Internacionalni Univezitet Brčko distrikt BiH

Zdrstvena njega i bjezbednost

Osnovne akademske studije

SEMINARSKI RAD

Predmet:

Ginekologija i akušerstvo sa zdrastvenom njegom

Tema:

“ABORTUS”

Mentor: Student:

Doc. dr Dragutin Arsić Koca Sabaheta

Brčko, 2015. godine

SADRŽAJ

1. UVOD………………………..…………………………………………………….…….….3

2. ISTORIJA ABOTUSA……………………………………………………………..............4

3. VRSTE ABORTUSA………………………………………………………….….………...7

3.1. Spontani abortus…………………………………………………..…………........……...7

3.2. Izazvani abortus…………………………………......………….…………………………8

4. PRO-LIFE I PRO-CHOICE POKRET………………………………….....…….………….9

4.1 Pro-life pokret…………………………………………….....……………………………..9

4.2. Pro-choice pokret……...……………………………………....…………….………….…9

5. ABORTUS SA MORALNOG GLEDIŠTA…....................................................................10

6. ETIČKA PITANJA I STAV RELIGIJA O ABORTUSU…………………………………11

6.1. Etička pitanja………………………………………………....………..……….......…...11

6.2. Stav religija………………………………………………....………………………..…..12

7. ZAKLJUČAK.......................................................................................................................14

LITERATURA..........................................................................................................................15

2

1. UVOD

Pobačaj ili abortus (lat. abruptio graviditatis) je spontani ili izazvani prekid trudnoće

odstranjenjem ili izbačajem fetusa iz maternice pre sposobnosti ljudskog ploda za samostalni

život. Nastaje zbog smrti fetusa ili rezultira njegovom smrću. Pobačaj može nastati spontano,

zbog komplikacija tokom trudnoće ili se pobačaj može izazvati.

Slika 1. Tehnika izvođenja abortusa, tzv. vakuum aspiracijom.

Pobačaj ima dugu istoriju i bio je izazivan mnogim različitim metodama, uključujući biljne

abortifikante (supstanca koja izaziva abortus), upotrebom oštrih predmeta, fizičkom traumom

i drugim tradicionalnim metodama. Moderna medicina koristi lekove i hirurške tehnike za

izazivanje pobačaja. Legalnost, učestalost i kulturni pogledi prema pobačaju su različiti širom

svijeta. U mnogim delovima sveta vode se rasprave između protivnika i pobornika pobačaja o

etičkim i pravnim aspektima. Približan broj namernih pobačaja izvedenih u 2003. godini u

svetu iznosio je oko 42 miliona, što je pad u odnosu na 46 miliona ovakvih pobačaja

izvedenih 1995. godine.

3

2. ISTORIJA ABORTUSA

Istorija izazvanog abortusa može se pratiti još od antičkog doba. Postoje dokazi koji

pretpostavljaju, da su se trudnoće prekidale na razne načine. U Hipokratovim tekstovima stoje

mnoge naznake o metodama pobačaja: u grčko i rimsko doba, pobačaj je bio prihvaćen

zahvat, što je razumljivo: u to doba je ubistvo dece (npr. izlaganjem hladnoći, ostavljanjem u

divljini isl.) bilo uobičajena metoda kontrole rasta porodice. Soranus, grčki doktor iz II veka u

svom delu Gynaecology preporučio je ženama koje žele prekinuti svoju trudnoću da se bave

teškom vežbom, energičnim skakanjem, nošenjem teških predmeta. Prepisao je i veliki broj

recepata za biljne kupke i puštanje krvi, ali je savetovao da se ne koriste oštri instrumenti

zbog mogućnosti perforacije organa.

Pojavom hrišćanstva dolazi do određenih promena po pitanju pobačaja. U XIII veku papa

Inocent III određuje, da plod postaje živo biće u trenutku kada se počinje pomicati u trbuhu pa

pobačaj nakon tog razdoblja postaje ubistvo, a pre toga se smatra manjim grehom. Papa Grgur

XIV, 1591. godine potvrđuje to i dodatno ga vremenski pojačava odredbom, da je pobačaj

dopušten u prvih 116 dana od začeća. Papa 1869. godine donosi odluku o zabrani svih

pobačaja. Tokom srednjeg veka doktori u islamskom svetu dokumentovali su detaljne liste

metoda kontracepcije, uključujući upotrebu abortifikanata.

