MODERNA ŠKOLA – REVOLUCIJA OBRAZOVANJA skrivena od … · 2019. 8. 19. · Moderna Škola – Revolucija obrazovanja Sanja Vratonjić, 2013. Zadatak moderne pedagogije, po Fereri,

UUNNIIVVEERRZZIITTEETT UU BBEEOOGGRRAADDUU FFIILLOOZZOOFFSSKKII FFAAKKUULLTTEETT OODDEELLJJEENNJJEE ZZAA PPEEDDAAGGOOGGIIJJUU II AANNDDRRAAGGOOGGIIJJUU DDOOKKTTOORRSSKKEE SSTTUUDDIIJJEE PPEEDDAAGGOOGGIIJJEE STUDIJSKI PREDMET: DRUŠTVO, KULTURA i OBRAZOVANJE

MMOODDEERRNNAA ŠŠKKOOLLAA –– RREEVVOOLLUUCCIIJJAA OOBBRRAAZZOOVVAANNJJAA sskkrriivveennaa oodd nnaauuččnnee ii llaaiiččkkee jjaavvnnoossttii

–– tteeoorriijjsskkii rraadd –– Profesor DR Mirjana Pešić ime i prezime studenta:

SANJA VRATONJIĆ

18.02. 2013., Beograd

www.anarchism.weebly.com www.anarchyserbia.weebly.com www.prijatelj.weebly.com

AUTORSKI RAD / ako kopiraš, možeš i da citiraš – korišćenje rada zarad razvoja ili popularizacije anarhističke misli je besplatno jer je korisno

Moderna Škola – Revolucija obrazovanja Sanja Vratonjić, 2013.

SSAADDRRŽŽAAJJ:: UVOD str. 1 EDUKACIJA ZA BUDUĆE DRUŠTVO str. 2 UZORI I IDEJE str. 4 SPOJ TEORIJE I PRAKSE str. 10 KONKRETNI DOPRINOSI str. 13 ZAKLJUČAK i KOMENTAR str. 15 LITERATURA str. 18

UVOD Kada je (po mišljenju većine istoričara) Kalif Omar naredio finalno spaljivanje Aleksandrijske biblioteke (spaljivana je i obnavljana više puta pre toga) veruje se da je rekao: Ukoliko se sve znanje sveta nalazi u ovim knjigama – onda su preopasne, ukoliko se ne nalazi – onda su lažne... Svakako ih treba spaliti! U ovom radu učinićemo napor da, koliko je to moguće, osvetlimo jednu istorijsku figuru u razvoju pedagogije koja je prošla poput Aleksandrijske biblioteke – verovatno ne zato što su njene tvrdnje bile lažne već naprotiv jer je rezultatima rada pokazala da je potpuno u pravu. Reč je o Francisku Fereri (Francisco Ferrer, 1859-1909) i njegovom pokušaju da (čini se prerano da bi bio shvaćen) promeni postojeću obrazovnu praksu kroz dugoročne korekcije koje će početi potpunim rušenjem postojećih postulata. Budući da živimo u civilizaciji koja još uvek obrazuje decu kako je Antička Grčka kolevka demokratije (a radilo se o striktno robovlasničkom društvu) ne čudi da se u današnjem liberalno demokratskom (bez obzira na zvanično uređenje pojedinih država) svetu i dalje održalo robovlasništvo... Ono što su Ferer i nastavljači njegovih ideja, pokazaće se pravilno, videli je da će čovek nastavkom industrijalizacije i usklađivanjem obrazovnih strategija sa potrebama privrede postati obrazovan (tehnički, dovoljno za obavljanje rada) za poslušnog roba ali nikada za Slobodnog Čoveka. Robovanje modernog čoveka je time teže, i to je primetio pre vremena, što su robovlasnici morali da obezbede hranu i smeštaj robovima a moderni robovi su prinuđeni da to čine sami... Jedini mogući izlaz je (parafrazirajući Fereru) formirati pojedinca koji će biti sklon da kritički misli i preispituje sve predstavljene sheme i teorije kroz praktičnu proveru i na bazi racionalnih znanja. Nadamo se da će zainteresovani u ovom radu naći osnova za dalje preispitivanje svih nauka koje se bave procesom i suštinom obrazovanja te da će primetiti koliko su, u nekim aspektima, Fererini stavovi bili napredniji i od većine modernih kritičara pedagoških paradigmi... Neke karakteristike koje su u to vreme (početak 20. veka) bile revolucionarne (zajedničko obrazovanje dečaka i devojčica, izborni predmeti, predavanja praćena projekcijom slajdova i sl.) danas su postale uobičajene i opšteprihvaćene. Druge su, pak, i dalje previše radikalne za većinu modernih teoretičara (izostanak bilo kakvih unapred utvrđenih ciljeva, izostanak klasifikacije postignuća, zajednički organ upravljanja školom gde jednaka prava imaju učenici i nastavnici, komunalna kulturno-obrazovna uloga škole i sl.)... Zato delo F. Ferere ostaje interesantno i danas kao ideja vodilja (delimično ili potpuno) većine onih koji se bave edukacijom iz altruističkih i empatičnih ciljeva a upoznati su sa njegovim idejama. Nažalost, u Srbiji će ovo biti prvi rad koji se bavi Fererom, situacija nije značajno bolja ni u okruženju (osim par hrvatskih i jednog rumunskog rada koji se bave anarhizmom u obrazovanju nije nigde ni pomenut) ali postoje (srećom) nešto brojniji (mada često nedovoljno detaljni) radovi prvenstveno američkih autora... Većina pomenutih tekstova i eseja pisana je i štampana tek od

1


sredine sedamdesetih godina 20. veka – dvadesetak godina nakon gašenja poslednje Moderne Škole u Steltonu (Nju Džerzi, država Nju Jork) koja se najupornije držala Fererinih načela dok nije prisilno zatvorena u vreme progona američkih levičara od strane senatora Mekartija (1953.) pa to predstavlja dodatnu teškoću istraživaču koji nastoji da dobije objektivnu sliku o fenomenu Moderne Škole. EDUKACIJA ZA BUDUĆE DRUŠTVO Ferer je odrastao u Španiji kraja 19. veka u siromašnoj porodici koja je prilično (zahvaljujući prvenstveno aktivizmu oca i majke u republikanskim i sekularnim organizacijama) vrednovala obrazovanje. Prilično su se odricali da bi ga školovali prvo u jeftinijoj crkvenoj a kasnije (kada je izbačen) u sekularnoj školi... Ubrzo je, međutim, pokazao svoj buntovni stav prema religiji (Katoličkoj) koja je bojila svaki deo nastavnih sadržaja u njegovoj rodnoj Kataloniji i zamerio se brojnim lokalnim moćnicima deleći besplatno knjige narodu na čitanje i omogućavajući razmenu knjiga (preteča exchange biblioteka) pa je morao da pobegne u Francusku. Tamo je upoznao brojne levičare tog vremena uključene u revolucionarni pokret – i veoma brzo bio razočaran što većina njih (po njegovom mišljenju) nije ni imala nameru da menja svet već da sebi obezbedi bolju poziciju u postojećem... Razočaran, naročito postupcima Manuela Ruiza Zorilje (jednog od vođa revolucionara), odlučuje da se potpuno povuče iz politike i bavi obrazovanjem mladih koji će biti drugačiji od kvarljivih i korumpiranih odraslih kakvi su ga okruživali. Smatrao je da je njegova najveća misija da donese nov pristup obrazovanju i vaspitanju (nikada ne odvaja ta dva aspekta edukacije) koji će moći da bude posmatran i proveravan te kao takav da postane uzor za obrazovanje u budućnosti. Smatrao je tadašnje obrazovanje produktom kulture koja nastoji da održi povlašćenost malobrojne elite u svim sferama (pa i onima koje se tiču posedovanja znanja), verovao je da čovek ne može postati samosvestan u takvim okolnostima niti ikada može biti stvarno slobodan – zato je insistirao da nisu potrebne korekcije već korenita promena kompletnog obrazovno-vaspitnog sistema. Uticaj koji kultura (kako ona globalna tako i ona lokalno-nacionalna) ima na obrazovanje po Fereri je ekstremno veliki. Moderni kritičari (Epl, Kot, Dej, Gato i dr.) nisu mnogo dopunili Fererine reči da tadašnje (i trenutno) društvo i kultura obrazuju/vaspitavaju dečaka za poslušnog radnika i bespogovornog ratnika a devojčicu za submisivnu i podržavajuću suprugu i majku. Obrazovanje koje je plod takve kulture ne može, bio je uveren Ferer, nikada doneti napredak čovečanstva niti će čovek obrazovan u takvom sistemu ikada moći da ostvari svoje suštinske potrebe (za samoostvarenjem). Rečima samog Ferere (Ferrer, 1913., str. 18): ''Mi smo svesni bezbrojnih predrasuda koje sprečavaju razvoj društvene svesti naše zajednice. One su rezultat srednjevekovnog, subjektivnog, dogmatskog obrazovanja koje je kroz kulturu stvorilo besmislenu pretpostavku da poseduje potpune istine koje se ne dovode u pitanje. Svesni smo, takođe, da se putem nasleđivanja i dodatnim pritiskom sredine te predrasude jačaju kroz detinjstvo i adolescenciju. Borba će zato biti strašna, rad težak... Razvićemo živi mozak, onaj koji reaguje. Postaraćemo se da umovi učenika ostanu, kada napuste okruženje nastavnika, zauvek skloni odbacivanju svake predrasude; ti umovi moraju ostati čvrsti i sposobni da stvore sopstvena racionalna ubeđenja o svakoj pojavi.''

