of 222 /222
Milan Uzelac METAFIZIKA Vršac 2007

Milan uzelac metafizika

  • Author
    -

  • View
    1.951

  • Download
    29

Embed Size (px)

DESCRIPTION

 

Text of Milan uzelac metafizika

  • 1. Milan Uzelac METAFIZIKA Vrac 2007
  • 2. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 2 Sadraj Uvod Pojam i predmet metafizike Kategorijalna odreenja bivstvujueg Uzroci Modaliteti bivstvujueg i njegova nadkategorijalna odreenja Bivstvujue i bivstvovanje Mogunost i sudbina metafizike Literatura
  • 3. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 3 Nee biti nikakvo preuveliavanje ako se kae da mi danas nesumnjivo nita ne razumemo u Aristotelovom uenju i da nemamo prema njemu nikakva predoseanja. Uzrok je jasan: to uenje se prvenstveno tumai posredstvom uenja Srednjevekovlja i Novog vremena, koja sa svoje strane ine samo neku smisaonu varijaciju i otpadanje od uenja Aristotela i stoga ne mogu poloiti osnov za njegovo dostizanje. M. Hajdeger
  • 4. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 4 1. Uvod Dananje vreme je ne-metafiziko, a veina savremenih filozofa svoju "modernost" nastoji da potvrdi anti-metafizikim stavovima. Svi u glas govore da metafizika vie nije mogua, da je temelj sveta u njegovoj beztemeljnosti. Da li je to posledica uticaja predstavnika filozofije pozitivizma, neopozitivizma, neokantovstva, filozofije jezika ili filozofije "bivstvovanja", ili je sve to samo posledica pogrene recepcije Kantove iskrene elje da se u bitno izmenjenom svetu, polazei od radikalno drugaijih pretpostavki iznova promisli temelj filozofije? Moda je uzrok tome daleko dublji, moda on poiva u filozofiji Rene Dekarta, svedoka ali i malog, preplaenog sauesnika, poslednjih velikih sporova sholastiara1, filozofa s kojim, po miljenju mnogih, poinje nova epoha u filozofiji, a koji, kako se to sve jasnije pokazuje, nije do kraja domislio sve konsekvence najslavnijeg dela velikog Franciska Suaresa2? A moda je uzrok daleko trivijalniji i poiva u begu savremenih filozofa iz filozofije, u koketovanje s teoretiarima knjievnosti, sociolozima (a naalost, ponekad i s psiholozima) u ijem zagrljaju trae opravdanje odustajanju od istrajavanja na onom to nije najkorisnije ali i danas jeste najvrednije. Mnogi istiu kako je metafizika s punim pravom mogla postojati u antiko doba, kako je jednako tako mogla postojati i u srednjem veku, ali da u nae vreme metafizika 1 O tome opirnije: Gilson E. La Libert chez Descartes et la Thologie. Paris 1913. 2 Slava Platona i Aristotela stara je nekoliko stolea; njihova dela se temeljno filozofski izuavaju tek od vremena Renesanse; slava Prokla je jo kraa, budui da je na njega nakon jednog i po milenijuma ukazao tek Hegel; delo Franciska Suaresa tek eka svoje istraivae u svetlu ijih radova e biti mogua jedna nova interpretacija itave metafizike tradicije.
  • 5. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 5 vie nije mogua i pritom se pozivaju na rezultate tzv. modernih nauka. No upravo u tome i jeste problem. Aristotelova fizika je kvalitativna a ne matematika, ona je teleoloka i funkcionalna a ne iskljuivo mehanicistika3. To jeste tano, ali ni savremena nauka nije mehanicistika; s ruenjem njutnovske slike sveta osipa se i vrednost prigovora upuenih Aristotelu i uticaj velikog Stagiranina poinje da raste u XX stoleu kako s rastom interesa za njegove prirodnjake spise tako i sve veim padom u zasenak Njutnove mehanike mase. Aristotelovo delo je posebno podsticajno kad se analiziraju procesi u prirodi i tada se posebno istie njegovo uenje o prirodnoj teleologiji, shvatanje o nunosti u prirodi koja je hipotetika a ne mehanika, shvatanje beskonanog kao potencijalnog a ne aktuelnog, predstava o konanom svetu, uenje o prirodi mesta, Aristotelov pojam vremena koje nije apsolutno, ve dimenzija, sistem mere, tumaenje prostora kao sistema koordinata i sledstveno tome relativnog. Aristototelovim shvatanjima se danas u mnogim pitanjima daje prednost s obzirom na sliku sveta kakvu su gradili njutnovci u XIX stoleu i sve to ima za posledicu povean interes za njegove spise o prvoj filozofiji poznate pod kasnijim nazivom Metafizika. Problemska priroda metafizike kao filozofske discipline i polja istraivanja javlja se ve pri prvom pokuaju njenog odreenja. ta je zapravo metafizika, ta je njen predmet? Kad se postavi takvo pitanje, filozofi se obino poinju pozivati na istoimeno Aristotelovo delo, susreu se sa mnotvom sloenosti i nejasnosti u njemu, zapodevaju sporove oko svake rei i svakog veznika u tom spisu koji je krajnje sloenim putevima, prevoenjem na niz 3 O tome opirnije: Randal, J.H.: Die Bedeutung der Naturphilosophie des Aristoteles, in: Die Naturphilosophie des Aristoteles, Hrsg. G.E. Seeck, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1975, S. 235-239.
  • 6. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 6 jezika, dospeo do nas, i pritom se svi samo u jednom slau, u tome, da je to najsloenije i najtee delo antike filozofije. Aristotel je funkcionalist, operacionalist, kontekstualist i s njegovih pozicija se stoga veoma uspeno moe kritikovati dugo vladajui reduktivni mehanicizam; to pokazuje da samim pojmovima koje sreemo u Aristotelovim spisima treba pristupiti krajnje oprezno i odvie je opasno, koliko jednostavno i komotno, odbaciti metafiziku tako to e se njeno odreenje prethodno falsifikovati ili tako to e se ona proglasiti za nauku, a potom dokazivati da ona ne moe biti nauka (Kant) jer su svi njeni iskazi pseudo-iskazi (neopozitivisti), ili tako to e se proglasiti za onto-teo-logiju (Hajdeger) i pritom govoriti o istoriji metafizike kao istoriji zaborava bivstvovanja koje nikad nije bilo tema grke filozofije budui da su presokratovci govorili o poelu (arch) svih stvari a ne o bivstvovanju4, a Aristotel o bivstvujuem kao takvom, o bivstvu (ousia) i njegovim kategorijalnim odreenjima, ali ne o bivstvovanju. Ve Kant koji je teite istraivanja preneo sa prirode stvari (koja je po njemu bila nesaznatljiva) na prirodu (bie) mogueg miljenja, meu prvima je doveo u pitanje metafiziku kao prvu filozofiju; nakon dubljeg istraivanja moglo bi se rei da on ne kritikuje metafiziku kao metafiziku, ve odreene metafizike stavove i metode; dovoljno je obratiti panju ve na injenicu da u transcendentalnoj estetici Kant ne postavlja pitanje: Kako je mogue saznati prostor i vreme? ve: ta su prostor i vreme? Kant se tu samo suprotstavlja shvatanju da su prostor i vreme stvari i on zapravo naspram transcendentalnog realizma gradi transcendentalni idealizam. Svojim pitanjima o biu prostora, vremena i 4Treba imati u vidu da ni pojam arch nije tehniki pojam presokratovaca. On se sree samo kod Anaksimandra, a potom tek kod Platona i Aristotela.
  • 7. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 7 prirode Kant stoji u potpunosti na tlu tradicionalne metafizike, i, ako se on i ne bavi vie predmetima ve pojmovima a priori o stvarima uopte, u poznim spisima (Opus postumum) on konstatuje dvoznanost pojma metafizike ostajui u dilemi da li je predmet metafizike racionalni temelj nauka ili sredstvo za postizanje najviih svrha. Nesporno je da Kant otvara nove stranice u istoriji metafizike time to ne postavlja pitanje da li je ona mogua ve kako je ona mogua5; uprkos tome, to pitanje manje je problemsko pitanje biti metafizike a u daleko veoj meri posledica stepena razvijenosti prirodnih nauka u Kantovo vreme, mada, sudbonosno vezivanje metafizike za pojam nauke nije moglo ne ostaviti traga i na nama savremene filozofe6. Isto tako, Kantov nov princip metafizikoj problematici uslovljen je kako duhovnim tako i drutvenim promenama njegovog vremena; to je vreme kad pojam 5 Moe se rei da Kant ne odbacuje metafiziku ve nastoji da izrazi i formulie odreeno metafiziko stanovite; njegova metafizika kulminira u pitanju o realnosti "ja mislim" i tematizovanjem tog "ja mislim koje prati sve moje predstave" on je potpuno svestan i nunosti i problematinosti metafizike te e u isto vreme zapisati kako "die Metaphysik ist befremded bitter" (o tome opirnije: Martin, G.: Allgemeine Metaphysik. Ihre Probleme und ihre Metode. W. de Gruyter, Berlin 1965, S. 9). 6 Metafiziku kao prvu filozofiju na najodluniji nain tematizovali su u antiko doba Aristotel a u nae vreme Edmund Huserl u spisu Ideen I kao i u svojim uvenim predavanjima Erste Philosophie (1924/1925); to je osnovni razlog odluci da sudbinu prve filozofije analiziram u dve knjige od kojih prva nosi naslov Metafizika a druga Fenomenologija, a prvenstveno s namerom da ukaem na neke od momenata metamorfoze manjeg broja bitnih filozofskih pojmova, ostajui pritom u granicama filozofije, sledei tradiciju Aristotelove Fizike i Metafizike koja je pripremljena Platonovim pokuajem izmirenja Heraklita i Parmenida.
  • 8. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 8 slobode izbija u prvi plan7; koji je smisao metafizike u tako izmenjenom svetu i ima li mesta preispitivanju njenog predmeta, smisla i znaaja? Ako ima, onda prvo treba raspraviti (u dva koraka8) prolo i sadanje stanje metafizike (kao prve filozofije) da bi se pripremili za odluujui trei korak koji nema za cilj da osvetli samo smisao metafizike ve i smisao ugroenosti naeg ivota u njegovom totalitetu. Kant nikako nije i jedini meu filozofima koji osporava metafiziku; s tezom da je metafizika mogla postojati u antiko doba ili u srednjem veku ali ne vie i u novo doba, istupa u nae vreme Martin Hajdeger, mada takav pristup priprema ve Fridrih Nie, kad otvoreno i izriito kae kako "metafizika vie nije mogua"9; upravo na njegovom tragu Hajdeger pie o poetku, razvoju i kraju metafizike10. Teko je ne oteti se utisku da je tu re o jednom veoma simplifikovanom tumaenju pojma i predmeta metafizike i ne treba mnogo da nas udi to sam Hajdeger ne odgovara na pitanje zato metafizika vie nije mogua dok je sam pojam mogunosti kod njega krajnje nejasan. Meutim, kada je re o mogunosti metafizike, odnosno prve filozofije, pitanje mogunosti takvog jednog uenja postavljaju ve Platon i Aristotel; ako predmet metafizike uenje o biu, onda pitanje bia koje je ranije bilo 7 Istina, bratstvo i jednakost behu tad malo u zastoju, ali i sa slobodom ni danas stvari ne stoje mnogo bolje. 8 Nastavak ove knjige objaviu pod naslovom Fenomenologija. 9 Nietzsche, F.: WW, II, 40. Ovde je pitanje ta za Niea znai uopte metafizika i ta znai to, da je ona jednom mogla postojati a da sad vie ne moe postojati. U osnovi Nieovog shvatanja metafizike poiva uenje o dva sveta (o tome da iza ovog naeg poiva jedan drugi svet) a to bi navodno trebalo da izraava Platonovo (i Aristotelovo shvatanje), no, Platon i Aristotel teko da bi prihvatili takvo tumaenje budui da je ono daleko od njihovih shvatanja. 10 Heidegger, M.: Platons Lehre von der Wahrheit, Berlin 1947, S. 49.
