Geologija kvartara.pdf

UNIVERZITET U BEOGRADU RUDARSKO-GEOLOŠKI FAKULTET

Departman za geologiju

Draženko Nenadić Katarina Bogićević

GEOLOGIJA KVARTARA

Beograd, 2010.

Autori: dr Draženko Nenadić, docent na Rudarsko-geološkom fakultetu dr Katarina Bogićević, docent na Rudarsko-geološkom fakultetu Naslov: GEOLOGIJA KVARTARA Izdavač: Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu Za izdavača: dekan dr Vladica Cvetković, redovni profesor Recenzenti: a) Slobodan Knežević, redovni profesor b) Marko Eremija, redovni profesor u penziji Tehnički urednik: Draženko Nenadić Naslovna strana: Gornji deo doline Gaisbergtal (Alpi) i pećina Risovača u Aranñelovcu Štampa: Rudarsko-geološki fakultet

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 551.79(075.8)(0.034.2) НЕНАДИЋ, Драженко, 1963- Geologija kvartara [Elektronski izvor] / Draženko Nenadić, Katarina Bogićević. - Beograd : Rudarsko-geološki fakultet, 2010 (Beograd : Rudarsko-geološki fakultet). - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) : tekst,fotografije ; 12 cm Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovnog ekrana. - Na vrhu nasl. str.: Univerzitet u Beogradu, Departman za geologiju. - Tiraž 100. - Rečnik manje poznatih reči i pojmova: str. 255-260. - Registri. - Sadrži bibliografiju. ISBN 978-86-7352-208-1 1. Богићевић, Катарина, 1973- [аутор] a) Квартар COBISS.SR-ID 175085580

Posvećeno uspomeni

na

prof. dr Miluna Marovića

Našeg profesora, prijatelja

i dobrog čoveka

I

S A D R Ž A J

1. UVODNI DEO 1 Cilj poglavlja 1 Sadržaj poglavlja 1 1.1. Definicija kvartara 11.2. Opšte karakteristike kvartarnog perioda 21.3. Naziv i podela kvartara 31.4. Donja granica kvartara 41.5. Podela pleistocena (osnovna) 6

1.5.1. Regionalne podele pleistocena (alpska, severnoevropska, isto�noevropska...) 6

1.5.2. Me�unarodna podela 7 1.5.3. Podela na osnovu kiseonikovih izotopa

(„marinski izotopski katovi“) 71.5.4. Podela na biozone na osnovu krupnih sisara 81.5.5. Podela na biozone na osnovu sitnih sisara 91.5.6. Korelacija raznih podela kvartara 10

1.6. Podela holocena 101.7. Definicija i predmet prou�avanja geologije kvartara 111.8. Privredni i nau�ni zna�aj prou�avanja kvartara 121.9. Kratak prikaz ležišta mineralnih sirovina u kvartaru 13

1.9.1. Ležišta u nanosima 13 Ležišta kvarcnog peska 141.9.2. Ležista soli 141.9.3. Ležišta bigra, travertina i mermernog oniksa 141.9.4. Ležišta vatrostalnih glina 141.9.5. Ležišta boksita 15

1.10. Pregled glavnih dešavanja u kvartaru 15Rezime poglavlja 16 Pitanja 16 Preporu�ena literatura 17

2. ISTORIJA PROU�AVANJA KVARTARA 18 Cilj poglavlja 18 Sadržaj poglavlja 18 2.1. Mitska tuma�enja pojava gle�erskog materijala i pleistocenskih fosila 182.2. Biblijsko tuma�enje. Diluvijalisti 192.3. Prvi zastupnici teorije o ledenim dobima 222.4. Luj Agasi. Prihvatanje ledenih doba 23Rezime poglavlja 26 Pitanja 26 Preporu�ena literatura 27

3. TEORIJE O POSTANKU LEDENIH DOBA 28Cilj poglavlja 28 Sadržaj poglavlja 28 3.1. Uzroci po�etnog stvaranja leda na Zemlji 283.2. Promene u rasporedu kontinenata 29 3.3. Vertikalni pokreti kontinentalnih blokova 31 3.4. Varijacije u koli�ini ugljen-dioksida u atmosferi 32 3.5. Izmene intenziteta Sun�evog zra�enja 34

II

3.6. Poja�ana vulkanska aktivnost 35 3.7. Astronomski �inioci 36 3.8. Uticaj galakti�ke godine 42 Rezime poglavlja 43 Pitanja 43 Preporu�ena literatura 44

4. LEDENA DOBA KROZ ZEMLJINU ISTORIJU 45Cilj poglavlja 45 Sadržaj poglavlja 45 4.1. Prekambrijska ledena doba 454.2. Permo-karbonsko ledeno doba 46 4.3. Klimatske karakteristike mezozoika i kenozoika 47 4.4. Pleistocenske glacijacije 48 4.5. Varijacije klime u holocenu 494.6. Klimatske promene u budu�nosti 51 Rezime poglavlja 54 Pitanja 55 Preporu�ena literatura 55

5. KVARTARNA FLORA I FAUNA 56Cilj poglavlja 56 Sadržaj poglavlja 56 5.1. Definicija kvartarne faune; pleistocenska i holocenska flora i fauna 565.2. Klimatske promene i njihov uticaj na floru i faunu 565.3. Biljke i vegetacioni pojasi u doba pleistocena 585.4. Životinje u doba pleistocena na teritoriji Evroazije 595.5. Životinje u doba pleistocena na teritoriji Amerike i Australije 625.6. Osobenosti ostrvske faune 635.7. Pleistocenski beski�menjaci 645.8. Evolucija hominida 695.9. Poreklo podataka o kvartarnoj flori i fauni 705.10. Hipoteze o uzrocima izumiranja pleistocenske megafaune 72Rezime poglavlja 73 Pitanja 74 Preporu�ena literatura 74

6. METODE ISTRAŽIVANJA KVARTARNIH TVOREVINA 75Cilj poglavlja 75 Sadržaj poglavlja 75 1.1. Uvod 75 6.2. Geološke metode 76

6.2.1. Paleontološke metode 76Paleozoološke metode 76 Paleobotani�ke metode 77

6.2.2. Sedimentološke metode 79Litološke metode 79Mineraloške metode 83

6.2.3. Strukturno-teksturna metoda 836.3. Arheološka metoda 866.4. Paleomagnetna metoda 87

6.4.1. Zemljino magnetno polje i njegove reverzije 87

III

6.4.2. Reverzije magnetnog polja tokom kvartara 896.5. Klimatostratigrafske metode 916.6. Geomorfološke metode 936.7. Metode daljinske detekcije 966.8. Geofizi�ke metode i metode dubinskog bušenja 1006.9. Kartiranje kvartarnih tvorevina 100Rezime poglavlja 102 Pitanja 103 Preporu�ena literatura 103

7. ODRE�IVANJE STAROSTI KVARTARNIH NASLAGA 105Cilj poglavlja 105 Sadržaj 105 7.1. Relativna i apsolutna starost 1057.2. Radiometrijsko datiranje 105

7.2.1. Metoda ugljenika C14 106 7.2.2. Metoda kalijum-argon 1087.2.3. Metoda uran-olovo 108

7.3. Neradiometrijske metode datiranja 1097.3.1. Dendrohronologija 110 7.3.2. Varve ili trakaste gline 111 7.3.3. Ledena jezgra 112 7.3.4. Termoluminiscencija 115 7.3.5. Analiza lišajeva 1157.3.6. Astronomska metoda 116 7.3.7. Elektronska spin rezonanca (ESR) 117

Rezime poglavlja 117 Pitanja 117 Preporu�ena literatura 117

8. TIPOVI KVARTARNIH NASLAGA 118Cilj poglavlja 118 Sadržaj poglavlja 118 8.1. Glavne odlike kvartarnih naslaga 1188.2. Kontinentalne tvorevine 119

8.2.1. Eluvijalne tvorevine 119 Zemljišta 1208.2.2. Heterogeni padinski sedimenti 1228.2.3. Tehnogene naslage 1288.2.4. Aluvijalne naslage 1318.2.5. Glacijalni i periglacijalni sedimenti 1328.2.6. Glacioakvati�ne tvorevine 1358.2.7. Jezerske naslage 1378.2.8. Mo�varne naslage 1398.2.9. Eolske naslage 141

Les 141Eolski pesak 144

8.2.10. Potpovršinske naslage 1458.3. Kvartarne naslage taložene u morima i okeanima 147Rezime poglavlja 148 Pitanja 148 Preporu�ena literatura 149

IV

9. REGIONALNO RASPROSTRANJENJE KVARTARNIH NASLAGA I STRATIGRAFIJA KVARTARA 150

Cilj poglavlja 150 Sadržaj poglavlja 150 9.1. Uvod 1509.2. Zagle�erene oblasti 152

9.2.1. Oblast Evrope i Azije 1529.2.2. Stratigrafska podela pleistocena na podru�ju severne Evrope 1559.2.3. Stratigrafska podela holocena na podru�ju severne Evrope 1569.2.4. Dolinski gle�eri visokih planina Evrope 1569.2.5. Raš�lanjavanje pleistocena na podru�ju Alpa 1589.2.6. Oblasti Severne Amerike u pleistocenu 1609.2.7. Podru�je Antarktika, Južne Amerike i Australije u pleistocenu 161

9.3. Nezagle�erene oblasti 1639.3.1. Permafrost 1639.3.2. Les 1659.3.3. Re�ne terase periglacijalne oblasti Evrope 1659.3.4. Morski i kontinentalni tip kvartara mediteranske oblasti 1669.3.5. Pluvijalna jezera 166


10. KVARTARNE NASLAGE SRBIJE 169Cilj poglavlja 169 Sadržaj poglavlja 169 10.1. Uvod 16910.2. Istorijat istraživanja kvartarnih naslaga u Srbiji 16910.3. Glacijalni oblici 17010.4. Fluvioglacijalne naslage 17210.5. Glacijalni relikti na visokim planinama Balkanskog poluostrva 17310.6. Limni�ke tvorevine 173Rezime poglavlja 174 Pitanja 174 Preporu�ena literatura 175

11. RE�NE NASLAGE KVARTARNE STAROSTI NA TERITORIJI SRBIJE 176

Cilj poglavlja 176 Sadržaj poglavlja 176 11.1. Re�ne naslage ve�ih vodotoka 176

11.1.1. Re�ne naslage Srema, Banata i Ba�ke 17611.1.2. Re�ne naslage Beograda, donje Kolubare i Posavo-Tamnave 17811.1.3. Re�ne naslage kladovsko-dunavskog Klju�a 17911.1.4. Re�ne naslage Južne i Zapadne Morave 18111.1.5. Re�ne naslage smederevsko-jaseni�ke oblasti i severnog Pomoravlja 183

11.2. Re�ni policikli�ni sedimenti – slojevi sa Corbicula fluminalis 18411.2.1. Policikli�ni re�ni sedimenti Beograda i okoline 18611.2.2. Re�ni policikli�ni sedimenti Vojvodine i Ma�ve 19011.2.3. Re�ni-policikli�ni sedimenti u oblasti Posavo-Tamnave 19211.2.4. Policikli�ni re�ni sedimenti u kotlinama i peripanonskoj oblasti Srbije 192

V


12. EOLSKE , PROLUVIJALNO-DELUVIJALNE I PE�INSKE NASLAGE KVARTARNE STAROSTI SRBIJE 195

Cilj poglavlja 195 Sadržaj poglavlja 195 12.1. Uvod 19512.2. Lesne naslage Srbije 196

12.2.1. Les okoline Beograda 19712.2.2. Lesne naslage Vojvodine 20012.2.3. Lesoidne tvorevine smederevskog i ramskog Podunavlja i Kladovskog Klju�a 210

12.3. Eolski pesak 21012.4. Proluvijalne, koluvijalne i deluvijalne naslage Srbije 21212.5. Pe�inske naslage 219Rezime poglavlja 221 Pitanja 222 Preporu�ena literatura 222

IZVORI ILUSTRACIJA 223INDEKS OPŠTIH POJMOVA I IMENA 229INDEKS GEOGRAFSKIH POJMOVA 248RE�NIK MANJE POZNATIH RE�I I POJMOVA 255LITERATURA 261

VI

P R E D G O V O R

Knjiga „Geologija kvartara“ pojavljuje se skoro dve decenije nakon prvog objavljivanja udžbenika ove vrste kod nas. U po�etku je kurs bio namenjen studentima Smera za geotehniku Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, i trajao je jedan semestar. U prethodne dve decenije Geologija kvartara je prerasla u jedan nedvosmisleno samostalan i interesantan nastavni kurs o kvartarnom periodu, tako da ga danas kao izborni ili obavezni predmet slušaju studenti Departmana za geologiju, hidrogeologiju i geotehniku, kako na osnovnim, tako i na master i doktorskim studijama. Nadamo se da �e u budu�nosti ovaj udžbenik biti interesantan ne samo studentima Rudarsko-geološkog fakulteta, ve� da �e zbog svoje multidisciplinarnosti predstavljati interesantno štivo i studentima šumarstva, poljoprivrede, geografije, arheologije i sl.

U periodu izme�u ova dva izdanja desile su se mnoge stvari u okruženju. Neposredno posle objavljivanja prvog udžbenika po�eo je rat na prostorima bivše Jugoslavije, koji je Srbija, iako se nije odvijao na njenoj teritoriji, snažno osetila u vidu izbeglica, dugogodišnjih sankcija i pružanja neophodne pomo�i svome narodu na teritorijama gde se rat odvijao. Nekoliko godina posle završetka gra�anskog rata na prostoru bivše Jugoslavije, Srbija je bila bombardovana od strane NATO-a, došlo je do promene i uvo�enja nove demokratske vlasti. U trenutku završnog dela formiranja ovog udžbenika svet je ušao u novu ekonomsku krizu, što je naša zemlja, ionako sa labilnom ekonomijom, snažno osetila. A naš fakultet zadesila je još jedna tragedija kada je naš dragi i poštovani profesor Milun Marovi�, jedan od autora prvog udžbenika Geologija kvartara, tragi�no izgubio život u saobra�ajnoj nesre�i.

Svakako da su u pisanju ovog udžbenika dobru osnovu predstavljali ve� postoje�i udžbenici Geologija kvartara iz 1992. godine i Istorijska geologija (Kenozoik) iz 1982. godine, ali pošto se u ovom razdoblju pojavilo mnoštvo radova, popularnih �lanaka, pa i knjiga, koji se bave ovom problematikom, udžbenik je osvežen, oboga�en novim poglavljima, savremenim podacima i �injenicama, uz mnoštvo ilustracija koje �e omogu�iti studentima da lakše shvate i usvoje izneseno gradivo. Pored osnovnog teksta nalaze se i uokvireni dodaci koji nisu neophodni za razumevanje datog poglavlja, nego predstavljaju neku vrstu predaha, gde se mogu na�i primeri i razne zanimljive �injenice koje se odnose na obra�ivanu temu. Zainteresovani studenti �e putokaz za više informacija i saznanja na�i u preporu�enoj literaturi na kraju svakog poglavlja. Nadamo se da �e ovako osavremenjena knjiga predstavljati ne samo neophodno štivo za savla�ivanje ovog kursa, ve� i zanimljivu polaznu literaturu za ozbiljnija samostalna istraživanja u budu�nosti.

Iako je kvartar najkra�i geološki period u istorijskom razvoju Zemlje, sa vremenskim rasponom manjim nego kod ve�ine katova starijih perioda, odre�eni doga�aji u životu naše planete kao što su nastanak velikih ledni�kih pokrova, oštra kolebanja klime i nivoa svetskih mora, stvaranje prostranih kontinentalnih naslaga, te pojava i razvoj �oveka stvaraju potrebu da se istražuje kao specifi�na i samostalna oblast. S obzirom da se u sedimentima ove starosti obavlja najve�i deo gra�evinskih radova, da �ine ogromne površine obradivog zemljišta, te da su nosioci korisnih mineralnih sirovina, razumljivo je zbog �ega njegovo prou�avanje ima veliki nau�ni i prakti�ni zna�aj. Dok pri prou�avanju ranijih perioda geološke prošlosti postoje znatna ograni�enja, kvartar obuhvata našu neposrednu geološku prošlost i sadašnjost, a procesi koji su se odvijali u njemu i dalje su aktuelni, što nam omogu�ava da njihovim pra�enjem i pore�enjem lakše i pravilnije shvatimo ve�inu onoga što se dešavalo u bližoj ili daljoj geološkoj istoriji.

VII

Udžbenik se sastoji iz dva dela: opšteg i posebnog. U opštem delu posle uvodnog dela gde je definisan kvartarni period i njegova podela, prikazano je kako je izvršeno istraživanje ledenih doba u prošlosti, teorije koje su objašnjavale njihovo pojavljivanje, paleontološke karakteristike kvartara, metode kojima se on istražuje, tipove naslaga ove starosti, njegovo regionalno rasprostranjenje itd. U posebno delu detaljnije su izloženi rasprostranjenje i tipovi kvartarnih naslaga u Srbiji, a u manjem obimu, gde je to bilo neophodno, u okolnim zemljama, uglavnom na prostoru Crne Gore.

Pošto su na teritoriji Srbije, kao i na podru�ju celog Balkanskog poluostrva, uglavnom razvijene vanglacijalne kvartarne tvorevine kao što su les, re�ne tvorevine i sl., ovom tipu naslaga je dat primat prilikom opisivanja tipova kvartarnih naslaga i njihovog rasprostranjenja na podru�ju naše zemlje. Svakako da su pri tom opisane pojave i rasprostranjenje glacijalnih kvartarnih oblika i naslaga koje su bile ograni�ene samo za podru�ja najviših planina. Da fenomen ledenih doba ne bi bio shva�en i vezan samo za kvartarni period, napisano je posebno poglavlje koje je objasnilo klimatske oscilacije i pojave ledenih doba u razli�itim etapama geološke prošlosti, kao i mogu�nost predvi�anja šta nam donosi bliža i dalja budu�nost.

Dužni smo, na kraju, da izrazimo svoju zahvalnost recenzentima knjige dr Marku Eremiji, redovnom profesoru u penziji i dr Slobodanu Kneževi�u, redovnom profesoru Rudarsko-geološkog fakulteta, koji su nam tokom rada na ovom udžbeniku davali korisne savete, a kasnije tokom �itanja rukopisa skrenuli pažnju na neke nedore�enosti i omaške. Svakako da bi bez njihovog stru�nog, nau�nog, kriti�kog, ali i prijateljskog mišljenja, ova knjiga i suštinski i estetski bila mnogo slabija.

Bi�emo veoma zahvalni da nam budu�i korisnici ovog udžbenika ukažu na sve ono što je ostalo nedore�eno, propušteno ili na bilo kakav drugi nedostatak koji bi u nekom slede�om izdanju mogao biti popravljen.

Objavljivanje ovog udžbenika je pomoglo Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije preko projekta broj 146023.

Beograd, 2010. Autori

1

1. UVODNI DEO

Cilj poglavlja

Upoznavanje sa predmetom proučavanja Geologije kvartara i sticanje znanja o tome kako se kvartar deli i koliko traje; kakve su se promene, naročito klimatske, odigrale u njemu, i kakav je naučni i ekonomski značaj proučavanja kvartarnog perioda.

Sadržaj poglavlja

• Definicija kvartara. • Opšte karakteristike kvartarnog perioda. • Naziv i podela kvartara. • Donja granica kvartara. • Podela pleistocena. • Podela holocena. • Definicija i predmet proučavanja geologije kvartara. • Privredni i naučni značaj proučavanja kvartara. • Kratak prikaz ležišta mineralnih sirovina u kvartaru. • Pregled glavnih dešavanja u kvartaru.

1.1. Definicija kvartara Kvartar je najmlañi geološki period koji je počeo pre 2,59 miliona godina, a traje i danas.

Glavne osobine koje karakterišu ovu etapu razvoja naše planete su promenljivost i dinamičnost fizičkih i bioloških procesa. Smenjuju se periodi toplije i hladnije klime, menjaju se morske i jezerske obalske linije, lednici zauzimaju veće prostore i povlače se, migriraju flora i fauna... To je takoñe razdoblje u kome se odvija čovekova evolucija, čitava naša praistorija i istorija.

Sl. 1.1. Predeo u doba pleistocena.

Kvartar obuhvata dve epohe: stariju, pleistocen , koja je otpočela pre 2,59 miliona godina i završila se pre desetak hiljada godina (često je popularno nazivana i "ledenim dobom"), a karakteriše je smenjivanje hladnih i toplih intervala, i mlañu, holocen , koja traje poslednjih desetak hiljada godina

2

i odlikuje se relativno stabilnom i toplijom klimom. Mnogi naučnici smatraju da je holocen, razdoblje u kome živimo, samo poslednji interglacijal, i da posle njega sledi novo ledeno doba.

Sl. 1.2. Predeo u doba holocena. 1.2. Opšte karakteristike kvartarnog perioda Glavne osobine kvartarnog perioda su mobilnost i dinamika, odnosno vrlo brze promene

(klime, živog sveta, reljefa...) u odnosu na raniju geološku istoriju.

Sl. 1.3. Grafikon klimatskih promena tokom kenozoika.

3

Kopneni sedimenti u ovom periodu dobijaju mnogo važniju ulogu za stratigrafiju nego u prethodnim geološkim epohama, gde su, zbog manjeg rasprostranjenja i nedostatka karakterističnih fosila, bili od podreñenog značaja. Čak je i veći deo stratigrafskih podela izveden na osnovu karakterističnih kopnenih naslaga i fosila nañenih u njima. Takoñe je klimatske promene vrlo teško proučavati u periodu pre kvartara, pa se paleoklimatološka proučavanja uglavnom vezuju za kvartar. Pošto se smatra da su opšti uslovi bili slični kao danas, na ovaj period se može primenjivati princip aktualizma. ovaj period je veoma pogodan za primenu metode aktualizma.

Kvartar je poznat po velikim klimatskim oscilacijama, smenama hladnih i toplih ciklusa (sl.

1.3.), koji su uslovili značajne promene u okviru ekosistema. Ove promene direktna su posledica izmene bilansa insolacije i radijacije, tj. količine toplote koju Zemlja primi i toplote koja se oslobodi. Važnu ulogu u ovom procesu imali su tektonski pokreti iz ranijih etapa, koji su uticali na formiranje visokih planinskih venaca, a samim tim i na vertikalna zoniranja i promene pravca kretanja vazdušnih struja.

Biljni i životinjski svet, reagujući na ove promene, menjali su svoja staništa i u zavisnosti od

prepreka fizičko-biološkog karaktera opstajali ili nestajali u novostvorenim sistemima. Novi kvalitet koji se manifestovao tokom kvartara, svakako je pojava čoveka i njegove

zajednice kao prvog biofacijalnog sistema koji je od sasvim primitivnog i vrlo bliskog prirodnoj populaciji postao vrlo moćan geološki i geomorfološki činilac. Za svega nekoliko hiljada godina antropogeni uticaj doveo je do velikog preobražaja prvobitne prirodne sredine.

Sl 1.4. Životinje iz doba pleistocena na poštanskim markama. 1.3. Naziv i podela kvartara Naziv kvartar prvi je predložio Đovani Arduino 1759. za aluvijalne naslage reke Po u Italiji.

Kasnije (1829) je francuski geolog J. DESNOJER (J. DESNOYERS) ovaj naziv upotrebio da bi označio rečne naslage na prostoru basena Sene (Pariz) koje su mlañe od tercijara. „Kvartar“ je zapravo nastao od francuske reči koja znači „četvrti“, i odnosi se na staru podelu geološke istorije, prema kojoj je paleozoik bio najstariji, prvi ili primarni period, mezozoik drugi ili sekundarni, a tercijar treći ili tercijarni. Danas su samo tercijar i kvartar zadržali svoje prvobitno značenje.

4

Sa razvojem glacijalne teorije ovaj period u geološkoj istoriji Zemlje postaje poznat i pod nazivom „lednički period“ (SCHIMPER, 1837). ČARLS LAJEL (CHARLES LYELL) je 1839. godine predložio da se u okviru kvartara izdvoje dve jedinice – pleistocen, period glavnih glacijacija i holocen (ovaj termin je smislio Žerve (GERVAIS) 1867-69. godine), postglacijalni period koji obuhvata i današnjicu.

U periodu dok je većina istraživača još verovala u postojanje biblijskog Potopa i teoriju po kojoj su eratički blokovi plovili po toj velikoj vodi, korišćeni su nazivi diluvijum za lednički i aluvijum za postlednički period.

Alternativni nazivi za kvartarni period su i antropogen (ovaj termin je naročito bio u upotrebi u bivšem SSSR-u), zatim pleistogen , termin koji nije naišao na neku podršku (predložen od Harlanda i dr, 1989).

Sl. 1.5. Geološka vremenska skala sa najvažnijim dogañajima u razvoju živog sveta. 1.4. Donja granica kvartara Problem donje granice kvartara dugo je izazivao nesporazume i rasprave meñu stručnjacima

koji se bave ovim periodom. Na Meñunarodnom geološkom kongresu u Londonu 1948. godine predloženo je i zvanično

prihvaćeno da se donjom granicom kvartara smatra prvo veće pogoršanje klime koje se odrazilo na

5

promene u fauni morskih slojeva. Donja granica kvartara mogla bi se vezati za donji deo slojeva tzv. kalabrijskog kata na jugu Italije. Na ovoj granici se uočava prva pojava mekušca iz hladnih voda Arctica islandica i foraminifera Hyalinea baltica, mada se ova druga vrsta (prema novijim saznanjima) pojavila nešto kasnije. Ova granica odgovarala bi kraju kratke Olduvajske magnetostratigrafske epizode pre 1,8 miliona godina. Taj stav je potvrñen i na 11. kongresu INQUA (International Union for Quaternary Research) u Moskvi 1982. godine. Meñutim, i pored zvaničnog dogovora, mnogi kvartarolozi, naročito oni koji proučavaju kopnene tvorevine i bave se paleoklimatskim proučavanjima, smatrali su da je pomenuta granica niža, tj. da je kvartar počeo mnogo ranije.

Sl. 1.6. Arctica islandica i Hyalinea baltica. Za kontinentalne naslage sa početka kvartara često se upotrebljava i naziv vilafrank , koji je

prvi upotrebio L. PARETO za slojeve jezerskog i kontinentalnog porekla pliocenske starosti nañene u blizini grada Villafranca u Italiji. Smatralo se da faunistički kompleks sisara i slatkovodnih mekušaca vilafranka predstavlja kontinentalni ekvivalent kalabrijenu (odnosno, da je iste starosti kao morska fauna tzv. kalabrijen kata). Meñutim, vilafranški kompleks pokriva veoma dug vremenski interval, obuhvatajući period sa kraja pliocena i početka pleistocena (pre oko 3,6-1,2 miliona godina). Kasnije se predstava o vilafranku izmenila i pokazalo se da je samo njegov gornji deo sinhroničan sa kalabrijenom. Granica izmeñu različitih etapa kvartarne periode blago varira u različitim područjima, zavisno od tipa sedimenata koji su zastupljeni i kriterijuma na osnovu kojih se izdvajaju.

Pošto su stratigrafski podaci na kopnu veoma fragmentirani i teško se korelišu, naučnici koji se bave kopnenim sedimentima imaju sopstvenu terminologiju za stratigrafiju kvartara, te tako u istočnoj Evropi nakon pliocena dolazi interval koji se naziva eopleistocen , stariji nivo koji odgovara granici magnetskih epoha Gaus-Matujama (2,6 miliona godina).

6

Na već pomenutom internacionalnom geološkom skupu održanom u Londonu 1948. godine odlučeno je da se donja granica kvartara definiše prvim velikim klimatskim promenama odreñenim u Evropi pre oko 1,8 miliona godina (Myr). Ovakvo gledište je održano do novijeg skupa u Moskvi 1982. i Otavi 1987. godine. Na savetovanju u Berlinu 1995. godine na osnovu novijih istraživanja i „svežijih“ podataka, predloženo je da se donja granica kvartara pomeri na 2,4-2,5 miliona godina. Dogovor je zasnovan na otkriću nekoliko dogañaja koji su se desili širom planete u datom periodu. U tom vremenskom intervalu došlo je do velikih klimatskih promena globalnog karaktera, suvi hladni periodi su se smenjivali sa vlažnim na području centralne Evrope i Kine, tercijarna flora i fauna počele su masovno da iščezavaju, a tektonski pokreti uzrokovali su izdizanje planinskih masiva kao što su područja Tibeta i Himalaja izazivajući eroziju i taloženje debelih naslaga materijala pokrenutog raznim tipovima padinskih procesa.

Meñunarodna zajednica za geološke nauke (IUGS) je 2009. godine donela odluku da je kvartar počeo pre 2,588 miliona godina, a ne pre 1,8 miliona godina kao što se ranije mislilo. Na taj način je početak gelasijena (Gelasian), kata koji je ranije ubrajan u pliocen, prihvaćen kao početak kvartara. Donja granica je magnetostratigrafski definisana kao osnova Matuyama (C2r) hronozone (MIS zona 103), odnosno granica izmedju normalnog Gaus (Gauss) i reversnog Matujama (Matuyama) ciklusa. Iznad ovog nivoa dolazi do značajnog izumiranja krečnjačkih nanofosila: Discoaster pentaradiatus i Discoaster surculus.

Meñutim, i pored postignutog dogovora, donja granica kvartara je i dalje tema sporenja meñu

geolozima. Nemogućnost korelacije kontinentalnih sa morskim tvorevinama ove starosti, njihova specifična sedimentacija vezana za karakteristično geomorfološko okruženje, još uvek omogućava da se ovim naslagama odreñuje različita starosti.

1.5. Podela pleistocena (osnovna) Na osnovu klimatskih karakteristika , pleistocen je podeljen na tri perioda: - donji, srednji i

gornji pleistocen, etape različitog trajanja. Ova podela u upotrebi je još od 1932. godine, od drugog kongresa INQUA u Sankt Petersburgu (tada Lenjingradu).

Granica izmeñu donjeg i srednjeg pleistocena magnetostratigrafski je definisana kao smena Brines-Matujama magnetskih epoha (od 1996. godine). Starost ove granice procenjena je na 781.000 godina. Granicu izmeñu srednjeg i gornjeg pleistocena nije bilo tako lako postaviti kao prethodnu, ali se smatra da se poklapa sa početkom morskog izotopnog stadijuma 5 (MIS 5). Početak gornjeg pleistocena odgovara početku poslednjeg interglacijala (koji se u severnoj Evropi naziva emskim; odnosno ris-virm prema alpskoj podeli). Starost ove granice je procenjena na 127.000 godina. Granica izmeñu pleistocena i holocena postavlja se na kraj poslednje glacijacije i prema izračunavanju M. Milankoviča na oko 11.500 godina pre savremenog doba.

1.5.1. Regionalne podele pleistocena (alpska, severnoevropska, istočnoevropska...) Pleistocen se dugo delio na osnovu klimatskih promena. Ovaj način podele je prihvaćen od

strane ranih istraživača koji su proučavali kontinentalne naslage. Oni su izdvajali glacijalne cikluse u kojima su nastali glacijalni sedimenti (kao što je til), i interglacijalne etape, u kojima su nastajali sedimenti neglacijalnog porekla. Drugim rečima, podele su u osnovi bile litološke. Meñutim, ovaj način podele dovodio je do konfuzije prilikom pokušaja korelisanja sekvenci sa relativno udaljenih prostora, zbog činjenice da složene klimatske promene na različite načine utiču na razne sredine sedimentacije, tako da se sedimenti nastali u glacijalnim, periglacijalnim i tropskim oblastima veoma razlikuju.

U Evropi se od 1928. godine koriste termini interglacijal i interstadijal, kojima se opisuju karakteristični periodi sa neglacijalnim klimatskim uslovima. Interglacijal je umereni period sa klimatskim optimumom kada je bilo toplo barem isto kao u holocenu u istoj oblasti, a interstadijal - period koji je bio ili suviše kratak ili suviše hladan da bi omogućio razvoj umerenih listopadnih šuma ili

7

ekvivalenta interglacijalnog tipa vegetacije u istoj oblasti. Naravno, bio je topliji od hladnog glacijalnog perioda. Osim toga treba napomenuti da je podela na glacijale i interglacijale uglavnom primenjena na srednji i mlañi pleistocen, dok je stariji pleistocen u celini bio topliji.

Na primer, na osnovu klimatskih promena i genetskih kategorija naslaga izvršene su podele pleistocena u Alpima (koja je u početku bila opšte prihvaćena, čak i za neglacijalne oblasti) i na području severne Evrope. U Alpima su, već početkom 20. veka, Penk i Brikner izdvojili četiri glacijala - ginc, mindel, ris i virm, i tri interglacijala izmeñu njih (ginc-mindel, mindel-ris i ris-virm). Ovi termini su do nedavno korišćeni u stručnoj literaturi pri označavanju stratigrafskih jedinica u pleistocenu. Analogne podele napravljene su i za severnu Evropu, istočnu Evropu, Severnu Ameriku i dr (sl. 1.7.)

Sl. 1.7. Korelaciona šema glacijacija i interglacijacija za predele Alpa i severne hemisfere.

Meñutim, postalo je očigledno da je veoma teško primeniti ove termine izvan zaglečerenih

oblasti, tj. u većem delu sveta. Prema nekim mišljenima termin „glacijal“ trebao bi biti zamenjen terminom „hladni period“, a „interglacijal“ terminom „topli ili umereni period“, te bi se ovakvi pojmovi mogli koristiti kako lokalno, tako i na regionalnom nivou.

Interglacijali i glacijali se dalje mogu podeliti na potkatove i zone. Podela interglacijala vrši se na osnovu paleontoloških asocijacija, naročito flore. Glacijali su podeljeni na osnovu kombinacije vegetacije, litologije i delimično pedologije (tipa zemljišta), što ponekad dovodi do konfuzije u hronostratigrafskoj i klimatostratigrafskoj terminologiji.

U novije vreme teži se da ovakve podele pleistocena budu zamenjene „marinskim izotopskim katovima“ (MIS). Naime, dokazi iz morskih sedimenata su prisutni na širem prostranstvu i mogu se korelisati na globalnom nivou, za razliku od kopnenih sedimenata koji su fragmentirani i veoma zavisni od lokalnih, ne samo klimatskih, uslova. S druge strane geološki procesi reaguju sa zakašnjenjem u odnosu na klimatske promene, tako da sama promena i odgovor na promenu koje se mogu zapaziti u sedimentima nisu istovremeni dogañaji.

1.5.2. Meñunarodna podela Meñunarodna komisija za stratigrafiju je 2009. zvanično podelila pleistocen na 4 kata (ili doba):

gelazijen, kalabrijen, jonijen i tarantijen. Svi ovi katovi su definisani u južnoj Evropi, i to na osnovu ostataka morskih fosila.

1.5.3. Podela na osnovu kiseonikovih izotopa („mari nski izotopski katovi“) “Marinski izotopski katovi” (MIS - Marine Isotope Stage), ranije nazivani “kiseonikovi izotopski

katovi” (OIS) su tvorevine naizmeničnog smenjivanja toplih i hladnih ciklusa toga vremena istorije

8

Zemlje. Oni su izdvojeni na osnovu proučavanja odnosa kiseonikovih izotopa u karbonatnim ljušturicama foraminifera, koji održavaju promene u klimi (viši odnos 18O/16O - hladnija klima, niži odnos – toplija). Svaki od ovih katova predstavlja jedan glacijal, interglacijal, stadijal ili interstadijal. Interglacijali su predstavljeni neparnim brojevima, a glacijali parnim, a brojanje počinje od sadašnjosti pa sve dublje u prošlost. Tako je holocen MIS1, poslednji glacijal MIS2-4 (MIS3 je prvobitno pogrešno smatran za interglacijal), a poslednji interglacijal MIS5.

Podaci o MIS za poslednjih 2,5 miliona godina pokazuju da je u tome periodu bilo oko 50-ak klimatskih ciklusa, od čega više od polovine nije registrovano na kopnu. Zbog toga se širom sveta vrše napori da se ovi „izotopski katovi“ korelišu sa postojećim regionalnim stratigrafskim podelama napravljenim na osnovu kopnenih sedimenata.

Sl. 1.8. Varijacije odnosa kiseonikovih izotopa u morima u poslednjih 2 miliona godina. Interglacijalni stadijumi su obeleženi žutom, a glacijalni plavom bojom.

1.5.4. Podela na biozone na osnovu krupnih sisara Paleontolozi koji se bave različitim grupama fosilnih organizama izradili su biostratigrafske

podele, gde se katovi i zone u kvartaru izdvajaju, najčešće, na osnovu prvog pojavljivanja (FAD) odreñene karakteristične vrste.

Tako je u Evropi široko prihvaćena podela na biozone na osnovu krupnih sisara koju su izradili za teritoriju Italije Azzaroli et al. (1988). U ovoj podeli su u kvartaru izdvojene dve faunalne jedinice, vilafrank i galerijen. Vilafrank je stariji period, čija se donja granica poklapa sa prvim pojavljivanjem primitivnog govečeta, roda Leptobos u Italiji (tzv. Leptobos dogañaj). Vilafrank je dalje podeljen na donji, srednji i gornji vilafrank, čije su granice takoñe definisane pojedinim dogañajima u evoluciji krupnih sisara: granicu donjeg i srednjeg vilafranka karakteriše zajedničko pojavljivanje u fosilnom stanju vrsta Mammuthus meridionalis i Equus (konj); a granicu izmeñu srednjeg i gornjeg – prvo pojavljivanje vrste Canis etruscus (etrurski vuk). Vilafrank je otpočeo pre 3.3 miliona godina.

Granica izmeñu vilafranka i galerijena se nalazi, po mišljenju različitih naučnika, na 1,2 ili 0,78 miliona godina, ali ona se ne poklapa sa stvarnom velikom promenom u fauni krupnih sisara, koja se odigrala pre nekih 0,5 miliona godina.

9

Sl. 1.9. Šematska korelaciona karta raznih geohronoloških i biohronoloških jedinica. 1.5.5. Podela na biozone na osnovu sitnih sisara Biostratigrafija kvartara na osnovu sitnih sisara se takoñe široko koristi. Ona se najvećim

delom zasniva na podeli koju je napravio Kretzoi 1956. na osnovu nalazaka glodara u kvartarnim lokalitetima Mañarske.

Izdvojene su tri biozone – vilanijen (Villányian), koji je otpočeo pre 3,6-3,7 miliona godina i delimično odgovara gornjem pliocenu a delimično donjem pleistocenu; biharijen (Biharian) i toringijen (Toringian), koji traje do danas. Vilanijen se odlikuje dominacijom voluharica iz izumrlog roda Mimomys, dok su predstavnici roda Microtus vrlo retki ili odsutni; u biharijenu se zajedno pojavljuju predstavnici oba roda, dok u toringijenu rod Mimomys izumire i biva zamenjen rodom Arvicola.

Osim navedenih grupa, za zoniranje kvartarnih naslaga koriste se: planktonski foraminiferi,

krečnjački nanoplankton, dijatomeje, radiolarije, dinoflagelate, itd.

10

1.5.6. Korelacija raznih podela kvartara Poslednjih godina dosta se radi na korelacijama kopnenih sa marinskim naslagama.

Mogućnosti korelacije su i dalje dosta ograničene, meñutim u slučaju jasnih markera u oba tipa naslaga kao što su geomagnetni podaci, radiometrijsko datovanje, postojanje retke fosilne zajednice, posebno polena, postoji veća mogućnost meñusobnog povezivanja.

Sl. 1.10. Globalna hronostratigrafska korelaciona šema za poslednjih 2,7 miliona godina. 1.6. Podela holocena Holocen predstavlja najmlañi interval Zemljine istorije koji obuhvata i današnjicu. To je doba

koje se proteže od pre 10.000 godina pa do danas, odnosno otprilike 11.430 pre sadašnjosti plus/minus 130 godina (izmeñu 9.560 i 9.300. godine pre nove ere) do danas. Na osnovu proučavanja ledenih jezgara ta granica bi se mogla definisati na 11.500 godina pre sadašnjosti. U stvari ova epoha predstavlja poslednji topli ili interglacijali period pleistocena, predah pre ulaska u jedno novo, verovatno još hladnije ledeno doba.

Početak holocena je označio vreme mlañeg drijasa, završni deo pleistocenske epohe. Kraj mlañeg drijasa se datira na period od pre 11.600 godina. Meñutim, problem u jasnom definisanju ove granice na globalnom nivou predstavlja činjenica da dokazi o mlañem drijasu nisu tako jasni u oblastima izvan severne hemisfere.

Preciznije datiranje ove epohe izvršeno je od strane Blytta i Sernandera, koji su izvršili klasifikaciju klimatskih perioda na osnovu tragova polena močvarne mahovine. Iako je ova klasifikacija vezana za područje severne Evrope, izračunate klimatske oscilacije mogu se povezati i sa drugim regionima u svetu.

11

Raščlanjavanje holocena na faze kroz koje je prolazilo Baltičko more (primenama metode C14, trakastih glina i palinoloških analiza) poslužilo je kao osnova za podelu kasnog glacijala i holocena. Ova podela, razvijena na tresetištima Skandinavije krajem 19. i početkom 20. veka, ima danas široku primenu ne samo u oblasti Baltika, već u Evropi uopšte. Idući hronološkim redom, izdvojeni odeljci se nazivaju preboreal, boreal, atlantik, subboreal i subatlanti k.

Sl. 1.11. Dve faze razvoja Baltičkog mora u postglacijalu: Joldijsko more (levo) i Ancilusno jezero (desno).

1.7. Definicija i predmet prou čavanja geologije kvartara Geologija kvartara predstavlja deo istorijske geologije, meñutim zbog specifičnosti predmeta

proučavanja, ovaj deo se davno izdvojio u samostalnu naučnu disciplinu. Takva posebnost zahtevala je i razradu novih metoda istraživanja, uobličavajući na taj način svoje probleme i jedinstvene načine na koji su oni rešavani.

Svakako da je najveći razlog za izdvajanje kvartarne geologije kao samostalnog ogranka geologije imala privredna delatnost čoveka, od poljoprivrede do tehnogradnje. Geologija kvartara ima najkompleksniji pristup pojavama i procesima u kvartaru, ali je u rešavanju svojih problema najtešnje povezana sa geomorfologijom, paleogeografijom i paleoekologijom. Ali, pošto su istraživanja kvartarnog perioda kompleksna i interdisciplinarna, pored geologije u njegovo proučavanje uključene su i druge naučne discipline, kao što su klimatologija, biologija, arheologija, antropologija i dr.

Istraživanje kvartarnih naslaga, pored značajnih specifičnosti, ima i suštinsku sličnost sa

istraživanjima starijih perioda u geološkoj istoriji naše planete. U najvažnije zadatke ovih istraživanja spadaju:

- stratigrafsko raščlanjavanje tvorevina i meñusobna korelacija na lokalnom i regionalnom

nivou, - definisanje tipa tvorevina i uslova njihovog formiranja, - utvrñivanje paleogeografskih uslova u kojima su formirane kvartarne tvorevine, - utvrñivanje tektonske aktivnosti, vulkanizma i njihovog uticaja.

12

1.8. Privredni i nau čni značaj prou čavanja kvartara Savremene crte reljefa i živi svet koji ga nastanjuje konačno su formirani i uobličeni tokom

kvartarnog perioda u geološkoj istoriji naše planete. Proučavanjem naslaga ove starosti danas se bave specijalisti različitih profila, a proučavanja se odnose kako na njegove praktične, tako i naučno-teorijske probleme.

Kvartarne naslage, kao mladi pokrivač koji prekriva veliki deo Zemljine površine, imaju veliki privredni značaj iz više razloga.

Izučavanje ovih tvorevina je neophodno kod većine inženjersko-geoloških proučavanja. Svi veći objekti kao što su pruge, putevi, mostovi, gradovi i sl. zahtevaju dobro poznavanje karakteristika podloge na kojoj se grade, a kvartarne naslage često predstavljaju dobrim delom neposredeni kontakt sa navedenim objektima. U mnogim slučajevima potrebno je i poznavanje karakteristika prekvartarne grañe terena, kada veličina i masivnost objekata zahteva dobar i stabilan oslonac u temelju. Svakako da se pri tome ne smeju zanemarivati procesi koji su se manifestovali tokom kvartara, a koji svakako utiču na inženjersko-geološka svojstva podloge, kao što su karakteristike drenažne mreže, neotektonski pokreti, različiti tipovi padinskih procesa i sl.

Kvartarne naslage, kao što su pesak, šljunak, gline i sl., predstavljaju značajan izvor mineralnih

sirovina za potrebe grañevinarstva. Recimo, les spada u veoma pogodan materijal za opekarsku industriju (cigla, crep, keramika), tako da često na ovim naslagama „niču“ mnogobrojne ciglane koje dugi niz godina eksploatišu ove tvorevine koje su lake kako za otkopavanje, tako i za finalnu obradu.

Podzemne vode koje se koriste za snabdevanje stanovništva dobrim delom se nalaze u kvartarnim naslagama, te su ove tvorevine veoma korisne i značajne sa aspekta hidrogeologije. Beograd se, na primer, najvećim delom snabdeva vodom za piće iz rečnih tvorevina starije pleistocenske starosti, koje su vezane za pra-tokove reka Dunava i Save. Najveći broj reni bunara lociran je na području Makiša, leve i desne obale Save.

Za kvartarne tvorevine vezana su i nanosna ležišta zlata, platine, srebra, dragog kamenja i dr. Na nekim područjima nalaze se i značajne naslage treseta, sapropela, različitih vrsta soli i dr. Svakako da u ovim slučajevima kvartarne naslage imaju veliki ekononski značaj i predstavljaju značajan objekat proučavanja sa aspekta ležišta mineralnih sirovina. Zbog toga je potrebno detaljno ispitati karakteristike ovih sedimenata kao što su sastav, debljina, položaj i odnos sa podinom i povlatom, paleogeografske karakteristike, neotektonska aktivnost i dr.

Različiti tipovi zemljišta koji su formirani tokom kvartara procesima pedogeneze predstavljaju

važan segment u razvoju poljoprivrede i šumarstva. Uzmimo samo za primer lesne naslage, koje pored velike primene u industriji keramike, predstavljaju izvanredno pogodno poljoprivredno tlo za uzgoj različitih vrsta biljnih kultura. Prvenstveno su pogodne za gajenje svih vrsta žitarica jer ga humus, nastao raspadanjem i alkalizacijom ovog sedimenta, čini veoma pogodnim za ovaj tip agrokulturne delatnosti. Les predstavlja takoñe i izvanredno pogodan teren za izgradnju podzemnih objekata, uključujući i one za čuvanje namirnica. Na primer, suvi les je zbog vrlo dobre provetrenosti, veoma pogodan za izradu velikih podruma i ostava za vino.

Relativno dobra očuvanost kvartarnih naslaga, njihovo široko rasprostranjenje, te relativna pristupačnost direktnom proučavanju, čine ove tvorevine važnom karikom u istraživanju geološke prošlosti naše planete. U kvartarnim naslagama se mnogo jasnije mogu pratiti i rešavati problemi vezani za ekologiju, evoluciju, sedimentologiju, vulkansku aktivnost i procese na kojima se obrazuje reljef, nego što je to slučaj sa starijim i manje očuvanim tvorevinama.

Proučavanjem kvartarnih tvorevina, zbog njihove specifičnosti, danas se bave specijalisti iz

raznih oblasti: geolozi, geografi, biolozi, arheolozi, antropolozi, pedolozi i dr., pri čemu svako koristi svoje metode i terminologiju razvijenu u okviru svojih naučnih disciplina. Takva kompleksnost i multidisciplinarnost u proučavanju kvartara uslovila je niz pravaca u kvartarnim istraživanjima kao što su kvartarna geologija, kvartarna geomorfologija, kvartarna paleogeografija, paleoekologija kvartara

13

itd. Iako danas one predstavljaju još uvek delove ili grane matičnih nauka, sve većim usavršavajem i primenom savremenijih metoda istraživanja, polako teže da prerastu u samostalne naučne discipline.

Svakako, da bi proučavanja kvartarnih tvorevina bila kvalitetna i na zadovoljavajućem nivou neophodna je tesna veza sa drugim naukama iz kojih se koriste znanja i primenjuje karakteristična metodika. Na prvom mestu navešćemo istorijsku geologiju, pošto kvartar čini najmlañi deo evolucije, tj. geološkog razvoja Zemlje. Pošto je metod aktualizma jako zastupljen pri proučavanju ovih tvorevina, neophodna je bliska veza sa fizičkom geografijom, biogeografijom, ekologijom i sl.

Pošto se ovaj mladi period odlikuje pojavom čoveka i njegovom kulturom, prirodna je veza sa

arheologijom, antropologijom i etnografijom. Tokom kvartarne periode je obrazovan savremeni reljef, njegova fauna i flora, te različiti tipovi zemljišta, što opet stvara tesnu vezu kvartarne geologije sa geomorfologijom, paleontologijom i pedologijom.

Svakako, za dobro razumevanje sastava sedimenata, njihovih genetskih karakteristika i položaja u prostoru, potrebno je i dobro poznavanje sedimentologije, geohemije, neotektonike, paleogeografije, klimatologije, botanike, zoologije i sl.

Prema tome, savremena proučavanja kvartarnih naslaga zahtevaju multidisplinaran pristup,

savremenu metodologiju i dobru povezanost rezultata dobijenih na osnovu istraživanja različitih, ali meñusobno bliskih i srodnih naučnih disciplina.

1.9. Kratak prikaz ležišta mineralnih sirovina u kv artaru. 1.9.1. Ležišta u nanosima Aluvijalni nanosi kako savremenih, tako i reka iz geološke prošlosti, sadrže odreñene količine

korisnih minerala. Ovakav tip ležišta nastaje mehaničkim raspadanjem primarnih ležišta i transportom raspadnutog materijala gravitacijom (sipari) i površinskim tokovima.

Pored grañevinskog materijala (šljunak i pesak) tu se mogu naći i znatne količine kvarcnog (staklarskog) peska, vatrostalne gline, ponekad i pretaloženog boksita i gvožña. U ovim ležištima mogu se naći i nanosi dragog i poludragog kamenja, kao i zlata.

Sl. 1.12. Ispiranje zlata na Grabovoj reci. (Nebojša Trailović – profesionalni tragač za zlatom).

Najčešća mesta gde se obrazuju ova ležišta predstavljaju područja gde je dolazilo do naglih

promena brzine i pravca prenosa vodenog toka, kao što su spoljne i unutrašnje strane meandara, stenovite pregrade rečnog korita i sl. Takoñe se akumulacija minerala može obavljati ispred neke

14

veštačke pregrade na reci, ispod ušća neke pritoke, ispod manjih vodopada u udubljenjima u rečnom koritu i sl.

Ležišta kvarcnog peska Kvarcni pesak predstavlja osnovnu sirovinu u industriji stakla, dok zrna svih ostalih minerala

predstavljaju neželjenu primesu koja umanjuje kvalitet peska. Ležišta kvarcnog peska ukazuju na uslove višestrukog pretaložavanja i dugotrajnog transporta klastičnih zrna raznih minerala. Na taj način zrna drugih, manje otpornih minerala obično su u potpunosti podvrgnuta razaranju ili je prirodno frakcionisanje dovelo do gotovo monomineralnog sastava.

Ovakvi uslovi su karakteristični za kore raspadanja na blago zaravnjenom reljefu, pokrivenom plitkim morem ili jezerima, neposredno uz ušća velikih reka. Detritični materijal dospeva u priobalski pojas i biva radom talasa podvrgnut daljoj preradi, prečišćavanju i usitnjavanju. Višestrukim pokretima materijala od obale i prema njoj zrna mekših minerala se potpuno razaraju, a lakši minerali odnose daleko od obale. Preñeni put otpornih zrna kvarca stostruko je duži od onog koji su prešli nošeni rečnim tokovima, a praktično ostaju na mestu. Na taj način kvarcni peskovi nastaju u većim ili manjim količinama u priobalskom pojasu mora ili jezera sa blago nagnutim dnom.

1.9.2. Ležista soli Ova ležišta nastaju pretežno hemijskom sedimentacijom, obaranjem i kristalizacijom minerala

iz zasićenih i prezasićenih rastvora, pri čemu se formiraju ležišta gipsa i anhidrita, kuhinjske soli, silvinita, karnalita i drugih minerala. Povećana koncentracija rastvora kao posledica obilnog isparavanja javlja se u područjima laguna, plitkih mora ili plitkovodnih slanih jezera.

Obaranje soli vrši se odreñenim redosledom, tako da prvo nastaju karbonati, koji su i najslabije rastvorljivi. Sledeći u nizu su sulfati (gips i anhidrit), a zatim hloridi (halit, silvin, karnalit). Kod laguna koje imaju stalni priliv slane vode sa otvorenog mora obrazuju se, usled prinosa nove količine rastvorenih soli, značajna ležišta ovih minerala, pošto u ovim slučajevima brzina taloženja može da iznosi do 5, a ponekad i do 8 centimetara godišnje.

1.9.3. Ležišta bigra, travertina i mermernog oniksa Bigar je šupljikava, lagana monomineralna stena izgrañena od kriptokristalastog kalcita.

Nastaje oko hladnih kraških izvora izlučivanjem kalcijum karbonata iz zasićenog vodenog rastvora kalcijum bikarbonata. Šupljine mu potiču od biljaka koje je obložio kalcit i koje su po njihovom izumiranju ostavile prazninu. Ovaj ukrasni kamen lako se vadi i obrañuje, može se seći i testerom, tako da je čest grañevinski materijal u krajevima gde ga ima dovoljno. Kada je kompaktnije grañe naziva se travertin.

Mermerni oniks se formira oko toplih izvora obaranjem kalcijum karbonata iz zasićenog rastvora. Veoma je lepog izgleda, te služi kao ukrasni kamen. Može biti prozračan, ali se nalazi uglavnom u različitim varijatetima žute, zelene i crvene boje, zbog čega se i koristi u dekorativne svrhe.

1.9.4. Ležišta vatrostalnih glina Ova ležišta vezana su za jezerske i močvarne basene. Pošto su ove sredine bogate humusnim

kiselinama dolazi do raspadanja minerala koji učestvuju u grañi kiselih magmatskih i kristalastih stena (prvenstveno feldspata) i obrazovanja velikih količina kaolinita. Kao povoljne sredine za obrazovanje ovih ležišta javljaju se i oblasti sa zaravnjenim reljefom koje se prostiru u oblasti tropske i suptropske

15

klime, a obrasle su bujnom vegetacijom. Retko se naslage kaolinita, kao i vatrostalne gline, formiraju i u oslañenim lagunama.

1.9.5. Ležišta boksita Vezana su za pojaseve rasprostranjenja kore raspadanja lateritskog tipa ili za oblasti koje se

graniče sa takvim pojasevima. Uslov za formiranje boksita je postojanje relativno zaravnjenog reljefa na kome se odvijaju intenzivni procesi hemijskog raspadanja do znatnih dubina. Na ovakvim prostorima putem pretaložavanja produkata zaostalih prilikom raspadanja nastaju ležišta boksita. Takvi uslovi, u kombinaciji sa visokom temperaturom i obiljem vlage, karakterišu tropsko-sutropski klimatski pojas. Ležišta koja pripadaju lateritnim korama raspadanja (lateritski boksiti) formirana su na izdignutim delovima visoravni, dok su boksiti nastali pretaložavanjem i usputnim separisanjem produkata (sedimentni boksiti) skoncentrisani u udubljenim delovima reljefa, kao što su karstne vrtače, jezerski baseni ili priobalski delovi mora.

10.1. Pregled glavnih dešavanja u kvartaru Za kvartar se može navesti pet glavnih osobina po kojima se on razlikuje od starijih perioda

geološke istorije: 1) kratko trajanje u odnosu na prethodne periode; 2) najviši položaj u geološkom stubu – kvartarne naslage su mlañe od svih ostalih i nalaze se

na površini terena; 3) veliki značaj klimatskih promena; 4) pojava hominida (ljudi i njihovih predaka); 5) dobra proučenost. Paleoklimatološki dokazi prikupljeni širom naše planete nedvosmisleno ukazuju na značajne

klimatske promene koje su se dogañale tokom kvartarne periode. Podaci ukazuju na to da je tokom dužeg vremenskog perioda globalna temperatura bila viša za 8 do 150C nego što je to slučaj danas. Meñutim, postojali su periodi u kojima je globalna temperatura bila niža, dovoljno niska da je omogućavala formiranje velikih ledničkih pokrova tipa inlandajsa i planinskih ledenih kapa i glečera, koji su se prostirali ne samo na visokim, nego i na srednjim, pa i nižim geografskim širinama.

Najznačajnija karakteristika kvartara je značajno zahlañenje u odnosu na stariji deo kenozoika, koji je opet u celini bio hladniji od mezozoika. Samo tokom kvartara smenilo se najmanje dvadesetak klimatskih ciklusa, glacijala i interglacijala, koji se mogu registrovati na kopnu. Tokom hladnijih perioda pod debelim naslagama leda nalazila se četvrtina celokupnog tadašnjeg kopna ili oko 38 miliona kvadratnih kilometara. Dok se u zoni vlažne klime i viših geografskih širina širio lednički pokrov, u suvim oblastima veliko rasprostranjenje je imalo večno smrznuto tlo ili permafrost . Pod dejstvom jakih vetrova izduvana prašina iz morenskih naslaga taložena je u periglacijalnim oblastima u obliku lesa. U tropskim i suptropskim oblastima klimatske oscilacije su dovodile do smenjivanja vlažnih (pluvijalnih) i aridnih (interpluvijalnih) faza. Oscilacije klime imale su značajan uticaj na paleogeografske uslove, što se odrazilo na tip sedimenata taloženih u glacijalnim i periglacijalnim oblastima, kolebanje nivoa i temperature svetskih mora i okeana, i značaj u smeni i migraciji flore i faune.

U severnoj Americi pleistocenski glečeri su se formirali na višim nadmorskim visinama Stenovitih planina i visokim geografskim širinama, na području Grenlanda i centralnim delovima severne Kanade. Sa ovih prostora led se širio u svim pravcima prateći topografiju terena. Lednici sa oblasti Stenovitih planina i centralne Kanade spajali su se na području severne Amerike tvoreći debeli lednički pokrov koji se pružao od Pacifičkog do Atlantskog okeana. Na jugu ovog kontinenta ledene mase su se pružale sve do 400 severne geografske širine.

16

Na teritoriji Evroazije debele ledene mase prekrivale su na severu britanska ostrva, Skandinaviju i prostranstva Sibira, dok su se znatne količine leda nalazile i na području Alpa, ali i drugih visokih planinskih masiva. Ledene mase Evroazije nisu obrazovane iz jednog centra, već su nastale spajanjem debelih ledenih naslaga iz različitih centara zaglečaravanja. Njihova najjužnija granica dopirala je sve do 450 severne geografske širine.

Danas ledene naslage prekrivaju oko 10% Zemljine površine, dok je tokom većeg dela pleistocena skoro jedna trećina kopna, oko 30% bila prekrivena ledom. Ledene mase su danas uglavnom skoncentrisane na prostoru Antarktika, Grenlanda i Arktika, dok su manje naslage glečerskog tipa vezene za veće nadmorske visine, kako u područjima viših, tako i nižih geografskih širina.

Sl. 1.13. Izgled severne hemisfere Zemlje danas i za vreme poslednjeg ledenog doba u pleistocenu.

Rezime poglavlja

• Kvartar je geološki period koji je počeo pre 2,59 miliona godina, a traje i danas. • Obuhvata dve epohe: stariju, pleistocen (pre 2, 59 miliona – pre 10-ak hiljada godina i koja se

karakteriše smenjivanjem hladnih i toplih intervala) i mlañu, holocen, koja traje poslednjih desetak hiljada godina i odlikuje se stabilnom i toplijom klimom.

• Geologija kvartara predstavlja deo istorijske geologije koji se bavi proučavanjem kvartara i povezana je sa pedologijom, geomorfologijom, geotehnikom, ekonomskom geologijom, arheologijom itd.

• Glavne osobine kvartara su: kratko trajanje; površinski položaj naslaga; velika klimatska promenljivost; pojava hominida (ljudi i njihovih predaka); relativno dobra proučenost. Pitanja

1. Šta je to kvartar? 2. Kako se deli kvartar? 3. Kako se još naziva pleistocen i zašto? 4. Koliko traje i kako je podeljen holocen? 5. Koji fosili ukazuju na zahlañenje, odnosno na početak kvartara? 6. Kada je započeo kvartar? Kako je odabran baš taj trenutak u vremenu?

17

7. Zašto je važno proučavanje kvartara? Da li možete da se setite neke primene koja nije navedena u tekstu?

8. U kakvoj klimi se javlja permafrost? 9. Šta je to pedologija? 10. Kako se nazivaju kratki periodi otopljavanja tokom ledenih doba? 11. Koji se minerali i mineralne sirovine mogu javiti u nanosnim ležištima?

Preporučena literatura

1. Rabrenović D., Knežević S., Rundić LJ., 2003: Istorijska geologija. 2. Imbri Dž., Imbri K., 1979: Ledena doba. 3. http://www.quaternary.stratigraphy.org.uk/

18

2. ISTORIJA PROUČAVANJA KVARTARA Cilj poglavlja

Upoznavanje sa istorijom proučavanja kvartarnih naslaga i fosila, pri čemu je najveći naglasak stavljen na pojavljivanje, dokazivanje i prihvatanje ideje o postojanju ledenih doba. Objašnavanje kako su ljudi u prošlosti postojanje neobičnih fosila i stena tumačili najpre kroz mitove i legende, da bi s vremenom došli do naučnih objašnjenja i teorija koje je bilo moguće dokazati.

Sadržaj poglavlja

• Mitska tumačenja pojava glečerskog materijala i pleistocenskih fosila. • Biblijsko tumačenje. Diluvijalisti. • Prvi zastupnici teorije o ledenim dobima. • Luj Agasi. Prihvatanje ledenih doba.

2.1. Mitska tuma čenja pojava gle čerskog materijala i pleistocenskih fosila Postojanje glečerskog materijala izvan oblasti današnjeg rasprostranjenja lednika dugo je

mučilo naučnike. Naročito su misteriozni bili tzv. eratički („lutajući“) blokovi, često ogromni komadi stena, koji su izgledali potpuno drugačije od svih stena u okolini. Kasnije je utvrñeno da je „domovina“ ovih blokova bila kilometrima, pa i stotinama kilometara daleko od mesta na kojima su nalaženi. Ko je, kada i kako dogurao ove gromade? U početku, oko njih su se plele narodne legende i praznoverice.

Sl. 2.1. Eratički blok. Ostaci životinja iz tog doba još više su raspirivali ljudsku maštu. Činjenica da su mnoge

životinje ledenog doba bile prilično krupne, kao i da se njihove kosti, dobro očuvane, nalaze plitko „zakopane“, dovela je do toga da su se ljudi još u najranijim periodima istorije susretali sa njima. Tako su kosti mamuta, runastih nosoroga, pećinskih medveda, dinoterija... bili smatrani ostacima mitskih bića kao što su džinovi, jednorozi, zmajevi. Neki naučnici smatraju da su mnogi grčki i rimski mitovi

19

(na primer mit o jednookom džinu Kiklopu) nastali na osnovu čudnovatih nalaza kostiju izumrlih životinja. U prilog ovom shvatanju ide i činjenica da su takvi mitovi često vezani baš za ona mesta koja su poznata paleontološka nalazišta. Zanimljiv je detalj i to, da se u mitovima čudovišta često „pojavljuju“ iz zemlje posle velikih oluja - a svaki paleontolog zna iz iskustva da velike oluje i kiše spiraju i odranjaju slojeve stena i oslobañaju kosti iz njih.

2.2. Biblijsko tuma čenje. Diluvijalisti Početkom 18. veka meñu geolozima je preovladavalo tumačenje glečerskih naslaga “biblijskim

Potopom”. Smatralo se da su samo vode Potopa mogle imati dovoljnu snagu da pokrenu velike količine materijala i natalože ih posle svog povlačenja. Pronañene kosti lepo su se uklapale u tu „teoriju“ – to su bile kosti ljudi i životinja stradalih u Potopu.

Sl. 2.3. Šojhcerovi fosili.

Sl. 2.2. Ilustracija iz knjige „Podzemni svet“ iz 1665. godine u kojoj jezuita Atanasijus Kirher pripisuje velike fosilne kosti nekadašnjim džinovima.

20

Jedan od najistaknutijih pristalica teorije Potopa (nazvanih „diluvijalisti“) bio je Johan Jakob Šojhcer (JOHANN JACOB SCHEUCHZER), veoma obrazovan čovek, lekar i profesor matematike na univerzitetu u Cirihu, pasionirani kolekcionar fosila. Njegova zbirka je u to vreme bila jedna od najvećih u Evropi. Naročito je sakupljao biljke i smatran je jednim od osnivača paleobotanike. Njegovo najpoznatije delo iz 1709. „Herbarium diluvianum“ opisuje „prepotopske“ biljke koje je sakupio. Meñutim, njegova prava strast je bila naći čoveka–grešnika, koji je i izazvao Potop svojim ponašanjem. Kada je 1725. pronašao kompletan skelet, ponosno ga je izložio nazvavši ga „Homo deluvii testis“ (čovek - svedok potopa). Kasnije je utvrñeno da se ne radi o ostacima čoveka, već džinovskog salamandra. Ali diluvijalna teorija je već uzela maha.

Sa druge strane, geolozi pokušavaju da reše problem neobičnih naslaga – eratičkih blokova,

morenskog materijala i tila. I ovde preovlañuje mišljenje da je taj materijal donesen vodom. Čak je i tada mladi Čarls Darvin (CHARLES ROBERT DARWIN) smatrao da su eratički blokovi doneseni dejstvom vode, odnosno okeana koji se povlačio.

Meñu diluvijalistima se posebno isticao Vilijam Baklend (WILLIAM BUCKLAND), profesor

mineralogije i geologije na Oksfordu i jedan od najcenjenijih geologa u Engleskoj, koji se trudio da pomoću geoloških istraživanja potvrdi izveštaje o stvaranju sveta i Potopu, zabeležene u Mojsijevim spisima. Proučavajući nanose šljunka, peska, ilovače i krupnih komada stena smatrao je da su vode Potopa bile dovoljno snažne da ove velike količine materijala prenesu na njihovo sadašnje mesto. Meñutim, i dalje nije mogao naći objašnjenje za nanose u planinskim regionima, za čije bi stvaranje, po važećoj teoriji, bio potreban porast nivoa mora za oko dva kilometra. Pitanje otkud dolazi i kuda nestaje tolika voda uveliko ga je mučilo.

Sl. 2.4. Vilijam Baklend u punoj opremi za terenski rad i u pećini sa hijenama (karikatura). Želeći da pronañu odgovore o poreklu potopne vode diluvijalisti su izneli više mogućih teorija.

Prema jednom tumačenju, voda je pokuljala iz podzemnih rezervoara i isto tako se posle Potopa u njih i vratila. Pretpostavljalo se da su poremećaji u položaju rotacione ose Zemlje uzrokovali ogromne plimske talase koji su mogli da dopru i do najviših planinskih vrhova; zatim, da je neka velika kometa ili asteroid prošla tik pored Zemlje izazivajući neviñene pokrete vode i sl.

21

Kao daroviti predavač Baklend je izazivao veliko uzbuñenje prisutnih tokom svojih predavanja.

Bio je poznat po snažnoj ličnosti i prilično čudnom ponašanju. Njegove učionice su bile bukvalno krcate gomilama skeleta, lobanja i raznog kamenja, ali je svaki slobodni trenutak koristio da nastavu drži izvan zgrade, da bi se geološke pojave mogle posmatrati u njihovoj prirodnoj sredini. Na teren je uvek išao odeven u svoju akademsku odeždu i sa kicoškim cilindrom na glavi, što je doprinosilo njegovoj popularnosti. Većina poznatih geologa tog vremena, računajući i Čarlsa Lajela, smatrali su se njegovim učenicima.

Ovaj veoma ekscentrični naučnik, poznat je po tome što je držao razne divlje životinje (uključujući i medveda, hijenu i šakala) kao kućne ljubimce, što se trudio da isproba sve vrste životinja (jednom prilikom je probao komad srca kralja Luja XIV!), što je započeo proučavanje fosilnog izmeta i prvi opisao jednog dinosaurusa… Takoñe je bio jedan od prvih koji je pronašao ostatke fosilnog čoveka, ali je propustio da uvidi značaj tog nalaska.

Ko je smislio nazive “kvartar”, “pleistocen” i “hol ocen”? Termin “kvartar ” je smislio italijanski rudarski inženjer, Đovani Arduino (1714-95). On je

izdvojio četiri niza slojeva kojim je obuhvatio celu Zemljinu istoriju: Primarni, Sekundarni, Tercijarni i Kvartarni. Termin “kvartar” nije korišćen sve dok ga francuski geolog Desnoje (1829) nije iskoristio da bi razlikovao tercijar od mlañih slojeva u pariskom basenu.

Istorijat termina “pleistocen” i “holocen” je takoñe komplikovan. Termin “pleistocen ” je iskovao Čarls Lajel 1839, i njime je zamenio raniji sopstveni termin “noviji pliocen”. Lajel je definisao pleistocen kao “najnoviju” geološku eru, i dalje je istakao da se pleistocenske stene i sedimenti karakterišu prisustvom više od 90% vrsta mekušaca koji žive i danas. Kasnije (1846) je Forbs definisao kao ekvivalent “glacijalne epohe”. 1873. Lajel je naveo da se termin “pleistocen” mora odvojiti od savremenog (postglacijalnog) vremena. Ovaj postglacijalni period dobio je ime “holocen ” od strane Žervea (1867-69).

Početak 19. veka je period kada ljudi najzad dolaze do saznanja da su fosili takozvanih

“džinova”, “jednoroga” i slično, zapravo ostaci životinja koje su nekada živele, i kojih više nema. Veliki naučnik Žorž Kivije objavljuje da su mamuti nañeni u Sibiru i mastodoni iz Severne Amerike izumrli srodnici današnjih slonova. Ubrzo dolazi do otkrića spektakularnih (i definitivno izumrlih!) dinosaura – i roñena je nova i uzbudljiva nauka – paleontologija!

Sl. 2.5. Čarls Lajel i Đovani Arduino.

22

Pokazalo se, meñutim, da su pojedini eratički blokovi suviše veliki da bi bili preneseni tako daleko vodom, pa čak i sa pretpostavljenom ogromnom količinom vode. Zato je najuticajniji geolog tog vremena Čarls Lajel (CHARLES LYELL) 1833. godine u svom priručniku „Principi geologije“ predložio kompromisno rešenje – ogromni eratički blokovi i drugi stenski materijal nisu nošeni vodom, već santama, a te sante su – ipak! – plovile po vodama Potopa. Pobornici Lajelove teorije odgovarajuće nanose koji su se istaložili iz tih santi posle Potopa nazvali su „drift“ (eng. santa), da bi tako definisali prirodu njihovog stvaranja. Teorija drifta je elegantno objašnjavala i pojavu „tila“, nesortiranog i nezaobljenog nanosa – transport vodom uvek izaziva manje ili veće sortiranje i zaobljavanje stenskog materijala, ali ako je taj materijal nošen u santama, ti procesi su mogli izostati.

2.3. Prvi zastupnici teorije o ledenim dobima Tek početkom 19. veka (mada je sličnih, ali pojedinačnih mišljenja bilo i ranije) počinju da se

javljaju prve ozbiljnije sumnje u ovo gledište i pretpostavke o ledničkom poreklu neobičnih naslaga. Većina ovih gledišta nastala su nezavisno jedno od drugog, na osnovu ličnog posmatranja i logičkog zaključivanja. Nije čudo da su pioniri bili uglavnom švajcarskog porekla (Kun, Peroden, Agasi, Venec, Šarpentje), pošto su oni mogli direktno, tako reći „u svom dvorištu“, da posmatraju ledničke procese i da uporede savremene ledničke naslage sa nanosima o kojima je reč.

Sl. 2.6. Ledničke brazde i strije, dokazi postojanja nekadašnjeg lednika. Tako je na primer, još 1787. godine, švajcarski sveštenik Bernar Fridrih Kun (BERNARD

FRIEDERICH KUHN) tumačio lokalne stenske gromade ili „lutajuće“ kamenje kao dokaz nekadašnje glacijacije. Sedam godina kasnije škotski geolog Džejms Haton (JAMES HUTTON), posetivši planinu Juru došao je do istog zaključka. Interesantno je spomenuti da je savremena shvatanja o nastanku lutajućeg kamenja imao i Žan-Pjer Peroden (JEAN-PIERRE PERRAUDIN), gorštak sa juga Švajcarskih Alpa, koji je živeo od lova na divokoze. Još tokom 1815. godine izneo je lično zapažanje da su glečeri koji su tad zauzimali više delove nekada popunjavali celu dolinu, poznatu kao Dolina prognanih. Tragove ili brazde na čvrstim stenama tumačio je kao posledicu težine kojom su ledene mase pritiskale tlo, te je, prateći njihovo rasprostranjenje, odredio koliki su prostor nekadašnji lednici morali da ispunjavaju. Peroden je svoje ideje 1815. godine saopštio Žanu de Šarpentijeu (JEAN DE

23

CHARPENTIER), direktoru rudnika soli kod Beksa u Švajcarskoj, koji je kasnije, videvši navedene dokaze, postao vatreni pobornik glacijalne teorije. Svedočanstva o nekadašnjim prostranim glečerima na prostoru Norveške dokumentovana su 1824. godine od strane Jensa Esmarka (JENS ESMARK). Upoznavši se sa Esmarkovim istraživanjima i na osnovu sopstvenih izučavanja, nemački profesor prirodnih nauka Rajnhard Bernardi (REINHARD BERNHARDI) objavljuje članak u kome iznosi mišljenje da se polarna kapa nekad prostirala preko Evrope dopirući čak do srednje i južne Nemačke.

Graditelj puteva i mostova Injas Venec (IGNASE VENETZ) 1829. godine donosi, na osnovu promatranja lutajućeg kamenja i morena, zaključak da su ogromni glečeri sa Alpa prekrivali ne samo Švajcarsku niziju i planinu Juru, već i druge oblasti Evrope.

2.4. Luj Agasi. Prihvatanje ledenih doba Tu zamisao odbacivao je drugi švajcarski naučnik Luj Agasi (LOUIS AGASSIZ), koji se trudio da

je opovrgne suprotnim činjenicama. Meñutim, posle kratke ekskurzije po Švajcarskim Alpima, on postaje vatreni pobornik ove ideje, trudeći se da je predoči širem auditorijumu i izbori se za njeno zvanično priznanje.

Sl. 2.7. Luj Agasi i njegova ilustracija ledničkog predela na Alpima.

Naime, na godišnjem skupu Švajcarskog prirodnjačkog društva održanom 1837. godine u

Nešatelu tad mladi predsednik društva Luj Agasi održao je predavanje koje niko nije očekivao i umesto saopštenja koje se odnosilo na fosilne ribe nañene u Brazilu, ovaj naučnik je govorio o izgrebanim i uglačanim komadima stena koji su se nalazili na planini Juri u blizini samog Nešatela. Tom prilikom Agasi je nastojao da dokaže da se ovi komadi stena ili „eratički blokovi“ mogu protumačiti kao svedočanstvo nekadašnjeg ledenog doba. Iako savetovan od tada vodećih autoriteta iz područja prirodnih nauka da se vrati svojim proučavanjima fosilnih riba i da „špekulacije“ o ledenim dobima ostavi nekom drugom, Agasi je bio uporan da svoje tvrdnje istera do kraja. Ovaj spor, koji je od tog trenutka trajao više od 25 godina, okončan je opštim prihvatanjem teorije o ledenom dobu.

Agasijeva predavanja su bila tako uspešna, da su se, posle početnih neslaganja, kritika, pa i

podsmeha, ovom pogledu priklonili i njegovi najveći protivnici – predvodnik „diluvijalista“, Baklend i tvorac teorije drifta, Čarls Lajel. Ubrzo nakon toga, počinju da se naširoko pišu članci i drže

24

predavanja na kojima se geološkim dokazima potvrñuje teorija o lednicima koji su ostavili tragove ne samo u Alpima, već i na prostorima Škotske, Irske i Engleske. Meñu predavačima o novom konceptu pogleda na kvartar bio je i novi pristalica teorije o ledenim dobima, slavni Čarls Lajel lično.

Mada su tada tri vodeće ličnosti geologije Agasi, Baklend i Lajel nedvosmisleno branili teoriju

kojom se objašnjavaju klimatske promene tokom kvartara, a samim tim i tragovi koje su ove promene ostavile na tlu, šira naučna javnost se i dalje snažno opirala ovom gledištu koje je bilo suprotno ukorenjenom shvatanju biblijskog Potopa. Dubina religioznog uverenja dovodila je do toga da su često ismevane pristalice glacijacija, a neretko su i napadana njihova gledišta, kako na predavanjima i stručnim člancima, tako i u svakodnevnoj štampi.

Sl. 2.8. Džejms Krol. Najveću potporu teoriji „drifta“ (koju je i sâm njen tvorac napustio, ali koja je još uvek imala

pristalica!) dali su nalasci morske faune u nanosima na području Nove Engleske, Nemačke, Škotske i severne Engleske. Upravo ti „nanosi sa ljušturama“ zbunjivali su čak i najvatrenije pristalice glacijalne teorije, sve dok 1865. godine Džejms Krol (JAMES CROLL) nije dao objašnjenje ove pojave. Po njemu, oni su predstavljali rezultat kretanja ledenih masa preko oblasti koje su bile pod plitkim morima, te je masa leda u pokretu pokupila ljušture i mulj sa dna mora i prenela ih na njihovo sadašnje mesto.

Nemoguće je ne pomenuti životni put ovog naučnika. Počeo je kao mehaničar, bio prodavac

čaja, propali gostioničar, prodavac životnog osiguranja na području Škotske i Engleske, nastojnik u Glazgovu i geolog u Edinburgu, a uspeo je i da postane član Londonskog kraljevskog društva, počasni doktor Univerziteta sv. Endrjus i svetski poznat naučnik!

Nažalost, ponesen svojim dokazima, Agasi je neretko i preterivao, te je uporno tvrdio da su

ledene mase dosezale mnogo južnije nego što je činjenični materijal ukazivao. Išao je tako daleko da je tvrdio da se led prostirao na jug sve do Sredozemnog mora, da je Amazon bio zaleñen i da je sav život izumro, što je samo doprinelo da protivnici teorije o ledenom dobu imaju više argumenata za napad, čak i na one nepobitne činjenice kojima je Agasi raspolagao.

25

Sredinom šezdesetih godina 19. veka glacijalna teorija je bila konačno prihvaćena i čvrsto ustoličena kako u evropskim, tako i u američkim naučnim krugovima. Svakako da je tome doprineo i Agasijev odlazak u Ameriku 1846. godine, kao i otkriće da su glacijalni procesi tokom ledenih doba ostavili vidljive tragove i na ovom kontinentu. Tako je posle 30 godina borbe, od prvih ideja o velikim ledenim dobima i tragovima po kojima su se mogla prepoznati, došlo do konačnog prihvatanja ove teorije u širokim naučnim krugovima, mada se protivnička strana i dalje trudila da raznim dokazima opovrgne njenu istinitost. Meñutim, suprotstavljanje sve većem broju dokaza prikupljenom na širem prostoru severne, pa i južne hemisfere, bilo je sve slabije, tako da se veoma brzo postojanje ledenog doba smatralo za nešto što se podrazumeva.

Niko nije razmatrao mogućnost da je bilo više ledenih doba, sve dok 1847. na Vogezima nisu

otkrivena dva sloja „drifta“, odnosno sedimenata glacijalnog (ledničkog) porekla, razdvojena „interglacijalnim“ slojem. Postavilo se pitanje „Šta bi to moglo da znači“? Da li je bilo više od jednog ledenog doba, izmeñu kojih je nastupao „predah“, period sa toplijom klimom, sličnom današnjoj?

Monoglacijalisti, koji su prihvatili gledište da je tokom kvartara postojalo jedno ledeno doba,

uporno su odbijali stav da je to ledeno doba bilo isprekidano toplim (interglacijalnim) ciklusima. Tek nakon jasnih dokaza u vidu više horizonata morena izmeñu kojih se nalaze naslage karakteristične za toplije klimatske uslove, poliglacijalna teorija je zaživela u svom punom obimu.

Tako je nastala ideja o poliglacijalizmu – pojavi više ledenih doba. Džejms Gejki (JAMES

GEIKIE) je 1877. godine na osnovu nalazaka u istočnoj Angliji (oblast u istočnoj Engleskoj) pretpostavio postojanje 4 ledena doba, dok su 1909. Albert Penk (ALBRECHT PENCK) i Edvard Brikner (EDUARD BRÜCKNER) isti broj ledenih doba dokazali na području Alpa i dali im imena po pritokama Dunava u Nemačkoj – Ginc, Mindel, Ris i Virm.

Sl. 2.9. Dijagram na kome je prikazano trajanje ledenih doba i visina snežne granice u okviru svakog ciklusa.

Iako se pojam „ledena doba“ najčešće odnosi na kvartarni period, moramo istaći da je do

ovakvih klimatskih oscilacija dolazilo više puta tokom geološke istorije Zemlje. Neka od njih su bila mnogo jačeg intenziteta i većeg obima, kao što je slučaj sa zahlañenjem krajem prekambrijuma, kada je cela planeta bila pokrivena ledom (hipoteza „Zemlja snežna grudva – Snowball Earth“).

1856 g. su permski glacijalni sedimenti otkriveni na području Indije, 1859. godine locirani na području Australije, a 1868. godine nañeni na prostoru južne Afrike. 1891. godine otkrivene su galcijalne naslage prekambrijske starosti na području Škotske i Norveške.

26

Istraživanja ledničkih naslaga na prostorima Ruske carevine počela su polovinom 19. veka od strane Ruljea (1852), Šćurovskog (1878), Kropotkina (1874-1876), Cerskog (1891), Pavlova (1888) i drugih.

Tokom 20. veka istraživanja glacijalnih oblasti su veoma raznovrsna i usmerena pre svega na proučavanje litoloških i stratigrafskih karakteristika naslaga, njihovih geomorfoloških, paleogeografskih i drugih osobina. Tako stvorene različite stratigrafske podele na području Alpa i u oblasti platformi, stvaraju i danas veliki problem pri korelaciji tvorevina kvartarne starosti.

Iako su istraživanja kvartarne periode vršena uglavnom u glacijalnim prostorima, tj. oblastima koje su tokom pleistocena bile prekrivene ledom, vanglacijalnim terenima bavio se manji broj istraživača.

Pluvijalnim jezerima, čiji se nivo kolebao u zavisnosti od smene glacijalnih i interglacijalnih

perioda, na prostorima centralne Azije bavio se T. Džemison (JAMEISON, 1863). Kao i J. D. Vitni (WHITNEY, 1865) u Kaliforniji dašao je do zaključka da je hladna klima dovodila do povećanja nivoa jezera i obratno. Pluvijalna hipoteza dobila je na značaju nakon istraživanja I.C. Rasela (RUSSEL, 1885) i Gilberta (GILBERT, 1890) o sličnim promenama na području Velikih jezera zapadnog dela Severne Amerike.

Lesne tvorevine, nastale u periglacijalnim oblastima, predstavljaju najviše proučavane kvartarne tvorevine. O poreklu lesa pisao je i Č. Lajel, ali prvo originalno shvatanje porekla ovih naslaga dao je fon Rihthofen (VON RICHTHOFEN, 1882). Kasnije ova shvatanja preuzimaju i dopunjuju plejade naučnika kao što su Obru čev, Pavlov , Tutkovski i dr. Istraživanja kvartarnih fenomena u aridnim oblastima počinju nešto kasnije i to radovima geomorfologa Markova, Gerasimova, Trikara i drugih.

Poslednjih decenija kvartarna istraživanja vanglacijalnih oblasti znatno su poboljšana

uglavnom zahvaljujući primenama izotopnih i paleomagnetnih metoda. U drugoj polovini 20. veka znatna pažnja obraćena je na proučavanje morskog i okeanskog dna (projekat CLIMAP), čime su dobijeni važni podaci o klimatskim promenama tokom kvartara i omogućena sinhronizacija kontinentalnih i morskih naslaga ove starosti.

Rezime poglavlja

Fosilni ostaci pleistocenskih životinja oduvek su izazivali radoznalost ljudi. U početku su ih objašnjavali kao ostatke džinova, jednoroga, kiklopa, i drugih mitskih bića. Kasnije se smatralo da se radi o ostacima životinja i ljudi stradalih u Potopu. Tek od devetnaestog veka potpuno je prihvaćena ideja da se radi o ostacima izumrlih bića. Isto tako misteriozni bili su i eratički blokovi – veliki stenski blokovi koji su se po svom izgledu i grañi razlikovali od okolnog terena. Naučnici su najpre objašnjavali da su ove blokove na sadašnje mesto donele vode biblijskog Potopa, ili ledene sante koje su za vreme Potopa plutale u okeanu. Meñutim, nakon poreñenja sa savremenim lednicima, njihovim čeonim i podinskim morenama, utvrñeno je da su i eratičke blokove dogurali lednici koji su se u prošlosti prostirali daleko izvan današnjeg opsega.

Pitanja

1. Kako su ljudi u prošlosti objašnjavali nalaske velikih fosilnih kostiju? 2. Ko su bili diluvijalisti? 3. Šta je teorija drifta? 4. Ko su bili prvi zastupnici teorije o ledenom dobu? 5. Šta su to monoglacijalna i poliglacijalna teorija?

27


1. Imbri Dž., Imbri K., 1979: Ledena doba. 2. Stevanović P., Marović M., Dimitrijević V. 1992: Geologija kvartara. 3. Palmer D., 2005: Earth Time – istorija proučavanje pojedinih geoloških perioda 4. Elias S. A., 2007: History of Quaternary Science (članak u Encyclopedia of Quaternary

Science). 5. http://www.uwmc.uwc.edu/geography/SHiPS-draft/INTRODUCTION.htm 6. http://www.uwmc.uwc.edu/geography/SHiPS-draft/GlacialBibliography.htm (sa obimnom

bibliografijom o proučavanju ledenih doba i linkovima ka online verzijama knjiga i članaka poznatih istraživača iz 19. i 20. veka)

28

3. TEORIJE O POSTANKU LEDENIH DOBA Cilj poglavlja

Detaljno upoznavanje sa raznim teorijama o uzrocima nastanka ledenih doba na Zemlji. Naročita važnost je data razvoju i objašnjenju trenutno aktuelne astronomske teorije u čijem je stvaranju suštinsku ulogu odigrao profesor beogradskog Univerziteta i srpski naučnik Milutin Milanković.

Sadržaj poglavlja

• Uzroci početnog stvaranja leda na Zemlji. • Promene u rasporedu kontinenata. • Vertikalni pokreti kontinentalnih blokova. • Varijacije u količini ugljen dioksida u atmosferi. • Izmena intenziteta Sunčevog zračenja. • Pojačana vulkanska aktivnost. • Astronomski činioci. • Uticaj „galaktičke godine“. • Varijacije klime u holocenu. • Klimatske promene u budućnosti.

3.1. Uzroci po četnog stvaranja leda na Zemlji Ubrzo pošto je prihvaćena činjenica o postojanju ledenih doba tokom kvartara, ukazala se

potreba za objašnjenjem uzroka koji su dovodili do ovakvih dramatičnih klimatskih promena. Danas je poznato da kada proces glacijacije jednom započne, nastavlja se automatski. Naime,

velika količina leda proizvodi jak albedo efekat, što opet dovodi do stvaranja još većih ledenih pokrova. Takoñe, kada doñe do topljenja leda, tamna podloga kopna apsorbuje više sunčeve svetlosti, te se zagrevanje i topljenje leda takoñe automatski nastavljaju. Zato se i postavlja pitanje: šta je uzrok stvaranja prvog leda, kao i uzrok početka njegovog otapanja?

Kada su u pitanju raniji geološki periodi, pojave glacijacija bi se mogle objasniti i položajem kontinenata u odnosu na geografske polove Zemlje. Meñutim, za period pleistocena ovakvo objašnjenje se ne može uzeti u obzir, jer izuzev izolovanog Antarktika smeštenog na krajnjem jugu Zemlje, na severu nije bilo polarnog kopna, potrebnog za početak glacijacije.

Mada se i dalje ne može sa sigurnošću reći šta je apsolutni uzrok pojave formiranja velikih ledenih masa u geološkoj prošlosti, može se ukazati na odreñeni broj činilaca koji u meñusobnom sadejstvu dovode do stvaranja velikih ledenih pokrova. Sa prihvatanjem ideje o postojanju toplih i hladnih etapa tokom istorijskog razvoja naše planete počele su se javljati i razvijati brojne „teorije“ o poreklu ovakvih pojava. Novija proučavanja kvartarnih glacijacija ukazuju da se ovakve klimatske promene nisu desile u kratkom vremenskom periodu. Činjenice ukazuju da su zahlañenja na našoj planeti počinjala i po nekoliko miliona godina pre početka glacijacije. Od trenutka kada bi ledena masa počela da raste proces bi se brže razvijao, a odbijeni sunčevi zraci sa sve većih površina prekrivenim ledom uzrokovali su sve jače zahlañenje.

Planetarni albedo efekat zavisi od sledećih činilaca: atmosferske prašine, oblaka, leda, vode,

Zemljine površine i biljnog pokrivača. Najveći albedo efekat ima led, naročito u područjima koja se tokom cele godine nalaze pod ledenim pokrivačem ili snegom, gde se većina zračenja odbija od njegove površine. Okeani i biljni pokrivač imaju nizak albedo efekat i uglavnom apsorbuju zračenje koje dolazi do njih.

29

Postoje mnoge teorije o tome koji su glavni uzročnici nastanka ledenih doba. Opisaćemo neke od uzroka za koje se smatra da su imali najveći uticaj.

3.2. Promene u rasporedu kontinenata Tektonika ploča ima veoma bitan uticaj na proces nastajanja ledenih doba a položaj

kontinenata predstavlja značajan činilac koji kontroliše duge periode složenih glacijalnih procesa. Ako pogledamo današnji izgled naše planete možemo uočiti da su veliki lednički pokrovi formirani u visokim geografskim širinama severne i južne hemisfere i to tamo gde se nalaze prostrane kontinentalne mase, jer se veće ledene mase ne mogu širiti preko okeana.

Sl. 3.1. Promene u rasporedu kopna i mora tokom geološke evolucije Zemlje. Za vreme poslednjeg velikog ledenog doba, koje je počelo pre nešto manje od 3 miliona

godina, nekoliko velikih kopnenih površina nalazilo se u domenu visokih geografskih širina. To su Antarktik na južnoj i veliki delovi Severne Amerike, Arktika i Evroazije na severnoj hemisferi. Takav položaj kontinenata pogodovao je ubrzanom širenju ledničkog pokrivača na severu naše planete, dok

30

je količina leda na jugu, u oblasti Antarktika, bila ograničena površinom kopna i bila je samo za 10% veća u odnosu na sadašnje stanje.

Takoñe, za vreme karbonsko-permske glacijacije (pre oko 300 miliona godina) južni delovi superkontinenta Pangee nalazili su se u blizini južnog pola, što je rezultiralo intenzivnom glacijacijom na području sadašnje Afrike, Južne Amerike, Indije, Antarktika, Australije i Arabijskog poluostrva. Dakle, do zaglečaravanja je moglo doći samo kada su se veliki delovi kopna na Zemlji nalazili u blizini polova. Iako se u tom periodu središte Pangee nalazilo na ekvatoru, njeni južni delovi su se nalazili na dalekim južnim geografskim širinama, u uslovima gde su se ledene mase mogle formirati i održati.

Meñutim, iako su veliki delovi kopna u blizini južnog pola bili prekriveni ledenim masama, područja koja su se nalazila u regionu ekvatora i dalje su se kupala u Suncu. Na ovakvo stanje najbolje ukazuju debele naslage karbonata (za čije stvaranje je potrebna topla klima) koje su formirane u prostranim okeanima koji su se ovde širili tokom tog vremenskog perioda.

Sl.3.2. Izgled i položaj kontinenta Pangea za vreme mlañeg paleozoika. Idući dalje u prošlost, za vreme prekambrijuma (pre oko 700 miliona godina) položaj

kontinenata nije dovoljno jasan, ali su tragovi zaglečeravanja nañeni na prostoru Južne Amerike, Australije i Afrike. Novija istraživanja ukazuju da je tokom tog ledenog doba količina leda koji je prekrivao našu planetu bila daleko veća nego u bilo kojoj kasnijoj hladnoj etapi.

Recimo, za vreme kvartara led se nije spuštao ispod 400 severne geografske širine (što približno odgovara geografskoj širini na kojoj se nalazi Rim i Njujork), dok je u doba prekambrijuma situacija bila sasvim drugačija. Paleomagnetna ispitivanja ledničkih stena iz ovog perioda ukazuju da su nastale na veoma niskoj geografskoj širini, od samo par stepeni od ekvatora (formacija Elatina). Takve činjenice pokazuju da je led prekrivao celu planetu i da je dopirao čak do ekvatora gde je imao pozamašnu debljinu, a ceo koncept je nazvan „Zemlja - snežna grudva“. Smatra se da je ovo zahlañenje bilo jedna od najvećih katastrofa koje su ikada zahvatile našu planetu, barem što se tiče opstanka živog sveta.

31

Sl. 3.3. Pretpostavljeni izgled Zemlje za vreme prekambrijske glacijacije. 3.3. Vertikalni pokreti kontinentalnih blokova Vertikalni pokreti kontinentalnih blokova takoñe imaju veliki uticaj na klimatske prilike na našoj

planeti. Ako su dovoljno snažni i izraženi, te obuhvataju velike delove Zemljine kore, prouzrokovaće globalne promene atmosferskih i okeanskih strujanja, što će zatim izazvati promenu klimatskih prilika. Za poslednjih 15 miliona godina odreñeni kontinentalni blokovi su se izdigli za 600 metara, pa i više. Himalajski planinski masiv i Tibetanski plato predstavljaju dobar primer kako zbog ovakvih pokreta celokupno područje poprima dosta hladnije klimatske karakteristike.

Sl. 3.4. Himalajski i i Alpsko-karpatski planinski sistem (satelitski snimci).

32

Prema ovoj teoriji, svaki naredni period zahlañenja prouzrokovan je snažnim tektonskim izdizanjima na području gde su se ove promene i dešavale. Pristalice ove teorije ukazivale su i na pojavu suve zemlje ili pojasa veoma plitke vode na području severnog Atlantika, Grenlanda i Skandinavije, koja je artičke predele lišila snabdevanja toplotom koju sada donosi Golfska struja. Koncentrisanje Golfske struje na centralne delove Atlantskog okeana povećalo je temperaturu na tim područjima i dovelo do obilnijih padavina. Ove padavine koje bi se prenele i na severna hladna područja pogodovale bi formiranju obilnih snežnih nanosa, a samim tim i prostranih ledenih masa.

Sl. 3.5. Šematski prikaz kružnog toka Golfske struje.

Takoñe, veoma je uverljiva hipoteza koja objašnjava kontinentalna zahlañenja na severnoj hemisferi tokom pleistocena kao posledicu stvaranja Panamske prevlake koja je povezivala dve Amerike pre oko 3,5 miliona godina. Takva pojava je omogućila nastanak Golfske struje, usled čega su topla strujanja koja su krenula prema severu povećala vlažnost klime, a samim tim i količinu snežnih padavina, što je dovelo do nastanka prvih ledenih pokrova.

3.4. Varijacije u koli čini ugljen-dioksida u atmosferi Smanjenje količine ugljen-dioksida u atmosferi je sledeći mogući uzrok pojave ledenih doba.

