Een Jonesko

AK ILI POKORNOST

Naturalistika komedija

Prevod Milovan Danojli

Naslov originala: JACQUES OU LA SOUMISSION

LICA:

AK AKLINA, njegova sestra AK, otac AK, majka AK, deda AK, baba ROBERTA I ROBERTA II (Obe uloge treba da igra ista glumica) ROBERTA, otac ROBERTA, majka

Dekor je tmuran, siv. Zaputena soba. Desno, u dnu, tiska i prilino niska vrata. U sredini, prozor s prljavim zavesama, kroz koje prodire slabana svetlost. Na zidu, slika koja ne predstavlja nita; nasred pozornice stara, ofucana, pranjava fotelja; noni stoi, stvari neodreene namene, udne i svakidanje, istovremeno, kao recimo stare kune papue; moda probueni otoman, u oku; nakrivljene stolice. U asu kad se digne zavesa, vidi se ak, klonuo, slomljen, ujednoj isto tako slomljenoj fotelji, sa eirom na glavi, u tesnom odelu, mrgodnog, prostakog izraza na licu. Oko njega su roditelji, koji stoje ili udobno sede. Na svima je odea poguzvana i iznosena. Mutan dekor te, poetne scene trebalo bi da se, u sceni zavodenja, osvetljenjem preobrazi; zatim bi, pri kraju iste scene, valjalo da prede u zelenkastu, movarnu boju; potom, na samom kraju, da sejo vie zamrai. Osim aka, lica mogu nositi maske.

AK, majka (plaui): Sine moj, edo moje, zar tako, posle svega to smo za tebe uinili! Posle toliko rtvi! Ko se tako neem mogao nadati! Toliko sam u tebe polagala... I jo, jo polaem; ne mogu, neu da verujem; tako mi svetog Tripuna, ne mogu da verujem da e se i dalje kopistiti! Znai, ne voli vie svog taticu, ni mamicu, ni svoju dolamicu, ne voli sestru, ne voli dedu i babu!!! Seti se, ah, seti se, sine moj, kako sam te na cuclu hranila, i ostavljala te, kad se upiki, da se u pelenama osui... I sestru sam ti, isto... (aklini) Zar nije bilo tako, eri moja? AKLINA: Jeste, mami, tako je! Aj-aj, posle onolikih dabina, i svih onih vradbina! AK, majka: Vidi li, bruko... Vidi li? Ova ti je ruka, sine, prva guzicu ispraila, jeste; nije te ljapio tvoj ovde prisutni otac, a mogao je to obaviti bolje od mene, jai je; mogao je, a nije; ja sam te izudarala, zato to sam te mnogo volela. Ja sam te, isto tako, kanjavala ostavljanjem bez slatkia, grlila sam te, leila, krotila i pripitomljavala, navodila te na ivotne nogostupe, upuivala te u prestupe, u govome kalupe, i davala sam ti divna jela, je 1' da, je 1' da? Uila sam te da se penje uz stepenice, kad je bilo stepenica, natrljavala sam ti kolena koprivama, kad god bi se zaeleo arenja. Bila sam ti vie nego majka, bila sam ti najbolja prijateljica, suprug, superman, ispovednica, isposnica. Ni pred jednom preprekom, ni pred jednom barikadom nisam uzmakla, samo da bih ispunila tvoje deje elje. Aj, aj, nezahvalni sine, zar si zaboravio kako sam te cupkala na kolenima, kako sam ti upala medene zubie, na prstima nonim kidala ti noktie, a ti se drao kao malo boanstveno telence! AKLINA: Oh, to su telad slatka! Mu! Mu! Mu! AK, majka: A ti uti, dabogda nikad ne progovorio! Priam, i priam, ti nita ne uje! AKLINA: Zaptiva ui, mrti se i ceri. AK, majka: Ja sam jedna nesrena majka. Rodila sam udovite; to si ti: udo-udovite. Evo, i baba ti je tu; elela bi da ti neto kae. pogledaj je: posre. Ona je osamdesetogodkinja. Moda e se smilovati na njene godine, njenu prolost, njenu budunost. AK, baba (osamdesetogodikim glasom): Dobro otvori ui, i sluaj me, ja imam ivotnog iskustva, ta sve nisam preko glave preturila! Imala sam jednog ukunujaka - i ti si se na njega umetnuo! - on je stanovao u tri stana: od dva je davao adrese i brojeve telefona, ali od treeg -nikad. U tom, treem, ponekad se krio, poto se bavio pijunaom. (ak uporno uti.) Ne, ne mogu da ga ubedim. Kuku nama, jadnicima! AKLINA: Tu ti je i deda, i on bi eleo da popria s tobom. Ali, avaj, nije u stanju. Previe je star. Stogodinjak! AK, majka (plaui): Roen je u srednjem veku! ZAK, otac: On je gluv i nem. Posre, zeva. AKLINA: Ta ne! On, u stvari, peva. AK, deda (stogodinjakim glasom): Mr. Rm! He! Em! Promuklo, ali gromko. Pijanica pe-va pe-smu Ljupko, usred a-go-ni-je... Davno predoh esnaestu Al to sada va-no-ni-je. ak uporno uti. AK, otac: Ne vredi, ne poputa. AKLINA: Dragi moj braco... ti si veliko ubre. I pored neizmeme ljubavi to je prema tebi oseam, ljubavi koja mi se toliko nadima u grudima da mi se ponekad ini srce e mi se raspui - i pored svega toga ja te prezirem, i gadim te se. Mama zbog tebe place, tata se ljuti - tata sa svojim gadnim brkovima policijskog inspektora, i sa Ijupkim, irokim, dlakavim stopalom punim uljeva: to se tie dede i babe, pogledaj do ega si ih doveo! Uasno si nevaspitan. Reila sam da te kaznim. Neu ti vie dovoditi moje drugarice da ih gleda kako pike. Mislila sam da si bar malo uljudniji. Hajde, prestani da rastuuje majku, i da ljuti oca, ne postiuj baku i deku. AK, otac: Ti nisi moj sin. Odriem te se. Nedostojan si moje loze. Umetnuo si se na svoju mater, na njenu porodicu punu glupaka i sakaluda. to se nje tie, njoj to ne smeta, jer je ona ena, i to kakva ena! Nego, nije ovo mesto ni as za takve pohvale! Jedno bih hteo da naglasim: vaspitavan si besprekomo, kao aristokrata, potie od stoprocentnih krvopija, od istokrvnih hulja, od ljigavih riba drhtulja; ali, uza sve potovanje koje oseam prema tvom polu, talentu, prema vatrenim venama koje znaju, koje bi - kad bi ti samo hteo - znale da iskau ono to, mucavo i zapretano, u tvojoj krvi kola - tvrdim da si, usprkos svega reenog, nedostojan svojih i mojih predaka, i oni te se odricu, s istim pravom s kojim te se i ja odriem; nedostojan si svojih predaka, ali takode, i svojih potomaka, koji, svakako, nikad nee ni doi na svet, jer e vie voleti da pocrkaju, nego da im ti bude otac! Ubico! Trovau! Nema vie na emu da mi zavidi. Kad samo pomislim, koliko sam eleo da mi se rodi sin, a ne, recimo, krin! (Majci) Ti si za to kriva! AK, majka: Ju! muu moj! Htela sam sve najbolje. ovek nikad ne zna... Oajna sam, potpuno i delimino. AKLINA: Majice, smiri se malice! AK, otac: Taj tu sin, ili bolje rei taj Turin, koji se ukipio, doao je na svet samo zato da nas sramoti; taj sin, hou rei taj Turin... samo je jedna od tvojih budalastih enskih pria. AK, majka: Na alost! Na alost! (Sinu) Vidi