of 2188 /2188
Milan Uzelac ESTETIKA Uvod u estetiku Fenomenologija umetnosti

Milan Uzelac Estetika

Embed Size (px)

DESCRIPTION

likovna estetika milan uzelac novo estetsko stanoviste

Text of Milan Uzelac Estetika

Milan Uzelac

ESTETIKA

Uvod u estetiku

Fenomenologija umetnosti

Estetika

2012

= Page 1 =

Milan Uzelac Estetika

www.uzelac.eu 2

= Page 2 =

Milan Uzelac Estetika

Milan Uzelac

UVOD U ESTETIKU

(Predavanja u zimskom semestru 1992).

Vrac 2011

www.uzelac.eu 3

= Page 3 =

Milan Uzelac Estetika

U poslednje vreme sa estetikom neto duboko nije u redu, pa moda zato se usuuju da o njoj piu ponajvie oni koji malo ta znaju o umetnosti, a jo manje o filozofiji umetnosti. Kao da smo se nali u istoj onoj duhovnoj situaciji u kojoj se obreo pre skoro dva i po milenijuma Platon kada je u jednom svom dijalogu bio prinuen da se poali kako s filozofijom u njegovo vreme nije sve najbolje jer se ljudi njom ne bave na pravi nain. Istorija filozofije zna za uspone i padove, za trenutkelikih duhovnih uspona i nadahnua, ali i za asove prepune osporavanja i unutranje praznine. Dosegnuta znanja nisu i vena znanja; dva stolea nakon Aristotela malo je ko jo razumevao retke preotale njegove i Platonove spise; nakon obnove filozofskih kola u Atini, u drugoj polovini drugog stolea, a posle skoro dva stolea duhovne praznine (nakon to je rimski konzul Sula razorio prilikom jednog svog pohoda duhovno sredite stare Grke), trebalo je da proe jo skoro tri stotine godine da bi filozofija na kratko vreme dola do svog zenita, u delima velikog Prokla i Damaskina Diadoha. Nivo obrazovanosti nije crta ispod koje se ne moe pasti, niti je obrazovanje iskljuivo progresivni proces; da nije tako, potvruju i dogaji u poslednje vreme kada u celom svetu dolazi do uruavanja sistema obrazovanja i to zarad parcijalnih usko potrebnih pragmatinih znanja a na raun sve vee oseke u fundamentalnim istraivanjima. Ako je ve Platon imao nejasno, maglovito znanje o uenju Pitagore, koji je iveo dva stolea pre njega, ta mi jo moemo znati danas, nakon vie od dva milenijuma, i o jednom i o drugom? U kojoj meri nam mogu posluiti svedoenja neoplatoniara Jambliha (245/280-325/330) o Pitagori, koga od ovog deli gotovo osam stolea? Najvei problem nije u samom fenomenu obrazovanja, ve u visini obrazovanosti ljudi odreene epohe. Obrevi se u jednodimenzionalnom svetu, o kojoj je pre pola stolea pisao Herbert Markuze, shvatili smo da je to svet iz kog je nestao (za samo nekoliko decenija) vekovima formirani sistem opteprihvaenih vrednosti; vie nema umetnosti i nema morala, razloio se temelj na kojem poivahu estetike i etike vrednosti, a bez kojih na svet i jeste takav kakav danas jeste: u asu kad se rui vekovima izgraivan sistem obrazovanja, u asu kad se sa svih strana osporava znaaj fundamentalnih znanja i disciplina koje su ih izuavale, u asu kad se brie razlika izmeu istine i lai, a najrazliitije informacije proglaavaju kvalitativno za jednako vredne jo uvek se nae poneko ko i dalje postavlja pitanje ta je to umetnost, ta je to umetniko delo, da li umetniko stvaranje mogue u vreme kad umetnost ve uveliko vie nije tema dana. Ova poslednja pitanja, kao i sva pitanja to dotiu se onog temeljnog i zasnivajueg, onog to obezubeuje smisao ljudskom ivotu, iako gube svaki praktini znaaj, i dalje zadravaju svoj duboki smisao; u doba kad vie nema umetnosti, kad vie ne nastaju umetnika dela, u vreme simulacije i simulakruma kao njenih produkata, pisati o filozofskim aspektima umetnikog

www.uzelac.eu 4

= Page 4 =

Milan Uzelac Estetika

stvaralatva i njegovih proizvoda neodoljivo podsea na avanture velikog Servantesovog junaka. Ali, u vreme kad se ljudima otimaju i gaze iluzije, kad im se ubija i poslednja nada da sutranji dan moe biti bolji i smisleniji, sama avantura, ona duhovna, ne gubi svoju dra. Duh je ono poslednje to se i poslednjem gubitniku moe oteti, i to u veini sluajeva, mogue je samo zajedno sa ivotom. Stoika mudrost je to duboko spoznala. I zato oni koji i danas misle o umetnosti i njenoj velikoj istoriji, ali i neslavnoj sudbini, u svim svojim lutanjima nisu na stranputici. Put kojim idu, ma kakav bio, ma kakav im se inio, nije besmislom poploan put. A uvoenje u probleme estetike, ma koliko nevano i neznaajno se inilo na prvi pogled, gledano oima pragmatizmom zaraenog sveta, put je u skrovitu oazu duha, u prostor koji je odreivalo vreme velikih mislilaca. Davno je osporena ideja progresivnog napredovanja; put napred, esto je put u nazad, kao to je jedan te isti ,put na gore i put na dole, kako je to govorio veliki Efeanin. Svo civilizacijsko napredovanje nije bilo propraeno paralelnim duhovnim napretkom; mi ivimo u materijalnom svetu koji se doboko razlikuje od antikog ili srednjevekovnog, ali, duhovno, na svet mnogo je siromaniji od ranijih epoha koje nisu poznavale blagodeti savremene tehnike, ali su znale za trenutke sree i radosti kakvi se nama danas sve vie uskrauju. Poetkom osamdesetih godina XX stolea, italijanski filozof i spisatelj Umberto Eko (1932) pisao je o tome kako je ve poeo srednji vek i da nae vreme, po mnogo emu, sve vie nalikuje onom to je ve davno bilo proivljeno. Nije prolo jo ni tri decenije od tad, a ve nam se ini kako je Ekov pesimizam bio ju uvek u znaku optimizma: danas smo na poetku varvarstva obeleenom visokom tehnologijom, ali i dubokom duhovnom osekom u naim savremenicima. Da li nam istorijsko iskustvo makar donekle moe pomoi da razumemo dubinu radikalnog loma koji se iz dana u dan deava u svim sferama oko nas, ili su promene, koje tek delimino uoavamo, do te mere radikalno nove i drugaije od sveg prethodnog iskustva, da ne uspevamo da ih jasno izdiferenciramo i precizno imenujemo? Kada su varvari u V stoleu nae ere po prvi put razorili Rim, nisu potedeli ni skulpturu velikog rimskog stoika i cara iz II stolea Marka Aurelija. Sastrugali su sa statue pozlatu, i tako "ogoljenu" ostavili je narednim pokolenjima. Savremeni varvari u filozofiji i estetici daleko su nemilosrdniji: oni rue i unitavaju sve to je stvoreno do njih, proglaavaju svu dosadanju istoriju umetnosti i estetike himerom, preko itave tradicije prelaze utanjem, polaze iskljuivo od sebe i svog nemutog buncanja o umetnosti. Varvarima u Rimu bilo je potrebno samo nekoliko decenija pa da postanu graani Rima i usvoje Rimske tradicije, ne razarajui u prah i pepeo rimske institucije; savremeni varvari u tom smislu su daleko nemilosrdniji: uvereni su da sve poinje od njih, da su oni, samo oni i njima sline spodobe, jedino kadre da sude o svetu i o umetnosti, a sve to je rezultat delatnosti

www.uzelac.eu 5

= Page 5 =

Milan Uzelac Estetika

ranijih epoha mora biti uniteno ili predato zaboravu te najgore danas prolaze 1 oni narodi koji za sobom imaju svoju istoriju . Novim varvarima koji su u mnotvu zadataka dobili od svojih globalistikih nalogodavaca i to da na svaki nain osujete mogunost egzistencije umetnosti i umetnikog, osnovni je cilj: unititi u umetnikoj praksi sve tragove umetnikog i svoje sterilne misli o sopstvenoj neophodnosti i nezamenjivosti proglasiti za dubokoumnu teoriju. Ne mogavi da se na iole kakav nain ostvare, kao dobri pekari, obuari, uredni istai ulica ili prodavci domaih ivotinja - savremeni varvari su odluili da budu estetiari, da se proglase teoretiarima umetnosti i medija, da budu ministri kulture, da svoju duhovnu prazninu nametnu za zakon onima koji duha jo imaju, mada su ih u meuvremenu, vetim spletkama, novi medijski varvari ve u svom prvom kvazi-teorijskom pohodu nadmeno marginalizovali i obespravili da u umetnosti uivaju i o njoj sude. Kao to je poznato, estetika ima dugu prolost ali kratku istoriju, budui da, kao filozofska disciplina, traje tek od polovine XVIII veka; umetnost u svom dananjem, estetskom smislu, traje tek nekoliko stolea vie; sada se 2 ve uveliko moe konstatovati kako je vreme umetnosti prolo , ali se isto to moe rei i za estetiku kao filozofsku teoriju umetnosti. Da stvari nisu tako jednostavne, posebno u situaciji kad se sve hoe relativizovati, ubrzo pokazahu oni koji su se sa velikim istorijskim i logikim zakanjenjem dograbili estetike 3 i odmah poeli da priaju o umetnosti tako kako pre njih niko nije umeo, a i u uverenju da to pre njih niko nije inio. U poslednje vreme mnoe se teorije umetnosti, proglaava se umetnou ono to to dosad nikad nije bilo, a s obrazloenjem da je tako bilo i poetkom prolog stolea kad su osporavana mnoga dela koja su potom priznata kao umetnika; sve to se sad deava, veoma malo podsea na ma kakav pomak u miljenju umetnosti, a jo manje na neki revolucionarni obrat u teoriji koja bi navodno pratila savremenu umetniku praksu. I nemojmo se zavaravati: ponavljanja nema, ni vraanja istog. Danas su stari umetnici umorni, a mladi iako esto preambiciozni, do bola neuki; svedoci smo velikih promena u percepciji i razumevanju umetnosti i umetnikih dela i nije stvar toliko u tome da se sudi i prosuuje stanje u svetu umetnosti, ve da se pokua razumeti ta se tu zapravo u meuvremenu dogodilo i ta se jo i danas po nekoj mnogima nerazumljivoj inerciji dogaa. ta je umetnost? To pitanje danas se iznova i sve ee postavlja. Tako, jedna saradnica muzeja Ermita ( ) u St. Peterburgu,