Poznato je da je ovaj gas veoma bitan za razvitak i opstanak biljnog sveta i može se pretpostaviti da njegova koncentracija nije uvek bila konstantna, već je varirala u odreñenim granicama, što je ponekad pogodovalo globalnom zahlañenju. Procesi koji dovode do promene količine ovog gasa uzrokovani su meñusobnim složenim uticajima organskog sveta, okeanskih strujanja, erozije i vulkanizma.

Veruje se da postoji značajna veza izmeñu ledenih doba i promena sastava atmosfere, pri čemu se još ne može sa sigurnošću reći da li su te promene uzročnik hladnih klimatskih prilika, ili zahlañenje utiče na velike atmosferske promene. Meñutim, postavlja se pitanje: da li je ikada došlo do tolike izmene koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi da bi to dovelo do konstantnog zahlañenja i uvoñenja u neko ledeno doba.

33

Atmosfera sadrži samo 0,03% ugljen-dioksida (po zapremini), ali je i ta mala količina dovoljna za stvaranje efekta „staklene bašte“ što bitno utiče na klimu u celini.

Sl. 3.6. Varijacije količine ugljen-dioksida u atmosferi za poslednjih 400.000 godina i efekat staklene bašte.

Stvaranje velike količine karbonata tokom geološke istorije, naročito mezozoika, dovelo je do

smanjivanja količine ugljen dioksida u atmosferi. Svakako je i smanjena vulkanska aktivnost uticala na manje oslobañanje ovog gasa u atmosferu. Smatra se da je njegova količina u početnoj fazi formiranja atmosfere iznosila i do 80% i da je pala na 20% u periodu od pre 3,5 milijardi godina. U periodu od pre 2,7 do pre 2 milijarde godina zbog dejstva fotosinteze koncentracija ugljen-dioksida se snizila sa 15% na 8%. Nivo kiseonika se istovremeno polako uvećavao. Postepeno smanjenje količine ugljen-dioksida se nastavlja do perioda od pre 600 miliona godina (kraj prekambrijuma i početak kambrijuma), kada mu je nivo bio ispod 1%, a količina kiseonika porasla iznad 15%.

Sl. 3.7. Ciklus kruženja ugljen-dioksida u atmosferi.

34

Činjenica je da ovaj gas poseduje jedno neobično svojstvo: relativno lako propušta kratkotalasno zračenje koje nam stiže sa Sunca, dok je relativno neprobojan za dugotalasno zračenje koje teži da se, odbivši se od Zemlje, vrati nazad u prostor (efekat staklene bašte). Kada bi nestalo ugljen-dioksida iz atmosfere, temperatura vazduha na Zemlji bila bi u proseku za 210C niža od sadašnje, dok bi udvostručenje njegove količine izazvalo porast srednje godišnje temperature vazduha sa +140C na +180C. Smatra se da je temperatura vazduha na celoj planeti za poslednjih 100 godina porasla za 0,50C, kao direktna posledica povećane količine ovog gasa nastalog sagorevanjem fosilnih goriva. Pretpostavlja se da će količina ugljen-dioksida i dalje rasti, što će biti jedan od glavnih uzroka povećenja temperature u prvoj polovini 21 veka.

Nema naučnih dokaza da je tokom kvartara količina ugljen-dioksida bila smanjena i da je uzrokovala pojavu ledenog doba.

3.5. Izmene intenziteta Sun čevog zra čenja Intenzitet sunčevog zračenja ili solarna konstanta, zasnovana na rezultatima merenja, je

promenjiva u granicama do 10%. Povećanjem Sunčeve aktivnosti uvećava se i intenzitet Sunčevog zračenja, što direktno dovodi do povećavanja temperature Zemljine površine.

Na pojačano zračenje različito reaguju niske i visoke geografske širine. Kod nižih geografskih širina ono izaziva promene oblačnosti i padavina, te smanjuje kolebanje temperature vazduha (u aridnim oblastima povećano zračenje može i da snizi temperaturu usled uvećane oblačnosti). Znači, povećano Sunčevo zračenje u krajevima koji nisu zahvaćeni glacijacijom utiče na to da klima postaje vlažnija, dok usled njegovog smanjenja postaje kontinentalna i suva.

U višim geografskim širinama povećano zračenje utiče na topljenje snega i leda, dok smanjenjem intenziteta sunčevog zračenja klima postaje hladnija, te se ponovo formiraju prostrane snežne i ledene naslage.

Ova hipoteza bi u osnovi mogla da bude tačna, ali pošto ne postoji metod za izračunavanje variranja Sunčevog zračenja tokom vremena, njena istinost ne može biti potvrñena.

Sl. 3.8. Veza izmeñu Sunčevih pega i osunčavanja. Kriva sive boje (vrh) predstavlja broj grupa Sunčevih pega. Različito obojene krive (dole)

su krive osunčavanja prema raznim autorima.

U periodu od 1645. do 1715. godine broj Sunčevih pega je bio izrazito smanjen, tako da je taj

period smanjene Sunčeve aktivnosti poznat kao Maunder minimum . Pošto je u navedenom periodu bilo i prilično hladno, ovakva pojava je od strane odreñenog broja naučnika tumačena kao mogući uzročnik pojave ledenih doba na Zemlji.

35

Poznati geofizičar i klimatolog V. KEPEN, uspeo je još 1873. godine da statističkom metodom

utvrdi veze izmeñu promena broja pega na Suncu i temperature vazduha na celoj Zemljinoj površini. Prema njegovim osmatranjima, temperatura vazduha je nešto niža u periodu minimuma Sunčevih pega i neposredno posle njega, u odnosu na period kad se pojavljuje maksimum pega na Suncu. Amplituda kolebanja temperature u suvim klimatskim zonama kreće se izmeñu 0,2 - 0,40C.

A. L. ČIŽEVSKI (1976) se bavio pručavanjem veze izmeñu jedanaestogodišnjeg ciklusa Sunčevih pega i pojave pojedinih epidemija na Zemlji. Rezultati njegovih istraživanja ukazuju na to da se u periodu maksimuma Sunčevih pega na Zemlji pojavljuju razne epidemije, jer su tada povoljni klimatsko-biološki uslovi za razmnožavanje biljnih štetočina, bakterija i virusa. Na taj način je predskazao devet pandemija gripa, od koji se osam pojavilo tačno po predviñanju.

Ruski geofizičar M. S. EJGENSON otkrio je 1948. godine postojanje ciklusa Sunčeve aktivnosti od 80-90 godina, a nekoliko godina kasnije i kraćeg ciklusa od 5-6 godina. Po njemu, ciklus od 90 godina utiče na pojavu veoma hladnih zima u Evropi.

3.6. Pojačana vulkanska aktivnost Posle snažnih vulkanskih erupcija ogromna količina vulkanske prašine i pepela dospeva u

atmosferu. Zavisno od dužine zadržavanja i količine materijala, ove čestice odbijaju Sunčevo zračenje zbog čega na površini Zemlje dolazi do odreñenih varijacija temperature. Smatra se da posle većih vulkanskih erupcija direktno Sunčevo zračenje može biti smanjeno za prosečno 10%, što je dovoljno da se prosečna godišnja temperatura snizi za približno 2-30C.

Sl. 3.9. Jedna od erupcija vulkana Krakatau. Prilikom eksplozije vulkana Krakatau u Indoneziji 1883. godine pretvoreno je u prašinu

nekoliko kubnih kilometara stena, a materijal je izbačen do visine od 30 km. Nebo u prečniku od 240 km je bilo potpuno prekriveno prašinom, koja je još nekoliko dana posle toga padala po palubama brodova udaljenih i do 2.500 km, tako da su je mornari sakupljali lopatama i bacali u more. Posle eksplozije ovog vulkana prosečna temperatura vazduha severne polulopte bila je niža od prosečne za

36

1-20C u toku narednih sedam godina, a povećala se količina padavina – kiše i snega. Pad temperature bio je direktna posledica laganog taloženja sitnijih čestica prašine i pepela prečnika 2 mikrona, kojima je za spuštanje sa visine od 30 km potrebno i do četiri godine, a sunčevi zraci su se odbijali od njih što je za posledicu imalo pomenuti pad srednje godišnje temperature u navedenom periodu.

Posle erupcije vulkana Katmaj na Aljasci 1912. godine, Sunčevo zračenje na području Alžira je

bilo smanjeno za 20%, dok je u Moskvi broj časova osunčavanja te godine iznosio samo 75% u odnosu na prethodne i kasnije godine.

Posle snažne erupcije vulkana Maunt Pinatubo na Filipinima 15. juna 1991. godine, usled velike količine prašine i gasa koji su izbačeni u atmosferu, globalna temperatura je pala za 0,50C u naredne dve godine.

Erupcijom vulkana Laki na Islandu 1783. godine, rašireni gasovi i prašina već su se tokom1784-85. godine nalazili nad velikim delom severne Amerike i Evrope. Srednja globalna temperatura na ovim područjima opala je za oko 10C, a u sledećih 25 godina na prostorima istočne Amerike prosečna zimska temperatura bila je za 4,80 C niža nego pre ove erupcije.

Prema pristalicama ove teorije, sve hladne godine, počev od 1700. usledile su nakon snažnih

vulkanskih erupcija: hladne 1784-1786. posle erupcije vulkana Asama (Japan); hladna 1816. godina, praktično bez leta, nastupila je posle erupcije vulkana Tamboro (ostrvo Sumbava) 1815. godine; hladne godine 1884-1886. sledile su posle erupcije Krakataua 1883. godine; hladni period 1912-1913. godine bio je posle erupcije Katmaja (Aljaska) 1912. godine.

Prema tome, pogotovo ako je u bliskom vremenskom intervalu bilo erupcija više vulkana, moglo je doći do naglih klimatskih promena usled intenzivne vulkanske aktivnosti i u pojedinim etapama geološke prošlosti. Pod pretpostavkom da je tadašnja vulkanska aktivnost bila intenzivnija nego što je danas, ovom teorijom mogle bi se objasniti velike klimatske oscilacije u istoriji naše planete. Meñutim, nema direktnih dokaza da je ovakva pojava uzrokovala hladne epizode tokom kvartara. Da je vulkanska prašina odista bila uzročnik ledenih doba, svedočanstvo o tome moralo bi biti sačuvano u postojećim glečerima ili finozrnim morskim i jezerskim sedimentima.

3.7. Astronomski činioci Teorija koja smatra da su najvažniji uzroci nastanka ledenih doba zapravo promene u

karakteru Zemljine orbite naziva se astronomska teorija . Utvrñeno je da se Zemljina orbita menja tokom dužeg vremenskog perioda. Najznačajniji parametri ove varijacije su: 1) ekscentricitet orbite naše planete oko Sunca, 2) promene nagiba Zemljine ose u odnosu na ravan eklip tike i 3) obrtanje Zemlje oko svoje ose po jednoj uskoj dvostrukoj kupi poput čigre, poznato pod imenom precesija .

1) Zemljina orbita ne predstavlja pravilnu kružnicu, već je neznatno izdužena. Ekscentricitet je

mera odstupanja elipse od kružnice. Oblik Zemljine orbite varira od „gotovo kružne“ (kada je skcentricitet 0,005) do „blago eliptične“ (kada je ekscentricitet 0,058).

Period koji je potreban Zemlji da napravi pun krug oko Sunca u odnosu na udaljene

nepokretne zvezde naziva se sideri čka godina (iznosi 365,256363051 dana). Postoji i anomalisti čka godina , period izmeñu dva uzastopna prolaza kroz perihel na orbiti, bez obzira na relativan položaj orbite u odnosu na nepokretne zvezde (iznosi 365,259635864 dana).

37

2) Zemljina osa rotacije u naše doba nagnuta je pod uglom od 23,50 u odnosu na normalu povučenu na ravan ekliptike. Do smene godišnjih doba dolazi upravo zbog toga što ovakva orijentacija ose ostaje nepromenjena dok Zemlja kruži oko Sunca. Kada je severni pol nagnut na suprotnu stranu od Sunca, na severnoj polulopti je u toku zimski period. Kada je severni pol nagnut ka Suncu, ta polulopta doživljava leto. Interesantan je podatak da u trenutku kada je naša planeta zbog izduženosti svoje orbite najudaljenija od Sunca (oko 152 mil. km), na severnoj polulopti je leto, dok u trenutku kada je najbliža našoj zvezdi (oko 147 mil. km), na severnoj polulopti vlada zima.

Sl. 3.10. Karakteri Zemljine orbite (ekscentricitet orbite, nagnutost ose i precesija). 3) Precesija je promena pravca Zemljine ose rotacije u odnosu na nepokretne zvezde, tako da

ona opisuje krug. Danas je Severni pol usmeren prema zvezdi Polaris (ili Severnjači) koja čini rudu sazvežña Malih kola, tako da ona predstavlja tačku oko koje nam se čini da se sve zvezde okreću.

Oko 2.000. godine pre nove ere Severni pol je bio okrenut ka jednoj tački izmeñu Malih i

Velikih kola, dok je oko 4.000. godine pre nove ere, severni pol bio okrenut ka rudi Velikih kola. Precesija Zemljine ose ili kružno klaćenje Zemljine ose rotacije poput čigre utiče na to da Severni pol opisuje krug u prostoru i vraća se na početnu tačku za period od 21.000 godina.

Razmišljanje o astronomskim činiocima koji bi uticali na pojavu ledenih doba počinju još 1842.

godine kada je Žozef Alfons Ademar (JOSEPH ALPHONSE ADHEMAR), matematičar iz Pariza, u svojoj knjizi „Revolucija mora“ ukazao na to da je precesija glavni uzročnik pojavi ledenih doba. Zbog nje su se dužina trajanja leta i zime na severnoj i južnoj hemisferi menjale u ciklusima od 22.000 godina. Po njegovom mišljenju, hemisfera koja je imala dužu zimu prolazila je kroz ledeno doba, koje bi se, posle 11.000 godina, “selilo” na suprotnu hemisferu.

Meñutim, Ademarova ideja, iako u osnovi tačna jer je upotrebljavala astronomske podatke o položaju Zemlje, bila je nepotpuna i nije mogla objasniti fenomen ledenih doba.

Džejms Krol (JAMES CROLL) takoñe spada u pionire razvoja astronomske teorije o pojavi ledenih doba. Proučavao je Zemljin ekscentricitet i smatrao da je on glavni uzročnik pojave ledenih doba. Smatrao je da su zime kada je Zemlja udaljenija od Sunca presudan faktor za nastanak ledenih

38

doba. Iako na severnoj polulopti danas zimski period nastaje u trenutku kada je naša planeta bliža Suncu nego što je to slučaj leti, situacija je bila obrnuta pre 11.000 godina. Prema ovom naučniku, presudan momenat za razvitak ledenog doba na jednoj ili drugoj polulopti nastao bi u trenutku kada je Zemljin ekscentricitet veoma velik (orbita veoma izdužena), a zimska kratkodnevnica se javlja u periodu kada je Zemlja udaljenija od Sunca.

Na ovaj način, za razliku od Ademara, Krolova teorija uzima u obzir i ciklus precesije i varijacije oblika Zemljine putanje. Prema njegovom gledištu hladna razdoblja su počela pre 250.000 godina, a završila se pre oko 80.000 godina, od kada traje interglacijalna epoha. Ipak, rezultati koje je dala Krolova teorija nisu se poklapali sa tadašnjim idejama o broju i vremenu odigravanja ledenih doba.

Konačan doprinos uobličenju astronomske teorije dao je naš veliki naučnik Milutin Milankovi ć (1879-1958), iznoseći i potvrñujući činjenicu da glavni činilac koji kontroliše klimu na Zemlji predstavlja intenzitet Sunčevog zračenja, te da su njegove promene uslovljavale pojavu ili nestajanje hladnih etapa na našoj planeti. Milanković je u svojim proračunima (urañenim najvećim delom za vreme Prvog svetskog rata) krenuo od pretpostavke da klima zavisi od količine Sunčevog zračenja koju primaju različiti delovi Zemljine površine.

Ova količina zavisi od rastojanja do Sunca i položaja Zemlje u prostoru (uključujući nagib ose). Uzevši u obzir uzajamno dejstvo tri činioca: ekscentriciteta orbite naše planete oko Sunca, promene ugla Zemljine ose u odnosu na ravan ekliptike i precesije, Milanković je matematički proračunao intenzitet osunčavanja naše planete u poslednjih 600.000 godina. Na taj način, dokazao je da varijacije ova tri faktora dovode do promene u količini primljenog Sunčevog zračenja, što u krajnjoj liniji predstavlja glavni uzročnik pojave ledenih doba.

Milanković je znao da je Zemljina orbita oko Sunca predstavljena elipsom čiji se oblik menja u periodu od 100.000 godina, dok se nagnutost naše planete prema ravni ekliptike menja za 2,40 približno svakih 41.000 godina. Treći činilac, precesija, predstavlja osobinu Zemlje da se obrće oko svoje ose uz rotaciju po jednoj uskoj dvostrukoj kupi u intervalima od 21.000 godina.

Milanković je dokazao da se usled uzajamnog dejstva ova tri činioca menja osunčanost Zemljine površine, pa leta periodično postaju malo hladnija, za stepen-dva, a zime za isto toliko toplije. Na geografskoj širini od 600 to je dovoljno da se zimski snegovi preko leta ne istope potpuno, a isto tako, da u neznatno toplijim zimama bude više padavina. Kumulativni efekat je takav da se snegovi sa vrhova planina polako spuštaju u doline i vremenom potpuno pokriju veliki deo umerenog klimatskog pojasa.

Sl. 3.11. Džejms Krol i njegova teorija ledenih doba.

39

Sl. 3.12. Milutin Milanković.

Milutin Milanković, veliki srpski naučnik, roñen je 1876. u Dalju (tada Austro-Ugarska, a danas

Hrvatska), u uglednoj i imućnoj porodici. Studirao je u Beču i 1904. godine postao doktor nauka na Tehničkoj velikoj školi u Beču. Posle toga radio je pet godina kao inženjer na projektovanju velikih i složenih betonskih konstrukcija, ali kada mu je Univerzitet u Beogradu ponudio znatno skromnije plaćeno mesto profesora primenjene matematike, sa zadovoljstvom ga je prihvatio. Ubrzo je počeo da radi na svojoj teoriji osunčavanja. 1914. godine je kao zarobljenik odveden iz svog rodnog Dalja u zatvor Nežider u Mañarskoj, a potom je na intervenciju austrougarskog Ministarstva rata prebačen u Budimpeštu, gde je, iako formalno zatvorenik, nesmetano mogao da nastavi rad na svojim proračunima. Završne stranice njegovog velikog dela, knjige „Kanon osunčavanja“ nalazile su se u štampariji kada je 1941. godine bombardovan Beograd od strane Nemaca, a u tom haosu stradala je i sama štamparija, i na svu sreću, samo nekoliko poslednjih tabaka knjige koje su naknadno, na znatno lošijoj hartiji, doštapane. Dakle, posle 25 godina rada Milanković je uspešno završio rad na svojoj teoriji osunčavanja i primenio je na pitanje lednih doba.

Da bi se odužili ovom velikanu astronomi su jednom krateru na Mesecu i Marsu dali njegovo ime, a planetoid 1605 koji su otkrili astronomi Beogradske opservatorije 1982. godine, takoñe je nazvan po našem velikom naučniku.

Krive osunčavanja prikazuju periodične promene pod imenom Milankovi ćevi ciklusi , koji su

postali de-facto standard za astronomsko objašnjenje ledenih doba. Krive su objavljivane u člancima od 1923-1938. godine, a danas se nalaze objedinjene u delu pod naslovom „Kanon osun čavanja Zemlje ” iz 1941. godine.

Prema njima, na formiranje ledenih doba najveći uticaj ima ciklus od 100.000 godina, koji odreñuje ritam glacijal/interglacijal, dok ciklusi od 41.000 i 21.000 godina utiču na stvaranje manjih klimatskih oscilacija – stadijal/interstadijal.

Rezultati iz Milankovićevog „Kanona osunčavanja“ su vrlo brzo proveravani geološkim ispitivanjima tokom decenija koje su usledile, i to u „nekoliko talasa“. Prva istraživanja su se zasnivala

40

većim delom na krupnim geomorfološkim pojavama, granicama glečera i morenskim nanosima koje su ostavljali za sobom, zatim objašnjavanju fluvio-glacijalnih terasa i sl.

U svojim memoarima, Milanković poetski objašnjava kako je odlučio da objasni astronomske

uzroke klimatskih promena na Zemlji. Jednoga dana sedeo je sa svojim prijateljem pesnikom u kafani proslavljajući prodaju prvih deset primeraka knjige rodoljubivih pesama:

Kada ispraznismo prvu flašu, obuze nas velika radost. Imasmo osećaj da nas negde visoko ponesoše nevidljiva krila, a naši se vidici raširiše još i mnogo dalje. Sa visina do kojih dospesmo, pogledasmo dole na ono što smo već postigli i naša nam se ostvarenja učiniše mala i skromna. Kada ispraznismo i treću flašu, vino uzbudi našu južnjačku krv i ispuni nas velikim pouzdanjem. Ispunjeni samopouzdanjem dostojnim Aleksandra Makedonskog sagledasmo nove prostore koje nam valja osvajati. „U mom sledećem delu“, rekao je pesnik, „želim da celovito opišem naše društvo, našu domovinu i naše duše“. „Mene čudnom snagom beskonačnost privlači i želim da učinim i više no što ti želiš“, odgovori Milanković. „Želim da dograbim celu vasionu i da svetlost njenu rasprostrem, te da osvetli svaki kutak “.

Sl. 3.13. Uloga tri ključna astronomska faktora u promeni klime na Zemlji. Drugi veliki talas istraživanja se zasnivao na detaljnom ispitivanju sedimenata – njihovim

petrološko-mineraloškim, hemijskim i biološkim karakteristikama. Treći krug provera bila je upotreba

41

izotopske tehnike, metode koja se usavršava i danas. Četvrti veliki talas je bilo otkriće vremenske skale zasnovane na novootkrivenim geomagnetnim reverzijama.

Teorija je u početku bila potpuno odbačena jer se Milankovićevi proračuni nisu uklapali u tadašnja shvatanja o broju glacijacija i interglacijacija, zasnovana na proučavanja kopnenih naslaga. Meñutim, naknadna istraživanja dubokomorskih tvorevina i primena metode stratigrafije kiseonikovih izotopa, u velikoj meri su potvrdile osnovanost astronomske teorije i uticaj ciklusa od 100.000, 41.000 i 21.000 godina na klimatske oscilacije.

Veliki projekat nacionalne fondacije za nauku SAD koji je trajao od 1971-1976. godine pod nazivom CLIMAP (Climate: Longrange Investigation, Mapping and Prediction) konačno je potvrdio tačnost Milankovićevih tvrdnji. Naime, kada su 1976. godine izvršene spektralne analize jezgara iz dubokomorskih bušotina iz Indijskog okeana i kada su krive promena uporeñene sa Milankovićevim krivama, zaključeno je da su glavne klimatske promene za poslednjih 500.000 godina pratile astronomske varijacije, čime je teorija potvrñena, a našem velikanu konačno odato priznanje i sa one strane okeana.

Od tog trenutka pa do danas, zahvaljujući značaju teorije osunčavanja naše planete, Milanković je postao jedan od najcenjenijih i najcitiranijih naučnika, što samo govori koliki značaj njegovo delo ima za mnoge naučne oblasti, bilo da je reč o klimatologiji, geologiji, arheologiji, šumarstvu, poljoprivredi, astronomiji i mnogim drugim srodnim i graničnim oblastima.

Sl. 3.14. Milankovićeva kriva osunčavanja za poslednjih 600.000 godina. Iako je projekat CLIMAP izneo nešto drugačije podatke o ledenim dobima, praktično je potvrdio

koncept Milankovićeve teorije: - klima se u poslednjih 500.000 godina menjala periodično, u ciklusima od 23.000, 42.000, i

100.000 godina. Ovi ciklusi odgovaraju periodima varijacije Zemljine orbite, a utiču na klimatske promene sa intenzitetom 10%, 25%, 50%,

- klimatska komponenta ciklusa od 42.000 godina odgovara promenama nagiba Zemljine ose, - klimatska komponenta ciklusa od 23.000 godina odgovara promenama precesije, - dominantna klimatska komponenta od oko 100.000 godina odgovara promenama

ekscentriciteta Zemljine putanje. Projekat CLIMAP je nasledio COHMAP (Cooperative Holocene Mapping Project), dok je

projekat SPECMAP dao standardnu hronologiju ledenih doba (klimatskih epoha).

42

Iznenadna promena klime je veliki izazov za paleoklimatologiju. Do pre jedan milion godina dominantan ciklus je bio onaj od 100.000 godina. Ali, u prethodnom periodu (pre 1-3 miliona godina) dominantnu ulogu imao je ciklus od 41.000 godina. Variranje ekscentriciteta ima energetski najizraženiji period od 400.000 godina, ali klimatski zapisi pokazuju tragove promena sa tim periodom jedino u okviru geoloških nalaza starijih od milion godina.

Pošto već pomenuti nagib ose rotacije nije stalan i menja se tokom vremena, bilo bi

interesantno upitati se: kako bi izgledala klima na našoj planeti da je ovaj ugao drugačiji? Ako bi se kojim slučajem nagib toliko promenio tako da iznosi 00, naša planeta bi lagano ulazila u novo, ali ovaj put večito ledeno doba. Polarne oblasti ne bi skoro uopšte primale Sunčevu toplotu, došlo bi do širenja ledenih pokrivača i njihovog prodiranja ka nižim geografskim širinama. Surovi klimatski uslovi bi polako gasili život na Zemlji i verovatno bi kompletan živi svet u daljoj budućnosti bio predstavljen samo mikroorganizmima otpornim na tako ekstremne klimatske uslove.

Meñutim, situacija bi se potpuno promenila kada bi taj nagib iznosio 540. U tom slučaju sve

tačke na površini Zemlje primale bi istu količinu toplote, a temperature bi bile skoro potpuno izjednačene. Na bilo kom delu naše planete vladalo bi večno proleće ili jesen, sa blagim i prijatnim temperaturama. Samo uticaji većih nadmorskih visina, morskih struja, zona vetrova i sl. mogli bi lokalno da izmene ovakve klimatske prilike.

3.8. Uticaj galakti čke godine Za objašnjenje klimatskih promena u toku poslednjih milijardu godina moraju se uzeti u obzir i

geološki ciklusi koji su povezani sa „galaktičkom godinom“. To je period od 200-220 miliona godina u kome Sunce sa planetama obiñe po svojoj orbiti ogroman put oko centra naše Galaksije. Na tom putu verovatno nailazi na prostore koji su znatno više ispunjeni kosmičkom prašinom i gasovima, pa mogu biti uzročnik pojave da tokom odreñenog vremenskog perioda naša planeta prima manje Sunčeve energije.

Sl. 3.15. Maglina Konjska glava i spiralna galaksija Andromeda, po izgledu slična našoj galaksiji Mlečni put.

Takva situacija svakako bi uticala na promenu klimatskih prilika: temperatura bi opadala,

lednici se proširivali i na taj način stvarali bi se idealni uslovi za početak nekog novog ledenog doba. Druga varijanta ove teorije tvrdi da se dešava upravo suprotno; veća koncentracija kosmičke prašine utiče na to da naša zvezda jače sija, što se zatim ogleda u temperaturnom rastu na površini Zemlje.

43

Naša galaksija pripada tipu spiralnih galaksija, može se reći najlepšim objektima u svemiru,

koje obiluju bogatstvom kako starih, tako i mladih zvezda koje tek formiraju svoje planetarne sisteme i mogući život na njima. Širina naše galaksije iznosi oko 100.000 svetlosnih godina, sa najvećom debljinom u centralnom delu oko 10.000 svetlosnih godina. Sunčev sistem se nalazi na oko 30.000 svetlosnih godina udaljen od centra galaksije, u jednom od spiralnih krakova. Pored obrtanja oko centra galaktičkog sistema, Sunčev sistem osciluje i u vertikalnoj ravni, što u najvećem broju slučajeva predstavlja verovatni uzrok privlačenja mnogobrojnih kometa i asteroida iz Oortovog oblaka. Ova pojava je i mogući uzročnik mnogobrojnih katastrofa koje su se dešavale na našoj planeti tokom njene geološke istorije, kao i onih koje je tek očekuju.

Očigledno da se ova dva suprotna stava moraju uskladiti da bi teorija uopšte mogla biti

ozbiljnije razmatrana. Do danas astronomi nisu uspeli da otkriju kako se menjala koncentracija prašine u okviru Sunčevog sistema na dugom putu oko centra galaksije.

***********************************************************************

Fenomen ledenih doba je složen i sadržajan. Sam klimatski sistem beleži brojne pojave,

uticaje od ovozemaljskih do galaktičkih. Danas su nam na raspolaganju bolji uzorci i bolji modeli za proučavanje odnosa osunčavanja i ledenih doba. Milankovićevi ciklusi verovatno ne započinju niti zaustavljaju ledena doba, čak ni u najekstremnijem slučaju. Ovi ciklusi su daleko ureñeniji i učestaliji nego ledena doba, ali se njihov signal nalazi zabeležen unutar promena glacijala i interglacijala.

Rezime poglavlja

• Postoji više teorija o tome koji su uzroci mogli da izazovu velike klimatske promene na Zemlji koje bi dovele do pojave ledenih doba.

• Promene u rasporedu kontinenata (horizontalni pokreti kontinentalnih blokova) utiču na početak ledenih doba: do zaglečeravanja dolazi kada se velike kopnene mase nañu u blizini polova.

• Vertikalni pokreti kontinentalnih blokova (izdizanja i spuštanja) mogu izazvati globalne promene atmosferskih i okeanskih strujanja, a time i klimatske promene.

• Povećanje količine ugljen-dioksida u atmosferi dovodi do globalnog zagrevanja, a smanjenje – do hlañenja.

• Na klimatske promene može da utiče i intenzitet Sunčevog zračenja, kao i broj Sunčevih pega. • Pojačana vulkanska aktivnost može dovesti do globalnig zahlañenja. • Danas je opšteprihvaćena astronomska teorija koja pojavu ledenih doba objašnjava

menjanjem tri elementa Zemljine rotacije oko Sunca: • ekscentriciteta (izduženosti) orbite; • nagiba Zemljine ose u odnosu na ravan ekliptike; • precesije (obrtanja Zemljine ose po uskoj dvostrukoj kupi). • Glavni tvorac ove teorije je srpski naučnik Milutin Milanković. • Hlañenje Zemlje moglo bi biti uzrokovano i prolaskom Sunčevog sistema kroz oblake kosmičke

prašine pri obilasku oko centra galaksije Mlečni put. Pitanja

1. Kako promene u rasporedu kontinenata mogu da utiču na početak ledenog doba? Navedi primere iz geološke prošlosti!

44

2. Kakve klimatske promene je izazvalo stvaranje Panamske prevlake? 3. Objasni kako nastaje „efekat staklene bašte“. 4. Koji naučnici su tvrdili da broj Sunčevih pega utiče na klimu? 5. Šta je, po Ademaru, glavni uzrok ledenih doba? Zašto? 6. Objasni šta je: ekscentricitet, ravan ekliptike, precesija. 7. Kolika je prosečna nagnutost Zemljine ose? Šta bi se desilo kada bi se Zemljina osa

„ispravila“, a šta ako bi se nagnula pod uglom od 540? 8. Po čemu se Krolovo objašnjenje uzroka ledenih doba razlikovalo od Ademarovog? 9. Koliki su periodi u kojima se menjaju tri elementa Zemljine orbite? Koji od njih ima najveći

uticaj na nastanak ledenih doba? 10. Šta je galaktička godina?


1. Milićević V. 1997: Sjaj zvezde Milanković. 2. Nenadić D., Bogićević K., 2008: Kako su se kretali kontinenti I i II. 3. Stevanović P., Marović M., Dimitrijević V. 1992: Geologija kvartara. 4. Milićević V., 2000: Milanković, prošlost, sadašnjost, budućnost. 5. Milanković M., 1997: Uspomene, doživljaji, saznanja.

45

4. LEDENA DOBA KROZ ZEMLJINU ISTORIJU Cilj poglavlja

Upoznati studente sa klimatskim promenama do kojih je dolazilo tokom geološke istorije, pri čemu je najveći naglasak stavljen na “ledena doba” i uzroke njihovog nastanka. Znanja iz ovog poglavlja pomoći će im da steknu ideju o klimatskim promenama koje nas očekuju u budućnosti, i da razmišljaju o raznim razlozima koji utiču na otopljavanje i hlañenje na Zemlji.

Sadržaj

• Prekambrijska ledena doba. • Permo-karbonsko ledeno doba. • Klimatske karakteristike mezozoika i kenozoika. • Pleistocenske glacijacije. • Varijacije klime u holocenu. • Klimatske promene u budućnosti.

Pojam ledenih doba nije fenomen koji se javlja isključivo tokom pleistocena, već su se slični

dogañaji dešavali više puta u dugoj geološkoj istoriji Zemlje. U poslednjih milijardu godina značajna zaglečeravanja su se javljala pre 925, 800, 680, 450, 330 i 2 miliona godina.

4.1. Prekambrijska ledena doba Smatra se da je tokom dugačkog prekambrijskog eona, naročito tokom starijeg proterozoika,

bilo više zahlañenja koja su mogla dovesti i do pojave zaglečaravanja, na šta ukazuju dosta retki tragovi glacijalnih tvorevina. Meñutim, nešto sigurniji podaci o velikim klimatskim oscilacijama zabeleženi su u sedimentima rifejske starosti, izmeñu 750-580 miliona godina.

Ovo ledeno doba bilo je po snazi verovatno najjače, jer se smatra da je cela planeta bila pretvorena u „snežnu grudvu“, sa ledom prosečne debljine 1,500 m koji se sa polova spuštao čak do ekvatora. Srednja godišnja temperatura spuštala se i do 500C ispod nule, a uzimajući u obzir da je današnja +140C, možemo samo pretpostaviti kakve je to posledice ostavilo po živi svet i okolinu.

Činjenica je da glečeri ostavljaju čitav niz „otisaka“ na stenama koje nose i preko kojih prelaze, kao i u sedimentima koje deponuju. U sedimentima rifejske starosti nañeno je prisustvo tzv. “padajućeg kamenja” sastavljenog isključivo od karbonata. Ove stene nastaju u tropskim krajevima, tako da je njihov nalazak u ledničkim formacijama doveo do zapanjujućeg zaključka: da su prekambrijumski glečeri dosezali do karbonatnih platformi poput onih koje možemo danas videti na Bahamima.

Paleomagnetna ispitivanja ledničkih stena iz ovog perioda ukazuju na veoma nisku geografsku

širinu, od samo par stepeni od ekvatora (formacija Elatina). To znači da je led prekrivao celu planetu i da je dopirao čak do ekvatora sa pozamašnom debljinom, a ceo koncept je nazvan „Zemlja kao snežna grudva“. Ovo se smatra jednom od najvećih katastrofa koja je zahvatila našu planetu sa tačke gledišta živog sveta.

Samo zahvaljujući jakim i učestalim vulkanskim erupcijama, te velikoj količini gasova izbačenih u atmosferu, mogla se planeta putem efekta staklene bašte zagrejati i polako izvući iz ovog naizgled večnog ledenog zagrljaja. Smatra se da se nikad više u geološkoj istoriji nisu ponovili ovako dramatični klimatski uslovi i da su ledena doba, ma kako izgledala silovita, bila daleko blaža.

46

Sl. 4.1. Velika prekambrijska glacijacija („Zemlja - snežna grudva“). 4.2. Permo-karbonsko ledeno doba Permo-karbonsko ledeno doba pre oko 300 miliona godina, za razliku od ranijih pojava,

ostavilo je tragove glacijacije (tilite - dijagenetski konsolidovane morene) u delovima današnjeg Brazila, Argentine, Južne Afrike, Indije, Antartika i Australije, odnosno oblastima koje su se u to vreme nalazile na visokim geografskim širinama. (Ne sme se zaboraviti da je u tom periodu na Zemlji postojalo jedinstveno kopno – Pangea, i mada je njegovo središte bilo na ekvatoru, njegovi južni delovi su se nalazili na visokim južnim geografskim širinama, gde je jedino i moglo doći do zaglečeravanja).

Sl. 4.2. Izgled Zemlje za vreme gornjeg karbona i perma. Dakle, dok su se severni delovi „kupali“ u Suncu, na njima se stvarale naslage gipsa i soli,

rasla džinovska flora od koje su nastala ogromna ležišta uglja, južni delovi ovog pra-kontinenta nalazili su se pod debelim naslagama snega i leda u uslovima surove hladnoće. Na ovakvo stanje najbolje

47

ukazuju debele naslage karbonata (za čije stvaranje je potrebna topla klima) koje su formirane u ovom periodu. Tipičan primer je i sarski basen u kome su u permu nastala dva ugljonosna horizonta. Na prostorima Evrope i SAD-a smatra se da su postojale pustinje, što dokazuju pojave permskih ležišta gipsa i soli.

4.3. Klimatske karakteristike mezozoika i kenozoika Proučavanjem litološkog i paleontološkog materijala došlo se do interesantnog zaključka da je

klima u sva tri perioda mezozoika (trijas, juru i kredu) bila topla, osim na polovima, gde je bilo hladnije, ali ne toliko da bi se javili centri zaglečeravanja. Dakle, u periodu od skoro 200 miliona godina klima je bila relativno stabilna i veoma topla. Takva povoljna situacija bila je direktno zavisna od položaja kontinenata, čije razdvajanje još nije bilo intenzivirano, a pri tom se većina nalazila blizu ekvatora, dok su najseverniji delovi dopirali tek do 50. stepena geografske širine. Takoñe, alpsko-himalajski planinski pojas još nije bio formiran, te nisu postojale barijere za prodor toplih vazdušnih strujanja prema visokim geografskim širinama.

Sl. 4.3. Izgled i promena položaja kontinenata tokom geološkog vremena. U kenozoiku, tokom paleogena, klima je i dalje bila prilično topla, a preovlañujuće je mišljenje

da se većina kontinenata u tom periodu nalazila južnije nego danas. Prva značajnija zahlañenja posle mezozojske ere, koja su se ogledala u pojavi glacijacija,

počinju pre oko 30-35 miliona godina, odnosno u miocenu, i to na prostorima Alpa. Ovaj planinski sistem je u tom periodu bio dovoljno visoko izdignut da se snežna granica nalazila niže od tada najviših vrhova, a moguće je da je negde u isto vreme počela i glacijacija na Grenlandu.

48

4.4. Pleistocenske glacijacije Poslednja velika glacijacija počela je pre oko 2 miliona godina, a poznata je kako u stručnoj,

tako i u široko rasprostranjenoj popularnoj literaturi, pod nazivom pleistocen ili „ledena doba“. Termin pleistocen potiče od grčkih reči pleistos (većina) i ceno (nov). Osnovno obeležje ove epohe je veliko zahlañenje i intenzivan razvoj glacijalnog procesa širom sveta. Visina snežne granice u umerenom klimatu spuštala se na 1.200 do 1.700 m, dok se danas nalazi na visini od 2.500 do 3.000 m, zbog čega se skoro jedna trećina kopna nalazila pod ledom. Tokom ovog perioda veliki lednički pokrovi na prostranstvima severne hemisfere prekrivali su veliki deo Severne Amerike, Evrope i Azije. Globalna srednja godišnja temperatura na vrhuncu ledenog doba bila je za oko 4-5 0C niža nego što je to danas. Takoñe, tokom pleistocena klimatske prilike su bile veoma promenljive i dovodile su do smenjivanja hladnih ciklusa (glacijali) sa toplim intervalima (interglacijali). Tokom interglacijalnih intervala temperatura je bila slična sadašnjoj ili čak nešto viša. Poslednje veliko hladno doba završilo se pre oko 14.000 godina, a od pre otprilike 10.000 godina živimo u epohi koja se naziva holocen . Holocen je označen globalnim otopljavanjem i povlačenjem lednika. Na kopnu, dominantnu ulogu posle glacijalnog, preuzima fluvijalni proces, zbog čega se holocen nekada nazivao „rečno doba“ ili „aluvijum“ (za razliku od „ledenog doba“, odnosno „diluvijuma“ – doba biblijskog Potopa; ovi termini su zastareli i više se ne koriste u stručnoj terminologiji).

Sl. 4.4. Rasprostranjenost leda tokom pleistocenskih glacijacija. Na žalost, jasne ostatke takvih klimatskih oscilacija nije lako otkriti u uglavnom mekim i

rastresitim kontinentalnim naslagama podložnim eroziji. Morske naslage, na primer, sadrže mnogo jasnije dokaze o klimatskim promenama tokom kvartara. Sedimentna kora sa morskog dna, koja je najvećim delom ostala neporemećena, sadrži značajne informacije o oscilacijama globalne klime. Važne informacije o klimatskim promenama daju nam i mikroskopski organizmi – foraminifere. Na osnovu odnosa koncentracije O16 i O18 u njihovim ljušturama saznajemo da li su živele u glacijalnim (hladnim) ili interglacijacijalnim (toplim) uslovima.

Novija proučavanja na polju pleistocenskih klimatskih promena ukazuju na činjenicu da su u periodu koji je počeo pre 2,6 mil. a završio se pre 0,8 mil. godina, glacijacije, ali i interglacijacije, u proseku trajale oko 40.000 godina. U poslednjih 0,8 miliona godina trajanje glacijalnog perioda se produžilo na 100.000 godina, a interglacijalni period je skraćen na otprilike 10.000 godina. Ovi podaci potvrñeni su na osnovu proučavanja sadržaja O18 u sedimentima i ljušturama organizama, gde se, prateći krive klimatskih promena, može zapaziti da je u periodu od 2,6 miliona godina do 0,8 miliona godina dominantan ciklus glacijacije bio interval od 41.000 godina, sa približno podjednakim trajanjem ciklusa glacijal-interglacijal. U poslednjih 0,8 miliona godina dominantan ciklus glacijacije je ciklus od

49

100.000 godina, pri čemu je ona u odnosu na interglacijalnu fazu duža 5-10 puta. Uzrok ove pojave još nije dovoljno razjašnjen.

4.5. Varijacije klime u holocenu I pored prostranih i debelih naslaga leda koje su prekrivale veliki deo naše planete, i veoma

surovih klimatskih uslova, ledeno doba se ipak okončalo. Pre oko 14.000 godina ledeni pokrivači počeli su da se povlače, a tokom sledećih 7.000 godina povukli su se do svojih sadašnjih granica. Može se reći da od pre 10.000 godina živimo u toplom periodu. Meñutim, i ovaj topli period odlikovao se znatnim oscilacijama klime od kojih je najpoznatije „malo ledeno doba“ koje je trajalo od 1450. do 1880. godine nove ere, kada su se glečeri visokih planinskih masiva znatno proširili, a sneg se mesecima zadržavao na visokim planinama Etiopije, gde se danas ne zna za sneg.

Sl. 4.5. Izgled predela u švajcarskim Alpima za vreme i posle „malog ledenog doba“. Detaljnim ispitivanjem glečerskih morena ustanovljeno je da je najveće zahlañenje u toku

malog ledenog doba bilo oko 1700. godine, i da je to bilo poslednje od pet sličnih dogañaja u holocenu. Interesantna je činjenica da je u tom periodu globalna temperatura bila niža za samo 1OC nego danas, što je bilo dovoljno da se odrazi na hladne klimatske prilike koje su obeležile ovaj vremenski interval. Pošto je u to doba prosečan ljudski vek iznosio 50 godina, osam ljudskih generacija je dobro osetilo šta znači snižavanje srednje godišnje temperature za samo jedan jedini stepen.

Postoje pisani dokumenti na osnovu kojih se može saznati da se tokom surovih zima 1621. i

1669. godine zamrzao Bosfor, a 1709. godine Jadransko more pored obale. 24. avgusta 1777. godine Sarajevo je osvanulo prekriveno snegom, a velika hladnoća je bila i za vreme Prvog srpskog ustanka, kada je sneg pao i u leto, 3. jula 1806. godine u okolini Bijelog polja. Oštre zime su zabeležene i na jugu Francuske i duž Azurne obale. Postoje podaci da su u zimu 1468. godine francuski seljaci vino sekli sekirama i prevozili u komadima. Polovinom januara 1506. godine zaledilo se more u luci Marselja, a u trećoj dekadi novembra 1524. godine zaledile su se reke na jugu Francuske, što se ponovilo krajem marta 1527. godine. Meñutim, nasuprot hladnim zimama i letima sa snegom bilo je povremeno i neubičajeno toplih godina. Na primer, izmeñu 5. i 17. januara 1746. godine bilo je toplo kao usred leta, a čitava zima je bila blaga, što se do tad nije pamtilo u Sremu. U okolini Zvornika 1746. godine brale su se jagode 17. decembra.

50

Meñutim, zahlañenja su se uvek smenjivala sa otopljavanjima, a kao dobar primer može se pomenuti da je 1.000 godina pre nove ere bilo toliko toplo da je u južnim delovima Grenlanda rasla bujna vegetacija. Za tih 400 godina pomenutog „malog ledenog doba“ postojala su dva velika minimuma zahlañenja. Prvi, koji se javio u ranoj fazi malog ledenog doba nazvan je Sporer minimum. Poznat je po ekspanziji arktičkog leda koji se proširio toliko da je uspeo da izoluje jednu koloniju Normana na jugozapadnom delu Grenlanda, od čega je većina kolonista stradala. Drugo zahlañenje jačeg karaktera desilo se u 17. i 18. veku i nazvano je Maunder minimum.

Maunderov minimum je period od 1645. do 1715. godine nove ere kada je broj sunčevih pega

bio veoma mali. Tokom 30 godina izbrojano je 50 pega umesto uobičajenih 40.000 do 50.000. U to vreme na severnoj hemisferi Zemlje je zabeležen period niske temperature ili “malo ledeno doba”. Na taj način, Sunčevi ciklusi se povezuju sa fluktuacijama zračenja Sunca, odnosno pojava pega dovodi do male promene sjaja i solarne konstante. Prema nekim proračunima, za vreme Maunderovog minimuma ukupna ozračenost ili globalno srednja solarna konstanta je bila manja za 0,25% u odnosu na prosek iz 1950. godine nove ere od 1367 W/m2, odnosno za vrednost od oko 4 W/m2. Empirijski je utvrñeno da je razlika temperature Maunderovog minimuma 0,40C, čime je potvrñeno da je klima naše planete veoma osetljiva na male promene osunčavanja.

Sl. 4.6. Grafikon klimatskih promena tokom proteklih 1.000 godina.

Tokom holocena glečeri su dostizali maksimalne dimenzije pre oko 250, 2.800, 5.300 8.000 i

10.500 godina. Uzroci koji su doveli do ovih zahlañenja su još nepoznati, ali postoje pretpostavke da mogu biti povezani sa promenama na Suncu. I pored toga što su zabeležene velike hladnoće tokom poslednjeg “malog ledenog doba” (što se verovatno odnosilo i na prethodne cikluse zahlañenja u okviru holocena), mora se istaći da je ciklus malih ledenih doba delovao snagom 1/10 snage velikih ledenih doba. U potrazi za optimalnijim uslovima života praistorijski čovek je tražio i otkrivao staništa u kojima nije imao većih problema sa hladnoćom, a samim tim i ishranom. Zbog toga je npr. na prostorima umerene geografske širine severne polulopte u ovim hladnim ciklusima teško ili nemoguće naći arheološke lokalitete. U to vreme su na našim prostorima postojali Lepenski vir, Vinča, Starčevo, Pločnik, jer je klima bila povoljna omogućavajući obilje hrane životinjskog i biljnog porekla. Recimo, u periodu od 3700. do 3150. pre nove ere godine na prostoru Bugarske nigde nisu otkriveni arheološki lokaliteti, što je tumačeno zahlañenjem koje je primoralo tadašnju zajednicu na kolektivni egzodus.

51

Sl. 4.7. Grafikon klimatskih promena tokom proteklih 10.000 godina. 4.6. Klimatske promene u budu ćnosti Mišljenja o budućnosti klime su veoma podeljena meñu naučnicima, od onih koji tvrde da će

ovaj topli period potrajati sledećih 50.000 godina, do onih koji zastupaju tezu da će zahlañenje nastupiti već kroz nekoliko stotina godina. Meñutim, u naučnim krugovima najprihvaćenija je teza Džona Imbrija (1986) i njegovog istraživačkog tima, da će blaga tendencija zahlañenja, koja je započela pre oko 7.000 godina, dostići svoj maksimum za 23.000 godina.

Sl. 4.8. Grafikon klimatskih promena tokom proteklih 25.000 godina. Pošto su prema podacima paleoklimatologa poslednja dva interglacijala trajala oko 10.000

godina, možemo očekivati da bi i ovaj interglacijalni stadijum u kome se nalazimo, a koji je započeo pre oko 10.000 godina, već trebao biti završen.

S druge strane, sve se više ističe podatak da povećanje količine ugljen-dioksida i drugih gasova u atmosferi vodi globalnom zagrevanju planete, poznatom kao „efekat staklene bašte“ To bi

52

generalno promenilo klimatske karakteristike i verovatno za duži period odložilo pojavu nekog narednog ledenog doba.

Tokom klimatskog maksimuma ove poslednje interglacijacije (tzv. „klimatski optimum“ pre

otprilike 7.000 godina) nivo mora je bio viši za 5 - 7 m nego što je to danas.

Po nekim hipotezama efekat zagrevanja može vrlo lako da izazove jednu „superinterglacijaciju“

pri čemu bi srednje globalne temperature dostigle nivo za nekoliko stepeni viši nego u proteklih milion godina. Na taj način pojava novog ledenog doba zakasnila bi za oko 2.000 godina, dok se efekat staklene bašte ne bi iscrpeo, tj. dok se atmosfera ne bi oslobodila viška ugljen-dioksida. Već posle prvih 1.000 godina, pustinje u severnoj Africi ponovo bi postale suve, a hrastove šume (izvrstan indikator klimatskih promena), povukle bi se iz srednje Evrope.

Mnogi naučnici, naročito klimatolozi i biolozi, potaknuti ovim scenarijom sa strahom razmatraju

mogućnost otapanja lednika na Antarktiku. To, već milionima godina zaleñeno, kopno predstavlja regulator klimatskih prilika i količine pitke vode na našoj planeti. Biolozi iznose pretpostavke da bi se otapanjem milenijumima zaleñenih prostora oslobodile, uz velike količine vode koje bi potopile mnogobrojna naselja duž obala, i zarobljene bakterije i virusi koje čovek za sve vreme svog postojanja nije upoznao. Ako ne bismo imali spreman lek, koliko bi ljudskih života bilo uništeno dok se adekvatna zaštita ne bi otkrila!

Meñutim, toplija klima bi nekim oblastima donela veliku korist. Sadašnje pustinje na području

severne Afrike i Bliskog Istoka verovatno bi ponovo procvetale usled povećane količine padavina, kao što je to bilo i pre 7.000 godina, za vreme klimatskog optimuma.

Postoje odreñena, doduše prilično nerealna, mišljenja, da bi usled ovakvog poremećaja

gasnog režima atmosfere interglacijalni period mogao trajati i do 70.000 godina. Na primer, količina ugljen-dioksida je za 1/3 veća nego što je bila u zadnjem interglacijalu, dok bi u naredna dva veka taj odnos mogao biti udvostručen. Zato postoje pretpostavke da bi se sledeće ledeno doba moglo dogoditi tek za oko 100.000 godina, pri čemu bi njegova pojava bila mnogo izraženija i dramatičnija nego u prethodnim ciklusima.

Sl. 4.9. Mogući izgled evropskog kontinenta posle otapanja velike količine leda na Zemlji.

53

Dakle, prema teoriji globalnog zagrevanja atmosfere, zasad odlažemo novo ledeno doba, ali samo ako je u pitanju postepeno i lagano podizanje celokupne temperature naše planete.

Sl. 4.10. Velike površine kopna na Zemlji koje bi bile pod vodom kao posledica pojačanog efekta staklene bašte.

Globalni rast temperature bržim tempom, mada izgleda paradoksalno, preti da izazove novo

ledeno doba pre vremena. Naime, Evropa i veliki deo Severne Amerike današnju klimu duguju Golfskoj struji. Ova topla struja dopire do obala Islanda, a topao vazduh sa njene površine isparava i zagreva čitavu severnu hemisferu. Sad već ohlañena, voda Golfske struje, kao gušća, ponire ka dnu i kreće se prema jugu. Meñutim, s porastom temperature na našoj planeti, led iz artičkih područja počeće da se topi i ta slatka voda će se mešati sa toplom slanom vodom koja dolazi sa strujom. Nastala „mešavina“ neće moći da potone, jer je slatka voda lakša od slane i na taj način prekinuo bi se ciklus kruženja ove struje. U tom slučaju severna Evropa i istočna obala Amerike više ne bi dobijale toplotu, a izmenjena temperatura okeana izazvala bi poremećaje klimatskih prilika širom sveta, kao što su suše, poplave, orkanski vetrovi itd. Posledice bi verovatno bile nagle i katastrofalne, zapadna Evropa bi uskoro podsećala na Sibir, a početak promena bi se prvo osetio na britanskim ostrvima.

Dugoročno gledano, prema teoriji globalne tektonike, Evropa, Azija i Severna Amerika će se

sve više udaljavati od sadašnjih geografskih širina krećući se prema Severnom polu. Nagomilavanjem velikih površina kontinentalnih masa u polarnim delovima planete omogućiće se stvaranje više centara zaglečaravanja, a samim tim i lakši prodor lednika ka jugu. Strašne hladnoće će zahvatiti prostore skoro cele Evrope, Sibira, Mongolije, Kine... Mnoge azijske peščane i kamenite pustinje biće zamenjene pustim ledenim prostranstvima. Na Grenlandu i kanadskom štitu više neće biti ljudi. Na prostoru ionako hladnog Sibira biće sve hladnije jer će se njegovi zapadni delovi kretati ka polu kao i čitava Azija, a sa njom i Evropa. Put ka severu nastaviće i Skandinavsko poluostrvo koje će pod uticajem hladne i surove klime polako postajati ledena pustinja. Pored Skandinavije, sve baltičke zemlje će doživeti istu sudbinu kao i severni delovi Evrope – Poljska, Nemačka, Danska i zemlje Beneluksa. Temperatura će biti slična kao u poslednjem ledenom dobu, pri čemu će srednja godišnja temperatura pasti za skoro 40C. Severni ledeni pol će polako dobijati „čvrsto tlo“, jer će približavanje Sibira omogućiti nesmetano širenje leda ka jugu.

Svakako, ovaj trenutak se očekuje tek za 10 - 15 miliona godina i možemo samo da se nadamo da to neće ostaviti trajnije posledice po tadašnjeg čoveka. Zemlja će utonuti u hladne okove i nestaće mnoge prirodne lepote Severne Amerike, Evrope i Sibira koji će poprimiti izgled današnjeg Grenlanda ili Antarktika, dok će samo ogoljeni planinski vrhovi štrčati kao ostrva u moru leda. Ispod debelih naslaga snega i leda ležaće zamrznute reke, gradovi, sela, biljni svet i sve ono što je davalo

54

život i značaj ovim predelima. Ljudska populacija će biti „prizemljena“ u nižim geografskim širinama, ne dalje od 40-og stepena bilo severa ili juga.

Sl. 4.11. Verovatan raspored kontinenata u dalekoj budućnosti, za nekih 50 miliona godina.

Velikim klimatskim oscilacijama doprineće takoñe i uticaj Antartika koji i danas predstavlja

planetarni klimatski regulator, tako da će sve promene na njemu imati svoj odraz na udaljenim, naizgled potpuno nezavisnim prostranstvima.

Nasuprot tome, afrički kontinent nikad neće saznati šta su ledena doba. Kad Evropa bude okovana lednicima, afrička klima će se znatno poboljšati, pustinje će i dalje postojati, ali će biti znatno uže i pomerene ka jugu. Sahara će postati najveća žitnica na svetu, a od zapadne pa do istočne obale ovog kontinenta nalaziće se prostrani pašnjaci.

*************************************** U svakom slučaju, pre ili kasnije, neminovan je ulazak u jedan novi hladni ciklus, jer uzročnik

pojave ledenog doba nalazi se izvan naše planete i vezan je za astronomske činioce, koje je već dobro objasnio naš veliki naučnik Milutin Milanković. Možda ipak tehnologija budućnosti uspe da spreči pojavu jedne ovakve, po nas krajnje nepovoljne, klime. Na primer, imajući u vidu da se promenom ugla koji osa naše planete čini sa ravni ekliptike može neverovatno uticati na klimatske karakteristike Zemlje kao celine, čak stvorit klimatski optimum, vredelo bi razmisliti kako da se u budućnosti ljudski potencijal i znanje usmere u tom pravcu. Pitanje KAKO ostavićemo budućim pokolenjima, jer i mnoge stvari koje su nam pre 100 godina izgledale potpuno nemoguće, danas su i te kako primenjive, te su postale deo naše stvarnosti i svakodnevnice.

Rezime poglavlja

• Tokom kasnog prekambrijuma (rifej) dogodilo se jedno veliko ledeno doba, prilikom koga je cela planeta bila pretvorena u „snežnu grudvu“,

• Uzrok permo-karbonskog ledenog doba (pre 300 miliona godina) verovatno je bilo postojanje velike kopnene mase na južnom polu.

• Tokom mezozoika i većeg dela kenozoika klima je bila relativno topla. • Poslednja velika glacijacija počela je pre oko 2 miliona godina, mada su se prva zahlañenja

osetila već u miocenu (pre 30-35 miliona godina).

55

• Pre desetak hiljada godina počeo je topli period (interglacijal), ali i u njemu je bilo oscilacija klime i povremenih zahlañenja, od kojih je najpoznatije „malo ledeno doba“ (1450-1880).

• Globalno zagrevanje planete može da odloži početak novog ledenog doba, ali njegov dolazak je neminovan. Pitanja

1. Opiši teoriju „Zemlje – snežne grudve“. Koji su dokazi za postojanje leda na celoj planeti? 2. Šta je to „malo ledeno doba“? 3. Šta je Maunder minimum? 4. Kakve nas klimatske promene mogu zadesiti u budućnosti? Kako na to može uticati povećana

količina ugljen-dioksida u atmosferi?


1. Ćirković M., 2008: Zemlja kao snežna grudva. 2. Nenadić D., 2007: Malo ledeno doba – četiri veka hladnoće. 3. Mravik J., 2007: Klima budućnosti , novo Ledeno doba? 4. Milosavljević M., 1976: Klimatologija. 5. Popović B.M., 2007: Priče o vremenu i klimi (zanimljivosti iz meteorologije).

56

5. KVARTARNA FLORA I FAUNA

Cilj poglavlja

• upoznavanje sa pojmovima i elementima kvartarne flore i faune • uočavanje osobenosti i razlike holocenske (današnje) i pleistocenske flore i faune • opis hipoteza zašto je došlo do izumiranja krupnih životinja krajem pleistocena • uočavanje meñuzavisnosti klime, uslova životne sredine, čovekovog uticaja i živog sveta na

Zemlji • prikaz evolucije čoveka, razvoja njegovog mozga, intelektualnih i socijalnih sposobnosti kroz

proučavani period

Sadržaj poglavlja

• Definicija kvartarne faune; pleistocenska i holocenska flora i fauna. • Klimatske promene i njihov uticaj na floru i faunu. • Biljke i vegetacioni pojasi u doba pleistocena. • Životinje u doba pleistocena na teritoriji Evroazije. • Životinje u doba pleistocena na teritoriji Amerike i Australije. • Osobenosti ostrvske faune. • Pleistocenski beskičmenjaci. • Evolucija hominida. • Poreklo podataka o kvartarnoj flori i fauni. • Hipoteze o uzrocima izumiranja pleistocenske megafaune.

5.1. Definicija kvartarne faune; pleistocenska i holocenska flora i fauna

Kvartarna fauna se može podeliti na pleistocensku i holocensku. Holocenska fauna je zapravo vrlo slična, ili ista, kao današnja. Odlike ove faune su sledeće: • izumrle su krupne životinje koje su živele tokom Ledenog doba – izuzev izolovanih

ostataka na ostrvima (mamuti na Vrangelovim ostrvima, džinovske ptice na Madagaskaru i Novom Zelandu, itd.)

• životinje i biljke dobijaju današnje areale, odnosno naseljavaju otprilike ista područja kao i danas

• pojavljuju se komensalske životinje , tj. oblici koji žive u blizini čoveka – pacov, domaći miš,

• pojavljuju se domaće životinje koje je čovek pripitomio, kao što su pas, koze, ovce, … Pleistocenska fauna je nešto drugačija – ona obuhvata i neke izumrle oblike, kao i oblike koji

žive i danas, ali ne u onim istim područjima u kojima su živeli u pleistocenu. U ovom poglavlju će biti reči o pleistocenskoj fauni i flori, i o tome kako su se one menjale u zavisnosti od klimatskih promena koje su bile karakteristične zatu epohu.

5.2. Klimatske promene i njihov uticaj na floru i f aunu

Promena globalne klime tokom pleistocena uticala je na životinje i biljke širom sveta, čak i u oblastima koje nisu bile pokrivene ledom i koje su bile prilično udaljene od oblasti lednika. Živi svet se na različite načine prilagoñavao na varijacije klime i na napredovanje i povlačenje lednika.

57

1. Neke životinje su migrirale u oblasti pogodnije za život, i po nekoliko puta tokom pleistocena, u pravcu severa ili juga, čak su prelazile sa kontinenta na kontinent. Pri tom su neke oblasti predstavljale refugijume (skloništa na latinskom), oblasti koje su na neki način izbegle ekološke promene koje su se desile u okolini, pa su životinje i biljke u njima živele dok nepovoljni uslovi ne proñu. Balkansko poluostrvo je tokom pleistocena predstavljalo jedan takav refugijum za mnoge vrste.

2. Druge su se fiziološki prilagodile teškim uslovima (stekle su veće dimenzije tela, debelo krzno koje se proreñivalo u toplijim periodima), prilagoñavale su se promenama u vrsti hrane koja je dostupna, zavisno od sezone, a neke su padale u zimski san (hibernacija ).

3. Neke životinje nisu mogle da se prilagode i izumirale su.

Životinje Ledenog doba i mitovi Neke pleistocenske životinje su bile savremenici naših predaka, i nije čudo da su se sačuvale

u zamagljenom istorijskom sećanju u vidu raznih legendarnih čudovišta. Već i samo ime "mamut" potiče od reči "mamont" kojom su stanovnici Sibira označavali krtice, jer su verovali da mamuti žive pod zemljom i da umiru kad budu izloženi svetlosti. Jedan od putopisaca iz XVII veka zapisao je da narodi koji žive u Sibiru veruju da mamuti žive pod zemljom i da ih i najmanje izlaganje vazduhu ubija. Na taj način su objašnjavali zašto ih niko nikada nije video žive.

Tokom vremena ljudi su često nalazili velike fosilizovane kosti i zube i pokušavali da objasne njihovo poreklo. Tokom starog veka pripisivali su svoje nalaske ostacima džinova, kiklopa (smatra se da je mit o Kiklopu inspirisan nalascima lobanja patuljastih slonova na mediteranskim ostrvima) i slično, a u srednjem veku fantastičnim bićima kao što su zmajevi i jednorozi.

Sl 5.1. Rane rekonstrukcije mamuta iz 17. i 18. veka.

Beskičmenjaci kao što su školjke ili insekti i biljne zajednice preživeli su glacijalne cikluse

pleistocena gotovo neizmenjeni (zato se u ovom poglavlju nećemo mnogo baviti njima!). Većina vrsta koje su živele u pleistocenu žive i danas, samo su promenile prostor na kome žive (areal ). Pleistocenski sisari, s druge strane, su preživeli znatne promene, verovatno zato što su klimatske promene uticale na njih više nego na beskičmenjake. To naročito važi za sitne sisare, kao što su glodari ili bubojedi, koji su vrlo važni indeks fosili za pleistocen, jer su imali brzu evoluciju u poslednja 2 miliona godina.

Granica izmeñu tercijara i kvartara označena je, na svim kontinentima, vrlo važnim promenama u fauni. Tokom donjeg pleistocena pojavljuju se prvi pravi slonovi (zajedno uz poslednje mastodone), konji (rod Equus), i ljudi (rod Homo). Varijacije u paleoekološkim uslovima dovele su do smene faunističkih kompleksa nazvanih "topla fauna" i "hladna fauna", koje odgovaraju velikim

58

pokretima životinjskih populacija (pomeranjima po geografskoj širini i nadmorskoj visini). Tokom različitih odeljaka pleistocena, klimatske promene su potiskivale sisare arktičkog regiona i centralnoazijskih stepa u zapadnu Evropu.

Evo koje su najkarakterističnije životinje koje su živele tokom toplijih i hladnijih perioda: u

toplijim periodima – surlaši, kao što su Mammuth americanum (američki mamut), Palaeoloxodon antiquus (šumski slon), Mammuthus trogontherii (stepski slon), Rhynoceros mercki (Merkov nosorog), Megaloceros giganteus (džinovski jelen), Cervus elaphus (šumski jelen), Bos primigenius (tur ili pragoveče), Equus caballus fossilis, Equus przewalskii, Equus woldrichi (stepski konji), Megatherium giganteum (džinovski lenjivac) itd.

Tokom hladnijih perioda žive Mammuthus primigenius (runasti mamut), Coelodonta antiquitatis (runasti nosorog), Rangifer tarandus (irvas), Bison priscus (bizon), Ovibos moschatus (mošusno goveče), Alces alces (los) i drugi.

5.3. Biljke i vegetacioni pojasi u doba pleistocena

Što se tiče biljaka, u vreme ledenih doba u oblastima južno od velikih lednika prostirala se tundra , koja je dopirala mnogo dalje na jug nego danas. Stepe (sušne travnate ravnice) su takoñe

Sl. 5.2. Pleistocenska fauna Severne Amerike: mamuti, bizoni, džinovski lenjivci, gliptodoni, sabljozube mačke...

59

bile vrlo rasprostranjene, a šuma je bilo mnogo manje nego danas. Pojas stepa prostirao se južno od pojasa tundre, a još južnije – pojas četinarskih i listopadnih šuma. Često se izdvaja i prelazni tip vegetacije - stepo-tundra , koji nema savremenih analoga, i naročito je karakterističan za poslednji glacijal. Prostirao se preko velikog dela Evroazije i Severne Amerike.

Tokom pleistocena su uglavnom živele iste vrste biljaka kao i danas, ali je njihovo geografsko rasprostranjenje bilo drugačije. Klimatske varijacije su dovodile do smene borealne (hladne) i umerene flore na istim prostorima, zavisno od smene ledenih i meñuledenih perioda.

Umerena flora je slična vegetaciji koja danas živi, na primer, na prostoru Srbije (od listopadnog drveća Fagus (bukva), Acer (javor), Quercus (hrast), Castanea (kesten), Carpinus (grab), Corylus (leska) i dr.). Borealna flora, koja je nastanjivala periglacijalne oblasti, odnosno oblasti blizu lednika i visokih planina, je tipična vegetacija tundre koja se još naziva i „drijasova flora “ po najtipičnijoj biljci - Dryas octopetala (fresinica) koja danas živi na severu i na visokim planinama (hladni stadijumi na samom kraju pleistocena – stariji i mla ñi drijas – dobili su ime po ogromnoj količini polena ove biljke koja je nañena u sedimentima iz tih perioda). U ovoj zajednici takoñe su živele - Salix polaris (polarna vrba), Betula nana (patuljasta breza), Selaginella, Polypodium, Gypsophila, Ranunculus, Arabis, Saxifraga, i druge biljke.

Sl. 5.3. a) Raspored vegetacionih zona u doba poslednjeg glacijala, b) Dryas octopetala.

5.4. Životinje u doba pleistocena na teritoriji Evr oazije

Pleistocenske biljke i životinje su u suštini bile vrlo slične današnjim. Ono što je karakteristično je, meñutim, postojanje tzv. megafaune – džinovskih sisara (reñe ptica i gmizavaca), koji su živeli na svim kontinentima. U Australiji su živeli džinovski kenguri i vombati, u Evropi mamuti i runasti nosorozi, u Americi mastodoni, kamile, vukovi, džinovski lenjivci i oklopnici. Džinovski rast se javljao kao prilagoñenost na uslove hladne klime (Bergmanovo pravilo ).

Tipična fauna ledenih doba živela je na prostorima Evrope i Azije. Njen najvažniji član bio je mamut. Tokom pleistocena je živelo nekoliko vrsta mamuta, ali je najpoznatiji predstavnik iz mlañeg pleistocena – runasti mamut, Mammuthus primigenius, čiji su ostaci nalaženi veoma dobro sačuvani u sibirskom permafrostu. Bio je visok do 3 metra. Imao je debelo krzno (dlake duge i po pola metra), duge i savijene kljove duge do 4 metra, dve kvrge (na glavi i ramenima) u kojima su čuvane rezerve masti. Osim njega, poznate vrste su južni mamut (Mammuthus meridionalis) i stepski mamut (Mammuthus trogontherii).

Većina mamuta izumrla je krajem pleistocena, ali su male i izolovane populacije preživele na ostrvu Svetog Pavla na Aljaski (do 6,000. pne.) i patuljasti mamuti na Vrangelovom ostrvu (do 1600. pne.).

Druga grupa krupnih životinja koja se javlja u sastavu pleistocenske megafaune su nosorozi.

Najstariji predstavnik u Evropi bio je dvorogi nosorog - Dicerorhinus; u starijem i srednjem pleistocenu

60

vrsta Dicerorhinus etruscus a u srednjem pleistocenu vrlo krupna vrsta Dicerorhinus mercki (Merkov nosorog), koja je dostizala veličinu današnjeg azijskog slona. Druga grupa nosoroga obuhvata runaste nosoroge – Coelodonta antiquitatis, koji je živeo u stepi i često nalažen zajedno sa mamutima. Bio je dug oko 3.7 i visok 2 metra. Iščezao je krajem pleistocena.

Bebe mamuti Kako se sačuvaju mamuti? To se dešava izuzetno retko, i pod posebnim okolnostima. Potrebno je da životinja brzo nakon

smrti bude zatrpana tečnim ili polutečnim supstancama, kao što su mulj, prašina ili ledena voda koji se zatim zamrzavaju. To se moglo desiti tako što su mamuti upadali u močvare i tu umirali zaglavljeni, ili bi se udavili u živom pesku. Neki su mogli propasti kroz led u barama ili močvarama. Mnogi su stradali u rekama, verovatno u poplavama (njihovi su ostaci nañeni u fluvijalnim sedimentima). Na jednom mestu u dolini reke Bereleh u Jakutiji (Sibir) nañeni su ostaci od najmanje 156 mamuta, koje je očigledno donela poplava.

1977. godine u sibirskom permafrostu nañeni su dobro očuvani ostaci bebe mamuta stare 7-8 meseci koja je dobila ime Dima. Dima je bio visok oko 104 i dug 115 cm, a težak oko 100 kilograma. Ovaj mali mamut umro je pre oko 40,000 godina. Slično je grañen kao današnji slonovi, ali su mu uši bile 10 puta manje od ušiju afričkog slona. Dlaka nije očuvana, ali koža, unutrašnji organi i meka tkiva su sačuvani i ispitani. To je bilo prvi put da je neki potpuno sačuvan mamut ispitan savremenim naučnim metodama.

Trideset godina je Dima bio najpoznatiji mamut na svetu, sve dok 2007, takoñe u Sibiru, nije nañeno žensko mladunče od oko 6 meseci u sloju permafrosta starom oko 37 000 godina. Nova "beba" dobila je ime Ljuba. (Obratite pažnju da su Ljuba i Dima gotovo "vršnjaci" po starosti u doba smrti i savremenici po vremenu u kome su živeli.) Ljuba je sada najbolje očuvani mamut – očuvane su čak i surla i oči, samo rep nedostaje. Bila je duga oko 130 cm, visoka 90 cm i teška samo 50 kilograma.

Slika 5.4.: a) Dima b) Ljuba

Treći krupan biljojed koji je živeo u to doba bio je džinovski jelen (Megaloceros giganteus) sa

rasponom rogova od 3.65 metra (u Sibiru su živeli do oko 5000. pne, nekoliko hiljada godina nakon kraja pleistocena).

61

Čuvene sabljozube mačke (često pogrešno nazivane "sabljozubi tigrovi") koje su se odlikovale ogromnim gornjim očnjacima, lovile su ove i slične krupne biljojede tokom starijeg pleistocena, a samo jedna vrsta (Dinobastis latidens) preživela je do srednjeg pleistocena.

Ostali poznatiji mesožderi iz pleistocena su: Canis etruscus (stariji pleistocen) predak današnjih vukova, koga u srednjem i mlañem pleistocenu zamenjuje pravi vuk – Canis lupus; lisica (Vulpes vulpes) i polarna lisica (Alopex lagopus), koja je bila mnogo sitnija i dobro prilagoñena na hladne uslove.

U gornjopleistocenskim naslagama su naročito česti ostaci "pećinskih" mesoždera, životinja koje su povremeno ili trajno koristile pećine kao zaklon. Meñu njima je najpoznatiji pećinski medved - Ursus spelaeus, vrlo krupan medved koji se hranio uglavnom biljkama. Njegovi ostaci su vrlo česti i brojni u gornjopleistocenskim lokalitetima, naročito pećinama, u kojima je spavao preko zime. U nekim pećinama su nalaženi ostaci (kosti i zubi) hiljada medveda svih uzrasta. Pećinska hijena (Crocuta crocuta spelaea) se ranije smatrala posebnom vrstom, ali su genetske analize pokazale da se ne razlikuje mnogo od današnje pegave hijene, samo je znatno krupnija. Hijene su u svoje jazbine dovlačile kosti ubijenih životinja i kasnije ih glodale. Izgleda da su naročito volele konje i runaste nosoroge. Panthera leo spelaea, pećinski lav, bio je jako krupan (za 5-10% krupniji od današnjih lavova). Lovio je krupne biljojede, kao što su jeleni i bizoni. Na nekim pećinskim crtežima predstavljeni su pećinski lavovi kako love u grupama.

Kika – mamut iz Kikinde Mamut Kika nañen je 1996. godine kod Kikinde u pogonu fabrike "Toza Marković" na dubini od

21 metar. Njegovo pravo, naučno ime je Mammuthus trogontherii (stepski slon) i smatra se da je živeo pre oko 500,000 godina. Pronañen je gotovo kompletan skelet, sa oko 90% koštane mase. U pitanju je ženka, što se vidi po obliku otvora na karlici kroz koje je prolazilo mladunče prilikom poroñaja. Smatra se da je Kika u trenutku smrti imala oko 64 godine (to je izračunato na osnovu "godova" na poprečnom preseku kljova). Bila je visoka oko 4,7m, duga oko 7m a kljove su joj bile duge 3,5m. Životinja se verovatno zaglibila u priobalnom delu močvare, usled starosti i bolesti nije mogla da izañe, pa je postala lak plen lešinara (pronañeni su i tragovi zuba hijena na njenim kostima).

Na istom prostoru pronañeni su i ostaci drugih organizama kao što su vodene voluharice, ribe, puževi, školjke, kao i spore paprati i fosilizovani listovi vrba.

Mamut Kika je izložen u Narodnom muzeju u Kikindi i predstavlja veliku turističku atrakciju ovog grada, a napravljena je i replika od plastike u prirodnoj veličini.

Sl. 5.5. Mamut Kika iz Kikinde.

62

5.5. Životinje u doba pleistocena na teritoriji Ame rike i Australije

Fauna na ostalim kontinentima izgledala je nešto drugačije. Amerika . Pre oko 3.5 miliona godina (u mlañem pliocenu) stvaranjem Panamskog zemljouza

povezane su Severna i Južna Amerika, koje su pre toga bile razdvojene više od 100 miliona godina. Preko te prevlake dolazi do velike migracije životinja sa severa na jug i sa juga na sever. Ovaj dogañaj naziva se "Velika razmena faune " (Great faunal interchange). Na sever su se preselile sledeće životinje: porkupine (Erethizon), armadiljo (Dasypus), oposumi (Didelphis), lenjivci (Mylodontidae, Megatheriidae), gliptodonti (Glyptotherium). Oni su opstali u Severnoj Americi do pre par hiljada godina, ali su danas gotovo svi izumrli. Sa njima su se preselile i džinovske "teror-ptice " (Phorusrhacidae, Titanis) koje su izumrle u pleistocenu. Na jug su se preselili zečevi, miševi, lisice, medvedi, rakuni, lasice, mačke, pekari, jeleni, tapiri i kamile. Južnoamerička fauna je bila mnogo neuspešnija u toj razmeni – jer u Severnoj Americi nisu uspeli da se "snañu", a na sopstvenom kontinentu su ih potisnuli sposobniji došljaci.

a) b)

Australija. Australijska fauna je i danas specifična u odnosu na ostale kontinente, jer je tokom geološke istorije bila izolovana, tako da u njoj preovlañuju primitivni sisari, kao što su monotremati (sisari koji se razmnožavaju pomoću jaja) i torbari, dok su viši (placentalni) sisari dovedeni uglavnom u istorijskom periodu od strane čoveka.

U pleistocenu su u Australiji živele još neobičnije životinje: džinovski kengur (Procoptodon) visok do 3 metra, džinovski vombat (Diprotodon), torbarski lav (Thylacoleo), džinovski gušter (Megalania) dug 7 metara i težak do 2 tone i ptice-neletačice, kao što su Dromornis – visoka 3 metra i teška 500 kg i Bullockornis – "demonska patka". Masovno izumiranje megafaune u Australiji odigralo se ranije nego u ostalom delu sveta (pre oko 47,000 godina) i poklapa se sa dolaskom čoveka, koji je ove životinje lovio i spaljivao staništa u kojima su živele.

Za afri čku pleistocensku faunu se može reći da je najmanje interesantna – ona je, u stvari

najsličnija današnjoj, jer su klimatska kolebanja i dejstvo čoveka na ovom kontinentu imali najmanji uticaj.

Sl. 5.6. a) Velika razmena faune, b) teror-ptica

63

Sl. 5.7.a) Australijska megafauna na poštanskim markama.

5.6. Osobenosti ostrvske faune

Na ostrvima se tokom kvartara dešava nešto zanimljivo. Fauna na njima je slična onoj sa obližnjeg kontinenta, odakle i potiče, ali dolazi do pojave "ostrvskih patuljaka " i "ostrvskih džinova ".

Fosterovo pravilo (poznato i kao "ostrvsko pravilo") definisao je Dž. B. Foster 1964. i ono

glasi da članovi neke vrste postaju veći ili manji u zavisnosti od uslova koji su postojali u njihovom okruženju. On je pretpostavio da na ostrvima neke sitne životinje postaju krupnije od svojih kontinentalnih predaka zbog nedostatka predatora (grabljivica), dok neke krupne životinje postaju sitnije zbog nedostatka izvora hrane.

Ove pojave nisu vezane isključivo za kvartar – dešavale su se i ranije, na primer kod dinosaurusa, ali su u kvartaru dobro poznate i proučene. "Patuljci" se javljaju naročito meñu sisarima. Na primer, poznato je da su patuljasti mamuti na Vrangelovim ostrvima postali od mamuta normalne veličine. Sličan razvoj se dešavao i kod slonova (na Malti, Kipru, Kritu i Siciliji), nilskih konja (mediteranska ostrva i Madagaskar), jelena (na Filipinima i Kritu) a možda i ljudi.

Suprotna pojava je ostrvski gigantizam, gde životinje koje žive na ostrvima nemaju više

predatore kao u normalnim okolnostima, zbog čega narastaju do džinovskih dimenzija. Za razliku od patuljaka, gigantizam se javlja kod mnogih grupa kičmenjaka, kao i beskičemnjaka. Primeri za ovu pojavu su mnogobrojni: gigantske rovčice i zečevi (mediteranska ostrva), džinovski puhovi (Majorka i Minorka), ptica-slon – Aepyornis (Madagaskar), moa - Dinornis (Novi Zeland), itd.

Sa dolaskom ljudi i prateće faune (psi, mačke, pacovi...) mnogi ostrvski "džinovi" su izumrli -

džinovske ptice na Novom Zelandu (moa i Harpagornis – džinovski orao), na Madagaskaru džinovski lemur veličine gorile (Archaeoindris) i Aepyornis, patuljasti slon Stegodon na ostrvu Flores itd.

64

Hobit Nedavno su (2003. godine) na ostrvu Flores (Indonezija) pronañeni ostaci minijaturnih ljudi,

stari svega oko 18.000 godina. Nañen je gotovo kompletno očuvan skelet jedne male žene (visoke oko 1,06 m i sa zapreminom mozga od samo 380 cm3) stare 30-ak godina, koja je dobila nadimak "mala dama iz Floresa" ili "Flo". Nova vrsta je dobila ime Homo floresiensis ("čovek sa Floresa"), ali su postali poznatiji po nadimku "Hobit". Ubrzo po objavljivanju rezultata došlo je do rasprave – da li se zaista radi o patuljastoj ostrvskoj vrsti ljudi koja je živela istovremeno sa modernim ljudima, ili o običnim ljudima obolelim od mikrocefalije, bolesti koja izaziva mali rast mozga i glave? Da li su imali neki vrstu ometenosti i kržljavosti zbog nedostatka joda? Najnovija istraživanja odbacuju ideju o mikrocefaliji. Proučavanja kostiju ruku i ramena iz 2007. govore da "hobit" ima više sličnosti sa čovekolikim majmunima i primitivnim ljudima nego sa modernim čovekom...

Istraživački tim koji je pronašao "hobite" sumnja da su mali ljudi do nedavno živeli na ostrvu i da su izvor lokalne legende o Ebu Gogo, malim dlakavim ljudima koji su živeli u pećinama i imali slabo razvijen govor.

Istraživanja malih ljudi sa Floresa se nastavljaju...

Sl. 5.8. Homo floresiensis – lobanja i rekonstruisani izgled lica.

5.7. Pleistocenski beski čmenjaci

Ranije je spomenuto da se fauna beskičmenjaka tokom pleistocena i holocena nije drastično menjala kao fauna kičmenjaka, naročito sisara. Ali ostaci beskičmenjaka (naročito puževi i školjke, ostrakodi i insekti) mogu nam pružiti dragocene podatke o klimi i klimatskim promenama, jer su pojedine njihove vrste posebno dobro prilagoñene za toplu ili hladnu klimu, život u vodi odreñene dubine. Fosilne alge takoñe mogu da otkriju dosta toga o kiselosti ili alkalnosti vode, temperaturi i brzini kretanja vode i slično.

Na primer u kvartarnim aluvijalnim naslagama iz starijih odeljaka pleistocena u Panonskom basenu, uključujući terene severne Srbije, poznate su odavno fosilne školjke roda Corbicula. One se u biostratigrafsko-paleontološkim proučavanjima koriste kao karakteristični, tzv. „index“ fosili, za odredbu starosti i korelaciju pleistocenskih sedimenata.

Kao termofilne forme korbikule su se početkom vrlo hladnih epizoda ledenih doba u srednjem pleistocenu povukle iz Panonskog basena u toplije predele naseljavajući u mlañem pleistocenu i holocenu prostore u južnom delu Kaspijskog basena, srednjoj Aziji, Indiji i Americi.

65

Sl.5.9. Pleistocenska školjka Corbicula fluminalis.

Sl. 5.10. Savremena školjka Corbicula fluminea. Nakon „pauze“ od nekoliko stotina hiljada godina korbikule ponovo naseljavaju prostore

Dunavskog sliva u Srbiji i susednim oblastima. Utvrñeno je da su nakon izgradnje ñerdapske akomulacije u poslednjih petnaest godina, školjke vrste izdvojene pod nazivom Corbicula fluminea, srodne pleistocenskoj Corbicula fluminalis naselile prvo Dunav, a zatim i njegove velike pritoke Savu i Tisu. Nema ih u bržim i hladnijim rekama uključujući Veliku Moravu i Drinu.

Uzroci „povratka“ korbikula još nisu dobro proučeni, ali se pretpostavlja da su njih ili njihove larve u današnji ambijent Dunava i njegovih pritoka prenele ptice. Moguće je da su pored ptica delimično u njihovom transportu iz probalnog pojasa Crnog Mora uzvodno uz Dunav učestvovali i brodovi.

66

Sl. 5.11. Kvartarni mekušci: 1a, 1b. Theodoxus danubialis (Pfeiffer), 2a, 2b. Theodoxus transversalis

(Pfeiffer), 3a, 3b. Viviparus viviparus (Linnaeus).

67

Sl. 5.12. 1. Viviparus acerosus (Bourguignat), 2. Viviparus conectus (Millet), 3a, 3b. Unio crassus batavus (Maton & Rackett), 4a, 4b. Dreissena polymorpha (Pallas).

68

Sl. 5.13. 1a, 1b. Corbicula fluminalis (Müller), 2a, 2b. Pisidium amnicum (Müller), 3a, 3b. Sphaerium rivicola (Lamarck).

69

5.8. Evolucija hominida

Kvartar je takoñe i perioda u kojoj se pojavljuju prvi pravi ljudi – rod Homo . U starijem pleistocenu uporedo postoje dva roda – Australopithecus , neposredni predak čoveka i Homo. Australopitecini su ličili na ljude, hodali su na dve noge, ali im je mozak bio mnogo manji. Poslednji australopitecini izumrli su tek pre oko milion godina. Tokom pleistocena živelo je nekoliko vrsta roda Homo.

1. Homo habilis ("vešti čovek") živeo je pre 2,5-1,5 milion godina, odnosno krajem pliocena i početkom pleistocena u Africi. Bio je visok do 1,5 metra i imao zapreminu mozga 600 cm3. Imao je neproporcionalno duge ruke i izgledao je primitivnije od ostalih predstavnika roda Homo. Ime je dobio po tome što se smatralo da je bio prvi čovekov predak koji je umeo da obrañuje kamen. Oruñe je koristio za odsecanje mesa sa lešine a ne za lov ili samoodbranu. Sâm je bio plen sabljozubih mačaka kao što je Dinofelis. Živeo je u isto vreme sa nekim australopitecinama.

2. Homo rudolfensis je živeo pre oko 1,9 miliona godina u Keniji. Poznata je samo jedna lobanja koja pripada ovoj vrsti.

3. Homo georgicus je živeo pre 1,8-1,6 miliona godina u Gruziji i najstariji je predstavnik čoveka koji je nañen izvan Afrike. Imao je zapreminu mozga oko 600 cm3 (kao i Homo habilis). Kod ove vrste postojao je snažan polni dimorfizam – odnosno, mužjaci su bili znatno krupniji od ženki, što nije karakteristično za mlañe vrste čoveka. Ovo je možda najstarija vrsta koja se naselila u Evropi, 800,000 godina pre Homo erectusa.

4. Homo ergaster je živeo pre 1,9-1,25 miliona godina u južnoj i istočnoj Africi. Dostizao je visinu i do 1,90 metara a zapremina mozga mu je bila 700-850 cm3. Ponekad se smatra podvrstom vrste Homo erectus. Njegovo ime na grčkom znači "radnik", jer je nañen zajedno sa nizom relativno naprednih alatki. To je prvi čovekov predak koji ima slične proporcije (duže noge i kraće ruke) kao Homo sapiens.

a) b)

5. Homo erectus je živeo pre 2 miliona godina-do pre 300.000 godina u Africi i Evroaziji. Bio je visok do 1,8 metara i imao zapreminu mozga 900-1.100 cm3. U starijem pleistocenu migrirao je iz Afrike u Aziju, gde su nañeni ostaci ove vrste poznati kao "pekinški čovek" i "čovek sa Jave". Bio je mnogo snažniji od današnjih ljudi. Mužjaci su bili za oko 20-30% krupniji od ženki. Još uvek nije umeo da govori. Ovo je prvi čovek koji je aktivno lovio u većoj meri.

Sl. 5.14. Rekonstrukcija: a) Homo habilis; b) Homo ergaster

70

6. Homo antecessor – pre 800.000 – 350.000 godina živeo je u Španiji i Engleskoj. Imao je zapreminu mozga 1.000 cm3. Ovo je bila jedna od najstarijih vrsta ljudi u Evropi. Smatra se ili istom vrstom ili direktnim pretkom vrste Homo heidelbergensis.

7. Homo heidelbergensis – pre 600.000 – 250.000 godina. Imao je zapreminu mozga od 1,100-1,400 cm3. Živeo je u Evropi, Africi i Kini i smatra se direktnim pretkom neandertalca. Možda je imao neku vrstu primitivnog jezika.

8. Homo neanderthalensis – neandertalac, živeo je pre 350.000-30.000 godina u Evropi i zapadnoj Aziji. Imao je mozak zapremine 1.200-1.700 cm3. Bio je visine do 1,6 m i snažne grañe. Bio je prilagoñen na hladnu klimu, nizak i zdepast, sa isturenim obrvskim lucima, širokim nosom i uvučenom bradom. Umeo je da govori i sahranjivao je svoje mrtve. Jedno vreme je živeo zajedno sa modernim ljudima. Ne zna se da li su potisnuti i istrebljeni od strane Homo sapiensa, ili su se stopili s njima.

9. Homo sapiens živi od pre 250.000 godina do danas. Ima zapreminu mozga od 1.000-1.850 cm3.

Sl. 5.15. Evolucija roda Homo sa naznačenim mogućim položajem “hobita” (crveni krug).

5.9. Poreklo podataka o kvartarnoj flori i fauni

Poznavanje kvartarne flore i faune veće je u odnosu na poznavanje živog sveta iz ranijih perioda geološke istorije. Postoji više razloga za to:

Pre svega, ostaci pleistocenskih i holocenskih životinja i biljaka relativno su mladi. Oni se nalaze u površinskim sedimentima, često rastresitim i nevezanim, iz kojih ih je lako izvaditi. Nisu pretrpeli tektonske, metamorfne i druge procese i postoji mnogo veća verovatnoća da se očuvaju u dobrom stanju.

Ostaci flore mogu se naći u tresetištima. Polenova zrna, spore, seme, listovi, grančice i mahovine omogućuju naučnicima da uporede pleistocenske biljke sa današnjima. Ostaci životinja nalaze se u raznim vrstama sedimenata, naročito kopnenim, kao što su rečni, jezerski, pećinski i zapune karstnih pukotina. Takoñe je značajno što se ostaci životinja često nalaze u arheološkim lokalitetima uz ostatke ljudi i njihovih predmeta.

Kada paleontolozi proučavaju ostatke životinja iz starijih epoha, oni mogu samo da nagañaju kako su te životinje izgledale, pošto nalaze samo ostatke kostiju i zuba. Mi, meñutim, znamo kako su mnoge životinje iz pleistocena izgledale. Kako?

71

Pre svega, u nekim, veoma retkim i izuzetnim slučajevima, moguće je da se očuva cela životinja, sve sa kožom, mišićima, pa i unutrašnjim organima. Takvi su nalasci od neprocenjive vrednosti za nauku. (Razmišlja se čak i o kloniranju životinja pomoću DNK iz fosilnih ostataka!) Najpoznatiji su nalasci smrznutih mamuta iz Sibira. Ovi mamuti nisu, kako mnogi zamišljaju, sačuvani u ledenim blokovima, već u smrznutom zemljištu – permafrostu . Takoñe je nañen veoma dobro očuvan runasti nosorog (nedostajali su samo rogovi i kopita) u ozokeritu (jednoj vrsti parafina) u Staruniji (Poljska) 1929. godine.

Naši preci su na zidovima svojih pećina crtežima sačuvali izgled tih drevnih životinja, pa tako

danas možemo videti kako su izgledali runasti mamuti i nosorozi, pećinski medvedi i lavovi, i druge životinje.

Katranske jame Katranske jame nastaju kada se nafta polako izliva na Zemljinu površinu kroz pukotinu u kori,

pri čemu laka frakcija nafte isparava, ostavljajući teški katran ili asfalt u lepljivim barama. Katranske jame iz Rancho La Brea (Los Anñeles) sadrže jednu od najbogatijih, najbolje

očuvanih i najbolje proučenih asocijacija pleistocenskih životinja na svetu. Katran iz La Brea katranskih jama je hiljadama godina korišćen od strane Indijanaca kao vodonepropusno sredstvo za oblepljivanje korpi i kanua. Kada su nalažene kosti, smatralo se da potiču od nesrećnih goveda koja su se zaglavila u katranu. Prva iskopavanja su otpočela tek 1901. godine.

U ovom veoma bogatom nalazištu nañeno je najmanje 59 vrsta sisara, i preko 135 vrsta ptica,

zatim biljke, insekti i beskičmenjaci – ukupno 660 vrsta organizama. Samo ptičjih ostataka nañeno je preko 100.000 (ptice se vrlo retko očuvaju u fosilnom stanju jer su im kosti nežne i šuplje!). Nañeni su i brojni ostaci insekata, takoñe retkih u fosilnom stanju - skakavci, termiti, muve.

Fosilni ostaci iz katranskih jama La Brea stari su 40.000-8.000 godina (gornji pleistocen – holocen). Oko 90% sisara su mesožderi i lešinari, kao i mnoge od ptica. Verovatno je razlog taj što bi se prvo životinja biljojed zaglavila u lepljivom mulju, a mesožderi i lešinari bi navalili na bespomoćnu žrtvu, pa bi se i oni ulovili.

U katranskim jamama nañeni su ostaci kolumbijskog mamuta, američkog mastodona (otprilike dvostruko manjeg od mamuta), džinovskog lenjivca (visokog oko 2 m), konja, magarca, kamile, tapira, lame, "strašnog vuka", medveda sa kratkim licem, američkog lava, sabljozubih mačaka i mnogih drugih životinja.

Sl. 5.16. Rekonstrukcija predela u doba postojanja katranske jame La Brea (Los Andjeles, SAD).

72

Životinje ledenih doba i praistorijska umetnost (pe ćinski lav i mamut)

Praistorijski čovek bio je savremenik mnogih životinja iz “ledenog doba”: neke je lovio, od nekih

se branio, a sa nekima je delio staništa… Svedočanstva o njihovom suživotu ostala su na zidovima pećina širom Evrope.

Sl. 5.17. Crteži pleistocenskih životinja iz pećina Šove i Rufinjak.

5.10. Hipoteze o uzrocima izumiranja pleistocenske megafaune

Mnoge vrste sisara izumrle su krajem pleistocena. Veliko izumiranje se odigralo pre oko 15.000-12.000 godina. Ono je brutalno eliminisalo surlaše, nosoroge, džinovske jelene, stepske bizone, pećinske medvede, pećinske hijene. Neke vrste našle su utočište na severu, prateći povlačenje leda (los, mošusno goveče, žderavac) ili u planinama (kozorog, divokoza) ili su migrirali tokom holocena (evropski bizon, jelen, irvas). Ovo izumiranje u Evroaziji je bilo manje katastrofično nego u Australiji i Americi.

Sl. 5.18. Sisarska megafauna iz Evrope.

73

Postoji nekoliko najvažnijih pretpostavki o tome zašto je došlo do velikog izumiranja krajem pleistocena, od kojih nijedna još nije opšte prihvaćena:

1. hipoteza o preteranom lovu ("overkill hypothesis") – ljudi su lovili krupne biljojede i istrebili ih. Na taj način su krupni mesožderi i lešinari koji su takoñe lovili te biljojede ostali bez plena. Dokaz za ovu hipotezu je to što je 80% vrsta krupnih sisara u Americi iščezlo tokom 1.000 godina od prvog naseljavanja ljudi na tom kontinentu. Istrebljavanja raznih vrsta životinja od strane ljudi dešavala su se više puta u istorijskom vremenu, a dešavaju se i danas.

