turske vojske 1389. godine i naravno,

Drugi svetski rat s akcentom na sukob između partizana i četnika. Podrazumeva se da se ovaj

sukob partizanske patriotske gerile s jedne i četnika, kolaboracionista, s druge strane, naizgled

pomirljivo, tumači kao nesrećan bratoubilački sukob. Samim tim, podrazumeva se da su obe

strane u pravu ali ih je neko zavadio. A ko je taj neko? Indirektno se da zaključiti da su za sukob

ove dve oružane formacije krivi komunisti.

30

S druge strane, u poeziji Dobrice Erića, postoji neka bukolička srbijanska Gruža, manje

ratnička i stočarska, više brđanska i ratarska, glorifikovana kao neka nepostojeća oaza mira, idile

i pravih “porodičnih vrednosti”. Klasičnog izraza, podložni banalnom rimovanju i pukom

nabrajanju i arhaizmima, Erić i Bećković su osvajali sve glavne nagrade po festivalima poezije u

bivšoj Jugoslaviji. Ćosić je više puta bio ovenčan prestižnom NIN-ovom nagradom. Danas čaršija

Bećkovića svrstava u red najvećih srpskih pisaca. Vakuum koji jr nastao nakon Titove smrti

1980. godine obeležilo je bujanje nacionalističke scene. Tako su romani još jednog preporođenog

nacionaliste i vernika, doskora vatrenog komuniste, Vuka Draškovića Nož i Ruski konzul

progovorili u ime Srba s druge strane Drine koje su nacionalni korifeji prozvali “ostatkom

zaklanog naroda” aludirajući na njihova stradanja u Drugom svetskom ratu. No, iako je

Drašković, naravno, proglašen za disidenta i tobože zabranjivan, njegova dela, inače veoma

čitana, nisu mogla da, bar u Srbiji, nadmaše popularnost Knjige o Milutinu Danka Popovića.

Koncipirana kao storija o nesrećnom šumadijskom seljaku koji prolazi kroz pakao balkanskih

ratova, kao i Prvog i Drugog svetskog rata da bi, na kraju, skončao u zatvoru utamničen od

komunističkih vlasti, ova nevelika knjiga je ništa drugo do dajdžestirani Dobrica Ćosić. Dakle,

ovih stotinjak strana su mogli da pročitaju i oni koji inače nemaju naviku da čitaju. Kao poklon

knjigu uz dnevne novine. Bez ikakve muke, čitaoci su u ovom delu mogli da pamfletski jasno, jer

se o pamfletu i radi, vide sliku tog mitskog umnog, poštenog, radnog srbijanskog domaćina. Ali,

patnje i stradanja velikog broja Srba u navedenim istorijskim zbivanjima nisu toliko bitna pa ni

Milutinova. Ono što je bitno su “naravoučenija” skaza o šumadijskom ratniku i rataru:

1) Jugoslavija je velika zabluda i prevara grandomanskih političara, bili oni monarhisti ili

komunisti. Srbi su ginuli za nju uzaludno jer je niko drugi nije hteo

2) Srbija je morala da ostane u idealnom ili najmanje lošem društvenom i ekonomskom

uređenju što je, očigledno, monarhija spretežno seoskim stanovništvom

3) Komunizam je, posle Jugoslavije, drugo veliko zlo koje je snašlo Srbe. Glavni problem

komunizma nije u kolektivističkom duhu ili potiranju individualizma već u prinudnom

otkupu poljoprivrednih proizvoda

Tobož realistički, pun takozvane “narodne mudrosti”, u suštini formom i narativom sveden i

konzervativan, Milutin je za mnoge postao više istorijska čitanka, nacionalistički bestseller.

Njegova umetnička vrednost je sekundarna. Srbi, a nisu jedini mali narod koji ima problem s

takvom percepcijom, imaju elitu opsednutu sopstvenom istorijom baš zbog toga što je

uglavnom bila na margini svetskih zbivanja. Samim tim, stvara se veštačka potreba da se

31

svaki deo nacionalne istorije detaljno opiše i predstavi, pre svega propagandno, u svim

formama umetnosti i tako potvrdi mantra o osobenosti malog, ugroženog naroda.

I dramska književnost je dala svoje nacionalističke predstavnike: Jovana Radulovića s

Golubnjačom i Sinišu Kovaćevića s nizom komada kao što su Sveti Sava, Đeneral Milan Nedić i

Velika drama. Radulovićev tekst koji je doživeo javnu sudbinu nakon Titove smrti 1980. godine

je bio posebno problematičan jer je prikazao povezivanje Srba, bili oni partizani, sveštenici,

vernici ili ateisti u Hrvatskoj početkom šezdesetih godina. Do kohezije dolazi kad dva hrvatska

seljaka, prikazana kao da su nekakvi zlobni blizanci, bacaju strvinu u jamu u koju su ustaše,

dvadeset godina ranije, bacile polovinu lokalnog srpskog stanovništva. Stoga je ključna scena

komada zapravo povezivanje lokalnog partizanskog komandanta sa pravoslavnim sveštenicima

što je jasan signal da komunizam ne postoji i da se Srbi vraćaju svojim korenima. Zašto? Da bi se

odbranili od Hrvata. Golubnjača je formalno zabranjena ali je, suštinski, igrana. Zbog sukoba s

vojvođanskim rukovodstvom, predstava je “preseljena” iz Novog Sada, gde je postavljena, u

Beograd.

Nakon dolaska Miloševića na vlast 1987. godine, stvorila se tobožnja slobodarska atmosfera

u kojoj su umetnici mogli da progovore o takozvanoj prećutkivanoj istoriji. Ovo progovaranje se

svodilo na nacionalističko pojanje dok su građanski protivnici Miloševića ućutkivani, otpuštani s

posla, cenzurisani. Siniša Kovačević je napisao desničarski komad Sveti Sava koji je, gle čuda,

pogrešno shvaćen od grupice pravoslavnih zilota koji su 1990. godine zaustavili izvođenje

predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Razlog su bili psovke koje su koristili glumci

kao i scena u kojoj princ Srbije, Rastko, budući monah i kanonizovani svetac Sava, vodi ljubav.

Suštinski, komad Sveti Sava je odbrana principa srbijanskih nacionaslista: ukidanje ideološih

sukoba među Srbima i okretanje jednoj veroispovesti i jednom nacionalnom cilju: stvaranju

velike i snažne monoetničke države to jest Velike Srbije. Tako je istina o prvom srpskom

arhiepiskopu iz 13. veka preobražena u nacionalističku propagandu povlačenjem nepostojećih

paralela između Vuka Draškovića (ali i Slobodana Miloševića) i Svetog Save. Istorijska činjenica

da je Srbija bila feudalna država koja je dobila autokefalnost crkve od ostataka vizantijske crkve i

kraljevsku krunu od rimskog pape je, naravno, zanemarena. No, politička pragmatičnost

arhiepiskopa Save i nepostojanje pojma nacije u srednjem veku nisu bili bitni koliko sledeća

činjenica: Sveti Sava je za nacionaliste veoma bitan jer se, od njega pa nadalje, pravoslavna vera

u Srbiji poistovećuje s plemenom ili s narodnošću a kasnije, u 19. veku, s nacijom. No, istorijski

fakti ne zanimaju Kovačevića: on je u svom komadu Đeneral Milan Nedić od kolaboracioniste

čiji su panduri hapsili Jevreje, Rome i antifašiste, premijera marionetske vlade u Beogradu za

32

vreme Drugog svetskog rata, napravio zaštitnika Srbije. Nedić je, navodno, pomogao gušenju

antifašističkog pokreta otpora e da bi zaustavio nemačku odmazdu nad civilnim stanovništvom.

Tako je, tobože, sačuvao srpski narod a zauzvrat ubijen pod sumnjivim okolnostima od strane

partizana. .

Ni poznati dramski pisac Ljubomir Simović nije odoleo povampirenom duhu plemena.

Napisao je Boj na Kosovu, koji je doživeo i nesrećnu ekranizaciju koja je danas u Srbiji

popularna iz samo jednog razloga: velikog broja dramaturških i režijskih “gafova” i smešnih

propusta kao što su: tragovi mlaznjaka na nebu (iako je radnja smeštena u 1389. godinu) ,

digitalni ručni časovnici na rukama statista koji su igrali srpske vitezove, traktori u drugom planu

is l. Ovaj komad, baš kao i nesrećna ekranizacija Zdravka Šotre, pojavili su se u, za nacionaliste,

pravom vremenu. Miloševićevom režimu je, naime, odgovarao patriotski komad za

šestogodišnjicu kosovskog boja. Izbor između carstva nebeskog i carstva zemaljskog, to jest

između autodestrukcije i življenja u izgnanstvu ili ropstvu, svejedno, je bio lažan. Vlast je, uz

zdušnu podršku kako crkvene tako i intelektualne vrhuške, nudila narodu upravo to, imaginarno,

carstvo nebesko tj. pogibelj koja je nudila vrhunac taštine: pretvarala je ceo srpski narod u

mučenike i svece. Iz toga je proizilazilo još nešto opasnije: sve što urade sveci, takozvani

pripadnici nebeskog naroda, će biti oprošteno. Nacionalna istorija je, nažalost, mnogo više učena

iz dela Ćosića, Popovića i inih nego iz udžbenika istorije a dela Andrića i Crnjanskog su tu bila

da, tendenciozno protumačena, samo potvrde nacionalističke teze.