li, ta sve moram da trpim od tovog oca, a sve zbog tebe. Pomamio se, pa grdi li, grdi! AKLINA (bratu): Pop io po crkvi! Pop io po crkvi! AK, otac: Niko me nee umoliti da se rastuim nad jednom ovakvom konano i konacno zaivenom sudbinom. Odlazim. Odluio sam da budem dostojan svojih predaka. Cela tradicija je uza me! Cela celcata! Kidam! Pro-laz! AK, majka: Oj! Oj! Oj! Ne idi! (Sinu) Vidi li, zbog tebe nas i otac naputa! AKLINA (uzdiui): Marsolovac! AK, deda (pevajui): Pija-nica-pe-smu-peva... Peva-jui tu-no-zeva... AK, baba, (starom): Uuti! Uuti!, il'u ti glavu razbiti. Udara starog pesnicom po glavi; tilubi mtt kaket. AK, otac: Konano i neopozivo, naputam ovu sobu, i ostavljam je udima vremena koje u nepovrat tee. Tu vie nema pomoi. Idem u svoju odaju, ovde, odmah, desno; kupim prnje, i odsad ete me viati jedino za vreme obroka plus kadikad u toku dana i ponekad obno, kad mi seprohte da prezalogajim. (aku) Mora mi vratiti tobolac! I sve to, u slavu Jupitera! AKLINA: Nemoj, tatice!... Pubertet ga na to tera. AK, otac: Dosta! Nije vano. (Odlazi) Zbogom, kurvin i murvin sine, zbogom eno, zbogom brate, i ti, sestro bratova!... Izlazi ustrim, odlunim korakom. AKLINA (gorko): Kurva i murva. (Bratu) Kako moe to da trpi? U stvari, on ga vreda, i time vrea samog sebe. I obnuto. AK, majka (sinu): Shvata li, prokletnie: svi te se odriu. Otac, koji ti je zavetao celokupno imanje... kako sad da ti ga da? Oh, Boe! AKLINA (bratu): Po prvi, ako ne i poslednji put, on se s majkom posvaao, i ja se pitam kako emo se iz ovog izvui? AK, majka: uj me, sine moj! Molim te, ne obaziri se na moje hrabro materinsko srce, nego, prosto, priaj ne mislei o emu govori. To je najbolji put i nain da pone ispravno razmiljati, onako kako dolikuje intelektualcu i dobrom sinu (Uzalad oekuje odgovor, Zak tvrdoglavo uti) Ali ti nisi dobar sin. Prii, aklina! Jedina ti ume da sauva ivce pred munim prizorom tim. AKLINA: Oh, mamice: svi putevi vode u Rim. AK, majka: A tvog brata ostavimo: ionako se sav pretvorio u povlaenje. AKLINA: Neka ga, nek tone u pomraenje! AK, majka (plaui, odlazi, drei ker za niku; ova je nerado sledi, osvrui se prema hratu. Zak majka, s vrata, izgovara reenicu koja e od tog tremitka ui u istoriju): Novine e o ovome pisati, surovi aktografe! AKLINA: pekulantu! Izlaze obadve, za njima deda i baba, a onda se, svi, pritaje u uhodjenju i prisluki-vanju, to se moze primetiti kroz otvorena vrata. AK, baba: Pripazite na njegov telefon... to je sve to mogu da vam kaem. AK, deda, (peva i posre): Prljav-a-li-estit... Pi-ja-ni-ca pe-va... Izlazi. AK (sam, zamiljen, dugo uti; zatim ozbiljno): Pretpostavimo da nita nisam rekao: ipak, ta ovi hoe od mene? Tiina. Posle dueg vremena, vraa se aklina. Kree prema bratu s izrazom snane odlunosti; pribliivi se, gleda ga pravo u oi; zatim mu kae: AKLINA: Dobro me posluaj, mili roae, dragi ortae, i vrli zemljae, porazgovarajmo kao brat i sestra, u etiri oka, i smesta! Dolazim ti poslednji put, mada to, moda, i nee biti poslednji put, ali ta moemo, nije vano i nema veze! Zar