OSNOVI METODOLOGIJE POLITIKIH NAUKA

OSNOVI METODOLOGIJE POLITIKIH NAUKA

1. Pojam, predmet i sastavni delovi metodologije

Metodologija je nauka o metodima sticanja naunog saznanja odn. o metodima naunog istraivanja.Pitanje da li je metodologija mogua kao nauka su u tome sto se smatra;

da nauna disciplina druge nauke (logike) ne moe da bude posebna nauka;

drugo da metod i predmet su nerazdvojni inioci svake nauke i naune disipline, pa su i nauna saznanja i nauna istraivanja metode sastavni delovi te nauke.

Ovde se radi o specifinom predmetu metodologije metodu odn. nainu naunog saznanja i naunog istraivanja predmeta nauke. Nacin sticanja nauc saznanja nije cinilac nauc istraziv vec medju njima postoji normativ-insturm odnos u kome metod ima polivalentnu ulogu.Metodologija se definie kao normativna nauka, i ovakvo odreenje zasniva se na saznanju da su njen predmet proverena nauna istraivaka iskustva i pravila o sticanju naunog saznanja i o naunom istraivanju. Dakle, ona utvruje interpretaciju i primenu ve postojeih i uvoenje novih pravila.

Metodologija je empirijska teorijska nauka i sadri saznanja koja ulaze u njen sastavni deo, mogla bi se svrstati u tri dela:

I. deo ine nauna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i predemtom istraivanja. Ovaj deo bismo nazvali LOGIKIM, jer se njime uspostavlja odnos izmeu metodologije i logike.

II. Deo nazivamo EPISTEMOLOKIM ili SAZNAJNIM i u ovom delu se razreavaju problemi odnosa izmeu naunog saznanja o predmetu i naunog saznanja o metodu.

III. Deo naziva se NAUNO STRATEGIJSKIM i u ovom delu se razreava pitanje odnosa meuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke.

* meuzavisnost predmeta i metoda nauke je neposredna.

** predmet istraivanja u metodologiji su nauna saznanja o nauno istraivakoj praksi i norme koje propisuju odreene aktivnosti i ponaanja u procesima naunog istraivanja i sticanja naunog saznanja.

2. Klasifikacija metodologije i izvori metodolokih saznanja

Ako metodologiju shvatimo kao ureeni i jedinstveni sistem, sa strogo naunom sistematizacijom i nauno utvrenim strukturama, funkcijama i odnosima, mozemo govoriti o jednoj sloenoj nauci koju ini vie delova celina. Meutim, postoji suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji vie metodologija koje se meusobno znatno razlikuju. kao npr: opta metod;Met dru nauka; prirodnih nauka; pojedinih nauka.Ova klasifikacija, ma kako izgledala uverljiva, ne opovrgava stanovite da je metodologija jedna nauka, jedan koherentan nauni sistem, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po optosti.

Metodologija ne postavlja pitanje da li je mogue saznanje istine i da li je istina uopte mogua, ve polazi sa stanovita da im postoji smisleno pitanje, verovatno je da postoji i istinit odgovor na njega, i upravo ovo stanovite opredeljuje i izvore metodologije.

1. FILOZOFIJA kao sistematizovano promiljanje celokupnog iskustva i predvianja razvoja ljudskog drutva.

2. LOGIKA koja sadri znatne komponente osnova metodologije. Naime, pravila i kriterijumi istinitog miljenja sadrani i izgraeni u logici, nezaobilazni su strukturni inioci metodolokih saznanja.

3. SOCIOLOGIJA koja se bavi meuzavisnostima izmeu svojstava drutva i drutvenih saznanja, ukljuujui i nauno saznanje.

4. POSTOJEA NAUNA SAZNANJA o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka (pol. nauke saznanja u drutvenim naukama sociologije, psihologije, istorije, ekonomije)

5. EVIDENTIRANA PRAKSA ISTRAIVANJA sadrana u mnogim istraivakim projektima sa raznim predmetima i metodama istraivanja.

6. SPECIJALNA MET. ISTRAIVANJA, a njihov predmet su procesi izrade projekata istraivanja, tokovi realizacije istraivanja, karakteristike, mogunosti odreenih metodolokih koncepata, itd.

3. Pojam miljenja i zakoni istinitog miljenja i zamiljanja

Miljenje je sloen proces sticanja naunog saznanja, u kome su sadrane psihike, mentalne, fizike i drutvene komponente. Ono je predmetno (uvek se misli o neemu) a odigrava se kroz sledee faze: opaanje predstavljanje poimanje i promiljanje. S obzirom da je miljenje proces (razvojno) moe se govoriti o razliitim stepenima istinitosti odn. pogrenosti miljenja.

Jedan od logikih sistema valencije miljenja razlikuje:

moguu istinitost (pogrenost);

- izvesnu ist. (pogre.), i

verovatnu ist. (pogrenost);

- nunu ist. (pogre.)

S obzirom da se miljenje kree od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poreenja do sjedinjavanja razliitog, mogu se evidentirati i zakoni istinitog miljenja, i tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu bismo nazvali zakonima osnovnih odlika istinitog miljenja, a drugu zakonima istinitog zamiljanja predmeta.

U prvu grupu, meu zakone osnovnih odlika istinitog miljenja moemo uvrstiti sledee zakone:

1) predmetnosti (neophodnost da se miljenje odnosi na neki predmet miljenja);

2) sadrajnosti (zahtev da miljenje bude ispunjeno odreenim sadrajem);

3) odreenosti (zahtev da miljenje o predmetu bude odreeno);

4) osnovanosti (zahtev da miljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno);5) logike povezanosti (zahtev za logikom konzistentnou i smislenou);

6) stalnosti i razvojnosti.Drugu grupu, zakone istinitog zamiljanja predmeta ine dve podgrupe:

A opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta onakvog kakav zaista jeste. Ovaj zakon ima univerzalno znaenje. Predmet se moe nauno saznati samo ako je zamiljen da odgovara realitetu na koji se odnosi. Veoma teko se realizuje kada su predmeti zamiljanja izvesne duhovne tvorevine, umetniki sadraji.

B posebni zakoni koji su znatno jasniji i primenjiviji, a ine ih:

a) prvi poseban zakon je zakon istinitog zamiljanja jedinstva raznovrsnog tj. shvatanje povezanosti raznih inilaca u jednom predmetu kao istorodnih inilaca;

b) zakon identiteta odn. shvatanje sloenih, ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih; npr. lanstvo stranke; odnosi se na procese deavanja, odnose, institucije.

c) zakon razliitosti tj. identifikacije razliitih inilaca u okvirima jednog; npr. organizacione jedinice stranke.

d) zakon suprotnosti postoji opta i prosta suprotnost. Opta, kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su meusobno suprotne, uslovljavaju se i prelaze jedna na drugu. Npr. opte posebno, apstraktno konkretno. Prosta suprotnost, kada su inioci ili pojave kvalitativno ili kvantitativno bitno razliiti odn. suprotni.

e) zakon protivurenosti i neprotivurenosti, takoe se moe shvatiti kao opti i kao prost. Svaki razvojan predmet sadri meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurene inioce.

f) zakon razvojnosti i stalnosti koji je usmeren na shvatanje razvojnosti jednog predmeta zamiljanja. Takoe, relativna stalnost svakog predmeta zamiljanja, koja se ispoljava kroz identitet i jednistvo predmeta, koji su relativno nepromenljivi stalni.

4. Predmeti miljenja i naunog saznanja

Opti predmet miljenja i naunog saznanja jeste ukupnost procesa i odnosa, dogaanja i stvari u prolosti, sadanjosti i budunosti. Ue odreen, konkretizovan predmet miljenja i naunog saznanja pol. nauke jesu svi inioci pol. procesa i odnosa, kao i inioci okruenja u kojima se oni odigravaju.

Mogui su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta metodologije i naunog saznanja. Najpre se pominju:

I. STEPEN I OBLIK RAZVOJA PREDMETA, a unutar njega se razlikuju:

1. prirodne pojave mehanika, molekularno-fizika, atomsko-hemijska i biloka kretanja;

2. psihike pojave;

3. drutvene pojave i procesi.

II. ODNOS PREMA SUBJEKTU, po njemu se razlikuju:

a) predmeti nezavisni od oveka i oveanstva;

b) opaeni predmeti i opaaji;

c) predstave i neulne slike;

d) misli zamisli ukoliko se ne uvruju u neulne slike.

III. OBLIK PREDMETA:

jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju jednosne celine;

opti predmeti shvaeni kao a) jedno u mnogome, i b) mnogo jednog.

IV. SLOENOST PREDMETA:

1) skup veza izmeu raznovrnih inilaca skupa je sluajna i preteno spoljanja; npr. saobraajni udes. Skupovi mogu da budu: konani i beskonani, kontinuirani i diskretni;

2) mnotvo jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedniku kvalitativnu osobinu ili bitan odnos.

3) agregat je mnoina u kojoj su tano odreeni odnosi lanova jednih prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerahijski red. U drutvenom i pol. smislu, agregati nemaju uspostavljen unutranji vrst poredak, dinamini su i sa pokretakom potencijom.

4) grupa je mnoina ma po emu jednovrsnih ili srodnih lanova. Pogodna je za istraivanje u drutvenim i pol. naukama jer je lako prepoznatljiv realitet. Grupa ne mora da ima strogo definisan prostor i vreme kao skup ili mnotvo ljudi. Veze izmeu ljudi mogu initi bitne ili nebitne osobine, a te veze mogu da budu prostorne, funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju razliite predmete. Takve celine se nazivaju blok.5) klasa, razred i rod su mnotva jednovrsnih lanova koji ine celinu na osnovu nekih zajednikih osobina odn. svojstava. Ova svojstva mogu biti ili manje sloenosti, npr. za drutvenu klasu je bitan kriterijum drutveni poloaj.

6) niz i red imaju zajedniku osobinu da lanovi koji ih ine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadri hijerarhijsku odredbu zasnovanu na odreenom svojstvu, npr. elita, direktori, predsednici, ministri i dr.

7) kolektiv je karakteristian po unutranoj povezanosti visokog stepena, intenzivni odnosi.

8) Sistem bitne odredbe:

to je celina;

u kojoj su uspostavljeni preteno saglasni i funkcionalni odnosi relativno stalnih lanica strukture;

u kome se vre odreene meusobno povezane funkcije;

koji kao celina vri i odreene funkcije u okruenju;

tei odranju ravnotee;

prema okruenju se odnosi kao posebnost.