  • 9. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 9 nesporno, ve u Platonovo vreme postaje sporno; ako se ranije znalo ta je bie ono je u njegovo vreme postalo aporetino (Sofist, 242c; 243de; 244a). Na taj nain, Nieova re o tome kako se mora "razumeti istorijsko pravo metafizike" ne kazuje mnogo protiv metafizike poto je ona bila sporna ve u najstarije doba, zapravo od svog nastanka pa sve do danas, te bi bolje bilo rei kako je ona "u isto vreme i mogua i nemogua"11. * Aristotel je predmetom prve filozofije odredio bivstvujue kao takvo a ne bivstvujue (B 3 998b); ve iz toga moemo videti da metafizika nije nauka o bivstvujuem (ontologija) ve uenje o bivstvujuem kao takvom. Pokuavajui da odgovorimo na pitanje ta je bivstvujue (t nta) mi se s razlogom upliemo u najvee tekoe; tim pojmom misli se jednom na (a) totalitet svega to jeste, na realni totalitet koji je isto to i svet, dakle, celina i totalitet sveg realnog (pri emu je svet sadraj tog totalita, izraz jedinstva koje Aristotel odreuje i izrazima t pan i t hlon) a drugi put, na (b) kolektivni pojam, totalitet svih stvari u njihovoj mnotvenosti i meusobnoj razlici. To razlikovanje podrazumeva podelu stvari na vrste i podvrste, rodove i regione pa se tada kao najoptije razlike pokazuju: pokretno-nepokretno, ulno-inteligibilno, materijalno- imaterijalno. Ono drugo pitanje, pitanje ta je bivstvujue ne znai nita drugo no pitanje ta je bivstvo (ousia) shvaeno kao nain (sadraj) bivstvovanja konkretnog bivstvujueg12 (A 3 984b; B 5 1002a; A 5 987a), pri emu odgovor moe biti: tvar (he physis ton onton), sutina (he ousia ton onton) ili ono za 11 Martin, G.: Allgemeine Metaphysik. Ihre Probleme und ihre Metode. W. de Gruyter, Berlin 1965, S. 6. 12 Brinkmann, K.: Aristotelesallgemeine und spezielle Metaphysik, De Gruyter, Berlin 1979, S. 20.
  • 10. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 10 to e se kasnije koristiti izraz supstantia (he ousia panton) pa je stoga zadatak uenja o bivstvujuem uenje o bivstvu (Z 1 1028b). Ontologiju je prvi zasnovao Platon13 razlikujui dva vida bia, odnosno naina na koje se bie manifestuje (Fedon, 79a) ideje i ulne stvari; ideje su pravo bie, one su vene, a ulne stvari su propadljive i nepravo bie; prve se saznaju umom druge ulima. Nain postojanja ta dva reda stvari govori o njihovom ontolokom, a nain saznanja o njihovom gnoseolokom statusu. Aristotel uoptava ovo Platonovo razlikovanje izmeu individualnog i opteg (i pravi razliku koja e kasnije biti poznata kao razlika supstancije i njenih akcidencija); u odnosu na svog uitelja on je zauzimao suprotnu poziciju: pravo bie je pojedinano bie i ono je prvo bivstvo, a naspram njega je bit pojedinanog bia (eidos) i ona ini drugo bivstvo14. Da bi izloio sliku sveta koja sadri dihotomiju noetske supstance (kao nepokretnog pokretaa) i ulno opaljivog kosmosa, Aristotel koristi niz pojmova: (a) ontoloke (hile, eidos, dynamis, energeia), (b) fizike (prostor[mesto], vreme [sad], kretanje), (c) metafizike (ousia, symbebekota), (d) teologike (noesis noeseos). 13 Sofist, 248a-249d; Fileb, 26d-27b; Fedon, 78-79; 100cd. 14 Tu razliku preuzima i Dekart: on razlikuje res, odnosno esse reale (res cogitans i res extensa) i veritates aeternae, odnosno, esse in mente tantum (drugo bivstvo, Platonove ideje). Lajbnic razlikuje realno bie (monada) i fenomenalno bie ija su odreenja fundirana u monadama (prostor, vreme, prirodni zakoni). Kant ne ini nita novo u tom smislu ve samo nastoji da spoji pozicije Platona i Lajbnica pa stoga razlikuje fenomene i noumene, pojave i stvari po sebi (to je, kako ve Jakobi primeuje, i najproblematinije u njegovom uenju). Jedno monistiko shvatanje, a koje bi podrazumevalo da bie postoji samo na jedan nain, prvi su zastupali Pitagora i njegovi sledbenici da bismo ve kod atomista imali dualizam: atomi prazan prostor, ili, atomi - prirodni zakoni.
  • 11. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 11 Bivstvujue samo po sebi nije ni broj, ni voda, ni vatra, ni pokretno ili nepokretno bie iz prostog razloga to nijedno unutarsvetsko, regionalno bie ne moe biti princip sveg bivstvujueg. Sva unutarsvetska bia predmet su posebnih, regionalnih ontologija (nauka) dok se ontologija (koja nimalo sluajno ne nastaje tek u novo doba, i to kao nova, novovekovna disciplina) bavi odreenjima bivstvujueg a to nije predmet metafizike. To nam vie no jasno ukazuje na neophodnost razlikovanja metafizike i ontologije i pritom, ako ontologija i nije nauka o biu i jednom u platonovsko-pitagorejskom smislu, pitanja koja se tiu toga ta znae pojmovi bie i jedno mogu biti predmet nauke o bivstvujuem. Nesporno je da takva nauka o biu jeste teorijska disciplina, ali ostaje jo uvek nejasno gde je njeno mesto u sistemu teorijskih disciplina. Sam Aristotel kae da postoje tri vrste predmeta i da su to prirodne stvari, matematiki predmeti i nepokretni predmeti (E 1 1025b) te da se njima bave tri teorijske filozofije: fizika, matematika i teologija (1026a). Na jednom drugom mestu ( 1-6) Aristotel pie da treba razlikovati ulno opaljive stvari i nepokretna bivstva; ulno opaljive stvari se dele na promenljive, (prirodne tvari) i nepokretna bia (nebeska tela); iz toga sledi da postoji razlika izmeu (a) pokretnih i promenljivih stvari (izmeu prirodnih stvari i podlunarnog sveta), (b) izmeu pokretnih i pritom venih stvari (nebeska tela) i (c) nepokretnog i venog bia (prvi pokreta); u tom sluaju (shodno Met., 8 i Fiz., II 7 198a) moemo razlikovati fiziku, astronomiju (ili kako on kae astrologiju) i teologiku. Ovde ostaje nejasno kako mesto astronomije (budui da se ona jednom odreuje kao deo fizike (II 194a; 198a) a drugi put kao deo matematike (E 1 1026a)), tako i priroda teologike. Kako e o ovom u potonje doba krajnje problematino tumaenom pojmu (u kontekstu Aristotelove filozofije, premda se javlja samo na dva mesta u
  • 12. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 12 Aristotelovom spisu) kasnije biti vie rei, ovde treba samo ukazati na to da, poto Aristotel polazi od shvatanja sveta15 kao ureenog, struktuiranog u sebi razdeljenog jedinstva razliitog, njegova teorija o nepokretnom pokretau samo je odgovor na pitanje o temelju i poretku, tj. struktuiranosti sveg bivstvujueg ukoliko se svet posmatra kao ralanjen realni totalitet. Nepokretni pokreta u tom smislu samo je ekstramundani princip, poslednji osnov i najvii uzrok mundanog bivstvujueg ukoliko je ono pokretno. Na taj nain, nauka o bivstvujuem kao nepokretnom pokretau moe se razumeti kao teologika (isto to i metafizika budui da je njen predmet (nepokretni pokreta) odreeno bistvujue te je nuno regionalna ontologija), dok metafizika (bavei se principima sveg bivstvujueg) ostaje uenje o bivstvujuem kao takvom i ne bavi se posebnim regionima bia. Kad se hoe postaviti pitanje o tome ta je predmet teologike, lako se vidi da se pitanje raspada u dva dela: da li je njen predmet prvo bivstvo ili princip sveg bivstvujueg (nepokretnost)? Iz ovog se moe zakljuiti da ako je teologika kosmoloko uenje o nepokretnom pokretau ona ini zavretak filozofije prirode i nju Aristotel razvija u Fizici koja se bavi kretanjem; naspram fizike kao prve nauke (prote episteme) koja se bavi regijom bia, postoji regija nepokretnog bivstva (ousia akinetos) i nauka o njemu je pre fizike; ona je stoga u bukvalnom smislu rei prva filozofija (philosophia prote) iji je predmet istraivanje bivstvujueg kao takvog, odnosno istraivanje odreenja koja bivstvujuem kao takvom pripadaju ukoliko je ono bivstvujue (E 1 1026a). 15 Smeno bi bilo rei, poput nekih, da Kant prvi tematizuje pojam sveta. Kant samo prvi ukazuje na injenicu kako mi moemo imati iskljuivo pojam sveta ali ne i predstavu sveta. Ako se hoe govoriti o problematici sveta kako je mi danas vidimo tada se mora rei da je u modernoj filozofiji tematizuje tek Edmund Huserl.
  • 13. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 13 S druge strane, predmet filozofije prirode je oblast prirodnih stvari; iznad te oblasti nalazi se jedna via regija bia i tome odgovara jedna nauka koja je iznad filozofije prirode nauka o filozofiji prirode: prote sophia (G 3 1005b). To kazuje da, po Aristotelu, filozofija prirode nije teorijska filozofska disciplina, ve samo posebna nauka (prote episteme) a kako bivstvujue kao takvo i najvia regija bivstvujueg nisu isto, prote sophia se deli na opti i posebni deo (filozofija i teologika) pri emu opti deo (filozofija), jeste zapravo philosophia prote, odnosno, metafizika. Kasnije e se opirnije govoriti o ovom pitanju koje nije samo formalne prirode. Pokazae se da Aristotel nije skovao pojam metafizika iz prostog razloga to mu isti nije bio potreban. Nae posezanje za pojmom metafizika u smislu prve filozofije moe se objasniti raznim istorijskim razlozima, premda je optereenost ovog pojma najrazliitijim tumaenjima (u veini sluajeva pogrenim) dovela do njegove krajnje pogrene upotrebe kao i do niza nesporazuma koji su imali tragine posledice po istoriju filozofije. Ovde, u samom uvodu, treba jo jednom ponoviti ono to e biti predmet itavog ovog izlaganja a to je da predmet metafizike jeste odreenje po sebi samog bivstvujueg ukoliko ono bivstvuje; za to po sebi samo, koje je po sebi u odnosu na neto drugo i to je sutina stvari, Aristotel koristi pojam ousia (bivstvo)16; ali, kako postoje razlike 16 Ako se ovo ima u vidu, onda je simptomatina Hajdegerova reenica iz Sein und Zeit: "Das Sein ist kein Seiendes", jer ako je to i parafraza Kantove teze "Sein ist kein reales Prdikat", to vodi i stavu: Das Sein ist keine Ousia, a tada se ve postavlja pitanje ta uopte termin Sein i znai u Hajdegerovoj filozofiji. Ovde se ne mogu ne prisetiti rei iz jednog pisma u kojem sredinom ezdesetih godina Pikaso pie jednom svom prijatelju: "Ja sam veoma rano shvatio ta publika trai i ja sam joj to pruao; ja sam bio klovn i arlatan i lepo sam se zabavljao. Ali, nikad mi nije palo na pamet da se merim sa jednim Engrom ili El Grekom". Moda
  • 14. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 14 izmeu bia i sutine, on bivstvo analizira s obzirom na materijal (hile, bivstveni aspekt stvari) i s obzirom na formu (eidos, morphe, sutinski aspekt stvari, ono to je stvarima pridodato); jedinstvo bia i sutine je sinolon ili kako Aristotel jo kae tode ti. Sama bit stvari je supstrat (hypokeimenon) dok njegova bit ima vie naziva (to eidos, to logos, to ti en einai). Zato, kad se govori o stvari, ima se u vidu materija, forma i njihovo jedinstvo (Z 3 1028b), dok je svaki govor o bivstvu vieznaan poto se pod njim misli na sutinu, opte, rod, supstrat17. * Ove uvodne napomene imaju ve na prvi pogled paradoksalan, a zapravo dvoznaan cilj. S jedne strane, po sredi je jedan "nagovor na filozofiju", jedno nastojanje da se eventualni itaoc podstakne na razmiljanje o problemima iznetim u ovoj knjizi i da to istovremeno bude podsticaj da se promisle i oni problemi koji se ovde ne pokreu (ali se implicitno pretpostavljaju), a s druge strane, ova knjiga ima za cilj da svojom upuenou odabranima (aristos)makar malo spase filozofiju od moguih zloupotreba. Ve je Platon isticao kako se u njegovo vreme ljudi ne bave filozofijom kako treba; nae vreme u tom smislu nije bitno drugaije i zato oni koji se bave filozofijom imaju zadatak da je uvaju kao poslednje pribeite slobode duha budui da svako ko se na iskren nain bavi filozofijom, gradei joj novi pristup, proiruje i njen prostor; ak i onaj ko je moda sve vreme na je Hajdeger kao Kant samo novi metafiziar? Moda je tu re o staroj metafizici miljenoj drugim sredstvima. Obojica imaju ambiciju da makar malo lie na onu decu iz Artemidinog hrama s kojom se igrao Heraklit (Heraklit, B 52); oni jesu deca svog vremena koje hoe da obuhvate mislima, obojica su, kao uostalom i Nie, samo dobri akteri igre koju je svet priredio sam sebi u asu svoje odloene propasti. 17 Prve tri oznake su oznake svakog pojedinanog bivstva (ousia) dok etvrta oznaka pripada svakoj ousia; to je razlog injenici da supstrat moe imati tri oblika: materiju, formu i kombinaciju materije i forme.