2


Zadatak moderne pedagogije, po Fereri, treba da bude da se učini napor u pravcu stvaranja boljeg i pravednijeg društva a ne da se iznalaze načini da se učenik bolje uklopi u postojeće. On navodi (ibid, str. 26.) da je zadatak ''upoznati mladi naraštaj sa uslovima i načinima održavanja društvene neravnoteže oslobađajući ih svake religiozne i druge ideje koja izaziva submisivnost postojećem sistemu socioekonomske nejednakosti.'' Takav pravac razvoja pedagogije nemoguće je očekivati da bude podržan od Države budući da je ona ''živi izvor najvećeg zlostavljanja čoveka'' (ibid, str.26.) – on treba da bude baziran na ličnim i grupnim aktivnostima pedagoga koji su istovremeno i dobri poznavaoci naučnih saznanja o sticanju znanja i praktično su uključeni u nekakav vid obrazovnog procesa. Smatrao je, dakle, da je reformu obrazovanja nemoguće voditi kroz institucionalne i državno (a još manje kroz crkveno) finansirane škole. U svom kometaru te činjenice Ferer navodi da su nastavnici sekularnih škola pod potpunom kontrolom lokalnih vlasti koje im obezbeđuju plate, te plate se namerno održavaju niskim da bi nastavnik zavisio od milosti lokalnog stanovništva i crkve. Crkvene škole, pak, zahtevaju jezuitsku katehezu i disciplinu pa je svaka naznaka individualnog pristupa nekog od sveštenika/nastavnika isključena i/ili osuđena na odbacivanje. Zbog toga je Ferer (kao i većina njegovih savremenika i modernih reformatora) pristalica malih i privatnih škola ali ne za elitu (kakve su kasnije bile npr. Samerhil ili Montesori) već za sve klase. Poznanstvo sa prilično bogatom starijom damom, gospođom Monije (Meunier), i njihove brojne rasprave o perspektivama obrazovanja i njegovoj ulozi u izgradnji ljudskog karaktera rezultirale su fondom kojim je Ferer mogao da realizuje svoje teorijske ideje u praksi... Gospođa Monije je, ako ni zbog čega ono zbog izdvojenih sredstava, imala toliko značajno mesto u razvoju Moderne Škole da je Ferer posvetio celo jedno poglavlje svoje knjige njenim razlozima za obezbeđivanje podrške. Najkraće rečeno, ona je kao duboko religiozna žena bila radoznala da sazna kakve će ideje o Božanstvu imati deca koja budu obrazovana bez trunke religioznih sadržaja... Davanje novca Fereri da osnuje svoju školu bio je, za nju, korak u pravcu dobijanja odgovora na to pitanje. Koji god da su bili razlozi – Ferer je dobio potrebni novac i 08.09.1901. otvorena je (u Barseloni) prva Moderna Skola (La Escuela Moderna) a o njenom uspehu i podršci koju je Ferer dobio od običnih građana govori da je pet godina kasnije samo u okolini Barselone bilo 147 njegovih škola. Širom sveta počelo je osnivanje sličnih škola (mahom u okviru Lige za racionalno obrazovanje ali i nezavisno od nje) a kao naročito plodno tlo pokazale su se Nemačka, Francuska i Amerika... U to vreme levičarski (prvenstveno anarhistički ili tzv. Slobodarski) pokreti u tim zemljama su bili izuzetno jaki, organizovani su brojni štrajkovi i pokušaji preuzimanja vlasti a Slobodarska partija je bila treća po broju članova u Americi. Strah vlasti većine zemalja da će se izgubiti kontrola nad obrazovanjem i time, posledično, nad resursima koji omogućavaju vladavinu elite, dovela je do brutalnog napada na Fereru i njegov rad... Ubrzo je nađeno i opravdanje koje je trebalo tadašnjoj vlasti u Španiji da ga optuži za veleizdaju, blaćenje Crkve i huškanje mladih ljudi na pobunu – jedan od prevodioca koji su radili za Fereru bio je uključen u atentat na španskog Kralja Alfonsa I. Ne očekujući da će biti uhapšen, u oktobru 1909. Ferera je počinjao novu školsku godinu na osnovu unapređenog (iskustvom iz prethodnih godina) kurikuluma ali je ubrzo odveden u tvrđavu Monhujiš gde je i likvidiran... Uprkos protestima pedagoških stručnjaka (kako levičara tako i konzervativaca koji su prihvatali naučni značaj njegovog obrazovnog eksperimenta) španski vlastodršci su odlučili da ga zauvek ućutkaju – nakon njegove smrti rad Modernih Škola u Španiji je zabranjen a nekoliko najbližih saradnika je doživelo istu sudbinu kao Ferer. Ipak, par bliskih saradnika je uspelo da spasi njegov rukopis knjige Poreklo i ideali moderne škole – rukopis je zatim preveden na nekoliko svetskih

3


jezika, na engleski ga je preveo i o svom trošku štampao Džozef MekKejb (J. McCabe) a u Americi je počelo osnivanje (od 1910.) brojnih škola koje su bile deo mreže Modernih Škola. Pokazalo se da je, bar u narednih četrdesetak godina, uprkos brojnim pokušajima da se zamagli postojanje ovakvih institucija (čak i namernim osnivanjem istoimenih besplatnih škola sa potpuno tradicionalnim kurikulumom i načinom rada od strane Fondacije Rokfeler) - ideja o potrebi radikalne promene obrazovanja i vaspitanja opstala... Fererine ideje, kako u originalu tako i u korigovanim i doteranim verzijama njegovih savremenika (E. Goldman, A. Berkman i dr.), postale su osnova za razvoj svake kritičke i reformatorske ideje u pedagogiji i drugim naukama koje se bave obrazovno-vaspitnim procesom. U nastavku ćemo pokušati da se bavimo većinom tih ideja u svetlu modernih kritičko pedagoških, radikalno pedagoških, utopijskih, eko-pravičnih (ekoloških), feminističkih i anarhističkih teorija edukacije koje u osnovi (čini se) nisu značajno različite od originalnih ideja Ferere... Fererin pristup obrazovanju svrstan je u anarhističke mada on sam uvek nastoji da izbegne tu kvalifikaciju i češće koristi termin slobodarska (Libertarian). Zalagao se za privatizaciju obrazovanja, za potpuno isključivanje svih naznaka dogme i jedinih istina koje servira država, smatrao je da se sistem poniženja većine od strane manjine održava održavanjem pomenute većine neobrazovanom, verovao je u komplementarnost polova, u mogućnost boljeg i pravednijeg društva... Njegova Moderna Škola bila je zasnovana na racionalno-naučnim principima, zastupala je ekstremno pozitivistički (deklarativno) stav prema sticanju saznanja (emprizam, istraživački pristup prirodnih nauka, provera teorije) i, kako će nadamo se biti pokazano nastavkom teksta, bila je jedna zaista revolucionarna pojava koja nije ponovljena od tada. UZORI I IDEJE ''Ti ljudi svojski nastoje da te održe zaglupljenim da bi mogli da te eksploatišu – mi želimo da te vidimo obrazovanog/obrazovanu i slobodnog/slobodnu'' F. Ferer (1901. u proglasu o osnivanju Moderne Škole) Iz ovog kratkog citata može se jasno videti Fererin stav prema društvenom (privrednom i kulturnom) sistemu koji ga je okruživao i ulozi obrazovanja u njemu – ceo sistem se održava kroz promociju obrazovanja koje ne dozvoljava čoveku da se oslobodi stega koje mu društvo nameće i to je osnovni razlog zbog koga je potreban radikalan zaokret u obrazovnoj teoriji i praksi. Iako Ferer nije ostavio nikakve spise koji bi se ticali opštih naučno-filosofskih tema (o poreklu saznanja, o ljudskoj prirodi i sl.) nije teško zaključiti (na osnovu svega što je pričao i radio) da je bio nastavljač tradicije slobodarske misli (od Sokrata i Platona preko Loka, Rusoa, Mila do Godvina i Prudona). Osnovna ideja pomenute tradicije bila je da čovek, najjednostavnije definisano, ima potencijale (nasledne) da se razvije u bilo kom pravcu (dobar-loš, altruista-čovekomrzac, rob-slobodan) a da društvo svojom organizacijom (koja se prvenstveno odražava u kulturi i vlasti) utiče da se određene karakteristike razviju više dok druge bivaju iskorenjene ili duboko potisnute. Smatrao je da se čovek može, obrazovanjem, naučiti na drugačiji svet, zasnovan na kooperaciji (nasuprot kompeticiji), jednakosti (nasuprot klasnoj, polnoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj podeli) i samoizabranim ciljevima (nasuprot nametnutim). Takav čovek biće u mogućnosti, po Fereri, da stvori novo društvo – a do promene neće doći nasiljem i pritiscima bilo koje (manjinske ili većinske) grupe već postepenom edukacijom širokih narodnih masa (u većem delu Evrope i Amerike, tada je bilo preko 80% nepismenih).

