1

Moderno kraljevstvo bez kralja

Nastajanje ujedinjene Evrope

Celina je vie od zbira njenih delova. Aristotel, Metaphysica 10f-1045a

Evrope nije bilo u antikom svetu. Atina, Korint, Sparta su samo gradovi-dravice na teritoriji dananje Grke. Rimska imperija je obuhvatala pre svega mediteranski svet i napadala i osvajala teritorije koje su drala varvarska plemena u dananjoj Zapadnoj i Istonoj Evropi. Za Rimljane re Evropa je malo znaila i retko su je koristili. Rim je bio svetska drava svoga doba. Sa dezintegracijom imperije nastali su Zapadno Rimsko Carstvo i Vizantija, hrianska po veri i grka po kulturi i jeziku, koja je opstala itav milenijum. U rezultatu dvostruke konfrontacije, sa Vizantijom i sa Islamom, pojam Evrope zadugo je ostao identifikovan sa zapadnim hrianstvom, to se obnovilo u vreme hladnog rata.

Ono to danas nazivamo Evropom dobilo je odreenije obrise oko 1000. godine. Nju su inili: Francuska, koja se graniila sa prilino nedefinisanom Nemakom na istoku, male hrianske kraljevine u severnoj paniji, jedan broj gradova-dravica na Apeninskom poluostrvu, Engleska i kotska preko kanala Laman; tri skandinavske drave, Danska, Norveka i vedska, dobijale su konture, a na istoku su nastajale tri kraljevine, Poljska, eka (Bohemija) i Maarska. Rusi i balkanski narodi su imali svoje monarhije, koje su posle velike izme (1054.) prihvatile pravoslavno hrianstvo i bile orijentisane prema vizantijskoj kulturi i nasleu. Svi veliki gradovi Evrope za koje danas znamo i koji su bili izvorita evropske civilizacije, privrede i kulture naglo su se razvili izmeu 1050. i 1200. godine. Katolike zemlje u zapadnoj Evropi su formirale Sveto Rimsko Carstvo.

Stanovnici Evrope ranog srednjeg veka nisu imali nacionalnost, nisu pripadali dravama u modernom smislu te rei, ve monarsima i drugim feudalnim gospodarima; drutvo je bilo jedna velika verska zajednica, na zapadu katolika, na istoku i jugoistoku pravoslavna.

Do godine 1300. Evropa je postala nesumnjiva injenica. Evropa je uglavnom uspela da se odbrani od nadiranja Huna, Tatara i Turaka, ali ne i od kuge koja je tokom etrnaestog stolea pokosila polovinu njenog ukupnog stanovnitva. Treu poast predstavljali su ratovi. Stogodinji rat izmeu Engleske i Francuske poeo je 1337.

Na drugoj strani, Evropa je u petnaestom veku, pojavom renesanse i humanizma u gradovima Italije, posebno Firenci, doivela svoje zvezdane asove u oblasti kulture (pre svega slikarstva i knjievnosti), arhitekture, morala, graanske svesti i stila. Ideje i podsticaji renesanse, nadahnuti umetnou, filozofijom i arhitekturom antike Grke i Rima, brzo su se proirili na druge regione i zemlje Zapadne Evrope Englesku, Francusku, paniju, Skandinaviju i Nemaku. Praktino, samo tokom jednog, petnaestog, veka (1386-1506) u

2

Nemakoj je nastalo etrnaest univerziteta. Istovremeno, van Italije, novi monarsi su nastojali da slabu i razuenu centralnu vlast zamene institucijama moderne drave - Tjudori u Engleskoj, Burboni u Francuskoj, osobito Habzburzi u Austriji, Maarskoj, ekoj, Holandiji i paniji, pa ak i Sveto Rimsko Carstvo u razdrobljenoj Nemakoj.

Sveto Rimsko Carstvo se prostiralo od Francuske na zapadu do Poljske i Maarske na istoku i bilo podeljeno izmeu katolika i protestanata. Tridesetogodinji rat 1618-1648 je bio izrazito komleksan - to je bio nemaki graanski rat voen zbog katoliko-protestantskog sukoba i nereenih ustavnih pitanja, ali i meunarodni rat izmeu Francuske i Habsburga, izmeu panaca i Holanana, uz uee kraljeva Danske i vedske. Posle etiri godine pregovora (za koje vreme su jo voene borbe) sklopljen je Vestfalski mir. Ovaj mir je zadao odluujui udarac protivreformaciji u Nemakoj i praktino dezintegrisao Sveto Rimsko Carstvo. S jedne strane nenemaki delovi delovi imperije su ili postali samostalne drave (vajcarska i Holandija) ili su pripali zemljama pobednicama. Na drugoj strani, nemake dravice (njih preko 300) su postale sutinski suverene, svaka sa svojom diplomatijom i pravom da sklapa meunarodne ugovore, a centralna vlast vie nije mogla da donosi zakone, da uvodi poreze, da regrutuje vojnike i da vodi ratove. Uvoenjem principa lokalne samouprave odnosno srednjovekovnih ustavnih sloboda, Carstvo je sutinski razbijeno kao politika celina. Time je za itava dva veka zaustavljen proces ujedinjenja Nemake i osujeena ekspanzija Habzburga.