Ako se nekim bezrazložnim optimistima učinilo da je, skorašnjom smrću Dobrice Ćosića,

završena storija o monopolisanju srbijanske desnice istorijskom tematikom grdno su se prevarili.

Književna grupa P-70 je, u nešto modernijem ključu, ipak je 21. vek, krenula u “rasvetljavanje

skrivenih istina”. Tako se, ovaj put u hororističnom, te istorijsko- fantastičnom maniru, Dejan

Stojiljković u svom Konstantinovom raskršću bavi potragom nacista za takozvanim čarobnim

kopljem, Longinovim Kopljem ili Kopljem Sudbine koja dovodi pripadnike specijalne SS

jedinice Anenerbe u okupirani Niš. I, gle čuda, ko šta radi, Nemci seire nad srpskom neslogom i

podelom na partizane i četnike. No, još je zanimljivije to što je jedan od “good guys” četnički

oficir koji je ujedno i vampir dok su pripadnici partizanskog pokreta prikazani kao gomila

razularenih homicidalnih šegrta i poluidiota. I, naravno, i u ovom delu se pojavljuje harmonikaš

i kockar, simpatični čovek iz naroda koji, kao praktični rezoner, teoretiše kako treba čuvati glavu

i skloniti se Nemcima s puta. Ovaj bestseller, kanonizovan kao štivo za nove generacije je ništa

drugo do nešto malo bolje zakamufliran propagandni rad jednog od ćosićoida. Ne treba

zaboraviti da iza uspeha članova grupe P 70 i njihovih brojnih nagrada stoje ne samo, do skora,

33

Ćosić lično, te deo profesora s Filološkog fakulteta vezanih za profesora Mila Lompara, SANU,

Službeni glasnik i desničari koji su članovi različitih stranaka. Jedina razlika je u tome što se

Stojiljković obraća široj publici baš kao i drugim bestselerom Duge noći, crne zastave u kojem

vraća publiku u predvečerje kosovskog boja u maniru epske fantastike i ultimate fighta

pravoslavnih i muhamedanaca. Jednom rečju, nacionalisti beže u fantaziju: ukoliko ne mogu da

pobede u realnom životu oni će voditi epske bojeve s izmaštanim junacima kao što su Ivan

Kosančić i Milan Toplica i trijumfovati u pomalo opskurnom boju na Pločniku.

Svom prilagođavanju savremene istorije, simulirajući strukturu pesme u romanu to jest jedna,

prosta ili prostoproširena rečenica jedan red, Vladimir Kecmanović je postao autor takozvane

“enter književnosti” (zbog čestog pritiskanja komande “enter” na tastaturi) oličene u njegovom,

pogodili ste, bestseleru, Top je bio vreo. Ovo delo, s očiglednom asocijacijom na naslov dela

Đavo je bio vruć Bukovskog, za svoj cilj ima iskrivljavanje istine o dešavanjima u savremenoj

istoriji. Naime, autor piše o opsadi Sarajeva od strane srpskih jedinica. No, njegov glavni junak,

dečak srpske nacionalnosti koji u granatnom napadu gubi oca i majku, nije siguran da li su to

zaista uradili srpski vojnici. U romanu se spominje tenk bošnjačke armije koji puca kako na

srpske položaje tako i po gradu. Razlog za to je,valjda, da se , žrtvovanjem sopstvenih sugrađana,

izazove reakcija svetske javnosti. Traumatičan boravak dečaka u gradu se završava bekstvom na

Pale odakle, povrativši moć govora, puca iz topa na Sarajevo. Jednom rečju, sveti se onima koji

su ga povredili i prognali. Glorifikovan iu književnoj čaršiji i ekranizovan, Kecmanovićev Top je

još jedan primer očigledne nacionalističke propaganda koja se služi jevtinim trikovima i

samoproklamovanom modernošću da bi prikrila svoju pravu namenu. Ne treba zaboraviti da, ako

je ovakakav završetak Kecmanovićevog romana ostavljao i nešto prostora za drugačija

tumačenja, autorovi tekstovi u Politici ne ostavljaju mesta nedoumici. Napadajući intelektualce

građanskih ili levičarskih opredeljenja, dajući izjave obojene nacionalizmom, sarašujući s

državnim umetnikom i posednikom feuda na Mokroj gori, Emirom Kusturicom, Kecmanović je

jasno pokazao svoj stav. Tu se skaz o ovom piscu ne završava, jer se nedavno, u okviru velike

euforije vezane zaobeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, pojavilo pisanije Das is

Princip u kojem Kecmanović pokušava da izloži svoju nazovi-istinu o mladobosancu, atentatoru

Gavrilu Principu koji je 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog nadvojvodu

Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek. Kecmanović svoju verziju istine prezentuje

na popularan, bestselerski način, prodajući ovu knjigu kako u trafikama tako i u knjižarama. No,

to nije dovoljno. Treba opisati pun krug i vratiti se klasicima, osvetliti neke nepoznate detalje iz

njihovih života. Tako je došlo vreme da pomenuti autori iz P-70, Stojiljković i Kecmanović,

34

napišu knjigu Kainov dar o berlinskim danima Iva Andrića, nekada, gle čuda, mladobosanca. Reč

je o periodu u kojem je Andrić bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Trećem Rajhu. Vreme je,

da se ironično našalim, da budući samozvani klasici napišu po koju o klasicima.

Bavljenje navedenim istorijskim temama, odjek u nacionalističkoj književnoj čaršiji te velika

zastupljenost članova P – 70 u medijima su jasan signal: novageneracija srpskih nacionalista je

tu. Oni, i dalje, poseduju monopol na teme iz nacionalne istorije. Nerazumno bi bilo reći da se

takozvani drugosrbijanci tj. građanska Srbija, nisu bavili istorijskom tematikom ali je to uvek bilo

skrajnuto u odnosu na one koji s utu da nas uče tobožnjim istinama. Potresna je činjenica da,

prihvatajući simplifikovanu i samopovlađujuću sliku, šira javnost nikad nije mogla u punoj meri

da razume eruditnost i sveobuhvatnost vrsnih knjiga Radoslava Petkovića Sudbina i komentari i

Savršeno sećanje na smrt te bogatog dela Svetislava Basare koji je često na satiričan, sarkastičan

način kao u romanu Početak bune protiv dahija tretirao na postmodernistički način pretvaranje

nacionalne istorije u nezrelu, infantilnu mitomaniju ili pak, u više navrata, bavio likom i delom

pomenutog Dobrice Ćosića.

(Radio Zagreb 3, Pojmovnik postjugoslavenske književnosti, 2014)

ISTORIJA I ISTORIČNOST U NOVIJOJ SRBIJANSKOJ KNJIŽEVNOSTI – SVETLO

NALIČJE

U prvom delu storije o istoriji i istoričnosti u srbijanskoj književnosti pozabavio sam se

primerima retrogradnog, konzervativnog i barbarogenijskog pristupa, od Dobrice Ćosića do

grupe P 70. U drugom delu storije tema svakako ostaje ista ali se pristup menja jer su u pitanju

vrsni, eruditni autori, Radoslav Petković i Svetislav Basara. Ova dva pisca, su približno istih

godina (obojica su rođeni pedesetih godina prošlog veka) i postmoderna je u velikoj meri uticala

na njihovu poetiku (naročito Basarinu) imaju bitno različite književne opuse. Petković je objavio

pet romana (u emisiji ću se baviti s delom Sudbina i komentari), dve knjige priča i nekoliko

knjiga esejističke proze. S druge strane, Basara je, kao izrazito plodan pisac (po broju objavljenih

knjiga mu je, među poznatim srbijanskim piscima jedini dostojan takmac Zoran Ćirić) objavio

više desetina romana, zbirki priča, knjiga eseja, knjiga drama, scenarija. Jasno je da u zamašnom

Basarinom delu postoji veliki broj knjiga koje se bave nacionalnom istorijom, naročito onom

novijom s akcentom na jednu političko-književnu figuru – pomenutog Dobricu Ćosića kojeg je

35

Basara štedro kritikovao. No, nigde nije Basara tako temeljno i pregledno napravio presek

poslednja dva veka modernih istorijskih zbivanja “u Srbalja” kao u Početku bune protiv dahija

objavljenom 2010. godine.

Basarino pisanije je naslovljeno po čuvenoj narodnoj epskoj pesmi i predstavlja jasan ironijski

otklon u odnosu na nacionalnu mitologiju. Sličan, samo sarkastičan primer, je Basarino igranje s

naslovom romana Mein Kampf koji, ne treba posebno naglašavati, ne sadrži u sebi ni zrno rasne

ili verske mržnje. Početak bune protiv dahija počinje s danima koji su prethodili Prvom srpskom

ustanku koji je protiv turske vlasti poveo Karađorđe Petrović 1804. godine a završavaju se s

mračnom slikom savremene Srbije. Osmišljeno kao pseudohronika nacionalne istorije s

elementima parodijskog dokumentarca, svojevrsnog mockumentaryja, ovo delo, bez obzira na

svoju ludičnost, razmahanost i duhovitost koja se kreće između groteske, crnog humora i

montipajtonovskih mudrolija, sadrži u sebi vrlo ozbiljnu poruku. Autorove storije koje se tiču tzv.

običnih ljudi u senci istorijskih događaja podsećaju, na momente,i na legendarnu britansku tv

seriju Crna Guja . Basara preispituje istorijske događaje, istorijske ličnosti i, samim tim, ono što

se smatra osnovnim nacionalnim vrednostima. Nije, stoga, u pitanju večita žalopojka nacionalista

o tome kako Srbi, koji su, po sto puta prežvakanoj maksimi koju je navodno,skovao Sveti Sava,

Istok Zapadu a Zapad Istoku. Potom slede naricanja o tome kako Srbi nisu morali da podižu

kuću po sred srede drevnog rimskog vojnog puta ili Via Militarisa. Basara se podsmeva takvim

ekstremističkim konstruktima. Narod je tu gde je i ne može se teleportovati po slobodnoj volji.

