JESTIVA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

Piše: Tom Stendidž

Paori žive teže i kraće od lovaca 

Jedan antropolog je prelazak s bavljenja lovom i sakupljenjem na zemljoradnju opisao kao “najveću grešku u istoriji ljudskog roda”. Današnji naučnici koji su boravili među opstalim grupama lovaca i skupljača plodova ustanovili su da im čak i u ograničenim oblastima, gde su sad prinuđeni da žive, skupljanje hrane ispunjava samo mali procenat vremena – mnogo manje nego što bi im trebalo da je proizvedu zemljoradnjom. Bušmani Kung iz Kalaharija, recimo, obično provode 12 do 19 časova skupljajući hranu, a tanzanijski nomadi Hazda manje od 14. To im pruža mnogo vremena za slobodne aktivnosti, zabavu i druženje. Kad ih je jedan istraživač pitao zaašto njegov narod nije prešao na zemljoradnju, Bušman mu je odogovorio: “Zašto da gajimo biljke, kad na svetu ima tolo mongongo oraha?” (Ovi plodovi, inače čine oko 50 odsto ishrane Kunga i ima ih mnogo po divljim šumarcima, čak i kad se ništa ne radi da se razmnože). U suštini, lovci i sakupljači rade dva dana nedeljno i imaju petodnevne vikende. Njihov život u prepoljoprivredno doba i u manje ograničenim sredinama verovatno je bio još ugodniji. Nekad se mislilo da je zemljoradnja ljude oslobodila od napornog rada i omogućila im više vremena za bavljenje umetnošću, razvijanje novih zanata i tehnologija. Ali, ispostavilo se da je istina zapravo suprotna. Zemljoradnja je produktivnija jer daje više hrane po jedinici površine: grupa od 25 ljudi može se izdražavati obrađujući svega 25 jutara, što je mnogo manje od desetina jutara koje su im bile potrebne da se ishrane lovom i sakupljanjem plodova. Ali zemljoradnja je manje produktivna ako se meri količinom hrane koja se dobije po satu rada. Drugim rečima, to je mnogo teži posao. Svakako bi taj napor vredeo ako ljudi više ne bi morali strahovati od neuhranjenosti ili smrti od gladi. No izgleda da su lovci i skupljači zapravo bili mnogo zdraviji od najranijih ratara, koji su imali manje raznovrsnu i uravnoteženu ishranu. Bušmani jedu oko 75 vrsta divljih biljaka, umesto da se oslone na neki osnovnih useva. Žitarice obezbeđuju pouzdane kalorije, ali nemaju sve suštinski značajne hranjive sastojke. Zemljoradnici su zato bili niži od lovaca i sakupljača. Prosečna visina prastanovnika današnje Grčke i Turske krajem poslednjeg ledenog doba, preko oko 14.000 godina, bila je 175 cm za muškarce i 165 za žene. Oko 3000 p. n. e., posle prelaska za zemljoradnju, ona je pala na 160 za muškarce i 152 za žene. Tek u savremeno doba su ljudi ponovo dostigli visinu drevnih lovaca i skupljača, ali samo u najbogatijim delovima sveta. Današnji Grci i Turci su i dalje niži od svojih predaka iz kamenog doba. Uz to, ratari su patili od bolesti koje su lovce i sakupljače retko ili nikada pogađale: rahitisa, skorbuta i anemije zbog nedostatka vitamina D, C, odnosno gvožđa. Zemljoradnici su takođe bili podložniji infektivnim bolestima, kao što je guba, tuberkuloza i malarija, što je bila posledica sedelačkog načina života. A zavisnost od žitarica je imala i druge, specifične posledice: ženski kosturi često pokazuju tragove artritičnih zglobova i deformisanih nožnih prstiju, kolena i krsta, što je povezano sa svakodnevnom upotrebom ručnog žrvnja za mlevenje žita. Ratari su imali i kvarne zube, za razliku od lovaca i skupljača, jer su se ugljeni hidrati u zemljoradničkoj ishrani

zasnovanoj na žitaricama prilikom žvakanja svodili na šećere pomoću enzima u pljuvački. Dokazi iz reke Ilinoj pokazuju da im se i prosečni životni vek smanjio: s 26 godina, koliko su u proseku živeli lovci i sakupljači, na 19 kod zemljoradnika.S obzirom na sve mane, zašto su, pobogu, ljudi počeli da se bave zemljoradnjom? Kratak odgovor bio je da nisu shvatili šta se događa dok nije bilo prekasno. A razlozi su objašnjavani raznim teorijama. Stalno naseljavanje, koje se često koristi kao argument, ne vodi uvek ka zemljoradnji, jer do danas su opstale neke grupe lovaca i skupljača, koje mogu dobiti više hrane (ribe, morski plodovima, mali glodari) u svojoj neposrednoj okolini nego od ratarstva, pa nemaju potrebu za velikim putovanjima. Ističe se i da je rast populacije kao rezultat nastanjenosti bio jedan od činilaca koji su doprineli prelasku na zemljoradnju. Nomadski lovci i sakupljači morali su sve da nose sa sobom prilikom premeštanja logora, uključujući i bebe. Tek kad dete bez tuđe pomoći može peške da prelazi duže razdaljine – s tri ili četiri godine – njegova majka može da razmišlja o drugom detetu. Žene u nastanjenim zajednicama nemaju taj problem te stoga mogu imati brojnije potomstvo. Zbog njega su, međutim, potrebne veće zalihe hrane i trajni prelazak na poljoprivredu. Mana ovakvog razmišljanja je u tome što se u nekim delovima sveta gustina naseljenosti, izgleda, znatno povećavala tek posle prelaska na zemljoradnju, a ne pre njega.Ima još mnogo teorija. Možda su se u nekim delovima sveta lovci i sakupljači okrenuli zemljoradnji kad je proređena krupna divljač. Zemljoradnju je možda podstaklo društveno nadmetanje suparničkih grupa u priređivanju najraskošnijih gozbi. To može objasniti i zašto su u nekim delovima sveta luksuzne vrste hrane kultivisane pre osnovnih namirnica. Postoji čak i ideja da je slučajna fermentacija žitarica i posledično otkrivanje piva, bila podstrek za prelazak na zemljoradnju da zalihe “tečnog hleba” ne bi presahle.

Obilan „švedski sto” visi na grani

Samo žene nisu zajednička imovina

Spisak standardnih zanimanja iz praskozorja civilizacije pronađen je na malim glinenim tablicama uklesan karakterističnim klinastim slovima 3200 g. p. n. e. u Uruku (današnjem Erehu), u Mesopotamiji, predelu gde su se pismenost i gradovi prvo pojavili. U nomenklaturi profesija zastupljenih u najvećem gradu onog doba nabrojano je 129 stavki, a pri vrhu su, naravno, one najvažnije: “vrhovni sudija”, “gradonačelnik”, “mudrac”, “dvoranin”, “nadzornik glasnika”... Prelazak s malih, ravnopravnošću vođenih sela na velike, društveno raslojene metropole, omogućila je sve intenzivnija poljoprivreda jer je deo populacije proizvodio više hrane nego što mu je bilo potrebno za život. Taj višak se mogao koristiti da se prehrane drugi, pa nisu više svi morali da budu ratari. U Uruku se svega oko 80 odsto stanovništva bavilo zemljoradnjom, obrađujući plodno tlo koje je u poluprečniku od 16 kilometara opasivalo grad. Višak proizvoda je prisvajala vladajuća društvena elita, preraspoređivala deo, a za sebe uzimala ostatak. Hranom uzrokovanog raslojavanja društva nije bilo samo u Mesopotamiju već i u svim delovima sveta koji su prihvatili zemljoradnju. Lovci i sakupljači jesu morali da traže hranu samo dva dana nedeljno, ali životom im je ipak upravljala hrana. Grupa je morala da se seli svakih nekoliko nedelja, kad izvori hrane u krugu privremene naseobine počnu da se iscrpljuju, i da nose sa sobom sve što imaju. A to je ograničavalo mogućnost pojedinca da zgrće materijalno bogatstvo. Moderni antropolozi su napravili popis celokupne imovine jedne porodice afričkih lovaca

i sakupljača plodova i ustanovili da ona poseduje po jedan nož i koplje, luk i strele, štitnik za zglob, mreže, korpe, te po jednu teslu, zviždaljku, frulu, kastanjete, češalj, kaiš, čekić i šešir. (Malo je porodica u razvijenom svetu koje bi svu svoju imovinu mogli nabrojati u jednoj kratkoj rečenici). A i ovi predmeti su bili zajedničko vlasništvo, koje su svi delili. Umesto da svako nosi vlastiti nož ili koplje, logičnije je bilo da se inventar deli, pošto neki ljudi mogu nositi druge stvari, recimo, mreže ili lukove. Grupe su tako bile pokretljivije i imale veće šanse da prežive i postajale brojnije od onih u kojima su pojedinci ljubomorno čuvali svoju imovinu. Obavezno je bilo i deljenje hrane. I današnji lovci i sakupljači često imaju pravilo da onaj ko donese hranu u logor mora da je podeli sa svakim ko zatraži. To obezbeđuje da neće biti manjka hrane jer ako su svi sebični, većina će veći deo vremena biti gladna. Neke grupe imaju još složenija pravila deobe, pa čak lovcu nije dozvoljeno da se posluži jelom od vlastitog plena. Zabranjeno je bilo i prisvajanje neke površine i izvora hrane na njoj. Lovci i sakupljači nisu ni pokušavali da prisvajaju statusno bogatstvo da bi povećali svoj prestiž. Zašto da se muče, kad će takve premete morati da dele s drugima. Tek s pojavom poljoprivrede javljaju se i prve naznake imovine ili ličnog vlasništva. Jedan antropolog je zabeležio da će “Bušman sve preduzeti da drugi ne budu ljubomorni na njega. Nikome nije stalo da dugo zadrži neki naročito dobar nož, čak i ako ga očajnički želi, jer će onda postati predmet zavisti. Dok sam sedi i glanca finu oštricu sečiva, čuće tihe glasove ostalih muškaraca iz grupe kako govore: Pogledaj ga, samo, kako se divi svom nožu, dok mi nemamo ništa. Uskoro će mu neko zatražiti nož jer svi bi želeli da ga imaju i on će ga dati. Bez te stroge kooperacije koju naređuje njihova kultura, Bušmani ne bi mogli preživeti velike gladi i suše u Kalahariju”. Veoma su sumnjičavi lovci i sakupljači i prema samoreklami i pokušajima da se kod drugih stvori osećaj obaveze. Bušmansko pleme Kung, recimo, veruje da idealan lovac treba da bude skroman i suzdržan, pa po povratku iz lova mora umanjivati značaj svojog pohoda, čak i ako ubije neku veliku životinju. Kad muškaraci odu po plen, pokazaće razoračaranost njegovom veličinom: “Šta, naterao si nas da dođemo skroz ovamo po ovu vreću kostiju”. Od lovca se očekuje da učestvuje u ovoj igri i ne uvredi se. Jedan od Kunga je etnografu koji ih je izučavao objasnio: “Kad neki mladić ubije mnogo mesa, počne sebe da smatra poglavicom ili važnim čovek, a za nas ostale misli da smo mu sluge ili lošiji od njega. Ovako mu ohladimo srce i naučimo ga blagosti”. Dodatna komplikacija je što po tradiciji Kunga meso plena pripada vlasniku strele koja ga je ubila, a ne lovcu koji ju je odapeo. Ako, pak, dve ili više strela obore plen, meso pripada vlasniku prve. Pošto ljudi rutinski razmenjuju strele, verovatnoća da će pojedini lovci skupljati poene još je manja. Naročito vešti su tako sprečeni da grade ugled dajući ostalima velike količine hrane i stvarajući kod njih obaveze prema njemu. Baš naprotiv: kad lovca neko vreme prati dobra sreća, pa pribavi mnogo hrane, može mu se desiti da na nekoliko nedelja prestane ići u lov da bi drugima dao priliku da se iskažu i tako izbegao mogućnost da se oni ljute na njega. Narod Kunga je izrazito ravnopravan i nema mnogo tolerancije prema aroganciji, škrtosti i rezervisanosti među svojim pripadnicima. Kad kod svojih sunarodnika uoče takvo ponašanje, imaju širok spektar sredstava za nametanje poniznosti da bi ujednačili ljude.

VIP poglavice moraju da dele plen

Ričard Boršej Li, kanadski antropolog koji je živeo s grupom Kung Bušmana tokom nekoliko terenskih istraživanja teško se ogrešio o razvijen osećaj za demokratičnost domaćina kada je pokušao da im se zahvali priredivši gozbu. Kupio je velikog debelog vola i iznenadio se što su Bušmani počeli da ga ismevaju jer je odabrao životinju koja je previše stara, mršava i zato će biti tvrda za jelo. Naravno, ispostavilo se da je meso bilo veoma ukusno, ali lovci i sakupljači raskošne darove smatraju pokušajem da se drugima nametne kontrola, kupi politička podrška ili uzdigne vlastiti status, a sve je to protivno njihovoj kulturi. Hrana određuje strukturu društva lovaca i sakupljača i na druge načine. Prevelika grupa brže iscrpi okolinu, zato su neophodne češće seobe i veće teritorije. Zato grupe varijaju od šest i 12 članova u područjima s malo hrane do 25 i 50 gde su njeni izvori obilniji. Grupa se sastoji od jedne ili više proširenih porodica, a zbog međusobnih brakova, većina je u srodstvu. Uglavnom nemaju vođe, mada neki ljudi osim tradicionalnih muških i ženskih zadataka, imaju određene uloge kao što su isceljivanje, pravljenje oružja ili pregovori s drugim grupama. Ali niko nije potpuno specijalizovanan za jedan posao, niti mu specifične veštine daju viši društveni status. Grupe održavaju međusobne saveze da bi obezbedili bračne partnere i osigurale se od nestašice hrane. Ona koju to zadesi može posetiti drugu s kojom je povezana brakom i s njom podeliti deo hrane. Veliki gozbe se, pak, priređuju u doba kad je hrane u izobilju. Kad su Evropljani “otkrili” opstale grupe lovaca i sakupljača u 18. veku, stvorili su romantičarsku sliku “plemenitog divljaka” koji živi u nedirnutom Rajskom vrtu. Doktrinu Marksa i Engelsa je delimično inspirisao “primitivni komunizam” indijanskih zajednica, koje je opisao američki antropolog Luis H. Morgan. Ipak, ni život lovaca i sakupljača nije uvek bio idiličan. Čedomorstvo je bio način kontrolisanja obima stanovništva, a u uobičajenim sukobima između pojedinih grupa bilo je čak i kanibalizma. Međutim, kad su ljudi počeli da se trajno naseljavaju, lov i skupljanje plodova zamenili zemljoradnjom, društveni mehanizmi razvijeni da suzbiju čovekove urođene težnje ka hijerarhijskoj organizaciji (jasno uočljivi kod majmuna i drugih životinjskih vrsta) počeli su da se urušavaju. U selima se pojavljuju kuće veće od ostalih, koje poseduju prestižne predmete kao što su retke školjke ili ukrašene rezbarije, a ni grobovi nisu više svi isti. U naseljima kineskog basena Hubej u gornjem toku reke Jangce, gde je pririnač kultivisan oko 4000 godina p. n. e. otkriveno je 208 humki, u samo nekoliko ima finih zagrobnih predmeta, dok je u ostalima samo telo pokojnika. Slično je i u 128 grobova iz oko 5500 p. n. e. u Tel es-Savanu, današanjem severnom Iraku, gde je u samo nekoliko pronađen izrezbareni alabaster, perle od retkih vrsta kamena i glineno posuđe. Važan korak na putu od ravnopravnog sela do raslojenog grada bila je pojava “važnih ljudi” koji preuzimaju kontrolu nad raspodelom viškova hrane i drugih dobara pa tako okupljaju grupe podređenih ili sledbenika. Možda i ne iznenađuje što sredstva ubeđivanja nisu pretnje, već velika darežljivost, najčešće hrane. U Melaneziji važan čovek može uzeti nekoliko žena da bi povećao raspoložive resurse: jedna obrađuje baštu, druga skuplja drva, treća lovi ribu. Zatim pažljivo raspoređuje proizvode, zadužujući druge ljude, koji moraju još više da mu vrate, što on onda daje drugima i time stvara još veće dužnike. Taj proces podstiče pojačanu proizvodnju hrane i na kraju dostiže vrhunca u velikim gozbama kada važan čovek pokušava da “izgradi ime”. Poziva ljude čak i iz drugih sela, da bi ih doveo pod svoj uticaj. Suparništvo među važnim ljudima ubrzava

proces jer se oni nadmeću u tome ko će prirediti najbolje gozbe i zadužiti najviše ljudi. Znači li to da su važni ljudi bili bogati i lenji? Nikako. Važan čovek ne sedi na svom bogatstvu, već mu je ono korisno samo ako ga razdeli. Ponekad su važni ljudi čak i siromašniji od svojih sledbenika. U eskimskim grupama severne Aljaske najugledniji kitolovački kapetani odgovorni su za trampu s lovcima na irvase iz unutrašnjosti, te upravljaju raspodelom dobara u svojoj grupi. Ali pošto moraju da daju sve što prime, ne mogu da odbiju molbu za pomoć. U Melaneziji, kako je zabeležio jedan istraživač, “važni ljudi moraju da rade više od ostalih da bi održali svoje zalihe hrane. Ko teži ugledu, mora naporno da radi danju i noću, priređuje velike gozbe i zgrće poene. Ako neka porodica proizvede više hrane, može višak dati važnom čoveku i očekivati kasnije protivuslugu – kad, recimo, treba da zamene dotrajalu alatku ili kad ne budu imali dovoljne hrane. Uspešan važan čovek tako integriše privredu zajednice i upravlja njome, kristališe se kao njen vođa, ali ne može sledbenike primoravati ni na šta. U brazilskom narodu Nabikvara, ako vođa grupe nije dovoljno darežljiv i ne obezbeđuje sledbenicima ono što im treba, oni će se priključiti drugoj grupi. Melanezijske vođe koje nisu dovoljno darežljive ili pokušavaju da veći deo viška zadrže za sebe mogu biti svrgnute ili čak ubijene.