Meutim, ono to Vestfalski mir ini istorijski znaajnom prekretnicom jeste da je u meunarodno pravo uveden sistem suverenih drava - Staatensystem. Evropa se odonda sastojala od velikog broja meusobno nepovezanih suvereniteta, nezavisnih i slobodnih, koji su delovali u skladu sa svojim politikim interesima, stvarajui i razvrgavajui saveze, razmenjujui ambasadore i poslanike, kreui se stalno izmeu rata i mira i menjajui svoju poziciju u zavisnosti od promene balansa snaga na kontinentu. Istovremeno, srednja Evropa se nala u politikom i kulturnom vakuumu, a Nemaka je prestala za due vreme da igra znaajniju ulogu u evropskim poslovima. Vostvo su preuzele atlanske zemlje - Francuska, Engleska i Holandija.

Osamnaesti vek je doba prosvetiteljstva, kojim se oznaavaju intelektuualni i filozofski trendovi, iji je glavni oslonac bilo korienje i slavljenje razuma. Prosvetitelji (Monteskje, Volter, Ruso, Lok, Hobs) su se zalagali za moralne, socijalne i politike reforme usmerene prema veoj slobodi za obine graane, zasnovanoj na samoupravi i prirodnom pravu, individualnim pravima i slobodama. Oni su Evropu zamiljali kao respublica literarum, republiku pismenosti, prostor cirkulacije novih ideja. Ideja Evrope postala je konotacija jednog kulturnog modela (Miel Fue). Prosvetitelji su anticipirali temeljne principe na kojima e poivati budue evropsko ujedinjavanje. Na kraju tog veka, dve velike revolucije, Amerika i Francuska, sruile su tiranije i u Deklaraciji nezavisnosti odnosno Deklaraciji prava oveka i

3

graanina proklamovale ideje slobode i jednakosti za sve ljude. Francuska revolucija je imala evropske domete jer je proizvela univerzalistike ideje prava oveka, politiku ravnopravnost i graanstvo.

Posle pobede nad Napoleonom, velike sile pobednice - Velika Britanija, Rusija, Austrija i Pruska - smatrale su da treba onemoguiti eventualno obnavljanje ambicija glavnog remetilakog faktora u Evropi, Francuske, pa su na Bekom kongresu (1815) pristupile izgradnji barijera oko nje u vidu snanih drava: Holandije, Belgije i Pijemonta, a itava leva obala Rajne je pripala Pruskoj. Kongres je vidljivo bio protiv dveju snaga koje su izranjale: nacionalizma i demokratije. Nastanak drava-nacija je doveo u pitanje ideju Evrope, tako da je Bizmark mogao da kae: Grei onaj ko govori o Evropi. U svakom sluaju, uspostavljen je nov balans snaga koji je potrajao itav vek - do I svetskog rata nije bilo u Evropi rata koji bi trajao vie od nekoliko meseci ili u kome bi uestvovale sve velike sile.

Berlinski kongres (1878) nema za evropsku istoriju znaaj Vestfalskog mira, Bekog kongresa ili Versaja, ali ima veliku vanost za Balkansko poluostrvo, na koje je bio preteno fokusiran. Srbija, Crna Gora i Rumunija dobile su nezavisnost. Rusija je morala da odstupi od Sanstefanskog ugovora i da prihvati smanjivanje sanstefanske Bugarske napola. Austougarska je dobila ovlaenje od Kongresa da okupira Bosnu i Hercegovinu i Sandak.

Pobednici u Prvom svetskom ratu sastali su se u zimu 1919. da rekonstruiu kontinent i svet na Pariskoj konferenciji. Ameriki predsednik Vilson je bio prinuen da postepeno poputa u mnogim od svojih uvenih 14 taaka. Francuzi su insistirali na bezbednosnom osiguranju od Nemake. Dobili su Alzas i Lorenu i kontrolu nad Sarskom oblau tokom petnaest godina, kao i zajedniku okupaciju Rajnske oblasti. Oni su traili ogromnu ratnu odtetu od Nemaca. U ugovor je uneta odredba o "krivici za rat" ime je Nemaka eksplicitno prihvatila "svu odgovornost" za rat, rtve i tetu.