4

Slika 2. Crteži Leonarda da Vincija o ljudskom fetusu.

Zakonik "Constitutio criminalis Carolina", koji je doneo Karlo, car Svetog Rimskog Carstva 1532. godine, za namerni abortus propisuje smrtnu kaznu. Smrtna kazna za pobačaj ukinuta je u Austriji 1787., a u Francuskoj 1791. godine. Uvedene su umesto toga, dugotrajne kazne zatvora. U Engleskoj je do 1948. godine, kazna za abortus bio doživotni zatvor.Pobačaji su se nastavili obavljati i u XIX veku, bez obzira na zabranu i Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a, koja je stajala još od viktorijanskog doba.

5

Slika 3. Sovjetski poster koji promoviše abortus u bolnici.

U XX veku Sovjetski Savez (1919.), Island (1935.), Švedska (1938.) bile su među prvim zemljama koje su legalizovale neke ili sve oblike abortusa. Godine 1935. u Nemačkoj donet je zakon koji je dopuštao pobačaj ženama za koje se smatralo da imaju nasledne bolesti, dok se ženama koje su pripadale pravoj nemačkoj lozi strogo zabranjivao abortus.. U 70-im godinama prošlog veka, abortus je ozakonjen u mnogim evropskim zemljama. U SAD-u je abortus zakonski dozvoljen nakon dva sudska procesa 1973. godine. Nakon toga je rastao broj abortusa u SAD-u. Kina je 1979. godine donela zakon po kojem se dozvoljava jedno dete u porodici, što je povećalo broj pobačaja. U Salvadoru je 25.3. proglašen Danom nerođenog deteta počevši od 1993. godine. Inicijativa se s vremenom proširila u više država Severne i Južne Amerike. Godine 1995. u SAD-u je odobren abortus koji se primenjivao samo u dva poslednja tromesečja trudnoće. Tim načinom podstaklo se rođenje deteta. To je izazvalo skandal, pa je zabranjeno 2004. godine. Argentinski predsednik Carlos Menem 1998. godine, objavio je da život počinje trenutkom začeća.

6

3. VRSTE ABORTUSA

3.1. Spontani abortus

Spontani abortus je gubitak fetusa zbog slučajne traume ili "prirodnih" uzroka pre 28.

nedelje trudnoće. Postoji rani spontani pobačaj (pre 16. nedelje) i kasni (od 17. do 28.

nedelje). Ako žena ima dva i više spontana pobačaja tada govorimo o habitualnim

pobačajima. Uzroci spontanog abortusa mogu biti anomalije zametka, hormonski poremećaji,

bolesti majke, insuficijencija vrata maternice i dr. Trudnoća koja završi između 28. i 37.

nedelje ako rezultira živorođenim detetom poznata je kao preveremeni porođaj. Kada fetus

umre u maternici nakon 28. nedelje trudnoće ili umre tokom porođaja naziva se mrtvorođeno

dete (mrtvorođenče).

Većina spontanih pobačaja događa se u ranoj trudnoći. Između 10 i 50% pobačaja završava

klinički prepoznatim spontanim abortusom. U većini slučajeva abortus se javlja tako rano u

trudnoći, dok žena ni ne zna da je trudna. Rizik spontanog pobačaja naglo se smanjuje nakon

10. nedelje od poslednje menstruacije. Rizik spontanog pobačaja veći je kod žena kod kojih

već nekoliko spontanih ili izazvanih abortusa, onih sa sistemskim bolestima i starijih od 35

godina. Drugi uzroci mogu biti infekcije (bilo majke, bilo fetusa), imunološki odgovori ili

ozbiljne sistemske bolesti. Spontani pobačaj može biti uzrokovan i slučajnom traumom.

Namerna trauma ili stres kojim se pokušava izazvati abortus smatra se namernim pobačajem.

Abortus može biti potpun, kada zajedno sa plodom izađe i posteljica, i nepotpun kada

posteljica zaostane u materici. Nakon abortusa potrebno je izvesti ekspolraciju materice.