Cimet pod zaštitom letećih zmijaLeteće zmije, džinovske ptice grabljivice i krvoločna stvorenja, sudeći po starogrčkim istoričarima, bili su samo neke od opasnosti koje su vrebale onoga ko bi pokušao da dođe do začina u egzotičnim zemljama gde su rasli. Herodot je u 5. veku p. n. e. objašnjavao da skupljanje kasije, vrste cimeta, uključuje i oblačenje odela sastavljenog od neuštavljene volujske kože koja pokriva sve osim očiju, jer samo ono štiti od “krilatih stvorenja nalik na šišmiše, koji užasno ciče”. Još je čudniji, tvrdio je “otac istorije”, bio način skupljanja cimeta. “Sasvim je nepoznato u kojoj zemlji rastu. Arabljani kažu da suve štapiće donose ogromne ptice, koje ih nose do gnezda, sačinjenih od blata, na najstrmijim planinskim liticama, uz koje se niko ne može uspeti. Način smišljen za skupljanje štapića cimeta je sledeći. Ljudi iseku telesa mrtvih volova u velike komadine i ostave ih na zemlji blizu gnezda. Onda pobegnu kud koji, a ptice slete i odnesu meso u gnezda, koja su suviše slaba da izdrže toliki teret i padnu na zemlju. Ljudi izađu i sakupe cimet, pa ga onda šalju u druge zemlje.” Grčki filozof Teofrast je vek kasnije imao drugačiju verziju. Cimet, po onome što je čuo, raste u dubokim dolinama, gde ga čuvaju zmije otrovnice. Jedini bezbedan način da se dođe do cimeta je navlačenje zaštitnih rukavica i cipela, a pošto se on pokupi, ostavi se trećina Suncu, koje će nagnati žrtveni dar da bukne. Ima još jedna priča o letećim zmijama koje čuvaju drveće što rađa tamjan. Po Herodotu, skupljači začina mogu ih oterati jedino paljenjem stiraksa, aromatične smole, koja ispušta oblake opojnog mirisa. Pišući u 1. veku nove ere, rimski filozof Plinije Stariji je prevrtao očima na takve priče. Tvrdio je da su te bajke izmislili Arabljani da bi podigli cenu svojoj robi. Tamjan potiče iz Arabije, ali je postojbina cimeta čak u južnoj Indiji i Šri Lanki, odakle se brodovima prenosio preko Indijskog okeana zajedno s biberom i drugim začinima. Ali arapski trgovci koji su potom prenosili uvezenu robu, zajedno s domaćim aromaticima, preko pustinje do Sredozemlja, u karavanima na kamilama, više su voleli da pravo poreklo svoje neobične robe velom tajne sakriju od evropskih kupaca. Efekat je bio fantastičan. Mušterije širom Sredozemlja bile su spremne da plane neverovatne sume za začine, najviše zbog njihovih egzotičnih konotacija. A začini sami

po sebi nisu ni po čemu vredni; to su uglavnom ekstrakti biljaka dobijenih iz zgusnutih i osušenih biljnih sokova, sekreta i smola, kore, semenje i osušeni plodovi. Ali bili su na ceni zbog neobičnih mirisa i ukusa, koji su u mnogim slučajevima odbrambeni mehanizmi biljaka od insekata ili gamadi. Štaviše, začini su posve nepotrebni u ishrani. Zajedničko im je da su dugotrajni, lagani, teško ih je naći, i to samo na određenim mestima. Zato su bili idealni za trgovinu na dugim razdaljinama, a što su dalje nošeni, postajali su traženiji, egzotičniji i skuplji. Aleksandrijska tarifa, rimski dokument iz 5. veka, spisak je od 54 predmeta za carinjenje. Kao luksuzna roba, na koju se u najvažnijoj mediteranskoj luci plaćalo do 25 odsto uvozne takse, tretirani su cimet, kasija, đumbir, beli i indijski biber, kardamom, aloja i smirna, ali i lavovi, leoparadi, panteri, svila, slonovača, kornjačevina, ali i – indijski evnusi. Pošto se samo retka, skupa i luksuzna roba posebno carinila, što je važilo i za začine, ako bi ponuda neke porasla, a cena joj pala, ona je brisana sa spiska. Recimo, biber je brzo postao uobičajen u Rimu zbog sve većeg uvoza iz Indije. Upadljiva upotreba začina bila je i način da se pokažu bogatstvo, moć i darežljivost. Oni su davani kao poklon, zaveštavani u testamentima s drugim vrednim predmetima, a nekad korišćeni i kao valuta. U Evropi su verovatno Grci počeli da koriste začine u kuhinji, dok su Rimljani tu ideju pozajmili, proširili i popularizovali. Kuvar po Apiciju, zbirka od 478 rimskih recepata, zahtevao je obilne količine stranih začina, uključujući biber, đumbir, koru cimeta, nard i kurkum, za, recimo, začinjenog noja. Stari kontinent se u srednjem veku bukvalno gušio u začinima. Oni se u kuvarima pojavljuju u makar pola recepata, a ponekad i u tri četvrtine. Meso i riba služeni su s dobro začinjenim sosovima, uključujući razne kombinacije muskatnog oraščića i cvreta, karanfilića i bibera. Ponekad se oduševljenje začinima objašnjava time što su mogli prikriti ukus pokvarenog mesa, jer ga je, navodno, bilo teško sačuvati na duže vreme. Ali takva upotreba začina bila bi vrlo čudna, zbog njihove cene. Onaj ko je mogao priuštiti začine, svakako je mogao i kvalitetno meso. Sačuvani su i brojni srednjovekovni zapisi o trgovcima koji su kažnjeni jer su prodavali kvarno meso, što podriva ideju da je meso stalno bilo trulo, te da je kvarno bilo izuzetak, a ne pravilo. Pojedini drevni autoriteti su tvrdili da se đumbir i cimet u mrežama izvlače iz Nila, pošto ih je reka donela iz Raja, gde egzotične biljke rastu u izobilju. Pružali su i mistični ukus raja u bednoj stvarnosti ovozemaljskog života, a korišćeni su i u balzamovanju i pripremi pokojnika za zagrobni život.

Mnogo skupo koštaju luksuz i ženeNa obali Crvenog mora pronađena je oko 120. g. p. n. e. nasukana lađa na kojoj su svi mornari, osim jednog, pomrli od gladi. Preživelom su dali hrane i vode i odveden je na egipatski dvor u Aleksandriji, gde je predstavljen kralju Ptolomeju VIII, poznatom i po imenu Fiskon, ili “stomačić”, zbog znatnog obima struka. Ali, kako stranca niko nije razumeo, vladar ga je poslao da malo nauči grčki, tada zvanični jezik Egipta. Ubrzo se mornar vratio i objasnio da je iz Indije, a njegova je lađa skrenula s putanje preko okeana.

Pošto je jedini morski put do Indije za koji se tada znalo u Egiptu bio onaj tik uz obalu Arabijskog poluostrva – a arapski trgovci su ga držali samo za sebe, želeći da sačuvaju monopol za isplativu trgovinu s Indijom – na mornarevu opasku o brzom i direktnom putu do Indije preko otvorenog okeana gledalo se s nevericom. Da dokaže da govori istinu, a i da sebi obezbedi put do kuće, stranac se ponudio za vodiča ekspedicije. Kralj se

složio i za vođu postavio svog savetnika od poverenja, Grka Evdoksa, čuvenog zbog svog interesovanja za geografiju. On se posle mnogo meseci vratio s tovarom začina i dragulja, koji je vladar zadržao za sebe. Evdoks je kasnije još jednom otplovio za Indiju, na zahtev Ptolomejeve supruge i naslednice Kleopatre III. Opsednut idejom da je moguće oploviti Afriku, uputio se u Atlantski okean ne bi li oplovio kontinent, ali se o njemu više ništa nije čulo. Tako je u svom traktatu o geografiji zapisao grčki filozof Strabon početkom prvog veka nove ere. No, i on je bio skeptičan prema celoj priči: kako je indijski mornar preživeo, a njegovi drugovi nisu? Kako je tako brzo naučio grčki? Međutim, baš u to vreme uspostavljena je direktna pomorska trgovina između Crvenog mora i zapadne obale Indije, a do tada su samo arapski i indijski moreplovci znali tajnu sezonskih vetrova, koji su omogućivali brz prelazak preko okeana. Obim pomorske trgovine se povećao kad su rimski trgovci dobili direktan pristup Crvenom moru posle rimske aneksije Egipta 30. g. p. n. e. Rimska kontrola trgovine između Crvenog mora i Indije zapečaćena je pod carom Avgustom, koji je naredio napad na Aden, glavni trgovački grad južne Arabije, koji je sveden na najobičnije selo. Već početkom prvog veka nove ere čak 120 rimskih brodova godišnje je plovilo za Indiju da kupi crni biber, kostus i nard, ali i dragulje, kinesku svilu i egzotične životinje za ubijanje u arenama širom imperije. Cimet i biber iz Indije nošeni su na zapad sve do Britanije, a tamjan iz Arabije putovao na istok sve do Kine, međutim, brojni učesnici u ogromnoj trgovinskoj mreži nisu bili svesni toga kolika je ona, niti odakle potiče roba koju prodaju. Kao što su Grci mislili da indijski začini, koji su do njih stizali preko arapskih trgovaca, potiču, zapravo, iz Arabije, tako su Kinezi, izgleda, pretpostavljali da muskatni oraščić i karanfilić dolaze s Malajskog poluostrva, Sumatra i Jave, premda su to bili samo usputne luke iz njihove prave postojbine na daljem istoku, Molučkih ostrva. Obim trgovine i novac potrošen na uvoz egzotične robe izazivali su izvestan otpor u Rimu. Smatrano je to rasipništvom, koje se nije uklapalo u navodno tradicionalne rimske vrednosti skromnosti i štedljivosti, a uz to su velike količine zlata i srebra odlazile na istok. Zato su Rimljani morali da nađu nove izvore blaga, osvajanjem ili otvaranjem novih rudnika. Ogorčeni Plinije Stariji je pisao: “Nijedne se godine ne desi da Indija ne odvuče manje od 55 miliona sesetrcija, šaljući nam robu koju kupujemo po ceni sto puta većoj od početne”. Ukupan deficit Rima u trgovini s Istokom, zapisao je, godišnje iznosi 100.000 miliona sestercija, ili oko deset tona zlata, kad se kineska svila i druga fina roba uračunaju zajedno sa začinima. “Toliko nas koštaju naš luksuz i naše žene”, jadikovao je on. Otvoreno je priznao da ga sasvim zbunjuje popularnost bibera. “Zaprepašćujuće je kako je njegova upotreba postala toliko omiljena, jer kod neke hrane privlačna je slatkoća, kod nekih izgled, ali ni bobica ni plod bibera ne mogu ga preporučiti. Jedino je dopadljiv jak miris – i zbog toga idemo u Indiju!”I Tacit je bio zabrinut zbog rimske zavisnosti od “rasipničkih trpeznih luksuzarija”. Kad je to pisao krajem prvog veka nove ere, vrhunac rimske trgovine začinima već je bio prošao, a kako se carstvo smanjivalo, njegovo bogatstvo i sfera uticaja opadali u narednim stolećima, shanuo je i direktan promet s Indijom, a arapski, indijski i presijski trgovci postali su glavni snadbevači Mediterana. Ali začini su nastavili da pristižu. Jedan rimski kuvar iz petog veka, “Vinidarijevi odlomci”, navodi više od 50 trava, začina i biljnih ekstrakata pod naslovom “Ukratko o začinima koji treba da budu u kući kako ništa

ne bi bilo nedovoljno začinjeno”, uključujući biber, đumbir, kostus, nard, list cimeta i karanfilić. A kada je 408. Alarik, kralj Gota, osvojio Rim, zahtevao je otkup od 2.300 kilograma zlata, 30.000 srebrnjaka, 4.000 svilenih odora, 3.000 komada tkanine i 1.400 kilograma bibera. Uprkos urušavanju i rasparčavanju države, snadbevanje svilom iz Kine i indijskim biberom nije prekidano. Međutim, trgovinskim putevima nije prenošena samo roba. Po predanju, apostol Toma je 52. na obalu Indije, dokle je doplovio na lađi trgovaca začinima, doneo hrišćanstvo.

Na brodu sa začinima doplovila i smrt

Opsada luke Kafa na Krimskom ostrvu počela je 1345. Đenovljanski trgovci kupili su je 1266. od Zlatne horde, najzapadnijeg dela propalog Mongolskog carstva, pretvorivši ga u svoj najznačajniji trgovački centar na Crnom moru, ali novi kan Džani-beg nije odobravao upotrebu grada za trgovinu robovima i stalno je pokušavao da ga zauzme. Taman kad je izgledalo da će u tome uspeti, njegovu armiju je napala strašna kuga. Italijanski beležnik Gabrijel de Musija je zapisao da je kan naredio da se zaraženi leševi natovare na katapultove i preko bedema ispale na grad. Uzalud su ih branitelji odmah bacali u more jer je kuga već uzela maha. Ubrzo je vazduh postao kužan a bunari zatrovani, bolest se naglo raširila po gradu, te je malo stanovnika imalo dovoljno snage da pobegne. Ali oni koji su se dokopali brodova, poneli su kugu sa sobom na zapad. Crna smrt se brzo raširila po Sredozemlju, a do 1353. pokosila je, po nekim procenama, između trećine i polovine populacije Starog kontinenta. Nikakav lek nije mogao pomoći obolelima. Ima podataka o onima koji su zazidani u vlastite kuće da bi se sprečilo širenje “pošasti”, ali i ljudima koji su napuštali svoje porodice ne bi li izbegli zarazu. Medicinari su predlagali razne čudnovate mere predostrožnosti, koje su, po njima, smanjivale rizik od infekcije, savetujući, npr. debelim ljudima da ne sede na suncu, ali bilo je još mnogo zbunjujućih uputstava za ishranu. Doktori iz Pariza su savetovali izbegavanje povrća, kako ukišeljenog, tako i svežeg, voće, osim ako se jede s vinom, a i uzdržavanje od piletine, pačetine i prasetine. ”Maslinovo ulje je fatalno”, upozoravali su. Osim dugog spiska hrane koju treba izbegavati, bilo je i one za koju se smatralo da štiti od kuge, a glavni su bili začini, sa svojim egzotičnim, kvazimagičnim svojstvima, jakim mirisima i dugom istorijom upotrebe u medicini. Francuski lekari su preporučivali da se pije čorba začinjena biberom, đumbirom i karanfilićem. Verovalo se da bolest izaziva zaraženi vazduh, pa je ljudima savetovano da nose razne smese načinjene od bibera, ružinih latica i drugih aromatika, kad god nekud moraju da izlaze iz kuće. Italijanski pisac Đovani Bokačo opisao je ljude koji su “šetali napolju, noseći u rukama cveće, mirišljave travke ili razne začine, koje su često prinosili nosu”. To je pomoglo da se prikrije smrad smrti i pokojnika, kao i da se, navodno, pročisti vazduh. Džon od Ešendena, predavač Oksfordskog univerziteta, bio je uveren u to da mu je kombinacija tucanog cimeta, aloje, izmirne, šafrana, muškatnog oraščića i karanfilića pomogla da preživi dok su ljudi oko njega umirali od kuge. Ali kao sredstvo prevencije zaraze, začini su, zapravo, bili ne samo potpuno beskorisni već i delimično krivi što je kuga uopšte stigla. Kuga, koja je, izgleda, potekla iz centralne Azije, doprla je do Kafe preko kopnenih trgovačkih puteva, pre nego što su je đenovljanski brodovi sa začinima raširili po Evropi. Kad je primećena veza između trgovine začinima i kuge, već je bilo kasno. Jedan flamanski hroničar je zapisao da su “u januaru 1348. tri galije uplovile u Đenovu, gonjene jakim vetrom s istoka, strašno

zaražene i prepune raznih začina i drugih dragocenosti. Kada su Đenovljani to saznali i videli da su užasno i nepovratno zarazili druge ljude, oterali su ih iz luke zapaljenim strelama i raznim ratnim mašinama pošto se niko nije usuđivao da ih dodirne, niti je iko mogao trgovati s njima jer, ako bi to učinio, zasigurno bi odmah umro. Tako su se oni raštrkali od luke do luke”. Kasnije, jedan francuski pisac je u Avinjonu zabeležio da “ljudi niti jedu, niti uopšte dotiču začine, jer srahuju da su možda skoro stigli sa đenovljanskih lađa. A mnogo je puta primećeno da su se oni koji su jeli te novopristigle iznenada razboleli”. Pad Konstantinopolja, “kost u grlu Alaha” 1453. i muslimanski monopol nad začinima, nagnao je evropske istraživače da traže radikalne nove pomorske putave ka istoku. Paolo Toskaneli, ugledni italijanski astronom, u junu 1474. je portugalskom dvoru u Lisabonu pismom predstavio svoju neobičnu teoriju: da se od Evrope do Indije, “zemlje začina”, najbrže može doći ploveći na zapad, a ne južno i istočno oko Afrike. “I ne čudite se kad kažem da začini rastu u zemljama na zapadu, iako obično kažemo na istoku”. Preuzimajući mnogo toga iz izveštaja Marka Pola, uslužno je priložio i nautičku kartu koja je pokazivala ostrva Čipangu i Antiliju u okeanu na putu ka Kini, za koju je verovao da leži 10.000 km zapadno od Evrope. “Ta zemlja je bogatija od svih do sada otkrivenih, i ne samo što može ozbezbediti veliku zaradu i mnoge dragocenosti već u njoj ima mnogo zlata, srebra, dragog kamenja i svih vrsta začina u izobilju”. Toskanelijev savet portugalski dvor je ignorisao, ali je Kristofor Kolumbro, đenovljanski mornar koji je u to vreme živeo u Lisabonu, čuo za to pismo i nabavio njegovu kopiju. On je imao sreću što su kralj Ferdinand i kraljica Izabela od Španije, koji su netom izvojevali pobedi na Granadi, poslednjem muslimanskom uporištu na Pirinejskom poluostrvu, odlučili da ga podrže. Kolumbo ih je možda privoleo time što je sugerisao da bi prihod od njegove, kako je naglasio – komercijalne ekspedicije – mogao finansirati pohod kojim bi se ponovo osvojio Jerusalim. Njemu je, pak, obećana “desetina sveg zlata, srebra, bisera, dragulja, začina i druge robe, koju proizvede ili pribavi trampom ili kopanjem unutar granica tih predela”.