Pariski ugovori su iscrtali potpuno novu kartu Evrope. Stvoreno je sedam novih drava: Jugoslavija (odnosno Kraljevina SHS), ehoslovaka, Poljska, Finska, Litvanija, Letonija i Estonija. Austrija i Maarska su postale malene drave. Rumunija i Grka su poveane. Otomanska imperija je nestala - pojavila se Turska na teritoriji Male Azije i Konstantinopolja (Istambula). Ostalo je dosta znaajnih manjina u novim dravama - Nemaca u Poljskoj i Jugosalviji, Maara u Rumuniji, ehoslovakoj i Jugoslaviji, Poljaka u Litvaniji, Bugara u Rumuniji. Nove mape nikoga nisu zadovoljile i stvorile su plodno tlo za revanizme i iredentizme, pogotovu u Nemakoj. Nemci se nisu osetili samo pobeenim ve i ponienim i nikad nisu ni imali nameru da potuju Versajski ugovor. Versaj je u mnogo emu, zbog odsustva mudrosti i dalekovidosti njegovih kreatora, otvorio vrata za pojavu Hitlera.

4

Na svim ovim mirovnim konferencijama odluujuu ulogu je imalo nekoliko velikih sila, a ostali mnogobrojni uesnici su bili manje-vie dekor. Na konferencijama antihitlerovske koalicije pred kraj Drugog svetskog rata (Teheran, Jalta i Potsdam) nije bilo ni te fikcije, ve su na njima uestvovali samo lideri triju velikih sila Ruzvelt, Staljin i eril. Iako na tim konferencijama nisu potpisani formalni mirovni ugovori, donete su dalekosene politike odluke o budunosti Evrope i sveta. Rusko-poljska granica je utvrena u korist SSSR-a na tzv. Kerzonovoj liniji, a za taj gubitak Poljska je kompenzovana na zapadu i severu, tako da je faktiki cela Poljska pomerena na zapad. Nemaka je trebalo da bude podeljena na etiri okupacione zone, kojima bi upravljale tri velike saveznike sile i Francuska. Trojica su se saglasila da se osnuju Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti kao centralnim politikim organom, u kome bi velike sile imale pravo veta.

etiri razliite polarne strukture, skupa sa dva krajnje krvava, anarhina sistema tokom dva svetska rata, karakteriu meunarodne sisteme dvadesetog veka.

1. Ravnotea moi do 1914. Relativno mali broj nacionalnih drava deluje u sistemu u kome promenljivi savezi sila spreavaju bilo koju pojedinanu dravu da se nametne kao premona snaga.

Prvi svetski rat (1914.-1918.) je razorio ravnoteu moi i doveo do raspada postojeih alijansi, umesto ponavljanog menjanja njihove strukture koje je dralo u ravnotei nacionalne drave do 1914. Izmeu 1914. i 1918. vie nije bilo Evrope (an-Batist Dirosel).

2. Multipolarnost (1918.-1939.) Izmeu dva svetska rata dolo je do difuzije vojne moi i politikog odluivanja unutar male grupe relativno jednakih drava; izolacionizam velikih sila.

Drugi svetski rat (1939.-1945.) Porast izolacionizma koji je omoguio agresivnim silama da se nesmetano militarizuju i postanu globalna bezbednosna pretnja.

3. Bipolarnost i hladni rat (1945.-1989.) Koncentracija vojne moi i donoenja politikih odluka bila je u rukama dveju supersila (SAD i SSSR) i dva suprotstavljena vojna saveza (NATO i Varavski pakt).

4. Unipolarnost (od 1990.-). Padom Berlinskog zida (1989), raspadom istonog bloka i Sovjetskog saveza prestaje hladni rat koji zamenjuje nadmona koncentracija vojne moi u jedinoj preostaloj supersili, koja postaje politiki, vojni hegemon, sa najjaim uticajem i u politikoj, ekonomskoj i drugim oblastima.

Moe se rei da su, metaforino, XIX i XX vek nejednako trajali, prvi je bio istorijski najdui a drugi najkrai: XIX vek ravnotee snaga i relativne stabilnosti sa sporadinim ratovima trajao

5

je od Francuske revolucije (1789) do I svetskog rata, a XX vek ratova i dramatinih promena smestio se u period od 1914. do 1989. do pada Berlinskog zida.