1 Zato je savremena umetnost dobila nova "visokoumna svojstva": ona je hibridna , a ne dekadentna, ona je reciklana a ne duhom insuficijentna i neinventivna, ona je sajber- performansna , a ne prosto ne-umetnika. 2 O tome videti: Uzelac, M.: Inflaciona estetika (2009), http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/15Inflacionaestetika.pdf 3 Nekako, ta re mnogima lepo zvui, a i posledice njenog neznanja nisu poput onih od neznanja abdomenalne hirurgije.

www.uzelac.eu 6

= Page 6 =

Milan Uzelac Estetika

ovako rasuuje: "Postoje ljudi koji se bave savremenom umetnou i oni imaju odreenu percepciju. Kod ljudi koji se bave tradicionalnom umetnou, drugaija je percepcija. Pitanje: ta je umetnost a ta ne - veoma je suptilno. Nekada su dela Pikasa smatrali ne-umetnou, prolo je vreme, i sad je on jedan od najtraenijih umetnika. Vreme e pokazati ta je umetnost a ta nije. 4 Postoji moda, postoje umetnici koji su van vremena" . U ovakvom pristupu mnogo je toga sporno pa i sam primer, no ono to je svakako nedvosmisleno, jeste samo pitanje o tome ta je umetnost . panski slikar Pablo Pikaso (1881-1973) je nesporno umetnik u okviru jedne odreene tradicije koja se izgradila u velikoj meri i pod uticajem njegovih dela i njegovog pristupa umetnikoj praksi. Naalost, ima i danas onih koji smatraju da on nije jedan od najtraenijih umetnika, pa ak i onih koji e tvrditi i dalje da to to je on radio zapravo i nije umetnost, to e moda pokazati neko jo "kasnije" vreme kad e se videti da Pikaso i nije "neki umetnik van vremena". U knjizi . (1937) veliki ruski filozof Ivan A. Iljin (1883-1954), savremenik Pikasa i svedok raanja moderne umetnosti (mislilac o kome do Ermitaa vest jo nije stigla), piui o tome kako atmosferu savremenog "modernizma" u umetnosti odreuju "ulna uzbuenost, nervno rastrojstvo i duhovna praznina", smatrao je da se "treba zamisliti nad tim progresivnim razlaganjem lika u slikarstvu, a koje je zapoelo pre petnaest godina u Francuskoj i potom svoj vrhunac dostiglo u crteima kubista i u somnabulnosti Pikasa koje ve nekoliko decenija truje 5 mlada pokolenja" . ta je to sve umetnost ili trulenje? pita se na istom mestu Iljin. Od vremena kada je ovu svoju knjigu objavio Ivan Iljin, deli nas tri etvrti stolea, reklo bi se itav jedan ljudski vek, no njegova knjiga donosi sud o itavoj umetnosti XX stolea. Ovaj spis je po prvi put objavljen 1937, u Rigi, u gradu koji bee jedan od pet najveih gradova carske Rusije, u kojem je 1882. godine roen i Nikolaj Hartman koji piui svoj poslednji spis Estetiku nije mogao ne znati za ovo Iljinovo delo. Danas se znatan broj ljudi nee sloiti sa Iljinom i njrgovom ocenom moderne umetnosti. Ipak, potrebno je razumeti stanovite s kojeg govori ovaj ruski mislilac. On je smatrao da umetnost nastaje u dubinama nesvesnog, tamo gde ovek gubi granice svoje linosti, ponirui u prvobitne instinkte, u tajno obitavalite svojih strasti. A ako to obitavalite nije proeto duhom, u tom sluaju ne moe nastati ono umetniko , ve bolesna umetnost, budui da strasti bez duha nisu stvaralake ve ruilake, te e i sami sadraji takvih ne- duhovnih strasti biti neprijateljski nastrojeni spram svih principa umetnikog . 6

4 http://top.rbc.ru/society/12/07/2010/434958.shtml 5 .. . . .: . .: 10 . .6: . 1. .: , 1996. . 66-67. 6 Op. cit., str. 65.

www.uzelac.eu 7

= Page 7 =

Milan Uzelac Estetika

Iljin sa pozicija najviih vrednosti tradicionalne umetnosti, posebno insistira na postojanju treeg, duhovnog sloja umetnikog dela (pored materijalnog i formalnog) i ono na emu on zamera modernoj umetnosti, jeste odsustvo tog treeg, najdubljeg sloja u umetnosti u savremenim umetnikim delima. Nikolaj Hartman je ovu troslojnu strukturu umetnikog dela sveo na dvoslojnu, razlikujui prednji plan i pozadinu umetnikog dela (sledei Hegelovu podelu na bie za sebe i bie za nas). U prvi mah Hartmanu bi se moglo poverovati na re da on razlikuje materijalnu i duhovnu dimenziju umetnikog dela; meutim, on je uinio neto drugo: on je "odsekao" taj trei sloj, o kojem je pisao i na kojem je insistirao Iljin, nastavljajui da govori o duhovnom spram materijalnog, a zapravo je obnovio u novom ruhu staru razliku materije i forme, odnosno razliku realnog i irealnog. Na taj nain Hartman je omoguio da moderna dela koja odlikuje odsustvo duha, budu proglaena za umetnika i postanu "umetnika dela". Na njega se stoga mogu nadovezivati i sve teorije o umetnikoj dimenziji moderne umetnosti, poto su se zahvaljujui njemu, umetnikima mogli proglaavati i oni objekti koji to zapravo nisu, jer nemaju duhovnu dimenziju. Sama razlika izmeu shvatanja biti umetnikog dela kod Iljina i Hartmana je stoga dublja no to izgleda. Iljinova koncepcija, s naglaskom na odlunom znaaju prisustva duhovne dimenzije u umetnosti, nije samo koncepcija tradicionalne umetnosti, ve uopte umetnostikao umetnosti, ukoliko je ona umetnost. Iljin zapravo insistira na umetninosti same umetnosti, to podvlai i u naslovu svog spisa. S druge strane, koncepcija Nikolaja Hartmana adekvatan je model po kome se mogu tumaiti dela nastala u neodgovornosti i verovanju da je sve dozvoljeno, a u vremenu kada se iz sveta duh povukao u sebe i omoguio vladavinu nihilizma o emu je na najpregnantniji nain progovorio ve Fridrih Nie da bi taj glas u nae vreme prerastao u postmoderni hor. Smatram da se u nae vreme svaki smisleni govor o biti umetnikog danas, mora usmeriti na pitanje prisustva/odsustva duha u umetnikom delu, i zato je pozicija kakvu zastupa Iljin i danas krajnje aktuelna. Ovo, razume se, ne moe ni na koji nain uticati na modernu produkciju umetnikih dela koja se od veine "teoretiara" proglaava umetnikom, ali, nikakvim proglasima ni zalaganjima, ne moe joj se obezbediti iole egzistentan status u budunosti, nezavisno od toga to smatram da umetnost bitno pripada prolosti, i to jo u stroem smislu od onog koji je poetkom XIX stolea imao u vidu Hegel, ve i da sva dananja umetnika praksa jeste zaludna i antikvarna. Hegelova vera u to kako e se u budunosti moda stvarati i velika dela, remek-dela, liena je opravdanja. Opovrgla ga je umetnika praksa XX stolea . 7

7 Na ta bi on samo verovatno mogao konstatovati: utoliko gore po praksu.

www.uzelac.eu 8

= Page 8 =

Milan Uzelac Estetika

Rekao bih da tu postoji jo jedan problem koji je manje uoljiv, a to je kontekst u kojem nastaje umetniko delo. Nije dovoljno da neko poeli da bude umetnik, ili se trudi da stvori neko umetniko delo. Mora postojati duhovni prostor koji takvo nastojanje omoguuje. Sve ranije epohe podrazumevale su egzistenciju posebnog sveta u kojem je iveo umetnik, sveta koji mu je omoguavao da stvara umetnika dela. Danas je umetnik sveden na na sopstvenu golu egzistenciju baen u prazni bezduhovni prostor. Ne postoji vie estetska dimenzija u kojoj bi umetnik mogao iveti i stvarati, kao to to bee u prethodnih nekoliko stolea. U tome je razlog gubitka tog treeg, duhovnog sloja iju je nunost isticao Iljin. Budui da je sveden na golu egzistenciju, na boravak u svetu s jednom dimenzijom, umetnik iz tog svog zatvorenog prostora progovara ne videi dalje od sebe, te je osuen na boravak u svetu unutar kojeg postoji jedino razlika materije i forme. Razume se, i starim Grcima bila je znana samo ta razlika materije i forme i u kontekstu nje, umetnost ne bee nita vie od obinog zanata. Duhovno je postojalo, no ono nije bilo u subjektu, ono je prebivalo u svetu omeenom igrom bogova i da bi retkim trenucima obasjalo i nezemnim svetlom proelo pojedince darujui ih nekim nadasve posebnim iskustvom. Ako je u narednim vremenima to duhovno i postalo "ljudskije", ono se od nas danas toliko udaljilo, da se s pravom svako moe zapitati ta je uopte to duhovno, te u svojoj upitnosti ii do osporavanja i principijelne mogunosti njegovog postojanja. Zato, o duhovnom esto daleko vie saznajemo ponirui u svedoenja koja nam dolaze iz prolih vremena. O njemu se moe govoriti na razne naine, poev od toga da ono moe pobuivati i dijametralno suprotne emocije, pa do toga ak, da ono ne moe postojati ni na koji nain. Ono to posebno moe podsticati razmiljanje, tie se pitanja da li su dela, koja su u jednom dlu vremena, u vreme njihovog nastanka, nesporno imala duhovnu dimenziju, tu duhovnu dimenziju sauvala i u kasnijim vremenima, pa i u nae vreme. Odnosno, da li nama jo ita govore dela koja su prepuna duha, nadahnjivala generacije ljudi u ranijim epohama? Znae li nam ona vie ita, ili samo nemo ute, povlaei se iz ovog naeg jednodimenzionalnog vremena u dubok zaborav? *** Ova knjiga namenjena je mojim studentima koji se po prvi put susreu s problemima estetike i sadri nekoliko predavanja pisanih u prolee 1992. 8 godine, u vreme kada sam predavao estetiku u Novom Sadu ; zato, vremenski, ovi tekstovi prethode mojim kasnijim radovima iz estetike , a sada se u 9