Kobna potraga za Eldoradom, zemljom cimetaSa tri broda krenuo je Kolumbo 6. septembra 1492. s Kanarskih ostrva na zapad i bio ubeđen da mu je bogatstvo u domašaju čim je primetio kopno. U svom dnevniku više puta pominje zlato i začine i opisuje pokušaje kako bi naveo lokalno stanovništvo da mu kaže gde da ih nađe. Dve nedelje po prispeću, pošto je obišao nekoliko ostrva za koje je mislio da pripadaju grupi od 7.459, a po tvrdnjama Marka Pola, nalazila su se dalje od istočne obale Kine, zapisao je: “Danas sam poželeo da krenem na ostrvo Kubu, verujući da je bogato začinima.” Tamo ih nije uspeo naći, ali su mu rekli da cimeta i zlata ima na jugoistoku. U dnevniku je tvrdio da “bez sumnje u ovim zemljama ima veoma velika količina zlata, dragog kamenja, bisera i bezbroj začina”. Na obali ostrva koje je nazvao Histapanjola, umislio je da vidi “polja sa hiljadama vrsta drveća, prepunih plodova, za koje se veruje da su začini i muškati.”Pošto je s domorocima komunicirao znakovima, mogao ih je tumačiti kako je hteo. Podjednako je bilo zgodno što je postojalo nekoliko uverljivih objašnjenja zašto nije uspeo da pronađe nikakve začine. Možda je bilo pogrešno godišnje doba, njegovi ljudi nisu poznavali ispravne tehnike branja i obrada i, naravno, Evropljani ionako nisu znali kako začini izgledaju u prirodi. “To što ne poznajem plodove ispunjave me tugom najvećom na svetu, jer vidim hiljade vrsta drveća, i svako je posebno po nečemu, kao i

hiljadu vrsta travki sa cvetovima, a ništa od toga ne poznajem”, vajkao se Kolumbo. Izgleda da ga je pratila i loša sreća: jedan član posade je tvrdio da je ubrao plod sa drveta mastike, ali, nažalost, ispustio je uzorak, dok je drugi kazao kako je pronašao rabarbaru, no nije je mogao iskopati bez ašova.Ekspedicija se vratila u Španiju marta 1493. noseći sa sobom samo malu količinu zlata, skupljenu trampom s lokalnim stanovništvom, te uzorke biljaka za koju se verovalo da su začini. Odmah po napornom putovanju Kolumbo je poslao španskom kraljevskom paru Ferdinandu i Izabeli zvanično pismo (postalo je bestseler u celoj Evropi i doživelo 11 izdanja već do kraja godine), sa opisima egzotičnih ostrva s visokim planinama, čudnovatim pticama i vrstama voća, ali je optimistično tvrdio da na Hispanjoli “ima mnogo začina i velikih rudnika zlata i drugih metala”. Objasnio je da bi prenos bogatstava iz novih zemalja mogao da počne odmah: ”Smesta ću njihovim veličanstvima da pošaljem koliko zatraže začina i pamuka, mastike i aloje, a i robova, ljudi što obožavaju idole. I verujem da sam pronašao rabarbaru i cimet.”I pored slavodobitnog tona njegovog pisma, na španskom dvoru su bila podeljena mišljenja o efektima Kolumbovog putovanja. Grančice za koje je tvrdio da su cimet nisu mirisale kako je trebalo i delovalo je kao da su se pokvarile pri povratku, a ni ostali doneseni uzorci začina nisu bili naročito impresivni. Međutim, pošto je tvrdio da se približio izvoru zlata, omogućena mu je druga, mnogo veća ekspedicija, a ona je samo produžila pometnju oko pronalaska začina. Dijego Alvares Čanka, lekar Kolumbove flote, pisao je sa Hispanjole kući u Sevilju: “Ima nekakavog drveća koje, mislim, rađa muskatni oraščić, ali trenutno nema plodova. Video sam koren đumbira, koji je jedan Indijanac vezao oko vrata. Ima i aloje: nisu od vrste koje smo dosad viđali u našoj zemlji, ali ne sumnjam da imaju medicinsku vrednost. Ima i vrlo dobre mastike, kao i nekakve vrste cimeta, istina, ne tako finog kao onaj koji smo upoznali. Ne znam da li je to možda zato što ne znamo kada se sakuplja, ili možda ova zemlja ne rađa bolje.” Ničega od ovih začina zapravo nije bilo, ali su Španci žarko želeli da toga bude. Optužen je Kolumbo da loše upravlja kolonijama i njihov potencijal predstavlja u lažnom svetlu, pa je na kraju trećeg putovanja u Madrid poslat u lancima, gde mu je oduzeta zvučna titula guvernera. Posle četvrte, poslednje ekspedicije, umro je 1506. uveren da je ipak stigao do Azije. Inače, u jednom trenutku naterao je sve svoje mornare da se zakunu kako je Kuba veća od svih poznatih ostrva i vrlo je blizu Kine. Onome ko bi opovrgao njegove tvrdnje pretili su velika novčana kazna i odsecanje jezika. Očekivanja da se na američkim kontinentima mogu pronaći začini nisu ugašena. Tako je španski misionar u Novom svetu Bartolomeo de las Kasas 1518. smatrao da su nove kolonije “vrlo dobre” za đumbir, karanfilić i biber. Konkvistador Ernan Kortes ponašao je mnogo zlata, otimajući ga od Acteka u Meksiku, ali se čak i on loše osećao jer u domovinu nije uspeo da pošalje nimalo oraščića ili karanfilića. Zato je u pismima španskom kralju stalno obećavao da će s vremenom pronaći put do začinskih ostrva. Konkvistador Gonsalo Pisao je, pak, pročešljao amazonsku džunglu u kobnoj potrazi za legendarnim Eldoradom, zemljom cimeta. Američki kontinent je ostatku sveta ponudi svakojake nove namirnice, poput kukuruza, krompira, bundeve, čokolade, paradjza, ananasa ili vanile, ali je Kolubo bio naročito ponosan na ljute papričice, za koje je tvrdio da su vrednije od bibera. Zabeležio je da “domoroci samo to jedu jer je vrlo zdravo i godišnje se time može natovariti 50

karavela”. Od bibera su bolje jer se mogu lako gajiti van mesta porekla, za razliku od većine začina, pa su papričice za samo nekoliko decenija postale deo i azijske kuhinje.

Kad se svađaju poglavice, gine admiral

Portugalski kralj Manuel je u potrazi za začinima poslao četiri lađe pod vođstvom Vaska da Game, koji je obišao južni vrh Afrike i 1498. se ukotvio blizu Kalikuta. Kao što je običaj nalagao, na obalu je

poslao izaslanika (obično je to bio kakav kriminalac ili izopštenik koga, smatralo se, nije bilo šteta žrtvovati) da uspostavi kontakt s lokalnim stanovništvom. Indijci ga nisu razumeli, već su ga odveli u kuću nekih muslimanskih trgovaca iz Tunisa koji su tu živeli. “Kakav vas je vrag ovde doveo?” upitali su čoveka, koji je odgovorio: “Došli smo da nađemo hrišćane i začine”.Premda je u Kalikutu bilo začina u izobilju, nije bilo hrišćana. Ali, Da Gama je je bio ubeđen da su lokalni hindusi zapravo hrišćani, koji padaju na kolena u svojim hramovima, a da su prikazi hinduističkih boginja i bogova devica Marija i hrišćanski sveci. Kralju Kalikuta se uopšte nisu dopale drangulije koje su im ponudili Portugalci – kardinalske kape i bakarne posude, inače standardni predmeti za trampu s plemenima zapadne obale Afrike. Da Gama se vratio u Lisabon 1499. sa samo dva broda i polovinom preživele posade, doneo vrlo malo bibera, cimeta, karanfilića i đumbira, ali dokazao da je moguće zaobići muslimansku zavesu i pribaviti začine direktno iz Indije. Kralj je bio oduševljen i s mnogo pretencioznosti prozvao se “Gospodarem Gvineje i Osvojenja, Plovidbe i Trgovine s Etiopijom, Arabijom, Persijom i Indijom”. O tome je likujući pismom obavestio i svoje glavne pomorske konkurente, Ferdinanda i Izabelu od Španije. Muslimani su se u lukama koje su držali u Indijskom okeanu trudili da što nižim nametima privuku što više trgovaca, smatrajući da im nije potrebno oružje da bi održavali red u poslovanju. Međutim, maleni Portugal je bio navikao na sredozemne običaje, gde se sila radi zaštite pomorskih puteva, trgovine i kolonija koristila još od grčko-rimskog doba.Uz to, nije želeo samo da učestvuje u trgovini po Indijskom okeanu već i da dominira i oružjem istisne muslimane. Ni šest meseci nakon Da Gaminog povratka, 13 brodova brodova pod komandom Pedra Alvaresa Kabrala, krenulo je u drugu ekspediciju ka Indiju. Dok su plovili Atlantikom, neočekivano su uočili nepoznato južnoameričko kopno, te zauzeli Brazil u ime Portugala – još jedna neočekivana posledica potrege za začinima. Jedan brod se vratio u Lisabon da donese vest, dok su se ostali zaputili u Kalikut i sukobi su odmah počeli. Kabral je zarobio neke muslimanske brodove i zapalio ih dok je posada još bila na njima, a potom, na užas lokalnog stanovništva, posle dva dana i luku. U Kočinu i Kananoru su, pak, zaplašeni mesni vladari, želeći da izbegnu sličnu sudbinu, dozvolili Portugalcima da osnuju trgovačke filijale po više nego povoljnim uslovima. Kabralova flota, teško natovarena začinima, jula 1501. je s oduševenjem dočekana u Lisabonu i užasom u Veneciji. “Uistinu, mletački trgovci su u lošem položaju”, zabeležio je jedan hroničar. Jer, osim što su Portugalci u Evropu doneli prvi veliki tovar začina, zaobišavši muslimansku zavesu, poremetili su i isporuku preko Crvenog mora. Venecijanski brodovi su naredne godine otkrili da u mamelučkim lukama Bejrut i Aleksandrija mogu naći vrlo malo bibera, zbog čega mu je cena drastično skočila. Broj

trgovačkih galija je s 13 pao na tri, a umesto da flotu šalje dva puta godišnje, kao do tada, Venecija ih je slala svake druge godine. Činilo se da je grad-republika pred bankrotom. A ratobornost Portugalaca bila je sve veća na trećem putovanju do Indije. Opustošili su rub istočne Afrike, iznuđujući plen i danak, nasumično bombardovali gradove na obali ne bi li naterali ključne da plaćaju reket. Zauzvrat, luke i brodovi dobijali su “zaštitu”, ali samo ako obećaju da neće ubuduće trgovati s muslimanima. Osim toga, njihove je lađe Da Gama potapao i pljačkao, jednom prilikom koristeći zarobljenike za vežbanje samostrela, dok je preostalima odsecao ruke, noseve i uši, šaljući ih čamcima na obalu ili spaljivao na jednom od vlastitih brodova. Najzad je postigao “dogovor” sa snadbevačima u Kočinu i s tovarima začina krenuo kući. Usput je potopio lokalnu flotu koja je poslata da se osveti, a pride je još jednom bombama zasio Kalikut. Jesu Portugalci pronašli sam izvor začina, ali njihov plan da muslimanima oduzmu kontrolu nad snadbevanjem Evrope ipak je propao. Indijski okean je bio suviše veliki. Lisabonski dvor je upravljao s desetak odsto malabarske trgovine biberom i možda 75 procenata izvoza začina u Evropi, ali pokušaj da blokira muslimanske brodove bili su samo delimično uspešni. Već 1560. količina začina koje su muslimanski trgovci dopremali u Aleksandriju vratila se na pređašnji nivo. Španija nije htela da zaostane pa je poslala u ekspediciju portugalskog moreplovca Fernanda Magelana, koji je pao u nemilost portuglaskog dvora pa se odrekao državljanstva i ponudio svoje usluge dvoru u Madridu. Njegova flota se zaputila zapadno do Pacifika, kroz prolaz danas poznat kao Magelanov, na najjužnijem delu Latinske Amerike. Sam admiral je ubijen na Filipinima 1521. jer se neoprezno umešao u svađu između dvojice lokalnih poglavica.

Menhetn za sitniš dobili Englezi

Ekspedicija tragično stradalog Fernanda Magelana je nepobitno dokazala da je zemlja okrugla a okeani povezani, dok je 26 tona karanfilića, koje je u Sevilju 1522. na brodu “Viktorija” dovezao kapetan Huan Sebastijan Elkan pokrilo je sve troškove putovanja. Od španskog dvora je Elkano dobio plemićku titulu i grb ukrašen štapićima cimeta, muškatnog oraščića i karanfilića.Nešto kasnije pomorske sile postaju Engleska i Holandija. Engleski istraživač Frensis Drejk prošao je između Molučkih ostrva 1579. i primetio da rađaju “obilje karanfilića, te pribavismo za sebe koliko god smo hteli po iznimno niskoj ceni”. Ovo putovanje nadahnulo je nekoliko kasnijih ekspedicija njegovih zemljaka, ali su sve okončane fijaskom. Holanđani su bili uspešniji. Neko vreme su bili distributeri portugalskih začina po severnoj Evropi, ali kako su po ujedinjenju Španije i Portugala izgubili tu privilegiju, rešili su da se sami snadbevaju. Trgovci su se 1602. ujedinili u Holandsku istočnoidijskiu kompaniju i uspostavili redovne pošiljke začina s Jave, iskoristivši nesposobnost Portugala da upravlja prometom.Toliko su se tri godine kasnije direktori HIK-a osilili da su izbacili sa začinskih Bandskih i Molučkih ostrva Špance i Portugalce, oterali prispele engleske brodove i bezobzirno nametnuli svoj monopol. Proizvodnja karanfilića je bila koncentrisana na centralnim ostrvima Ambon i Ceram, a da bi je jače kontrolisali, drevni gajevi karanfilićevog drveta na drugim ostrvima su uništeni, berači masakrirani, a njihova naselja razorena.Zabranjeno je gajenje drugih useva da bi lokalno stanovništvo postalo zavisno u nabavci hrane. Nju su Holanđani skupo prodavali, a karanfilić kupovali jeftino. Kad je

proizvodnja karanfilića opala, HIK je naredio sadnju novog drveća, ali dok je ono poraslo, ponuda je prevazišla potražnju pa je uzgajivačima naloženo da stabla poseku. Usledili su ekonomski ciklusi uspona i pada, a Holanđani su se mučili da uravnoteže ponudu i potražnju plodova drveća što sporo raste i radnika koji nevoljno rade. Nekontrolisano gajenje karanfilića kažnjavano je smrću. Na Bandskim ostrvima, obližnjoj postojbini muskatnog oraščića, Holanđani su ubeđivali lokalne žitelje da potpišu dokument kojim bi se obavezali na to da začine prodaju samo HIK-u i nikom drugom. Možda zato što nisu pristali, oni su nastavili da prodaju svima, a naročito Englezima. Uz njihovu podršku starosedeoci su se pobunili i zbrisali grupu koju je jedan holandski admiral poslao da pregovara. Usledila je odmazda i HIK je surovo nametnuo svoj monopol nad začinima. Sela su spaljena, stanovnici pobijeni, oterani ili prodavani kao robovi. Poglavicu su mučili i obezglavili plaćenici Kompanije, samuraji dovedeni iz Japana, gde su Holanđani bili jedini Evropljani kojima je bilo dozvoljno da trguju. Ostrva su potom podeljena na 68 parcela, izdavanih nekadašnjim nameštenicima HIK-a, na kojima su radili robovi pod brutalnim uslovima. Pogubljivani su na najrazličitije jezive način za najmanje prestupe, ali proizvodnja i distribucija muskatnih oraščića je ostala pod holandskom kontrolom.Englezi su pristali na to da napuste začinska ostrva 1624. i usredsredili se na ekonomske mogućnosti Kine i Indije. Nakon mnogih anglo-holandskih ratova i mirovnih sporazuma, kao kompenzaciju, Englezi su za “sitniš“ dobili i jedno malo ostrvo u Severnoj Americi po imenu Menhetn, koje je danas srce Njujorka. Profit od začina pomagao je finansiranju “zlatnog doba” Holandije 17. veka, koja je tada prednjačila u trgovini, nauci i finansijskim inovacijama, a naglo obogaćena trgovačka klasa bila je pokrovitelj umetnika, kakvi su bili Rembrant i Vermer. Ali na duge staze, pokazalo se da je monopol nad začinima manje vredan nego što se očekivalo. Garnizoni i ratni brodovi potrebni za odbranu monopola bili su izuzetno skupi i nisu vraćali uloženo kad su cene začina u Evropi ubrzo počele da dramatično padaju. Kako je razlog delimično bila preobilna ponuda, Holanđani su namentnuli veštačka ograničenja: spaljivali su ogromne količine začina na dokovima Amsterdama i počeli da ograničavaju uvoz iz Azije, pokušavajući da održe cene na visokom nivou. Ali kako je trgovina tekstilom postajala sve važnija, začini su činili sve manji udeo u holandskoj zaradi: sa 75 procenata 1620. na 23 svega 80 godina kasnije. Niže cene odražavale su se i na ozbiljniju promenu u trgovini začinima. Kad su raspršeni mitovi o njihovoj natprirodnoj postojbini, oni više nisu delovali tako glamurozno: postali su nešto što se može lako priuštiti, čak i prizemno. Jako začinjena jela počela su se, u najboljem slučaju, smatrati staromodnim, čak dekadentnim, jer su se ukusi menjali i nove, jednostavnije kuhinje ušle su u modu u Evropi. Kao egzotični statusni simboli začine su prevazišli novi proizvodi, poput duvana, kafe i čaja. Tužan kraj nekada silne trgovine koja je promenila poimanje sveta. Jer, pošto su bili idealni za dugotrajni transport, začini su doveli do uspostavljanje globalnih trgovinskih mreža. Velike prevaljivane razdaljine bile su jedan od razloga zbog kojih su ljudi bili spremni da ih i basnoslovno plaćaju.