Slika 4. Spontani pobačaj oko 6.nedelje nakon začeća.

7

3.2. Izazvani abortus

Trudnoća se može namerno prekinuti na mnoge načine. Izabrani način prekida trudnoće

zavisi pre svega od starosti fetusa, ali i od legalnosti, regionalnoj dostupnosti i sklonosti

doktora i pacijenta prema određenoj proceduri. Prema zakonu SFRJ iz 1978. koji je još na

snazi u većini država bivše SFRJ prekid trudnoće do 10. nedelje od začeća može se izvršiti na

zahtev trudne žene. O zahtevu za prekid trudnoće nakon 10. nedelje, na želju same trudnice ili

na predlog doktora , ali uvek uz pristanak trudnice, odlučuju odgovarajuće komisije pri

bolničkim ustanovama, odnosno ginekološkim odeljenjima, na temelju medicinskih, i pravno-

etičkih indikacija. Razlozi za izvođenje pobačaja tipični su kao terapijski ili elektivni. Na

terapijski se abortus prvenstveno misli kada ga se izvodi da bi se:

Sačuvao život trudnice;

Sačuvalo ženino mentalno i fizičko zdravlje;

Prekinulo trudnoću kojom bi se rodilo dete sa poremećajima koji bi bili fatalni ili

povezani sa značajnim morbiditetom;

da bi se smanjio visoki rizik povezan s multiplom trudnoćom.

Slika 5. Izazvani pobačaj, fetus izvađen van.

8

4. PRO-LIFE I PRO-CHOICE POKRET

4.1. Pro-life pokret

Pro-life pokret (lat. pro=za, eng. life=život) je društveni i politički pokret, koji se zauzima

za zaštitu vrednosti ljudskog života od začeća do prirodne smrti. Glavno delovanje je

protivljenje pobačaju, te protivljenje eutanaziji, kloniranju, smrtnoj kazni, manipulaciji nad

ljudskim genima i sl. Pro-life pokret zalaže se za vrednosti porodice, braka, majčinstva i

poštovanje starijih i hendikepiranih osoba.

Pro-life pokret smatra, da ljudski život počinje začećem. Zalažu se da ljudsko biće dobije

pravni status osobe od trenutka začeća. Takođe, zalažu se za pravnu zaštitu od začeća do

prirodne smrti i za poništenje zakona koji omogućavaju pobačaj i eutanaziju.

Pro-life pokret uglavnom podupiru hrišćani (katolici, pravoslavni i konzervativni

protestanti), kao i manje grupe Židova i hindusa. Katolička Crkva i sve Pravoslavne Crkve

protive se pobačaju u svim okolnostima

4.2. Pro-choice pokret

S druge strane, oni koji su protiv bilo kojih zakonskih zabrana, uglavnom se pozivaju na

pravo žene na izbor hoće li imati dete. Zato se opisuju kao zalagači prava na izbor (eng. pro-

choice). Većinom, ne ulazeći u rasprave kada počinje život, smatraju da ljudsko biće dobija

prava rođenjem. Argumentuju svoj stav mnogim komplikovanim životnim situacijama u

kojima pobačaj ima smisla, kao i neželjenim posledicama zabrane. Nisu nužno zalagači

pobačaja, i često pobačaj smatraju negativnom pojavom u društvu koju treba suzbijati

prevencijom, ali ne i zabranama. Rasprava se isto tako fokusira na pitanje, da li bi trudna žena

trebala obavestiti i/ili imati dopuštenje ostalih u posebnim slučajevima: kod maloletnica

njenih roditelja; kod zakonski udatih žena ili žena udatih običajnim pravom, njenog muža; ili

trudna žena biološkog oca deteta. U 2003. godini ispitivanjem javnog mišljenja u SAD-u 79%

muškaraca i 67% žena smatralo je, da treba obavestiti supružnika; sveukupno 72% bilo je za,

a 26% protiv toga da se obavesti supružnik.

9

U bivšoj Jugoslaviji pobačaj je legalizovan 1978. godine.