2. hipoteza o promeni klime kao uzroku izumiranja – pre 10.000-15.000 godina došlo je do globalnog otopljavanja – prosečna godišnja temperatura se povećala za 6o C. Naglo otopljavanje dovelo je do neke vrste "smrti od toplotnog udara" za životinje ledenog doba opremljene debelim krznom. Loša strana ove hipoteze je što promena temperature na granici pleistocen-holocen nije bila veća nego tokom granica prethodnih glacijalnih i interglacijalnih perioda. Pored toga, neke životinje nisu izumrle, kao na primer mamuti na Vrangelovom ostrvu (na kojem nije bilo ljudi!), a baš oni bi morali da budu najugroženiji, jer nemaju gde da pobegnu sa ostrva. Druga verzija ove hipoteze pretpostavlja da je povećana kontinentalnost klime uticala da se tip vegetacije promeni na granici pleistocen-holocen, pa krupni biljojedi nisu uspeli da se prilagode novoj hrani. Mnogi naučnici podržavaju neku vrstu kombinacije izmeñu ove dve hipoteze, jer nijedna u potpunosti ne objašnjava izumiranje na granici pleistocen/holocen.

3. hipoteza zaraze ("hyperdisease hypothesis") smatra da je dolaskom ljudi i njihovih životinja (naročito pasa) neka teška virusna bolest preneta na krupne sisare od koje se oni nisu mogli odbraniti.

Sl. 5. 19. Američka pleistocenska megafauna.

Rezime poglavlja

• Kvartarna fauna se može podeliti na holocensku, koja je slična ili ista kao današnja, i pleistocensku, u kojoj ima mnogo izumrlih oblika (runasti mamuti i nosorozi, pećinski medvedi, lavovi, hijene...)

• Česte klimatske varijacije tokom pleistocena veoma su uticale na migracije faune, i pomeranje vegetacionih pojasa.

74

• Tokom pleistocena su uglavnom živele iste vrste biljaka kao i danas, ali je njihovo geografsko rasprostranjenje bilo drugačije.

• U ovom periodu odvija se i evolucija čoveka, i uz roda Australopithecus (neposrednog pretka čoveka), pojavljuje se i pravi čovek – Homo, sa nekoliko vrsta koje su se smenjivale tokom pleistocena.

• Krajem pleistocena došlo je do velikog izumiranja životinja, naročito krupnih sisara, što naučnici dovode u vezu sa preteranim lovom od strane čoveka, klimatskim promenama ili nekom velikom zarazom. Pitanja

1. Po čemu se današnja fauna razlikuje od pleistocenske? 2. Gde se mogu naći ostaci pleistocenskih sisara? 3. Po čemu se predstavnici roda Australopithecus razlikuju od današnjih ljudi, a po čemu su im

slični? 4. Koje životinje su lovili „praistorijski ljudi“? Kako mi to znamo? 5. Na osnovu ilustracije objasni koje su životinje tokom „Velike razmene faune“ prešle iz Severne

u Južnu Ameriku, a koje suprotnim putem. 6. Koje su se važne promene u grañi tela dešavale tokom evolucije hominida?


1. Martin P., 2005: Twilight of the Mammoths. 2. www.kika-mamut.com 3. http://zoomet.ru/metod_paleo.html - elektronske knjige o paleontologiji, evoluciji, antropologiji i

geologiji na ruskom i engleskom (besplatno) 4. http://www.donsmaps.com/animals.html - o životinjama ledenog doba 5. http://www.donsmaps.com/bear.html - o pećinskim medvedima 6. http://www.donsmaps.com/bcmammoth.html - o mamutima, slonovima i runastim nosorozima 7. http://www.nature.com/news/specials/flores/index.html - o čoveku sa Floresa

75

6. METODE ISTRAŽIVANJA KVARTARNIH TVOREVINA Cilj poglavlja

Upoznavanje sa metodama koje se koriste pri istraživanju kvartarnih tvorevina. Studenti će naučiti kako se primenjuju te metode i koje probleme mogu rešiti.

Sadržaj poglavlja

• Uvod. • Geološke metode. • Paleontološke metode. • Paleozoološke metode. • Paleobotaničke metode. • Sedimentološke metode. • Litološke metode. • Mineraloške metode. • Strukturno-teksturna metoda. • Arheološka metoda. • Paleomagnetna metoda. • Zemljino magnetno polje i njegove reverzije. • Reverzije magnetnog polja tokom kvartara. • Klimatostratigrafske metode. • Geomorfološke metode. • Metode daljinske detekcije. • Geofizičke metode i metode dubinskog bušenja. • Problem kartiranja kvartarnih tvorevina.

6.1. Uvod Pri izučavanju kvartarnih tvorevina u našoj zemlji bavimo se isključivo kontinentalnim

naslagama koje su stvarane u različitim sredinama – u uslovima veoma raščlanjenog reljefa, značajnih klimatskih promena, snažnih neotektonskih pokreta i krupnih eustatičkih kolebanja okeana. Veliki značaj u stvaranju ovih sedimenata imao je i razvoj organskog sveta, posebno vegetacije.

Kvartarne tvorevine zbog svoje specifičnosti zahtevaju kompleksan pristup da bi se na pravilan

način mogli rešiti sledeći problemi: a) njihova geneza, uslovi i način pojavljivanja, b) stratigrafsko raščlanjavanje i korelacija na lokalnom i regionalnom nivou, c) paleogeografska rekonstrukcija, d) neotektonski pokreti i druge karakteristike ovih naslaga. Za razliku od pristupa klasične geografije, kompleksnost geoloških istraživanja kvartarnih

tvorevina ogleda se ne samo na prostornom planu, već i u vremenskoj dimenziji. Metode kojima proučavamo kvartarne naslage objedinjene su u nekoliko grupa, prema svom

predmetu i cilju istraživanja, a meñu njima se mogu izdvojiti: geološke, geomorfološke, geofizičke i metode daljinske detekcije.

76

6.2. Geološke metode Pristup ovih metoda pri proučavanju kvartarnih tvorevina sličan je kao i kod starijih naslaga,

samo prilagoñen specifičnostima naslaga. Najčešće korišćene pojedinačne metode u okviru grupe geoloških metoda su: paleontološke, stratigrafske, sedimentološke i strukturne metode.

6.2.1. Paleontološke metode Paleontološke metode u proučavanju kvartarnih tvorevina imaju, pored nesumnjivog

stratigrafskog značaja, i veliki značaj u proučavanju paleogeografskih, paleoklimatoloških i paleoekoloških uslova koji su uticali na taloženje različitih genetskih kategorija ovih naslaga. Radi lakšeg pristupa proučavanju materijala u odreñenim etapama rada ovde se mogu izdvojiti dve grupe metoda: paleozoološke i paleobotaničke.

Paleozoološke metode Paleozoološke metode spadaju u najrasprostranjenije metode koje se koriste u istorijskoj

geologiji i stratigrafiji. Što se tiče kvartarnih tvorevina ova metoda ima specifičnu primenu pošto su tu u pitanju subfosilne vrste i rodovi. To joj daje odreñenu prednost u odnosu na primenu kod starijih naslaga pošto omogućava detaljniju paleoekološku interpretaciju na osnovu proučavanja savremenih oblika.

Najveći značaj za stratigrafiju kontinentalnih kvartarnih naslaga imaju ostaci sisara i kopnenih mekušaca, dok su za morske sedimente bitni marinski mekušci i foraminifere. Školjke i puževi su uglavnom zastupljeni subfosilnim vrstama. Puževi se odlikuju uskom ekološkom valencom koja odgovara odreñenim geografskim i paleogeografskim uslovima. Karakteristike asocijacija mekušaca povezanih sa hladnim ili toplim etapama tokom kvartara veoma se lako mogu iskoristiti za rekonstrukciju paleoekoloških uslova sredine, naročito neposredne. Ljušture kvartarnih mekušaca potrebno je sakupljati isključivo po slojevima sa tačno odreñenim geološko-geomorfološkim položajem. Pošto su ove ljušture često jako osetljive, potreban je pažljiv pristup pri njihovoj obradi. Prva proba mora odražavati ekološke, t.j. biostratigrafske uslove, te se stoga mora prikupiti sva fauna koja se nalazi u horizontu. U drugoj fazi mogu se izabrati lepi i dobro očuvani primerci.

Iako su ostaci kopnenih puževa relativno česti u kontinentalnim naslagama, mali je broj vrsta koje imaju hronostratigrafski značaj.

Velika brojnost i učestalost njihovog pojavljivanja u sedimentima omogućava statističku obradu podataka i njihovu primenu u biostratigrafskim raščlanjavanjima.

Na našim terenima se kao primer primene paleontološke metode može navesti razdvajanje slojeva na osnovu prisustva ili odsustva slatkovodne školjke Corbicula fluminalis. Na taj način su izdvojeni „slojevi sa Corbicula fluminalis“, tvorevine donjopleistocenske starosti karakteristične po prisustvu ostataka ove vrste, što ih jasno odvaja od litološki sličnih naslaga u povlati, u kojima nema takvih ostataka.

Od ostataka sisara za paleontologiju su naročito značajni nalasci kompletnih skeleta, mada su mnogo češće prisutne samo pojedinačne kosti, zubi i rogovi. Bez obzira na to u kom je genetskom tipu naslaga nañen, osteološki materijal može biti „in situ“ (na mestu) ili transportovan. Svakako da materijal nañen na mestu ima veći stratigrafski značaj, ali ne treba zanemariti činjenicu da i onaj transportovani ima veliki paleontološki značaj. Ostaci sisara su česti u aluvijalnim naslagama većih reka, jezerskim, pećinskim i nešto reñe lesnim tvorevinama. Nalasci celokupnog skeleta moraju se precizno markirati, a iskopavanje treba prepustiti specijalistima koji će izvršiti dalja istraživanja i odreñivanje ove faune. Ukoliko se koštani materijal nalazi u više horizonata, onda se skuplja iz svakog sloja posebno s tim što je obavezno fotografisanje ili snimanje profila sa što detaljnijim objašnjenjima. U slučaju nalaska osteološkog materijala blizu arheoloških naselja, bilo bi poželjno da paleontolog i arheolog rade zajedno.

77

U proučavanju akvatičnih tvorevina, posebno jezerskih, od velikog značaja za stratigrafiju i paleogeografiju kvartara imaju ostrakodi, relativno sitni organizmi iz grupe zglavkara čije ljušturice podsećaju na zrna pasulja.

Ispitivanje kvartarnih foraminifera koje se nalaze u marinskim naslagama ima veliki biostratigrafski i globalni značaj, jer, za razliku od kopnenih organizama, njihovo rasprostranjenje u daleko manjoj meri zavisi od geografske širine i drugih lokalnih faktora. Proučavanje ove vrste mikroorganizama vrši se pomoću mikroskopa i stereomikroskopa, zavisno od veličine ljuštura.

Paleobotani čke metode Biljke spadaju u najpouzdaniji indikator klimatskih promena u istorijskom razvoju naše planete,

pa stoga kvartarna geologija, zbog karakterističnih promena klimatskih prilika, veliki značaj daje primeni ove metode. Metoda se zasniva na proučavanju fosilnih ostataka biljaka: listova, semena i plodova, spora i polena, dijatomejskih algi i dr. Pored odreñenih paleogeografskih i paleoekoloških karakteristika sedimenata u kojima su nañeni, biljke doprinose i definisanju relativne geohronologije, a u slučaju nedostataka faunističkog sadržaja, one su jedini paleontološki indikator starosti odreñenih naslaga.

1. Analiza makroflore zasniva se na proučavanju fosilnih ostataka listova, plodova, semena i

drugih delova biljaka u odreñenom tipu naslaga. Rekonstrukcijom vegetacijskih asocijacija mogu se dobiti dosta pouzdani podaci o tipu paleoreljefa i karakteru paleoklime za vreme njihove egzistencije. Ova metoda je često u prednosti nad analizom polena i spora zbog toga što se krupni ostaci uglavnom nalaze na samom mestu gde su biljke živele. Pri nalasku krupnih botaničkih ostataka mora se naročito voditi računa o njihovom položaju (npr. vertikalni položaj stabala ili panjeva, zatim njihov haotičan ili paralelan raspored...). Pošto se radi o veoma krupnim formama, za ispitivanja se uzimaju samo poprečni preseci. Lišće, plodovi i seme se najčešće nalaze u tresavama i probe se pri normalno otkrivenim izdancima uzimaju po slojevima. Obično se iz svakoga sloja uzima po 1 kg materijala koji se stavlja u pergamentnu hartiju (proba treba da ostane vlažna). Pošto se seme i neki drugi sitniji ostaci mogu konstatovati tek šlemovanjem materijala, na terenu se iz sedimenata za koje se pretpostavlja da sadrže botaničke ostatke uzima odreñena količina probe za šlemovanje.

2. Analiza polena i spora (palinološka analiza) spada u najvažnije paleontološke analize u

istraživanju geologije kvartara. Polen i spore predstavljaju rasplodne elemente kopnenih biljaka, sa redom veličina od 10-100 mikrona. Dosta su otporni na spoljna razaranja, a vetrom se mogu lako prenositi na velika rastojanja. Najveća im je očuvanost u finozrnim sedimentima sa povećanim sadržajem organske materije (ugljevite gline, treset...), a često se nalaze i u glincima, laporcima, sitnozrnim peščarima i krečnjacima. Grubozrni sedimenti kao što su breče, konglomerati i sl. veoma su nepovoljni za njihovo očuvanje.

Iz organskih sedimenata (treset, sapropel i sl.) probe se obično uzimaju pri bušenju na svakih 10 cm, pri čemu se uvek počinje od nižih prema višim horizontima, da ne bi došlo do mešanja materijala. Probe težine do 200 grama pakuju se u čiste kese i pažljivo čuvaju da ne bi došlo do zagañenja i mešanja sa recentnim polenom iz vazduha. Iz neorganskih sedimenata uzima se nešto veća količina materijala za jednu probu; npr. za šljunak oko 0,5 kg, za glinu je dovoljna količina do 100 g, ali se pri tome povećava gustina proba. Probe se moraju uzeti iz svih genetskih tipova kvartarnih naslaga, pri čemu se mora strogo voditi računa o tačnoj visini mesta uzimanja uzorka, jer svaka pogrešno definisana visina može dovesti do netačnog stratigrafskog tumačenja, naročito ako se vrši paralelizacija iz različitih bušotina ili delova profila.

Problemi koji se javljaju prilikom korišćenja ove metode vezani su za utvrñivanje autohtonosti polenovog sadržaja u kvartarnim naslagama u odnosu na onaj koji je pretaložen iz starijih sedimenata. Takoñe, sličnost polenovih spektara iz pojedinih epoha kvartara sa sličnim klimatskim karakteristikama (npr. dve poslednje faze glacijala ili interglacijala) zahteva paralelnu upotrebu drugih metoda, da bi se na taj način dobili pouzdaniji rezultati i potvrdio veći stepen sigurnosti.

78

Polen i spore po svojoj morfologiji i strukturi daju mogućnost da se tačno odredi rod i vrsta biljaka od kojih potiču. Rezultati analiza prikazuju se na paleopalinološkim spektrima i paleopalinološkim dijagramima na osnovu kojih se može odrediti karakter vegetacije i relativna starost naslaga, odnos izmeñu toplih i hladnih formi, pa se na taj način definišu klimatske karakteristike date oblasti.

Sl. 6.1. Polen i spore različitih vrsta biljaka. 3. Analiza dijatomeja. Dijatomeje su mikroskopske jednoćelijske alge sa silikatnom ljušturicom

koja se često sačuva u fosilnom stanju. Analiza obuhvata tačnu determinaciju familije, roda i vrste silicijskih ostataka koji mogu biti odlagani u rečnim, jezerskim i morskim vodama.

Sl. 6.2. Razne vrste dijatomeja. Uzorci se uzimaju iz uzastopnih slojeva kvartarnih naslaga otkrivenih na površini terena ili

plićih i dubljih bušotina, a rezultati kvantitativne obrade podataka se prikazuju na dijagramima. Ovom analizom mogu se dobiti podaci o fizičko-hemijskim karakteristikama sedimentacionih basena i njihovim hidrodinamičkim parametrima. Mora se uzeti u obzir da do izmene u sastavu dijatomejskih asocijacija često ne dolazi zbog promene klimatskih uslova, već saliniteta i gasnog režima vode.

79

6.2.2. Sedimentološke metode Ove metode obuhvataju kompleksna terenska i laboratorijska ispitivanja koja omogućavaju

odredbu mineralnog sastava, unutrašnjeg sklopa i drugih karakteristika odreñenog tipa naslaga. Najveću primenu kod istraživanja sedimenata kvartarne starosti imaju litološke i mineraloške metode.

Litološke metode Ova metoda zasnovana je na svestranom proučavanju stena sa aspekta njihovog mineralnog

sastava, boje, veličine i oblika zrna, cementacije, poroznosti i gustine, tipa uslojenosti i drugih teksturnih osobina.

Naslage kvartarne starosti uglavnom su izgrañene od nevezanih i slabo vezanih tvorevina kao što su šljunkovi, peskovi, alevriti i gline. Klasičan primer predstavljaju lesne naslage, veoma karakteristične tvorevine kvartarne periode vezane za hladne etape pleistocena i taložene na širokim prostranstvima periglacijalnih oblasti. Naravno, naslage se često nalaze u odreñenim kombinacijama (mešane) tako da su česte pojave šljunkovitih glina, peskovitih šljunkova, šljunkovitih i peskovitih glina, zavisno od toga koja granulacija preovlañuje u sedimentu. Karbonatne naslage su mnogo reñe i uglavnom predstavljaju produkte mineralizovanih voda kao što su karbonatni tufovi, travertini i reñe organogeni kračnjaci.

Sl. 6.3. Stereomikroskop i elektronski mikroskop. Analiza materijala usmerena je na proučavanje petrografskog sastava, strukturnih i teksturnih

karakteristika naslaga, pri čemu se obavljaju makroskopska i mikroskopska ispitivanja, zavisno od veličinskog područja koje se istražuje. Makroskopska ispitavanja se obavljaju kod naslaga izgrañenih od krupnozrnijih sastojaka kao što su šljunak, pesak i drobina, pri čemu se merenja mogu obaviti direktno na terenu metrom ili odreñenim etalonima za nešto sitnozrniju frakciju. Mikroskopska ispitivanja se obavljaju u laboratoriji, u slučaju kad je sediment izgrañen od sitnozrne frakcije a kada je reč o rastresitom sedimentu, ispitivanja se obavljaju pod stereomikroskopom.

80

Analiza vezanih stena obavlja se proučavanjem petrografskih preparata pod mikroskopom sa polarizovanom svetlošću, dok se za ispitivanje finozrnih glinovitih naslaga koristi elektronski mikroskop.

Sl. 6.4. Polarizacioni mikroskop i izgled preparata u običnoj i polarizovanoj svetlosti. Zavisno od porekla materijala, dužine i načina transporta oblik klastičnih zrna može biti

zaobljen ili uglast sa svim prelaznim oblicima izmeñu ova dva tipa. Zaobljenost zrna se odreñuje u terenskim i laboratorijskim uslovima, pri čemu je najpoznatiji vizuelni postupak odreñivanja pomoću skale Habakova. Po ovoj skali, slabo obrañena zrna pripadaju tipu uglastih zrna, dok jasno obrañena zrna pripadaju dobro zaobljenim zrnima, izmeñu kojih postoji niz postepenih prelaza.

Sl. 6.5. Skala Habakova.

81

Pošto stene različitog petrološkog sastava imaju različitu postojanost pri transportu i obradi, za morfoskopske analize uzima se samo „zdrava“ i sveža stena (npr. kod istraživanja aluvijalnih naslaga uzimaju se samo kvarcna zrna i peskovi).

Zingg (1935) je izdvojio četiri osnovna oblika zrna: diskoidalan, sferoidalan, pločast i vretenast.

Kao i kod skale Habakova, izmeñu njih postoji niz prelaznih oblika, pri čemu se kod krupnih zrna ovaj parametar odreñuje direktno na terenu, dok je za sitnozrnu frakciju potrebna upotreba stereomikroskopa u laboratorijskim uslovima.

Sl. 6.6. Oblik i očuvanost zrna (pod stereomikroskopom). Takoñe, površina zrna ukazuje na koji način je izvršeno premeštanje (transport) materijala (sl.

6.7.), te može biti sjajna ako je transport izvršen vodom ili mat ako je izvršen uglavnom pod dejstvom vetra. Glacijalne naslage često imaju karakteristične linije i brazde (strije) na površini valutaka i na stenskoj masi duž kojih je došlo do kretanja lednika.

Orijentacija zrna ili valutaka zavisi od tipa i pravca transportnog sredstva. Valuci se odlažu u

najstabilnijem položaju u sloju iz koga ih je najteže pokrenuti, a to je dužom osom paralelno sa pravacem toka, nagnuti pod nekim uglom u smeru suprotnom od izvora energije (sl. 6.8.). Kod rečnih naslaga to je nasuprot rečnom toku, tj. uzvodno (poznato kao imbrikacija valutaka u konglomeratima), a kod morskih nasuprot pučini, odakle dolaze talasi (izvor energije). Kod podinskih morena na pravac transporta ukazuju površi tipa škriljavosti i orijentacija dužih osa valutaka, koje su paralelne pravcu kretanja lednika.

Raspadnutost zrna opisuje se sa tri stepena: nultim stepenom označavaju se zdrava zrna koja

se teško razbijaju čekićem; prvi stepen - zrna koja su oštećena 50%, srednje su raspadnuta, lako se razbijaju čekićem, ali se ne mogu smrviti rukom, dok drugi stepen označava potpuno raspadnuta zrna koja se lako mrve rukama.

Agregate sedimentnih stena meñusobno povezuje cement, koji može biti hemijskog i detritičnog karaktera. Cement hemijskog porekla, karakterističan za peščare, pruža podatke o karakteru sredine iz koje je izvršeno njegovo obaranje i uglavnom je silicijskog, karbonatnog ili gvožñevitog sastava. Cement detritičnog karaktera je obično kasnije donet i nataložen izmeñu valutaka, a karakterističan je za šljunkove i konglomerate.

82

Sl. 6.7. Izgled površine zrna. Sl. 6.8. Imbrikacija valutaka u rečnim tvorevinama.

Veličina čestica (granulometrijska analiza) proučava se najčešće prosejavanjem (kod peskovitih sedimenata) i dekantovanjem (kod alevrita i glinovitih sedimenata. Merenja vezana za šljunkovite nevezane stene obavljaju se obično na terenu pomoću metra, milimetarskog papira, nonijusa i zapreminskom metodom.

Sl. 6.9. Etaloni za odreñivanje veličine zrna.

Za peskovite frakcije koristi se obično sito-analiza (prosejavanje materijala kroz sita različitih otvora), dok se za sitnije čestice vrši obrada sedimenta u mirnoj vodi (metod slivanja, metod pipete i

83

dr.). Kod vezanih stena potrebno je uraditi petrografske preparate i merenja vršiti pod mikroskopom pomoću mikrometarskog okulara.

Podaci koji se dobijaju ovim analizama ukazuju na dinamičke uslove transporta i depozicije. Njihova obrada se vrši statistički, a rezultati prikazuju histogramima, kumulativnim krivama i kružnim dijagramima. Obrañeni podaci se porede sa etalonskim podacima dobijenim na osnovu granulometrije savremenih naslaga u uslovima različitog transporta, geomorfoloških i klimatskih obrazaca. Poreñenjem tih rezultata moguće je utvrditi genetski tip i vrstu kvartarnih naslaga. Ovo je naročito potrebno pri kartiranju kvartarnih naslaga na litostratigrafskoj osnovi.

Mineraloške metode Iako spada u grupu pomoćnih metoda, njenom upotrebom u istraživanju kvartarnih naslaga

mogu se dobiti podaci o primarnom mestu gde je erodovan materijal, uslovima i pravcu njegovog transporta, a u kombinaciji sa podacima dobijenim drugim metodama mogu se odrediti paleoklimatološke karakteristike date oblasti tokom neke vremenske etape.

Odreñivanje minerala može se vršiti preko preparata (vezane stenske mase), kada se ispitivanja vrše uglavnom pod polarizacionim mikroskopom u propuštenoj i odbijenoj svetlosti. Ako se obrada materijala vrši analizom šlihova, tada se odvajaju minerali male gustine („laka frakcija“) čija je specifična težina manja od 2,85 g/cm3, i minerali velike gustine („teška frakcija“), čija je specifična težina preko 2,85 g/cm3. Odvajanje frakcija vrši se pomoću teških tečnosti, zatim magnetnim i elektromagnetnim postupcima.

Sl. 6.10. Izgled petrografskog preparata pod polarizacionim mikroskopom. Na osnovu prisustva lake frakcije (amfiboli, pirokseni, karbonati i dr.) može se proceniti dužina

transporta, a samim tim i mesto sa kog potiče materijal, pošto laka frakcija uglavnom ukazuje na kratak transport. Teška frakcija (rudni minerali, epidot, granat, disten i dr.) ukazuje na uzroke denudacije i može se veoma uspešno primeniti u stratigrafskim raščlanjivanjima i regionalnim povezivanjima udaljenih sinhrioničnih jedinica, kada druge metode nisu primenjive ili nisu dale adekvatne rezultate (npr. u slučaju kada su slojevi paleontološki sterilni pa se na osnovu fosilnog sadržaja ne može odrediti starost i meñusobna povezanost jedinica).

6.2.3. Strukturno-teksturna metoda Ova metoda ima veliki značaj u definisanju genetskih tipova kvartarnih naslaga, njihovih

stratigrafskih i paleogeografskih karakteristika. Proučavanja su usmerena na definisanje izgleda,

84

debljine, načina pojavljivanja i drugih karakteristika slojeva u okviru odreñenog paketa naslaga. Morske naslage su, na primer, obično izgrañene od slojeva znatnog horizontalnog rasprostranjenja, dok je sočivast način pojavljivanja karakterističan za kopnene tvorevine, uglavnom rečne sedimente.

Pored eksterne slojevitosti, koja je često jasno uočljiva i sa većih rastojanja, bitne podatke o fizičko-geografskim karakteristikama neke oblasti mogu se dobiti na osnovu proučavanja interne slojevitosti, koja je nastala kao posledica unutrašnjeg rasporeda čestica u sloju.

Sl. 6.11. Sloj sa brojnim internim slojićima - laminama. Interni tip slojevitosti formiran je pomoću odreñenog tipa dinamike sredine taloženja, a tanki

slojići, često vidljivi samo pod mikroskopom, nazivaju se lamine. Zavisno od orijentacije lamina u odnosu na površine eksterne slojevitosti, interna slojevitost može biti horizontalna, kosa i talasasta.

Sl. 6.12. Neki tipovi interne slojevitosti.

85

Horizontalna laminacija ima slojiće paralelne površini glavnog sloja, a nastala je usled promene veličine zrna ili koncentracije istorodnih sastojaka na dnu, gde nema kretanja vode. Ovakva slojevitost je karakteristična za mirne sedimentacione prostore, kao što su npr. dublji delovi jezerskih basena. Poseban tip horizontalne slojevitosti, gradaciona slojevitost, nastaje taloženjem iz mutnih tokova pod uticajem gravitacije koja uslovljava različitu brzinu taloženja čestica različite veličine.

Kosa laminacija nastaje pod dejstvom kretanja u jednom pravcu, pri čemu se čestice unutrašnjeg sloja orijentišu pod nekim uglom prema površinama eksterne slojevitosti. Ova pojava je česta u kontinetalnim kvartarnim naslagama kao što su rečni sedimenti, eolske, fluvioglacijalne tvorevine i deltne naslage. Na osnovu položaja i pada ove slojevitosti može se odrediti tip i pravac transportnog sredstva, te obeležja sredine u kojoj su formirane ove naslage.

Talasasta laminacija ukazuje na prisustvo slabih, ali stalno prisutnih, struja i talasanja vezanih za područja morskih basena, a veoma retko se može formirati i u vodenim basenima na kopnu. Ova vrsta slojevitosti predstavlja veoma dobar facijalni indikator, pošto talasi ostavljaju tragove na sedimentima samo na dubinama manjim od 200 m (područje sublitorala).

U okviru istraživanja teksturnih karakteristika sedimentnih stena posebna pažnja se posvećuje izgledu njihovih površina slojevitosti, jer se na taj način dobijaju podaci o dinamičkim osobinama sredine sedimentacije i definiše predeo za koji su ove tvorevine vezane.

Sl. 6.13. Primer pukotina isušivanja u sedimentima. U najpoznatije teksturne oblike ovog tipa spadaju: talasne brazde, pukotine isušivanja, tragovi

podvodnog kliženja, tragovi tečenja, otisci kišnih kapi, tragovi kretanja kopnenih životinja, otisci kristala leda, tragovi vučenja itd.

Sl. 6.14. Tragovi kišnih kapi i tragovi talasanja. Takoñe, veoma bitno strukturno-facijalno obeležje predstavlja odnos proučavanih naslaga sa

drugim sinhroničnim tvorevinama, tj. njihova vertikalna i horizontralna smena. Kvartarne naslage

86

formirane na kopnu karakterišu brze facijalne promene i smena jedinica u bočnom i vertikalnom pravcu, pri čemu prelazi izmeñu jedinica mogu biti postepeni i nagli, zavisni od fizičko-geografskih karakteristika predela gde su naslage formirane. U morskim regionima kvartarne tvorevine imaju veliko horizontalno rasprostranjenje, smena izmeñu različitih jedinica je postepena. Sa tvorevinama iz podine kvartarne naslage mogu imati konkordantan ili diskordantan odnos.

6.3. Arheološka metoda Pri stratigrafskim paralelizacijama i proučavanjima kvartarnih tvorevina svoju primenu je našla i

arheološka metoda. Ma koliko da je ova metoda vezana za područje u kojoj se najbolje snalaze stručnjaci na polju arheologije, geolog kvartarolog mora da poznaje najosnovnije principe evolucionog razvoja fosilnih ljudi, njihovog oruña i oružja. Na osnovu stepena razvitka hominida i kvalitativnog poboljšanja njihovog oruña arheolozi su ustanovili podelu najmlañeg geološkog odeljka na niz etapa koje se manje ili više uklapaju u stratigrafsku podelu kvartara.

Arheološka metoda može u potpunosti biti korišćena kako za utvrñivanje relativne geohronologije kvartarnih tvorevina, tako i za odreñivanje pojedinih paleogeografskih karakteristika. Materijali koji se ispituju (keramika, seme, kosti i dr.) daju takoñe i važne informacije o biljkama i životinjama koje su ljudi koristili u svojoj ishrani, što opet odreñuje klimatske karakteristike oblasti u kojoj su živeli i sl.

Ova metoda je prvenstveno zasnovana na proučavanju materijalne kulture čoveka, uglavnom njegovog oruña i oružja (artefakata). Tokom njegovog evolucionog razvoja uočen je i tehnički progres izrade oruña, što ovoj metodi daje odreñen stratigrafski značaj. Ostaci materijalne kulture savremenog čoveka potiču iz poslednjih 150.000 godina, a oruña koje je izradio u kamenom dobu (od kostiju i rogova) neretko su izvanredno očuvana. Kasniji period odlikuju predmeti izrañeni od gline (posuñe i keramika), dok se pre oko 6.000 godina pojavljuju i oni izgrañeni od metala, kasnije stakla itd.

Sl. 6.15. Arheološko nalazište srednjovekovnog pavlinskog samostana u Strezi. Arheološka nalazišta (ljudska naselja, oruña i oružja), moraju se propisno označiti, opisati

(posebno kulturni sloj) i označiti njihov položaj na profilu. Takoñe je bitno odrediti visinu nalazišta u odnosu na nivo reke ili doline. Svakako da se prilikom proučavanja ovakvih nalazišta moraju obavezno

87

uključiti stručnjaci arheolozi, koji su ujedno i jedini kompetentni za rešavanje problematike ovakvog tipa.

6.4. Paleomagnetna metoda Primena ove metode zasniva se na sposobnosti efuzivnih i metamorfnih stena da dugo

sačuvaju orijentaciju minerala gvožña koja se podudara sa pravcem magnetnog polja u vreme njihovog taloženja. Naime, tokom sedimentacije odreñenih naslaga, posebno ako sadrže gvožñe, orijentacija dužih osa mineralnih zrna prati pravac magnetnog polja. Merenjem njihove deklinacije i inkilinacije dobijaju se podaci o koordinatama magnetnog polja u vreme njihovog odlaganja. Pošto je već dokazano da je magnetno polje tokom geološke istorije, pa i kvartarnog perioda, menjalo ne samo svoj intenzitet, već i polaritet, dogovorno je utvrñeno da se današnji položaj magnetnih polova naziva normalnim, a obrnuti reversnim.

Na osnovu merenja ove tzv. remanentne (zaostale) magnetičnosti formirana je paleomagnetna skala gde su izdvojene paleomagnetne epohe u kojima se mogu uočiti intervali sa normalnom i obrnutom polarnošću u odnosu na sadašnju. Granice ovih intervala utvrñene su radiometrijskim datiranjima, tako da predstavljaju pouzdan reper kod raščlanjavanja i korelacije kvartarnih tvorevina putem merenja paleomagnetizma.

6.4.1. Zemljino magnetno polje i njegove reverzije Zemlja predstavlja ogroman magnet. Njeno magnetno polje ponaša se kao da u jezgru planete

postoji moćna magnetna rešetka nagnuta pod blagim uglom (oko 110) u odnosu na osu rotacije. Tačka kroz koju prolazi severni geomagnetni pol magnetnog dipola nalazi se na severozapadu Grenlanda, dok se tačka koja se naziva južni geomagnetni pol nalazi na području Antarktika. Linije sila geomagnetne indukcije izviru u južnoj i uviru u severnoj hemisferi u Zemlju. Kada bismo mogli da posmatramo magnetno polje Zemlje iz svemira videli bismo da ima oblik suze ili izdužene kapljice i da se poput komete sa izduženim repom proteže milionima kilometera iza Zemlje, tj. sa strane suprotno od Sunca. Ovakvo odstupanje linija magnetnog polja od sfernog oblika lopte je posledica prisustva i dejstva Sunčevog vetra.

Sl. 6.16. Šematski prikaz Zemljinog magnetnog polja.

Šta je uzrok pojave magnetnog polja? Magnetno polje Zemlje je uzrokovano kretanjem naelektrisanih čestica u istopljenom jezgru. Ove struje, koje su široke stotinama pa i hiljadama kilometara, teku brzinom od preko 1.000 km/h za vreme dok Zemlja rotira. Snažno magnetno polje

88

prolazi kroz omotač i koru i odlazi u svemir. Iako prilikom proboja do Zemljine površine magnetno polje oslabi u znatnoj meri, i dalje je dovoljno snažno da vrši ogroman uticaj na procese na njenoj površini, uključujući i sam život. Kada bi naša planeta rotirala brže oko svoje ose ili kada bi veća zapremina jezgra bila u tečnom stanju, imala bi znatno jače magnetno polje. Magnetni polovi Zemlje nisu fiksirani na površini, već se pomeraju u proseku za 10 m u toku dana a severni magnetni pol se pomera prema severu brzinom od oko 10 km godišnje. Merenja izvršena poslednjih godina ukazuju da se ova pomerenja ubrzavaju. Na primer, početkom 20. veka magnetni pol na severu Kanade se kretao 10 km/godišnje prema Sibiru, a u 2006. godini se kretao brzinom 40 km/godišnje.

Ono što je manje poznato, je činjenica da Zemlja ima više od dva magnetna pola, ali su samo dva lako uočljiva. Prema matematičkim proračunima, Zemlja ima dva dominantna magnetna pola i nekoliko vrlo slabih „kvadripolarnih“ polova, oko osam, koji predstavljaju samo lokalna geografska odstupanja jačine magnetnog polja u odnosu na dipolarno magnetno polje sever-jug.

Sa geološke tačke bitan je podatak da ovo magnetno polje nije stalno, već se menjalo kroz dugu evoluciju Zemlje. Tokom vremena intenzitet magnetnog polja se menjao, ponekad potpuno slabeći, povremeno čak opadajući do nule, da bi opet postalo jače. Pritom se često menjao i smer magnetnog polja do uspostavljanja suprotne orijentacije, tako da je dolazilo do „promene polova“ ili inverzije magnetnog pola.

Sl. 6.17. Normalni i reversni položaj magnetnog polja zabeležen u starim i novoformiranim stenama na dnu Atlantskog okena.

(+ pozitivna magnetna polarnost, - negativna magnetna polarnost) Znači da je nekada, više puta u geološkoj prošlosti, ono što je sada severni magnetni pol bilo

južni magnetni pol i obrnuto. Mehanizam ove promene i dalje nije objašnjen, ali se na osnovu "zapisa u stenama" (orijentacije namagnetisanih igličastih minerala) može uočiti da je magnetno polje tokom vremena slabilo i često ponovo jačalo, ali u suprotnom smeru. Ovakve pojave mogu se uočiti kako na starim, tako i na novoformiranim stenama na dnu grebena Atlantskog okeana, koje nam pokazuju koji je pravac magnetno polje imalo u trenutku njihovog stvaranja. Odreñivanjem starosti stena sa obe strane ovoga grebena, geolozi su otkrili kako se polarnost Zemljinog magnetnog polja menjala tokom geološke prošlosti. U ovu svrhu korišćeni su brodovi opremljeni specijalnim magnetometrima za dubokomorska merenja.

Iako je mehanizam obrtanja polova još uvek maglovit i nejasan, danas je sve prihvaćenija Parkerova hipoteza ili „Dinamo-teorija“. Ona predviña da u rotirajućem konduktivnom (provodnom) sistemu, gde su magnetna polja pod uticajem “ciklonskih konvekcija“, na kraju dolazi do stvaranja polja koje okreće, tj. menja svoj polaritet u nekom odreñenom intervalu, što zavisi od gustine, provodnosti i stepena rotacije sistema. Meñutim, i pored mogućih rešenja, i dalje postoje neke nepoznanice, kao što je način postanka magnetnog polja Zemlje. Postavlja se još jedno pitanje na

89

koje naučnici ne mogu dati precizan odgovor - koliko traje reverzija magnetnog polja? Geološki podaci ukazuju da reverzija ili obrtanje magnetnog polja može trajati i kraće od 100 godina. Paleontološki materijal ne ukazuje da je prilikom ovih promena dolazilo do velikih promena u biosferi, tako da, sa ljudske tačke gledišta, nema razloga za brigu, naročito uzimajući u obzir debljinu atmosfere.

Ali ono što sigurno znamo, jeste da magnetno polje Zemlje postepeno slabi, i da se ta pojava na neki način može povezati sa reverzijom magnetnog polja. Kolaps ovog polja počeo je pre nekih 150 godina, do sada je njegova jačina opala za 10-15%, a ovaj pad se neprestano ubrzava. Opravdano se pretpostavlja da je Zemljino magnetno polje na pragu reverzije. Verovatno će toliko oslabiti da će skoro nestati, a zatim će se ponovo pojaviti, ali sa suprotnim polaritetom. Mada ne poseduju prave dokaze, neki stručnjaci tvrde da će posledice reverzije biti katastrofalne po živi svet. Iako će za totalni "zaokret" biti potrebno nekoliko stotina ili hiljada godina, brzo opadanje jačine magnetnog polja već uzrokuje štetu na satelitima. (Poslednja reverzija se odigrala pre 780.000 godina, kada je naš dalji roñak Homo erectus još učio kako da pravi oruñe od kamena.)

Prema paleomagnetnim „podacima“ u stenama, utvrñeno je da je magnetno polje bilo u kontinuitetu "normalno" tokom 36 miliona godina u periodu poznatom pod nazivom kreda, ali je pre toga, u periodama karbon i perm, bilo "reversno" u intervalu od 70 miliona godina. Magnetizam stena omogućio je da se praćenjem ovih promena utvrdi položaj kontinenata tokom geološke prošlosti, što je dobrim delom pomoglo prilikom njihove rekonstrukcije u odreñenoj etapi geološke istorije.

Izmene položaja polova ili geomagnetne reverzije (geomagnetic reversal) očigledno su bile brojne i naizgled nasumične. Orijentacija magnetnog polja u prošlim epohama je ostala zabeležena kao namagnetisanje u stenama. Stene koje su već datirane na druge načine (npr. metodom radiometrijskog datiranja), omogućavale su tako da se podese dubinske stratigrafske skale pojedinih sedimenata u kojima su takoñe zabeležene magnetne reverzije, i dobiju se starosne skale na njihovom mestu. Pošto je promena magnetnog polja globalnog karaktera, tj. dešava se u istom trenutku na celoj planeti, to je ono što je omogućilo primenu u stratigrafiji. Poznavanje geomagnetnih reverzija je zato bilo korak napred u rešavanju podele kvartara putem boljih starosnih skala zasnovanih na vremenima reverzija.

6.4.2. Reverzije magnetnog polja tokom kvartara Prva zapažanja reverzija Zemljinog magnetnog polja, vezuju se za francuskog geofizičara

Bernana Brinesa (BERNARD BRUNHES, 1906.), koji je u jednoj francuskoj ciglani utvrdio da se prilikom hlañenja novopečenih cigala čestice minerala bogatih gvožñem orijentišu paralelno sa pravcem Zemljinog magnetnog polja.

Sl. 6.18. Primer datovanja lave radiometrijskim metodama sa utvrñenom promenom magnetnog pola. (+ normalan magnetni polaritet, - reversni magnetni polaritet).

90

Isti istraživač je potom otkrio da se i vulkanska lava prilikom hlañenja ponaša kao cigla, čime je došao do zaključka da stari izlivi lave moraju sadržati informacije o istoriji Zemljinog magnetizma. Poredeći pravac magnetizacije nekoliko starih izliva lave otkrio je da su neki izlivi lave namagnetisani duž istog pravca, ali u suprotnom smeru u odnosu na današnje magnetno polje. Zaključio je da je nekada u prošlosti Zemljino magnetno polje moralo biti reversno.

Nekoliko decenija kasnije, japanski geofizičar Motonori Matujama (MOTONORI MATUYAMA, 1929.), nakon proučavanja jedne serije vulkanskih izliva u Japanu i Koreji, dolazi do zaključka da je u toku pleistocena Zemljino magnetno polje barem jednom promenilo smer. Njegova dalja istraživanja uverila su ga da je tokom geoloških epoha starijih od pleistocena bilo mnogo ovakvih reverzija Zemljinog magnetnog polja.

Sl. 6.19. Promene polariteta magnetnih polova tokom kvartara. Potvrdu ove hipoteze o reverzijama geomagnetnog polja pribavili su 1963. godine Ričard Doel,

Alan Koks i Brent Dalrimpl, američki geolozi. U čast svojih kolega, epohu normalne polarnosti u mlañem pleistocenu nazvali su Brinesovom epohom, a epohu reversne polarnosti u starijem pleistocenu, Matujaminom epohom.

91

Uskoro je usvojena grafička šema koja prikazuje istoriju geomagnetnog polja tokom kvartara, gde su intervali normalne polarnosti (Brines epoha) označeni crnim stubićima, dok su intervali reversne polarnosti (Matujama epoha) označeni belim stubićima.

Meñutim, ubrzo je otkriveno da su se u toku reversne Matujamine epohe zbile i dve kratke normalne epizode. Starija je nazvana Olduvai normalnom epizodom prema imenu doline u Africi, a mlaña Haramijo normalnom epizodom, prema imenu jedne rečice u Novom Meksiku.

Dve tačke na ovoj grafičkoj šemi bile su presudne za geologe koji su se bavili stratigrafijom kvartara. Jedna se nalazi na granici izmeñu Brinesove i Matujamine epohe, pre oko 700.000 godina (uzeta kao granica izmeñu donjeg i srednjeg pleistocena), a druga je bila Olduvai normalna epizoda, pre oko oko 1,8 miliona godina, koja je ranije služila kao reperna tačka za početak kvartarnog perioda.

6.5. Klimatostratigrafske metode Klimatski uslovi imaju bitan uticaj na karakter formiranih naslaga i velikim delom utiču na

promene u biljnom i životinjskom svetu. U najznačanije klimatostratigrafske metode spadaju paleotemperaturna, paleopedološka i paleokriološka metoda.

Paleotemperaturna metoda ili izotopna paleotermometrija zasniva se na činjenici da je količina teškog kiseonikovog izotopa 18O u karbonatima nastalim u morskoj vodi proporcionalna količini istog izotopa u morskoj vodi. Proučavanja su dokazala da je količina teških kiseonikovih izotopa u vodi zavisna od temperature, te ako je temperatura viša za 10C nalazi se za 0,172% manje ovog izotopa i obrnuto, snižavanjem temperature za svaki stepen povećava se za pomenuti iznos količina 18O. Jednoćelijski mikroorganizmi (npr. foraminifere) uzimaju iz vode materijal za grañenje svojih ljuštura, te se na taj način ovaj odnos uočava u njihovim ljušturama.

Širenje ledničkog pokrivača na kontinentima tokom pleistocena je dovodilo do zarobljavanja veće količine lakšeg izotopa 16O u ledu, dok je količina teškog izotopa 18O u vodi rasla. Npr. savremeni lednici na Grenlandu imaju u proseku za 25 promila manje izotopa 18O nego u okeanima, što potvrñuje gore navedenu konstataciju. Merenjem odnosa ova dva kiseonikova izotopa u ljušturama mikroorganizama nañenih u uzorcima iz dubokomorskih bušotina mogu se definisati klimatske promene iz vremena u kome su slojevi iz koga potiču uzorci nastajali. Na taj način se indirektno dobijaju i podaci o promenama veličine ledničkog pokrivača na Zemlji.

Sl. 6.20. Varijacije odnosa kiseonikovih izotopa za period od 2,1 miliona godina, jezgro bušotine V28-239.

Primena ove metode, i pored činjenice da odnosi kiseonikovih izotopa u savremenim

okeanskim vodama variraju u širokim granicama (zavisno od temperature, saliniteta i bioloških osobina organizama), omogućila je da se dobiju prilično pouzdani podaci o globalnim promenama klime tokom kvartara. Na primeni ove metode se zasniva „delta 18O stratigrafija“ ili „stratigrafija kiseonikovih izotopa“.

Paleopedološka metoda se zasniva na proučavanju horizonata fosilnih zemljišta, koji, ako su široko rasprostranjeni, mogu da posluže kao reper za korelaciju udaljenih profila. Ovi slojevi se nalaze izmeñu naslaga za koje je utvrñeno da pripadaju tvorevinama stvaranim tokom hladnih ciklusa i

92

svedoče o toplim klimatskim prilikama pogodnim za obrazovanje bujne vegetacije. Pored klimatskih karakteristika, paleopedološkom metodom se odreñuje tip fosilnog zemljišta, njegova struktura i poreklo samog materijala u zemljištu. Tipičan primer paleozemljišta su pogrebene zemlje koje se nalaze unutar lesnih naslaga. One predstavljaju bitan element u objašnjenju paleogeografskih odnosa i fizičko-hemijskih uslova u kojima su formirane.

Sl. 6.21. Primer fosilne zemlje (paleozemljišta tamnije boje) u lesnom horizontu. Paleokriološka metoda se bazira na istraživanju sedimentnih struktura koje ukazuju na hladne

klimatske prilike i prisustvo stalno smrznutog tla. U takve tragove spadaju razne deformacije tla kao što su pukotine, soliflukcija, termokarst, krioturbacija i dr.

Soliflukcija ili tečenje tla je kliženje sedimenata natopljenih vodom preko nepropusne podloge.

Sl. 6.22. Teren zahvaćen procesom soliflukcije.

Dešava se u periglacijalnim oblastima, gde letnje otapanje dovodi do zasićenja vodom propusnog materijala. Kada je nepropusna podloga preko koje se tečenje odvija stalno smrznuto tlo (permafrost), proces se naziva geliflukcija.

93

Krioturbacija je proces mešanja materijala iz različitih nivoa tla usled uzastopnog topljenja i smrzavanja. Odvija se u uslovima vrlo hladne klime, i vezana je za permafrost.

Pod pojmom termokarsta se podrazumevaju udubljenja na terenu koja podsećaju na kraške oblike, ali su nastala usled otapanja permafrosta bogatog ledom.

6.6. Geomorfološke metode Formiranje kvartarnih naslaga tesno je vezano sa reljefom, koji na posredan način utiče na

stvaranje različitih tipova kvartarnih tvorevina, njihov sastav i rasprostranjenje. Savremeni reljef je dobrim delom dobio izgled tokom ovog perioda i to udruženim dejstvom endogenih i egzogenih procesa. Geomorfološke metode, zajedno sa sedimentološkim, imaju primarno mesto u istraživanju kvartarnih naslaga, bilo da je reč o akumulativnim oblicima reljefa, njihovoj strukturi i meñusobnom odnosu ili o eroziono-denudacionim formama i morfotektonskim oblicima.

Kvartar je period čije kratko trajanje nije dozvolilo da se potpuno izbrišu uticaji endogenog oblikovanja. Posmatrajući savremeni reljef, uticaj endogenog faktora se ogleda u formiranju istaknutih morfostruktura ili anomalija. Koristeći se paralelno i drugim geološkim i geofizičkim metodama mogu se istražiti tektonske deformacije različitih morfostrukturnih nivoa: prisustvo nabornih i rasednih elemenata, uticaj plutonskih i vulkanskih tela na izgled i razvoj reljefa, analizirati drenažna mreža i njena veza sa strukturom terena i dr.

Sl. 6.23. Tipovi rečne mreže u zavisnosti od strukture terena.

Analiza se vrši na osnovu podataka koji su prikupljeni u okviru terenskog i kabinetskog rada,

korišćenjem aerosnimaka i topografske karte. Poreñenjem strukturnog plana savremenog reljefa sa paleomorfostrukturnim karakteristikama podine dobijamo značajne podatke o strukturnim promenama koje su uticale na razvoj reljefa. Ovakvi podaci uveliko olakšavaju rekonstrukciju akumulativnih oblika reljefa, njihove geneze, sastava i rasprostranjenja, a mogu poslužiti i kao osnova za dalje paleogeografske rekonstrukcije.

Tragovi egzogenog oblikovanja reljefa ostavili su jasan pečat na kvartarne naslage i dobrim

delom su prilično očuvani, bilo da je reč o glacijalnim, eolskim, aluvijalnim ili padinskim tvorevinama.

94

Oblici koji su nastali na ovaj način nalaze se u meñusobnoj paragenetskoj vezi, obrazujući jedinstvene morfosisteme.

To su, na primer, za dolinske sisteme terasni nivoi, a za obalske procese morske i jezerske terase. Relativna starost terasa se odreñuje na osnovu njihovog visinskog položaja u seriji urezanih terasa i na osnovu očuvanosti akumulativnih oblika reljefa. Može se pretpostaviti recimo da su terase ispresecane brojnim jarugama starije od onih koje su manje razorene.

Sl. 6.24. Mehanizam formiranja rečne terase. Izgled profila doline ukazuje na preovlañujući tip egzogenih procesa koji su učestvovali u

njenom formiranju. Tako npr. dolina profila „U“ ukazuje na lednički, a profila „V“ na fluvioglacijalni i fluvijalni proces.

95

Sl. 6.25. Lednička i rečna dolina.

Pored analize eroziono-denudacionih oblika vrši se analiza i akumulacionih formi reljefa, te se utvrñuju rasprostranjenje, dimenzije i odnosi izmeñu različitih genetskih tipova naslaga. Tako su koluvijalne naslage vezane za strme odseke, proluvijalne za ušća potoka, aluvijalne za dolinske sisteme, jezerske za morfodepresione prostore itd.

Sl. 6.26. Proluvijalna lepeza.

Svakako da na egzodinamička oblikovanja veliki uticaj ima klimatski faktor, te zavisno od klimatske pripadnosti područja zavisi kakav će tip morfolitogeneze i litodinamike preovladati. Praćenjem savremenih egzogenih procesa u pojedinim klimatskim oblastima mogu se objasniti klimatske promene koje su vladale u periodu kada su formirane morfostrukture i taložene naslage prema kojima su usmerena proučavanja.

96

6.7. Metode daljinske detekcije Ova metoda omogućava da se na osnovu satelitskih i aerofotosnimaka kabinetskim radom

doñe do obilja informacija o genetskim tipovima kvartarnih naslaga, njihovom rasprostranjenju i vezi sa reljefom, te relativnoj starosti. Pored toga ovom metodom mogu se uočiti i rekonstruisati savremene tektonske strukture (nabori i rasedi), a indirektnim putem (analizom reljefa), izdignuti i spušteni blokovi. Što je razmera snimaka krupnija, mogućnosti ove metode postaju veće. Svakako, sve dobijene podatke potrebno je terenski proveriti, ali nam sama metoda omogućava da utvrdimo u kom pravcu i gde treba usmeriti terenska istraživanja. Kvartarne naslage, zbog svoje veze sa reljefom i odnosa sa podinskim tvorevinama, veoma se lako izdvajaju na aerofotosnimcima. U tu svrhu koriste se satelitski snimci na kojima se mogu uočiti krupni kompleksi kvartarnih naslaga i regionalne morfostrukture, i aerofotosnimci, koji zbog krupnije razmere mogu dati veoma precizne podatke za prepoznavanje brojnih elemenata vezanih za kvartarne naslage.

Eluvijalne tvorevine su obično formirane na blagim padinama slabo raščlanjenog reljefa i na širokim vododelnicama. One se mogu relativno lako izdvojiti na aerosnimcima i često predstavljaju poljoprivredno tlo sastavljeno od pravougaonih geometrijskih elemenata različitog tona. Ako je na ovom tipu sedimenata razvijeno jaružanje, onda su jaruge duboko usečene, strmih strana i po pravilu veoma razgranate.

Proluvijalne tvorevine nastaju na ušćima manjih rečica i potoka, i na mestima oštrih preloma u reljefu. Njihova osnovna karakteristika koja se može uočiti na aerosnimcima je karakterističan izgled u vidu lepezastih i konusnih formi, svetlosivi ton i odsustvo vegetacije. Ako su ove naslage udružene sa deluvijalnim tvorevinama tada formiraju široke deluvijalno-proluvijalne zastore i lepeze.

Sl. 6.27. Aerofotosnimak eluvijalnih tvorevina i deluvijalno-proluvijalne lepeze. Aluvijalne naslage se relativno lako izdvajaju na aerofotosnimcima. Rečni aluvijoni uvek su

pokriveni vegetacijom zbog veće količine vode koja slobodno cirkuliše u rastresitom rečnom nanosu. Meñutim, izdvajanje aluvijona je mnogo pouzdanije na osnovu geomorfoloških karakteristika. Aluvijalne ravni se na aerosnimcima lako raspoznaju po zaravnjenom delu linearne depresije, obično ograničene strmim stranama. Na dnu se po tamnijem tonu raspoznaje vodotok. Ako su aluvijalni sedimenti ogoljeni, onda su svetlijeg tona. Plavna ravan (sedimenti povodnja) formirana je na ravničarskom terenu i često obrasla travnatom vegetacijom, dok su sedimenti korita ili neposrednog toka reke obeleženi nešto svetlijim tonom i odsustvom vegetacije. Mrtvaje se prepoznaju po lučnom obliku i izrazito tamnom tonu. Za izdvajanje rečnih terasa koriste se terasni odseci i njihov raspored u

97

odnosu na savremeni aluvijon. Rečne terase se na aerosnimcima lako prepoznaju po terasastim zaravnima blago nagnutim ka koritu i niz tok reke. Redovno se završavaju jasno uočljivim strmim odsekom. Na aerofotosnimcima ade ili rečna ostrva se sa sigurnošću prepoznaju po hidrodinamičkom obliku, izduženom u pravcu reke. Po pravilu su obrasle vegetacijom. Delte se identifikuju na osnovu položaja, oblika i tonskih razlika izmežu tamnijih rukavaca i svetlih sprudova akumuliranog peska izmeñu njih.

Sl. 6.28. Satelitski snimak delte i meandrirajuće reke.

Klizišta, naročito aktivna, jasno se zapažaju na aerofotosnimcima po oštrim ožiljcima i karakterističnim brežuljkastim ili bubrežastim zaobljeno-stepenastim reljefom (sa pojavom nakrivljene visoke vegetacije ili „pijane šume“), dok stabilizovana klizišta imaju relativno dobro očuvane ožiljke i druge morfološke odlike karakteristične za ovaj proces.

Sl. 6.29. Aerofotosnimak klizišta.

98

Ostale karakteristike klizišta vidljive na aerosnimcima su pojave tamnih i svetlih pega na blago valovitom terenu i krupnije deformacije objekata izgrañenih na ovakvim padinama

Odroni i sipari ublažavaju strme padine, imaju najčešće svetlosivi ton koji zavisi od osnovnog materijala, i bez vegetacije su.

Deluvijalne tvorevine su vezane za blage padine sa nagibom koji ne prelazi 300 i odlikuju se konveksnim i zaobljenim oblicima mikroreljefa i karakterističnim fototonom. Deluvijalni zastori su često prekriveni vegetacijom (žbunjem), a na aerofotosnimcima se zapažaju pouzdano upravo po prelomima, odnosno ublažavanjima nagiba padina pri podnožju.

Od eolskih tvorevina za proučavanje metodama daljinske detekcije pogodne su naslage peska. To su blage forme reljefa tipa dina, barhana i slično; ogoljene ili sa retkom vegetacijom, upadljivo svetlosivog tonskog izraza. Dine i barhani se prepoznaju na osnovu karakteristične morfologije (longitudinalne, transverzalne i zvezdaste dine, polumesečasti i srpasti barhani). Ergovi ili peščare se prepoznaju po svetlom tonu i slabom prisutvu vegetacije u vidu usamljenih žbunova. Lesne naslage je nešto teže izdvajati, naročito ako su prekrivene obradivom površinom ili predstavljaju naseljeno područje. Kod ovih tvorevina upadljive su pojave strmih odseka, plitkih vrtača, prostranih zaravni i sl. Lesne vrtače se usled previšenja lakše uočavaju na aerosnimcima, nego pri terenskim proučavanjima.

Sl. 6.30. Aerofotosnimci eolskih naslaga. Tragovi ledničkih procesa i naslaga uglavnom se prepoznaju po morfološkom izgledu,

fototonskom izrazu i prisustvu vegetacijskog pokrova. Lednici se lako identifikuju na aerosnimcima jer ispunjavaju široke ledničke doline, valove strmih strana, razdvojene oštrim nazubljenim grebenima. Lednici su izrazito svetle boje. Morenske tvorevine su tamnije od okolnih stena i po pravilu bez krupnije vegetacije. Površinske morene se prepoznaju na osnovu tamnih traka materijala orijentisanih duž lednika uz njegove ivice (bočne morene) ili po njegovoj sredini (središnje morene).

Naročito su jasno uočljive čeone morene po svom karakterističnom lučnom bedemu upravnom na pravac kretanja lednika. Imaju srpast ili polumesečast oblik koji je postavljen upravno na valov i konveksan u odnosu na smer kretanja lednika. Često su prekrivene visokom vegetacijom. Podinske morene, zaostale nakon povlačenja lednika, grade hrpe najčešće nesortiranog materijala prekrivenog vegetacijom na dnu valova. U slučaju da su ogoljene, obično su sivog do tamno sivog tona.

99

Sl. 6.31. Satelitski snimci lednika i morena. Osim naslaga karakterističnih za oblasti inlandajsa (kao što su zanderi, eskeri i drumlini)

fluvioglacijalne naslage i oblici veoma liče na terasne i aluvijalne forme. Glaciolimnički sedimenti se na aerosnimcima prepoznaju uglavnom na osnovu morfologije terminalnih basena, gde se na čelu lednika nalazi bedem čeone morene kao prirodna brana. Ako je jezero ispražnjeno otokama, na tom mestu ostaju glaciolimnički sedimenti, koji formiraju zaravan obično prekrivenu niskom vegetacijom.

Osim krupnih morfoloških formi kraškog procesa kao što su vrtače, uvale, kraška polja i dr., od nevezanih sedimenata koji nastaju u kraškom procesu može se izdvojiti samo crvenica. Ona se utvrñuje prema mestu stvaranja - na dnu zaravnjenih plitkih tanjirastih vrtača, uvala i kraških polja. Često se na ovim tvorevinama nalaze male parcele poljoprivrednih kultura.

Neke forme morskih sedimenata takoñe se vrlo lako utvrñuju metodama daljinske detekcije. Žalo predstavlja nisku, peskovitu ili sitno-šljunkovitu obalu, formiranu u dnu uvala ili zaliva. Prepoznaje se po odsustvu vegetacije i najčešće svetlom tonu. Sprudovi se prepoznaju po izrazito svetlom tonu koji je u jakom kontrastu prema okolini i po odsustvu vegetacije.

Sl. 6.32. Aerosnimci na kojima su vidljivi rasedi.

100

Antropogene naslage su prepoznatljive na aerosnimcima po svojim pravilnim geometrijskim oblicima i drugim morfološkim formama koje su karakteristične za ljudsku delatnost, kao što su površinski kopovi, velike deponije i sl.

Korišćenjem satelitskih i aerofotosnimaka ili indirektnom analizom reljefa, mogu se dobiti bitni podaci o novijim ili savremenim tektonskim pokretima. Krupni rasedi čija je aktivnost bila izražena i tokom kvartarne periode jasno se mogu izdvojiti na satelitskim snimcima, pri čemu se može uočiti da oni ili markiraju granice izmeñu nekih tvorevina ili ih presecaju i deformišu. Njihovo prisustvo označeno je i pojavom klizišta, odrona i strmih odseka. Kretanje blokova duž ovih razloma utiče na raščlanjenost reljefa i njegove hipsometrijske odnose, zatim tip i izgled drenažne mreže i sl.

6.8. Geofizi čke metode i metode dubinskog bušenja Geofizičke metode u istraživanju kvartarnih naslaga mogu dati veoma korisne podatke vezane

za debljinu naslaga, oblik paleoreljefa (prekvartarne podloge) i, reñe, mogu poslužiti za litološko-stratigrafsko raščlanjavanje ovih tvorevina. Najveću primenu u navedenim istraživanjima našle su metode seizmičkog istraživanja i metode električnog sondiranja. Preciznost dobijenih rezultata direktno je zavisna od litoloških kontrasta, kako izmeñu kvartarnih i prekvartarnih tvorevina, tako i u okviru samih kvartarnih naslaga. Meñutim, često se u okviru kvartarnih sedimenata ne nalaze jasno izdvojene litološke jedinice, tako da je interpretacija rezultata dobijenih ovim metodama, bez provere metodom dubinskog bušenja i jezgrovanja, jako otežana.

Dubinsko bušenje uz jezgrovanje predstavlja najpotpuniji način istraživanja kvartarnih, ali i svih drugih naslaga, koje su nedostupne proučavanju na površini terena. Ovom metodom se direktno odreñuje debljina paketa nabušenih tvorevina, njihove litološke i paleontološke karakteristike, oblik paleoreljefa i dr. Na osnovu dobijenih podataka moguće je proučavati sedimentološke karakteristike (sastav, strukturu i teksturu) slojeva koji su nabušeni, vršiti njihova stratigrafska raščlanjavanja, te odrediti prisustvo pokrivenih raseda i drugih karakteristika bitnih za istraživanje kvartarnih naslaga. Preciznost dobijenih podataka je veća ako je gušća mreža bušotina a dubina tolika da su nabušene sve prisutne kvartarne jedinice.

Sl. 6.33. Aparatura za bušenje i izvañena jezgra. 6.9. Kartiranje kvartarnih tvorevina Metodika istraživanja i prikazivanja kvartarnih tvorevina na geološkim kartama, za razliku od

starijih geoloških jedinica, ima svoje specifičnosti. Prilikom proučavanja i kartiranja ovih tvorevina moraju se proći tri podjednako važne etape:

101

1. pripremna faza 2. rad na terenu (kartiranje) 3. faza finalne interpretacije 1. P r i p r e m n a f a z a sastoji se od detaljne hipsometrijske analize topografskih osnova

terena planiranog za kartiranje. U ovoj se etapi na posebnim oleatama izdvajaju prvo makromorfološki oblici kao što su zaravnjeni platoi, karakteristična uzvišenja, rečne doline, dolinske strane sa terasama, cirkovi, valovi, uvale i sl. Zatim, ako je moguće, unose se mezo- i mikromorfološki detalji, kao što su strmi terasni odseci, karakteristične forme eolske akumulacije, forme ledničke erozije i akumulacije i dr. Makroforme se boje, dok se mikro i mezooblici ucrtavaju znacima koji moraju odražavati osnovne karakteristike dotičnih morfoloških oblika.

Aerosnimci u ovoj fazi rada predstavljaju nezamenjiv materijal, jer se na njima, zavisno od razmere, morfologija daleko bolje zapaža nego na topografskim podlogama. Na ovim snimcima u pripremnoj fazi rada može se vršiti najveći deo kartiranja, što je naročito primenjivo kod aluvijalnih i glacijalnih tvorevina. Npr. u okviru aluvijalnog genetskog kompleksa mogu se jasno izdvojiti terasni odseci i zaravni, čime se može stvoriti prilično dobra radna hipoteza, te se na teren poći sa jasno definisanim zadacima. Takoñe, u delovima terena koji su tokom pleistocena bili zahvaćeni glacijalnim procesima, mnogi morfološki oblici se daleko bolje zapažaju na aerosnimcima nego na samom terenu. U takve oblike spadaju cirkovi, tragovi ledničke akumulacije (morene), ledničke doline i drugi elementi glacijalne morfologije.

Nakon pregleda topografskih karata i aerofotosnimaka sastavlja se odreñeni program u kome se:

• postavlja radna hipoteza, odnosno diskutuju snimci i hipsometrijske oleate, • izdvajaju se konkretni problemi koje treba rešavati terenskim ispitivanjima, • odreñuju se lokalnosti koje mogu biti ključne za rešavanje odreñenih problema, • vrši se preliminaran izbor metoda.

2. T e r e n s k i r a d . Završene pripreme omogućavaju efikasna terenska istraživanja,

odabiranje tačaka direktnog osmatranja, lokacije eventualnih raskopa, dubinskog ili plitkog bušenja i uzorkovanja. Svakako da se samo terenskim kartiranjem može jasno spoznati o kakvom tipu naslaga se uopšte radi, tako da se ova faza nikakvim drugim metodama ne može nadoknaditi. U prvoj fazi rada na terenu vrši se profilisanje, t.j. presecanje različitih genetskih tipova sedimenata, obeležavajući pri tom sve izdanke. Izučavanjem izdanaka dolazi se do najveće količine potrebnog materijala, tako da najveći deo vremena na terenu treba provesti upravo na ovim mestima. Pri tome se izvode sve opservacije koje su slične kao i kod istraživanja starijih, prekvartarnih tvorevina. Probe uzete sa izdanaka šalju se u laboratorije, gde se u zavisnosti od problematike koja se želi rešiti, koriste različiti tipovi metoda, opšte ili specijalne namene.

3. F a z a f i n a l n e i n t e r p r e t a c i j e obuhvata dve podfaze: a) laboratorijsku obradu

prikupljenog materijala i b) analizu dobijenih laboratorijskih podataka i prikupljenog materijala neposrednim proučavanjem na izdancima i terenskim tačkama osmatranja. Sve to podrazumeva izradu geološke karte na kojoj su na osnovu raspoloživih činjenica ucrtane pojave, granice, meñusobni odnosi i genetski tipovi različitih kategorija kvartarnih naslaga. Pošto su kontinentalne kvartarne naslage genetski veoma raznovrsne, sa relativno brzom smenom jedinica u horizontalnom i vertikalnom pravcu, stratigrafski princip je manje efikasan za njihovo razdvajanje u odnosu na starije geološke jedinice. Zato se koristi kombinovani stratigrafsko-genetski princip u kome se različiti genetski tipovi naslaga na kartama prikazuju bojom, a geološka starost tvorevina oznakama, pri čemu intenzitet boje slabi od starijih ka mlañim tvorevinama. Ako je moguće, uglavnom na kartama krupne razmere, litološki sastav se prikazuje specijalnim šrafurama.

U izradi geoloških karata za prikazivanje kvartranih tvorevina preporučuju se sledeći standardi: 1. Za obeležavanje stratigrafskih jedinica upotreba slovnih i brojnih oznaka: Qp – pleistocen

(Qp1, Qp2, Qp3 – donji, srednji i gornji pleistocen), Qh – holocen (Qh1, Qh2, Qh3 – donji, srednji i gornji holocen).

102

2. Pošto je obrazovanje kvartarnih tvorevina blisko povezano sa postojećim paleoreljefom, potrebno je na karti prikazati i forme reljefa, naročito one koje nose informacije o paleogeografskim uslovima stvaranja sedimenata: ledničke forme, plavinske konuse, kraške i eolske forme (dine, barhani...), oblike morske i jezerske abrazije i akumulacije, potopljene doline, terasne odseke itd.

3. Genetske osobine kvartarnih naslaga prikazuju se u vidu levog donjeg eksponenta: glQp (pleistocen, glacijalne tvorevine), aeQp (pleistocen, eolske tvorevine) i sl. Na ovaj način su definisane oznake za sledeće kvartarne tvorevine: morski sedimenti (m), izvorski deponati (i), eluvijalne naslage (e), vulkaniti (v), antropogeni produkti (a), zemljišta (pd), koluvijum uopšte (k), delapsije (dp), urnisi, sipari, lavine (gr), deluvijum (d), soliflukcije (s), aluvijum (al, f), proluvijum (pr), jezerski sedimenti (j, l), delte (fd), glacijalni sedimenti (g), glaciofluvijalni sedimenti (fgl), glaciolimnički sedimenti (lgl), barski (b), eolski sedimenti (ae) i dr.

4. Litološke osobine obeležavaju se u vidu levog gornjeg eksponenta: šQp – pleistocen, šljunak. Meñu najčešćim litološkim članovima koji se javljaju u okviru kvartarnih tvorevina spadaju: šljunak (š), pesak (p), supesak (sp), glina (g), suglina (sg), bigar (b), les (l) i sl.

5. Na kartama se prikazuju mesta izdanaka i lokacije bušotina u kojima su definisani sedimenti kvartarne starosti, zatim mesta nalaska fosila i dr. Prema razmeri, karte kvartarnih tvorevina se dele na: pregledne, male, srednje, krupne i detaljne razmere. Prilikom izrade geoloških profila kvartarnih tvorevina usled njihove male debljine uvećava se vertikalna razmera u odnosu na horizontalnu za dvadesetak puta. Kod izuzetno malih debljina ovo uvećanje ide i do 100 puta.

Sl. 6.34. Izgled jedne geološke karte sa kvartarnim tvorevinama. 1. holocen (aluvijum), 2. mlañi pleistocen (aluvijum), 3. srednji pleistocen (aluvijum), 4. stariji pleistocen

(aluvijum), 5. pleistocenska aluvijalna lepeza, 6. kvartarni aluvijum i aluvijalne lepeze, 7. Ahmotovo formacija (neogeno-starije pleistocenski peskovi), 8. Maritsa formacija (oligocensko-miocenski peskovi), 9. Dragoinovo formacija (oligocensko-miocenski peskovi), 10. paleogene breče, konglomerati, krečnjak i tufovi, 11. starije

naslage.

Rezime poglavlja

• Paleozoološke metode spadaju u najrasprostranjenije metode koje se koriste u istorijskoj geologiji i stratigrafiji. Najveći značaj za stratigrafiju kontinentalnih kvartarnih naslaga imaju

103

ostaci sisara i kopnenih mekušaca, dok su za morske sedimente bitni morski mekušci i foraminifere.

• Paleobotaničke metode su naročito važne za rekonstrukciju klimatskih uslova tokom kvartara. • Litološke metode proučavaju mineralni sastav, boju, veličinu i oblik zrna, cementaciju,

poroznost i gustinu, tip uslojenosti i druge teksturne osobine. • Mineraloškom metodom se mogu dobiti podaci o mestu gde je erodovan materijal, uslovima i

pravcu njegovog transporta. • Strukturno-teksturna metoda definiše genetske tipove kvartarnih naslaga, njihove stratigrafske

i paleogeografske karakteristike. Proučavaju se izgled, debljina, način pojavljivanja i druge karakteristike slojeva.

• Arheološka metoda proučava materijalnu kulturu čoveka. Može se koristiti za utvrñivanje relativne geohronologije kvartarnih tvorevina i odreñivanje pojedinih paleogeografskih karakteristika.

• U vulkanskim i metamorfnim stenama minerali gvožña se orijentišu paraleleno magnetnom polju Zemlje.

• Pošto je magnetno polje Zemlje tokom geološke istorije više puta menjalo svoj pravac (polaritet), dogovoreno je da se današnji položaj magnetnih polova naziva normalnim, a obrnuti reversnim.

• Zemljino magnetno polje je tokom kvartara prošlo kroz dve faze: epohu reversne polarnosti u starijem pleistocenu (Matujama) i epohu normalne polarnosti (Brines) – u kojoj se nalazi i danas.

• U najznačanije klimatostratigrafske metode spadaju paleotemperaturna, paleopedološka i paleokriološka metoda.

• Metoda daljinske detekcije omogućava da se na osnovu satelitskih i aerofotosnimaka doñe do informacija o genetskim tipovima kvartarnih naslaga, njihovom rasprostranjenju i vezi sa reljefom.

• Geofizičke metode i metode dubinskog bušenja mogu dati korisne podatke vezane za debljinu naslaga, oblik paleoreljefa (prekvartarne podloge) i slično za tvorevine koje se nalaze na površini terena i nisu dostupne direktnom proučavanju.

Pitanja

1. Koji se fosili najviše koriste pri proučavanju stratigrafije kvartara? 2. Šta je to palinološka analiza? 3. Šta se sve ispituje litološkom metodom? 4. Kako se odreñuje zaobljenost zrna u sedimentima? 5. Šta je granulometrijska analiza i kako se obavlja? 6. Koji su osnovni tipovi interne slojevitosti i na šta nam oni ukazuju? 7. Objasni promene intenziteta i pravca magnetnog polja. 8. Koje magnetne epohe su postojale u kvartaru? 9. Objasni metodu izotopne paleotermometrije. 10. Kako se, prilikom kartiranja, obeležavaju genetske i litološke osobine sedimenata, a kako

njihova starost?


1. Gale J.S., Hoare G.P. 1991: Quaternary sediments. 2. Stevanović P., Marović M., Dimitrijević V. 1992: Geologija kvartara. 3. Grubić A., Obradović J., Vasić N., 1996: Sedimentologija.

104

4. Marković S., Kukla Dž. Mihajlović S., Vujović-Mihić D., Janković J., Jovanović M., 1999: Paleomagnetizam lesnog profila Čot u Starom Slankamenu i Milankovićevi paleomagnetski ciklusi.

5. Pavlović R., Čupković T. i Markovič M., 2001: Daljinska detekcija. 6. Rakić M., 1961: Kartiranje kvartara. 7. Bradley R. S., 1999: Palaeoclimatology: Reconstructing Climates of the Quaternary.

105

7. ODREĐIVANJE STAROSTI KVARTARNIH NASLAGA Cilj

Upoznavanje sa glavnim metodama datiranja starosti, apsolutne i relativne. Sadržaj

• Relativna i apsolutna starost. • Radiometrijsko datiranje. • Metoda ugljenika C14. • Metoda uran-olovo. • Metoda kalijum-argon. • Neradiometrijske metode datiranja. • Dendrohronologija. • Varve ili trakaste gline. • Ledena jezgra. • Termoluminiscencija. • Analiza lišajeva. • Astronomska metoda • Elektronska spin rezonanca (ESR).

7.1. Relativna i apsolutna starost Korišćenjem različitih metoda ispitivanja moguće je odrediti relativnu ili aposolutnu starost

odreñenih naslaga, bilo da je reč o kvartarnim ili mnogo starijim tvorevinama. Relativna starost ukazuje da li su dotične tvorevine starije ili mlañe od naslaga u njihovom

okruženju. Na primer, subglacijalni sedimenti su stariji od naslaga koje se nalaze u njihovoj povlati (metoda superpozicije), ali se na osnovu toga ne može reći da li su stvarani pre recimo milion ili više miliona, hiljadu ili sotinu hiljada godina. Postoji nekoliko metoda na osnovu kojih se može definisati relativna starost materijala. One su opširno opisane u prvom poglavlju, kada se govorilo o podelama kvartara i stratigrafiji.

Meñutim, u slučaju kada se žele korelisati naslage koje su meñusobno dosta udaljene, ove metode često ne pružaju zadovoljavajuće rešenje, pa se mora prići mnogo kompleksnijim metodama - odreñivanju apsolutne starosti .

Apsolutna staros t označava starost neke tvorevine izraženu u godinama. Kao i na primeru relativne starosti, postoji nekoliko metoda kojima se odreñuje apsolutna starost sedimenta. Meñutim, da bi se odreñeni materijal datirao (da bi mu se odredila starost), on mora biti pogodan za ovakav tip ispitivanja. Na primer, slojevi vulkanskog pepela u ledenim jezgrima su veoma pogodni za geohemijske metode datiranja. Isto tako, ljušture mnogih organizama izgrañene od kalcijum-karbonata predstavljaju veoma pogodan materijal za odreñivanje apsolutne starosti. Iako je do danas razvijeno mnoštvo metoda, obratićemo pažnju na nekoliko, značajnih sa stanovišta istraživanja kvartarnih tvorevina.

7.2. Radiometrijsko datiranje Postupak odreñivanja starosti stena na osnovu radioaktivnog raspada pojedinih elemenata u

širokoj je upotrebi već više od pola veka. Do danas je usavršeno preko 40 ovakvih postupaka, gde

106

svaki koristi različit radioaktivni element ili različitu metodu merenja njegovog sadržaja. Meñutim, tek paralelnom primenom različitih metoda dobija se jasna slika o starosti nekog sedimenta ili fosila.

Često minerali koji izgrañuju stenske mase mogu da sadrže, u manjim ili većim količinama, radioaktivne elemente, koji se tokom vremena spontano raspadaju menjajući svoju atomsku strukturu i prelazeći u nove elemente. Brzina raspadanja je, bez obzira na hemijske i fizičke procese, uvek konstantna. Na primer, u toku stvaranja neke magmatske stene ona poseduje odreñenu količinu radioaktivnih elemenata koji se tokom vremena transformišu u novi element. Istraživanja su zasnovana na ispitivanju količine originalnog elementa („roditelja“) i novoformiranog elementa („kćerke“). Ako je brzina raspadanja poznata, može se izračunati kada se u ispitivanom materijalu nalazio samo primarni element („roditelj“).

Period poluraspada označava vreme koje je potrebno da se polovina primarnog elementa raspadne i pretvori u “kćerku”. Posle drugog perioda poluraspada odnos roditelj/kćerka iznosi 1/4, posle trećeg - 1/8 itd. Iako su instrumenti kojima se mere ove promene veoma osetljivi, već posle petog vremena poluraspada (1/32) vrednosti su tako male da ih je jako teško detektovati.

U radioaktivne izotope koji se koriste za odreñivanje apsolutne starosti kenozojskih naslaga spadaju kalijum/argon i ugljenik C14 (često korišćeni za merenja na području Antarktika), dok su drugi radioaktivni nizovi mnogo pogodniji za datiranje starijih sedimenata (prekambrijum, paleozoik). Na primer, sporo raspadanje elemenata uranove radioaktivne grupe nije uvek pogodno za odreñivanje starosti kvartarnih naslaga, mada se konstantnim usavršavanjem ove metode uspeva datirati starost i ovako mladih naslaga.

Roditelj Kćerka Period poluraspada Vreme datiranja

Uran 238 Olovo 206 4,510 mil. god. > 5 mil. god.

Uran 235 Olovo 207 713 mil. god. > 60 mil. god.

Kalijum Argon 40 1,300 mil. god. > 50.000 god.

Ugljenik 14 Azot 14 5,730 mil. god. 40.000-70.000 god.

Sl. 7.1. Prikaz osobina najvažnijih metoda radioaktivnog datiranja.

Slojevi vulkanskog pepela predstavljaju značajan materijal za odreñivanje starosti, naročito

kada su nañeni u ledenim jezgrima. Vulkanske erupcije izbacuju velike količine finozrnog materijala u više delove atmosfere, gde one pod dejstvom vetra, bivaju odnesene na velika rastojanja. Tokom dužeg perioda ovaj materijal se taloži na površini Zemlje, formirajući ponekad i slojeve nevelike debljine. Radioaktivni materijal koji se nalazi u ovim tvorevinama pogodan je za direktno odreñivanje apsolutne starosti.

Takoñe, slivovi očvrsle lave ponekad mogu da se nalaze u smeni sa glacijalnim sedimentima (ovakve pojave su zabeležene i na Antarktiku). Pošto lava sadrži radioaktivne elemente čija se starost može odrediti, to nam indirektno ukazuje i na starost glacijalnih naslaga. Materijal ispod slivova lave je stariji u odnosu na materijal koji se nalazi u njegovoj povlati.

Fragmenti minerala i stena u sedimentnim naslagama nisu pogodni za ovaj vid datiranja, pošto su ove naslage nastale raspadanjem, transportom i dijagenezom nekih primarnih tvorevina koje su se nalazile na drugom mestu i bile formirane u nekom drugom periodu.

7.2.1. Metoda ugljenika C 14 Jedna od široko primenjenih metoda datiranja stenskih masa čija starost ne prelazi 70.000

godina spada metoda ugljenika C14. Zasniva se na procesu radioaktivnog raspadanja nestabilnog

107

ugljenika C14 u stabilni N14, pri čemu se otpušta jedan elektron. Brzina postajanja atoma C14 jednaka je brzini njegovog raspadanja, zbog čega je njegova koncentracija u atmosferi konstantna.

Ovaj nestabilni izotop ugljenika stupa brzo u reakciju sa kiseonikom iz vazduha i pri tom formira molekul radioaktivnog CO2. Tokom svoje životne aktivnosti, biljke i životinje koriste C14 zajedno sa drugim izotopima (C12 i C13), pri čemu je njegova koncentarcija u organizmu i atmosferi proporcionalna. U trenutku uginuća organizma, ovaj ciklus se prekida i zarobljeni C14 počinje da se pretvara u N14, bez mogućnosti obnavljanja. Mereći preostalu količinu C14, a znajući da period poluraspada ovog elementa iznosi 5.730 godina, možemo odrediti vreme uginuća nekog organizma. Ova metoda daje dobre rezultate do 40.000 godina, a savremeniji i osetljiviji instrumenti omogućavaju precizna merenja i do starosti od 70.000 godina.

Mora se naglasiti da je sagorevanjem velike količine fosilnih goriva i nuklearnim probama u poslednjih stotinak godina čovek u znatnoj meri poremetio ravnotežu izmeñu C14 i C12.

Ako se starost uzorka odredi metodom ugljenik-14 uz pretpostavku da je odnos C14 i C12 u

atmosferi sve vreme bio konstantan, dobiće se mala greška, jer se i ovaj odnos neznatno menjao. Pretpostavlja se se da se udeo C14 u atmosferi tokom poslednjih 40.000 godina smanjio za faktor 2, kao posledica jačanja magnetnog polja koje je bilo u stanju da bolje zaštiti atmosferu od snažnog kosmičkog zračenja, te se na taj način i stvaralo manje C14. Na osnovu malog broja podataka pretpostavlja se da je u periodu od pre 40.000 do 50.000 godina magnetno polje slabilo, a kasnije bivalo sve jače. To bi značilo da je u ovom vremenskom periodu odnos C14 i C12 bio niži, ali ova hipoteza je još u fazi razrade.

Najveću primena ova metoda je našla u merenju uzoraka drveta, ugljenisanih delova

praistorijskih ognjišta i artefaktata, zrna žita i sl. Takoñe omogućava da se odredi i starost neorganskog materijala koji sadrži ugljenik (npr. sige, bigra itd.), dok su kosti zbog male koncentracije ugljenika manje podesne za ovakvu vrstu datiranja. Njenom upotrebom se takoñe može vršiti i datiranje podzemnih voda, mada se mora voditi računa o tome da se količina C14 u podzemnoj vodi smanjuje ne samo zbog radioaktivnog raspadanja, već i iz drugih razloga.

Za odreñivanje apsolutne starosti ovom metodom najbolje je u odreñenoj količini uzimati sledeće fosilne ostatke:

• drveni ugalj (optimalna količina 30-90 gr.) • suvo drvo ili suvo rastinje (oko 60 gr.) • rogovi životinja (150-300 gr.) • kosti ili ljušture (sveži ostaci, oko 120 gr.) • kosti ili ljušture (u fazi raspadanja, do 2.200 gr.) • organski sedimenti (jezerski mulj, ugljeviti škriljci, 3-5 kg)

Pored toga, potrebno je voditi računa i o sledećem: • probe se uzimaju samo sa svežih profila, bez upotrebe bilo kakvih konzervacionih

sredstava, • probe se ne uzimaju u slučaju kada je sloj obogaćen mladim organskim materijalom

(humusom i sl.), • iz istog sloja treba uzimati probe različitih organskih ostataka kako bi se mogla vršiti

paralelizacija, kao i kontrola odredbi. U najvećem broju slučajeva organska materija koja se nalazi u sedimentu (stabla drveća, kosti

kičmenjaka, treset, karbonatne ljušture morskih organizama) je pretrpela manji ili veći transport, pa je prema tome starija od tvorevina u kojima se nalazi. Meñutim, ako je materijal autohton, onda pruža značajne podatke za razna geološka istraživanja.

108

Na primer, na području Antarktika subglacijalni til ne sadrži makrofosile, tako da se pomoću

metode C14 odreñuje starost mikrofosila iz sedimenata koji se nalaze u povlati. Pretpostavljajući da je protekao kratak vremenski interval izmeñu stvaranja naslaga tila i sedimenata u povlati, možemo okvirno odrediti njihovu starost, koja u svakom slučaju mora biti veća od pokrovnih tvorevina.

7.2.2. Metoda kalijum-argon Kalijum se nalazi u Zemljinoj kori u velikim količinama. Jedan od njegovih izotopa je

radioaktivan (kalijum-40) i raspada se u dva različita elementa kćerke, kalcijum-40 i argon-40 u tačnom odnosu 11,2% prema 88,8%. Pošto je argon gas koji teži da „pobegne“ iz stene kada se ona nalazi u rastopljenom stanju, tek očvršćavanjem stenske mase on biva zarobljen u njoj i može se reći da tog trenutka kalijum-argonski „časovnik“ počinje da „otkucava“. Utvrñivanje starosti uzorka vrši se merenjem odnosa kalijuma–40 i argona–40, te uvrštavanjem dobijenih podataka u odreñene formule koje nam daju potrebne rezultate. Period poluraspada kalijuma-40 u argon-40 iznosi 1,26 milijardi godina.

Pošto se ovom metodom odreñuje apsolutna starost stena ili minerala koji sadrže kalijum, najbolji se rezultati postižu kod odreñivanja starosti vulkanskih stena, kod kojih sadržaj ovog elementa ide i do 10%. Do nedavno je primena ove metode bila ograničena na period od sto hiljada do tri miliona godina (zbog dugog perioda poluraspada i male količine radioaktivnog izotopa kalijuma u stenama). Tehničkim usavršavanjem uspelo se doći i do rezultata za stene stare samo nekoliko hiljada godina. Korišćenjem ove metode utvrñena je starost paleoantropoloških i arheoloških nalazaka u istočnoj Africi.

Postoji odreñen broj slučajeva kada se rezultati dobijeni ovom metodom ne slažu sa onim

dobijenim drugim metodama. Razlog je u tome što mehurići gasa zarobljeni u steni ne moraju da potiču od atmosferskog vazduha već mogu da dolaze iz unutrašnjosti Zemlje. Ovako prisutan argon naziva se „siroče“, jer ne potiče od raspadajućeg kalijuma niti od atmosferskog vazduha. U malom broju slučajeva kada se u steni nalazi „siroče“ argon, obično se dobija veća starost od stvarne. Meñutim, usavršena metoda argon-argon rešila je ovaj problem.

U pojedinim slučajevima moguće je koristiti neke od metoda dugoročnog datiranja za

odreñivanje starosti mlañih uzoraka. Recimo, to je moguće ako u njima postoji relativno visoka koncentracija roditeljskog izotopa, što je omogućilo da za kratko vreme nastane velika količina izotopa kćerke (na primer, apsolutnu starost uzoraka lave nastalih u poznatoj erupciji vulkana Vezuv u Italiji 79. godine naše ere potvrdili su rezultati metode argon-argon).

Iako proces poluraspada U238 u Pb206 traje 4,5 milijardi godina, zbog prisustva niza meñuizotopa koji imaju dovoljno dug period poluraspada, moguće je datiranje uzoraka i dogañaja starih manje od nekoliko stotina hiljada godina. Najčešće korišćeni izotopi uranove serije su U234 i Th230. Odnos ovih izotopa danas se koristi za datiranje ljudskih i životinjskih kostiju i zuba. Dakako, za svako odreñivanje starosti saglasnost rezultata dobijenih pomoću nekoliko različitih metoda najbolji je način da se proveri pouzdanost podataka.

7.2.3. Metoda uran-olovo Ova metoda je najstarija poznata metoda datiranja stena i prvi put je upotrebljena 1907.

godine. Uran se u prirodi uglavnom sastoji od dva izotopa: U235 i U238. Oni se raspadaju s različitim

109

periodima poluraspada, pri čemu nastaju izotopi olova Pb207 i Pb206. Izotop Pb208 dobija se raspadom Th232, dok je Pb204 jedini stabilni izotop olova. Meñutim, nijedan od pomenutih izotopa olova ne potiče direktno od urana ili torijuma, već se svi dobijaju raspadanjem roditeljskog elementa preko serije posrednih izotopa koji imaju relativno kratko vreme poluraspada. Kompletan proces raspadanja se završava stvaranjem stabilnog olova. Na osnovu ove metode mogu se dobiti tri nezavisne procene starosti uzoraka merenjem sadržaja izotopa olova i njegovih roditeljskih elemenata (U238, U235 i Th232). Pošto se uran i olovo relativno teško zadržavaju u mineralima u kojima su se primarno nalazili, ova metoda se pokazala manje pouzdanom od nekih drugih postupaka datiranja. Meñutim, pošto se koriste tri nezavisna merna postupka, moguće je da se greška svede na zadovoljavajući nivo. Period poluraspada U238 u Pb206 iznosi 4,5 milijardi godina.

U većini stena koje sadrže uran dostignuto je ravnotežno stanje (formirani izotopi se dezintegrišu brzinom približno brzini stvaranja od „roditelja“). Da bi se metoda mogla koristiti, potrebno je da dodje do prekida niza, odnosno ravnotežnog stanja, te selektivnog uklanjanja produkata raspadanja, zbog čega se i zove metoda „neuravnoteženog“ uranovog niza.

Sl. 7.2. Radioaktivni niz nastao raspadanjem U238.

Za kvartarnu geologiju bitni podaci dobijeni na osnovu metode uran-olovo odnose se na definisanje starosti koralnih sprudova i stalaktitskog nakita u pećini, mada je njena primena mnogo šira i može se upotrebiti na različitim materijalima (ljušture molusaka, kosti, travertin, okeanski i jezerski sedimenti i dr.).

7.3. Neradiometrijske metode datiranja Primenom različitih metoda koje se ne zasnivaju na radioaktivnim elementima i izotopima do

danas je prikupljena ogromna količina podataka o starosti uzoraka i drugim dogañajima u poslednjih 100.000 godina. Kao i kod radiometrijskih metoda, do danas je otkriven i usavršen veliki broj ovih metoda, ali pomenućemo samo nekoliko najznačajnijih za proučavanje kvartarnih naslaga.

110

7.3.1. Dendrohronologija Ova metoda se sastoji od merenja i analize godova na drvenastoj vegetaciji. Primenjiva je

samo za vegetaciju koja raste u klimatskim zonama koju karakteriše sezonski rast (vegetativni period) i mirovanje. Tu spadaju biljke iz područja umerenih širina, suptropskog pojasa i tropskih prostranstava sa jasno izraženim suvim i vlažnim sezonama. Na preseku biljke uočljive su promene tokom smene godišnjih doba; letnji godovi su zbijeniji, a prolećni širi, a svakoj godini odgovara po jedan krug.

Dendrohronološku metodu je prvi razradio američki fizičar i astronom A. Daglas (Douglas,

1914) u vezi sa proučavanjem cikličnosti Sunčevih pega. Kasnije je primenu našla u arheologiji i klimatologiji, a zatim i u šumskoj taksonomiji, ekologiji vegetacije, hidrologiji i dr.

Godovi na stablima, ako se pažljivo izbroje, vrlo su pouzdan način za odreñivanje starosti

drveća. Svaki god apsorbuje ugljenik iz vazduha ili minerala tokom godine u kojoj je nastao. Npr. tačnost metode ugljenika C14 može se ustanoviti utvrñivanjem starosti proizvoljno odabranog goda iz centra stabla, a potom se rezultat uporediti s prostim brojanjem godova počev od spoljašne ivice. Upravo ovaj postupak je bio primenjen na najstarijem stablu na svetu, „Metuzalem drvetu“ čija je starost procenjena na oko 6.000 godina. Rast godova u kišnim i sušnim periodima je različit, i ako se ovaj model rasta uporedi kod živih i mrtvih stabala, kalibracijom metode ugljenika C14 moguće je stići unazad do perioda od pre 11.800 godina. Dalje od ovog perioda ne dobijaju se pouzdani podaci zbog tadašnje nagle i dramatične promene klimatskih uslova. Naime, tokom perioda ledenih doba dugovečne vrste stabala nisu rasle u istim područjima Zemlje kao i danas, tako da je metodom godova teško dati kontinuirani hronološki zapis za period brzih klimatskih promena.

Sl. 7.3. Primer datiranja na osnovu broja godova u stablu.

Suština metode je u merenju i analizi godova na drvenastoj savremenoj i fosilnoj vegetaciji. Analizom velikog broja proba formira se dijagram – „dendrohronogram“, na kome se mogu uočiti kolebanja veličine rasta godova drvenaste vegetacije. Svi grafikoni razrañeni na ovaj način započinju

111

poslednjom godinom, koja je godina obrazovanja prvog kruga. Istraživanjem starijeg drveća dendrohronološki niz se produžava unazad kroz vreme. Pored odreñivanja starosti, primenom ove metode mogu se uspešno rekonstruisati i klimatske prilike za poslednjih 10.000 godina.

7.3.2. Varve ili trakaste gline Ova metoda se zasniva na sezonskim varijacijama u slojevima sedimenata nataloženih pod

vodom u jezerskim sredinama, poznatih pod nazivom varve i trakaste gline. Postoje odreñeni uslovi koji se moraju ispuniti da bi se ova metoda mogla primeniti:

- sedimenti koji su nataloženi u različitim godišnjim dobima moraju se meñusobno razlikovati, kako bi uzastopni slojevi dali uočljiv godišnji redosled taloženja,

- sastav dna jezera ne sme biti poremećen nakon sedimentacije. Navedene preduslove uglavnom ispunjavaju mala i relativno duboka jezera na umerenim i

visokim geografskim širinama. Plića jezera obično prolaze kroz godišnji ciklus u kojem se toplija voda sa dolaskom zime premešta ka dnu, dok dublja imaju konstantan temperaturni profil po slojevima tokom cele godine. Ovakva situacija pogoduje smanjenu turbulencije i generalno stabilnijim prilikama na dnu basena, što pogoduje taloženju ovakvom tipa sedimenata. Posmatrajući uzorke ovih tvorevina dobijenih na osnovu bušotina (slično kao i sa ledenim jezgrima) može se uočiti da se svaki godišnji sloj varvi sastoji od:

a) relativno grubog mineralnog taloga koji je u jezero dospeo sa nabujalim potocima svakog

proleća, b) organskog taloga koji potiče od ostataka biljaka, algi i polena i c) sitnozrnog materijala nastalog taloženjem tokom leta i jeseni. Krajnja sekvenca godišnjeg sklopa varvi predstavljena je finom organskom materijom koja je

formirana tokom zimskog perioda, kada su ova jezera obično pokrivena ledom. Debljina slojeva varira od nekoliko milimetara do nekoliko centimetara i zavisi od klimatskih kolebanja. Uočene sekvence varvi mogu se pratiti do perioda od pre 35.000 godina, a debljine slojeva i tip nataloženog materijala daju bitne podatke o klimatskim prilikama koje su postojale u vreme njihovog formiranja.

