,ZELENA REVOLUCIJA’’

,,ZELENA REVOLUCIJA’’

(TRANSFORMACIJA POLJOPRIVREDE OD TRADICIONALNE DO MODERNE)

Inž. Stefan Grozdanović, strukovni ekolog

Požarevac, 2012.

,,Zelena revolucija’’ inž. Stefan Grozdanović, struk. ekolog

Požarevac, 2012. 2

SADRŽAJ

Naslov: Strana: 1 Uvod ................................................................................................................................. 3 2 ,,Zelena revolucija’’ kao osnova transformacije poljoprivrede ....................................... 4 3 Tradicionalna poljoprivreda ............................................................................................. 5 4 Moderna poljoprivreda ..................................................................................................... 8 5 Zaključak .......................................................................................................................... 11 Literatura ............................................................................................................................. 13


Požarevac, 2012. 3

1 UVOD

Poljoprivreda (,,privreda u polju’’), kako samo ime kaže, predstavlja vidove privrede koji se primenjuju na otvorenim površinama kakve su njive, oranice, plantaže, farme, ..., jednom rečju, polja. Šta se u polju može privređivati? Najpre, u polju se može praktikovati obrađivanje zemljišta, odnosno, zemljoradnja. Njena osnovna podela razlikuje ratarstvo, voćarsku, i vinogradarsku proizvodnju, sa, dalje, svojim karakteristikama i podelama. Na drugoj strani, na poljima je moguća i ispaša, tj. prihranjivanje i gajenje domaćih životinja, što je domen stočarstva. Ako zemljoradnji i stočarstvu pridodamo i šumarstvo, lov, i ribolov, dobijamo tzv. primarni sektor privrede. Ovo naše ,,polje’’, ne treba shvatiti kao prosto i ,,golo’’ zemljište. Ne, baš naprotiv, radi se o veoma dinamičnom sistemu koji počinje od agrobiotopa i agrobiocenoza, preko njihovih diferencijacija, kao što su agroekosistemi i agrobiomi, ne bi li se došlo do integralnog poljoprivrednog kompleksa kakav je agrosfera. U razmatranjima vezanim za agrar, najčešće se analiziraju agroekosistemi. Što se njih tiče, u celoj priči koju pratimo, najbitniji je proizvodni efekat, istih. Tako, produktivnost agroekosistema zavisi od: osobina agrobiotopa, osobina i sastava agrobiocenoza, i postupaka čoveka. Sve pomenuto uslovljava stvaranje organske materije putem geografskog položaja, proizvodnog prostora, vremena proizvodnje, produktivne sposobnosti kulturnih biljaka, spoljnih vegetacionih činioca, i tehnologije, odnosno, atropogenog faktora. Ipak, sve ove uslovljenosti se pokazuju nedovoljnim, a što je posledica neumornog i neumoljivog iskorišćavanja plodnog zemljišta, što se pokazalo kontra-produktivno. Pravilan pristup podrazumeva korišćenje (ne iskorišćavanje!) zemljišta, ili pozajmljivanje i služenjem od strane istog. Ovo se, između ostalog, obezbeđuje osvajanjem novih poljoprivrednih površina, intenziviranjem proizvodnje u poljoprivredi, gajenjem produktivnijih vrsta, smanjenjem gubitaka, smanjenjem broja radne stoke, implementacijom mikroorganizama, korišćenjem otpadnih materijala, ..., što, sve zajedno, povećava proizvodnju hrane na planeti. Očigledno se javljaju problemi sa izvorima dostupne hrane, čim se ovoliko radi na valorizaciji agrara. Ti problemi se objašnjavaju zakonima prinosa. Prvi i najstariji zakon (koji se i najviše zadržao i dugo bio aktuelan), je zakon o opadanju prinosa, Tomasa Roberta Maltusa: ,,Konstantno pojačavanje pojedinih primenjenih vegetacionih činilaca ne dovodi do srazmerno jednakog povećanja prinosa.’’ 1. Dalje, on dodaje da se javlja velika disproporcija između brzine rasta svetskog stanovništva, koja napreduje geometrijskom progresijom (1, 2, 4, 8, 16, ..., n), i obezbeđivanja istog hranom koja zaostaje za ljudstvom, dakle, sporija je, jer se povećava aritmetičkim nizom (1, 2, 3, 4, 5, ..., n). Vreme je pokazalo da ovaj zakon nema opravdano uporište, ali trenutna iskustva će nas možda naterati da opovrgnemo to tvrđenje. Sledeći zakon je Libigov zakon o minimumu: ,,Visina prinosa zavisi od onog biljnog hraniva koje se nalazi u minimumu.’’ 1, a što se opisno prikazuje tzv. Dobenekovim buretom, čije duge (strane) predstavljaju visine hraniva. Voda u ovakvom pinterskom buretu ili kaci zauzima nivo koji odgovara visini najkraće duge. Volni kasnije proširuje ovaj zakon: ,,Prinos je po količini i kakvoći zavisan od činioca koji se nalazi u minimumu’’ 1. Kasnije se javlja zakon o optimumu: ,,Porast bilja jača sa pojačanim delovanjem vegetacionih činilaca do jedne vršne tačke (optimuma), a dalje povećanje delovanja vegetacionih činilaca preko ove tačke ne dovodi do povećanja, nego do smanjenja prinosa.’’ 1, Helriegela. Naredni zakon postavlja Mitšerlih, kao zakon o delovanju vegetacionih činilaca: ,,Višak prinosa, postignut primenom kakvog sredstva, zavisi od svakog vegetacionog činioca sa svojstvenim mu intenzitetom i srazmeran je razlici između maksimalnog i ostvarenog prinosa.’’ 1. Najbolji zakon, svakako, proizlazi iz kombinacije prethodnih, zbog čega se i determiniše kao zakon o jednakoj vrednosti svih vegetacionih činilaca (po Viljamsu) 1. Sve pomenuto ćemo razložiti, ali da se prvo upoznamo sa ,,zelenom revolucijom’’.