8 U nastojanju da priblie studentima kulturnu i socijalnu dimenziju umetnosti u prvom redu, ovih 6 predavanja oslanjaju se u najveoj meri na radove istoriare i sociologe umetnosti Pjera Frankastela, Roe Bastida, Arnolda Hauzera, kao i estetike stavove Nikolaja Hartmana, Ivana A. Iljina i Teodora Adorna. 9 Estetika (1999; 2003); Postklasina estetika (2004; 2007), Disipativna estetika (2006; 2007); Inflaciona estetika (2009); Filozofija poslednje umetnosti (2010).

www.uzelac.eu 9

= Page 9 =

Milan Uzelac Estetika

ogranienom tirau tampaju samo kao deo pomone literature za studente kojima predajem Filozofiju estetskog vaspitanja u Vrcu. Na kraju knjige nalazi se jedan dodadak o muzici kao stilu vremena u kojem ivimo, a koji bee skica za moja poslednja predavanjima odrana studentima kompozicije i muzikologije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, 10 u prolee 2007 . Iz navedenih razloga, funkcija ove knjige je krajnje propedeutika, a to je vidno i po nainu izlaganja osloboenom glomazne naune aparature. Onima koje posebno interesuje filozofska dimenzija umetnosti, preporuujem moju knjigu Fenomenologija umetnosti (2009) ( www.uzelac.eu ).

U Vrcu, 15. februar 2011.

Milan Uzelac

10 Ovde taj tekst vie ima funkciju dokumenta, i nije kasnije dalje razvijan, niti je sada snabdevan ukazivanjima na svu korienu literaturu, ne samo stoga to se tom problematikom vie ne bavim, ve prevashodno zato to sam duboko uveren da pitanja koja se tu postavljaju vie nisu pitanja koja danas ma koga interesuju, a dokaz tome je i ogranieni tira ove knjige namenjen uskom krugu italaca.

www.uzelac.eu 10

= Page 10 =

Milan Uzelac Estetika

www.uzelac.eu 11

= Page 11 =

Milan Uzelac Estetika

1. predavanje Pojam estetika

Re estetika sve ee se koristi u svakodnevnom ivotu i nalazimo je u najrazliitijim jezikim situacijama: govori se o estetici odee, estetici filma, estetici interijera, estetici marketinga, estetskoj hirurgiji ... Sve te razliite upotrebe skrivaju njeno osnovno znaenje, jer termin estetika samo je naziv za filozofsku disciplinu koja za svoj predmet ima umetnost i umetniku delatnost. Stoga, estetika jeste ni vie ni manje, no filozofija umetnosti. Estetika, kao filozofska disciplina nastaje sredinom XVIII stolea kad nemaki filozof doba prosveenosti i ranog romantizma, Aleksandar Gotlib Baumgarten (1714-1762) nadovezujui se na staru podelu saznanja na ulno i racionalno, naspram logike kao nauke o racionalnom saznanju, odreuje estetiku kao nauku o ulnom saznanju . "Estetika je pie on (teorija slobodnih umetnosti, nia gnoseologija, umetnost lepog miljenja, umee analogno razumu) nauka o ulnom saznanju". Tako, po miljenju Baumgartena, estetika za svoj predmet ima dve pojave: lepo , koje on poistoveuje sa "savrenstvom ulnog saznanja", i umetnost , kao njen najvii izraz. Apsolutizovanje ulnog principa u estetskom saznanju ima za posledicu gubutak analitikih sposobnosti i uvoenje subjektivizma u istraivanjima. Taj nedostatak estetike nastojao je da prevlada nemaki filozof Imanuel Kant (1724-1804) koga moemo u velikoj meri smatrati tvorcem filozofske estetike. On smatra da estetsko suenje ne zavisi od opaanja predmeta i pojma, ve je slobodno od svakog interesa, budui da njegovu osnovu ini unutranje oseanje nastalo u slobodnoj igri saznajnih sila i uobrazilje. Tako estetika dobija status nauke iji je predmet omeen "uenjem o spoljnim oseanjima". Ovako, subjektivistiki shvaenu estetiku nastojao je da prevlada najvei filozof tog vremena a i itavog novog doba Hegel (G.V.F. Hegel, 1770- 1831), tako to estetiku shvata kao uenje o ideji lepog, koja tokom svog razvoja prolazi kroz razliite oblike u prirodi, drutvu i umetnosti. Umetnost po Hegelu nije nita drugo do "samosaznanje apsolutnog duha u formi refleksije". Nakon Hegela estetika gubi prvobitni smisao kao teorija ulnog opaanja i postaje ili filozofija lepog, ili, filozofija umetnosti, ili i jedno i drugo u isto vreme, pa tako i nastaje potom dugo negovana razlika izmeu estetike (kao nauke o lepom) i opte nauke o umetnosti . Tome u velikoj meri doprinose ve i radovi Hegelovih savremenika Fridriha ilera (1759-1805) i Fridriha elinga (1785-1804) pa se elementi njihovih uenja mogu zapaziti i u delima nekih savremenih mislilaca. Mi emo se ovde zaustaviti na toj razlici i naglasiti jo jednom da je estetika filozofska disciplina nastala u XVIII stoleu i da je na tragu Hegelovog uvida moemo odrediti kao filozofiju umetnosti.

www.uzelac.eu 12

= Page 12 =

Milan Uzelac Estetika

2. Treba obratiti panju na injenicu da estetika kao filozofska disciplina nastaje relativno kasno, tek u vreme prosvetiteljstva, sredinom XVIII stolea; bio bi stoga krajnje povran i preuranjen zakljuak kako do tog vremena nije bilo pokuaja da se odredi umetnost kao i da do tog doba niko nije nastojao da teorijski osmisli fenomen umetnosti i umetnike prakse. Tokom itave istorije sreemo pokuaje da se neto kae i o umetnosti, da se ona kao pojava, ali i njena dela kao njeni proizvodi, situiraju u svet kulturnih tvorevina, ali svi ti stavovi do kojih se dolazilo u razmiljanjima o umetnosti imali su uvek fragmentaran, no ne i sistematski karakter. Sistematski nain izlaganja filozofske problematike, pojava je koja pripada novom dobu. Prvi pravi filozofski sistem te vrste izloio je tek u XVII stoleu holandski mislilac Baruh Spinoza u spisu Etika i nakon njega imamo pravu "poplavu sistema", sve do Hegela, ije filozofsko delo je i poslednji uspeo pokuaj izlaganja celine filozofskog znanja u obliku sistema. Isto tako, vano je uoiti da estetika nastaje u vreme predromantizma (pokretu Sturm und Drang pripada i Baumgarten) kada dolazi do postepene rehabilitacije do tada potisnute ulnosti. Zasluga je Baumgartena u tome to je on sferu ulnosti video u istoj ravni sa sferom racionalnog, a to je za posledicu imalo izjednaavanje, po znaaju, estetike i logike. Svaka od ovih disciplina ima od tog vremena svoju oblast i svoj sopstveni predmet istraivanja, jer se odmah uoio i osnovni problem: nesporna kvalitativna razlika izmeu logikih s jedne strane i estetskih i etikih sudova, s druge strane. Nesvodivost ulnog na racionalno, odnosno, nemogunost da se ulno izrazi racionalnim sredstvima (to je aksiom zapadnog naina miljenja), ima za posledicu postojanje jedne posebne sfere, jedne posebne oblasti koju svojim prisustvom ispunjavaju umetnika dela a o kojima govorimo specifinim vrednosnim sudovima. Umetnika dela postojala su i pre vremena Baumgartena, ali su ih ljudi drugaije videli i doivljavali, no to mi to inimo danas. Do nas su doli prikazi lova i ivota praistorijskih ljudi, ali, u vreme nastanka tih crtea, to nisu bila umetnika dela u dananjem znaenju te rei. Te prikaze nije odlikovala estetska ili aksiolola ve ontoloka priroda. Oni su bili izraz jednog odreenog naina egzistencije ali ne i i nesvrhovitog svianja. Posve je razumljivo to te slike i crtei, esto u zabitim, teko pristupanim, jedva osvetljenim delovima peina, nisu imale estetski, ve strogo ritualan karakter; to nisu bile slike namenjene uivanju i dobijanju nekog umetnikog zadovoljstva, budui da su imale strogo ritualnu, kultnu funkciju. One su podrazumevale posebnu svetlost u kojoj su tvorile sopstveni svet, i njihova svetlost nije ova naa svetlost na koju se mi oslanjamo, verujui da sve dobro i do kraja vidimo. Grki vajari su prikazivali olimpijske bogove, ali obini ljudi, njihovi savremenici, nisu pred tim statuama oseali uivanje ve strah; oni su se plaili otelotvorene moi koja je iz tih kipova izbijala i na njih delovala