Sl. 7.4. Varve ili trakaste gline.

Ograničenost primene ove metode vezana je za činjenicu da su pojave trakastih glina ograničene na pojedine oblasti, npr. Skandinavije, te na taj način ne postoji mogućnost šire regionalne korelacije. Zatim, da bi metoda uopšte bila primenjiva, potrebno je odreñenu sekvencu varvi vezati za neki jasno definisani vremenski dogañaj koji bi služio kao reper za sva daljna brojanja.

112

Sl. 7.5. Korelacija nekoliko oblasti na osnovu varvi. 7.3.3. Ledena jezgra Metoda koja omogućava da se dopre dublje u prošlost i da se preñu granice dendrohronološke

metode zasnovana je na sezonskim varijacijama leda na Grenlandu i Antarktiku. U navedenim oblastima je uočeno da postoje jasne razlike izmeñu naslaga leda taloženih tokom zimskog perioda i naslaga formiranih u proleće, leto ili jesen. Sezonski slojevi se broje na sličan način kao i godovi drveta, a razlike meñu njima ogledaju se u:

- vizuelnim razlikama usled većih mehurića vazduha i većih kristala leda nastalih tokom leta u

odnosu na zimski period, - slojevima prašine nataloženim u letnjem periodu, - koncentraciji nitratne kiselina merene preko električne provodljivosti leda, - hemijskom sastavu kontaminata u ledu, - sezonskim varijacijama u relativnim količinama teškog vodonika (deuterijuma) i teškog

kiseonika (O18) u ledu. Količina teškog izotopa je manja tokom hladnijih zimskih meseci, a raste u proleće i leto kada je temperatura viša.

Ovi kriterijumi omogućavaju precizno razdvajanje slojeva leda nastalih tokom godina, koji se

potom mogu lako prebrojati, slično kao godovi drveća. Ledena jezgra dobijaju se specijalnom tehnologijom bušenja koja formira duboke i uske rupe

(slično naftnim bušotinama), pri čemu se isečeni led u obliku jezgara izvlači na površinu i u specijalnim rashladnim komorama odnosi u laboratoriju na dalje ispitivanje. Ovom metodom izvañen je led sa

113

dubine od skoro 3.000 m, a korišćenjem samo jedne merne tehnike na ovakvom uzorku se može obaviti i po nekoliko stotina hiljada merenja.

Vidljivi slojevi

Led nastao u leto ima veće mehuriće vazduha i veće

kristale

Uočeno do starosti od 60.000 godina

Slojevi prašine u ledu

Konstatovano rasipanjem laserskih zraka

Većina prašine taloži se tokom proleća i leta.

Uočeno do starosti od 160.000

godina

Odreñivanje slojeva leda

preko električne provodljivosti

Nitratna kiselina iz stratosfere taloži se tokom

proleća i detektuje se promenom u električnoj provodljivosti datog sloja

leda

Uočeno za period od 60.000 godina

Odreñivanje slojeva leda preko prisustva hemijskih

kontaminatora

Čañ nastala šumskim požarima, hemijska

jedinjenja u atmosferskoj prašini, povremeno vulkanski pepeo.

Uočeno za period od 2.000

godina (otkrivene su i neke starije vulkanske erupcije)

Odreñivanje slojeva leda preko prisustva teških

izotopa vodonika i kiseonika

Ukazuju na sezonsku promenu temperature. Manje ih ima u zimskim

nego u prolećnim i letnjim padavinama.

Godišnji slojevi uočeni u

poslednjih 1.100 godina (moguće i više).

Sl. 7.6. Prikaz korišćenja karakteristika ledenih jezgara u definisanju starosti.

Sl. 7.7. Sezonski slojevi u ledenom jezgru.

114

Sl. 7.9. Nabušeno ledeno jezgro.

Sl. 7.8. Primer skladištenja ledenih jezgara.

115

Kontinuirani vremenski zapis baziran na jezgrima leda postoji za period od pre 160.000 godina. Pored sezonskih varijacija, ove naslage beleže i dramatične dogañaje, kao što su snažne vulkanske erupcije, tako da je na taj način omogućena korelacija izmeñu različitih i udaljenih ledenih jezgara (npr. erupcija vulkana Vezuv pre skoro 2.000 godina zapisana je u ledu na 500 m dubine).

Kako led na većoj dubini postaje sve kompaktniji pod dejstvom pritiska, donekle je otežano jasno uočavanje granice izmeñu pojedinih slojeva. Zbog toga postoji izvesna nesigurnost oko podataka dobijenih iz ledenih jezgara sa većih dubina, starijih od 160.000 godina. Greška u datiranju varira od 2% za period kraći od 40.000 godina, do 60.000 godina 10 %, a raste do 20 % za one duže od 110.000 godina.

7.3.4. Termoluminiscencija Metoda termoluminiscentnog datiranja ili kraće TL postupak zasniva se na činjenici da

radioaktivni raspad uzrokuje da pojedini elektroni nekog materijala dobijaju dodatnu energiju pa prelaze na više energetske orbite svog atoma. Broj ovih atoma raste kako materijal stari i kako proces prirodne radioaktivnosti napreduje. Zagrevanjem uzorka do odreñene temperature ovi elektroni se vraćaju na svoje prvobitne niže orbite, emitujući pri tom veoma malu količinu svetlosti.

Zagrevanjem uzorka materijala u specijalnoj peći ova pojava se može zabeležiti, a na osnovu količine emitovane svetlosti može se odrediti starost uzorka. Na primer, mineral kvarc prilikom zagrevanja na temperaturi od 100-4000C oslobaña svetlost na račun akumulacije termoluminiscentne energije radioaktivnog zračenja u kristalnoj rešetki. Ako se ispituje uzorak koji sadrži takve minerale može se odrediti vreme njegovog zagrevanja, odnosno period akumulacije termoluminiscentne energije.

Prvi put je metoda termoluminiscencije upotrebljenja za odreñivanje starosti glina - varvi (E.

Celer, 1956). Ova metoda je 1967. godine korišćena od strane nekoliko naučnika za odreñivanje starosti keramike utvrñivanjem datuma poslednjeg zagrevanja. Kada su podaci uporeñeni sa rezultatima dobijenim drugim metodama, rezultat se pokazao tačnim. Kasnije je ova metoda korišćena i za odreñivanje starosti lesnih tvorevina proučavanjem zrna kvarca, koja su se pokazala kao dobar dozimetar.

Ova metoda omogućava datiranje uzoraka mlañih od 500.000 godina. Najbolji rezultati su

postignuti pri datiranju ostataka grnčarije i fine vulkanske prašine, gde ostali postupci nisu bili lako primenjivi. Prvi značajni rezultati ostvareni su na području arheologije, na uzorcima keramike i drugih oblika pečene gline (opeke, peći dr.). Metoda se može primeniti i na drugim materijalima – kamen koji je goreo, vulkansko staklo i lava, ali i na materijalima koji nisu goreli, kao što su pećinski nakit i slične vrste sedimenata.

Brzi napredak ove metode doveo je do sve veće primene u odreñivanju starosti mnogih kvartarnih naslaga: jezerskih, aluvijalnih, ledničkih, eolskih, pelaških, sedimenata šelfa i kontinentalne padine i sl.

7.3.5. Analiza lišajeva Ova metoda poznata je i pod nazivom „lihenometrija“. Odreñivanje apsolutne starosti zasniva

na činjenici da je godišnji indeks rasta kolonija nekih lišajeva na odreñenom području stalan. Lokalni indeks rasta nekoliko vrsta lišajeva se odreñuje na talusu najsvežijeg primerka, na objektu čija je starost poznata (spomenik, zgrada i sl.).

116

Deljenjem srednjeg prečnika talusa sa brojem godina utvñuje se lokalni indeks rasta. Ova metoda je ograničena na vrlo kratak period (do 800 godina), tako da je upotrebljiva kod odreñivanja starosti klizišta, lavina, odrona, odreñenih stadijuma otapanja lednika i sl.

Sl. 7.10. Primeri nekoliko vrsta lišajeva i kolonija lišajeva na drvetu.

Na našim područjima za primenu ove metode najbolje se pokazala vrsta Rhizocarpon

geographicum. Ovaj lišaj je zlatno-žute boje, raste veoma sporo bez uticaja spoljašnih faktora i ima postojan godišnji indeks rasta za odreñenu teritoriju. Zato je u primeni ove metode potrebno odrediti geografsko-lokalni indeks rasta.

7.3.6. Astronomska metoda

Epohalno delo Milutina Milankovića, matematička teorija kolebanja klime i njegova kriva osunčavanja, na uočljiv i jednostavan način pokazalo je kako se menjala količnina Sunčeve energije koju su pojedine tačke na Zemljinoj površini primile za poslednjih 650.000 godina, tokom kvartarnog perioda. Teorija je precizno ukazivala na vreme kada su se stvarali glečerski nanosi i na moguću količinu nanosa u funkciji stepena osunčanosti Zemljine površine u datom periodu. Prema teoriji, svaki minimum osunčavanja ukazivao je na ledeno doba, kojih je u pomenutom periodu bilo devet.

Ova kriva osunčavanja omogućila je reviziju prvobitne stratigrafske podele pleistocena u Alpima, tj. izvršeno je stratigrafsko raščlanjavanje i hronostratigrafska podela na osnovu smene paleoklimatskih ciklusa. Čak je omogućila i približnu odredbu apsolutne starosti nekih geomorfoloških oblika i sedimenata. Takoñe je poslužila alpskim geolozima i za odredbu apsolutne starosti nekih fosila, čak i starost ostataka fosilnih hominida (ljudi).

Ova teorija je potvrñena novijm multidisciplinarnim istraživanjima u raznim delovima sveta, naročito uvoñenjem metode izotopne paleotermometrije. Kod nas, meñutim, tek predstoje prava namenska istraživanja koja bi obuhvatila paleoklimatološke metode i korelaciju geoloških tvorevina sa naših terena sa Milankovićevom krivom kolebanja temperature.

117

7.3.7. Elektronska spin rezonanca (ESR) Poznata je i pod nazivom elektronska paramagnetna rezonanca i takoñe se zasniva na

promeni elektronske orbite uzrokovane radioaktivnim raspadom tokom vremena. Najbolji rezultati su postignuti sa karbonatnim uzorcima poput korala, pećinskih tvorevina, ali se može primeniti i kod odreñivanja starosti gleñi ljudskih i životinjskih zuba. Za razliku od TL metode ESR se može koristiti za duže periode, čak i do 2 miliona godina unazad.

Rezime

• Relativna starost ukazuje da li su dotične tvorevine starije ili mlañe od naslaga u njihovom okruženju, a apsolutna starost označava starost neke tvorevine izraženu u godinama.

• Metode radioaktivnog datiranja se zasnivaju na merenju produkata raspadanja radioaktivnih elemenata u stenama. Najpoznatije metode su metoda ugljenika C14, uran-olovo i kalijum-argon.

• Metoda ugljenika C14 se koristi za datiranje uzoraka čija je starost manja od 70.000 godina. • Dendrohronološka metoda se sastoji od merenja i analize godova na drvenastoj vegetaciji. • Metoda varvi ili trakastih glina se zasniva na prebrojavanju slojeva nastalih zbog sezonskih

varijacija u jezerskim sredinama. • Slojevi leda na Grenlandu i Antarktiku pokazuju sezonsku slojevitost sličnu godovima na drvetu

i varvama. • Metoda termoluminiscencije se sastoji u zagrevanju materijala uzorka u specijalnoj peći, pri

čemu se na osnovu količine emitovane svetlosti može odrediti njegova starost. • Analizom lišajeva moguće je odrediti apsolutnu starost nekih geomorfoloških pojava male

starosti (do 800 godina).

Pitanja

1. Šta je relativna a šta apsolutna starost? 2. Na čemu se zasnivaju metode radiometrijskog datiranja? 3. Koje metode radiometrijskog datiranja znaš? Koja su njihova ograničenja? 4. Koje su glavne metode neradiometrijskog datiranja? 5. Do koje starosti je moguće primenjivati metodu dendrohronologije? 6. Šta su varve? 7. Šta je lihenometrija?


1. Bradley R. S., 1999: Palaeoclimatology: Reconstructing Climates of the Quaternary. 2. www.talkorigins.org/faqs/icecores.html 3. www.teorijaevolucije.com/evolucija_i_religija.html 4. http://www.actionbioscience.org/evolution/benton.html

118

8. TIPOVI KVARTARNIH NASLAGA Cilj poglavlja

Upoznavanje sa osnovnim tipovima kvartarnih naslaga, njihovim načinom postanka i značajem za geologiju.

Sadržaj poglavlja

• Glavne odlike kvartarnih naslaga. • Kontinentalne tvorevine. • Eluvijalne tvorevine • Zemljišta. • Heterogeni padinski sedimenti. • Tehnogene naslage. • Aluvijalne naslage. • Glacijalni i periglacijalni sedimenti. • Glacioakvatične tvorevine. • Jezerske naslage. • Močvarne naslage. • Eolske naslage. • Les. • Eolski pesak. • Potpovršinske naslage. • Kvartarne naslage taložene u morima i okeanima.

8.1. Glavne odlike kvartarnih naslaga Glavne odlike kvartarnog perioda su značajne klimatske promene, pojava ljudi, ali i i specifičan

tip tvorevina koje su se formirale u ovom, geologiški vrlo kratkom, periodu. Kakav će se tip kvartarnih naslaga stvarati na odreñenom segmentu Zemljine površine zavisi od meñusobnog dejstva više činioca, meñu kojima treba posebno izdvojiti tektonske pokrete, klimu i reljef.

Tektonski pokreti su glavni činilac modeliranja reljefa, a samim tim je nesumnjiv njihov ključan uticaj na izgled, rasprostranjenje i debljinu kvartarnih tvorevina. Neprekidni antagonizam izmeñu dve pojave globalnog karaktera, endogenih i egzogenih sila, uslovio je stvaranje različitih oblika reljefa koji posredno utiču na karakter denudaciono-akumulacionih procesa i stvaranje različitih genetskih kategorija kvartarnih sedimenata. S druge strane, klima je odredila zakonitost u rasporedu različitih genetskih tipova naslaga, te intenzitet egzogenih procesa: eroziju, transport i akumulaciju. Velike klimatske promene tokom ove periode koje su se ogledale u smeni hladnih i toplih, suvih i vlažnih epoha, doprinele su da klimatski činilac snažno utiče na izgled i tip novoformiranih sedimenta.

Kvartarne tvorevine predstavljaju najmlañe naslage na našoj planeti i odlikuju se širokim rasprostranjenjem u vidu tanjeg ili debljeg pokrova koji prekriva skoro celu Zemljinu površinu, osim izuzetno strmih planinskih strana. Često su to rastresite naslage koje nisu prošle ni početni stadijum litogeneze, dok su dobro vezane tvorevine dosta retke. Tektonski su uglavnom neporemećene, tako da su naborne i rasedne deformacije veoma retke i često su posledica kretanja lednika ili kliženja masa. Ove tvorevine uglavnom imaju malu debljinu, najčešće do nekoliko desetina, retko stotina metara, iako postoje podaci da je u nekim depresijama njihova debljina čak i do 2.000 metara.

Do sada najprihvaćenija klasifikacija kvartarnih naslaga, čija je upotreba naročito značajna za kontinentalne tvorevine, je genetska klasifikacija V. E. ŠANCERA (1966). Ova podela se zasniva na

119

poreklu naslaga, odnosno glavnom geodinamičkom procesu odgovornom za eroziju, transport i akumulaciju sedimenata. Mada ova podela ima izvesnih nedostataka, i dalje je često u upotrebi kod kvartarologa, te će se prema njoj, uz neka uprošćavanja, izvršiti klasifikaciju kvartarnih tvorevina.

8.2. Kontinentalne tvorevine Kvartarne naslage taložene u kontinentalnim uslovima pod dejstvom gravitacije, vetra, lednika,

tekućih voda, ali i one formirane u jezerskim sredinama, izdvajaju se kao kontinentalne tvorevine. Odlikuju se velikom raznovrsnošću u različitim klimatskim zonama, te brzom smenom litofacijalnih članova u vertikalnom i bočnom pravcu kao posledica promene fizičko-geografskih uslova na prostoru gde su nastale. Karakteriše ih dobra očuvanost akumulativnih formi reljefa koji služe kako za odreñivanje njihove genetske pripadnosti, tako i za meñusobno regionalno povezivanje.

8.2.1. Eluvijalne tvorevine Raspadnuta stenska masa koja nije pretrpela nikakav transport, već je akumulirana na mestu

gde je obavljen proces razaranja, naziva se eluvijum.

Sl. 8.1. Eluvijalne tvorevine (fotografija i blok-dijagram). Razaranje i fragmentisanje primarne stenske mase uglavnom se vrši dejstvom mraza,

temperaturnih varijacija (naročito u područjima pustinja), kristalizacijom soli u porama i pukotinama, te dejstvom vode (ona natapa stensku masu koja se potom suši i lomi u komade). Ovim procesom se prvobitno čvrste stene prekrivaju sopstvenim raspadnutim i rastresitim materijalom.

120

Prilikom raspadanja materijal uglavnom ostaje praktično na mestu, pri čemu iznos transporta može biti minimalan, milimetarskog ili centimetarskog reda veličina. U nekim slučajevima, prilikom fizičko-hemijskog raspadanja, površinski sloj raspadnutog materijala može pod dejstvom različitih egzogenih faktora biti pokrenut i transportovan i izvan područja gde je nastao.

U zavisnosti od klimatskih karakteristika sredine i njene geografske zonalnosti, eluvijalne tvorevine se dele na: kriotermalne (hladni klimat), termonormalne (umereni klimat) i hipertermalne (topli klimat). Takoñe, svaki pojedinačni tip naslaga može nastati u uslovima koji se karakterišu većim ili manjim prisusustvom vode (hidrogene, odnosno kserogene naslage).

U odnosu na klimatske uslove gde su formirane i procese koji su ih pratili, mogu se izdvojiti četiri tipa eluvijalnih tvorevina:

Kriogeni tip eluvijalnih naslaga stvaran je u područjima gde su temperature često ispod nule, tako da fizički proces raspadanja usled zaleñivanja i odleñivanja tla ima primaran značaj. To su naslage male debljine, blokovsko-drobinskog sadržaja, a u slučaju prisustva nešto veće količine vlage mogu biti sitnozrnije i delimično sortirane.

Mehanogeni tip eluvijalnih naslaga karakterističan je za područje pustinja, polupustinja, delom stepa i savana. Ove tvorevine stvaraju se u uslovima male vlažnosti i velikih temperaturnih kolebanja, pri čemu se temperature ne spuštaju ispod 00 C. Zbog prisustva male količine vlage dominantan je fizički proces raspadanja stenske mase. Debljina ovih naslaga kreće se u intervalu od nekoliko do desetinu metara, a sastavljene su pretežno od nezaobljenih odlomaka čija se veličina povećava sa dubinom.

Hipergeni tip eluvijalnih naslaga nastao je u uslovima povećane količine vlage i pozitivnih temperatura. Dovoljna količina vlage doprinosi pojačanoj hemijskoj aktivnosti (hidroliza, hidratacija, oksidacija i sl.), što uz fizičko raspadanje dovodi do bitnog preobražaja podinskih stena. Ove tvorevine, debljine i nekoliko desetina metara, karakteriše smanjivanje veličine zrna, tj. povećanje glinovite komponente odozdo naviše. Često se u njima nalazi očuvana reliktna struktura i tekstura prvobitnih stena.

Biogeni tip eluvijalnih naslaga stvaran je dejstvom različitih oblika organizama na stensku masu, kada se formiraju tvorevine bogate organskom materijom, poznate kao zemljišta. Truljenjem biljne materije i drugim hemijskim procesima formira se tamnosivi ili crni humus. Proces formiranja zemljišta može da zahvati ceo eluvijum ili samo vrh eluvijalnog pokrova.

Zemljišta Produkti degradacije osnovnih stena koji prekrivaju njihov najviši deo sa primesama organske

materije, čine zemljišta. Biljni ostaci se procesima truljenja preobražavaju u tamno-crnu materiju – humus. Humus sadrži niz organskih kiselina koje deluju na na silikate, karbonate, fosfate i druga jedinjenja, što za posledicu ima obrazovanje oksida aluminijuma i gvožña. Pošto je obrazovanje tla zavisno od klimatskih uslova, u različitim klimatima obrazuju se različiti tipovi zemljišta. Zbog toga se često u njihovom rasporedu javlja horizontalna zonalnost, dok je za planinske oblasti karakterističan i vertikalni tip zonalnosti.

U nastanku različitih tipova zemljišta učestvuju tri dominantna procesa: Lateritski proces se obavlja u tropskim oblastima, gde se usled visokih temperatura organska

materija brzo razlaže, a humus praktično i ne formira. Usled velike količine vlage, raspadanje je pretežno hemijskog karaktera, a debljina eluvijalnog pokrova može da iznosi i preko 10 metara.

Podzolski proces vezan je za polarne i umerene oblasti, prostore gde su temperature relativno niske, a organska materija se sporo razlaže i na taj način obrazuje veliku količinu humusa. Ova svetlosiva „podzolska zemljišta“ mogu imati debljinu koja iznosi od 10-20 metara. U slučaju prezasićenosti vodom, podzolski proces je usmeren na formiranje blatnih zemljišta, što je karakterstična pojava u zonama tundri ili na višim geografskim širinama umerenih oblasti (u graničnom pojasu prema polarnim oblastima).

Stepsko-pustinjski proces se odvija u oblastima sa malo vode, kao što su pustinje, polupustinje i stepe, a pritom nastaju sledeći tipovi zemljišta:

121

a) Černozem se stvara u oblastima polusuve i umerene klime (količina padavina do 400-500 mm godišnje), gde bujna travnata vegetacija omogućava nagomilavanje velike količine biljnih ostataka. Zemljište poprima crnu boju usled prisustva humusa čiji udeo iznosi od 15-20%. Ako je usled veće vlažnosti trava zamenjena drvenastim biljem, udeo humusa se smanjuje, a zemljište postaje sivo.

Sl. 8.2. Černozem u lesnim tvorevinama i savremeni humus. b) Smeña zemljišta sadrže samo 3-4,5% humusa, a formirana su u suvim stepskim uslovima

gde količina padavina iznosi 300-400 mm godišnje. c) Suva zemljišta sadrže veoma malo humusa, a vezana su za pustinjske predele gde količina

vlage iznosi 200-300 mm godišnje. d) Slana zemljišta formiraju se u unutrašnjim delovima pustinja, gde dolazi do inversnog

kretanja mineralnih soli odozdo-naviše, pa se na taj način iluvijalni horizont formira iznad eluvijalnog.

Sl. 8.3. Primer iluvijalnog horizonta u lesu sa konkrecijama kalcijum karbonata.

122

e) Iluvijum nastaje kao proizvod hemijskog raspadanja pri čemu se ispiraju gornji zemljišni horizonti i u pretežno koloidnom stanju takvi produkti odlažu ispod ispranih horizonata. Iluvijum podzolskih zemljišta se uglavno sastoji od limonitskih i hematitskih zrna, dok je kod černozema ili smeñih zemljišta izgrañen od konkrecija kalcijum-karbonata.

f) Permafrost ili večito smrznuto tlo predstavlja sloj zemlje koji ne topi čak ni letnja vrućina, a čija debljina varira u intervalu od nekoliko pa do više stotina metara. Najveći deo permafrosta nalazi se na visokim geografskim širinama (u blizini polova), ali postoji i alpski tip permafrosta koji se razvija na planinama u nižim geografskim širinama.

Preko permafrosta nalazi se tanak aktivan sloj , koji se otapa preko leta, i na kome mogu da rastu biljke. On je najčešće debljine 0,6-4 metra.

Sl. 8.4. Blok-dijagram permafrosta.

U nekim delovima istočnog Sibira debljina permafrosta iznosi i do 500-850 m. Ovo tlo je

odlična osnova za gradnju, jer je, dok je smrznuto, čvrsto kao kamen. Meñutim, problemi nastaju u slučaju da doñe do izvesnog topljenja, kada se grañevine deformišu, pucaju, pa i raspadaju.

Područja koja se odlikuju stalno smrznutim tlom tokom stotina, pa i hiljada godina nalaze se u

severnom delu Kanade, na Aljasci, ostrvima Severnog ledenog okeana i velikom delu Rusije. Vezana su za oblasti čija je srednja godišnja temperatura -50 C ili niža.

8.2.2. Heterogeni padinski sedimenti. Padinske naslage predstavljaju zbirni naziv za tri tipa naslaga: deluvijalne, proluvijalne i

koluvijalne. Istovremene su, prostorno vezane, često prelaze jedne u druge, ali su mehanizmi

123

postanka različiti. Jedna od njihovih bitnih karakteristika je i to da su višestruko obnovljive u ljudskim merilima vremena.

Heterogeni padinski sedimenti tipa koluvijuma nastaju obrušavanjem materijala i njegovim

odlaganjem gravitacionim putem. Obično su ove naslage kretane pod dejstvom sopstvene težine i akumulirane u neposrednoj blizini mesta sa kojeg potiču. Mogu se izdvojiti dva osnovna tipa ovih tvorevina:

Derupcione naslage spadaju u gruboklastične naslage meñu kojima su najpoznatije sipari i odroni, a vezane su pretežno za planinske oblasti, gde dominira fizičko raspadanje. Obrazuju se na strmim dolinskim stranama, cirkovima, valovima i sl., gde formiraju prostrane derupcione zastore i jezike. Sortiranost je izuzetno slaba, pri čemu se sitnija frakcija po pravilu odlaže u višim, a krupnija u nižim delovima derupcionih akumulacija.

Sipari nastaju u planinskim oblastima gde su dnevne oscilacije temperature velike, a fizičko razaranje stena u komade i blokove intenzivno. Raspadnuti materijal postepeno prekriva celu padinu, te krećući se pod dejstvom gravitacije naniže obrazuje siparske jezike i konuse. Materijal je retko cementovan (starije akumulacije – padinska breča), te je uglavnom nevezan, nesortiran, nezaobljen (uglast) i haotično rasporeñen.

Sl. 8.5. Sipari na brdskim padinama. Odroni za razliku od sipara nastaju brzo, usled naglog „pobuñivanja“ gravitacione sile, čiji

uzročnik mogu biti zemljotresi, provale kiša, bure, podrivanje padina i sl. Ova pojava karakteriše se otkidanjem i naglim masovnim stropoštavanjem stenske mase niz strme padine. Kao i sipari, granulometrijski su veoma raznovrsni, od većih ili manjih blokova do sitnozrnog glinovito-peskovitog materijala, što najvećim delom zavisi od sastava podloge. Pri odronjavanju nema zaobljavanja ni klasifikacije materijala po krupnoći.

Disperzione naslage su genetski slične derupcionim, ali su granulometrijski znatno sitnozrnije. U litološkom pogledu predstavljaju peskove i peskovito-alevritske tvorevine. Nastaju obično na slabo vezanim i rastresitim padinskim stenama, stvarajući manje jezike, konuse i zastore. Pored gravitacije, u njihovom transportu znatnog udela može imati i voda, te se na taj način genetski mogu razlikovati dva tipa naslaga:

Deluvijalne tvorevine nastaju površinskim spiranjem raspadnutog površinskog materijala difuznim tokovima i odlaganjem u niže delove terena. Difuzni tokovi nastaju usled pojave veće količine površinskih voda tokom intenzivnih padavina ili prilikom otapanja snežnog pokrivača. Erozija se dešava isključivo u eluvijalnom materijalu, dok matična ili zdrava stenska masa uglavnom nije napadnuta.

Transport materijala niz padinu je kratkotrajan i na malom rastojanju, metarskog do dekametarskog, retko i hektametarskog reda veličine. Pošto je transport skokovit, sa čestim

124

prekidima, materijal je slabo obrañen i praktično nesortiran. Debljina deluvijalnog pokrivača iznosi od nekoliko do nekoliko desetina metara, dok mu se dužina može meriti i kilometrima.

Ove naslage se obično odlažu u obliku zastora na blagim padinama, a često su kombinovane i sa plavinskim konusima kada formiraju prostrane deluvijalno-proluvijalne zastore.

U vertikalnom profilu deluvijalne tvorevine pokazuje tri jasno odvojene zone: Gornja zona, koja se nalazi u neposrednom kontaktu sa osnovnim stenama, zauzima najviše

delove deluvijalnog zastora. Materijal koji izgrañuje ovu zonu je gruboklastičan (uglavnom nezaobljeni i nesortirani odlomci) sa peskovitim i peskovito-glinovitim matriksom.

Srednja zona je područje mešovite sedimentacije, gde se u naizmeničnom smenjivanju nalazi krupnozrni i sitnozrni materijal. Ove naslage mogu biti i delimično uslojene smenjivanjem glinovitih i peskovitih proslojaka.

Periferna ili donja zona izgrañena je u potpunosti od sitnozrnog materijala pretežno alevritsko-glinovitog sastava.

Sl. 8.6. Šematski prikaz profila klasičnog deluvijuma.

Deluvijalno-proluvijalni zastori ublažavaju nagib padine, čime se stabilnost padine smanjuje, jer

je rastresiti, nevezani materijal zastora veoma podložan pokretu, što je naročito izraženo prilikom velikih padavina i trusnih udara. Ovim materijalom su naročito ugrožene saobraćajnice, putevi i pruge koji se nalaze u podnožju padina, te se obično putem zaštitnih mreža preko zastora, potpornih zidova i prskanjem betona pod pritiskom, pokušava sanirati njihovo negativno dejstvo.

Proluvijalne naslage predstavljaju tvorevine izgrañene od klastičnog materijala nastale

dejstvom povremenih linijskih tokova (bujica) na nerastvorljive stenske mase, pri čemu je erozija intenzivna i u kratkom periodu. Ovaj proces često izaziva prateće pojave, kao što su klizišta i odroni. Uslov za njihov nastanak su snažne padavine, izražen reljef i obilan prinos erozijom razorenog stenskog materijala. Karakteristike transporta uslovljavaju grubu obradu materijala (uglast i slabo zaobljen) sa slabom klasifikacijom po krupnoći.

To su naslage odlagane najčešće u obliku lepeze ili plavinskih konusa rasporeñene u podnožjima planinskih odseka, na izlazu manjih tokova na aluvijalne ravni većih reka i sl., pri čemu se

125

u profilu često smenjuju sa deluvijalnim i koluvijalnim naslagama. Tipičan primer ovih konusa nalazi se u aridnim i semiaridnim oblastima, gde retke, ali veoma obilne i jake padavine, vrše jaku eroziju formirajući „suve delte“ ili „subaeralne konuse“, čija debljina može da iznosi i više stotina metara. Tipične lepeze variraju u dužini od dekametarskog do kilometarskog reda veličine, sa debljinom koja se kreće u intervalu od metarskih do dekametarskih dimenzija.

Sl. 8.7. Plavinski konus. Opšta im je karakteristika nezaobljenost i slaba vezanost materijala uz izvesnu gradacionu

sortiranost od korena ka perifernim delovima konusa. Usled promene jačine toka nošeni materijal može biti grubo sortiran sa relativno izraženom kosom, ukrštenom i haotičnom slojevitošću uvek orijentisanom padom ka periferiji konusa. Generalno, u korenu proluvijuma obično preovlañuju krupnozrni šljunkovi, dok su u perifernim oblastima zastupljene sitnozrnije tvorevine.

Plavinske lepeze mogu da predstavljaju poseban inženjersko-geološki problem. One mogu da

ugrožavaju puteve i pruge jer se njihov položaj (dno rečnih dolina) često podudara sa ovim saobraćajnicama. Zato je potrebno da se duž dolina bujičnih tokova grade posebni pregradni zidovi - „drenovi“, koji treba da prihvate najveći deo transportovanog materijala. Takoñe, ispod saobraćajnica grade se propusti koji preostali deo nanosa sprovode naniže u delove dna doline sve do glavnog vodotoka.

Prema V. E. ŠANCERU (1966) dobro razvijen plavinski konus sastoji se iz tri dela: gornjeg,

srednjeg i perifernog. Gornji deo konusa je grubozrn, izgrañen od blokova i krupnih odlomaka koji mogu biti proslojeni peskovito-glinovitim naslagama taloženim za vreme velikih bujica. Srednji deo konusa je znatno sitnozrniji, predstavljen peskovitim nanosima sa manjim proslojcima i sočivima peskovito-glinovitih naslaga. Periferni pojas je finozrn, predstavljen glinovitim tvorevinama, tj. nanosima koji tu dopirali samo za vreme najvećih bujičnih tokova. Litološki sastav ovog pojasa,

126

njegova udaljenost od korena konusa i niži hipsometrijski položaj, pogoduju razvoju barsko-jezerskog procesa, gde se pored glina talože i znatne količine organogenih sedimenata.

Sl. 8.8. Graña velikog proluvijalnog konusa. 1. gornji deo konusa, 2. središnji deo konusa, 3. periferna zona.

Dejstvo deluvijalnog i proluvijalnog procesa naročito je izraženo u uslovima suve, aridne klime

koji pogoduju formiranju ogromne količine rastresitog materijala. Retke padavine koje se manifestuju jakim i obilnim provalama oblaka brzo spiraju ovaj materijal, zaštićen samo retkom vegetacijom, niz padine, stvarajući zastore koji mogu biti desetinu, pa i stotinu puta veći od onih u umerenim klimatima. Tropski regioni, iako poseduju obilje eluvijalnog materijala nemaju izražen deluvijalni i proluvijalni proces zbog bujne vegetacije koja ga vezuje i tako sprečava njegov transport. Značajno „gomilanje“ eluvijuma na jednom mestu, uz proces fizičko-hemijskog raspadanja, dovodi do formiranja velikih količina laterita i boksita.

Koluvijalni morfološki oblici nastaju pod neposrednim dejstvom gravitacije, pri čemu se erozija,

transport i akumulacija prostorno ne mogu meñusobno razdvojiti. Materijal se transportuje na vrlo kratkom rastojanju, prekriva postojeće i obrazuje nove akumulacione oblike. Usled raznih uzroka (tektonski, antropogeni i dr.) dolazi do narušavanja prirodne ravnoteže padina i nastanka klizišta, sa karakterističnim talasastim valovitim reljefom i naglim promenama nagiba po padu i pružanju padine. Ove pojave se takoñe odlikuju jasno uočljivim savremenim i fosilnim ožiljcima.

Klizišta nastaju relativno laganim premeštanjem zemljinih masa u niže delove terena, pri čemu se u procesu transporta i tokom vremena gubi primarno ureñenje i graña bazalnih stena, formira novi tip naslaga i karakteristična morfologija. Da bi se stvorilo klizište nije potrebna padina velikog nagiba, odnosno kosina, jer u zavisnosti od litologije tla ovakve pojave su zapažene i na područjima koje imaju pad manji od 10 stepeni. Pošto je put koji prelazi materijal zahvaćen kliženjem jako kratak (metarske do dekametarske veličine) ne postoji obrada materijala niti njegova granulometrijska klasifikacija. Pojave klizanja terena obično su vezane za humidne oblasti.

127

Osnovni pokretači kliženja su topografija terena, litološki sastav i struktura sedimenata, te klimatski i antropogeni činioci. Klizišta nastaju usled narušavanja ravnoteže meñu unutrašnjim silama kohezije čestica koje izgrañuju stene, pod dejstvom sile gravitacije koja teži da pokrene masu.

Sl. 8.9. Primeri klizanja terena.

Na terenu pojava kliženja se uočava po valovitom reljefu, ožiljcima i promenama nagiba idući

niz padinu i paralelno njoj (smena uvala i uzvišenja klizišta). Visoka vegetacija (drveće) naginje se u različitim pravcima i takva pojava je poznata pod nazivom „pijana šuma“, dok se na veštačkim objektima uočavaju pukotine, ravni delovi koji se krive, betonske staze koje pucaju itd.

Klizanje najčešće otpočinje na mestima gde se iznad glinovitog sloja nalazi porozna i rastresita

masa na nagnutom delu terena. Usled povećane vlažnosti povećava se i viskozitet glinovitog sloja i težina nadglinovite mase, te se na taj način izaziva poremećaj dinamičke ravnoteže stenskih masa.

U slučajevima kada se glinoviti sloj nalazi blizu površine (na 2-3 m dubine), i kada postoji veći topografski nagib, posle dužih kišnih perioda, stvara se talasasti (gužvasti) tip klizišta. Naime, relativno tanka pokrenuta nadglinovita masa se gužva, stvarajući male nabore koji lako pucaju i meñusobno se otkidaju niz jače nagnutu padinu.

Terasasti tip klizišta je znatno prostraniji od prethodnog i javlja se na manjim nagibima, na kojima nije moguć nastanak klizišta klasičnog tipa. Objašnjenje leži verovatno u činjenici da je tokom pleistocena prelaskom iz hladnih u topla razdoblja, tj. prelaskom vode iz čvrstog u tečno agregatno stanje, dolazilo do postepenog slabljenja kohezionih sila izmeñu čestica, te ni mali nagibi više nisu bili u stanju da zadrže kretanje raskvašene i nabubrele zemlje.

Gomilasti tip klizišta se formira u prostorima koji nisu vezani za glinoviti sloj, već rastresiti stenski materijal leži preko čvrste podine (recimo krečnjaka), pri čemu bitnu ulogu u pokretanju

128

sedimenta imaju veći topografski nagibi. Prilikom survavanja niz strmu padinu otkinute partije sedimenata zadobijaju izdužene, valjkaste oblike, da bi se u njenom podnožju staložile u vidu gomila, najčešće eliptičnog oblika.

Jedno od najvećih klizišta na području Srbije predstavlja klizište Jovac kod Vladičinog Hana u

jugoistočnoj Srbiji, sa površinom od više kvadratnih kilometara. Desna obala Dunava kod Čortanovaca u podnožju Fruške Gore sve do Smedereva takoñe je sva u klizištima (klize lesne naslage). Klizištem je zahvaćeno i područje Beograda – na Karaburmi i Mirijevu, kod Grocke i dalje prema Smederevu. Kliženjem su ugrožene i saobraćajnice kao što je pruga Novi Sad – Beograd, most kod Beške na novom putu Beograd-Novi Sad, most izmeñu Novog Sada i Sremske Kamenice. Klizište na području izmeñu Umke i Bariča onemogućilo je dovršetak izgradnje autoputa Beograd-Obrenovac prema projektovanoj trasi.

Sa tačke gledišta inženjerske geologije, u osnovne mere sanacije klizišta spadaju dreniranje (odvodnjavanje) klizišta i izgradnja potpornih zidova.

Soliflukcione naslage se javljaju u oblastima stalno smrznutog tla, kao rezultat otapanja

njegovog površinskog dela i kretanja pod dejstvom gravitacije. Soliflukcione pojave nastaju i pri veoma malom nagibu terena (4-5%), a najveću sposobnost takvih kretanja poseduju peskovito-glinovite stene. Debljina ovih naslaga iznosi izmeñu jednog do nekoliko desetina metara.

Sl. 8.10. Mehanizam soliflukcije i izgled površine terena zahvaćenog soliflukcijom. 8.2.3. Tehnogene naslage Antropogeni reljef ili tehnogene naslage nastale su pod dejstvom ljudskih aktivnosti, kao što su

rudarski i industrijski radovi, poljoprivreda, hidrotehnika, urbanizacija i sl. Ubrzanom urbanizacijom, industrijalizacijom i eksploatacijom resursa Zemlje povećava se i

obim tehnogenih naslaga. Svojom raznovrsnom aktivnošću ljudski činilac je tokom savremene epohe neprestano menjao svoju okolinu. To je doprinelo da se prirodni morfološki oblici menjaju, i stvaraju novi – antropogeni.

Brzina kojom se vrše te promene često pravazilazi prirodne procese, koji opet sa svoje strane u vidu poplava, zemljotresa, požara i sl. doprinose njihovom daljem razvoju. Pored velikih količina materijala koje se godišnje iznose iz unutrašnjosti Zemlje i razastiru po njenoj površini (a koje, prema

129

nekim procenama, iznose više milijardi kubnih metara), deo ovih tvorevina potiče od industrijskog, privrednog i drugog otpada, čija se količina meri u milijardama tona.

Antropogeni činilac ima sve negativniji uticaj na geološku sredinu, zbog čega se i javlja potreba

za zaštitom zdrave prirodne i radne sredine. Posebna pažnja danas se posvećuje zaštiti zdravlja čoveka od veštačkih izvora radionukleida, zaštiti podzemnih voda od raznih zagañivača kao što su fenol, nafta, nitriti, sulfati i sl., zaštiti od emisija opasnih gasova u atmosferu, od ogoljavanja terena itd.

Slično kao i kod prirodnih procesa, formiranje tehnogenih naslaga počinje razgradnjom

prirodnih stenskih objekata, njihovim transportom i ponovom akumulacijom. Posebno u gusto naseljenim krajevima, antropogena aktivnost znatno utiče na fizičko-hemijske izmene stenske mase. Otpadne vode, otrovni gasovi u atmosferi, veštačko ñubrivo i sl. u velikoj meri potpomažu razvoj eluvijalnog procesa hemijskim delovanjem.

U zoni izgradnje velikih objekata javlja se povećana areacija i isušivanje terena usled promene režima podzemnih voda. Usled toga dolazi do stvaranja specifičnih naslaga u vodenim tokovima i veštačkim akumulacionim basenima, što može da dovede do povećane seizmičnosti terena, do pucanja stenskih masa i rušenja objekata.

Ljudska delatnost dosta utiče i na lokalne klimatske uslove, jer iracionalnom sečom šume

dovodi do odnošenja humusnog pokrivača, smanjenja vlažnosti i promene klimatskih prilika. Rimski istoričari, na primer, navode podatak o postojanju 2 miliona stabala maslina na području severne Afrike (Tunis i Libija), a danas su to aridni, polupustinjski i pustinjski predeli, sa manje od nekoliko hiljada stabala maslina. Ovo je primer kako prostor ogoljen i opustošen ljudskom delatnošću veoma brzo osvaja pustinja.

Sl. 8.11. Površinski kop Beočin i veštačko jezero formirano u bivšem kopu Beočin.

Formiranjem deponija gde se vrši odlaganje jalovine i drugih materijala bez upotrebne

vrednosti, menja se konfiguracija terena i direktno ili indirektno štetno utiče na čovekovu okolinu. Ubrzana industrijalizacija, urbanizacija i eksploatacija prirodnih mineralnih sirovina nameće sve veće probleme odlaganja takvog materijala, čije se količine neprekidno uvećavaju.

130

Stvaranjem nasipa obrazovane su antropogene tvorevine izgrañene u cilju zaštite naselja i obradivih površina od poplava, koje su ujedno značajno regulisale fluvijalni i barsko-močvarni proces. Kopanjem mreže kanala regulisani su vodeni tokovi u cilju navodnjavanja obradivih površina, a samim tim je direktno kontrolisan prisutni fluvijalni proces i sa njime povezani proluvijalni i barsko-močvarni reljef. Kultivisanjem zabarenih delova terena formirani su ribnjaci, koje karakteriše intenzivna sedimentacija i izrazit jezersko-barski karakter. U tehnogene tvorevine spadaju i produkti ljudske delatnosti u vidu nasipa za putnu mrežu i železničke pruge.

Sl. 8.12. Deponija i ribnjaci. Ne mogu se zanemariti i različiti vidovi vojne aktivnosti, gde se korišćenjem teške mehanizacije

i ogromnih količina eksploziva (granatiranje, bombardovanje) ali i ostalim rušilačkim aktivnostima, značajno pojačavaju efekti fizičko-hemijskog razaranja stenskih masa i ubrzava se proces njihovog raspadanja.

Sastav tehnogenih naslaga je veoma raznovrstan; mogu biti formirane od iskopanih i redeponovanih prirodnih materijala, ali i od veštačkih proizvoda, kao što su cigla, beton, plastika, metali i sl.

Kvartarni sedimenti su tokom razvoja ljudske civilizacije često korišćeni u razne svrhe. Npr. u

vreme razvoja velikih civilizacija Bliskog Istoka i Mediterana, razvoj i izgradnja mreže puteva zahtevali su korišćenje materijala koji se lako nabavljao i eksploatisao sa same površine terena, kao što su aluvijalni i koluvijalni sedimenti i obalske dine. Les i različite vrsta glina (ilovača) upotrebljavani su za proizvodnju cigala, crepova i podova. Velika količina peska na morskim plažama sadržala je znatne koncentracije teških i korisnih minerala, kao što su npr. ležišta zlata u zapadnoj Australiji ili titanijumovih minerala na plažama Šri Lanke. Reke, takoñe, protičući kroz regione bogate mineralima, mogu da sadrže u svojim aluvijalnim nanosima znatne koncentracije korisnih elemenata i minerala značajnih za eksploataciju.

Veliko rasprostranjenje i debljinu imaju tehnogene naslage na prostoru Novog Beograda,

posebno delovi oko leve obale Save. Tu su nanošene velike količine peska, šljunka i drugih tipova zemljišta u cilju saniranja močvarišta i neutralisanja njihovog negativnog uticaja. Imajući u vidu da se na teritoriji Beograda nalaze gradska naselja sa veoma dugom istorijom, njihove tehnogene naslage i lokaliteti kriju u sebi bogato arheološko blago (npr. arfetakti tzv. “vinčanske kulture”, keltske i rimske kulture, srednjeg veka i dr.).

131

8.2.4. Aluvijalne naslage Materijal nataložen na padinama ili kosinama može biti pokrenut i pod dejstvom stalnih tokova

- reka. Na taj način nastaju aluvijalne krupnozrne ili sitnozrne naslage izgrañene od šljunka, peska, alevrita i glina. Ovakve naslage su veoma česte u kopnenim uslovima: na planinama i u ravnicama, na ušćima velikih reka i sl.

Aluvijalne naslage spadaju meñu najrasprostranjenije kontinentalne tvorevine kvartarnog perioda i nalaze se duž svih većih reka naše zemlje i Evrope gde izgrañuju rečne terase i aluvijalne ravni. U okviru njih mogu se, prema E. V. ŠANCERU (1951), izdvojiti tri osnovna tipa sedimenata:

Tvorevine rečnog korita koje u planinskim predelima često predstavljaju jedini tip aluvijalnih naslaga. To su sortirani šljunkovito-peskoviti sedimenti, mestimično sa blokovima i krupnim valucima u gornjem delu rečnog toka, sa izraženom kosom slojevitošću. Ove tvorevine nastale su turbulencijom u predelu samog rečnog korita.

Tvorevine povodnja karakteristične su za mirne meandarske ravničarske tokove i predstavljene su alevritima, supeskovima, suglinama i sočivima peska. Nastaju za vreme periodičnih poplava kada se talože sitnozrne naslage koje po pravilu zauzimaju gornji deo aluvijalnih deponata.

Tvorevine starača ili mrtvaja obrazuju se u napuštenim rečnim dolinama i rukavcima. U litološkom pogledu su veoma sitnozrne, predstavljene alevritima i glinama sa dosta organske materije, uglavnom biljnog porekla (treset).

Količina materijala nataloženog u fluvijalnom procesu zavisi od nekoliko činilaca: litološkog sastava podloge, kinetičke snage vodotoka, tektonskih pokreta, razvoja padinskih procesa na dolinskim stranama vodotoka i sl.

V. V. LAMAKIN (1948) je izdvojio tri dinamičke faze aluvijalne akumulacije: Instrativnu fazu karakteriše intenzivno usecanje rečnog toka u rečnu dolinu, gde u početnoj

fazi, po pravilu, aluvijalnih naslaga i nema. U ovom stadijumu formiraju se uzane doline tipa klisure ili klanaca. Korito reke je manje-više pravo, a oštri meandri, ukoliko postoje, uslovljeni su geološko-tektonskim uzrocima (tzv. uklješteni meandri). Usled velike brzine toka, u ovoj fazi vrši se isključivo erozija, a dno korita je samo izuzetno prekriveno krupnim i nezaobljenim materijalom. U kasnijim etapama, u uslovima smanjivanja nagiba uzdužnog rečnog profila i daljim jačanjem bočne erozije, formiraju se jasno definisane šljunkovito-peskovite tvorevine korita, ali se i primećuju začeci povodanjskih elemenata.

Perstrativna faza se karakteriše slabom tektonskom aktivnošću ili uslovima dinamičke ravnoteže izmeñu endogenih i egzogenih procesa. Bočna erozija uveliko širi dolinu reke, te su pored tvorevina korita (šljunkovi i peskovi) u dobroj meri zastupljene i povodanjske naslage (alevriti i gline).

Sl. 8.13. Profil rečnih sedimenata razvijenih u konstrativnoj fazi sedimentacije.

132

Konstrativna faza se odlikuje višestrukim smenjivanjem sedimenata korita i sedimenata povodnja nastalih u širokim aluvijalnim ravnicama gde dolazi do sinhronog spuštanja terena i intenzivne akumulacije rečnih sedimenata. Ovu fazu karakteriše smanjenje ili prestanak dubinske erozije kada reka zadobija ravnotežni profil, a u reljefu doline se zapažaju karakteristične crte kao što su meandri, mrtvaje, bare, rukavci i sl. Ovi oblici, usled lakog premeštanja korita, vrlo često menjaju svoj položaj, što dovodi do složene grañe reljefa doline. Takav odnos naslaga ukazuje na ritmičnu policikličnu sedimetaciju sa tvorevinama čija debljina može da iznosi više desetina, pa i stotina metara.

Deltne naslage čine poseban tip aluvijalnih tvorevina koji se nalazi na prelazu izmeñu

kontinentalnih i morskih sedimenata. U okviru delte može se izdvojiti nadvodni deo izgrañen uglavnom od aluvijalnih naslaga i podvodni deo, izgrañen kako od aluvijalnih, tako i od morskih tvorevina. Gornji ili nadvodni deo delte litološki je predstavljen peskovima, alevritima, glinama često obogaćenim organskom materijom. Slojevitost je jasno izražena i uglavnom kosa. Uzvodno od delte ovaj nivo prelazi u povodanjski aluvijon u kome se često sreću fosilna zemljišta i treset. Niži ili podvodni deo delte, zbog mešovitog tipa tvorevina (aluvijalne i morske), litološki je izgrañen od veoma finozrnih sedimenata sa slabije izraženom slojevitošću.

Sl. 8.14. Izgled delti reka Kolorado i Nil.

Najveću deltu na svetu zajednički grade reke Gang i Bramaputra u Indiji na svom ušću u

Bengalski zaliv. Površina joj iznosi oko 80.000 kvadratnih kilometara. Velike površine takoñe zauzimaju delta Nila u Egiptu, delta Dunava u Rumuniji, delta Amazona u Brazilu, delta reko Po u Italiji itd.

8.2.5. Glacijalni i periglacijalni sedimenti Sve tvorevine nastale kretanjem leda, kako tipa ledničkih pokrova, tako i dolinskih glečera,

pripadaju glacijalnim naslagama. Morene predstavljaju glavne morfološke oblike nastale glacijalnom

133

erozijom i akumulacijom, a materijal od koga su izgrañene naziva se til. U litološko-sedimentološkom pogledu morene poseduje odreñene karakteristike koje ih jasno odvaju od drugih sedimenata sličnog izgleda:

- materijal nije granulometrijski sortiran, već se u peskovito-glinovitom materijalu nalaze uvaljani manji ili veći stenski blokovi,

- fragmenti stena prilično su nezaobljeni, uglastih ili oštrih ivica, sa karakterističnim strijama na površini,

- naslage nisu uslojene, - karakterišu se potpunim odsustvom organskih ostataka. Podinske morene javljaju se kao hrpe, pretežno sitnijeg materijala. Njihovim mešanjem sa

površinskim i unutrašnjim morenama nastaje izrazita granulometrijska heterogenost, gde se pored glina nalaze i krupniji blokovi, čak do metarskih dimenzija. Ovaj tip morena nastaje na sličan način, bilo da je reč o alpskom tipu lednika ili inlandajsu. Kod alpskih lednika izgrañene su od granulometrijski heterogenog materijala pri čemu dominira sitnozrna frakcija, a debljina im varira u intervalu od metarske do dekametarske. Kod inlandajsa ove naslage su izgrañene od glina, peskovitih glina i glinovitih peskova, dok je krupnozrniji materijal (pesak, šljunak i krupniji blokovi) redak. Uklopljenih blokova i valutaka stena uglavnom nema.

Sl. 8.15. Tipovi morena (šematski prikaz). Najveća akumulacija glacijalnog materijala nalazi se u čeonim morenama koje označavaju

maksimalni domet lednika, koji se u ciklusima povlačio i ponovo nadirao. Imaju izgled lučno povijenih i asimetričnih bedema, koji često predstavljaju prirodne brane glacijalnih jezera. Materijal je, tipično za morene, izrazito litološki i granulometrijski heterogen, delimično obrañen i nevezan. Čeone morene nastaju i na obodu inlandajsa. Za razliku od morena alpskog tipa, one su vrlo duge i mogu se pratiti desetinama i stotinama kilometara. Izgrañene su od najfinije frakcije, pretežno glinovite.

Najpoznatije mikromorfološke oblike vezane za kretanje lednika i njegov maksimalni domet predstavljaju eratički blokovi ili „lutajuće kamenje“. Reč je o krupnim stenskim blokovima od kojih neki dostižu veličinu omanjih kuća, zapremine do nekoliko stotina hiljada kubnih metara, a težine i do 15.000 tona. Geološka nepodudarnost ovih naslaga sa podlogom na kojoj se nalaze govori da je

134

materijal otrgnut i pokrenut iz druge geološke sredine, transportovan hiljadama kilometara i odlagan u sasvim drugoj sredini. Eratički blokovi nastaju i kod alpskog i kod kontinentalnog tipa lednika.

Najdeblje glacijalne naslage u Evropi nalaze se u Holandiji (i do 600 metara). Što se tiče

okolnih zemalja, morenskog materijala ima dosta u Sloveniji u Radovljiškoj kotlini, u Kranjskom i Sorškom polju, u Ljubljanskom polju te u dolini Soče. U Hrvatskoj je glacijalni materijal prisutan na Rujanskoj kosi i na Krasnom polju na Velebitu. U Bosni i Hercegovini ima ga u području brojnih planina kao što su Bjelašnica, Visočica, Čabulja, Velež, Šator, Troglav i dr. Morena ima i u Crnoj Gori na Durmitoru i Prokletijama, u Srbiji na Kopaoniku, Staroj i Suvoj planini, te u Makedoniji na planinama Šara i Korab.

Sl. 8.16. Eratički blokovi.

Eratički blokovi nañeni su u mnogim lokalitetima severne i srednje Evrope (Engleska, Poljska,

Nemačka, dalje prema Uralu itd.). Na osnovu nalazaka rapakivi granita (poreklom iz Finske) u eratičkim blokovima širom Nemačke, utvrñeno je da se jedan centar zaglečeravanja tokom pleistocena nalazio na Skandinavskom poluostrvu. Kasnije je otkriveno da je na prostorima Evrope i Azije bilo više centara zaglečeravanja.

Na području Nemačko-Poljske ravnice i severne Kanade subglacijalni morenski materijal

prekriva velika prostranstva. Taj materijal se pod dejstvom atmosferilija eroduje, dobijajući pritom specifične oblike (poligonalna zemljišta, pingosi i sl.).

Kupasti brežuljkasti oblici koji se javljaju u reljefu pojedinih delova Sibira i Severne Amerike

poznati su pod nazivom pingo (eskimski naziv) ili hidrolakoliti ( termin koji je u upotrebi u ruskoj literaturi). Nastali su u uslovima večno zaleñenog tla izdizanjem krupnih sočiva leda visine i do 70 m, a prečnika osnove i do 200 m. Nastaju prilično sporo i to bubrenjem koje traje desetinama, pa i stotinama godina, dok se topljenjem ledenog jezgra povlače u isto tako sporom ritmu. Današnje kružne depresije na prostoru Severne Amerike i Evrope svedoče o tome da su ove forme reljefa bile izuzetno prisutne tokom pleistocena.

135

Sl. 8.17. Kupasti brežuljak – pingo. 8.2.6. Glacioakvati čne tvorevine Glacioakvatične tvorevine nastaju taloženjem naslaga donetih cirkulacijom vode od otopljenog

leda. Generalno se mogu izdvojiti dva tipa ovih naslaga: Glaciolimničke naslage nastaju u prostoru gde se otopljene vode lednika nalaze ograñene

morenskim materijalom (zagatima), tako da je u odreñenom periodu na ovom području dominantna jezerska faza sedimentacije (terminalni baseni). Tipičan produkt ove sedimentacije predstavljaju varve ili trakaste gline sa karakterističnim parom slojića koji definišu jednu kalendarsku godinu. Naime, za vreme proletnje i letnje sezone, usled većeg otapanja snega i leda, pojačana erozija omogućavala je obilan prinos krupnozrnijeg materijala (sitnozrni pesak i alevriti). U hladnijoj polovini godine smanjen je prinos materijala pa su i ove čestice u „zimskom“ slojiću uglavnom sitnozrne i glinovite.

Slojić iz toplijeg perioda (koji je nešto deblji i svetliji) i slojić iz zimskog perioda (tanji i tamniji) zajedno definišu jednu celu godinu. Brzi i jaki tokovi podledničkih reka kod glečerskog tipa lednika mogu da odlažu velike količine materijala u terminalne basene, zbog čega se u limnoglacijalnim tvorevinama, pored horizontalnih trakastih slojeva, formira i karakteristična ukrštena slojevitost.

Velika jezera u Lombardiji u severnoj Italiji (Garda, Mañore i Komo) predstavljaju terminalne

basene lednika koji su sa Alpa silazili u lombardijsku dolinu. Lednik koji se spuštao sa Prokletija u područje Plava formirao je Plavsko jezero kao tipičan primer terminalnog basena u Crnoj Gori.

Savremeni inlandajsi na području Antarktika i Grenlanda nemaju terminalne basene pa samim

tim ne prolaze kroz glaciolimničku i glaciofluvijalnu fazu. Tu se lednici razlamaju na ogromne ledene blokove koji se postepeno tope plutajući prema nižim geografskim širinama.

136

Sl. 8.18. Glacijalno jezero i varve (trakaste gline). Fluvioglacijalni sedimenti nastaju taloženjem u tekućim ledničkim vodama, uglavnom

probijanjem zajezerene vode zadržane u domenu čeonih morena. Na taj način glaciolimnički proces skoro uvek prelazi u fluvioglacijalni proces. Finozrni materijal (rastresiti materijal prvenstveno iz podinskih morena) koji voda iznosi proceñujući se kroz bedem čeonih morena taloži se na spoljnoj strani čeonih morena gradeći prostranu fluvioglacijalnu lepezu. Postepeno nastali stalni tok se useca u prethodno izgrañenu lepezu i obrazuje prvu fluvioglacijalnu terasu.

Iz Plavskog jezera probijena je čeona morena i iz jezera ističe reka Lim koja je duž svoga toka

akumulirala veliku količinu glaciofluvijalnog materijala. Naknadnim usecanjem u stvoreni nanos nastale su prostrane limske terase.

Fluvioglacijalne naslage se mogu podeliti na interglacijalne, koje su obrazovane u ledničkim

pukotinama ili tečenjem podledničkih tunelskih voda u vidu manjih i većih potoka (ozovi, drumlini, eskeri), i periglacijalne, koje su obrazovane ispred čela lednika (zandri).

Eskeri su najpoznatiji morfološki oblici izgrañeni od fluvioglacijalnog materijala. To su dugi, vijugavi ili pravolinijski grebeni visine i do sto metara, a dužine od nekoliko desetina do nekoliko stotina kilometara. Podsećaju na železničke nasipe ili brojanice, a nastali su dejstvom sočnice (vode nastale topljenjem leda) u subglacijalnim tunelima ili podledničkim tokovima.

Litološki su predstavljeni peskom i sitnijim šljunkom, materijalom koji je delom zaobljen i sortiran po krupnoći. Slični eskerima su oblici pod nazivom kamovi. Materijal je genetski i litološki identičan, ali pošto je tok sočnice bio kontrolisan nekom pukotinom, formiraju se pravolinijski grebeni

137

izgrañeni od brežuljaka ili hrpe materijala. Mestimično se u ovim naslagama može uočiti trakasta slojevitost od naizmeničnog smenjivanja proslojaka glina i peska.

Sl. 8.19. Eskeri.

Najveći eskeri nalaze se na prostoru Severne Amerike (Kanade) i teritoriji skandinavskih

zemalja. Tipična su pojava za mesta gde su bili razvijeni pokrovni lednici, a materijal im se danas eksploatiše i koristi za potrebe grañevinarstva.

Zandri predstavljaju akumulacije spranog šljunka i peska ili blage lepeze pokrivača

formiranog u niziji, na čelu kontinentalnog leda. Krupnozrniji materijal zanderskih lepeza nalazi se bliže frontu čeonih morena, dok se sitnozrnija peskovita frakcija može transportovati i deponovati na ogromnim prostorima prilično daleka od grubozrne frakcije. Površina koju prekriva materijal ovakvog tipa meri se u stotinama do hiljadama kvadratnih kilometara, a pod dejstvom eolskog procesa iznose se najfinije čestice iz oblasti zandra i talože u udaljenim regionima u formi lesnih naslaga.

Sl. 8.20. Zandri. 8.2.7. Jezerske naslage Jezera predstavljaju delove Zemljine površine na kojima se u većim ili manjim udubljenjima

različitog oblika nalaze plići ili dublji vodeni baseni. Za veće jezerske basene karakteristična je vertikalna diferencijacija vodenog stuba gde se površinski deo (epilimnion) odlikuje velikim prisustvom kiseonika usled bogate cirkulacije vode, a samim tim i bogatstvom organskog sveta. Dublji delovi jezera (hipolimnion) sadrže malu količinu kiseonika, slabu cirkulaciju vode, a organski svet je dosta siromašan. U nekim dubljim delovima jezerskog dna javljaju se i povoljni uslovi za nastanak

138

„euksinskih sredina“, tj. sredina obogaćenih prisustvom sumporvodonika, nepovoljnih za organski svet.

Najveće jezero na svetu je Kaspijsko jezero koje zauzima površinu od 424.300 km2. Nastalo je

kao reliktni ostatak Paratetisa i zbog svoje veličine često se tretira i kao more. Sledeća po veličini su Gornja jezera (82.400 km2) u Severnoj Americi, zatim Viktorijino jezero koje se nalazi na prostorima Kenije, Ugande i Tanzanije (68.500 km2) itd. Najviše jezera ima u terenima koji su bili zahvaćeni pleistocenskom glacijacijom. Na primer, u Finskoj se nalazi oko 60.000 većih i manjih jezera.

Na osnovu hemijskog sastava vode i njenog saliniteta mogu se izdvojiti slatkovodna i slana

jezera. Slatkovodna jezera stvaraju dve vrste tvorevina, obalske - predstavljene šljunkovito-peskovitim

sedimentima po obodu jezera i basenske, izgrañene od alevrita, glina i sapropela u centralnim delovima basena. Obalske krupnozrne naslage nastale su transportovanjem u basen klastičnog materijala rekama ili preradom jezerske obale. Ove naslage mogu u manjim basenima predstavljati jedine tvorevine. Basenske tvorevine su taložene u dubljim delovima većih jezera i u zavisnosti od klimatske zonalnosti mogu se taložiti bez prekida i jasne slojevitosti (umerene oblasti) ili u vidu trakastih glina – varvi, na visokim geografskim širinama u predelima ledničkih jezera. Ovi glinoviti sedimenti često se odlikuju povećanom količinom organske materije zbog čega poprimaju zelenomrku, tamnosivu do crnu boju.

Sl. 8.21. Skadarsko jezero sa bujnom površinskom vegetacijom. Za slatkovodna jezera značajne su i naslage tresetnih horizonata nastalih odlaganjem ostataka

vodenog bilja na dnu ili površini basena. Pored treseta, glina i sapropela, za slatkovodna jezera je karakteristično i odlaganje nekih jedinjenja kao što je limonit, koji se naziva i jezerska ili močvarna ruda, a u manjim količinama manganska i druga jedinjenja.

139

Neka jezera, meñutim, mogu imati visok sadržaj soli – na primer, zasoljenost u jezeru Guzgundav u Turskoj dostiže čak do 380g/l soli, u jezeru Elton (Prikaspijska nizija) oko 280g/l itd.

Tvorevine u slanim jezerima u zavisnosti od hemizma i geografske zonalnosti mogu se podeliti na tri grupe:

Karbonatni talozi su nastali u slabo mineralizovanim vodama pri prelazu slatkovodnog jezera u slano.

Sulfatni talozi su vezani za drugu etapu mineralizacije jezera. Sadrže visoku koncentraciju natrijum-sulfata i natrijum-sulfida u vodi, kada se pri povoljnim uslovima izdvaja mirabilit ili glauberova so i natrijum-sulfat – tenardit.

Hloridni talozi su prisutni i u drugoj fazi razvoja jezerske sedimentacije, ali koncentracija im još nije dovoljno velika da bi došlo do obaranja iz rastvora. Tek u ovoj poslednjoj etapi života jezera dolazi do obaranja natrijumove, kalijumove i magnezijumove soli. Ako su isparavanja izuzetno velika, jezero može da bude potpuno isušeno i na njegovom mestu da se formira bela sona površina ili solnčak.

Sl. 8.22. Slano jezero. 8.2.8. Močvarne naslage Močvare su najviše zastupljene u udubljenjima humidnih regiona, gde je značajan uticaj

podzemnih voda i gde su pogodni uslovi za razvoj biljne vegetacije. Močvarni predeli imaju veoma malo taloga, tako da im je debljina relativno mala. Litološki sastav ovih sedimenata je predstavljen uglavnom peskovitim alevritima i glinama sa biljnim detritusom.

Kopnene močvare u umerenim klimatskim regionima obično nastaju oplićavanjem jezera na čijem se dnu formira sapropel. Daljim oplićavanjem basena biljna materija sve više „osvaja“ njegovo područje, čak i srednje delove basena, tako da svakoj biljnoj zoni odgovara posebna vrsta treseta.

U tropskim područjima (Afrika, Šri Lanka, Sumatra) usled brzog raspadanja, ali i formiranja nove biljne mase, naslage treseta dostižu debljinu od desetak metara.

140

U hladnim regionima visokih geografskih širina biljna materija je usled slabe evaporacije i sporog raspadanja organske materije stalno natopljena vodom kao sunñer. Tu se formira posebna vrsta treseta izgrañena od različitih mahovina roda Sphagnum, tzv. „sfagnum treset“.

Sl. 8.23. Sfagnumska močvara.

U ovakvim močvarama u severnoj Evropi, Velikoj Britaniji i Irskoj, usled specifičnih uslova

(velika kiselost vode, niska temperatura i odsustvo kiseonika), očuvani su ostaci ljudskih tela, poznati kao „močvarni ljudi“ („bog people“). Za razliku od većine drugih ljudskih ostataka, „močvarni ljudi“ imaju sačuvanu kožu i unutrašnje organe. Kod nekih su čak sačuvani otisci prstiju i tetovaže.

Sl. 8.24. Neki od najpoznatijih „močvarnih ljudi“: čovek iz Tolunda i devojka iz Vindebija.

141

Najpoznatija močvara kod nas je bila Vlasinska močvara, koja je posle izgradnje veštačke

brane potopljena i pretvorena u Vlasinsko jezero. Na njenim padinama i danas rastu ukrasne reliktne vrste biljaka koje su preživele ledeno doba, a po površini ovog jezera još se mogu videti lutajuća ostrva od isprepletanog biljnog i tresetnog materijala obrasla vegetacijom.

8.2.9. Eolske naslage Vetar spada u sredstvo sa manjom sposobnošću transporta, čije se dejstvo zaustavlja i nižim

preprekama. Meñutim, u pustinjskim regionima i primorskim oblastima sa retkom vegetacijom njegovo dejstvo je i te kako uočljivo u transportu peska i prašine, pri čemu gradi dine i druge različite forme reljefa. Neki oblici su mobilni kao npr. barhani, dok drugi grade piramide i dugačke paralelne grebene ili formiraju ergove.

U hladnom području tundre finozrni materijal je obično akumuliran putem kiše, topljenja snega i glečera. Snažni vetrovi takoñe vrše aktivnu deflaciju (izduvavanje) na tim prostorima i nose postojeći materijal, taložeći ga u udaljenim regionima u formi lesa.

U toku samo jedne snažne oluje pokreće se i do stotinu hiljada kubnih kilometara vazduha, a

količina materijala koja se pri tom nosi meri se milionima tona. Rastojanja koja se pri tom prelaze mogu iznositi hiljade kilometara. Npr. prašina iz Sahare transportovana je do Engleske, a pepeo vulkana Krakatau iz Indonezije vetrovima je prenet čak do Holandije.

Eolski peskovi su akumulirani u neposrednoj blizini mesta primarnog stenskog materijala od

koga potiču, dok su lesne naslage, izgrañene od finozrnih čestica, nošenih vetrom na velika rastojanja i taložene na širokom prostranstvu kada je kinetička energija ovog prenosnog sredstva dovoljno oslabila.

Les Lesne naslage predstavljaju vrlo rasprostranjene kvartarne tvorevine severne hemisfere

odlagane tokom pleistocena u nezaglečerenim oblastima Evroazije i Amerike, južno od nekadašnjeg ledničkog pokrova.

Naziv „les“ prvi put je uveden u literaturu od strane Čarlsa Lajela (1834) i njegovo poreklo tumačeno je taloženjem disperznog glacijalnog mulja iz protočnih voda po periferiji glečera. Poreklo kineskog lesa, za razliku od prethodnog, po Rihthofenu (1877) je pustinjskog i polupustinjskog karaktera.

Već dugo se u svetskoj literaturi vodi polemika o poreklu lesa i lesoidnih sedimenata, pri čemu poljska i zapadnoevropska škola zastupaju gledište o njegovom eolskom poreklu, dok se u ruskim naučnim krugovima postanak ovog sedimenta tumači epigenetskim raspadanjem pod uticajem klimatskih promena. Ukrajinski geolozi, u novije vreme, sve više iznose pretpostavku o pedološkom poreklu ovog sedimenta.

Savremena shvatanja geneze lesnih naslaga generalno bi se mogle svrstati u dve grupe: da je u transportu čestica od kojih su nastale ove tvorevine glavnu ulogu odigrao vetar ili da su ove tvorevine fluvioglacijalnog porekla. Meñutim, može se reći da je ipak preovladalo shvatanje da je pravi les nastao od materijala koji je transportovan eolskim putem, dok razni lesoidi imaju rečno i deluvijalno poreklo.

142

Lesne tvorevine su nastale u uslovima hladne i suve klime, gde su snažni vetrovi koji su duvali preko glečera i periferije glečera nosili fini alevritski materijal i transportovali ga kilometrima daleko po oblastima travnatih stepa i hladnih suvih tundri. Za vreme interglacijala dolazilo je do delimičnog razaranja i razlaganja njegovih najviših horizonata, pri čemu se obrazovala kora raspadanja ili pogrebena zemlja. Zbog velikog prisustva relativno bujne vegetacije, ovi horizonti su bogati humusom, a sam les karakterističnim vertikalnim šupljinama, koje ukazuju na prašinom zatrpanu travnatu vegetaciju.

Sl. 8.25. Profil lesnih horizonata i pogrebenih zemalja.

Prema poreklu lesnog materijala mogu se izdvojiti dva tipa ovog sedimenta: primarni (periglacijalni), stvaran kao periglacijalna tvorevina donošenjem prašine sa morenskog područja srednje Evrope, i sekundarni (ekstraglacijalni), nastao pretaložavanjem lokalnog materijala.

Danas se lesne naslage nalaze na prostorima izmeñu 550 i 240 severne geografske širine, dok

su na južnoj polulopti razvijeni lesoidi, izmeñu 240 i 450 južne geografske širine. Debljina ovih tvorevina kreće se od 30 m u dolini Dunava i Rajne, 80 m u Ukrajini, dok u Kini (oblast Žute reke) iznosi i do 300 m. U Severnoj Americi debljina lesnih tvorevina nešto je manja nego na našim prostorima, izmeñu 10-15 m.

Les u suštini predstavlja masivnu, rastresitu i poroznu sedimentnu stenu alevritsko-glinovitog

sastava, pretežno žutomrke boje. Karakteriše ga odsustvo krupnih odlomaka stena i makroskopski vidljive slojevitosti. Boja mu velikim delom zavisi od prisustva peskovite komponente, tako da njeno povećano učešće utiče da žuta boja postaje sve izrazitija. Vertikalne okruglaste šupljine koje ga prožimaju omogućavaju mu da se relativno dugo održi u vertikalnim strmim odsecima. Zbog načina sedimentacije, položaja u reljefu, smenjivanja sa pogrebenim zemljištima i odreñenih paleontoloških karakteristika, ovaj sediment se smatra pouzdanim paleoklimatološkim markerom.

Tipični les sadrži najviše alevritske komponente (60-80%), glinovite komponente (7-18%), a peskovitih čestica u nekim slučajevima i do 31%. Dobra sortiranost materijala (So 1,7 i više) ukazuje na njegovo singenetsko eolsko poreklo. Bogat je kalcijum-karbonatom čije učešće varira od 6-37%, a koji može biti rasprostranjen po celoj stenskoj masi, disperzovan ili u obliku konkrecija – “lesnih lutkica”, koje nastaju taloženjem karbonatnog rastvora oko središta neke druge materije (koren biljke, deo ljušture, fragment stene i dr.). Lesne lutkice imaju veoma karakterističan oblik i mogu se javiti u

143

sedimentu bez neke pravilnosti u celom paketu naslaga ili u obliku većih nagomilanja u donjem delu lesnog horizonta, iznad pogrebene zemlje, kada ukazuju na nekadašnji nivo podzemnih voda.

Sl. 8.26. Karakterističan izgled “lesne lutkice”.

Zbog fine porozne strukture (kapilarna poroznost) na profilima se vertikalno cepa i pravi strme odseke. Procesima dekalcifikacije menja boju, te postaje tamniji. Les spada u slabije vezane, trošne stene sa slabim stepenom cementacije, zbog čega se može drobiti prstima. Ako je taložen u plitkim (barskim) vodenim sredinama boja mu varira od sivožute do žutosmeñe i mrke, usled prisustva limonitskih i manganskih impregnacija, pri čemu je često izražena laminacija i reñe slojevitost. Ovakav tip sedimenta često sadrži karbonatne konkrecije centimetarskih dimenzija.

Obično su lesne partije u donjem delu oglinjene, a peskovite partije zastupljene na kraju svakog ritma. Ovakva litologija ukazuje na karakter taloženja u periglacijalnoj oblasti, gde je na početku taloženja svakog lesnog horizonta dominirao proces deluvijalnog pretaložavanja.

Mineraloški sastav lesa je veoma heterogen, tako da se kao najzastupljeniji minerali javljaju kvarc, kalcit, feldspati, liskuni, karbonati i minerali glina, ali se osim toga često sreću i odlomci stena. Za razliku od horizonata lesa, proslojci pogrebenih zemalja odlikuju se povećanim sadržajem glinovite frakcije, povećanom količinom oksihidroksida gvožña i smanjenjem procentualne količine kalcita u odnosu na lesne serije. Takoñe, u pogrebenim zemljama uočava se povećan sadržaj aluminije, a smanjen sadržaj silicije, što ukazuje na proces površinskog raspadanja. One su tamnije boje od lesnih horizonata i predstavljale su izvrsno tlo za razvoj nove vegetacije, što je pogodovalo taloženju novih lesnih naslaga.

Naziv „fosilna zemljišta“ primenjuje se na sva zemljišta formirana pre holocena, jer ona predstavljaju relikte u odnosu na današnje pedogenetske činioce, a „pogrebena zemjlišta“ zato što su pokrivena mlañim litološkim članovima. Pre svega ovi paleopedološki kompleksi jasno ukazuju na prekid eolske akumulacije, njeno razaranje i dezintegraciju, pri čemu je na površini stvarana kora raspadanja. Od velikog su stratigrafskog značaja jer se na osnovu njih može izvršiti ne samo lokalna, već i regionalna korelacija i sinhronizacija. Prema tome, pogrebena zemlja je interglacijalna ili interstadijalna tvorevina, dok je les koji se nalazi ispod i iznad nje glacijalnog karaktera. Najveću ulogu u stvaranju ovih zemalja odigrali su klimatski uslovi i vrsta rastinja, zbog čega svakoj klimatskoj zoni i tipu vegetacije u odreñenom vremenskom intervalu, odgovara poseban tip zemljišta.

Fosili različitih stepskih životinja nañenih u lesu kao što su leming, stepski konj, stepska

antilopa, mrmot i dr. svedoče o prostranosti travnatih predela koje je fina prašina zatrpavala tokom hladnih etapa pleistocena.

Ekonomski značaj lesnih tvorevina može se sagledati sa više aspekata. Kao veoma plodno

zemljište pogodan je za poljoprivrednu delatnost, jer je humus, nastao raspadanjem i alkalizacijom ovog sedimenta, veoma pogodno tlo za gajenje svih vrsta žitarica. Les je takoñe i veoma važan

144

materijal za opekarsku industriju, jer se vlažan lako kopa i vadi, a osušen i pečen veoma je čvrst i otporan.

Sl. 8.27. Pogrebene zemlje i primena metode magnetostratigrafije u proučavanju lesa.

Zbog svoje struktire ovaj sediment je takoñe vrlo pogodan za gradnju, kako površinskih, tako i

podzemnih objekata, tipa tunela, ostava, skloništa i sl. Iako su lesne tvorevine uglavnom vezane za hladne klimatske uslove koji su vladali tokom

pleistocena, u pustinjskim i aridnim oblastima sličan tip naslaga nastaje i danas. Eolski pesak Deflacionim procesima (izduvavanjem) površinskog raspadnutog materijala, njegovim

transportom i taloženjem nastaju eolski peskovi. Sastoje se od dobro zaobljenih zrna, dobro ili srednje sortiranih, sa karakterističnom kosom slojevitošću eolskog tipa. Površina zrna je matirana ili rupičasta, a veličina im najčešće varira u rasponu od 0,15 do 0,25 mm. Debljina paketa eolskih peskova kreće se u intervalu od nekoliko desetina pa do više stotina metara. Najpoznatiji morfološki oblici nastali dejstvom vetra i redeponovanjem peska predstavljaju dine i barhani. U savremenim pustinjama može se uočiti da su padine dina okrenute nasuprot vetra uvek blažeg nagiba od padina orijentisanih u pravcu kretanja vetra. Kod barhana ili polumesečastih dina ispupčena strana je okrenuta nasuprot pravcu iz koga dolazi vetar, a udubljena u pravcu u kome se kreću vazdušne mase.

Zbog sličnih litoloških karakteristika bitno je navesti odreñene osobenosti na osnovu kojih se može utvrditi da li su peskovite čestice prenošene subaerski, tj. vetrom ili su to čestice iste granulometrije koje su nastale transportom vodom. Eolske peskove karakteriše veća debljina paketa sa kosom i ukrštenom slojevitošću, koja može dostići i do 30 m, dok debljina kod rečnih sedimenata ne prelazi 3 m. Raznovrsnost orijentacije kose slojevitosti veća je kod eolskih nego kod rečnih sedimenata, a veći su i padni uglovi kososlojevitih paketa usled promenljivosti pravca kretanja i jačine vetra. Ove naslage, za razliku od rečnih, takoñe karakteriše potpuno odsustvo organskih ostataka, osim u slučaju kada vetar kotrlja talasima izbačene ljušture mekušaca ili zajedno sa peskom na kraća rastojanja prenosi ljušturice foraminifera.

145

Snažni vetrovi transportuju zrna prečnika do 4 mm saltacijom pri površini tla, dok se vučenjem i

kotrljanjem po dnu mogu transportovati i krupniji komadi. Utvrñeno je da zimski vetar odnosi iz Sahare i područja Čada godišnje 200-400 tona prašine, od koje dobar deo pada u Atlantski okean i gradi dubokomorske muljeve, a izvesni delovi bivaju razvejani po Karipskom moru.

Velike akumulacije ovih tvorevina nalaze se u domenu niskih morskih obala i rečnih ravnica,

dok su najveće količine naslaga koncentrisane danas u velikim pustinjama Afrike i Azije izmeñu 300

severne i južne geografske širine, te na području Severne Amerike, u manjim interplaninskim potolinama, poznatim pod imenom bolsoni.

Sl. 8.28. Dine i barhani u pustinjskim regionima. Velike količine peskovitih nanosa nalaze se fosilizovane na području Evroazije i Severne

Amerike. Nastale su tokom pleistocena deflacionim izduvavanjem sitnozrnog materijala iz morenskih nanosa, pri čemu su peskovi transportovani jako kratko i nedaleko taloženi, dok je sitnozrna alevritska frakcija nošena vetrom na daleko veće rastojanje i akumulirana u formi već pomenutog lesa.

8.2.10. Potpovršinske naslage To su tvorevine nastale taloženjem u podzemnim vodama i na mestima njihovog pojavljivanja

na površini terena. Nastaju u kraškim oblastima u krečnjacima, dolomitu, gipsu i drugim rastvorljivim stenama.

Pećinski sedimenti nastaju u najatraktivnijim podzemnim oblicima kraškog reljefa, koje zbog bogatstva hodnika, kanala i prostorija, podzemnih voda i mnoštva najraznovrsnijih oblika nastalih obaranjem kalcijum-karbonata, predstavljaju značajan činilac u proučavanju kvartarnih naslaga. Prema poreklu tvorevina koje se javljaju u ovim podzemnim oblicima mogu se izdvojiti mehaničke i hemijske naslage.

Mnogobrojni crteži i tragovi materijalne kulture nañeni u pećinama Francuske, Španije,

severne Afrike i dr. svedoče da su ovi objekti, pored ostalih, bili relativno udobno prebivalište ne samo za životinje, već i za čovekove pretke.

146

Mehaničke naslage slične su tvorevinama rečnog korita i delimično povodnja površinskih tokova i predstavljene su šljunkovima, peskovima i glinama. Njih su taložili vodeni tokovi koji su tekli kroz podzemne kraške oblike. Ovde se može naći i materijal koji je nastao obrušavanjem zidova i svodova pećine, vetrom nanešeni materijal, zatim fosilni ostaci kičmenjaka koji su živeli u njima ili ih je čovek loveći donosio, doprinoseći svojim prisustvom formiranje tzv. „kulturnog sloja“ itd.

Hemijske tvorevine nastale su procesima rastvaranja krečnjaka, obogaćivanjem rastvora kalcijum-bikarbonatom i narušavanjem postojeće ravnoteže u rastvoru promenama pritiska i temperature. Na taj način su stvarani različiti minerali i stene kao što su: travertin, bigar, oniks i dr. Od ovako istaloženog kalcita formiraju se raznovrsni oblici pećinskog nakita ili sige (stalaktiti i stalagmiti).

Sl. 8.29. Ukrasi u pećinama – stalaktiti i stalagmiti. Posebni oblici izlučivanja kalcijum-karbonata u pećinama nastali ravnomernim i laganim

slivanjem tankog sloja i kapi vode preko podloge poznati su pod nazivom salivi, a posebno su interesantni salivi u obliku draperija, plašteva, baldahina i sl.

Sl. 8.30. Draperije i mermerni oniks u pećini Risovača kod Aranñelovca.

147

Crvenica (terra rosa) ostaje kao nerastvorljiva komponenta u brojnim razlomima i pukotinama razvijenim na stranama i tavanicama podzemnih prostorija, gde se obavlja intenzivno rastvaranje. Često se ovaj materijal osipa ili teče kada su pukotine strmog pada, a tako nagomilani materijal može imati metarske dimenzije.

Izvorske tvorevine nastaju na mestima gde podzemna voda izbija na površinu terena. U najpoznatije izvorske sedimente spadaju bigar i mermerni oniks.

Sl. 8.31. Bigar i tera rosa ( crvenica). Bigar je karakterističan po svojoj mekoći, prisustvu šupljina, maloj težini i brojnim ostacima

lišća i kopnenih puževa. Nastaje na mestima preloma uzdužnih profila podzemnih i površinskih tokova kada se iz rastvora oslobañaju ugljen-dioksid i voda, a preostali kalcijum-karbonat izlučuje u vidu bigra.

Mermerni oniks je trakaste grañe, žut ili boje meda, pa se često zbog svoje lepote koristi kao dekorativni i ukrasni kamen.

8.3. Kvartarne naslage taložene u morima i okeanima U zavisnosti od dubine sedimentacionog basena, naslage kvartarne starosti su otkrivene po

obodu morskih akvatorija (pribrežne terase) ili ispunjavaju dublje delove ovih basena. Kvartarne tvorevine morskih i okeanskih prostranstava se u poslednje vreme sve više istražuju, mada je uzimanje neporemećenog, celokupnog i što dužeg jezgra iz njihovih dubljih regiona i dalje predstavlja problem pri ovim istraživanjima. Iako marinske naslage kvartarne starosti nemaju takvo rasprostranjenje i debljinu kao tvorevine obrazovane u starijim periodama, njihovo proučavanje ima izuzetan značaj, naročito u regionalnom povezivanju stratigrafskih jedinica ove starosti. Za razliku od njihovog kontinentalnog razvića, gde se litofacijalna smena jedinica odvija brzo i na kratkom rastojanju (kako u horizontalnom, tako i vertikalnom pravcu), kvartarne tvorevine taložene u velikim vodenim basenima imaju široko rasprostranjenje, ujednačeniji sastav, te se mogu pratiti i meñusobno povezivati na velikim udaljenostima.

Prema poreklu i sastavu kvartarnih tvorevina koje se talože u morskim sredinama mogu se izdvojiti:

- terigene naslage, koje su izgrañene od materijala prenetog različitim agensima sa kopna u morski basen. Obrañenost materijala zavisi od njegovog porekla: da li je donešen rekama, kliženjem, ledenim bregovima, ili nastao abrazijom morskih obala. Pošto su ove naslage uglavnom vezane za

148

pliće morske regione u kojima je izraženo dejstvo talasa, naknadnom preradom materijala dobija se dobra gradaciona sortiranost, a u nekim slučajevima formiraju se i značajna ležišta mineralnih sirovina.

- hemogene naslage nastale su direktnim taloženjem supstanci iz morske vode. Ove naslage su u stvari hemijski talozi meñu kojima su najpoznatiji feromanganske i fosforitske konkrecije, ooliti i glaukonitske naslage. Ooliti su vezani za topla mora, sa obilnim prinosom kalcijum-karbonata, zbog čega su izgrañeni od kalcita ili aragonita. Glaukonitske naslage su karakteristične zelene boje, predstavljene peskovima i glinama, a vezane su za hemipelaške sredine nižih geografskih širina. Fosforitske i feromanganske konkrecije su često vezane za druge genetske kategorije marinskih sedimenata (dubokovodne crvene, radiolarijske i dijatomejske muljeve) i pojavljuju se pretežno pojedinačno, reñe obrazuju slojeve.

- biogene ili organogene tvorevine se obrazuju kao rezultat taloženja organskih ostataka koji se nalaze u morskoj vodi. Zavisno od sastava skeletnih delova organizama mogu biti silicijskog (dijatomeje, radiolarije...), karbonatnog (foraminiferi, pteropodi, korali...) i silicijsko-karbonatnog sastava (dijatomeje, foraminiferi, radiolarije...).

- vulkanogene ili piroklastične naslage nastaju kao rezultat obaranja produkata vulkanskih erupcija subaerskog i submarinskog karaktera. Tvorevine nastale podvodnim erupcijama karakteristične su po naizmeničnoj smeni vulkanskih i klasičnih sedimentnih naslaga sa faunom. U slučaju subaerskih erupcija materijal može u sedimentacioni basen biti dopremljen vodenim putem - tekućim i muljevitim tokovima.

Rezime poglavlja

• Kvartarna naslage su najmlañe naslage na našoj planeti; obično su slabo vezane i tektonski neporemećene.

• Eluvijalne naslage sastoje se od raspadnutog materijala koji nije pretrpeo nikakav transport; tu spadaju i razne vrste zemljišta.

• Padinske naslage predstavljaju zbirni naziv za tri tipa naslaga: deluvijalne, proluvijalne i koluvijalne.

• Tehnogene naslage nastaju pod dejstvom ljudskih aktivnosti (rudarski i industrijski radovi, poljoprivreda, hidrotehnika, urbanizacija i sl.)

• Aluvijalne naslage stvaraju stalni vodeni tokovi – reke. Obuhvataju naslage stvarane u okviru rečnog korita, naplavne ravni (povodnja) i mrtvaja (starača).

• Sve tvorevine nastale kretanjem leda, kako tipa ledničkih pokrova, tako i dolinskih glečera, pripadaju glacijalnim naslagama.

• Glacioakvatične tvorevine nastaju taloženjem naslaga formiranih cirkulacijom vode od otopljenog leda.

• U slatkovodnim i slanim jezerima nastaju razne vrste tvorevina – klastični i hemijski sedimenti i treset.

• Močvarne naslage su obično male debljine. One mogu sadržati treset i sapropel. • Najpoznatija tvorevina eolskog porekla koja je nastala u pleistocenu je les. Nastaje

transportom čestica alevritskih dimenzija u periglacijalnim oblastima. • Potpovršinske naslage nastale su taloženjem u podzemnim vodama i na mestima njihovog

pojavljivanja na površini terena. Meñu njima su za geologiju kvartara najznačajniji pećinski sedimenti.

• Izučavanje marinskih naslaga kvartarne starosti ima velikog značaja za regionalne korelacije.

Pitanja

1. Šta je to eluvijum?

149

2. Šta je zemjlište? 3. Koji procesi učestvuju u stvaranju zemljišta? 4. U kojim uslovima nastaje černozem, a u kojim permafrost? 5. Šta spada u padinske naslage? 6. Kako nastaju sipari? 7. Šta su klizišta? 8. Koji uslovi dovode do stvaranja klizišta? 9. Kako se ono prepoznaje na terenu? 10. Kako se prepoznaju tvorevine rečnog korita? 11. Gde se nalaze i kako izgledaju podinske i čeone morene? 12. Po čemu se razlikuju čeone morene inlandajsa i dolinskih lednika? 13. Šta su fluvioglacijalni sedimenti? 14. Objasni razne teorije o poreklu lesa. 15. Šta su fosilna zemljišta? 16. Kakav je ekonomski značaj lesa? Zašto je on pogodan za gradnju? 17. Kako nastaju bigar i mermerni oniks?


1. Stevanović P., Marović M., Dimitrijević V. 1992: Geologija kvartara. 2. Encyclopedia of Quaternary Science, 2007. 3. Marković M., Pavlović R., Čupković T., 2003: Geomorfologija. 4. Pešić L., 2001: Opšta geologija – egzodinamika.

150

9. REGIONALNO RASPROSTRANJENJE KVARTARNIH NASLAGA I STRATIGRAFIJA KVARTARA

Cilj poglavlja

Upoznavanje sa regionalnim rasprostranjenjem kvartarnih naslaga, sa naročitim naglaskom na naslage glacijalnog tipa i rasprostranjenje lednika tipa inlandajsa i dolinskih lednika u pleistocenu i danas.

Sadržaj poglavlja

• Uvod. • Zaglečerene oblasti. • Oblast Evrope i Azije. • Stratigrafska podela pleistocena na području severne Evrope. • Stratigrafska podela holocena na području severne Evrope. • Dolinski glečeri visokih planina Evrope. • Raščlanjavanje pleistocena na području Alpa. • Oblasti Severne Amerike u pleistocenu. • Područje Antarktika, Južne Amerike i Australije u pleistocenu. • Nezaglečerene oblasti. • Permafrost. • Les. • Rečne terase periglacijalne oblasti Evrope. • Morski i kontinentalni tip kvartara mediteranske oblasti. • Pluvijalna jezera.

9.1. Uvod Najvažnija karakteristika kvartarnog perioda ogleda se u smeni toplih i hladnih razdoblja, tj.

faza širenja i povlačenja leda na Zemlji. U vreme pleistocena velike površine kopna i mora na severnoj hemisferi su se nalazile pod debelim ledničkim pokrovom. Pri njihovom maksimalnom rasprostranjenju skoro jedna trećina Zemljine površine nalazila se pod ledom debelim i po nekoliko kilometara.

Postojanje velike količine glečerskog leda je posledica dugotrajnog nagomilavanja snega u

uslovima niskih temperatura, gde se godinama ne stvaraju uslovi pogodni za njegovo otapanje. Tokom vremena, a pod dejstvom pritisaka novoformiranih snežnih masa, nastaje kompaktna zrnasta ledena masa ili firn (na nemačkom jeziku). Njegovom daljom kristalizacijom i sublimacijom (isparavanjem leda), ovaj beli zrnasti led prelazi u plavičasti, prozračni i kompaktni glečerski led, te se tako formira pravi lednik. Da bi se dobio jedan kubni metar ovako zbijenog leda, potrebno je oko 11 kubnih metara snega.

Za razliku od severne hemisfere, najveća površina naslage leda na južnoj polulopti, na

području Antarktika, bila je tokom ledenih faza pleistocena uvećana za samo oko 10% u odnosu na sadašnje stanje, što je posledica ograničene površine kontinenta. Pored ovog ledenog giganta, dolinski glečeri na južnoj hemisferi nalazili su se na području Australije, Tasmanije i Novog Zelanda,

151

dok su se u južnoj Americi glečerski jezici spuštali sa Anda u ravnicu Patagonije. Hladna klima ostavila je svoje tragove i u tropima. Glečeri su se formirali na visokim planinskim regionima gde danas nema leda - vrhovima Mauna Loa i Mauna Kea na Havajima i Mont Elgon u Ugandi. Pored toga, skoro 50% površine okeana bilo je prekriveno obiljem ledenih bregova i santi čije su dimenzije mestimično dostizale i preko 50.000 km2.

Sl. 9.1. Ledene sante koje plove okeanom.

Za vreme poslednjeg ledenog doba led je prekrivao 24 miliona kvadratnih kilometara Zemljine

površine koja je danas bez leda. Samo na evropskom kontinentu nalazilo se u to doba 70 miliona kubnih kilometara leda. Brzina kretanja ledenih masa kod dolinskih glečera prosečno iznosi oko 1 m dnevno, mada najbrži lednici (npr. lednici Aljaske) mogu da preñu i do 60 m na dan. Kod lednika tipa inlandajsa, gde se kretanje obavlja radijalno iz jednog centra, brzine su znatno manje.

Posledice nadiranja i povlačenja ledenih masa odrazile su se na nižim geografskim širinama u

vidu smena suvih i vlažnih klimatskih prilika. Tako je, na primer, za vreme poslednjeg glacijalnog maksimuma područje Amazona imalo prosečnu godišnju temperaturu za 6-8 0C nižu nego što je to danas, zbog čega su veliki delovi amazonske džungle bili pretvoreni u suve savane. Za vreme glacijacije kišne šume su se povlačile i očuvale na malim površinama – refugijima, dok su se veoma brzo širile kada su klimatske prilike bile povoljnije po njih.

Globalno posmatrano, za vreme glacijala nivo mora bio je za više od 100 m niži od današnjeg, što je uticalo na proširenje priobalskih ravnica i povećalo ukupnu površinu kopna za oko 8%. Mnogi današnji kontinentalni šelfovi bili su kopno izgrañeno od mekanog sedimenta po kojem su se reke usecale gradeći rečne doline koje danas predstavljaju duboke podmorske kanjone. U takvim uslovima, na prostorima morskih prolaza nastajale su prevlake koje su bitno uticale na rasprostranjenost i migraciju životinjskih vrsta, pa i ljudi. Mnoga područja koja su danas razdvojena relativno plitkim morem u tom periodu bila su spojena. Severna Amerika i Evroazija bile su povezane kopnom širokim

152

više od 1.600 kilometara na mestu današnjeg Beringovog moreuza (tadašnje Beringovo kopno). Jedinstveno kopno je takoñe povezivalo Sumatru, Javu i Filipine sa Azijom. Na području Evrope najkarakterističnija je bila povezanost britanskih ostrva - Irske sa Britanijom a Britanije sa Evropom.