Požarevac, 2012. 4

2 ,,ZELENA REVOLUCIJA’’ KAO OSNOVA TRANSFORMACIJE POLJOPRIVREDE

Šta je ,,zelena revolucija’’? To je skup hiperrevolucionarnih pojava u domenu proizvodnje hrane nastale kao rezultat primenjene nauke za opšte poboljšanje kvaliteta života ljudi na planeti. Tvorac ,,zelene revolucije’’ je Norman Borlaug, inače, dobitnik Nobelove nagrade, 1970. godine, za istraživanja u oblasti visokorodnih sorti pšenice i pirinča. Uzrok ove ,,revolucije’’ je baš prateći odnos između rasta ljudske populacije i povećanja proizvodnje hrane u svetu. Tako, tokom polovine XX veka, u prvi plan izbija problem ,,hrana - siromaštvo - populacija’’, koji je okarakterisan kao neposredni povod ,,zelene revolucije’’. Njeni pobornici isticali su tezu da treba utrostručiti proizvodnju hrane na Zemlji do kraja XX veka, ako ne želimo da prihvatimo Maltusovu hipotezu ,,gladne budućnosti’’. To nije najuspešnije ostvareno, pa se razmatra rekapitulacija istih polaznih ideja i njihovo, ponovno, realizovanje. Zato možemo celu poljoprivredu podeliti na etape: njenu evoluciju (do XIX veka), ,,poljoprivrednu revoluciju’’ (XIX – ½ XX veka), eru ,,zelene revolucije’’ (od 1950. godine XX veka), i, moguću, II ,,zelenu revoluciju’’.

U svakom slučaju, u prvobitnoj, a verovatno i u budućoj, ,,zelenoj revoluciji’’ mogu se uočiti dve dimenzije. To su da je ona osnova transformacije poljoprivrede od tradicionalne u modernu, i uzročnik mnogih pojava koje se trenutno svrstavaju u značajne probleme moderne poljoprivrede. Cilj obe je, naravno, rešavanje, prethodno navedenog problema, ali i sprovođenje ruralnog razvoja, i horizontalna i vertikalna integracija u poljoprivredi, a novi se, vremenom, proširuju.

Pomenuti ciljevi se mogu ostvariti samo primenom dobro osmišljenih sadržaja koji se tiču: otkrića novih proizvoda, genetičkih ukrštanja, šire upotrebe hemijskih sredstava i razvoja proizvodnje, razvoja poljoprivredne mehanizacije i izgradnje puteva i hidrotehničkih sistema, razvoja informacionih sistema za poljoprivredne potrebe, razvoja agrobiznisa, sve veće kvalifikovanosti i obrazovanosti poljoprivrednika, sve veće poslovne efikasnosti (po jedinici proizvodnje, utroška, investiranja, ....).

Ipak, rentabilnost i efektivnost sadržaja zavise od brojnih faktora, kao što su: biotehnologija, klasiranje zemljišta, zaštitna sredstva u biljnoj proizvodnji (fungicidi, insekticidi, herbicidi) i korišćenje veštačkih đubriva, naučno baziran sistem korišćenja vode, pojava novih (alternativnih) izvora energije, pojava novih delatnosti u okviru agrokompleksa.

I pored svega, za, mora se reći, kratkotrajna rešenja, stvaraju se dugoročni problemi koji se mogu posmatrati kroz visinu troškova (direktnih i indirektnih), i/ili limite i hazarde ,,zelene revolucije’’. Mogući izlaz iz nezavidne situacije jeste organska poljoprivreda. Ona se u novom modelu bazira na ,,ekorazvoju’’ koji propagira ekološki prihvatljivo gazdovanje resursima u modernoj poljoprivredi u cilju njihovog očuvanja, tj. optimalne upotrebe, kao i očuvanja zdrave sredine i zdravlja budućih generacija. Lepo je jednom prilikom rečeno da zemlju nismo nasledili od predaka, već smo je pozajmili od budućih generacija. Konačni i permanentni ciljevi predložene ,,radikalne poljoprivrede’’ bili bi prelazak sa visoko-intenzivne na visoko-efikasnu poljoprivrednu proizvodnju, i trajno očuvanje ekološke ravnoteže.

Približili smo se mehanizmu transformacije tradicionalne do moderne poljoprivrede. Ali kako uvideti prelaz i sagledati promenu u celini? Pitanje je logično i na njega nije tako jednostavno dati konkretan odgovor. Jedan od prilaza problematici je sagledavanje sličnosti i razlika između ova dva entiteta, tradicionalne i moderne poljoprivrede. Za ova poređenja najvažnije su njihove karakteristike i funkcije (tab. 2.1). Tek se onda može pristupiti samoj esenciji svake od njih i shvatiti njihove prednosti i mane.

Krećemo hronološki, tačnije, prvo se bavimo starom, tradicionalnom poljoprivredom.


Požarevac, 2012. 5

Tabela 2.1 Kontrasti i komparacije tradicionalne i moderne poljoprivrede Poljoprivreda

tradicionalna: moderna: -karakteristike-

Bazira se na porodičnom gazdinstvu tradicionalnog usmerenja.

Bazira se na različitim tipovima gazdinstava.

Osnovni faktor proizvodnje, uz porodičnu radnu snagu, je zemljište.

Faktori proizvodnje su zemljište, radna snaga, kapital i znanje.

Faktori proizvodnje se prenose u neizmenjenom ili neznatno izmenjenom obimu.

Povezanost i zavisnost svih segmenata agrokompleksa uz mogućnost veće specijalizacije u okviru vertikalne intergracije.

Struktura proizvodnje je svaštarska, uz naglašen naturalni karakter.