www.uzelac.eu 13

= Page 13 =

Milan Uzelac Estetika

magijskom snagom. Nije stoga nimalo sluajno to su skuplture bogova pokorenih naroda zajedno sa narodom koji je tim bogovima verovao bile i unitavane: nije unitavan tek kamen kao puki meterijal, nosilac nekog lika, ve, unitavana je mo ovaploena u kamenu. Isto tako, krajnje bi bilo pogreno govoriti o estetskim kvalitetima prikaza Hrista ili Bogorodice u srednjem veku; ti prikazi nisu nastali kao umetnika dela i nisu bili namenjeni estetskom uivanju. Svejedno, da li je re o slici ili srednjevekovnoj skulpturi, u oba sluaja, delo je prvenstveno imalo religioznu funkciju i ljudi srednjeg veka nisu uivali u lepoti Hristovog tela ili lepoti grudi Bogorodice, ve su pred sobom imali otelotvorenje bia religioznog sveta pred kojim su se molili. Konano, ikone koje sreemo po kuama ili crkvama, imaju jasnu religioznu ali ne i estetsku funkciju. Mogue je da ikonu otrgnemo iz njene sredine u kojoj je nastala i za koju je prvobitno i bila stvarana i da je izloimo u muzeju. Mogue je da se divimo estetskoj dimenziji ikone, kao to je mogue da se divimo i lepoti prikaza bika u nekoj od paleolitskih peina, ili lepoti prikaza madone nekog srednjovekovnog slikara, ali, svojim estetskim pristupom tim delima, mi im prilazimo na jedan novi nain koji je potpuno stran vremenu u kojem su ta dela nastala i uvodimo iz u njima strani svet, u dimenziju njima neizvesnu. Osnovni problem je u tome to su ta tek za nas umetnika dela imala primarno ontoloku funkciju i da je u njima bila smeana etika i estetska dimenzija, da su se dobro i lepo preplitali, esto i identifikovali, jer je sve moglo biti dobro i sve je moglo biti lepo. Zato nema estetike u antiko doba, jer nema izdvojene oblasti kojom bi se ona mogla iskljuivo baviti. Takozvana estetika problematika deo je filozofske problematike. Te kad se sfera estetskog suzila i svela samo na prostor umetnikih predmeta, moglo se govoriti i o posebnoj filozofskoj disciplini koja se umetnou i njenim delima, dakle jednom posebnom, parcijalnom delatnou i produktima te delatnosti, bavi. To je i osnovni razlog to je estetska funkcija objekata o kojoj govorimo jedna je od komponenti koje karakteriu novo doba i koja je posledica jednog radikalnog reduktivnog shvatanja. Umetnika dela, zahvaljujui svom ranijem poreklu i drugaijem statusu, u sebi sadre itav niz vrednosti i one mogu biti politike, istorijske, ekonomske, kulturne, terapeutske, kao i - estetske. Stoga, estetska vrednost je jedna od vrednosti koju poseduje neko umetniko delo. U novo doba promenila se funkcija dela, jer se promenio i poloaj onih koji ta dela stvaraju, budui da se promenio sam svet u naem vienju. U ranijim epohama, ti predmeti nastali iz magijskih, ritualnih ili religioznih razloga, stvarani su pod budnim okom maga, svetenika ili vladara koji su ta dela naruivali. Postojala je strogost u prikazivanju, postojali su kanoni i pravila kojih su se umetnici pridravali. Umetnici su u to vreme bili zanatlije u pravom znaenju te rei, i pojedine umetnosti (u dananjem znaenju te rei), poele su se od pukih zanata odvajati tek na poetku Renesanse, a od nauka

www.uzelac.eu 14

= Page 14 =

Milan Uzelac Estetika

sredinom XVIII stolea u vreme francuskog teoretiara arla Batea, i imaju to znaenje koje je danas nama uobiajeno i navodno opte prihvatljivo i opterazumljivo. Dakle, u ranijim epohama svi proizvodi mogli su biti lepi, jednako kao to je priroda mogla biti lepa, kao i itav kosmos, te je lepo, po analogiji bilo jedno s biem u celini ali ne samo svojstvo sveta kao boije 11 tvorevine ve i atribut Boga kao jedinog istinskog stvaraoca . Krajem srednjeg veka pesnici su bili u esnafu sa onglerima, slikari u esnafu sedlara, a u XVII stoleu u slikarstvo je jo uvek spadalo i organizovanje vatrometa, izrada scenografija, batovanstvo, pa i slikanje slika. panski slikar Diego Velaskez, zbog ije smrti je kralj Filip IV bio neutean, umro je 1669. od iscrpljenosti pri organizovanju ceremonije udaje panske princeze za mladog francuskog kralja Luja XIV. Taj slikar, moda najvei slikar svih vremena, ostavivi posle sebe tek oko 150 slika, daleko se vie ponosio svojom dvorskom slubom i diplomatskim poslovima koje je obavljao za kralja, no slikarstvom (kojeg se i odrekao da bi dobio plemiku titulu, jer plemiima bee zabranjeno da se bave poslovima koji bi im uveavali prihode). Pojam umetnosti se tokom istorije menjao, kao to se menjala i recepcija dela koja su nastajala kao posledica umetnike aktivnosti. Pred nama je danas teak zadatak, a on se pre svega ogleda, ne toliko u tome, da samo razumemo nov ontoloki status umetnikih dela i nov poloaj u kojem su se nali umetnici u nae doba, ve prvenstveno, kako je i zato do toga dolo, kako je u jednom trenutku istorije zasjala estetska dimenzija da bi potom naglo i zgasla. Danas mnogi sa alom, a neki i s sladostrasnom pakou istiu kako umetnici vie nemaju onaj ugled kakav su imali u ranijim epohama, a jo manje njihova dela izazivaju sveopte divljenje. Umetnici su se, zajedno s njihovim delima, nali na periferiji drutvenog ivota. Nae vreme dobilo je nove junake koje su proizveli novi mediji za narod eljan prolaznih skandala i afera, za narod kome je likovanje nad tuom nesreom postala najvea satisfakcija i jedini nain da makar privremeno preivljava stanje potpune frustracije; dananji narodni junaci su politiari, biznismeni, prozukli pevai, ene sumnjivog morala i svi oni koji se nalaze u milosti nemilosrdnih medija koji koliko razobliavaju toliko i mistifikuju. ini se da to ima svoje duboke korene i opravdane razloge. Nad takvim stanjem ne treba oajavati, ne treba ga ni osuivati sa stanovita nekog drugog, imaginarnog vrednosnog sistema, ve ga pre svega treba razumeti i izgraditi zdrav odnos spram njega.

11 O umetnikom stvaranju oveka moe se govoriti tek kad se javlja svest o tome da je njegovo stvaranje identino po svojoj prirodi Boanskom stvaranju, kad ovek stvara poput najvieg Tvorca jer je njegova slika uzdignuta do njega. To se deava u asu kad se gubi stepenasti put u vienju sveta po kojem su stvari slike svetlosti a ova slika boanskih energija. A to vreme je vreme Renesanse, vreme kad se hoe obnoviti antiki svet ali na drugim, hrianskim pretpostavkama. Tu se pokazuje da nijedna obnova starog nije mogua, da svaki zahtev za obnovom vodi neem novom, ili, u najmanjoj meri, neem radikalno drugaijem od onog to se postavlja kao cilj.

www.uzelac.eu 15

= Page 15 =

Milan Uzelac Estetika

Da sa umetnou neto nije "kako treba" i da tu postoje neki ozbiljni problemi, moglo se zapaziti ve u doba Hegela koji je na svojim uvodnim predavanjima iz estetike, poetkom XIX stolea, a pre neto manje od dvesta godina, govorio o tome kako "umetnost po svom bitnom odreenju pripada prolosti". Ta Hegelova misao do naih dana izaziva nedoumice koje su posledica velikog nerazumevanja; ovaj nemaki filozof nije govorio o tome da nee biti umetnosti, a jo manje, da se nee vie stvarati umetnika dela; naprotiv, on je bio veliki optimista: govorio je da e se stvarati velika dela, ak remek-dela ali, ta dela, isticao je Hegel, "nee vie biti odluujua za ljudski opstanak". Prola su velika vremena jedinstva, velika vremena kada je istina govorila kroz umetnost, smatrao je on. Istina danas prebiva u nauci, prebiva u pojmu, i zato, "po svom bitnom odreenju", umetnost (bez istine) pripada prolosti, zarobljena ulnom, estetskom dimenzijom. To ne protivrei uvidima kako u poslednje vreme, za umetnost se proglaavaju surogati umetnosti, kako se za umetnika dela proglaavaju tvorevine koje s umetnou nieg zajednikog nemaju. Ono ne-estetsko sasvim se udobno osea u svetu nove umetnosti. I upravo zato u prostor umetnosti ulazi sve ono ne-umetniko, zaposeda ga proglaavajui sebe za jedinu umetnost. U svemu tome, opet, ima neke zakonitosti, neeg to takvo postupanje opravdava, jer, kako bi inae tako neto moglo da se na oigled svih dogaa i da svi to prihvataju kao neminovnost? ta je to to omoguuje ovakvo stanje u svetu dananje umetnosti? Smatram da je uzrok tome u gubljenju estetske dimenzije, u njenom vraanju u prvobitne tokove, u prelivanju u druge oblasti, to je imalo za posledicu promenu statusa samog umetnikog dela, ali i promenu drutvenog poloaja umetnika, to je danas posebno vidno a mnogima ostaje nejasno. Zato je po nekima danas opet mogue u svemu videti umetniko delo, pa se tim proglaava ono to to doskora nije bilo zamislivo, recimo, razne vratolomije politiara i dravnika koje bi u ranije vreme bile smatrane licemerjem, prostaklukom, bezobrazlukom, izrugivanjem nad narodom, a sad sve to prolazi krajnje neodgovorno uz svakodnevno cerekanje istih u medijima, jer, odista sve im je smeno, a i sami ne znaju zato. A, zato to su sad i oni umetnici. Uostalom treba li podseati da su kod rimskog dravnika, knjievnika i besednika Marka Tulija Cicerona (106-43. pre n.e) vojnike vetine bile najvia umetnost (techn), a da su stoleima pre njega upravljanje brodom ili obuarsko umee (uostalom i svaka svrsishodna delatnost, delatnost koja vodi odreenom cilju), takoe bile umetnosti. Moda bi se moglo sve ovo i tako formulisati, to bi se reklo, da je pojava umetnosti bila jedna kratkotrajna avantura oveanstva koja je trajala nekoliko stolea, da se vreme umetnosti kao specifine delatno i posebnog vienja sveta, vreme umetnosti kao druge stvarnosti zavrilo, i da mi u dananjem jednodimenzionalnom svetu nemamo umetnost, ve samo seanje