6. Pojam i sastavni delovi naunog metoda

ei nauku definie iskazom: ...teorijsko saznajna i praktina, organizovana i planska istraivaka drutvena delatnost saznanja odreenih oblasti, prirodnih, biolokih, drutvenih, kao i duhovno kulturnih pojava, koja u svojoj strukturi pored predmeta, sadri i odreenu metodu. Strukturu nauke inili bi: aksiomi, principi, nauni zakoni, naune teorije, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalni pojmovni aparat o predmetu nauke. Sastavni deo te strukture su procedure istraivanja dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naunih i saznajnih injenica.

U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naunog saznanja, a nauno saznanje je ono koje se tie predmeta nauke a do koga se dolazi naunim istraivanjem i primenom naunih metoda i ono je najblie istini o predmetu nauka.

Metod naunog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji i sredstava, odabran po naunim kriterijumima i nauno proveren u cilju sticanja naunog saznanja odn. naunog istraivanja o predmetu ili metodu nauke. Bitna obeleja naunog metoda su: naunost, racionalnost, ciljnost, sistematinost, kontrolisanost i kritiko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u okvirima odreene nauke.

Sastavni delovi naunog metoda

Nauni metod ima tri osnovna sastavna dela:

Logiki deo koji sadri logike osnove, logika pravila metoda. Mada se ne moe poricati stav da su logika pravila jednog sistema u sutini ista i da ona ne zavise od metoda, ipak se u okviru raznih metoda ona razliito primenjuju i interpretiraju.

Epistemoloki deo koji obrauje odnos teorije i drugih delova nauke sa realitetima stvarnosti i metoda istraivanja. U ovaj deo spada i kategorijalno pojmovni sistem, veoma je vaan zato to otkriva ta je to to je potrebno istraivati odreenim vrstama istraivanja, kakve su mogunosti primene dotine metode, kako otkloniti mogue tekoe i prepreke, a kako stimulisati prednost te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora izmeu vie moguih koncepcija i metoda istraivanja.

Operativno tehniki deo koji obrauje odnos izmeu prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraivanja.

Oigledno je da se nauka ne moe svesti na svoj predmet, takoe ni metodologija ni metod se ne mogu svesti na postupak. Jedna metoda istraivanja moe imati vie tehnika istraivanja.

Dakle:

metodi istraivanja mogu da imaju vie modaliteta, a u njihovom sastavu moe da bude vie tehnika istraivanja;

pod tehnikama istraivanja podrazumevamo sloene, neposredno primenjene operativne oblike metoda, a svaku tehniku ine instrumenti i postupci;

instrumenti su sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene metoda;

postupci su izvravanje odreenih radnji u skladu sa pravilima metoda i istraivake tehnike, a saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta istraivanja.

7. Klasifikacija naunog metoda

Kriterijum klasifikacije metoda su viestruki. Najee su optost metoda njegova upotrebljivost i predmet koji se metodom istrauje. U literaturi se najee susreu sledee klasifikacije:

1) Osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. U ove metode bi se mogla ubrojati i analogija odn. komparacija koja je integrisana sa svim napred pomenutim. Ove metode su u osnovi svih drugih metoda, i to ih kvalifikuje kao osnovne.

2) Optenaune metode su one koje se primenjuju u svim naukama, a po pravilu u njih se ubrajaju: statistika m., m. modelovanja, aksiomatska, analitiko deduktivna i hipotetiko deduktivna.

3) Posebne metode pojedinih grupa nauka (npr. drutvenih) gde se ubrajaju strukturalizam, aksiologizam, dijalektiki metod, itd. Meutim njihove bitne postavke mogu se primeniti u istraivanju bilo kog predmeta, bilo koje nauke. Izuzetak ini aksiologizam ije se postavke u prirodnim naukama ne mogu primeniti, a suprotnost njemu je dijalektiki koncept ije odredbe imaju univerzalnu mogunost primene.4) Metode prikupljanja podataka koristimo pri prikupljanju podataka, meutim ono podrazumeva i sreivanje i obradu podataka i zakljuivanje na osnovu njih. U tom pogledu postoji izvesna povezanost i meuzavisnost izmeu metode prikupljanja i obrade podataka. U metodi prikuljanja podataka najee se ubrajaju: m. ispitivanja, m. posmatranja i m. eksperimenta. Tu se mogu uvrstiti jo m. analize dokumenta i m. studije sluaja, ali su one po svojim svojstvima specifine pa ih jo nazivamo operativnim.5) Mogue je oformiti kao posebnu grupu metode obrade podataka, ali se one najee javljaju kao delovi optih m. istraivanja, kao njihovi produeci. Isto je i sa metodama zakljuivanja.Uobiajena je klasifikacija metoda zasnovana na kriterijumima pripadnosti predmeta istraivanja odreenim naukama (m. prirodnih i m. drutvenih nauka).

Ne retko, susreemo se i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode, ova podela je nedovoljno osnovana jer nema praznih kvantiteta - nema malo i mnogo niega, ve je uvek u pitanju koliina veliina neega nekog kvaliteta.

9. Pojam, bitna svojstva i klasifikacija naunih istraivanja

Nauno istraivanje je sloen, organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja naunog saznanja, o strogo definisanom predmetu istraivanja, verifikovanom vaeom naunom procedurom, odn. odgovornom primenom naunih metoda. Istraivanje je sloena celina sistem misaono fizikih, stvaralakih, rutinskih i operativno tehnikih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji.

Bitna svojstva istraivanja:

svako istraivanje je nuno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka, ak i kada se ponovo utvruje staro saznanje;

sistematino je i samo funkcionalan svrsishodan sistem;

ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren;

istraivanje je sloena delatnost intelektualnih i fizikih inilaca;

ono je funkcionalnan sistem veza i odnosa nauno-istraivake delatnosti i drutvene realnosti i prakse.

MILJENJE je bitna komponenta svakog istraivanja, a pogotovo naunog. Neophodna svojstva takvog naunog istraivakog miljenja su:

1. potpuno odreena predmetnost,

6. prodornost,

2. nauna osnovanost,

7. realistinost,

3. loginost i smislenost,

8. celovitost,

4. kritinost,

9. sistematinost.

5. konzistentnost i koherentnost,

S obzirom na mnotvo istraivanja u istraivakoj praksi, javljaju se razne vrste i tipovi istraivanja, a to omoguava formiranje raznih kriterijuma klasifikacije:

1. Po kriterijumu optosti:a) opta istraivanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu pol. procesa i celinu prostora i vremena u kojima se oni odigravaju;

b) posebna istraivanja zahvataju samo jedan segment pol. procesa, i odnose se na samo jedan segment prostora i vremena;

c) pojedinana istraivanja obuhvataju samo jednu komponentu pol. procesa u strogo odreenoj jedinici vremena i prostora.

2. Po kriterijumu svojstva predmeta:

Empirijska istraivanja koja se bave saznavanjem drutvene i pol. stvarnosti na osnovu iskustvenih, ulnih podataka.

Teorijska istraivanja koja se zasnivaju na miljenju o ve postojeim naunim saznanjima, iskazanim na neki nain u nekom obliku.

Meuitm, isto empirijska i isto teorijska istraivanja nema, zbog povezanosti i meuzavisnosti teorije i prakse, i zato se formira sledea klasifikacija:

preteno teorijska (teorijsko-empirijska)

preteno empirijska (empirijsko-teorijska)

kompleksna (ujednaeno uee teorijskog i empirijskog)

3. Masovnost pol. pojava posluila je kao kriterijum razlikovanja:

a) masovnih istraivanja iji su predmet masovne pojave (npr. pol. raspoloenje);

b) masovna istraivanja

4. Po kriterijumu vremena:

Longitudalna koja obuhvataju vie vremnskih intervala jedne pojave ili procesa.

Transverzalna koja se bave presekom pojava, procesa u jednom vremenskom odseku;

Panel istraivanja koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima istog predmeta istraivanjana istim ili slinim uzorcima.

5. Po kriterijumu pripadnosti nauci odn. naunim disciplinama:

multidisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina koje pripadaju dvema ili veem broju nauka;

interdisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina jedne nauke;

intradisciplinarna predmet istraivanja pripada jednoj disciplini jedne nauke.

6. Po kriterijumu aktuelnosti predmeta:

a) Rekonstruktivna istraivanja iji predmet ine proli dogaaji, a rezultati istraivanja treba da omogue naunu misaonu ili materijalnu rekonstrukciju zbivanja u prolosti. Ona se mogu baviti daljom ili bliom prolou, i mogu da budu osnov za ponaanje i aktivnosti u budunosti. Meutim, suenje samo na osnovu prolosti moe da dovede do krupnih zabluda, jer svako novo vreme osim komponenti starog sadri i mnotvo komponenti novog.

b) Aktuelna aktuelnost se moe shvatiti dvojako:

prvo, kao aktuelnost predmeta istraivanja nezavisno od vremena kada se proces odigrao;

drugo, predmet istraivanja je proces koji se odigrava istovremeno sa sprovoenjem istraivanja.

Dakle, aktuelna su ona istraivanja iji je predmet savremena pojava ili proces.

c) Projektivna istraivanja su u sutini prognostika. Predmet je dalja ili blia budunost, i ovo su za pol. nauke najvanija i ujedno najrea i najtea istraivanja.

7. Po odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraivanja:

entrospektivna istraivanja gde se jasno razlikuje objekt predmet istraivanja i subjekt istraiva; introspektivna istraivanja gde su subjekt i objekt integrisani, tj. subjekt istraivanja je istovremeno i sopstveni predmet istraivanja.A kombinovana istraivanja bila bi ona u kojima se istraiva koristi samoposmatranjem drugih subjekata koji evidentiraju podatke o sebi.

8. Svrha i ciljevi istraivanja:

A po svrsi, istraivanja delimo na:

heuristika - koja su usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima predmeta;

verifikatorna koja su usmerena na proveru postojeeg naunog saznanja.

B po ciljevima:

1) Orijentaciona istraivanja iji je cilj izraivanje naunih osnova za izradu projekta istraivanja koji ima preteno heuristike karakteristike, a o ijem predmetu nema dovoljno saznanja u teroijskom naunom fondu i dotadanjim istraivanjima.

2) Deskriptivna istr. iji je nauni cilj da nauno opiu jedan proces, pojavu;

3) Klasifikatorska istr. imaju za cilj da izvre klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraivanja. Ovaj cilj zahteva utvrivanje bitnih obeleja predmeta i na osnovu njih utvrivanje njegovog mesta u odreenom poretku.