Kraj dvadesetog veka obeleavaju vane promene, s jedne strane, ujedinjenje Nemake, a s druge, raspad multietnikih drava, Sovjetskog, Saveza, ehoslovake i Jugoslavije, od kojih je u prve dve zemlje bio miran, a u jugoslovenskom sluaju krvav. Zemlje Istone i Jugoistone Evrope su stupile na put unutranje politike, ekonomske i socijalne transformacije kroz proces tranzicije. Posle pada Berlinskog zida Zapadna Evropa je izgubila monopol na upotrebu rei Evropa. S druge strane, umesto 14 evropskih zemalja koliko ih je bilo krajem devetnaestog veka, na kraju sledeeg veka bilo ih je 54. To je, razume se, komplikovalo ostvarenje ideje jedinstvene Evrope.

to se uloge Zapadne Evrope tie u odnosu na raspad Jugoslavije, ona se pokazala potpuno nespremnom da se uhvati u kotac sa jednom tako sloenom krizom u rubnom regionu, a svoje sopstveno jedinstvo stavila je iznad principa i neophodnosti energine preventivne akcije. Evropa je, zabavljena pregovorima u Mastrihtu i impresionirana ujedinjenjem Nemake, potcenila sukobe na Balkanu i razornu energiju instrumentalizovanog agresivnog nacionalizma i kasno i neuverljivo reagovala, ime je poesto vie dolivala ulje na vatru nego to je uspeno gasila poar.

Na esto postavljano pitanje da li je ovakav raspad Jugoslavije bio neizbean, poteno ispriana pria o jugoslovenskoj tragediji daje realan odgovor: raspad se verovatno nije mogao izbei, ali definitivno nije morao biti krvav. Ne samo pliani razvod eke i Slovake, ve jo ubedljivije, primer mirnog i kontrolisanog raspada neuporedivo sloenijeg Sovjetskog Saveza, uverljivo ukazuje da je to bilo mogue i u Jugoslaviji - sa vie pameti i drugaijim liderima i uz veu panju i delotvorniju podrku meunarodne zajednice.

Smrt Jugoslavije je ipak sluaj samoubistva, a ne ubistva koje je izvrio neko drugi. To to drugi nisu samoubici efikasno pritekli u pomo i presekli konopac kojim se veao, ve su uznevereno tapkali oko njega, ne menja fundamentalnu injenicu da se ipak sam obesio. Druge interpretacije spadaju u domen teorija zavera toliko omiljenih na naim prostorima.

Posle pada Berlinskog zida sukob dvaju suprotstavljenih blokova i hladni rat meu njima, koji je obeleio najvei deo druge polovine prolog veka, zamenjen je dosad nevienom nadmoi jedine supersile - Sjedinjenih Amerikih Drava - ija je globalna vojna, finansijska, tehnoloka i ideoloka dominacija nesporna. Sjedinjene Drave su postale dominantni faktor meunarodnog sistema, koji presudno utie na dogaanja, krize i njihovo reavanje u svetu. Ovakav raspored snaga u svetu gura na marginu globalni sistem kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije, koje faktiki sve vie gube ulogu kljunog faktora u reavanju meunarodnih sporova mirnim putem.

6

Druga znaajna pojava na meunarodnoj sceni jeste proces ujedinjavanja Evrope, koji traje ve pola veka i koji danas obuhvata zemlje Zapadne, Severne, Mediteranske, Centralne i Istone Evrope, uz opredeljenje da ukljui i evropski jugoistok i Tursku. Moe se postaviti i pitanje nee li se EU iriti i dalje do Rusije a bez Rusije - i tako se bezmalo vratiti de Golovoj viziji jedne Evrope od Atlantika do Urala. Ukljuenje Turske i moda jo nekih islamskih zemalje bilo bi na liniji teze Dorda Grota, britanskog istoriara iz 19. veka, da koren evropske civilizacije nije nastao u hrianstvu nego pet vekova ranije, u demokratskom iskustvu Grke, odnosno da se Evropa ne moe smatrati iskljuivo hrianskom.

Ujedinjena Evropa je od preteno ekonomske prerastala postepeno u dosta koherentnu politiku zajednicu, koja zauzima sve znaajnije mesto u globalnim meunarodnim odnosima. Unutar Evropske unije i sa zemljama koje su kandidati za ulazak u Uniju odvija se jedan veoma specifian, kontinuelan pregovaraki proces.

Dalji razvoj ide po svoj prilici u pravcu pete polarne strukture, multipolarno-unipolarnog svetskog poretka. Sve znaajnije mesto na svetskoj sceni imaju nove regionalne sile sa jasno izraenim sopstvenim interesima, sve veom nezavisnou i uticajem, uz postepenu emancipaciju od amerike hegemonije: Ujedinjena Evropa, Rusija, sve znaajniji meunarodnu inilac koja se ekonomski osamostalila i politiki konsolidovala, Kina, ekonomski sve snanija, politiki stabilna i sa ambicijom da bude lider regiona i aktivan inilac u meunarodnim odnosima, Indija, takoe ekonomski ali i tehnoloki sve znaajnija sila, Japan, koji ne eli da bude vie ekonomski din i politiki kepec i ima ambicije u Aziji, koje se sudaraju osobito sa kineskim i Latinska Amerika (i najvea zemlja Brazil), koja se ekonomski oporavlja i politiki stabilizuje.