  • 15. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 15 pogrenom putu, ne svojom voljom, ve stoga to je imao filozofiji nedorasle uitelje, ini filozofiji dobro jer svojim ivotom (kao i njegovi uitelji) zatvara jedan put u orsokak.
  • 16. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 16 2. Pojam i predmet metafizike Istiui od samog poetka da je metafizika uenje o bivstvujuem ukoliko je ono bivstvujue, o bivstvujuem uopte, pri emu je ono opte uvek i ono to je prvo (Met. 1026a), mnogi su u metafizici videli prvu nauku, koja odreuje sve druge nauke dajui im merila i kriterijume; meutim, ako je zahtevom za znanjem (kao mudrou po sebi) metafizika bila prva u odnosu na sve druge nauke, po tekoi pitanja koje je imenovala, ona je bila poslednja, tj. iza fizike, i za razliku od ove poslednje kao nauke o odreenoj oblasti bivstvujueg, nemajui posebnu oblast istraivanja, metafizika nije mogla biti nauka niti je na tako neto i u jednom asu pretendovala. Dajui drugim naukama jezik i metod, metafizika je (a da joj Aristotel i nije odmah dao ime koje je kasnije ponela), sve njih uslovljavala i njima vladala. Trebalo ja da proe mnogo stolea, da sazri svest o tome kako taj naziv (metafizika) oznaava i "odreenu nepriliku", odnosno, nemogunost da se jednom reju oznai sve ono o emu govore Aristotelovi spisi koji se bave pitanjem: ta je on hei on, ili, kako bismo mi danas rekli, bivstvujue kao bivstvujue, odnosno, bivstvujue kao takvo, a za ta je veliki grki filozof koristio izraz prote philosophia18. Izraz metafizika, prvobitno u obliku ta meta ta physika, nastao je u aristotelovskoj koli a kao jednu re metaphysica poinje da ga koristi tek poslednji antiki filozof Boetije (470-524). Na prvo teorijski utemeljeno osporavanje19 prvenstva metafizike, kako smo ve rekli, 18 Fink, E.: Einleitung in die Philosophie, Knigshausen & Neumann, Wrzburg 1985, S. 67. 19 O tome u kojoj je meri osporavanje metafizike znak naeg vremena i u kojoj se meri otilo u odbacivanju metafizike i da malo koga danas mui pitanje o biu, odnosno bivstvujuem,
  • 17. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 17 nailazimo tek kod Kanta koji pie kako je "postalo moderno pokazivati prema njoj svako preziranje, jer metafizika, nalik je starici to prognana i naputena tui kao Hekuba koju nemonu izbacuju iz domovine"20. Ovo nas ipak ne bi smelo navesti na zakljuak kako Kant odbacuje metafiziku; istiui kako je neophodno zasnovati metafiziku na novim i sigurnim temeljima kako bi se ona dovela do stanja nauke, upravo je Imanuel Kant postao i njen najvei branioc. Odmah treba rei da izraz nauka kako ga koristi Kant a potom i G.V.F. Hegel (1770-1831), nema znaenje kakvo sreemo krajem XIX stolea, budui da poetkom tog stolea nauka oznaava celinu znanja uopte. Kantovo samosvedoenje o "buenju iz dogmatskog dremea" izraava samo uvid da je metafizika liena svoje mogue naunosti, da ona postoji u oveku kao "prirodna nastrojenost", da se kao takva hoe pokazati u filozofskim sistemima ali da pritom ona uopte ne egzistira kao nauka21, te da, drugim reima, Kant ne nastoji da popravi ili "usavri" dotadanju metafiziku, ve da metafiziku zasnuje kao nauku. Tradicionalna metafizika je, po miljenju Kanta, nenauna, ne stoga to joj naunost nedostaje, ve stoga to ne uvia osnovni problem metafizike: kako je uopte metafizika mogua? Na taj nain pitanje metafizike kao nauke dospeva u ravan pitanja o njenoj mogunosti, tj. u ravan pitanja o mogunosti metafizike, a ime se zapravo otvara pitanje mogunosti njenog samozasnivanja22. Ovo poslednje moe se razumeti kao promiljanje metafizike metode, odnosno kao "kritiko osvetljavanje metafizikog videti u knjizi: uri, M.: Stihija savremenosti, Izabrani spisi V, Beograd 1997, str. 15-32. 20 Kant, I.: Kritika istog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 5. 21 Fink, E.: Einleitung in die Philosophie, Knigshausen & Neumann, Wrzburg 1985, S. 70. 22 Kant., Op. cit., str. 70.
  • 18. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 18 saznanja". Danas, dva stolea nakon Kanta, sve ocene o smislu i vrednosti nauka, za koje se u Kantovo vreme mislilo da im se postavlja pouzdan temelj, postale su do te mere nesigurne da su u sumnju dovedene ak i dosad olako izricane "naune" a s namerom da budu "kritike" ocene o metafizici. ini se da naziv metafizika nije uvek uspevao da odoli duhu vremena: smenjivali su ga nazivi kao to su teologija, ontologija, ili filozofija bivstvovanja, ali, sama problematika metafizike (pitanja koja je ona ve na poetku otvorila), ostala je aktuelna sve do naih dana. Moda ponajpre stoga to metafizika ne zadire samo u poetke nego isto tako i u mogunosti i okvire saznanja kako sebe tako i sveta u kojem smo se i mi nakratko zatekli. I danas se ini "modernim" odbacivanje metafizike ali i filozofije u celini; mnogi s velikim arom istiu "prevazienost" metafizike, a da se pritom malo ko makar i naas zapita na emu se temelji to odbacivanje. Neprijateljstvo to se ispoljava prema filozofiji i filozofima znak je koliko nerazumevanja toliko i neznanja. Ljudi imaju sve manje vremena, sve manje strpljenja za itanje knjiga, sve hoe da imaju sada i odmah, rado se opredeljuju za sve to obeava lak i brz uspeh. Pa ipak: ima i onih koji ele da znaju i da razumeju - ima onih koji ele da razumeju bit i onih (na prvi pogled najneproblematinijih) pitanja s kojima se svakodnevno susreu. Kako je daleko lake ljudima presuditi, no suditi i prosuivati o stvarima koje ih odreuju, vano je vratiti se temeljnim stavovima na ijem tlu izrastaju i filozofija i nauke koji nam se u ovom asu, po svojoj prirodi a na prvi pogled, ne ine spornim. Ne treba smetnuti s uma da dananje, pozitivistiko opovrgavanje metafizike koje dolazi od predstavnika modernih, pozitivnih nauka ima u vidu odreeno specifino shvatanje nauke, tj. nauke kao iskustvene nauke koja iskljuuje pitanja o pravom
  • 19. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 19 bivstvovanju i sutini stvari na kojima poivaju metafizika i antika nauka. Ve poetkom XX stolea osea se neugodnost pri prosuivanju smisla modernih nauka; svoj najvii filozofski izraz to oseanje dobija sredinom tridesetih godina u poznom spisu Edmunda Huserla (1859-1938) Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (Die Krisis der europischen Wissenschaften und die transzendentale Phnomenologie, 1936). 2.1. Terminoloki gledano, tradicija23 je samom nazivu "metafizika" dugo vreme pridavala "bibliotekarsko" odreenje dugo pripisivano peripatetiaru Androniku s Rodosa (I st. pre n.e.) koji je, navodno, sistematizujui Aristotelove spise, one, koji se danas ukljuuju u Metafiziku, stavio iza Fizike, te ih bibliotekarski oznaio sa "ta meta ta physika" a za to je "povod naao kod samog Aristotela" (Met., I, 5, 23; 10, 1). Verovanje u bibliotekarsko poreklo ovoga izraza rairilo se i u kasnije vreme (Vindelband, Jeger, Hajdeger, Ros) da bi bilo osporeno tek sredinom ovog stolea (H. Raner). S druge strane, injenica je da ve u antiko vreme (Simplikije) odreenje spisa sabranih u ovom delu (ta meta ta physika) poinje da se vezuje ne po "mestu" gde bi trebalo da se nau, ve za sam sadraj spisa i da se koristi kad se hoe ukazati na nadulne (transfizike, transcendentne) predmete. Zato se, u vreme sholastike, metafizikom oznaava transphysica, odnosno, nauka koja je zavretak i dovrenje fizike24. 23 Ta "tradicija" poinje s delom Franje Petria (F. Patricius, 1529-1597) Discussiones Peripateticae (1571), a nastavlja se preko Gasendija (P. Gassendi) i Bulea (J.G. Buhle) koji 1788. prvi poinje da tvrdi kako izraz metafizika potie iz neke "neprilike". 24 S obzirom na platonistiku podelu filozofije na fiziku, etiku i logiku, Aristotelova prva filozofija stvara tehnike tekoe pri pokuaju sistematizacije jer se njen sadraj (bivstvujue kao bivstvujue) ne
  • 20. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 20 Sam Aristotel, koga smatramo zaetnikom i utemeljivaem metafizike, taj naziv, kao to smo ve videli, ne koristi; kod njega nalazimo naziv prva filozofija a za razliku od fizike kao druge filozofije (Met., IV, 1; VI, 1). ta bi bio predmet ove prve filozofije? Sm Aristotel to formulie na sledei nain: "Da li se prva filozofija (nauka) bavi optim (katholou) ili jednim rodom (genos) (delom) nauke ili posebnom prirodom (physis)? (...) Kad ne bi bilo drugog bivstva (ousia) osim onog u prirodi postojeeg, tada bi fizika bila prva nauka. Ali, ako postoji jedno nepokretno bivstvo (ousia akinetos) tako da je ono prvo (to obrauje filozofija), tada prva filozofija za predmet ima ono opte, i njen predmet je bivstvujue bivstvujueg" (Met., 1026a 23-31). ini se da tu postoji neko protivreje: s jedne strane, Stagiranin metafiziku odreuje kao teologiku, koja nije nita drugo do posebna nauka, a s druge strane, on prvu odnosi ni na jednu od ovih triju disciplina. Najvea slinost bila bi sa fizikom pa se stoga prva filozofija i nala iza fizike. Sam izraz metafizika je ne-aristotelovski i pripada peripatetiaru koji je iveo pre Andronika. Ako su Kategorije uvod ne samo u Aristotelove logike spise, ve u itavo njegovo filozofsko delo, pa tako i pravi uvod u Metafiziku ne treba smetnuti s uma da je trea (B) knjiga klju itavog ovog spisa i da se tu nalazi plan itavog dela. Tu Aristotel ukazuje na tri puta istraivanja: prvi, vodi iz prve aporije i ima za predmet prvu filozofiju (njen predmet i zadatak), drugi put vodi iz ostalih aporija i za predmet ima pojam ousia i njena poela (archai), a trei put vodi tumaenju para pojmova dynamis- energeia koji ini jezgro aristotelovskog pogleda na svet. Ali, ta je uopte predmet metafizike? Njen predmet je u isto vreme ono prvo (arche) i ono poslednje koje je jedinstvo mnotva bivstvujueg (theion). Ne moemo se oteti utisku da bi mogla imati opravdanje i tvrdnja kako tu postoje dve razliite ravni: kosmoloka i ontoloka, te zapravo postoje i dve nauke: meta-fizika i meta-dijalektika. Konano, moda je Aristotel traio ono to se ne moe nai? U svakom sluaju, otkrio je problem. Spisi skupljeni pod naslovom Metafizika mogu se s punim razlogom oznaiti kao najtei tekst antike epohe emu prvenstveno doprinosi i to to oni nisu izraz jednoznanog sistematskog uenja.