Kuća, kao njegov simbol, je oličenje stanja u kojem se narod materijalno, duhovno i kulturno

nalazi. Mnogo ozbiljnije pitanje je, a Basara ga postavlja, kakvi su temelji te kuće i, pogotovo,

kako sačuvati kuću a promeniti temelje te nije li cela spomenuta rabota, u svojoj osnovi,

besmislena. Napominjem da se kroz Basarine radove provlači lajtmotiv otpora represivnom,

zatucanom ali i pesimizam u vezi sa mogućnošću transformacije ljudske prirode.

Krenimo ab ovo – slika Srbije pod otomanskom upravom, s akcentom na užički kraj i Bajinu

Baštu (Basarin zavičaj) podseća u velikoj meri na Felinijeve filmove – varoški mentalitet

prošaran erotomanskim opsesijama i jevtinom zabavom kao što su cirkuske predstave. Crna

magija i nadnaravna bića igraju svoju ulogu u Srbiji u kojoj je granica između smrti i života

gotovo neprimetna. Kao u komadu Dušana Kovačevića, Sabirni centar. Živi su mrtvi a mrtvi su

živi i nikad niste sasvim sigurni ko je satkan od kakvog materijala. Tako prvi srpski ministar

kulture, čuveni pisac i prosvetitelj Dositej Obradović, kao zagriženi radoholičar, dolazi na posao i

nakon što je preminuo sve dok mu Karađorđe ne saopšti da njegova avetinjska pojava i zadah

trupla deluju prilično odbojno. Ovde, kao i u mnogim Basarinim delima, (spomenimo Looney

36

Tunes, Mongolski bedeker, Srce zemlje, Mein Kampf ) postoje retki, umni ljudi koji su, bez obzira

na etničku ili versku pripadnost, usamljeni rezoneri koji pokušavaju da svakodnevnim

banalnostima i bezbrojnim zapletima u istoriji koji su često paradoksalni daju neko logično

objašnjenje ili se barem, koliko mogu, distanciraju od njih. Te uloge u romanu imaju pripadnici

porodice Avakumović i vojvođanski političar Nenad Čanak.

Šta je, po Basarinom romanesknom konstruktu, koren problema u Srbalja? Politika proizilazi iz

kulture a kulturološki problemaSrbije je uništavanje raskošnog, deskriptivnog i milozvučnog

jezika koji je, reformama Vuka Karadžića, kojeg je Basara u više svojih dela nazivao jednim od

glavnih krivaca za današnje stanje, sveden na tvrd, uprošćen narodni govor. Vukova reforma je,

dakle, rezultat velike anticivilizacijske urote o kojoj će docnije biti više reči. Elem, srpski jezik je

Vukovom reformom pojednostavljen do te mere da svaka budala može da nauči da čita i piše i,

baš zbog toga, rezultat je veliki broj nepismenih i, po državu najopasnijih, polupismenih koji

dobijaju mesta u administraciji i policiji. Politički gledano, vladavinom mecene Vuka Karadžića,

nepismenog, surovog i kompromisima sklonog Miloša Obrenovića stvoren je obrazac za

srbijansku politiku do današnjih dana. Pesimistički autorov pogled na modernu istoriju Srbije je,

samim tim, dodatno podvučen.

Iz prethodno navednog sledi suštinsko propadanje zemlje koja se konstantno obnavlja, širi,

smanjuje, urušava i ponovo vaskrsava ali nikad nije stabilna, razvijena evropska država. Razlozi

za to su u obrenovićevskoj tradiciji, u primitivnosti, ksenofobiji, uskogrudosti onih koji zemlju

vode, zvanično, kao harizmatični lideri, ali i nezvanično, kao sive eminencije. Postoje dva plana

naracije koji su bitni za ovu storiju. Prvi je onaj koji se tiče poznatih istorijskih ličnosti:

Karađorđa, Miloša Obrenovića, Kralja Aleksandra Drugog Karađorđevića, Josipa Broza ili

Slobodana Miloševića, svejedno. Vladari, koji nemaju ni “d” od demokratičnog su, zapravo, oni

koji ne diktiraju trendove (ako izuzmemo Obrenovića) koliko su prinuđeni da, kao ljudi svog

vremena, podilaze najnižim porivima mase ne bi li se održali na vlasti. No, jednom počinjen

vladarski prestup se ponavlja u više navrata dok ne postane tradicija. Tako Basara priču o Milošu

Obrenoviću koji je izdao svog kuma, vožda Karađorđa podiže na nivo najljuće političke satire.

Naime, istorija kaže da je 1817. godine Karađorđa, u Radovanjskom lugu, ubio njegov

nekadašnji prijatelj, Vujica Vulićević. Razlozi za Karađorđevo ubistvo su poznati. Miloš

Obrenović je, dve godine ranije, nakon uspeha Drugog srpskog ustanka, postao turski vazal.

Turska je Obrenoviću garantovala knjaževsku titulu te on nije hteo da dozvoli da Srbija bude

jedna, poluautonomna zemlja sa dva gospodara pa makar taj drugi vladar bio Obrenovićev kum,

Karađorđe. Karađorđe se, nakon četiri godine izgnanstva, vratio u Srbiju s namerom da ponovo

37

podigne ustanak protiv Turske. Ljudski i materijalno osiromašena, Srbija nije mogla da podnese

još jedan rat. Za Miloša je, stoga, najlogičniji postupak bio uklanjanje svih potencijalnih

bundžija. Samim tim i Karađorđa. Kumovska odsečena glava je poslata turskom sultanu u znak

pokornosti. Miloš je vladao kao vazalni knez koji je postepeno proširivao teritoriju i ovlašćenja

Srbije mirnim, diplomatskim putem uz tada nezaobilazno potkupljivanje i ucenjivanje turskih

zvaničnika. Basara je, međutim, otišao korak dalje – svaki sledeći vladar ili pretendent na presto

bi odsekao nečiju glavu i poslao je u Tursku. Ta tradicija je trajala preko stotinu godina sve dok,

u dvadesetom veku, u doba kad je Turska odavno prestala da bude carevina i postala republika,

nije stigao dopis u kojem stoji da je servilnost lokalnih političara bespredmetna i da Turska više

neće primati odsečene srpske glave.

S druge strane, Basara se, još od Fame o biciklistima, u više svojih dela doticao

konspirologije. Ali, Basarina konspirologija je suprotna onoj preovlađujućoj nacionalističkoj koja

je sve uzroke nesreće tražila i traži u slobodnim zidarima, satanistima, iluminatima,

rozenkrojcerima, rotarijancima malteškim vitezovima, Opus Dei, munijevcima i inima. Tajno

udruženje koje još od 19. veka kontroliše Srbiju i ne da joj da potpuno uđe u porodicu razvijenih

evropskih naroda je lokalnog porekla. Štaviše, ono je uzelo uvaženo prezime Avakumović. Ovi,

Basara ih zove pseudo -Avakumovići su, samim tim, dobili legitimitet stare porodice ali, za

razliku od pravih Avakumovića, pseudo-Avakumovići se sporazumevaju štucanjem,

podrigivanjem, coktanjem i drugim nepriličnim zvucima koji dolaze iz ljudskog tela. Ova ordija

prostačina vekovima sistematski uništava u Srbiji sve što je dobro i inteligentno i uspostavlja

vladavinu primitivaca povezanih rođačkim vezama i sitnim ličnim interesima. Zato u nacionalnoj

istoriji ima tako malo plemenitih i umnih figura. Ovom urnebesnom i nadahnutom

konspirološkom teorijom je Basara, zapravo, obuhvatio sve konzervativne činioce novije srpske

istorije. Odjednom, ako se obrati pažnja na retrogradne snage, postaje logično sve što se

dešavalo od vremena knjaza Miloša: atentat na velikog reformatora kneza Mihaila 1868. godine,

agresivni rat protiv Bugarske iz 1885. godine a u režiji kralja Milana, surovo ubistvo kralja

Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage Mašin 1903. godine i tako sve do atentata na

premijera Đinđića 2003. godine. Našlo se tu mesta i za Vojislava Koštunicu (kojeg Basara naziva

Gojislav Lojanica), eks predsednika Srbije Borisa Tadića (ovde Borisa Papića) i Dobricu Ćosića

(bez promene imena). Ma koliko iskrivljena, ponekad vicoidna i s banalnim obrtima (spomenimo

koprofagijsku epizodu baziranu na sugestivnosti određene srpske psovke) moderna istorija Srbije

iz Basarinog pera suštinski deluje mnogo autentičnije i verodostojnije od one o kojoj je, s

akcentom na 19.vek i dinastiju Obrenovića, pisao i piše istoričar Radoš Ljušić.