Ideju dobrovoljnog pribliavanja evropskih drava u jednom procesu dobrovoljne konvergencije zastupali su mnogi mislioci i politiki pokreti, ali ona nije imala realno uporite, naroito nakon pojave militantnog faizma, tako da su za njenu realizaciju sazrevali uslovi tek nakon Drugog svetskog rata. Hladni rat, koji je ubrzo postao opredeljujua injenica, onemoguio je u startu ideju o Evropi od Atlantika do Urala o kojoj je govorio de Gol, tako da je ona ubrzo reducirana na Zapadnu Evropu.

Kongres Evrope u Hagu (7-11. maj 1948.) okupio je 700 delegata iz trideset zemalja: predstavnika vlada, dve stotine parlamentaraca, nekoliko bivih premijera, privrednika, sindikata, nevladinih organizacija, naunika i novinara. U francuskoj delegaciji je bio budui predsednik Fransoa Miteran, u nemakoj budui kancelar Konrad Adenauer, a u britanskoj budui premijer Harold Makmilan i filozof Bertran Rasel. Meu delegatima je bilo i nekoliko Jugoslovena, iz reda emigracije, meu njima i pokojni Desimir Toi, koji e pola veka kasnije postati predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Uesnici su radili u tri komisije politikoj, ekonomskoj i kulturnoj. Ve na ovom skupu postojala je otra podela, koja e pratiti itav

7

razvoj evropske integracije. Na jednoj strani bili su unionisti, koji su se suprotstavljali svemu to bi moglo da ogranii suverenitet drava. Na drugoj su bili federalisti, koji su bili za to hitnije stvaranje jedne politike i ekonomske zajednice sa posebnim nadlenostima i pravom da nametne svoju volju dravama-lanicama.

Za pripremu odgovarajuih rezolucija obrazovan je Meunarodni koordinacioni komitet, koji je ubrzo prerastao u Meunarodni evropski pokret, koji se fokusirao na ustanovljenje Evropskog parlamenta. Kongres u Hagu se zaloio da evropske nacije hitno uspostave privredni i politiki savez, jer je dolo vreme u kome evropske nacije treba da prenesu i udrue deo svojih suverenih prava, radi omoguavanja zajednikog politikog i ekonomskog delvanja. Na kraju se utvruju konani ciljevi u kojima je vizionarski anticipirano ono to e se desiti pola veka kasnije: (a): slobodan protok kapitala; (b): jedinstvena valuta; (c): usklaivanje finansijske i kreditne mase; (d): potpuna carinska unija, ukljuujui otklanjanje svih ogranienja u robnom prometu i (e): usklaivanje socijalnog zakonodavstva. Samo ujedinjavanjem evropskih naroda, uz puno potovanje njihove raznolikosti i naina ivota, moe biti postignuta organizovana sloboda za kojom ezne svet, kae se u Poruci Kongresa Evropljanima.

Idejni tvorci evropskog ujedinjenja Nekoliko poznatih linosti je utisnulo snaan peat nastanku prvih evropskih institucija. Jedan od njih je bio Pol-Anri Spak (Paul-Henri Spaak), bivi belgijski premijer, koji je stao na elo Evropskog pokreta, jedne od najborbenijih i najuticajnijih organizacija koje su se borile za evropsko ujedinjenje. On je osnovao Komitet za prouavanje evropskog ustava, koji je pripremio Nacrt evropske politike zajednice.

ovek koji je u najveoj meri inspirisao nastanak evropske tvorevine svakako je an Mone (Jean Monnet), francuski komesar za planiranje. On je bio njen najznaajniji graditelj i reditelj iz senke. Tri njegove reenice koje je izgovorio u razliitim prilikama pamtie se kao postulati naina ujedinjavanja Evrope: prva, Mi ne stvaramo koaliciju drava, ve ujedinjujemo ljude, druga, Evropa ne moe da bude stvorena za jedan dan, ve korak po korak, i trea, Ljudi koji podleu istim pravilima nee menjati svoj karakter, ve svoje ponaanje.

Trea linost koja je odigrala kljunu ulogu u stvaranju oblikovanju evropskih ideja i zajednikih evropskih institucija je Rober uman (Robert Schuman), francuski ministar inostranih poslova i bivi premijer. On je pripremio nacrt deklaracije koja je doneta 9. maja 1950. godine i koja je po njemu dobila ime. Taj dan se slavi kao Dan Evrope, a koincidira i sa Danom pobede nad faizmom. U toj deklaraciji se, pored ostalog kae: Evropa ne moe biti stvorena preko noi i cela zajedno, ona e izroniti iz konkretnih dostignua koja e pre svega omoguiti iskrenu solidarnost. Da bi zajednica naroda mogla biti stvorena, pre svega je potrebno suzbiti vekovno neprijateljstvo izmeu Francuske i Nemake.