ne shvata da su me ka tebi uputili, onako kao to se upuuje pismo: Ja sam markirana, kartirana, ekspedovana sopstvenom vazdunom linijom, krv mu boiju! Zakje i dalje natmuren. ZAK: Avaj, prava krv ne lae! AKLINA (ozarena): Konano! pala je velika re! AK (oajan, sasvim ucveljenog izgleda): Sestro, budi dostojna ovakvog brata! AKLINA: Tako neto mi se ne moe desiti. Zapamti jedno: ja nisam petljanac, on nije petljanac, ona nije petljanac, pa ni ti nisi petljanac. AK: Pa ta? AKLINA: Ne razume me zato to me ne slua. Prosto kao pasulj. AK: Misli?... Ah, sestre, sestre: iste sve ste... a vreme, tee li, tee! AKLINA: To nije bitno. Te povesti me se ne tiu. Medutim, Povest nas dotie! AK: O, rei, koliko je zala u vae ime poinjeno! AKLINA: Sve u ti rei u dvadesetsedam rei. uj, i ne izbijaj ovo iz glave: ti si hronometrian. AK: A ostale rei? AKLINA: To je sve. Dvadesetsedam rei sadrane su, ili sadrani su, ve prema rodu i broju, u te tri. AK: Hro-no-me-tri-an! (Uplaen, uzrujano vie) Ali, to nije mogue! to nije mogue! Die se, grozniavo hoda tamo-amo. AKLINA: Jesi, jesi. Toga mora biti svestan. AK: Hronometrian! hronometrian! Ja? (Polako se smiruje, skljoka se u fotelju, dugo razmilja) To je nemogue; a ako je tano, onda je uasno! U tom sluaju, morao bih... O, strana neodlunosti!... Lini podaci nisu ukljueni. Strano, strano! Svaki zakon poinje da radi samom sebi o glavi od onog asa kad ga niko vie ne brani. Zaklina, pobedniki se smesei, preputa ga njegovom nespokojstvu: izlazi iz sobe na vrhovima prstiju. ak majka, sa vrata, Sape. AK, majka: Je li upalio tos? AKLINA (s prstom na usnama): Pst, slatka mamice! Saekajmo ishod operacije. Izlaze. Zakje uznemiren, neto smilja. AK: Izvucimo okolnosti iz zakljuka, svi me konci na to upuuju. Jeste da je teko, ali takva je igra pravilna. Ono se, u ovakvim sluajevima, usaglaava. (Nemo preispitivanje savesti. povremeno se uje: "Hro-no-me-tri-an, hro-no-me-tri-an?" Ntijzad, razreivi unutranju raspru, na sav glas) U redu, u redu, priznajem - volim pasulj sa slaninom! Majka ak i aklina, koji su gvirili jedino to i oekujui, i s njinia stari brani par ak, ivo mu prilaze, kliui od zadovoljstva. AK, majka: Oh, sine, ti si zaista moj sin! AKLINA (majci): Znala sam da e mu ono moje pomoi... Evo, nalazi sebe u ivotu. AK, baba: Lepo sam ja govorila: da se skuva mrkva, a da ne bude grka, treba uzeti... AK, majka (erci): Nuto, nuto, lisiice moja lukava! (Grli sina, koji se preputa bez zado-voljstva) edo moje! Tako, znai, voli pasulj sa slaninicom? Pa to je divota! AK (neubedljivo): Jeste, volim ga, oboavam ga. AK, majka: Srena sam, i ponosim se tobom. Ponovi, aiu, hou jo jednom da ujem. AK, (kao automat): Volim pasulj sa slaninom! Volim pasulj sa slaninom! Volim pasulj sa slaninom! AKLINA (majci): Hajde, urazumi se! Ne kinji svoje dete, ako eli da bude prava, majinska majka. uj dedu, opet se raspevao. AK, deda (peva): Pijanac je-na-tom-me-stu uvek pevao i-stu-pe-smu pesmu ne-nu, za-nosnu i svetlu, i rado-snu... Nek se... de-ca... pred na-ma... sad igraju mu-re Kad porastu, ona e da