38

Da basarijanska ironija bude još veća, Radoš Ljušić, u vreme pisanja teksta vršilac dužnosti

direktora najveće državne izdavačke kuće Službenog glasnika,inače funkcioner bivših Šešeljevih

radikala, danas poznatih kao Srpska napredna stranka, naredio je da se unište brojna dela

poznatih pisaca koja je objavio Službeni glasnik. Iz skladišnih prostora se tako prazne dela:

Fridriha Ničea, Hane Arent, Franca Kafke (toliko o metamorfozi političkih procesa), Artura

Šopenhauera i, naravno, Svetislava Basare. Ljušić se tako, bio toga svestan ili ne, pridružio klanu

pseudo - Avakumovića uništavajući Basarinu knjigu znakovitog naziva : Fundamentalizam

debiliteta. Inače, o Početku bune protiv dahija je narečeni Ljušić, a u Novoj srpskoj političkoj

misli, retorski zapitao: “Krajnje je vreme da se svi skupa upitamo (…) čemu služi ovakvo i

ovoliko blaćenje sopstvene povesti? Za koga i po čijoj naredbi se to radi?” i odgovorio da je reč o

pokušaju “preoblikovanja srpske istorijske svesti”. Pametnome dosta.

Svako pripovedanje je nepotpuno i ratuje s vremenom, kaže Radoslav Petković u romanu

Sudbina i komentari, objavljenom 1993. godine. Za ovaj roman je Petković, pored brojnih drugih,

dobio i NIN-ovu nagradu. Priča romana se hronološki nadovezuje na dela Miloša Crnjanskog

Seobe i Dnevnik o Čarnojeviću a istorijski događaji koji se spominju u Sudbini i komentarima su

pivotalni u Seobama. Naime, deo Srba koji su u 18.veku živeli u tadašnjoj Južnoj Ugarskoj koja

je pripadala austrijskoj monarhiji emigrirao u carsku Rusiju što je opisano u Seobama. Glavni

junak romana, mornarički poručnik Pavel Volkov, zapravo Vuković (srpsko-ruskog porekla) je

potomak jednog od srpskih vojnika koji su našli uhleblje u dalekom Pridnjestrovlju. Volkov,

poslan 1806. godine, za vreme Napoleonovih ratova, od strane marionetske vlade Republike

Sedam Ostrva (danas ostrva u Jonskom moru koja pripadaju Grčkoj) a u stvari u ime ruskog cara,

odlazi u Trstu diplomatsku misiju. Do peripetije dolazi kako zbog nezavidnog položaja samog

grada Trsta između tri vojske: francuske, austrijske i ruske tako i zbog Volkovljeve zabranjene

ljubavi s Katarinom Riznić, ženom uglednog Tršćanina srpskog porekla.

Naravno, ova pseudoistorijska storija (Volkov nikad nije postojao) je bremenita istorijskim

podacima i značajnim epizodama istinskih, istorijskih pa i pop – kulturnih ličnosti. Tako Volkov

upoznaje Dositeja Obradovića, ruskog admiral Senjavina, Đoku Skoka, protu crkve Svetog

Spiriodna i erudite, Vikentija Rakića, izaslanika Karađorđevih ustanika ali i Korta Maltezea,

čuvenog strip junaka poniklog iz pera Huga Prata. Sam Korto Malteze je veoma bitan za roman

jer on otkriva Volkovu drevnu priču o vrtu u Veneciji u koji se ulazi s posebnim ključem te da,

onaj ko je srećan da uđe u vrt, može promeniti svoju životnu priču. Za bliže informacije videti

epizodu iz spomenutog stripa The secret Venice of Corto Maltese: Fantastic and hidden

Itineraries Volkovljeva životna priča je predvidljiva skaska o mladom oficiru koji voli da se

39

dokazuje ali nema talenta za viši položaj. Možda će jednog dana postati kapetani lutati, kao i

Korto Malteze, svetskim morima. No, predanje o njegovom poreklu, u koje Volkov veruje (većini

ljudi je lakše da poveruju u sopstveno, tobože, plemenito poreklo nego uto da ste potomci

stočara, recimo) govori da je on sazdan za nešto više od toga.

Volkovljev daleki rođak je, navodno, Đorđe Branković kojeg su Srbi krajem 17. Veka, nakon

velikih uaspeha hrišćanskih vojski u borbi protiv Turske, proglasili za srpskog despota. Đorđe

Branković je navodno poticao od slavnog despota Đurađa Brankovića koji je vladao Srbijom u

prvoj polovini 15.veka. Uprkos protivljenju srpske zajednice koja je verovala u njegov identitet,

austrijske vlasti su poslale Brankovića u tamnicu a zatim ga izolovale u Hebu u Češkoj gde je i

umro. O Đorđu Brankoviću danas pouzdano znamo da je napisao jedno istorijsko delo, Hronike,

čiji najveći deo čini dokazivanje njegovog prava na srpski presto i da je bio prevarant. Takvih je

pretendenata u srpskoj, kao i u istorijama drugih evropskih naroda bilo više. Spomenimo Cara

Jovana Nenadu ili Crnog Čoveka koji je, početkom 16 veka, poveo Srbe u borbu za dinastiju

Habzburga a protiv mađarskog pretendenta Jovana Zapolje i učinio Suboticu svojom

prestonicom. O Lažnom Caru Šćepanu Malom u Crnoj Gori koji se izdavao za ruskog cara petra

Trećeg Romanova ili Lažnom Dimitriju u Rusiji i da ne govorimo.Volkov, pritisnut obavezama

prema ruskom caru, ne može pobeći od svoje sudbine da bude mali šraf u državnom mehanizmu.

U njemu se bori nekoliko identiteta: evropski, srpski, ruski, religioznost i ateizam, racionalno i

iracionalno i on, baš kao i Srbi iz Trsta, predstavlja čoveka na raskrsnici, zapitanog nad svojom

sudbinom, nesigurnog u kom pravcu treba ići. No, storija o plemenitom poreklu, Srbiji kao zemlji

obećanoj u kojoj je došlo do velike bune predstavljaju alternative njegovom dotadašnjem

životnom putu.

Petković svoje obimno književno i istorijsko znanje koristi obilato i na više nivoa. Citati iz

srpske književnosti 18. i s početka 19.veka ali i slavnih pesnika 20.veka čine jedan eruditivni

sloj. U drugom sloju se lične, porodične istorije, prepliću sa onim velikim istorijama, bile one

izmišljene ili ne, kao što je slučaj storije o poreklu Pavelove porodice. Fiktivno, plemićko

poreklo Volkova, se tako stavlja paralelno u odnosu na Pavelov skroman život u vojničkoj

porodici.Ništa manje značajan sloj je onaj u kojem se nalaze direktni citati slavnih istorijskih

knjiga kao što je delo Jovana Rajića Istorija raznih slovenskih narodov a najpače Horvatov,

Bolgarov i Serbov objavljena krajem 18.veka. U Rajićevoj istoriji, što je rečit primer preplitanja

ffaktografije i imaginacije, ima u značajnoj meri građe Brankovićevih Hronika ali i delova iz

čuvenog istorijskog dela Mavra Orbina Il regno degli Slavi objavljenog 1601. godine u Pezaru u

Italiji. Petković, nimalo slučajno, spominje ove, danas istorijski netačne knjige pune preterivanja

40

što uopšte nije slučajno. Te knjige su nekada uticale na intelektualce i tako, posredno, formirale

narodnu i nacionalnu svest. Preko njih se učilo o drevnom poreklu naroda, o njegovim, tobože,

ilirskim korenima i poziciji večitih domorodaca. Seoba Slovena kao da se nije dogodila. Nameće

se utisak da od ovakvih maštarija do priče o “Srbima, narodu najstarijem”, nema mnogo.

Navedene knjige su, s druge strane, svojim raskošnim ilustracijama i živopisnim rečenicama,

raspaljivale maštu mnogih koji su želeli da u svom porodičnom stablu pronađu nekog aristokratu

i tako, bez zlatnog ključa i vrta u Veneciji, promene svoju životnu priču koja je, na balkanskim

prostorima, po pravilu mučna i ne preterano zanimljiva. Što se Petkovićeve tendencije da oživi

duh epohe tiče on ulazi u detaljnu rekonstrukciju odeće, govora,dijalekata, i često iznosi detalje

koji čitaoca i ne moraju previše interesovati, kao što je broj topova ili članova posade na

određenom brodu koji je, vo vremja ono, zaista plovio Jadranom.

Osdoben je sloj u kojem se autor bavi istorijskim ličnostima koje su ne samo faktografski

dobro prikazane uz neimnovne intervencije i domaštavanja pisca već sui predstavnici određenih

principa i ideologija koji će formirati Srbiju u poslednja dva veka. Petković se tako, kroz lik

neukog i priprostog Đoke Skoka, Karađorđevog predstavnika koji je poslan u Trst da traži novac

od bogatih srpskih trgovaca, pozabavio naličjem Prvog srpskog ustanka. Ova buna protiv turskih

silnika je u srbijanskoj istoriografiji glorifikovana kao delo junaka bez mane i straha, prostor za

nacionalnu, versku i ekonomsku emancipaciju potlačenog srpskog življa. Ustanak je, što se često

i namerno zaboravlja, imao i svoju drugu, mračnu stranu. Tako Skok ponosno govori o svojoj

sposobnosti da Turcima, uz sasvim malo truda, precizno dere kožu s glave. Ništa manje nije Skok

gord ni na taktiku za pridobijanje boraca. Ako seljaci u nekom kraju ne žele da se dignu na bunu

ustanici ubiju Turčina nasred sela i loklani stanovnici, hteli – ne hteli, moraju da im se pridruže.