4) Inovatorsko-heuristika istr. usmerena su na otkrivanje nepoznatih, ranijim istraivanjima neotkrivenih inilaca, svojstava i odnosa predmeta.

5) Cilj eksplikativnih istr. je nauno objanjenje.

6) Prognostika istr. iji je cilj nauno predvianje kretanja i razvoja pojava i procesa u blioj ili daljoj budunosti.

9. Funkcija istraivanja u razvoju nauke:

a. Fundamentalna istr. koja su usmerena na osnovna bitna nauna saznanja koja se tiu razvoja nauke i u prvom redu naune teorije;

b. Primenjena istr. nastoje da nauna saznanja naune teorije obrade tako da utvrde mogunost njihove praktine primene.

c. Razvojna istr. praktina reenja primenjenih istraivanja dalje razvijaju i usavravaju;

d. Akciona istr. (u pol. naukama), ova istraivanja ne moraju da imaju naunu funkciju, pa ni nauni cilj. Ona su direktno podreena zahtevu reavanja konkretnog pol. aktuelnog problema;

10. Kriterijum sloenosti istraivanja:

-po kriterijumu obuhvata materije:

a) generalna

b) detaljistika istr.

- po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:

a) polimetodska

b) monometodska

- po sloenosti projekata istr.:

a) jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom;

b) sa jednim sloenim projektom i vie potprojekata;

c) sa generalnim projektom, u okviru koga postoji vie posebnih projekata i u okviru njih potprojekata.

- komparativna istr smatraju se veoma sloenim istraivanjima zbog neophodnosti da se identifikuju predmeti poreenja, kriterijumi i postupci poreenja.

- panel istr. kao istraivanja obuhvataju vie slojeva i mogu vie puta da se ponove u raznim vremenima, na istom ili slinom uzorku, istog predmeta i primenom istih metoda.

11. Kriterijum trajanja istraivanja.1) Blic traju veoma kratko, od jednog dana do najvie nekoliko nedelja;

2) Kratkorona koja traju do 3 meseca;

3) Srednjorona od 6 meseci do godinu dana;

4) Dugorona traju due od jedne godine;

5) Permanentna veoma su retka, a to su viekratno ponavljana istraivanja istog predmeta, pa su veoma slina panel odn. longitudinalnim istraivanjima.

12. Proces miljenja i logiko miljenje

Logiko miljenje je ono koje tei istinitom saznanju i odvija se po pravilima odreenog sistema logike.

Miljenje je sloen proces sticanja naunog saznanja, ija su tri bitna svojstva:

a) razvojnost to znai da se neprekidno menja polazei od niih, kreui se ka viim nivoima. Ovo se ostvaruje na dva naina:

-obogaivanje predmetnog sadraja miljenja,

- umnoavanje oblika i modaliteta miljenja.

b) kreativnost stvaralaka mo koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne i prole prakse, i zamilja novu praksu, otkrivajui mogunost njene blie i dalje perspektive.

c) sistematinost bez koje miljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve sposobnije da razluuje uspeno od neuspenog, korisno od nekorisnog itd., i da vri selekciju, razvrstavanje i vrednovanje sopstvenih svojstava.

Iz ovoga se moe izvesti definicija ljudskog miljenja koja glasi:

Miljenje je stvaralako aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne, drutvene, bioloke i psihiko-misaone.

Miljenje se preteno odigrava kroz analizu i sintezu; logino je ako je logiki zasnovano i logiki vredno miljenje. Moe se konstatovati da je miljenje o i u metodologiji i o metodama politikologije logiki zasnovano i logiki vredno.

Prvo, ono je predmetno. Njen predmet, politika shvaena kao komponenta aktuelne, prole i budue ljudske prakse, realne, zamiljene i zamislive, relativno je odreen.

Drugo, nauno miljenje o metodologiji i o metodama politikologije odigrava se po proceduri i formama logike i po logikim pravilima. Kree se od opaanja, preko predstavljanja, do miljenja, posredstvom znakova, simbola i rei, jezika, informacija i komunikacija. Ono se odigrava u formama pojma, stava, suda i zakljuaka uz uvaavanje zakona istinitog miljenja.

13. Imenovanje, oznaavanje i znaenje

Na odreenom nivou razvoja ljudskog drutva i ljudske prakse, bez odgovarajueg nivoa meusobnog komuniciranja i informisanja nije bilo mogue uspeno obavljati praksu. Prvobitni znaci bili su signali prirodne, materijalne stvari pojave koje su ukazivale na druge predmete koji su ve bili, odigravaju se ili e se odigravati. Njihovo osnovno znaenje bilo je intersubjektivno shvatljivo i jedinstveno.

Na potrebama prakse nastali su vetaki znaci. Njihove bitne odredbe su:

- da su ih stvorili ljudi, pa su stoga nuno konvencionalni;

- da se ljudi njima slue da bi oznaili neki predmet;

- koriste ih da bi se obavestili o nekom predmetu odn. o tuem iskustvu o odreenom predmetu.

Znak moe biti bilo koji drutveno realni predmet ma koje vrste. Znak mora da ispuni dva bitna uslova:

da jedan predmet bude znak drugog predmeta prvi predmet (znak) mora svojim znaenjem da ukazuje na drugi predmet. Dakle, znak mora da bude znak neega.

predmet mora biti znak za nekoga, za neko svesno bie, koje shvata i razume znaenje znaka.

Za politikologiju od posebnog znaaja su vetaki znaci, simboli i rei.

SIMBOLI ne moraju da imaju nikakvu neposrednu prirodnu vezu sa predmetom koji oznaavaju. Oni se pridaju odreenim predmetima drutva, ljudskom konvencijom (obiajem ili dogovorom) kojim se utvruje i njihovo znaenje.

REI su osnovni inioci svakog prirodnog jezika i time su u osnovi svih vetakih. Rei su na sadanjem nivou razvoja povezane sa pojmovima i pojmovnim miljenjem.

Pojam simbola u politikologiji obuhvata i neto drugaije znaenje, pa tako se pod simbolima podrazumevaju i oznake za izvesne celine (dravna ili partijska zastava) ili odreena svojstva, akciona i programska usmerenja, itd.

Simbola ima vie vrsta ali se najee klasifikuju:

1. po predmetnoj oblasti:

- specifini vanjeziki simboli

- simboli obinih jezika

- umetniki simboli

- simboli naunih jezika.

2. po gnoseolokoj funkciji:

- deskriptivni (opisni),

- eksplikativni (objanavajui),

- instrumentalni simboli.

Sistem simbola ine obian ili nauni jezik. Znak, simbol, re nastaje procesom imenovanja i oznaavanja.

Imenovanje je pripisivanje imena objektima, dok je oznaavanje pripisivanje znaka i znaenja objektu.

Znaenje je sloen psihiki proces, u kome odreeni predmet, preko odreenog pojma, ukazuje subjektu na odreeni predmet. P P S P

Da bi se proces oznaavanja uspeno ostvario neophodne su mentalne dispozicije za upotrebu znaka i shvatanje znaenja.

Oznaavanje vri dve funkcije:

ukazuje na koje objekte se znak moe primeniti tj. koje objekte denotira;

ukazuje i koja svojstva objekata dati znak opisuje tj. konotira.

U tom smislu moemo denotaciju odrediti kao primenjivanje znaka na dati objekat, a konotaciju kao opisivanje svojstva izvesne vrste objekata.

Simbol treba da ima objektivno znaenje, a mogue je i njegovo subjektivno znaenje. Pod objektivnim, podrazumeva se ono to se zamilja i oznaava pomou simbola, ovo znaenje je intersubjektivno i komunikabilno. Subjektivnim znaenjem smatra se znaenje lieno intersubjektivnosti i komunikabilnosti.

14. Jezik i nauni jezik

Jezik je sistem simbola rei i jezikih izraza; to je ljudska tvorevina i inilac ljudskog razvoja; on je izraz saznanja i razvijenosti prakse odreenog drutva; instrument izraavanja i konstituisanja misli u procesu miljenja i jezik je bitan osnov drutvenog informisanja i optenja.

Naravno jezik je promenljiv i razvojan, pa svako drutvo, u odreenoj fazi svog razvoja, ima sopstveni jezik. To opet ne znai da nema kontinuiteta u razvoju, ve da promene u strukturi, funkcijama, odnosima i proizvodima, deluju na jezik u etiri smera:

1. neke rei i jeziki izrazi gube se jer iezavaju objekti na koje su se odnosili;

2. neke rei menjaju svoje znaenje;

3. nastaju nove rei i jeziki izrazi;

4. javljaju se novi naini upotrebe jezika.

Osnovnu strukturu svakog jezika ine rei elementarni inioci jezika, jeziki izrazi smisleni spojevi rei. Logiku strukturu rei ine termin spoljni izraz rei, nain iskazivanja, pojam sadraj i znaenje rei i njeno ogranienje.

Bitno svojsvto jezika je njegova razumljivost, sposobnost da izrazi misli, znaenja, shvatanja o objektima prakse. Mada su termini, pojmovi i znaenje jezika uglavnom odreeni, jezik pati od nepreciznosti, koja oteava njihovo razumevanje. Postoje tri izvora tekoa za razumljivost jezika:

a) sinonimnost (kada se za isti pojam koriste razni termini u manje-vie istom znaenju);

b) homonimnost (kada se istim terminom izraavaju razni pojmovi);

c) uloga konteksta u znaenju (kada preciznost pojma, termina, jezikog izraza zavisi od znanja o situaciji u kojoj se upotrebljava).

U nauci se pravi razlika izmeu prirodnog i vetakog jezika, obinog jezika i jezika nauke i izmeu objekt-jezika i metajezika.

Prirodni jezik je onaj koji je nastao spontano, tokom razvoja drutva, njegove prakse i njegovog znanja. To je jezik u svakodnevnoj upotrebi obinih subjekata, zdravorazumski jezik. Odreenje obinog jezika korespondira sa odreenjem prirodnog jezika.

Vetaki jezici su po pravilu simboliki jezici. Postoje dve varijante takvih jezika:

koji su razvile nauke za svoje svrhe u tenji za to preciznijim izraavanjima. Umesto rei koriste se vetakim silmboli koji se ne mogu shvatiti bez dobrog poznavanja konteksta;

druga varijanta su jezici maina, npr. raunara.