ju-re.. da ju-re... Da jure za enama! AK, majka (prema vratima): Gastone, doi! Tvoj sin oboava pasulj sa slaninom! Da! AKLINA (isto): Tatice, dodi, kazao nam je da strahovito voli pasulj sa slaninom! AK, otac (ulazei, strogo): Je li to tano? ZAK, majka (sinu): Kai i tati, Zaiu, reci mu ono to si malopre sestri rekao, i ono to si rekao mamici, koju su samlela strasna materinska oseanja. AK: Volim pasulj sa slaninom! AKLINA: Valjda oboava? AK, otac: ta to? AK, majka: kai, srce mamino! AK: Pasulj sa slaninom. Oboavam pasulj sa slaninom. AK, otac (za sebe): Jo nije sve izgubljeno? To bi bilo odve dobro, mada ne previe rano. (eni i erci) Je li to sve? AKLINA: Pa da, tatice, uo si ga valjda? AK, majka: Mora verovati svom sinu. On nije samo tvoj sin; on je tvoj sinonim! AK, baba: Sin moga sina je i moj sin... moj sin je istovremeno i tvoj sin. Drugi sinovi ne postoje. AK, otac (sinti): Sine moj, sveano te pozivam u zagrljaj. (ak ga ne zagrli): U redu. Odriem se svoga odreknua. Srean sam to toliko voli pasulj sa slaninom. Ponovo te uk-ljuujem u nae pleme. Uvodim te u tradiciju. U pasuljarstvo. U sve. (aklini) Nadam se da je pobornik i lokalpatriotskih tenji? AK, baba: Bogami, i to je vano! AKLINA: Polako, tata, polako: doi e on i na to! AK, deda: Pi-janac je na-tom-me-stu! AK, baba (lupivi starog po glavi): Ne seri!! AK, otac: Dakle, opratam ti. Prelazim - uostalom vrlo nerado - preko svih tvojih mladalakih nevaljalstava, onako kao to sam i preko svojih preao, sa eljom da te spasem za nau porodinu i nacionalnu stvar. AK, majka: Joj, to si ti dobar ovek! AKLINA: Oh, siroti oe! AK, otac: Sviro ti s ploe? S kakve ploe? (Sinu) Kree, dakle? Guraj! AK (klonulim glasom): Oboavam pasulj. AKLINA: Ne gubimo vreme. AK, majka (muu): Pa sad, kad je tako, Gastone, mogli bismo ga i oeniti. Ovo smo jedino i ekali: da se izvini, i to ne jednom nego dva puta, to je uinio. Dakle, ak, sve je u redu, davno smiljeni plan ve je ostvaren, vencanje je ureeno, i mladu smo ti doveli. Tu su i njeni roditelji. to se tebe tie, moe sedeti. Sa tvog se lica ita preputenost sudbini, i to mi se svia. Samo, pazi: mora biti i strano ljubazan... AK: Uh! U redu. AK, otac, (plesne rukama): Nek ue verenica! AK: O! pa to je ugovoren znak!

Ulazi Roberta udavaa, ki Oca Roberta i Majke Roberta. Najpre nastupa Otac Roberta, ogroman, gojazan, veliajan; zatim majka, podebela, tipina guica; roditelji se, onda, razmaknu u stranu, da bi propustili samu Robertu, koja koraa izmedu oca i majke; ona je u venanici; lice joj zaklanja beli veo; njezin ulazak treba da izazove uzbudenje; Majka ak zadovoljno trlja ruke u oduevljenju, podie ih uvis; zatim pristupa Roberti, zagleda je izbliza, pipka je, u poetku stidljivo, docnije je estoko drpa, najzad je pone njukati; Robertini roditelji je u tome prijateljski podstiu ustrim kretnjama i migovima; i baba treba da onjui udavau, kao i deda, koji pritom pevusi: "Pi-janac je na-tom me-stu"... Prdrui im se i ak Otac. Kad se Roberta pojavi, aklina radosno zapljeska rukama, i uzvikne:

AKLINA: Budunost je naa!