Sl. 9.2. Izgled Beringovog kopna za vreme glacijacije. Pošto je prostor severnog Atlantika u tom periodu bio zaleñen, to je onemogućavalo prodor

Golfske struje na severoistok ne toliko daleko kao danas (550 severne geografske širine), te je ona bila usmerena više na istok, prema Španiji. Takva situacija je dovela do promene pravca pasatnih vetrova koji su počeli duvati više prema jugozapadu (a ne duž paralela, prema zapadu kao danas). To je delimično uticalo na kretanje toplih ekvatorijalnih struja ka južnom Atlantiku, a ne prema Meksičkom zalivu kao danas. Na taj način je Golfska struja dobijala manju količinu tople ekvatorijalne vode, pa je na svom putu prema severoistoku bila znatno hladnija nego danas. Sve je to, svakako, uticalo na stvaranje još veće količine leda u području severnog Atlantika.

Tokom holocena situacija se bitno izmenila. Iako su pokreti kontinenata tokom njegovog trajanja bili beznačajni u odnosu na starije geološke periode, nivo mora je znatno povišen i to za skoro 35 m početkom ove epohe, zahvaljujući otapanju velike količine leda. I tako, dok su mnoge primorske oblasti bile potopljene sporo nadolazećom vodom, severne oblasti iznad 400 geografske širine, osloboñene velike težine tereta koji je činio ovaj ledeni pokrivač, izdigle su se i do 180 m visine. Povišen nivo mora izazvao je povremene prodore vode u kopno, prekrivajući oblasti koje se danas nalaze daleko od morske obale. Tako se, na primer, morski fosili holocenske starosti mogu naći na mestima kao što su Vermont, Kvebek, Ontario i Mičigen u Severnoj Americi.

9.2. Zaglečerene oblasti 9.2.1. Oblast Evrope i Azije Na području severne i severozapadne Evrope lednički pokrivač je nastajao spajanjem nekoliko

manjih ledničkih štitova, tako da su ledene mase u vreme glacijalnog maksimuma obuhvatale površinu od oko 5,5 miliona kvadratnih kilometara.

153

Ledene mase su se širile iz centra koji se nalazio u Skandinaviji i na Baltiku. Ovaj lednik je prekrivao Škotsku, najveći deo britanskih ostrva, Dansku, Finsku i velika područja severne Nemačke, Poljske i Rusije. Južno od njega se nalazila manja ledena masa čiji je centar bio u Alpima, a prekrivala je Švajcarsku, delove Austrije, Italije i Francuske.

Inlandajs koji je danas razvijen na Antarktiku ili “ledenom kontinentu” zauzima površinu od

preko 13 miliona kvadratnih kilometara, sa maksimalnom debljinom oko 4.300 metara. Druga značajna ledena površina koja obuhvata 1,8 miliona kvadratnih kilometara nalazi se na severnoj hemisferi, na Grenlandu. Najveća izmerena debljina leda na ovom području iznosi oko 2.000 m. Ostali lednici Arktika zauzimaju blizu 300.000 km2, dok planinski lednici izvan Arktika i Antarktika prekrivaju površinu nešto veću od 200.000 km2.

Idući od zapada ka istoku na području severne i severozapadne Evrope postojalo je nekoliko

autonomnih centara zaglečeravanja iz kojih su se lednici lepezasto širili tokom glacijacija: Britanski lednički pokrov, Skandinavski štit, lednički pokrov Barencovog šelfa, Severnouralski lednički štit, lednički pokrov Severne Zemlje i Sibirski lednički štit.

Britanski ledni čki pokrov nastao je spajanjem nekoliko ledničkih kapa na planinama Škotske,

Velsa i Irske, sa južnom granicom koja se prostirala južno od Irske i preko Engleske od Bristolskog kanala do Temze. Centri zaglečeravanja odreñeni su na osnovu položaja eratičkih blokova i strija. Samo u vreme maksimuma najjačih glacijacija ovaj pokrov spajao se sa Skandinavskim ledenim štitom. Iako su nadmorske visine na ovim područjima relativno niske (do 1.300 m), zbog uticaja primorske klime, izražene oblačnosti i velikog prinosa vlage sa Atlantika, visina snežne granice je bila dosta niska, što je doprinelo formiranju i očuvanju ovog jedinstvenog ledničkog pokrova.

Sl. 9.3. Zaglečerena oblast Evrope i Azije tokom poslednjeg glacijala. Skandinavski ledni čki štit predstavljao je najveći lednički pokrov u Evropi. Centar

zaglečeravanja nalazio se iznad Botnijskog zaliva u Skandinaviji. Bio je asimetričan, na jugoistoku se

154

pružao u dužini i do 2.000 km, a na zapad i severozapad oko 300 km. Na ovakvu morfologiju Skandinavskog ledničkog štita, pored niske temperature, obilnih padavina i kretanja vazdušnih masa sa Atlantika, značajno je uticala i topografija ovog poluostrva.

Njegova južna granica prostirala se od ušća Rajne preko Rajnskih škriljavih planina i Rura do planine Harc, Sudeta i Karpata, gde se odvajala i išla preko Ukrajine formirajući dva lakta: prvi na Dnjepru, usmeren prema jugu, i drugi izmeñu Harkova i Tule, okrenut prema severu.

Za vreme maksimalnog rasprostranjenja, ovaj lednički štit bio je povezan sa Severnouralskim ledničkim štitom i ledničkim pokrovom Barencovog mora. Poslednje maksimalno rasprostranjenje ovog štita vezuje se za period od 17.000 do 20.000 godina pre nove ere, dok se oko 7.000 godina pre nove ere (period poznat kao klimatski optimum holocena) skoro sasvim povukao. Danas glečeri na prostorima Skandinavije prekrivaju površinu oko 5.000 km2.

Severoistočni delovi Baltičkog mora danas se izdižu brzinom od 1 cm godišnje ili 1 m u jednom veku, kao posledica nestajanja i povlačenja debelih ledenih masa koje su pritiskale ovaj deo kopna (efekat izostazije).

Sl. 9.4. Debljina i rasprostranjenje Skandinavskog ledničkog pokrova za vreme maksimuma poslednje glacijacije.

Ledni čki pokrov Barencovog mora činio je, u periodu maksimuma glacijacije, zajedno sa

Skandinavskim ledničkim štitom jedinstven pokrov iznad plitkog šelfa Barencovog mora. Kako ova oblast i danas ima dubinu manju od 400 m, za vreme glacijacija, u uslovima opadanja nivoa mora, ovo područje je bilo brzo pretvoreno u tipičnu glacijalnu sredinu. Lednički pokrov Barencovog mora spajao se sa Sibirskim ledni čkim pokrovom koji se prostirao dalje na istok sve do Laptevskog mora. Usled manje količine vlage koju je primao, ovaj pokrov je bio manji, tanji i imao je manje pružanje na jug u odnosu na Skandinavski lednički štit.

155

Na severnoj polulopti naše planete glečeri su se razvijali i na Centralnosibirskom platou, Istočnosibirskoj visoravni, arktičkim ostrvima, visoravnima zapadno od Ohotskog mora, u oblasti Altajskog planinskog masiva, Bajkalskog jezera i drugim visokim planinama i visoravnima u Aziji.

Veliki deo terena na prostranom području severne Evrope posle povlačenja lednika ostao je

ublažen, zasvoñen i delimično zaravnjen, sa brojnim mutoniranim stenama i eratičkim blokovima. Veliki deo prostora je takoñe ostao pokriven finozrnim podinskim morenama izgrañenim od glina, peskovitih glina i glinovitih peskova, te se na području Poljske i Rusije za vreme velikih padavina na ovim naslagama često formiraju blatišta i močvare.

9.2.2. Stratigrafska podela pleistocena na podru čju severne Evrope Mlañi glacijalni stadijumi na području koje je nekada prekrivao Skandinavski lednički štit

izdvojeni su na osnovu sistema čeonih morena koje se pružaju kroz Dansku, Holandiju, severnu Nemačku i Poljsku. To su Weishel (Visla), Warthe (Varta), Saale (Zala) i Elster glacijal. Imena su dobili po rekama koje protiču kroz navedene oblasti. Morene prve dve glacijacije su dobro očuvane, treće su raskomadane i zaravnjene, dok su četvrte glacijacije (Elster) rekonstruisane tek na osnovu rasprostranjenja tilova i eratičkih blokova.

Stariji glacijalni stadijumi, za razliku od mlañih, rekonstruisani su na osnovu fosila, indikatora hladnije klime. To su Menap, Eburon i Brűggen zahlañenje.

Mlañi interglacijalni stadijumi na području severne Evrope predstavljeni su transgresivnim morskim naslagama i tresetištima, gde se na osnovu polena može utvrditi postojanje šuma umerene klime u severozapadnoj Evropi. To su Eem (em), Holstein (holštajn) i Cromer (kromer) - topli periodi.

Naslage najmlañe interglacijacije (em) mogu se pratiti od Holandije, preko Danske, severne Nemačke, do Poljske i Baltika. To su sedimenti Baltičkog mora, kod kojih se na osnovu sadržaja mekušaca može uočiti da su temperature bile više od današnjih.

Naslage holštajnske interglacijacije predstavljene su marinskim i rečno-jezerskim naslagama, sa proslojcima sedimenata koji ukazuju na hladnu klimu. Mogu se pratiti na području Holandije, Danske, severne Nemačke i Poljske.

glacijal interglacijal

Visla Em

Zala Holštajn

Elster Kromer

Menap Val

Eburon Tegelen

Brigen

Sl. 9.5. Klasična podela pleistocena u severnoj Evropi.

Interglacijacija kromer ima tipsko razviće na klifovima Severnog mora kod Runtona u Engleskoj. Litološki je predstavljena smenom slatkovodnih, brakičnih i marinskih slojeva koji sadrže ostatke toplodobnih sisara i polen mešovitih šuma. Na području Holandije i Nemačke ove naslage imaju višefazni karakter, što je omogućilo podelu interglacijacije na više podfaza.

156

Stariji interglacijalni stadijumi (topla razdoblja) Waal i Tegelen izdvojeni su prvenstveno na osnovu fosila.

9.2.3. Stratigrafska podela holocena na podru čju severne Evrope Raščlanjavanje holocena na području severne Evrope izvršeno je na osnovu faza kroz koje je

prolazilo Baltičko more posle povlačenja velikog ledničkog pokrova, kada je i otpočelo formiranje ovoga akvatorijuma. Raščlanjavanje je izvršeno zahvaljujući primeni metode C14, brojanjem varvi (metoda trakastih glina) i na osnovu rezultata palinološke analize. Na osnovu primene navedenih metoda utvrñeno je da je proces formiranja Baltičkog mora posle povlačenja glečera sa juga iz Nemačke i Poljske nizije, prolazio kroz smenu jezerskog i marinskog režima, a njegova veza sa Atlantskim okeanom uspostavljena je tek pre oko 3.000 godina. Danas ova podela kasnog glacijala i holocena ima široku primenu ne samo na području Baltika, već uopšte u Evropi.

Sl. 9.6. Raščlanjavanje holocena na području severne Evrope. 9.2.4. Dolinski gle čeri visokih planina Evrope Dok su se severni i severozapadni delovi Evrope nalazili pod debelim naslagama ledničkog

pokrova tipa inlandajsa, na visokim planinama srednje i južne Evrope, čije su nadmorska visina i količina padavina pogodovale akumulaciji snega i leda, formirali su se mnogobrojni dolinski glečeri tipa današnjih alpskih glečera.

Na području južne Evrope razvoj alpskog tipa lednika vezan je za tri područja: najveću oblast predstavljali su Alpi, zatim područje Pirineja, dok je treću oblast razvića lednika predstavljalo Balkansko poluostrvo.

157

Područje Alpa predstavlja klasičan primer takve oblasti zaglečaravanja. Danas je samo 3.850 km2 Alpa prekriveno glečerima, dok je tokom maksimalnog rasprostranjenja leda u pleistocenu površina koju je prekrivao led dostizala i do 150.000 km2. Svakako da je ovako uvećanoj količini leda pogodovala visina snežne granice koja se tokom pleistocena spuštala na 1.800-2.000 m (danas se na području Središnjih Alpa nalazi na oko 3.200 m).

Sl. 9.7. Površina rasprostranjenja glečera na Alpima za vreme pleistocena. (1. položaj glečera danas, 2. površina pod glečerima u pleistocenu).

Granica večitog snega i leda (snežna granica) nije uvek jasno izražena. Danas se ona na

području Alpa kreće u intervalu od 2.400 pa do 3.200 m nadmorske visine, na južnoj strani Kavkaza nalazi se na 2.800 m, a na severnoj strani 3.900 m, na Himalajima oko 5.600 m, na Kilimandžaru je iznad 5.080 m, na Aljasci 600 m, na Špicbergu samo 450 m. U polarnim oblastima, zbog mržnjenja vode do dubine od 200 m, snežna granica varira u intervalu od -200 pa do 200 m.

Spajanjem više glečera formirala se i „lednička kapa“ koja je mestimično (iznad dubokih dolina)

dostizao debljinu i do 1.500 m, sa nunatacima koji su virili iz ove bele mase. Na severu su se ove ledene naslage spuštale i do nadmorske visine od 500 m, gradeći veliki supodinski lednik tipa Malaspine, dok su se na jugu spuštale i do nadmorske visine od blizu 100 m (lombardijska ravnica severne Italije).

Pirineji su takoñe predstavljali značajan centar razvoja glacijalnog procesa tokom hladnih etapa kvartarne periode, pri čemu su se veliki lednički jezici spuštali prema jugu na područje Španije a prema severu na područje Francuske, gde su formirali manji supodinski lednik. Naročito značajni centri za formiranje ovih ledenih masa predstavljali su vrhovi koji prelaze 3.000 metara nadmorske visine.

Na području Balkanskog poluostrva pleistocenska zahlañenja uslovljavala su spuštanje snežne granice za preko 1.000 m, tako da se njena visina u tom periodu kretala u intervalu od 1.300 do 1.880 metara. Danas na ovom području nije razvijen lednički proces, mada se neki planinski vrhovi nalaze u neposrednoj blizini linije snežne granice. Proučavanja su pokazala da je glečerski proces bio jače

158

izražen tokom kvartara u planinama Balkanskog poluostrva nego danas u Alpima. Glacijalni tragovi utvrñeni su na Prokletijama, Komovima, Durmitoru, Bjelasici, Sinjajevini, Orjenu, Lovćenu, Šari, planini Rili u Bugarskoj itd.

9.2.5. Raščlanjavanje pleistocena na podru čju Alpa Akumulacijom morenskog materijala koji su lednici erodovali i transportovali u glečerskim

dolinama, formirani su lučni bedemi čeonih morena na čije spoljašne strane se naslanjaju akumulativne fluvioglacijalne terase. Za stratigrafiju pleistocena naročito su značajne terase desnih pritoka Dunava u Bavarskoj i srednjoj Austriji: Ilera, Leha, Ilma, Salzaha i njihovih pritoka – Ginca, Mindela, Risa i Virma.

Podela pleistocena u Alpima izvršena je na osnovu geneze i položaja fluvioglacijalnih terasa i čeonih morena, a radovi A. Penka i E. Briknera (1909) imali su izuzetan značaj u proučavanju ovih glacijalnih tragova. Penk i njegovi saradnici su konstatovali da se na području Švajcarske i Bavarske mogu izdvojiti četiri nivoa čeonih morena rasporeñenih stepeničasto uz reku Ronu na različitim visinama, a sa svakom od njih nizvodno je u vezi po jedna fluvioglacijalna terasa. To su:

- terasa starijeg pokrovnog šljunka - Deckenschotter I - terasa mlañeg pokrovnog šljunka - Deckenschotter II - visoka šljunkovita terasa - Hochterrassenschotter - niska šljunkovita terasa – Niederterrassenschotter Starije terase su u priličnoj meri razorene postglacijalnom erozijom i nalaze se u „visećem“

položaju u odnosu na dno rečne doline. Pretpostavivši da svaka fluvioglacijalna terasa odgovara jednom glacijalnom stadijumu, Penk je utvrdio da su se u Alpima, počev od najstarijeg, smenila četiri glavna glacijala: Gűnz (ginc), Mindel (mindel), Riss (ris) i Wűrm (virm), čija imena potiču od manjih reka u bavarskim Alpima.

terasa glacijacija Niska šljunkovita terasa Wűrm Visoka šljunkovita terasa Riss

Terasa mlañeg pokrovnog šljunka Mindel Terasa starijeg pokrovnog šljunka Gűnz

Sl. 9.8. Odnos fluvioglacijalnih terasa i glacijacija u Alpima (prema Prema Penck & Brückner, 1909).

Za vreme glacijalnih faza vršilo se intenzivno nasipanje terasnog šljunkovitog materijala, dok

se za vreme tople ili interglacijalne faze, usled povećane količine vode u alpskim rekama, vršilo produbljivanje korita i usecanje ispod nivoa starije akumulativne terase.

Meñutim, pojava terasnih šljunkova ne ukazuje uvek na glacijalne stadijume, pošto ima slučajeva da se ovakav tip sedimenata nalazi izmeñu dva horizonta čeonih morena, što ukazuje na fazu interglacijacije i fluvijalnih ili rečnih terasa.

Tokom interglacijalnih stadijuma taložene su trakaste gline, jezerska kreda, škriljavi lignit i dr., tj. sedimenti limničkog i barskog karaktera. Tri pleistocenske interglacijacije prema Penkovoj podeli nemaju posebna imena, već se definišu u odnosu na položaj prema mlañoj i starijoj glacijaciji: ginc-mindel, mindel-ris i ris-virm interglacijal. U novije vreme izdvojena su i dva starija glacijala: Donau (Danubius, Dunav) i Biber, a u okviru već postojeće četvoročlane podele pleistocena u Alpima i više stadijala i interstadijala vezano za svaku glacijaciju.

159

Sl. 9.9. Podela pleistocena u Alpima.

Podela u Alpima Podela u severnoj Evropi

Virm Visla Ris Zala

Mindel Elster Ginc Menap

Donau Eburon Biber Brigen

Sl. 9.10. Korelacija alpske i severnoevropske podele pleistocena.

160

9.2.6. Oblasti Severne Amerike u pleistocenu Lednički pokrov na području Severne Amerike nastao je spajanjem dve oblasti zaglečeravanja:

Laurentijskog ledničkog štita u centralnim i istočnim delovima kontinenta i Kordiljerskog glečerskog kompleksa u zapadnom delu. Na taj način, za vreme maksimalnog rasprostranjenja leda, on se kontinuirano pružao od Atlantika do Pacifika, prekrivajući površinu od preko 16 miliona km2, što je činilo više od trećine svetskog ledničkog pokrova.

Sl. 9.11. Zaglečerena oblast Severne Amerike u pleistocenu. Laurentijski lednički štit bio je veći od Kordiljerskog glečerskog kompleksa. Centar

zaglečeravanja mu se nalazio iznad zaliva Hadson. Na istoku se, preko Elzmirovog i Bafinovog ostrva, vezivao sa grenlandskim inlandajsom, dok je na zapadu i jugu obuhvatao celu istočnu Kanadu, Novu Englesku, Indijanu, Ilinois i Ohajo. Ledeni pokrivač na tom prostoru bio je prosečno debeo oko 1.500 metara.

Kordiljerski glečerski kompleks se pružao od kanadskih Stenovitih planina, preko Aljaske, većeg dela zapadne Kanade i delova američkih država Vašington, Ajdaho i Montana.

Tragovi kretanja lednika jasno su vidljivi na osnovu morena u mnogim delovima američkog

kontinenta. One često zatvaraju velike depresije zaostale nakon otapanja lednika, kao što je slučaj sa Velikim jezerima. Hadsonov zaliv je depresija koju je formirana pod pritiskom leda, a u koju je naknadno prodrô Atlantik.

Na prostorima središnjih delova Severne Amerike pleistocen je podeljen na četiri glacijacije i tri

interglacijacije.

161

glacijacija interglacijacija Wisconsin

Sangamon Illinoian

Yarmouth Kansan

Aftonian Nebraskan

Sl. 9.12. Podela pleistocena u Severnoj Americi. 9.2.7. Podru čje Antarktika, Južne Amerike i Australije u pleisto cenu Skoro 90% površine Antarktika danas je prekriveno ledom. Ovaj „ledeni kontinent“ ima

značajan uticaj na globalnu klimu naše planete jer predstavlja izvor hladne morske struje koja od njega ide prema nižim geografskim širinama.

Danas se na Antarktiku nalaze tri velika lednika i više malih. Najveći je Rosov, a nešto manji su Filčnerov i Larsenov. Najveća debljina leda nalazi se na njegovom istočnom delu, gde mestimično prelazi 4,5 km.

Sl. 9.13. Antarktički ledeni pokrov.

162

Antarktički inlandajs predstavlja daleko najveću ledenu masu na Zemlji. Zapremina mu iznosi

preko 30 miliona km3 i u sebi sadrži oko 70% ukupne količine slatke vode na planeti. Njegova težina je toliko velika da potiskuje Zemljinu koru naniže za skoro 900 metara. Čine ga dva velika glečera: istočnoantarktički, poznat kao Širi Antarktik, debljine i do 4,5 km, i zapadnoantarktički ili Uži Antarktik, sa debljinom leda do 3,5 km. Antarktik je ujedno i najsuvlji kontinent sa prosečnim godišnjim snežnim talogom od svega nekoliko centimetara, od čega se samo neznatan deo otopi ili ispari.

Na zapadnom delu ovoga kontinenta mnogobrojni vrhovi (nunataci) probijaju ledenu površinu.

Ovakvih vrhova nema u njegovom istočnom delu. Površina mu iznosi skoro 14 miliona km2, pri čemu je najveći deo prekriven ledom. Tokom pleistocena ledena masa se uvećala samo za 10%, upravo zbog ograničene veličine kopnene površine. Od visokih klifova često se odlamaju veliki blokovi ledenih bregova čija površina ponekad prelazi i 30.000 km2.

Sl. 9.14. Lednički pokrovi na području Južne Amerike.

163

Formiranje ledenih naslaga na ovom delu Zemlje je počelo mnogo pre kvartarnog perioda. Pomoću metode K/Ar ustanovljeno je da je tilit na Jones planini (prva glacijalna tvorevina na ovom području) star oko 10 miliona godina. Pre miocena klima na ovom kontinentu je bila umerena, dok je već u gornjem miocenu led prekrivao znatnu površinu zapadnog Antarktika. Otada su ledene mase, sa manjim varijacijama u količini, neprestano prisutne na ovom kontinentu.

Južnu Ameriku karakterišu visoki planinski venci Anda (sl. 9.14.) koji se pružaju duž zapadne obale preko celog kontinenta. Tokom pleistocena je lednički pokrivač koji se formirao na ovom planinskom sistemu zauzimao znatnu površinu, sa širinom koja je mestimično prelazila 200 km i debljinom (u središnjem delu) od 800 – 1.200 m. Lednička masa se sužavala prema severu, tako da su se iznad 38O geografske širine nalazili samo manji izolovani ledeni planinski štitovi i dolinski glečeri.

Na području Australije pojave glečera su registrovane u Snežnim planinama na jugu kontinenta i to na površini od samo 52 km2. Svakako da je južni položaj ovoga kontinenta i ograničeno rasprostranjenje visokih planina onemogućilo formiranje većih ledenih masa tokom pleistocena. Nešto veće oblasti prekrivene ledom nalazile su se na Centralnom platou Tasmanije i na Novom Zelandu.

9.3. Nezaglečerene oblasti U nezaglečerene oblasti spadaju prostori koji se nisu nalazili pod debelim ledenim pokrivačem,

ali su jasno reagovali na klimatske oscilacije tokom pleistocena. Tu spadaju pojasevi kopna uz ledničke pokrove sa karakterističnim stalno smrznutim tlom (permafrostom), zatim naslage sedimenta eolskog porekla – lesa, kvartarni marinski sedimenti vezani za obode današnjih morskih basena i dr.

Oblasti uz ledničke pokrove ili periglacijalne sredine karakterisale su odreñene vegetacijske zone, zavisno od udaljenosti od zaglečerene sredine: niska žbunasta i mahovinasta vegetacija pojasa tundre, zona travnate vegetacije hladnih stepa i zona četinarskih šuma ili tajga. Periglacijalne oblasti imale su veliko rasprostranjenje na evroazijskom i severnoameričkom tlu. Npr. za vreme maksimalnog zahlañenja na području Evrope izvan ove oblasti nalazile su se samo mediteranske zemlje. Termin „periglacijal“ prvi put je upotrebio LOZINSKI (1909) i njime je definisao jedinstvo klime, forme reljefa i tipova sedimenata.

9.3.1. Permafrost Permafrost ili stalno smrznuto tlo karakteristično je za oblasti gde je temperatura tokom većeg

dela godine ispod tačke mržnjenja. Samo njegov površinski sloj debljine od nekoliko centimetara do nekoliko metara predstavlja aktivni sloj, koji se usled sezonskih promena temperature topi i ponovo mrzne.

Danas permafrost zauzima približno petinu celokupne kopnene površine sa debljinama koja variraju u intervalu od 1.000 m na severu do 30 cm na jugu. Savremeni permafrost na području Evroazije (VELIČKO, 1982 i dr.) zauzima oko 12 miliona km2, dok je u poslednjem glacijalu na tom prostoru prekrivao više od 22 miliona km2.

Smrznuta zemljišta (gelisoli) danas su ograničena na izuzetno hladne polarne oblasti i visoke

planine, gde se večiti led nalazi već na dubini od jednog metra. Niske temperature sprečavaju razlaganje organske materije i kretanje vode naniže, što onemogućava razvoj zemljišta i uzrokuje nagomilavanje organske materije na površini. Tokom letnjeg perioda led se topi tokom dana, ali se ponovo smrzava tokom noći – proces poznat kao krioturbacija. U takvim uslovima zemljište menja strukturu, slojevi se deformišu, a u nekim oblastima nastaju karakteristični kameni poligoni na površini. Zbog takvih karakteristika gelisoli nisu pogodni za geotehničke i poljoprivredne delatnosti.

164

Sl. 9.15. Blok-dijagram klasičnog permafrosta. Zavisno od topografije terena permafrost je imao veće ili manje rasprostranjenje. Dok je,

recimo, na području Azije imao izuzetno veliko rasprostranjenje, u Severnoj Americi to su bile samo uske zone vezane za granice ledničkog štita. Na području Evrope tokom poslednjeg glacijala širio se do 460-480 geografske širine na jug u nizijama, a u planinskim oblastima i južnije. Pod dejstvom niskih temperatura u oblastima permafrosta nastali su karakteristični oblici reljefa i deformacija u stenama kao što su pojave soliflukcije, poligonalna tla, pingosi, ledeni klinovi, „kameni prstenovi“ i dr.

Sl. 9.16. Pingosi i poligonalna tla.

165

9.3.2. Les Lesne naslage u Evroaziji čine skoro 20 milona km2 tla najplodnijeg zemljišta formiranog u

uslovima hladne i suve klime pleistocena na prostorima koje je prekrivala stepska vegetacija. Pored evropskog tla, ove tvorevine prostiru se i u azijskom delu Rusije (Kazahstan), na području Mandžurije i Kine, oblasti prerija Severne Amerike i u pampaskim stepama u Južnoj Americi.

Na području Evrope lesne tvorevine prostiru se od atlantske obale na zapadu, preko ušća reke Rajne, Bavarske, Češke, Donje Austrije i Moravske, Panonske nizije, Karpata (gde se javlja sve do 1.200 m nadmorske visine), obodu Dakijskog basena, severne Bugarske, Vlaške i Moldavije. Široke i debele naslage ovog sedimenta nalaze se na području Ukrajine i južne Rusije (izmeñu dnjeprovsko-donskih čeonih morena na severu i Crnog mora na jugu). Debljina mu je prilično neujednačena: od 30 m na području Panonske nizije i ušća reke Rajne, do 80 m na području Ukrajine.

Sl. 9.17. Rasprostranjenje lesa na području Evrope.

Lesne tvorevine zbog svoje karakteristične litologije (smena horizonata lesa i pogrebenih zemalja) predstavljaju značajan činilac u stratigrafiji kvartara, a mogu poslužiti i za korelaciju sa drugim tipovima kvartarnih tvorevina (npr. rečne terase koje su proticale kroz zaglečerene oblasti i sl.). Apsolutna starost lesnih horizonata odreñena je delimično putem metode radioaktivnog ugljenika, a većim delom se zasniva na magnetostratigrafiji. Na osnovu stratigrafije kiseonikovih izotopa i magnetostratigrafije izvršena je (KUKLA 1970, 1975 i dr.) korelacija izmeñu dubokomorskih profila i lesnih tvorevina na kopnu.

9.3.3. Rečne terase periglacijalne oblasti Evrope Klimatska kolebanja tokom pleistocena, smena hladnih i suvih sa toplim i vlažnim periodima,

pogodovala su formiranju sistema rečnih terasa duž rečnih tokova. Na području Evrope u uslovima humidne klime postojalo je obilje šume koje su sprečavale površinsku denudaciju, dok je u toku hladnih perioda, kad je šuma zamenjivana niskom vegetacijom tundre i stepe, erozija bila intenzivirana. U toplim i humidnim etapama reke su usecale svoja korita u već akumulirane slojeve šljunka i na taj način su formirale rečne terase. Meñutim, do usecanja rečnih dolina i formiranja terasa moglo je doći i usled tektonskih pokreta ili promene eustatičkog nivoa mora (donje erozione baze).

166

U tektonski stabilnim oblastima koje su relativno udaljene od uticaja promene nivoa mora, ciklus klimatskih promena i broj terasa su meñusobno dobro povezani. Npr. na Dunavu kod Beča je izdvojeno šest rečnih terasa: prve dve (na visini od 95-85 i 65-55 m iznad reke) pripadaju starijem vilafranku (najmlañi pliocen) sa ostacima primitivnih surlaša, sledeće tri pripadaju pleistocenu (45-35, 30-25 i 10 m), dok je peta (5 m), najmlaña, holocenske starosti.

Dok su bečke terase uglavnom šljunkovite, njihova litologija kod Budimpešte predstavljena je finozrnijim naslagama, uključujući i les. Tu je izdvojeno sedam terasa, pri čemu tri najviše (115-50 m) odgovaraju starijem vilafranku, tri niže pleistocenu (65-20 m) a najmlaña, visoka samo nekoliko metara, holocenu.

U Nemačkoj, u slivnom području Zale i Elstera utvrñeno je prisustvo (SOERGEL, 1924) 15 rečnih terasa: sedam donjopleistocenskih, pet srednjepleistocenskih i tri gornjopleistocenske.

9.3.4. Morski i kontinentalni tip kvartara meditera nske oblasti Na Balkanskom poluostrvu pleistocen je zastupljen morskim i limničkim tvorevinama. U Grčkoj,

na ostrvu Rodosu, morski sedimenti pleistocena predstavljeni su konglomeratima koji leže transgresivno preko limničkih paludinskih slojeva. Prisutna fauna je mešovitog karaktera: dominantni su sredozemni mekušci, ali se javljaju i borealni. U Albaniji, u delu obale koja tone, nalaze se marinski kvartarni sedimenti holocenske starosti, debljine oko 100 m.

Kvartarne naslage limničkog karaktera razvijene u okviru Balkanskog poluostrva nalaze se na području Makedonije, Albanije, Hrvatske, Bosne i Srbije. Veliki deo naslaga ove starosti u Makedoniji je izgrañen od bigra i vulkanskih tvorevina (Vardarska Makedonija). Limničke naslage vezane su za područje Dinarida i nalaze se u kraškim poljima Hrvatske (okolina Knina), Bosne (sarajevsko-zenički basen), Srbije (u južnom i zapadnom Pomoravlju) i Albanije (u basenima Kolonj, Kukeš i Kruma).

Abrazione terase koje se nalaze na području južne Francuske, Italije, Maroka i Tunisa nastale su kolebanjem nivoa mora kao posledica velikih klimatskih promena tokom kvartarnog perioda. Idući od najviše prema najnižoj to su:

- sicilijanska terasa (90-100 m) - milacka terasa (55-60 m) - tirenska terasa (35-39 m) i - monastirska terasa (18-20 m) Stratigrafski, terase pripadaju srednjem i gornjem pleistocenu. Pored abrazionih terasa na području Sredozemlja poznat je marinski tip razvića pleistocenskih

tvorevina – kalabrien i limnički tip razvića – vilafrank. Oba tipa su starija od pomenutih abrazionih terasa i uglavnom se nastavljaju na pliocenske naslage sličnog razvića.

Kalabrien ili kalabrijski kat konstatovan je u severnim Apeninima u okolini Piačence, a smatra se da predstavlja prelaz izmeñu marinskog pliocena u marinski donji pleistocen. U njegovom najvišem horizontu (u žutim peskovima) nañeni su ostaci južnog slona – Archidiscodon meridionalis.

Vilafrank (Villafranchien) je poznat iz slojeva proučenih u južnoj Evropi, ali i na području Rumunije, Mañarske, Nemačke, Holandije, severne Afrike, južne i istočne Azije. Ime je dobio po veoma bogatoj sisarskoj fauni nañenoj u južnoj Evropi. Stratigrafski predstavlja kontinentalni ekvivalent morskim naslagama kalabriena u Italiji i Francuskoj.

9.3.5. Pluvijalna jezera Za vreme glacijacije, iznad velikih ledom prekrivenih kontinentalnih prostora formiralo se

dugotrajno polje visokog atmosferskog pritiska - anticiklona, a putanje vlažnih okeanskih vazdušnih masa bivale su potisnute prema jugu. To je uspostavilo, u područjima koja nisu bila pod direktnim uticajem severnih ledenih pokrivača, izrazito vlažna razdoblja - pluvijale . Neka od tih područja, koja su za vreme ledenog doba bila bogata padavinama, danas predstavljaju velike pustinje.

167

U tropskim i subtropskim oblastima klimatska kolebanja tokom kvartara ogledala su se u varijacijama u količini padavina, srednjoj godišnjoj temperaturi i promenama u snazi i pravcu vetrova. Jezera na području Severne Amerike, Azije i Afrike, čiji se nivo tokom klimatskih promena kolebao, nazvana su pluvijalna jezera. Smatra se da se tokom vlažnih perioda njihova površina uvećavala, dok je tokom sušnih etapa dolazilo do njihovog znatnog povlačenja, mestimično i isušivanja.

Sl. 9.18. Nekadašnje i današnje Veliko slano jezero.

Veliko slano jezero predstavlja najveću slanu kopnenu vodenu površinu na zapadnoj polulopti.

Njegov salinitet (od 5 - 27%) nekoliko puta je veći od morskog. Okruženo je velikim peščanim površinama, slanim zaravnima i močvarama, a preko nekoliko reka dobija vodu sa planine Voseč. Polovinom 20. veka jezero je pretrpelo velika kolebanja, te je povećalo svoju površinu koja danas iznosi oko 6.000 km2.

Na primer, današnje Veliko slano jezero (površine oko 4.000 km2) koje se nalazi na području

Jute u Severnoj Americi predstavlja samo ostatak jednog mnogo većeg jezera (Bonvil) koje je zauzimalo površinu od 50.000 km2, sa dubinama koje su dostizale i do 330 m.

168

Jezero Čad u severnoj Africi danas zahvata površinu koja varira izmeñu 10.000 i 25.000 km2, dok je tokom pleistocena, u humidnim etapama, prekrivalo površinu koja je prelazila 300.000 km2.

Jezero Čad predstavlja veliko plitko jezero ovalnog oblika čija je površina veoma promenjiva.

Nivo jezera je zavisan od količine padavina u zapadnom Sahelu, a same promene imaju veliki uticaj na ovaj akvatorij čija prosečna dubina iznosi samo 4 metra. Pretpostavlja se da je pre oko 10.000 godina ovo jezero bilo dublje za pedesetak metara.

Rezime poglavlja

• U vreme pleistocena velike površine kopna i mora na severnoj hemisferi su se nalazile pod debelim ledničkim pokrovom.

• Za razliku od severne hemisfere, naslage leda na južnoj polulopti, na području Antarktika, bile su za samo oko 10% veće od današnjih.

• Na području Evrope postojao je jedan veliki lednički štit na severu (nastao spajanjem nekoliko manjih) i manji dolinski lednici u oblasti Alpa, Pirineja i Balkanskog poluostrva.

• Na osnovu rasprostranjenja glacijalnih naslaga i fosila na severu Evrope i u Alpima je izdvojeno 6 glacijalnih i 5 interglacijalnih perioda u okviru pleistocena, a u Severnoj Americi 4 glacijalna i 3 interglacijalna perioda.

• U oblastima pored glečera (periglacijalna područja) tokom pleistocena su nastajale karakteristične tvorevine: stalno smrznuto tlo (permafrost) i naslage sedimenata eolskog porekla – les.

• Klimatska kolebanja tokom pleistocena pogoduju stvaranju rečnih i morskih terasa. • U tropskim i subtropskim oblastima u periodima povećane vlažnosti nastaju pluvijalna jezera.

Pitanja

1. Kako je izgledala severna a kako južna hemisfera tokom pleistocena? 2. Kakav je bio nivo mora tokom glacijala? 3. Koji su lednički štitovi postojali na teritoriji severne i severozapadne Evrope? 4. Kako je i na osnovu čega podeljen pleistocen na području severne Evrope? 5. Gde su se nalazili dolinski glečeri na području Balkanskog poluostrva? 6. Kako se nazivaju glacijali u alpskoj podeli pleistocena? 7. Kada su počela prva zaglečeravanja na Antarktiku? 8. Koje su kvartarne tvorevine tipične za periglacijalne oblasti? 9. Koje su marinske kvartarne tvorevine razvijene u Sredozemlju (Mediteranu)? 10. Kada su i gde nastajala pluvijalna jezera?


5. Stevanović P., Marović M., Dimitrijević V. 1992: Geologija kvartara. 6. Encyclopedia of Quaternary Science, 2007. 7. http://www.colby.edu/geology/Quatresources.html

169

10. KVARTARNE NASLAGE SRBIJE Cilj poglavlja

Upoznavanje sa istorijom proučavanja kvartara u Srbiji; rasprostranjenjem i dejstvom lednika i ledničkih procesa, limničkim tvorevinama formiranih tokom pleistocena u Srbiji i okolnim zemljama.

Sadržaj

• Uvod. • Istorijat istraživanja kvartarnih naslaga u Srbiji. • Glacijalni oblici. • Fluvioglacijalne naslage. • Glacijalni tragovi na visokim planinama Balkanskog poluostrva. • Limničke tvorevine.

10.1. Uvod Kvartarne naslage na prostoru Srbije imaju veliko rasprostranjenje i najčešće se javljaju

diskontinuirano, u vezi sa pogodnom morfologijom terena. Litološki i genetski su vrlo raznovrsne, sa karakterističnom brzom smenom jedinica u vertikalnom i horizontalnom pravcu. Uglavnom su zastupljene kontinentalne naslage rečnog, eolskog, glacijalnog, jezerskog i deluvijalnog karaktera, predstavljene peskovima, šljunkovima, alevritima, glinama, lesom, laporcima, bigrom, pećinskim naslagama, tresetom, brečama, jezerskom kredom i drugim tvorevinama.

Lednici na našim visokim planinama ostavili su akumulativne morenske naslage i erozione morfološke oblike koji nam ukazuju da su tokom hladnih etapa pleistocena planinski vrhovi bili prekriveni glečerima. Brojne reke i plitka jezera ostavili su tragove u vidu terasa i aluvijona. Aluvijalne tvorevine imaju veliko rasprostranjenje, ali i znatnu debljinu, naročito u širokim dolinama velikih panonskih reka Dunava, Save i Tise. Naslage eluvijalnog, proluvijalnog, deluvijalnog i antropogenog karaktera u svim meñusobnim kombinacijama, takoñe imaju znatno rasprostranjenje na području naše zemlje. Pošto je severni deo teritorije Srbije (područje Panonske nizije u užem smislu) tokom pleistocena predstavljao stepu, u njemu su nataloženi sedimenti eolskog porekla – les i pesak. U kraškim terenima, pored brojnih morfoloških oblika, nañeni su ostaci životinja, ponekad i tragovi delatnosti praistorijskih ljudi, naročito u mnogobrojnim pećinama.

Tokom kvartara teritorija Srbije i okolna područja predstavljali su prostor intenzivnih tektonskih kolebanja, izdizanja planinskih venaca i spuštanja potolina, što je uveliko menjalo njihovu paleogeografsku sliku.

Kvartarne naslage na području Srbije prikazane su prema genetskom tipu tvorevina, a mestimično i po regionalnom principu. Opisane su uglavnom naslage pleistocenske starosti, dok su holocenske tvorevine obrañene samo delimično. Takoñe, prikazane su samo tvorevine sa naše teritorije, ali u retkim slučajevima, ako imaju veliko rasprostranjenje ili bitan stratigrafski, regionalni, ekonomski ili neki drugi značaj, dat je opis i kvartarnih tvorevina iz okolnih zemalja.

10.2. Istorijat istraživanja kvartarnih naslaga u S rbiji Tek posle Drugog svetskog rata na području naše zemlje počinju kompleksnija istraživanja

kvartarnih tvorevina, mada se prvi, doduše oskudni podaci o rasprostranjenju ovih naslaga na području Balkanskog poluostrva sreću u delima putopisaca i učenih ljudi iz XVIII i XIX veka (L.

170

MARSIGLI (1726), A. BOUE (1840, 1864). U prvoj polovini XX veka javljaju se značajnija istraživanja kvartarnih tvorevina, uglavnom iz domena geomorfologije i paleontologije.

JOVAN CVIJIĆ (1865-1927) je prvi i najznačajniji istraživač glacijacije naših visokih planina i geomorfoloških karakteristika naših terena. Njegova kapitalna dela „Geomorfologija“ I i II i „Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije“ uz mnogobrojne članke i studije, postavila su osnov naše geomorfologije, a s tim u vezi, i kvartarne geologije. Pored njega, o glacijacijama na našim visokim planinama pisali su i A. PENCK (1899), A. GRUND (1902, 1903), J. DEDIJER (1905), F. KATZER (1902), B. MILOJEVIĆ (1922), LJ. MENKOVIĆ (1971/72, 1977/78, 1994a, 1994b), MENKOVIĆ i dr. (2004), A. PETROVIĆ (2007) i dr.

U svojoj „Geomorfologiji“ J. CVIJIĆ (1924, 1926) je pružio veliki broj podataka značajnih za proučavanje karsta i njegovog razvoja u pleistocenu, dok se posle Drugog svetskog rada ovom problematikom bavio veliki broj istraživača, uglavnom sa aspekta speleologije i hidrogeologije.

Problemima vezanim za eolske, posebno lesne tvorevine, bavila se plejada istraživača, kako geologa, tako i geografa. Svakako, najznačajniji meñu njima je V. LASKAREV (1921-1935), koji je, istražujući les okoline Beograda i Vojvodine, definisao odreñen broj horizonata lesa i pogrebenih zemalja, njihov stratigrafski položaj i izvršio lokalnu korelaciju sa obližnjim terenima. Pored njega problemima lesnih naslaga bavili su se i J. PANČIĆ (1863), J. ŽUJOVIĆ (1893), P. PAVLOVIĆ (1910), P. STEVANOVIĆ (1939), B. BUKUROV (1948, 1975), J. MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ (1948-1972), Ž. JOVIČIĆ (1956), M. ZEREMSKI (1964), M. RAKIĆ (1977a, 1990), S. MARKOVIĆ et al. (1998, 1999, 2000 i dr.), S. KNEŽEVIĆ i dr. (2001), D. NENADIĆ (2000) i dr. U novije vreme grupa istraživača, posebno geografa (MARKOVIĆ et al., vidi literaturu na kraju knjige), bavila se magnetostratigrafijom lesnih horizonata i njihovom korelacijom sa lesnim kompleksima na području Kine. Na ovaj način je prvi put jasno definisana apsolutna starost ovih tvorevina i otvorena mogućnost njihove sinhronizacije sa dubokomorskim sedimentima datiranim pomoću metode kiseonikovih izotopa.

Veliki broj istraživača se bavio proučavanjem rasprostranjenja rečnih terasa: J.CVIJIĆ (1908, 1911, 1921, 1924); V. LASKAREV (1951); B. MILOJEVIĆ (1951, 1937, 1960), P. JOVANOVIĆ (1951, 1953), P. STEVANOVIĆ (1940, 1951), B. BUKUROV (1948, 1975), M. RAKIĆ (1963, 1977). Takoñe, rečno-barske naslage i policiklični rečni sedimenti u domenu stratigrafije i paleogeografije bili su predmet mnogobrojnih istraživanja, naročito na području Vojvodine: J. HALAVATS (1897, 1915), V. LASKAREV (1938, 1949, 1951), J. MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ (1967, 1971, 1972), M. RAKIĆ (1972, 1973, 1977, 1981, 1985), RAKIĆ i dr. (1990), KNEŽEVIĆ i dr. (1998), D. NENADIĆ (2001, 2003), NENADIĆ & KNEŽEVIĆ (1999) i dr. Ovom tematikom su se takoñe bavili brojni geografi.

Značajni podaci o paleontološkim ostacima u kvartarnim tvorevinama na području Srbije dobijeni su od strane istraživača različitih profila: paleontologa, geologa, geografa i biologa. Kvartarnom malakofaunom bavili su se J. HALAVATS (1889, 1915), P. PAVLOVIĆ (1910), V. LASKAREV (1922, 1926, 1938, 1949, 1951), V. DIMITRIJEVIĆ (1985), B. MITROVIĆ (2007), RAKIĆ i dr. (1990), a faunom ostrakoda N. KRSTIĆ (1988, 1989), N. GAGIĆ (1968) i dr. Kvartarnim sisarima bavili su se: I. RAKOVEC (1965), V. DIMITRIJEVIĆ (1991, 1997), Z. MARKOVIĆ (1997), MARKOVIĆ & PAVLOVIĆ (1991), K. BOGIĆEVIĆ (2009) i drugi.

10.3. Glacijalni oblici Zbog geografskog položaja naše zemlje južno od Alpa, do 1890. godine se smatralo da

Balkansko poluostrvo nije bilo zahvaćeno procesima zaglečeravanja. Meñutim, istraživanja Jovana Cvijića te godine ukazuju na tragove cirkova na Ljubotenu (Šar planina), a 1896. godine i na naslage morena deponovanih na tri različita hipsometrijska nivoa na planini Rili u Bugarskoj. Ubrzo posle toga Cvijić izdvaja morenske tvorevine na mnogim drugim planinama, kao što su Prenj, Čvrsnica, Durmitor, Maglić, čime je oborena teza alpskih geologa o nepostojanju glacijacija na Balkanskom poluostrvu. Kasnije su od strane Cvijića i drugih istraživača otkriveni glacijalni tragovi i na mnogim drugim visokim planinama kao što su Prokletije, Kopaonik i Golija u Srbiji; Lovćen, Orjen, Sinjajevina, Bjelasica u Crnoj Gori, zatim u Bosni i Hercegovini (Bjelašnica, Zelengora, Troglav, Šator, Velež i dr.), Hrvatskoj (Biokovo, Velebit, Kapela) i Sloveniji (Triglav na Julijskim Alpima, na području Kamniških Alpa).

171

Cvijić je morenske naslage grupisao u dve kategorije, niže – srednjepleistocenske starosti (ris), kao što su Prokletije, Sinjajevina, Durmitor, i više – gornjopleistocenske (virmski glacijal) - ostali planinski vrhovi. Meñutim, pošto je u Alpima mindelska glacijacija bila najsnažnija, može se pretpostaviti da je i na području Balkanskog poluostrva ostavila svoje jasne tragove. Ipak, izgleda da je najsnažnija pleistocenska glacijacija na području Balkanskoga poluostrva bila najmlaña, virmska, dok o starijim fazama postoji nedovoljno podataka.

Prema Cvijiću, snežna granica za vreme pleistocena se na našim područjima spuštala na 1.600-1.800 m nadmorske visine, dok danas ona leži na 3.000 m, zbog čega na prostoru Balkanskog poluostrva nema glečera. Zbog veće količine atmosferskih taloga i blizine Alpa, lednika je bilo mnogo više na zapadnoj polovini Balkanskog poluostrva, u Dinaridima, nego na istočnoj. Takoñe, postoji i više tragova lednika na visokim planinama koje su bliže moru (velika količina atmosferskih taloga), nego na onima koje se nalaze severnije u unutrašnjosti.

Tragovi zaglečeravanja na ovim prostorima mogu se videti u vidu erozionih i akumulativnih oblika, kao što su cirkovi, valovi, mutonirane stene, morene i dr.

Prosečna debljina morenskih naslaga iznosi oko 50 m, ali mestimično dostiže i 260 m. Zavisno od tipa podloge preko koje se lednik kretao, morene su izgrañene od uglastih i nezaobljenih blokova peščara, krečnjaka, škriljaca, rožnaca, konglomerata. Morene dolinskih lednika u kraškim terenima se uglavnom sastoje od krečnjaka i imaju prosečnu debljinu od 30-80 m, dok su ove naslage u cirkovima izgrañene pretežno od krečnjačkih i dolomitskih blokova, i imaju debljinu izmeñu 10 i 60 m.

Sl. 10.1. Zaglečerene oblasti visokih planina na Balkanskom poluostrvu u pleistocenu.

1. Perister, 2. Tomor, 3. Jablanica, 4. Stogovi, 5. Jakupica, 6. Žiovo, 7. Komovi, 8. Bjelasica, 9. Haila, 10. Sinjajevina, 11. Vojnik, 12. Volujak, 13. Zelengora, 14. Treskavica, 15. Bjelašnica, 16. Prenj, 17. Čvrsnica, 18. Vran, 19. Raduša, 20. Vranica, 21. Cincar, 22. Troglav, 23. Šator, 24. Velež, 25. Orijen, 26. Lovćen, 27. Kopaonik, 28. Durmitor, 29. Prokletije, 30. Šarplanina, 31. Rila, 32. Olimp, 33. Korab.

Lednici koji su prekrivali visoke vence Prokletija najvećim delom su se kretali prema

Metohijskoj kotlini. U oblasti Prokletija (Peć i Dečani) morene dopiru čak do površine Metohijske kotline (oko 500 mnv) sa debljinom koja mestimično dostiže i 260 m. Ove naslage Cvijić je smatrao morenama, dok ih drugi istraživači definišu kao fluvioglacijalne naslage. Uglavnom su vezane za severnu i severoistočnu stranu planine, dok se na južnoj nalaze na znatno većoj visini. Izgrañene su

172

uglavnom od blokova i komada kvarcnih konglomerata i škriljaca. Prema Cvijiću, čeone morene kod Peći i ivične kod Dečana pripadaju pretposlednjoj (riškoj) ili poslednjoj (virmskoj) glacijaciji. Meñutim, kasnije terenske opservacije ne ukazuju ubedljivo na ovu starost.

U toku pleistocena visoki planinski venci Prokletija bili su skoro potpuni prekriveni snegom i

ledom iznad kojih su virili samo visoki i oštri vrhovi i grebeni kao što su Đeravica (2.656 m), Maja Rops (2.502 m), Bogdaš (2.530 m), Starac (2.426 m), Bogićevica (2.358 m) i dr. Po Cvijiću, glacijacija na ovim područjima je bila jača nego što je to slučaj danas sa Alpima. Glečerski cirkovi formirani su u najvišim planinskim predelima, u izvorišnim čelenkama Pećke, Dečanske i Loćanske Bistrice, Erenika, Sušice, Treskavice i Babinpoljske reke, odakle su se lednički jezici preko ledničkih valova kretali u različitim pravcima. Npr. Plavski lednik na Prokletijama dostizao je dužinu i do 30 km.

U okolini Plava čeone morene su formirale zagat Plavskog jezera na 950 – 1.012 m

nadmorske visine. Nekadašnje valove formirane na ovim područjima tokom pleistocena kasnije su nasledili rečni tokovi Lima, Pećke Bistrice, Dečanske Bistrice i Ibra.

Tragovi zaglečeravanja na području Šar planine uglavnom su jasno izraženi u unutrašnjosti masiva, više na istočnoj, nego na zapadnoj strani. Morenske naslage su naročito dobro očuvane sverozapadno i jugoistočno od Tetovske Bistrice na nadmorskoj visini od 1.830 do 2.200 metara.

U susednoj Crnoj Gori ovom prilikom pomenućemo samo glacijalne oblike na Durmitoru i

Orjenu, kako ih je prikazao J. Cvijić. Najveća apsolutna visina na Durmitoru iznosi 2.522 m, dok su ostali mnogobrojni vrhovi često

viši od 2.000 m. Centralni masiv ove planine diže se do 1.000 m iznad platoa Pivske i Drobnjačke površi. Ovakve hipsometrijske karakteristike predstavljale su dobru predispoziciju da šira oblast Durmitora u pleistocenu postane značajan centar zaglečeravanja.

Durmitor je za vreme pleistocena bio prekriven debelim naslagama leda koji se ledničkim jezicima spuštao prema severozapadu u oblast Pivske planine i na jugozapad u oblast Todorovog i Dobrog Dola. Na severoistočnoj strani lednici su silazili u područje Tepačkog polja, a na jugoistoku u oblast Jezera. Ovi lednici su formirali jedinstveni Drobnjački supodinski lednik. Maksimalno razviće glacijalnog procesa bilo je najverovatnije tokom risa, kada je i nataložen najveći deo morenskog materijala izgrañenog pretežno od krečnjaka i dolomita. Durmitor se odlikovao mešovitim tipom lednika – supodinskog i platoskog. Tokom virma lednici se postepeno povlače, supodinski glečer se raspada na manje pokrove i njihova je akumulacija svedena uglavnom na oblast cirkova.

Na Orjenu su postojala dva centra zaglečeravanja: istočni i zapadni. Na ovom području glacijalnom procesu prethodio je intenzivni razvoj kraškog procesa, te su umesto rečnih dolina lednici nasledili kraške depresije, vrtače i uvale, zbog čega je CVIJIĆ (1921) ovakav tip glacijacije izdvojio pod nazivom „glečeri karstnog zemljišta“. U istočnoj oblasti zaglečeravanje je bilo izraženije, tako da je tu formirano nekoliko ledničkih polja i valova, kojima je led silazio naniže prema Bokokotorskom zalivu, gde se zadržao na visini od 600-700 m. U zapadnom delu formirano je nekoliko kratkih dolinskih glečera koji su na svojim krajevima ostavili čeone morene. Ukupna površina prekrivena ledom na ovoj planini je tokom poslednje glacijacije iznosila 109 km2. Morene su litološki predstavljene nesortiranim i nezaobljenim blokovima, kao i sitnijim fragmentima krečnjačko-dolomitskog sastava.

10.4. Fluvioglacijalne naslage Na prostorima Balkanskog poluostrva fluvioglacijalni nanosi predstavljeni su polimiktnim

šljunkovima, blokovima i komadima stena. Ove tvorevine nalaze se gotovo u svim gornjim tokovima reka čija su izvorišta u oblasti visokih planina, a koja su tokom pleistocena bila pod lednicima. Tu se mogu izdvojiti šljunkovite terase u dolini Lima, u gornjoj Tari, u dolini Morače, Drine, Neretve itd.

Npr. u dolini Morače ove tvorevine debljine i do 100 m izgrañene su od fluvioglacijalnog šljunka koji je cementovan u konglomerate, pri čemu su pojedini obluci u konglomeratu veći od 1 metra u

173

prečniku. Taloženje ovih tvorevina vršeno je tokom poslednjeg glacijala, dok se u postglacijalnom periodu Morača usekla u ovaj fluvioglacijalni materijal i formirala dve rečne terase.

Fluvioglacijalne naslage na području Prokletija, Peći i Đakovice konstatovane su na malom prostoru u dolini Babinpoljske reke i u gornjem delu Dečanske Bistrice (Raška dol). Materijal koji je deponovan krajem pleistocena predstavljen je pretaloženim morenama izgrañenim od šljunkovito-peskovitih glina u kojima se nalaze obrañeni ili slabo obrañeni blokovi i komadi različitih stena. Na području Metohijske kotline rečni tokovi su, izlazeći iz klisurastih dolina, razarali jezerske sedimente i formirali prostrane aluvijalne ravni i rečne terase. Tu su konstatovane dve rečne terase izgrañene od škriljaca, krečnjaka, granita, kvarca i kvarcnih konglomerata, u zavisnosti od sastava podloge preko koje je prolazio rečni sliv. Pretpostavlja se da je starija terasa izgrañena tokom pretposlednjeg, a mlaña tokom poslednjeg glacijala (virma).

10.5. Glacijalni tragovi na visokim planinama Balka nskog poluostrva Svedoke nekadašnjeg glacijalnog procesa na mnogim planinama Balkanskog poluostrva čine i

brojni hidrološki elementi. U najpoznatije spadaju glacijalna jezera, koja se nalaze u glečerskim kotlinama (najčešće u njihovim krajnjim delovima) ili je reč o manjim jezercima („gorske oči“) koja ispunjavaju nekadašnje cirkove i gornje delove valova.

Sl. 10.2. Gorske oči na Durmitoru (Crno jezero) i planini Rili u Bugarskoj. Prva jezera su starija i hipsometrijski niža, dok su druga vezana za mlañe (virmske i

postvirmske) stadijume i hipsometrijski su viša. U prvu grupu recimo spada Plavsko, Bledsko i brojna jezera sa Durmitorske površi, a u drugu grupu spadaju brojna cirkna jezera rasuta po Durmitoru, Komovima, Šari, Prokletijama i drugim visokim planinama koje su tokom pleistocena bile zaglečerene.

10.6. Limni čke tvorevine U stratigrafskom pogledu jezerski kvartar Srbije, koji je poznat iz panonskog prostora i

zatvorenih manjih basena, relativno je slabo izučen. Na panonskom prostoru krajem pliocena postojalo je jedno ili možda više plitkih jezera u

kojima su taloženi paludinski slojevi. Tendencija je da se gornji nivo ovih slojeva (slojevi sa Viviparus vukotinovici) stavi u kvartar, tj. stariji pleistocen. Preko ovih tvorevina leže rečne policiklične naslage sa Viviparus boeckhi, koje se tretiraju kao mlañi deo starijeg pleistocena (NENADIĆ, 2003).

174

Jezerske naslage na području Vojvodine nalaze se na dubinama od 63 do 700 m. Konstatovane su u Banatu, Deliblatskoj peščari do Mokrina na severu, u Bačkoj od Žabalja na jugu do Subotice na severu, zatim u južnom Sremu i drugim mestima Panonske nizije. To su peskoviti i glinoviti sedimenti sa mestimičnom pojavom lignita, vezano za gornjopaludinske slojeve. Rečni policikilični sedimenti koji leže preko njih litološki su predstavljeni glinovito-peskovitim naslagama. Rukovodeći fosil koji ove naslage na širem prostoru Vojvodine definiše kao stariji pleistocen je ostrakoda Cyclocypris huckei.

Izolovani baseni su rasuti u svim planinskim sistemima Balkanskog poluostrva, najviše u Dinaridima i Srpsko-makedonskom masivu. Neki od tih basena su bili stalno pod vodom sve do zapunjavanja sedimentom, neki su bili periodično plavljeni, kao što je slučaj u kraškim poljima, dok su treći, cirkna i zagatna jezera, nastajali tek posle povlačenja glečera. Naslage koje su u njima taložene bile su veoma raznovrsne: gruboklastične tvorevine, pesak, crvenica, organski mulj, treset itd.

Na primer, u okolini Vranja ove tvorevine su predstavljene karbonatnim glinama u kojima je nañen slon sa pravim kljovama – Elephas (Palaeoloxodon) antiquus, zbog čega se pretpostavlja da pripadaju srednjem pleistocenu (ginc-mindel). Ove naslage se nalaze iznad lignita za koji se veruje da pripada vilafranku.

Meñutim, stratigrafski i paleogeografski problemi jezerskog kvartara Srbije još nisu rešeni. To se naročito odnosi na pitanje da li su srednje i visoke terase oko neogenih basena i kotlina rečnog ili jezerskog karaktera, neogene ili pleistocenske starosti. Takav je slučaj sa donjim tokovima obe Morave i njihovih glavnih pritoka, Ibra, Nišave i Toplice, zatim donjom Kolubarom i sl. Takoñe, u nekim delovima Kosova i Metohije diskordantno preko donjeg i gornjeg pliocena leže šljunkoviti sedimenti za koje se ne može sa preciznošću reći da li su rečnog ili jezerskog porekla.

Rezime poglavlja

• Opisane su uglavnom naslage pleistocenske starosti, dok su holocenske tvorevine obrañene

samo delimično. • Posle Drugog svetskog rata na području naše zemlje počinju kompleksnija istraživanja

kvartarnih tvorevina, iako se one pominju mestimično već u zapisima iz XVIII veka. • Snežna granica se za vreme pleistocena na našim područjima spuštala na 1.600-1.800 m

nadmorske visine, dok danas leži na 3.000 m; tako da su vrhovi visokih planina bili pokriveni lednicima.

• Najjača glacijacija na Balkanskom poluostrvu je, izgleda, bila poslednja (virmska). • Tragovi zaglečeravanja na teritoriji Srbije (Prokletije, Kopaonik i Golija) mogu se videti u vidu

erozionih i akumulativnih oblika, kao što su cirkovi, valovi, mutonirane stene, morene i dr. • Fluvioglacijalni nanosi predstavljeni su polimiktnim šljunkovima, blokovima i komadima stena. • U najpoznatije ostatke glacijalnog procesa spadaju jezera, koja se nalaze u glečerskim

kotlinama ili ispunjavaju nekadašnje cirkove i gornje delove valova („gorske oči“ – Šar planina, Prokletije).

• Na panonskom prostoru krajem pliocena postojalo je jedno ili možda više plitkih jezera u kojima su taloženi paludinski slojevi. Pitanja

1. Ko je prvi istraživao glacijalne tvorevine na teritoriji Srbije? 2. Koji su erozioni i akumulativni lednički oblici rasprostranjeni na teritoriji Srbije? Na kojim

planinama? 3. Gde su nañeni fluvioglacijalni sedimenti i od čega su izgrañeni? 4. Šta su to „gorske oči“ i gde se nalaze na teritoriji Srbije i okolnih zemalja? 5. U kojim krajevima Srbije su nañeni jezerski sedimenti kvartarne starosti?

175


1. Menković Lj., 1971/1972: Glacijacija i kvartarne tvorevine na području Prokletija, Peći i Đakovice.

2. Cvijić J., 1926: Geomorfologija, knjiga druga

176

11. REČNE NASLAGE KVARTARNE STAROSTI NA TERITORIJI SRBIJE

Cilj

Upoznavanje sa rasprostranjenjem rečnih naslaga pleistocenske starosti u Srbiji i okolnim zemljama; njihovim geološkim i ekonomskim značajem.

Sadržaj

• Rečne naslage većih vodotoka. • Rečne naslage Srema, Banata i Bačke. • Rečne naslage Beograda, donje Kolubare i Posavo-Tamnave. • Rečne naslage kladovsko-dunavskog Ključa. • Rečne naslage Južne i Zapadne Morave. • Rečne naslage smederevsko-jaseničke oblasti i severnog Pomoravlja. • Rečni policiklični sedimenti – slojevi sa Corbicula fluminalis. • Policiklični rečni sedimenti Beograda i okoline. • Rečni policiklični sedimenti Vojvodine i Mačve. • Rečni-policiklični sedimenti u oblasti Posavo-Tamnave. • Policiklični rečni sedimenti u kotlinama i peripanonskoj oblasti Srbije.

11.1. Rečne naslage ve ćih vodotoka U gotovo svim većim rečnim dolinama na prostoru Srbije tokom kvartara su se taložile debele

aluvijalne naslage i formirale za aluvijalni proces karakteristične rečne terase. Rečne terase su ili erozione, kada su usečene u osnovnim stenama, ili akumulativne i eroziono-akumulativne, kada su izgrañene od šljunkova, peskova, lesa, suglina i bigra.

Broj terasa u gornjem i donjem delu toka je različit, uglavnom im je broj u donjem delu toka manji i često su spuštene do nivoa aluvijalne ravni. Širina terasnih podova zavisi od poprečnog profila dolinske ravni reka, tako da veće reke imaju veoma široke terase kao što je slučaj kod Dunava, Save, Tise, donje Kolubare, Zapadne, Južne i Velike Morave i dr.

Iako je stratigrafija rečnih terasa, za razliku od njihove morfologije slabo proučena, smatra se

da su niske terase (ispod 20 m relativne visine) po pravilu postglacijalne, a više (iznad 20 m relativne visine) glacijalne i interglacijalne.

U ravničarskim delovima terena reke su formirale široke aluvijalne ravnice u okvirima kojih su često menjale poziciju korita ostavljajući za sobom mrtvaje, ritove i rečne jezera (npr. Obedska bara, Palić i sl.). Tokom pleistocena Dunav je migrirao svojim koritom prema zapadu i jugu, dok je Sava pretaložavala lesne naslage krećući se prema jugu, do svog sadašnjeg položaja.

11.1.1. Rečne naslage Srema, Banata i Ba čke Na prostoru vojvoñanskog dela Panonskog basena izdvojena su četiri terasna nivoa sa

fluvijalnim naslagama. Niži terasni nivoi relativne visine 4-10 m i 10-15 m razvijeni su i kod Dunava i Tise, dok su dva viša nivoa, 25-35 m i 50-60 m formirana samo iznad korita Dunava.

177

Sl. 11.1. Geomorfološka skica Vojvodine. t1 – prva rečna terasa (plavna ravan), t2 – druga („varoška“), t3 – treća (lesni plato), zatamnjeno –

prekvartarne tvorevine. Viši terasni nivoi izgrañuju terene na severnim padinama Fruške Gore. Susečka terasa , visine

25-35 m nalazi se na prostoru izmeñu Neština i Banaštora, sa širinom od 2,6 do 6 km.

Podinske naslage terase čine srednjepaludinski slojevi preko kojih su nataloženi rečni

sedimenti sa karakterističnim tvorevinama korita (peskovi sa kosom slojevitošću i tanki proslojci alevrita) i povodnja (alevriti i peskovi lesoidnog habitusa). Najmlañi deo terase čine naslage dvofaznog kopnenog lesa. Iako postoje različiti pogledi na njenu starost, smatra se (RAKIĆ, 1976), s obzirom da je usečena u gornjopanonske sedimente i sremsku seriju, da je gornjopleistocenske (virmske) starosti.

Sl. 11.2. Profil lesne terase kod Suseka. 1. gornjopliocenski sedimenti, 2. pleistocenski peskovi i peskoviti alevriti, 3. pleistocenski peskoviti alevriti i pogrebene

zemlje (hidromorfnog karaktera) i 4. dvofazni les sa pogrebenom zemljom.

178

Viša terasa prekriva veliki deo Banata i gotovo čitavu južnu Bačku, a u literaturi je poznata i pod imenima „varoška“ (LASKAREV, 1951) i „južnobačka“ (BUKUROV, 1950) terasa.

Na prostoru Bačke terasa je širine izmeñu 16 i 40 km, izgrañena od uslojenog peska u nižem delu, preko kojeg se nalaze lesoidi i mestimično živi pesak. Na istočnim obroncima Fruške Gore u njen sastav ulaze i terasirane plavine. Isti terasni nivo u dolini Tise izgrañen je od pretaloženog lesa, sive peskovite gline, peska i šljunka. Široka je oko 8 km, visine 8-16 m.

Starost ove terase nije jasno definisana, ali se pretpostavlja da je u pitanju gornji pleistocen (virm) ili granica pleistocen/holocen.

Terasa visine 3-5 m, niža-mlaña terasa je periodično plavljena, tako da se po pravilu može

smatrati plavnom aluvijalnom ravni, a ne pravom terasom. Najniža terasa i recentne aluvijalne ravni peripanonskih reka izgrañene su od oko 15 m debelih naslaga korita (šljunkovi i peskovi) i povodanjskih tvorevina predstavljenih različitim alevritičnim talozima. Naročito razvijene naslage nalaze se u dolini Tise i na levoj obali Dunava (Pančevački i Jabučki rit) one predstavljaju tvorevine starača ili močvarno-barske sedimente. Ove tvorevine nalaze se takoñe u napuštenim rukavcima Dunava, Tise, Tamiša i Karaša.

11.1.2. Rečne naslage Beograda, donje Kolubare i Posavo-Tamnav e Na teritoriji Beograda i u njegovoj bližoj okolini nalaze se savske i dunavske terase, koje se

uzdižu i do 60 m iznad današnje aluvijalne ravni. Izgrañene su pretežno od šljunka („beogradski slojevi“), a mogu se konstatovati na više mesta u samom gradu - Terazije, Karaburma, Čubura, Banovo Brdo. Ove naslage mogu se nalaziti u kombinaciji sa lesoidima, peskom i suglinom (kao što je to slučaj ispod palate „Albanija“, na Kalenićevoj pijaci, Čuburi i Prokopu). U ovim tvorevinama nañeni su ostaci mamuta (Mammuthus primigenius).

Na području donje Kolubare i obrenovačke Posavine, od Lazarevca i Rudovaca na jugu do Save na severu, mogu se izdvojiti četiri savsko-kolubarske akumulativne terase:

IV - od 60-80 m iznad Peštana i Turije (junkovačka terasa) izgrañena je od grubih šljunkova i prostire se na istočnoj strani Kolubare.

Sl. 11.3. Profil južne bačke terase kod Rimskih šančeva 1. supeskovi barske geneze, 2. peskovi sa laminarnom slojevitošću, 3. karbonatni prašinasti peskovi sa

horizontalnom stratifikacijom, 4. horizontalno slojeviti peskovi

transformisani u gornjem delu, 5. recentno zemljište sa kulturnim slojem (k).

179

III – od 20-40 m iznad savsko-kolubarske nizije (banjansko-radljevska terasa) je najrasprostranjenija terasa u Kolubarskom basenu i izgrañena je u donjem delu od šljunka sa peskom (vodonosni horizont), koji je transgresivno usečen u rožnačko-šljunkovite naslage panona, ponta i drugih podinskih stena. Iznad se nalazi žutomrka do siva ilovača sa konkrecijama kalcijum-karbonata i limonita. Donji deo kvartarne serije mogao bi se korelisati sa donjopleistocenskim rečnim policikličnim sedimentima na području Beograda i Srema, dok viši nivo verovatno stratigrafski odgovara gornjem pleistocenu, tj. periodu stvaranja lesnih naslaga u severnim delovima Srbije. Značajno je istaći da su sedimenti fosilno sterilni. Ova terasa, čija se apsolutna nadmorska visina kreće u intervalu 100-140 m, može se uporediti sa beogradskom terasom Cvijića („beogradskim slojevima“), jer obe leže gotovo na istoj nadmorskoj visini.

II – od 12-14 m iznad Save (provska terasa) je izvan uticaja tokova Save i Kolubare i u osnovi joj se nalaze slojevi sa Corbicula fluminalis (Grabovac, Obrenovac). Ukupna debljina joj je izmeñu 14 i 20 m. U donjem delu je izgrañena od peskova i peskovitih glina, dok je viši nivo predstavljen lesoidima sa kopnenim i slatkovodnim mekušcima. Donji deo ove terase pokriva slojeve sa Corbicula fluminalis, te na osnovu superpozicije i ostataka runastog mamuta, verovatno pripada gornjem pleistocenu. Njen viši deo (povodanjsko-deluvijalni i subaeralni lesoidi sa četiri horizonta) verovatno je nastao i u postglacijalnom periodu (holocenu).

I – od 3-5 m inundaciona terasa Kolubare predstavlja, u stvari, plavnu ravan ove reke i Save. Litološki je predstavljena naslagama korita (heterogeni šljunkovi) i tvorevinama povodnja (peskovi i sugline sa proslojcima šljunkova) debljine oko 5 m.

Ispod najniže terasa nalazi se recentna ravan Save i Kolubare izgrañena od naslaga korita (pretežno šljunkovi, reñe peskovi), povodnja (alevritično-peskoviti sedimenti) i mrtvaja (barske tvorevine). Ovo područje, naročito deo zapadno od Obrenovca i leva obala Save, morfološki je uočljivo po lepo oblikovanim lučnim bedemima (prudovima) izgrañenim od peskova sa vodonosnim šljunkom u podini.

11.1.3. Rečne naslage kladovsko-dunavskog Klju ča U oblasti Đerdapa i Negotinske Krajine (CVIJIĆ, 1921, RAKIĆ, 1977) mogu se izdvojiti sledeće

prostrane terase: sipska (200-210 m), terasa Brze (150-160 m), ključka (90-110 m), kosovička (50-60 m), turnuseverinska (25-35 m), kladovska (10-15 m), periodično plavljena terasa (3-5 m) i stalno plavljena aluvijalna ravan.

Dve najviše terase su gornjopliocenske i eopleistocenske starosti, i verovatno imaju poligenetski karakter (rečno-jezersko poreklo), dve niže su rečnog porekla i pleistocenske starosti, dok najniži terasni nivo ima holocensku starost.

Klju čka terasa (90-110 m) se proteže čitavim pretkarpatskim pojasom od Kladova do bugarske granice, a kod Kovilova i Rogljeva se spaja sa timočkom visokom terasom. Izgrañena je od različitih genetskih tipova sedimenata: naslaga korita (šljunkovi i peskovi koji su donošeni pritokama sa Karpata), tvorevina povodnja (ilovače) do terasiranih proluvijalnih i deluvijalnih naslaga. Završni nivoi terase izgrañeni su od alevrita i peskova debljine oko 25 m. Ove tvorevine su poznate kao kameni čki slojevi (RAKIĆ, 1977). Na području Velike i Male Vrbice (sl. 11.4.) na ključkoj terasi nalaze se lesoidi poslednjeg glacijala (poznati kao vrbi čki slojevi ), sa kopnenim gastropodima, koji naviše prelaze u žive peskove. Starost ključke terase je od strane različitih istraživača tretirana na različite načine: od gornjeg pliocena (MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, 1967), donjeg pleistocena (ginc), pa do srednjeg pleistocena (mindel-riška interglacijacija) prema RAKIĆU (1977).

Kosovi čka terasa (50-60 m) je rasprostranjena u predelu donjeg toka reke Kosovice, sve do Kladušnice. U nižem delu je izgrañena od krečnjačkih valutaka (Kosovica) ili od šljunkova i šljunkovitih liskunovitih glina u gornjem delu (Kladušnica). Pretpostavlja se da je srednjopleistocenske (mindelske) starosti, a najveći deo materijala od koga je izgrañena je deluvijalnog ili proluvijalnog porekla.

Turnuseverinska terasa (25-35 m) je neposredno ispod Đerdapske klisure izgrañena od šljunkova, dok je u pravcu Kladova litologija raznovrsnija, predstavljena šljunkovima, peskovima i povodanjskim suglinama crvene boje.

180

Na osnovu ostataka vrste Mammuthus primigenius, koji su nañeni u ekvivalentima turnuseverinske terase u Mokranjskoj reci, može se zaključiti da je gornjopleistocenske (riške i virmske) starosti.

Kladovska terasa (10-15 m) se proteže duž Dunava od Sipa do bugarske granice. U nižem

delu je izgrañena od šljunka sa retkim prisustvom povodanjskih alevrita. Povlata je predstavljena sitnozrnim crvenkastim peskovima i lesoidima. Starost terase je gornjopleistocenska (poslednji glacijal - virm), dok završni povodanjski sedimenti verovatno pripadaju holocenu.

U okolini Negotina i kod Kladova preko kladovske i turnuseverinske terase nalazi se živi pesak holocenske starosti.

Vodoplavne terase su izgrañene od naslaga korita (šljunkovi i peskovi), sedimenata povodnja

(peskovi i alevriti) i tvorevina starača (alevriti i gline sa prisustvom organske materije). Tvorevine starača formirane su u starim i napuštenim meandrima Dunava jugoistočno od Kladova i u široj okolini Negotina.

Sl. 11.5. Profil terase 10-15 m uzvodno od Prahova. 1. pontijske gline i peskovi, 2-5. šljunkovi i peskovi tvorevina

korita rečne terase, 6. šljunkovi vezani suglinama, 7. šljunkovite sugline.

Sl. 11.4. Profil terase 90-110 m kod Velike Vrbice 1. šljunkovi i peskovi tvorevina korita, 2. alevritični peskovi sa kosom stratifikacijom –

„kamenički slojevi“, 3-6. „vrbički slojevi predstavljeni pogrebenom

zemljom, lesoidnim supeskom i sočivom šljunka,

7. eolski peskovi.

181

11.1.4. Rečne naslage Južne i Zapadne Morave Terasne tvorevine u srednjim i donjim delovima Južne i Zapadne Morave i njihovim pritokama

(Nišava, Toplica, Ibar, Rasina i dr.) izgrañene su od šljunkova, peskova, ilovače, crvenice i lesoidnih sedimenata.

Prema RAKIĆU (1977) u donjem delu sliva Južne Morave može se izdvojiti šest kvartarnih terasa, i to: dve visoke (200-210 m i 150-160 m) rečno-jezerskog karaktera, i četiri niže (90-110, 50-60, 25-35 i 10-15 m) koje spadaju u tipično rečne terase. Ovde se može dodati i vodoplavna terasa visine 3-5 m.

Sl. 11.6. Šematski profil kroz terasne naslage u dolini Nišave. 1. „miopliocen“, gline i peskovi, 2-7. kvartar: 2. šljunak i pesak starijeg pleistocena; 3, 4 i 5. šljunak i

pesak terasa: od 50-60 m, 25-35 m i 10-15 m; 6. aluvijum doline Nišave; 7. deluvijalne sugline. Dve visoke terase predstavljaju pribrežno-akumulativne oblike – ekvivalente rečno-jezerske

faze. Izgrañuju prepoznatljive „kalote“ i zaravni (Hisar kod Leskovca, okolina Ražnja i Aleksinca), a izgrañene su od srednjezrnih šljunkova krečnjačkog, peščarskog ili škriljastog karaktera. Rasprostranjene su na više mesta u Leskovačkoj, Niškoj i Aleksinačkoj kotlini.

Sl. 11.7. Šematski poprečni profil kroz terasne naslage u dolini Zapadne Morave. U osnovi profila nalazi se pesak, glina miocena (naizmenično); 2-6. kvartar: 2. šljunak i pesak starijeg

pleistocena, 3, 4 i 5. šljunak i pesak moravskih terasa: od 50-60 m, 25-35 m i 10-15 m; 6. aluvijum Zapadne Morave.

U lokalnosti Hisar (leskovačka potolina) izgrañene su od slabo sortiranih, sočivastih šljunkova i

peskova, nešto slabije peskovitih alevrita koji leže preko mio-pliocenskih jezerskih peskova i glina. Sedimente karakteriše kosa slojevitost, a valuci su uglavnom od zrna kvarca, reñe kristalastih škriljaca i andezita. Debljina ovog kompleksa sedimenata iznosi oko 60 m. Najmlañi deo profila čine sitnozrni peskovi i peskoviti alevriti sa blagom horizontalnom laminacijom.

Na području Niške kotline terasni sedimenti izgrañeni su od banaka krupnozrnih šljunkova i srednjezrnih peskova koji leže preko neogenih i starijih tvorevina. Mestimično se uočavaju partije peskovitih i peskovito-alevritičnih sočiva. Slične litološke karakteristike uočene su i na području aleksinačkog Pomoravlja.

182

Sl. 11.8. Šljunkovito-peskoviti sedimenti visokih terasa u leskovačkoj kotlini. 1. proterozoik: gnajsevi, leptinoliti i mikašisti; 2. miopliocen: gline i peskovi; 3. najstariji pleistocen: šljunkovi i peskovi; 4. pleistocen: šljunkovi rečne terase 25-35 m; 5. holocen: aluvijalni šljunkovi i

peskovi.

Položaj ovih terasa u odnosu na starije i mlañe tvorevine ukazuje na njihovu gornjopliocensku-starijepleistocensku starost.

Terasa visine 90-100 m (četvrta – najstarija rečna terasa) izgrañena je od više horizonata polimiktnih šljunkova koji leže preko crvenkastih peskova i suglina. Prisutnost ove terase može se konstatovati u leskovačkoj kotlini (atari Drćevca, Donje Lokošnice i Grdanice, zapadno od Dupljana), u okolini Ćamurlije i na desnoj obali Toponičke reke. U srednjem toku Zapadne Morave utvrñena je samo kod sela Mataruga na Parlogu i istočno od Kruševca (desna obala Rasine). Ovde preko terasnih šljunkova leže peskovi i peskoviti alevriti. Njena ukupna debljina iznosi 10-16 m.

Terasa visine od 50-60 m (treća terasa) se prilično teško rekonstruiše jer je prekrivena deluvijalnim naslagama, a nalazi se u vidu isprekidanih i izolovanih partija na celoj dužini Južne Morave: od Grdeličke klisure do Stalaća. Male je debljine i izgrañena od slabo zaobljenih šljunkova. U dolini Zapadne Morave litološki je predstavljena šljunkovito-peskovitim naslagama i alevritičnim sedimentima. Konstatovana je na celom području Čačansko-kraljevačkog basena.

Stratigrafska pripadnost treće i četvrte terase odreñena je metodom superpozicije, jer se nalaze ispod pretpostavljenih rečno-jezerskih visokih terasa, a iznad rečnih nivoa sa Mammuthus primigenius. Prema RAKIĆU (1977), ovako definisan položaj ukazuje na starije- i srednjepleistocensku starost (ginc i mindel). Pojava feritizacije u gornjim nivoima ovih naslaga odgovarala bi pretposlednjoj interglacijaciji (mindel-ris).

Sl. 11.9. Profil južnih padina Hisara kod Leskovca. 1. miopliocen: jezerski peskovi i gline; 2. najstariji pleistocen: rečno-jezerski šljunkovi i peskovi; 3.

pleistocen: šljunkovi rečne terase 25 – 35 m; 4. holocen: aluvijalni šljunkovi; 5. klizište. Terasa visine 25-35 m (druga rečna terasa) razvijena je na širokom prostoru donjeg i srednjeg

dela sliva Južne Morave i to po obodu Leskovačkog polja, u niškoj kotlini i aleksinačkom Pomoravlju. U donjem delu, terasa je izgrañena isključivo od tvorevina korita (šljunkova i peskova) preko kojih se

183

nalaze deluvijalne tvorevine nastale procesima transformacije zaleña terase na području Leskovačkog polja, a predstavljene šljunkovitim supeskovima i alevritično-peskovitim naslagama. Pravilna smena tvorevina korita (šljunkovi i peskovi) i naslaga povodnja (pesak i alevrit) ovog terasnog nivoa jasno je uočljiva u središnjem i donjem delu zapadnomoravskog sliva (Čačansko-kraljevački i Kruševački basen).

Prva rečna terasa (terasni nivo od 10 -15 m) je uglavnom eroziono-akumulacionog karaktera. Dobro je očuvana, sa relativno malom debljinom (0,8 - 4,5 m). Litološki je predstavljena tvorevinama korita i povodnja (šljunkovito-peskovito-alevritične naslage), sa karakterističnim facijalnim promenama na kratkim rastojanjima, često pod uticajem povremenih tokova. Alevritska komponenta povodanjskih tvorevina daje lesolik izgled ovim naslagama.

Na osnovu superpozicije, druga terasa bi mogla pripadati starijem, a prva - mlañem delu gornjeg pleistocena.

Najniži položaj u odnosu na nivo savremenog korita Južne i Zapadne Morave i njihovih pritoka

zauzimaju vodoplavne terase i aluvijum holocenske starosti. Izgrañene su od grubozrnih tvorevina korita i povodanjskih supeskova i suglina promenjive debljine. Sedimente karakteriše pravilna vertikalna sukcesija naslaga: heterogeni šljunkovi (podina) – povodanjski supeskovi i sugline (povlata), mada tvorevine povodnja mogu u srednjim i gornjim delovima tokova biti slabo zastupljene ili potpuno nedostajati. Za donje delove tokova, u basenskim proširenjima, često su prisutne tvorevine mrtvaja i organogeno-barske naslage.

11.1.5. Rečne naslage smederevsko-jaseni čke oblasti i severnog Pomoravlja Rečne naslage na ovom prostoru stvarane su gotovo tokom celog kvartara i na širokom

prostoru prekrivaju uglavnom neogene formacije. U okviru ovih naslaga moguće je izdvojiti šest terasnih nivoa (tri niska i tri visoka) i recentnu aluvijalnu ravan.

Visoke fluvijalne površi od 190-200 m, 140-150 m i 80-110 m nalaze se iznad današnjeg toka Velike Morave, i to na prostoru zapadno od Velike Morave, a južno od Dunava. Genetski su vezane za azanjsku fosilnu dolinu (LAZAREVIĆ, 1959).

Najviši terasni nivo (190-200 m) izgrañen je pretežno od srednjezrnih dobro zaobljenih šljunkova koji prekrivaju kose i grebene terena u okolini Beluće, južno od Bañevice, kod Miloševca. Debljina ovih tvorevina kreće se od 2-15 m, a ponekad sadrže slabije vezane smeñe peskove i crvenkaste glinovite alevrite.

Istočno od pomenute oblasti nalazi se srednji fluvijalni nivo (140-150 m), takoñe izgrañen od šljunkova sa mestimičnom primesom peskova i alevrita. Ovaj terasni nivo je razvijen na području Brestovika, Parloške ravni, Oglavka, Malog Orašja, severno od Smedereva itd. Transformacijom

Sl. 11.10. Profil terase 10-15 m desne obale Toponičke reke. 1. srednji miocen: peskovi, laporci

i gline; 2. stariji pleistocen: kvarcni

šljunkovi i peskovi; 3. šljunkovi i peskovi terase 50-60

m; 4. aluvijon Toponičke reke.

184

osnovnih rečnih akumulativnih oblika formirani su stari deluvijalni pokrovi koji leže preko višeg i srednjeg fluvijalnog nivoa.

Najmlañi nivo visokih površi (80-110 m) nalazi se u krajnjim istočnim delovima azanjske doline, a u literaturi je poznat kao petrijeva čka površ . Ova površ je dobro razvijena i očuvana kod Smedereva i Vodnja, odakle se preko Vrbovca, Mihajlovca i Dobrog Dola pruža na jug sve do Jasenice. Izgrañena je od naslaga šljunkova različite debljine, a na nekim mestima (zapadno od Mihajlovca) sadrži i proslojke krupnozrnog šljunkovitog peska. Ovakva litologija ukazuje na rečno-jezerske ili aluvijalne sedimente uvećane debljine.

Stratigrafska pripadnost visokih fluvijalnih površi još nije jasno definisana, ali s obzirom na nalazak ostataka vrste Zygolophodon borsoni u crvenim šljunkovitim naslagama (u Kamendolu), pretpostavlja se njihova donjopleistocenska starost. Verovatno su sinhronične sa visokim dunavskim terasama.

Povlatu visokih rečnih terasa čine alevritične gline, glinoviti alevriti, sitnozrni feritisani šljunkovi i lesoidni pokrov. Podlesne tvorevine karakteriše sočivast način pojavljivanja, smeña boja, prisustvo krupnih karbonatnih konkrecija i crvenkasta „fosilna tla“. Genetski, ove tvorevine su možda ekvivalenti povodanjskih tvorevina nekadašnje aluvijalne ravni ili proizvod transformacija i spiranja kada su formirani prostrani deluvijalni zastori.

Rečna terasa 40-50 m litološki je predstavljena tvorevinama korita (šljunkovi i peskovi) i starača (plave i zelene gline) ukupne debljine od 4-11 m. Povlatu ovim naslagama čine i do 17 m debele eolske tvorevine: alevriti, alevritični peskovi i sugline. Ova terasa razvijena je na levoj obali Morave, oko Mihajlovca i u dolini Rajnske reke. Pretpostavlja se da je formirana krajem srednjeg pleistocena.

Terasa 20-30 m je uočljiva u dolini Raljske reke, u donjem toku Luga, na desnoj obali Mlave, u dolini Jasenice i na dolinskim stranama Velike Morave. Litološki je predstavljena gruboklastičnim tvorevinama korita (šljunkovi), preko kojih se nalaze sitnozrne partije alevritsko-glinovitog sastava debljine 5-8 m. U dolini Velike Morave kod Radinaca i Male Krsne šljunkovite partije ovih tvorevina leže preko ekvivalenata slojeva sa Corbicula fluminalis, dok je na području Deliblata i Hatarice izgrañena iz dva dela: stariji (peskovito-šljunkoviti) i mlañi, eolskog karaktera (peskovi, alevritski peskovi, peskovito-glinoviti alevriti lesoidnog habitusa). Pretpostavlja se da su naslage ove terase nastale u periodu mlañeg pleistocena.

Terasa relativne visine 7-12 m razvijena je u dolini Velike Morave i njenih većih pritoka, a zatim prelazi i na levu obalu Dunava, gde se lepo uočava izmeñu Kovina i Gaja. Izgrañena je od srednje do krupnozrnih šljunkova korita, debljine 2,5-4 m, mestimično i do 8 m. Povlatu ovim sedimentima čine alevritični peskovi, peskovi i lesoidni alevriti povodnja, čija debljina dostiže 6 m. Širina terase iznosi od 1,5-10 km, a verovatno se može korelisati sa varoškom terasom u Vojvodini. Mestimično je prekrivena živim peskovima ili naslagama plavina. Stratigrafski posmatrano, ova terasa najverovatnije pripada najmlañem pleistocenu.

Ispod najniže terase nalaze se recentne aluvijalne naslage. Predstavljene su tvorevinama korita (šljunkovi i peskovi) i sedimentima povodnja (sitnozrni peskovi i alevritični peskovi). Ove naslage su naročito dobro razvijene na prostoru oko ušća Velike Morave i Mlave u Dunav. Tvorevine korita koriste se kao sirovina za grañevinski materijal u mnogobrojnim šljunkarama koje se nalaze u koritu Velike Morave, dok naslage povodnja izgrañuje plaže i peskovite bedeme duž ove reke. Ovde su prisutne i naslage nastale od pritoka koje izlaze na aluvijalnu ravan Velike Morave (plavine) predstavljene glinama, alevritima i peskovima, i tvorevine starača nastale u meandarskim pojasevima Velike Morave i Dunava, izgrañene od alevrita i glina.

11.2. Rečni policikli čni sedimenti – slojevi sa Corbicula fluminalis Na prostorima vojvoñanskog dela Panonskog basena, zahvaljujući, pre svega, podacima iz

bušotina i brojnih bunara iz kojih se eksploatiše pitka voda, utvrñeno je prisustvo klastičnih tvorevina policiklične faze rečne sedimentacije, poznatih u literaturi pod nazivom makiški slojevi ili slojevi sa Corbicula fluminalis (LASKAREV, 1938; STEVANOVIĆ, 1977). Ovi sedimenti su gotovo svuda prekriveni

185

mlañim pleistocenskim ili holocenskim tvorevinama, a na osnovu podataka dobijenih analizom materijala iz brojnih bušotina može se reći da su široko rasprostranjeni na terenima Panonske nizije u užem smislu, naročito u priobalju Dunava i Save.

Pod pojmom rečnih policikličnih sedimenata podrazumeva se kompleks šljunkovito-peskovitih naslaga taloženih u jednoj širokoj aluvijalnoj ravni poput jezera. Velike količine peska i šljunka ukazuju na vlažnu klimu sa obilnim padavinama, a kosa slojevitost upućuje na vrlo nemirnu, pokretljivu i prilično mutnu vodenu sredinu. Debljina im varira od 20 - 30 m na obodnim delovima, do preko 100 m u depresijama vojvoñanskog dela Panonskog basena.

O njihovoj starosti i genezi postoji više različitih mišljenja. Po HALAVATSU (1915) to su “prelazni” jezerski slojevi izmeñu gornjeg pliocena i pleistocena, dok ih LASKAREV (1951), MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ (1964, i dr.) i STEVANOVIĆ (1977) smatraju za rečno-jezerske sedimente, u donjem delu sa Viviparus boeckhi (donji pleistocen; ginc-mindel), a u gornjem sa Corbicula fluminalis (donji-srednji pleistocen; mindel-ris). ONCESCU (1959) iste naslage na prostorima Rumunije definiše kao jezerske sedimente pliocenske starosti, iako je fauna koju je u njima pronašao nesumnjivo rečnog porekla.

Naziv “slojevi sa Corbicula fluminalis” (LASKAREV, 1938) dobili su po prisustvu jedne vrste školjaka, koje su se tokom mlañeg pleistocena pra-Dunavom povukle ka istoku, gde i danas žive, istočno od Kaspijskog jezera. Na osnovu nalaska te vrste isti autor je smatrao da je reč o najstarijim kvartarnim naslagama vezanim za ovo područje, a ovakav stav prihvatila je većina naših geologa i geografa (STEVANOVIĆ, 1951, MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, 1959 i dr.).

Svedoci smo zanimljive pojave da se korbikule, nakon „pauze“ od nekoliko stotina hiljada

godina ponovo vraćaju u prostore dunavskog sliva u Srbiji i susednim oblastima (PAUNOVIĆ i dr., 2007). Utvrñeno je da su nakon izgradnje ñerdapske akumulacije u poslednjih dvadesetak godina, školjke vrste Corbicula fluminea, srodne pleistocenskoj Corbicula fluminalis naselile prvo Dunav, a zatim i njegove velike pritoke Savu i Tisu. Nema ih u bržim i hladnijim rekama kao što su Velika Morava i Drina.

Uzroci „povratka“ korbikula još nisu dobro proučeni, ali se pretpostavlja da su njih ili njihove larve u područje Dunava i njegovih pritoka prenele ptice. Moguće je da su pored ptica, izvesnu ulogu u njihovom transportu iz probalnog pojasa Crnog mora uzvodno uz Dunav imali i brodovi.

Prema LASKAREVU (1938), u ovim tvorevinama se, pored Corbicula fluminalis, kao vodeća

vrsta izdvaja i Viviparus diluvianus, izumrla u mlañem pleistocenu. Od pratećih oblika česti su Esperiana esperi, Theodoxus danubialis, Amphimelania holandri, Lithoglyphus naticoides i dr. LASKAREV (1938) i STEVANOVIĆ (1977) smatraju da su ove naslage stvarane za vreme glacijacije mindel i interglacijacije mindel/ris. Kasnije je utvrñeno da Viviparus diluvianus odgovara vrsti Viviparus boeckhi (KROLOPP, 1983 i dr.) čime je omogućena revizija starosti makiških slojeva i detaljnija regionalna korelacija.

U novije vreme se smatra da su stariji nivoi pleistocenskih policikličnih rečnih slojeva (RAKIĆ, usmeno saopštenje) na osnovu revizije ukrajinske faune obeleženi prisustvom vrsta korbikula sitnijih ljuštura - Corbicula apsheronica i Corbicula cor. Naime, novije mišljenje je da se u slučaju vrste Corbicula fluminalis radi o vrsti Corbicula apsheronica, koja se uobičajeno vezuje za slojeve sa Viviparus boeckhi, dakle za sedimente starije od nivoa slojeva sa Corbicula fluminalis. Na osnovu takvog tumačenja proizilazi da stariji nivoi makiških slojeva hronostratigrafski odgovaraju mlañim slojevima donjeg pleistocena - slojevima sa Viviparus boeckhi.

Osim što su nesumnjivo eroziono diskordantni u odnosu na sve starije naslage, rečni policiklični sedimenti se po svojim litološkim i biofacijalnim karakteristikama razlikuju od jezerskog litogenetskog kompleksa u podini, što omogućava njihovo relativno lako izdvajanje i praćenje donje granice.

Iako su pomenute naslage kod nas smatrane jezerskim, meñusobna smena tvorevina korita, povodnja, starača i mrtvaja nedvosmisleno upućuju na rečni karakter sedimenata, povećane debljine, taloženih u uslovima stalnog diferencijalnog spuštanja dna akumulativne ravni, u smislu shvatanja ŠANCERA (1951), RAKIĆA (1976), ALLENA (1965) i dr. Za mlañi deo ovih naslaga može se reći da je

186

odlagan u režimu relativno mirne vode (povodanjsko-barskim uslovima), pri vrlo slabom proticaju i dugotrajnom mirovanju.