Nauni jezik razlikuje se od obinog po stepenu odreenosti pojmova, termina i znaenja. On je precizniji, jasniji i za naunike komunikabilniji. Jezik nauke sastavljen je od sledeih osnovnih inilaca:

1. fraza osnovnih gramatikih izraza koji imaju odreena znaenja:

Osnovne fraze su: imena, pridevi, funktori otvorene fraze, veznici.

2. osnovnih jezikih izraza u uem smislu;

3. reenica jezikih iskaza logikih stavova.

Prema predmetu na koji se jezik odnosi prave se razlike izmeu objekt jezika i meta jezika. Objekt jezik je onaj koji se bavi predmetima drutvene realnosti. Taj jezik moe da bude kako prirodan, obian tako i nauni jezik ukljuujui simbolike formalizovane jezike. On se odnosi na sve predmete ljudskog miljenja, osim na sam jezik. Meta jezik se odreuje kao jezik o jeziku i smatra se jezikom vieg reda, drugo-stepenim jezikom.

U ljudskom drutvu jezik se prevashodno realizuje kroz informisanje i komuniciranje. INFORMACIJA (obavetavanje) mogua je izmeu oveka i oveka; oveka i maine i izmeu maine i oveka. KOMUNIKACIJA (optenje) mogua je izmeu najmanje dva svesna subjekta...

15. Logike varijable i konstante

Analizom izraza i iskaza otkriemo da neke rei imaju varijabilnost i nazivamo ih varijable. Istovremeno zapaamo rei koje imaju konstantno znaenje, one po pravilu povezuju varijable u smislenu celinu i njih nazivamo konstante.

Varijable za predmet imaju objektivne, drutveno realne objekte, stvarne ili idealne. Konstante za svoj predmet nemaju takve realitete, one ukazuju na odreene relacije.

U savremenoj logici i metodologiji postoje dve vrste varijabli:

a) varijabla pojmova spadaju opti, odn. klasni pojmovi. Njihova opta znaenja se konkretiuju i time menjaju, ne gubei se. Npr. opti pojam drava ne gubi se kada se konkretizuje na SAD, Japan itd, ili se specifikuje kao monarhija, federacija, itd.

b) varijabla stavova stavne ili propozicionalne varijable imaju znaajnu ulogu u osnovama simbolike logike u raunu stavova ili u raunu iskaza.

Poznata su tri modela spojeva varijabli:

Prvi model podrazumeva niz varijabli, ali najmanje dve. Ako ih ima vie od dve, prva je nezavisna od sledeih, druga je zavisna od prve, ali nezavisna od svih sledeih, trea je zavisna od prve i druge a nezavisna od svih sledeih itd. Poslednja varijabla u nizu zavisna je od svih prethodnih.

Drugi je model kauzalnih spojeva. Ovim spojevima se izraavaju uzrono-posledini odnosi, pri emu je uzrok nezavisna varijabla, a posledica je zavisna.

Trei je model vremenski odreenih serija. I on je zasnovan na prethoenju i sledovanju. Tako je prva varijabla nezavisna od sledujuih, druga je zavisna od prve ali nezavisna od sledeih itd.

Konstante kao rei koje vre funkciju logikih veza, oznaavaju opte, realno mogue odnose dogaaje i injenica. Njihovo predmetno znaenje vezano je sa istinitou reenice, pa ako su reenice besmislene ili lane, upotrebljene konstante i njihovi simboli nemaju nikakvo predmetno znaenje.

Smatra se da postoje tri vrste konstanti u simbolikoj logici:

1. to su individualne konstante u koje se ubrajaju simboli ili pojmovi koji oznaavaju jedinke. Obeleavaju se sa a, b, c... U individualne konstante spadaju lina imena, imena gradova, reka, planina i druga osobna imena.

2. to su rei, simboli i pojmovi koji oznaavaju stalne logike veze (i, ili, ako...)

3. to su predikatske konstante, pojmovi termini kojima se iskazuju stalna svojstva ili osobine nekih predmeta. Oni se obeleavaju sa f, g, h...

16. Logike iskazne funkcije

Osnovne logike iskazne funkcije bazirane su na logikim konstantama i one iskazuju stalne osnovne relacije. Kada se logike konstante poveu stavne varijable nastaju osnovne logike funkcije. Logiari navode sedam takvih funkcija:

1. negacija koja iskazuje u reenici objektivne suprotnosti, izmeu eksplicitno pomenutog objekta (koji u datoj situaciji nije realno dat) i impliciranog realno datog objekta koji ostaje manje ili vie neodreen.

2. konjunkcija koja govori o istovremenom postojanju dve razliite pojave. Njoj odgovara logika komstanta I - npr. odigravaju se izbori i kritika toga izbornog procesa.

3. alternacija znai neiskljuujue ILI po istinitosti. Bar jedan od dva stava treba da bude istinit, ali je mogue i oba. U obinom govoru re ILI upotrebljava se u trostrukom znaenju:

alternacija da je bar jedan stav istinit;

komplementarnost to znai da su svi stavovi istiniti;

uzajamno iskljuenje to znai da je jedan istinit, drugi mora biti laan. Ovo stanovite protivurei definiciju neiskljuujueg ili.

4. disjunkcija znai iskljuujuu suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od dva stava mora biti laan.

5. inkompatibilnost nesnoljivost i po istinitosti i po lanosti (protivurenost stavova); npr. Petar je lan partije N ili nije lan partije N.

6. implikacija iskazuje AKO...ONDA, ime izraava jedno mogue uslovljavanje suprotnosti.

7. ekvivalencija izraava da su dva stava identina po vrednosti.

Logike funkcije mogu imati sledee vrednosti:

a) NEGACIJA ako je pozitivan stav istinit, njegova negacija je pogrena;

ako je negacija jednog stava istinita, onda je negacija pogrena;

dvostruka negacija jednaka je afirmaciji

b) KONJUKCIJA konjukcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava istinita;

ako je makar jedan lan pogrean, cela je konjukcija pogrena.

c) ALTERNACIJA alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova istinit;

ako su oba osnovna stava pogrena, alternacija je pogrena.

d) DISJUNKCIJA bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrean;

iskljueno je da oba stava budu istinita, u tom sluaju disjunkcija je pogrena.

e) INKOMPATIBILNOST elementarni stavovi moraju biti suprotni po svojoj vrednosti; jedan istinit a drugi pogrean;

iskljueno je da budu jednake vrednosti, tada je inkompatibilnost pogrena.

f) IMPLIKACIJA implikacija je istinita bilo da je implicans pogrean, bilo da je implicat istinit;

implikacija je pogrena ako je implicans istinit, a implicat pogrean

g) EKVIVALENCIJA ekvivalencija je istinita ako su oba elementarna stava isitnita ili lana;

ekvivalencija je pogrena ako je jedan stav istinit, a drugi pogrean.

Na osnovu tih principa odn. vrednosti logikih funkcija formiraju se tablice istina.

18. Definicija pojma

Pojam se nalazi u osnovi ljudskog miljenja. Do pojma se dolazi poimanjem i shvatanjem. Njime ostvaruje prelaz sa intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom miljenju, koje odlikuju strukturalnost opteg i objektivnog, intersubjektivnost i komunikabilnost.

Branislav Petronijevi: Pojam je zamisao onog to je opte u mnoini pojedinanih predstava odn. predstavljenih objekata iste vrste.

U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihiki supstrat pojma preko koga se pomou slika imaginacije, psihikom aktivnou, formira pojam. O tome postoje etiri teorije:

Teorija reprezentacije Teorija asocijacije Teorija apercepcije Teorija negacijeGlavni problemi u vezi sa pojmom su:

Prvi problem je odnos povezanosti rei, pojma i predmeta. Razreava se razlikovanjem rei i pojma, re je govorna predstava, opaaj a pojam je misao. To stvara problem jezika (govora) i miljenja, koji se reava na dva naina:

stavom da su govor i miljenje razliiti;

stavom da miljenje i govor nisu razliiti.

Drugi problem je odnos izmeu pojma i predstave. U vezi s njim postoje tri stanovita:

pojam jeste predstava;

pojam nije predstava;

pojam nije predstava ali nastaje uz predstavu.

Trei problem je odnos pojma prema subjektu i prema objektu. Tu su suprotstavljeni stavovi:

pojmovi su identini predmetu objektivne stvarnosti;

pojmovi su adekvatne zamisli subjekata o objektivnim predmetima.

etvrti problem je odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu. Logika apstraktnost pojma moe se reavati shvatanjem:

o udaljenosti pojma od njegovog predmeta;

o izdvojenosti pojma od predmeta;

o nepotpunoj i nedovoljnoj sadrajnosti pojma;

o nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na predmet.

I logika konkretnost pojma moe se reavati shvatanjem:

-bliskosti pojma i predmeta;

- povezanosti koja je u pojmu izraena.

-sadrajnosti pojma;

-adekvantosti sadraja pojma, strukturi i sadraju predmeta.

Peti problem je odnos pojedinanog i opteg kod pojma. Vie je filozofski i ideoloki, nego metodoloki, a razreava se apstrahovanjem i konkretizacijom.

esti problem je odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma, koji je reavan u okvirima zakona istinitog zamiljanja predmeta.

Svaki pojam ima sadraj i obim.

Sadraj pojma ine misaone odredbe kao misaoni izrazi odredaba predmeta.

Obim pojma ine svi pojmovi predmeta na koji se dati pojam odnosi.

U shvatanju odnosa izmeu sadraja i obima pojma, postoji sukob izmeu zastupnika formalne logike i dijalektiara materijalista. DM prioritet daju sadraju pojma i smatraju da ukoliko je obim pojma vei, utoliko je i sadraj pojma bogatiji. Nasuprot njima, zastupnici formalne logike istiu da rast obima pojma vodi siromaenju njegovog sadraja, jer je apstraktniji i optiji pa obuhvata samo zajednika opta svojstva, a izostavlja posebna i pojedinana.

Pojmovi se odnose na predmete razne sloenosti. Stoga je i njihov jeziki izraz razliite sloenosti. On moe biti samo jedna re, ali i sistem rei.

Po svojim bitnim svojstvima pojam je subjektivno objektivan. Subjektivan jer je tvorevina ljudskog miljenja dakle, subjektivne aktivnosti. Objektivnost pojma je u objektivno istinitom sadraju kojim se izraava predmet objektivne stvarnosti.

Pojam je statian i dinamian:

statian jer je relativno stalno jedinstvo svojih odredaba;

dinamian jer ima osnovu u procesu miljenja, u novom saznanju, u sadraju starog pojma koje vodi njegovom pretvaranju u novi.