4


Ovakve ideje, o ulozi pravilnog vaspitanja koja može nadomestiti nasleđene depriviranosti (i smeniti tako nastale predrasude) svakako su imali i mnogi pre njega... Sam Ferer navodi da je delimične uzore za idejne i tehničke aspekte Modernih Škola dobio od Pola Robina i njegovog obrazovnog sirotišta Sempius. Robin je u svoju malu koloniju dovodio decu iz cele Francuske, skupljao ih je (bukvalno) po ulici i učio osnovnim higijenskim navikama jednako kao i čitanju, pisanju, aritmetici... Ferer navodi da su se intenzivno dopisivali i razmenjivali tumačenja najsvežijih rezultata Robinovog rada sa vaspitno zapuštenom decom pri čemu je Ferer insistirao da takav pristup ima problem klasne jednobraznosti grupe sa kojom se radi – Moderne Škole biće zato namenjene zajedničkom obrazovanju svih klasa. Savremenica Ferere i verovatno najveći um tog vremena Ema Goldman navela je u svom prikazu Fererinog rada 1912. (Goldman, 1969.) kako su uzori Moderne Škole bili i pokušaji Luis Mišel da se obrazuju devojke (prvenstveno siromašne) u revolucionarnim komunama jednako koliko i Sempius. Ona detaljno opisuje rad Sempiusa precizno ističući poboljšanja koja je uneo Ferer (kompletna zajednička nastava za devojčice i dečake, izostanak hijararhije, izbegavanje udžbenika i sl.). Goldmanova navodi (ibid) i da je, nakon zatvaranja Sempiusa zbog pojedinačnih zajedničkih časova za učenike oba pola (u to vreme zabranjenih francuskim zakonima), otvoreno nekoliko sličnih obrazovnih eksperimenata1 (Škola Slobodne Ljubavi Madelin Vernet, Košnica Sebastijana Fevra (Faure) i dr.). Fevr možda čak ide i dalje od Ferere u slobodi učenika dajući slobodu deci da budu i agresivna (u okviru Malih Bandi zaduženih za održavanje higijene i sigurnosti farme na kojoj žive – ovo je promovisao i Šarl Furie). Ferer je smatrao da sve negativne aspekte treba isključiti iz okruženja u kome se učenici obrazuju pa je svaki vid agresije zabranjen. Dodatna specifičnost Košnice je što već u to vreme insistira na samoodrživosti obrazovnog kompleksa (što je ideja koju revitalizuje tek Bučkin (po Apple and Beane, 2007.) u okviru svog ekološkog pristupa (60tih godina XX veka). Poznanstva koja je Ferer ostvario prilikom egzila u Francuskoj (Faure, Grave, Malato, Robin, Zola, Fabrio i Reclus) i diskusije (usmene i pisane) koje vode na temu obrazovanja osnovna su teorijska baza na kojoj gradi sopstveno stanovište. Potpuno razočaran u stepen ‘’uronjenosti u predrasude’’ (Ferrer, 1913. str. 13) moderne pedagogije na koju je naišao istražujući i nastojeći da postane ‘’najbolji učitelj ikad’’ (ibid, str. 6.) morao je da izvore nalazi na drugoj strani – u umetnosti i filozofiji kao i u prirodnim naukama. Ovakvo usmerenje odvelo ga je u pravcu naučnog pozitivizma prirodnih nauka koje je smatrao i najboljim načinom za sticanje saznanja o svetu koji nas okružuje (kroz naučno-istraživački, proverljivi i nepoverljivi pristup empirijske provere). Bio је pristalica racionalizma i smatrao je da Moderne Škole treba bazirati na principima racionalne nauke - čak i kada (od 1903.) pokret Modernih Škola postaje izuzetno popularan širom sveta Ferer insistira da je naziv Moderna samo privremen i da će ga (nadao se) uskoro zameniti Racionalna (bolji prevod bi bio Racionalistična) Normalna Škola kako je nazvao svoj centar za obrazovanje nastavnika (1907.). Fererov pristup edukaciji jasno ukazuje da je pravilno vaspitanje (kroz empirijski stečena saznanja, kroz istraživanje i proveru) revolucionarni element i polazi od činjenice da je neznanje i verovanje u dogme (koje je prisutnije kod siromašnijih klasa) osnovni uzrok razlika između klasa, te da doprinosi održavanju tih razlika. Po njemu upravo pozitivistička nauka doprinosi revolucionarnosti vaspitanja, jer oslobađa um od svake dogme. Oslobođeni od dogmi ljudi će ovladati novim poljima znanja koja će dovesti do (pojedinačne i grupne) emancipacije i, samim tim, do promene društva u celini (kada broj emancipovanih bude dovoljno narastao). Moderni pristupi u naukama koje se bave

1 Smatram da je interesantno naglasiti da svi navedeni autori o pojedinačnim (pa i svojim) pokušajima reforme obrazovanja govore kao o eksperimentima – dakle ideja je bila da provere da li određene teorijske ideje mogu imati uspešnu primenu u praksi a ne da daju konačnu i jedino istinitu verziju poimanja sveta. Ukoliko bi izostao uspeh – menjali su se koncepti i opet proveravalo da li je došlo do napretka. Može se reći da su time Robin, Ferer, Favr (Faure) i dr. bili preteče akcionih istraživanja...

5


obrazovanjem (konstruktivistički, utopijski, radikalni, feministički, kritički) nastavljaju tradiciju pozivanja na pozitivističke postulate kada se želi insistirati na objektivnosti saznanja pri čemu su (srećom) prevazišli Fererinu nezainteresovanost za tzv. neprirodne nauke (koja je, verovatno, bila posledica vremena u kome je živeo i procvata prirodnih nauka u tim decenijama). Ferer, poučen delom i rezultatima pedagoških istraživanja Vigotskog i Djuia ali više jezuitskim motoom o najvećem značaju formativnih godina (do devete) za formiranje opšteg usmerenja i kognitivnih karakteristika budućeg odraslog čoveka, smatra da je izuzetno važno početi dečije obrazovanje pre tog vremena. Ipak (za razliku od većine, čak i modernih, autora), ne pravi granicu za upis (prva upisana grupa varirala je od 5 do 8 godina starosti) niti smatra da je nemoguće već formiranu osobu (u duhu submisije robovanju) promeniti čak i u poznim godinama… Zbog toga predlaže (i praktikuje) da Škola bude otvorena za kompletno stanovništvo lokalne zajednice koja je okružuje (on je, opet na osnovu religiozne prakse, uobičavao da predavanja za odrasle budu nedeljom) o čemu će biti više reči u narednom poglavlju. Takođe smatra (kao moderni zastupnici kritičkog i radikalnog preispitivanja naučnih paradigmi i društva uopšte) da je neophodan potpuni raskid sa svim obrazovnim sadržajima koji uključuju (implicitno ili eksplicitno) razvoj dogmatskih uverenja (naučnih, političkih, verskih, nacionalnih…). Ovde, čini se, on ide dalje od svojih naslednika jer pri osnivanju Moderne Škole jednu celu godinu radi samo sa dva udžbenika (smatrajući da ni jedan drugi tekst nije dovoljno očišćen od skrivenog naloga na submisiju) a već u drugoj počinje kao udžbenike da koristi radove samih učenika nastale u toku nastave i/ili diskusija. Takođe smatra da nije moguće ostvariti cilj njegovog obrazovnog eksperimenta (slobodnog i nesputanog čoveka koji ne ugrožava druge) ako obrazovanje ne bude počivalo na zajedničkom radu i saradnji nastavnog kadra i učenika. Ono što Bučkin, Koldelo i Kot (po Avrich, 1980.) nazivaju zajednice usmerene učenjem Ferer je prosto nazivao sastancima Konsultativnog Veća (koje su činili svi uključeni u određeni obrazovni sadržaj u okviru Moderne Škole). Njegova Veća bila su osmišljena (kao i kompletan rad Modernih Škola) bez postojanja hijararhije – jedini autoritet bio je izbor većine mada ni taj autoritet nije nužno morao biti prihvaćen od svih (osoba je imala priliku da još jednom sagleda situaciju i diskutuje sa drugima, ako je smatrala da je i dalje u pravu nije se morala povinovati mišljenju većine). Svako prisiljavanje i svako nametanje, po Fereri, ne samo da predstavljaju kršenja učeničkog prava, već deformišu i njegovu dušu za ubuduće tako stvarajući mašinu/roba umesto slobodnih ljudi. Geslo Moderne Škole je, shodno tome: Prema slobodi čoveka kroz slobodu deteta. Iako u tumačenju ovog principa u anarhizmu i srodnim teorijama ima različitih mišljenja (od Bakunjina koji smatra da je potrebna upotreba izvesne doze autoriteta za formiranje čvrstog i disciplinovanog karaktera kod deteta, do Tolstoja koji potpuno odbacuje svaku prisilu i nametanje) načelno se svi anarhisti slažu u odbacivanju svih tradicionalnih pedagoških obrazaca, upravo zbog njihovih autoritarnih i prisilnih karakteristika. Ovakvoj su se pedagogiji znatno približili već od zadnjih godina XIX veka pa sve do današnjih dana čak i neki pedagozi kojima je u principu bio nepoznat anarhizam kao ideologija i kao društvena politička filozofija. Radi se o onima koji su osnovali u Hamburgu i drugim nemačkim gradovima Gemeinschaftschule (školske zajednice), Kinderheim Baumgarten (Voćnjak Detinjstva) u Beču, Kearsley School itd.; radilo se o osobama kao što su (imenujmo neke) Ellen Key, Berthold Oto, A. S. Neill, itd. Ferrer je bio uveren da će deca koja odrastu u kontekstu slobodarskog vaspitanja inspirisanog racionalizmom postati nezavisne i autonomne osobe, sposobne za samostalno konstruisanje slobodarskog društva. Suština je da treba osloboditi pojedinca a ne klasu. Školovanje koje je predložio Ferrer ne priznaje i odbacuje dogme i ustaljene tradicije jer su to „oblici koji zarobljuju