  • 21. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 21 filozofiju odreuje kao "optu nauku o bivstvujuem kao takvom" (W. Jaeger, 1955; 226); istovremeno, Aristotel uspeva i da nae vezu izmeu ova dva odreenja prve filozofije. Nauka u najviem smislu te rei nauka je o prvim principima (aitia) i uzrocima (ta prota); Aristotel boga vidi samo kao prvog pokretaa a ne kao pratemelj sveg bivstvujueg. Izjednaavajui bivstvujue kao bivstvujue sa bivstvom (1028a 2-4) on dospeva do jedne metafizike sutine, do esencijalistike metafizike koja prvi uzrok poznaje samo kao "prvog nepokretnog pokretaa". Naspram ovako shvaene esencijalistike metafizike mogue je izgraivati i jednu metafiziku bivstvujueg kao takvog koja u konanom bivstvujuem otkriva razliku sutine i bivstvovanja i konano bivstvujue razume kao bivstvujue koje bivstvuje kroz uestvovanje a to vodi shvatanju sutine kao subzistirajueg bivstvovanja, odnosno, kao stvaralakog principa25. 2.2. Filozofija se, u kasnijim vremenima, pre svega, pod uticajem Aristotela, odreuje kao nauka o principima bivstvujueg i njegovim modalitetima, a predmet njenog istraivanja bilo bi saznanje istinitog i pravog, dobrog i pravednog. Ako filozofija tei samo sistematskom saznanju stvarnosti, ona je teorijska, a ako nastoji da odredi ciljeve i ideale po kojima bi trebalo iveti, tada je ona praktina nauka. Kao deo opte filozofije metafizika (u aristotelovsko- sholastikom smislu), zajedno s logikom i gnoseologijom (noetikom) ini teorijski deo filozofije. Nakon Aristotela metafizika se odreuje kao nauka o bivstvujuem ukoliko 25 Vries, J. de: Grundbegrieffe der Scholastik, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1983, S. 68-9.
  • 22. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 22 ovo jeste, a Toma metafiziku, u Uvodu komentara za istoimeni Aristotelov spis, odreuje kao "scientia, quae considerat ens et ea, quae sequuntur ipsum." Od vremena Hristiana Volfa (Ch. Wolf, 1679-1754) poinje se koristiti i izraz ontologija26; kao nauka o bivstvujuem koje lei iza onog to je dostupno iskustvu (kako na taj nain prevazilazi neposredno iskustvo, metafizika je i transcendentalna filozofija). Ve smo uoili kako se metafizika definie kao nauka o bivstvujuem s obzirom na njegovu sutinu i njegove najvie principe; time se ona kao teorijska (spekulativna) nauka, tj. kao nauka kao takva, razlikuje od ostalih filozofskih disciplina kao to su etika, pedagogija, filozofija drave, filozofija prava, ili filozofija drutva, koje bi spadale u praktinu filozofiju. Nauka (a re je ovde o nauci u starom znaenju te rei) o optim principima sveg bivstvujueg, tj. o njegovim prvim poelima (archai) prvim temeljima (aitiai), te tako i nauka o najviim odnosima svega to jeste, jeste nauka o bivstvujuem kao bivstvujuem, o bivstvovanju kao takvom, koje samo, ne moe biti shvaeno kao rod (genos) a koje svakom odreenom bivstvujuem omoguuje da postoji, jeste - metafizika. Od osamnaestog stolea uobiajena je podela na optu i specijalnu metafiziku; opta metafizika ili ontologija bavi se bivstvujuim kao takvim, tj. onim to mu kao takvom pripada", tj. bavi se pojmom bivstvujueg kao takvim, njegovim transcendentalnim odreenjima 26 Kada je re o terminolokoj upotrebi pojma ontologija, treba rei da postoji viedecenijska saglasnost: tim izrazom se oznaava filozofska disciplina iji je predmet bivstvujue. Meutim, ako saglasje i postoji kad je re o ontolokim perspektivama samih istraivanja, do razlika dolazi kad se postavi pitanje mogunosti i nunosti jedne odreene ontologije, odnosno kad se hoe odrediti njeno znaenje, mesto i funkcija meu ostalim filozofskim disciplinama.
  • 23. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 23 (proprijetetima), - ili, jednostavnije reeno, bavi se njegovim najviim rodovima (kategorijama); to pokazuje da se metafizika (shvaena u ovom uem znaenju kao ontologija), nalazi naspram posebnih nauka koje za predmet imaju pojedinane naine postojanja bivstvujuih stvari. S druge strane, opta metafizika nalazi se naspram specijalne metafizike, koja obrauje kako se nadulno bivstvovanje pokazuje u prirodi (kosmologija), ljudskoj dui (psihologija), ili nadsvetski, kao apsolutno bie (teologija)27. Svoje opravdanje metafizika nalazi u duhovnoj nastrojenosti ovekovoj da, polazei od rezultata do kojih dolaze posebne nauke, dospeva do celine znanja o svetu i ovu izlae u vidu sistema. Ako ve Aristotel kae da svi ljudi, po prirodi, tee znanju (Met., 980a), onda upravo ta tenja daje povoda oveku da o svim predmetima koji su mu zagonetni postavi pitanje (ta? zato? emu?) i da na ta pitanja trai odgovore; to znai da se ne moe samovoljno ograniiti tenja za znanjem, jer, ona se protee na sve to je oko nas (priroda), na sve to je u nama (dua) i na sve to je nad nama (bog), tj. na sve ulno i nadulno, na sve to na ma koji nain moe biti predmet naeg saznanja (Baur, 1922, 1-3). 2.2.1. Videli smo da je predmet metafizike bivstvujue ukoliko ono jeste, tj. bivstvujue kao bivstvujue, ili bivstvovanje u njegovoj najveoj optosti. Metafizika tako istrauje pojam i najoptije osobine (proprijetete), klase (kategorije) i poela bivstvujueg kao bivstvujueg. 27 Ova shema koju sreemo kod Hristiana Volfa (bog, svet, dua) iz koje on izvodi kosmologiju, psihologiju u teologiju (obuhvatajui poslednje dve izrazom pneumatika) izvorno dolazi od Avgustina i u novo vreme preko Dekarta ija sva filozofija predstavlja obnovu Avgustinovog uenja.
  • 24. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 24 U novom veku postoji tendencija da se (naroito u kolskoj filozofiji) re metafizika zameni izrazom ontologija iako ta dva pojma nikako nisu i sinonimna28. Meu prvima pojam ontologija, za oznaku jednog dela metafizike, poinju upotrebljavati Johan Baptist Hamel, u spisu Philosophia vetus et nova kao i profesor fizike, matematike, logike i etike iz Marburga, Rudolf Goklen (Goclenius, 1547-1628) koji u svom lanku Abstractio materiae (u Lexicon philosophicum, 1613) razlikuje tri kontemplativne nauke s obzirom na to koliko su osloboene od materije: (1) abstractio physica, tj. nauka koja od materije apstrahuje ono ulno i za svoj predmet ima pojedine predmete, ulnu materiju; (2) abstractio mathematika i abstractio ontologike, tj. nauka o bivstvujuem, odnosno transcendencijama, i (3) abstractio transnaturalis, nauka koja za svoj predmet ima boga i inteligenciju. Treba rei da se ontologija ovde shvata kao philosophia de ente, i, kao uenje o bivstvujuem i transcendenciji, razlikuje se, kako od scientia transnaturalis, koja je uenje o bogu i anelima, tako i od scientia physica, koja se bavi odnosom predmeta i materije29. Jedan deo istraivaa smatra da taj termin prvi poinje da koristi Pereirus (1535-1610) koji razlikuje: (1) ontologiju (prvu filozofiju) kao optu nauku i (2) metafiziku u smislu teologije, boanske nauke, dok drugi smatraju da 28 Ne treba gubiti iz vida da je sva filozofija od Dekarta do Kanta pod uticajem egzaktnih prirodnih nauka i da je u to vreme osnovni zadatak filozofije bio utvrditi i zasnovati slike sveta tih nauka. To je vreme kad se aristotelovskom ens qua ens suprotstavlja sum cogitans, kad se sa bia smog prelazi na miljenje bia. 29 Na prvi pogled moglo bi se pomisliti kako ovde imamo posla s potpuno novim odreenjem neke nove, dotad nepoznate filozofske discipline; meutim, videli smo da odreeno shvatanje ontologije moemo nai ve kod Aristotela (Met. IV, 1003a, 20-32; VI, 1026a, 23-33), ali, isto tako, videli smo da on ne koristi ni taj pojam i da se on javlja tek u novom veku.
  • 25. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 25 se taj izraz po prvi put sree u spisu nama danas malo poznatog autora, Mikraeliusa (Micraelius, 1597-1658) Lexicon philosophicum (1653) gde se kae da je "predmet metafizike bivstvujue i to ukoliko bivstvuje, i stoga se metafizika, od nekih, naziva i ontologija". Istovremeno, istie on, metafizika se deli na (a) optu metafiziku, koja posmatra bivstvujue u njegovom najapstraktnijem smislu i potpunoj indiferentnosti, i na (b) posebnu metafiziku, koja izuava bivstvujue s obzirom na naine njegove supstancije. Na taj nain Mikraelius u znatnoj meri menja smisao metafizike jer se "prva filozofija" (kao najobuhvatniji deo metafizike) pokazuje kao nastavak opte metafizike, dok se prirodna teologija redukuje na trajni deo posebne metafizike. Upravo e to omoguiti Hristianu Volfu (Ch. Wolff, 1676-1754) da, obnavljajui staru kolsku filozofiju, dajui joj istovremeno i novi vid (koji je rezultat duha vremena u kome ova nastaje), formulie (kasnije opteprihvaenu) podelu teorijske filozofije na ontologiju, psihologiju, kosmologiju i prirodnu teologiju, pri emu ontologija ini optu metafiziku (metaphysica generalis) a kosmologija, psihologija i prirodna teologija posebnu metafiziku (metaphysica specialis). Prvenstvo u tome ko prvi uvodi u upotrebu pojam ontologija neki su davali dekartovcu J. Klaubergu (J. Clauberg, 1622-1665), no tako neto se teko moe tvrditi jer je ovaj imao samo 6 godina kad je umro Goklen; meutim, nesporno je da kod Klauberga termin ontologija30 dobija jedno drugo znaenje (Ontologia seu Ontosophia) no to ga sreemo kod Pereirusa, Goklena i Mikraeliusa koji se nastavljaju na Aristotela. Klauberg ontologiji (kao optoj metafizici) daje sveobuhvatni i, kao i prirodnoj teologiji, 30 Treba obratiti panju na to da je izraz ontologija samo bukvalni prevod izraza Scientia de ente.