Krvavi šećerPortret engleskog kralja Čarlsa II, naslikan oko 1675, nije, kao što izgleda, jednostavan. Monarh je prikazan u kaputu do kolena i kapri-pantalonama, dok stoji u raskošnom vrtu

velike zgrade. Kraj njega su dva španijela, a u blizini kleči Džon Rouz, kraljevski vrtlar, koji vladaru poklanja ananas. Simbolika deluje jasno. Tada je ananas bio izuzetno redak u Engleskoj jer se morao uvesti s Kariba, a retki su primerci prevaljivali put, a da se ne pokvare. Bio je tako cenjen da su ga nazivali “kraljevskim voćem”, a tu je konotaciju pojačavala lisnata kruna koja ga krasi. U Engleskoj je veza između ananasa i kraljevske moći poticala još od 1661, kad je Čarls dobio jedan ananas od udruženja odgajivača i trgovaca s Barbadosa, koji su želeli da on odobri cenu za njihov glavni izvozni proizvod – šećer. Tih godina je kralj primio više od 10.000 molbi raznih interesnih grupa, ali je zbog darovanog ananasa, jednog od prvih viđenih na Ostrvu, on izdvojio baš zahtev barbadoskog udruženja. Ali ananas nije bio samo statusni simbol već je podsećao i na uspon Engleske kao pomorske trgovačke sile, naročito njenu prevlast na Karibima. Da impresionira francuskog ambasadora Šarla Kolbera, Čarls mu je za večeru, priređenu njemu u čast, servirao i ananas. Da se vidi ko ima monopol nad tek ustanovljenim kolonijama. Kralju je bilo toliko stalo da ananasom demonstrira svoju i državnu moć, pa ga je, umesto sluga, lično seckao i parčad delio s vlastitog tanjira. Dodatno značenje ima i sam pompezan naslov slike: “Prvi ananas odgajen Engleskoj”. Međutim, najverovatnije je on bio uvezen kao mlada biljka i u novoj postojbini je samo porastao. A nesporni predvodnici u botanici krajem 17. veka bili su Holanđani. Želeli su da razumeju nove biljke da bi pronašli lek za tropske bolesti koje su desetkovale njihove mornare, trgovce i koloniste, ali i novu poljoprivrednu robu, osim već poznatih začina, na kojoj će profitirati. Zato su osnivali botaničke bašte na Malabaru, Cejlonu i Javi, koje su razmenjivale uzorke sa sličnim nadležnim ustanovama kod kuće, u Amsterdamu i Lajdenu. Sam Kolumbo je, pak, odgovoran za dve najstarije i najvažnije razmene useva s američkim kontinentima. Stigavši na Kubu, poslao je dva čoveka u unutrašnjost ostrva, za koje je verovao da je deo azijskog kopna, i očekivao da će oni naći veliki grad i tu stupiti u kontakt s carem. Jedan od izaslanika je pomalo govorio arapski, za koji se pretpostavljalo da neko na dvoru svakako zna. Posle čitiri dana vratili su se ne našavši ni grad, ni cara, ali su videli brojne njive pod “žitaricom nalik na proso, koju Indijanci zovu kukuruz. Vrlo je dobrog ukusa, kad se pripremi, pečena ili samlevena, pa pretvorena u kašu”.Premda su evropski učenjaci najpre kukuruz smatrali botaničkim kuriozitetom, lako su ustanovili da je on veoma prikladan i vredan usev za mediteransku klimu. Nakon Španije i Portugala, brzo se proširio po Srednjoj Evropi i obali zapadne Afrike, stigavši za manje od pola veka čak do Kine. Razlog su njegove izuzetno poželjne osobine: dobro je rastao na tlu koje je previše vlažno za pšrenicu, a previše suvo za pirinač. Uz to je davao veći prinos od ostalih žitarica, uz manje uloženog rada. Ako je kukuruz, koji je Kolumbo doneo na istok, bio blagoslov, šećerna trska, koju je odneo na zapad bila je zapravo – kletva. Pošto je u mladosti radio kao nabavljač za đenovljanske trgovce, Kolumbo je znao kako se gaji šećer. Shvatio je da su novootkrivene zemlje pogodne za proizvodnju ove unosne robe, pa je poneo šećernu trsku na Hispanjolu. Kad već nije pronašao zlato i začine, bar će da pravi šećer. S obzirom na težak rad potreban za njegovu proizvodnju, trebalo je naći dovoljno ljudi, naravno. Ali, Kolumbo je posle prvog putovanja primetio da “Indijanci nemaju oružja i sasvim su goli. Samo im treba izdati naređenje da bi radili, sejali ili se bavili nečim

korisnim”. Šećer i ropstvo išli su jedno s drugim vekovima. Šećerna trska potiče s pacifičkih ostrva, prvi put su je u Indiji videli stari Grci, a u Evropu su je doneli Arabljani i počeli da je naveliko kultivišu u Sredozemlju u 12. veku, koristeći robove iz istočne Afrike. Evropljani su se navikli na ukus šećera tokom krstaških ratova i oteli mnoge arapske plantaže, na kojima su uposlili sirijske i arapske robove. Na novookrivenom atlantskom ostrvu Madeira Portugalci su već oko polovine 15. veka postali najveći svetski proizvođači šećera, dovodeći veliki broj crnih robova iz svojih baza na zapadnoj obali Afrike. Prvo su ih otimali, a potom pristali da ih plaćaju trgovcima roblja evropskom robom. Španci su počeli da prave šećer na obližnjim Kanarskim ostrvima, koristeći, opet, robove iz Afrike. Prva fabrika šećera na Hispanjoli je otvorena tek 1503, Portugalci su počeli da ga proizvode u Brazilu gotovo u isto vreme, a Britanci, Francuzi i Holanđani su osnovali plantaže na Karibima vek kasnije. Pošto im je propao pokušaj da porobe lokalno stanovništvo, najviše jer su podlegli bolestima Starog sveta na koje nisu bili imuni, kolonisti su počeli da uvoze robove direktno iz Afrike. Tokom četiri veka, oko 11 miliona ih je prebačeno u Novi svet, ali ta brojka ne svedoči dovoljno o silini patnje jer je čak polovina zarobljenih u unutrašnjosti Afrike umrla na putu do obale. Oko tri četvrtine preživelih zaposleno je u proizvodnji šećera.

Krompir optužen za veštičarenje

Kad je francuska kraljica Marija Antoaneta čula da seljaci nemaju hleba za jelo, navodno je izjavila: “Nek jedu kolače”. Po jednoj verziji priče, to rekla dok je gladna sirotinja negodovala pred dvorskom kapijom, a po drugoj – dok se u kočiji vozila Parizom i primetila da narod izgleda neuhranjeno. Ili, možda, kad je gladna rulja 1775. jurišala na prestoničke pekare i gotovo odložila krunisanje njenog muža Luja XVI. Zapravo, ta rečenica je verovatno samo jedan od mitova izmišljenih protiv ozloglašene vladarke, koju su njeni politički protivnici otpuživali za svakojaka preterivanja i raskalašnost u periodu pred Francusku revoluciju. Ona je, međutim, javno podržala kao način ishrane siromašnih krompir, koji za sa zakašnjenjem hvaljen kao čudesna hrana iz Novog sveta.Evropljani su prvi put čuli za krompir čak dva veka i po veka ranije, kad su španski konkistadori započeli osvajanje carstva Inka, u čijoj je ishrani on bio glavna namirnica, pored kukuruza i pasulja. Čak poslastica domorodaca. Nekoliko plodova poslato je u Šaniju, raširio se po evropskim botaničkim baštama, a potom sejan na zanemarljivo malim parcelama. Ali zašto krompir nije stekao, kao kukuruz, brzu i masovnu popularnost? Jer, vremenom se pokazalo da na peskovitom tlu severne Evrope on može proizvesti dva do četiri puta više kalorija po jutru nego pšenica, raž ili ovas. Sazreva za tri-četiri meseca, dok je žitaricama potrebno deset, a može se gajiti na gotovo svim vrstama tla. Problem je bio u tome što su prvi doneti krompiri bili prilagođeni Andima, gde se dužina dana ne menja mnogo tokom godine. Na Starom kontinentu, gde su razlike u dužini dana mnogo veće, na početku su prinosi bili vrlo mršavi i botaničarima je trebalo nekoliko godina dok ne odgoje sorte pogodne za novu klimu.Razlog za sumnju prema novom povrću pronaležen je i u Bibliji, koja ne pominje krompir, što je možda značilo da ga Bog nije stvorio za ljudsku ishranu, govorili su neki sveštenici. I njegov ružan, izobličen oblik je odbijao ljude. Travare, koji su tvrdili da izgled biljke odražava bolesti koje ta biljka može izazvati ili izlečiti, krompir je asocirao

na kvrgave šake leproznih, pa se proširilo verovanje da on izaziva gubu. Posebno su bili rigorozni, recimo, Burgundci, kojima je bilo izričito zabranjeno da koriste te krtole. Na lošu reputaciju je uticalo i njegovo povezivanje s veštičarenjem i obožavanjem đavola. Početkom 16. veka krompir se uglavnom smatrao pogodnom stočnom hranom, ali ljudi je trebalo da mu pribegavaju tek kad nemaju ništa drugo za jelo. Narednih godina jeli su ga kao novotariju samo vrlo bogati jer su ga neki aristokratski vrtlari veoma cenili, ali i vrlo siromašni: u ovom sloju postao je jedna od osnovnih namirnica najpre u Irskoj, a potom u delovima Engleske, Francuske, Holandije, Rajnske oblasti i Pruske. Tokom velikih gladi sve više ljudi je otkrivalo da on ipak nije tako užasan. I britansko Kraljevsko naučno društvo je ukazivalo na to da je, u godinama kad je pšenica podbacila, prinos krompira često dobar.Kad su 1740. usevi propali, Fridrih Veliki Pruski terao je svoje podanike da više gaje krompir. Njegova vlada je delila uputstva za gajenje i besplatan krompir za setvu. U Rusiji su medicinski savetnici ubedili Katarinu Veliku da bi krompir mogao biti lek za glad, a takav je bio stav i vlada Češke i Ugarske. Ponekad je bila neophodna i sila, pa je austrijskim seljacima zaprećeno sa 40 udaraca bičem ako odbiju da ga prihvate. Jedna od prednosti krompira u ratno doba bila je to što je bio bezbedno skriven pod zemljom. Čak i kad bi vojska podigla logor na njivi, ratar ga je mogao kasnije povaditi. Tokom Sedmogodišnjeg rata naučnik Antoan-Ogisten Parmentje je bio bolničar u francuskoj vojsci. Proveo je tri godine u zarobljeništvu Prusa i uglavnom za jelo dobijao krompir, pa je, zaključivši da je on hranljiv i zdrav, postao njegov veliki pobornik i promoter. Nakon još jedne loše žetve 1770, kad je ponuđena nagrada za najbolji esej na temu “Namirnice koje mogu smanjiti nevolje gladi”, Paramentje je pobedio s pohvalom krompiru. Mada je i dalje bilo rašireno uverenje da je krompir otrovan i izaziva bolesti, od Medicinskog fakulteta Sorbone dobio je potvrdu da je pogodan za ljudsku upotrebu. Da bi suzbio uvreženo sujeverje, morao je primeniti niz reklamnih trikova.Na banketu priređenom 1785. u čast rođendana Luja XVI, Parmentje je kralju i kraljici poklonio buket krompirovih cvetova, vladar je jedan zakačio za rever, a Marija Antoaneta stavila venac u kosu. Na meniju je bilo i nekoliko jela s krompirom. Ona su, kao i nošenje krompirovog cveta, nakon toga postala popularna među plemstvom. Da bi dokazao svestranost krompira, Parmentje je i sam priredio nekoliko “tematskih” večera, a gost na jednoj je bio i slavni američki državnik i naučnik Bendžamin Frenklin. Ali koristio je i poznavanje masovne psihologije. Krompir je zasadio na poljima malo izvan Pariza koja mu je ustupio kralj i postavio naoružane stražare. To je izazavalo znatno interesovanje lokalnih meštana, koji su se pitali kakav to vredan usev zahteva tolike mere bezbednosti. Kad je rod sazreo, Parment je je povukao straže, a stanovnici su revnosno uletelili u njive i pokrali krompir.

Englezi se ugojili od pamučnog platna

Kažu da je kralj rekao naučniku Antoan-Ogistenu Parmentjeu, koji je uspeo da suzbije nepoverenje prema krompiru i narod spasi velikih gladi: “Francuska će vam jednog dana zahvaljivati što ste pronašli "hleb za sirotinju”. Ali tek se dosta godina kasnije, nakon Francuske revolucije, tokom koje su Luj XVI i njegova supruga Marija Antoaneta pogubljeni na giljotini, obistinilo vladarevo proročanstvo. Napoleon je 1802. ustanovio orden Legije časti i jedan od prvih dodelio Parmentjeu. Zbog promotivnih zasluga i danas nekoliko jela od krompira nose njegovo ime. Ser Frederik Iden, engleski pisac i istraživač, pisao je da je u Lankaširu “to redovno jelo u

svakom obroku, osim doručka, na stolovima bogatih i siromašnih, krompir možda najbolji primer siline ljudskog uživanja koji se može naći”. Krompir je slavljen kao “najveći blagoslov koji stvara tlo”, “čudo prirode” i “najdragoceniji među korenima”. Posle loših žetvi pšenice 1793. i 1794. londonski “Tajms” je čak počeo objavljivati recepte za čorbu od krompira i hleb s kukuruzom i krompirom. Radnici koji su se dovoljno obogatili i prebacili s crnog od raži, ovsa i ječma na beli hleb, u teška vremena radije su jeli krompir. Škotski filozof i ekonomista Adam Smit je u pohvali krompiru proročki pisao: “Ako ovaj koren ikad, u bilo kojem delu Evrope, postane uobičajen i omiljena hrana, kao što je pirinač u nekim nacijama, te zauzme isti procenat obradive zemlje kao što je danas zauzimaju pšenica i druge žitarice, ista količina obradive zemlje hraniće mnogo veći broj ljudi i populacija će porasti”.Velike i ovčije boginje, grip, tifus i druge bolesti Starog sveta, od kojih su mnogo bile posledice bliskog kontakta ljudi sa svinjama, kravama i kokoškama za koje se u Novom svetu nije znalo, desetkovale su autohtono stanovništvo američkog kontinenta. Ono je do 1650. s oko verovatnih 50 miliona spalo na jedva osam. Međutim, u Kini je pojava kukuruza i krompira doprinela porastu stanovništva sa 140 miliona 1650. na 400 miliona dva veka kasnije. Pošto se kukuruz mogao gajiti u područjima i suviše suvim za pirinač, poput padina koje se nisu mogle navodnjavati, povećao je zalihe hrane i omogućio ljudima život na novim mestima. Novi usevi omogućili su i da se Evropa brojčano uveća sa 103 miliona 1650. na 274 već 1850. Najdrastičniji primer je Irska. Krompir je omogućio da njena populacija od 500.000 iz 1660. skoči na devet miliona 1840. Bez njega, cela zemlja je mogla proizvesti pšenice da ishrani tek pet miliona ljudi. Pošto su bili uhranjeniji, Evropljani su postali zdraviji, otporniji na bolesti, stopa smrtnosti je pala a rađanja rasla. Zahvaljujući kukuruzu, stanovništvo Španije i Italije se gotovo udvostručilo u 18. veku. Međutim, počeli su se javljati znaci da evropska poljoprivredna produktivnost, pojačana zahvaljujući upotrebi novih agrotehničkih mera, neće moći da prati rast stanovništva. Taj problem, najuočljiviji u Engleskoj, elegantno je rezimirao ekonomista Tomas Maltus 1798. u “Ogledu o principima populacije”: “Sila populacije je beskrajno veća nego sila zemlje da proizvede hranu za čoveka. Jer, populacija, kad se ne kontroliše, povećava se geometrijski, a hrana samo aritmetički. Zakonom prirode zbog kojeg je hrana neophodna za život čoveka, dejstva te dve sile moraju se održati u ravnoteži. To implicira snažnu i stalnu kontrolu populacije zbog teškoće ishrane. Ta teškoća se mora negde odraziti i sigurno je dobro mora osetiti veliki deo čovečanstva”.Maltus je smatrao da se toj nedaći, danas poznatoj kao “maltuzijanska zamka” ne može umaći. Ako joj se pruži prilika, populacija će se udvostručiti na otprilike svakih 25 godina, a onda opet udvostručiti nakon istog perioda. “Već tokom drugog perioda udvostračavanja, gde će naći hranu za zadovoljenje silnih potreba sve više ljudi? Gde će se pojaviti novo tlo?”, pitao se Maltus i smatrao da je nagli rast populacije u severnoameričkim kolonijama bio mogućsamo zato jer je tamošnje stanovništvo relativno malobrojno u odnosu na obilje dostupnog zemljišta. “Ne vidim kako bi čovek mogao umaći sili tog zakona koji vlada svom živom prirodom. Nikakva izmaštana jednakost i zemljišne odredbe ne mogu ukloniti pritisak tog zakona makar i na jedan vek. Zato je on neumitno protiv mogućnosti postojanja bilo kakvog društva čiji bi svi članovi živeli lagodno, srećno i relativno bezbrižno, ne brinući gde će