6


mentalnu vitalnost u granice nametnute prema potrebama tranzitnih faza u društvenoj evoluciji’’ (Codello, 1997.). Ferer se zalaže samo za rešenja dokazana činjenicama, teorije zasnovane na razumu i istine potvrđene sigurnim dokazima. Svrha školovanja koje nudi je da mozak pojedinca postane oruđe njegove volje. Ferrer jasno daje do znanja da preferira slobodnu spontanost deteta koje ne zna ništa od intelektualne deformacije deteta koje je pretrpelo vaspitavanje svoje epohe. Naglasak stavlja na koncept celovite (integralne) edukacije koja razvija različite sposobnosti, a ne one koja priprema dete da postane nezavisan i autonoman radnik. Zato je više edukativna nego instruktivna opcija koju Ferrer odabira za jednu od osnovnih tačaka svoje teorijsko-praktične postavke. Bitnija je, po njemu, psihološka dimenzija razvoja ličnosti od teoretske i praktične obuke kojoj je svrha profesionalno oblikovanje. U tome se dosta razlikuje od modernih reformatora koji nastoje da kroz praktične aktivnosti razviju funkcionalna i uopšteno primenjiva znanja (neki poput Gatoa ili Iliča – po Jurić i Hranjec, 2009. čak insistiraju da je učenicima neophodno dati konkretna znanja: da sagrade kuću, love, poprave elektroinstalacije, vododvod i sl.)… Već je navedeno da se Ferer zalagao za zajedničku edukaciju uopšte (izmešane klase, rase, nacije, polovi i uzrasti) ali je najveći akcenat stavljao na zajedničko obrazovanje dečaka i devojčica. Po njegovom mišljenju, ko-obrazovanje polova je bilo od vitalne važnosti. Ne samo da je to bio neophodan uslov za ostvarivanje onoga što je smatrao idealnim rezultatom predloženog racionalnog obrazovanja (slobodni ljudi) - to je bila i osnova života u Modernoj Školi a po Fereri i jedini način da se oba pola oslobode dogmi i predrasuda koje jedni o drugima imaju zahvaljujući kulturnim modelima društva. Prirodne nauke, filosofija, istorija i zajedničko učešće u nastavi ubediće ih u suprotno - da su muškarac i žena dva komplementarna aspekta ljudske prirode, i da neuspeh u prepoznavanju ove istine često ima katastrofalne posledice (perpetuiran sukob polova i ograničene polne uloge). Ipak, većina modernih feministički usmerenih teoretičarki imala bi brojne zamerke na njegova objašnjenja o razlozima za obrazovanje žena… Usprkos sopstvenom slobodarskom duhu i odbacivanju većine normi Ferer (1913.) izgleda nije uspeo da prevaziđe uticaj polnih stereotipa svoje epohe na sebe samog – on navodi da su žene i muškarci različiti aspekti čovekovog postojanja ali da je žena konzervativnija i nesklonija obrazovanju (što se ubrzo, brojnim istraživanjima pokazalo pogrešnim). Osim toga, žena je ta zbog koje muškarac često odustaje od svojih revolucionarnih načela (da bi obezbedio sigurnost porodici)… Još neke kritike ženskog uma (manja upornost, manji prag tolerancije na pritisak i sl.) koje je Ferer smatrao činjenicama ukazuju da ipak, ni sam, nije mogao da prihvati potpunu jednakost polova. Ono u šta, zapravo, veruje je komplementarnost tj. činjenica da muškarci i žene nadopunjuju jedni druge i da jedni ne mogu adekvatno da funkcionišu bez drugih… Ako je za utehu, u nekoliko navrata (ibid) naglašava kako su pomenute pojave posledica društvenog konteksta u koji žena biva stavljena od detinjstva (usmerenost na održanje domaćinstva) i da ih je (upornim radom) moguće (većinu) promeniti. One druge, dubinske odlike karaktera (za kakvu smatra npr. sklonost konzervaciji) Ferer smatra da je nemoguće promeniti ali ih je moguće pravilnije usmeriti (bitno je šta se čuva – ukoliko se usvoje revolucionarni postulati pa se oni čuvaju - konzervativizam za Fereru ne predstavlja problem). Zanimljivo je da čak i Goldmanova iako je bila izrazit borac za žensku emancipaciju (verovatno usled potrebe za posthumnim opraštanjem Fereri) izbegava da kritikuje ove, očigledno seksističke stavove. Današnje autorke feminističke orijentacije (Merchant, Plumwood, Warren i dr. po DeLeon / Ross 2007.) uglavnom se ne bave radom Ferere smatrajući da je Robinov Sempius bio prva prava mešovita škola (što, kao što smo pomenuli, nije istorijski tačno jer su zajednički nastavni časovi bili retkost) pa kritika na pomenute tvrdnje i dalje izostaje.

7


Ferer je jedan od prvih reformatora obrazovanja koji je naglasio potrebu otvorenosti škole za sve zainteresovane članove lokalne zajednice. Smatrao je da se organizacijom predavanja i diskusija na značajne teme (od higijene do rezultata pedagoških istraživanja) na koje bi bili pozivani članovi lokalne zajednice (sam Ferer koristi termin okruženje) zajedno sa edukovanim predavačima može vremenom nadomestiti poguban izostanak informacija kojim vladajuća elita kontroliše mase. Smatrao je da ne treba otvoreno zastupati ni jednu političku, religijsku ili nacionalnu stranu... Čak ne treba preferirati ni nacionalni jezik jer je i on opterećen kontekstima nepravednog društva. Na insistiranje nekih saradnika da se nastava u Modernoj Školi organizuje na katalonskom dijalektu – Ferer je glatko odbio komentarišući da mu ni španski nije dovoljno adekvatan za ciljeve koje je postavio. Budući da je hteo da nauči čoveka da bude deo svetskog pravednog društva – smatrao je da bi najbolje bilo organizovati nastavu na Esperantu (čim pomenuti jezik bude dovoljno popularizovan). Neslavan kraj ideje o svetskom jeziku (Esperantu) i prebacivanje većine Modernih Škola u Ameriku uslovilo je da učenici nastave da u Modernim Školama uče na nacionalnim jezicima. Iako je, možda, pomenuta kritika korišćenja nacionalnih jezika u obrazovanju preterana – nekoliko decenija nakon smrti Ferere počela su brojna preispitivanja značaja jezika i načina kako usvajamo pojmove, simbole i značenja... Neki od autora koji su se bavili tom temom (a naročito Dž. Bruner) ne navode značajno različite ideje o načinu kako kultura preko jezika oblikuje pojedinca (samo iznose činjenice o tome iz drugog ugla). U Modernoj Školi nije bilo nikakvih unapred utvrđenih obrazovnih ciljeva, nikakvih normi šta je i kada potrebno ostvariti – samim tim nije bilo ni ocena niti bilo kakvih zabeleški vezanih za klasifikaciju učenika po uspešnosti u određenoj oblasti... Jedino što je postojalo su beleške o napredovanju učenika (individualne i prilično detaljne) a i sam Ferer je smatrao da obrazovanje treba posmatrati samo kao rast (čak izbegavajući da se opredeli oko pravca rasta). On sam to objašnjava na sledeći način (Ferer, 1913. str.38): ''Mi ne obrazujemo ni za kakav specifičan cilj, tako ne možemo utvrditi sposobnost ili nesposobnost deteta. Kada neko uči nauku, ili umetnost, ili trgovinu – prirediti mu neki vid testa u specifičnim okolnostima možda ima smisla i tako ćemo znati da li da dobije potvrdu (diplomu, prim.S.V.) ili ne... Nisam ni protiv toga ni za to ali ako ih obrazujemo slobodnom životu – na osnovu čega da utvrdimo da li je (i šta) položio?'' Osim izostanka ocena, kao što je pomenuto, u Modernim Školama nema nikakve hijararhije i izričito je zabranjen bilo kakav vid kažnjavanja učenika. Sve aktivnosti moraju se obavljati dobrovoljno i na bazi dogovora a nastavnik za koga bi se dokazalo da je primenio kaznu imao je samo jedan put – van Moderne Škole... Sličan put Ferer je predvideo za one učenike ili nastavnike koji bi pokazali agresivnost, postojanje stereotipa u njihovom razumevanju sveta ili bilo kakvu drugu netrpeljivost i nekooperativnost. Ovakav, prilično rigorozan, stav Ferer je opravadavao velikim trudom koji je ulagala većina uključenih u obrazovni proces (uključujući i donatore Škole) da se adekvatno ostvare zadaci koje je sebi postavio pre pokretanja prve Moderne Škole. Iako je imao prilične probleme da na početku pronađe adekvatne nastavnike (naglašavajući da je većina onih koji su mu se javili imala istu boljku kao i većina pedagoga tog vremena – naime suviše dugo su se trudili da budu prihvaćeni u sistemu da bi sada mogli da izbace sistem iz sebe) ipak se nije libio da ih po kratkom postupku udalji iz M.Š. ukoliko bi prekršili dogovorena pravila. Pošto je mreža Modernih Škola postajala sve brojnija ukazala se potreba za pripremom i edukacijom dodatnog nastavnog kadra. U tu svrhu Ferer je osnovao Racionalnu Normalnu Školu u kojoj su nastavnici obučavani u tehnikama prilagođavanja sadržaja učenicima, podsticanju i motivisanju učenika, kritičkoj misli i diskusiji, istorijatu slobodarskih pokreta i sl.

8


Cela jedna generacija pomenute škole prebegla je (1909.-1910.) u Ameriku i aktivno učestvovala u pokretanju Moderne Škole u Steltonu. Na osnovu svog (izgleda duboko ličnog, kako to obično biva) animoziteta prema religiji (koja je u mladosti rezultirala pristupanjem sekti - Red Istočnog Hrama) Ferer se učestalo osvrće na ulogu religije u trenutnom obrazovnom sistemu. On smatra da je Crkva, iako navodno odvojena od Države, u kontinuitetu značajno uticala na održanje submisivnog mentaliteta čovečanstva. Ovakva uloga Crkve (negativno konzervatorska) najprimetnija je u funkcionisanju tzv. crkvenih škola tog vremena ali ništa manje značajna je uloga religioznosti (sa pretpostavkama o boljem životu koji čeka na nekom drugom svetu dok na ovom zaslužujemo samo patnju) u svim aspektima života pa i u tzv. sekularnim školama. Fererin odnos prema religiji deli i većina nastavljača njegovog revolucionarno reformatorskog pristupa... Mnogi od modernih reformatora takođe vide u Crkvi (bez obzira na konfesiju) izvor za uspavanost čovečanstva uprkos uslovima koji sve više onemogućavaju normalno funkcionisanje pojedinca. Kada bi, na osnovu navedenog, trebalo u najkraćem predstaviti osnovne postulate na kojima su funkcionisale Moderne Škole moglo bi se reći da je Ferer čovečanstvu ponudio svoju verziju odbacivanja normi i ograničenja (koja čine da većina čovečanstva i dalje ne živi kako dolikuje čoveku). Kada je osnivao prvu Modernu Školu imao je samo četiri zahteva (koji su nastavljeni u svim srodnim školama i ostali primer revolucionarne promene obrazovanja): • vaspitanje dece treba zasnovati na racionalnim osnovama i naučnim principima, odbacujući

svaku mističnu i natprirodnu dimenziju (pri tome prvenstveno misli na religiju); • školovanje mora biti celovito i mora se odbaciti vaspitanje/nastava zasnovana jedino na