8

Veliki protagonista ideje ujedinnjenja Evrope bio je nemaki kancelar Konrad Adenauer. On je takoe smatrao da je francusko-nemako pomirenje od sutinskog znaaja za ujedinjavanje Evrope. Ujedinjena Evropa bi predstavljala apsolutnu nunost i bez sovjetske pretnje. Evropske nacionalne drave imaju svoju prolost, ali nemaju nikakvu budunost. Nemaka ima dve mogunosti ili e se sastaviti u Evropi, ili e se rastaviti izvan Evrope. Re je o uverenju da je Nemac, koji je dugo bio samo to, nauio da postane Evropljanin.

Na inicijativu umana dolo je 18. aprila 1951. godine do potpisivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i elik (Montanunion). Ideja je bila Moneova. Ve tada su postavljeni kameni temeljci procesa budue evropske integracije: prvo, prestanak francusko-nemakog neprijateljstva kao preduslov i kima evropskog ujedinjenja; drugo, princip funkcionalne integracije kroz integraciju pojedinih sektora, koja e vriti pritisak u pravcu sve ireg integrisanja; tree, postupnost integracionog procesa (korak po korak) i u razvijanju zajednikih funkcija i u irenju lanstva u zajednici, sa jasnom vizijom konanog cilja ekonomskog i politikog ujedinjavanja Evrope. Naa zajednica nije udruenje proizvoaa uglja i elika; ona je zametak Evrope, naglasio je uman.

Rimski ugovori Na konferenciji ministara inostranih poslova Montanunije odranoj u Mesini u junu 1955. g. dogovoreno je da zaponu pregovori o integraciji u dve nove oblasti: zajedniko trite i izgradnja i razvoj nuklearne industrije. Na osnovu predloga Pol-Anri Spaka (Spakov izvetaj), potpisani su 25. marta 1957. godine Rimski ugovori o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Euroatoma. Ugovorom o osnivanju EEZ utvren je cilj stvaranja zajednikog trita sa slobodnim protokom ljudi, usluga i kapitala, bez carina i drugih ogranienja, formulisanje zajednike trgovinske, poljoprivredne, saobraajne i ekoloke politike i koordinacija politika u drugim oblastima, kao i usklaivanje nacionalnih zakonodavstava u meri u kojoj je to neophodno za delovanje zajednikog trita.

engenski sporazum Postepenim prerastanjem zajednikog u unutranje trite dolo je na dnevni red i pitanje ukidanja granica izmeu zemalja lanica EZ. I opet su led probile Francuska i SR Nemaka, koje su 13. jula 1984. godine potpisale u Sarbrikenu konvenciju kojom je predvieno postepeno ukdanje kontrole na francusko-nemakoj granici, ime su dale primer i putokaz svim ostalim zemljama u EZ. Realizovanje projekta Evrope bez granica poelo je samo izmeu pet zemalja - Francuske, SR Nemake i zemalja Beneluksa, koje su 14. juna 1985. zakljuile sporazum iz engena. Sporazumom je predvieno postepeno ukidanje kontrola na unutranjim granicama.

Sporazum u Mastrihtu etiri decenije ekonomske integracije otvorile su put politikoj integraciji. Na sastanku Evropskog saveta odranom u Mastrihtu 9. i 10. decembra 1991. godine izvrena je dalekosena reforma Rimskih ugovora. Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je, takoe u Mastrihtu, 7. februara 1992. godine. Zajednica se, od jedne preteno ekonomski

9

integrisane institucije, koja poiva na politikoj saradnji, razvija u Uniju, zakoraujui u oblasti od sutinskog znaaja za nacionalni suverenitet: spoljnu politiku i bezbednost, zajedniku odbranu, evropsko dravljanstvo, pravosue, unutranje poslove, monetarnu politiku i jedinstveni novac. Ipak, to ne znai da zajednike funkcije, koje tek treba da se ostvare, daju Evropskoj uniji preveliku mo na raun suvereniteta drava i u odnosu na njihove nacionalne politike, spoljne i bezbednosne.

Na osnovu odredaba o ekonomskoj i monetarnoj politici Ugovora o Evropskoj zajednici, 1. januara 1999. godine uspostavljena je Ekonomska i monetarna unija i uvedena stabilna jedinstvena valuta evro. To je svakako vrhunac dotadanjeg procesa evropske ekonomske i politike integracije. Uvoenje evra poelo je 1. januara 1999. godine, a zavreno 28. februara 2002. godine kad je postao jedino zakonsko sredstvo plaanja u dravama lanicama (12) koje su ga prihvatile. Danska, Velika Britanija i vedska su odluile da ne prelaze na evro.