naći hranu za sebe i svoje porodice”, pesimističan je bio Maltus, i predviđao u budućnosti umiranje od gladi i bede. Kao jednog od krivaca proglasio je krompir jer je doprineo rastu populacije koji je daleko prevazilazio mogućnost zaposlenja. Ipak, u Britaniji se nije desio ovako apokaliptičan scenario. Ona se oslobodila stega “biološkog starog režima” u kojem je sve poticalo od proizvoda zemlje. Umesto da gaji veći deo svoje hrane, Maltusova domovina se usredsredila na proizvodnju industrijske robe, pre svega pamučnog platna, koju je u inostranstvu mogla zameniti za hranu. Tokom 19. veka populacija se povećala više od tri puta, ali je privreda rasla još brže pa se i prosečni životni standard povećavao. Teško je to Maltus mogao predvideti jer se nikad ranije ništa slično nije dogodilo.

Vojvoda prokleo trulu krtolu

Katastrofa, koja se, istorijski gledano, morala dogoditi, zadesila je 1845. Irsku, inače rekordno zavisnu od krompira. Rod je bio loš i prethodnih godina, bar u nekim delovima zemlje, ali propast koju je izazvala dotad nepoznata bolest bila je epskih razmera. Biljke su počele da venu, krtole pod zemljom trunule pa je rod na 2,5 miliona jutara uništen za samo nekoliko dana. Gara, gljivica koja je te godine iz Novog sveta prvi put prešla Atlantik, učinila je da se plodovi izvađeni pre nego što se ona manifestovala, pokvare narednih mesec dana. Razmerama uništenja nije bilo ravnih u Evropi još od epidemije kuge. Rod je podbacio i naredne godine, a glad bila sve veća jer su ratari odustajali od sadnje krompira. Kveker Vilijam Foster, koji je posetio Irsku januara 1847, potreseno se sećao života u jednom selu: ”Beda je bila mnogo gora nego što bih umeo opisati. Najednom me okružila rulja muškaraca i žena, više nalik na izglednele pse nego ljudska bića. Njihova tela, pogledi i povici su pokazivali da pate od strahovite agonije gladi. U jednoj kolibi su dva ispijena muškarca, uistinu spala na kost i kožu, ispružena ležala na vlažnom podu, preslaba da se pomere. U drugoj je jedan mladić umirao od dizenterije. Njegova majka je sva založila da ga održi u životu i nikad neću zaboraviti sa sudbinom pomireni ton kojim mi je rekao da je jedini lek koji želi hrana”. U Irskoj je oko milion ljudi umrlo od gladi ili bolesti koje su njena posledica. Još milion je emigriralo, pre svega u SAD. Gara se raširila po Starom kontinentu i dva godine krompir se nigde nije mogao naći. Britanski premijer ser Robert Pil se našao u nezgodnom položaju. Rešenje za katastrofu je bila kupovina žita u inostranstvu, ali se u to vreme na uvezenu hranu plaćala izuzetno visoka carina, čime su domaći proizvođači bili zazaštićeni od uvoza jeftinije hrane. Tzv. zakoni o kukuruzu bili su tema dugotrajne rasprave aristokrata zemljoposednika, koji su se zalagali za status kvo, dok su industrijalci inistirali na ukidanju ovih uredbi. Latifundisti su tvrdili da je bolje oslanjati se na domaću pšenicu nego nepouzdanu uvoznu robu, i pretili da će zemljoradnici ostati bez posla, a zapravo ih je brinulo da će zbog konkurentnih stranih proizvoda morati da snize arendu najamnicima koji su im obrađivali polja. Industrijalci su govorili da nije pošteno da se cene pšenice i hleba veštački održavaju na visokom nivou jer većina ljudi kupuje hranu, umesto da je gaji. Međutim, znali su i da bi ukidanje zakona smanjilo zahteve za povećanjem plata jer bi hrana pojeftinila, a to ostavilo ljudima više novca za industrijsku robu. Ishod svađe iz prethodnih decenija u Parlamentu, koji su kontrolisali zemljoposednici, odredio je krompir. Mada se, kao i njegove političke kolege, zdušno, protivio rušenju “kukuruznog” zakona, Pil je bio svestan toga da on može oboriti njegovu vladu. Znao je i

da bi privremeno ukidanje carina u Irskoj zbog gladi izazvalo nemire u drugim delovima Kraljevstva, koje bi i dalje plaćalo veštački visoke cene. Presudila je podrška ratnog heroja i pobednika nad Napoleonovom vojskom, već ostarelog vojvode Velingtona, koji je 1846, mada nevoljno, ubedio zemljoposednike u Domu lordova da zarad stabilnosti države, pristanu na ukidanje zakona zbog “onog prokletog trulog krompira”.Ukidanje carina otvorilo je vrata uvozu kukuruza iz Amerika, ali kako je on bio vrlo loše organizovan, nije mnogo pomogao Irskoj. U drugoj polovini 19. veka skočio je i uvoz pšenice jer je izgradnja železnice u SAD olakšala prevoz iz Velike ravnice do istočne, atlantske obale. Do 1900. čak 80 odsto pšenice, osnovne britanske namirnice, uvozilo se, a radna snaga u poljoprivredi je opala na manje od procenta. Međutim, više od politike, hrana je bila najrazornije oružje u istoriji ratovanja. Efikasnija od mača, mitraljeza, tenka ili atomske bombe. “Gladovanje uništava vojsku češće nego bitka, a glad je surovija od mača”, pisao je rimski strateg iz 4. veka Vegecije, i često citirao maksimu: "Onaj ko ne daje hranu i ostale potrepštine biće poražen bez borbe”. Premda se ratovanje od drevnih vremena do Napoleona izuzetno promenilo, ostala su ograničenja koje je nametala hrana. Vojnici su na leđima mogli nositi zalihe za svega nekoliko dana; korišćenje tovarnih životinja i kola omogućilo bi vojsci da se izdašnije snadbe, ali je onda bila potrebna stočna hrana, te je mobilnost vojske ispaštala. Brojne reforme koje uveo Filip Makedonski, proširio je njegov sin Aleksandar Veliki, stvorivši najbržu i najlakšu armiju. Porodice, sluge i ostala pratnja, kojih je ponekad bilo koliko i vojnika, svedeni su na apsolutni minimum, čime su se falange ratosiljale ogromne povorke sporih ljudi i kola. Od vojnika se zahtevalo da sami nose vlastitu opremu i zalihe, dok je ostatak bio na tovarnim životinjama. Sve je to Aleksandru davalo veliku prednost i omogućilo da izvodi munjevite napade od Grčke do Himalaja, koji su njegove neprijatelje ispunjavale velikim strahom. Satibarzan, persijski satrap, “zapanjen brzinom Aleksandrovog kretanja, pobegao je u pratnji samo nekoliko konjanika”. I Uksijsci, jedno persijsko brđansko pleme, povukli su se i pre prve čarke.

Pljačka po strogo utvrđenim pravilima

Kroz istoriju su armije hranu za vojnike i stoku uzimale iz okoline tokom napredovanja.

Mana tog, inače efikasnog načina snadbevanja, bilo je što kad bi trupe zastanu, brzo iscrple lokalne oblasti. Iskustveno pravilo Aleksandra Velikog, koje je važilo i u narednim vekovima, bilo je da vojska može da traži hranu samo u krugu četvorodnevne udaljenosti od logora, jer tovarne životinje pojedu vlastiti teret za osam dana. Velike isporuke tokom pohoda najbolje su obavljali brodovi, jedini koji su u drevnom svetu mogli da prevezu velike količine hrane. To je nagonilo vojsku da deluju relativno brzo reka i obala. Dok je Aleksandar osvajao zemlje oko Sredozemlja, mogao se oslanjati na flotu, pod uslovom da im pre toga luke obezbede pešadinci. Oni su se, pak, dodatno snadbevali usputnim otimačinama gde god je to bilo moguće. Rimljani su logističku veštinu podigli na novi nivo. Uspostavili su mrežu puteva i magacina sa zalihama širom imperije. Legije su uvele i pravila upravljanja procesom otimanja hrane od lokalnog stanovništva tokom pohoda.U jednom srednjovekovnom kineskom vojnom uputstvu piše: “Pobedićete sko okupirate neprijateljeva skladišta, ambare i oduzmete mu prikupljene zalihe kako biste stalno hranili svoju vojsku.” S druge strane, uklanjanje ili uništvanje sve hrane na putu osvajačke vojske (tzv. politika spaljene zemlje) bio je odbrambeni način upotrebe hrane.

Tokom Drugog punskog rata Hanibal je, da bi ponizio Rimljane, nekoliko godina divljao po Apeninskom poluostrvu. Da ga zaustavi Senat je izdao zvanično saopštenje da “stanovništvo koje živi u oblastima kroz koje će Hanibal verovatno proći treba da napusti svoje posede, pošto pre toga spali kuće i uništi svoje proizvode, kako on ne bi mogao da ih koristi.” Smicalica nije uspela, ali u drugim istorijskim prilikama je bila vrlo efikasna. Druga odbrambena taktika je bila sprečavanje neprijatelju pristup opremi za pripremanje hrane. Kako bi odložili napredovanje španskih trupa 1636. francuskim vojskovođama je naloženo da “pošalju sedam-osam jedinica upotpunjenih ljudima koji bi porušili sve pećnice i mlinove u oblasti koja se prostire od njihovih frontova sve bliže do neprijatelja.” Oteto žito nije se moglo pretvarati u hleb, pa su vojnici morali nekoliko dana da logoruju, dok ne bi namestili prenosive peći. Vremenom su sistemi nabavke hrane za vojsku postajali sve složeniji, jer se način ratovanja u Evropi 18. veka formalizovao, a rekvizicija i plaljčka su smatrane staromodnim i necivilizovanim. Profesionalni soldati su očekivali platu i hranu, a ne da je traže i otimaju. Sa armijama vezanim za unapred hranom popunjenim magacinima, munjeviti napadi i dugi marševi nisu dolazili u obzir. Jedan istoričar je ratove toga doba uporedio sa “megdanom kornjača”. Teoretski je američku revoluciju (1775-1783) Britanija, tada najveća vojna i pomorska sila trebalo lako da uguši. Međutim, u praksi je snadbevanje armije koja je ratovali 5000 kilometara daleko bilo izuzetno teško. Za 35.000 vojnika trebalo je 37 tona hrane dnevno (svakom po pola kila govedine, grašak, hleb i rum), pride još 57 tona za njihovih 4000 konja. Na početku su britanske vojskovođe očekivale da će američki lojalisti dozvoliti vojski da uzima hranu u oblastima privreženim kralju, no količine rekvirirane hrane su odbijale i dotadašnje privrženike. Mnogi britanski vojnici, naviknuti na evropski, konvencionalniji način ratovanja, nisu imali iskustva u traganju za hranom, a i smatrali su da im je to ispod časti. Trupe zatočene blizu luka zbog sigurnosti, zavisile su od isporuka koje su stizale preko Atlantika, i nisu mogle mnogo da prodru u unutrašnjost. Za ekspedicije poslate da traže hranu morala se obezbediti zaštita stotina vojnika, ali su oni upadali u zasede pobunjenika i Ujedinjeno kraljevstvo je u takvim okršajima izgubilo više ljudi nego u pravim bitkama. Nevoljni da se upute u unutrašnjost američkog kontinenta, gde bi im napredovanje određivale količine zaliha, Britanci su zaključiti kako će morati da prikupe rezerve hrane za najmanje šest meseci (idealno, za godinu dana) pre nego što organizuju opsežnu ofanzivu, a taj uspeh je ispunjen svega dva puta tokom osmogodišnjeg rata. Zbog nestašice zaliha oni nisu mogli da iskoriste svoju prednost i zadaju završni udarac pobunjenicima, stalno im omogućavajući da se nakon brojnih, pojedinačnih poraza reorganizuju. I američke snage su imale problema sa zalihama, ali su na domaćem terenu mogle da pronađu popune zalihe i trupe. Glavni komandant Džordž Vašington je kasnije pisao: “Neće nam verovati da je plan sile kakvu je Velika Britanija osam godina držala u ovoj Državi mogla osujetiti daleko malobrojnija vojska, sačinjena od ljudi koji ponekad behu gotovo nasmrt izgladneli, uvek u ritama i bez plate.” Adekvatna hrana je neophodan, premda ne i dovoljan, uslov za pobedu. Kako je to definisao vojvoda od Velingtona: “Da bi ostvario svoje ciljeve moraš se hraniti.” Već posle prvih osvajačkih pohoda mladog oficira Napolenona Bonapartu su ushićeni zemljaci nazivali “novim Aleksandrom Velikim”. Od drugih vojskovođa svog doba

razlikovao se i minimalističkim pristupom logistici. Oslanjanje na usputno snadbevanje počelo je iz nužde, no brzo je fracuska vojska razvila organizovan sistem rekvizicije i skupljanja hrane.

I za otimačinu je potrebno iskustvoJednom od svojih generala Napoleon je objasnio: “Zadatak komandanata je da pribave hranu s teritorija kroz koje prolaze”. Grupe od osam do deset ljudi, pod vođstvom kakvog kaplara ili narednika, raširile bi se na samo dan ili celu nedelju iza predvodnica nadolazeće vojske i rekvirirale hranu s obližnjih sela i poseda. Plaćali su je zlatom, ali češće doznakom, koja se u teoriji mogla zameniti za novac kad se sukobi završe. (U praksi je, međutim, ostala uvrežen izraz “bezvredno kao doznaka”). Ovaj metod se pokazao mnogo efikasniji od otimačina u prošlosti, a francuski soldati su brzo postali stručnjaci da procene koliko hrane ima u nekoj oblasti i gde je sakrivena. “Stanovnici su sve zakopavali po šumama i kućama. Ali posle duge pretrage, lupkajući kundacima i osluškujući, pronašli smo svakojaku hranu po dobro kamufliranim skrovištima”, zabeležio je jedan vojnik.Zato je francuska vojska bila izuzetno pokretna, trebalo joj je osam puta manje tereretnih kola nego drugima tog doba, pa je mogla da napreduje i po 80 kilometara dnevno. To se odlično uklapalo u Napoleonovu strategiju, koja se može sažeti maksimom “Razdvoj kad tražiš hranu, grupiši kad vodiš bitku”. A njen rezultat je zapanjujući niz pobeda. Napoleon, međutim, nije sasvim raskrstio s tradicionalnim sistemima nabavke hrane. Dok se spremao za pohod, naredio bi da se napune veliki magacini na prijateljskoj teritoriji, da bi se obezbedile zalihe dok vojnici prelaze granicu. Oni su sa sobom nosili zalihe za nekoliko dana, obično hleb ili dvopek, da imaju šta jesti dok ne nađu dovoljno hrane, ili je neprijatelj blizu, a francuske trupe grupisane. Najbolji primer je bitka kod Austerlica u jesen 1805. Napoleon je naredio gradovima duž Rajne da pripreme 500.000 sledovanja dvopeka. A Francuzi su bili “sposobni” da izvuku velike količine hrane čak i od malih varoši. Tako je nemački Hajlbron sa svega 15.000 stanovnika, dao čak 85.000 sledovanja hleba, 11 tona soli, 6.000 vreća ovsa, 2.500 litara vina, 3.600 bušela sena i 800 slame, kao i stotinu kola da vojnici ponesu ono što ne pojedu odmah. Hal je imao duplo žitelja, ali je morao da isporuči 70 volova, 2.000 litara vina i 100.000 bala sena i slame. Od koristi je bilo i što se pohod odvijao u vreme žetve, kad je bilo više zaliha nego u bilo koje drugo doba godine. Napoleonov cilj je bio da porazi austrijsku vojsku u Podunavlju, pre nego što joj ruska pritekne u pomoć. Čim je to uspeo kod Austerlica čuvenim “Ulmskim manevrom”, krenuo je u poteru za Rusima. Pošto je trebalo putovati kroz šumovit predeo gde se nije mogla naći hrana, vojnicima je podeljeno osmodnevno sledovanje hleba i dvopeka, ali čim je okupiran Beč, zalihe su dopunjene. Za jednodnevne potrebe prestonici su oduzete 33 tone hleba, 11 tona mesa, 90 tona ovsa, 125 tona sena i 375 kofa vina. Hrana je bila u osnovi Napoleonove najveće pobede (on sam je govorio da “vojska maršira stomakom”), ali je doprinela i njegovoj najvećoj grešci: napadu na Rusiju 1812. U Dancigu je skupio za 400.000 soldata i 50.000 konja hrane dovoljno za sedam nedelja, planirajući odlučan pohod. Nadao borbi s ruskom armijom blizu granice i brzoj pobedi, ali nije očekivao da će morati da zađe duboko u teritoriju Rusije. A nevolje su počele gotovo odmah. Jaka kiša je pretvorila ionako loše lokalne puteve u blatnjave močvare u kojima su se teška kola natovarena hranom počela zaglavljivati, konji su lomili noge, a ljudi gubili čizme. Pešadija se kretala brže, neke grupe su