Onda se priblii Roberti, zadigne joj haljinu, vrisnejoj u uvo, i, najzad, onjiii je. Ponaanje aka Oca bie dostojanstvenije i uzdranije; ipak, i on e izmenjati izvesne poglede i obeenjake namige sa Robertom ocem; to se Roberte I majke tie, ona e, na kraju scene, stajati u prvom planu levo, nepomina, sa irokim glupavim osmehom na licu; deda e praviti mangupske, nepristojne kretnje; pokuae i neto vie od toga, ali e ga baba spreiti.

AK, baba: Pobogu... nemoj... uje ta ti govorim... izludeu od ljubomore! Jedino Zak, za vreme dok svi njukaju Robertu, ne izgleda nimalo uzbuen: sedi, mrtav hladan, i izgovara jednu jedinu re, onako, za sebe, pun prezrenja: AK: Seljanura! Roberta, majka, uvi primedbu, dobija blago uznemiren izraz na licu, ali se to pokae tek kao kratkotrajno nespokojstvo, poto se ubrzo pone iznova smejuljiti. Daje znak Roberti da se priblii aku; Roberta je stidljiva, i prie mu tek poto je povedu: Roberta, otac, je takorei silom povue, a majka ak i aklina poguraju je s leda. ak se i dalje ne mie, lice mu je kao stena. AK, otac (shvativi da neto ne tima, stojipo strani, s rukcima na ktikovima, i mrmlja): A, sad me nee prei! Priavi aku sinu, Otac Roberta, kao trgovac, pokazuje zanimljive pojedinosti na svojoj erci, u emu mu pomau aklina, ak majka, Roberta majka, te deda i baba. ROBERTA, otac: Ona ima noge! Okrugle, debele! AK (nehajno slegnuvi ramenima): Pa normalno je da ima noge! AKLINA: Njoj to, medutim, slui za hodanje. AK, majka: Za hodanje, da, da... AK, baba: I jo kakve noge: valjae ti! ROBERTA, majka (erci): Deder, pokai ih. Roberta zaista stane hodati. ROBERTA, otac: Ona ima i neto ruku!... ROBERTA, majka: Pokai. Roberta pokaze aku jednu ruku, i pri tom mu gotovo ugura prste u oi. ZAK, baba (nikoje ne slua): Samo jedan savet da vam dam... AKLINA: Rukama brie prainu. AK: Naravno... naravno... tako sam neto i mislio. ROBERTA, otac: Ima i none palce. AKLINA: Ah, ovek prosto zaeli da ih ekiem smrska! AK, majka: E vala ba tako, eri moja! ROBERTA, otac: Pogledaj samo te miice, te udove! AKLINA: Njima e da pere sudove! AK, majka: Nego, ta, ima da pere! AK, baba (nikoje ne slua): Imam jedan savet da vam dam. ROBERTA, majka: A tek listovi na nozi! Original, sa garancijom! AK, baba: Boe, stvamo! Kao ja kad sam bila mlada! AK (nezainteresovano): Melankton je to bolje inio! AK, deda (peva): Taj pija...nac prevejanac AK, baba (starom): Jesi li ti meni mu, ili ta si? Udvaraj mi se! AK, otac: Sad pazi, sinko! Nadam se da razume stvar. AK (pomiren sa sudbinom, pristaje): Da, da... naravno... malo sam se udaljio... ROBERTA, otac: Zatim, ima bedra. AK, majka: Da te bolje pojede, dete moje! ROBERTA, otac: Pa zelene bradavice na beloj koi; crvene sise na ruiastim grudima; osvetljen pupak; jezik u paradajz sosu; mrava ramena; i uopte, sve neophodne butove i nicle, kakve samo poeleti moe. ta biste jo hteli? AK, deda (peva): Taj pija...nac... prevejanac. AKLINA (odmahne