Ugovor iz Nice U Nici su efovi drava i vlada tokom pet dana pregovarali preko sto sati, dok nisu doli do sporazuma. Ugovor je potpisan 26. februara 2001. godine u Nici i podnet parlamentima drava lanica na ratifikaciju. Najvaniji promene su sledee: reforma Komisije (svaka zemlja e imati samo po jednog lana, odnosno vee zemlje odustaju od drugog lana); odreivanje relativne teine glasova u Savetu EU postaje deo komplikovanog veinskog sistema; odluke veinom glasova donete su samo ukoliko je postignuta veina i drava lanica i stanovnika; neto je proiren broj odluka koje se donose tako utvrenom veinom; raspodela mesta u Evropskom parlamentu prilagoena je novim odnosima, uz prilino diskriminisanje novih lanova u pogledu teine glasova; prava Evropskog parlamenta dalje su proirena; ukinuto je pravo veta u sluaju blie saradnje, sem za zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku; drave lanice koje nameravaju da uspostave bliu meusobnu saradnju u nekoj oblasti upuuju zahtev Komisiji, koja moe podneti pozitivan predlog Savetu; ovo otvaranje procesa jaanja fleksibilnosti ne odnosi se na nove politike oblasti i na odbrambenu politiku, s tim da se zajednike tekovine moraju ouvati; reformisan je sudski sistem EU.

Pregovori o budunosti Evropske unije Konvencija o budunosti Evrope, jedno veoma reprezentativno telo pod predsedavanjem Valeri iskara d'Estena, podnela je izvetaj Evropskom savetu. Tokom sedamnaest meseci intenzivnog rada Konvencije, o predlozima je voena iroka javna rasprava, u kojoj su uzele uee i drave-kandidati za Uniju, nevladine organizacije, univerziteti, biznis, regionalne i lokalne organizacije, verske organizacije itd.

Rad Konvencije je ustvari predstavljao dugo i teko pregovaranje, u kome su doli do izraaja razliiti interesi i stavovi velikih i malih lanica, bogatih i siromanih, "integralista" i "konfederalista" i razliitih institucija Unije.

10

Konvencija je predloila nacrt Ustava za Evropu. Evropski savet, na sednici u Briselu od 13. decembra 2003. godine nije uspeo da usvoji predloeni Ustav Evropske unije zbog neslaganja o predstavljanju zemalja lanica u Savetu ministara EU.

"U Briselu se, kako mnogi kau, vizija sukobila sa interesima, ili opte sa pojedinanim. Niega novog u tome: itava istorija evropske zajednice mogla bi da se interpretira u ovom okviru. Dinamika ta dva pola odredila je i najvie domete, ali i najvee krize ove organizacije. Veoma esto, a izgleda i danas, krupni koraci napred u onome to lanice Unije spaja praeni su erama prevlasti posebnih interesa... (Ipak) saglasnost nije postignuta samo u vezi s jednim reenjem iz nacrta Ustava EU... dok su sva ostala reenja usaglaena i prihvaena." (Jovan Teokarevi).

Negativan ishod referenduma u Francuskoj i Holandiji odranih u maju i junu 2005. godine pokopao je evropski ustav. Evropska unija se nala u jednoj od najdubljih kriza. U Briselu je predloen jednogodinji period refleksije, koji je potrajao znatno due, tako da su tek dve godine kasnije pokrenuti novi pregovori o dokumentu koji e zameniti odbijeni predlog Ustava Evropske unije.

Lisabonski sporazum Po ovom sporazumu iz decembra 2007. Unija dobija predsednika na 30 meseci, visoki predstavnik e biti praktino ministar inostranih poslova EU, smanjuje se broj komesara od 27 na 15, uvodi se pravilo dvostruke veine za glasanje u Savetu ministara (odluka je doneta ako za nju glasa 55% predstavnika zemalja lanica, ali tako da predstavljaju 66% ukupnog stanovnitva Unije, poveane su nadlenosti nacionalnih parlamaenata, EU dobija status pravnog lica i uvodi se izlazna klauzula, dakle mogunost da lanice istupe iz Unije. Pregovori su bilio teki i dugi, sa mnogo kompromisa i ustupaka pojedinim dravama-lanicama (Italiji, Poljskoj, Britaniji).

Irski referendum Smatralo se da je Lisabonskim sporazumom najzad prevaziena teka institucionalna kriza Unije. Reeno je: Ovo je pobeda Evrope! Meutim, slavlje je kratko trajalo. Irska je jedina zemlja-lanica koja je ustavom obavezana da o prihvatanju ovakvih ugovora graani odlue na referendumu. Veina od 54,3% odbila je Lisabonski sporazum i Evropska unija se opet nala na poetku. Reenje za izlazak iz nove krize trai se na ponovljenom referndumu, sa prognozama da e ovoga puta odgovor biti pozitivan.