napredovale oko 110 kilometara za dva dana, ali onda postale odsečene od zaliha. Kad su vojnici pojeli sledovanja koja su nosili, morali su da se usput snalaze. Međutim, okolina je bila siromašna, a mnogobrojni regruti nisu imali iskustva s inače efikasnim francuskim sistemom nalaženja i uzimanja hrane. Disciplina je razbijena i umesto pažljive raspodele zalihe, došlo je do haotične otimačine. Nekoliko usputnih sela i latifundija je potpuno opustošeno, nije bilo dovoljno trave za napasanje konja, a usevi nisu bili dozreli za žetvu. “Prethodnica je živela sasvim dobro, ali je ostatak vojske umirao od gladi”, sećao se kasnije jedan francuski general. Napoleon je očekivao da će bogatija zemlja oko Smolenska i Moskve moći da mu obezbedi hranu pa je nastavio dalje, ali su Rusi, povlačeći se, pustošili okolinu i uništavali zalihe. Francuska armija se počela osipati kako su ljudi, oslabljeni glađu, počeli poboljevati. Jedan ruski oficir je zabeležio: “Putevi su bili posuti lešinama konja, prepuni bolesnika i zaostalih vojnika. Sve smo zarobljenike pažljivo ispitivali o hrani i ustanovili da su već u okolini Vitebska konji dobijali samo travu, a ljudi, umesto hleba, brašno od kojeg su morali kuvati čorbu”. I pre prve borbe, nakon svega pet nedelja pohoda, Napoleonova vojska je izgubila 130.000 vojnika i 80.000 konja. Pobeda kod Smolenska nije ništa odlučila jer su Rusi prethodno uništili sve zalihe hrane u gradu. Mnogo krvavija bitka kod Borodina završena je ruskim povlačenjem, što je Francuzima ostavilo otvoren put ka prestonici. S preostalih 120.000 vojnika Napoleon je ušao u praznu Moskvu, bez vlasti koje bi organizovale sakupljanje hrane za vojsku. Podmetnuti požari uništili su tri četvrtine grada i mnoga skladišta hrane, a da bi sprečili gašenje, stranovnici su uništili i vatrogasnu opremu.

Konzerve na stolu britanskog kraljaZauzimanje Moskve bilo je prazna pobeda. Napoleon je očekivao da Rusi kapituliraju i preklinju za mir, ali je već nakon mesec da shvatio da oni nemaju nameru da to učine. Vojska se počela povlačiti s hiljadama kola prepunih plena, ali to blago se nije moglo jesti. Disciplina je skrhana, vojska je pretvorena u razuzdanu, dronjavu gomilu, koja je mislila samo na vlastiti opstanak. “Ako bih u šimi sreo nekog s veknom hleba, naterao bih ga da mi da pola, a ako ne da, ubio bih ga i uzeo sve”, pisao je jedan francuski vojnik. Desetkovani glađu, bili su primorani da jedu pse i konje. One koji bi zaostali, divljački su napadali Kozaci i do smrti mučili seljaci. Glađu načetu francusku vojsku ruska zima je samo dokusurila. Na istok je Napoleon poveo 450.000 soldata, a vratio se sa svega 25.000. Inače, pokušavajući da popravi ishranu vojnika i mornara tokom pohoda, francuska vlada je još 1795. ponudila nagradu onome ko bude razvio nov način čuvanja hrane. Uslov je bio da se tako dobijena hrana mora jeftino proizvoditi, lako prenositi, a imati bolji ukus i više hranjivih sastojaka nego ona čuvana pomoću postojećih metoda. Usoljavanje, sušenje i dimljenje, koji su vekovima korišćeni, to nisu uspevali, dok su se novije tehnike pokazale skupim i nepouzdanim. “Otac hemije”, irski naučnik Robert Bojl, razvijao je vakuumsku pumpu, a smatrajući da raspadanje hrane zavisi od prisustva vazduha, pokušao je (neuspešno) da je sačuva u praznim teglama. Francuski fizičar Deni Papen stavljao je, pak, hranu u boce, koje bi potom zapečatio i zagrebao. To je, izgleda, mnogo bolje funkcionisalo, ali se hrana i dalje ponekad kvarila. U to vreme ljudi nisu razumeli mehanizam raspadanja, mada su mnogi verovali u teoriju ”spontanog stvaranja”, poteklu u staroj Grčkoj, gde se smatralo da se

larve nekako stvaraju od raspadnutog mesa, a miševi od hrpe trulog žita.Na francuskom konkursu nije pobedio naučnik, već vrstan kuvar Nikola Aper, rodom iz Šampanje. Njegov otac je bio hotelijer i služio u brojnim plemićkim kuhinjama, pre nego što je 1781. otvorio poslastičarnicu u Parizu. U tom poslu upoznao je upotebu šećera u očuvanju voća, pa se pitao može li tako sačuvati i druge namirnice. Počeo je da eksperimentiše sa skladištenjem hrane u zapečaćene boce šampanjca. Pre nego što je počeo da prodaje svoju konzerviranu hranu, impresionirao je predstavnike francuske mornarice, koji su zapisali u svom izveštaju: “Čorba u bocama je dobra, čorba s kuvanom govedinom u drugoj boci vrlo dobra, premda malo slaba, a sama govedina vrlo jestiva. Pasulj i grašak, s mesom i bez mesa, imaju svežinu i ukus sveže ubranog povrća”. Sam Aper nije imao pojma zašto njegov metod funkcioniše i tek je decenijama kasnije francuski hemičar Luj Paster konačno ustanovio da raspadanje izazivaju mikrobi, koji se mogu uništiti toplotom. Proširile su se vesti o Aperovim proizvodima i oni su počeli da se prodaju u Parizu kao luksuzna roba, pa je u svojoj fabrici ubrzo zaposlio 40 žena, koje su pripremale hranu, stavljala boce umotane u platnene vreće ako puknu, pa ih potom kuvale u ogromnim kazanima. Aperu je 1810. s pravom pripala vladina nagrada od 12.000 franaka pod uslovom da u knjizi objavi sve detalje svoga metoda da bi se on mogao primenjivati širom zemlje. Pristao je da ga ne patentira u Francuskoj, a samo tri meseca nakon štampanja njegove knjige, londonski biznismen Piter Djurand je zaštitio engleski patent tehnike konzerviranja, koja je bila u principu identična Aperovoj. Prodao ga je za hiljadu funti inženjeru Brajanu Donkinu, a on je potom osnovao kompaniju s dva partnera koja su se bavila metalskom industrijom. Umesto boca, firma je za čuvanje hrane koristila kanistere od gvožđa obložene limom. Djurand je priznao da mu je “izum preneo izvesni stranac” i dugo se pretpostavljalo da je prosto ukrao Aperovu ideju. Skorija istraživanja, međutim, pokazuju da je u Engleskoj možda radio po nalogu Apera, koji čak boravio u Londonu 1814, verovatno da uzme svoj deo zarade. Do tada je britanska mornarica već isprobala novu konzerviranu hranu, a uzorci su čak predstavljeni i kraljevskoj porodici. Aper se ipak vratio iz Londona praznih ruku – izgleda da su ga engleski partneri prevarili, a teško je mogao da ih raskrinka jer je pokušao da profitira prodajući izum neprijateljskoj državi.Umesto toga, se Aper usredsredio na usavršavanje procesa i snadbevanje francuske vojske i mornarice. Njima je prodavao hranu u limenkama, a običnim građanima i dalje u staklenim bocama. Jedan francuski istraživač, koji je poneo konzerve na trogodišnje putovanje, bio je ushićen izumom jer je njime “potpuno rešio problem ishrane svojih mornara”. Konzervirana hrana je omogućila vojsci da se veliki broj porcija unapred pripremi i uskladišti, dugo čuva i prebaci do soldata bez rizika od kvarenja. Izjednačila je i sezonske varijacije u dostupnosti hrane, pa su se ofanzive mogle nastavljati i zimi. Neki vojnici su bili “naoružani” limenkama i u, po Napoleona fatalnoj bici kod Vaterloa 1815, nosile su ih engleske i francuske trupe u Krimskom ratu, kao i pripadnici armije Unije u Američkom građanskom ratu. Najranije konzerve su morale da se otvaraju čekićem, dletom ili pomoću bajoneta jer su se otvarači pojavili tek pola veka kasnije, kad su limenke postale popularne i među civilima.

Tuga gladnog Juga

Za razliku od vojnika, civili su konzerve dugo tretirali kao novitet, čak i luksuz. Na Velikoj izložbi u Londonu 1851. bombastično su reklamirane limenke u kojima su “očuvani sveža govedina, ovčetina i teletina, mleko, kremovi i puding, šargarepa, grašak, repa, cvekla, dinstane pečurke i drugo povrće, losos, bakalar, ostriga, vahnje i druge ribe. Istim procesom su očuvane šunke za upotrebu u Indiji i Kini, tako da mogu trajati u svakoj klimi i neograničeno dugo”. Ali limenke nisu dugo ostale luksuz. Velika vojna potražnja nagnala je izumitelje da smisli mašineriju za automatizaciju procesa pečaćenja konzervi, a otkriveno je i da dodavanje kalcijum-hlorida vodi diže tačku ključanja i skraćuje vreme kuvanja. U Americi je proizvodnja skočila s pet miliona na 30 između 1860. i 1870. Kako je u Britaniji baš u to vreme izbila bolest goveda, stanovništvo je bilo primorano na to da se okrene konzerviranoj govedini uvezenoj iz Australije i Južne Amerike.Osim konzervi, vojnu logistiku je transformisala i železnica jer je omogućila transport vojske, hrane i municije munjevitom brzinom. Kad je 1861. počeo građanski rat, SAD su imale 48.000 kilometara pruge, više nego svi ostali delovi sveta zajedno. Ali više od dve trećine je prolazilo kroz više industrijalizovane države Unije, što je Severu davalo osetnu prednost u snadbevanju vojnika. Strategija Unije je bila da kompletno blokira secesionističke predele Konfederacije i tu izazove nestašicu hrane i ekonomski krah. Između 1861. i 1863. cene nekih osnovnih namirnica povećane su sedam puta, izazvavši nerede u nekoliko južnjačkih gradova u kojima je gnevna rulja napadala i pljačkala piljarnice i skladišta. Zbog oskudice, osmišljavane su svakojake inovantne zamene, a vojnici i civili su bili primorani na to da jedu sve čega se dočepaju. Jedan soldat Konfederacije pisao je ženi: “Nekim danima jedemo jabuke, sirove, kuvane i pečene, nekad mladi kukuruz, a nekad ništa”.Kada je 1864. postavljen za komandanta armije Unije, Julisiz Grant je smislio da, osim bitkama, rat okonča i slamanjem morala Juga, napadima na njegove agrarne oblasti i presecanjem železničkih veza da bi još više pogoršao nestašicu. Generalu Šermanu je naređeno da “zađe u neprijateljsku teritoriju koliko god može i nanese što veće štete ratnim zalihama”, a da ne bi vukao prevelike zalihe, razaslao je instrukciju: “Vojska će nesputano uzimati hranu iz okoline tokom marša. Svaki brigadni komandir organizovaće dobru i dovoljnu grupu za nalaženje hrane, pod vođstvom jednog ili više diskretnih oficira, koji će sakupljati u blizini puta kojim se ide, sve vrste kukuruza, stočne hrane, mesa, povrća, brašna i šta god je još potrebno. Sve vreme se treba truditi da u kolima čuvaju makar desetodnevne zalihe hrane za vojnike i trodnevne za životinje. Vojnici ne smeju ulaziti u domove stanovnika, niti neovlašćeno na njihove posede”. Ovaj pohod, jedan od poslednjih i najefikasnijih u Građanskom ratu, izuzetan je (neki bi rekli i ozloglašen) primer upotrebe hrane kao oružja. Marš je počeo u novembru, kad su ambari bili puni žita, stočne hrane i pamuka. Svaki odred slao bi po jednu grupu “lenjivaca” da nađe hranu. Pošla bi peške, a vratila se s punim kolima, goneći pride i stoku pred sobom. Raširile su se i opustošile okolinu slobodno se služeći svežom ovčetinom, slaninom, ćuretinom, piletinom, kukuruznim brašnom i krompirom, između ostalog. Osim neophodnih zaliha, vojnici Unije su klali svinje, ovce i živinu, palili i pljačkali mnoge kuće, uprkos naređenju da to ne čine. Naloženo im je da unište mlinove, ambare i mašine za čišćenje pamuka samo ako naiđu na otpor. Šerman je u memoarima pisao da se traženje hrane pretvorilo u opštu otimačinu. “Pored mene je prošao jedan

vojnik sa šunkom na musketi, teglom melase pod miškom i velikim komadom saća u ruci, koje je jeo. Kad je uhvatio moj pogled, tiho je rekao svom drugu: Samo se i vi slobodno snalazite”. Šerman je tvrdio da se ne slaže s takvom bahatošću, ali se tokom rata hvalio da će “Džordžija zbog njega zakukati”.Trupe Unije smišljali su i složene trikove da onesposobe pruge na jugu – zagrevali bi šine i obavijali ih oko stabala – pa se, osim stanovnika Džordžije, ni armija više nije mogla snadbevati železnicom. Uništavale su i južnjačku privredu oslobađanjem crnih robova, koji su ih potom u hiljadama pratili u pohodu. Šermanov marš je širio strah i pometnju i jer se nije znalo njegovo odredište. Kad se ispostavilo da je to Savana, vojska Konfederacije nije mogla da se pregrupiše i zaustavi ga. Pokušaji vlasti da organizuju odbranu metodom spaljivanja zemlje (“Sklonite svoje crnce, konje, stoku i hranu, a spalite sve što ne možete poneti”) propali su, dezertiranja su postala alarmantno česta zbog skrhanog morala. Po dolasku u Savanu, Šerman je izvestio komandu da je “pokupio kukuruz i stočnu hranu u oblasti od pedeset kilometara na obe linije napredovanja, te krompir, goveda, krmače, ovce i živinu, odveo više od 10.000 konja i mula, kao i bezbroj robova. Procenjujem da je šteta načinjena državi Džordžiji i njenim vojnim resursima bar sto miliona dolara, od čega 20 ide nama u korist, dok je ostatak čisto uništenje". Vojska i vlada Konfederacije su ubrzo kapitulirale.