www.uzelac.eu 16

= Page 16 =

Milan Uzelac Estetika

na neto to izmie i naim pojmovima koji su u meuvremenu dobili bitno drugaija znaenja ostajui neprimenjivi kad je re o vremenu koje je za nama. Kada je poetkom XVI stolea u vinogradima u blizini Rima otkrivena helenistika skulptura koja prikazuje smrt Laokona i njegovih sinova i iju je autentinost potvrdio u to doba ve slavni Mikelanelo, danima je trajala procesija, sav narod se tu slio i prolazio da vidi to dotad zagubljeno delo a poznato po opisima koje nam je ostavio Plinije. Takvu panju danas ne bi moglo da privue na sebe nijedno umetniko delo, ma iz koje epohe dolutalo do nas, no zato, takvu panju i narodnu euforiju na sebe mogu skrenuti samo dela subkulture i njeni protagonisti. To je svakom znano i bez navoenja primera. Pitanje je i dalje, samo u tome: kako to razumeti, kako pravilno prihvatiti novonastalu situacija nastojei, koliko je to mogue, da se ne bude ni iskljuiv, ni destruktivan, ali ne i apologeta dananjice na utrb prolosti, koja je velika, za nekog moda i ne, ali koje se ne moe ignorisati. Tu takoe imamo jedan danas akutni problem. Savremene reforme obrazovanja veoma agresivno nastoje da se razraunaju s prolou tako to e izbrisati u velikoj meri tekovine prethodnih generacija. Ako je tako neto i mogue, pozitivni rezultati te tendencije su sve evidentniji, ostaje veliko pitanje da li tako neto i dugorono produktivno? Prolo je samo nekoliko decenija i savremeni inenjeri i tehniari s naporom i teko uspevaju da se snau u crteima i nacrtima svojih prethodnika; sve manje je stunjaka za jezik, ili knjievnost, ak su i prevodi obinih, ne mnogo zahtevnih tekstova sve oajniji, da ne govorimo o sloenim tekstovima vrhunske knjievne ili teorijske literature. Vera u dovoljnost pragmatinih radnji ima pogubne posledice; na najveem udaru su doskora najpriznavanije fundamentalne discipline i naputanje fundamentalnih istraivanja u mnogim oblastima daje ve uveliko razorne posledive. Hou da kaem da velika nevolja nije zadesila samo umetnost i umetniku praksu; dananji svet se potresa iz svog temelja i preti velika, sve izglednija opasnost da se ono to je nastajalo stoleima, srui kao kula od karata i pretvori u pepeo. A u tom sluaju, veliko je pitanje da li e vie ita moi da se rodi iz tog pepela. Mitska pria o raanju Feniksa poiva na nekim posve drugim, nikako ne na postmodernim pretpostavkama. Umetnost je izgubila raniji znaaj. To je ve opteprihvaena konstatacija koja ne trai ni duboko obrazlaganje a ni posebno dokazivanje. Zato je razlono pitanje da li e u vremenu koje nadolazi umetnost moda dobiti neki novi smisao? Vreme simfonijske muzike je prolo, kao to je prolo i vreme klasine muzike. Nama su ostala dela koja sluamo raspravljajui o njihovim moguim interpretacijama, a sve one jednako su beskrajno daleko od namera i intencija umetnika koji su nam ta dela, najee tek u naznakama ostavili. Otvoreno ostaje pitanje da li e se u kritikom prostoru koji je neko vreme bio ispunjen umetnikim delama, nai uskoro neka nova dela, ili e on

www.uzelac.eu 17

= Page 17 =

Milan Uzelac Estetika

definitivno povui iz nae svesti jer u renicima novih Orvela re umetnost teko da e postojati? Pa ak i da nam ostane re umetnost, ona e pre biti mesto obmane no mesto odakle prosijava istina. to, ponavljam po ko zna koji ve put, nije najstranije; najstranije je ne razumeti zato je do toga dolo, zato nas je sve ovo snalo, zato ba nas? Zato se ovaj Uvod u estetiku ne bavi samo delima moderne, najnovije umetnosti, jer time bi problematika bila beskrajno suena; njen glavni cilj je razumevanje konteksta moderne umetnosti. Samo u odnosu sa celinom umetnosti mi moemo razumeti umetnost u onoj meri u kojoj nam je to dato s obzirom na nae prethodno obrazovanje, iskustvo i neposredne uvide. Jer, kao to Hegel jednom ree, kako se plivanje ne moe uiti na suvom ve u vodi, tako isto muzika se moe razumeti sluanjem muzike, slikarstvo poseivanjem izlobi i najveih svetskih muzejskih zbirki. Treba ii u Madrid, Be, Minhen, Drezden, Moskvu, St. Peterburg, Veneciju, Firencu ili Rim i tako videti velika umetnika dela, ako nam je to ve onemogueno zatvaranjem naih muzeja i biblioteka u cilju ispiranja mozga celog naeg naroda. Delimian spas je u internetu koji nas vodi do velikih zbirki, ali i u knjigama koje moramo neprestano itati. Ovo nije pridikovanje, a najmanje neko isprazno nagovaranje... Jednostavno, ne moe se pristup fenomenu umetnikog graditi iskljuivo na produktima ograniene svesti dananjih treerazrednih kvazi-umetnika i njihovih apologeta koji dalje od svog novca i novanika nikad nisu stigli. Ne moe se govoriti o umetnosti i njenoj zlohudoj sudbini bez uvida u celokupnu njenu istoriju i istoriju svih napora nainjenih u njenom okruenju. Zato mi se moe zameriti da ja ovde govorim o poznatim stvarima, da prepriavam mnogima znane stvari; to je samo delimino tano, jer ne vai i za one koji se s ovom problematikom po prvi put sreu i kojima je ovaj spis namenjen. O onom to ja mislim o umetnosti, rekoh na drugim mestima. Ovaj Uvod je zbir poznatih mesta nainjen samo s jednom namerom: da se razume osnovno pitanje umetnosti i da se naznae pravci u kojima treba ii pri njegovom reavanju. Onima koji sve znaju ova knjiga nije namenjena, mada, znam samo za Jednog koji odista sve zna.

www.uzelac.eu 18

= Page 18 =

Milan Uzelac Estetika

2. predavanje Umetnost kao predmet estetike

Istie se kako estetika za svoj predmet ima umetnost. To jeste tano, ali nam ne kazuje mnogo. Istina, takvo odreenje bolje je od onog koje je estetiku definisalo kao nauku o lepom, i tako suzilo njenu oblast, no, s druge strane, ono jo uvek nije i precizno, jer smo daleko od toga da svi mi umetnost mislimo na jednoznaan nain. U svom irem znaenju estetika, shvaena kao filozofija umetnosti, bavi se umetnou i njenim manifestnim oblicima, ali isto tako i problemima koji iskrsavaju u raspravama o umetnosti kao drutvenom i kulturnom fenomenu, kao to su: vrednost umetnosti, ontoloki status umetnikog dela, istina u umetnosti, odnos umetnikih dela i objekata koja sreemo u prirodi... Sve to jasno ukazuje da se sama umetnost i proizvodi umetnike prakse mogu posmatrati s obzirom na njihov ontoloki, gnoseoloki, aksioloki, epistemoloki, ili praktini aspekt pa sama estetika ve po svom karakteru odlikuje se interdisciplinarnou, budui da se njena istraivanja prepliu s istraivanjima drugih nauka i disciplina, pri emu, sama estetika, kao filozofska disciplina, po svom bitnom odreenju nije neka egzaktna niti je uopte nauka u tradicionalnom smislu te rei. Estetika nije posebna nauka stoga to nema svoju posebnu oblast i poseban predmet istraivanja, to je karakteristika egzaktnih nauka, budui da postavljanjem pitanja umetnosti u njenom totalitetu estetika postavlja i pitanje o totalitetu kao takvom, pita za svet u njegovoj celini ime ukazuje na svoju filozofsku prirodu. Ovde e biti rei o nekim injenicama koje su mahom poznate, no ipak neophodne da bismo se mogli upustiti u razmatranja stanja moderne umetnosti koje na izvestan nain, mada ne i na odluan, utiu ne toliko na 12 status i odreenje estetike, koliko na odnos prema njoj .