Primarna poljoprivredna proizvodnja gubi svoju autarkiju.

Odnosi ljudi se regulišu običajima. Opasnost zloupotrebe novih dostignuća. Motiv je dohodak i obezbeđenje sigurnosti vlastite porodice.

Motiv je profit.

-funkcije- Obezbeđenje hrane za stalno rastuće stanovništvo angažovano u poljoprivredi i van nje.

Proizvodnja sirovina za niz industrijskih grana koje se bave doradom i preradom.

Obezbeđenje akumulacije za razvoj vanpoljoprivrednog sektora.

Obezbeđenje tržišta za industrijske proizvode.

Oslobađanje viškova radne snage za razvoj vanpoljoprivrednog sektora.

Značajnija uloga u regulisanju odnosa inport-eksport (uvoz-izvoz).

3 TRADICIONALNA POLJOPRIVREDA

Pre tradicionalne poljoprivrede, čovek je još uvek bio nomad i sakupljač biljnih plodova, ali i lovac i ribiolovac. To se u periodu Neolita (mlađeg kamenog doba, od 10 000-3 000 godina p. n. e.) dopunjuje prvobitnom zemljoradnjom i stočarstvom, koji za razliku od nalaženja hrane, imaju za cilj, po prvi put, proizvodnju hrane. Uostalom, planiranje proizvodnje hrane je ono najvažnije što ljudski rod (Homo) razlikuje od ostalog živog sveta. Ovo je omogućila obrada zemlje, koja je bila veoma primitivna, ali za to vreme, sasvim dovoljna i produktivna. Tako su prvi zemljoradnici koristili obične motke za pravljenje rupa i plitkih brazda u zemlji, u kojoj su zatim polagali seme. Međutim, ovde se ne završava inovativnost naših predaka. Kasnije je zemlja sa usevom trebala biti obrađena, a to je vršeno jednostavnim plugovima (verovatno, načinjenih od račvastih grana), koje su ratari vukli po tlu kako bi prevrtali zemljište. Na našim prostorima, prvi zemljoradnici, a i stočari, bili su ,,Vinčanci’’ koji su svoja naselja podizali na obalama reka i potoka, čija je zemlja meka i muljevita, i samim time, pogodna za obradu opisanim načinima. Kako je ovo zemljište najlakše obrađivati motikama, oni su, iste, i pravili, i to od kostiju životinja, koje su, takođe, gajili, ali i lovili. Arheološkim iskopavanjima je tako nalaženo, od ratarskih kultura, mnoštvo ugljenisanih semenki sočiva, lana, prosa, čak i bobice divljeg voća, a od pripitomljenih, domaćih životinja, kosti psa, goveda, koze, ovce, pa i jelena, srndaća i divljih svinja, što svedoči o aktivnom lovu ovih vrsta. Međutim, ni lov nije bio stihijski, već izuzetno racionalan, jer su lovljene samo krupnije i odrasle jedinke, dok su mladunci ,,pošteđivani’’ sve dok se potpuno ne razviju i ne ostave nove mlade. Na kraju, možemo reći da pojava agrikulture sa domestikacijom predstavlja polaznu osnovu za nastanak prvih civilizacija.