glavom, digne i nemono spusti ruke): Aj, aj, zato mi je sudbina ovakvog brata dala? AK, majka: Uvek je s njim bilo teko. Muke sam videla dok sam ga podizala. Voleo je jedino griz. ROBERTA, majka: Ali, prijo, to je neshvatljivo, to je neuveno. Tom se kolau nisam nadala! Da smo znali, pa da pripazimo... ROBERTA, otac ponosno, malo uvredeno): To nam je jedinica. AK, deda peva): A pija...nac prevejanac! AK, majka: Ovo e me izludeti. AK, otac: ak, poslednji put te opominjem! AK, baba: Samo da vam neto kaem! AK: Dobro. U redu. Nek bude. S pasuljem. Opte odlaknue. Uzbudenje. estitanja. AKLINA: Uvek na kraju prevagnu njegova plemenita oseanja. Smei se Zaku. AK, otac: Jedno malo pitanje. Nemojte me pogreno razumeti. ROBERTA, otac: Molim vas, slobodno, vi ste neto drugo. Samo recite! AK, otac: Hteo bih da znam, kako stoji sa stablom... sa lozom... porodinom, mislim... AK, deda (nestano): Hi... hii... ROBERTA, majka: A, to... AK, majka: Moa previe traimo. ROBERTA, otac: Ne, ne, nikako... hou rei.. bilo je i toga... ne bih sad tano znao... AK, otac: Gde bi se to moglo proveriti? AKLINA: Pobogu, tatice... pa valjda zna... u panjevima... gde drugde? AK, otac: Sjajno. Potpuno sam zadovoljan, slaem se. AK, baba: Da vam dam jedan savet? ROBERTA, majka: Uh... i ovo se zavri! ROBERTA, otac: Znao sam da e sve biti kako treba! AK, deda peva: Upre - gao lola ko - bilu i vo - la (plee). AK, majka: Sve u svemu, ne brinite; budite lojalni, i sve e tei kao po loju! AK, otac (sinu): Tako! Kocka je baena! Sad ima, i protiv svoje volje, izabranicu srca svog! AK, majka: im ujem re srce, meni se plae. ROBERTA, majka: I mene to raznei. ROBERTA, otac: Ja se od toga razneim na jedno oko, a rasplaem na ona preostala dva. AK, otac: Cela istina! AKLINA: Oh, nije se uditi! Svaki roditelj to tako osea. To je ono to se zove osetljivost u najistijem stanju. AK, otac: To su nae stvari, drugih se to ne tie! AKLINA: Tatice, ne ljuti se. Otkinulo mi se, ali namemo. AK, baba: Hoete li jedan savet? AK, otac: Moja ki svaku stvar postavi na njeno mesto! Uostalom, to joj je posao. ROBERTA, majka: ime se ona bavi? AK, majka: Niim. Nezaposlena je. ROBERTA, otac: Normalno. AK, otac: To i nije ba normalno. Ali, ide s njenim godinama. (Menjajui ton) Najzad, preimo na glavno. Suoimo mladence. Licem u lice! Vreme je, da vidimo mladino lice. (Roberta ocu i Roberta majci) Znate, to je puka formalnost. ROBERTA, otac: Molim vas, to se po sebi razume, samo izvolite! ROBERTA, majka: Ba sam neto mislila, da bi to trebalo. AK, baba (ljuta): Hoete li, ili neete taj savet? Fuj, svi! AKLINA: Lice na sunce! Da vidimo mladu! Roberta otac skida beli veo koji je sve dotkle skrivao Robertino lice. Roberta se iroko smei i ima dva nosa; svi joj se dive i kliku od radosti, osim aka. AKLINA: Oh! Divno! ROBERTA, majka: ta velite, a? ZAK, otac: Joj, to nisam mlai jedno dvadeset godina! ZAK, deda: A ja...a meni... meni nita!... ROBERTA, otac: Dobro