1. Pojam umetnost

Da bi se neko delo odredilo kao umetniko delo, neophodno je da prethodno ve imamo pojam umetnosti; ali, kako se do pojma umetnosti moe doi samo na osnovu uvida u svojstva i prirodu umetnikih dela, i kako se tu nalazimo neprestano u jednoj latentnoj opasnosti da umetniko delo odreujemo na osnovu pojma umetnosti, a da oblast umetnosti izjednaujemo s dosegom pojma umetnikog dela, jasno je to se od samih poetaka pojam umetnosti javlja kao jedan od temeljnih filozofskih problema; svest o tekoi da se pojmovno odredi fenomen umetnosti uoljiva je ve kod Platona. On odreuje umetnost kao isti privid, i s filozofskog stanovita ona je

12 O ovome sada opirnije videti u knjizi: Uzelac, M.: Estetika, Stylos, Novi Sad 2003, posebno str. 109-176, gde se nalaze i ukazivanja na literaturu i blie izvore odakle su preuzeti navodi.

www.uzelac.eu 19

= Page 19 =

Milan Uzelac Estetika

neto beznaajno, a to objanjava time to je ideja lepog iznad svih ostalih ideja a svaka ideja iznad realnog predmeta (pri emu ovo iznad nemojte odmah zamiljati u nekom prostornom smislu). Meutim, mi veoma dobro znamo da lepo o kome govori Platon nije i umetniki lepo i da njegova ocena ni u najmanjoj meri ne utie na odluku o tome ta je umetnost, ve zapoete rasprave sve vie razbuktava. Ono to se na samom poetku mora rei jeste da su stari Grci pod umetnou mislili neto sasvim drugo no mi danas i da nai pojmovi i naa shvatanja o umetnosti funkcioniu ako se kreemo u prolost negde do sredine XVIII stolea. Za sve to se ranije zbivalo i mislilo potrebna su posebna, bitno drugaija shvatanja i to iz prostog razloga to su mislioci i umetnici ranijih vremena stvari videli bitno drugaije no mi. Zato je posve razumljivo to u srednjem veku nije postojala neka filozofija umetnosti u strogom znaenju te rei, a Aristotelovo nastojanje da odredi lepotu kao pojavljivanje lepog u delovanju, nije kod sholastiara pobudilo naroitu panju. Presaivanje platonistikog pojma lepog u hriansko uenje o idejama vanije je za nastojanje da se stvori model po kome bi bilo shvatljivo teoloko saznanje boga, nego za samo odreenje umetnosti. Moe se rei da su antika i srednjovekovna odreenja lepog od malog znaaja za odreenje umetnosti pa nije nimalo sluajno to se estetika antike kao i estetika srednjega veka smatra samo za "predstupanj" estetike, odnosno za pripremu nastajanja filozofske estetike koju sreemo tek u novo doba, sredinom XVIII stolea. Dakle, tek unutar novovekovne filozofije sreemo estetiku kao posebnu filozofsku disciplinu, pa se moe u prvi mah initi i paradoksalnim da je za filozofsku estetiku u strogom smislu rei manje odluujua aristotelovska Poetika a mnogo vie platonovska metafizika lepog. U tome treba traiti osnovni razlog to filozofska estetika od samog svoga poetka ima hipoteku jedne skepse spram umetnosti kao ulnog privida. Idealnost lepog stoji naspram ulnog pojavljivanja, i apsurdnost to se tu osea mogue je prevazii rehabilitovanjem ulnosti u horizontu saznanja; u svakom sluaju: praotac te hipoteke koja se nadnela nad filozofskom estetikom jeste Platon.

2. Antiki pojam techne

Odavno je ve postalo uobiajeno da se grki izraz techne prevodi terminom umetnost (ars), a da se pritom, esto, veoma olako previa kako je taj pojam kod starih Grka imao daleko iri obim, budui da je pored umetnosti (u dananjem znaenju te rei) obuhvatao i zanate nauke, pa ak i tehniku u i dananjem znaenju te rei - dakle sve ono pomou ega se moe preneti neko umee. Retko se primeuje sva neprozirnost i sloenost tog pojma koji se teko moe do kraja adekvatno prevesti a jo manje razumeti u nekom od modernih jezika.

www.uzelac.eu 20

= Page 20 =

Milan Uzelac Estetika

U prvo vreme, tokom V stolea pre nae ere, pojmom techne obuhvatana su razna umea zasnovana na znanju i iskustvu. Taj pojam nastao je u sferi zanata i zato je u prvo vreme shvatan prvenstveno praktino: cilj neke techne bio je da ivot uini ili boljim (zemljoradnja, medicina, graditeljstvo), ili prijatnijim (muzika, poezija). Sama podela umea na korisna i prijatna po prvi put se susree kod Demokrita (68 B 144). Skoro u isto vreme, sofisti su znanjima poeli pristupati utilitarno, pa nikog ne treba da iznenadi to to su mnogi od njih geometriju kao i astronomiju smatrali nevanim umeima, budui da su najvanijima smatrali one aktivnosti koje se nalaze u oblasti drutvene i politike delatnosti i kojima je najprei cilj bio u tome da ljude naini mudrima i srenima. Ova shvatanja sofista jednako su delili kako besednik Isokrat tako i Platonov uitelj Sokrat. Ako je u isto vreme odnos Grka prema prirodnjakim teorijama bio i neto drugaiji, to ni u kom sluaju nije uticalo na celokupnu ovu problematiku: svi oni koji su svoju delatnost videli kao techne, meteorologiju su smatrali sinonimom za besplodne rasprave o stvarima koje nikom ne behu potrebne jer nisu davale nikakvo pouzdano znanje. Sve to nikako ne znai da je postojala nepremostiva suprotnost izmeu praktinog shvatanja techne i njoj suprotstavljenih prirodnjakih nauka i matematike, poto se sam pojam techne vremenom sve vie intelektualizovao to je dovelo do toga da se i sama nauna delatnost poela interpretirati po modelu techne. To je posledica proirivanja pojma techne od strane sofista koji su doprineli nastanku istorije kulture upravo shvatanjem kulture kao ukupnosti razliitih technai . Savremeni istraivai pojma techne istiu vie njegovih karakteristinih svojstava, a meu kojima se izdvaja: (a) cilj techne je donoenje odreene koristi, (b) svaka techne ima odreen zadatak (medicina slui zdravlju, zemljoradnja obezbeivanju hrane), (c) techne se zasniva na znanju specijalista koji umeju da koriste sva sredstva ta dostizanja svojih ciljeva, (d) svaka techne moe se nauiti i samo ono to se moe preneti u toku obuke moe se nazvati techne . Sva ova svojstva ne primenjuju se samo na zanate i umetnost, ve i na nauku koja je usmerena ne na nauno znanje ve na praktinu primenu. Novo shvatanje techne ogleda se u tome to se u odnosu znanje umee, sve vei naglasak poinje stavljati na znanje, na njegovo nastajanje i njegovu primenu. Nije stoga nimalo sluajno to se tokom itavog petog stolea a i veeg dela etvrtog stolea pre nae ere, pojam epistme (znanje, kasnije, nauka) koristi kao sinonim za izraz techne, pri emu je episteme oznaavalo onaj deo techne koji se odnosio na praktino umenje povezano sa znanjem i saznanjem, ali se u isto vreme tim pojmom poinju nazivati i isto praktine nauke. Iz toga da se neka techne moe nauiti, sledi i da se znanje moe preneti od uitelja ueniku; to je omoguavalo da se pristupi sistematskoj analizi nastajanja i razvoja umetnosti i zanata kao i naunih disciplina jer su i jedne i druge podrazumevale istoriju otkria. Kasnije kad se episteme izdvoji iz techne

www.uzelac.eu 21

= Page 21 =

Milan Uzelac Estetika

i postane samostalna teorijska nauka, deo karakteristika pripisivanih techne, poinje da se primenjuje na episteme . Korisnost, kao jedno od bitnih svojstava techne , isticala se u retorici i medicini, ali i u uvodima u egzaktne nauke, u uvodnim delovima traktata iz matematike i astronomije. Korisnost nije uvek tumaena samo praktino, kao korist koja se ima od mehanike, ve i formalno: dati tekst je koristan za razumevanje konusnih preseka. Isto tako, Ptolomej je smatrao matematiku korisnom za izuavanje drugih dveju nauka: teologije i fizike a takvo je shvatanje na kraju helenistike epohe zastupao najvei neoplatoniar Proklo. Kada je re o razlozima nastanka odreenih technai treba jo jednom ponoviti da po Demokritu prve od njih nastaju iz neophodnosti, a tek kasnije, kad postoji viak dobara, nastaju technai koje slue zadovoljstvu, kao to je to muzika (68 B 144). Po shvatanju Demokrita viak dobara i slobodno vreme imaju za posledicu pojavu poezije i muzike ali i astronomije. To znai da se viak dobara i slobodno vreme ne koriste samo radi zadovoljstva ve i radi saznanja. Ovo istovremeno nastajanje umetnosti i nauka po shvatanju Demokrita razlikuje se od onog koje nalazimo kod Aristotela po kome prvo nastaju nune technai , potom umetnosti, posebno muzika, a jo kasnije, nauke i filozofija usmerene na isto saznanje (Met., 981b; 982b).

3. Istorija pojma umetnost

Platon odreuje umetnost kao ulni fenomen, koji izaziva oduevljenje kod posmatraa. Kao takva, umetnost nema visok filozofski rang no to ne iskljuuje mogunost da umetnost pre moe ugroziti oveka no to bi mu mogla koristi. Oduevljenje udaljava oveka od ideje, od nastojanja da svoj ivot odmerava i usaglaava s obzirom na ideje. Meutim, umetnosti se usmeravaju ka jednoj ideji koja kod Platonovog daljeg sledbenika Plotina, ali, i mnogo kasnije, u ne-makom idealizmu, zauzima posebno mesto u svetu ideja. Iznad ideje dobrog i istinitog nalazi se ideja lepog kao kulminaciona taka u koju se slivaju ostale ideje. Tako bi se moglo pokazati kako je umetnost realizacija ideje lepog koja koja je u najtenjoj vezi sa idejama dobrog i istine. Ta konsekvenca nije izvedena ni u vreme antike ni u srednjem veku. Ona se nalazi u poznoj recepciji platonizma, naime u filozofiji nemakog idealizma. Preko neoplatonizma Platonova misao ima pristup u sistematsku estetiku elinga i Hegela i zato se elingova estetika odreuje kao "metafizika umetnosti" a Hegelovo stanovite kao "estetiki platonizam" zahvaljujui kojem je omoguena posredna kritika platonistikih izvora njihovih predstava sistema. Meutim, u nemakom idealizmu biva prevladana skepsa filozofa prema ulnoj pojavi lepoga; u konsekventnoj rehabilitaciji ulnosti ne pokazuje se veza umetnosti (u povratku na platonistiku ideju lepog kao na jedinstvo istine i dobrog) sa saznanjem sveta, ve sa ljudskim delovanjem. Na jednom od puteva koji vodi od Platonove filozofije, dobija znaenje aristotelovska paradigma koja umetnost odreuje kao lepo delovanje.