  • 26. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 26 jedan preseui status. U tom obliku ovaj pojam sreemo kod Lajbnica (G.W. Leibniz, 1646-1716) koji njim odreuje nauku o neem i nita, o bivstvujuem i ne-bivstvujuem, o stvari i nainima postojanja stvari, o supstanciji i akcidencijama (Lensink, 1990, 615-6). Polazei od velikog savrenstva koje filozofija ima u sebi, a ne od toga kakva ona faktiki u tom asu jeste, H. Volf, sledei dekartovsku tradiciju (a sam se o sholastikom filozofskom nasleu tek posredno obavetavajui - o Dunsu Skotu iz Goklenovog Lexicona, a o Tomi iz Carbos Compendium), poetkom XVIII stolea nastoji da u filozofska saznanja ubroji ona koja za svoj predmet imaju osnove (rationes) onog to jeste; to znai da filozofija postavlja pitanja moguih stvari kao takvih. Prirodna teologija je nauka o stvarima koje moguim ini bog, psihologija je nauka o stvarima koje moguim ini ljudska dua, opta ili transcendentalna kosmologija bavi se predikatima bivstvujueg ukoliko se odnose na svet u celini, a prva filozofija ili ontologija ima za svoj predmet bivstvujue uopte i njegova opta svojstva (de ente in genere et generalibus entium affectionibus)31. Ima i autora koji smatraju da se izraz ontologija po prvi put sree kod Volfa, budui da njegovo odreenje ontologije sadri vezu tradicionalnih i novih momenata. Volf ne zaboravlja da spomene zasaluge ranijih mislilaca (Pereirus, Micraelius, Goclenius) i pritom istie kako se kod Goklena po prvi put sree taj pojam32; ono to je tu ipak 31 Honnefelder, L.: Scientia transzendens, F. Meiner, Hamburg 1990, S. 313. 32 Maks Wunt prvenstvo daje Amrahamu Kalovu (A. Calov) koji je predavao u Kenigsbergu, Rostoku, Dancingu da bi od 1650 bio dekan fakulteta u Vitenbergu; Vunt smatra da se taj pojam jalja po prvi put u delu ovog autora Metaphysica divina (1636) (opirnije: Wundt, M.: Dei deutsche Schulmetaphysik des 17. Jahrhunderts, Mohr, Tbingen 1939, S. 94; 135)
  • 27. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 27 novo i to je posebna zasluga Volfa, a to i on sam posebno naglaava, jeste uvoenje "opte ili transcendentalne kosmologije" (dotad dela fizike) u metafiziku. Nova je, isto tako, i upotreba pojma metafizika, kao opteg naziva kojim se sistematski povezuju ontologija, opta kosmologija, psihologija i prirodna teologija. Kao predmet ovde istaknute "nauke temelja", tj. prve filozofije (odnosno: ontologije) Volf, oslanjajui se na tradiciju kolske filozofije, istie ono to je bie kao bie "ens qua ens", ili, kako se kasnije govorilo, "ens in genere seu quatenus ens est"; predmet ontologije je pritom bivstvujue ukoliko ono bivstvuje, ali i ono to svakom bivstvujuem pripada (omni enti communia); predmet ontologije su stoga i pojmovi: essentia, existentia, attributum, modus, necessitas, contingentia, locus, tempus, perfectio, ordo, simplex, compositum, etc.33 Kod Kanta, koji filozofiju ui iz dela Volfovih uenika (Knutcen, Baumgarten), nalazimo, kao to je ve na samom poetku reeno, osporavanje ontologije koja treba da ustupi mesto analitici dok je ono nadulno vieno kao krajnji cilj metafizike; ontologija je tu samo predvorje jedne odreene metafizike, transcendentalne filozofije, koja sadri uslove i prve elemente sveg naeg saznanja a priori; ovo je samo primer kako Kant, na jedan krajnje radikalan nain, nastoji da razori ontoloke temelje Aristotelove metafizike (ali ne i da odbaci samu metafiziku kao metafiziku). Smatrajui da metafizika obrazuje naunu graevinu o svetu koja se samo miljenjem moe izvesti, Hegel ontologiju, unutar te "graevine", vidi kao uenje o sutini (Wesenslehre) koje treba da istrai prirodu bivstvujueg (ens) uopte; odnosno: ontologija je "uenje o apstraktnim odreenjima sutine" (Enz., 33). Na taj nain 33 Honnefelder, L.: Scientia transzendens, F. Meiner, Hamburg 1990, S. 315.
  • 28. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 28 Hegel nastoji da iznova izgradi metafiziku i to reinterpretacijom Aristotelove koncepcije. Zato se u prvom izdanju Enciklopedije filozofskih nauka "logika" ne shvata samo kao spekulativna filozofija, ve ima znaenje spekulativne teologije (1817, 17). To Hegelu omoguuje da kasnije (1830, 9 prim.) kae kako logika, u bitnom znaenju spekulativne filozofije, stupa na mesto metafizike, postajui tako spekulativna logika, da sadri u sebi raniju metafiziku i logiku, konzervirajui njihove misaone forme, zakone i predmete, ali da ih istovremeno i dalje razvija i oblikuje drugim kategorijama. Vreme nakon Hegela bie odreeno udaljavanjem od ovog njegovog odreenja ontologije; to e vaiti kako za predstavnike onih filozofija koje nastaju kao reakcija na pozitivistiku filozofiju i filozofiju ivota (Huserl, ali i rani Witgentajn), tako i za one filozofe koji e nastojati da ontologiju izvedu na novi put (N. Hartman, G. Jakobi). 2.2.2. Nakon svega to je upravo reeno, nezavisno od toga u kojoj meri je sve to i samorazumljivo, smisleno i legitimno, posve je jasno da je dolo krajnje vreme da se vratimo Aristotelu i pokuamo ponovo da mislimo zajedno sa njim, ili uz njegovu podrku, a on kae: "Postoji nauka koja posmatra bivstvujue kao bivstvujue i ono to mu pripada. Ona nije ista ni sa jednom od posebnih nauka jer nijedna ne prouava bivstvujue uopte i kao bivstvujue nego izdvajajui mu jedan njegov deo posmatra mu ono to mu pripada poput matematikih nauka. A budui da mi istraujemo poela i najvie uzroke, jasno je da oni moraju pripadati nekoj prirodi po sebi. Ako su oni koji su istraivali prapoela bivstvujuih istraivali i ta poela, nuno je da prapoela bivstvujueg budu ne prema onom to mu je akcidentalno, nego prema kao bivstvujuem. Stoga i mi moramo shvatiti prve uzroke bivstvujueg kao
  • 29. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 29 bivstvujueg". (Met. 1003a, 20-30). Tu formulu "bivstvujueg kao bivstvujueg" nemogue je prevazii; ako je isto formalna, to znai da je zadatak filozofije da tu formulu ispuni kako ona ne bi ostala bezsadrajna. Moemo stoga zakljuiti da je metafizika usmerena na zahvatanje samoga bivstvujueg kao takvog budui da se postojanje i sutina neke stvari ne moe razumeti iz same stvari ve iz prirode njenoga bivstva. Pritom, razume se, otvara se i pitanje koje se sve vreme ini kljunim: kako dokuiti to po emu je neto bivstvujue to je istovremeno izvor kako pojedinanog i mnotva, stvarnog i mogueg, tako i samostvaranja i sa-postavljanja samih stvari? 2.3. Bivstvujue kao takvo pokazuje se Aristotelu kao osnovni problem. Ono je prava stvarnost ali svoj smisao ima samo ako ga shvatamo kao oblikovano kretanje koje ima poetak, tok i cilj. Budui da je ono to postoji postavljeno u postojanje i time istovremeno i pokretno, a pokrenuto od strane odreenog uzroka, opravdano je pitanje o uzroku koji stoji na poetku svekolikog kretanja. Za Aristotela, kao i za sve Grke, besmisleno je da neto moe biti pokrenuto od neeg drugog, ovo od neeg treeg i tako u beskonanost jer bi to znailo da kretanje nema ni poetka ni kraja; svima njima je zajednika misao da svako smisleno kretanje mora imati poetak i cilj. Pitanje o prvom, pokreuem, tj. delatnom uzroku ukazuje na ono bie to sve drugo pokree a da samo nije prethodno niim pokrenuto; tako se dospeva do shvatanja da mora prethodno postojati neki "nepokretni pokreta" i da se on mora nalaziti na vrhu hijerarhije svih delujuih uzroka. Grci su polazili od iskustva do kog su doli posmatranjem kretanja neba i nebeskih tela; svo kretanje videli su ili kao kruno kretanje, ili kao smenu godinjih doba, ili kao sastavjanje i rastavljanje elemenata. To
  • 30. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 30 istovremeno znai da se kretanje uvek odvija u prostoru, da se kretanjem dodiruju poetak i kraj a to znai da je svako kretanje kruno. Kruno kretanje je savreno i to u istom smislu kao to je krug savren geometrijski lik, ili, kao to je lopta savren geometrijski oblik. Kruno kretanje za Aristotela je najsavrenije i savrenstvo takvog kretanja ogleda se u tome to se podudaraju njegov poetak i kraj; time se ono razlikuje od pravolinijskog kretanja. Kad je re o krunom kretanju, tu je cilj, odnosno kraj, uvek relativan, te je preko njega kretanje i dalje mogue, i to u beskonanost. Ono "boansko" je prvi delatni uzrok, temelj sveg obrazovanja bivstvujueg kao takvog i sveg njegovog napredovanja. Ono je prvi uzrok, prvo bivstvujue, i prvo miljenje. [Jasno nam je zato e kasnije Kant isticati kako metafizika nije nauka niti uenje, ve pre svega samosaznanje razuma34 (Kant, Met., I, 4284)]. Ovo pak miljenje, po shvatanju Aristotela, nema nikakvog predmeta izvan samoga sebe, osim, samoga sebe - miljenje miljenja koje moe sebe samo neprotivreno misliti na taj nain to sebe imaginativno, odnosno intuitivno sagleda. Tu se zapravo zbiva "gledanje miljenja" - imaginativno zrenje bivstvujueg kao takvog. Ovo najvie mesto u hijerarhiji bia zauzima bog. Pitanje o onom "prvom" zapravo je pitanje o metafizikoj teologiji. Prvo bie je samostalno, nepokretno, u sebi celovito, ogranieno i nuno odreeno; ono je ista energeia. 34 Nije na odmet jo jednom podsetiti da termin razum (lat. Ratio) ima u srednjem veku isto znaenje kao i temelj, te znai osnovu neeg. Drugim reima: Kant tu govori o samosaznanju temelja, u ovom sluaju subjekta koji mislei sebe misli temelj sveta i svega to jeste.
  • 31. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 31 2.4. Prva filozofija smera tom prvom, optem, bivstvujuem kao bivstvujuem, tj. smera onom bitnom, tj. sutini, i upravo zato Aristotel razlikuje fiziku i matematiku, koje nastoje da istrae posebne osobine bivstvujueg,s jedne strane, i teologiju koja istrauje bivstvujue kao bivstvujue, s druge strane. Ono to je tu problematino jeste odreenje i mesto metafizike. ini se da metafizika u sebi sadri neku trajnu napetost izmeu ontologije i teologije, izmeu uenja o bivstvujuem kao takvom i uenja o nepokretnom bivstvujuem. Ako je predmet teologije35 nepokretno bivstvujue, onda je teologija kao "racionalna teologija", u istom redu s matematikom i fizikom koje se bave posebnim oblastima bivstvujueg i upravo to i otvara pitanje prve filozofije: da li je ona prva jer se bavi bivstvujuim kao bivstvujuim, ili je ona prva zato to za svoj predmet ima najvie bivstvujue, boga?36 35 Izraz teologike kod Aristotela nalazimo samo na dva mesta (E 1, K 7) dok se kao oznaka prve filozofije prvi put sree kod Aristotelovih komentatora. Treba imati u vidu da u Aristotelovo vreme izrat theologi ne oznaava uenje o bogu ve pesniko kazivanje bogova, govor bogova, dok theolgos oznaava pesnika (P. Natorp); u tom znaenju tu re koriste Plotin i Avgustin (poetae qui etiam theologi dicerentur). Sam Aristotel theolgos koristi u smislu pesnik. Drugaije znaenje ta re dobija tek kod stoika. 36 Ovo je bilo predmet spora Averoesa i Avicene: prvi je kao predmet filozofije video boga a drugi, bivstvujue kao takvo. Povod tako razliitim tumaenjima daje sam Aristotel koji na poetku knjige E (1, 1025b 7) jasno kae da se prva filozofija bavi bivstvujuim kao bivstvujuim a da su sve druge nauke posebne jer se bave delovima bivstvujueg (pri emu tu podela nauka na posebne nauke odgovara podeli bia na rodove). Iz ovog bi sledilo da je i uenje o bogu uenje o posebnom bivstvujuem i da ne moe biti prva filozofija. Ali, Sam Aristotel neto dalje (1026a 21) pie o tome da je prva filozofija kao nauka o posebnom bivstvujuem, venom, nepokretnom, samostalnom nauka o bogu. Kako usaglasiti ova dva stava? Po miljenju V. Jegera, jednog od najpoznatijih tumaa
  • 32. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 32 2.5. Na osnovu dosadanjeg izlaganja moe se zakljuiti kako je metafizika (a) uenje o bivstvujuem kao bivstvujuem, (b) uenje o najviim svojstvima bivstvujueg i (c) uenje o najoptijim uzrocima. Da bi se ovo bolje razumelo treba ukazati na dva uporina mesta u tumaenju pojma i predmeta metafizike: jedno je XII knjiga Aristotelove Metafizike a drugo, prva knjiga Disputationes metaphysicae (1597) Franciska Suaresa; ovo poslednje delo, nastalo u doba neosholastike u vreme pozne renesanse, od posebnog je znaaja budui da u njemu nalazimo najvii domet metafizike i metafizikog miljenja kao i stoga to upravo taj spis otvara put novovekovne onto-logije kao onto- logike. Zasluga Suaresa je u tome to on daje jedno izuzetno produbljeno razlikovanje termina essentia i existentia, ime se on suprotstavlja tomistikoj koli kao i uenju Dunsa Skota, kao i u tome to tu sreemo apstraktno udaljavanje od ranijih teolokih rasprava o tome da li bog postoji u realnosti ili ne ali u isto vreme i podsticaje za potonje razvijanje fenomenoloke problematike.37 2.6. U ovoj knjizi se polazi od shvatanja da je predmet metafizike realno bivstvujue kao takvo (ens reale ut sic), pri emu se bivstvujue ne shvata u njegovom pridevskom obliku (kao neto to poseduje aktualno bivstvovanje), ve u supstantivnom smislu kao ono to poseduje bie sposobno za postojanje ak i u sluaju da realno ne postoji. Pritom, moe postojati samo takvo bie koje ne sadri u sebi nikakvo Aristotelovog dela, tu i nema neke protivrenosti u sluaju da se prva filozofija odnosi i na ontologiju i na teologiju. 37 Heidegger, M.: Die Grundprobleme der Metaphysik. Welt-Endlichkeit- Einsamkeit. GA Bd. 29/30, Frankfurt am Mein 1983, S. 115; 136-7.