19. Vrste pojmova

Ne postoji jedna opte prihvaena klasifikacija pojmova, zasnovana na opte usvojenim kriterijumima.

U formalnoj logici B. Petronijevia navode se 4 para 8 vrsta pojmova:

1. apstraktni

2. konkretni

3. kolektivni

4. nekolektivni

5. korelativni

6. nekorelativni

7. relativni

8. apsolutni

I ei pokuava da uspostavi klasifikacioni sistem pojmova. Razlikuje:

Pojmovi po kriterijumu predmetaa) pojmove stvari procesa kojima se stvari procesi zamiljaju kao relativno konstantni, moemo razvrstati na:

individualne odnose se na pojedinane stvari;

kolektivne na izvesne srodne skupove

klasne opti pojmovi kojima se zamilja skup lanova;

kompleksne zamisli kompleksnih stvari sloenih od vie elemenata.

b) Kvalitativni pojmovi zamisli kvaliteta svojstva predmeta (beo, dobar,...) a rei kojima se iskazuju pripadaju pridevima.

c) Kvantitativni pojmovi zamisli kvantitativnih odredbi predmeta (mnogo, malo, nita..) i pojmovi numerikog kvantiteta.

d) Relacioni pojmovi zamisli odnosa predmeta i ma kojih premetnih odredbi (slian, isti, uzrok...) i zamisli veza (i, ili, ako onda...) i funkcionalni pojmovi (genetiki pojmovi kretanja, promene...)

e) Pojmovi dispozicije zamisli odreenih sklonosti ili podobnosti bia ili stvari, da ispolje odreena svojstva u odreenim uslovima (snalaljiv, zapaljiv...)

Pojmovi po logikom sadraju opti, posebni i pojedinani pojmovi kojima se izraava obim pojma;

apstraktni i konkretni pojmovi zamisli nematerijalnih i stvarnih egzistencijalnih stvari;

kolektivni i individualni pojmovi;

korelativni i posebni pojmovi korelativni su zamisli meusobno logiki uslovljenih relacija pozicija (gore dole, pre posle) a posebni su zamisli relativno razdvojenih, celovitih predmeta (grad, selo, jabuka...)

dijalektiki polarizovani pojmovi kao to su identitet razlika;

kategorijalni i izvedeni pojmovi kategorijalni su zamisli osnovnih vrsta predmeta, iz kojih se izvode ostale vrste pojmova.

Pojmovi po gnoseolokoj funkciji1. klasifikatorski pojmovi zamisli kojima se predmet i odredbe predmeta klasifikuju u rodove, vrste, podvrste (bie, ivotinja...)

2. komparativni pojmovi kojima se shvataju odnosi slinosti, razliitosti i suprotnosti.

3. tipoloki pojmovi zamisli tipinih osobina nekog skupa predmeta (pojava, procesa, itd)

4. funkcijsko zakonski pojmovi zamisli o sutinskim vezama i odnosima predmeta. Najvaniji su funkcionalno kauzalni i genetiki pojmovi.

20. Meusobni odnosi pojmova

Pojmovi se nalaze u raznovrsnim meusobnim vezama i odnosima. Mogui su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija.

Odnosi pojmova iste kategorije mogu biti:

a. Odnosi jednakosti pojmova podrazumevaju da dva pojma imaju isti sadraj i isti obim. Mogua su dva sluaja. Prvi, pojmovi su ekvivalentni ako im je sadraj relativno isti, ali svaki od njih vie naglaava druge odredbe. Drugi, pojmovi su identini, a razlikuju se samo po imenu.

b. Odnosi nadreenosti i podreenosti postoje izmeu optijeg pojma i posebnijeg pojma, kada optiji, vii pojam obuhvata nii posebniji. Prirodni odnos nadreenosti postoji, kada oni ine jednu kategoriju, a vetaki sa javlja u vetakim klasifikacijama.

c. Odnosi prireenosti ili koordinacije mogu se shvatiti kao odnosi koji se tiu iskljuivo obima pojma, ali je tanije shvatiti ih kao odnose obima i sadraja. Postoji pet vrsta koordinacije pojmova:

odnos disjunktivne koordinacije (dva pojma istog roda ali razliitih vrsta);

odnos korelativne koordinacije uzajamne uslovljenosti (vladalac podanik);

odnos kontigentne koordinacije (pojmovi istog roda meusobno se dodiruju)

odnos kontrarne koordinacije odnos krajnje razlike pojmova istog roda;

odnos interferentne koordinacije dva pojma se meusobno delimino poklapaju.

Odnosi suprotnosti kod pojmova javljaju se, prema formalnologikom uenju u oblicima:

1. kontrarna opozicija kao suprotnost dve krajnje vrste istog roda, pa su to koordinirani pojmovi;

2. kontradiktorna opozicija uzajamno ukljuujua suprotnost, pozitivnog i negativnog pojma istog rodovskog pojma (pravian nepravian).

Odnosi pojmova raznih kategorija javljaju se u dva osnovna oblika:

odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova u kome se dva nesrodna pojma uzajamno odreuju (vreme kretanje, opozicija vlada)

odnos disparatnosti odnos dva neuporediva pojma.

21. Definicija i definisanje

Definisanje je tano, misaono shvatanje predmeta pomou pojmova sudova, kojima se shvata odreeni predmet, njegov pojam i termin kojim se taj predmet oznaava.

Dakle:

definicija sadri znaenje pojma i termina;

ona je predmetna u dvostrukom smislu: ona govori o terminu i pojmu i o predmetu koji se terminom oznaava;

po svojoj formi ona je iskaz i nominalna je;

po misaonom sadraju ona je stav ili sud;

po strukturi sainjena je od definiensa i definienduma, tj. od onoga ime se definie i od onoga ta se definie;

svaka definicija ima odreenu saznajnu vrednost.

Da bi jedna definicija bila valjana, ona treba da ispunjava sledee uslove:

treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje. Negativna definicija nije mogua;

treba da bude predmetna i sadrajna. Bez predmeta, definisanje nije mogue, a bez sadraja nije mogue odrediti i iskazati bitne odlike i odredbe predmeta.

svestrana, to zahteva obuhvatanje celine predmeta;

sutinska, da sadri bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet moe identifikovati;

sloena i razvojna, jer su predmeti definisanja sloeni i razvojni;

ekvivalentna srazmerna, ni preiroka ni preuska;

akuratna, da sadri samo bitne i nune inioce;

materijalisti dijalektiari zahtevaju da bude dijalektina;

Najee su u upotrebi:

a) nominalne, koje se bave odredbama rei (etimoloke i definicije simbola naunih jezika)

b) realne, koje se tiu odredbi stvari i njihovih svojstava.

Drugi par definicija ine:

1. deskriptivne kojima se opisuju pojavni momenti predmeta;

2. eksplikativne sutinske, kojima se odreuju bitne odredbe predmeta.

U okviru eksplikativnih postoje dve podvrste:

- karakteristina definicija koja se formira odredbom najblieg roda i specifinom razlikom. Npr. demokratija je oblik vladavine naroda.

- genetika def. kojima se izraavaju geneza i razvoj. Npr. feudalni sistem koji je nastao iz robovlasnikog drutvenog sistema.

U definisanju se nailazi na mnoge tekoe. Tri su grupe najvanijih:

1) semantike tekoe;

2) logiko sintaktike tekoe;

3) saznajno operacionalne tekoe.

Uloga definicija i definisanja u naunom saznanju je nezamenljiva. Definicije i definisanje su poetni inioci naunog saznanja, omoguavaju klasifikovanje izgradnju klasifikatornih sistema i nisu samo poetni oblik i faza naunog saznanja, ve su i njen rezultat oblik manifestacije saznanja.

22. Iskaz, stav, sud

ISKAZ- je nezaobilazan oblik jezikog i simbolikog izraavanja misli stavova, sudova i zakljuaka. To je univerzalan oblik i sredstvo ljudskog obavetavanja i saobraanja u okvirima postojeih jezikih sistema. Odredbe iskaza su:

iskaz je smisleni skup rei i simbola;

on moe biti istinit ili laan;

po saznajnoj vrednosti moe imati svojstvo suda ili zakljuka;

najea forma iskaza je reenica.

Da bi se jedna kombinacija rei, simbola ili rei i simbola mogla smatrati iskazom, ona mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni predmet.

Strukturu iskaza ine termini i pojmovi i veza izmeu njih, znaenje iskaza, oblik iskaza, istinitost iskaza i njen smisao.

Iskaze moemo razlikovati po vie kriterijuma. Npr. po stepenu istinitosti u rasponu od istinitih do pogrenih; po smislenosti sasvim odreenog smisla do neodreenog smisla.

Raznovrsnost predmeta i sadraja iskaza podrazumevaju i razne naine utvrivanja smislenosti iskaza ali su dva dominatna;

1. utvrivanje smislenosti, istinitosti i znaenja iskaza o odreenim predmetnim oblastima nauka, metodama tih nauka;

2. je postupak utvrivanja loginosti iskaza.

Oblici u kojima se iskazi javljaju takoe su raznovrsni. Po formi iskaz moe biti tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba.

Iskazi se razlikuju i po sloenosti. Moe se sastojati iz samo jedne rei, vie rei ili iz vie reenica, takoe mogu biti kombinacije samo rei, samo simboli ili i rei i simbola.

Po pripadnosti jezikim sistemima razlikujemo:

iskaze naunih, i

- iskaze obinih, govornih jezika

zatim razlikovanje iskaza:

-predmet jezika, i

-formalizovanih jezika.

STAVOsnovne tekoe u definisanju stava i njegovom razumevanju proistiu iz najmanje tri osnova:

1. stav je po jezikoj formi, iskaz odreenog sadraja i oblika;

2. stav je po formi, strukturi i predmetnosti veoma slian sudu;

3. termin stav se u obinom, politikom pa i naunom jeziku koristi u uem i irem znaenju. U uem oznaava se stav u skladu sa vaeom definicijom, a u irem znaenju terminom stav oznaavaju se sudovi, zakljuci, postavne teorije.

ei stav definie kao smisaoni iskaz odreene saznajne vrednosti. U tom smislu, svaki iskaz kojim se neto tvrdi, odrie, doputa, pretpostavlja kao istinito, kao lano ili kao verovatno, jeste stav.