www.uzelac.eu 22

= Page 22 =

Milan Uzelac Estetika

Umetnost se shvata kao saznanje konkretnog, istorijskog sveta, a koje je istovremeno paradigma ljudskog istorijskog delovanja koje svoj izvor ima u moi slobodnog oblikovanja. Filozofija umetnosti se ne ostvaruje (kako je to eling tvrdio) samo kao posledica integracije teorijske i praktine filozofije, ve ona ukazuje na umetnost kao fenomen kulture, kao jedinstvo razumevanja, tumaenja sveta i specifinog delovanja. Umetnost stoga nije samo neki nain saznanja sveta, ve praslika moralnog delovanja - slobodni projekt. Neoplatoniarska filozofija odreuje na bitan nain i tumaenje fenomena lepog u srednjem veku kao "pojavljujuu saznatljivost". Primer za takvo tumaenje Platona (pod uticajem Aristotelovog miljenja) nalazimo kod Tome Akvinskog. U njegovom uenju o transcendentalijama Toma odreuje lepotu ( pulchritudo ) pomou kombinacije karakteristika istine i dobrog. Kao transcendentalije vae tu osobine bia, njegovi atributi, koji pripadaju predmetu kao objektu saznanja. Predmet saznanja je uopte bivstvujue, ono je jedno i ono je istinito; tj. re je o saznanju predmeta koji je principijelno predmet saznanja. Ove tri osobine bivstvujuega se pretpostavljaju u ljudskom saznanju i zajedno u njemu uestvuju /igraju/ i to stoga to je svem konanom znanju pretpostavljeno jedno praboansko znanje kao njegov konstitutivan momenat. Meuigra ova tri momenta pokazuje se kao lepa, zato to su saznatljiv i saznati predmet odreeni pomou harmonia et claritas. Ovde lepo, kao i u novovekovnoj estetici, spada u oblast saznanja pa Tomina misao igra u racionalistikoj filozofskoj estetici jo jednu bitnu ulogu: po svojoj koncepciji ne odreuje se samo lepota u kontekstu saznanja kao umetnost ve i sam predmet (ukoliko je on lep). Tako se istie posebnost umetnosti i umetnost se moe potvrditi ukoliko se lepe stvari kao predmeti ulnog predstavjanja odnose prema istinskoj predstavi predmeta. Saznatljivost lepog, kao karakteristika to istie neto lepo kao saznatljivo biva analogna sa saznajnom teorijom u logici opaaja lepog, tj u logici njegove predstave. Na taj nain srednjovekovna estetika (pod platonistikim uticajem) ini odluan korak napred prema novovekovnoj estetici: prelaz od ideje lepog prema umetnosti (tj. usmeravanje na pojavljujuu stvar koja se pokazuje kao "lepa"). Sa poetkom novovekovnog miljenja u filozofiji racionalizma koju se sistematisao Hristian Volf (1679-1754), tj. sa njegovim uenikom i sledbenikom Aleksandrom Baumgartenom (1714-1762), nalazimo jedno novo filozofsko reflektiranje o umetnosti koje do naih dana odreuje razumevanje filozofske estetike. Baumgarten razvija jedno ulno pojavljujue odreenje istine i u vezi s tim estetiku kao filozofiju umetnosti. To je pomak u odnosu na ranije pozicije kakve nalazimo kod Platona i Aristotela jer se tu sad postavlja fundament dalekosenog uenja o umetnosti i lepom a to e za posledicu imati tematizovanje problema estetskog iskustva. Odnos prema estetskom iskustvu jeste oznaka modernog naina prosuivanja lepoga i umetnosti i s pojmom

www.uzelac.eu 23

= Page 23 =

Milan Uzelac Estetika

estet-skog iskustva dobijaju antike i srednjovekovne koncepcije lepoga (ideje lepoga) i umetnosti jedan novi temelj. Moe se, kao to se to ini u istorijama estetike, izlagati filozofija umetnosti tako to e se zapoinjati s miljenjima Platona i Aristotela, ali kod njih, kao i tokom srednjega veka nemamo estetiku u strogom smislu. U antici je obraena problematika umetnosti samo u kontekstu saznanja ili delovanja, i samo ona ostaje merodavna i za kasnija istraivanja unutar filozofske estetike. Estetiku moemo kao specifinu filozofsku disciplinu posmatrati samo u njenoj novovekovnoj formi. Principi i temeljni pojmovi ovakve, na novi nain shvaene estetike, bili bi: princip podraavanja, pojam prirodnog i umetniki lepog, definicija umetnosti kao saznanja (tj. kao iskustva istine), pojam i ontoloki status umetnikog dela, odreenje lepog privida (fikcije) i s tim u vezi uspostavljanje odnosa umetnosti i realnosti (recimo, u pojmu ideala). Ovome treba dodati odreenje umetnika kao genija i s tim u vezi, od takvog shvatanja zavisna odreenja umetnikoga dela.

4. Klasifikacija umetnosti

Izraz umetnost prevod je latinske rei ars a ova je prevod grke techne. Ni pomenuti latinski a ni grki izraz nisu u stara vremena oznaavali ono to danas mislimo pod pojmom umetnost. Tokom starog i srednjeg veka njima se oznaava svako umee izrade nekog predmeta, svaka svrsishodna delatnost koja poiva na poznavanju pravila, propisa; tako je i pojam pravila ulazio u definiciju umetnosti. Budui da se injenje neeg u nadahnuu ili fantaziji nije dralo pravila, ono nije spadalo u umetnost; poezija stvarana u zanosu i uz pomo Muza ubrajana je u vid prorokovanja pa su pesnici pre proglaavani za proroke, no za umetnike. Zato za umetnost u tom smislu jo je pogodnija re umee. Grki lekar i filozof Galen (129-199) definisao je umetnost kao skup optih pravila i korisnih propisa koji slue odreenom cilju. Ovo se shvatanje zadralo do vremena renesanse i pokazuje da je u antiko vreme i tokom srednjeg veka pojam umetnosti bio iri no to je danas; umetnost bee dakle svako umenje proizvoenja stvari, a ovo umenje je podrazumevalo poznavanje principa proizvoenja. Zato je obim pojma umetnost bio iri no danas jer je pored umea slikara obuhvatao i umee stolara ili obuara, to znai da se pojmom umetnosti u antiko vreme mislilo i na zanate i na nauke. Umetnost je tako shvatana kao vetina proizvoenja bliska zanatu koja je zahtevala pored duhovnog i fiziki napor te je stoga bila manje vredna od isto duhovnih delatnosti. Osnovna podela vetina u antiko doba na artes liberales artes i vulgares polazi od toga da li je upranjavanje umetnosti zahtevalo duhovni ili fiziki napor. U srednjem veku ova druga grupa ne naziva se vie vulgarnim ve mehanikim umetnostima. U slobodne umetnosti ubrajane su gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, astronomija i muzika. Danas bismo od

www.uzelac.eu 24

= Page 24 =

Milan Uzelac Estetika

svih ovih "umetnosti" (koje su tada izuavane ne kao lepe umetnosti ve kao teorijske nauke) izdvojili samo muziku, ali muzika tada nije bila teorija pevanja, sviranja ili komponovanja, ve uenje o harmoniji. Savremene umetnosti kao to su vajarstvo ili slikarstvo spadale su u mehanike umetnosti i u grupu slobodnih umetnosti ukljuio ih je tek firentinski neoplatoniar Marsilio Fiino (1433-1499), dok poezija, kao to je ve reeno nije pripadala nijednoj grupi umetnosti. Do odvajanja lepih umetnosti (ovaj se izraz javlja 1675. kada ga po prvi put u traktatu o arhitekturi koristi Fransoa Blondel (1618-1686) i njime povezuje poeziju, govornitvo, slikarstvo, vajarstvo, igru i muziku, za koje je zajedniko da s obzirom na svoju harmoniju proizvode prijatnost) od zanata i nauka dolazi u poznoj renesansi. Ovo je ipak bilo lake no doi do shvatanja ta novoizdvojenu grupu umetnosti meusobno vezuje: na poetku renesanse nije postojao pojam vajara, ve su se koristili razliiti nazivi za one koji izrauju statue u kamenu, metalu, drvetu, glini ili vosku; treba imati u vidu da je tek u XVI stoleu dolo do sjedinjavanja pet dotad razliitih kategorija u jedan optiji pojam: sculptores i tek tada poinje da se formira svest da su proizvodi vajara srodni s onim delima koja proizvode slikari i arhitekte i da sve te vetine mogu biti obuhvaene jednim imenom, ali i tada korien je izraz crtake umetnosti jer se smatralo da je crte ono to objedinjuje sve ove tri umetnosti; izraz likovne umetnosti bie uveden znatno kasnije. Od XV do XVII stolea bilo je mnogo pokuaja da se nae zajedniki pojam za umetnosti koje su se polako odvajale od zanata: firentinski humanista . Maneti (1532) govorio je o duhovnim umetnostima (jer su ove proizvod duha i obraaju se duhu), upravitelj platonske akademije u Firenci M. Fiino (1492) koristi izraz muzike umetnosti jer muzika daje nadahnue stvaraocima - govornicima, pesnicima, vajarima, arhitektima), ovani Pjero Kaprijano (1555) u svojoj Poetici pie o plemenitim umetnostima (jer su ove predmet naih najplemenitijih ula); Lodoviko Kastelvetro u svom traktatu iz 1572. istie memorijalne umetnosti (jer pomou njih stvari i dogaaje zadravamo u seanju), neki, kao Emanuel Tezauro (1685) smatraju da su ove umetnosti poetine (tj. metaforine), a italijanski filozof i istoriograf ambatista Viko (1668-1744) je 1744. predlagao naziv prijatne umetnosti; iste godine Dems Haris je predloio naziv otmene umetnosti da bi 1747. arl Bate (1713-1770) uveo naziv lepe umetnosti koji je ovog puta bio iroko prihvaen. Dakle, tek u XVIII stoleu izraz lepe umetnosti uao u govor naunika, i odrao se i u sledeem stoleu; u to vreme dolazi do definitivnog odvajanja umetnosti od zanata i izraz umetnost poinje da se primenjuje samo na pet lepih umetnosti: slikarstvo, vajarstvo, muziku, poeziju i igru kao i dve njima bliske umetnosti: arhitekturu i govornitvo. Na taj nain, odrao se naziv umetnost, ali smo zato dobili nov pojam umetnosti. Sve ovo moe izgledati jednostavno a zapravo, rezultat je milenijumskog miljenja i praktikovanja umetnosti. Misao da je umetnost jedna posebna sfera u kojoj participiraju umetnika dela kao u jednoj zasebnoj stvarnosti moe se pratiti tek od vremena romantizma; ne