5. ABORTUS SA MORALNOG GLEDIŠTA

Pravo na život je prvo ljudsko pravo, nakon kojeg dolaze sva ostala. Ljudsko biće kome

oduzmemo pravo na život neće moći ni imati pravo izbora, niti pravo odlučivanja, a ni pravo

planiranja vlastite porodice jednog dana. Pošto je utvrđeno da je fetus, ma u kojoj starosti bio,

pravi čovek sa svim osnovnim pravima jedne osobe, onda je jasno da se pobačaj, koji po sebi

ubija fetus smatra ubistvom čoveka. Čovek je i pre rođenja čovek i pripada mu ljudsko

dostojanstvo. Zato je ubiti nerođenog čoveka u suštini isto kao i ubiti već rođenog.

Prilikom istraživanja o pobačaju i prekidu trudnoće susrećemo se sa različitim teorijama

morala. Alan Donagan u svom tekstu „Teorija morala“ iz 1977.godine iznosi argumente o

upotrebi sile i ističe da je nedopustivo voljno upotrebiti silu u odnosu na drugoga, i da se to

jednako odnosi na odrasle i na decu, i rođenu i nerođenu.

Marry Anne Warren smatra da fetus nije živo biće u moralnom smislu reči, te da ne

predstavlja nekog kome je ispravno pripisati sva moralna prava. Ona u svom tekstu „O

moralnom i zakonskom statusu pobačaja“ iz 1973.godine tvrdi da ukoliko samo fetus ima

pravo na život, onda je pobačaj moralno nedopustiv, te da fetus nema pravo na život i da je

pobačaj nije moralno nedopustiv. Tu nailazimo na različita mišljenja jer Donagan u svom

izlaganju ističe da ako fetus ima pravo na život onda je pobačaj moralno dopustiv, te da fetus

ima pravo na život i da je pobačaj moralno nedopustiv.

Za razliku od njih Judith Jarvis Thomson ima drugačije mišljenje, nudi drugačiju

perspektivu, perspektivu iz koje pobačaj može biti moralno dopustiv čak i ako pretpostavimo

da fetus jeste osoba. Argument J. J. Thomson upravo se poziva na autonomiju u odlučivanju o

svom vlastitom telu, čak i da je fetus osoba. Argument je prikazan u obliku misaonog

eksperimenta.

Judith Jarvis Thomson je u svom tekstu pod naslovom „Odbrana pobačaja“ iz 1971.godine

izela svoje argumente o tome kako svaka osoba ima pravo na život, i kao takva zaslužuje da

živi i da ostvaruje ljudska prava. U svom tekstu ona navodi različite primere koji oslikavaju

trudnoću, ali ne kao trudnoću već kao jednostavno pomaganje čoveku i ispunjavanje svojih

moralnih dužnosti koje bi svaki čovek trebalo da poseduje. Judith smatra da majka ima pravo

odlučiti šta će se dogoditi u i sa njenim telom, i da je to samo njena odluka, ona takođe ističe

da za abortus se ne bi moglo tvrditi da ugrožava pravo fetusa na život, već da samo lišava

fetus prava na upotrebu ženinog tela. Thomson takođe ističe da postoje situacije u kojima

žena nije odgovorna za trudnoću, kao što su silovanje ili greške sa kontraceptivnim

sredstvima.

10

Svaki čovek treba da poseduje lične moralne vrednosti, ta moralnost svakog čoveka vodi

kroz život pa samim tim oslikava njegove postupke i dela. Razmatrati ili osuđivati nečije

stavove i mišljenja se kosi sa svim ljudskim pravilima ponašanja. Odluke koje svaki čovek

donosi su samo njegove lične, kao i stavovi kojima on teži. Sa aspekta moralnosti svaki

namerni pobačaj je moralno nedopustiv, svaki prekid trudnoće predstavlja ubistvo nevinog

čoveka.

Na osnovu različitih istraživanja svaki stav ili zapažanje ima svoj opravdan razlog kome

teži, iznositi stav ili mišljenje o nečemu je pravo svakog čoveka, pa tako i mišljenje o

pobačaju. Rasprava o moralu je gotovo nemoguća, jer moral i lična razmišljanja stičemo

tokom čitavog života i sami odlučujemo i odgovaramo za svoje postupke.