U litološkom pogledu, uglavnom se sastoje od smeñe-žutih i sivih peskova, šljunkovitih peskova i peskovitih šljunkova, alevritskih peskova sa proslojcima alevrita i glina. Često je zapaženo ciklično smenjivanje tipičnih tvorevina korita (peskova, šljunkova) sa sedimentima povodnja (sivih i sivo-smeñih alevrita i glina). U pojedinim ciklusima izostaje povodanjska facija, verovatno erodovana prilikom taloženja povlatnog ciklusa. Vertikalnim višefaznim smenjivanjem naslaga u potpunim ili redukovanim ciklusima, ostvarena je i specifična ritmična sedimentacija članova: šljunak-pesak-alevrit-glina, šljunak-pesak-alevrit, pesak-alevrit i sl.

Makiški slojevi imaju veliki privredni značaj jer su za njih vezani kolektori podzemnih voda koji se koriste za vodosnabdevanje grada Beograda i nekih naselja na području Vojvodine. Ovi sedimenti su najčešće nataloženi preko barsko-terestričkih naslaga pliocena i starijeg pleistocena, a samo manjim delom, na području ušća Dunava i Save, njihovu podinu čine miocenske tvorevine. Iznad njih su u normalnoj sukcesiji pleistocenskih naslaga nataložene rečno-barske ili lesne naslage u kvalitativno različitim paleogeografskim uslovima. U priobalju Dunava i Save, preko ovih tvorevina diskordantno leže savremene aluvijalne naslage ovih reka.

11.2.1. Policikli čni rečni sedimenti Beograda i okoline Ovi sedimenti su na teritoriji grada Beograda, a i u široj okolini, dobro proučeni zahvaljujući,

pre svega, podacima dobijenim iz bušotina i brojnih bunara iz kojih se eksploatiše pitka voda. Na osnovu bunara Bele vode u Makišu, čiju je stratigrafsku odredbu uradio LASKAREV (1938), a grafičku STEVANOVIĆ (1977), lepo se može videti odnos mlañih aluvijalnih naslaga prema starijem pleistocenskom rečnom kompleksu.

Preko sivoplavih panonskih glina otkrivenih na dubini od 26,8 m leži kompleks policikličnih rečnih tvorevina debeo oko 12 metara i predstavljen zelenkasto-sivim sitnozrnim peskovima, srednjezrnim peskovima sa ponekim sočivom gline. Paleontološki sadržaj - Viviparus diluvianus, Esperiana esperi, Theodoxus danubialis, Amphimelania holandri, pored Corbicula fluminalis ukazivao je navedenim autorima na srednjepleistocensku starost.

Diskordantno preko navedenog kompleksa (nedostaju naslage risa i virma), od dubine 12,5 m pa naviše, nalazi se savremeni savski aluvijalni nanos sa ponekim pretaloženim primerkom Corbicula fluminalis, predstavljen sitnozrnim peskom, peskovitom glinom i tresetom u povlati, holocenske starosti.

Novijim istraživanjima (KNEŽEVIĆ i dr., 1998.) ove tvorevine su otkrivene u bušotinama u koritu Save kod Ostružnice prilikom izgradnje mosta zaobilaznice autoputa Dobanovci - Bubanj Potok. Utvrñeno je da leže ispod aluvijalnih naslaga, a preko slojeva terestrično-barskog eopleistocena i gornjeg panona (laporaca sa Congeria czjzeki). U njima je nañena fauna mekušaca sa vodećom vrstom Corbicula apsheronica i pratećim oblicima Lithoglyphus naticoides, Amphimelania holandri i dr. Inače, uzvodno od Ostružnice, sa desne obale Save izmeñu Ostružnice i Umke, kvartarni sedimenti izgrañuju jednu manju ravan poznatu pod nazivom „mali Makiš”.

Idući dalje, uzvodno od Umke, ovi sedimenti imaju znatno prostranstvo i izgrañuju priobalni teren desne obale Save, donji tok Kolubare i Tamnave i dalje se prostiru na jug. Debljina im se kreće od 7-30 m, s tim što se povećava idući od desne obale Save prema njenom koritu i dalje na sever (STEJIĆ, 1998 i dr.).

Sličan profil utvrñen je i na severnom obodu Ade Ciganlije i to na osnovu podataka iz bušotine, gde se ovi sedimenti nalaze na dubini od 19,9 m do 30,7 m, preko gornjepanonskih laporaca i naslaga starijeg eopleistocena, a ispod holocenskih aluvijalnih naslaga,. Izmeñu savskih aluvijalnih tvorevina i makiških slojeva očigledno postoji diskordancija, pošto nema mindelskih, riških i virmskih naslaga. Verovatno ih je prodor savskih voda u holocenu erodovao, odnevši i pretaloživši pri tome i deo rečnih policikličnih tvorevina iz podine. Inače, prosečna debljina ovih naslaga duž obale Save i Dunava iznosi od 15 do 40 m.

187

Severno od Save, na području Zemuna i Bežanije, rečni policiklični sedimenti ne sadrže karakterističnu faunu mekušaca poznatu iz iskopa i bušotina na području Makiša i leve obale Save (npr. kod Starog mosta), već im je stratigrafska pripadnost odreñena na osnovu mikrofaune (ostrakoda) i retkih ostataka mekušaca sa dubine od 25,0 i 40,0 m (KNEŽEVIĆ, 1998 i dr.).

Sl. 11.11. Profil detaljno obrañene bušotine na području Makiša. Izmeñu holocena i plio-pleistocena nalaze se „makiški slojevi“.

188

Na području Zemuna (u bušotini ZK-1) makiški slojevi se nalaze u dubinskom intervalu od 6,5 do 49,1 m. U njima nisu nañeni fosilni ostaci pleistocenske faune. Interesantno je spomenuti, da je u sočivu gline sa dubine od 26,0 m nañena dobro očuvana mikrofauna foraminifera donjeg badena (Globigerinoides trilobus, Orbulina universa i dr.), za koju se može pretpostaviti da je tokom pleistocena doneta vodenim tokovima sa padina Fruške Gore, gde su ove tvorevine veoma rasprostranjene.

U bušotini ZK-14, takoñe na području Zemuna, policiklične rečne pleistocenske tvorevine

konstatovane su u dubinskom intervalu od 38,0 do 68,5 m, ispod lesnih i barsko-rečnih naslaga. Kod Bežanijskog groblja (bušotina ZK-26) ove naslage su otkrivene takoñe u podini barsko-

rečnih sedimenata na dubini od 38,4 do 63,0 m. Ovde je iz sočiva sivih alevritskih glina (sedimenti povodnja i starača) izdvojena i identifikovana fauna mekušaca - Planorbis planorbis sa grbicama i ostrakoda (prema O. Spaj ić) - Iliocypris bradyi, I. gibba, Candona neglecta, C. compresa, C. fabaeformis, Cytherissa lacustris, Limnocythere inopinata i dr.

Makiški slojevi su konstatovani i na području Novog Beograda (bušotina ZK-11), kod zgrade bivšeg "Merkatora", gde je gornja granica dosta nejasna zbog relativno debelih tehnogenih i holocenskih rečnih naslaga, a debljina im se kreće u intervalu od 15,0 do 30,0 m.

Na osnovu obimnih istraživanja i podataka prikupljenih pri izradi kompleksne geološke karte

Beograda (1:10,000) definisane su kote pojavljivanja pojedinih litogenetskih članova U istražnim bušotinama na potezu Železnik – Makiš - Ada Ciganlija – Bežanijska kosa - Novi

Beograd – Ratno ostrvo i njihovom korelacijom (JEVREMOVIĆ, 1999 i dr.), na osnovu granulometrijskog sastava izdvojeni su:

- peskoviti i sitnozrni šljunkovi sa dva gradaciona ciklusa (kota pojavljivanja 43-47 mnv), - peskoviti šljunkovi sa tri gradaciona ciklusa i proslojcima zaglinjenih alevrita (kota 47-54

mnv), - srednjezrni peskovi sa manjim sočivima šljunka i sočivastim proslojcima gline (1-3 cm), sa

kotama pojavljivanja izmeñu 54-57 mnv, - srednjezrni peskovi, reñe sitnozrni šljunkovi, sa proslojcima ili sočivima zaglinjenih alevrita

(kota 57-60 mnv).

Sl. 11.12. Karta debljina rečnih policikličnih tvorevina na području Makiša, Novog Beograda, Bežanije i Zemuna.

189

U ovim naslagama na širem području Zemunskog lesnog platoa konstatovana je sapeta izdan koja je prisutna na celom prostoru Zemuna (Gornjeg i Novog grada), Bežanije i naselja Ledine, zatim dalje, sve do Surčina, Batajnice i Novih Banovaca.

Sl. 11.13. Uporedni stratigrafski stubovi bušotina na potezu Bežanija – Zemun.

Sl. 11.14. Jezgra bušotine u blizini šoping centra Ušće (bivša zgrada CK) na Novom Beogradu. U drugoj kutiji jezgara vidi se kontakt rečnih policikličnih naslaga sa sivim laporovitim glincima panona.

Podinu vodonosnom horizontu čine alevritske, pomalo peskovite gline i sitnozrni do srednjezrni

peskovi starijeg kvartara. Čitav kompleks je praktično vodonepropustan, sa pojavama više superponiranih izdani pretežno manje izdašnosti u slojevima peska, naročito na području Dobanovaca i Ugrinovaca.

190

Preko navedene podine nalaze se tipični policiklični rečni sedimenti koji počinju peskovito-šljunkovitim glinama koje naviše prelaze u crvenkaste krupnozrne, retko šljunkovite peskove, a zatim u srednjezrne peskove. U pravcu severa i zapada ka Surčinu i Batajnici opada učešće krupnijih frakcija u ovom nanosu. Vodonosni horizont predstavljaju peskovi, a debljina mu varira u intervalu od 4,0-10,0 m (najčešće oko 6,0 m). Na prostoru Zemuna ovaj vodonosni sloj nalazi se izmeñu kota 41,0 mnv i 37,0 mnv, dok prema Batajnici peskoviti sedimenti postepeno tonu i nalaze se izmeñu kote 16,0 mnv i 24,0 mnv.

Sl. 11.15. Profil kvartarnih pleistocenskih naslaga na području zemunskog i bežanijskog odseka.

Povlatu ovim naslagama čine alevritski i sitnozrni blago zaglinjeni peskovi sa pojavom tankih

„sočivastih proslojaka“ izgrañenih od karbonatnih peščara, a u višim delovima i prisustvom tankih slojeva peska i sitnog šljunka. Pošto ove tvorevine predstavljaju polupropusnu ili slabovodopropusnu sredinu uslovile su subarteski karakter izdani u peskovima u njihovoj podini.

11.2.2. Rečni policikli čni sedimenti Vojvodine i Ma čve Rečni policiklični sedimenti konstatovani su strukturnim i sondažnim bušenjem u severnom

delu Mačve i južnom delu Srema (RAJČEVIĆ, 1983). Ovo područje predstavlja region gde je reka Drina na širokom prostoru, tokom starije etape kvartarnog perioda, deponovala materijal u postojeće plitkovodno jezero. Litološki ove naslage, debljine od 20-50 m, predstavljene su peskom, glinama i šljunkom sive i modroplavičaste boje, pri čemu se boja u višim horizontima menja u smeñu i žućkastu. Sedimenti sitnije (fine) frakcije sadrže konkrecije kalcijum-karbonata, kalcita, a u nižim delovima oolita i getita. Policiklični rečni sedimenti Mačve nalaze se neposredno ispod savremenih aluvijalnih naslaga reke Save. Tvorevine korita predstavljene su ili grubozrnim naslagama i prisustvom rukovodeće forme

191

Corbicula fluminalis ili sitnozrnijim tvorevinama koje ukazuju na slabo pokretnu vodu sa repernom vrstom Planorbis planorbis.

Rečni policiklični sedimenti konstatovani su na širem području Srema. U Sremskoj Mitrovici, u šljunkovito-peskovitim naslagama je nañena vrsta Viviparus boeckhi, na osnovu čega je izvršena paralelizacija i sinhronizacija tvorevina sa slojevima sa Corbicula fluminalis Beograda. Na prostoru Srema, južno od Fruške Gore, na više mesta su nabušene šljunkovito-peskovito-alevritske tvorevine, čija se debljina kreće u intervalu od 30 do 80 m, a čija starost bi se mogla korelisati sa makiškim slojevima Beograda.

Na području zapadnog Srema (Vukovar, Borovo, Erdut) peskovito-alevritsko-glinovite naslage rečnih policikličnih tvorevina nalaze se ispod lesnih sedimenata. Niži delovi ovih tvorevina su glinovito-alevritičnog sastava, dok su viši nešto krupnozrniji i uglavnom izgrañeni od peskova.

Rečni policiklični sedimenti na prostoru od Šarengrada do Iloka učestvuju u grañi donjeg dela kvartarnih sedimenata. U okolini Neština ovaj tip naslaga predstavljen je sivim sitno - do krupnozrnim liskunovitim peskovima sa pojavama kose stratifikacije materijala, sočivastim proslojcima srednjezrnog peščara, tankim proslojcima sitnohorizontalno laminiranog alevrita i šljunkovima koji se sporadično javljaju u obliku sočiva ili rasejani u peskovitoj osnovi. Policiklično pojavljivanje peskovito-šljunkovitih (naslage korita) i alevritičnih (naslage povodnja) slojeva sa debljinom koja prelazi 25 m ukazuje na sedimente taložene u okviru složene aluvijalne akumulativne ravni, u konstrativnoj dinamičkoj rečnoj fazi. U dotičnim tvorevinama nisu konstatovani paleontološki ostaci, te se na osnovu sigurno dokumentovane starosti povlate (rečno-barski sedimenti srednjopleistocenske starosti) njima pripisuje starija pleistocenska starost u širem smislu.

Tvorevine sličnih karakteristika (šljunkovi i peskovi, sa sporadičnom pojavom alevrita i glina) javljaju se i na prostorima južnog Banata, i to preko različitih nivoa ponta ili različitih litoloških članova paludinskih slojeva, ekvivalenata donjeg dela gornjeg pliocena. Ovakav superpozicioni odnos nesumnjivo ukazuje na hijatus u taloženju izmeñu delova gornjeg pliocena i pleistocena, što ukazuje na činjenicu da nije bilo kontinuiteta jezerske faze neogena i kvartara. Povlatu ovim naslagama čine ili tvorevine eolskog tipa (Tamiški plato, lesni obod Deliblatske peščare i dr.) ili aluvijalni nanosi Dunava, Tise, Tamiša, Begeja i dr. Paleontološki sadržaj nataloženih sedimenata takoñe nesumnjivo ukazuje na njihov rečni karakter: Unio davilai, Viviparus boeckhi, Planorbis planorbis (sa zubom), Fagotia acicularis, Esperiana esperi, Bithynia tentaculata i dr.

Prema tipu sedimentacije, zaobljenosti sastojaka, stratifikaciji, vrsti sedimenata i fosilnom sadržaju, to su sigurno rečni sedimenti u okviru kojih nema tipičnih jezerskih tvorevina (krečnjaka, laporaca, glina i sl.), kao ni klasičnih obalskih linija karakterističnih za abrazioni rad. Zbog specifičnih litoloških karakteristika (peskovi i šljunkovi) ove tvorevine imaju veliki značaj kao kolektori iz kojih se u južnom Banatu vrši vodosnabdevanje.

Profil kvartarnih naslaga na Makišu i Pančevačkom ritu je skoro identičan, kako u stratigrafskom, tako i u litološkom pogledu. U Krnjači (Pančevački rit) debljina rečnih policikličnih tvorevina izgrañenih od peskova i šljunkova iznosi oko 10 m. Naslage se nalaze ispod holocenskih ritskih i rečnih sedimenata debljine od 17 do 20 m, a iznad sarmat-panonskih glina u podini. U koritu Dunava, ispod pančevačkog mosta, kvartarne naslage se nalaze preko sarmatskih sedimenata. Pleistocenu pripadaju dva horizonta šljunka sa mnogobrojnim kostima sisara (donji šljunkoviti horizont): Mammuthus trogontherii, Megaloceros sp., Bison priscus, Alces sp. i dr. Iako u ovim naslagama nije pronañen karakterističan fosil Corbicula fluminalis, na osnovu prisutnog paleontološkog materijala ovaj fosilonosni nivo se može povezati sa susednim rečnim policikličnim naslagama u Krnjači.

Rečni policiklični sedimenti konstatovani su i kod sela Ovče i Borče i to na dubini od 30-41 m, iznad plavičaste panonske gline sa kongerijama. U okolini Pančeva ovi sedimenti se nalaze na dubini od 50 m, što znači da se njihova debljina prema istoku i severu povećava.

U Zrenjaninu, na osnovu podataka iz subarteskog bunara na gradskom trgu, utvrñeno je da se ove naslage nalaze u dubinskom intervalu od 22-58 m. Povlatu im čine terasni i lesni sedimenti mlañeg pleistocena i holocena, a podinu gornjopaludinski slojevi sa Viviparus vukotinovici. Litološki, predstavljeni su sivim peskovima uslojenim sa sivožutom glinom. Na 58-om metru uočeno je i sočivo lignita.

192

11.2.3. Rečni-policikli čni sedimenti u oblasti Posavo-Tamnave Na prostorima koji se nalaze južno od reke Save - oblast Posavo-Tamnave (STEJIĆ, 1997)

rečni policiklični sedimenti debljine 20-40 m, izgrañeni su iz dva dela: starijeg (smena šljunkova i peskova) i mlañeg (glinovito-alevritični sedimenti sa proslojcima alevritičnih peskova). Za stariji deo karakteristična je vertikalna gradacija prema krupnoći sastojaka (šljunak-pesak-alevrit), pojava sitnosočivaste i sitnohorizontalne laminacije u sitnozrnom materijalu, kao i kosa stratifikacija u peskovima.

Na osnovu prisutne gradacije materijala prema krupnoći i prisustva sedimentnih tekstura mogu se razlikovati dve tipa rečnih tvorevina: korita (šljunkovi i krupnozrni peskovi) i povodnja (alevriti i gline). Gornji, mlañi deo ovih sedimenata, predstavljen je alevritima, glinama, ugljevitim glinama i sasvim retko, sitnozrnim prašinastim peskovima, koji su horizontalno uslojeni do sočivasto laminirani. Mestimično se uočavaju pojave manganskih prevlaka i karbonatnih konkrecija, beličaste do svetlo-mrke boje, sa veličinom do 2 cm. Pojava tamno-sivih do crnih organogenih glina, pored povodanjskih, ukazuje i na prisustvo facije starača.

Od paleontološkog materijala u ovim sedimentima utvrñene su sledeće vrste mekušaca: Planorbis planorbis (sa grbicama), operkuli od Bithynia tentaculata i B. leachi, Valvata cristata, V. piscinalis, Gyraulus crista, Milax rusticus i Pisidium sp. Navedena asocijacija, čiji je karakterističan fosil Planorbis planorbis sa grbicom, obično se vezuje za donji pleistocen.

11.2.4. Policikli čni rečni sedimenti u kotlinama i peripanonskoj oblasti Sr bije Tvorevine slične starosti i geneze nalaze se i u donjim tokovima Velike Morave i Mlave. U

dolini Velike Morave, kod Male Krsne, verovatni ekvivalenti rečnim policikličnim tvorevinama predstavljeni su sitnozrnim šljunkovima i faunom karakterističnom za srednji pleistocen i nalaze se ispod savremenog aluvijalnog nanosa debljine 18 metara.

Takoñe, u dolini Mlave se nalaze sedimenti koji imaju najviše sličnosti sa makiškim slojevima okoline Beograda. Izgrañeni su od peskova i alevritičnih glina, bez prisustva rukovodeće forme Corbicula fluminalis, ali sa sličnom faunističkom asocijacijom.

Ovi sedimenti (RAKIĆ, 1977) izgrañuju najviše terasne podove u dolini Zapadne i Južne Morave i Nišave, Azanjske fosilne doline, Dunavskog ključa i dr. Prema Rakiću, ove tvorevine su stvarane u sistemu rovova i širokih aluvijalnih ravni u kojima su se usled tektonskih spuštanja taložile debele naslage peska i šljunka (sl. 11.16.).

Odnos ovih sedimenata prema nižim basenskim slojevima sa Viviparus boechi i Corbicula

fluminalis u Vojvodini još nije dovoljno poznat. Prema RAKIĆU (1980) rečni policiklični sedimenti Vojvodine mogu se korelisati sa šljunkovima visokih terasnih podova dunavske, gincske i mindelske starosti. Naime, diferencijalni tektonski pokreti koji su uslovili izdizanje peripanonskog i kotlinskog dela, i spuštanje koje se odrazilo u domenu Panonske nizije, doveli su do meñusobne hipsometrijske neusaglašenosti ovih tvorevina.

Na osnovu novijih proučavanja i revizije vodećih vrsta kao Corbicula apsheronica, odnosno

Viviparus boeckhi, starost policikličnih rečnih sedimenata sa sadržajem pomenutih vrsta je uvrštena u stariji pleistocen.

U regionalnom pogledu, ove tvorevine se mogu korelisati sa sličnim naslagama u Mañarskoj

(HALAVATS, 1890, KROLOPP, 1974, KRETZOI & KROLOPP, 1972 i dr.), Dakijskom basenu (MACAROVICI, 1961 i dr.), dolini Dnjepra (CHEPALYGA, 1971) i drugim sinhronim naslagama starijeg pleistocena.

193

Sl. 11.16. Paleogeografska skica pleistocenske rečne doline Južne Morave. Odnos ovih sedimenata prema nižim basenskim slojevima sa Viviparus boechi i Corbicula

fluminalis u Vojvodini još nije dovoljno poznat. Prema RAKIĆU (1980) rečni policiklični sedimenti Vojvodine mogu se korelisati sa šljunkovima visokih terasnih podova dunavske, gincske i mindelske starosti. Naime, diferencijalni tektonski pokreti koji su uslovili izdizanje peripanonskog i kotlinskog dela, i spuštanje koje se odrazilo u domenu Panonske nizije, doveli su do meñusobne hipsometrijske neusaglašenosti ovih tvorevina.

Na osnovu novijih proučavanja i revizije vodećih vrsta kao Corbicula apsheronica, odnosno

Viviparus boeckhi, starost policikličnih rečnih sedimenata sa sadržajem pomenutih vrsta je uvrštena u stariji pleistocen.

U regionalnom pogledu, ove tvorevine se mogu korelisati sa sličnim naslagama u Mañarskoj (HALAVATS, 1890, KROLOPP, 1974, KRETZOI & KROLOPP, 1972 i dr.), Dakijskom basenu (MACAROVICI, 1961 i dr.), dolini Dnjepra (CHEPALYGA, 1971) i drugim sinhronim naslagama starijeg pleistocena.

Rezime

• Rečne terase su ili erozione, kada su usečene u osnovnim stenama, ili akumulativne i eroziono-akumulativne, kada su izgrañene od šljunkova, peskova, lesa, suglina i bigra.

• Niske rečne terase (ispod 20 m) su po pravilu postglacijalne, a više (iznad 20 m) pleistocenske starosti.

• Na prostoru vojvoñanskog dela Panonskog basena izdvojena su četiri terasna nivoa sa fluvijalnim naslagama. Niži terasni nivoi relativne razvijeni su i kod Dunava i Tise, dok su dva viša nivoa formirana samo iznad korita Dunava.

194

• Na području Beograda i u njegovoj bližoj okolini nalaze se savske i dunavske terase, koje se uzdižu i do 60 m iznad današnje aluvijalne ravni.

• U oblasti Đerdapa i Negotinske Krajine mogu se izdvojiti sledeće prostrane terase: sipska, terasa Brze, ključka, kosovička, turnuseverinska, kladovska, periodično plavljena terasa i stalno plavljena aluvijalna ravan.

• Terasne tvorevine u srednjim i donjim delovima Južne i Zapadne Morave i njihovim pritokama (Nišava, Toplica, Ibar, Rasina i dr.) izgrañene su od šljunkova, peskova, ilovače, crvenice i lesoidnih sedimenata.

• Rečni policiklični sedimenti (poznati i pod nazivom „slojevi sa Corbicula fluminalis“) predstavljaju šljunkovito-peskovite naslage taložene u jednoj širokoj aluvijalnoj ravni poput jezera. Razvijeni su na području Vojvodine i okoline Beograda (naročito u priobalju Save i Dunava), u Mačvi, Posavo-Tamnavi i u donjim tokovima Velike Morave i Mlave.

Pitanja

1. Kakve mogu biti rečne terase po svom poreklu? 2. Koje se terase mogu izdvojiti u oblasti Kladovsko-dunavskog ključa? 3. Koja vrsta sisara se najčešće nalazi u rečnim naslagama? 4. Šta su to rečni policiklični sedimenti? Kako se oni još zovu? 5. Koji se fosili mogu naći u ovim tvorevinama? 6. Kakav privredni značaj imaju ove tvorevine na teritoriji Beograda?


1. Knežević S., Nenadić D., Stejić P., 1998: Prelesni kvartarni i pliocenski sedimenti Zemuna i Novog Beograda.

2. Nenadić D, Knežević S. 1999: Prelesni pleistocen beogradskog rta van priobalja Dunava i Save.

3. Jevremović M., Kuzmić V., 1999: Zakonitost u taloženju aluvijalno jezerskih i aluvijalno barskih naslaga od leve obale Save prema Batajnici.

4. Rakić M., 1990: Regionalni pregled kvartarnih naslaga kotlina i dela Panonskog basena u Srbiji.

195

12. EOLSKE, PROLUVIJALNE, KOLUVIJALNE, DELUVIJALNE I PEĆINSKE NASLAGE NA TERITORIJI SRBIJE

Cilj poglavlja

Upoznavanje sa lesnim, pećinskim i proluvijalnim, koluvijalnim i deluvijalnim naslagama Srbije, njihovim geološkim, naučnim i privrednim značajem i rasprostranjenjem.

Sadržaj poglavlja

• Uvod. • Lesne naslage. • Les okoline Beograda. • Lesne naslage Vojvodine. • Lesoidne tvorevine smederevskog i ramskog Podunavlja i Kladovskog Ključa. • Eolski pesak. • Proluvijalne, koluvijalne i deluvijalne naslage Srbije. • Pećinske naslage.

12.1. Uvod Eolske tvorevine u Srbiji predstavljene su lesom i živim peskom, a pored ove dve grupe,

prisutne su i lesoidne tvorevine koje čine kombinaciju nekog drugog materijala (deluvijuma, aluvijuma i sl.) sa tipičnim naslagama eolskog porekla.

Sl. 12.1. Rasprostranjenje lesa u panonskom i dakijskom delu Srbije. 1. kopneni les, 2. „barski les“ i lesoidni terasni inundacioni sedimenti.

Lesne naslage ne samo da imaju veće rasprostranjenje na prostorima naše zemlje, već imaju i

daleko veći ekonomski značaj u odnosu na teritorijalno veoma ograničene naslage živog peska.

196

12.2. Lesne naslage Srbije Lesne naslage na prostoru Srbije imaju veliko rasprostranjenje i uglavnom su vezane za

ravničarske terene panonske nizije i peripanonske oblasti. Za tzv. lesne oaze duž naših velikih reka kao što su Velika, Zapadna i Južna Morava, Toplica, Nišava, izdvajane od strane nekih starijih istraživača, utvrñeno je da genetski pripadaju deluvijalnim i rečnim naslagama lesoidnog habitusa.

O južnoj granici evropske periglacijalne zone u našoj literaturi postoji više gledišta, meñutim,

mnogobrojni podaci ukazuju na to da južno od pojasa Smederevo-Ralja les nije rasprostranjen (ŽUJOVIĆ, 1893, CVIJIĆ, 1924, RAKIĆ, 1977, STEJIĆ, 1997 i dr.). Treba napomenuti da na desnoj obali Save do sada nisu izdvojeni eolski sedimenti, što bi mogao biti pokazatelj krajnjeg južnog pojasa severnoevropske periglacijalne zone ili možda granice prema ekstraglacijalnoj oblasti. Pretpostavlja se da su, recimo, na području Posavo-Tamnave (STEJIĆ, 1997) vetrovi deponovali izvesnu količinu eolskog materijala, meñutim, taj materijal je istovremeno spiran zajedno sa padinskim materijalom.

Lesne naslage imaju i veliki ekonomski značaj, jer predstavljaju podlogu poljoprivrednih oblasti.

Na njima se formira černozem, kao i drugi tipovi veoma plodnih zemljišta. U Srbiji u Podunavlju (desna obala Dunava), zatim na brežuljkastim terenima (Grocka, Smederevo, Požarevačka greda), njegovo rasprostranjenje je uglavnom vezano za ravničarske terene panonske i peripanonske oblasti. Najlepši lesni profili, otkriveni na obalama Dunava duž istočnog Srema, često su ispresecani mnogobrojnim “surducima”, strmim i kratkim jarugama orijentisanim prema Dunavu.

Živi pesak nastaje kada običan pesak, mulj ili čak šljunak, doñu u kontakt sa tekućom vodom,

obično podzemnim tokom ili izvorom. Pod normalnim uslovima, zrna peska se drže zajedno; meñutim, voda se kreće izmeñu čestica peska, podmazuje ih i smanjuje trenje. Rezultat je žitka smesa koja više ne može da izdrži težinu čoveka ili životinje, i oni tonu u nju.

Može nastati na mestima sa puno vode, kao što su močvare, reke, potoci, morske obale, mesta sa dosta podzemne vode. Nikada ne nastaju u pustinjama, jer tamo nema podzemnih voda.

Živi pesak je obično dubok samo par desetina santimetara, retke su vrlo duboke jame, kakve viñamo u filmovima.

Sl.12.2. Profil lesoidnih tvorevina lokalnosti Grabovac na području Posavo-Tamnave.

197

Na osnovu dosadašnjih istraživanja od strane geologa može se reći da se u lesnom paketu Srema i Podunavlja uobičajeno nalaze 2-4 nivoa lesa i odgovarajući broj pogrebenih zemalja, a brojni ostaci kičmenjaka i malakofaune najviše ukazuju na depoziciju u vreme poslednje dve glacijacije (gornji pleistocen - ris i virm), pri čemu svakoj glacijaciji odgovaraju po dva lesna horizonta.

Ovde se mora napomenuti da istraživači sa područja geografije koji se u poslednje vreme intenzivno bave proučavanjem lesnih tvorevina, navode daleko veći broj, kako lesnih horizonata, tako i pogrebenih zemalja. Uvažavajući njihovo mišljenje, za pojedine profile paralelno će biti prikazana gledišta ove dve grupacije istraživača. Prema ovim autorima (MARKOVIĆ i dr. 2007a, 2007b) lesne tvorevine u Vojvodini imaju sačuvan zapis klimatskih promena u poslednjih 850.000 godina, što predstavlja osam glacijalno-interglacijalnih ciklusa. Prema tome, lesne tvorevine Vojvodine ubrajale bi se u red najstarijih i najkompletnijih na evropskom tlu. Stratigrafija lesno-paleozemljišnih sekvenci u Vojvodini je jednostavna, jer su deponovane u uslovima koji odgovaraju sedimentacionom modelu centralnog kineskog lesnog platoa. Prema ovim autorima, bilo je logično da se primeni kineski lesni stratigrafski model u slučaju vojvoñanskog lesa, pošto stratigrafija lesno-paleozemljišnih sekvenci centralnog kineskog lesnog platoa predstavlja prototip pleistocenske kontinentalne klimatostratigrafije.

Na području Vojvodine les se nalazi u vidu lesnih platoa (zaravni), dok se na prostorima Fruške Gore, okoline Beograda i Podunavlja javlja u obliku padinskog lesa . Lesne zaravni su uglavnom ispresecane rekama, tako da se po njihovim obodima javljaju visoki i strmi odseci. U odseke su često usečene duboke jaruge – surduci , nastali povremenim tokovima vode.

12.2.1. Les okoline Beograda Lesne naslage okoline Beograda dobro su istražene zahvaljujući brojnim raskopima, bunarima,

ciglanama, tunelima i plitkim sondažnim bušotinama rañenim za potrebe urbanizacije grada. Razvijena su oba morfološka tipa: južno od Save padinski tip naslaga, a severno, na zemunskoj strani, javlja se tipična lesna zaravan, deo mnogo šireg Sremskog lesnog platoa.

Zemunski lesni plato predstavlja krajnji jugoistočni deo Srema i istovremeno deo neposredne

okoline Beograda. Ograničen je Dunavom sa severoistočne i Savom sa jugoistočne strane, dok zapadnu granicu predstavlja linija povučena od Starih Banovaca na severu do Boljevca na jugu. Njegove najviše tačke, od 100 i više metara nadmorske visine, su rasporeñene na samom obodu platoa i to neposredno duž obale Dunava. Odsecima je ograničen na severoistoku prema Dunavu i na jugoistoku prema Savi.

Sl. 12.3. Profil desne obale Dunava kod Zemuna. 1. srednji pleistocen – rečno-barski

sedimenti i 2. mlañi pleistocen – les i pogrebene

zemlje

198

Na osnovu novijih istraživanja i korelacije brojnih bušotina (KUZMIĆ i dr, 1999.) koje su rañene duž bežanijskog i zemunskog odseka od Save i Dunava i zapadno do Batajnice, može se zaključiti da debljina kopnenih lesnih naslaga iznosi od 15-20 m (taložene izmeñu kote 105-89 mnv), a da njihovu podinu čine lesoidi, stvarani na nekoj prostranoj zamočvarenoj rečnoj zaravni (od kote 89-76 mnv). Ispod ovih naslaga leže alevriti – prašinasto-peskovite naslage rečno-barskog porekla. Treba napomenuti da je većina ranijih istraživača (npr. LASKAREV, 1938) ceo kompleks od kote 105 do ispod 76 mnv (30-35 m debljine) svrstavala u les (I, II III IV i V horizont) sa prisustvom karakterističnih pogrebenih zemalja, a niže delove ove serije, zbog drugačijih strukturološko-litoloških karakteristika, u “barski les”, bilo da odgovara III, IV ili V horizontu lesa.

Prema tome, prvi i drugi lesni horizont predstavljaju pravi kopneni les, nastao akumulacijom eolske prašine i peska na kopnu bez prisustva vode, kada su vladali suvi klimatski uslovi. Za razliku od prvog, sedimenti drugog lesnog horizonta poseduju nešto jaču meñuzrnsku vezu, ali im je opšta karakteristika da pokazuju izrazitu cevastu makroporoznost, lako se razaraju i pod dejstvom vode menjaju prvobitnu čvrstoću. Ova prva dva lesna horizonta karakteriše odsustvo vode.

Treći i četvrti lesni horizont predstavljaju lesoidne naslage koje su nastale navejavanjem prašine preko travnatog, vlažnog terena, pri neujednačenim klimatskim uslovima. Litološki su alevritsko-glinovitog sastava, poseduju sitnu cevastu poroznost, konkrecije oksida mangana i gvožña, deluju homogeno i zbijeno i imaju veći stepen vlažnosti od prethodna dva horizonta. Lokalno, u četvrtom lesnom horizontu i pogrebenoj zemlji prisutna je sezonska izdan.

Sl. 12.4. Kompilacioni profil lesnih naslaga izrañen na osnovu bušotina na potezu Bežanija – Zemun – Batajnica.

Deo paketa, izdvojen od strane V. LASKAREVA (1926) kao peti lesni horizont, predstavljen je

alevritima koji genetski pripadaju rečno-barskim sedimentima zajedno sa pedološkim delom (četvrtom pogrebenom zemljom). Bitno je znati da pogrebene zemlje imaju tendenciju blagog pada u pravcu jugozapada, pa su im kote u tom pravcu nešto niže.

199

Karbonatne konkrecije zemunskog lesa veoma se razlikuju u gornjim i donjim delovima profila. U nižim horizontima veoma su krupnih razmera, a kada su spojene formiraju čitave krečnjačke blokove razbacane u velikoj količini na dunavskoj obali. Konkrecije gornjih lesnih horizonata dosta su sitnije.

Lesne naslage južno od Dunava i Save leže preko vrlo razuñenog paleoreljefa i pri tom ublažavaju istaknute morfološke kontraste ovih delova terena. Južno od Dunava les je razvijen u vidu tankog pokrivača, ispod kojeg na pojedinim mestima proviruju neogeni sedimenti. Ima tipičnu lesnu strukturu, sa lepo izraženom cevastom poroznošću.

U samom gradu les uglavnom prekriva terazijsku, vračarsku i čubursku zaravan, ali se spušta niz padine u doline potoka i ulazi u sastav terasa na njihovim dolinskim stranama (dolina Mokroluškog i Kumodraškog potoka, donji tok Topčiderske reke, Bulbuderski potok, Kaljavi potok na Banjici, Mirijevski potok i dr.).

Tokom mlañeg pleistocena, usled navejavanja lesa, dolazi do promene morfologije terena,

rečne doline i neravnine bivaju ublažene ili potpuno zatrpane, a barsko-rečne sedimente postepeno zamenjuju eolski. U zavisnosti od paleoreljefa, debljina lesnih naslaga na području beogradskog rta varira od 2-3 m, koliko iznosi na Kalemegdanu i Tašmajdanu, oko 15 m na Čuburi, do blizu 20 m u Dunavskom ključu i Višnjici.

U Topčideru i na Banovom Brdu ove naslage leže direktno preko krednih tvorevina, kao što je slučaj na Letnjoj pozornici, gde les (debljine do 5 m) leži iznad urgonskih sprudnih krečnjaka. Kod Botaničke Bašte, ove naslage (debljine oko 16 metara) leže iznad panonskih laporaca.

Na Vračaru, lesne naslage debljine od 4-10 m prožete su proslojcima proluvijalnih sedimenata izgrañenih od drobine nezaobljenih komada sarmatskih krečnjaka i pretaloženih valutaka krednih krečnjaka.

U dvorištu Grañevinskog fakulteta kod „Vukovog spomenika“, ispod tankog sloja tehnogenih naslaga, horizont lesa sa jednom pogrebenom zemljom dostiže debljinu od skoro 7 metara.

Paket lesnih sedimenata na Slaviji predstavljen je sa po dva horizonta lesa i pogrebene zemlje od 0,5 m (ugao Beogradske i Njegoševe ulice) do 4,5 m (u pravcu Slavije) debljine. Lesni paket se nalazi iznad 8,7 m debelih deluvijalno-barskih naslaga - sivosmeñih peskovitih suglina i alevrita sa konkrecijama kalcijum-karbonata (KNEŽEVIĆ i dr, 1994).

Sl. 12.5. Profil „lesne terase“ Prokop, u dolini Mokroluškog potoka, kod pivare „7. juli“ u Beogradu. 1,2. panonski laporci i gline, 3. panonski oolitični i foraminiferski „sarmatoidni“ krečnjaci, sa korom raspadanja pri vrhu i talasastom površinom prema lesu, l3 pleistocen (Q1): l1 i l2 – gornji horizonti lesa (suvozemna faza terase), pz – pogrebena zemlja, ri – rečna suglina (ilovača), rš – rečni sitan šljunak sa kosom slojevitošću (ri i rš – vodena faza terase, kpn – pretaloženi komadi panonskog krečnjaka.

200

Na mestu današnje palate “Albanija” u centru grada, iznad barskog lesoida na dubini od 5-6 m leži oko 4 m debeo paket kopnenog lesa. Tu barski lesoid leži preko panonskih laporaca, odvojen horizontom konkrecija i korom raspadanja, zajedno sa ostacima Mammuthus cf. primigenius, Arvicola sp. (vodeni pacov) i nizom barskih mekušaca - Galba truncatula, Gyraulus albus, Valvata piscinalis. Od kopnenih mekušaca zastupljeni su Pupilla muscorum, Vallonia pulchella, Granaria frumentum, Clausilia sp., Helix sp. i dr. (STEVANOVIĆ, 1939).

Na području Mirijeva ovim sedimentom su prekriveni najviši delovi terena, gde je formiran manji lesni plato, dok mu je na padinama debljina smanjena i vrlo promenljiva. Veća debljina u ovom području zapažena je u nekoliko bušotina rañenih za potrebe grada, gde su utvrñena dva nivoa lesa razdvojena jednim horizontom pogrebene zemlje u ukupnoj debljini od oko 7,7-8 m. Pretpostavlja se da bi donji lesni horizont pripadao barskom, a gornji horizont kopnenom tipu lesa. Meñusobno su konkordantni i razdvojeni jednim nivoom pogrebene zemlje (fosilni eluvijum). Jedina razlika je u tome što kopneni les, za razliku od barskog, sadrži više krupnijih pora, te mu je zapreminska težina samim tim i manja. U barskom lesoidu se, pored odlomaka kopnenih puževa Clausillia i Succinea, nalaze i odlomci školjaka Pisidium, što ukazuje da je ovaj tip sedimenta verovatno stvaran u vodenoj sredini.

Prema KNEŽEVIĆU i dr. (1990) na profilu gliništa Orlovac kod Slanaca otkriveno je ukupno pet horizonata lesoidnih tvorevina i četiri horizonta pogrebenih zemalja, čija debljina varira i menja se u bočnom pravcu. Najveću debljinu ima treći horizont lesoida (4-5 m), gde je prisutan materijal fosilnog klizišta koji vodi poreklo od sedimenata neogene starosti. Od fosilnog materijala, pored dominantnih Helix pomatia, nañeni su Trichia hispida, Vallonia costata, Clausilia dubia, Chondrula tridens i dr. U bazi najnižeg horizonta pored loptastih konkrecija izgrañenih od alevrolita, nañeni su ostaci kljova i kostiju Mammuthus primigenius.

Na osnovu podataka iz bušotina na Karaburmi (ulici Marijane Gregoran kod bioskopa Slavice), može se videti da horizont lesa debljine 2 m i barskog lesoida (2,5 m) leži ispod 3,5 m tehnogenih naslaga i humusa. Takoñe, na Zvezdari (kod Univerzitetskog naselja „Rifat Burdžević“) lesne tvorevine sa jednom pogrebenom zemljom debljine do 3 metra čine povlatu fosilnom klizištu od sarmatskih laporaca i krečnjaka.

U Rakovici, kod železničke stanice, utvrñeno je da padinski les, zajedno sa barskim lesoidom u njegovoj podini, dostiže debljinu od 6 m.

Tri lesna horizonta sa dve pogrebene zemlje, ukupne debljine oko 9 m, nalaze se na Lekinom ("Pašinom") Brdu, na nekadašnjoj ciglani "Tešić". U donjem delu drugog lesnog horizonta nañeni su ostaci Mammuthus primigenius, Equus „woldrichi“, Bos sp.

Na osnovu nalazaka Mammuthus primigenius na Banjici u II horizontu (LASKAREV, 1926), smatra se da kompletan les na teritoriji Beograda pripada mlañem pleistocenu. Poreñenjem sa lesnim tvorevinama Fruške Gore, gde je nañena brojna fauna kičmenjaka i gastropoda, ova starost je potvrñena.

Idući dalje na jug od Beograda, lesne naslage bivaju sve tanje i postepeno prelaze u šumsko zemljište niske Šumadije.

12.2.2. Lesne naslage Vojvodine Na prostorima Srema, Bačke i Banata, pored aluvijalnih površina, lesne tvorevine su veoma

rasprostranjenje i izgrañuju karakteristične lesne zaravni i terase. Sremska lesna zaravan obuhvata pored Zemuna i lesni predeo od Batajnice na severu sve

do Slankamena, zatim prelazi u padinski les Fruške Gore koji se penje i do 400 m nadmorske visine. Južnom padinom Fruške Gore les se kontinuirano proteže od Slankamena na istoku, do Đakova na zapadu. Ovaj jedinstveni plato ograničen je Dunavom sa severoistočne i Savom sa jugoistočne strane, dok zapadnu granicu predstavlja linija povučena od Starih Banovaca na severu do Boljevca na jugu. Najviše tačke (od 100 i više metara nadmorske visine) nalaze se na samom obodu platoa i to neposredno duž obale Dunava.

Hipsometrijski, sremska lesna zaravan se može podeliti na dva nivoa: zaravan od 110-120 mnv, kojoj pripada zemunsko-batajnički les, koja se na zapadu proteže preko Rume sve do Vukovara,

201

i zaravan od 130-150 mnv, koja ide od Slankamena preko Erdevika, sve do Šarengrada i Iloka. Nastanak ova dva nivoa zaravni može se objasniti zabarivanjem u perifernim delovima fruškogorskog masiva, zbog čega se u podini niže lesne zaravi nalazi tzv. barski les.

Sl. 12.6. Položaj Sremske lesne zaravni. Desna obala Dunava predstavlja kontinuirano razvijen lesni odsek sa veoma izraženim

recentnim geomorfološkim procesima, pri čemu se neprestano stvaraju novi i modifikuju već postojeći morfoskulpturni oblici. Na kontaktu aluvijalne ravni Dunava i markantne lesne zaravni najčešće su pojave klizanja terena, kao tipski primeri razvoja urvinskog procesa. Meñutim, ova pojava je česta i u dolinama fruškogorskih potoka na potezu Sremskih Karlovaca, Čortanovaca, Beške i u okolini Starog Slankamena.

Na obali Dunava u Batajnici, od strane različitih autora izdvojen je različit broj horizonata lesa i pogrebenih zemalja: prema RAKIĆU i dr. (1990) taj odnos iznosi 4:4, po MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ (1970) odnos je 8:8, prema MARKOVIĆ i dr (2009) odnos je 5:5 itd.

Sl. 12.7. Šematski profil Batajničkih vinograda – Batajnica (Mali rit). 1. rečno-barski sedimenti (srednji pleistocen), 2. eolski sedimenti (gornji pleistocen) i 3. deluvijalne

naslage (holocen). Na profilu Batajničkih vinograda podinu eolske formacije čine rečno-barski sedimenti u nivou

Dunava koji je u njih usečen. Predstavljeni su smeñim alevritima i alevritskim glinama sa krupnim peščarsko-karbonatnim konkrecijama, crvenkastim pogrebenim zemljama i lesoidnim peskovitim alevritima i peskovima. Eolski kompleks izgrañen je od po 4 nivoa lesa i pogrebene zemlje, gde se

202

(kao i kod Neština) najmlaña fosilna zemlja teško primećuje i to samo na većim apsolutnim visinama. Gornji horizont lesa odeljen ovom pogrebenom zemljom dosta je trošan i izmenjen, za razliku od nižeg horizonta koji je kompaktnije grañe. Na donjoj granici druge pogrebene zemlje zapažaju se tragovi soliflukcionih procesa. Treća pogrebena zemlja predstavljena je smeñe-rñastim detritičnim alevritom, dok se u najstarijoj ili četvrtoj pogrebenoj zemlji zapažaju neizmenjeni relikti lesoidnih stena, kao dokaz nedovršenih pedogenetskih procesa.

U lokalnostima sa manjim apsolutnim visinama nedostaju mlañi nivoi eolske formacije, tako da

se sa opadanjem visine smanjuje debljina i broj nivoa eolskih naslaga do njihovog potpunog nestajanja. Ova pojava ukazuje verovatno na jaku postglacijalnu eroziju, što je u suprotnosti sa shvatanjima o tektonskim i reljefnim depresijama. Malakofauna iz svih nivoa lesa skoro je ista kao u prethodno opisanim lokalnostima i ne pruža mogućnost za detaljniju stratigrafsku podelu

Rezultati datiranja termoluminiscentnom (TL) metodom (ZEREMSKI i dr., 1991) pokazuju da je akumuliranje prvog lesnog horizonta na profilu u Starom Slankamenu vršeno pre 63.000, a na profilu Kapela pre 42.000 godina unazad. Za starije horizonte rezultati datiranja se kod različitih autora ne podudaraju, mada postoji mišljenje da je datiranje lesnih horizonata starijih od 100.000 godina TL metodom nepouzdano.

MARKOVIĆ i dr. (1998) negiraju tačnost ove hronostratigrafske pozicije lesno-paleozemljišnih sekvenci. Prema njima, rezultati pokazuju da vrednosti magnetne osetljivosti i granulometrijskog odnosa frakcija ispod 2 mikrona i preko 10 mikrona na profilu u Starom Slankamenu u potpunosti odgovaraju vrednostima magnetne osetljivosti merenih u kineskom lesu. Na osnovu korelacije lesno-paleozemljišnih sekvenci na profilu Čot kod Starog Slankamena sa kineskim lesom i SPECMAP paleoklimatskim modelom, autori smatraju da su napravili do sada najtačniji hronostratigrafski model lesnih naslaga na području Vojvodine, što bi moglo poslužiti kao reper za odreñivanje starosti ostalih lesnih sekvenci na području Srema.

Prema ovim autorima, akumulacija lesa na prostoru Panonskog basena je trajala tokom poslednjih 800.000 godina (Pecsi, 1995), te u taj vremenski interval zalaze sekvence lesnih profila u Starom Slankamenu, Batajnici i Neštinu. Na osnovu paleomagnetnih istraživanja (JOVANOVIĆ, u pripremi) formiranje pedokompleksa otkrivenog u bazi profila Čot (na kosi Oduševci naspram ušća Tise) otpočelo je tokom normalne Haramiljo paleomagnetne epohe, odnosno pre oko milion godina.

Očigledno je da postoje znatne razlike izmeñu gledišta koje zastupaju geolozi i geografi o broju lesnih horizonata i pogrebenih zemalja, te o njihovoj starosti. Ovakva situacija svakako zahteva jedan obiman i zajednički pristup istraživanju ovih sedimenata. Uzimajući u obzir sa kolikom su pažnjom istraživači sa polja geografije proučavali ove sedimente, analizirali savremenim metodama, te o njima objavili brojne publikacije u značajnim svetskim časopisima, nadamo se da će konačna „misterija“ oko

Sl. 12.8. Profil desne obale Dunava kod Batajničkih vinograda. 1. rečno-barski sedimenti (srednji

pleistocen) i 2. les i pogrebene zemlje (gornji

pleistocen).

203

broja lesnih horizonata i njihove starosti biti na obostrano zadovoljstvo usaglašena u veoma skoroj budućnosti.

Sl. 12.9. Nalazišta faune krupnih pleistocenskih sisara na području Srema. 1. Fruška Gora (Koruška) – runasti mamut, 2. Beočin – Mammuthus primigenius, M trogontherii, 3. Fruška Gora – ušće Čerevićkog i Rakovačkog potoka – Mammuthus primigenius i Bos primigenius, 4. Fruška Gora – Petrovaradin (ciglana) – mamut, 5. Beška (lokalnost Kalakača) - mamut, 6. Beška (obala Dunava) – bizon, 7. Sava kod Sremske Rače – Mammuthus primigenius i Bison priscus, 8. Sava kod Bosuta – bizon, 9. Kuzmin – Mamuthus primigenius, 10. Sava kod Ravnja – bizon, Megaloceras sp., runasti nosorog - Coelodonta antiquitatis, 11. Sava kod Martinaca – džinovski jelen - Megaloceros giganteus, 12. Nova Bingula – mamut, 13. Sava kod S. Mitrovice – Mammuthus primigenius, M. trogontherii, Dicerorhinus sp., Bison priscus, 14. Sava kod Hrtkovaca – Megaloceros sp., 15. Sava kod Klenka – Bison priscus, 16. Subotište (lok. Ciglana) – mamut, 17. Ruma (ciglana) – bizon, 18. Novi Banovci – Mammuthus primigenius, M. trogontherii, 19. Slankamen (obala Dunava) – mamut.

Lesni odseci koji čine severni pojas fruškogorske lesne zaravni stvoreni su podlokavanjem

Dunava i vertikalnim obrušavanjem. Na mestima gde su ovi činioci bili izuzetno izraženi (npr. Sremski Karlovci i Čortanovci) lesne mase klize prema Dunavu. Broj horizonata lesa i pogrebenih zemalja na ovim prostorima uvek je manji u odnosu na naslage nataložene na južnim padinama Fruške Gore. Na području Sremske Kamenice, Beočina, Čerevića, Suseka i drugih mesta, dvofazni les sa jednom pogrebenom zemljom leži preko aluvijalnih naslaga terase visine 25-35 m. Iako je prema MILIĆU (1973) reč o jedinstvenoj “eolsko-fluvijalnoj akumulativnoj seriji”, može se smatrati da se sočiva lesoidnih suglina u terasiranim plavinama ne mogu ni strukturno ni genetski povezati sa eolskim naslagama, tako da sinhroničnost fluvijalnog i eolskog agensa ne može biti uvažena. Prema tome, les skoro uvek leži preko rečnih sedimenata, što nedvosmisleno ukazuje da je mlañi od njih.

Les sa tipičnim odlikama eolske akumulacije rasprostranjen je i u istočnom obodu Fruške Gore. U podini se javlja materijal proluvijalno-deluvijalnog tipa čiji sastav zavisi od osnove na kojoj leži

204

(jurski, kredni, badenski i sarmatski sedimenti), pa može da sadrži lateritsku drobinu, crvene peskovite detritične alevrolite i dr.. U ostalim delovima terena ovaj sediment leži preko rečnih naslaga starijeg pleistocena i rečno-barskih tvorevina srednjeg pleistocena.

Granulometrijski, ovaj tip sedimenta se bitno razlikuje od lesoida lesnih zaravni (lesoidnih terasa). Gornji horizonti lesa sastoje se od peskovito-glinovitih alevrita i alevritičnih peskova. Sadržaj alevritske komponente kreće se i do 75%. Dobra sortiranost materijala ukazuje na singenetsko eolsko poreklo lesne materije. Donji horizonti lesa sadrže nešto manje alevritske komponente (do 50%), a sortiranost je nešto slabija. Pogrebene zemlje, po sadržaju alevritske komponente, kao i minerala lake i teške frakcije, odgovaraju slojevima lesa nižih horizonata. Debljina lesnih naslaga na ovom delu terena varira od 25-30 m.

Kod Slankamena, u lokalnosti Surduk pored asfaltnog puta izmeñu Starog i Novog Slankamena, mogu se uočiti dva nivoa lesa sa jednom pogrebenom zemljom černozemskog tipa, iako su raniji istraživači smatrali da se na ovom profilu nalaze 5 lesnih horizonata, od kojih 3 donja padaju pod uglom od 80 u odnosu na povlatne delove. Meñutim, može se reći da donja tri “lesna horizonta” pripadaju proluvijalno-deluvijalnim sedimentima starijeg pleistocena, tj. naslagama koje se genetski razlikuju od lesne formacije. Na osnovu litofacijalnih odlika verovatno je da lesni horizonti odgovaraju mlañim delovima profila Batajničkih vinograda i Zemuna. Sastav faune (Chondrula tridens, Pupilla muscorum, Vitrea cristalina, Arianta arbustorum i dr.) ide u prilog ovoj tvrdnji, ali pošto je malakofauna u svim lesnim nivoima veoma slična, to u svakom slučaju zahteva dalju proveru i drugim metodama.

Može se reći da se ispod četvrtog nivoa lesa više ne može govoriti o eolskim kopnenim tvorevinama, već o suglinama lesoidnog habitusa koje su stvarane u okviru podgornih zaravni ili u vodenoj sredini.

Sl. 12.10. Profil kod Starog Slankamena. 1. peskovi i gline (gornji miocen), 2. sremska serija (donji pleistocen) i 3. dvofazni les sa pogrebenom

zemljom (gornji pleistocen). Na terenima Čortanovaca lesne tvorevine su konstatovane na osnovu nekoliko bušotina.

Uglavnom je reč o lesnom paketu debljine od 24 - 26 m, koji se sastoji od 4 lesna horizonata i približno

205

istog broja pogrebenih zemalja. Podinu ovim naslagama predstavljaju poligenetski deluvijalno-proluvijalni sedimenti sremske serije, definisani od strane RAKIĆA (1973, 1977).

Površinski delovi lesa su izloženi intenzivnom fizičko-hemijskom raspadanju, tako da je obrazovan sloj eluvijuma metarskih debljina, što je naročito izraženo na području izmeñu Čortanovaca i Slankamena. Slične pojave izražene su i na području Titelskog brega.

Na južnoj strani Fruške Gore lesna zaravan ima mnogo veće rasprostranjenje, pri čemu je “ispresecana” predolicama, dolovima i plićim depresijama. Generalno posmatrajući, na najvećem broju profila, izmeñu Ležimira i Šatrinaca, kao i u oblasti od Čerevića do Iloka, lesne tvorevine leže preko podgornih sedimenata sremske serije ili starijih tvorevina, pri čemu se mogu uočiti 4 nivoa lesa i 3-4 pogrebene zemlje. Kao posledica erodovanja i pretaložavanja često nedostaju mlañi horizonti umesto kojih se nalaze lesoidne sugline deluvijalnog porekla.

Uopšteno, na prostorima južno od masiva Fruške Gore gde lesne naslage čine povlatu proluvijalno-deluvijalnim sedimentima sremske serije, uglavnom se mogu uočiti po četiri nivoa lesa i pogrebene zemlje.

Sl. 12.11. Profil lesnih naslaga jugoistočno od Iriga. Iznad sremske serije nalaze se 4 horizonta lesa i

4 pogrebene zemlje sa drugim raslojenim pedokompleksom. Kompleks lesnih sedimenata na potezu Sremski Karlovci - Inñija izgrañen je od 2-4 nivoa lesa i

odgovarajućeg broja pogrebenih zemalja. Debljina naslaga kreće se u intervalu od 10-22 m, pri čemu je veća na istaknutim delovima reljefa, a manja u dolinama, što ukazuje na intenzivne holocenske erozione procese. Lesni horizonti predstavljeni su alevritičnim peskovima ili peskovitim alevritima sa znatnim prisustvom karbonatnih konkrecija, tj. ukazuju na sedimente taložene u periglacijalnim oblastima na nagnutom reljefu. Pogrebene zemlje predstavljene su tamnosivim glinovitim alevritima ili mrkim alevritičnim glinama sa prisustvom različite količine organske (humusne) materije.

Od fosilnih mekušaca u ovim tvorevinama nañene su kopnene forme hladnih biotopa kao što su: Vallonia costata, Punctum pygmaeum, Chondrula tridens, Vitrea cristalina, Arianta arbustorum, Pupilla sp., što ukazuje na najmlañi pleistocen.

Na području Rume mlañi paket nabušenih pleistocenskih naslaga čine tvorevine eolskog porekla - les. U litološkom pogledu to su sivožuti do sivosmeñi alevriti i peskoviti alevriti, porozne strukture sa pojavama manjih karbonatnih konrecija, tzv. lesnih lutkica. Formacija lesa u ležištu gline za opekarske sirovine u Rumi ima više horizonata lesa razdvojenih tamnijim i glinovitijim horizontima pogrebenih zemalja (sl. ). Prelaz starijih pleistocenskih naslaga u formaciju lesa je postepen (tzv. “barski lesoidi”).

Les se u Rumi eksploatiše kao osnovna sirovina u proizvodnji opeka. Najveću debljinu u proučavanom delu terena ima najmlañi horizont lesa.

206

Korelacijom bušotina i analizom profila na površinskim kopovima konstatovano je da lesne naslage u Rumi imaju blag pad, najverovatnije u pravcu jug-jugozapad, tj. pad koji približno prati konfiguraciju prelesnog reljefa.

Sl. 12.12. Generalizovani profil kvartarnih naslaga formiran na osnovu podataka iz bušotina na području ležišta opekarskih sirovina u Rumi.

Na površini lesne zaravni nastalo je savremeno zemljište, poznato pod nazivom černozem,

koje predstavlja pogodno tlo za gajenje biljnih kultura, posebno žitarica. Černozem je takoñe rasprostranjen i na prostoru ležišta opekarskih sirovina u Rumi, te kao takav predstavlja dragoceno poljoprivredno tlo.

Na površinskim kopovima zapažena su i razna plića udubljenja u lesu metarskih dimenzija, ispunjena nasipima i drugim tehnogenim naslagama (nastala radom ljudi). Moguće je da se u nekima od njih nalaze i arheološki vredni lokaliteti. Takve strukture poznate pod nazivom “cut-and-fill” tumačene su i kao rezultat kratkotrajnih aktivnosti plitkih tokova. Takoñe, uočeni su paleoreljefni oblici koji odgovaraju recentnim lesnim vrtačama, i u izvesnom broju slučajeva se javljaju u vertikalnom nizu.

Sl. 12.13. Profil lesnih tvorevina u Rumi (sa jednom pogrebenom zemljom i jednim horizontom lesa) i izdužena udubljenja ispunjena tehnogenim naslagama od lesa i starog grañevinskog materijala.

Iz lesnih tvorevina na području Rume determinisana je asocijacija makrofaune sa Arianta

arbustorum, Granaria frumentum, Helicopsis hungarica, Trichia striolata i dr. Prema utvrñenoj paleontološkoj zajednici ovaj les bi odgovarao I i II horizontu lesa u Starom Slankamenu. Stratigrafska pozicija horizonata ukazuje na poslednju glacijaciju.

Prema gledištu geografa, lesno-paleozemljišne sekvence u površinskom kopu IGM „Ruma“ pokrivaju period od poslednjih 350.000 godina. Na ovom lokalitetu su uradili apsolutno datiranje AAR

207

metodom, po prvi put na nekom lesnom lokalitetu u Srbiji, što je omogućilo njegovo hronostratigrafsko korelisanje sa drugim evropskim lesnim profilima.

Kvartarni sedimenti predstavljeni lesnim i fluvijalnim naslagama imaju veliku debljinu u severnom podnožju Fruške Gore, gde grade pojas paralelan Dunavu, a dobrim delom su sa viših delova terena erozijom i deflacijom transpontovani ka nižem terenu.

Eolski profil na području Neština izgrañuju 3-4 nivoa lesa i odgovarajući broj pogrebenih zemalja. Najmlañi lesni horizont predstavljen je svetlosmeñim, trošnim i delimično izmenjenim alevritom, koji je u donjem delu zaglinjen. U okviru ovog horizonta nalazi se slabo naglašena tamnija zona (slabo glinoviti alevrit), koja pripada najmlañem interstadijalu poslednje glacijacije. U podini opisanog horizonta se nalazi klasični tamnosivi černozem, sa zatalasanom donjom granicom u obliku klinova, što je svakako posledica soliflukcionih pojava. Horizont lesa koji se nalazi ispod pomenute pogrebene zemlje je svetlosmeñe boje, prašinast u gornjem i slabije zaglinjen u donjem delu, gde su koncentrisane i karbonatne konkrecije. Najstarija pogrebena zemlja je smeñe-rñasti detritični alevrit sa tragovima soliflukcionih procesa na kontaktu sa podinom izgrañenom od lesoidnog peskovitog alevrita rečno-barskih i eolskih naslaga.

Na osnovu nalazaka kopnene faune (Columella columella, Pupilla muscorum, Discus ruderatus, Vallonia tenuilabris) nije moguće izvršiti detaljniju stratigrafsku odredbu ovih lesnih naslaga. Na strmim odsecima nije redak slučaj da usled oburvavanja dolazi do smicanja i otkidanja velikih blokova, što je mlañe partije lesnih horizonata dovodilo u isti položaj sa starijim. To prividno postojanje većeg broja slojeva verovatno je bilo razlog da se u pomenutoj oblasti ranije izdvajao veći broj horizonata.

Može se takoñe pretpostaviti da su u ove naslage svojevremeno bile uvrštene i rečno-barske tvorevine u podini, koje poseduju odreñeni lesoidni habitus. Meñutim, sočivaste pogrebene zemlje u ovim tvorevinama, čiji se broj menja na bliskim profilima tako da se ne mogu uzimati kao stratigrafski reperi, samo je neopravdano uvećavao broj horizonata lesa i pogrebenih zemalja.

Sl. 12.14. Primer smicanja na profilu desne obale Dunava kod Neština. 1. rečni sedimenti (donji pleistocen), 2. rečno-barski sedimenti (srednji pleistocen), 3. eolski sedimenti (gornji pleistocen) i 4. rečni sedimenti Dunava (holocen), a) osuline na peskovima, b) smicanje naniže.

Za lesne naslage na području Srema karakteristični su kopneni puževi kao što su: Succinea

oblonga, Pupilla muscorum, Arianta arbustorum, Choclicopa lubrica, Clausilia pumila, Orcula dolium, Carichium minimum i dr., odnosno asocijacija koja u paleoekološkom pogledu karakteriše stepske regione.

Iako su prema LOŽEKU (1966) “pupilski” i “kolumelski” puževi vezani za hladne biotope, na primeru sibirskih lesnih naslaga konstatovano je da se broj “hladnih” rodova uvećava sa udaljavanjem od severa, pa se ne bi moglo sa sigurnošću govoriti o hladnoj klimi za vreme navejavanja lesne prašine na ovim prostorima. Moguće je da se na osnovu smenjivanja “hladne faune” sa Chondrula tridens i “tople” sa Arianta arbustorum može pretpostaviti da su se u toku glacijalnih perioda naizmenično smenjivale hladne i tople sekvence tipa interstadijala.

208

Uzimajući u obzir da su u lesu Srema i okoline Beograda u nekim lokalnostima konstatovani i ostaci sisara: Mammuthus primigenius, Rhinoceros tichorhinus, Equus caballus i Bos primigenius - tipičnih predstavnika gornjepaleolitskog ili hazarskog kompleksa (GROMOV, 1948), može se konstatovati da je formacija lesa deponovana za vreme mlañeg pleistocena.

Sl. 12.15. Viši horizont lesa i jasno uočljiva pogrebena zemlja na ležištu Mutalj kod Beočina. Na prostoru Bačke lesne tvorevine čine zaravni kopnenog tipa (Srednjebačka zaravan i Titelski

breg) ili akumulacije barskog tipa ovog sedimenta (južnobačka – „varoška“ lesna terasa). Krajnji severni deo Srednjebačke zaravni (izmeñu Subotice i mañarske granice) prekriven je živim peskom.

Sl. 12.16. Geološka karta kvartarnih naslaga meñurečja Dunav – Tisa u Bačkoj.

209

Lesoidne tvorevine severno od Dunava formirale su poznatu Titelsku zaravan , koja je stvorena migracijom dunavskog rečnog korita od severa prema jugu. Ovaj breg koji se izdiže oko 50 m iznad aluvijalnih ravni Dunava i Tise, ima eliptičan oblik sa dužom osom pravca SZ-JI. Cela površina prekrivena mu je tanjirastim i izduženim udolicama, strmim dolinama i surducima.

Facijalno i genetski je identična sa Sremskom lesnom zaravni. Niži horizonti lesnog paketa (IV i V) Titelske zaravni leže preko barskih ekvivalenata srednjeg pleistocena, što je potvrñeno brojnom asocijacijom akvatične makrofaune: Bithynia tentaculata, Lymnaea palustris, Anisus leucostoma, Segmentina nitida i dr.; dok viši lesni horizonti (I, II i III) sadrže isključivo kopnenu makrofaunu: Vallonia costata, Granaria frumentum, Clausilia dubia, Chondrula tridens i dr. Debljina lesnog paketa iznosi oko 35 m.

U pogledu broja lesnih horizonata i pogrebenih zemalja ove zaravni mišljenja su podeljenja, od Laskareva, koji je smatrao da je tu reč o četiri horizonta (lesa i pogrebenih zemalja), do drugih autora, naročito geografa, koji smatraju da je taj broj daleko veći. Prema ovim autorima, najstariji pedokompleks Titelskog lesnog platoa obrazovan je tokom ranog srednjeg pleistocena u rasponu MIS 15 do MIS 13 marinskog izotopnog perioda (JOVANOVIĆ, u pripremi). Na osnovu rezultata dobijenih metodom merenja magnetnog susceptibiliteta MARKOVIĆ i dr. (2005) smatraju da je formiranje lesno-paleozemljišnih sekvenci trajalo najmanje 620.000 godina.

Srednjeba čka (tele ćka) lesna zaravan prekriva najveći deo teritorije Bačke (2.800 km2) lesom čija se debljina kreće u intervalu od 10-20 m. Utvrñena su tri lesna horizonta čija debljina opada sa dubinom (od skoro 6 pa do 0,5 m). U podini lesnih naslaga nalaze se rečno-barske naslage srednjeg pleistocena karakterističnog lesoidnog habitusa. Iznad okolnog terena ova zaravan izdignuta je za oko 10-30 m, a ispresecana je brojnim plitkim vodotocima pravca SZ-JI.

Srednjebačka zaravan je opkoljena sa juga, istoka i zapada lesnom terasom Bačke (poznatom i kao varoška terasa ), izgrañenom od pretaloženog barskog i kopnenog lesa (ukupne debljine 3-6,5 m). Pretpostavlja se da je holocenske starosti (suvi boreal?).

Sl. 12.17. Poprečni profil kroz kvartarne tvorevine severne Bačke. I. lesna zaravan severne Bačke, 1. prvi les, 2. pogrebena zemlja, 3. drugi les, 4. druga pogrebena

zemlja, 5. treći les, 6. peščane dine (fosilne); IIa. viša terasa Tise: 1. prvi les, 8. barski les, 9. peščane dine (površinske); IIb. viša terasa Dunava, 7. barski les, 10. fosilne peščane dine u bazi terase, 11. uslojeni fluvijalni pesak; III. niža terasa Dunava, 12. lesoliki pesak, 13. glinoviti pesak; IV. aluvijalna

ravan: pesak i mulj Dunava. Na teritoriji Banata, slično kao i u Bačkoj (identični paleogeografski uslovi), mogu se izdvojiti

lesne zaravni i lesne terase. Morfološki se mogu izdvojiti Deliblatska i Tamiška lesna zaravan i les šire okoline Pančeva. Lesne tvorevine leže preko terestrično-barskih naslaga donjeg i srednjeg pleistocena, poznatih kao zagaji čka i grebena čka serija, verovatno sinhroničnih sa sremskom serijom (proluvijalno-deluvijalne naslage) na Fruškoj Gori i kličevačkom u Ramskom Podunavlju. Na prostoru Banata u okviru lesne zaravni konstatovana su najviše tri horizonta kopnenog lesa.

210

Na području Zrenjanina tipični kopneni les ima debljinu oko 4,5 m, a barski lesoid u njegovoj podini oko 7,5 m. Na Tamiškom lesnom platou (jugoistočno od Zrenjanina, oko Orlovata) mogu se uočiti dva lesna horizonta ukupne debljine 11-16 m, koja čine povlatu peskovitim naslagama. Lesna terasa izgrañena u nižem delu od peska, a u višem od barskog lesa, usečena je u kopneni les.

Južnobanatska lesna zaravan koja je razvijena po obodu na severnoj, istočnoj i zapadnoj strani Deliblatske peščare izgrañena je od 2-3 lesna horizonta, gde se mogu izdvojiti tri tipa razvića: kopneni les, peskoviti les i lesna terasa (barski les). Na prostoru izmeñu Kovačice i Deliblata (jugozapadno od peščare) lesna zaravan je izgrañena od dva horizonta lesa koja prema zapadu završava lesnim odsekom prema lesnoj terasi, verovatno fosilnoj obali Dunava i Tamiša. Debljina lesnih naslaga varira u intervalu od 10-20 m, tako da je u oblasti Dolova oko 15 m, Bavaništu 10-12 m, a u Vrelu oko 20 (peskoviti les). Podinu lesnim tvorevinama predstavljaju žutomrke barske gline, te na njihovom kontaktu izbijaju jaki izvori. Na severoistočnom obodu peščare (od Samoša do Bele Crkve) podinu lesnim tvorevinama čine tvorevine panona, ponta, barski les i pesak. Na ovom prostoru izdvojena je i jezersko-lesna terasa koja ukazuje da je ovo područje krajem pleistocena bilo prekriveno jezerom. Severno od peščare pesak postepeno bočno prelazi u les, mada se znatan njegov deo nalazi ispod lesne formacije (starije partije peska pleistocenske starosti).

Lesna terasa (varoška) izgrañena je od pretaloženog lesa i rečnih suglinovitih sedimenata u podini, sa tankim slojem (0,8 - 2 m) kopnenog lesa u povlati, i izdiže se oko 5 m iznad savremene aluvijalne ravni.

12.2.3. Lesoidne tvorevine smederevskog i ramskog Podunavlja i Kladovskog Klju ča Na prostorima gročansko-smederevskog i ramskog Podunavlja lesne tvorevine izgrañuju

najviše kote terena u okolini Grocke, Smedereva, Ralje, Vodnja, u atarima sela Mailovac i Desine, itd. Nalaze se u vidu pokrova koji ublažavaju prelesne padine i rečne terase. Na profilu u blizini Smedereva (Provalije) lesoidne partije izgrañene su od četiri horizonta peskovitih alevrita i prašinastih peskova razdvojenih sa tri horizonta pogrebenih zemalja. U podini im se nalazi završni pokrov terase 80-110 m. Prema RAKIĆU (1977), ove naslage nisu tipično lesni sedimenti, nego bi pre odgovarale lesoidnim tvorevinama, a lesoidni habitus su zadobile deluvijalnim pretaložavanjem na dalekoj periferiji periglacijalne zone. Na drugim lokalitetima nalaze se samo dva nivoa lesa sa po jednom ili dve pogrebene zemlje.

U ramskom Podunavlju lesoidne naslage leže preko sedimenata kličevačke serije, naslaga proluvijalno-deluvijalnog karaktera sličnih sremskoj seriji. Ove tvorevine koje se nalaze južno od Rama, oko Cerovca, Topolovika, Kumana, Biskuplja i Kličevca, predstavljene su psamitima i alevritima, sa nekoliko iluvijalnih horizonata koji bi odgovarali pogrebenim zemljama u tipičnom lesu. Njihovo prisustvo utvrñeno je kako u bušotinama ispod živog peska Velike peščare, tako i na najvišim delovima terena. Gornji nivoi lesoidnih peskova uglavnom su razoreni intenzivnim deflacionim procesima ili su prekriveni peskovima Velike peščare. Ove naslage često su spirane i pretaložavane deluvijalnim procesima kada sadrže i šljunkovitu komponentu.

U Kladovskom Ključu i uzvodno od klisure, eolski sedimenti su predstavljeni lesom i eolskim peskovima. Za lesoidne tvorevine je karakterističan različit broj nivoa lesnih partija (1-4), neujednačen sastav i lokalno poreklo materijala. Smatra se da je pored toga što je taložen u krajnjoj periferiji periglacijalne zone, često i pretaložen procesima spiranja (vrbi čki slojevi u Ključu, lesoidni sedimenti u Braničevu i sl.). Sadržaj faune, koja je tipična za hladne stepske biotope i položaj lesnih naslaga preko rečnih policikličnih tvorevina, definišu njihovu gornjopleistocensku starost.

12.3. Eolski pesak Eolski peskovi izgrañuju prostrane peščare koje su uglavnom kultivisane, a samo manjim

delom su prisutni u vidu živog peska. Manje naslage utvrñene su recimo na području Novog

211

Beograda, u obliku dina nastalih dejstvom košave na fluvijalne sedimente Dunava. Veće naslage ovih sedimenata konstatovane su na području Vojvodine, severnog Pomoravlja i Dunavskog Ključa. Najpoznatije peščare koje se nalaze u ovim oblastima su: Deliblatska, Zatonjska, Golubačka, Kladovska i Subotičko-horgoška. Uglavnom su obrasle niskom vegetacijom, travom i pretežno umirene.

Deliblatska peš čara (Banatska, Velika peščara) čini najveću akumulaciju eolskog peska kvartarne starosti na teritoriji Srbije. Nalazi se u južnom Banatu i najvećim delom je kultivisana, prekrivena šumskim i travnatim pokrivačem. Orijentisana je u pravcu SZ-JI, duga je oko 40, a široka oko 10 kilometara. U okviru naslaga ove peščare mogu se izdvojiti dva horizonta: stariji, stvaran tokom srednjeg pleistocena i mlañi, holocenske starosti.

Stariji horizont (pleistocenski peskovi), debljine oko 60 m, leži preko terestričnih tvorevina donjeg i dela srednjeg pleistocena, a ispod naslaga živog peska mlañeg horizonta. U litološkom pogledu ovi stariji delovi peščare predstavljeni su alevritičnim peskovima, peskovitim alevritima, alevritsko-glinovitim peskovima i glinovitim peskovima. Izmeñu peskovitih horizonata nalaze se tri nivoa sivih humificiranih alevritičnih peskova, pedogenetskih ekvivalenata pogrebenih zemalja u lesu. Orijentacija peščare ukazuje da su u formiranju starijeg nivoa peskova učestvovali vetrovi koji su duvali sa područja Karpata, iz pravca istoka i severoistoka, pri čemu je materijal donešen rekama i povremenim tokovima.

Sl. 12.18. Pregledna geološka skica Deliblatske peščare. 1. osnovni pravac dina, 2. sekundarni pravac dina.

Mlañi nivo peskova (holocenske starosti) tanji je od starijeg nivoa i debljina mu iznosi u

proseku oko 20 m. Ovi sedimenti su nešto krupnozrniji, pri čemu preovlañuju peskovi i alevritični peskovi. Orijentacija brojnih sitnijih akumulacionih oblika ukazuje da su navejani košavom, vetrom koji

212

duva sa jugoistoka, u postglacijalnom periodu. Na taj način je redeponovan ranije nataloženi pesak i formiran živi pesak, bilo preko starijih naslaga peska, bilo preko recentnih aluvijalnih ravni Dunava, Karaša i Nere.

Zatonjska peš čara (Ramska) verovatno predstavlja produžetak Deliblatske peščare prema jugoistoku. Nalazi se južno od Dunava, a na delovima gde nije kultivisana vegetacijom živi pesak je i dalje aktivan. Peskovi ovog morfološkog oblika najvećim delom čine povlatu terase od 7-12 mnv. Prisutne dine su malih visina, uglavnom izmeñu 3 i 5 m.

Kladovska peš čara zahvata prostor istočno od Kladova (područje sela Kostola, Male Vrbice i jugozapadno od Vlasenice). Peskovi su morfološki predstavljeni niskim dinama i barhanima, reñe peskovitim grebenima, koji leže preko kladovske terase. Položaj ovih oblika se podudara sa pravcem savremenih vetrova (SZ-JI). Litološki su predstavljeni alevritičnim peskovima sa horizontalnom i ukrštenom slojevitošću, što ukazuje na genetsku vezu sa aluvijalnim priobalskim peskovima plićaka Dunava. Ove naslage su još u fazi stvaranja, a čitav kompleks pripada holocenu.

Suboti čko-horgoška peš čara predstavljena je živim peskovima holocenske starosti, koji su nataloženi na području severne Bačke, mada prelazi i na teritoriju Mañarske (Bajska i druge peščare). Iako neki autori smatraju da je mlañepleistocenske starosti, palinološkom analizom treseta koji se smenjuje sa peskom u njenom donjem delu, neosporno je utvrñena holocenska starost. Morfološki oblici predstavljeni dinama visine izmeñu 5-10 m, orijentisani su u pravcu SZ-JI. Postoje dva različita shvatanja o poreklu materijala od kojeg je formirana peščara: po jednom, pesak je fluvijalnog i jezerskog porekla, tj. potiče iz fluvijalnih nanosa Dunava i Tise, odnosno iz pliocenskih naslaga Panonskog jezera. Pokretanje i pretaložavanje peska izvršeno je košavom. Po drugom shvatanju, peščara je nastala navejavanjem vetrom koji je duvao sa severoistoka.

Takoñe se može izdvojiti i mali peščani plato na području Posavo–Tamnave, jugozapadno od Zvečke, koji zahvata prostor od 2-3 km2. Niski peskoviti grebeni pravca SI-JZ ukazuju na pravac navejavanja materijala. Materijal je horizontalno i koso stratifikovan, sa čestom pojavom ukrštene slojevitosti. Uzevši u obzir da je ovaj peskovito-alevritski nanos navejan preko terase sa relativnom visinom 7-12 m, a kasnije zasečen starijeholocenskim meandrom, pretpostavlja se da po starosti odgovara mlañem virmu-starijem holocenu. I u ovom tipu sedimenata uočene su strukture tipa „cut and fill“, (plitki izduženi kanali zapunjeni sedimentom), koje se tumače kratkim aktivnostima plitkih tokova.

Kod eolskih peskova na području Dunavskog Ključa mogu se razlikovati pleistocenski psamiti facije erga i holocenski pokretni živi pesak ili „vejač“. Pleistocenski peskovi su u vidu pojaseva dužine do 13 km, a širine preko 3,5 km, pravca I-Z i JJI-SSZ. Karakterišu ih tragovi jasnih deflacionih procesa i odsustvo recentne akumulacije. Holocenski peskovi se odlikuju brojnim dinama raznih oblika, čija se pozicija i debljina stalno menjaju pod uticajem košave i severozapadnog vetra. Smešteni su na istočnoj i severoistočnoj strani erga, znatno reñe leže preko njega.

12.4. Proluvijalne, koluvijalne i deluvijalne nasla ge Srbije Ove tvorevine predstavljaju produkt degradacije stena kvartarne i prekvartarne starosti uz

nikakav ili minimalan transport materijala. Ovakav tip naslaga ima veliko rasprostranjenje na teritoriji naše zemlje, osim na ogoljenim planinskim masivima ili oblastima sa razvićem klasičnog kraškog reljefa.

Proluvijalne i proluvijalno-deluvijalne tvorevine nastale su dejstvom povremenih bujičarskih tokova i spiranjem materijala na strmim planinskim stranama. Klasičan morfološki oblik koji pri tom nastaje je plavinski konus ili lepeza koji se nalaze u podnožju planinskih i kotlinskih strana, na izlazu manjih tokova na aluvijalne ravni većih reka i drugim sličnim mestima.

Posmatrano vremenski, mogu se izdvojiti dve grupe ovih naslaga: prva je vezana za stariji pleistocen, a druga za prelaz izmeñu pleistocena i holocena.

Starije pleistocenske proluvijalno-deluvijalne naslage vezane su za izrazitu tektonsku aktivnost na granici neogena i kvartara koja se ogledala u vertikalnim pokretima (izdizanjima i spuštanjima) blokova. Različit hipsometrijski položaj nekada skoro jedinstvenih tačaka doveo je do pojačane

213

erozije, spiranja i zatrpavanja novonastalih pregiba deluvijalno-proluvijalnim naslagama. Ovakve tvorevine su uglavnom izgrañene od šljunkova, peskova, supeskova i suglina, i drugih sličnih stena čiji je mineraloški sadržaj uslovljen sastavom okolnih i podinskih stena.

Na našim terenima najveće rasprostranjenje imaju na prostoru Fruške Gore, Kosmaja, u zapadnoj podgorini Karpata u Banatu, dolinama Zapadne i Južne Morave i na drugim mestima.

Na padinama Fruške Gore ovakav tip tvorevina je prvi put definisan u literaturi od strane RAKIĆA (1973, 1977) pod nazivom sremska serija .

Sl. 12.19. Šematski položaj fosilnog podgornog konusa (supodinske lepeze) na južnim padinama Fruške Gore.

1. podina kvartara, 2. složeni podgorni konus: I) šljunkovi i peskovi bazalnog dela, II) supeskovi i šljunkovi središnjeg pojasa i III) supeskovi i sugline periferne zone; 3. formacija lesa; 4. aluvijon Save.

Sl. 12.20. Pukotina ispunjena sremskom serijom i sremska serija na ležištu Mutalj kod Beočina. Na području izmeñu sela Jazka i Šatrinaca na severu i Vognja i Dobrog Dola na jugu Fruške Gore,

prelesne naslage deluvijalno-proluvijalnog karaktera imaju debljinu izmeñu 40 i 70 m. Stratigrafska pozicija ovih tvorevina je takva da se nalaze izmeñu paketa lesnih sedimenata u povlati i pliocenskih naslaga u podini. Litološki su predstavljeni heterogenim šljunkovima, supeskovima i suglinama, veoma

214

loše sortiranosti, sa brojnim sočivima nepravilnog oblika, haotičnom i ukrštenom stratifikacijom. Uglavnom su bez slojevitosti i intenzivno crvene boje, na osnovu koje se lako odvajaju od podinskih pliocenskih zelenih glina ili belih kvarcnih peskova, i žućkastog povlatnog lesnog nanosa. Sugline i supeskovi su predstavljeni glinovitim alevritima, peskovito-glinovitim alevritima i alevritskim peskovima.

Sl. 12.21. Sremska serija na ležištu Mutalj kod Beočina – detalj. Šljunkovi, u čiji sastav ulaze kvarc, rožnaci, konglomerati, laporci, serpentiniti, trijaski krečnjaci,

zeleni škriljci i produkti raspadanja serpentinita, uglavnom su nezaobljeni i redovno cementovani crvenim suglinama. Detritično vezivo identično je sastavu šljunkova, što govori o prirodi mutnih tokova za vreme taloženja. Pošto sve nabrojane stene izgrañuju masiv Fruške Gore, time je genetska povezanost predgornih sedimenata i planinskog masiva nesumnjiva, a karakteristična horizontalna gradacija materijala samo potvrñuje sedimentacioni ciklus predgornih naslaga.

Sl. 12.22. Sremska serija iznad veštačkog jezera bivšeg kopa u Beočinu. Mrkocrvene gvožñevite sugline i lesoidni supeskovi pripadaju glinovitim, peskovito–glinovitim

alevritima i alevritskim peskovima, u okviru kojih se nalaze nepravilna sitna sočiva šljunka. Ponekad ovi sedimenti imaju karakteristike lesoidnog beskarbonatnog habitusa, naročito u

slučajevima kada su bogatije prašinastom frakcijom, i tada imaju dosta sličnosti sa barskim lesom. U pojedinim delovima ovih proluvijalno–deluvijalnih naslaga zapažene su tvorevine nalik na

iluvijalne horizonte (crvenice) koje ovaj heterogen paket dele na više horizonata (npr. na području Jazka, kod M. Radinaca i dr.).

215

Na osnovu visokog sadržaja metaličnih minerala i hematit–limonita, opisana serija se razlikuje od podine, u kojoj se pomenuta asocijacija nalazi u manjim količinama, ali i povlate u kojoj preovlañuje granat–epidot–amfibolska asocijacija. Od metaličnih minerala preovlañuje magnetit, čiji povećan sadržaj ukazuje na pretaložavanje, dok je hematit verovatno autigena komponenta. Takoñe za razliku od tvorevina u podini, u sremskoj seriji meñu mineralima lake frakcije preovlañuju kvarc i alterisana zrna, sa vrlo malom količinom feldspata i sporadičnom pojavom liskuna (muskovita).

Od lesnih horizonata u povlati, pomenute naslage se razlikuju prisustvom malog procenta karbonata. I na osnovu sadržaja minerala lake frakcije, deluvijalno–proluvijalni sedimenti se razlikuju kako od podinskih tako i povlatnih naslaga.

Na osnovu paleontoloških ispitivanja podataka iz bušotine kod spomenika na epidemiju gube (drum Ruma – Irig) i prirodnih izdanaka (sa severnih padina Fruške Gore – Banaštor) odreñena je sledeća fauna: Succinea oblonga elongata, S. oblonga, Pisidium amnicum, Valvata piscinalis. Iz bušotine kod Čerevića (leva padina potoka Potoranja) determinisane su sledeće vrste: Zonitoides nitidus, Euconulus fulvus, Clausilia pumila sejuncta, Columella edentula i dr. Prema odredbi Gagić (1970) u istoj seriji se nalaze Ilyocypris bradyi i Eucypris sp.

Interesantna je činjenica da se, idući od severa prema jugu, tj. od osnovnog gorja ka dolini Save i Dunava, mogu uočiti tri različita pojasa sa različitim facijalnim karakteristikama (Rakić , 1973).

U severnom pojasu koji je neposredno vezan za planinski masiv i predstavlja koren plavine (područje Jazka, Iriga i severno od Šatrinaca), preovlañuju šljunkovi koji se javljaju u obliku sočiva, a čija krupnoća opada prema jugu, sa udaljavanjem od osnovnog gorja ka mlañim delovima konusa. Šljunkovi sa alevritičnim vezivom karakterišu se mrko–crvenkastom bojom, sočivastim pojavljivanjem, izrazito slabim sortiranjem i haotičnom kosom stratifikacijom. Izmeñu paketa šljunkova na području Jazka zapažena je svetlosmeña suglina iluvijalnog karaktera, što se neposredno može dovesti u vezu sa klimatskim kolebanjima za vreme odlaganja.

U središnjem pojasu (u nivou Šatrinaca, severno od Rume) preovlañuju sočivaste crvene detritične sugline, sa postepenim prelazima ka peskovima i šljunkovima, čija veličina zrna raste prema trećem, perifernom pojasu. Iako sa lesom u povlati nemaju nikakvu vezu, u slučajevima kada su bogatije prašinastom frakcijom, ove sugline zadobijaju lesoidni habitus, i tada imaju najviše sličnosti sa šarenim barskim lesoidnim suglinama.

Sl. 12.23. Šematski prikaz uzdužnog profila „sremske serije“ na južnim padinama Fruške Gore (mlañi sedimenti eliminisani). 1. šljunkovi (gornja zona), 2. peskovi (središnji pojas) i 3. sugline i supeskovi

(periferni pojas). U trećem pojasu ili perifernoj zoni (M. Radinci, Cerje, Dobri Dol) isključivo se zapažaju mrke

sugline, sa sporadičnim sočivima sitnozrnih šljunkova, što karakteriše periferne delove svih većih plavinskih konusa. Nešto češće se javlja nepravilno rasejani detritus od kvarcnih nezaobljenih zrna. Pošto u ovom delu dominiraju stene lesoidnog habitusa, veoma je teško povući granicu prema lesnim

216

naslagama u povlati. Svi nabrojani članovi nalaze se u obliku izduženih sočiva nagnutih u pravcu strmih padina, pri

čemu se kod starijih slojeva zapaža sitnosočivasta i kosa stratifikacija materijala, dok su mlañi bez izražene laminacije i lesoidnog su habitusa.

Sl. 12.24. Profili bušotina na potezu Jazak–Irig–Šatrinci.

Obzirom na ovakav raspored materijala, može se konstatovati da je ovde reč o deluvijalno–proluvijalnim tvorevinama koje su na južnom predgorju Fruške Gore izgradile prostrani složeni plavinski konus, tzv. predgornu deltu. Naime, vodeni tokovi naglo su gubili svoju snagu pri izbijanju na predgornu ravnicu, pri čemu se deponovao krupnozrniji materijal neposredno uz obod osnovnog gorja, a daljnim razlivanjem rečnog toka na niz rukavaca, taložio se sve sitniji materijal. Na periferne delove ovog složenog plavinskog konusa, vodeni tokovi su možda samo delimično dopirali.

217

Dakle, u deluvijalno-proluvijalnim naslagama južno od Fruške Gore mogu se izdvojiti tri odvojena facijalna nivoa: u prvom preovlañuju naslage grubozrne frakcije predstavljene šljunkovima i to neposredno uz masiv Fruške Gore; u drugom ili središnjem delu nalaze se šljunkovi i peskovi sa postepenim prelazom ka suglinama, dok se u trećem ili perifernom pojasu nalaze prašinaste naslage lesoidnog habitusa. Fosilni sadržaj u ovim naslagama je izuzetno redak, mada su na nekim mestima pronañeni stepski i barski mekušci: Succinea, Pisidium, Valvata, Vallonia i dr. Mora se naglasiti da odnos ovih naslaga prema podlozi (gornjopaludinskim slojevima) još nije dovoljno jasan.

Kli čevačka serija je slične geneze kao navedena sremska serija, a ime je dobila po mestu Kličevac u Ramskom Podunavlju. To su tvorevine formirane na brdskim stranama u vidu poligenetskih zastora u oblasti zapadne podgorine Karpata (RAKIĆ, 1980). Litološki su predstavljene lesoidno-peskovitim alevritima, alevritičnim peskovima, šljunkovima sa sočivima iluvijalnih suglina tipa „terra rosa“. Kontakt ovih tvorevina prema neogenoj podlozi je blago zatalasan i neravan, tj. eroziono diskordantan.

Zagaji čka serija je konstatovana na osnovu bušotina u okolini Zagajice, ispod peskova Deliblatske peščare i na drugim mestima. U litološkom pogledu izgrañena je od alevrita, sitnozrnih prašinastih peskova i crvenkastih alevritično-glinovitih iluvijalnih horizonata ili pogrebenih zemalja. Ove naslage se razlikuju od podinskih policikličnih rečnih sedimenata odsustvom šljunka i predstavljaju svojevrsan tampon-paket koji se ponaša kao kolektor izolator (RAKIĆ, 1985). Dosta su slične lesu (po prisustvu crvenkastih pogrebenih zemalja u vidu sočiva i konkrecija kalcijum-karbonata), meñutim za razliku od lesa stvarane su u toplim klimatskim uslovima. Genetski, to su sedimenti stvarani u terestrično-barskoj sredini stepskog okruženja za vreme tople klime sa suvim i vlažnim sekvencama. Fauna koja je pronañena u ovim sedimentima (Planorbis planorbis sa zubom, Bithynia crassitesta, Arianta arbustorum, Vitrea cristalina, Scottia browniana, Candona neglecta, Elephas antiquus) potvrñuje ovo gledište.

Proluvijalno-deluvijalni zastori holocenske starosti predstavljaju haotična i neuslojena nagomilanja raznovrsnog materijala koji mogu da pokazuju odreñenu pravilnost. Tako je u korenu lepeze nataložen slabo zaobljen šljunkoviti materijal; središnji deo je mešovitog karaktera – slabije sortirani šljunkovito-peskovito-alevritski materijal, dok krajnji ili periferni deo lepeze izgrañuju finozrne tvorevine, uglavnom predstavljene alevritima.

Proluvijalne naslage na prostoru Južne Morave (Rakić, 1977) konstatovane su u slivovima Bogdanovačke, Balainačke i Puste reke, Veternice i drugih tokova, pri čemu se uglavnom nalaze na levim, blažim stranama dolina. Njihov hipsometrijski položaj uglavnom odgovara visinama četvrte i treće pleistocenske terase, što omogućuje korelaciju sa njima. Ovaj terasirani proluvijum odgovara intervalima 50-60 i 90-110 m relativne visine, ali pitanje njihove morfogeneze i starosti još ostaje otvoreno. Tipični plavinski konusi formirali su se na mestima izbijanja bujica na aluvijalne ravni Morave i Nišave (izmeñu sela Tešice i Moravca, zatim kod Malosišta, Grdanice, Dukata i drugih mesta). U odnosu na aluvijalne naslage sa kojima su u kontaktu, ove tvorevine se odlikuju pojavom haotične stratifikacije, drugačijim tipom sedimentacije i facijalnog rasporeda. Materijal je sortiran po krupnoći, pri čemu su u korenu plavine taloženi nezaobljeni i slabo zaobljeni šljunkovi, u središnjem delu šljunkovito-peskovito-alevritične tvorevine, dok se u perifernim delovima ovoga složenog konusa nalaze alevritične naslage predstavljene supeskovima i suglinama koje ponekad imaju lesoidni habitus.

Deluvijalne tvorevine formiraju prostrane zastore na blagim padinama, čelenkama rečnih

tokova, na pregibima rečnih terasa i drugim sličnim mestima. Kod nas su najviše razvijene u neogeno-kvartarnim naslagama po kotlinama Srbije i prostorima peripanonske oblasti. U kraškim terenima ove naslage mogu biti pleistocenske starosti, kada su predstavljene u vidu padinskih koštanih breča, starijih tera rosa, ilovače, ili holocenske starosti, kada se javljaju u obliku drobine, peska, sipara, urnisa i sl.