www.uzelac.eu 25

= Page 25 =

Milan Uzelac Estetika

treba podseati da je i Imanuel Kant u svojoj treoj Kritici (1788) umetnost video samo kao skup pravila kojih se ovek mora pridravati da bi sazdao proizvod "slobodan propisima umetnosti". Francuski estetiar arl Bate jo je po jednoj stvari znaajan: on je zajedniku crtu svih lepih umetnosti video u podraavanju, a treba znati da su slikarstvo i vajarstvo od vremena Platona i Aristotela vieni kao podraavalake umetnosti a to nije sluaj kad je re o arhitekturi ili muzici. Ova Bateova teorija nije i uspela teorija, ali je svakako prvi pokuaj da se obuhvate sve lepe umetnosti i kao princip na kojem poivaju izdvoji podraavanje ( mimesis, imitatio ). Danas se vie ne koristi izraz lepe umetnosti; lepo nije ni izdvajajua ni neophodna crta (sumnja u odreenje umetnosti pomou lepog pojavila se ve oko 1900. godine). Tako se moe zakljuiti da se od V stolea stare ere pa do XVI stolea nae ere umetnost shvata kao proizvoenje po pravilima, a od 1700. do 1900. kao proizvoenje lepog. Ovo pokazuje do kakvih se tekoa dolazi pri pokuaju definisanja obima umetnosti (danas bi tu dodali film, fotografiju, plakat...). Ako podela umetnosti tokom istorije nije bila sporna, danas je princip podele postao sporan; ini se nemoguom podela umetnosti kad nije odreen jasno njihov obim jer nema saglasnosti o odnosu umetnosti i ne-umetnosti. Danas se iznova postavlja pitanje koje ljudske delatnosti uvrstiti u umetnost a koje ne. Jer, kako istie poljski filozof Vladislav Tatarkjevi, ako umetnost treba da pobudi dopadanje onda su parfemi umetnost; oni to, meutim, nisu ako se od umetnikog dela zahteva i duhovna sadrina. ini se da su klasifikacija umetnosti kao i odnos meu njima stvar konvencije, a ove, to znamo, vremenom se menjaju pa ne samo da nazivi umetnosti menjaju znaenje, ve se menja i obim pojma pojedinih umetnosti. Teko je rei i ta bi to bila jedna umetnost ako znamo da su za Aristotela tragedija i komedija dve razliite vetine, a da sve do vremena renesanse obrada statue u drvetu, kamenu, bronzi ili vosku nije imala zajedniki naziv - vajarstvo, pa nas ne bi smelo iznenaditi da su jo u vreme baroka u slikarstvo spadale i pozorine predstave, vrtlarstvo, graenje slavoluka kao i organizovanje vatrometa. Nema ni danas saglasnosti u pogledu obima umetnosti kao to nema saglasnosti ni koji se zahtevi mogu pred nju postaviti: da li umetnost treba da pobuuje strastvenost due (Dionisije iz Halikarnasa), ili da podsea na pravo bivstvovanje (Plotin), da otvara let prema nebu (Mikelanelo) ili je prava umetnost u viziji boga u prirodi (Novalis), odnosno, saznanje zakona duha (Hegel); moda umetnost postoji samo radi umetnosti (Teofil Gotje), moda ima cilj da nas istrgne iz svakodnevnosti, moda podstie ivot dajui mu oblik koji bei konano, moda se ovim pojmom obuhvata sve ono to se dopada i to uzbuuje.

5. Definicija umetnosti

www.uzelac.eu 26

= Page 26 =

Milan Uzelac Estetika

Ako nema saglasnosti kad je re o obimu umetnosti, jer, nije jasno da li (a) umetnost obuhvata literaturu ili ne (esto kaemo knjievnost i umetnost), (b) da li je umetnost delo ili umenje stvaranja dela, ili (c) postoji jedna umetnost sa mnotvom ogranaka ili (d) ima onoliko umetnosti koliko i njenih varijanti, nema saglasnosti kad je re o pojmu umetnosti. Tokom istorije sree se niz definicija umetnosti i ona je: (1) proizvoenje lepog, (2) podraavanje stvarnosti, (3) davanje oblika stvarima; nadalje, umetnost moe biti (4) ekspresija, (5) izazivanje estetskog doivljaja, ili (6) potresa da bi neki autori rekli da je umetnost (7) otvoren pojam te da stoga nije mogue dati njene konane i zadovoljavajue definicije. Vladislav Tatarkjevi, ija izlaganja o pojmu umetnosti ovde pratimo, dolazi do sledeeg zakljuka: "definicija umetnosti mora da uzme u obzir kako njenu nameru tako i njeno delovanje; a i namera i delovanje mogu biti ovakvi ili onakvi. Bie to, dakle definicija ne samo alternativna nego dvostruko alternativna. Imae, manje- vie, ovakav oblik: umetnost je podraavanje stvari ili konstruisanje formi, ili izraavanje doivljaja - ako je proizvod toga podraavanja, konstruisanja, izraavanja kadar da ushiuje, da pobuuje ganutost ili potres" (Tatarkjevi). Nije nimalo sluajno to uvek iznova dospevamo do problema definisanja umetnosti te se moe rei da u definicijama umetnosti nimalo ne oskudevamo, pa ni u onima koji su pokuali da ih sve sistematizuju; meu njima je savremeni panski estetiar Adolfo Sanez Vaskez (1915) koji istie kako je umetnost dosad odreivana kao "imitacija prirode" (kod Grka), kao "forma odraavanja i saznavanja stvarnosti" (Leonardo), "slobodna i bezinteresna delatnost" (Kant), "oblik samosvesti duha i objektivizacije oveka" (Hegel), "stvaranje po principima lepote" (Marks), "svesna iluzija ili obmana" (C. Lang), "introjekcija ili projekcija oseanja" (T. Lips), "indirektno zadovoljavanje potisnutih elja" (S. Frojd), "smisaoni fenomen, odnosno simbol" (S. Langer), "jezik kojim se saoptavaju vrednosti" (. Moris), "nain ispoljavanja samosvesti oveanstva" (. Luka), "poruka koju prenosi informacija" (A. Mol). Kao to se zapaa, raznolikost definicija umetnosti na teorijskom planu, tako se raznolikost osea i na planu umetnike prakse (a) kroz nastajanje i nestajanje umetnikih pravaca, pokreta i stilova u vremenu, i (b) kroz razliitost posebnih umetnosti kao i posebnih umetnikih dela (u okviru jedne umetnosti). Stoga savremeni Adolfo Sanez Vaskez istie da "danas vie nije mogue svoditi umetnost na jedan istorijski oblik, kao to se to inilo u prolosti stavlja-njem znaka jednakosti izmeu moderne umetnosti i klasine, odnosno klasicistike umetnosti", pa jedna definicija umetnosti danas mora polaziti od raznovrsnog pesnikog iskustva i sadanjosti i prolosti. Dakle, nije problem u tome da li je jedna definicija umetnosti mogua, ve u tome to su sve ranije definicije, proglaavajui jednu osobinu sutinskom za svu umetnost dovodile do toga da se pojam umetnosti zatvori i time dovede u protivrenost sa postojeom umetnikom praksom. Neki autori, poput australijskog filozofa Dona Pasmora (1914-2004), smatrali su da "sve

www.uzelac.eu 27

= Page 27 =

Milan Uzelac Estetika

nevolje estetike potiu otuda to ona pokuava da konstruie svoj nepostojei predmet - umetnost", pa se stoga zakljuuje da ne postoji estetika jer nema svoj predmet istraivanja, i to zato to "nema estetskih svojstava koja su zajednika svim vrednim umetnikim delima." Ono to bi po Pasmoru bilo zajedniko svim delima jeste jedan "estetski nain posmatranja stvari". Sva tekoa definisanja umetnosti sastojala bi se dakle u saznanju da je nemogue dospeti do skrivene sutine koja bi se mogla prepoznati u svim umetnikim delima. Tako prepoznavanje postaje kriterijum. Neko je delo umetniko ukoliko u njemu prepoznajemo elemente ranijih dela. Delo je delo u onoj meri u kojoj "lii" a ne u kojoj se "razlikuje". Ali iskljuivanjem razliitog, novog, originalnog, isklju-uje se sve to je specifino za odreeno delo. To nas vodi zakljuku da bi insistiranja na samo jednoj premda sutinskoj osobini dela nuno vodilo tradicionalnoj definiciji umetnosti. Ako pojam umetnosti mora da bude otvoren, onda se ta otvorenost - shvaena kao "stalni proces stvaranja, nastajanja novih pokreta, pravaca, stilova i novih umetnikih dela, jedinstvenih i neponovljivih - nalazi se u samoj biti umetnosti." Tako se otvorenost pokazuje kao sutinska osobina umetnosti. I dok nauke proizvode pojmove kojima se razumeva stvarnost, umetnost