6. ETIČKA PITANJA I STAV RELIGIJA O ABORTUSU

6.1. Etička pitanja

Osnovna načela medicinske etike jesu: borba protiv bolesti, borba za očuvanje života od

njegovog začeća, a ne pogoršati postojeće stanje. Pozivajući se na ta načela, protivnici

liberalizacije veštačkog prekida trudnoće ukazuju da se, širokom primenom abortusa, ova

načela na određen način krše. U našoj zemlji stav prema veštačkom prekidu trudnoće je vrlo

jasan i pred zdravstvenim radnicima se ne postavljaju etičke dileme. U Ustavu je rečeno da

svaka žena ima neotuđivo pravo da odlučuje samostalno o redosledu i broju rađanja dece.

Novi propisi uključuju i odredbe o kontracepciji, sterilizaciji i veštačkom osemenjavanju.

Implikacije oko svih oblika kontracepcije daju za pravo ženi, punoletnoj i mentalno

sposobnoj, da prema propisima, do 10 nedjelja trudnoće slobodno odlučuje o abortusu. Tek

posle 10. nedelje, ako žena i dalje želi abortus, dužna je da se obrati komisiji.

Maloletnicama mlađim od 16 godina treba, uz zahtev za prekid trudnoće, i pismeni

pristanak roditelja ili staratelja. Indikacije za veštački prekid trudnoće starije do 10 nedjelja

trudnoće su: etičke, eugenične i medicinske, ranije su postojale i socijalne indikacije. Pobačaj

zabranjuje i Hipokratova zakletva, koju polažu svi lekari (u modernoj verziji: "Apsolutno ću

poštovati ljudski život od samog začetka.", ili u tradicionalnoj grčkoj verziji: "Isto tako neću

dati ženi sredstvo za pometnuće ploda").

Medicinske indikacije podrazumevaju oboljenje žene koje bi trudnoćom i prođajem moglo

ugroziti njeno zdravlje.

Etičke indikacije su trudnoće ostvarene silovanjem, zatim obljubom nad maloletnom

osobom, obljubom zloupotrebom položaja, zavođenjem ili rodoskrvnjenjem (incest).

11

Eugenične indikacije su biološko-genetski faktori oštećenja fetusa, oboljenjem majke u

prva tri meseca trudnoće (u organogenezi), može očekivati da će se dete roditi sa teškim

telesnim ili duševnim nedostacima.

Socijalne indikacije u najnovijem zakonu su isključene i zato su bile uzrok brojnih

protesta, jer su se one najviše upotrebljavale. U njih su se uključivali: loše materijalno stanje

supružnika, veći broj dece, veliki starosni razmak između dece, vanbračne trudnoće i sl. Bez

obzira na različite teorije i različita shvatanja o početku čovekovog života, etički gledano,

život čoveka je od početka, tj. od oplodnje, vredan i bitan.

Što se tiče pravnog gledišta pobačaja u većini svetskih ustava ističe se ljudsko dostojanstvo

kao vrhovno pravo svakog čoveka i ono je osnovica za sva druga prava. Takođe, svi osnovni

pravni dokumenti međunaradnog značenja ističu pravo detetu da se rodi i živi. Ipak, u većini

država zakoni koji se odnose na zaštitu života čoveka pre rođenja, nisu verni ustavnim

načelima. Jednostavno rečeno, oni prelaze ustavne okvire i rade protiv života čoveka. Tako se

sasvim legalno može prekinuti započeti život, tj. lišiti mladog čoveka tog osnovnog prava. I

da stvar bude gora, to se u prvim sedmicama prenatalnog života može učiniti bez ograničenja.

Nerođeno dete u tom periodu nema nikakvu pravnu žastitu.

6.2. Stav religija

Što se tiče stava religija i Crkve stavovi su jasni i izričiti.

Katolička Crkva zauzima stav 1869. godine da ljudski život počinje začećem pa ga treba

poštovati i najbrižnije štititi od začeća do prirodne smrti. Za Crkvu, što se pravnog i etičkog

aspekta tiče, nema nedoumica. Ona zahteva strahopoštovanje prema nerođenom ljudskom

životu. Za nju je pobačaj napad na život i oduzimanje najosnovnijeg i najprirodnijeg ljudskog

prava. Od davnina osuđivala je pobačaj kao zlo.