intelektu; • mora se osmisliti skladan odnos metoda, programa i saznanja o psihologiji deteta; • uvek naglašavati važnost praktičnog vaspitanja baziranog na „prirodnom“ pravilu

solidarnosti. Ovome možemo dodati i zahtev da se obrazovanje realizuje u podržavajućoj i prijatnoj zajednici, u okolnostima što sličnijim prirodnom okruženju deteta kao i da se organizuje zajedno za pripadnike različitih (po bilo kom osnovu) socijalnih grupa. Zahtev za privatnim finansiranjem školovanja u Fererinom slučaju nije podrazumevao da roditelji učenika finansiraju Školu (mada je to često bio slučaj) već da reformatorska škola ne može i ne sme zavisiti od države (ili još gore od crkve) a prvenstveni način na koji se razvija zavisnost je (naravno) finansijska… Moderni anarhisti (po Antlif, 2007.) međutim pre pristaju da budu saboteri (manjim ili većim rezovima i akcijama) institucionalnog obrazovanja u kome su (najčešće) zaposleni nego da napuste državne jasle i pokrenu programe u koje zaista veruju. Izgleda da je slobode još manje nego u Fererino vreme ili su reformatori postali brižniji za sopstvenu dobrobit i sigurnost? Nakon uvida u raspoloživu anarho-pedagošku literaturu možemo zaključiti da je u pitanju kombinacija pomenuta dva faktora praćena nedovoljnom informisanošću o mogućnostima nezavisnog rada pojedinca ili grupa. Nažalost, tu je trenutno i specifičan problem finansiranja takvih reformatorskih poduhvata (pri čemu finansijeri odbijaju da ulaze u nesigurne projekte)… Ferer će ipak najviše insistirati na konceptu racionalnog ili naučnog vaspitanja. Koncept racionalnog definiše u suprotnosti sa religioznim i dogmatskim vaspitanjem, a naučno se objašnjava kao pozitivistička vrednost svih naučnih otkrića, primenjivih na svim poljima ljudskog života, a prvenstveno na polju školovanja i vaspitanja. Njegove su ideje snažno obeležene ovim konceptima, ponekada čak i na štetu slobodarskog aspekta vaspitanja (što mu, po malo, zamera i

9


sam MekKejb). Ferer podržava vrednost praktičnog vaspitanja, koji se nadovezuje na otkrivanje naučnih principa svojstveno pozitivizmu (ideja, eksperiment, provera, zaključak, provera). Iz ujedinjene teorije i prakse rađa se revolucionarna dimenzija odbacivanja hijerahije podele rada. Ferer tvrdi da ako se dete obrazuje za upotrebu razuma kroz celokupno obrazovanje ono će to automatski taj razum koristiti na svakom polju i u svakoj društvenoj aktivnosti. Racionalizam je, po toj logici, sam po sebi slobodarski jer dovodi do sistematskog preispitivanja svih ideja/pojmova/teorija. Kod Robina i drugih anarho-pedagoga tog vremena naglasak obrazovanja je stavljen, po tradiciji prudonovske teorije, na profesionalno formiranje iz kojeg će nastati radnici svesni svojih sposobnosti. Ferer je, svojom idejom o obrazovanju za odbacivanje bilo koje uloge sem one čovečanske, bio jedini koji je izbegao i prevazišao ovo (za levičare karakteristično) usmeravanje na jednu klasu (radničku). SPOJ TEORIJE I PRAKSE Kada pokušamo da razjasnimo odnos teorije i prakse u Fererinom osmišljavanju funkcionisanja Moderne Škole dolazimo do specifičnog problema budući da Ferer jasno deli (bar) tri niovoa razmatranja odnosa teorije i prakse u njegovom radu... Prvi je onaj koji se tiče opisa teorijskih postavki na kojima je zasnovana Moderna Škola i rasprave o konkretnom (praktičnom) radu u Školi. Drugi je nivo razmatranja značaja teorijskog i praktičnog obrazovanja za razvoj učenika koji pohađaju (ili će pohađati) Modernu Školu. Na kraju, Ferer insistira da se dodatno (mnogo pre konstruktivizma i drugih reformatorskih naučnih sistema) rasvetli značaj odnosa između teoretskog i praktičnog znanja samih edukatora kao i spoja teoretičara i praktičara obrazovnih strategija (smatrao je da tu strategiju moraju zajedno praviti oni koji su iznikli iz filosofije – pedagozi, sociolozi, psiholozi, antropolozi i dr.). U nastavku će u najkraćem biti predstavljena sva tri nivoa razmatranja koje je preporučivao Ferer... Teorijske postavke na kojima je Ferer zasnovao Modernu Školu već smo (u nekoliko navrata) pominjali na prethodnim stranicama – ovde je važno naglasiti da je najveći deo teorijskih uzora koje moderni autori (Apple 2000., Apple 2007., Avrich 1980., Cot'e, Day & Greig 2007. i dr.) smatraju relevantnim za rad Ferere nastao (mahom) posle njegove smrti. Problem vremena u kome je Ferer radio bio je da je pedagogija bila (uključujući i druge nauke koje su se bavile vaspitanjem i obrazovanjem) tek na svojim počecima... Svoje razočarenje raspoloživim izvorima opisuje na sledeći način (Ferrer, 1913, str. 70): ''Do toga trenutka nije ni bilo pravog razumevanja obrazovanja. Postojale su samo, za one privilegovane da pohađaju univerzitete, tradicionalne greške i predrasude, autoritarne dogme pomešane sa malo istina koje su moderna istraživanja iznela na videlo.'' Na drugom mestu je (kao što smo naveli) otvoreno izražavao sumnju da su pedagozi već previše uronjeni u predrasude koje su im instalirane za vreme obrazovanja da je (ukoliko uopšte treba nešto preuzimati) bolje koristiti nalaze njihovih istraživanja mimo teorija... Obzirom da je, po Fereri, situacija bila takva da su mu jedini uzori bile vlastite ideje nastale kontempacijama o društvu i obrazovanju kao i na osnovu zaključaka izvedenih iz rada sa potlačenima (u Španiji i Francuskoj) – smatramo da je značajno sa kim se sastajao i dopisivao (čime smo se bavili ranije) kao i to koja slobodarska literatura mu je tada bila dostupna... Svakako je vrlo verovatno da su na njegov opšti stav uticali Vilijem Godvin (Godwin, verovatno i najviše jer se ceo život bavio preispitivanjem religije a to je bila i preokupacija Ferrere), Bakunjin (Bakunin, više po stavu o državi i crkvi nego po konkretnim predlozima za unapređenje obrazovanja jer je Bakunjin bio izraziti pristalica primene kažnjavanja), Prudon (Proudon, svojim idejama o

10


neslobodnom čoveku) kao i humanisti poput Rusoa, Stjuart Mila i drugih. Ipak, čini se značajno prikazati i one teorijske pristupe koje su mu pripisali posthumno (a koji su, zapravo, barem delom svoje ideje crpeli i iz Fererinog eksperimenta) – među njima su pripadnici strukturalno funkcionalnog pravca2 pedagogije (Parsons, Menton, Fend i dr.), predstavnici simboličko interakcionističkog pristupa3 (prvenstveno Margaret Mid), zastupnici radikalnih teorija obrazovanja4 (Ilič - Ilich, Freri - Frerie, Rajmer – Reimer) pa čak i pristalice psihoanalize obrazovanja5 (Frojd, Jung i dr.). Na kraju, možemo zaključiti, kao što je učinio sam Ferer (Ferrer, 1913., str 16.) parafrazirajući govor svog saradnika A. Salinasa – ''Osnovu našeg rada čini istina i samo istina i ono što podučavamo je istina i samo istina. Radimo tako da bi stvorili istinskog i istinoljubivog čoveka.'' Što se tiče praktičnog dela realizacije Moderne Škole odnosno toga kako se konkretno radilo – najbolji (i najdetaljniji) opis ponuđen je u prvom izdanju Biltena prve Moderne Škole u Americi (Brown, 1912.). Kombinovanjem tih činjenica sa opisima Ferere i Goldmanove možemo zaključiti da se u školi odvijala celodnevna nastava (sa pauzama), da su učenici imali potpunu slobodu u izboru i obavljanju aktivnosti, poštovalo se pravilo nema prava bez obaveza (i obratno) a kazne (u bilo kojoj formi) bile su zabranjene, nastavnici su zajedno sa učenicima glasali o tome šta će se i kako raditi, u tom procesu učili su od učenika jednako kao i učenici od njih, Škola je bila otvorena uveče i nedeljom za interesantna predavanja i diskusije (na teme koje je predlagala lokalna zajednica), rad Škole su (mahom) finansirali roditelji dece pomognuti sindikatima i slobodarskim udruženjima, nije bilo ocena niti provera znanja koje bi rezultirale bilo kakvom klasifikacijom i/ili kategorizacijom učenika, nastava se obavljala (kada god je to bilo moguće) u prirodnom okruženju a svi sadržaji koji su imali naznake dogmatizma bili su izbačeni iz kurikuluma. Što se tiče nastavnih predmeta – mada zapravo nije bilo takve podele u originalnoj Fererinoj Školi kasnije6 su napravili spisak nastavnih sadržaja (Brown, 1912.): pisanje i čitanje, bazična aritmetika, elementarna sociologija, poreklo i istorija religije, etika, društvena ekonomija, istorija i struktura radničkog pokreta, polna psihologija, ručni rad, poljoprivreda, modeliranje gline, štampa (rad u štampariji i priprema za štampu), buntovništvo, primenjeni elementi evolucionističkih nauka i dodatni sadržaji (koji su uključivali skoro sve što su deca učila kroz igru). Vezano za nastavne metode koje su primenjivane Braun (ibid) detaljno objašnjava kako je Moderna škola odbacivala