Berlin “bombardovan” čokoladama i žvakamaHladni rat između SAD i SSSR-a, ideološka borba između kapitalizma i komunizma, ozbiljno je počeo ratom hranom oko Berlina, koji je od propasti Trećeg rajha bio u srcu

sovjetskog dela okupirane Nemačke – bio je podeljen na četiri dela. Britanci, Francuzi i Amerikanci su se 1948. dogovorili da ujedine sve svoje zone, pa i prestonice, da bi pod jednom vladom ponovo organizovali izgradnju države. Sovjeti su se tome žestoko protivili, a nesuglasice su koncentrisane na Berlin. Ministar spoljnih poslova SSSR-a Vječesla Molotov je govorio: “Ono što se dogodi Berlinu, dogodiće se Nemačkoj, a što se dogodi Nemačkoj, dogodiće se Evropi”.Rešeni da primoraju zapadne saveznike da napuste Zapadni Berlin, Sovjeti su počeli da ometaju isporuke hrane i drugih potrepština gradu, prekidajući drumski, železnički i brodski saobraćaj pod raznim, vrlo sumnjivim izgovorima. Računali su na to da će zapadni saveznici radije predati grad, nego ući u rat da bi ga odbranili. Kako se ometanje isporuka nastavilo, američki oficir najvišeg ranga u Nemačkoj Luis D. Klej predložio je starešinama u Vašingtonu da se u grad, kao znak moći, pošalje jedna pešadijska divizija radi pratnje kamionskog konvoja kroz Istočnu Nemačku, kojom je upravljao SSSR. Plan je odbačen kao suviše rizičan jer je mogao izazvati i oružani sukob širih razmera. Pukovnik Frenk Hauli, američki zapovednik u Berlinu, s radija je umirivao stanovnike grada: “Ne idemo, ostajemo. Nemam rešenje za trenutni problem – ne još – ali znam da američki narod neće stajati po strani i dozvoliti da nemački umre od gladi”.Ali moralo se nešto hitno učini: grad je imao dovoljno hrane samo za 36 dana, a uglja za 45. Klejev plan za naoružani drumski konvoj, opet je nadglasan, ali je general Brajan Robertson, britanski zapovednik u Nemačkoj, predložio da se blokada prekine – snadbevanjem putem vazdušnog koridora. Na prvi pogled, bila je to besmislena ideja jer je izračunato da bi to značilo isporuku minimalno 1.500 tona hrane i 2.000 tona uglja i goriva svaki dan. (Idealno, trebalo je 13.500 tona leti). Jedini dostpuni avioni bili su

“daglas c-47”, koji su mogli nositi oko tri tone. Pošto je to bila jedina alternativa politički neprihvatljivom odstupanju i napuštanju grada, Klej je naredio da operacija počne. Pretpostavljao je da će prilično brzo uspeti da nabavi još aviona, koji će snabdevati grad samo nekoliko sedmica, dok kriza ne bude diplomatski rešena. Uz blagoslov predsednika SAD Harija Trumana, isporuke su postale obimnije, dostigavši 2.500 tona dnevno.Ali, odnosi saveznika i SSSR-a su se još više zategli kad je SAD poslala bombardere B-29 (iz tog tipa su bačene atomske bombe na Japan) na aerodrome u Britaniji, odakle je Moskva bila u dometu. Avioni nisu bili opremljeni nuklearnim oružjem, ali Sovjeti to nisu znali. Kad je postalo izvesno da vazdušni most neće biti baš kratkoročno rešenje, stigle su veće letelice, koje su mogle nositi po deset tona i uskoro su s pista kretali svaka tri minuta 24 časa dnevno. Amerikanci su misiju zvali “Operacija namirnice”, Britanci “Avionska hrana”. Timovi dobrovoljaca su istovarali teret u Berlinu i nadmetali ko će biti brži i isporuke su dostigle 5.000 tona dnevno.Sovjeti su u više navrata pokušali da poremete vazdužni most: smetali su teretnim avionima leteći nisko iznad njih, lansirali zaprečne balone da im prepreče put, izazivali smetnje u radio-vezama, pokušavali da reflektorima zaslepe pilote dok se spuštaju, a ponekad čak i pucali u vazduh u njihovoj blizini. Ali nisu išli tako daleko da neki avion i obore. U međuvremenu, vojnici koji su u Berlin došli nekoliko godina ranije kao okupatorska neprijateljska sila, razvili su blizak odnos sa stanovništvom, čiju su slobodu sada branili. Berlinci su, veslajući da pilotima uruče bukete cveća, dočekivali leteće brodove koji su aterirali na jezero u centralnom Berlinu da isporuče so, suviše korozivnu za druge letelice. Američki pilot Gejl Halvorsen postao je junak dece jer je kroz prozor svog aviona počeo da baca čokolade i žvake, prikačene za padobrane od papirnih maramica. Uskoro su i drugi piloti počeli to da rade, a Halvorsenov entuzijastički poduhvat je dobio i zvanično odobrenje. Više od tri tone slatkiša, koje su donirali proizvođači iz SAD, bačeno je nad gradom. Naglašavanje veze američke dece i one u Berlinu, dok su njihove zemlje izražavale protivljenje komunizmu, dalo je operaciji ogromnu propagandnu vrednost.Dostavljanje hrane u Zapadni Berlin kao ideološko oružje najeksplicitnije je iskazano na posteru koji je napravio Daglas, tvorac aviona C-54, koji su bili glavni oslonac vazdušnog mosta. Prikazana je devojčica koja drži čašu mleka i još stotine čaša koje se spuštaju na zemlju iz aviona. Ispod naslova “Mleko, novo oružje demokratije”, je i objašnjenje: U današnjoj diplomatskoj bici za Berlin, nadu za demokratiju miliona ljudi u Zapadnoj Evropi čuva Američko ratno vazduhoplovstvo. Upravljajući gotovo isključivo Daglasovim avionima, jenkijevske trupe su od prošlog juna prevezle preko pola miliona tona namirnica”.

Streljanje zbog jednog klasa pšenice Da pokaže koliko su saveznici posvećeni održavanju vazdušnog mosta, general Taner je odlučio da umesto uobičajnih šest hiljada tona hrane blokiranom Berlinu za Uskrs 1949. dostavi rekordnih deset. Ubrzanim servisiranjem je obezbeđen maksimalan broj letelica, pa je na kraju isporučeno gotovo 13.000 tona. Publicitet operacije “Uskršnja parada” poslao je Sovjetima jasan znak da mora početi novu rundu pregovora. U narednom periodu, pre definitivnog ukidanja, letovi su proređeni, a za 15 meseci u Berlin je s neba stiglo oko 2,3 miliona tona namirnica u više od 275.000 letova.

Ni Staljinu nije bila strana upotreba hrane u ideološke svrhe. Čim je došao na vlast 1924, pokrenuo je munjevit program industrijalizacije da bi sustigao i prevazišao razvijene zapadne zemlje. Pošto je u to vreme SSSR bio veliki izvoznik žita, planirano je da se od njegove povećane prodaje finansira uvoz industrijskih mašina. Male posede zemljoradnika valjalo je spojiti u “kolektivna gazdinstva” čiji je vlasnik država. “Za neke tri godine naša država će postati jedna od najbogatiji žitnica na svetu, ako ne i najbogatija”, najavio je Staljin 1949. To je trebalo da mu omogući plan da za pet godina udvostruči proizvodnju čelika i utrostruči gvožđa.Naravno da zemljoradnici nisu bili baš oduševljeni tom novom politikom jer je to u praksi značilo zbijanje u zajednički smeštaj i, u nekim slučajevima, primoravanje na to da se odreknu svoje privatne imovine ili njeno uništavanje. Pojedini, naročito imućniji, odlučivali su da spale useve i pokolju stoku, samo da je ne bi dali novim gazdama. Staljin je izdao proglas da je, pošto usevi, stoka i poljoprivredni proizvodi sada pripadaju državi, onaj ko odbije da ih preda ili ih uništi narodni neprijatelj ili saboter, pa mu sleduje prinudni rad u logorima Gulaga.Budući da su njihovi proizvodi sada pripadali državi, zemljoradnici nisu imali razloga da povećavaju proizvodnju. Uz to, suša, loše vreme i nedostatak konja koji bi radili na njivama uticali su na to da žetve 1931. i 1932. budu slabije od uobičajenih, ali priznati da su posedi zbog kolektivizacije postali manje produktivni bilo je za sovjetsku vlast nezamislivo. Staljin je ustrajavao u tome da su žetve rekordne, ali neki zemljoradnici kriju proizvode. A onima koji nisu uspevali da požanju zahtevanu enormnu količinu žita, oduzimani su drugi usevi, pa su imali još manje hrane. Industrijski radnici u gradovima su imali dovoljno namirnica, izvoz žita je udvostručen, što je spoljnom svetu davalo utisak da se Staljinov program odvija po planu.U proseku, seljacima je ostajalo trećinu manje žita nego što su imali pre kolektivizacije, a najgore je bilo u Ukrajini, bogatoj poljoprivrednoj regiji, kojoj je država namentula nesrazmerno visoke kvote. Staljin je doneo zakon da je skrivanje jednog jedinog klasa pšenice kažnjivo smrću ili desetogodišnjim zatvorom. Jedan učesnik u potrazi za skladištima hrane se sećao: “Prečešljavao sam okolinu, udarajući po tlu gvozdenom šipkom tražeći rastresita mesta, zajedno s drugima praznio ostave starih ljudi, začepljivao uši pred plačem dece i jadikovanjem žena. Jer, bio sam ubeđen u to da doprinosim transformaciji sela”. Kad je počelo da se umire od gladi, naoružani vojnici su čuvali skladišta s prikupljenim žitom. Sovjetski pisac Vasilij Grosman je zabeležio: “Ljudima su otekla lica, noge i stomaci, pa su počeli da jedu bilo šta. Hvatali su pacove, vrapce, mrave i gliste, mleli kosti u brašno, kao i kožu đonova cipela. Isecali bi stare životinjske kože i krzno kako bi napravili nekakve rezance, ali su kuvanjem zapravo dobili tutkalo. A kad bi narasla trava, iskopavali bi korenje i jeli lišće i pupoljke”.Ali slanje hiljade zemljoradnika, kao “klasnih neprijatelja”, u Gulag bilo je teško i skupo, mnogo je lakše bilo ih pustiti da pomru od gladi. U jednom govoru iz 1933. Staljin je zadovoljno citirao Lenjinovu izjavu “Ko ne radi, neće ni jesti”, a ta parola doslovno je primenjivana po selima. Ubrzo je Stanislav Kosior, rukovodilac programa kolektivizacije u Ukrajini, pisao Staljinu: ”Nezadovoljavajuća priprema za setvu pokazuje da glad još nije opametila mnoge kolhoske zemljoradnike”. Britanski novinar Malkolm Mageridž je baš u to vreme bio u Ukrajini i zabeležio da su se zvaničnici “ostrvili na zemlju kao roj skakakavaca i oduzeli sve jestivo, ubili su i proterali na hiljade seljaka, ponekad čitava sela, a delove najplodnijeg tla na svetu sveli

na tužnu pustinju”. Ali njegov izveštaj su ismejali drugi novinari, koje je država pozvala u posetu komunama za pokazivanje i insistirali na tome da nema gladi. U Kijevu, glavnom ukrajinskom gradu, italijanski konzul je prijavio “sve veću trgovinu ljudskim mesom”, a vlasti su lepile plakate na kojima je pisalo: “Jedenje mtrve dece je varvarstvo”. Kad su neke inostrane humanitarne organizacije ponudile pomoć u hrani, ona je odbijena. Glad je okončana naredne godine jer je Staljin malo smanjio procenat žita koje uzima država i pristao na to da se domaćinstvima dodeli po komad zemlje za gajenje povrća i dozvoli da drže po jednu kravi i svinju, te do deset ovaca. Te privatne parcele, a ne kolektivna gazdinstva, hranili su državu naredno pola veka. Od gladi je umrlo sedam-osam miliona ljudi, zbog Staljinove želje da po svaku cenu održi izvoz žita i uveri svet u superiornost komunizma.

Od gladi umrlo 25 miliona KinezaKad su se 1949. komunisti, predvođeni Mao Cedungom, domogli vlasti u Kini, silno su želeli da slede sovjetski model kolektivizacije, kao, navodno, uspešan u povećanju proizvodnje hrane i finansiranja industrijalizacije. Jedna Kineskinja se kasnije sećala: “Stalno su nam prikazivali filmove o fantastičnim kombajnima u SSSR-u, na kojima ljudi pevaju na putu do posla. U tim propagandama su uvek bila brda i brda hrane”. Grupe kineskih seljaka poslate su u posetu Ukrajini i Kazahstanu da obiđu “uzorne” kolhoze i vide kako oni funkcionišu.Mao je, da bi obzbedio što veći izvoz, uveo državni monopol na žito, tržnice su zatvorene, svakoj oblasti je propisano koliko žita da proizvede i uveden sistem sledovanja u gradovima. Male grupe domaćinstava, a potom desetine i stotine, grupisane su u zemljoradničke zajednice. Seljaci su pozivani na sastanke s kojih im je bilo zabranjeno da odu dok ne “pristanu” da uđu u kolektivno gazdinstvo, a taj proces je ponekad trajao danima. Kao i u SSSR-u, 1956. uvedeni su unutrašnji pasoši da bi se sprečilo bekstvo zemljoradnika u gradove. Samo te godine proizvodnja žita opala je 40 odsto jer zbog kolektivizacije zemljoradnici nisu imali motiva da je povećavaju. U nekim oblastima ljudi su počeli da umiru od gladi, stoka je ubijana za jelo pa je bilo manje za obradu polja. Komunistička partija se hvalila svojim ogromnim uspesima, a zapravo je rezultate žetve iz 1949. naknadno smanjivala da bi brojke iz potonjih godina izgledale veće, ali je proizvodnja hrane bila ispod proseka iz tridesetih godina. Međutim, Mao nije želeo da prosto imitira Staljinova navodna dostignuća, već da ih planom “Veliki skok napred” i nadmaši. Obećao je da će se proizvodnja hrane i čelika udvostručiti ili utrostručiti za godinu dana.Za tu svrhu partijski aktivisti su naredili da se u dvorištima komuna postave peći i svima odredili koliku količinu metalnih predmeta moraju doneti. Trebalo ih je pretopiti u čelik i koristiti za mehanizaciju poljoprivrede. Ali proizvodnja čelika je dosta komplikovanija nego što je Mao mislio. Mnogo drveća je posečeno za loženje peći, koje su pretvarale savršeno ispravne lonce i tiganje u bezvredno sirovo gvožđe. Ta neprijatna istina je skrivana od Maoa – njemu su pokazali jednu peć koja je naizgled proizvodila čelik vrhunskog kvaliteta, no on je poticao s drugog mesta. A Mao se u poljoprivredu razumeo još manje nego u metalurgiju. Ispisao je vlastitu listu uputstava za ratare, uglavnom zasnovanu na sumanutim teorijama sovjetskog pseudonaučnika Trofima Lisenka. Mao je propagirao gusto sejanje (mada tlo ne može da hrani svaku semenku), duboko oranje (štetilo je plodnosti tla), veću upotrebu đuvriva (ali

bez hemikalija, pa je korišćeno kućno smeće i slomljeno staklo), kontrolu štetočina (ubijanje pacova i ptica, zbog čega je populacija insekata buknula) i povećano navodnjavanje, mada su se male brane ubrzo srušile jer su pravljene od zemlje. Partijski funkcioneri širom Kine, u strahu za vlastiti položaj, objavljivali su bizarna dostignuća: rast džinovskog povrća, ali i ukrštanje suncokreta s artičokama, paradajza s pamukom, pa čak i šećerne trske s kukuruzom i sirkom. Lažirane su fotografije čudesnih useva i polja na kojima je pšenica rasla tako gusto da su deca mogla da sede na stabljikama. Biljke su zapravo bili presađene na njivu, a mališani sedeli na skrivenom stolu. Jednom prilkom, seljacima je naređeno da presade pirinač na polja duž puta kojim je Mao putovao da bi se stekao utisak obilnog prinosa. Povrće je gomilano pored puta da bi se Maou poručilo da su ga seljaci ostavili jer su odgajali toliko hrane da imaju više nego što mogu pojesti.Saradnici su ga obavestili da se prinos žita za 1958, prve godine nakon pokretanja "Velikog skoka", udvostručio, a na nekim parcelama povećao 150 puta. Kad god je bilo moguće, zemljoradnici su se oglušivali o Maova nesuvisla uputstva te žetve nisu bile mnogo gore nego prethodne godine. Ali zbog preraspoređivanja zemljoradnika u bizarnom pokušaju proizvodnje čelika, mnogi usevi nisu požnjeveni već su ostali da trunu po njivama. U jesen je seljacima rečeno da hrane ima u izobilju, a u zajedničkim kuhinjama mogu da jedu koliko hoće. To su i činili, ali do zime nisu više imali šta. Jedan partijski lider je kasnije procenio da je početkom 1959. od gladi umrlo 25 miliona ljudi. Mao nije verovao da su ogromne količine žita koje je država oduzimala uzrok nestašica, već tvrdio da seljaci kriju hranu. Čim je ministar odbrane Peng Dehuj, koji je bio sa sela i u mladosti osetio glad, optužio Maoa da žrtvuje ljudske živote jureći nemoguće proizvodne ciljeve, smenjen je, stavljen u kućni pritvor i potom prognan. Još viši ciljevi su postavljeni za 1959, i mada je žetva bila petinu manja nego prethodne godine, zvaničnici su opet prijavljivali rekordne prinose, a da ih potkrepe, krenuli su da uzimaju sve žito koje nađu i da ga isporučuju centralnoj vladi. Ustanovljena je kvota od 40 odsto izmišljenih i naduvanih prinosa, pa je praktično uziman ceo rod. U provinciji Henan onima koji nisu upeli da ispune razrezane obaveze, partijski aktivisti su palili, sekli uši, ostavljali ih da se nasmrt smrznu ili ih terali da rade na projektima izgradnje dok ne umru. Ali hrane zaista nije bilo i ljudi su pokušavali da jedu travu i koru drveta, a bilo je kanibalizma.