SUD

Sud je iskaz, specijalan stav, on je predmetan i smislen, predstavlja spoj pojmova, predikata i subjekata, kategorino je afirmativan ili kategoriki negativan i jasno izraava valenciju tj. stepen odreene saznajne vrednosti.

Upravo stepen odreenosti i saznajne vrednosti je kriterijum za razlikovanje suda od stava uopte koji je neodreene saznajne vrednosti.

Sud ne moe biti proizvoljan i neosnovan, mora biti potkrepljen argumentima i izloen verifikaciji.

23. Osnovne vrste sudova (po predmetu, po logikom sadraju, po modalitetu)

Sudovi po predmetu:

atributivni sudovi sudovi iji su predmet svojstva odreenog objekta odn. predikat iskazuje svojstvo subjekta. Ovi sudovi mogu biti.

atributivni kvalitativni (bave se svojstvima, kvalitetima), npr. ovek je smrtan;

atributivni kvantitativni (bave se koliinama, veliinama), npr. Goran je visok 180 cm;

atributivni o stanju (bave se stanjima), npr. Grad je u izgradnji.

relacioni sudovi sudovi iji su predmet razne vrste odnosa. Tako postoje:1. kvalitativni relacioni sudovi kojima se sudi o odnosima kvaliteta;

2. kvantitativni relacioni sudovi koji sude o odnosima koliina, veliina, itd.

3. vremenski relacioni sudovi koji se tiu vremenskih redosleda,

4. uzroni relacioni sudovi koji sude o uzrocima i posledicama;

5. funkcijski sudovi koji izraavaju funkcionalnu zavisnost predikata i subjekata;

6. korporativni sudovi izraavaju identinost i razliku, slinost, podudarnosti;

7. procesni sudovi iji su predmeti procesi, dogaanja i sl.;

8. sudovi imenovanja iji je predmet davanje imena, naziva i pridavanje znaka ...;

9. injenini sudovi sudovi o stvarnim, faktikim injenicama, o praktinim ili teorijskim..)

10. vrednosni sudovi odnose se na neke vrednosti u drutvu;

11. sudovi ocene i sudovi procene oni u kojima subjekt koji ocenjuje procenjuje i dominantnu ulogu. Ovi sudovi su mogui i verovatni.

Sudovi po logikom sadraju:

sudovi po kvalitetu su sudovi kojima se iskazuje ono to se zamilja i izraavaju kvalitet logikog sadraja suda. Postoje:

potvrdni ili afirmativni sudovi kojima se tvrdi mogunost da postoje ili da stvarno postoje predmeti suda; npr. U demokratskom sistemu postoji vie pol. stranaka.

negativni sudovi koji imaju odricanje postojanja predmeta suda ili nekih njegovih odredaba; npr. Jednopartijski sistemi nisu demokratski.

U okviru ovog suda postoje.

a) negacija suda kojom se odrie neko tvrenje ili neki pozitivan sud;

b) limitativni sud kojim se afirmie negativan pojam ili se afirmie negacija;

c) negacija negacije sud dvostruke negacije koji se, po smislu, izjednaava sa afirmativnim sudom.

upitni sudovi iji je logiki sadraj postavljanje pitanja o postajanju ili mogunosti postojanja nekog predmeta, odnosa itd.

sudovi po kvantitetu su sudovi iji je logiki sadraj obim pojma subjekta u sudu. Ti sudovi su:

1. generalni u kojima je pojam subjekta opti pojam, te je kvantititativno neodreen; npr. ovek je politiko bie.

2. individualni iji je subjekt individualan pojam; npr. Goran je lan stranke.

3. univerzalni kojima je pojam subjekta pojam roda, klase, skupa pojava i lanova mnoine; npr. Sve politike partije se bore za vlast.

4. partikularni sudovi pojmom obuhvataju zamisao dela skupa ili klase predmeta ili pojava. Oni mogu izraavati i posebna svojstva nekih lanova skupa; npr. Neki lanovi stranke su neaktivni.

Sudovi po modalitetu:

-tiu se vrste i nunosti veze izmeu odredaba predmeta suda. Spadaju:

a) Problematini sudovi u kojima se veza izmeu predmeta i subjekta predmeta, zamilja kao neizvesna od toga kakva je ona stvarno. Svi iskazi koji sadre re moda spadaju u problematine sudove. Npr. Naa stranka e moda naglo omasoviti.

b) Verovatan sud izraava veu ili manju verovatnou postojanja ili vaenja nekog suda. Takvi su svi sudovi na osnovu nepotpunih i nesigurnih podataka, ukljuujui i prognostike sudove i statistike zakone.

c) Asertorian sud je sud o pojedinanoj injenici ije postojanje nije nuno, pa ni njeno zamiljanje nije nuno na osnovu korienih primera. Npr. Postoji pet vrsta teke vode ili npr. Ova tabla je crna.

d) Apodiktian sud je zamiljanje predmeta nunog postojanja stvari, kvaliteta, kvantiteta i odnosa. Npr. Politika je upravljanje optim interesima.

e) Normativan sud svojim sadrajem odreuje neki zahtev, propisuje normu ponaanja i sl. Npr. Vlada mora da polae raune parlamentu.

24. Zakljuivanje i zakljuak

Znaaj zakljuivanja po nauno saznanje je u injenici, da ni o jednom sloenom predmetu nije mogue misliti bez zakljuivanja kao oblika miljenja, i zakljuka kao njegovog razultata.

Zakljuivanje je sloen proces izvoenja novog valjanog suda, iz jednog ili vie prethodno postojeih sudova, njihovim dovoenjem u odgovarajui odnos, i posrednim shvatanjem predmetnih odnosa dva ili vie predmeta.

Predmet zakljuaka je odnos najmanje tri predmeta ili tri predmetne odredbe. Po tome se zakljuak razlikuje od suda koji je odnos dvaju strana.

Prema tome da li zakljuak izvodimo iz jedne ili vie premisa razlikujemo:

direktno (neposredno) zakljuivanje na osnovu jedne premise;

indirektno (posredno) zakljuivanje iz vie premisa.

U posrednom zakljuivanju obavezno postoji posredujui lan tzv. srednji lan (terminus medius). Petronijevi navodi pet vrsta neposrednog zakljuivanja:

1. po subalternaciji zakljuivanje od univerzalnog ka partikularnom, i obrnuto;

2. po opoziciji gde se istinitost ili lanost izvode iz istinitosti ili lanosti njemu suprotnog suda;

3. po konverziji gde pojam predikata postaje subjektom;

4. po ekvipolenciji gde se predikat datog suda zamenjuje kontrarno suprotnim predikatom;

5. po kontrapoziciji koja podrazumeva izvoenje suda ekvipolencijom, pa zatim sledi njegovo obrtanje;

Postoje tri osnovne vrste posrednog zakljuivanja:

a) traduktivno zakljuivanje ima za svoj predmet izvesne odnose u prvom redu, odnose identinosti i neidentinosti, jednakosti i nejednakosti. Slinosti i razliitosti, itd. To je zakljuivanje misaonim prenoenjem odnosa jednakosti, slinosti i razlika.

b) Induktivno zakljuivanje iz vie posebnih, pojedinanih stavova izvodi opti stav (zakljuak). Pravi predmet induktivnog zakljuivanja su veze vie posebnih odredaba s optom odredbom.

c) Deduktivno zakljuivanje za predmet ima veze opte odredbe sa posebnom, pa i individualnom. Iz opteg stava izvodi se poseban stav.

Silogizam je vrsta deduktivnog zakljuivanja. Njegovu strukturu ine tri pojma prvi vii pojam, srednji (najvaniji) i trei koji je zakljuak. Srednjim pojmom povezuju se prvi i trei. Silogizam, zavisno od premisa, moe da bude kategorian, disjunktivan i hipotetian. U obinom i naunom miljenju bitnu ulogu imaju tri osnovna oblika hipotetikog silogizma:

deduktivni modus ponendo ponens u kome se na osnovu razloga izvodi posledica;

modus tollendo tollens u kome se zakljuuje na osnovu nepostojanja posledica o nepostojanju razloga;

redukcioni modus ponendo ponens u kome se iz postojanja posledica, zakljuuje o postojanju razloga.

Zakljuci se mogu klasifikovati na vie naina, ali je dovoljan kriterijum predmeta, i po tom kriterijumu imamo:

kvalitativni zakljuak iji su predmet stvari i njihove osobine;

procesualni zakljuak odnosi se na meusobno povezane procese;

relacioni zakljuak bavi se posrednim odnosima predmeta ili njegovih odredaba. Njega ine pojmovi odnosa i relacionih sudova.

25. Nauka: pojam, struktura i klasifikacija

Nauku ini objektivno i metodoloki izvedeno znanje, iji je cilj da doe do objektivne istine o stvarnosti. Ta znanja su sistematizovana i argumentovana dokazima i injenicama i do njih se dolo primenom naunih metoda istraivanja. Nauno saznanje nije utvreno jednom za svagda, ve je podvrgnuto stalnom preispitivanju i kritikoj analizi.

Predmet nauke je prolost, sadanjost i budunost stvarnost sastavljena od prirodnog, drutvenog i psihikog duhovnog, od pojava, procesa i odnosa u kojima se nalaze.

Zadaci nauke su da otkriva sutinske inioce i odnose, da ih opisuje, klasifikuje i sistematizuje, da otkriva naune zakone o njima i da ih objanjava, da o njima postavlja valjane hipoteze i formira teorije i da omoguava relativno pouzdane prognoze. To od nauke zahteva neophodna svojstva kao to su: objektivnost, preciznost, sistematinost, proverivost, kritinost, metodinost, kao i relativnu stalnost, promenljivost i razvojnost, potvrenost i dokazanost, intersubjektivnost i komunikabilnost.

Strukturu nauke ine:

1. osnovni pojmovi koji su u poetnim fazama razvoja nauke pretpostavljeni, nedefinisani i neprotumaeni, ali koji se objanjavaju i definiu razvojem teorijskih osnova nauke.

2. osnovni stavovi u oblicima principa ili aksioma.

3. teoreme kao sistemi stavova koji se izvode iz principa i aksioma odn. iz jednostavnijih stavova.

4. naune teorije koje su sistemi vie pojmova, stavova i teorema o odreenoj vrsti predmeta ili pojava.

5. nauno uenje koje se sastoji iz vie naunih teorija, raznog stepena razvijenosti i povezanosti, o predmetu i predmetnoj oblasti.

S obzirom na faktiko postojanje mnogih nauka, neophodno je klasifikovati ih po osnovnim i prepoznatljivim specifinostima.