Požarevac, 2012. 6

Prve ljudske civilizacije su bile krajnje slabo razvijene i bogate prirodnim resursima, ali su se kulturno izdizale iz samostalnih i mestimičnih plemena i naselja, i kao takve, bile pokretački agens za mnoge druge, složenije i bogatije. Mogu se izdvojiti tri centra nastanka ljudskih civilizacija, a to su Srednja Amerika (sa uzgajanjem kukuruza), Bliski Istok (sa pšenicom i ječmom), i Daleki Istok (pirinač). Od njih su, kasnije, nastali brojni centri domestikacije, od kojih su glavni: Indokinesko-indonezijski centar, Kinesko-japanski, Srednjoazijski, Srednjoistočni, Mediteranski, Afrički, Južnoamerički, i Centralnoamerički centar domestikacije. Oni su bili svetski producenti hrane za tadašnje stanovništvo. Od usevskih biljaka, gajeni su, i/ili se to i dalje čini: pšenica (Triticum monococcum, T. dicoccum, T. turgidum, T. tauschii, T. aestivum), od kojih je svaka nova dobijena ukrštanjem prethodnih, pri čemu se genetički materijal uvećavao (T. monococcum ima 14 hromozoma, tj. sedam parova istih – monoploid, a T. aestivum ima 42 hromozoma, tj. 6x7=21 par – heksapoloid). Tu su još i T. searsii, T. speltoides, T. timopheevii; kukuruz (Zea mays sa podvrstama, Z. mays ssp. mexicana teosinte i Z. mays ssp. parviglumis, od kojih nastaju Z. mays mays i Z. mays ssp. americana); pirinač (Oryza sativa, O. glaberrima, koji potiču od O. perennis); ječam (Hordeum spontaneum, H. vulgare) 2; ovas (Avena byzantina, od koje nastaje A. sativa); raž (Secale segetale, i njen potomak S. cereale); sočivo (Lens culinare, L. orientalis, L. nigricans); grašak (Pisum sativum), pasulj (Phaseolus angularis – japanski, P. vulgaris, P. limensis); šećerna repa. Od povrtarskih kultura: krompir (Solanum tuberosum, S. indigenum); paradajz (S. lycopersicum); soja (Soja seu Glycine hispida, G. ussuriensis, G. max); bundeva, tikva (Cucurbita pepo, C. moschata); bela repa (Brasica campestris, B. rapa); kupus (nastao od bele repe); krastavac (Cucumis sativus); šargarepa, mrkva; karfiol; kelj; blitva; spanać; novozelandski spanać; artičoka; salata; špargla; zelje; beli luk; crveni luk; poriluk; celer; peršun, paškanat, pastrnak; ren; rotkvica; cvekla; lubenica; boranija; bob; patlidžan; paprika; grašak. Uspečno su se gajili, u Aziji, i badem (Prunus amygdalus), kajsija (P. armeniaca), breskva (P. persica), taro (Colocasia esculenta), slatki krompir, proso (Paniculum miliaceum), u Africi, sorgum (Sorghum vulgare), a u Centralnoj i Južnoj Americi, manioka (Manihot esculenta), paradajz (Lucopersicon esculentum), kikiriki ( Arachis hypogaea), ananas (Ananas comosus), pa i duvan (Nicotiana tabacum). Cela ova poljopripvreda, bila bi nezamisliva bez odomaćenih životinja. Prve životinje koje je čovek domestikovao su: pas (Canis familiaris, nastao od vuka C. lupus); ovca (Ovis amomon, O. canadensis); koza (Capra hircus, sa podvrstom C. hircus aegaeus); goveda (auroh - Bos primigenius, jak – Poephagus grunniens, banteng goveče – Bibos banteng, zvano i bali goveče i gajal – B. frontalis); bivoli (divlji bivo – Bubalus bubalus, koji je rodonačelnik domestifikovanog); konj (Egus caballus przewalskii, od čije rase nastaje i današnji konj – E. caballus); kamila (Camelus arabian, C. bactrian); svinja (Sus scrofa, S. vitatus); mačka (Felis lybica, od koje je nastala domaća – F. catus); zec (divlja vrsta domaćeg - Cryctiolagus cuniculatus); lama. Od živine: kokoš (Galus galus); plovka, patka (domaća – Anas domesticus); morka, biserka, misirka (Numida meleagris); paun (Pavo cristatus); guska; ćurka. Insekti su domestifikovani daljim napretkom čovečanstva. Sve u svemu, smatra se da su naši preci, pre prelaska na konkretno gajenje biljaka, koristili u ishrani hiljade različitih vrsta biljaka i životinja, a danas smo taj broj, postepeno, sveli na svega, oko, 600 biljnih vrsta i 50-ak životinjskih (Tiger, 1992) 3. Ipak, poljoprivreda je posredno ,,stvorila’’ civilizacije. Za direktne faktore, a koji su doprineli razvoju pomenute, ima više teorija: hipoteza ,,sredinskog determinizma’’ koja favorizuje klimu (Huntington, 1924) 3, zatim ,,hidraulična’’ hipoteza ,,sa vodom’’ (Wittfogel, 1957) 3, a njihova kombinacija dovodi do hipoteze ,,socijalne integracije (Haas, 1982) 3. Na našim prostorima, posebno je napredovala rimska civilizacija koja je, podjednako, zastupala i

1 Preuzeto od Molnar, I. i saradnika, (2003). 2 Sumerski tekstovi pominju, čak, 19 različitih vrsta piva (Moore, 1985), preuzeto od Tucić, N. (2003). 3 Preuzeto od Tucić, N. (2003).


Požarevac, 2012. 7

zemljoradnju i stočarstvo, o čemu svedoče brojni arheološki nalazi nađeni, na primer, na teritoriji, nekadašnje, Moesia Superior, odnosno, Gornje Mezije (sl. 3.1).

Slika 3.1 Alatke za ratarstvo – gvozdena motika iz I-VI veka (levo), i ovčarstvo – noževi i makaze iz I-IV veka (desno)

Da rezimiramo. Kraj Pleistocena i početak Holocena (savremene epohe u kojoj smo i mi), karakteriše povlačenje lednika sa severne polulopte i globalno povišenje temperature na Zemlji. Ljudi su na te promene životne sredine reagovali nizom promena u kulturi, koje odpočinju u Mezolitu (naziv koji arheolozi daju kulturi u Evropi, a koja se javlja krajem Pleistocena, a pre početka ,,poljoprivredne revolucije’’; Mezolitik – srednje kameno doba, pre, oko, 10 000 godina p. n. e), a svoj razvoj intenziviraju u Neolitu. Te su: da su u mnogim regionima ljudi znatno proširili broj životinja i biljaka koje su koristili u ishrani (pored malih sisara, počeli su da love ptice, ribe, školjke, puževe i rakove), takođe, mnoge vrste koje su ranije koristili, izumrle su ili postale nedostupne, ali su se zato u ishrani pojavile mnoge koje nisu bile prisutne tokom poslednje, treće glacijacije; različite grupe ljudi su veoma različito reagovale na novonastale prirodne sredine, što je dovelo do daleko veće različitosti kultura, čak u okvirima relativno malih regiona, nego što se to dešavalo na velikim geografskim prostranstvima, ranije; na nekoliko mesta na planeti Zemlji (u jugozapadnoj Aziji, Egiptu, Indokini, Kini, itd.) u susretu sa bogatim izvorima hrane, ljudi su, sa nomadskog, postepeno počeli da prelaze na sedelački način života i, sa skupljanje hrane, na njenu proizvodnju. Ipak, nije svuda i uvek vladalo blagostanje. Prve civilizacije, pored ratova i bolesti, često su desetkovale i nestašice hrane koje su bile prave ,,epidemije gladi’’. Prema nekim procenama, tokom XVII veka, najmanje dva miliona ljudi je stradalo od gladi, tokom XVIII, oko, deset miliona, a u XIX veku, oko, 25 miliona (Dando, 1980) 3. U Kini je, u periodu od pre jednog veka p. n. e. do 1910. godine, bilo, oko, 1 800 ,,epidemija gladi’’ (Brothwell i Brothwell, 1969) 3, a u Etiopiji, poslednjih nekoliko vekova, svakih desetak godina dolazilo je do nestašica hrane. U Indiji se to dešavalo svakih 25 godina, a u Rusiji, od 971-1971. godine je zabeleženo, oko, sto ,,epidemija gladi’’. Što se tiče pripitomljenih životinja, i one su znale da nas iznevere. Danas se smatra da je veliki broj epidemija, koje su zabeležene u ljudskoj praistoriji i istoriji, nastao zbog prenošenja različitih mikroorganizama (najčešće RNK virusa) sa različitih vrsta domaćih životinja na ljude (antropozoonoze). Procenjuje se da ljudi ,,dele’’ sa kravama 50, sa ovcama i kozama 46, sa svinjama 42, a sa živinom 26 različitih zaraznih oboljenja (McNeill, 1976; Cohen, 1989) 3. Recimo, od krava smo dobili osipne groznice, a od ptica, preko svinja, viruse gripa (tip A). Sve navedeno je nastajalo zbog čovekovog neznanja i neprimenjivanja ,,održivog razvoja’’. Za mnoge drevne civilizacije je utvrđeno da su nestale zbog erozije koja je nastala zbog loše i neosmišljene obrade zemlje. Tako je čovek starog doba više zavisio od sreće, nego od svog umeća u polju, ali uspeo je da napreduje. Prelazni period, od tradicionalne poljoprivrede do moderne, predstavlja srednji vek sa pojavom unapređenih rala, koje su vukle jake i izdržljive, domestifikovane životinje (sl. 3.2).