O pljačkanju ljudi druge vere i pojedinim srpskim knezovima koji su čitave hareme otimali od

lokalnih turskih vlastelina (i s njima dugo živeli i krstarili Vlaškom i Austrijom) i da ne

govorimo. Napominjem da ovaj deo romana kao svoju jezivu paralelu ima rat u Bosni i

Hercegovini koji je, u vreme objavljivanja knjige, uveliko trajao te da nepočinstva raznih

tamošnjih Đoke Skoka i njegovih “momaka” liče na ona, još užasnija i masovnija, raznih srpskih

formacija u BiH. Petković, bez ikakve iluzije, piše o nacionalizmu i ksenofobiji koje, kad se

razbukte, ne može ugasiti nekoliko prosvećenih ljudi kao što je Dositej Obradović. Ovaj veliki

prosvetitelj odlazi u Srbiju baš zbog Skokove tirade o ubistvima, mučenjima i otimačini. Svestan

opasnosti koju takav način razmišljanja predstavlja, Dopsitelj odlazi u <srbiju upravo zbog toga

što želi da suzbije primitivizam i ksenofobiju. Zanimljivo je da je Obradović doživljavao verske

zajednice kaso tela koja služe narodima ne kao moralni i etički pastiri već podstiču, njegovim

41

rečima “razdelenije i ljutu mrzost”. Lik Dositeja Obradovića u romanu je zanimljiv iz još jednog

razloga. Naime, Obradović je bio slobodni zidar ali i prvi popečitelj školski tj. ministar

obrazovanja i kulture u oslobođenoj Srbiji. Samim tim su storije o masonskoj zaveri protiv

naroda i masonskom navodnom izdajništvu, koje su u Srbiji i danas popularne, u Petkovićevom

romanu indirektno označene kao netačne.

Postoje i neki, na prvi pogled začudni, momenti u Petkovićevoj knjizi koji su direktno vezani

za istoriju. Tako piratski kapetan iz Boke, Tripković citira, bez nekog posebnog cilja, pasaž iz

Letopisa popa Dukljanina (autora s kraja 12. / početka 13.veka) u kojem se opisuje zločin koji je

počinio naslednik makedonskog cara Samuila koji je vladao početkom 11. veka. Naime,

Vladislav, Samuilov naslednik, je ubio dukljanskog, danas bi se reklo crnogorskog, kneza Jovana

Vladimira iako mu je rečeno da Jovana Vladimira štiti anđeo. Jednom rečju, neki ljudi koji žele

da nanesu zlo Pavlu Volkovu će to učiniti pa makar se i samo nebo okrenulo protiv njih.

Volkovljeva sudbina, s anđelom ili bez njega, je misteriozna. Pavel, iz obaveštajnih razloga,

napušta Trst i odlazi u Peštu odakle je obavezan da ode u Petrograd. I tu mu se negde, između

Italije i Rusije, gubi svaki trag. Da li je u svojim snovima otkrio gde se tačno nalazi tajanstveni

vrt u Veneciji koji vam možete promeniti tok života nego i lični indetitet? To ostaje nepoznanica.

U epilogu otkrivamo da se Volkovljev trag nije potpuno zagubio te da je, na neki način,

izabrao da lutanja njegove porodice opišu pun krug. U snu je video čarobni venecijanski vrt i

iskoristio priliku.Vek i po docnije, istoričar Stefan Vuković, Volkovljev potomak, u Budimpešti,

1956. godine, za vreme mašarskog ustanka protiv sovjetske vlasti, pokušava da nađe tajne zapise

svog navodnog pretka grofa Đorđa Brankovića. Vuković, faktički, ponavlja priču svog pretka:

zaljubljuje se u ženu iz druge zemlje, druguje s neobičnim grofom indikativnog imena –

Čarnojević. Kao nekad Volkov u Trstu, tako je Vuković u gradu koji se nalazi na mestu na

kojem se sudaraju cvilizacije i ideologije. Sukobljavaju se demokratija i komunizam, tajne

obaveštajne službe Zapada i Istoka, naoružani građani i elitne sovjetske trupe. Ranjen u glavu,

Vuković, u komi, pronalazi svoj venecijanski vrt i, desetak godina kasnije, odlučuje da se

zamonaši. Zanimljivo, iza njega od potomaka ostaje ćerka jedinica i ona je poslednja koja će

nositi njegovo prezime.

Petkovićevo naravoučenije je hladno i surovo svođenje viševekovnih računa srpske istorije:

Volkovi to jest Vukovići su se vekovima vrteli u krug, igrali između Istoka i Zapada, između

konformizma i buntovništva, fasciniranosti mitskim, nacionalnim i kosmopolitizma i njihova

priča se, baš kao i priča njihovog naroda, polako bliži kraju. Na kraju se postavlja samo jedno

pitanje: da li je sve što se dogodilo imalo ikakvog smisla te da li granice, nacije, veroispovesti,

42

jezici, pisma znače nešto više od interesantne šarolikosti u ovakvom zbrkanom svetu te, ako ne

znače, čemu onda, u vreme objavljivanja Petkovićevog romana, zapravo služe ratovi na Balkanu?

Savremena srbijanska književnost ima danas dva kategorička imperativa: imperativ tržišta i

imperativ ideološke podobnosti pri čemu se, pre svega, misli na nacionalističku struju koja je i

danas nadmoćna. Istorija i istoričnost, videli smo na primeru Basare i Petkovića, ne moraju da

budu u ekskluzivnom posedu desnice. Mlađi autori uglavnom zaziru od istorijskih tema. Jedan od

razloga za to je svakako, vezivanje desnice za istoriju ali postoji i drugi, mnogo prisutniji razlog:

istorijska tematika se smatra dosadnom ukoliko nije ukalupljena u neki senzacionalističko-

sentimentalni okvir ili, pak, vezana za portret nekoga ko je označen za neku vrstu srpske ikone.

Setimo se samo velikih broja dela vezanih za lik i delo Nikole Tesle, Svetog Save ili Gavrila

Principa. Doduše, među piscima srednje generacije ima nekoliko onih čija dela poseduju ono

razumno, kritičko naličje istoričnosti. Stoga ovaj pasus treba posvetiti onima čija dela nisu deo

takozvanog mejnstrima ali će, za razliku od brojnih pobrojanih u prethodnom članku, baš kao i

Basarina i Petkovićeva trajati i postati deo istorije srbijanske knjižare.

Saša Ilić (rođen 1972. godine u Jagodini) se izdvaja među piscima srednje generacije po svom

originalnom, britkom pristupu. Ilić je u svom romanu Berlinsko okno (2005) koristio istorijske

podatke i reference vezane za Drugi svetski rat u okupiranoj Jugoslaviji koji su, a u pravcu kritike

ksenofobnog, desničarskog u Srbiji, predstavljeni paralelno sa storijom o zločinima u ratovima

devedesetih godina. U Padu Kolumbije (2011) se Ilić bavio novijom istorijom i atentatom na

premijera Đinđića, demaskirajući koteriju iz bezbedonosno – kriminalnih krugova, okrenutu

ubijanju čoveka na dva nivoa – jedan nivo predstavlja sama fizička likvidacija a drugi je onaj

medijski, propagandni, jezički, koji atentat čini ne samo mogućim već i potpuno opravdanim u

očima javnosti. Valja spomenuti i Mirjanu Novaković (rođena 1966. godine u Beogradu, nije ni

u kakvom srodstvu s autorom članka, prim.aut.) koja je u svom najboljem romanu Strah i njegov

sluga obradila temu (navodnog) vampirizma na severu Srbije koji je u period od 1717. do 1739.

godine bio pod Austrijom. U bečkim arhivama tako i danas postoje podaci o Pavlu Arnautinu kao

jednom od prvih, akjo se tako može reći, zvaničnih srpskih vampire. Dajući živopisne portrete

austrijskih oficira, državnika, srpskih vojnika i seljaka, kombinujući crnohumorno s istorijskim,

autorka je uspela da napravili snažnu knjigu koja se prati lako, kao da je film, ali sadrži i poruku

o onom pritajenom, imanentnom zlu ovih prostora koje u svojim delima tretiraju i Basara i

Petković a koje se lako može preneti da kao svojevrsna pandemija, putem štucanja pseuodo –

Avakumovića, čitanja lažnih istorija ili preko vampirskog ugriza.

(Radio Zagreb 3, Pojmovnik postjugoslavenske književnosti, 2014)

43

DESNICA U NOVOJ SRBIJANSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Iskustvo srbijanske književnosti u postmiloševićevskom periodu je obojeno velikim uticajem

desnice. Zvuči paradoksalno da je književna scena u Srbiji, iako su brojni poznati pisci aktivno

učestvovali u radu građanske opozicije devedesetih godina prošlog veka, zapravo

najkonzervativniji deo srbijanske umetnosti. Da bi se bolje shvatilo kako je staro stanje, dakle

ono vezano za bujanje nacionalizma početkom osamdesetih, i dalje, sa određenim „varijacijama

na temu“, deo pritiskajuće svakodnevice srbijanske književnosti, treba odrediti imperative koji

takvo stanje održavaju. Reč, naravno , nije o Kantovom kategoričkom imperativu koji stoji

ispred savremenog srbijanskog pisca dok je nad njim samo zvezdano nebo. Kamo sreće da jeste.