Prema svojstvima predmeta razlikuju se:

prirodne nauke;

- iji je predmet istraivanja opti (fizika i hemija)

- ivi svet (biologija)

- neivi svet (geologija i astronomija)

drutvene nauke

injenica je da ne postoji jedna opteprihvaena klasifikacija nauka. Pitanje predmeta i metoda razliito se postavlja za razliite grupe nauka, s toga treba objasniti postojee distinkcije izmeu:

I. a.- fundamentalne nauke iji rezultati slue kao polazne premise za izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka (logika, matematika, teor. fizika...)

b.-primenjene nauke bave se praktinim problemima, sadre objanjenje neposrednih iskustvenih pojava, a oslanjaju se na prikupljanje i klasifikovanje podataka.

II. a.-opte nauke koje se odnose na opte odredbe predmeta i metoda jedne nauke kao celine.

b.-specijalne nauke koje se odnose na posebne, specijalne segmente jedne nauke kao celine.

III. a.-normativne nauke iji je predmet o tome kakva bi stvarnost trebala da bude ili kako treba da delujemo da ona bude takva.

b.-faktike nauke istrauju kakva stvarnost zaista jeste.

IV. a.-teorijske nauke iji je cilj utvivanje zakona, optih i konstatnih odnosa.

b.-istorijske nauke nastoje da misaono rekonstruiu konkretne pojedinane pojave.

V. a.-deskriptivne nauke imaju za cilj da opiu odreene vrste pojava;

b.-eksplikativne nauke imaju za cilj da objasne klase pojava;

c.-instrumentalne nauke bave se izgraivanjem isntrumenata saznanja.

26. Aksiomi i postulati

Aksiomi su osnovne istine naunih sistema, koje su otkrivene kao osnovne logike istine, odavno postojeeg ljudskog saznanja. Da bi odreena postavka imala status aksioma mora ispunjavati tri uslova tj. pravila:

Pravilo konzistentnosti svi aksiomi jednog aksiomatskog sistema moraju initi jedinstven tj. logiki koherentan sistem.

Pravilo kompletnosti sistem aksioma mora biti kompletan tj. na osnovu tog sistema moraju biti izvodive i proverive sve teoreme datog aksiomatskog sistema.

Pravilo nezavisnosti aksioma aksiome jednog aksiomatskog sistema moraju biti nezavisne u tom smislu to ni jedna od njih ne sme biti izvodiva iz drugih.

Postoje tri osnovna pristupa problemu prirode i porekla aksioma:

1. racionalistiki po kome su aksiomi principi proistekli iz razuma ili iz miljenja.

2. empiristiki po kome su aksiomi stavovi steeni na osnovu empirijskog iskustva uz pomo apstrakcije i indukcije.

3. aksiomi su proizvedeni stavovi bilo na sonovu empirijskog iskustva, bilo na osnovu razuma, kao moi isto misaonog saznanja.

Najoptije reeno, pod premisom se podrazumevaju stavovi iz kojih se izvodi novi stav. U dedukciji kljuno mesto zauzima tzv. velika premisa, kao opti stav iz koga se izvodi novi stav (zakljuak), koji po pravilu, nieg stepena optosti u odnosu na veliku premisu. U ulozi velike premise mogu se nai:

aksiomi

postulati odn. stavovi pretpostavljene istinitosti

ostali opti stavovi, pravilnosti deavanja, norme, empirijske generalizacije i sl.

Sa stanovita istraivanja pol. pojava u ulozi premisa mogu se javiti:

a) osnovne metodoloke paradigme, odn. osnovni modeli i principi realne dijalektike metode;

b) osnovni stavovi pristekli iz teorijske primene navedenih paradigmi, principa i pravila;

c) postulati tj. stavovi ija je istina pretpostavljena;

d) zakonitosti i razne pravilnosti deavanja u drutvu i sferi politike;

e) ostali opti stavovi koji su empirijski dokazani prouavanjem pol. prakse;

f) opti stavovi koji nisu empirijski ili teorijski dokazani, nego imaju preteno ideoloki ili vrednosni karakter.

Treba voditi rauna o sledeim momentima vezanim za oblasti i uslove vaenja premisa:

1. o vremenskom vaenju premisa tj. za trajanje pojave u odreenom vremenskom kontiuumu;

2. pojmovnom vaenju premise tj. obima pojma koji je stavom premisom obuhvaen;

3. subjektivnim uslovima vaenja premise (pol. svest, volja, motivisanost) koji se mogu menjati u odnosu na vreme u koje je premisa formulisana;

4. objektivnim uslovima vaenja premise (stepen ekonomske, kulturne, obrazovne razvijenosti...);

5. uvaavanje stava o dijalektinosti;

6. prisustvu korektivnih kriterijuma prilikom zakljuivanja.

27. Nauni zakoni

Odreene pravilnosti koje se konstantno ili relativno konstantno ponavljaju nazivamo zakonima. Razlikujemo ih po oblastima u kojima deluju na prirodne zakone (sa najviim stepenom odreenosti i ponavljanja), psihike i drutvene zakone (sa najniim stepenom odreenosti i ponavljanja).

Nauni zakoni su, u sutini, nauna saznanja, sistematizovana, proverena, dokazana ili potvrena u jeziki ili simboliki iskazana u kategorikoj formi.

Nauni zakoni nastaju tako to se predmet na koji se zakon odnosi saznajnim procesom otkriva, pa se izvodi njegova subjektivna zamisao i na kraju se jeziki ili simboliki formulie kao iskaz o predmetu.

Nauni zakoni klasifikuju se po raznim kriterijumima, to znai da ih ima vie vrsta. Risti oslanjajui se na Nejtela navodi tri vrste naunih zakona:

prva vrsta zakona koji izraavaju nepromenljivi poredak ili svojstva;

druga vrsta zakona koji izraavaju nepromenljive statistike odnose;

trea vrsta zakona koji izraavaju postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti.

Predstavnik formalne logike Petronijevi navodi osam parova zakona:

1. Zakon koegzistencije i sekvencije

5. Z empirijski i racionalan

2. Z fenomenalan i kauzalan

6. Z aproksimativan i precizan

3. Z deskriptivan i eksplikativan

7. Z normalan i granian

4. Z kvalitativan i kvantitativan

8. Z individualan i kolektivan

ei predlae klasifikacije zakona po:

a) PREDMETU: - zakoni veze

- strukturni zakoni

- a postoje i meoviti zakoni skupa;

b) GNOSEOLOKOJ FUNKCIJI

-deskriptivni

-eksplikativni

c) VAENJU

- strogi

- verovatni zakoni

Saznajna uloga naunih zakona sastoji se u saznanju optih i bitnih svojstava odreenih vrsta pojava, u naunom objanjenju pojava i njihovom otkriu kao i u predvianju. Sa nauno istraivakog stanovita, zakoni se smatraju bitnim komponentama teorije.

28. Nauno objanjenje

Svi savremeni metodolozi se salu da je u gnoseologiji i metodologiji nauno objanjenje bitan i glavni cilj nauke. Nauno objanjenje je odgovor na pitanje zato - zato se neka pojava, svojstvo, itd. javlja.

Pojam naunog objanjenja moe se shvatiti u irem i uem smislu. U irem smislu nauno objanjenje podrazumeva svaki oblik i vrstu naunog saznanja o predmetu, koje govori o tome ta je taj predmet, kakav je i koji je. Po uem smislu, nauno objasniti znai saznati sadraj i strukturu, kao i funkciju i ponaanje ukljuujui uzroke i nain nastanka. Promene i razvoja ili nestanka te pojave.

Predmet naunog objanjenja mogu biti pojedinane pojave, nauni zakoni i naune teorije.

Opta struktura naunog objanjenja sastoji se iz tri osnovna elementa:

opis pojave koju treba objasniti (explanandum);

konstatacije jedne ili vie injenica koje prethode pojavi koju treba objasniti;

formulacije trajne i nune veze izmeu dve grupe pojava, tako da iz druge sledi prva. 2 i 3 zajedno ine explanans.

Explanandum moe da bude neki predmet realna stvar, proces ili dogaaj, neki kvalitet ili kvantitet, itd.

Explanans moe da bude klasa iskaza stavova, dakle, iskazi zakona, teorija, hipoteza pa i empirijskih generalizacija.

Nejgel daje svoju klasifikaciju modela naunih objanjenja prema karakteristikama veza izmeu explananduma i explanansa:

1. deduktivna objanjenja preteno u prirodnim naukama koja imaju formu deduktivnog zakljuivanja u kome je explanandum nauna posledica premisa.

2. objanjenja po verovatnoi koja za premise koriste neku statistiku pretpostavku o izvesnoj klasi elemenata, dok je explanandum poseban iskaz o pojedinanom lanu te klase.

3. funkcionalna ili teleoloka objanjenja koja se koriste prvenstveno u biologiji i prouavanju ljudskog ponaanja. Postoje dva sluaja funkcionalnog objanjenja:

za neki poseban in, stanje ili dogaaj koji se deava u odreeno vreme;

za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste.

4. genetika objanjenja opisuju ain na koji se predmet razvio iz neeg to mu je prethodilo. Ono se sastoji u navoenju glavnih etapa kroz koje je neki sistem proao.

Markovi kritikuje ovu klasifikaciju zbog toga to ne razlikuje deduktivno od uzronog objanjenja, i nudi svoju klasifikaciju gde prvo razlikuje deduktivno i induktivno objanjenje, a potom prema odnosu explanansa i explenanduma razlikuje:

a) Uzrono objanjenje ono u kojem odnos izmeu skupa prethodnih pojava A objanjenje pojave B zadovoljava sledee uslove:

A prethodi B

A proizvodi B

A je nuan uslov B tj. u odsustvu A pojava B se ne bi desila

A je dovoljan uslov B tj. kada je A dato, pojava B se mora desiti

b) Genetiko objanjenje nastanak pojave koja s eobjanjava dovodi se u vezu sa prethodnim fazama procesa koji je doveo do nje.

c) Funkcionalno objanjenje zasniva se na nunoj korelaciji dve vrste pojava kao zakonitoj vezi, ali izostaje delatna veza.

d) Teleoloko objanjenje primenjivo je samo u drutvenim naukama, ono ljudsko ponaanje povezuje sa svrhama i ciljevima.

I ei daje sopstvenu klasifikaciju naunog objanjenja:

1. Prema kriterijumu logike forme razlikujemo:

- induktivno objanjenje

- induktivno statistiko explanansom obuhvata jedan opti statistiki stav; stav koji se objanjava je pojedinaan, a saznajna vrednost objanjenja je verovatna.