Požarevac, 2012. 8

Slika 3.2 Vučno ralo za oranje zemljišta Slika 4.1 Prvobitni traktor ,,guseničar’’

4 MODERNA POLJOPRIVREDA

Može se smatrati da moderna poljoprivreda nastaje pod okriljem ,,industrijske revolucije’’. Sada čovek više ne zavisi od magarca, mazge, konja, kamile, lame, krave, bika, goveda, vola, ..., već od poljoprivrednih mašina. Naravno, na početku su one bile tek u povoju razvoja, tako su neki od prvih motornih traktora imali, umesto pneumatika, gvozdene i nalik na tenkovske, ,,gusenice’’, koje su više pritiskale i sabijale oranični sloj zemljišta, nego što je neka priključna mašina uspevala da ga izore i obradi (sl. 4.1). Može se zaključiti, da je u modernoj agronomiji, čovek glavni proizvodni činilac, koji kontroliše ostale, kao što su kulturna biljka, ili fiziografija plodnog kraja. Najvažniji principi primene antropogenih agrotehničkih mera su: izbor pogodnih agrotehničkih mera, načini primene agrotehničkih mera, blagovremenost izvođenja poljskih radova, sažetost rokova, izbor pogodnih oruđa i mašina, i postojanje i adekvatno primenjivanje tehnoloških disciplina, odnosno, savesnost. Sve pomenute agrotehničke mere uticale su na to da se postojeće kulture intenzivnije i masovnije uzgajaju, ali i da se u poljoprivrednu proizvodnju uključe i vrste koje ne predstavljaju izvor hrane, već sirovine i proizvodne resurse za druge grane privrede. Tako se od industrijskih biljaka, danas, gaje: pamuk (Gossypium herbaceum, G. arboreum, G. raimondii, G. thurberi, G. hirsutum, G. barbadense); lan (Linum usitatissimum, L. angustifolium); suncokret (Helianthus annuus, H. lenticularis); duvan (Nicotiana tabacum, N. silvestris, N. otophora, N. tomentisiformis); kafa (Coffea arabica); čaj (Thea monticola); šećerna repa; hmelj. Od začinskih biljaka, gaje se: biber, karanfilić, kari, kim, kopar, korijandar, vanila, anis, iđirot, pelin, estragon, koji su poreklom iz Afrike; ruzmarin, origano, bosiljak, lovor, gorčica, majčina dušica, što potiču od Evrope. Od kulturnog voća posebno su poboljšane plantaže: kruške (Prunus communis); šljive (Prunus domestica); ananasa (Ananas comosus); grožđa (Vitis silvestris); breskve, praske; kajsije; badema; jabuke; dunje; mušmule; borovnice; maline; kupine; ribizle i ogrozda; jagode; trešnje; višnje; lešnika; oraha; smokve; duda; kivija; nara; citrusa (mandarine, limuna, narandže); banane. Takođe, biljke se gaje i za estetske svrhe, što je za tradicionalnu poljoprivredu bilo luksusz. Ukrasno drveće i šiblje je: magnolija (Magnolia grandiflora, M. liliflora); evropska palma (Chamaerops); cikas, ginko; duglazija; plava smrča; atlaski kedar; brucijski bor; džinovska sekvoja; taksodijum; kriptomerija; američka tuja; azijska tuja; berberis; mahonija; zelkova; brusonecija; maklura; kazuarina; turska crvena leska; crni i sivi orah; japanska dunja; albicija; japanska sofora; paulovnija; aukuba; lagerstremija; eukaliptus; kiseli ruj; gledičija; katalpa; vašingtonija; juka; Davidova budleja. Od životinja, tačnije, insekata, ,,ukroćeni’’ su medonosna pčela (Apis mellifera), i svilena buba (Bombyx mori).