  • 33. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 33 unutranje protivreje. Bivstvujue kao bivstvujue podrazumeva bie koje je apstrahovano od ma kakvih rodova i vrsta, no koje pritom ini te rodove i vrste. Na taj nain, najiri pojam realnog bivstvujueg sadri u sebi i pojam boga koji kao bie (premda najvie) i sam spada u predmetnu oblast metafizike inei njen prvenstveni (praecipium) objekt. Tako je realno bie prvi pojam metafizike koji pretie i boga, ali ne po prirodi stvari ili po uzronosti ve po prirodi predikacije, kao univerzalni pojam koji se odnosi i na tvorevine i na boansko bie. Tako shvaeno realno bivstvujue poseduje odreena svojstva (atribute) koja su transcendentalna i koja su iznad kategorijalne podele bivstvujueg, dakle, iznad kategorija supstancije, kvantiteta, kvaliteta, mesta, itd. Postoje tri transcendentalna atributa takvog bia (ens): jedno, istinito i dobro (unum, verum i bonum). Ovde je izlaganje u saglasju s Franciskom Suaresom koji stvar (res) i neto (aliquid) ne smatra transcendetalijama budui da su oni sinonimi bivstvujueg ali ne i njegovi atributi (kako je mislio nekoliko stolea ranije Toma Akvinski). Transcendentalije ne mogu bivstvujuem dodati nita to se ve ne bi sadralo u njemu; one oznaavaju bivstvujue uzeto u njegovom totalitetu ali to je mogue, ili iz aspekta identiteta bivstvujueg sa samim sobom (jedno), ili iz aspekta njegove saznatljivosti (istinito), ili iz aspekta njegove unutranje vrednosti (dobro). Zato bivstvujue ulazi u odreenje svake transcendentalije te izmeu njega i transcendentalija postoji odnos reverzibilnosti. Izlaganje problematike metafizike pored analize kategorijalnih odreenja bivstvujueg i njegovih transcendentalnih atributa ima za svoj predmet klasino uenje o uzrocima i modusima bivstvujueg, a tu se pre svega misli na odnos beskonanog i konanog bia beskonanosti kao istog akta lienog bilo kakvih supstancijalnih ili akcidentalnih svojstava, i konanog bia
  • 34. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 34 (koje obuhvata supstanciju i akcidencije) budui da tek na tom nivou nastaju kategorijalne razlike38. 38 Ovde se za tumaenje osnovnih problema, to ih postavlja opta metafizika, koristi na jednoobrazan nain sledei niz pojmova a koji ne iskljuuje i neka druga mogua reenja. Najvanije je da razumemo problematinost i temelj onoga na ta se ovi osnovni pojmovi odnose. Pod terminom bivstvo podrazumeva se ono to su Grci oznaavali pojmom ousia a to je potom bilo na latinski neadekvatno prevedeno reju substantia; izrazom sutina oznaava se bit, odnosno intencionalni objekt miljenja a emu odgovaraju izrazi essentia i quidditas (u daljem tekstu izrazi sutina i bit su, takoe, jednakoznani). Pojmom postojanje oznaava se egzistencija neega, za ta su Rimljani koristili izraz existentia. Terminom bivstvujue ukazuje se se na ono pojedinano bivstvujue za ta su Grci koristili izraz to on a Rimljani ens; kao sinonim pojma bivstvujue, preteno kad je re o srednjovekovnoj filozofiji (ali i u sluajevima kad to zahteva priroda govora) koristi se i izraz bie. Konano, izraz bivstvovanje oznaava jestanje naprosto ili ono to se na latinskom jeziku oznaavalo izrazom esse (ali, tu je re i o problemima koji su specifini za recepciju nekih oblasti savremene filozofije); izraz bivstvovanje koristi se mahom kad se hoe ukazati na bivstvovanje samo (ipsum esse (subsistens), tj. actus essendi) a za ta je u iroj upotrebi bio i izraz komplikovane prolosti (imajui u vidu da se sree u srpskim renicima XIX stolea): bitak. Upotreba ovog poslednjeg pojma (bivstvovanje) zahteva krajnju opreznost.
  • 35. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 35 3. Kategorijalna odreenja bivstvujueg Sve tekoe na koje nailaze filozofi kad govore o metafizici imaju svoj koren kako u tumaenju filozofije prvih filozofa a pomou termina kasnije, daleko razvijenije, filozofije, tako i u nastojanju da se metafizika svede na nauku iji bi predmet bilo bie kao temeljni pojam kojim se bavi filozofija prirode. Odgovor na pitanje ta se krije iza pojmova kao to su esse (biti), ens (bivstvujue) ili essentia (sutina) treba traiti u istoriji pojmova iji su oni prevod a koji pripadaju osnovnim temama grke filozofije (einai, to on, ousia). Na ta mislimo kad koristimo pojam sutina? Jasno je da je to poseban pojam, i da ne oznaava bilo kakav predmet, ve sutinu neeg, bivstvenost nekog posebnog bivstvujueg a s obzirom na to ta ono odista jeste. Ovo nam vie no jasno samo ponovo potvruje ono to smo u vie navrata ve istakli: (a) metafizika se bavi neim to nije predmet nijedne druge discipline i (b) metafizika nije nauka. Prvo pitanje koje su sebi postavili najstariji grki mislioci bilo je: iz ega su sastavljene sve stvari? Nastojei da razumeju i racionalno objasne neku stvar oni su nepoznato pokuavali da dovedu u vezu sa poznatim pa se znanje sveg realnog uopte ogledalo u tome da se zna kako je svako konkretno bie koje postoji u svetu (nezavisno od spoljanjih svojstava), po svojoj prirodi, identino sa ma kojim drugim biem bilo ono stvarno ili samo mogue. Upravo to je navelo prve mislioce da poelo, osnovu svega (arch) 39 vide u vodi, vazduhu, vatri ili neem neodreenom, neogranienom u emu sve ima svoje poreklo a to je Parmenid kasnije odredio kao bie. Svojstva tog 39Jo jednom treba napomenuti da mi kad govorimo o poelu kod presokratovaca, govorimo jezikom Platona i Aristotela.
  • 36. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 36 parmenidovskog bia i danas privlae posebnu panju: ono je veno, nenastalo, nepokretno i jedno budui da nema strukturu i da je jednorodno. Kako to razumeti? Parmenida mnogi oznaavaju kao rodonaelnika ontologije (uenja o biu). Neki ak govore o Parmenidovom uenju o bivstvovanju (iliti o "bitku"). No o tako neem ne moe biti rei. O biu o kojem govori Parmenid ne moe se rei nita drugo do da ono jeste, a ono to nije bie to uopte nije. U nastojanju da se bukvalno interpretira Parmenidova misao lei opasnost njenog iskrivljivanja i pogrenog tumaenja. On je pitanje bia, a ja bih tu uvek rekao: pitanje konkretnog bivstvujueg, postavio u toj meri konkretno da ono ima vie spekulativno-vizuelnu no misaonu formu. On ne govori o bivstvovanju, ve o onom to jeste. Problem je u tome to mi danas njegove stavove prevodimo jezikom razvijenije ontologije, i pripisujemo mu kako je govorio o apstraktnom biu (bivstvovanju, bivstvujuem uopte). Ali, ono to jeste, a o emu zapravo govori Parmenid, jeste neto najkonkretnije to realno postoji40. Pod biem Parmenid misli na kosmos, svet u celini koji je sa svih strana ogranien, savreno okrugao, a iji su 40 Posebno elim da naglasim sledee: pojmove bivstvujue i bie ovde koristim sinonimno. Ni o kakvom bivstvovanju (ili bitku) ovde nije re jer tako neto bilo bi posledica potonjih tumaenja i interpretacija; govoriti o bivstvovanju kod Parmenida, znai projektovati u njegovo miljenje rezultate miljenja kasnijih epoha. A u tom se sluaju radi samo o nasilju nad miljenjem jednog od mislilaca kraja VI i poetka V stolea pre nae ere. Uostalom, tome u prilog svedoi i paljivije itanje prve knjige Aristotelove Metafizike. Pritom ne treba gubiti iz vida ni injenicu da mi najvei broj svedoenja o presokratovcima, najvei broj sauvanih fragmenata iz njihovih dela nalazimo kod Aristotela, a to znai i izloenih Aristotelovim jezikom, Aristotelovim pojmovnim aparatom koji je daleko sloeniji od onog kojim raspolau rani mislioci. Kao to Anaksagora nije govorio o homeomerijama ve o semenima, tako i Parmenid ne govori o "bitku" ve o biu.
  • 37. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 37 svi delovi jednako udaljeni od centra. Dakle, potpuno je pogreno Parmenidu pripisivati neku apstraktnu ontologiju. Svojstva koja on pridaje biu svojstvena su svakom biu ma kako ga mi zamiljali. Ne treba gubiti iz vida da Parmenid pripada misliocima koji se esto nazivaju i ranim, prvim kosmolozima, dakle, onim misliocima koji su nastojali da istraivanjem prirode (kosmos), odnosno, poslednje realnosti, odgovore na pitanje o sutini tvari (hile, materia) iz koje se sastoji sve postojee. Meutim, nezavisno od toga kako je on mislio bie (kao poelo), on ga je mislio kao jednostavno bie, kao bivstvujue kao takvo a to to on govori o biu, odnosi se i na svako bie uopte. Kako je bivstvujue upravo ono to ono jeste i ne moe postati neto drugo, jer bi prestalo biti to to jeste, Parmenid je bio prinuen da iz bia, odnosno bivstvujueg, iskljui poetak i kraj, diskretnost i raznovrsnost. Bie je stoga identino samom sebi i nepromenljivo. Od samog poetka ontologija "onog to jeste" porie ma kakvo kretanje budui da kretanje protivrei samoidentinosti bia i stoga se ono iskljuuje kao neto nerealno i to se ne moe misliti. To ima za neposrednu posledicu iskljuivanje celokupnog ulnog sveta iz daljih razmatranja, iskljuivanje sveta iz istinskog saznanja te se postojanje istog svodi na predmet naeg mnenja. U isto vreme, odbacuje se sve to nastaje i umire, a sve to je uzrok ili posledica neeg podlono je nastajanju i propadanju. Ako se uzme u obzir svakodnevno iskustvo, to znai da je po Parmenidovom miljenju bie suprotstavljeno postojeem, da to to jeste ne postoji, odnosno, da ono to postoji - nije. *** Ovde bih eleo da kratko ukaem na jo jedan naizgled mali, ali odluujui problem u tumaenju Parmenida. Sve kasnije od Platona do Aristotela nekako je
  • 38. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 38 loginije i jasnije. Sedamdesetih godina XX stolea objavljeno je nekoliko spisa koje bo trebalo imati u vidu, pre svega mislim na radove V. Burkerta i A. Kapice41. Posebno je interesantno istraivanje ovog drugog autora koji ne tumai Parmenidovo putovanje platonovsko-hrianskom simbolikom kao put ka granici sveta u eteru, ve kao realni put koji prolazi kroz Eleju, a to je bilo mogue tek arheplpkim iskopavanjem drevne Eleje. Po toj interpretaciju u uvodnom delu poeme uopte se ne radi o metafizikom biu, ve o konkretnom realno postojeem polisu; radi se zapravo o dravi i njenim svojstvima: ukoliko ona jeste, utoliko postoji, a glavni uslov njenog postojanja jeste jedinstvo, nedeljivos delova, nedozvoljavanje praznine (Capizza, 48). Drugim reima, Parmenid, kao zakonodavac rodnog grada, pie o sasvim konkretnoj stvari: o svom putu kroz Eleju, on pie o jedinstvu (omoiotes) graana, a ono je jedno od osnovnih svojstava bia (on); drugim reima, Parmemid opisuje socijalnu situaciju, koju kasniji interpretatori tumae kao apstraktno miljenje. Kako stvari stoje, re je o konkretnom socijalnom stanju u Eleji u Parmenido vreme koje se kasnmije od strane nekih drugih savremenika (koji ne behu iz Eleje) poinje tumaiti kao apstraktno uoptavanje koje ima ontoloki karakter, i protiv kojih ustaje Zenon, a to je vidno u Platonovom dijalogu. Ako se ima u vidu da su Grci na prirodu prenosili drutveno-politike predstave, po kojima je idealno politiko ureenje ono u kojem je sva periferija jednako udaljena od centra, onda i ideja bia loptastog oblika biva jasnija. *** 41Burkert, W.: Promiume des Parmenides und die menscliche Welt, Assen 1964; Capizzi, A.: La porta di Parmenide. Due saggi per una nuova lettera del poema. Edizioni dell' Ateneo, Roma 1975.