2 Glavna funkcija obrazovanja po njima je prenošenje normi i vrednosti radi stabilizacije društva. Funkcija škole je u doprinosu socijalizaciji, u učenju normi i standarda ponašanja. Škole su društveno kontrolisana mesta, sastavni deo društvenog sistema. U školi se uči prilagođavanje (adaptacija) društvu. Ideja je postići da ljudi žele raditi upravo ono što se od njih očekuje (i na šta su, zapravo, naterani). 3 Škola je ustanova određena ponašanjem svih svojih članova, a služi prenošenju socijalnih dobara. Predstavnici ove teorije upozoravaju da su sadašnji oblici školske organizacije izvor problema. Škola procjenjuje i klasifikuje učenike, definiše ih, etiketira (dobar-loš, bistar-glup) i time im određuje budućnost. 4 Radi se o kritici institucije škole: ona je prinudni kanal za sticanje znanja, ugrožava slobodan razum, vodi u apatiju i agresiju, doprinosi stvaranju i održavanju socijalnih razlika. Škole služe pre svega bogatim i privilegovanima. Predlaže se deškolizacija škole – promena uloge škole (čak i deskolizacija društva), Illich predlaže novu vrstu škole, koja će osigurati mir i pravdu u celom svijetu, novi oblik društvene podele rada i omogućiti novi stil života u pravednom svetu. 5 Škola je strukturirana kao prisilna ustanova što dovodi do razvijanja prisilne strukture ličnosti. Škola stvara rascep između stvarnog života u kojem nema idealnih vrednosti o kojima se u školi uči, a u stvarnosti se najmanje po njima živi. Škola razvija suparništvo i takmičenje sa čim se povezuje uspešnost. U tom i takvom obrazovnom kontekstu nema mesta za ljubav prema bližnjem niti je tim procesom moguće dobiti uravnoteženu i zdravu osobu. 6 Prvenstveno na zahtev finansijera u Americi i suočeni sa perfidnom akcijom otvaranja istoimenih a zapravo tradicionalnih škola kao projekta Fondacije Rokfeler... Brojni sindikalisti su bili zbunjeni zašto se jedne Moderne škole plaćaju a druge (Rokfelerove) ne i zašto jedne izdaju diplomu (Rokfelerove) a druge nemaju ni svedočanstva.

11


atmosferu tradicionalne škole – učionice su zamenjene sobama komunalnog doma (kućna atmosfera nalik kućama u lokalnoj zajednici samo sa stanovnicima koji su povezani učešćem u radu Škole) i radionicama a nastavnici su sa učenicima živeli i radili u blisko drugarskom (zapravo kamaradskom – comaradeship) odnosu. Jedino sredstvo disciplinovanja bilo je razvijanje osećaja samodiscipline i neugrožavanja drugog – mimo toga svako je bio slobodan da radi šta i kako želi (ovo je bio direktan pokušaj primene Rusoovih ideja o slobodi u praksi). Svaki sadržaj koji je trebalo naučiti je povezivan, koliko je bilo moguće, sa životom samog učenika ili sa stvarima koje njega mogu da interesuju. U svim članicama mreže Modernih Škola podučavala se (odvojeno od drugih predmeta, kao kurs) Fiziologija sa higijenom – to je bila posledica ogromnog rada koji je sam Ferer usmeravao ka razbijanju stereotipa koji je promovisala (mahom preko Svetog Josifa i dr.) katolička crkva u Španiji o čistoći i urednosti kao posledici sujete. Način kako se edukovalo na tu temu može nam dati dobru sliku o metodu i tehnici koju su nastavnici primenjivali – danima nakon kursa deca nisu propitavana o npr. bolestima prljavih ruku (o kojima su raspravljali) već bi ih (u prolazu) nastavnik pitao da li su oprali ruke i da li planiraju da ručaju. Ferer je (Ferrer, 1913.) smatrao da nastavniku treba omogućiti da koristi sva raspoloživa sredstva i sva znanja koja poseduje da učeniku predstavi sadržaj koji želi. Pri tome je, po Fereri, bilo najvažnije da je baš taj nastavnik neko ko najbolje poznaje učenika i na najbolji mu način može prilagoditi gradivo... Ovo je jedina metodološka preporuka koju je rukovodstvo Lige Racionalnog Obrazovanja (koju su činile sve Moderne Škole i slične ali ne iste - Škole za skitnice7) upućivalo zaposlenima tako da najbolje sumira metode Moderne Škole. Primenjivalo se sve za šta se smatralo da može dati rezultate... MekKejb (Ferer, 1913.) u prologu Fererine knjige navodi, anegdotski, kako je prilikom pokušaja jedne projekcije slajdova (tako što se velika parafinska lampa palila iza uveličanih stranica sa fotografijama i tekstom) došlo do manjeg požara u kome su svi krenuli da ga gase a predavač je dojurio sa drugom lampom da bi nastavio predavanje. Takav nastavni kadar bio je biran8 da radi u Modernim Školama. Udžbenici koje su koristili bili su na početku izuzetno malobrojni (u okviru fusnote 8 su navedeni) ali je vremenom biblioteka (koja je bila najvažnija prostorija Fererinih škola) počinjala da se popunjava a često su radovi učenika postajali prihvaćeni udžbenici i bili distribuirani u sve Moderne Škole, članice mreže. Što se tiče odnosa između praktične i teorijske nastave u Modernim Školama (drugo pitanje postavljeno na početku poglavlja) – odgovor o tom odnosu je znatno teži (ali kraći)... Naime, Moderne Škole su prošle nekoliko faza – originalne (do Fererine smrti), promotivne (mahom Američke) i revidirane (nakon drugog svetskog rata do zatvaranja). U originalnim Modernim Školama teorijska nastava je bila prioritetna, način na koji bi trebalo steći ta znanja trebao je biti što je moguće više empirijski i naučno-istraživački ali je Ferer izbegavao praktičnu obuku radnih aktivnosti (za rad na industrijskim mašinama) na kojoj se insistiralo u Sempiusu jer nije želeo da dodatno usmerava decu ka radništvu već da im omogući da mogu pripadati svakoj klasi. U promotivnom periodu (1911.-1945.) Moderne Škole su morale da se takmiče na tržištu drugih privatnih škola pa su morale da (vremenom sve više i više) prebace prioritet na praktične obuke

7 Hobo Schools – osnivane masovno u toku ekonomske krize dvadestih godina XX veka, zbog velike i česte migracije stanovništva (uslovljene teškom materijalnom situacijom i gubljenjem imovine) osnivane su i realizovane kao privremene zajednice za učenje... Po karakteristikama su više ličile na Košnicu i Sempius nego na Modernu Školu. 8 Ferer je naveo da je imao brojne probleme sa izborom nastavnog kadra jer su ljudi koji su mu se na početku nudili bili nedovoljno široko obrazovani i nedovoljno oslobođeni stereotipa – kasnije se situacija popravila. Sličan problem imao je i sa udžbenicima – cela prva godina postojanja Moderne Škole bila je bazirana na Graveovoj knizi Avanture Nonoa i na zbirci anarhističkih tekstova (The Note Book i Colonisation & Patriotism) o društvu, rasama, polovima i nauci.

12


(mahom radne) praćene smanjivanjem obima teorijskih sadržaja. Poslednja faza je bila obeležena intenzivnim pokušajima da se u tzv. slobodnim državama (nasuprot onima iza gvozdene zavese) organizuju ovakvi (anarhistički) obrazovni podijumi a da ne budu optuženi da su komunistički špijuni... Nažalost, usprkos organizacije kurikuluma skoro potpuno u skladu sa preporukama Američkog Nacionalnog Edukacionog Borda – njihov rad je (malo po malo) zabranjen a poslednji zaposleni u Steltonu osuđeni su na višegodišnje robije (jer su odbili da zatvore poslednju Modernu Školu). Ipak, duh Modernih Škola nastavio je (već desetak godina kasnije) da nadahnjuje autore koji su se interesovali za radikalnu reformu društva (čak i Martina Lutera Kinga)– nažalost uticaj tog duha bio je neuporedivo manji nego uticaj prestiža koji je širila škola u Samerhilu i romansiranog viđenja Tolstojeve Jasne Poljane ili Fevrove Košnice... Treće pitanje sa početka poglavlja ticalo se odnosa između teoretičara i praktičara pedagoga (i uopšte edukatora)... Može se zaključiti da je Ferer (kao i svi njegovi naslednici) bio pristalica mišljenja da bi morala postojati direktna povezanost između teorijskih znanja i praktičnih nalaza nauka o obrazovanju sa zaključcima praktičara edukatora. Po ovom stanovištu moglo bi se reći da je on preteča konstruktivističkog (i kasnije kritičkog) pristupa u nauci – insistirajući da, ukoliko je ikako moguće, teoretičar koji osmišljava edukaciju i onaj koji treba da je sprovede trebaju biti ista osoba. Na osnovu rezultata osmišljene i realizovane edukacije treba (po Fereri) osmisliti nove i unapređene strategije - što zvuči kao preteča akcionih istraživanja (kakva su, od sedamdesetih godina XX veka, najčešća u pedagogiji). Ferer piše (Ferrer, 1913., str 34.): ''Nastavićemo polako, znajući da će, po prirodi stvari, reforma škole biti proizvod naših istraživanja. Ako pitate čemu se nadamo mi vam garantujemo da zamišljamo revoluciju u smislu postavljanja (popuštanja, prim. S.V.) deteta i društva pod usmeravanje nauke.'' Po pitanju evaluacije rada9 Ferer (ibid, str. 50) je još konkretniji (i opet, na naki način, preteča modernih pedagoških teorija): ''Proveravali smo program pred početak nove školske godine zarad izmene... Na osnovu toga smo, kao što rekoh, potvrdili naš program, podržan rezultatima i potvrđen u teoriji i praksi iz koje smo crpeli naše principe...'' KONKRETNI DOPRINOSI Obzirom da je u prethodnim poglavljima u nekoliko navrata navedeno kako je Ferer u velikom broju sopstvenih teorijskih i praktičnih ideja bio preteča mnogih od stavova i tehnika koje su postale konvencionalne (iako su tada smatrane za radikalne) – brojne druge ostale su do danas revolucionarne. U ovom poglavlju biće učinjen napor da se taksativno nabroje doprinosi koje su moderne (u smislu savremene) škole dobile od Moderne Škole i sličnih eksperimenata u obrazovanju. Takođe će biti navedeni i reziduali Fererinih ideja kod modernih kritičara obrazovanja i radikalnih pedagoga koje su i danas vodilje u protestima protiv obrazovnog sistema kojim postojeće društvo podjarmljuje ljude. Što se tiče Fererinih ideja koje su postale konvencionalne možemo (ne garantujući da smo sve obuhvatili) navesti sledeće:

• nastava zasnovana na eksperimentalnim nalazima pedagogije i drugih nauka koje se bave problemima obrazovanja o načinima funkcionisanja, kognitivnom i emocionalnom razvoju deteta

9 Ferer smatra da je sistematska evaluacija sopstvenog rada (samoevaluacija) jednako značajna kao i procena nečijeg rada od strane učenika i drugih nastavnika. Samostalno proveravanje sopstvenih i tuđih rezultata (a njih su u Modernim Školama posmatrali samo u kontekstu napredovanja učenika) je bilo i jedan od najznačajnih zadataka učenika.