Požarevac, 2012. 9

Kako je ,,moderan’’ čovek uspeo da kultiviše ovoliki broj bioloških vrsta? Rekli smo da njemu, kao članu agroekosistema koga čine zemljište – klima – kulturna biljka – čovek, pripada veoma značajna uloga. Ovo proizilazi iz činjenice da čovek kao svesno biće organizuje poljoprivrednu proizvodnju, vodi brigu o njoj i unapređuje je, što je, takođe, pomenuto. Jednostovna rečeno, čovek je stvorio poljoprivredni proizvodni prostor, ali sada, za razliku od starog i srednjeg veka, primenjuje principe održivog razvoja. Tako on, gajenjem kulturnih biljaka i domaćih životinja, iskorišćava uslove vegetacione sredine (klime i zemljišta) da bi obezbedio, pre svega, dovoljno hrane i drugih proizvoda za ljudsku populaciju koja stalno raste i veoma se brzo umnožava. Zato se današnji čovek, ponovo, podseća Maltusovih tvrdnji, i mnogo je svesniji i zabrinutiji za svoju egzistenciju. To se, matematički, može predstaviti sledećom jednakošću:

F = P + I E, gde je: F – rast tražnje za hranom, P – stopa rasta ljudske populacije, I – stopa rasta dohotka, E – dohodovni elasticitet. Ova formulacija govori da potražnja za hranom u nerazvijenim, tj. zemljama u razvoju i tranziciji, raste brže od mogućnosti proizvodnje, dok za razvijene zemlje važi obrnuto. Što se tiče saniranja i prevencije ovog problema, primarnu ulogu imaju čovekove agrotehničke mere u službi vegetacionog činioca. Poljoprivredna proizvodnja raspoznaje tri grupe agrotehničkih mera. Prvu grupu predstavljaju one mere kojima se deluje na klimu (u cilju otklanjanja nepovoljnih uticaja, npr. suša se nadomešćuje navodnjavanjem). Drugu grupu čine mere kojima čovek deluje na zemljište (njegova obrada, mere đubrenja, kalcifikacija, mere zasnivanja or(a)nice, okopavanje, ...). Poslednju, treću grupu čine mere kojima se deluje na kulturnu biljku (izbor sorti, priprema semena za setvu, setva useva, okopavanje useva kao mera negovanja istih, i dr.). Ipak, mera koja prožima sve ove, jeste primena mehanizacije i hemizacije. Oba entiteta su dostigla visok stepen razvoja, s tim što oba imaju iste ili slične i prednosti, a i mane. Traktori su znatno uznapredovali od onih prvih, sa parnim pogonom, ili ,,guseničarima’’, da bi dostigli takav stepen razvoja da mnogi od njih imaju satelistku kontrolu navigacije (GPS sisteme). Biti poljoprivrednik više nije, bar negde, marginalizovanost, već prestiž. Najpoznatije, svetske, marke traktora su ,,Belarus’’, ,,Džon dir’’ (,,John Deere’’), ,,Ferguson’’, a kod nas, ,,IMT’’ (Industrija mašina i traktora), ,,Rakovica’’. Ne treba potcenjivati ni motokultivatore (freze) i druge vrste, zaboravljenih, ,,mini-traktora’’. Naravno, traktori, sami po sebi, ne mogu učini mnogo toga, ali zato njihove priključne mašine i nadgradnje mogu, i te kako (sl. 4.2).

Slika 4.2 Savremeni traktor ,,John Deere’’ sa plugom (levo), i ,,viljuškom’’ (desno)

Tako su u opticaju raznovrsni plugovi i rala, priključci za baliranje sena, prskalice i atomizeri, sejačice, drljače, ,,viljuškari’’, ..., kao i priključci za dodavanje toplote zasadima zahvaćenih mrazom, i sl. Druge, pomoćne zemljoradničke mehanizacije obuhvataju kombajne, sisteme za navodnjavanje i irigaciju, protivgradne sisteme, ali i avijaciju ako se radi o primeni pesticida i herbicida, ili zaštiti od mraza (sl. 4.3).


Požarevac, 2012. 10

Slika 4.3 ,,Pomoćna’’ poljoprivredna mehanizacija (odozgo ka dole, i s leva na desno): plinski gorionik tipa ,,Frostbuster’’, sistemi za irigaciju, ,,wind-mašina’’ (sistemi za odbranu od mraza); protivgradne rakete i lanser (ptovigradni sistem zaštite); Hemizacija u vidu herbicida i pesticida je, isto tako, raznolika i predstavlja nezaobilazan način kontrole i upravljanja agrarom. Ipak, ono o čemu se slabije misli, jeste štetna i negativna strana primenjivanih postupaka. I kod hemizacije i mehanizacije, moderna poljoprivreda uzrokuje zagađenje prirode, kakvo nije postojalo ranije. Kod mašina i traktora, radi se o motorima sa unutrašnjim sagorevanjem koji ispuštaju ugljen-dioksid ( 2CO ), ugljen-monoksid (CO), i ostale štetne gasove, koji doprinose aerozagađenju, a koje dovodi do efekta ,,staklene bašte’’, stvaranja ,,ozonskih rupa’’ i ostalih poremećaja prirodne ravnoteže. Hemikalije imaju ,,direktniji’’ pristup našem zdravlju, jer ih unosimo zajedno sa plodovima koji su njima tretirani. Ako ih ne unosimo preko hrane, to je moguće putem vode, kada dospeju u podzemne tokove, jer ih kiša i druge atmosferske padavine spiraju. U tom smislu mogu biti opasna ne samo veštačka, mineralna sredstva, već i prirodna, ako se radi o stajiskom i prirodnom đubrivu, a koja sva imaju, kao svoje krajnje ili međuprodukte, nitrate ( −

3NO ), nitrite ( −2NO ),

amonijak ( +43, NHNH ). Još jedan problem koji se javlja jeste problem korišćenja energije u

agroekosistemima. Upravo ovo korišćenje energije povezuje korisna i štetna delovanja čoveka na prirodu, jer energija potiče od fosilnih goriva i dr. kaustobiolita, koji narušavaju prirodne procese, ali osiguravaju produkciju biomase. Što je najgore, ovo predstavlja ,,začarani krug’’, jer se energija iznosi iz zemljišta žetvom, i ista se mora ponovo dodavati, ako želimo da osiguramo sledeću. Izlaz iz ,,kruga’’ možda leži u korišćenju energije iz obnovljivih i lokalnih izvora, a što je prvi korak ka održivom korišćenju energije u poljoprivredi. Rezultat celokupnih čovekovih svesnih poduhvata menjanja i iskorišćavanja prirode je kulturni okvir, koji predstavlja najviši stupanj izmene lica sveta. Kulturni okvir se sastoji od dve osnovne odlike. Prva se sastoji u voljnom skretanju biocenotičkih sila životnih zajednica u korist živih bića koja čoveku neposredno trebaju. Ti se kulturni organizmi, u prirodnim uslovima, ne bi mogli održati. Druga odlika se sastoji u ubrzavanju i menjanju procesa materijalnog i energetskog prometa u okviru agroekosistema. Zato je, za ovaj komplikovan splet integralnih agrarnih činilaca, sinonim, poljoprivredni sistem ili sistemi poljoprivrede. Njihova uloga je da popularišu organsku proizvodnju, reciklažu, ..., a suzbiju agrohemikalije sa reziduumima, ....