Imperativi koji ideološki, estetski i etički određuju srbijansku književnost su imerativi

književnih udruženja, politike tj. ideologije, izdavaštva tj. potreba publike i književnih nagrada.

Peti imperativ – medijska slika se, naravno, prepliće sa četiri gore navedena.

Realnost postpetooktobarske Srbije bilo je jedno jedino zvanično udruženje pisaca –

Udruženje književnika Srbije (u daljem tekstu UKS) smešteno u Francuskoj 7. UKS, za Srbiju

ogromno, nefunkcionalno, sa hiljadama članova, napravljeno posle Drugog svetskog rata po

sovjetskom modelu, predstavlja čudovište u čijoj se levijatanskoj utrobi, pored nekolicine

uglednijih autora koji su davno umrli ( Ivo Andrić, Miloš Crnjanski,Borislav Pekić, Meša

Selimović, Branko Ćopić), nalazi galerija provincijskih partijskih radnika, polupismenih

skribomana, umišljenih boema, disidenata i, uopšte, dokonog sveta koji je, na osnovu par

objavljenih redaka dobio članstvo i formalno pravo da učestvuje na skupštinama i pledira na

kakvu-takvu književničku penziju za “minuli rad“. Jednom rečju, UKS je bio ništa više do samo

jedan od brojnih državnih sindikata bivše Jugoslavije u kojem su se, za razliku od svinjskih

polutki, kanti marmelade i karata za pozorišne predstave, delile penzije i sinekure.

Na ovom mestu su osamdesetih godina prošlog veka nacionalistički autori kao Dobrica Ćosić,

Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor, Brana Crnčević i brojni drugi vedrili i

oblačili. Bila je to epoha tzv. „disidenata“ koji su, u suštini, neometani, ako izuzmemo pesnika

Gojka Đoga i vođu srpskih fašista, Šešelja, koji je danas u haškom zatvoru, živeli udobne i

povlašćene živote u njima danas tako mrskoj socijalističkoj Jugoslaviji. Imali su stanove, kuće,

dobra ili visoka primanja, velike tiraže i popularnost. Gotovo svi su bili članovi ili bivši članovi

KP i svi su, bez razlike, bili srpski desničari.Već tu se, neposredno pred dolazak Miloševića na

vlast, u prvoj polovini osamdesetih godina, pojavio ključan problem: broj disidenata levičarske ili

44

građanske orijentacije je, u odnosu na druge zemalja bivšeg istočnog lagera, bio obrnuto

proporcionalan. Nije bilo otpuštanja s posla ni tako teške prisile i cenzure kao, recimo, u Poljskoj.

S dolaskom Miloševića na vlast i prvim višestranačkim izborima došlo je do prividne podele

među članovima UKS-a na miloševićevce i opozicionare ali je, i među onima koji su podržavali

Draškovićev Srpski pokret obnove (u daljem tekstu: SPO) i, docnije, DEPOS ili Demokratski

pokret Srbije bio veliki procenat nacionalista. Ratnohuškački, ksenofobični tonovi s retorikom

“krvi i tla“ doveli su do toga da je UKS, za pristalice građanske i levičarske opcije, postao

poznat UKS - UKS Klan tj. ništa bolji od rasističkog Klu Kluks Klana u SAD. Poraz razuma u

Srbiji je bio očit kad je, na poslaničkim izborima u beogradskoj opštini Rakovica, 1992. godine,

uglednog pisca i eruditu Borislava Pekića, kandidata Demokratske stranke, ubedljivo pobedio

Vojislav Šešelj. Kritika i napuštanje UKS- a od strane poznatih pisac kao što su Vidosava

Stevanovića i Svetislava Basare, nije ni najmanje zatalasalo močvaru ovog mastodontskog

udruženja.

Kao alternativa UKS-u se postavila mala grupa intelektualaca okupljena oko Foruma pisaca.

Spomenimo neke od njih: Filip David, Biljana Srbljanović, Predrag Čudić, Nenad Prokić. Cilj

grupe je bio da se,saopštenjima u nezavisnim medijima i izdavačkom delatnošću bori protiv

miloševićevog režima i nacionalizma koji su devedesetih godina dominirali na srpskoj političkoj

sceni.Precizno su mapirani, u toj skoro usamljenoj borbi članova Foruma pisaca, svi oni koji su,

ideološkim blagoslovom ili konkretnim činjenjem, podstakli krvave ratove na prostoru bivše

Jugoslavije: političko, vojno i policijsko rukovodstvo Republike Srbije (tada dela Savezne

Republike Jugoslavije) vrh klera Srpske pravoslavne crkve, UKS, rukovodstvo i dobar deo

članstva Srpske akademije nauka i umetnosti (u daljem tekstu: SANU). Setimo se, primera radi,

Memoranduma SANU iz 1986. godine, u kojem se pledira na održanje srpskog naroda,

kulturno, etničko i jezičko (a indicira se i teritorijalno), jer je, navodno, ugrožen u socijalističkoj

Jugoslaviji. Memorandum je predstavljao ideološku osnovu Miloševićevog učvršćivanja na vlasti

te vođenja velikosrpske politike legitimizovane od strane takozvanih „najumnijih glava Srbije“.

Forum pisaca je, dvehiljaditih, okupio više desetina mlađih pisaca i kritičara ali, uprkos tome,

udruženje ni dalje nije registrovano a njegovi članovi, iako ih čine kvalitetni autori, zauzimaju

malo medijskog prostora.

Po padu Miloševića, formirano je, 3.marta 2001. godine, na Filološkom fgakultetu u

Beogradu, Srpsko književno društvo (u daljem tekstu: SKD). Ideološki i estetski prilično

šaroliko, bez stalnih prostorija, sa 124 afirmisana pisca, od kojih su mnogi bili bivši članovi UKS

koji su ili kritikovali rad UKS ili bili za demokratsku opoziciju, SKD je delovalo kao obećanje

45

pravog književnog društva kakvo je Srbija zaslužila da ima. S eminentnim članovima čija su

imena poznata široj publici (Basara, Albahari, Velikić, Arsenijević, Karanović, Valjarević,

Petković), bez bagaža prošlosti, s jasnim i čvrstim pravilima primanja novih članova, otvorenošću

prema komunikaciji s uglednim kolegama iz inostranstva te Književnim magazinom kao svojim

listom SKD je delovao kao udruženje koje će obaviti više suštinskih prepravki ako ne u

temeljima a onda barem na fasadi srbijanske književnosti. SKD je, u prizemlju ozloglašene

zgradurine u Francuskoj 7, dobio prostorije.

SKD je pao na poštovanju humanističkih vrednosti i solidarnosti sa svojim ugroženim

članovima. Da bi shvatili kontekst priče SKD moramo se vratiti u 2012. godinu. Naime, Andrej

Nikolaidis, crnogorski pisac, komentarisao je aferu koja je nastala oko navodnog pokušaja

atentata na lidera srpskog entiteta u Bosni, Milorada Dodika. Baveći se motivima atentata,

Nikolaidis je postavio pitanje: „ Da je taj čovek (navodni atentator Božidar Stanišljević zvani

Bole koji je u Sali Borik u kojoj je Dodik držao govor pohranio oružje) to uradio kao radnik, a ne

kao Srbin, da li bi to bio civilizacijski pomak?" Rečju, da li bi borba u ime klasne borbe

obespravljenih stanovnika jedne tajkunizirane teritorije a ne u ime nacije značila okretanje prema

boljem društvu. U srbijanskim medijima je nastala hajka na Nikolaidisa a intelektualci, uglavnom

građanske i levičarske provenijencije, su potpisali peticiju podrške Nikolaidisu. Jedan od

potpisnika je bio pisac, filozof, direktor Narodne biblioteke Srbije još od vremena proevropske

vlade dr Zorana Đinđića, Sreten Ugričić. Hajka se prenela na Ugričića. Kad je tadašnji ministar

policije, Ivica Dačić, lider Miloševićeve SPS, zapretio hapšenjem direktora Narodne biblioteke

koji je, navodno, podržao atentat na Dodika. Ono što je usledilo poznato je kao “Slučaj

Nikolaidis-Ugričić”. Ugričić je dobio otkaz i pretrpeo šikaniranje kako od “ozbiljnih medija”

tako i od tabloida.

Hiljadu intelektualaca je potpisalo peticiju kojom se zahteva prekid medijske torture Ugričića i

njegovo vraćanje na posao. UKS je ćutao i srbovao kao i do tada. Forum pisaca je, kao i do tada,

brzo reagovao i njegovi članovi su među prvima potpisali i prvu i drugu peticiju. Ugričić, kao

član SKD, nije podržan od strane svog udruženja. Zvanično objašnjenje je bilo da SKD čine

članovi sa različitim stavovima i da ne može momentalno da reaguje jer je neophodno sazivanje

Skupštine Društva. SKD je, iako sa mnogo manjim i uglednijim članstvom, postao umrtvljeno,

oportunističko udruženje kao UKS koje je, spremno da se odrekne svojih članova zarad svojih

poena kod aktuelne vlasti. Samo su tri člana SKD – a istupila iz ovog udruženja iz protesta zbog

kukavičkog držanja rukovodstva. Drugi članovi, elektronski obavešteni o odluci trojice kolega ,

46

pozvani da učine isto, nisu uradili maltene ništa ako izuzmemo par reči verbalne podrške, iako su

neki od njih potpisali peticiju . Sedenje na dve stolice pokazalo se više no udobnim.