13


• veći deo saznajnog procesa osmišljen kao istraživanje, aktivno učenje kroz eksperimentisanje i empirijski pristup

• razvoj kritičke misli i potrebe za preispitivanjem, korišćenje više izvora i sistematska refleksija (i učenička i nastavnička)

• potreba evaluacije sopstvenog rada kao i razvoja profesionalnih i ličnih karakteristika nastavnika kroz profesionalno usavršavanje

• školu pohađaju zajedno učenici oba pola kao i pripadnici svih klasa, rasa, nacija i konfesija • promovisanje i korišćenje radova učenika kao legitimnog izvora znanja • učešće učenika u odlučivanju o temama koje se tiču njihovog školovanja • odnos prema čuvanju i korišćenju školske imovine • preporuka primene svih raspoloživih sredstava da se prenese sadržaj • potreba povezivanja nastavnih sadržaja sa običnim životom • edukacija doživljena kao razvoj i napredak učenika i nastavnika • grupni i radioničarski rad • multimedijalne prezentacije • potreba spoja teorijskih i praktičnih znanja kao i teoretičara i praktičara • zasnivanje reforme (i unapređenja) obrazovanja na rezultatima evaluacija i akcionih

istraživanja • saradnja sa lokalnom zajednicom, roditeljima i sl. – škola kao kulturno-obrazovni centar za

sve zainteresovane • samostalna (i bar delom izborna) aktivnost učenika • popularisanje DIY (do-it-yourself – uradi sam) metoda osmišljavanja i realizacije sadržaja

(nastavnih, političkih, zdravstvenih, kulturnih i dr.) Što se tiče onih ideja o obrazovanju koje (još uvek) nisu zaživele a mnogi anarhistički i radikalni autori smatraju da verovatno i neće (Freire 1996., Gribble 2000., Jurić 2009., Shor 1992. i dr.) - njih je, čini se, i više ali ćemo ovde naglasiti samo neke (budući da je većina već obrađena u prethodnim poglavljima):

• ukidanje svakog oblika kategorizacije učeničkog postignuća na osnovu opštih normi (Ferer je za to da se ukinu i norme)

• uvažavanje specifičnih potreba, interesovanja i kognitivnog stila svakog učenika • apsolutni izostanak bilo kakvog vida kazne kao vaspitnog sredstva • apsolutni izostanak bilo kakve hijarahije u školi • apsolutno izbacivanje svih sadržaja koji sadrže dogme i predrasude • organizacija celokupne nastave na dobrovoljnosti i dogovoru • učenje u domaćem (kućnom ili okućničkom) okruženju • razvoj slobodnog i buntovnog čoveka • baziranje kompletne nastave (sadržaja i metoda) na pozitivističkim i empirijskim osnovama • prestanak postojanja državnih škola i ukidanje prisilnog elementarnog obrazovanja • finansiranje obrazovanja isključivo iz privatnih (po mogućstvu nekorporativnih) izvora • relativna (ili kompletna) nezavisnost i samoodrživost svake zasebne škole • sve škole trebaju imati svoje medije (on je predlagao štampane ali je vreme napredovalo pa

bi valjalo da budu elektronski) u kojima će popularisati i analizirati sopstveni rad • izmena/dopuna/skraćenje kurikuluma svake nove školske godine u skladu sa rezultatima

rada prethodne godine

14


• potpuno izbacivanje religije iz obrazovnog sistema • osmišljavanje novog pristupa aritmetici (svođenje na četiri operacije, razlomke i sl.) dok bi

se sve složenije matematičke operacije (po potrebi) obrađivale u okviru drugih naučnih oblasti (fizika i hemija prvenstveno) primenom demonstracionih metoda

• kompletna sloboda svih uključenih u obrazovni proces • tumačenje civilizovanosti kao pravednosti i razvoj istinskog osećaja opravdanog vapaja za

pravdom, pravdoljubivosti te spremnost za borbu zarad dostizanja pravde Većina ideala koje je Ferer imao i nadao se da će (kad-tad) prevladati u obrazovanju (i društvu) vremenom su se pretvorili u nešto drugo... Nastavljači njegovog rada nisu (izgleda) gajili njegovu požrtvovanost i elan pa su u nekim slučajevima (npr. škole u Samerhilu) prilično izvitoperili njegove ideje prihvatajući ih delimično a zapravo vršeći kompromis prema zahtevima društva, države, finansijera i sl. Za razliku od njega i njegovih saradnika koji su bili spremni i da žrtvuju život za svoje ideale uvereni u neophodnost promene – većina modernih reformatora teoretiše o promenama (kao npr. jedan od najglasnijih kritičara obrazovanja – Džon Tejlor Gato) radeći i po više decenija u državnim (dakle institucionalnim) školama... Verovatno je to razlog što njihovi radikalni predlozi deluju mlitavo i mlako upoređeni sa Fererinom iskrenom pobunom a to je (skoro) sigurno razlog zašto se o Fereri tako malo piše i zna. ZAKLJUČAK I KOMENTAR Na kraju će biti objedinjeno (koliko je moguće) sve što je u prethodnim poglavljima predstavljeno uz pokušaj da se izvuku neke pouke za aktivnost (eventualnih) revolucionarnih reformatora u Srbiji.. Škola je po Fereri najvažniji ideološki aparat države (i crkve), jer se u školi ne uče samo znanje i veštine potrebne na radnom mestu nego se prenosi i ideologija (dogme, predrasude i sl.). Osnovna svrha ideologije u školi je da uveri buduće radnike da je njihov položaj prirodan, nepromenjiv i opravdan. U školi se budući radnici uće da budu tačni, poslušni, disciplinovani kako ne bi ugrozili postojeći sistem proizvodnje i organizaciju društva u celini. U školi se deca pripremaju za uloge na tržištu rada – zbog komplikovanja i usitnjavanja rada potrebno je komplikovanije i usitnjenije obrazovanje. Svi pritisci (De Leon & Ross, 2007.) koje država (SAD prvenstveno) primenjuje u procesu NCLB (No Children Left Behind) na obaveznom školovanju dece imaju zapravo za cilj da dodatno indoktriniraju cele generacije duhom pruskih škola koje je krajem 17. veka osnovao Fridrih Drugi (ili Veliki) da bi ojačao državu10. Autoritarna struktura u školi slična je birokratskoj strukturi u preduzeću i u obe se vrednuju: marljivost, poslušnost i snalažljivost. U školi se ne uči zbog znanja već zbog ocena, kao što odrasli ne rade zato što vole svoj posao nego su motivisani jedino platom koja im omogućava život (ili preživljavanje). Školski skriveni nastavni program ima za cilj oblikovanje dece prema prohtevima vladajućih struktura. To se, po Fereri, može promeniti samo ako se mimo svih struktura vlasti (i iz nezavisnih fondova) osnuje škola u kojoj će svi skriveni sadržaji (dogmatski, nazadni i porobljavajući) biti izbačeni i gde će učenici sami birati kako i šta će raditi. 10 Obzirom da je ovo drugi put da su pomenute – takozvane Pruske Škole osim što su imale odeljenja, časovni sistem i skoro potpuno iste predmete koji se i danas uče imale su za cilj da u dušama mladih probude i podstaknu nacionalni duh, patriotizam, borbenost, ljubav za moć i postignuće, sklonost žrtvovanju za proklamovane ciljeve... Ove škole su bile do tančina reprodukovane u svim autoritarnim sistemima (komunizam i nacizam prvenstveno) ali su dovoljno slične svim školama u tzv. civilizovanom svetu (pa i kod nas) da se možemo pitati da li je to slučajno.