- deduktivno nomoloko koje je zasnovano na optem, strogom, nestatistikom zakonu.

- deduktivno statistiko objanjenje u explanansu sadri bar jedan statistiki zakon, a explanandum ini opti statistiki stav.

- potencijalno objanjenje je ono kod koga je explanans skup stavova na osnovu koga (iz koga) se objanjava jedan injeniki stav.

2. prema stepenu istinitosti ei razlikuje:

Istinita - u koja ubraja verovatna, mogua istinita, stvarno istinita i nuno istinita objanjenja.

Prividno istinita objanjenja

Lana ili pogrena objanjenja.

3. Po kriterijumu prirode veza izmeu explananduma i explananse, razlikuju se:

a)funkcionalna nauna objanjenja iju predmetnu vezu ine bilo koje proste implikacione i funkcionalne zavisnosti;

b)kauzalna, uzrona objanjenja iji je predmet uzrona veza izmeu pojava, procesa ili dogaaja.

c)motivaciona objanjenja jesu objanjenja deavanja u delatnosti u oblasti biolokih, psihikih i drutvenih pojava.

29. Nauno predvianje

Nauno objanjenje povezano je sa naunom prognozom. Ono je snaan osnov naunog predvianja, poeljan ali ne i nuan.

1. Kao najprostiji oblik naunog predvianja moe se izdvojiti tzv. nauna implikacija u kojoj se, na osnovu znanja pojedinane injenice, predvia neka druga pojedinana injenica.

2. Sloeniji oblik je tzv. deduktivno predvianje, i ovde se radi o predvianju posebnog ili pojedinanog, na osnovu znanja opteg stava i injenica koje su u skladu sa njime.

3. Induktivno predvianje, koje se smatra glavnim oblikom saznanja buduih dogaaja. Na osnovu niza poznatih prolih sluajeva zakljuuje o nepoznatim sluajevima odn. o buduim dogaajima. Postoje tri osnovne vrste induktivnog predvianja:

- prva je ona u kojoj se na osnovu poznavanja izvesnog broja sluajeva jednog deavanja, zakljuuje da tu osobinu ima i naredni lan te klase;

-druga je ona vrsta induktivnog predvianja kod koga se na osnovu izvesnog veeg broja poznatog deavanja zakljuuje da e isto to biti sluaj i kod narednih deavanja;

-trea vrsta induktivnog predvianja je ona u kojoj se na osnovu izvesnog veeg broja deavanja, zakljuuje da e isto to biti sluaj i kod svih ostalih pojava te grupe ili klase predmeta. U ovom sluaju radi se o tzv. beskrajnoj indukciji.

4. Induktivno deduktivno predvianje, empirijskim putem kod vie pojedinanih sluajeva utvrdi se istovetno deavanje ili postojanje istovetne osobine ili svojstava pa se na osnovu toga konstatuje odreena pravilnost, koja se potom deduktivno primenjuje na saznavanje drugih posebnih i pojedinanih sluajeva.

5. Poslednji oblik naune prognostike jeste tzv. dijalektiko deduktivno predvianje iju sutinu ini prevazilaenje protivrenosti izmeu nekog ranijeg saznanja i novootkrivenih injenica. Ovde se saznajni proces sastoji u postavljanju naune hipoteze o neotkrivenim predmetima ili njihovim odredbama, o buduim dogaajima u stvarnosti.

ei smatra da su osnovne tekoe naunog predvianja sledee:

a. Svako predvianje polazi od izvesnog, ali uvek nepotpunog broja injenica;

b. Za nauno predvianje nije dovoljna prosta datost odreenih injenica, ve je nuna njihova analiza i njihovo odreeno tumaenje;

c. I onda kada se date injenice protumae u svetlu odreene teorije, ostaje stvarno pitanje stepena osnovanosti date hipoteze; u kom smislu, na koji nain i sa kojom tanou moemo postaviti odreenu hipotezu. Odgovor na ova pitanja ei daje na sledei nain:

svaku osnovanu hipotezu u prognostici donosimo kao stav mogue istine;

hipoteza naunog predvianja postavlja se kako induktivno tako i deduktivno a i kao prosta implikacija izvesnih injenica.

Imajui u vidu sve ovo, mogu se razlikovati sledei osnovni tipovi naunog predvianja:

1) nauno predvianje u vidu nepotpune klasine indukcije koja se oslanja na dovoljan broj sutinskih oblika ili bitnih sluajeva;

2) Induktivno deduktivni tip naunog predvianja;

3) Statistiko induktivno predvianje, ije uzrone veze nisu poznate. Ono ima izvesnost koja se izraava stepenom verovatnoe u smislu stepena mogunosti i istine.

Kao posebno znaajne inioce za naunu prognostiku drutvenih i pol. pojava istiemo sledee:

Da se ona moe smatrati utoliko pouzadnijom ukoliko je predmet prognoze bliskiji;

Uspenost predvianja u velikoj meri zavisi od sposobnosti naunika (dijagnostiara prognostiara);

Ukoliko je fond saznanja obuhvaen HD metodom vei, potpuniji i produbljenije obraen, utoliko je i metoda prodornija za praktine politikoloke prognoze i u instrumentalnom pol. delovanju.

30. Nauno dokazivanje i opovrgavanje

Dokazivanje i opovrgavanje je sastavni deo svakog miljenja kojim se dolazi do istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu miljenja. Osnovni oblik logikog miljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zakljuivanje u svakodnevnom i u naunom saznanju. U procesu dokazivanja ukljuene su sve osnovne analitike i sintetike metode istraivanja i miljenja.

Strukturu procesa dokazivanja ine:

1. teza stav koji se dokazuje;

2. argumentacija tj. demonstracija argumenata kroz:

navoenje izlaganje argumenata, i

misaoni logiki proces o argumentima i njihovom odnosu sa tezom.

Dokazivanje se odigrava po sledeim pravilima:

A stav teze1. stav teze mora da bude predmetno odreen, jasno i precizno iskazan i po mogunosti jednoznaan;

2. u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi dolo do greke;

3. stav teze mora da ima odreeni smisao i znaaj za saznanje. Ti uslovi su ispunjeni ako stav teze ine hipoteze o predmetu istraivanja, ako imaju osnovu u ranijem naunom saznanju ili ako nova teza otklanja protivrenosti stare teorije. Opti uslov je da teza bude proverljiva.

B Stavovi argumenata moraju da budu:

odreeni po znaenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni odn. istiniti;

nezavisni i razliiti od stavova teze, ali u potrebnom odnosu;

C - Demonstracija izlaganje argumenata i logiko miljenje o njima i na osnovu njih mora da bude to stroije i u odreenom sistemu logike.

U dokazivanju vai pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo dokazati jer oni imaju status realne istine. Za aksiome teorije vae stavovi da oni ne podleu proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi.

Vrste dokaza:

Argumenti tj. dokazi, bitan su inilac dokazivanja, a razlikuju se po dokaznoj snazi, znaaju i nainu izvoenja. Meu dokazima moe postojati hijerarhija, pa se moe utvrditi postojanje glavnog dokaza. Uobiajena klasifikacija dokaza poznaje sledee vrste:

1. analitike dokaze do kojih se dolazi kroz ove procedure:

analizom stavova argumenata (Dekartov analitiki dokaz). Moe da bude izveden i iz aksioma i naunih zakona. Takvim deduktivnim dokazom dokazuju se naune teoreme.

analizom stavova teze (Antiki analitiki dokaz) i esto se koristi u raspravama.

2. sintetike dokaze koji nastaju sintezom stavova razloga;

3. induktivne dokaze do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova razloga;

4. deduktivne dokaze koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga;

5. direktne dokaze koji se izvode neposredno iz istinitosti stava;

6. indirektne dokaze koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze.

Bitna svojstva valjanih dokaza su:

a) da se zaista odnose na tezu, stav i predlog koji se dokazuje;

b) da je dokaz dovoljan;

c) da je dovoljno odreen, jasno iskazan i precizan, i posebno da je istinit ili dovoljno verovatan.

Pogreke u dokazivanju

Postoje dva tipa greaka:1. greke razloga, i

2. greke demonstracije razloga

Najee pogreke razloga su:

1. neodreenost i konfuznost razloga i to kao:

iskaza koji moe da bude viesmislen,

u iskazu se mogu nalaziti neodreeni pojmovi.

2. jednostranost razloga koji moe tano tvrditi o sporednim, ali izostaviti sutinske odredbe.

3. razlog moe da bude slab odn. nedovoljan.

4. razlog moe da bude pogrean, pa je i dokaz na osnovu njega pogrean.

Pogreke demonstracije razloga su u sutini pogreno shvatanje veza izmeu stavova teze i stavova razloga namerno ili nenamerno. To su uglavnom:

a) pogreka uoptavanja u kojoj se deo tretira kao celina;

b) zakljuak ne sledi, odn. nema odgovarajue veze izmeu razloga i teze,

c) pogreka zahteva razloga ili odsustvo razloga,

d) izmena i zamena teza,

e) promaaj u predmetu dokazivanja.

Opovrgavanje

Osnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenata i postupaka su ista u opovrgavanju kao i u dokazivanju. Sutinska odredba opovrgavanja je u tome to je ono dokazivanje neistinitosti teze odn. istinitosti antiteze. Istinito je samo ono to nije opovrgnuto (Poper). Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti.

Proverljivost vrednosnih sudova

U logici i nauci uopte postoje dva suprotna stanovita o proverljivosti:

prvo stanovite ljudske drutvene vrednosti shvata kao neto potpuno subjektivno, neto to se ne moe objektivizirati, pa nije podlono dokazivanju, opovrgavanju, merenju, ocenjivanju, itd.

(suprotno prethodnom), vrednosti su objektivne, one se mogu objektivno proceniti, a vrednosne injenice se mogu prosuivati isto kao i empirijske injenice.

Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o vrednostima i sudove zasnovane na vrednostima.

Tree stanovite je kompromisno; po njemu:

vrednosti i norme su jedinstva subjektivnih i objektivnih inilaca stvarnosti;

vrednosti i norme su manje vie zajedniki i grupni;

vrednosti i norme ne samo da potiu iz objektivne drutvene osnove, ve su i njeni inioci, i izazivaju nesuglasice.

Dakle, one podleu istraivanju, dokazivanju i opovrgavanju.

PAGE 3