Na području Srema ovaj tip tvorevina je pre svega rasprostranjen na području Beogradskog rta i u manjem obimu uz blago nagnute padine lesnog platoa (leva obala Dunava), zatim u okolini Dobrog Dola, Vognja i Rume, kao i na severnim padinama Fruške Gore. Uopšteno su vezane za sve blage brdske padine. Velikim delom predstavljaju pokrivač preko svih starijih tvorevina i često se na njima

218

formira zemljište ili se nalaze ispod slojeva tehnogenih naslaga. Materijal od kojeg su izgrañeni ovi sedimenti zavisi od sastava podloge na kojoj je deluvijum formiran (neogen, les i sl.), a debljina im, zavisno od toga da li se nalaze na strmim padinama ili u njihovim podnožjima, može iznositi i do nekoliko metara. Predstavljeni su redovno prljavožutim supeskovima i mrkim detritičnim suglinama, koje u neposrednoj blizini zone spiranja često poseduju lesoidni habitus. Na severnim padinama Fruške Gore u ovim tvorevinama se zapaža i šljunkoviti detritus u obliku malih sočiva ili nepravilno rasejanih zrna u suglinastoj osnovi.

Ovakve pojave zapažene su i na severnim i južnim padinama Fruške Gore. Erozioni oblici deluvijalnog procesa prepoznaju se po ogolićenim padinama, koje su znatno izraženije na severnoj strani planinskog masiva. Dobrim delom su zamaskirane savremenom ljudskom aktivnošću, pošumljavanjem i stvaranjem obradivih površina. Akumulacioni oblici deluvijalnog procesa predstavljeni su deluvijalnim zastorima, kao što je slučaj na severnim padinama Fruške Gore u okolini Beočina, Banaštora, Čerevića, pri čemu je nataloženi materijal lako pokretljiv. Kombinovani deluvijalno–proluvijalni zastori imaju znatno prostranstvo na Fruškoj gori, kao što je slučaj na prostoru izmeñu Čortanovaca i Slankamena, pri čemu se javljaju na padinama blagog nagiba. Deluvijalno–proluvijalni zastori formirani su i na stranama većih vodotoka (npr. Veliki potok), pri čemu je njihov nastanak vezan za sezone obilnijih padavina, kada proluvijalni tokovi zahvataju veći deo postojećeg deluvijalnog materijala, transportuju ga i mešaju sa aluvijalnim tvorevinama matičnih potoka. Debljina ovakvih tvorevina varira od 1-10 m.

Deluvijalne naslage na području Beograda se sastoje od produkata raspadanja podinskih stena koji su pokrenuti površinskim spiranjem i gravitacijom i pretaloženi u niže delove. Obično se odlažu u obliku zastora koji se i danas stvaraju na blagim brdskim padinama, u podnožjima dolinskih strana, čelenkama potoka, pregibima rečnih terasa i drugim sličnim mestima. Često su kombinovani sa plavinskim konusima i pri tom obrazuju prostrane deluvijalno-proluvijalne zastore. Ovaj tip tvorevina je pre svega rasprostranjen na širem području Beogradskog rta i u manjem obimu uz blago nagnute padine lesnog platoa (leva obala Dunava). Velikim delom predstavljaju pokrivač preko svih starijih tvorevina i često se na njima obrazuje zemljište ili se pak nalaze ispod slojeva tehnogenih naslaga. Deluvijalne tvorevine glinovitog karaktera prostiru se u okolini Mirijevskog potoka, kao i na području Velikog Mokrog Luga, dok su u okolini Manastirskog i Kaluñeričkog potoka ove naslage izgrañene od gline sa krečnjačkom drobinom. Iako im se debljina kreće u intervalu od 3-5 m, na području severno od Balabanovaca, kod Slanaca, ona iznosi i do 10 m. Materijal od kojeg su izgrañeni ovi sedimenti zavisi od sastava podloge na kojoj je deluvijum formiran (neogene tvorevine, lesne naslage), a debljina im se, zavisno od toga da li se nalaze na strmim padinama ili u njihovim podnožjima, može kretati od nekoliko do desetak metara.

U crnogorskom primorju, od Boke Kotorske do Sutomora (naročito ispod Sozine i drugih susednih planina) čvrste padinske breče imaju veliku širinu i debljinu koja iznosi i preko 20 metara. Toliko su čvrste da se kod Mišića i Đurmana upotrebljavaju kao grañevinski kamen. Ovde se u brečama nalaze uklopljeni komadi i ogromni blokovi jursko-krednih i trijaskih krečnjaka oburvanih sa strmih odseka i pomešanih sa sitnijom drobinom.

Tera rose ili crvenice nastaju kao rezultat hemijskog raspadanja i spiranja karbonatnih stena u uslovima mediteranske klime. Vezane su za karstna područja (npr. na području Kosova i Petrovog Polja) i često predstavljaju jedine plodne oaze na prilično negostoljubivom terenu. Ovaj tip sedimenata ispunjava vrtače merokrasa u sarmatu okoline Beograda. Takoñe se nalazi na više mesta ispod lesnog pokrivača u Vojvodini, čime je definisana njihova donjopleistocenska starost.

Kraška ilova ča, za razliku od tera rose, nastaje u tercijarnoj glinovito-laporovitoj osnovi pod uticajem mediteranske klime, uglavnom tamo gde je rasprostranjen gornjoeocenski laporovito-glinoviti fliš. Sive je boje i genetski je, kao i crvenica, vezana za eluvijalno-deluvijalne procese. Dosta je rasprostranjena na području Kosova i Petrovog polja.

Padinske ilova če su rasprostranjene po južnom obodu Panonskog basena i oko horstova Fruške Gore, Vršačkih visova i Slavonskih planina. Vezane su takoñe za eluvijalno-deluvijalne procese, pri čemu negde predstavljaju pravu koru raspadanja mekanih stena iz podloge (glinovito-laporovite i metamorfne stene). Odlikuju se crvenomrkom, a ponegde i sivoplavom nijansom, a kao dobar klimatski indikator ukazuju na tople ili interglacijalne faze, tokom kojih su nastale najveće količine ovog sedimenta.

219

Fosilna i recentna zemljišta ili kore raspadanja na našim područjima prekrivaju široke prostore Panonske nizije, brojne kotline, polja i aluvijalne ravni širom Srbije, sa debljinom koja može da iznosi desetak, pa i više metara. Debljina recentnih zemljišta zavisi od trajanja procesa raspadanja, dok kod fosilnih kora raspadanja zavisi i od tipa pokrivača koji štiti koru od kasnije erozije i denudacije.

Fosilna tla ili „pogrebene zemlje“ naročito su očuvane u pleistocenskim lesnim naslagama na području Panonske nizije, što se jasno vidi na lesnim odsecima. Takoñe je prisutna i prelesna kora raspadanja koja je prilagoñena prelesnom reljefu (Topčidersko brdo, Tašmajdan, Višnjica). U zavisnosti od čvrstoće same podloge, ova kora je izgrañena od izolovanih blokova i zdrobljenih komada podinskih stena, zajedno sa materijalom iz povlatne serije. Ako je u podini mekši sediment, onda je kora raspadanja veoma obogaćena kalcijum-karbonatom i hidroksidima gvožña i mangana. U našim prostorima od fosilnih tipova zemljišta najpoznatiji su černozem (vezan za lesne naslage), skeletno zemljište (u planinskim regionima) i gajnja ča (u nekadašnjim šumskim oblastima). Pored njih, od savremenih oblika poznati su podzol i smonica , oglejno i močvarno zemljište itd.

12. 5. Pećinske naslage Pećinske naslage, pored značaja koji imaju za proučavanje gornjeg pleistocena i starijeg

holocena (delom i srednjeg pleistocena), često sadrže značajne i bogate fosilne i arheološke nalaze. Sedimenti nataloženi u podzemnim prostorijama najvećim su delom nastali kao rezultat mehaničkog i hemijskog raspadanja pećinskih zidova. Veoma dobro su očuvani i neporemećeni jer je iznos erozije mali. Dobar su indikator klime, jer hladnije etape definiše pojava pećinske drobine nastale mraznim razaranjem stena, dok se u toplijim etapama taloži sitnozrniji sediment - pećinske gline i alevriti. Takoñe, za topliji period i povećanu vlažnost vezana je i pojava sedrastih tvorevina. Snižavanjem temperature vrše se odreñene deformacije tla - soliflukcija i krioturbacija, dok povišenje temperature uzrokuje hemijske reakcije koje dovode do „bojenja“ sedimenata. Takoñe, meñu pećinskim naslagama značajne su i one koje su navejane i donešene vetrom, kao što su lesna prašina, vulkanski pepeo i sl.

U pećinskim naslagama se veoma dobro očuvaju fosilni ostaci životinja, pre svega kosti i zubi kičmenjaka. To naročito važi za one vrste kojima je pećina služila kao stanište, kao što je to slučaj sa pećinskim medvedom (prisutan u skoro svim gornjopleistocenskim pećinama), pećinskim lavom, pećinskom hijenom, lisicom itd. Nalasci kostiju i zuba raznih životinja ukazuju da su one bile plen koji su „domaćini“ dovlačili u pećinu, dok su sitni sisari (voluharice, puhovi, miševi i dr.) bili plen raznih vrsta sova i drugih ptica grabljivica. Takoñe, i čovek je dovlačio svoj ulov u periodu dok je boravio u ovim prostorijama, tako da sedimenti neretko sadrže ostatke onih životinja koje je lovio.

U najpoznatije pećine na teritoriji Srbije spadaju Risovača, Prekonoška, Zlotska pećina, Petnica, Pećina pod Jerininim brdom i Smolućka pećina, te Crvena Stijena i Makarovec u susednoj Crnoj Gori i Makedoniji. Na prisustvo neandertalaca (Homo sapiens neanderthalensis) ukazuju Risovača i Smolućka pećina, gde su otkrivena njihova staništa, ognjišta i kremeni artefakti (oruña i oružja od kremena).

Prekonoška pe ćina u Svrljiškim planinama predstavlja jedno od prvih otkrivenih staništa praistorijskog čoveka u našoj zemlji. Tu su na dubini do 3 m otkrivene gornjopleistocenske životinje i jedan paleolitski artefakat. U prednjem delu pećine ispod bigrene kore otkrivena su dva horizonta. Viši je predstavljen crveno-žutom glinom sa nešto ugljena i mnogobrojnim kostima pećinskog medveda (zubi, rebra, pršljenovi i dr.), dok je na dubini od 0,60 m u istom horizontu pronañen i paleolitski artefakt. Niži horizont je izgrañen od masne crvene gline sa izdrobljenim kostima, zubima glodara i pećinskog medveda. Do danas nije odreñena starost fosilonosnih slojeva, ali s obzirom na veliki broj nalazaka vrste Ursus spelaeus može se pretpostaviti da je u pitanju gornji pleistocen.

Polupećina Jerinin grad koja se nalazi u selu Gradac kod Kragujevca izgrañena je u sivim mermerastim dolomitima trijaske starosti, neposredno uz korito Lepenice. U kulturnom sloju pećine otkrivena su dva ognjišta, artefakti od kamena (mlañi musterijan) i koštani šiljci od goveñih kostiju koji su verovatno služili za preradu kože. Za nañeni kutnjak čoveka nije bilo moguće jasno razgraničiti da li pripada vrsti Homo neanderthalensis ili Homo sapiens fosilis.

220

Pećina Risova ča na istoimenom brdu kod Aranñelovca spada u dobro ispitane paleolitske lokalitete u Srbiji. Nalazi se na visini od 17 m iznad reke Kubršnice, a nastala je na izolovanom „ostrvskom“ humu izgrañenom od krednih krečnjaka, okruženom mladim miocenskim jezerskim sedimentima.

Sl. 12.25. Položaj i ulazni deo pećine Risovača. U toku iskopavanja izdvojena su tri horizonta. Najviši je izgrañen od crvenice bez fosila, osim u

nižim delovima horizonta gde su nañeni retki ostaci pećinskog medveda i bizona. Srednji horizont je predstavljen pećinskim karbonatnim grusom pomešanim sa sivom ilovačom i nalascima vrsta Ursus spelaeus, Crocuta spelaea, Panthera spelaea, Canis lupus, Bos primigenius i dr. Najniži horizont je izgrañen od crvene ilovače sa pločom bigra i mnoštvom ostataka sisara kao i u horizontu iznad njega. Najčešći je pećinski medved čiji ostaci predstavljaju dve trećine nañenih fosila. Ostaci paleolitske kulture potiču iz horizonta iznad bigrene ploče, gde su nañeni mamut i pećinski medved.

Sl. 12.26. Rekonstrukcija ljudske zajednice koja je živela u pećini Risovača i ostaci sisara u pećinskim sedimentima.

Smatra se da je čovek boravio u Risovači za vreme jednog toplog interstadijala u poslednjem

glacijalu (virmu). Zbog navedenih karakteristika pećina Risovača je postala priznat arheološki i paleontološki lokalitet i van granica naše zemlje. Ova pećina je danas ureñena kao specifičan muzejski objekat i predstavlja kulturno dobro opštine Aranñelovac i republike Srbije.

221

Takoñe, mnogobrojne polupećine u okolini Beograda javljaju se u pojasu merokrasa od Čukarice preko Kneževca, Sremčice, Guncata, Barajeva, do Manića i Lisovića. Ispunjene su crvenicom, pećinskom brečom i sl. Ove prostorije su bez paleolitskih artefakata, ali sa ostacima životinja.

Sl. 12.27. Unutrašnjost sa starom prugom i zidne naslage pećine Risovača. Otvorena paleolitska naselja na području Beograda i u panonskom delu Srbije otkrivena su na

obali Save u nanosu, na Banovom Brdu, u Skadarliji kod pivare, u temelju palate „Albanija“ na Terazijama. Nañeni su sileksi sa retušom (način pravljenja oštre ivice) iz musterijanske epohe, izdrobljene i nagorele kosti udova mamuta, alatke od lajtovca koje su verovatno služili za drobljenje kostiju i dr.

U severnoj Bačkoj na lesnoj zaravni (Budžak, Crvenka) i u okolini Vršca kod Kozluka, za pronañene kamene artefakte se pretpostavlja da potiču iz mezolita.

Rezime

• Eolske tvorevine u Srbiji predstavljene su lesom, živim peskom i eolskim naslagama mešovitog tipa.

• Lesne naslage na prostoru Srbije imaju veliko rasprostranjenje i uglavnom su vezane za ravničarske terene panonske i peripanonske oblasti.

• Za tzv. lesne oaze duž naših velikih reka kao što su Velika, Zapadna i Južna Morava, Toplica i Nišava, utvrñeno je da pripadaju deluvijalnim i rečnim naslagama lesoidnog habitusa.

• Lesne naslage imaju i veliki ekonomski značaj, jer predstavljaju podlogu poljoprivrednih oblasti (černozem i druga plodna tla), služe kao sirovina u industriji opeka i dobra su podloga za gradnju.

• Geolozi smatraju da se u lesu Srema i Podunavlja nalaze 2-4 nivoa lesa i odgovarajući broj pogrebenih zemalja. Geografi izdvajaju mnogo veći broj horizonata.

• Na području Vojvodine les se nalazi u vidu lesnih platoa, dok se na prostorima Fruške Gore, okoline Beograda i Podunavlja javlja u obliku padinskog lesa.

• Eolski peskovi izgrañuju prostrane peščare koje su uglavnom kultivisane, a samo manjim delom su prisutni u vidu živog peska.

• Na području Srbije ima nekoliko peščara, od kojih je najveća Deliblatska. • Proluvijalno-deluvijalne naslage su razvijene u celoj Srbiji, a u Vojvodini i Podunavlju su

izdvojene pojedine serije (sremska, kličevačka, zagajička). • Pećinske naslage, osim sedimenata, često sadrže ostatke fosilnih životinja (naročito sisara) i

arheološke artefakte – dokaze o ljudskoj delatnosti. U najpoznatije pećine na teritoriji Srbije

222

spadaju Risovača, Prekonoška pećina, Zlotska pećina, Petnica, Pećina pod Jerininim brdom i Smolućka pećina. Pitanja

1. Koje su najčešće naslage eolskog porekla na teritoriji Srbije? 2. Kakvog porekla su „lesne oaze“ duž Morave, Toplice i Nišave? 3. Gde se nalazi južna granica prostiranja lesa u Srbiji? 4. Šta su to surduci? 5. Kakav je ekonomski značaj lesa? 6. U kakvom obliku se les može javljati? 7. Kakvo je mišljenje geologa, a kakvo geografa o broju horizonata lesa i pogrebenih zemalja i o

nijhovoj starosti? 8. Navedi nekoliko vrsta puževa koji se često javljaju u lesnim naslagama. 9. Nabroj najveće peščare u Srbiji. 10. Koje su dimenzije Deliblatske peščare? 11. Šta je sremska serija i gde je ona razvijena? 12. Koja su fosilna zemljišta razvijena na teritoriji Srbije? 13. Koje su poznate pećine u Srbiji? Šta je u njima nañeno? 14. Zašto su pećinski sedimenti dobar indikator klime?


1. Ćorić S., Marković G., Čaki L., 1995: Geotehnička svojstva lesa okoline Beograda. 2. Knežević S., Simić V., Nenadić D., Jovanović D., 2001: Lesne naslage Srema i njihov značaj u

opekarskoj industriji. 3. Kuzmić V., Jevremović M., Todorović S., 1999: Zakonitost u taloženju eolskih naslaga na

zemunskom platou. 4. Zeremski M., 1990: Geomorfološke karakteristike eolskog reljefa. 5. Rakić M., 1980/81: Novi podaci o grañi Deliblatske peščare. 6. Rakić M., 1972: Prilog poznavanju pleistocena na južnim padinama Fruške Gore. 7. Nenadić D., 2000: Stratigrafske karakteristike lesnih naslaga Beograda i bliže okoline. 8. Jovanović, M., Zvizdić, O. 2009. Geonasleñe lesnih profila u Vojvodini.

223

I Z V O R I I L U S T R A C I J A Sl. 1.1. Ilustracija: Barry R. Carlsen; http://www.brcartworks.com/ Sl. 1.2. Foto: Paul Mincher; http://www.outdoor-photos.com Sl. 1.3. Prema Selby, 1985, iz Dimitrijević & Dimitrijević, 1989 Sl. 1.4. http://www.norphil.co.uk/2006/03c-iceage.htm Sl. 1.5. Encyclopedia Britannica, 2005. Sl. 1.6. http://www.jaxshells.org/issx.htm; http://www.foraminifera.eu/hyalinea-baltica-smoegen.html Sl. 1.7. Encyclopedia of Quaternary Science, p.2819 Sl. 1.8. Encyclopedia of Quaternary Science, p. 29 Sl. 1.9. Encyclopedia of Quaternary Science, p.2809 Sl. 1.10. Gibbard & Kohen, 2008; Episodes 31,2 Sl. 1.11. Prema Kayser u Stevanović i dr., 1990 Sl. 1.12. http://www.freebiking.org/Najave/Ture/grabova.html Sl. 1.13. Ilustracija: Anastasia Sotiropoulos, prema kartama CLIMAP-a Sl. 2.1. Geological Survey of Canada; http://gsc.nrcan.gc.ca/landscapes/details_e.php?photoID=1049 Sl. 2.2. A. Kirher,1665. Sl. 2.3. Iz knjige: Herbarium deluvianum, 1709; Physica sacra, 1731 Sl. 2.4. A. Geikie, 1875; iz Imbri & Imbri (Ledena doba); 2. Autor ilustracije: William Conybeare Sl. 2.5. http://www.geology.19thcenturyscience.org/book-index.html; http://www.quaternary.stratigraphy.org.uk/about/history.html Sl. 2.6. http://www.tyhee.com/photographs/images/yktech/yk5.jpg Sl. 2.7. http://www.ville-ge.ch/mhng/hydrozoa/history/lagassiz.htm, Louis Agassiz, Études sur les

glaciers, 1840. Sl. 2.8. Irons, James Campbell, 1896. Autobiographical Sketch of James Croll with Memoir of his

Lifeand Work. London. www.dkimages.com/discover/previews/756/211437.JPG Sl. 2.9. Prema: Penck & Brückner, 1909: Die Alpen im Eiszeitalter. Leipzig, Tachnitz. Sl. 3.1. http://geology.com/pangea-continental-drift.gif Sl. 3.2. http://www.emc.maricopa.edu/faculty/farabee/BIOBK/aPerm.jpg Sl. 3.3. http://www.celestiamotherlode.net/catalog/fictional.php Sl. 3.4. Envisat Meris satelitski snimak http://satellitemapsofusa.com/images/satellite_europe_1.jpg Sl. 3.5. http://www.anthonares.net/gulf_stream_1.png, prema: www. nature.com Sl. 3.6. http://www.globalwarmingart.com/wiki/File:Carbon_Dioxide_400kyr_Rev_png http://www.eko.vojvodina.gov.rs/files/image/ekoloski%20kalendar/klimatske-promene-efekat-st.jpg Sl. 3.7. http://www.theresilientearth.com/files/images/carbon_cycle_diagram-1.jpg Sl. 3.8. http://www.wzw.tum.de/dvs/idolon/idolonhtml/gif/sunspots.gif Gerald E. Marsh, 2008: CLIMATE STABILITY AND POLICY: A SYNTHESIS. Global Warming Sl. 3.9. http://media.nowpublic.net/images//79/b/79bd9f3a4a6e1280c71906e177b5d74b.jpg Sl. 3.10. http://www.southwestclimatechange.org/files/cc/figures/milankovitch.jpg Sl. 3.11. Irons, James Camp. 1896. Autobiographical sketch of Dr. Croll with memoir of his life and

work. London. Sl. 3.12. http://www.unilib.bg.ac.yu/eng/about_us/exhibitions/milankovic_virtual/images/portret01.jpg http://www.tk-info.net/wp-content/uploads/2008/02/milankovic-5.jpg Sl. 3.13. http://ic.ucsc.edu/~wxcheng/envs23/lecture7/FG12_05.JPG Sl. 3.14. Prema: Köppen & Wegener, 1924. Die Klimate der Geologischen Vorzeit, Gebruder

Borntraeger (Berlin). Sl. 3.15. Nigel Sharp (NOAO), NSF; Copyright: AURA http://www.tcd.ie/Physics/Schools/what/galaxies/m31_ware_big.jpg Sl. 4.1. http://www.kennislink.nl/upload/138936_962_1128606380925-sneeuwbalaardeG.gif

224

http://ksjtracker.mit.edu/wp-content/uploads/2007/12/slushballearth.jpg Sl. 4.2. http://www.emc.maricopa.edu/faculty/farabee/BIOBK/aPenn.jpg http://www.emc.maricopa.edu/faculty/farabee/BIOBK/aPerm.jpg Sl. 4.3. http://static.howstuffworks.com/gif/pangaea-breakup.jpg Sl. 4.4. http://geologie.vsb.cz/reg_geol_cr/11_obr/11_1_pleistocen.jpg Sl. 4.5. Imbri & Imbri, 1981. Sl. 4.6. Prema Imbri & Imbri, 1981. Sl. 4.7. Prema Imbri & Imbri, 1981. Sl. 4.8. Prema Imbri & Imbri, 1981. Sl. 4.9. http://vrstudio.buffalo.edu/~depape/warming/europeMap.jpg Sl. 4.10. http://vrstudio.buffalo.edu/~depape/warming/worldmap.jpg Sl. 4.11. Prema Scotese, C.R., 2001. Sl. 5.1. Leibniz Gottfried Wilhelm, 1749. Protogaea Palmer, Douglas. Fossil Revolution. Sl. 5.2. Ilustracija: Karen Carr, 2008. http://www.karencarr.com/tmpl1.php?CID=138 http://media.caller.com/media/img/photos/2009/10/07/20091007-153650-pic-196118542_t607.jpg Sl. 5.3. http://www.anth.ucsb.edu/faculty/stsmith/classes/anth3/courseware/Pleistocene/images/Pleistocene_Plants.gif http://www.floracyberia.net/spermatophyta/angiospermae/dicotyledoneae/rosaceae/dryas_octopetala.jpg Sl.5.4.http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/5d/Mammuthus_primigenius_baby_Di

ma_Luzern.JPG/250px-Mammuthus_primigenius_baby_Dima_Luzern.JPG http://deepblue.lib.umich.edu/html/2027.42/61988/Lyuba(right-lat).JPG Sl. 5.5. http://www.vojvodinaonline.com/slike/op_img/Mamut_201107_AB_Kikinda_Kika.jpg http://static.panoramio.com/photos/original/26208195.jpg Sl. 5.6. http://www.geo.arizona.edu/Antevs/ecol438/exchpan1.gif Ilustracija: Stephanie Abramowitz; http://unitedcats.files.wordpress.com/2006/11/terror-bird.jpg Sl. 5.7. http://www.stampnews.com/stampimages200810/1223227606_842560b.jpg Sl. 5.8. http://www.theage.com.au/ffximage/2004/10/28/skull_wideweb__430x255.jpg http://sciencenotes.files.wordpress.com/2008/02/homo_florensiensis-head.jpg Sl. 5.9. Foto: D. Nenadić, 2006. Sl. 5.10. Foto: D. Nenadić, 2003. Sl. 5.11. Foto: D. Nenadić, 2003. Sl. 5.12. Foto: D. Nenadić 2003. Sl. 5.13. Foto: D. Nenadić, 2003. Sl. 5.14. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d4/Homo_habilis-cropped.jpg http://www.d.umn.edu/cla/faculty/troufs/anth1602/images/H_ergaster_couple_cr3.jpg Sl. 5.15. http://img.photobucket.com/albums/0603/Ferguss/Floresiensis.jpg Sl. 5.16. Ilustracije: Par Ortega (Copyright 2002. Natural History Museum of Los Angeles County.) http://www.tarpits.org/education/guide/ Sl. 5.17. http://scienceblogs.com/tetrapodzoology/chauvet%20lions%2012-3-2008.jpg http://www.personal.reading.ac.uk/~scsharip/Mammoth.jpg Sl. 5.18. http://www.lowewood.com/wp-content/uploads/2009/08/woolly-mammoth-siberian-tundra.jpg Sl. 5.19. Ilustracija: George Strickland: “Ancient Texans: Rock Art and Lifeways along the Lower

Pecos”, 1986; http://www.texasbeyondhistory.net/hinds/images/Pleistocene.jpg Sl. 6.1. http://www.desertmuseum.org/programs/images/TRV098.jpg Sl. 6.2. http://botit.botany.wisc.edu/images/130/Protista_I/Diatom_Images/Grouped_diatoms_MC_.jpg http://www.bhikku.net/archives/03/img/diatoms.JPG Sl. 6.3. http://unicomoptics.en.made-in-china.com/product/fernjtKCvapA/China-Zoom-Stereo-

Microscope-XTL7045B2-.html www.neduet.edu.pk/mech/images/

225

Sl. 6.4. http://dewinterindia.tradeindia.com/Exporters_Suppliers/Exporter12160.171282/Transmitted-Reflected-Polarizing-Microscope.html

http://www.ersdac.or.jp/Others/geoessay_htm/geoessay_e/geo_text_01_e.htm Sl. 6.5. Prema Grubić & Obradović, 1975. Sl. 6.6. http://throughthesandglass.typepad.com/.a/6a01053614d678970c0120a5548886970c-800wi Sl. 6.7. http://www.kpal.co.uk/sem_grains2.jpg Sl. 6.8. http://www.umt.edu/geosciences/faculty/hendrix/g100/imbrication.jpg Sl. 6.9. Prema Grubić & Obradović, 1975. Sl. 6.10. http://www.abc.net.au/news/stories/2009/01/26/2474665.htm www.psrd.hawaii.edu/Mar01/relicts.html Sl. 6.11. www.geologyrocks.co.uk/glossary/varve Sl. 6.12. http://www.geo.umass.edu/climate/TILPHTML/Varveexample1.html http://geoinfo.nmt.edu/staff/scholle/graphics/permphotos/111.jpg Sl. 6.13. http://www.umt.edu/geosciences/faculty/hendrix/g100/L6B.html Sl. 6.14. http://www.geolab.unc.edu/faculty/glazner/Images/SedRocks/SedStructures.html Sl. 6.15. www.bjelovar.info/news/620/ Sl. 6.16. http://oceanexplorer.noaa.gov/explorations/05galapagos/logs/dec22/media/magfield_600.html http://www.adlerplanetarium.org/pressroom/cosmic/img/Earths_Magnetic_Field.jpg Sl. 6.17. http://earthsci.org/education/teacher/basicgeol/platec/platec.html Sl. 6.18. http://earthsci.org/education/teacher/basicgeol/platec/platec.html Sl. 6.19. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 6.20. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 6.21. http://es.nju.edu.cn/attach/PIC/Loess-section.jpg Sl. 6.22. www.fettes.com/Cairngorms/solifluction.htm http://www.netpilot.ca/geocryology/Photo%20Gallery/default3.htm Sl. 6.23. http://images.encarta.msn.com/xrefmedia/aencmed/targets/illus/ilt/19209.gif Sl. 6.24. http://www.gly.uga.edu/railsback/1121RiverTerraces.jpeg Sl. 6.25. http://mikeandcara.org/Events/AKHI2005/AK/Juneau/GlacierValley.JPG http://www.telparia.com/yosemite/original/river_valley_view1.jpg Sl. 6.26. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/2f/Plavinska_lepeza.jpg Sl. 6.27. http://www.historic

cornwall.org.uk/flyingpast/images/Exploring_Cornwalls_Past/Industrial/streams_tin/eluvial_F66_083_1.jpg

http://3dparks.wr.usgs.gov/landslide/thumbs/furnacecreekpix.jpg Sl. 6.28. http://earthobservatory.nasa.gov/images/imagerecords/36000/36041/alluvialfan_ast_2004286.jpg http://webspace.ship.edu/cjwolt/geology/slides/JPG/AK655.jpg Sl. 6.29. http://www.fs.fed.us/r6/willamette/newsandevents/news/2008newsarchives/080130landslide.jpg Sl. 6.30. http://www.nature.com/nature/journal/v457/n7233/images/nature07787-f1.2.jpg Sl. 6.31. http://www.fas.org/irp/imint/docs/rst/Sect17/ColumbiaGlacier.jpg http://watleo.uwaterloo.ca/images/glaciers/glaciers_landsat2.jpg Sl. 6.32. http://geomaps.wr.usgs.gov/sfgeo/quaternary/images/lidar.jpg Sl. 6.33. http://www.jacksondrilling.co.uk/images/jackson-drilling.jpg http://www.hartspace.ca/4images/data/media/1/drill-core.jpg Sl. 6.34. http://www.geology.bas.bg/paleo/4g01b.gif Sl. 7.1. http://www.teorijaevolucije.com/radiodatiranje.html Sl. 7.2. http://ees.nmt.edu/~dulmer/NMCEP/NMCEP%20Nuclear%20Energy5.htmlees.nmt.edu/~dulmer/NMCEP/decaychain.jpg Sl. 7.3. http://sokl.joensuu.fi/saima/saimapictures/kiekkoisov.jpg

226

Sl. 7.4. www.geologyrocks.co.uk/system/files/u2/varves.jpg www.uwgb.edu/dutchs/geophoto/sedrox/Varves.jpg Sl. 7.5. http://ase.tufts.edu/geology/varves/images/varve_chron2.jpg http://ase.tufts.edu/geology/varves/images/weeklyvarves/big/varve072307_CAN3-2.jpg Sl. 7.6. http://www.teorijaevolucije.com/radiodatiranje.html Sl. 7.7. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/31/GISP2_1855m_ice_core_layers.png Sl. 7.8. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/3f/NICL_Freezer.jpg . Sl. 7.9. http://www.classroomencounters.org/scientists/thompson/ice-core.jpg Sl. 7.10. Haeckel, 1904: Kunstformen der Natur; http://en.wikipedia.org/wiki/File:Haeckel_Lichenes.jpg http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/0d/Lichens_Tree_Clairmarais.jpg) Sl. 8.1. soils.cals.uidaho.edu/soilorders/alfisols_06.htm, www.answersincreation.org/.../regolith.gif Sl. 8.2. es.nju.edu.cn/szdw/person_detail.php?ID=26, http://www.uwsp.edu/soils-waste/slevine/soils362/outwash2.jpg Sl. 8.3. http://en.wikipedia.org/wiki/File:Stagnogley.JPG Sl. 8.4. Prema Oscar et al., 1969. Sl. 8.5. facstaff.gpc.edu/~janderso/physical/massw.htm, www.sangres.com/mountains/mestas.htm Sl. 8.6. Prema Šancer, 1961. Sl. 8.7. sr.wikipedia.org/sr-ec/Слика:Plavinska_l. Sl. 8.8. Prema Rakić, 1977. Sl. 8.9. http://www.uwsp.edu/geo/faculty/ritter/images/lithosphere/mass_wasting_erosion/landslide_La_Conchita_CA_USGS_slide21.jpg http://www.stockton.edu/~hozikm/geol/Courses/The%20Earth/Content%20Web%20Pages/Steen/stellaslide.jpg Sl. 8.10. http://belmont.sd62.bc.ca/teacher/geology12/photos/erosion/solifluction1.jpg http://www.sethwhite.org/images/thule2006/high%20arctic%20scenery/solifluction%20lobe%20surface.jpg Sl. 8.11. Foto: K. Bogićević, 2009. Sl. 8.12. http://infodesk.subotica.com/news/deponija_smeti_smetisce_iStock.jpg

http://www.karlo.hr/divljevode/images/ribolov/500/ribnjaci.jpg Sl. 8.13. Prema Šancer, 1961. Sl. 8.14. http://www.scienceclarified.com/landforms/images/ueol_01_img0033.jpg http://www.zptm.com.eg/en/image/carioImage/NileDelta-EO.JPG Sl. 8.15. http://stloe.most.go.th/html/lo_index/LOcanada3/307/images/7_2.jpg Sl. 8.16. http://www.carto.net/neumann/mountaineering/mono_lake_sierra_nevada_2003_10/108_erratic_block_at_lembert_dome.jpg http://static.panoramio.com/photos/original/10129542.jpg Sl. 8.17. http://faculty.gg.uwyo.edu/neil/teaching/Geomorph/lect_images/Pingo.jpg Sl. 8.18. http://x-journals.com/wp-content/uploads/2009/09/upper-greyling-lake.jpg http://www.uwgb.edu/dutchs/geophoto/sedrox/Varves.jpg Sl. 8.19. http://isgs.illinois.edu/shilts/images/shilts-0027_hr.jpg http://www.uwsp.edu/geo/faculty/ritter/images/lithosphere/glacial/GSC_esker_manitoba.jpg Sl. 8.20. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/89/L%C3%B3magn%C3%BA_and_Skei%C3%B0ar%C3%A1rj%C3%B6kull.jpg Sl. 8.21. Foto: Leo Perunović; http://www.discover-montenegro.com/Foto/Wallpapers/skadarsko-

jezero-wallpapers/skadarsko-jezero.jpg Sl. 8.22. www.artfuldiner.com/saltlake3.jpg Sl. 8.23. Lütt-Witt Moor, Henstedt-Ulzburg, Germany. Photo: Jan van der Crabben;

http://en.wikipedia.org/wiki/File:L%C3%BCtt-Witt_Moor-2.jpg Sl. 8.24. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/e0/Homme_de_Tollund.jpg

227

http://www-tc.pbs.org/wgbh/nova/bog/images/iron-10-windeby.jpg Sl. 8.25. http://ns.geo.edu.ro/~paleomag/costi-faleza.gif Sl. 8.26. http://www.backyardnature.net/loess/kindchen.jpg Sl. 8.27. http://www.pages-igbp.org/about/national/serbia/gfx/scihi.jpg Sl. 8.28. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/e/e4/Sand_dunes_death_valley_4.JPG

http://static.howstuffworks.com/gif/sand-dune-4.jpg Sl. 8.29. http://www.freebiking.org/Atlas/SI/Trekovi/images/Dobra-Orba-Rajkova_1.JPG http://static.panoramio.com/photos/original/26995866.jpg Sl. 8.30. foto: D. Nenadić, 2009. Sl. 8.31.

http://www.mkpg.rgf.bg.ac.yu/petrografija/sedimentne_stene/sedimentne_stene_slike/bigar.jpg http://www.balnaves.com.au/siteFiles/terra_rosa.jpg Sl. 9.1. wallpapers.free-review.net/42__Iceberg.htm Sl. 9.2. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.3 http://i26.tinypic.com/34ryedk.jpg Sl. 9.4. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.5. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.6. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.7. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.8. Prema Penck & Brückner, 1909 Sl. 9.9. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.10. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.11. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.12. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.13. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.14. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 9.15. Prema Oscar et al., 1969. Sl. 9.16. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/61/Melting_pingo_wedge_ice.jpg Sl. 9.17. http://www.sciencedaily.com/images/2007/11/071115113328-large.jpg Sl. 9.18. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 10.1. Prema Stevanović, 1982 Sl. 10.2. http://www.putovatibalkanom.net/img/crno_jezero.jpg http://www.pdpobeda.rs/izvest/rila2008/5.jpg Sl. 11.1. Prema Stevanović i dr., 1992. Sl. 11.2. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.3. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.4. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.5. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.6. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.7. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.8. Prema Rakić, 1977. Sl. 11.9. Prema Rakić, 1977 Sl. 11.10. Prema Rakić, 1997. Sl. 11.11. Danilović, 2008. Sl. 11.12. Kuzmić i dr, 1999. Sl. 11.13. Nenadić, 2003. Sl. 11.14. Foto M. Ganić, 2002. Sl. 11.15. Kuzmić i dr, 1999. Sl. 11.16. Prema Rakić, 1997.

228

Sl. 12.1. Prema Marković-Marjanović, 1972; dopunjeno iz Stevanović, 1976. Sl. 12.2. Prema Stejić, 1998. Sl. 12.3. Prema Rakić, 1990. Sl. 12.4. Prema Kuzmić, 1999. Sl. 12.5. Prema Stevanović, 1982 Sl. 12.6. Nenadić, 2003. Sl. 12.7. Prema Rakić, 1990. Sl. 12.8. Prema Rakić, 1990. Sl. 12.9. Nenadić, 2003. Sl. 12.10. Prema Rakić 1990. Sl. 12.11. Prema Rakić, 1977. Sl. 12.12. Nenadić, 2003. Sl. 12.13. Foto D. Nenadić Sl. 12.14. Prema Rakić, 1990, Sl. 12.15. Foto D. Nenadić, 2009. Sl. 12.16. Prema Marković-Marjanović, 1966. Sl. 12.17. Prema Marković-Marjanović, 1966. Sl. 12.18. Prema Rakić, 1981. Sl. 12.19. Prema Rakić, 1976. Sl. 12.20. Foto D. Nenadić, 2009. Sl. 12.21. Foto D. Nenadić, 2009. Sl. 12.22. Foto D. Nenadić, 2009. Sl. 12.23. Prema Rakić, 1973. Sl. 12.24. Nenadić, 2003. Sl. 12.25. Foto D. Nenadić, 2009. Sl. 12.26. Foto K. Bogićević. 2009. Sl. 12.27. Foto K. Bogićević, 2009.

229

I N D E K S O P Š T I H P O J M O V A I I M E N A A AAR metoda 206 abrazija 102, 147 abrazione terase 166 Acer (javor) 59 ade 97 Ademar, Ž. A. 37, 38, 44 Aepyornis 63 aerofotosnimci (aerosnimci) 96-101, 103 Aftonian 161 Agasi, L. 18, 22-25 aktivni sloj 163 akumulativne forme reljefa 93, 94, 119, 171, 174, 181, 184 akumulativne terase 158, 176, 178, 193 akvatorijum 147, 156, 168 albedo efekat 28 Alces (los) 58, 191 Aleksandar Makedonski 40 Alen 185 alkalizacija 12, 143 alpski glečeri 133, 134, 156 aluvijalna ravan 96, 124, 131, 132, 173, 176, 178, 179, 183-185, 191, 192, 194, 200, 201, 209, 210, 212, 217, 219 aluvijalne naslage (nanosi) 3, 13, 64, 76, 81, 93, 95, 96, 99, 101, 102, 115, 118, 130-132, 148, 169, 176, 182, 184, 186, 190-192, 203, 212, 217, 218 aluvijum 4, 48, 102, 181, 183, 195 Amphimelania holandri 185, 186 Ancilusno jezero 11 Andromeda 42 anhidrit 14 Anisus leucostoma 209 anomalistička godina 36 antropogen 4 antropogeni faktor (uticaj) 3, 126, 127, 129 antropogeni reljef (naslage, tvorevine) 100, 102, 128, 130, 169 antropologija 11-13, 74 apsolutna starost 105-108, 115-117, 165, 170, 206 Arabis 59 Aragonit 148 Archidiscodon meridionalis 166 Arctica islandica 5 Arduino, Đ. 3, 21 areal 56, 57 argon 105, 106, 108, 117

arheologija 11,13, 16, 41, 86, 110, 115 arheološka metoda 75, 86, 103 arheološka nalazišta (lokaliteti) 50, 70, 76, 86, 108, 206, 220 Arianta arbustorum 204-207, 217 aridne oblasti 15, 26, 125, 126, 129, 144 armadiljo (Dasypus) 62 Arvicola 9, 200 asfalt 71 asteroidi 20, 43 astronomska metoda 105, 116 astronomska teorija 28, 36-38, 41, 43 atmosferski talog 171 Australopithecus 69, 74 autigen 215 autohton 77, 107 Azzaroli 8 B Baklend, V. 20, 21, 23, 24 bakterije 35, 52 bare 60, 71, 132 barhani 98, 102, 141, 144, 145, 212 barski les 195, 198, 200, 201, 205, 209, 210, 214, 215 barsko-terestrične naslage 102, 170, 178, 179, 183, 186, 188, 191, 194, 198, 199, 201, 204, 207-209, 217 beogradski slojevi 178, 179 Bernardi, R. 23 beton 39, 124, 127, 130 Betula nana (patuljasta breza) 59 Biber 158, 159 biblijski Potop 4, 19, 20, 22, 24, 26, 48 bigar 14, 102, 146, 147, 149 bigrene ploče 220 biharijen 9 biljna zajednica 57 biljne štetočine 35 biofacijalni sistem 3 biogene morske tvorevine 148 biologija 11 biosfera 89 biostratigrafska podela 8, 76 biozone 8, 9 Bison priscus 58, 191, 203 Bithynia crassitesta 217 Bithynia tentaculata 191, 192, 209 Bithynia leachi 192 blatna zemljišta 120

230

bočna erozija 131 bog people (močvarni ljudi) 140 Bogićević, K. 44, 170 boksit 13, 15, 126 bolsoni 145 borealna flora 59 Bos primigenius 58, 203, 208, 220 botanika 13 Boue A. 170 Bradley, R.S. 104, 117 breča 77, 102, 123, 169, 217, 218, 221 Brikner, E. 7, 25, 158 Brines, B. 89 brines epoha 6, 90, 91, 103 brojanice 136 Brűggen 155 bubojedi 57 bujice 124, 125, 217 bujičarski tokovi 212 Bukurov, B. 170, 178 Bullockornis ("demonska patka") 62 bunari 12, 184, 186, 191, 197 bušotina 41, 77, 78, 91, 100, 102, 111, 112, 184-189, 197, 198, 200, 204, 206, 210, 215-217 C Candona compresa 188 Candona fabaeformis 188 Candona neglecta 188, 217 Canis etruscus 8, 61 Canis lupus 61, 220 Carichium minimum 207 Carpinus (grab) 59 Castanea (kesten) 59 Celer, E. 115 cement 81 centar zaglečaravanja 16, 53 Cervus elaphus 58 cevasta makroporoznost 198 Chepalyga 192, 193 Choclicopa lubrica 207 Chondrula tridens 200, 204, 205, 207, 209 cigla 12, 90, 130 ciglana 12, 89, 197, 200, 203 ciklus ugljen dioksida 33 cirk 101, 123, 170-174 cirkna jezera 173, 174 Clausilia dubia 200, 209 Clausilia pumila 207 Clausilia pumila sejuncta 215 CLIMAP 26, 41

Coelodonta antiquitatis 58, 60, 203 COHMAP 41 Columella columella 207 Columella edentula 215 Congeria czjzeki 186 Corbicula apsheronica 185, 186, 192, 193 Corbicula cor 185 Corbicula fluminalis 65, 68, 76, 176, 179, 184-186, 191-194 Corbicula fluminea 65, 185 Corylus (leska) 59 crep 12, 130 Crocuta spelaea 61, 220 crveni muljevi 148 crvenica (terra rosa) 99, 147, 174, 181, 194, 214, 218, 220, 221 crvenkasta „fosilna tla“ 184, 201, 217 Cvijić, J. 170-172, 175, 179, 196 Cyclocypris huckei 174 Cytherissa lacustris 188 Č Čaki, L. 222 čelenke potoka 218 čelenke rečnih tokova 172, 217 čeone morene 26, 98, 99, 133, 136, 137, 149, 155, 158, 165, 172 černozem 121, 122, 149, 196, 204, 206, 207, 219, 221 Čiževski, L. 35 “čovek sa Jave” 69 Čupković, T. 104, 149 Ć Ćirković, M. 55 Ćorić, S. 222 D Dalrimpl, B. 90 Darvin, Č. 20 datiranje 10, 87, 89, 105-110, 115, 117, 202, 206 Deckenschotter 158 Dedijer, J. 170 deflacija 141, 207 dekantovanje 82 delapsije 102 delte 97, 102, 125, 132, 216 deltne naslage 85, 132

231

deluvijalne tvorevine 96, 98, 122-125, 148, 169, 179, 181-183, 195, 196, 199, 201, 205, 212, 217, 218, 221, 222 deluvijalni zastor 98, 124, 184 deluvijalno-proluvijalni zastori 96, 124, 217, 218 deluvijum 102, 124, 195, 218 dendrohronogram 110 dendrohronologija 105, 110, 117 denudacija 83, 165, 219 denudaciono-akumulacioni procesi 118 deponije 100, 129, 130 derupcione naslage 123 Desnoje 3, 21 detritične sugline 215, 218 detritični alevroliti 202, 204, 207 detritični materijal 14 detritično vezivo 81, 214 detritus 139, 215, 218 deuterijum 112 dezintegracija 143 Dicerorhinus etruscus 60 Dicerorhinus mercki (Merkov nosorog) 58, 60 diferencijalni tektonski pokreti 192, 193 difuzni tokovi 123 dijageneza 106 dijatomeje 9, 77, 78, 148 dijatomejski muljevi 148 diluvijalisti 18-20, 23, 26 diluvijum 4, 48 Dima 60 Dimitrijević, V. 27, 44, 103, 149, 168, 170 dinamička ravnoteža 127, 131 dinamo teorija 88 dine 98, 102, 130, 141, 144, 145, 209, 211, 212 Dinobastis latidens 61 Dinofelis 69 dinoflagelate 9 dinosauri 21, 63 Discoaster pentaradiatus 6 Discoaster surculus 6 Discus ruderatus 207 disperzione naslage 123 Doel, R. 90 dolinski glečeri 132, 148-151, 156, 163, 168, 171, 172 dolomiti Donau (Danubius, Dunav) 158 Dreissena polymorpha 67 drift 22-26 drijasova flora 59 drobina 79, 120, 199, 204, 217-219

Dromornis 62 drugi lesni horizont 198, 200, 206, 209 drumlini 99, 136 drveni ugalj 107 Dryas octopetala (fresinica) 59 dubinska erozija 132 dubinsko bušenje 75, 100, 101, 103 dubokomorski sedimenti 41, 145, 170 dugotalasno sunčevo zračenje 34 dvofazni les 177, 203, 204 Dž Džemison, T. 26 džinovska flora 46 džinovske ptice 56, 62, 63 džinovski gušter (Megalania) 62 džinovski jelen (Megaloceros) 58, 60, 72, 203 džinovski kengur (Procoptodon) 59, 62 džinovski lemur (Archaeoindris) 63 džinovski lenjivac 58, 59, 71 džinovski orao 63 džinovski puhovi 63 džinovski salamandar 20 džinovski sisari 59 džinovski vombat (Diprotodon) 59, 62 E Ebu Gogo 64 Eburon 155, 159 Eem (em) 155 efekat staklene bašte 33, 34, 44, 45, 51-53 efuzivne stene 87 egzogene sile (faktori) 118, 120 egzogeni procesi 93-95, 118, 131 Ejgenson, M. S. 35 ekologija 12, 13, 110 ekološka valenca 76 ekonomski značaj 1, 143, 149, 169, 176, 195, 196, 221, 222 ekscentricitet orbite 36-38, 41-44 eksterna slojevitost 84, 85 ekstraglacijalni les 142 elektronska paramagnetna rezonanca 117 elektronska spin rezonanca (ESR) 105, 117 elektronski mikroskop 79 Elephas (Palaeoloxodon) antiquus 58, 174, 217 Elias, S. A. 27 Elster 155, 159, 166 eluvijalne tvorevine 96, 102, 118-121, 123, 126, 148, 169

232

eluvijalno-deluvijalni procesi 129, 218 emski interglacijal 6 endogene sile 118 endogeni procesi 93, 131 eolske naslage (tvorevine) 85, 93, 98, 101, 102, 115, 118, 141, 148, 168-170, 184, 191, 195, 196, 198, 199, 201-204, 207, 210, 221, 222 eolski pesak 118, 141, 144, 195, 210-212, 221 eolski proces 137 eopleistocen 5, 179, 186 epigenetsko raspadanje 141 epilimnion 137 Equus (konj) 8, 57 Equus caballus 208 Equus caballus fossilis 58 Equus przewalskii 58 Equus woldrichi 58, 200 eratički blokovi 4, 18, 20, 22, 23, 26, 133, 134, 153, 155 ergovi 98, 141 erozija 6, 32, 48, 118, 119, 123-126, 131-133, 135, 158, 165, 202, 207, 213, 219 erozione terase 176, 193 erozioni oblici 93, 95, 169, 171, 174, 218 eroziono-akumulativne terase 176, 183, 193 eskeri 99, 136, 137 Esmark, J. 23 Esperiana esperi 185, 186, 191 Etnografija 13 Euconulus fulvus 215 Eucypris sp. 215 euksinska sredina 138 evolucija 1, 8, 12, 13, 29, 56, 57, 69, 70, 74, 88, 117 F facijalni indikator 85 Fagus (bukva) 59 faunalne jedinice 8 feldspati 14, 143, 215 feritisani šljunkovi 184 finozrni sedimenti 36, 77, 80, 106, 125, 132, 136, 141, 155, 166, 217 firn 150 flora 1, 6, 7, 13, 15, 46, 56, 59, 70 fluktuacije Sunčevog zračenja 50 fluvioglacijalna lepeza 136 fluvioglacijalna terasa 136, 158 fluvioglacijalne naslage (sedimenti) 85, 99, 136, 141, 149, 169, 171-174 fluvioglacijalni šljunak 172

fon Rihthofen – vidi: Rihthofen foraminifere 5, 8, 9, 48, 76, 77, 91, 103, 144, 148, 188 formacija Elatina 30, 45 fosforitske konkrecije 148 fosilna goriva 34, 107 fosilna vegetacija 110 fosilna zemljišta 91, 92, 132, 143, 149, 184, 202, 219, 222 fosilni eluvijum 200 fosilni ožiljci klizišta 126 fosilni podgorni konus 213 fosilno klizište 200 Foster, Dž. B. 63 Fosterovo pravilo 63 G Gagić, N. 170, 215 gajnjača 219 galaksija 42, 43 galaktička godina 28, 42, 44 Galba truncatula 200 Gale, J.S. 103 galerijen 8 gasni režim 52, 78 gastropodi 179, 200 Gaus 5, 6 Gejki, Dž. 25 gelasian 6 geliflukcija 92 gelisoli 163 genetska pripadnost 119 genetske osobine naslaga 13, 102, 103 genetski tip naslaga 7, 76, 77, 83, 95, 96, 101, 103, 118, 148, 169, 179 geneza 75, 93, 141, 158, 178, 185, 192, 217 geodinamički proces 119 geofizičke metode 75, 93, 100, 103 geografski polovi 28 geohemija 13 geohronologija 77, 86, 103 geologija kvartara 1, 11-13, 16, 27, 44, 77, 103, 109, 148, 149, 168, 170 geološka era 21, 27, 28 geološka karta 100-102, 188, 208 geološka sredina 129, 134 geološke jedinice 100, 101 geološke metode 75, 76, 93 geološki faktori (činioci) 3 geološki kongres 4 geološki period 1, 16, 152 geološki profil 102

233

geomagnetna indukcija 87 geomagnetne reverzije 41, 89 geomagnetni pol 87 geomorfologija 11-13, 16, 149, 170, 175 geomorfološke metode 75, 93 geomorfološki faktor 3 geomorfološki procesi 201 Gerasimov 26 getit 190 Gilbert 26 ginc 7, 25, 158, 159, 174, 179, 182, 185, 192, 193 gips 14, 46, 47, 145 glacijacija 4, 6, 7, 22, 24, 28, 30, 31, 34, 41, 45-48, 54, 138, 151-155, 158, 160, 161, 166, 170-172, 174, 175, 185, 197, 206, 207 glacijal 7, 8, 11, 15, 39, 43, 48, 59, 73, 77, 151, 153, 155, 156, 158, 163, 164, 168, 171, 173, 179, 180, 220 glacijalna erozija 132 glacijalna jezera 133, 136, 173 glacijalna oblast 6, 15, 26 glacijalna teorija 4, 23-25 glacijalni mulj 141 glacijalni oblici 169, 170, 172 glacijalni period 7, 26, 48, 168, 207 glacijalni proces 25, 29, 48, 101, 157, 172-174 glacijalni tragovi (relikti) 158, 169, 170, 173 glacijalni sedimenti (naslage, tvorevine) 6, 25, 45, 81, 93, 101, 102, 106, 118, 132, 134, 148, 150, 163, 168, 169, 174 glacijalni stadijumi 155, 158 glacijalno-interglacijalni ciklusi 6, 57, 197 glacioakvatične tvorevine 118, 135, 148 glaciofluvijalni sedimenti 102, 135, 136 glaciolimničke naslage 99, 102, 135, 136 glauberova so 139 glaukonitske naslage 148 glečeri 15, 23, 36, 40, 45, 49, 50, 141, 142, 151, 154-157, 162, 163, 168, 169, 171, 172, 174 glečerske kotline 173, 174 gleñ zuba 117 gline 11-15, 77, 79, 86, 102, 105, 111, 115, 117, 126, 130-133, 135-139, 143, 146, 148, 155, 156, 158, 169, 173, 174, 178-182, 184, 186, 188-192, 201, 204, 205, 210, 214, 218, 219, 222 glinci 77, 189 glinište 200 gliptodonti (Glyptotherium) 58, 62 globalna tektonika 53 globalna temperatura 15, 36, 48, 49, 52

globalno otopljavanje 43, 48, 51, 53, 55, 73 Globigerinoides trilobus 188 glodari 9, 57, 219 godovi 61, 110, 112, 117 gomilasti tip klizišta 127 gornji deo proluvijalnog konusa 126 gorske oči 173, 174 gradacija 192, 214 gradaciona slojevitost 85 gradaciona sortiranost 125, 148 gradacioni ciklus 188 Granaria frumentum 200, 206, 209 granat–epidot–amfibolska asocijacija 215 granit 134, 173 granulacija 79 granulometrijska analiza 82, 103 granulometrijska heterogenost 133 granulometrijski sastav 188 grebenačka serija 209 grnčarija 115 Gromov 208 Grubić, A. 103 Grund A. 170 Gypsophila 59 Gyraulus albus 200 Gyraulus crista 192 H Habakova skala 80, 81 Halavats 170, 185, 192, 193 Haramiljo paleomagnetna epizoda 202 Haton, Dž. 22 Helicopsis hungarica 206 Helix pomatia 200 Helix sp. 200 hematit 122, 215 hematit–limonit 215 hemijske naslage 145, 146, 148 hemijsko raspadanje 15, 120, 122, 126, 129, 130, 205, 218, 219 hemogene morske naslage 148 heterogeni padinski sedimenti 118, 122, 123 hibernacija 57 hidratacija 120 hidrodinamički parametri 78 hidrogene naslage 120 hidrogeologija 12, 170 hidrolakoliti 134 hidroliza 120 hidrološki elementi 173 hidrotehnika 128, 148 hijatus 191

234

hipergeni tip 120 hipolimnion 137 hipsometrijski nivo 170 hladna klima 1, 8, 26, 32, 34, 49, 53, 59, 64, 70, 92, 93, 120, 142, 144, 151, 155, 165, 207 hladna sekvenca 207 hladne epizode (intervali, periodi) 1, 3, 6, 7, 15, 16, 28, 30, 36, 38, 48, 50, 54, 58, 59, 64, 76, 79, 91, 118, 127, 143, 150, 157, 165, 169, 219 hladne forme 78 hladne stepe 163 hloridni talozi 139 Hoare, G.P. 103 „Hobit“ vidi: Homo floresiensis Hochterrassenschotter 158 holocen 1, 2, 4, 6, 8, 10, 11, 16, 21, 28, 41, 45, 48-50, 64, 71-73, 101, 102, 143, 150, 152, 154, 156, 166, 178-180, 182, 186, 187, 191, 201, 207, 212, 219 holocenska fauna 56, 70, 73, 152 Holstein (holštajn) 155 hominidi 15, 16, 56, 69, 74, 86, 116 Homo 57, 69, 70, 74 Homo antecessor 70 Homo deluvii testis 20 Homo erectus 69, 89 Homo ergaster 69 Homo floresiensis ("čovek sa Floresa") 64, 70 Homo georgicus 69 Homo habilis 69 Homo heidelbergensis 70 Homo neanderthalensis 70, 219 Homo rudolfensis 69 Homo sapiens 69, 70, 219 horizont 25, 47, 76, 77, 91, 92, 121, 122, 138, 142, 143, 158, 165, 166, 170, 179, 182, 189-191, 197-211, 214, 215, 217, 219-222 horizontalna laminacija (slojevitost) 84, 85, 181, 212 horstovi 218 hronologija 41 hronostratigrafski model 202 hum 220 humidna klima 165 humidne oblasti 126, 139 humus 12, 107, 120, 121, 129, 142, 143, 200, 205 Hyalinea baltica 5 I Iliocypris bradyi 188, 215 Iliocypris gibba 188

Illinoian 161 ilovača 20, 130, 179, 181, 194, 199, 217, 218, 220 iluvijalni horizonti 121, 210, 214, 217 iluvijum 122 Imbri, Dž. 17, 27, 51 Imbri, K. 17, 27, 51 imbrikacija valutaka 81, 82 indeks fosili 57 indeks rasta 115, 116 industrijski radovi 128, 148 inlandajs 15, 99, 133, 135, 149-151, 153, 156, 160, 162 INQUA 5, 6 insekti 57, 64, 71 insolacija 3 instrativna faza 131 interglacijacija 41, 48, 52, 155, 158, 160, 161, 179, 182, 185 interglacijal 2, 6-8, 15, 39, 43, 48, 51, 52, 55, 77, 142, 155, 158 interglacijalne naslage 136, 143, 155 interglacijalni period 6, 8, 10, 25, 26, 38, 48, 49, 51, 52, 73, 155, 156, 158, 168, 218 interglacijalni sloj 25 interna slojevitost 84, 103 interpluvijalni period 15 interstadijal 6, 8, 39, 158, 207, 220 inverzija magnetnog pola 88 inženjersko-geološka proučavanja 12 inženjersko-geološki problem 125 istorijska geologija 11, 13, 16, 17, 76, 102 isušivanje terena 129 IUGS 6 izotopi kiseonika 7, 8, 41, 91, 112, 113, 165, 170 izotopi olova 109 izotopi urana 108 izotopna metoda 26 izotopna paleotermometrija 91, 103, 116 izotopska tehnika 41 izotopski katovi 7, 8 izumiranje 6, 14, 56, 62, 72-74 izvorske tvorevine 147 izvorski deponati (i) 102 J jalovina 129 Janković, J. 104 jaruge 94, 96, 196, 197 jednorozi 18, 21, 26, 57 Jevremović, M. 188, 194, 222

235

jezerska kreda 158, 169 jezerske naslage 5, 36, 70, 76, 77, 95, 102, 109, 115, 118, 137, 155, 169, 173, 174, 181, 182, 184, 185, 191, 194, 212, 220 jezerske terase 94, 181, 182, 210 jezerski baseni 14, 15, 85, 137 jezerski kvartar Srbije 173, 174 jezerski mulj 107 jezgrovanje 100 Jovanović, D. 222 Jovanović, M. 104, 202, 209, 222 Jovanović, P. 170 jura 47 jurski sedimenti 204 jursko-kredni krečnjaci 218 K kalabrijen kat 5, 7, 166 kalcit 14, 143, 146, 148, 190 kalijum 106, 108, 139 kalijum argon metoda 105, 106, 108, 117 kalote 181 kameni poligoni 163 kameni prstenovi 164 kamenički slojevi 179 kamenite pustinje 53 kameno doba 86 kamovi 136 kanali 130, 145, 153, 212 „Kanon osunčavanja Zemlje“ 39 kaolinit 14, 15 karakteristična vrsta (fosil) 3, 8, 64 karbonati 14, 30, 33, 45, 47, 79, 83, 91, 120, 143, 148, 215 karbonatne gline 174 karbonatne konkrecije 143, 184, 192, 199, 201, 205, 207 karbonatne platforme 45 karbonatni peščari 190 karbonatni talozi 139 karbonatni tufovi 79 karbonsko-permska glacijacija 30 karnalit 14 karst 170 karstna područja 218 karstne pukotine 70 karstne vrtače 15 katastrofe 30, 43, 45 katranske jame 71 Katzer, F. 170 kenozoik 2, 15, 45, 47, 54 Kepen, V. 35

keramika 12, 86, 115 kičmenjaci 63, 64, 107, 149, 197, 200, 219 Kika 61, 74 Kiklop 19, 26, 57 kineski les 141, 202 Kiseonikovi izotopski katovi (OIS) 7 kišne šume 151 Kivije, Ž. 21 klanac 131 kličevačka serija 209, 210, 217, 221 klima 1, 2, 4, 8, 15-17, 25, 26, 28, 30, 32-34, 38, 40, 41, 42, 44, 45, 47-56, 59, 64, 70, 73, 91, 93, 116, 118, 120, 121, 126, 142, 151, 153, 155, 161, 163, 165, 185, 207, 217-219, 222 klimatologija 11, 13, 41, 55, 110 klimatostratigrafija 197 klimatostratigrafske metode 75, 91, 103 klimatske karakteristike (uslovi, prilike) 6, 7, 25, 31, 35, 42, 45, 47-49, 52-54, 77, 78, 86, 91, 92, 103, 110, 111, 120, 129, 143, 144, 151, 198 klimatske oscilacije (varijacije, kolebanja) 10, 15, 25, 36, 39, 41, 45, 48, 54, 59, 62, 73, 111, 163, 165, 167, 168, 215, 217 klimatske promene 1-3, 6, 7, 15, 16, 24, 26, 28, 36, 40-45, 48, 50-52, 55-58, 64, 74, 75, 77, 91, 95, 110, 118, 141, 166, 167, 197 klimatske zone (pojasevi) 15, 35, 38, 110, 119, 138, 143 klimatski optimum 6, 52, 54, 154 klimatski maksimum 52 klisura 131, 210 klizište 97, 98, 100, 116, 124, 126-128, 149, 182, 200 kloniranje 71 Knežević, S. 17, 170, 186, 187, 194, 199, 200, 222 kohezione sile 127 Koks, Alan 90 kolektor 186, 191, 217 količina padavina 36, 52, 121, 156, 167, 168 koluvijalne naslage 95, 122, 125, 130, 148, 195, 212 koluvijum 102, 123 komensalske životinje 56 kometa 20, 43, 87 konglomerati 77, 81, 102, 166, 171-173, 214 konstrativna dinamička rečna faza 131, 132, 191 kontinentalne naslage (tvorevine) 5, 6, 26, 48, 75, 76, 101, 102, 118, 119, 131, 132, 169 kontinentalni šelf 151 kopneni les 177, 195, 198, 200, 209, 210

236

kopneni mekušci 76, 103, 147, 179, 200, 205, 207, 209 kopneni sedimenti (naslage, tvorevine) 3, 5, 7, 8, 10, 41, 70, 84, 204 kora raspadanja 14, 15, 142, 143, 200, 218, 219 korali 117, 148 koralni sprudovi 109 korelacija 6, 10, 11, 26, 64, 75, 87, 91, 111, 112, 115, 116, 143, 148, 159, 165, 170, 185, 188, 198, 202, 206, 217 koren lepeze 125, 126, 215, 217 korisni minerali 13, 130 kosa laminacija (slojevitost) 84, 85, 125, 131, 132, 144, 177, 181, 185, 199 kosmička prašina 42, 43 kosmičko zračenje 107 kososlojeviti paket 144 koštane breče 217 kraška ilovača 218 kraška polja 99, 166, 174 kraške depresije 172 kraške oblasti 145 kraški izvori 14 kraški oblici 93, 102, 145, 146 kraški proces 99, 172 kraški reljef 145, 212 kraški teren 169, 171, 217 kratkotalasno sunčevo zračenje 34 krečnjak 77, 102, 127, 145, 146, 171-173, 191, 199, 200, 214, 218, 220 kreda 47, 89 Kretzoi 9, 192, 193 krioturbacija 92, 93, 163, 219 kristalizacija minerala 14 kristalizacija soli 119 kristalna rešetka 115 krive osunčavanja 34, 39, 41, 116 Krol, Dž. 24, 37, 38, 44 Krolop, E. 185, 192, 193 Kromer 155 Kropotkin 26 Krstić, N. 170 krupnozrne naslage 131, 138, 191, 211 krupnozrni materijal 124, 133, 135, 137, 216 krupnozrni šljunkovi 125, 181, 184 kserogene naslage 120 kuhinjska so 14 Kukla, Dž. 104, 165 kulturni sloj 86, 146, 178, 219 Kun, B. F. 22 Kuzmić, N. 194, 198, 222 kvadripolarni polovi 88

kvarc 14, 81, 115, 143, 173, 181, 214, 215 kvarcni konglomerati 172, 173 kvarcni pesak 13, 14, 81, 214 kvartar 1-13, 15-18, 21, 24-28, 30, 34, 36, 44, 48, 57, 63, 69, 75-77, 79, 86, 87, 89-91, 93, 100, 103-105, 116, 118, 131, 147-150, 157, 158, 163, 165-169, 173, 174, 176, 181, 183, 189-191, 212, 213 kvartarna flora i fauna 56, 70, 73 kvartarne naslage 9, 11-13, 15, 18, 26, 64, 75-79, 83, 85-87, 93, 96, 100-103, 105, 106, 109, 115, 118, 119, 130, 141, 145, 147, 148, 150, 163, 165, 166, 168-170, 174-176, 179, 185, 186, 190, 191, 194, 206-209, 211, 212, 217 kvartarni mekušci (malakofauna) 66, 170 kvartarni sisari 170 L laboratorijska ispitivanja 79, 101 laguna 14, 15 Lajel, Č. 4, 21-24, 26, 141 lajtovac 221 Lamakin, V. V. 131 laminacija 85, 143, 181, 192, 216 lamine 84 laporci 77, 169, 183, 186, 191, 199, 200, 214 laporoviti glinci 189 Laskarev, V. 170, 178, 184-186, 198, 200, 209 laterit 126 lateritska drobina 204 lateritske kore raspadanja 15 lateritski boksiti 15 lateritski proces 120 lava 89, 90, 106, 108, 115 lavine 102, 116 Lazarević 183 Led 1, 15, 16, 24-26, 28, 30, 34, 45, 46, 48-50, 53, 55, 56, 60, 72, 85, 91, 93, 111-113, 115, 117, 132, 134-137, 148, 150-153, 156, 157, 160-163, 166, 168, 172 ledena jezgra 10, 105, 106, 111-115, 134 ledene kape 15, 153, 157 ledene mase 15, 16, 22, 24, 28-30, 32, 150-4, 157, 162, 163 ledene naslage 16, 22, 25, 26, 34, 98, 115, 157, 163 ledene sante 26, 151 ledeni bregovi 147, 151, 162 ledeni klinovi 164

237

ledeno doba 1, 2, 10, 16-18, 22-30, 32, 34, 36-39, 41-46, 48-50, 52-59, 64, 72-74, 110, 116, 141, 151, 166 lednička jezera 138 ledničke doline 95, 98, 101 ledničke pukotine 136 ledničke strije 22, 81, 133, 153 lednički period 4, 59 lednički (ledeni) pokrivač (pokrov) 15, 28, 29, 32, 42, 48, 49, 91, 132, 141, 148, 150, 152-154, 156, 160-163, 166, 168 lednički štit 152-155, 160, 163, 164, 168 lednik 15, 18, 22, 24, 26, 42, 48, 52-54, 56, 58, 59, 81, 91, 98, 99, 116, 118, 119, 133-137, 149-151, 153, 155-158, 160, 161, 168-172, 174 leming 143 lenjivci (Mylodontidae, Megatheriidae) 58, 59, 62, 71 Leptobos 8 les 12, 15, 26, 102, 118, 121, 130, 141-145, 148-150, 163, 165, 166, 168, 169, 176-178, 193, 195-211, 213-215, 217, 218, 221, 222 lesna terasa 177, 199, 200, 204, 208-210 lesna zaravan 197, 200, 201, 203-206, 208-210, 221 lesne lutkice 142, 143, 205 lesne naslage (tvorevine) 12, 26, 76, 79, 92, 98, 115, 121, 128, 137, 141-144, 165, 170, 176, 179, 186, 188, 191, 195-200, 202, 204-210, 213, 218, 219, 221, 222 lesne vrtače 98, 206 lesni odseci 201, 203, 210, 219 lesni plato 177, 197, 200, 217, 218, 221 lesni profil 104, 142, 196, 202, 207, 222 lesno-paleozemljišne sekvence 197, 202, 206, 208 lesoidi 141, 142, 177-180, 198, 200, 204, 205, 210 lesoidne naslage (tvorevine) 141, 180, 181, 184, 194-196, 198, 200-205, 207, 208, 210, 214-218, 221 ležišta mineralnih sirovina 1, 12-14, 17, 148 lignit 158, 174, 191 lihenometrija 115, 117 limničke tvorevine (naslage) 158, 166, 169, 173 Limnocythere inopinata 188 limonit 122, 138, 143, 179, 215 lisica (Vulpes vulpes) 61, 62, 219 liskuni 143, 215 lišajevi 105, 115-117 Lithoglyphus naticoides 185, 186 litodinamika 95 litofacijalni članovi 119

litologija 7, 126, 143, 165, 166, 179, 184 litološka metoda 75, 79, 103 litološke karakteristike (osobine) 26, 100, 102, 103, 144, 181, 185, 191, 198 litološki sastav 101, 125, 127, 131, 139 Lozinski 163 Ložek, V. 207 lučni bedemi 98, 158, 179 lutajuće kamenje 22, 23, 133; vidi: eratički blokovi Lymnaea palustris 209 M magmatske stene 14, 106 magnetit 215 magnetna epoha 5, 6, 103 magnetna osetljivost (susceptibilitet) 202, 209 magnetna polarnost (polaritet) 88-90 magnetni polovi 87-90, 103 magnetno polje 75, 87-90, 103, 107 magnetostratigrafija 144, 165, 170 magnezijumove soli 139 mahovine 10, 70, 140, 163 makiški slojevi 184-188, 191, 192 makroflora 77 makroskopska ispitivanja 79 „mala dama iz Floresa“ ili "Flo" 64 Mala kola 37 malakofauna 170, 197, 202, 204 malo ledeno doba 49, 50, 55 Mammuth americanum 58 Mammuthus meridionalis 8, 59, 166 Mammuthus primigenius 58, 59, 178, 180, 182, 200, 203, 208 Mammuthus trogontherii 58, 59, 61, 191, 203 mamuti 18, 21, 56-61, 63, 71-74, 178, 179, 203, 220, 221 manganske prevlake 143, 192 marinski izotopski katovi (MIS) 7, 209 marinski režim 156 marinski sedimenti (naslage, tvorevine) 10, 77, 147, 148, 155, 163, 166, 168 marinski foraminiferi 76 marinski mekušci 76 Markov 26 Marković, G. 222 Marković, M. 104, 149 Marković, S. 104, 170, 197, 201, 202, 209 Marković, Z. 170 Marković-Marjanović, J. 170, 179, 185, 201 Marović, M. 27, 44, 103, 149, 168 Mars 39

238

Marsilji 170 Martin, P. 74 mastodon 21, 57, 59, 71 Matujama, M. 90 Matujama epoha 5, 6, 91, 103 Maunder minimum 34, 50, 55 meandar 13, 131, 132, 180, 212 mediteranska klima 218 mediteranska oblast 150, 166 mediteranska ostrva 57, 63 mediteranske zemlje 163 meñuzrnska veza 198 megafauna 56, 59, 62, 63, 72, 73 Megaloceros giganteus 58, 60, 191, 203 Megatherium giganteum 58 mehaničke naslage 145, 146 mehaničko raspadanje 13, 219 mehanogeni tip eluvijalnih naslaga 120 mekušci 5, 21, 66, 76, 103, 144, 155, 166, 179, 186-188, 192, 200, 205, 217 menap 155, 159 Menković, Lj. 170, 175 mermerasti dolomiti 219 mermerni oniks 14, 146, 147, 149 merokras 218, 221 Mesec 39 mesožderi 61, 71, 73 metamorfne stene 87, 103, 218 metamorfni proces 70 metoda „neuravnoteženog“ uranovog niza 109 metoda C14 11, 105-108, 110, 117, 156 metoda daljinske detekcije 75, 96, 98, 99, 103 metoda električnog sondiranja 100 metoda ledenih jezgara 112-115 metode dubinskog bušenja 75, 100, 103 Metuzalem drvo 110 mezolit 221 mezozoik 3, 15, 33, 45, 47, 54 Microtus 9 Mihajlović, S. 104 mikrometarski okular 83 mikroskop 77, 79, 80, 83, 84 mikroskopska ispitivanja 79 Milanković, M. 28, 38-41, 43, 44, 54, 116 Milankovićevi ciklusi 39, 43, 104 Milax rusticus 192 Milić 203 Milićević, V. 44 Milojević, B. 170 Milosavljević, M. 55 Mimomys 9 mindel 7, 25, 158, 171, 179, 182, 185, 186, 192, 193

mindel/ris interglacijacija 7, 158, 179, 182, 185 minerali 13, 14, 17, 83, 88, 89, 103, 106, 108-110, 115, 130, 143, 146, 215 minerali glina 143 minerali gvožña 87, 89, 103 minerali lake frakcije 83, 204, 215 minerali teške frakcije 83, 204 mineralizovane vode 79, 139 mineralne sirovine 1, 12, 13, 17, 129, 148 mineralne soli 121 mineralni sastav 79, 103, 143, 213 mineraloška metoda 75, 79, 83, 103 mirabilit 139 Mitrović, B. 170 mlañi drijas 10, 59 mlañi musterijan 219 Mlečni put 42, 43 moa – Dinornis 63 močvarne naslage 118, 139, 148 močvarni ljudi – vidi: bog people močvarno zemljište 219 močvarno-barski sedimenti 178 monoglacijalisti 25 monotremati 62 morene 23, 25, 26, 46, 49, 81, 98, 99, 101, 132-134, 136, 137, 149, 155, 158, 160, 165, 170-174 morenske naslage 15, 40, 98, 145, 169-172 morenski materijal 20, 134, 135, 158, 172 morfogeneza 217 morfologija 78, 98, 99, 101, 126, 154, 169, 176, 199 morfološki tip 197 morfološki oblici (forme) 99-101, 126, 128, 132, 136, 144, 169, 212 morfoskopska analiza 81 morfoskulpturni oblici 201 morfostruktura 93, 95, 96 morfotektonski oblici 93 morska fauna 5, 7, 24, 103, 107, 152 morska obala 1, 145, 147, 152, 196 morska voda 91, 148 morske terase 94, 168 morske tvorevine (naslage, sedimenti) 6, 7, 26, 36, 48, 76, 84, 99, 102, 103, 132, 150, 155, 166 morski basen 85, 147, 163 morsko dno 48 mraz 119 mrazno razaranje stena 219 mrmot (Marmota) 143 mrtvaja 96, 131, 132, 148, 176, 179, 183, 185 muljeviti tok (mutni tok) 85, 148, 214

239

muskovit 215 musterijanska epoha 221 mutonirane stene 155, 171, 174 N nabor 96, 127 naborne deformacije 118 nabubrela zemlja 127 nadvodni deo delte 132 nafta 71, 129 nagib Zemljine ose 36, 38, 41-43 nanofosil 6 napuštene rečne doline 131 nasip 130, 136, 206 natrijum-sulfat (mineral tenardit) 139 natrijum-sulfidi 139 Nebraskan 161 Nenadić, D. 44, 55, 170, 173, 194, 222 neogen 191, 212, 218 neogene tvorevine 181, 183, 199, 200, 217, 218 neogeni baseni 174 neorganski materijal 107 neorganski sedimenti 77 neotektonski pokreti 12, 75 neradiometrijske metode datiranja 105, 109, 117 nezaglečerene oblasti 141, 150, 163 Niederterrassenschotter 158 nitratna kiselina 112, 113 nitriti 129 nonijus 82 nuklearne probe 107 nunataci 157, 162 O oaza 196, 218, 221, 222 obalske tvorevine 138 Obradović, J. 103 Obručev 26 obrušavanje 123, 146, 203 odleñivanje 120 odroni 98, 100, 116, 123, 124 okeanska strujanja 31, 32, 43 okeanski sedimenti 109 okeansko dno 26 oksid mangana 198 oksidacija 120 oksidi aluminijuma 120 oksidi gvožña 120, 198 olduvajska magnetostratigrafska epizoda 5

Onchescu 185 ooliti 148, 190 Oortov oblak 43 opeka 115, 205 opekarska industrija 12, 144, 221, 222 opekarske sirovine 205, 206 oposumi (Didelphis) 62 Orbulina universa 188 Orcula dolium 207 organska (humusna) materija 77, 107, 111, 120, 131, 132, 138, 140, 163, 180, 205 organske kiseline 120 organski mulj 174 organski ostaci 107, 133, 144, 148 organski sedimenti 77, 107 organski svet 32, 75, 137, 138 organski talog 111 orkanski vetrovi 53 osteološki materijal 76 ostrvska fauna 56, 63 ostrvski džinovi – vidi: ostrvski gigantizam ostrvski gigantizam 63 ostrvski patuljci 63 otisci kišnih kapi 85 otisci kristala leda 85 otpadne vode 129 Ovibos moschatus 58 ozokerit 71 ozovi 136 P padinska breča 123, 217, 218 padinska ilovača 218 padinske naslage (sedimenti, tvorevine) 93, 118, 122, 123, 148, 149, 197 padinski les 197, 200, 221 padinski materijal 196 padinski procesi 6, 12, 131 Palaeoloxodon antiquus 58 paleoantropološki nalazi 108 paleobotaničke metode 75-77, 103 paleobotanika 20 paleoekološki uslovi 57, 76, 77, 207 paleogeografija 11-13, 77, 170 paleogeografska rekonstrukcija 75, 93 paleogeografske karakteristike 12, 26, 77, 83, 86, 103 paleogeografski uslovi 11, 15, 76, 102, 186, 209 paleoklima 42, 77 paleoklimatološka proučavanja 3, 5 paleoklimatološke karakteristike 83

240

paleoklimatološke metode 116 paleoklimatološki marker 142 paleoklimatološki uslovi 76 paleokriološka metoda 91, 92, 103 paleolitska naselja (lokaliteti) 220, 221 paleolitski artefakt 219, 221 paleomagnetizam 87, 104 paleomagnetna ispitivanja 30, 45, 202 paleomagnetna metoda 26, 75, 87 paleomagnetne epohe 87, 202 paleomorfostrukturne karakteristike 93 paleontologija 13, 21, 74, 76, 170 paleontološka nalazišta (lokaliteti) 19, 220 paleontološke asocijacije (zajednice) 7, 206 paleontološke karakteristike 100, 142 paleontološke metode 75-77 paleontološki materijal 47, 89, 191, 192 paleontološki ostaci 170, 191 paleopalinološki spektri 78 paleopedološka metoda 91, 92, 103 paleopedološki kompleks 143 paleoreljef 77, 100, 102, 103, 199, 206 paleotemperaturna metoda 91, 103 paleozemljišta 92 paleozoik 3, 30, 106 paleozoološke metode 75, 76, 102 palinološka analiza 11, 77, 103, 156, 212 Palmer, D. 27 paludinski slojevi 166, 173, 174, 177, 191, 217 pampaske stepe 165 Pančić, J. 170 panon (kat) 179, 186, 189, 191, 199, 200, 210 Panthera leo spelaea (pećinski lav) 61, 220 paragenetska veza 94 paralelizacija 77, 86, 107, 191 Pareto, L. 5 Parkerova hipoteza 88 pasatni vetrovi 152 patuljasta breza 59 patuljasti mamut 59, 63 patuljasti slon Stegodon 57, 63 Paunović 185 Pavlov 26 Pavlović, P. 170 Pavlović, R. 104, 149 Pecsi 202 pečena glina 115 pećinska hijena (Crocuta crocuta spelaea) 20, 21, 61, 72, 73, 219 pećinske draperije 146 pećinske naslage (sedimenti) 70, 76, 117, 145, 148, 169, 195, 219-222 pećinski baldahini 146

pećinski medved - Ursus spelaeus 18, 21, 61, 62, 71-74, 219, 220 pećinski nakit 109, 115, 146 pećinski plaštevi 146 pećinski salivi 146 pedogenetski procesi 202 pedokompleks 202, 205, 209 pedologija 7, 13, 16, 17 pegava hijena 61 pekari 62 pekinški čovek 69 Penck A. 25, 158, 170 periferni deo proluvijalnog konusa 124-126, 213, 215-217 periglacijali 163 periglacijalna oblast 6, 15, 26, 59, 79, 92, 143, 148, 150, 163, 165, 168, 205 periglacijalna zona 196, 210 periglacijalni les 142 periglacijalni sedimenti 118, 132, 136, 142 period poluraspada 106-109 perm 25, 30, 45-47, 54, 89 permafrost 15, 17, 59, 60, 71, 92, 93, 122, 149, 150, 163, 164, 168 Peroden, Ž. P. 22 perstrativna faza 131 pesak 12-14, 20, 60, 79, 81, 97, 98, 102, 118, 123, 130-133, 135-137, 141, 144-6, 148, 155, 166, 169, 175, 176-186, 188, 190-196, 198, 201, 204, 205, 207-215, 217, 221 peskovite frakcije 82, 137 peskovite gline 79, 133, 155, 173, 178, 179, 186, 189, 190 peskovite sugline 199 peskoviti alevriti 139, 177, 181, 182, 184, 201, 204, 205, 207, 210, 211, 214, 217 peskoviti grebeni 184, 212 peskoviti les 210 peskoviti sedimenti 82, 174, 182, 190, 210 peskoviti šljunkovi 79, 186, 188 peščane pustinje 53 peščare 98, 210-212, 221, 222 peščari 77, 81, 171, 190, 191 Pešić, L. 149 petrografski preparat 80, 83 petrografski sastav 79 pijana šuma 97, 127 pingosi 134, 135, 164 piroklastične morske naslage 148 Pisidium 192, 200, 217 Pisidium amnicum 68, 215 planetoid 1605 39 Planorbis planorbis 191

241

Planorbis planorbis sa grbicom 188, 191, 192, 217 plavine 178, 184, 203, 215, 217 plavinska lepeza 125, 212 plavinski konus 102, 124, 125, 212, 215-218 plavna ravan 96, 148, 177-179 pleistocen 1, 3-7, 9, 10, 16, 21, 26, 28, 32, 45, 48, 56-62, 64, 65, 69-74, 79, 90, 91, 101-103, 116, 127, 134, 141, 143-145, 148, 150, 155, 157-163, 165, 166, 168-174, 176, 178, 179, 181-186, 188, 191-194, 197, 199-202, 204, 205, 207-212, 219, 222 pleistocenska flora i fauna 18, 26, 56-59, 62, 64, 65, 70-74, 188, 203, 219 pleistocenske glacijacije 45, 48, 138, 171 pleistocenske klimatske promene 48, 157, 168 pleistocenske naslage 21, 64, 166, 169, 174, 176, 177, 185, 186, 188, 190, 191, 205, 211, 212, 217, 219 pleistogen 4 pliocen 5, 6, 9, 21, 62, 69, 166, 173, 174, 179, 185, 186, 191, 194, 212-214 plitke sondažne bušotine 197 pluvijali 166 pluvijalna jezera 26, 150, 166-168 pluvijalni period 15 podgorni sedimenti 205 podina (podinske naslage, podinske stene) 12, 86, 93, 96, 120, 127, 177, 179, 183, 185, 186, 188-191, 198, 200, 201, 203, 205, 207, 209, 210, 213-215, 217-219 podinske morene 26, 81, 98, 133, 136, 149, 155 podledničke reke (tokovi) 135, 136 podlokavanje 203 podmorski kanjoni 151 podvodni deo delte 132 podzemne vode 12, 107, 129, 139, 143, 145, 147, 148, 186, 196 podzemni objekti (prostorije) 144, 147, 219 podzemni oblici kraškog reljefa 145, 146 podzemni rezervoari 20 podzol 219 podzolska zemljišta 120, 122 podzolski proces 120 pogrebena zemlja 92, 142-144, 165, 170, 177, 180, 197-211, 217, 219, 221, 222 pokreti kontinenata 152 Polaris 37 polarizovana svetlost 80 polarna kapa 23 polarna lisica (Alopex lagopus) 59 polarna vrba 59

polarne oblasti 42, 53, 120, 157, 163 polarno kopno 28 polen 10, 59, 70, 77, 78, 111, 155 poligenetski karakter 179 poligenetski sedimenti 205 poligenetski zastori 217 poliglacijalna teorija 25, 26 poligonalna tla 134, 164 polimiktni šljunkovi 172, 174, 182 polni dimorfizam 69 polupećina Jerinin grad (pod Jerininim brdom) 219, 221 Polypodium 59 poljoprivreda 11, 12, 41, 128, 148 poljoprivredne kulture 99 poljoprivredno tlo 12, 96, 206 pont 179, 180, 191, 210 poplave 53, 60, 128, 130, 131 Popović, B.M. 55 porkupine (Erethizon) 62 postglacijalni period 4, 11, 21, 173, 179, 212 pošumljavanje 218 potolina 145, 169, 181 potporni zidovi 124, 128 potpovršinske naslage 118, 145, 148 povlata 12, 76, 105, 106, 108, 180, 183, 184, 186, 190, 191, 200, 204, 205, 210, 212-216, 219 povodanjska facija 186 povodanjske naslage 131, 178-180, 183, 184, 192 površinske morene 98, 133 površinski kopovi 100, 129, 206 površinski sedimenti 70 površinski tokovi 13, 123, 146, 147 površinsko raspadanje 143 površinsko spiranje 123, 165, 218 praistorijska umetnost 72 praistorijski čovek 50, 72, 74, 169, 219 precesija 36-38, 41, 43, 44 predgorna delta 216 predgorna ravnica 216 predgorni sedimenti 214 predolice 205 pregibi rečnih terasa 217, 218 prekambrijum 25, 30, 31, 33, 45, 46, 54, 106 prekvartarna graña terena (podloga) 12, 100, 103 prekvartarne tvorevine 100, 101, 177, 212 pribrežne terase 147, 181 primarni les 142 primorske oblasti 141, 152 princip aktualizma 3, 13

242

priobalska ravnica 151 proluvijalna lepeza 95, 96 proluvijalne naslage 95, 96, 122, 124, 148, 169, 179, 195, 199, 205, 212, 217 proluvijalni konus 126 proluvijalni proces 126 proluvijalno-deluvijalne tvorevine 203-205, 209, 210, 212-217, 221 proluvijum 102, 125, 217 prosečna temperatura 35, 36, 45, 48, 49, 52, 53, 73, 122, 151, 167 proterozoik 45, 182 prvi lesni horizont 198, 202, 206, 209 psamiti 210, 212 pteropodi 148 ptica-slon – Aepyornis 63 pukotine isušivanja 85 Punctum pygmaeum 205 Pupilla muscorum 200, 204, 207 Pupilla sp. 205 pustinje 47, 52-54, 119-121, 129, 141, 144, 145, 166, 196 Q Quercus (hrast) 59 R Rabrenović, D. 17 radijacija 3 radioaktivni elementi 106, 109, 117 radioaktivni izotopi 106, 108 radioaktivni materijal 106 radioaktivni niz 106, 109 radioaktivni raspad 105-107, 115 radioaktivnost 115 radiolarije 9, 148 radiolarijski muljevi 148 radiometrijsko datiranje 10, 87, 89, 105, 109, 117 radionukleidi 129 Rakić, M. 104, 170, 177, 179, 181, 182, 185, 192-194, 196, 201, 205, 210, 213, 215, 217, 222 Rakovec, I. 170 Rangifer tarandus (irvas) 58 Ranunculus 59 rapakivi graniti 134 rased 93, 96, 99, 100 rasedne deformacije 118 Rasel, J. C. 26

rashladne komore 112 raskopi 101, 197 raskvašena zemlja 127 raspadanje 12-15, 107, 120, 122, 123, 126, 130, 139-141, 143, 205, 214, 218, 219 ravan ekliptike 36-38, 43, 44, 54 recentna aluvijalna ravan 178, 179, 183, 184, 212 recentna zemljišta 178, 219 rečna dolina 95, 101, 125, 131, 151, 158, 165, 172, 176, 193, 199 rečna jezera 176 rečna mreža 93 rečna ostrva 97 rečna ravnica (zaravan) 96, 145, 198 rečne naslage 3, 12, 70, 81, 82, 84, 85, 131, 132, 144, 169, 174, 176-179, 181, 183, 184, 186, 188, 191, 192, 194, 196, 203, 204, 207, 210, 221 rečne terase 94, 96, 97, 131, 150, 158, 165, 166, 168, 170, 173, 176, 177, 179, 181-183, 193, 194, 210, 217, 218 rečne vode 78 rečni kompleks 186 rečni nanos 96 rečni policiklični sedimenti 170, 173, 174, 176, 179, 184-194, 210, 217 rečni profil 131 rečni sliv 173 rečni tokovi 14, 18, 131, 165, 172, 173, 216, 217 rečno korito 13, 14, 131, 146, 148, 149, 209 rečno-barske naslage 170, 186, 188, 191, 198, 199, 201, 204, 207, 209 rečno-jezerske naslage 155, 184, 185 redeponovani prirodni materijali 130 redeponovanje 144 refugijum 57, 151 regionalna korelacija 8, 11, 75, 143, 147, 148, 185, 193 relativna starost 78, 94, 96, 105, 117 relikti 138, 141, 143, 202 reliktna struktura 120 reljef 2, 12-15, 75, 93-98, 100, 102, 103, 118, 119, 124, 126-128, 130, 132, 134, 141, 142, 145, 163, 164, 202, 205, 206, 212, 219, 222 remanentna magnetičnost 87 reni bunari 12 reversno magnetno polje 88-91, 103 režim podzemnih voda 129 Rhinoceros mercki 58, 60 Rhinoceros tichorhinus 208 Rhizocarpon geographicum 116

243

ribnjaci 130 rifej 45, 54 Rihthofen 26, 141 ris 7, 25, 158, 159, 171, 172, 186, 197 ris-virm interglacijal 6, 7, 158 ritmična policiklična sedimentacija 132, 186 ritovi 176 ritski sedimenti 191 rotaciona osa Zemlje 20 rožnac 171, 214 rožnačko-šljunkovite naslage 179 rudarski radovi 128, 148 rukavci 97, 131, 132, 178, 216 Rulje 26 runasti nosorog – Coelodonta antiquitatis 18, 58-61, 71, 73, 74, 203 Rundić, Lj. 17 S Saale (Zala) 155, 159 sabljozube mačke 58, 61, 69, 71 salinitet 78, 91, 138, 167 Salix polaris (polarna vrba) 59 sanacija klizišta 128 Sangamon 161 sante 22, 26, 151 sapeta izdan 189 sapropel 12, 77, 138, 139, 148 sarmatski krečnjaci 199, 200 sarmatski sedimenti 191, 200, 204 satelitski snimci 31, 96, 97, 99, 100, 103 savane 120, 151 Saxifraga 59 Scottia browniana 217 sedimentacija 6, 14, 85, 87, 111, 124, 130, 131, 135, 139, 142, 184, 186, 191, 217 sedimentni boksit 15 sedimentologija 12, 13, 103 sedimentološke metode 75, 76, 79, 93 sedraste tvorevine 219 Segmentina nitida 209 seizmička metoda 100 seizmičnost 129 sekundarni les 142 Selaginella 59 seme 70, 77, 86 semiaridne oblasti 125 serpentiniti 214 sezonska izdan 198 sezonski slojevi 112, 113, 117 sfagnum tresetišta 140 sibirske lesne naslage 207

siderička godina 36 sileksi 221 silicija 143 silvinit 14 Simić, V. 222 singenetsko poreklo 142, 204 sinhronične jedinice 85, 192, 193, 209 sinhronizacija 26, 143, 170, 191 sipar 13, 98, 102, 123, 149, 217 siparski jezik 123 siparski konus 123 sisari 5, 8, 9, 57-59, 62-64, 71-74, 76, 103, 155, 166, 170, 191, 194, 203, 208, 219-221 sitna cevasta poroznost 198 sitnozrna frakcija 79, 81, 133, 137, 145 sitnozrne naslage (tvorevine, sedimenti) 120, 123, 125, 131, 191, 219 sitnozrni materijal 111, 123, 124, 145, 192 sitnozrni peskovi 135, 180, 181, 184, 186, 189, 190, 192, 217 sitnozrni peščari 77 sitnozrni šljunkovi 184, 188, 192, 215 sito-analiza 82 skeletno zemljište 219 slana jezera 14, 138, 139, 148, 167 slana zemljišta 121 slatkovodna jezera 138, 139, 148 slatkovodni slojevi 155 slatkovodni mekušci 5, 76, 179 slojevi sa Corbicula fluminalis 76, 176, 179, 184, 185, 191-194 smeña zemljišta 121, 122 smonica 219 smrznuto tlo 15, 71, 92, 122,128, 163, 168 snežna granica 25, 47, 48, 153, 157, 171, 174 snežni nanosi 32, 34 sočnica 136 solarna konstanta 34, 50 soliflukcija 92, 102, 128, 164, 219 soliflukcione naslage 128 solnčak 139 sondažno bušenje 190 Spajić, O. 188 SPECMAP 41, 202 speleologija 170 Sphaerium rivicola 68 Sphagnum 140 spore 61, 70, 77, 78 Sporer minimum 50 sprudovi 97, 99 srednjepaludinski slojevi 177 sremska serija 177, 204, 205, 209, 210, 213-215, 217, 221, 222