Najzanimljivija reakcija je bila ona koja je došla iz srbijanskog PEN kluba. Ne treba

podsećati da, kad dođe do napada na čoveka i njegovu slobodu govora, bilo gde u centru gde

postoji njegova podružnica, PEN klub treba prvi da se oglasi. Beogradski PEN je “pametno

ćutao” sve dok nije došlo do masovnog potpisivanja peticije za Ugričića a onda se, diskretno, na

sajtu, da ga jedva možete primetiti, pojavilo saopštenje u kojem se, bledo, poziva na obustavu

medijske hajke na Ugričića. Građanski deo javnosti je prozivao PEN klub zbog kukavičluka i

oportunizma. Sve su glasniji bili oni koji su tražili da se smeni direktorka PEN-a, Vida

Ognjenović. Spisateljica, istaknuta članica Demokratske stranke (potpredsednica), ambasadorka,

osoba s nebrojeno mnogo poslova i funkcija, Ognjenovićeva je optužena da je u PEN klub

smestila privatnu izdavačku kuću Arhipelag. Njena pozicija nije ugrožena. Iako su mnogi članovi

tog istog PEN kluba potpisali peticiju poznato je da se, ukoliko želite da uspete ili da i dalje

objavljujete knjige, ne treba zamerati moćnicima. Pogotovo onima koji prave neobične saveze.

Podsetiću: za vreme Tadićevog predsednikovanja je, 2008.godine, potpisana Deklaracija o

pomirenju DS-a i SPS-a. Tadić je, izjavom da “svako ima svoj bol”, a misleći kako na pokojnog

premijera Đinđića tako i na Miloševića, izjednačio krivce i žrtve. Za Tadićevog mandata je iz

programa televizije B 92 povučena oštra kolumna Ljubomira Živkova. Za vreme Tadićevog

predsednikovanja je u Ateljeu 212 cezurisana predstava Da nam živi, živi rad u kojoj su satiri

podvrgnuti neoliberalizam, korpucija, mafijaška država i karikaturalni kult ličnosti vezan za

samog Tadića. Sam Tadić, koji je pokazivao tendencije prema desnom krilu Demokratske stranke

i bratimljenju s Miloradom Dodikom je, upravo u ime šizofrenične priče “i Kosovo i Evropska

Unija” to jest “ i demokratija i nacionalizam” uticao na stvaranje nedemokratske atmosfere u

kojoj svako ko ugrozi ili ismeje njegovog koalicionog partnera Dačića treba da bude “pušten niz

vodu”. Samim tim, desnica je zadržala kontinuitet revitalizacije u srbijanskoj književnosti.

Podsetimo : posle atentata na premijera Đinđića 2003. godine i pada kratke Živkovićeve vlade na

vlast je došla desničarska vlada Vojislava Koštunice a potom Tadićeve demokrate koje su

napravile veliki pomak udesno. Tako je bilo sve do 2012. godine kad je Srpska napredna stranka

(nadalje: SNS) pobedila na izborima. Društvena atmosfera koja postoji poslednjih deset godina

odgovara desničarima u književnosti . Na kraju krajeva, jedan od ministara kulture, Dragan

Kojadinović, kadar SPO-a, držao je ispred svog kabineta voštanu figuru vođe kolaboracionista,

četnika Draže Mihajlovića a savetnik mu je bio nacionalistički roker Bora Đorđević. U takvoj,

weimarskoj atmosferi, Srbija je u proleće 2012. godine dočekala novog predsednika Tomislava

47

Nikolića, dojučerašnjeg Šešešljevog vojvodu i radikalskog omladinca Aleksandra Vučića koji je,

na ponovljenim izborima ove godine i zvanično postao najmoćniji političar u zemlji. Stavovi i

potezi dva bivša ministra, Bratislava Petkovića i Ivana Tasovca se, samim tim, mogu posmatrati

kroz prizmu promene vlasti. No, o njima nešto kasnije jer je pred nama celina vezana za

književne nagrade koje će, u mnogo čemu, objasniti i odnos političkih elita s lokalnom

književnom scenom.

Svaka varošica u Srbiji ima neku od mirijade nagrada koje svake godine pljušte na srbijanskoj

književnoj sceni. Posebno je zahvalno pisati romane te se svake godine u trci za NIN-ovu

nagradu zatekne preko stotinu a ponekad čak i preko dve stotine naslova što je nezamislivo za

zemlju od jedva sedam miliona stanovnika od kojih polovinu čine funkcionalno nepismeni. O

NIN-ovoj nagradi kao o velikoj nagradi jugoslovenske književnosti (dobitnici su, od godine

osnivanja, 1954: Miroslav Krleža, Meša Selimović, Aleksandar Tišma, Danilo Kiš, Dubravka

Ugrešić itd.) ne treba posebno raspravljati. Nažalost, ni kvalifikacija “dubiozne nagrade

srbijanske književnosti” nije bez osnova. Doduše, ovu nagradu je, u vreme najveće represije

1994.godine , zasluženo dobio Vladimir Arsenijević za antiratni roman U potpalublju.

Paradoksalno na prvi pogled, po padu Miloševića, NIN-ova nagrada je, po žiriju, a ponekad i

izboru dobitnika, dodirnula dno.

U NIN - ovom žiriju je Vasa Pavković, svojevremeno kritičar desničarskog Pečata koji je,

kao urednik u izdavačkom preduzeću Narodna knjiga , objavio antisemitski pamflet Nebojše

Vasovića Lažni car Šćepan Kiš, navodeći da je „vreme da se o (Danilu) Kišu počne pisati

na razne načine i da zna mnogo pametnih ljudi koji misle poput Vasovića.” U štampariji

pomenute Narodne knjige se zatekao roman Gvozdeni rov koji je, navodno, napisao Milorad

Ulemek – Legija, vođa JSO, raspuštene “specijalne” jedinice koji stoji iza ubistva premijera

Đinđića. U NIN-ovom žiriju je i Mileta Aćimović- Ivkov autor hvalospeva desničarskim

autorima: Dobrici Eriću, Nenadu Grujičiću, Ljiljani Habjanović Đurović. U radu žirija je, do pre

tri godine, dugo učestvovao i doktor Aleksandar Jovanović, jedan od specijalnih konsultanata za

formiranje kritičarskog borda nagrade Meša Selimović (tačnije, njene srbijanske verzije) koju

dodeljuju Večernje novosti, glasilo nacionalističko-populističke provenijencije. Jovanović je,

pored srpske književnosti, predavao tumačenje Biblije. U kritici se zalagao za religiozno i

nacionalističko pevanje, gajeći odbojnost prema pojmovima „postmodernizam“ i

„kosmopolitizam“. Bio je tu doskora i doktor Mladen Šukalo sa Filosofskog fakulteta u Banjoj

Luci, zastupljen u šarolikom zborniku u izdanju Svetigore Jagnje Božije I Zvijer iz bezdana,

rame uz rame sa Radovanom Karadžićem i Amfilohijem Radovićem, mitropolitom crnogorsko-

48

primorskim koji je tvrdio da je bio duhovnik Danila Kiša i održao sablažnjujući govor na

Đinđićevoj sahrani. Dodajmo skupu Ljiljanu Šop, funkcionerku SPO te književnog kritičara

Slobodana Vladušića koji je napravio zanimljiv zaokret. Naime, Vladušić je izašao iz žirija da bi ,

sa svojim romanom – prvencem Forward mogao da se, 2009. godine, kandiduje za Ninovu

nagradu. Nije je dobio ali je ovenčan Vitalovom nagradom za roman Mi, izbrisani.

Ne treba doživljavati celu srbijansku književnu scenu kao desničarsku. Autori koji dobijaju

nagrade ne moraju nužno biti desničari. Nekad nagrada od NIN-a dođe kao, ako se sećate tog

socijalističkog rituala, nekakav zlatni sat od državne firme za četvrt veka službe ili pred odlazak u

penziju. Tako je NIN-ovu nagradu 2006. godine, a trebao je desetak godina ranije, dobio

Svetislav Basara. Nekoliko desetina autora i kritičara mlađe i srednje generacije objavljuje u

časopisu Beton koji se, na duhovit i direktan način, obračunava kako sa estetskim tako i

ideološkim devijacijama lokalne scene. Postoji i određen procenat autora i kritičara koji osećaju

odbojnost prema književnoj desnici ali je javno ne pokazuju iz straha za sitne privilegije ili su,

jednostavno, izvan radara sire javnosti. Tu je, naravno, i velika siva oblast u kojoj tavori najveći

deo srbijanske književne scene. No, desničari su najglasniji.

S odlaskom članova NIN-ovog žirija Šukala, Ilića, Jovanovića učinilo se da se otvorio prostor

za podmlađivanje žirija i ozbiljniji zaokret dočim su Vladislavu Gordić Petković i mladog Miću

Vujičića opet “nadglasali” Aćimović Ivkov, Pavković i Šop. I dalje se čuju ocene o “pokušajima

revizije istorije” svaki put kad neki autor pokuša da na drugačiji način od onog, desničarskog,

sagleda dešavanja iz bliže nacionalne prošlosti a autori i izdavači, i dalje, iako je kuloarskih žalbi

na račun žirija bezbroj, uredno šalju svoje romane. Nagradu će dobiti tri kategorije autora:

eminentni,bez angažmana ili desničari. Jedini pisci koji su javno osudili besmislenost NIN-ove

nagrade i izuzeli se iz trke su Sreten Ugričić, Saša Ilić i Miloš Živanović. NIN-ova nagrada,

uprkos blago rečeno čudnim odlukama (nagrađivanje Semolj zemlje Mira Vuksanovića, koja i

nije roman je najdrastičniji primer) i bekgraundu dela žirija, pomognuta, mada sve manjim

sredstvima ( daleko ispod zvaničnih deset hiljada eura) i dalje egzistira kao najprestižnija. Kao

što u Grlićevom filmu reče pandur Gile uhapšenom hajduku Čarugi: “Nije meni bilo da tebe

uhvatim nego, para je, brate!”