5 ZAKLJU ČAK

Zaključak, i cela mudrost je u tome da se razume da je transformacija tradicionalne do moderne poljoprivrede sažeta i protkana ,,zelenom revolucijom’’. Ipak, ,,revolucija’’ nije bila dovoljno revolucionarna. Po FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu, pri UN – Ujedinjenim nacijama) izveštajima, u svetu se krajem XX veka proizvodilo 2,782 cal po osobi i danu, tj. 73,9 g proteina po osobi i danu. Međutim, minimum kalorija potrebnih da održe rad odrasle osobe je između 1 800-2 000 cal. Ovim brojkama se moraju dodati i preporučene dnevne doze unosa proteina, a koje za odraslu ženu iznose 50 g, a za odraslog muškarca 63 g. O čemu svedoče ovi podaci? Oni svedoče o tome da na globalnom nivou ima dovoljne hrane. Na žalost, to je samo privid. Mnogi koji nemaju sreće da se nađu u kategoriji prosečnih vrednosti, daleko su ispod preporučenih dnevnih unosa kalorija i proteina. FAO studije, takođe, procenjuju da je 1/5 stanovništva u zemljama u razvoju i tranziciji, danas, nedovoljno uhranjena i pothranjena, dok 9 miliona ljudi u svetu godišnje umire od gladi. Osnovni elementi procesa transformacije poljoprivrede i ,,zelene revolucije’’, identični su za sve zemlje, nezavisno od uređenja ili stepena razvijenosti, a to su prihvatanje apsolutne neminovnosti razvoja poljoprivrede, i postojanje određenog odnosa na relaciji poljoprivreda – ostali sektori privrede. Cilj procesa transformacije poljoprivrede je koncentracija osnovnih faktora proizvodnje uz uvažavanje principa podele rada i specijalizacije. Opšti smisao transformacije dobija specifičan ugao, ukoliko se posmatraju načini koncentracije faktora proizvodnje, odnosno, osnovni mehanizmi ovog procesa, koji čine ,,katete’’ ovog trougla, dok je ,,hipotenuza’’ sama ,,zelena revolucija’’. Organizacioni oblici ,,zelene revolucije’’ su u prvoj fazi različiti, dok su u drugoj fazi identični, nezavisno od republike, a to su: krupna gazdinstva (agrobiznis korporacije), porodične farne, i zadruge. Proces ,,zelene revolucije’’ i poljoprivredne transformacije jeste suma komplementarnih aktivnosti usmerenih ka njenom pretvaranju u stabilan izvor hrane za stalno rastuće stanovništvo kao osnove stvaranja prehrambene sigurnosti nacija, i ka stvaranju integralnog sistema veza i odnosa između segmenata agrobiznis kompleksa (agroprivrede). Svi ovi elementi i ciljevi, možda, dovedu do neke nove transformacije zemljoradnje i stočarstva, i do ,,II zelene revolucije’’. Tako, možda, budućnost poljoprivrede leži u tzv. ,,vertikalnim farmama’’, za razliku od postojećih, ,,horizontalnih’’. One bi bile smeštene u centrima svetskih metropola, u višespratnicama (sl. 5.1).

Slika 5.1 Koncepti ,,vertikalnih farmi’’, skica (levo), i animacija (desno)

Kao takve, bile bi jeftine za izgradnju i sigurne za operacionalizaciju. Ovakve farme budućnosti bi nudile obnovu urbanih područja, održivu proizvodnju hrane, i više žetvi na godišnoj bazi. Ovime bi se oporavili narušeni ekosistemi, koji su žrtvovani, najpre, zbog tradicionalne, a kasnije i moderne poljoprivrede. Planovi su da se prva ,,vertikalna ulica’’ na svetu izgradi u australijskom gradu Melburnu, a rok završetka radova je 2014. godina. Zgrada



će imati radnje, kancelarije, i 154 apartmana, a na svakih šest spratova (od ukupno 35, koliko će objekat imati), postojaće vrtovi u kojima će se moći gajiti drveće visoko do 10 m. Naravno, cela zgrada će biti opremljena poslednjim izumima iz domena ,,zelene tehnologije’’.

Ipak, ovo za nas deluje nemoguće i neostvarivo. Zato se može izvući i zaključak da je diskutabilno šta je tradicionalna, a šta moderna poljoprivreda. Ono što je za nekoga tradicionalna poljoprivreda, za drugoga je moderna, i obrnuto. Na primer, zemljoradniku iz nekog afričkog plemena je i najobičniji motokultivator, najmodernija tehnologija, dok se kod nas, a pogotovo u razvijenijim zemljama, smatra prevaziđenom. Isto, ako bismo bili u mogućnosti da se vratimo u prošlost, u praistoriju, verovatno da bismo meštane drevne Mesopotamije i Sirije prenerazili najobičnijim plugom koji bi vukle njihove domaće životinje.