Pregovori o irenju evropske integracije Dugi i jako institucionalizovani pregovori voeni su sa zemljama koje su elele da pristupe Evropskoj ekonomskoj zajednici, odnosno Evropskoj uniji.

11

Prvo proirenje (1973) bilo je pristupanje Velike Britanije, Danske i Irske, drugo (1981) Grke, tree (1986) panije i Portugala, etvrto (1990) je bilo u stvari proirenje drave lanice ujedinjenjem dve Nemake, peto (1995) je bilo pristupanje Austrije, Finske i vedske, esto (2004) je pristupanje ak deset novih drava: Poljske, Maarske, eke, Slovake, Slovenije, Estonije, Letonije, Litvanije, Kipra i Malte i sedmo (2007) je bio prijem Bugarske i Rumunije u Evropsku uniju, tako da ona danas ima 27 lanica. Nova proirenja u narednim godinama trebalo bi da obuhvate Tursku i zemlje tzv. Zapadnog Balkana (drave nastale raspadom SFRJ, minus Slovenija, plus Albanija), pre svega Hrvatske.

Na Solunskom samitu zemalja lanica Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, koji je odran 21. juna 2003. godine, nedvosmisleno je potvreno na najviem nivou da se na region Zapadnog Balkana gleda kao na budui deo Evropske unije i on tretira kao jedno od prioritetnih podruja za EU. "Evropska unija ponovo istie da nedvosmisleno podrava evropsku perspektivu zemalja Zapadnog Balkana. Budunost Balkana je u Evropskoj uniji... Brzina napredovanja lei u rukama zemalja regiona... Potvrujemo da Proces stabilizacije i pridruivanja ostaje okvir evropskog kursa zemalja Zapadnog Balkana, sve do njihovog budueg pristupanja. Proces i perspektive koje on nudi slue kao sidro za reforme na Zapadnom Balkanu, kao to je proces pristupanja posluio i Centralnoj i Istonoj Evropi."

Ipak, proces pridruivanja zemalja Zapadnog Balkana odvija se dosta sporo. Hrvatska je najdalje otila na tome putu i verovatno je najblia lanstvu u EU. Sve zemlje su najzad potpisale sporazum o stabilizaciji i pridruivanju, koji predstavlja obaveznu stepenicu ka statusu kandidata. I pored ohrabrenja koje je dao Solunski samit, ostaje na snazi politika uslovljavanja. Sem optih uslova, za Srbiju (kao i prethodno za Hrvatsku) ostaje najvaniji politiki uslov ostvarenje pune saradnje sa Hakim tribunalom, to se svelo na izruenje dvojice poslednjih optuenih, pre svega Ratka Mladia.

Ideja evropske integracije je dobila u Srbiji snanu podrku biraa na prologodinjim predsednikim i parlamentarnim izborima, koja je dovela do formiranja proevropske vlade, koja taj kvalifikativ tek treba da opravda. Pridruivanje ujedinjenoj Evropi je postalo ne samo prioritetan spoljnopolitiki cilj Srbije, ve i najvanije unutranjepolitiko opredeljenje ka sutinskim reformama politikog, ekonomskog i pravosudnog sistema i izgradnje demokratskih institucija u skladu sa evropskim standardima. Ovo drugo zahteva donoenje itavog niza evropskih zakona u to kraem roku, ali se u tome zaostaje, delom zbog neaurnosti Vlade, a jo vie zbog opstrukcije opozicije u Parlamentu.

Nova vlada Srbije je na podruju evropskih integracija postavila tri cilja i dala obeanja da e se oni ostvariti u 2009. godini: primena potpisanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju, kandidatski status i prelazak na belu engensku listu, ime bi se omoguilo naim graanima da putuju u zemlje EU bez viza. Nepremostivu prepreku ostvarenju prva dva cilja predstavlja

12

protivljenje Holandije dogod se ne izrui Mladi, uprkos spremnosti ostalih dvadesetest lanica da se primena Sporazuma omogui pre toga. itav proces proirenja usporavaju dva faktora koji e okupirati panju zemalja ujedinjene Evrope: globalna ekonomska kriza i izbori za Evropski parlament, koji e dovesti do novog sastava evropske vlade Komisije.

Odnose sa Evropskom unijom i posebno sa zemljama u susedstvu osobito komplikuje situacija oko Kosova i Metohije, s obzirom da su 22 od 27 zemalja Unije i sve zemlje regiona, sem Bosne i Hercegovine, priznale nezavisnost Kosova. Iako to pitanje nije u neposrednoj vezi sa procesom pridruivanja EU, ono e u svakom sluaju optereivati odnose Srbije sa Evropskom unijom i susedstvom.