15


Moderna tendencija standardizovanih testova (npr. američki SAT ili globalna PISA) kao i insistiranje na kompetencijama koje učenik treba da razvije (opšti i specifični ciljevi nastave) utiču kako na učenike tako i na roditelje da insistiraju na katehetskoj pripremi za pomenute testove (uključujući državne mature, takmičenja, upis na fakultete i sl.) i sistematskoj kategorizaciji u toku školovanja. Ferer je bio protiv bilo kakvog uopštavanja – svaki učenik je poseban i tako treba da bude tretiran, jedino što možemo da procenjujemo je da li (ređe i koliko) napreduje (i to ne u odnosu na grupu, pravu ili zamišljenu, već u odnosu na sebe samog)… Verovao je da svaki nastavnik treba da konstantno radi na sebi (profesionalno i lično) ali da njegovu najveću pažnju trebaju da imaju sami učenici – on mora da ih poznaje dovoljno da bi znao na koji način najbolje da im predstavi određene sadržaje. Metode koje nastavnik koristi mogu biti (najjednostavnije rečeno) sve one koje sam nastavnik misli da mogu biti od koristi a jedino pravilo je (kao i vezano za druge aspekte Moderne Škole) POTPUNA SLOBODA BEZ UGOŽAVANJA DRUGIH… Sistem slobodnih škola može biti organizovan, po Fereri, samo kao privatna inicijativa grupa građana a u moderno vreme treba je organizovati (McLaren, 1997.) kao projektnu aktivnost ili akciono istraživanje čiji će rezultati biti široko predstavljeni. Veoma je važno da se u potpunosti praktikuje inkluzija (ta reč je došla mnogo posle Ferere ali objedinjuje njegova duga objašnjenja ko sve treba da pohađa njegovu školu) pri čemu ne sme biti dozvoljen niti ispoljen nikakav vid diskriminacije11 a nastavni rad treba koncipirati u skladu sa (potvrđenim) eksperimentalnim nalazima pedagogije, psihologije, sociologije i antropologije (prvenstveno). Nastavnik sistematski treba da proverava sopstveni rad i unapređuje ga, treba da poseduje dovoljno praktičnih i teorijskih znanja iz raznovrsnih oblasti (ili da zna kako i gde može da se informiše po potrebi) ali (što je za Fereru ključno) mora i sam da se oslobodi predrasuda i dogmi koje ga održavaju poniznim… Takvi nastavnici ne mogu podučavati buntovništvo (jedan od osnovnih nastavnih sadržaja Fererine škole) i samim tim nisu adekvatni za rad u školama poput Moderne. Institucionalno obrazovanje i zaposlene u njemu treba sistematski (i što medijski glasnije) suočavati sa alternativama i rezultatima koji su u tim alternativnim zajednicama postignuti. U tu svrhu nastavljači Fererine škole su u Americi u nekoliko navrata slali veliki broj učenika na polaganje standardnih testova za upis na koledže – rezultat je veliki broj polaznika (najviše na Stenfordu) koji su (najčešće) i danas aktivni predavači i propagatori ideja slobodarskog pokreta i anarhističke misli. Neki od njih su uspeli da se bave obrazovanjem i vaspitanjem u malim edukativnim zajednicama ali su češće uključeni u institucionalno obrazovanje i nastoje da anarhističke ideje sprovode kroz sabotiranje institucionalnih ciljeva. Neki od njih su bili prilično uspešni (po Loewen, 2005.) pa su najnoviji rezultati njihovog rada bile organizacija pokreta ZeitGeist, Occupy, 99%, Venus Project, raskrinkavanje (javno i medijsko) NCLB projekta kao negativnog obrazovnog smera, popularizacija HomeSchooling (učenja kod kuće uz polaganje zvaničnih testova na kraju klasifikacionih perioda), publikovanje i promocija anarhističke i slobodarske12 literature i brojne akcije u kojima se koristi internet (flash mob skupovi, izrada informativnih sajtova, postavljanje video materijala, publikacija,

11 Zanimljivo da po Fereri to uključuje i izbegavanje pomaganja u situacijama kada pomoć realno nije potrebna jer to izaziva osećaj nemoći kod osobe kojoj se pruža pomoć. 12 Za slobodarske autore obično se u literaturi smatraju oni koji insistiraju na poziciji filosofskog anarhizma kao i oni koji se (najčešće u Americi) boje povezivanja sa terminom anarhista ili radikal jer oni (nakon ubistva predsednika SAD Mekinlija početkom XX veka i brojnih akcija anarhističkih Oslobodilačkih Pokreta 70tih godina XX veka) imaju izuzetno lošu konotaciju (a sam anarhistički pokret je, kao i ostale levičarske organizacije, bio zabranjen 50tih godina XX veka skoro u svim kapitalističkim državama).

16


udžbenika i dokumenata u elektronskoj formi i sl.)… Obzirom da je Ferer bio jedan od prvih (a kasnije je to vezivano za Goldmanovu i Berkmana) koji je konkretno opisao pristup anarhiste bilo kojoj aktivnosti kao Do It Yourself (DIY) – jasno je zašto je i navedene rezultate anarhističkog pokreta u današnje vreme moguće povezati sa njim i njegovim idealima. Na kraju, važno je istaći da je bila izuzetna čast istražiti i predstaviti ideje, ideale i poreklo pokreta Modernih Škola (i prvenstveno izumitelja istih, Franciska Fereru)… Taj zadatak je u toliko značajniji jer je Srbiji (i obrazovnom sistemu u zemlji) u toj meri potrebna promena da je teško zamisliti bolju opciju od Fererine radikalne reforme kroz male korake i preuzimanje obrazovanja iz ruku države. Nažalost, reforma obrazovanja u našoj zemlji čijem višedecenijskom (a skoro neprimetnom) toku smo uglavnom svedoci (kroz literaturu i medije) krenula je (očito) u pogrešnom pravcu – standardizacije ciljeva i ishoda, inkluzije koja je doživljena kao formalna a ne istinska, snižavanja obrazovnih nivoa učenika koji završavaju školu, unifikovanih i generalizovanih nastavnih programa, usitnjenih i neupotrebljivih znanja, učenja za test i/ili ocenu, formalizacija (bez iskrenosti) učešća učenika u planiranju i evaluaciji nastavnog procesa, uključivanje roditelja kao finansijera uređenja eksterijera i enterijera škola ali ne i kao edukanata i potencijalnih finansijera projektnih aktivnosti, otvaranje škole za sportske klubove i privatna lica (zarad finansijske koristi) ali zatvaranje za zainteresovane predavače i eventualne posetioce i sl… Zbog toga, ako nam je stalo do ciljeva pravednosti i slobode i ako mislimo da je moguće napraviti bolji i pravedniji svet – moramo početi odmah (ne što pre) sa popularisanjem ideja Ferere imajući uvek na umu reči jednog od ljudi koji su bili njegovi najbliži saradnici i jedinog koji je položio svoj život zajedno sa njim (pa su završili u istom jarku pored tvrđave Monhujiš):

‘’I ko ste vi da mi zabranite da koristim i tražim svoja ljudska prava? Perfidno i tiransko društvo je ono za čije si (misli na obrazovanje prim. S.V.) očuvanje tu a ne da me unaprediš. Vrati se u ambis iz kog si poteklo…’’

Pi y Margall (po Ferrer, 1913. str. 65)

17


LITERATURA

1. Apple, Michael. 2000. Official Knowledge: Democratic Education in a Conservative Age, 2nd Ed. New York: Routledge.

2. Apple, Michael and Beane, James. (2007). Democratic Schools: Lessons in Powerful Education, 2 ed.nd Portsmouth, NH: Heinemann.

3. Antliff, A. (2007). Breaking Free: Anarchist Pedagogy, Utopian Pedagogy: Radical Experiments against Neoliberal Globalization. Eds. Mark Coté, Richard J.F. Day, and Greig de Peuter, Toronto: University of Toronto Press, 248-265.

4. Avrich, P. (1980). The Modern School Movement: Anarchism and Education in the United States. Princeton, NJ: Princeton University Press.

5. Berkman, Alexander. 1911. (ed. 2003). What is Anarchism? Oakland, CA: AK Press. 6. Brown, T.W.M., (1912.) The most important experiment in history of education, Ferrer

Colony, New Jersey 7. Critical Theories, Radical Pedagogies, and Social Education - New Perspectives for Social

Studies Education (2007.) edited by De Leon & Ross, Boston, Sense Publishers 8. Cot´e, Michael, Day, Richard, and de Peuter, Greig, eds. 2007. Utopian Pedagogy: Radical

Experiments Against Neoliberal Globalization. Toronto, Canada: University of Toronto Press.

9. Codello, Francesco (1997): “Francisco Ferrer i Moderna škola”, Ispod Pločnika 10. Ferer, Francisco. 1913. The Origin and Ideals of The Modern School, New York: Dover

Publications 11. Fischman, G.E. & Peter McLaren. 2000. Schooling for Democracy: Toward a Critical

Utopianism. Contemporary Sociology, Vol. 29 No. 1: 168-179. 12. Freire, P. 1996. Pedagogy of the Oppressed (2nd Ed). London, New York: Penguin Books. 13. Goldman, Emma. 1969. Anarchism and Other Essays. New York: Dover Publications. 14. Gribble, David. 2004. “Good News for Francisco Ferrer — How Anarchist Ideals in

Education Have Survived Around the World.” In Changing Anarchism: Anarchist Theory and Practice in a Global Ageedited by Jonathan Purkis and James Bowen, 181–198. Manchester, England: Manchester University Press.

15. Hursh, David. 2007. “Assessing No Child Left Behind and the Rise of Neoliberal Education Policies.”American Educational Research Journal. 44: 493–518.

16. Jurić, H., Kranjec J., 2009. Anarhija u obrazovanju, Ispod pločnika 09/br.VI, Zagreb 17. Kanpol, Barry. 1999. Critical Pedagogy: An Introduction, 2nd ed.Westport, CT: Bergin &

Garvey. 18. Loewen, James W. 2005. Lies My Teacher Told Me, 2nd ed. New York: The New Press. 19. McLaren, Peter.1997. Revolutionary Multiculturalism: Pedagogies of Dissent for the New

Millennium. Boulder, CO: Westview Press. 20. Shor, Ira. 1992. Empowering Education: Critical Teaching for Social Change. Chicago:

University of Chicago Press. 21. Zinn, Howard. 1971. “Introduction: The Art of Revolution.” In Read,Herbert. Anarchy &

order: Essays in politics, edited by Herbert Read, ix — xxii. Boston: Beacon Press.

18


PRILOG: Poslednja stranica prvog broja časopisa za Modernu Školu u Steltonu 1910., navedeni su principi

Slobodarskog obrazovanja koji bi i dan danas mogli biti ideje vodilje za reformu obrazovanja i vaspitanja (sloboda, kritička misao, preispitivanje, utvrđivanje istine, stvaranje jednakih šansi, deelitizacija i humanizacija obrazovnih politika, masovna edukacija, promena društvene svesti)

19

Documents

MODERNA ŠKOLA – REVOLUCIJA OBRAZOVANJA skrivena od … · 2019. 8. 19. · Moderna Škola – Revolucija obrazovanja Sanja Vratonjić, 2013. Zadatak moderne pedagogije, po Fereri,