  • 39. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 39 Ne zalazei u sporove oko presokratovaca, iji su do nas doli fragmenti u raznim vremenima razliito tumaeni, budui da su neki u njima videli samo literarna dela, drugi duboku metafiziku, mi se nalazimo u situaciji koja pre svega upuuje na oprez. Ono to je najoiglednije, jeste to da tu imamo posla s interpretacijama koje su do nas dole iz razliitih vremena i razliitih izvora. U isto vreme sve manje je jasno kako uopte tumaiti presokratovce kad se svaki od pojmova koji im se pripisuje dovodi u pitanje. Ako se arch sree samo kod Anaksimandra, iju predstavu o hronosu kao predstavi beskonanog vremena neba koje obuhvata sve kosmose u prostoru i vremenu, ne prihvata ve Teofrast koji govori o nekoj supstanciji beskonanog potiskujui vreme u drugi plan, ako Pamenid govori o sasvim konkretnim stvarima, nemajui u vidu neku apstraktnu ili ontoloku konotaciju, ako Heraklitov aion svoje kosmoloko znaenje dobija tek u vreme stoika, ako o homeomerijama govori tek Aristotel, ako tek on tematizuje pojam physis ne ostaje nam nita drugo, sem beskrajnog opreza. I budimo svesni jednog: sve to govorimo o starim Grcima, sve to je interpretacija, nae tumaenje, a sa mnogim naim stavovima oni se verovatno ne bi sloili. Meutim, ti isti stari Grci ivi su u nae doba u naim interpretacijama, i interpretacijama koje su o njima dospele do nas. Sva ta tumaenja omoguuju im ivot u nae vreme, otvaraju nam mogunost da budemo s njima u dijalogu, a da smo, moda nesvesno, sve vreme ne s njima u dijalogu, ve u dijalogu sa samima sobom. I zato, sledei jednu od moguih intencija dospevamo do one koju bi navodno prihvatio i Platon. Iako se njegova "metafizika" razlikuje od navodne Parmenidove "fizike", njihova "ontologija" je potinjena istom principu. Platon nastoji da odgovori na pitanje ta je to pravo bivstvujue (ontos on) ili, kako se potom to na latinski prevodi vere ens
  • 40. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 40 (istinsko bie, odnosno, istinsko bivstvujue). Jasno moemo zapaziti kako svaki prevod ovog pojma gubi deo onog to u vidu ima Platon: kad bi se on (ens) moglo prevesti sa res, onda bi se pitanje svodilo na to, ta je to stvarna stvar. Platon ovim izrazom hoe da ukae na one stvari koje stvarno jesu, na ona bia koja nesporno bivstvuju. Re je tu o identinosti sa samim sobom, o odnosu identiteta i realnosti, pri emi biti moe znaiti samo biti ono to neko bie jeste. To moe zvuati apstraktno, ali to je posve konkretno kad se postavi pitanje: ta bi to znailo - biti neto drugo? Jasno je da u tom sluaju neto prestaje biti to to jeste. Identinost sa samim sobom je karakteristika realnosti; bie u tom sluaju je jedno, identino sa samim sobom, jednostavno, izuzeto iz svih promena. Tu nije re toliko o svojstvu bia koliko o svojstvu samog identiteta. Zato je pravo bivstvujue nespojivo sa sloenou i promenljivou. To nadalje znai da biti znai biti izuzet iz promena. Tu nepromenljivost, stalnu identinost nekog bia sa samim sobom, Platon je odredio izrazom ousia. Tom pojmu je bila ve tada predodreena velika budunost ali budunost optereena vieznanou koja e biti predmet rasprava od Aristotela pa do Franca Brentana. Terminom ousia, za koji u srpskom jeziku postoji sreno naen prevod bivstvo, Platon odreuje fundamentalnu samost, ono po emu je neto samo to to jeste, ono po emu se za neko bie i moe rei da je bivstvujue, budui da ga ono konstituie. Platon je naglasak stavljao na esencijalnost ousia i tek su njegovi sledbenici i komentatori transformisali sutinu u egzistenciju tako to su ideju dobra podigli na rang boanstva; Platon to nije imao u vidu: ousia je za njega bila puni izraz bia i on je uvek bio spreman da rtvuje postojee. Ako pravo bivstvujue ostaje miljenjem neuhvatljivo, pojavila se potreba da se neto nae to je
  • 41. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 41 iznad bia i u nekoliko navrata Platon je pokuao da se uzdigne iznad ousia; tako se pojam Dobra naao kod njega izvan granica realnog, a to pre svega time to svojom snagom i moi prevazilazi bivstvo, no ve u antiko doba se govorilo kako pojam Dobra nosi u sebi neto nejasno i tajanstveno. Pokuaji da se ono identifikuje sa boanskim nisu se pokazali najsrenijim. Neki su ak nastojali da Dobro ne samo identifikuju s boanskim ve i sa Bogom, a to je krajnje nespojivo ne samo s Platonovim ve i Plotinovim miljenjem42. Pojam ousia teko je objasniti i isto tako teko opisati jednostavno stoga to on oznaava poslednju realnost. Aristotel je u njemu video neko ontoloko jedinstvo, neko jezgro postojee stvari koje bi moglo samostalno da postoji ali i da se odvojeno odredi. Taj termin prevoen i kao supstancija i kao esencija, uvek podrazumeva fundamentalno svojstvo "onog to jeste". No da bi odredio ta uopte bivstvo (ousia) jeste, Aristotel pobrojava ono to ono nije a to je prisutno na subjektu; on navodi svojstva koja su nam poznata kao kategorije. Kategorije su objekti lieni sopstvenog bia i njihova realnost je samo realnost subjekta kome one pripadaju. 42 Kod Platona bogovi spadaju u sferu postojanja i mita i oni su uzrok nastajanja. Dobro, kao svojstvo bivstvujueg, njega prevazilazi ali je njegov dijalektiki produetak. Nijedan platonovski bog nije ideja i nijedna ideja nije bog. U okviru miljenja gde se samo bie ne da do kraja dosegnuti nemogue je govoriti o neem to bi prevazilizilo bie. Pokuaj da se pokae kako je neophodno da neto prevazilazi bie a da je pritom nedostupno miljenju, nalazimo tek kod Plotina. Neoplatonizam je nastavak platonizma, ali drugim sredstvima, sredstvima koja sam Platon ne bi prihvatio. Ono to je Platonu strano, a to se nalazi kod Plotina, to je objedinjavanje filozofskog i religioznog sveta inteligibilnog sveta poela i svetog sveta bogova. Za tako neto bilo je neophodno prethodno temeljno preformulisanje osnovnih ideja platonizma; proglasiti bogove za poela znailo je transformisanje kosmologije u teogoniju i od znanja ponovo se vratiti mitu (Opirnije: Gilson, E.: ltre et lessente, ch. I).
  • 42. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 42 Takva svojstva su na primer boja ili protenost i ta svojstva ne postoje po sebi ve uvek pripadaju nekom odreenom telu i tek kroz njega postoje a da ne mogu biti na pravi nain "ono to jeste". Jasno je da bivstvo (ousia) postoji na posve drugaiji nain. Ono ima izvor postojanja u samom sebi i smo daje postojanje tim dodatnim odreenjima, kategorijama (lat. akcidencijama). ** Tako se dogodilo da pojmovima kao to su bivstvo i kategorija u velikoj meri bude odreeno tumaenje sveta koje je jo i danas u velikoj meri vladajue u evropskoj kulturi; pritom ne treba iz vida gubiti ni to da pomenuti termini svoj smisao nalaze samo s obzirom na miljenje o prirodi bivstvujueg, tj. s obzirom na promiljanje metafizikog projekta iz kojeg ovi izrastaju. Ono to se ve tu nazire kao tekoa jeste kako (a) sapostavljanje ovih pojmova tako i (b) pokuaj da se (njihovim situiranjem) odredi i sve ono ime bi se potom moglo sve drugo definisati. Ono to nas prvenstveno sada interesuje, jeste odreivanje osnovnih izraza kojima se pojmovno zahvata iva misao filozofije; ako kod Sokrata nalazimo pokuaj operisanja parom pojmova dobro - loe, a pritom znamo da jo ranije, pitagorejci govore o suprotnosti mukog i enskog; svakako su najpoznatiji parovi pojmova oni kojima je odreena fundamentalna ontoloka suprotnost bivstvujueg i nebivstvujueg a koji se meusobno odnose kao istovetno i drugo, kao jedno i mnotvo (o emu govori Speusip), ili ,kao jedno i neodreeno dvojstvo (Ksenokrat), ili kao mirovanje i kretanje. Sve ovo, kao i suprotnost umnog i ne-umnog, Aristotel je ve naao u Platonovoj koli, kojoj u velikoj meri duguje svoje uenje o kategorijama, a kojim e biti determinisano itavo potonje filozofsko
  • 43. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 43 miljenje43. 3.1. Za razliku od Platona koji jo uvek nije bio svestan izvora iz kog potiu njegove misli, Aristotel iskustvene injenice preuzima iz fizike i praktike filozofije i njemu je polazite miljenja u nainima upotrebe jezika u logici i metafizici. Filozofija je nauka o bivstvujuem i njen zadatak je istraivanje bivstvujueg, odnosno bia i njegovih vrsta pri emu, ponavljam, bivstvujue obuhvata sve to se u govoru moe izraziti uz pomo subjekta, predikata i kopule. Za neki neodreen subjekt koji je ipak neto, moe se rei da je neto (tde ti) ali se ne moe rei nita vie od toga. Da bi se o tom neem ma ta vie moglo rei, neophodna su neka blia odreenja kategorije. Neodreen subjekt, sa njegovim jo neodreenim biem za koje jo ne znamo ni kako bivstvuje, lei u osnovi svakog odreenog bia i svih kategorija iji je nosioc. To znai da smo bie, odnosno bivstvujue, nije rod neeg ve je najvii sveobuhvatni rod pa tako ne spada u definiciju (H 6, 1045b); isto vai za jedno i bivstvo (ousia) koji su jednaki (I 2, 1053b 15-20). Da bi se razumelo Aristotelovo uenje o kategorijama ne moemo se ograniiti samo na istoimeni Aristotelov tekst i na pojmove koje on tu navodi, budui da je neophodno imati u vidu i najvia poela (principe) pod koje se mogu podvesti kategorije; isto tako, ne treba smetnuti s uma ni 43 Prvi pravi nacrt ontologije sreemo kod Platona u dijalogu Fedon (79a) gde se govori o dve vrste bivstvujuih od kojih jednu ine ideje, prava bia (jednostavna, nedeljiva, nepropadljiva) a drugu ulne stvari (koje su sloene, sastavljene, deljive, promenljive); drugo mesto znaajno za ontoloku problematiku nalazimo u dijalogu Lisija (217be). O tome opirnije videti: Praus, G.: Ding und Eigenschaft bei Platon ud Aristoteles, Kant-Studien, 59, 1968, S. 100-101).