Ali, pored sve navedene savremene mehanizacije i hemizacije, još uvek ima naroda koji gladuju. To Maltusovu teoriju čini, ponovo, aktuelnom. Nada, apsolutno, postoji da će se to promeniti. Čovek svakog dana prevodi pustinje, prerije, šume i akvatorije, u obradive površine. Enormna sredstva se izdvajaju za melioraciju i rekultivaciju neplodnih, i nekada plodnih, ali sada degradiranih i devastiranih zemljišta. A, takvih zemljišta je sve više (deposoli, urbasoli, aerosoli i flotasoli), i sve brže nastaju. Zemljišta se mogu zagaditi, pored direktne i indirektne hemizacije (direktnu predstavlja neposredan tretman zemljišta prekomernim đubrinjem i lošom primenom pesicida i herbicida, a indirektnu čini posredno zagađenje koji vodi poreklo od izduvnih gasova mehanizacije i industrije ali se spira u podlogu), i procednim vodama (filtratima) sa deponija. Disperziju zagađenja može pomoći i vetar, tako što raznosi toksične materije sa gradskih deponija, pepelišta ili deponija jalovine. A sve je to moguće sprečiti, samo ako se malo posveti pažnja trenutnim problemima. U našoj zemlji su pogotovo interesantne deponije pepela pri termoelektranama (sl. 5.2). U, ne tako davnoj, prošlosti, one su tretirane polivanjem vodom, što se činilo radi vlaženja frakcija praha i prašine, kako bi se sprečilo odnošenje istih vetrom. To nije bilo zadovoljavajuće, jer je voda dodavana u većem odnosu naspram polutanta (pepela), i to u odnosu pepeo:voda=1:12-15, što je izazvalo samo veće i brže isparavanje iste, zatim odnošenje pepela sa područja deponije, i zagađenje podzemnih i površinskih voda od strane, ono malo, vode što je proceđeno kroz telo deponije. Pri tome su utrošene velike količine čiste vode, a sam problem se nije uklonio, već, čak povećao. U današnje vreme se ovakve deponije zatvaraju, a preferiraju se one kod kojih se pepeo rastvara se vodom u odnosu 1:1. Na ovaj način se dobija medijum nalik na pastu, koji u dodiru sa vazduhom, stvara skramu koja skoro potpuno onemogućava odnošenje polijanata vazdušnim kretanjima. Ovo je rentabilniji pristup problemu, jer se upotrebljava manje nezagađenih resursa, a zagađenje se sputava. Takođe, sve više se primenjuju nepropusne folije od specijalnih guma i plastika koje se ,,vare’’ na spojevima, a koje sprečavaju dubinsko zagađenje zemljišta.

Slika 5.2 Deponije pepela, stare (levo), i nove (desno) metodologije (foto: inž. Stefan G.)

Najbolje od svega je to da, čak, i ovakve deponije podležu metodama bioremedijacije.



LITERATURA

1. Haris, N. i autori, (2005): Drevni svet, Politikin zabavnik i Knjiga-komerc, Beograd 2. Jakovljević, B. i Grozdanović, S., (2011): Zagađenje zahteva rešenje – Zbornik radova

Visoke tehničke škole Požarevac 1-2/2011, Visoka tehnička škola strukovnih studija Požarevac, Požarevac

3. Jakovljević, B., (2010): Zaštita agroekosistema, Visoka tehniča škola strukovnih studija Požarevac, Požarevac

4. Jakovljević, J., (2009): Zagađenje i zaštita zemljišta, Visoka tehnička škola strukovnih studija Požarevac, Požarevac

5. Molnar, I. i saradnici, (2003): Agroekologija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 6. Oljača, S. i Dolijanović, Ž., (2003): Praktikum iz agroekologije, Univerzitet u Beogradu,

Poljoprivredni fakultet Zemun, Beograd – Zemun 7. Spasić-Đurić, D., (2002): Viminacijum glavni grad rimske provincije Gornje Mezije,

Narodni muzej Požarevac, Požarevac 8. Stanković, S., (1961): Ekologija životinja, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke

Republike Srbije, Beograd 9. Stojanović, M., (1994): Agroekologija, Poljoprivredni fakultet, Beograd – Zemun 10. Tasić, N., (2007): Vinča naselje prvih zemljoradnika, Kreativni centar, Beograd 11. Tatić, B. i Kostić G., (2002): Evolucija čoveka i domestikacija, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva i Centar za ekološke akcije, Beograd 12. Tucić, N., (2003): Evoluciona biologija, NNK-International, Beograd 13. http://agroekonomija.wordpress.com/2011/10/03/buducnost-poljoprivrede-vertikalne-

farme/ 14. http://members.virtualtourist.com/m/p/m/15b875/ 15. http://poljoinfo.com/showthread.php?1542-Zastita-vocnjaka-od-mraza 16.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0

17. http://vocnesadnice.net/Zastita_od_mraza.html 18. http://www.fwi.co.uk/Articles/16/05/2007/103642/New-John-Deere-dealer-for-Kent.htm 19.

http://www.google.rs/#pq=moderna+poljoprivreda&hl=sr&cp=8&gs_id=5a&xhr=t&q=zelena+revolucija&pf=p&sclient=psy-ab&source=hp&pbx=1&oq=zelena+r&aq=0&aqi=g1g-s1g2&aql=&gs_sm=&gs_upl=&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.,cf.osb&fp=3cad8b1975096c51&biw=1024&bih=605

20. http://www.krusik.rs/CIVIL.PROG_eng/KPGS_srpski.htm 21. http://www.panoramio.com/photo/19885476 22. http://www.poliesterpriboj.com/protivgradne_rakete 23. http://www.poljoberza.net/AutorskiTekstoviJedan.aspx?ime=V001_9.htm&autor=18 24. http://www.usedfarmequipmentonline.com/used-john-deere-tractors.php 25. www.ekof.bg.ac.rs/.../Transformacija%20poljoprivrede%202008.ppt

Documents

,ZELENA REVOLUCIJA’’