244

stabilno olovo109 stadijal 8, 39, 158 stalagmiti 146 stalaktiti 146 stalaktitski nakit 109 stanište 3, 50, 62, 72, 219 starače 131, 148, 178, 180, 184, 185, 188, 192 Stejić, P. 186, 192, 194, 196 stepa 58-60, 120, 142, 163, 165, 169, 207, 210, 217 stepo-tundra 59 stepska antilopa 143 stepska vegetacija 165 stepski bizon 72 stepski konj 58, 143 stepski mamut 59 stepski mekušci 217 stepski slon 58, 61 stepsko-pustinjski proces 120 stereomikroskop 77, 79, 81 Stevanović, P. 27, 44, 103, 149, 168, 170, 184-186, 200 stratifikacija 178, 180, 191, 192, 214-217 stratigrafija 3, 7, 76, 89, 102, 105, 170, 176, 197 stratigrafija kiseonikovih izotopa 41, 91, 165 stratigrafija kvartara 5, 76, 77, 91, 102, 103, 150, 158, 165 stratigrafska podela 3, 8, 26, 86, 116, 150, 155, 156, 202 stratigrafske jedinice 7, 101, 147 stratigrafske metode 76 stratigrafsko raščlanjavanje 11, 75, 83, 100, 116 stratigrafsko-genetski princip 101 strije 22, 81, 133, 153 strukturne karakteristike 79 strukturno-teksturna metoda 75, 76, 83, 103 subaeralni konusi 125 subaeralni lesoidi 179 subaerske vulkanske erupcije 148 subfosilne vrste 76 subglacijalni sedimenti 105 subglacijalni til 108 subglacijalni tuneli 136 sublimacija leda 150 submarinske vulkanske erupcije 148 Succinea 200, 217 Succinea oblonga 207 Succinea oblonga elongata 215 sugline 102, 131, 176, 179-184, 193, 199, 203-205, 210, 213-215, 217, 218 sulfati 14, 129

sulfatni talozi 139 Sunce 30, 34-38, 42, 43, 46, 50, 87 Sunčev sistem 43 Sunčev vetar 87 sunčeva aktivnost 34, 35 sunčeva energija 42, 116 sunčeve pege 34, 35, 43, 44, 50, 110 sunčevi ciklusi 50 sunčevo zračenje 28, 34-36, 38, 43 superinterglacijacija 52 superpozicija 105, 179, 182, 183, 191 supeskovi 131, 178, 183, 213, 214, 217, 218 supodinske lepeze 213 supodinski lednik (glečer) 157, 172 suptropska klima 14 suptropska oblast 15 suptropski pojas 110 surduci 196, 197, 209, 222 suše 53 sušni period (etapa) 110, 167 suva klima 34, 126, 142, 151, 165, 198 suva sezona 110 suva zemljišta 121 suve delte 125 suve oblasti 15 suvi les 12 suvi period (epoha) 6, 118, 165, 217 svemir 43, 87, 88 Š Šancer, V. E. 118, 125, 131, 185 Šarpentije, Ž. 22 Šćurovski 26 školjke 57, 61, 64, 65, 76, 185, 200 škriljavi lignit 158 škriljavost 81 škriljci 107, 171-173, 181, 214 šlemovanje 77 šlih 83 šljunak 12, 13, 20, 77, 79, 81, 102, 125, 130, 131, 133, 136, 137, 146, 158, 165, 169, 172, 174, 176, 178, 179-186, 188, 190-194, 196, 199, 213-215, 217 šljunkara 184 šljunkovita terasa 158, 166, 172 šljunkovite gline 79, 179, 190 šljunkovite stene 82 šljunkovite sugline 180 šljunkoviti materijal 158, 217 šljunkoviti pesak 184, 186, 190 šljunkoviti sedimenti 174, 184 šljunkoviti supeskovi 183

245

šljunkovito-peskoviti sedimenti 131, 138, 173, 182, 185, 191, 194, 217 Šojhcer, J. J. 19, 20 šumarstvo 12, 41 T talasasta laminacija 84, 85 talasasti tip klizišta 127 talasne brazde 85 talus lišaja 115, 116 tapiri 62, 71 Tegelen 155, 156 tehnogene naslage 118, 128-130, 148, 188, 199, 200, 206, 218 tekstura 100, 120, 192 teksturne karakteristike 79, 85, 103 tektonika ploča 29 tektonska aktivnost 11, 131, 212 tektonska izdizanja 32 tektonska kolebanja 169 tektonska spuštanja 192 tektonske deformacije 93 tektonske strukture 96 tektonski pokreti 3, 6, 100, 118, 131, 165, 192, 193 tektonski procesi 70 terasasti tip klizišta 127 terasirane plavine (proluvijum) 178, 179, 203, 217 terasne naslage 181, 191, 194, 195 terasni nivo 94, 176-179, 183, 193 terasni odseci 96, 101, 102 terasni podovi 176, 192, 193 terasni šljunkovi 158, 182 tercijar 3, 21, 57 tercijarna flora i fauna 6 terenska ispitivanja 79, 96, 98, 101 terenske opservacije 172 terenski rad 20, 93, 101 terminalni basen 99, 135 termokarst 92, 93 termoluminiscencija (TL) 105, 115, 117, 202 teror-ptice (Phorusrhacidae, Titanis) 62 terra rosa 147, 217 teška frakcija 83, 204 teški kiseonikovi izotopi 91, 112, 113 teški minerali 130 teški vodonik 112, 113 Theodoxus danubialis 66, 185, 186 Theodoxus transversalis 66 til 6, 20, 22, 108, 133, 155 tilit 46, 163

tipovi zemljišta 7, 12, 13, 120, 219 Todorović, S. 222 topla sekvenca 207, 217 topografija terena 15, 127, 154, 164 topografske karte 93, 101 topografski nagib 127, 128 torbari 62 torbarski lav (Thylacoleo) 62 torijum 109 toringijen 9 tragovi podvodnog kliženja 85 tragovi tečenja 85 tragovi vučenja 85 trakaste gline 11, 105, 111, 117, 135, 136, 138, 156, 158 transport 13, 14, 22, 65, 80, 81, 83, 103, 106, 107, 118-120, 123, 124, 126, 129, 141, 144, 148, 185, 212 transportno sredstvo 81, 85 travertin 14, 79, 109, 146 treći lesni horizont 198, 200, 209 tresave (tresetišta) 11, 70, 77, 155 treset 12, 77, 107, 131, 132, 138, 140, 141, 148, 169, 174, 186, 212 tresetni horizonti 138 Trichia hispida 200 Trichia striolata 206 trijas 47 trijaski krečnjaci 214, 218 tropske oblasti 6, 14, 15, 45, 110, 120, 126, 139, 167, 168 tropski pojas 15 tufovi 79, 102 tundra 58, 59, 120, 141, 142, 163, 165 turbulencija 111, 131 Tutkovski 26 tvorevine korita 131, 177, 180, 182-186, 190 tvorevine povodnja 131, 179, 183 tvorevine rečnog korita 131, 146, 149 tvorevine starača ili mrtvaja 131, 178, 180, 183, 184 U ugljen-dioksid 28, 32-34, 43, 51, 52, 55, 147 ugljenik 105-107, 110, 117, 165

ugljevite gline 77, 192 ugljeviti škriljci 107 uklješteni meandri 131 ukrasni kamen 14, 147 ukrštena slojevitost 125, 135, 144, 212, 214 umerena klima 48, 120, 121, 126, 155, 163

246

umereni klimatski pojas 38, 50, 110, 111, 120, 138, 139 Unio crassus batavus 67 Unio davilai 191 uran-olovo metoda 105, 108, 109, 117 urbanizacija 128, 129, 148, 197 urgonski sprudni krečnjaci 199 urnisi 102, 217 Ursus spelaeus – vidi: pećinski medved urvinski procesi 201 ušće 14, 95, 132, 154, 165, 184, 186, 202, 203 uvale 99, 101, 127, 172 V Vallonia costata 200, 205, 209 Vallonia pulchella 200 Vallonia tenuilabris 207 valovi 98, 101, 123, 171-174 Valvata cristata 192 Valvata piscinalis 192, 200, 215 vanglacijalne oblasti (tereni) 26 varve 105, 111, 112, 115, 117, 135, 136, 138, 156 Vasić, N. 103 vasiona 40 vegetacija 7, 15, 50, 59, 73, 75, 78, 92, 96-99, 110, 117, 121, 126, 127, 138, 139, 141-143, 163, 165, 211, 212 vegetacijske asocijacije 77 vegetacijske zone 163 vegetacijski pokrov 98 vejač 212 Veličko 163 Velika kola 37 Venec, I. 22, 23 vertikalna gradacija 192 veštačko ñubrivo 129 vilafrank 5, 8, 166, 174 vilanijen 9 vinčanska kultura 130 virm 7, 25, 158, 159, 171-174, 177, 178, 180, 186, 197, 212, 220 virusi 35, 52 Vitni, J. D. 26 Vitrea cristalina 204, 205, 217 Viviparus acerosus 67 Viviparus boeckhi 173, 185, 191-193 Viviparus conectus 67 Viviparus diluvianus 185, 186 Viviparus viviparus 66 vlaga 15, 120, 121, 153, 154 vlažna faza 15

vlažna klima 15, 34, 151, 185 vlažna sekvenca 217 vlažna sezona 110 vlažni periodi 6, 118, 165-167 vlažnost 32, 120, 121, 127, 129, 168, 198, 219 vodene sredine 143, 185, 200, 204 vodene voluharice 61 vodeni baseni 85, 137, 147 vodeni tokovi 13, 129, 130, 146, 148, 188, 216 vodeno bilje 138 vodonosni horizont 179, 189, 190 vodopad 14 vodosnabdevanje 186, 191 vojne aktivnosti 130 vojvoñanski les 197 voluharice 9, 61, 219 vrbički slojevi 179, 180, 210 vrtače 15, 98, 99, 172, 206, 218 Vujović-Mihić, D. 104 vulkan 35, 36, 108, 115, 141 vulkanizam 11, 32 vulkaniti 102 vulkanogene morske naslage 148 vulkanska aktivnost 12, 28, 33, 35, 36, 43 vulkanska erupcija 35, 36, 45, 106, 108, 113, 115, 148 vulkanska lava 90, 115 vulkanska prašina 3, 5, 6, 115 vulkanska tela 93 vulkanske stene 103, 108 vulkanske tvorevine 166 vulkanski izlivi 90 vulkanski pepeo 35, 105, 106, 113, 219 vulkansko-sedimentne naslage 148 vulkansko staklo 115 W Waal 126 Warthe (Varta) 155 Weishel (Visla) 155, 159 Wisconsin 161 Z zagajička serija 209, 217, 221 zagati 135, 172 zagatna jezera 174 zaglečerene oblasti 7, 150, 152, 153, 160, 163, 165, 171 zaglečerene planine 173 zaleñivanje 120 zanderi 99, 136, 137

247

zanderske lepeze 137 zapreminska metoda 82 zapreminska težina 200 zaštitna mreža 124 Zemlja kao snežna grudva 25, 30, 45, 46, 55 Zemljin magnetizam 90 Zemljina orbita 36-38, 41, 43, 44 Zemljina osa 36-38, 41, 43, 44 Zemljino jezgro 87, 88 Zemljino magnetno polje 75, 87-90, 103, 107 zemljišta 7, 12, 13, 71, 91, 92, 102, 118, 120-122, 130, 132, 134, 142, 143, 148, 149, 163, 165, 172, 178, 196, 200, 206, 218, 219, 222 Zeremski, M. 170, 202, 222 zimska kratkodnevnica 38 Zingg 81 zmajevi 18, 57 zona 7, 8, 15, 35, 42, 59, 110, 120, 124, 126, 129, 139, 143, 163, 164, 196, 207, 210, 213, 215, 218 zonalnost 120, 138, 139 zoniranje 3, 9 Zonitoides nitidus 215 zoologija 13 Zvizdić, O. 222 Zygolophodon borsoni 184 Ž žalo 99 žderavac (Gulo gulo) 72 Žerve 4, 21 živi pesak 60, 178, 180, 195, 196, 210-212, 221 životna sredina 56 Žujović, J. 170, 196

248

I N D E K S G E O G R A F S K I H P O J M O V A A Ada Ciganlija 188 Aleksinac 181, 182 Aleksinačka kotlina 181 Aleksinačko Pomoravlje 181, 182 Alpi 7, 23, 24, 49, 116, 153, 156, 157, 158, 159, 168, 170, 171, 172 alpsko-himalajski pojas 47 Altajski planinski masiv 155 Amazon 24, 132, 151 Antarktički inlandajs 16, 28, 29, 30, 52, 53, 87, 106, 108, 112, 117, 135, 150, 153, 161, 162, 163, 168 Antarktik 16, 28, 29, 30, 52, 53, 87, 106, 108, 112, 117, 135, 150, 153, 161, 162, 163, 168 Apenini 166, Aranñelovac 220 Arktik 16, 29, 153 arktička ostrva 155 Atlantski okean 11, 15, 32, 88, 145, 152, 153, 154, 156, 160, 165 azanjska fosilna dolina 183, 184, 192 Azurna obala 4 B Babinpoljska reka 172,173 Bačka 174, 176, 178, 200, 208, 209, 212, 221 Bañevica 183, Bafinovo ostrvo 160 Bahami 45 Bajska peščara 212 Balabanovci 218 Balainačka reka 217 Balkansko poluostrvo 57, 156, 157, 158, 166, 168, 169, 170, 171, 172, 173, 174 baltičke zemlje 153 Baltičko more (Baltik) 154 155, 156 Banaštor 177, 215, 218 Banat 174, 176, 178, 191, 200, 209, 211, 213 Banatska peščara 211 Banovo Brdo 178, 199, 221 banjansko-radljevska terasa 179 Banjica 199, 200 Barajevo 221 Barencovo more 154 Barič 128 Batajnica 189, 190, 194, 198, 200, 201, 202 Batajnički vinogradi 201, 204 Bavanište 210

Begej 191 Bela Crkva 210 Bele vode 186 Beluća 183 Bengalski zaliv 132 Beočin 203, 208, 213, 214, 218 Beograd 12, 39, 128, 130, 170, 176, 178, 179, 186, 188, 189, 191, 192, 194, 195, 197, 199, 200, 208, 211, 217, 218, 221, 222 beogradska terasa 179 Beogradska ulica 199 Beogradski rt 194. 199, 217, 218 Beringov moreuz 152 Beringovo kopno 152 Beška 203 Bežanija 189, 198 Bežanijska kosa 188 Bežanijsko groblje 188 Bijelo polje 49 Biokovo 170 Biskuplje 210 bivša zgrada CK 189 Bjelasica 170, 171 Bjelašnica 134, 170, 171 Bledsko jezero 173, Bogdanovačka reka 217 Bogdaš 172 Bogićevica 172 Boka Kotorska (Bokokotorski zaliv) 172, 218 Boljevci 197, 200 Bonvil (jezero) 167 Borča 191 Borovo 191 Bosfor 49 Bosna i Hercegovina 134, 166, 170 Bosut 203 Botanička Bašta 199 Botnijski zaliv 153 Bramaputra 132 Braničevo 210 Brestovik 183 Bristolski kanal 153 Britanski lednički pokrov 153 Bubanj Potok 186 Budžak 221 Bugarska 50, 158, 165, 170, 173, 179, 180 Bulbuderski potok 199 C centar “Ušće” 189

249

centralni kineski lesni plato 197 centralni plato Tasmanije 163 centralnosibirski plato 155 Cerje 215 Cerovac 210 ciglana "Tešić" 200 Cincar 171 Crna Gora 134, 135, 170, 172, 218, 219 Crno more 65, 165, 185 crnogorsko primorje 218 Crvena Stijena 219 Crvenka 221 Č Čabulja 134 Čačansko-kraljevački basen 182, 183 Čad (jezero) 145, 168 Čerević 203, 205, 215, 218 Čerevićki potok 203 Čortanovci 128, 201, 203, 204, 205, 218 Čubura 178 Čuburska zaravan 199 Čukarica 221 Čvrsnica 170, 171 Ć Ćamurlije 182 D Dakijski basen 165, 192, 193, 195 Dečani 171 Dečanska Bistrica 172, 173 Deliblatska lesna zaravan 209 Deliblatska peščara 174, 191, 209, 210, 211, 212, 217, 221 delta Amazona 132 Desine (selo) 210 Dinaridi 171, 174 Dnjepar 154, 165, 192, 193 Dobanovci 186, 189 Dobri Dol 215 dolina Soče 134 Dolovi 210 donja Kolubara 174, 176, 178, 179, 186 Donja Lokošnica 182 Drćevci 182 Drina 65, 172, 185, 190 Drobnjačka površ 172 Drobnjački supodinski lednik 172 Dukat 217

Dunav 12, 25, 65, 128,132, 142, 158, 166, 169, 176, 178, 179, 180, 183, 184, 185, 186, 191, 193, 194, 196, 197, 198, 199, 200, 201, 203, 207, 208, 209, 210, 211, 212, 215, 217, 218, 221 Dunavski ključ 192, 194, 211, 212 Dupljani 182 Durmitor 134, 158, 170, 171, 172, 173 Đ Đakovo 173, 175, 200 Đeravica 172 Đerdap 179, 194 ñerdapska akumulacija 65, 185 Đerdapska klisura 179 Đurman 218 E Elton (jezero) 139 Elzmirovo ostrvo 160 Erdevik 201 Erdut 191 Erenik 172 Evroazija 16, 29, 56, 59, 69, 72, 141, 145, 151, 163, 165 F Filčnerov lednik 161 Francuska 3, 21, 49, 89, 145, 153, 157, 166 Fruška Gora 128, 177, 178, 188, 191, 197, 200, 201, 203, 205, 207, 209, 213, 214, 215, 216, 217, 218, 221, 222 G Gaj 184 Gang 132 Garda 135 glinište Orlovac 200 Golfska struja 32, 53, 152 Golija 170, 174 Golubačka peščara 211 Gornja jezera 138 Grabovac 179 Gradac 219 Grañevinski fakultet 199 Grdanica 182, 217 Grdelička klisura 182 Grenland 15, 16, 32, 47, 50, 53, 87, 91, 112, 117, 135, 153, 160

250

Grocka 128, 196, 210 Guncat 221 Guzgundav (jezero) 139 H Hadsonov zaliv 160 Haila 171 Harc 154 Harkov 154 Hatarice 184 Hisar 181, 182 Holandija 134, 141, 155, 166 Hrtkovci 203 Hrvatska 39, 134, 166, 170 I Ibar 172, 174, 181, 194 Iler 158 Ilm 158 Ilok 191, 201, 205 Inñija 205 Irig 205, 215, 216 istočnosibirska visoravan 155 Italija 3, 5, 8, 108, 132, 135, 153, 157, 166 J Jablanica 171 Jabučki rit 178 Jakupica 171 Jasenica 184 Jazak 213, 214, 215, 216 Joldijsko more 11 Jones planina 163 Julijski Alpi 170 junkovačka terasa 178 Juta 167 južna hemisfera 25, 29, 37 Južna Morava 176, 181, 182, 183, 192, 193, 194, 196, 213, 217, 221 K Kalemegdan 199 Kalenića pijaca 178 Kaluñerički potok 218 Kaljavi potok 199 Kamendol 184 Kamniški Alpi 170 kanadske Stenovite planine 160 Kansan 161

Kapela 170, 202 Karaburma 128, 178, 200 Karaš 178, 212 Karpati 31, 154, 165, 179, 211, 213, 217 Kaspijsko jezero 64, 138, 185 Kilimandžaro 157 Kineski lesni plato 141, 197, 202 Kladovo 179, 180, 212 Kladovska peščara 211, 212 kladovska terasa 179, 180, 212 kladovsko-dunavski Ključ 176, 179, 194, 195, 210 Kladušnica 179 Klenak 203 Kličevac 210, 217 klizište Jovac 128 ključka terasa 179, 194 Kneževac 221 Kolubara 174, 176, 178, 179, 186 Komo 135 Komovi 158, 171, 173 Kopaonik 134, 170, 171, 174 Korab 134, 171 kordiljerski glečerski kompleks 160 Koruška 203 kosa Oduševci 202 Kosmaj 213 Kosovica 179 kosovička terasa 179, 194 Kosovo 174, 218 Kovačica 210 Kovilovo 179 Kovin 184 Kozluk 221 Kragujevac 219 Krakatau 35, 36, 141 Kranjsko polje 134 Krasno polje 134 Krnjača 191 Kruma 166 Kruševac 182 Kruševački basen 183 Kukeš 166 Kumane 210 Kumodraški potok 199 Kuzmin 203 Kvebek 152 L Larsenov lednik 161 laurentijski lednički štit 160 Lazarevac 178

251

lednički pokrov Barencovog šelfa 153, 154 lednički pokrov Severne Zemlje 153 Leha 158 Lepenica 219 Lepenski vir 50 Leskovac 181, 182 Leskovačka kotlina 181, 182 Letnja pozornica 199 Ležimir 205 ležište Mutalj 208, 213, 214 Lisovići 221 Loćanska Bistrica 172 Lombardija 135, 157 Lovćen 158, 170, 171 Lug 184 Lj Ljubljansko polje 134 Ljuboten 170 M M. Radinci 214, 215 Mačva 176, 190, 194 Mañarska 9, 39, 166, 192, 193, 208, 212 Mañore 135 Maglić 170 Mailovac (selo) 210 Maja Rops 172 Makarovec 219 Makedonija 134, 166, 170 Makiš 12, 186, 187, 188, 191 Mala Krsna 184, 192 Mala Vrbica 179, 212 Malaspine lednik 157 mali Makiš 186 Malo Orašje 183 Malosište 217 Manastirski potok 218 Manići 221 Maroko 166 Martinci 203 Mataruge (selo) 182 Mauna Kea 151 Mauna Loa 151 Metohija 174 Metohijska kotlina 171, 173 Mičigen 152 Mihajlovac 184 milacka terasa 166 Miloševac 183 Mirijevo 128, 200

Mirijevski potok 199, 218 Mlava 184, 192, 194 Mokrin 174 Mokroluški potok 199 monastirska terasa 166 Mont Elgon 151 Morača 172, 173 Morava 174, 176, 181, 184, 193, 196, 213, 217, 221, 222 Moravac (selo) 217 N naselje Ledine 189 Negotin 180 Negotinska Krajina 179, 194 Nemačka 23, 24, 25, 53, 134, 153, 155, 156, 166 Nera 212 Neretva 172 Nešatel 23 Neštin 177, 191, 202, 207 Nil 132 niska Šumadija 200 Nišava 181, 192, 194, 196, 217, 221, 222 Niška kotlina 181, 182 Nova Bingula 213 Novi Banovci 203 Novi Beograd 130, 188, 189, 194, 210 Novi Sad 128 Novi Slankamen 204 Nj Njegoševa ulica 199 O Obedska bara 176 Obrenovac 128, 179 obrenovačka Posavina 178 Oglavak 183 Ohotsko more 155 Olimp 171 Ontario 152 Orjen 158, 170, 172 Orlovat 210 Ostružnica 186 Ovča 191 P palata “Albanija” 178, 200, 221

252

Palić 176 Panamska prevlaka (zemljouz) 32, 44, 62 Pančevački most 191 Pančevački rit 178, 191 Pančevo 191, 209 Pangea 30, 46 Panonska nizija 165, 169, 174, 185, 192, 193, 196, 219 Panonska oblast 176, 196, 217, 221 Panonski basen 64, 176, 184, 185, 193, 194, 202, 218 Panonsko jezero 212 Paratetis 138 pariski basen 21 Parlog 182 Parloška ravan 183 Patagonija 151 Peć 171, 172, 173, 175 pećina pod Jerininim brdom 219, 222 Pećka Bistrica 172 peripanonska oblast 176, 192, 196, 217, 221 peripanonska oblast Srbije 176 peripanonske reke 178 Perister 171 Peštan 178 Petnica 219, 222 petrijevačka površ 184 Petrovaradin 203 Petrovo Polje 218 Piačenca 166 Pivska planina 172 Pivska površ 172 planina Jura 22, 23 planina Rila 171 planina Voseč 167 Plav 135, 172 Plavski lednik 172 Plavsko jezero 135, 136, 172, 173 Pločnik 50 Podunavlje 195, 196, 197, 209, 210, 217, 221 pojas Smederevo-Ralja 196 Pomoravlje 166, 176, 181, 182, 183, 211 Posavo-Tamnava 176, 178, 192, 194, 196 potok Potoranja 215 Požarevačka greda 196 Pra-Dunav 185 Prekonoška pećina 219, 222 Prenj 170, 171 profil Čot 104, 202 profil Kapela 202 Prokletije 134, 135, 158, 170, 171, 172, 173, 174, 175 Prokop 178

Provalije 210 provska terasa 179 Pusta reka 217 R Radinci 184, 214, 215 Radovljiška kotlina 134 Raduša 171 Rajna 142, 165, 184 Rajnske škriljave planine 154 Rakovački potok 203 Rakovica 200 Ralja 196, 210 Rama 210 Ramska peščara 212 Ramsko Podunavlje 195, 209, 210, 217 Rancho La Brea 71 Rasina 181, 182, 194 Raška dol 173 Ratno ostrvo 188 Ražanj 181 Rila 171 Risovača 146, 219, 220, 221, 222 Rogljevi 179 Rosov lednik 161 Rudovac 178 Rujanska kosa 134 Ruma 200, 203, 205, 206, 215, 217 Rumunija 132, 166, 185 Rur 154 S Sahara 54, 141 Sahel 168 Salzaha 158 Samoš 210 Sava 12, 130, 169, 176, 178, 179, 185, 186, 187, 190, 192, 194, 196, 197, 198, 199, 200, 203, 213, 215, 221 savske i dunavske terase 178, 194 severna hemisfera 7, 10, 16, 29, 32, 48, 50, 53, 87, 141, 150, 153, 168 Severni pol 37, 53, 87, 88 severnouralski lednički štit 153, 154 sibirski lednički štit 153, 154 sicilijanska terasa 166 Sinjajevina 158, 170, 171 sipska terasa 174, 179 Skadarlija 221 Skandinavija 11, 16, 32, 53, 111, 153, 154 skandinavski štit 153, 154, 155

253

Slanci 200, 218 Slankamen 104, 200, 201, 202, 203, 204, 205, 206, 218 Slavija 199 slavonske planine 218 Slovenija 134, 170 Smederevo 128, 183, 184, 196, 210 Smederevsko Podunavlje 195, 210 Smederevsko-jasenička oblast 176, 183 Smolućka pećina 219, 222 Snežne planine 163 Sozina 218 Srbija 59, 64, 65, 128, 134, 166, 169, 170, 173, 174, 176, 179, 185, 192, 194, 195, 196, 207, 211, 212, 217, 219, 220, 221, 222 Srednjebačka (telećka) lesna zaravan 208, 209 Srem 50, 174, 176, 179, 190, 191, 196, 197, 200, 202, 203, 207, 208, 217, 221, 222 Sremčica 221 Sremska Kamenica 128, 203 Sremska Mitrovica 191 Sremski Karlovci 201, 203, 205 Sremski lesni plato 197, 200, 201, 209 Srpsko-makedonski masiv 174 Stalać 182 Starac 172 Starčevo 50 Stari Banovci 197, 200 Stari Slankamen 104, 201, 202, 204, 206 Stenovite planine 15, 160 Stogovi 171 Subotica 174, 208 Subotičko-horgoška peščara 211, 212 Subotište 203 Sudeti 154 Sumatra 139, 152 Surčin 189, 190 Susečka terasa 177 Susek 203 Sušica 172 Sutomore 218 Suva planina 134 Svrljiške planine 219 Š Šar planina 170, 172, 174 Šarengrad 191, 201 Šator 134, 170, 171 Šatrinci 205, 213, 215, 216 Špicberg 157 Šri Lanka 130, 139

T Tamiš 178, 191, 210 Tamiška lesna zaravan (plato) 191, 209, 210 Tamnava 176, 178, 186, 192, 194, 196, 212 Tašmajdan 199, 219 Tepačko polje 172 terasa Brze 179, 194 Terazije 178, 221 terazijska zaravan 199 Tešice (selo) 217 Tetovska Bistrica 172 timočka visoka terasa 179 tirenska terasa 166 Tisa 65, 169, 176, 178, 185, 191, 193, 202, 208, 209, 212 Titelski breg 205, 208, 209 Tomor 171 Topčiderska reka 199 Topčidersko brdo 219 Toplica 174, 181, 194, 196, 221, 222 Topolovik 210 Toponička reka 182 Treskavica 171, 172 Triglav 170 Trikara 26 Troglav 134, 170, 171 Tule 154 Tunis 129, 166 Turija 178 turnuseverinska terasa 179, 180, 194 U Ugrinovci 189 ulica Marijane Gregoran 200 Umka 128, 186 Univerzitetsko naselje „Rifat Burdžević“ 200 V varoška lesna terasa 177, 178, 184, 208, 209, 210 Velebit 134, 170 Velež 170, 171 Velika Morava 65, 176, 183, 184, 185, 192, 194 Velika peščara 210, 211 Velika Vrbica 179 Veliki Mokri Lug 218 Veliki potok 218 Veliko slano jezero 167 Vermont 152

254

Veternica 217 Vezuv 108, 115 Viktorijino jezero 138 Vinča 50 Visočica 134 Višnjica 199, 219 Vlasinska močvara 141 Vlasinsko jezero 141 Vodanj 184, 210 Voganj 213, 217 Vojnik 171 Vojvodina 170, 174, 176, 177, 184, 186, 190, 192, 193, 194, 195, 197, 200, 202, 211, 218, 221, 222 Volujak 171 Vračar 199 Vračarska zaravan 199 Vran 171, 174 Vrangelova ostrva 56, 59, 63, 73 Vranica 171 Vrbovac 184 Vrelo 210 Vršac 221 Vršački visovi 218 Vukov spomenik 199 Vukovar 191, 200 vulkan Asama 36 vulkan Katmaj 36 vulkan Krakatau 35, 36, 141 vulkan Laki 36 vulkan Mount Pinatubo 36 vulkan Tamboro 36 Y Yarmouth 161 Z Zagajica 217 Zapadna Morava 176, 181, 182, 183, 192, 194, 196, 213, 221 Zatonjska peščara 211, 212 Zelengora 170, 171 zemlje Beneluksa 53 Zemun 187, 188, 189, 190, 194, 198, 200, 204 Zemunski lesni plato 189, 197, 199, 222 zemunsko-batajnički les 200 Zlotska pećina 219, 222 Zrenjanin 191, 210 Zvečka 212 Zvezdara 200 Zvornik 49

Ž Žabalj 174 Železnik 188 Žiovo 171

255

R EČN I K M A N J E P O Z N A T I H R E Č I I P O J M O V A abrazija – erozija obale pod dejstvom talasa. aftonian – ime interglacijala u američkoj podeli koji je usledio posle nebraskan glacijala. akvatorijum – vodena površina. albedo – procenat Sunčevog zračenja koje se odbija od neke površine. alkalizacija – proces pri kome se povećava alkalnost (bazičnost). alohton – koji je poreklom sa drugog mesta. antropologija – nauka koja se bavi proučavanjem čoveka iz biološke, društvene i lingvističke

perspektive. areal – oblast na kopnu ili moru koji naseljava odreñena vrsta živih bića. arheologija – nauka koja proučava materijalne ostatke ljudskog postojanja. aridne oblasti – oblasti sa malo padavina; sušne oblasti. armadiljo – oklopnik, sisar koji živi u Južnoj Americi sa telom prekrivenim oklopom od koštanih ploča. asteroidi – mala čvrsta tela u planetarnim sistemima, najčešće nepravilnog oblika i sa odreñenom

putanjom, koja se ponekad preseca sa orbitom planete. autigeni mineral – mineral stvoren u isto vreme kada i stena u kojoj se nalazi. autohton – originalan, prvobitan; ako se radi o fosilu – koji nije pretrpeo transport posle smrti

organizma. barhani – vrste peščanih dina polumesečastog oblika. bigar – šupljikava karbonatna stena, najčešće vezana za izvore. biharijen – deo donjeg pleistocena (1,8-0,7 miliona godina), definisan na osnovu sisarske faune. boksit – ruda aluminijuma crvenkaste boje. bolson – sušna ravnica okružena planinama. breča – vezana klastična sedimentna stena koja se sastoji od uglastih (nezaobljenih) fragmenata. bubojedi – sitni sisari koji se najčešće hrane insektima – jež, rovčica, krtica… cirk – izvorišni (početni) deo lednika, najčešće u obliku udubljenja nastalog usled težine snega i leda. crvenica – zemljište crvene boje usled prisustva oksida gvožña. Nastala je od nerastvorljivih delova

krečnjaka i najčešća je u kraškim oblastima. datiranje – odreñivanje starosti (stene, fosila, artefakta…). deflacija – uklanjanje finozrnog materijala pomoću vetra. dekantovanje – odlivanje. delapsije – padinski sedimenti nastali odlamanjem stenskih gromada ili manjih fragmenata stena i

njihovim padom pod dejstvom gravitacije. denudacija – ogoljavanje stena. detritus – raspadnuti materijal. deuterijum – “teški vodonik”, izotop vodonika koji ima atomsku težinu 2 (u jezgru, pored protona, ima i

jedan neutron). dezintegracija – raspadanje. dijageneza – očvršćavanje; proces u kome od rastresitih nastaju čvrste stene. dijatomeje – mikroskopske alge koje imaju silikatni oklop u vidu kutije sa poklopcem. dinoflagelate – grupa mikroskopskih algi zlatno-braon boje sa oklopom i bičevima. drift – nekadašnji naziv za naslage ledničkog porekla; ponekad se koristi za označavanje bilo kojih

naslaga kvartarne starosti. eburon – u severnoevropskoj podeli pleistocena naziv za glacijal koji je usledio posle tegelen

interglacijala. efuzivne stene – izlivne stene, vulkaniti; nastale izlivanjem lave na površini Zemlje. egzogeni procesi – geološki procesi koji se dešavaju na površini Zemlje i menjaju izgled reljefa, kao

što su erozija, abrazija, denudacija, korozija i akumulacija. ekliptika – orbita (putanja) po kojoj se Zemlja kreće oko Sunca. ekologija – nauka o životnoj sredini, proučava raspored i rasprostranjenost živih organizama i odnose

izmeñu organizama i njihovog okruženja (nežive sredine).

256

elster - u severnoevropskoj podeli pleistocena naziv za glacijal koji je usledio posle interglacijala kromer.

em (emski interglacijal) – u severnoevropskoj podeli pleistocena naziv za poslednji interglacijal koji je počeo pre oko 130.000 a završio se pre 115.000 godina.

endogeni procesi – geološki procesi koji se odigravaju u unutrašnjosti Zemlje. eopleistocen – naziv za vremenski interval od mlañeg dela gornjeg pliocena do srednjeg pleistocena,

uglavnom u upotrebi u istočnoj Evropi. epilimnion – najviši nivo vode u termalno raslojenim jezerima; bogatiji kiseonikom i topliji od

hipolimniona. erg – „more peska“, ravna i prostrana površina pustinje prekrivena peskom eolskog porekla. erozija – razaranje stenskih masa pod uticajem egzogenih sila. etnografija – deo etnologije koji se bavi opisom materijalne i duhovne kulture naroda. euksinska sredina – dubokovodna sredina siromašna kiseonikom, u kojoj se talože sitnozrni

sedimenti. evolucija – razvoj; nastanak složenijih organizama od jednostavnijih. feritisan – sa povećanim sadržajem ferita (oksida gvožña). fluktuacije – varijacije, promene. foraminifere – jednoćelijski organizmi nalik na amebe, najčešće sitni i sa krečnjačkom ljušturicom. gajnjača – vrsta plodnog zemljišta nastala pod uticajem listopadnih šuma, mrke ili žućkaste boje zbog

prisustva gline. galerijen – faunalna jedinica u okviru kvartara izdvojena u Italiji na osnovu sisarske faune; usledila je

posle vilafranka. gastropodi – puževi. gelasian – najstariji kat pleistocena po najnovijoj podeli (pre 2,6-1,8 miliona godina). geneza – postanak. geohemija – nauka koja se bavi izučavanjem sastava Zemlje, hemijskih procesa koje dovode do

stvaranja stena i tla, itd. geomorfologija – nauka o postanku i razvoju raznih oblika reljefa. ginc – u alpskoj podeli naziv za prvi (najstariji) glacijal u pleistocenu (po A. Penku). glauberova so – mineral mirabilit, hidratisani natrijum-sulfat. gliptodonti – krupni izumrli oklopnici koji su živeli u pleistocenu Amerike, nalik na današnjeg armadilja. gorske oči – planinska jezera ledničkog porekla. granulacija – veličina zrna. hibernacija – zimski san, stanje veoma usporenog metabolizma kod nekih životinja tokom zime

(medved, mrmoti, ježevi, puhovi...). hidratacija – vezivanje molekula vode za neku supstancu. hidrolakoliti – pingo, ispupčenje u reljefu koje se sastoji od masivnog ledenog jezgra prekrivenog

zemljištem i vegetacijom. hidroliza - raspad molekula hemijskih jedinjenja na dva manja fragmenta pod uticajem kontakta sa

vodom. hijatus – vremenski period u kome nije bilo sedimentacije. hipolimnion – dublji sloj vode u termalno raslojenim jezerima; nalazi se ispod termokline. hipsometrija – merenje visine. holštajn - u severnoevropskoj podeli pleistocena naziv za interglacijal koji je usledio posle elster

glacijala. hominidi – grupa koja obuhvata ljude i njihove neposredne pretke (rodovi Homo i Australopithecus). horstovi – delovi Zemljine kore koji leže izmeñu dva raseda i viši su od okolnog terena. humidna klima – vlažna klima. humus – raspadnuta organska materija u zemljištu, koja mu često daje tamnu boju. Illinoian – u Severnoj Americi period u srednjem pleistocenu (pre 300.000-130.000 godina). ilovača – tip zemljišta koji se sastoji od peska, alevrita i gline. iluvijalni horizonti – horizonti u kojima se akumulira materijal ispran iz eluvijalnog horizonta. indeks fosili – fosili koji su karakteristični za odreñeni, kraći period.

257

inlandajs – kontinentalni tip lednika; debeli ledeni pokrivač danas razvijen u polarnim oblastima. INQUA - International Union for Quaternary Research, organizacija osnovana 1928. koja sakuplja

naučnike iz raznih disciplina koji se bave proučavanjem kvartara. insolacija – količina Sunčeve energije koju prima Zemlja. izotopi – atomi istog hemijskog elementa koji se meñusobno razlikuju po broju neutrona. jalovina – u rudarstvu, otkopani materijal (stena) koja se odbacuje jer ne sadrži rudu. jednorog – mitska životinja, koja izgleda kao beli konj sa rogom na čelu. kamovi – pravolinijski grebeni od ledničkog materijala, koji je delimično zaobljen i klasifikovan. kiklop – džin iz grčke mitologije sa jednim okom. kišne šume – šume koje se javljaju u uslovima velike vlažnosti; najčešće u tropima, ali i u umerenim

oblastima. klimatostratigrafija – stratigrafija koja se zasniva na interpretaciji klimatskih dogañaja na osnovu

dokaza sačuvanih u stenama. kloniranje – proces pravljenja organizma koji je identična kopija drugog organizma. kohezione sile – privlačne sile izmeñu molekula istog tela. kontinentalni šelf (ili prag) – potopljeni deo kopna, koji je danas pokriven plitkim morem, a u vreme

ledenog doba predstavljao je kopno. kora raspadanja – nevezane eluvijalne tvorevine. korali – morski beskičmenjaci iz grupe dupljara, koji žive pričvršćeni za dno mora. korelacija – utvrñivanje vremenskog odnosa i povezivanje stena ili dogañaja u meñusobno udaljenim

područjima. kromer - u britanskoj podeli pleistocena naziv za interglacijal koji se odigrao tokom srednjeg

pleistocena (pre 860.000 – pre 480.000 godina) kserogene naslage – naslage nastale u uslovima suve klime, pri deficitu vode. kulturni sloj – sloj u kome su nañeni ostaci čovekove materijalne kulture. laguna – plitkovodni deo mora pored obale odvojen od ostatka mora nekom pregradom. laterit – eluvijalna tvorevina nastala u uslovima tople i vlažne klime. leminzi –glodari slični voluharicama koji žive u stepama i tundrama. lemuri – polumajmuni sa dugim repom i krupnim očima koji žive na Madagaskaru. lenjivci – grupa krupnih sisara koji danas žive u Srednjoj i Južnoj Americi; neki od njih su u pleistocenu

dostizali ogromne dimenzije. lesoid – sediment nalik na les, ali pored eolskog procesa u njegovom stvaranju su učestvovale razna

pretaložavanja lokalnog materijala. letna – umetak, sočivo (starinski naziv). litologija – nauka o sastavu, strukturi, teksturi i genezi sedimentnih stena. malakofauna – fauna mekušaca (najčešće - puževi i školjke). mastodon – krupna izumrla životinja, nalik na slona i mamuta. menap - u severnoevropskoj podeli pleistocena naziv za glacijal koji je usledio posle Waal

interglacijala (a pre kromera). mermerni oniks – karbonatna stena koja nastaje oko toplih izvora; koristi se kao ukrasni kamen. merokras – nepotpuni kras; odlikuje se prisustvom velike količine nerastvorljive komponente (pored

krečnjaka). mezolit – srednje kameno doba; trajao je od kraja ledenog doba (pre desetak hiljada godina), pa do

pojave zemljoradnje (neolit). mindel – u alpskoj podeli drugi po starosti glacijal. monotremati – primitivna grupa sisara koja se razmnožava nošenjem jaja (kljunar i ehidna). mrmot – krupan glodar srodan veverici. mrtvaja – deo korita nastao odvajanjem meandra od reke. musterijan - industrija kamenog oruña koja se vezuje za mlañi paleolit i neandertalce (pre oko 200.000

do pre oko 35.000 godina). nanofosili – fosili vrlo sitnih dimenzija (manji od 50 mikrona). nebraskan - u Severnoj Americi naziv za prvi (najstariji) glacijal u pleistocenu.

258

oksidacija – hemijska reakcija koja se odigrava izmeñu neke supstance i kiseonika, pri čemu ta supstanca gubi elektrone.

ooliti – loptasta tela nastala taloženjem mineralne materije u vidu koncentričnih slojeva oko nekog jezgra (zrna peska, mikrofosila, itd.).

Oortov oblak – pretpostavljeni oblak kometa koji se nalazi na spoljašnjoj granici Sunčevog sistema. oposumi – torbari koji žive na drveću (Južna Amerika). osteološki – koštani. ozokerit – vrsta prirodne smole. paleogeografija – nauka koja se bavi proučavanjem fizičko-geografskih uslova na Zemlji u geološkoj

prošlosti. paleoreljef – fosilizovani oblici reljefa, najčešće prekriveni mlañim sedimentima. paludinski slojevi – slatkovodne naslage srednje i gornjopliocenske starosti. panon – naziv za kat u miocenu Paratetisa. pedologija – nauka o zemljištu. pekari – životinje nalik na svinje, žive u Americi. periglacijalna oblast – oblast koja u vreme glacijacija nije bila prekrivena ledom, ali je bila pod snažnim

uticajem klimatskih promena. pijana šuma – drveće nakrivljeno usled kretanja klizišta. podina – stene koje se nalaze ispod u odnosu na odreñeni sloj ili stenu. podzol – zemljište koje je vezano za četinarske šume. policikličan – koji se odvija u više faza (ciklusa). polimiktni šljunkovi – šljunkovi kod kojih su valuci različitog sastava. polni dimorfizam - pojava da pripadnici različitih polova iste vrste imaju razlike u nekim osobinama (ne

računajući grañu reproduktivnih organa). pont – kat u miocenu Paratetisa. porkupine – bodljikavi prasići, vrsta krupnih glodara. povlata – stene koje se nalaze iznad u odnosu na odreñeni sloj ili stenu. povodanj – poplava (starinski). psamiti – stene srednje veličine zrna (peskovi i peščari). pteropodi – mikroskopski planktonski mekušci kod kojih je stopalo pretvoreno u “krilca” pomoću kojih

lebde. ptica-slon – izumrla ptica-neletačica visine do 3 metra, koja je živela na Madagaskaru i izumrla u 17.

veku. radiolarije – morski planktonski mikroorganizmi sa silicijskim skeletom. rapakivi granit – vrsta granita kod kojih su zaobljena zrna ortoklasa okružena oligoklasima. recentan – savremen, današnji. redeponovan – ponovo istaložen. refugijum – sklonište za izbeglice, prostor na kome su se organizmi uspeli skloniti i održati u vreme za

njih nepovoljnih perioda Zemljine istorije. reliktan – preživeo, zastareo, zaostao. reversan – obrnut. ris – u alpskoj podeli, naziv za treći (pretposlednji) glacijal. rupture – razlomi, rasedi. Saale (Zala) – naziv za pretposlednji glacijal u severnoj Evropi. sabljozube mačke – grupa sisara-mesoždera, sa jako razvijenim očnjacima nalik na sablje. salinitet – slanost, količina soli u gramima u jednom kilogramu morske vode i on se izražava u

promilima (‰). Prosečan salitinitet morske vode je oko 35 ‰. sangamon – u Severnoj Americi ime za interglacijal koji je usledio posle Illinoian glacijala. sarmat – naziv za kat u miocenu. savana – travnata ravnica u tropskim i subtropskim predelima sa retkim drvećem i žbunjem. sedimentologija – nauka koja se bavi proučavanjem sedimentnih stena i procesa koji dovode do

njihovog formiranja.

259

sedraste tvorevine – porozne karbonatne stene koje se talože iz prezasićene vode, najčešće u kraškim rekama i potocima.

sileks – silicijska stena, kremen, rožnac. smonica – vrsta plodnog i zbijenog glinovitog zemljišta crne boje i bogatog humusom. sočnica – voda nastala topljenjem leda i snega. solončak – slano zemljište. speleologija - nauka koja istražuje nastanak i razvoj jama i pećina. sprudovi (koralni) – sedimentne strukture najčešće brežuljkastog oblika koje nastaju u morima

nagomilavanjem skeleta korala i drugih morskih organizama koji sa njima žive. stalagmiti - pećinski ukrasi koji rastu s poda prema plafonu pećine, a nastaju zbog kapanja mineralnih

rastvora i taloženja krečnjaka (kalcijum-karbonata). stalaktiti- pećinski ukrasi koji vise sa plafona pećine, a nastaju zbog kapanja mineralnih rastvora i

taloženja krečnjaka (kalcijum-karbonata). starača – vidi: mrtvaja. stratifikacija – uslojavanje. stratigrafija – nauka koja proučava slojeve sedimentnih stena i bavi se odreñivanjem njihove starosti. subaeralni – dogañaji i tvorevine koji su se odigrali ili se nalaze na površini Zemlje (suprotno:

submarinski – podvodni). sugline – sedimenti slični glini. Sunčeve pege – povremene pojave na površini Sunca koje izgledaju kao tamne mrlje; nastaju usled

snažne magnetne aktivnosti. superpozicija – princip da je u grupi uslojenih sedimentnih stena najniži sloj onaj koji je bio prvi

istaložen. supeskovi – sedimenti sliči pesku. škriljavost – raspored makroskopski vidljivih minerala (liskuna, amfibola i sl.) u metamorfnoj steni.

Osobina metamorfnih stena da se lako cepaju duž paralelnih ili približno paralelnih površi. šlemovanje – laboratorijska metoda kojom se vrši prosejavanje sedimenta i odvajanje frakcija

različitog granulometrijskog sastava. šlih – finiji deo zdrobljene rude, odvojen pomoću vode. talus – telo nižih biljaka (kao što su lišajevi) koje nije izdiferencirano na koren, stalblo, listove i dr. tapiri – sisari iz grupe kopitara nalik na svinje sa malom surlom. tegelen – u severnoj Evropi naziv za interglacijal u donjem pleistocenu. terminalni – završni. teror-ptice – krupne (1-3 metra) ptice-neletačice iz famlije Phorusrhacidae, koje su živele u Južnoj

Americi u kenozoiku. Zbog svog velikog rasta i činjenice da su bile mesožderi nazvane su „teror-ptice“.

til – naslage sedimenata transportovane lednicima. transgresija – podizanje nivoa mora i njegovo nadiranje na kopno. travertin – kopnena sedimentna stena nastala taloženjem karbonatnih minerala oko geotermalnih

izvora. tresava (tresetište) - kisela vlažna staništa sa stalnim prisustvom vode. tuf – stena sa preko 90% piroklastičnog materijala, koja nastaje cementacijom vulkanskog stakla. tundra – biom koji se prostire u severnim predelima bez drveća i sa siromašnom vegetacijom. turbulencija – vrtloženje. urgon – facija baremskog i aptskog kata (zoogeno sprudni sedimenti). vejač – živi pesak. vilafrank – kat u pliocenu-pleistocenu izdvojen na osnovu sisarske faune. vilanijen – kat u pliocenu. virm – u alpskoj podeli poslednji (najmlañi) glacijal. vinčanska kultura - mlañeneolitska i ranoeneolitska kultura Evropa (izmeñu prvih vekova 5. milenijuma

pre nove ere i prvih vekova 4 milenijuma pre nove ere) sa centrom u Vinči kod Beograda. voluharice – grupa glodara sličnih miševima. vombat – mali torbar koji živi u podzemnim tunelima koje sam iskopa.

260

Waal – u severnoj Evropi naziv za interglacijal koji je usledio posle glacijala eburon. Warthe (varta) - u severnoj Evropi naziv za deo glacijala Saale. Weishel (visla) - u severnoj Evropi naziv za poslednji glacijal. Wisconsin - u severnoj Americi naziv za poslednji glacijal. zagati – pregrada ili brana koja zaustavlja ili preusmerava vodotok. žderavac – vrsta proždrljivog mesoždera, sličnog tvoru.

261

L I T E R A T U R A ADHÉMAR, J. 1842. Révolutions de la mer: Déluges Périodiques. Carilian-Goeury et V. Dalmont, Paris. AGASSIZ, J. L. R. 1837. Discours prononcé à l’ouverture des séances de la Société Hélvétique des

Sciences Naturelles à Neuchâtel le 24 juillet 1837. Actes de la Société Hélvétique des Sciences Naturelles, 22: 369–394.

AGASSIZ, J. L. R. 1840. Etudes sur les glaciers. Jent & Gassmann, Neuchâtel. ALLEN, J. R. L. 1965. A review of the origin and charasteristics of recent alluvial sediments.

Sedimentology, 5 (2): 89-191. ANDESILIĆ, D. 1998. Binarni zvezdani sistem kao presudan faktor na cikličnu smenu toplih perioda i

ledenih doba u kvartaru. 13. Kongres geologa Jugoslavije, Regionalna geologija, stratigrafija i paleontologija, Herceg Novi, 2: 9-15.

ARDUINO, G. 1759. Lettera seconda sopre varie osservazioni fatti in diversi parti del territorio di Vicenza, ed altrove, appartenenti alla teoria terrestre, ed alla mineralogía. Venezia.

ARGANT, J. & DIMITRIJEVIĆ, V. 2007. Pollen analyses of Pleistocene hyaena coprolites from Montenegro and Serbia. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 68: 73-80.

AZZAROLI, A., DE GIULI, C., FICCARELLI, G. & TORRE, D. 1988. Late Pliocene to early Mid–Pleistocene mammals in Eurasia: faunal succession and dispersal events. Palaeogeography Palaeoclimatology Palaeoecology, 66: 77–100.

BARD, E. 2004. Greenhouse effect and ice ages: historical perspective. Comptes Rendus de l’Académie des Sciences (C. R. Geosciences), 336: 603-638.

BERGER, A. & LOUTRE, M. F. 2002. An exceptionally long interglacial ahead? Science, 297: 1287 – 1288.

BERNHARDI, A. R. 1832. Wie kamen die aus dem Norden stammenden Felsbruchstücke und Geschiebe, welche man in Norddeutschland und den benachbarten Ländern findet, an ihre gegenwärtige Fundorte? Jahrbuch für Mineralogie, Geognosie, Geologie und Petrefaktenkunde, 3: 257-267.

BOGIĆEVIĆ, K. 2009. Pleistocenski glodari (Rodentia) Srbije. Nepublikovana doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu.

BOUE, A. 1840. La Turquie d' Europe on observations sur la géographie, la géologie, l'histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coustumes, l'archéologie, le commerce, les gouvernements divers, le clerge, l'histoire politique et l'etat politique de cet empire. Paris.

BOUE, A. 1864. Über die canalrtige Form gewisser Thäler und Flussbette: Sitzungsberichte. Keizerische Akademie der Wissenschaften, Wien, 49: 462-497.

BRADLEY, R. S. 1999. Palaeoclimatology: Reconstructing Climates of the Quaternary. International Geophysics Series, 64. Academic Press, San Diego, London, Boston, New York, Sydney, Tokyo, Toronto.

BRUNHES, B. 1906. Recherches sur le direction d’aimantation des roches volcaniques. Journal de Physique, 5: 705-724.

BUGARSKI, D., DAVIDOVIĆ, R., MILJAKOVIĆ, LJ., PLAVŠA, J. & MARKOVIĆ, S. 1998. Regionalizacija reljefa Srema. U: ROMELIĆ, J., PLAVŠA J. & LAZIĆ, L. (ur.), Regionalno-geografska proučavanja Vojvodine, 59-87. Institut za geografiju, Novi Sad.

BUKUROV, B. 1948. Dolina Tise u Jugoslaviji. Srpsko geografsko društvo, Beograd, 25: 5-54. BUKUROV, B. 1950. Vršačke planine; Prilog geografiji Vojvodine. 99 str. Matica srpska, Novi Sad

(Naučna izdanja Matice Srpske, 5). BUKUROV, B. 1975. Fizičko-geografski problemi Bačke. 209 str. Srpska akademija nauka i umetnosti,

Beograd. Posebna izdanja SANU, 481, Odeljenje prirodno-matematickih nauka (Series), 43. BUTRYM, J., MARUSZCZAK, H. & ZEREMSKI, M. 1991. Thermoluminescence Stratigraphy of Danubian

loesses in Beograd environs. Annales Universitatis Mariae Curie-Sklodowska, B, 46 (3): 53–64.

COX, A., DOEL, R., & DALRIMPL, B. 1963. Geomagnetic Polarity Epochs: Sierra Nevada II. Science, 142 (3590): 382-385.

262

CROLL, J. 1864. On the Physical Cause of the Change of Climate During Geological Epochs. Philosophical Magazine, 28: 121-37.

CROLL, J. 1867. On the Change in the Obliquity of the Ecliptic, its Influence on the Climate of the Polar Regions and on the Level of the Sea. Philosophical Magazine, 33: 426-45.

CROLL, J. 1875. Climate and Time in Their Geological Relations. A theory of secular changes of the earth's climate. General books, New York.

CROLL, J. 1886. Discussions on Climate and Cosmology. Appleton, New York. CVIJIĆ, J. 1899. Glacijalne i morfološke studije o planinama Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Glas

Srpske kraljevske akademije, 57: 1-196. CVIJIĆ, J. 1903. Novi rezultati o glacijalnoj eposi Balkanskog poluostrva. Glas Srpske kraljevske

akademije, 65: 185-333. CVIJIĆ, J. 1906/1911. Osnovi za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije. 1-3. Srpska kraljevska

akademija, Posebna izdanja, Prirodnjački i matematički spisi, Beograd. CVIJIĆ. J. 1908. Entwicklungsgeschichte des eisernen Tores. Ergänzungsheft Nr. 160 zu "Petermanns

Mitteilungen"). Justus Perthes, Gotha. CVIJIĆ, J. 1909. Jezerska plastika Šumadije. Glas Srpske kraljevske akademije, 79. CVIJIĆ J. 1921. Djerdapske terase. Glas Srpske Kraljevske Akademije, 101, prvi razred, 43: 1-33. CVIJIĆ, J. 1924. Geomorfologija I. Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Spomenici

SKA), Beograd. CVIJIĆ, J. 1926. Geomorfologija II. Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Spomenici

SKA), Beograd. ЧЕПАЛЫГА, А. Л. 1971. Моллюски - Плейстоцен Тирасполя. Кишинев: Штиинца: 41–54. ČERNJAVSKI, P. 1938. Postglacijalna istorija Vlasinskih šuma. Izdavačka knjižarnica Gece Kona,

Beograd. ЧЕРСКИЙ, Я. 1891. Описание коллекций послетретичных млекопитающих животных, собранных

новосибирской экспедицией 1885—86 гг. Приложение к LXV т. Записок Имп. Академии Наук, 1891 г., СПб., 8.

ЧИЖЕВСКИЙ, А. Л. 1976. Земное эхо солнечных бурь. Мысль, Москва. ĆIRKOVIĆ, M. 2008. Zemlja kao snežna grudva. Astronomija, 5: 36-41. ĆORIĆ, S., MARKOVIĆ, G. & ČAKI, L. 1995. Geotehnička svojstva lesa okoline Beograda. Geološki anali

Balkanskog poluostrva, 59 (2): 413-431. DANILOVIĆ, M. 2008. Petrologija šljunkovitih sedimenata u aluvijonu Makiša. Diplomski rad, Univerzitet

u Beogradu (nepublikovano). DARWIN, F. & SEWARD, A. C. (eds.) 1903. More letters of Charles Darwin, 2 vols. D. Appleton & Co.,

New York. DEDIJER, J. 1905. Glacijalni tragovi na Zelengori, Tovarnici i Magliću. Glas SA, 69. DESNOYERS, J. 1829. Observations sur un ensemble de dépots marins plus récents que les terrains

tertiaires du bassin de la Seine, et constituant une formation géologique distincte: précedées d’un apercu de la nonsimultanéité des bassins tertiaires. Annales scientifiques naturelles, 16: 171–214, 402–419.

DIMITRIJEVIĆ, M. & DIMITRIJEVIĆ, M. 1989. Depozicioni sistem klastita. Zagreb. DIMITRIJEVIĆ, V. 1985. Malakofauna iz lesnih naslaga okoline Bačke Topole. Bušotina br. 12 i 14.

Zapisnici Srpskog geološkog društva za 1984. godinu. DIMITRIJEVIĆ, V. 1991. Quaternary mammals of the Smolućka cave in southwest Serbia.

Palaeontologia jugoslavica, 41: 1-88. DIMITRIJEVIĆ, V. 1997. Gornjopleistocenski sisari iz pećinskih naslaga Srbije, Geološki anali

Balkanskog poluostrva, 61( 2): 179-370. DOUGLAS, A. E. 1914. A method of estimating rainfall by the groeth of trees. In: HUNTINGTON, E. (ed.),

The climatic factor, 101-122. Carnegie Institution of Washington Publication, 192. DUKIĆ, D. 1977. Klimatologija. Naučna knjiga, Beograd. ЭЙГЕНСОН, М. С. 1957. Очерки физико-географических проявлений солнечной активности.

Издавательство Львовского университета, Львов. ЭЙГЕНСОН, М. С. 1963. Солнце, погода и климат. Гидрометеоиздат, Ленинград.

263

ЭЙГЕНСОН, М. С., ГНЕВЫШЕВ, М. Н., РУБАШЕВ, Б. М. & ОЛЬ, А. И. 1948. Солнечная активность и ее земные проявления. Гостехиздат, Москва-Ленинград.

Encyclopedia Britannica 2005 Ultimate Reference Suite. Encyclopedia of Quaternary Science, 2007. Editor-in-chief: ELIAS, S. A. Elsevier, 3576 pp. EREMIJA, M. 1980. Paleogeografija. Rudarsko-geološki fakultet, OOUR grupa za Regionalnu geologiju

i paleontologiju, Beograd. ESMARK, J. 1824. Bidrag til vor Jordklodes Historie. Magazin for Naturvidenskaberne, 2 (1): 29-54. FLEMING, J. R. 1998. Historical Perspectives on Climate Change. Oxford University Press, New York. FLINT, R. F. 1947. Glacial Geology and the Pleistocene Epoch. John Wiley & Sons, New York. FORBES, E. 1846. On the connexion between the distribution of the existing fauna and flora of the

British Isles, and the geological changes which have affected their area, especially during the epoch of the Northern Drift. Great Britain Geological Survey Memoir, 1: 336–432.

FOSTER, J. B. 1964. The evolution of mammals on islands. Nature, 202: 234-235. GAGIĆ, N. 1968. Stratigraphic Importance of Freshwater Ostracodes for the Pliocene, Pleistocene

Boundary in Yugoslav part of the Pannonian basin. Proceedings INP., 23. Internetational Geological Congress, Praha.

GALE, J. S. & HOARE, G. P. 1991. Quaternary sediments. Halsted Press, John Wiley & Sons, Inc., New York, Toronto.

GEIKIE, A. 1875. Life of Sir Roderick I. Murchison 1-2. John Murray, London. GEIKIE, J. 1877. The Great Ice Age and Its Relation to the Antiquity of Man. 2nd ed. Edward Stanford,

London. GERVAIS, P. 1867-9. Zoologie et paleontologie générales. Nouvelles recherches sur les animaux

vertétebrés et fossiles . 2 vol. Bertrand, Paris.. GIBBARD, P. & COHEN, K. M. 2008. Global chronostratigraphical correlation table for the last 2.7 million

years. Episodes, 31 (2): 243-247. GILBERT, G. K. 1890. Lake Bonneville. U. S. Geological Survey Monograph, 1. ГРОМОВ, В. И. 1948. Палеонтологическое и археологическое обоснование стратиграфии

континентальных отложений четвертичного периода на территории СССР (Млекопитающие, палеолит). Труды института геологических наук. Геологическая серия, 64 (17).

GRUBIĆ, A. & OBRADOVIĆ, J. 1975. Sedimentologija. Grañevinska knjiga, Beograd. GRUBIĆ, A., OBRADOVIĆ, J. & VASIĆ, N. 1996. Sedimentologija. Univerzitet u Beogradu, Beograd. HALAVÁTS, G. 1892. Paläontologische Daten zur Kenntniss der Fauna der Südungarischen Neogen-

Ablagerungen. Mittheilungen aus dem Jahrbuche der königlischen Ungarischen Geologische Anstalt, 10: 27–45.

HALAVÁTS, G. 1897. Die Geologischen Verhaltnisse des Alfold zwischen Donau und Theiss. Mitteilungen aus dem Jahrbuche der königlischen Ungarischen Geologischen Anstalt, 8: 126-142.

HALAVÁTS, G. 1915. Die Bohrung in Nagybecsekerek. Mittheilungen aus dem Jahrbuche der königlischen Ungarischen Geologischen Anstalt, 22: 189–222.

HAMLIN, C. 1982. James Geikie, James Croll, and the Eventful Ice Age. Annals of Science, 39: 565-83. HAECKEL, E. 1904. Kunstformen der Natur. Bibliographisches Institut, Leipzig & Wien. HARLAND, W. B., ARMSTRONG, R. L., COX, A. V., CRAIG, L. E., SMITH, A. G. & SMITH, D. G. 1989. A

Geologic Time Scale. Cambridge University Press, Cambridge. HAYS, J. D., IMBRIE, J. & SHACKLETON, N. J. 1976. Variations in the Earth’s Orbit: Pacemaker of the ice

ages. Science, 194: 1121-1132. IMBRI, DŽ. & IMBRI, K. P. 1981. Ledena doba. Biblioteka „Zanimljiva nauka“, Beograd. IMBRIE, J. & IMBRIE, K. P. 1986. Ice Ages: Solving the mystery. 2d ed. Cambridge, Mass. IRONS, J. C. 1896. Autobiographical Sketch of James Croll with Memoir of his Life and Work. E.

Stanford, London. JAMIESON, T. F. 1863. On the parallel roads of Glen Roy and their place in the history of the glacial

period. Quarterly Journal of Geological Society London, 19: 235–259.

264

JANKOVIĆ, M., PANTIĆ, N., MIŠIĆ, V., DIKLIĆ, N. & GAJIĆ, M. 1984. Vegetacija SR Srbije, 1. Opšti deo. SANU, Odeljenje prirodno-matematičkih nauka, Beograd.

JEVREMOVIĆ, M. & KUZMIĆ, V. 1999. Zakonitost u taloženju aluvijalno jezerskih i aluvijalno barskih naslaga od leve obale Save prema Batajnici. Zbornik referata, XII Jugoslovenski Simpozijum o hidrogeologiji i inženjerskoj geologiji, 2, 115-123, Novi Sad.

JOVANOVIĆ, M. (u pripremi). Srednje pleistocene lesno paleozemljišne sekvence Vojvodine. Doktorska disertacija. Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, PMF, Novi Sad.

JOVANOVIĆ, M. & ZVIZDIĆ, O. 2009. Geonasleñe lesnih profila u Vojvodini. Društvo mladih istraživača Instituta za geografiju „Branislav Bukurov“, Novi Sad.

JOVANOVIĆ, P. S. 1951. Osvrt na Cvijićevo shvatanje o abrazionom reljefu na obodu Panonskog basena. Zbornik radova, Srpska akademija nauka, Geografski institut, 1.

JOVANOVIĆ, P. S. 1953. Epigenetske osobine sliva i doline Topčiderske reke. Glas Srpske Akademije nauka i umetnosti - Odeljenje prirodno-matematičkih nauka, 208.

JOVIČIĆ, Ž. 1956. Smederevski les u geomorfološkom aspektu. Zbornik radova Geografskog instituta PMF, 3: 21-38.

KATZER, F. 1902. Die ehemalige Vergletscherung der Vratnica planina in Bosnien. Globus, 83 (3): 37-39.

KIRCHER, A. 1665. Mundus subterraneus. Amsterdam. KNEŽEVIĆ, S., DODIKOVIĆ, S. & MARKOVIĆ, Z. 1990. Profil kvartara na gliništu Orlovac kod Slanaca

(Beograd). Radovi Geoinstituta, 24: 107-113. KNEŽEVIĆ, S. & ŠUMAR, M. 1994. Prilog poznavanju geologije grada Beograda. Geološki anali

Balkanskog poluostrva, 58 (2): 73-83. KNEŽEVIĆ, S., NENADIĆ, D. & STEJIĆ, P. 1998. Prelesni kvartarni i pliocenski sedimenti Zemuna i Novog

Beograda. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 62: 57-73. KNEŽEVIĆ, S. & NENADIĆ, D. 1999. Primena matematičke teorije kolebanja klime Milutina Milankovića.

Simpozijum Milanković (juče, danas, sutra), 112-122, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd. KNEŽEVIĆ, S., SIMIĆ, V., NENADIĆ, D. & JOVANOVIĆ, D. 2001. Lesne naslage Srema i njihov značaj u

opekarskoj industriji. Glina - Treće meñunarodno savetovanje o površinskoj eksploataciji i preradi, 70-75, Ruma.

KÖPPEN, W. P. & WEGENER, A. 1924. Die Klimate der Geologischen Vorzeit. Gebruder Borntraeger, Berlin.

KRETZOI, M. 1956. Die Altpleistozänen Wirbeltierfaunen des Villányer Gebirges. Geologica Hungarica, Ser. Pal., 27: 1-264.

KRETZOI, M. & KROLOPP, E. 1972. Az Alföld harmadkor végi és negyedkori rétegtana az őslénytani adatok alapján. Földrajzi Értesítő, 21: 133-158.

KROLOPP, E. 1974. Tarcal-Citrombánya őskőkori lelőhely Mollusca-faunája. In: DOBOSI, T. V. (ed.), Adatok a Bodrog-völgy őskőkorához. Folia Archaeologica, 25: 25-28.

KROLOPP, E. 1983. Biostratigraphic division of Hungarian Pleistocene formations according to their mollusc fauna. Acta Geologica Hungarica, 26: 69-82.

КРОПОТКИН, П. А. 1876. Исследования о ледниковом периоде. Записки Императорского Русского географического общества по общей географии, 1 (1): 1-717.

KRSTIĆ, N. 1988. O kvartaru Vojvodine. Radovi Geoinstituta, 22: 55-75. KRSTIĆ, N. 1988. O holocenu Vojvodine. Zapisnici SGD za 1985-1986. godinu: 151-157. KUHN, B. F. 1787. Versuch fiber den Mechanismus der Gletscher. Magazin fur die Naturkunde

Helvetiens, 1: 119-136. KUKLA, G. J. 1970. Correlations between loesses and deep-sea sediments. Geologiska Föreningen i

Stockholm Förhandlingar, 92:148–180. KUKLA, G. J. 1975. Loess stratigraphy of Central Europe. In: BUTZER, K. & ISAAC, W. L. I. (eds.), After

Australopithecienes, 99-187. Mouton Publishers, The Hague. KUZMIĆ, V., JEVREMOVIĆ, M. & TODOROVIĆ, S. 1999. Zakonitost u taloženju eolskih naslaga na

zemunskom platou. Zbornik referata, XII Jugoslovenski Simpozijum o hidrogeologiji i inženjerskoj geologiji, 2: 201-207, Novi Sad.

265

ЛАМАКИН, В. В. 1948. Динамические фазы речных долин и аллювиальных отложений. Землеведение, Новая серия, 2 (42): 154-187.

LASKAREV, V. V. 1922. Sur le loess des environs de Belgrade. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 7: 14-21.

LASKAREV, V. V. 1926. Deuxieme note sur le loess des environs de Belgrade. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 8 (2): 1-19.

LASKAREV, V. V. 1938. Treća beleška o kvartarnim naslagama u okolini Beograda. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 15: 1-35.

LASKAREV, V. V. 1949. Arterski bunari u seli Ovči blizu Beograda. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 17: 11-15.

LASKAREV, V. V. 1951. O stratigrafiji kvartarnih naslaga Vojvodine. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 19: 1-19.

LAZAREVIĆ, R. 1959. Azanjska fosilna dolina. Biblioteka Posebna izdanja Srpskog geografskog društva. Srpsko geografsko društvo, Beograd.

LEIBNIZ, G. W. 1749. Summi polyhistoris Godefridi Guilielmi Leibnitii Protogaea, sive, De prima facie telluris et antiquissimae historiae vestigiis in ipsis naturae monumentis dissertatio [microform] / ex schedis manuscriptis viri illustris in lucem edita a Christiano Ludovico Scheidio. Sumptibus I.G. Schmidii, Goettingaen.

LOŽEK, V. 1964. Quartarmollusken der Tschechoslowakei. Rozpravy ustredniho ustavu geologickeho, 31, Praha.

LOŽEK, V. 1966. A loess series with three interglacials near Dolni Kounice. Vestnik Ustredniho Ustava Geologickeho, 41: 203–207.

LYELL, C. 1830-33. The principles of geology. Murray, London. LYELL, C. 1834. Observations on the loamy deposits called "loess". Edinburgh New Philosophical

Journal, 17: 110-113 & 118-120. LYELL, C. 1839. Nouveaux éléments de Géologie. Pitois-Levrault, Paris. LYELL, C. 1840. On the Boulder Formation or drift and associated freshwater mud cliffs of eastern

Norfolk. London & Edinburgh Philosophical Magazine, 16: 345–380. LYELL, C. 1841. On the geological evidences of the former existence of glaciers in Forfarshire.

Proceedings of the Geological Society of London. 3 (72): 337–345. LYELL, C. 1873. Geological Evidences of the Antiquity of Man. 4th edition, John Murray, London. MACAROVICI, N. 1961. Observaţii stratigrafice pe structura Berca – Arbănaşi (cu privire specială asupra

limitelor Dacinului). Studii si cercetari de Geofizica, Geologie, and Geografie, 6(3). MARKOVIĆ, M., PAVLOVIĆ, R. & ČUPKOVIĆ, T. 1999. Geomorfologija. Univerzitet u Beogradu, Rudarsko-

geološki fakultet, Beograd. MARKOVIĆ, S. B., KUKLA, DŽ., TOMIĆ, P., KOVAČEV, N. & JOVANOVIĆ, J. 1998. Predlog zaštite lesnog

profila Čot u Starom Slankamenu. Zavod za zaštitu prirode Srbije, 50: 431-437. MARKOVIĆ, S. B., KUKLA, DŽ., MIHAJLOVIĆ, S., VUJOVIĆ-MIHIĆ, D., JANKOVIĆ, J. & JOVANOVIĆ, M. 1999.

Paleomagnetizam lesnog profila Čot u Starom Slankamenu i Milankovićevi paleomagnetski ciklusi. Simpozijum Milanković (juče, danas, sutra), RGF, 88-101, Beograd.

MARKOVIĆ, S. B. 2000. Paleogeografija kvartara na teritoriji Vojvodine. Doktorska disertacija, Institut za geografiju PMF, Novi Sad (nepublikovano).

MARKOVIĆ, S. B., KUKLA, G., SUMEGI, P., MILJKOVIĆ, LJ., JOVANOVIĆ, M. & GAUDENY, T. 2000. Paleoklimatski zapisi poslednjeg glacijalnog ciklusa lesnog profila u Rumi. Zbornik radova Instituta za geografiju, Novi Sad, 30: 5-13.

MARKOVIĆ, S. B., MCCOY, W. D., OCHES, E. A., SAVIĆ, S., GAUDENYI, T., JOVANOVIĆ, M., STEVENS, T., WALTHER, R., IVANIŠEVIĆ, P. & GALIĆ, Z. 2005. Paleoclimate record in the Late Pleistocene loess-paleosol sequence at Petrovaradin Brickyard, Vojvodina, Serbia. Geologica Carpathica, 56: 545-552.

MARKOVIĆ, S. B., BOKHORST, M., VANDENBERGHE, J., OCHES, E. A., ZOELER, L., MCCOY, W. D., GAUDENYI, T., JOVANOVIĆ, M., HAMBACH, U. & MACHALETT, B. 2007a. Late Pleistocene loess-paleosol sequences in the Vojvodina region, North Serbia. Journal of Quaternary Science, 23: 73-84.

266

MARKOVIĆ, S. B., HAMBACH, U., OCHES, E. A., MCCOY, W. D., ZOELER, L. & JOVANOVIĆ, M. 2007b. 850 Millennia of paleoclimatic history recorded in the loess sequences of Vojvodina region, Serbia. Quaternary international, 167/168: 269.

MARKOVIĆ, S. B., HAMBACH, U., CATTO, N., JOVANOVIĆ, M., BUGGLE, B., MACHALETT, B., ZOELER, L. & GLASER, B. 2009. The middle and late Pleistocene loess sequences at Batajnica, Vojvodina, Serbia. Quaternary International, 198: 255-266.

MARKOVIĆ, Z. 1997. Pleistocenske Cricetinae Srbije. 43 str. Magistarska teza (nepublikovano), Univerzitet u Beogradu, Beograd.

MARKOVIĆ, Z. & PAVLOVIĆ, G. 1991. Prvi rezultati istraživanja faune Vrelske pećine (Bela Palanka, Srbija). Geološki anali Balkanskog poluostrva, 55(1): 221-230.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1949. Proučavanje kvartarnih naslaga južnog Banata i požarevačkog Podunavlja. Glasnik Akademije nauka, Beograd, 1 (3): 399-402.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1950. Prilog za geološku grañu Titelskog brega. Zbornik radova Geološkog instituta SAN, 3 (1): 91-121.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1951a. Prilog problemu slankamenske tektonike. Glasnik Prirodnjačkog muzeja srpske zemlje, ser. A, 4: 77-102.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1951b. Kvartarne naslage požarevačkog Podunavlja. Zbornik radova SAN, Geološki institut, 16 (2): 8-53.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1952. Lesne oaze u dolini Južne Morave. Glasnik Prirodnjačkog muzeja srpske zemlje, 5: 111-133.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1956. Kvartarni sedimenti Bagrdanske Klisure indikatori klimatskih kolebanja Moravske doline. Glasnik Prirodnjačkog muzeja srpske zemlje, 7 (1): 31-54.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1959. Tragovi ledenog doba u rečnim dolinama u Srbiji. V kongres geografa Jugoslavije, Cetinje.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1960. Die Bedeutung der fossilen „terra rosa“-Horizonte für die Stratigraphie und Chronologie des Pleistozäns von Jugoslawien. Verhandlungen der geologischen Bundesanstalt, 1: 8-22.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1964. Loess in Jugoslawien. INQUA Subkommission für Loess Stratigraphie in Belgrad, Beograd.

MARKOVIC-MARJANOVIC, J. 1968a. Loess sections in the Danube Valley, Yugoslavia and their importance for the Quaternary stratigraphy of southeastern Europe. Proceedings of 7th INQUA Congress, 12: 261-278.

MARKOVIC-MARJANOVIC, J. 1968b. The loess in Serbia (and adjacent areas). Proceedings of 7th INQUA Congress, 12: 337-338.

MARKOVIC-MARJANOVIC, J. 1969. Les profils de loess du bassin Pannonique: Region classique du loess de Yougoslavie. La Stratigraphie des Loess d'Europe. INQUA: 165-170.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1970. Lower Pleistocene of the Danube region with Equus cf. süssenbornensis Serbia. 7. Kongres Geologa SFRJ, Zagreb, 1: 183-192.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. & GIGOV, A. 1971. Geološki sastav i istorija vegetacije tresetišta Kereš na Subotičkoj peščari, Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija A: Geološke nauke, 26: 129-148.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1972. Rasprostranjenje i stratigrafija lesa u Jugoslaviji. Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija A: Geološke nauke, 27: 93-107.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1973. Kvartarna istorija donjeg toka Velike Morave. Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija A: Geološke nauke, 28: 175-188.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1974. Donja granica kvartara na severnim obroncima Fruške Gore. Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija A: Geološke nauke, 29: 97-105.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1976. Important landmarks for the stratigraphy of Würm in Yugoslavia. 8th Yugoslav Geological Congress, Ljubljana: 181-192.

MARKOVIĆ-MARJANOVIĆ, J. 1978. Slatkovodni sedimenti Beogradsko-Smederevskog Podunavlja - reperi za stratigrafiju kvartara. Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Serija A: Geološke nauke, 33: 209-221.

267

MAROVIĆ, M. & KNEŽEVIĆ, S. 1987. Neotektonika. U: ANĐELKOVIĆ, M. (ur.), Geologija šire okoline Beograda I (geologija i geodinamika), 386-409, Zavod za regionalnu geologiju i paleontologiju RGF-a, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

MAROVIĆ, M., ĐOKOVIĆ, I., PEŠIĆ, L., TOLJIĆ, M., VOJVODIĆ, V. & GERZINA, N. 1998. Pliocensko-kvartarna tektonska aktivnost terena Srbije: seizmološke implikacije. Zbornik 1. Kongresa geofizičara Jugoslavije, Beograd: 446-455.

MARSIGLI, L. F. 1726. Danubius pannonico-mysicus. Observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis. Hagae-Amsterodami.

MARSH, G. E. 2008. Climate stability and policy: a synthesis. Global Warming, 1. MARTIN, P. S. 2005. Twilight of the Mammoths. University of California Press, Berkeley & Los Angeles. MATUYAMA, M. 1929. On the direction of magnetization of basalt in Japan, Tyosen and Manchuria.

Proceedings of the Imperial Academy of Japan, 5: 203-205. MENKOVIĆ, LJ. 1971/1972. Glacijacija i kvartarne tvorevine na području Prokletija, Peći i Đakovice.

Zavod za geološka i geofizička istraživanja, 39: 207-218. MENKOVIĆ, LJ. 1977/78. Glacijalni i nivacioni reljef severozapadnog dela Šar-Planine. Vesnik, 35/36.

Beograd. MENKOVIĆ, LJ. 1990. Opština Štrpce (Sirinićka župa) – Geomorfološke karakteristike. Geografski

institut "Jovan Cvijić" SANU, 37-1. Beograd. MENKOVIĆ, LJ. 1994a. Tragovi glacijacije u području Djeravice - Prokletije. Geografski godišnjak, 30.

Kragujevac. MENKOVIĆ, LJ. 1994b. Glacijalna morfologija u gornjem slivu Ibra. Srpsko geografsko društvo,

Beograd. MENKOVIC, M. MARKOVIC, M., ČUPKOVIC, T., PAVLOVIC, R., TRIVIC, B. & BANJAC, N. 2004. Glacial

morphology of Serbia, with comments on the Pleistocene Glaciation of Monte Negro, Macedonia and Albania. Quarternary Glaciations – Extent and Chronology, Amsterdam.

MILAKOVIĆ, B. 1973. The Pleistocene deposits of the south-eastern part of the Danubian basen, wider region of Veliko Gradište, Serbia. Bulletin Scientifique, Beograd, A, 18: 7-9.

MILANKOVIĆ, M. 1941. Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Glas Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd.

MILANKOVIĆ, M. 1997. Uspomene, doživljaji, saznanja. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Izabrana dela Milutina Milankovića, knj. 7, Beograd.

MILANKOVIC, M. 1998. Canon of Insolation and the Ice-Age Problem. Belgrade. MILIĆ, Č. 1973. Fruška Gora - geomorfološka proučavanja. Matica srpska, Novi Sad. MILIĆEVIĆ, V. 1995. Milutin Milanković, život i delo. Petničke sveske, geološki članci, 36: 1-31. MILIĆEVIĆ, V. 1997. Sjaj zvezde Milanković. Rudarsko-geološki fakultet, Institut za geofiziku, Beograd. MILIĆEVIĆ, V. 2000: Milanković, prošlost, sadašnjost, budućnost. Klub NT, Beograd. MILOJEVIĆ, B. Ž. 1922. Beleške o glečerskim tragovima na Raduši, Cincaru, Šatoru, Troglavu i

Velebitu. Glasnik Srpskog geografskog društva, 7-8: 294-297. MILOJEVIĆ, B. Ž. 1937. Visoke planine u našoj Kraljevini. Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije,

Beograd. MILOJEVIĆ, B. Ž. 1951. Durmitor - regionalno-geografska istraživanja. Zbornik radova SAN, 9 (2): 1-74. MILOJEVIĆ, B. Ž. 1960. Panonski Dunav na teritoriji Jugoslavije. Zbornik Matice srpske za prirodne

nauke, Novi Sad, 18: 5-66. MILOSAVLJEVIĆ, M. 1976. Klimatologija. Naučna knjiga, Beograd. MILJKOVIĆ, N. & KUKIN, A. 1976. Pojave aktivnog i potencijalnog klizišta na zemljištima Fruške Gore. 5.

Kongres Jugoslovenskog društva za proučavanje zemljišta, Sarajevo, 463-472. MITROVIĆ, B. 2007. Pleistocenska malakofauna Požarevačkog Podunavlja (SI Srbija). Geološki anali

Balkanskog poluostrva, 68: 81-89. MRAVIK, J. 2007. Klima budućnosti , novo Ledeno doba? Astronomija, 27: 14-16. NENADIĆ, D. 1997. Paleogeografske i tektonske karakteristike kvartara Beograda i njegove okoline.

Magistarska teza (nepublikovano). 71 str., Rudarsko-geološki fakultet, Beograd. NENADIĆ, D. 2000. Stratigrafske karakteristike lesnih naslaga Beograda i bliže okoline. Vesnik

Geozavoda, 50: 51-74.

268

NENADIĆ, D. 2001. Paleogeografske karakteristike prelesnih kvartarnih naslaga Beograda i bliže okoline. Vesnik Geozavoda, 51: 1-12.

NENADIĆ, D. 2002. Paleogeografske karakteristike Beograda i bliže okoline tokom mlañeg kvartara. Vesnik Geozavoda, 52: 5-19.

NENADIĆ, D. 2003. Pleistocene deposits of eastern Srem. Unpublished Doctoral thesis, 224 pp. Faculty of Mining and Geology, Belgrade.

NENADIĆ, D. 2007. Malo ledeno doba – četiri veka hladnoće. Astronomija, 28: 20-22. NENADIĆ, D. & BOGIĆEVIĆ, K. 2008. Kako su se kretali kontinenti I i II. Astronomija, 34: 26-27. NENADIĆ, D. & KNEŽEVIĆ, S. 1999. Prelesni pleistocen beogradskog rta van priobalja Dunava i Save.

Vesnik Geozavoda, 49: 57-85. NENADIĆ, D., KNEŽEVIĆ, S. & STEJIĆ, P. 1998. Stratigrafski odnosi kvartarnih naslaga ostrva Ada

Ciganlija i Ada Huja (Beograd). Vesnik Geozavoda, ser. A,B, 48: 53-68. NENADIĆ, D., SIMIĆ, V. & KNEŽEVIĆ, S. 2001. Stratigraphical and lithological characteristics of preloess

sediments in eastern Srem. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 64: 53-62. NIKOLIĆ, D. & SIMIN, D. 1959. Geologija Banata na osnovu novijih geofizičkih ispitivanja i dubinskih

bušenja. Vesnik Zavoda za geološka i geofizička istraživanja, Beograd, 8. ONCESCU, N. 1959. Geologia Republicii populare romîne. Editura Tehnica, Bucureşti. OSCAR, J., FERRIANS, J., REUBEN, K. & GORDON, W. G. 1969. Permafrost and Related Enginneering

Problems in Alaska. Geological Survey Professional Paper, 678: 1-35. PALMER, D. 2003. Fossil Revolution: The Finds that Changed Our View of the Past. Collins, London. PALMER, D. 2005. Earth Time. Exploring the Deep Past from Victorian England to the Grand Canyon.

Wiley, Chichester. PANČIĆ, J. 1863. Živi pesak u Srbiji i bilje što na njemu raste. Državna štamparija, Beograd. PAUNOVIĆ, M., CSÁNYI, B., KNEŽEVIĆ, S., SIMIĆ, V., NENADIĆ, D., JAKOVČEV-TODOROVIĆ, D.,

STOJANOVIĆ, B. & CAKIĆ, P. 2007. Distribution of Asian clams Corbicula fluminea (Müller, 1774) and C. fluminalis (Müller, 1774) in Serbia. Aquatic invasions, 2: 105-112.

ПАВЛОВ, А. П. 1888. Генетические типы материковых образований ледниковой и послеледниковой эпохи. Известия Геологического комитета, 7 (7): 1-20.

PAVLOVIĆ, P. S. 1910. Diluvijalni mekušci iz okoline Beograda. (Preštampano iz časopisa: Nastavnik). Muzej srpske zemlje, Posebno izdanje, 9.

PAVLOVIĆ, R., ČUPKOVIĆ, T. & MARKOVIĆ, M. 2001. Daljinska detekcija. Rudarsko-geološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

PÉCSI, M. 1995. The role of principles and methods in loess–paleosol investigations. GeoJournal, 36 (2/3): 117–131.

PENCK, A. 1899. Die vierte Eiszeit im Bereiche der Alpen. Verein zur Verbreiterung Naturwissenschaftlicher Kenntnisse Wien, 39 (3): 1-20.

PENCK, A. & BRÜCKNER, E. 1909. Die Alpen im Eiszeitalter. Tachnitz, Leipzig. PEŠIĆ, L. 2001. Opšta geologija – Egzodinamika. Rudarsko-geološki fakultet, Univerzitet u Beogradu,

Beograd. PETROVIC, A. 2002. Insolation and Climate: Milutin Milankovic’ and the Mathematical Theory of

Climate Changes. Ministry for Protection of Natural Resources and Environment of the Republic of Serbia, Belgrade.

PETROVIĆ, A. 2007. Pleistocena glacijacija gornjeg toka Veruše. Zbornik radova PMF - Geografski institut, Beograd, 55: 13-22.

POPOVIĆ, B. M. 2007. Priče o vremenu i klimi (zanimljivosti iz meteorologije). Hidrometeorološki zavod Srbije, Beograd.

RABRENOVIĆ, D., KNEŽEVIĆ, S. & RUNDIĆ, LJ. 2003. Istorijska geologija. Rudarsko-geološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

RAJČEVIĆ, D. 1983. Tumač za osnovnu geološku kartu SFRJ – list Šabac, L 34-112. Savezni geološki zavod, Beograd.

RAKIĆ, M. 1961. Kartiranje kvartara. Bilten LMGK, Beograd, 1: 135-148. RAKIĆ, M. 1963. Stratigrafija kvartarnih sedimenata šire okoline Kraljeva i problem donje granice

pleistocena. Vesnik Zavoda za geološka i geofizička istraživanja, serija A, 21: 67-77.

269

RAKIĆ, M. 1972. O facijama savremenog aluvijuma u dolinama Južne i Zapadne Morave. Zapisnici Srpskog geološkog društva za 1971. godinu: 61-66.

RAKIĆ, M. 1973. Prilog poznavanju pleistocena na južnim padinama Fruške Gore. Zapisnici Srpskog geološkog društva za 1972: 27-33.

RAKIĆ, M. 1977a. Pleistocen Srema i Banata. U: STEVANOVIĆ, P. (ur.), Geologija Srbije II-3, Stratigrafija (Kenozoik), 399-405. Zavod za regionalnu geologiju i paleontologiju Rudarsko-geološkog fakulteta, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

RAKIĆ, M. 1977b. Geneza i stratigrafija kvartarnih sedimenata u slivu Južne i Zapadne Morave - sa kraćim osvrtom na prilike u Dakiskom i Panonskom basenu. Rasprave Zavoda za geološka i geofizička istraživanja, 18: 1-88.

RAKIĆ, M. 1980/81. Novi podaci o grañi Deliblatske peščare. Zavod za geološka i geofizička istraživanja, serija A, 38/39:187-195.

RAKIĆ, M. 1985. Kvartarni sedimenti južnog Banata – regionalni pregled. Zavod za geološka i geofizička istraživanja, serija A, 63: 1-16.

RAKIĆ, M. 1990. Regionalni pregled kvartarnih naslaga kotlina i dela Panonskog basena u Srbiji. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 53 (1): 315-327.

RAKIĆ, M., HADŽI-VUKOVIĆ, M., DIMITRIJEVIĆ, M. N., KALENIĆ, M. & MARKOVIĆ, V. 1976. Tumač za list Kruševac K. 34-19. Osnovna geološka karta SFRJ 1:100 000, Savezni geološki zavod, Beograd.

RAKIĆ, M., SIMONOVIĆ, S. & HADŽI-VUKOVIĆ, M. 1990. Nekoliko lesnih profila na desnoj obali Dunava i mogućnost njihove korelacije. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 53 (1): 337-349.

RAKIĆ, M., SIMONOVIĆ, S. & STEJIĆ, P. 1998. Sedimentacioni ciklusi u pliocenu i kvartaru JI delova Panonskog basena sa osvrtom na problem donje granice pleistocena. XIII Kongres geologa Jugoslavije u Herceg Novom, Regionalna geologija, stratigrafija i paleontologija, 2: 415-427.

RAKOVEC, I. 1965. Pleistocenska sesalska fauna iz Risovače pri Aranñelovcu. Slovenska akademija znanosti in umetnosti, Odelek za prirodoslovne vede, 8: 223-317.

RICHTHOFEN, F. VON 1882. On the mode of origin of the loess. Geological Magazine, 9 (2): 293-305. RISER, A. M. J. 1999: Quaternary Geology and the Environment. Springer-Praxis books in Geophysical

sciences, Chichester, UK. РУЛЬЕ, К.Ф. 1852. Жизнь животных по отношению к внешним условиям : три публ. лекции, чит.

ординарным профессором К. Рулье в 1851 г. Московский университет, Москва. RUSSEL, I. C. 1885. Geological history of Lake Lahontan, a Quaternary lake in northwestern Nevada.

U.S. Geological Survey Monograph, 11. SCHEUCHZER, J. J. 1709. Herbarium deluvianum, Zürich. SCHEUCHZER, J. J. 1731. Physica sacra, Augsburg & Ulm. SCOTESE, C. 2001. Atlas of Earth History. PALEOMAP Project, Arlington, Texas. SELBY, M. J. 1985. Earth's changing surface : an introduction to geomorphology. Clarendon Press,

Oxford. ШАНЦЕР, Е. В. 1951. Аллювий равнинных рек умеренного пояса и его значение для познания

закономерностей строения и формирования аллювиальных свит. Труды Института геологических наук АН СССР, 135.

ШАНЦЕР, Е. В. 1961. Типы аллювиальных отложения. Вопросы геологии антропогена, 188–199, Издавательство АН СССР, Москва.

ШАНЦЕР, Е. В. 1966. Очерки учения о генетических типах континентальных осадочных образований. Недра, Москва.

SOERGEL, W. 1924. Die diluvialen Terrassen der Ilm und ihre Bedeutung für die Gliederung des Eiszeitalters. Gustav Fischer, Jena, Germany.

SOKAČ, A. 1978. Pleistocene ostracode fauna of the Pannonian basin in Croatia. Palaeontologia jugoslavica, 20: 1-51.

STEJIĆ, P. 1997. Geneza i stratigrafija kvartarnih sedimenata Posavo-Tamnave. Magistarska teza (nepublikovano), 1-49. Rudarsko-geološki fakultet, Beograd.

270

STEJIĆ, P. & RAKIĆ, M. 1998. Kvartarni sedimenti donjeg toka reke Save (izmeñu Šapca i Obrenovca). XIII Kongres geologa Jugoslavije u Herceg Novom, Regionalna geologija, stratigrafija i paleontologija, 2: 247-265.

STEVANOVIĆ, P. 1939. Fauna i sastav barskog lesa u Beogradu. Geološki anali Balkanskog poluostrva, 16: 28-45.

STEVANOVIĆ, P. 1940. Izveštaj o kartiranju na listu „Obrenovac“ 1:100.000. Godišnjak Geološkog instituta kraljevine Jugoslavije, 2.

STEVANOVIĆ, P. 1951. Tragovi Panonskog mora u našoj zemlji. Naučna knjiga, Beograd. STEVANOVIĆ, P. 1977. Kvartar (antropogen). Opšti pregled facija i njihovo rasprostranjene s posebnim

osvrtom na prelesne, lesne i antropogene naslage severne Srbije. U: STEVANOVIĆ, P. (ur.), Geologija Srbije II-3, Stratigrafija (Kenozoik), 357-417. Zavod za regionalnu geologiju i paleontologiju RGF-a, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

STEVANOVIĆ, P. 1982. Istorijska geologija – kenozoik. Univerzitet u Beogradu, Beograd. STEVANOVIĆ, P., MAROVIĆ, M. & DIMITRIJEVIĆ, V. 1992. Geologija kvartara. Naučna knjiga, Beograd. STOJKOVIĆ, A. 1988. Filozofski pogledi Milutina Milankovića. SANU, Odeljenje društvenih nauka, 97,

Beograd. ЩУРОВСКИЙ, Г. Е. 1878. Общая программа для исследования костеносных пещер. Известия

Общества любителей естествознания, 27 ( 2). TASCH, P. 1986. James Croll and Charles Lyell as Glacial Epoch Theorists. Earth Sciences History, 5:

131-33. VENETZ, I. 1829. Notice sur la 15e Session Societe Helvetique des Sciences Naturelles, reunie a

l’hospice de Grand St-Bernard, les 21, 22 et 23 Juillet 1829. Bulletin des Sciences Naturelles et de Geologie (Paris), 18 : 256.

WEART, S. R. 2003. The Discovery of Global Warming. Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts.

WHITNEY, J. D. 1865. Notice of the explorations of the Geological Survey of California in the Sierra Nevada during the summer of 1864. American Journal of Science, 39:10-13.

WOLDSTEDT, P. 1926. Die großen Endmoränenzüge Norddeutschlands. Zeitschrift der Deutschen Gesellschaft für Geowissenschaften, 77: 172–184.

ZEREMSKI, M. 1955. Holoceni epirogeni pokreti u jugoistočnom delu odseka sremske lesne zaravni. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 9.

ZEREMSKI, M. 1960. Reljef Beogradske i Zemunske posavine. Zbornik radova Geografskog instituta PMF, 7: 56-98.

ZEREMSKI, M. 1961a. Ekshumiranje fosilnih fluvijlanih dolina na banatskoj i zatonjsko-ramskoj peščari. Zbornik radova Geografskog instituta, PMF, 8: 55-77.

ZEREMSKI, M. 1961b. Još jedan prilog holecenim epirogenim pokretima na istočnom delu odseka sremske lesne zaravni. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 20.

ZEREMSKI, M. 1964. Peščare Srbije. Zemlja i ljudi, 14. Beograd. ZEREMSKI, M. 1968. Morfologija doline Karaša u svetlosti neotektonskih procesa. Zbornik Matice

srpske za prirodne nauke, 35. ZEREMSKI, M. 1972. Južnobanatska lesna zaravan - prilog regionalnoj geomorfologiji Vojvodine iz

aspekta egzo i endodinamičkih procesa. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 43. ZEREMSKI, M. 1985. Geomorfologija Vršačkih planina. Matica srpska - Odeljenje prirodnih nauka, Novi

Sad. ZEREMSKI, M. 1990. Geomorfološke karakteristike eolskog reljefa. Zbornik radova geografskog

Instituta “Jovan Cvijić”, 42: 23-51. ZEREMSKI, M. 2002. Neotektonski procesi naftnog polja u središnjem delu istočne Bačke. Glasnik

Srpskog geografskog društva, 82(2):17-34. ZINGG, T. 1935. Beitrag zur Schotteranalyse. Scweizerische Mineralogische und Petrographische

Mitteilungen, 15: 39-140. ŽUJOVIĆ, J. 1893. Geologija Srbije - deo I topografska geologija. Srpska kraljevska akademija,

Beograd.

Documents

Geologija kvartara.pdf