  • 44. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 44 postpredikamente (koje je u poslednjih est glava Aristotelovog spisa Kategorije dodao verovatno neko od njegovih potonjih uenika). Principi koji vae za kategorije odreeni su odnosom: ntos n nergeia n i odnosom: m n dinami n. U prvom sluaju re je o bivstvujuem biu, a u drugom, o relativnom ne-biu ( 2, 1069b 30; 2 1004b 30 1005a 5). Ono to je ovde neophodno naglasiti i ta se stalno mora imati u vidu (a to je izvor svih potonjih nesporazuma oko Aristotelove filozofije i trajni izvor razliitih interpretacija ne samo njegove ve i itave antike filozofije), jeste injenica da su i dinamis i nergeia dvoznani pojmovi. Dinamis44 moe znaiti i mogue i mogunost (potentia i possibilitas) dok nergeia znai i stvarno i stvarnost (actus i realitas). Sve tekoe Aristotelove metafizike proizlaze iz ove dvoznanosti, budui da se ta dva principa zapravo prevode u etiri. Izrazi stvarnost i mogunost mogu se zameniti pojmovima forma i materija, dok bi se izrazima stvarno i mogue mislilo na cilj (svrhu), odnosno, na izvor kretanja. Materija (tvar, materijal) treba da bude realni princip i ista mogunost, a forma treba da bude stvarna. U srednjem veku ova dva osnovna pojma (dinamis i nergeia), ija suprotnost odreuje itavo Aristotelovo miljenje, svela su se na dva principa. Suprotnost izmeu ta dva pojma prethodi svakom konkretnom i realnom bivstvovanju i proima sve kategorije i zato Aristotel dinamis i nergeia ne ubraja u kategorije kao to u kategorije ne ubraja ni bivstvujue i jedno. 44 Kada je o dinamis re, stvar je u tome da mogue uvek ukazuje na neto aktivno, a mogunost na neto pasivno (zbog ega mogunost moe biti primenjena i na pasivnu tvar).
  • 45. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 45 Konkretno bivstvujue lei u osnovi svih odnosa, delatnosti, osobina; ono je njihov realni supstrat (hipokeimenon), isto kao to je to subjekt u nekom iskazu. Aristotelov izraz za realni supstrat i logiki subjekt jeste ousia to mi prevodimo na na jezik izrazom bivstvo. Bivstvo mora biti odreeno s obzirom na formu i materiju. Kako se samo pojedinane stvari i individue mogu odrediti kao ousia one su prva ousia, odnosno prvo bivstvo; pojmovi rodova i vrsta (rodni i vrsni pojmovi) odnose se na drugo bivstvo. Prvo bivstvo moe biti u sudu samo subjekt, ali ne i predikat. To znai da se prvo bivstvo ne moe podvesti pod vrste izraza (kategorije), odnosno, prvo bivstvo ne moe biti svojstvo; nasuprot tome, jedino drugo bivstvo moe biti predikat i zato Aristotel ousia ubraja u kategorije pa stoga razlikuje prvu i ostale kategorije. Bivstvo je realni supstrat koji poseduje stanja i osobine. Supstrat moe biti samo materijal (tvar), dok je svaki predikat forme i materijala samo sekundarni supstrat. Bivstvo je u odnosu na promenljive osobine stalno, jednako i trajno. Na materijalu se menja forma tako to na mesto jedne dolazi druga forma (mada se pritom ne zna ni odakle ni kako dolazi ta forma). To vai za ulno opaanje konkretnih stvari gde je samo materijal neto trajno a sama forma promenljiva poto je trajnost forme (koja se menja) nekontrolisana metafizika pretpostavka. Ako se ono to je trajno nazove supstancom, onda je materijal na bivstvu supstancija koja se manifestuje kao forma. Bivstvo kao proizvod je u svakom sluaju supstancija i to zbog njegovog materijala kao i zbog forme s obzirom na to koliko je dugo ima. Supstancija je samo drugorazredni, nesutastveni pojam na bivstvu (kako ga shvata Aristotel) i stoga supstancija ne moe biti do kraja adekvatan prevod grke rei ousia. Uostalom, supstancija je samo izraz za prvo bivstvo, dok se na drugo bivstvo odnosi na veoma
  • 46. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 46 posredan nain. Budui da je samo drugo bivstvo kategorija (na nain kako taj pojam koristi Aristotel), to znai da bivstvo kao existentia nije kategorija, ve samo bivstvo kao essentia. Materijal je neto neodreeno; bivstvo, kao odreeno materijalno bivstvujue, kao neto konkretno to je tu, pred nama, mora u sebi sadrati i odreene naine svog bivstvovanja. Kod drugog bivstva ta bivstvena odreenost se izraava pojmom i optom definicijom. To znai da je kod Aristotela t t n enai constitutivum proprium. Ako se ovim izrazom i ne obuhvata bivstvo u celosti, njime se ukazuje na bitno odreenje bivstvovanja bivstva pa je tako ousia samo priblino isto to i bit ili essentia, koja se podudara s formom (eidos). esto se izrazom bivstvo (ousia), pre svega iz nepanje, odreuje bit neke stvari ili individue pa se zato i prevodi kao essentia; ali, to vai samo za drugo bivstvo iji materijal (rodni pojam) je razumna pojmovna priroda; meutim, to nikako ne vai i za prvo bivstvo iji materijal je nezavisan od forme. Prvo i drugo bivstvo mogu se obuhvatiti samo pojmom logiko-gramatikog subjekta ali ne i izrazima supstrat ili essentia. Supstrat je u primarnom smislu materijal (kao supstancija) a nikako se ne moe rei da je supstancijalnost forma. Essentia je samo drugo bivstvo, jer je samo forma i ona je na prvom bivstvu kao forma koja je pridodata materijalu. Tako pojam bivstvo obuhvata supstancijalni substrat i formalnu essentia. To da su dva razliita znaenja vezana istom reju, moe se psiholoki razumeti ako se ima u vidu da Aristotel polazi od logiko-gramatikog pojma subjekta koji u svoj sadraj ukljuuje oba aspekta pojma ousia. Aristotelova razlika supstrata i subjekta, supstancije i esencije obuhvaena izrazom ousia nije se u srednjem veku vie razumela, a to nerazumevanje je istovremeno jo
  • 47. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 47 vie bilo pojaano ranije istaknutom dvosmislenou pojmova dinamis i nergeia. Bivstvo ni u kom sluaju nije neodreena supstancija, stvar bez osobina koja svoje odreenje dobija od predikata, poto bi to znailo da je i ona sama materijal na koji se pojam supstancije ne moe primeniti, budui da on nije neto stvarno no samo mogue. Bivstvo (ousia) kao takvo je potpuna odreenost rodnog i vrsnog pojma kao i individualne osobenosti; jednom reju: bivstvo je essentia koja je to ve po sebi. Zato ona poseduje jedno drugo svojstvo qualitas (poites) koje se poklapa s ousia u smislu essentia, ili qualitas essentialis, kako to odreuje Simplicius. 3.2. Mada se bivstvovanje stvarima pripisuje na razliite naine, samo bivstvujue, koje moe imati razliita predmetna odreenja, odnosno, razliite forme izraavanja, Aristotel oznaava izrazom kategoria; tako se zapravo tematizuje nain na koji se pojedinano bivstvujue javlja u mnotvu. Tokom istorije filozofije postoje razliita shvatanja ta se pod ovim pojmom misli. U Kritici moi suenja Kant kategorije odreuje kao "iste pojmove razuma koji se a priori odnose na predmete opaanja uopte". Kant smatra da razum jedino pomou kategorija moe u raznovrsnosti opaanja neto da razume, tj. da zamisli neki novi objekat, pa stoga kod ovoga filozofa nalazimo sistem kategorija koji poiva na zajednikom principu - na moi suenja; istovremeno, Kant zamera Aristotelu da nije postupao po nekom principu, da je kategorije "pokupio onako kako je na njih nailazio" a sve stoga to je njegovo istraivanje istih pojmova bilo preduzeto na sreu45. Uprkos svom uvaavanju Kanta i njegovog izuzetnog 45Kant, I.: Kritika istog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 90-91.
  • 48. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 48 znaaja za novovekovnu filozofiju, teko je prihvatiti ovo njegovo poslednje tvrenje. Ono je moda i mogue, ali s jednog sasvim drugaijeg stanovita koje Aristotela vie ne razume iz Aristotela; sve bi bilo odvie jednostavno ako bi se Aristotel otpisao tako olako. Mora se imati u vidu da je osnova i tlo Aristotelovog filozofiranja sam jezik, i to jezik koji nije samo neki instrument ljudskog izraavanja, ve jezik u funkciji otkria bivstvovanja i njegovog ustrojstva. Drugim reima: ono to je bivstvujue, pojedinano bivstvujue, jeste ono to se moe izrei i izraava se kao koren sveg bivstvovanja, i to je ono to je uvek ve prethodno pretpostavljeno. Aristotel smatra da se sa postavljanjem logosa, sa mogunou govora (izgovaranja, imenovanja) dospeva i do onog bivstvujueg (on, Seiende); zato on filozofira ontoloki i to u bukvalnom smislu te rei. Tu treba traiti ali i sagledati kako veliinu tako i granice njegove filozofije. Tu treba traiti razlog tome to se bivstvujue moe izraziti na mnogo naina (to on legetai pollachos). Tu treba traiti nit vodilju njegovog miljenja, kao i naina na koji on postavlja pitanje. Iz mnogovrsnosti naina na koje se moe govoriti o bivstvujuem, iz saznanja da se o jednoj stvari moe govoriti polazei od njene kakvoe, kolikoe, odnosa spram drugih stvari, itd., proistie Aristotelovo uenje o kategorijama. U kategorijama se nalazi gradnja stvari kao takve, struktura stvari koja je zajednika svim drugim stvarima. Ali, o emu se ovde zapravo radi? Pitanje moe biti, za poetak, sasvim trivijalno: kako mi vidimo stvari; kako ih opaamo, kako ih razumemo, konano: u emu je zapravo stvarnost stvari s kojima se neposredno sreemo? Svaka stvar koju vidimo pred sobom ima prednju i zadnju stranu, ima tvrdou (kolikou) i veliinu... Svaku stvar moemo videti iz mnogo uglova a ipak ima neeg po emu je ona
  • 49. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 49 upravo ta stvar. To to svakoj stvari lei u osnovi Grci su odredili izrazom hypokeimenon, a za to njoj podleee (to je zapravo hypostasis) Rimljani su skovali izraz substantia. Osobina svake stvari ogleda se u toma da istovremeno moe biti i jedno i mnogo. Svaka stvar je raspeta izmeu bivanja i promene; moemo se pitati koliko osobitosti neka stvar gubi, koliko zadrava a da pritom, ipak, ostaje ista stvar. Da se dospe do metafizikog odreenja sutine mogue je samo ako ovom pristupimo unutar horizonta opteg pitanja o bivstvujuem kao takvom, jer, pitanje sutine, kao metafiziko pitanje, ne poiva na saznajnoteorijskom razlikovanju empirijskog i apriornog saznanja ve na uvidu u prirodu samog bivstvovanja. Neko bivstvujue moe se razumeti ako se poe od razlike koja odreuje odnos sutine i ne-sutine poto samo bivstvujue moemo razlikovati kao pravo i ne-pravo bivstvovanje a to nema nikakve veze sa saznajno- teorijskim odnosom ispravnog i pogrenog, budui da je svaka saznajno-teorijska razlika odreena ontolokom razlikom a ne obratno46 te stoga bie i moe biti pravo upravo kao ne-pravo. Ovde se odmah moe postaviti pitanje: da li je Aristotel pod kategorijama podrazumevao "iste pojmove razuma koji se a priori odnose prema predmetima uopte" i da li su njegove kategorije ipak proisticale iz nekog odreenog osnova? Odnosno, da li pod kategorijama Kant misli isto to i Aristotel, ako ono to su za Aristot