Traktori nisu za jeloDo kraja 1959. milioni kineskih seljaka su umirali od gladi. Zajedničke kuhinje su služile vodnjikavu čorbu od trave i svega što se moglo naći. Kina je prekinula odnose sa SSSR-om da Hruščov ne bi saznao za katastrofu. Kada su i priznavani problemi, tvrdilo se da ih izaziva suša, ali da hrane ima u izobilju i narod je srećan. Mao Cedung je planirao nove veliko povećanje proizvodnje za narednu godinu, ali u velikom delu zemlje seljaci su bili toliko iznemogli da bi mogli bilo šta posaditi. U gradovima su ljudi dobijali sledovanja žita iz centralnih ambara, pa ih je glad poslednje pogodila. Mao je odbijao da prizna postojanje problema, a mada strahujući da će biti smenjeni i progonjeni, pojedini važni članove partije su prikupljali dokaze da bi ga uverili u razmere katastrofe. Međutim, u tome su ih često osujećivali i lokalni zvaničnici, slepo odani vođi, koji su činili sve i svašta da ih obmanu. U nekim oblastima visoki funkcioneri su uspeli da postave vođe spremne da preokrenu Maovu kolektivizaciju i opet pokrenu poljoprivredu, dajući seoskim domaćinstvima parcele za vlastite potrebe, kako je to

rađeno i u SSSR. I zajedničke kuhinje su rasformirane. Jedan od reformatora, Deng Sjaoping na sastanku (kojem, istina, Mao nije prisustvovao) je slavno izjavio: “Nije važno da li je mačka crna ili bela, dokle god lovi miševe”. Ukratko, ideološka pitanja manje su važna od obezbeđivanja hrane. Naposletku, sredinom 1961. Mao je diskretno dozvolio “izdavanje” pustopoljina seljacima, koji bi na njima gajili stoku i hranu za sebe, mogli su svojom robom i trgovati, ali ne i žitaricama, čiji se fiksni postotak i dalje morao predavati državi. Ali da sačuva obraz, Mao je zvanično odbio da prizna da se bilo šta promenilo. Kolektivna zemljoradnja na zajedničkim njivama je nastavljena, ali je žito uvoženo iz Australije i Kanade. Ipak je često prepakivano u džakove s domaćim natpisima da bi se prikrilo njegovo poreklo jer je Kina zvanično prijavljivala ogroman porast prinosa žita. Plan “Veliki skok napred” je doveo do najgore gladi u istoriji. Umrlo je 30 do 40 miliona ljudi, ali je svet za razmere katastrofe saznao tek osamdesetih godina, kada su američki demografi analizirali populacionu statistiku koju je zvanični Peking objavio 1979. Maovi poljoprivredni programi, zasnovani na Staljinovim, izazvali su pad prinosa žitarica od 25, a pšenice čak 41 odsto. Ali glavni uzrok gladi nije bila toliko neodgovarajuća proizvodnja hrane, koliko to što zemljoradnici nisu imali pravo na nju. Jer, namirnice su odlazile gradskom stanovništvu, partijskim funkcionerima i strancima. Tokom kriznih godina, Kina je izvezla više od 12 miliona tona žitarica i rekordne količine svinjetine, živinskog mesa i voća. Dok su ljudi umirali od gladi, ambari u mnogim delovima zemlje su bili dobro snadbeveni. Katastrofu nisu izazvali suša, poplava, bolesti ni druge pošasti, već Maova želja da pomoću hrane dokaže ideološku superiornost kineskog socijalizma. Dokazao je upravo suprotno. A šta je izazvalo raspad Sovjetskog Saveza 1991? Prema Jegoru Gajdaru, važnoj ličnost u vladi Borisa Jeljcina, režim je propao jer nije mogao da prehrani vlastiti narod. Zbog opsednutosti industrijskom transformacijom u Staljinovo doba, zemljoradnici su manje cenjeni od fabričkih radnika i dobijali manje plate. Zato je sve više ljudi sa sela koristilo svaku moguću priliku da se preseli u grad, i dok je urbana populacija rasla, poljoprivredna produktivnost je stagnirala.Kad je Hruščov došao na vlast posle Staljinove smrti 1953, primetio je da su prinosi žita opali za petinu od 1940, dok su potrebe za hranom gradskom stanovništva stalno rasle. Zato je odlučio da pojača poljoprivredu pretvaranjem novih površina u obradivu zemlju i davanjem zemljoradnicima koji su je obrađivale plata kakve su bile u industriji. Za druge zemljoradnike one su ostale iste. Neko vreme se činilo da sve ide kako treba jer se proizvodnja žita povećavala prvih nekoliko godina, a onda stala. Čak i uz novu zemlju količina proizvedene hrane po glavi stanovnika opet je bila niža nego 1913. a državne rezerve su opale. Vlada je pokušala novi trik: povećanje proizvodnje ulaganjem u traktore, kombajne u drugu opremu. To je jeste dalo rezultate šezdesetih i sedamdesetih, ali je potrošnja rasla brže. Bila je prelomna 1963. kada je, navodno zbog loše žetve, SSSR prestao da izvozi hranu i žitarice svojim satelitima u Istočnoj Evropi, čime se, do tad, obezbeđivala politička stabilnost i podrška tih država. Umesto toga je uvezao žito, plaćeno s 372 tone zlata, inače, više od trećine državnih rezervi. Hruščov je govorio: “Moramo stvoriti zalihu žita za sedam godina. Sovjetska vlast ne sme još jednom doživeti ovakvu sramotu”. Mada je početkom 20. veka Rusija bila najveći svetski izvoznik žita, sredinom osamdesetih SSSR je postao najveći svetski uvoznik. Zbog svoje zavisnosti bio je

primoran na to da pristane na dugoročne ugovore, koji su garantovali da će kupovati devet miliona tona godišnje od SAD, pet miliona od Kanade, a četiri iz Argentine. Moralo se pribeći stranim zajmovima, novčanim i zlatnim rezervama jer sovjetska industrijska roba se na tržištu nije mogla takmičiti s konkurencijom iz sveta.

Kasno se Sovjeti setili da uvoze kapitalizamCene hrane u SSSR-u tokom sedamdesetih stalno su rasle a nestašice postale sve raširenije, mada su je zaposleni u državnoj administraciji i vojsci mogli kupiti po povoljnijim cenama u prodavnicama koje nisu bile otvorene za javnost. Jegor Gajdar, jedna od najistaknutijih ličnosti u nomenklaturi Borisa Jeljcina, smatra da se do 1981. “politički vrh SSSR-a našao u bezizlaznoj klopci. Bilo je nemoguće dovoljno ubrzati poljoprivrednu proizvodnju koja bi zadovoljila rastuću potražnju”. Nafta je pomagala neko vreme, ali preterana eksploatacija bušotina donela je samo kratkoročnu dobit, a smanjila dugoročne izlede. Visoka cena nafte iz polovine sedamdesetih pomogla je da se plati uvoz hrane i finansira vojska, da bi držala korak s armijom SAD. Ali Kremlj se ponašao kao da će cena energenta zauvek ostati visoka i pre nego što je ona pala 1985. i 1986, nije obezbedio devizne rezerve. A krediti su se povećavali.Sovjetski lideri su bili potpuno svesni toga koliko je opasno da se u hrani oslanja na svoje hladnoratovske neprijatelje, ali nisu imali mnogo izbora. Gorbačov, koji je došao na vlast 1985, počeo je da uvodi ekonomske reforme, ali bez mnogo uspeha jer su unutrašnje borbe paralisale sistem. Ubrzo je sav sovjetski prihod od nafte odlazio na plaćanje dospelih kamata, a loše žetve žita u celom svetu 1989. i 1990. povećale su cene, naročito pšenice. SSSR je počeo propuštati da stranim dobavljačima plati uvezenu hranu pa su neke isporuke stopirane. Mnoge namirnice, poput šećera, putera, pirinča ili soli, bilo je sve teže naći u redovnoj prodaji.Jedan od Gorbačovljevih najbližih saradnika je početkom proleća 1991. zapisao u svoj dnevnik: “U Moskvi i drugim gradovima redovi su onakvi kao pre dve godine za kobasice. Ako negde ne nađemo hleba, do juna bi mogla nastupiti glad. Od svih republika, samo Kazahstan i Ukrajina mogu jedva da se prehrane. Ispostavilo se da je mit da država ima hleb. Izgrebali smo samo dno da nađemo novac i kredite da ga kupimo u inostranstvu. Ali više nismo kreditno sposobni. Provozao sam se Moskvom. Pekare su zabravljene ili užasavajuće prazne. Grad tako nešto nije video u celoj svojoj istoriji, čak ni za najgladnijih godina”. Zbog nestašice hrane sovjetska vlada je izgubila autoritet, a zamenik ministra unutrašnjih poslova je izvestio da “građani kritikuju lokalne i centralne vlasti pogrdnim jezikom, a neki i pozivaju na protestne akcije”.U jesen zvanični dopis konstatuje: “Loša žetva, nemogućnost povećanja uvoza i odbijanje gazdinstava da predaju svoje žito, mogu dovesti državu do ruba gladi. Jedini izlaz je da se gazdinstvima dozvoli prodaja žita po tržišnim cenama, uz dalju liberalizaciju maloprodajne cene hleba. Bez ubrzanog smanjenja državne kontrole nad poljoprivredom i trgovinom neće biti podstreka za rast proizvodnje”. No, za uvođenje kapitalizma bilo je suviše kasno jer se SSSR i formalno raspao 26. decembra 1991. Da li je slučajno što su najgora gladi pogađale baš komunističke države? Ne, ako je verovati indijskom ekonomisti, dobitniku Nobelove nagrade za 1998. Amartiju Senu, koji je pisao: “U stravičnoj istoriji, nijedna velika glad nikad se nije dogodilo u nekoj nezavisnoj i demokratskoj zemlji s relativno slobodnom štampom. Ne mogu se naći izuzeci od tog pravila ma gde ga tražili: u Etiopiji, Somaliji ili drugim diktatorskim režimima, Irskoj ili Indiji pod stranom vlašću, SSSR-u tokom tridesetih. Posebno u Kini

1958–1961. gde nakon smrti 30 miliona ljudi političke mere vlasti niko nije kritikovao jer u parlamentu nije bilo opozicionih stranaka, niti slobodne štampe. Za glad se često krive prirodne katastrofe. Ali kad one pogode demokratske zemlje, političari će pre reagovati, makar samo da ne izgube podršku glasača. Nimalo ne čudi što su gladi u Indiji, nakon sticanja nezavisnosti, iznenada nestale posle uspostavljanja višestranačke demokratije i slobodne štampe”, ističe Sen. Uspon demokratije, koji Sen naziva “najistaknutijim razvojem” 20. veka, objasnio bi zašto se toliko smanjila upotreba hrane kao ideološkog oružja. Redak, ali izrazit primer je diktator Zimbabvea Robert Mugabe, koji je između 2000. i 2008. nekadašnju žitnicu regiona pretvorio u ugroženo područje. U tom periodu kolapsa poljoprivredna proizvodnja je opala 80 procenata, nezaposlenost porasla 85, inflacija skočila na više od 100.000, prosečni životni vek pao na ispod 40 godina, a tri miliona stanovnika, ili petina populacije, pobegla iz zemlje. I pored svega toga, Mugabe je čvrsto držao vlast pomoću nasilja, nameštajući niz izbora i preusmeravajući pomoć u hrani ka oblastima gde ima najjaču podršku, dok ju je uskraćivao tamo gde je znao da su ljudi naklonjeni opoziciji. Optužen je i da je 2008. nudio hranu ljudima u opozicionim oblastima samo ako se odreknu identifikacionih dokumenata da bi ih sprečio da na predsedničkim izborima glasaju za njegovog protivkandidata. Tvrdio je i da humanitarne organizacije koriste hranu kao oružje za kampanju protiv njegove vlade. A hrana se zaista može upotrebiti za proteste protiv kompanija ili vlada. Francuski politički aktivista Žoze Bove je 1999, želeći da izrazi protivljenje zbog moći SAD i uticaja multinacionalnih kompanija na francusku tradiciju i lokalne firme, demolirao “Mekdonaldsov” restoran u gradu Milo, natovario krš na traktor i istresao pred sedište lokalne vlasti.

Banka koju čuvaju medvediNa norveškom ostrvu Špicberg, udaljenom 1.100 kilometara od Severnog pola, iz snega na padini planine štrči betonski klin koji se nimalo ne uklapa u okolinu. Reflektujući čelik, ogledala i prizme, ugrađeni u otvor na fasadi, odbijaju polarnu svetlost tokom leta, zbog čega se građevina sija kao dragulj usađen u pejzaž. U tami zime, sija jezivo belom, zelenom i tirkiznom svetlošću od 200 optičkih vlakana, čime se garantuje da će zgrada biti vidljiva s udaljenosti od više kilometara. Iza ulaznih vrata od teškog čelika, tunel od armiranog betona pruža se 125 metara u stenje. A iza još jednih vrata i dve vazdušne ustave su tri trezora, duga po 27, visoka šest i široka deset metara. U njima se neće čuvati zlato, umetnička dela, tajni planovi ni visokotehnološko oružje, već najveće blago čovečanstva – milijarde semenki. Međunarodno skladište Svalbard je u svetu najveći i najsigurniji objekat za čuvanje semena. Ono se čuva u sivim četvorostrukim kovertima od polietilena i aluminijuma, spakovano u zapečaćene kutije, i poslagano na police u tri trezora. U svakom kovertu je po oko 500 semenki, a ukupan kapacitet trezora je 4,5 miliona koverata, ili više od dve milijarde semenki. Kad prvi trezor bude samo dopola pun, Svalbard biće najveća zbirka semena na svetu.Zbog pažljivo osmišljenog plana i položaja, trezor bi trebalo i da je najsigurnija zbirka na svetu. Širom sveta postoji oko 1.400 banaka semena, ali mnoge nisu zaštićene od rata, prirodnih katastrofa ili nedostatka pouzdanog finansiranja. Talibani su 2001. zbrisali banku semena u Avganistanu s drevnim sortama oraha, badema, bresaka i drugog voća. Tokom američke invazije na Irak 2003. pljačkaši su uništili banku semena u Abu Graibu, i izgubljene su retke sorte pšenice, sočiva i leblebija. Veliki deo zbirke iz nacionalne

banke semena na Filipinama izgubljen je 2006. u izlivanju mulja tokom tajfuna. Jedna latinoamerička banka semena gotovo da je izgubila kolekciju krompira kad su se pokvarili frižideri. Banka semena Malavija je zapravo jedan zamrzivač u uglu drvene kolibe. Cela banka semena Kenije gotovo je izgubljena jer uprava nije mogli da plati račun za struju. Svalbard, koji će služiti kao rezerva za sve te nacionalne banke, osmišljen je tako da se i prirodni rizici i oni čiji je uzrok čovek svedu na minimum, a troškove gradnje, kao i odžavanja, plaćaće norveška vlada.Osim što je izgrađen na jednom od najudaljenijih mesta na Zemlji, Svalbard je strogo obezbeđen čeličnim vratima i šifrovanim bravama, nadgleda se video-vezom iz Švedske, a štite ga i dektektori pokreta postavljeni po okolini. (Beli medvedi su dodatna prepreku za uljeze: ljudima u toj oblasti savetuje se da nose moćno vatreno oružje kad god idu van naselja). Zgrada je uzidana u planinu koja je geološki stabilna i ima nizak nivo prirodne radijacije. A 130 metara je iznad nivoa mora, te će ostati netaknuta čak i ako se ostvare najpesimističniji scenariji podizanja nivoa mora. Sistem hlađenja, koji pokreće ugalj vađen u blizini, čuvaće seme na temparaturi od -18 stepeni. Čak i da se rasladni sistem pokvari, položaj trezora garantuje da temperatura nikad neće preći -3,5 stepena, što je dovoljno hladno da sačuva najveći broj semenja tokom mnogo godina. Ako sve bude funkcionisalo normalno, po nekoliko semenki iz svakog uzorka povremeno će biti povučeno i zasađeno, da se može skupiti sveže seme. Neke vrste, kao što je zelena salata, mogu se čuvati samo oko 50 godina, ali seme pšenice može da preživi 1.700, ječma 2.000, a sirka 20.000 godina.Svrha Svalbarda je da obezbedi polisu osiguranja protiv kratkoročnih i dugoročnih opasnosti. Kratkoročna, ali verovatna, su klimatske promene. U mnogim zemljama klimatske promene mou biti takve da najsvežije godine krajem 21. budu toplije od najtoplijih u 20. veka. Uslovi pod kojima su razvijene današnje uobičajene sorte useva više neće važiti. Vilijam Klajn, stručnjak za ekonomski uticaj globalnog zagrevanja pri Centru za globalni razvoj u Vašingtonu, predviđa da će klimatske promene do 2080. smanjiti poljoprivrednu proizvodnju u zemljama u razvoju deset do 25 odsto ako se nešto ne preduzme. U Indiji – čak 30 do 40 odsto. S druge strane, poljoprivredna proizvodnja u nekim razvijenim zemljama, koje obično imaju niže prosečne temperature, može se malo i povećati kako temperature budu rasle. Najgori scenario su ratovi zbog nestašica hrane nakon suša, oko prava na obradivu zemlju i zalihe vode. No, kad nekada bogato obradivo tlo bude postalo suviše suvo za zemljoradnju, a hladne, vlažne oblasti prikladnije za obrađivanje, biće potrebno seme s novim osobinama. Tu nastupa Svalbard. Širenje visokoprinosnih sorti, nakon zelene revolucije, znači da se mnoge tradicionalne više ne seju i izgubljene su. Od 7.100 sorti jabuka koje su se gajile u Americi u 19. veku izumrlo je 6.800. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu FAO procenjuje da je u svetu tokom 20. veka izgubljeno oko 75 procenata sorti useva, a gubitak se nastavlja brzinom od jedne dnevno. Te tradicionalne sorte često daju prinose niže od modernih, ali zajedno su dragocen genetski izvor koji se mora sačuvati za buduću upotrebu.Sortu pšenice PI-178383 američki botaničar Džek Harlan je odbacio kao "beznadežno beskorisnu" kad je prikupio uzorak u Turskoj 1948. Pokazala se loše u hladnim zimama, imala dugu, slabu stabljiku zbog koje je lako polegala, i bila podložna bolesti lisna rđa. Ali 1963, kad je tražen način se da napravi američka pšenica otporna na žutu rđu,

pokazalo se da je navodno beskorisna turska pšenica neprocenjivo vredna. Testovi su pokazali da je otporna na četiri vrste žute rđe i još 47 drugih bolesti.

 

K R A J