Pravoslava Crkva, takođe, zauzima ovaj stav i bori se za osvešćavanje ljudi i borbu za

svaki život. Pravoslavna i Katolička Crkva abortus ne odobravaju ni u slučajevima kada se

utvrde teški poremećaji ploda, a samo u slučaju da je daljim nastavkom trudnoće život

trudnice doveden u pitanje, zahvat se može opravdati.

Muslimani pobačaj smatraju zabranjenim u većini slučajeva. Ako je ženin život ugrožen

dozvoljavaju ga kao manje zlo od dva zla. Ne postoji zajedničko mišljenje, oko toga kada

počinje ljudski život, ali se slažu da nakon 4. meseca fetus dobija živu dušu i od tada pobačaj

nije prihvatljiv, osim u slučaju opasnosti života trudnice ili u slučaju silovanja.

Budizam nema službeni stav o pobačaju. Dio budista smatra, da je pobačaj pogrešan i da

život počinje začećem, a dio odobrava pobačaje.

12

Hinduizam propoveda ne-nasilje, pa tradicionalna hidunistička učenja osuđuju abortus.

Izuzetak je situacija, kada je majčin život u smrtnoj opasnosti. Hinduisti se zalažu, da se u

svakoj situaciji izabere opcija s najmanje loših posledica.

13

7. ZAKLJUČAK

Na osnovu istražene literature na kraju smatram da pobačaj predstavlja krađu nečijeg

života. Smatram da je svaki namerni pobačaj uništavanje života u nastajanju i zato je sam po

sebi neprihvatljiv.

S obzirom da niko nema pravo raspolagati tuđim životom, mislim da je odluka o pobačaju

pogrešna, jer svaki čovek treba da bude svestan i da odgovara za svoje postupke. Nažalost,

danas kod nas i u svetu se pobačaji sve više rade, različiti su razlozi, ali se najčešće odnose na

loše matrijalno stanje, tešku socijlnu i ekonomsku situaciju. Iako se u literturi susrećemo sa

različitim i po njima opravdnim razlozima za pobačaj, ipak smatram da je pobačaj ubistvo

nevinog i nedužnog čoveka.

Smatram da legalizacija pobačaja ne doprinosi veliku korist društvu, već naprotiv pobačaj

loše utiče na emotivni i psihološki život pojedinca, te trebamo težiti i uvideti važnost svakog

života i povećanja populacije.

U zaključku iznosim svoje razmišljanje, međutim ne osporavam i ne osuđujem ljude koji

razmišljaju na drugačiji način, jer svaki čovek upravlja sam svojim životom, pa se zalaže za

stavove koje on smatra ispravnim.

Odluka o pobačaju je danas individualna odluka svakog pojedinca, ali društvo treba težiti

na podizanju svesti i moralnosti kako bi se u budućnosti sve manje vodila polemika i rešile

nedoumice vezane za ovaj društveni problem. Treba težiti razmišljanju da ukoliko dođe do

trudnoće pobačaj bude poslednja opcija, i da se o njemu ne razmišlja kao o rešenju, jer

pobačaj u najmanju ruku nije rešenje već prekid i uskraćivanje nevinog života.

14

Literatura

1. Alcorn Randy, Abortus - pravo na izbor ili ubistvo?, Soteria, Beograd,

2009;

2. Konstantinović-Vilić S., Petrušić N., Pravo na abortus, Centar za ženske

studije, istraživanja i komunikaciju, Beograd, 1997;

3. Konstantinović-Vilić S., Milosavljević M., Petrušić N., Abortus- pravni,

medicinski i etički pristup, Ženski istraživački centar za edukaciju i

komunikaciju, Niš, 1999;

4. Marić Jovan, Medicinska etika, IŠP „Savremena administracija“ d.d.,

Beograd, 1994;

5. Milić Branko, Etika (Hrestomatija medicinske i primenjene etike),

Vlastita naklada, Zagreb, 2013.

15