Podmlađivanje književne desnice je započelo u jesen 2009. godine kad je formirana grupa P-70

( u daljem tekstu putovci) sa članovima Vladimirom Kecmanovićem, Slobodanom Vladušićem,

Dejanom Stojiljkoivćem, Markom Krstićem i Nikolom Malovićem. Pozivajući se na odbranu

“čiste”, neideološke književnosti, uz podršku Dobrice Ćosića kojeg članovi P-70 zovu deda,

značajnog dela srbijanske mainstream kritike te pisca Gorana Petrovića i dramske spisateljice i

49

pesnikinje Milene Marković, ovi pisci “rođeni sedamdeset i neke” su stubokom pobrali

najizvikanije nagrade. Tako je Marko Krstić, koji je dugo po osnivanju P-70 bio pisac bez dela s

javnom sudbinom, za svoj roman Viktorija, legendaran po somnabulnim rečenicama, dobio

nagradu Branko Ćopić. Dejan Stojiljković, bestseller pisac, dobio je nagradu Miloša Crnjanskog

iz ruku Mila Lompara, desničarske perijanice Filološkog fakulteta , inače bivšeg člana NIN -ovog

žirija. Stojiljković je okrenut nacionalnim temama na zakamufliran način, u formi epsko-

istorijske fantastike. Nikola Malović je dobitnik stipendije Borislav Pekić, sledbenik lika i dela

Milorada Pavića, nacionalistički antiglobalista. Pored po Lutajućem Bokelju, bestseleru

objavljenom u najmoćnijoj srbijanskoj izdavačkoj kući Laguna Malović je poznat je i po izjavi

da, kad pliva u moru, u rodnoj Boki Kotorskoj, onih par metara oko njega predstavlja “srpsko

more”. Vladimir Kecmanović je, s ratnim romanom Top je bio vreo , kanonizovan od strane

književne čaršije kao najveći mlađi (iako ima preko četrdeset godina) srpski pisac. Što se

kvaliteta romana tiče, Kecmanović je, šekspirovski rečeno: Ni s čim zadobio sve! Uspeo je da,

pored toga što piše kolumne za večito režimsku Politiku (koje pišu i njegovi putovci Stojiljković i

Vladušić) da, s takozvanom enter književnošću ( po sistemu koketiranja romana s poezijom:

jedna rečenica, enter, sledeći red, nova rečenica) ponovi isti postupak u mnogo manje čitanom

Sibiru mada je njegov neuspeh “mudro oćutan”od s većeg dela kritike .Kecmanović je, reklo bi se

u Srbiji ničim izazvan, bio deo srpske delegacije koja je prisustvovala molitvenom doručku u

Vašingtonu. Posebno mesto u istoriji ove interesne grupe koja navodno, teži estetskoj šarolikosti

a u stvari sve koji ih kritikuju naziva komesarima, zauzima, državna izdavačka kuća Službeni

glasnik koju je vodio lider desnog krila Demokratske stranke, Slobodan Gavrilović, bivši šef

resornih odbora i izdavačkog centra DS-a, nekadašnji politički oponent Zorana Đinđića. Putovci

Krstić i Kecmanović su u Službenom glasniku, kao deo armije urednika, našli uhleblje.

I, tu dolazimo do najvećeg poraza srbijanske kulturne pa samim tim i književne scene. Kad je

Bratislav Petković, pozorišni reditelj koji je poslednji put postavio predstavu pre tridesetak

godina, kao kadar SNS došao na poziciju ministra kulture i informisanja 2012. godine nije bilo

nikog ko je mogao da se suprotstavi drakonskim merama koje je zavelo njegovo ministarstvo.

Budžet za kulturu je pao na 0.6% od državnog budžeta što je dva puta manje od minimuma.

Izdavačke kuće su molile za veća sredstva za otkup knjiga. Pozorišta su apelovala na

katastrofalnu situaciju u vezi s platama glumaca i fundusom. Domaća kinematografija nije dobila

ni dinara. Najugledniji festivali su skinuti sa spiska finansiranja.Petkovićev savetnik je izjavio da

“samo patriotska umetnost može biti prava umetnost”. Funkcije su dobili opskurni kadrovi,

nedovoljno ili potpuno neobrazovani. Petković je ponavljao da neće odustati od svojih glavnih

50

ciljeva: kresanja troškova kulture i otvaranja muzeja srpskih kraljeva. Pritom, Narodni muzej nije

radio. Novaca je bilo - za nacionalne svetkovine kao što je obeležavanje Milanskog edikta.

SNS se, u odnosu prema Zapadu , zalaže za saradnju ali, na unutrašnjem planu, u kulturi,

postavlja ljude koji su izašli ispod Šešeljevog šinjela. Razlog je jednostavan: treba podeliti plen

tj, funkcije i uništiti opoziciju koja je uvek najveće pristalice imala baš u svetu kulture. Kao što

reče Arsen Dedić u izmenjenoj verziji svoje pesme: Ja suze neću kriti – kulture neće biti! Mlak

odgovor je bio takozvani protest upozorenja prošlog leta na Trgu Republike. Razočarani,

dezorijentisani, pisci, nezavisni i oni članovi SKD, nisu smogli snage da se obrate hiljadi

okupljenih stvaralaca i formulišu zahteve. U SKD su na pozicije došli simpatizeri desnih

skretanja dok su njegovi novi kadrovi postali članovi P-70 . Protest je propao a najavljeno

ponovno održavanje je otkazano. Valjalo je čekati novog ministra.

Novi ministar, Ivan Tasovac, uspešan direktor beogradske Filharmonije i vanstranačka ličnost,

delovao je kao čovek koji će izaći u susret zahtevima umetnika. Zakazan je, u oktobru prošle

godine, sastanak sa piscima i kritičarima. Razlog? Grupa pisaca, uglavnom okupljenih oko

Foruma pisaca ili sa sličnim ideološkim tendencijama, tražila je "redefinisanje stanja na

književnoj sceni”. Grupa pisaca dala je nekoliko konkretnih predloga. Najpre da se formira

komisija koja bi književnicima dodeljivala tromesečne, polugodišnje i godišnje stipendije.

Predloženo je rešavanje problema oko otkupa knjiga za javne biblioteke, uz insistiranje na otkupu

dela savremene srpske literature. Pošto u Srbiji ima više od 90 književnih časopisa koji izlaze

neredovno, pisci su izašli sa idejom da se izvrši njihova standardizacija u svakom smislu i

napravi hijerarhijska rang-lista iz koje bi bilo vidljivo koja su glasila stekla prioritet. Na identičan

način bila bi data podrška književnim manifestacijama, dok bi se podrška izdavačima odvijala u

vidu pomoći kapitalnim i važnim izdanjima, s posebnim naglaskom na afirmaciju domaćeg

književnog stvaralaštva. Pismo je, međutim, izazvalo reagovanja Srpskog književnog društva i

Društva književnika Vojvodine, koji su u otvorenim pismima ministru - izašli sa svojim

zahtevima. Ministar je, u punoj Sali Narodne biblioteke obećao da će razmotriti zahteve pisaca i

da će biti blagovremeno obavešteni. Do blagovremenog objašnjenja nikad nije došlo. Usledili su

novi, prevremeni parlamentarni izbori.

Zaključak koji se nameće je da je danas srpska književna scena suočena ne toliko s desnicom

koja postaje, u određenim okolnostima, akademska, kabinetska, pseudo- kritizerska ( neuspešan

pokušaj osnivanja nagrade Danilo Kiš od strane Ćosićevih pulena) pa čak i pseudo urbana (kad

hip-hop grupa Beogradski sindikat svira na promociji P-70 recimo) koliko sa sopstvenom

bezvoljnošću. Ona se očituje u esnafskim udruženjima ali na njih, kao i na žirije koji dodeljuju

51

nagrade, pada samo jedan deo odgovornosti. Većina pisaca nema snage da ne igra po unapred

određenim pravilima koja liče na uputstva za pisanje školskog zadataka na temu Proleće u mom

kraju. Oni, zbog obećanja dalekih nagrada ili sitnih interesa, pristaju da pišu, uglavnom realistički

ili postmodernistički, prežvakavajući opšta mesta i izbegavajući tzv. “ozbiljne teme”. Istorija i

politika se smatraju rezervisanim za desničare a to je široka oblast koju od njih treba oteti.

Eksperiment sa formom, stilskim izrazom, preispitivanje nacionalnog, vernog, seksualnog

identiteta su tabui od kojih se beži u hiperprodukciju lakog štiva. Upravo zbog toga, a ne

isključivo zbog tržišne opsesije bestselerima ) mi retko kad čujemo drugačije glasove koji žele da

artikulisano iznesu svoje stavove i stvore nova, originalna dela.

(Radio Zagreb 3, Pojmovnik postjugoslavenske književnosti, 2014)

52