ste rekli... ba tako... dvadeset... Leglo bi ko kec na desetku! AK, otac: Ilo bi kao podmazano! AK, majka: Bogami, imate ime i da se ponosite! To se zove biti batli! Moja erka ima samo jedan!!! AKLINA: Mamice, pa nemoj sad zbog toga da se jede. AK, otac (aklini): Za to ti je majka kriva. AK, majka: Gastone, Gastone, stalno ta tvoja prebacivanja. ZAKLINA: Tatice, nemoj da nam kvari ovako lep i svean dan! ROBERTA, otac (aku): A vi utite? Hajde, poljubite je! ZAK, baba: Deice draga! Hoete li jedan savet? Fuj, govnai! ROBERTA, majka: Blago vama! Oh, deco moja! AK, majka (aku): Je l' da si srean? AK, otac (aku): Konano si postao zreo ovek. Sad ima da mi nadoknadi sve trokove. ROBERTA, majka: Hajde, zete, glavu gore! AKLINA: Samo hrabro, brate, sestro! ROBERTA, otac: Siguran sam da ete se dobro slagati. AK, majka (Gastonu): Oni su zaista stvoreni jedno za drugo, i tako dalje, u tom smislu i s tim u vezi, kao i ono ostalo to se u ovakvim prilikama govori! (Roberta otac i majka, ak, otac i majka, kao i aklina, uzvikuju) Oh, deco moja! Oduevljeno pljeskanje. AK, deda: A pija...nac zapet...ljanac... AK: Ne! Neu! To mi nije dovoljno! Hou jednu sa tri nosa! Bar sa tri nosa! Ili s tri, ili nita! Opste zaprepaenje. AK, majka: Joj! to je zao! ZAKLINA (teei majku, govori aku): A ne misli koliko bi joj, zimi, maramica morao kupovati? AK: Ba me briga za maramice! Donee ih s mirazom! Za sve to vreme Roberta ne shvata ta se oko nje zbiva. Deda i baba takoe su van toka radnje. Povremeno, stari pokuava da peva; starica gleda kome da utrapi svoj sasvet. U meuvremenu, pleu, pratei radnju neodredenim kretanjimcl. AK, otac: Kofer! Kofer mi dajte! Pakujem se. Odlazim! (Sinu) Tvoja plemenita oseanja, dakle, isparie! Budalo! uj dobro ta u ti rei: istina ima samo dva lica, ali njena trea strana jo je ponajbolja! to imadoh, rekoh! U neku ruku, to sam od tebe i oekivao! ROBERTA, majka: To je neprijatno... i muno... Ali ne ba sasvim... Ako je samo u tome stvar... moglo bi se urediti! ROBERTA, otac (veseljaki): Nije vano, dame i gospodo, ne uzbuujte se. (Tape zgrenog aka po ramenu) Ovaj smo obrt predvideli. Mi imamo jo jednu erku jedinicu, i ona vam u potpunosti stoji na raspolaganju. A ona, sve u svemu, ima tri nosa. ROBERTA, majka: Ona je trolana. U svemu. I za sve. AK, majka: Ah... sad mi je laknulo! U pitanju je budunost nae dece... Svaka vam ast... uje li ti ovo, ak? AKLINA: ta kae, bracane? AK, otac: Pa onda, da pokuamo jo jednom. Mada ja ne verujem previe... Ali, kad ste navalili... Strelja sina oima punim besa. AK, majka: Gastone, nemoj tako. Treba se uvek nadati. Sredie se to. ROBERTA, otac: Bez brige! Evo odmah ete videti. (Uzima Robertu za ruku, izvodi je, okreui glavu) Evo, sad ete videti. ak otac je nezadovoljan; ak majka je uznemirena, ali s pogledom puniin nade motri sina; aklina gleda brata strogo i prekrno. Roberta majka se smei. ROBERTA, (pre nego to ode): Cenjeni skupe, do videnja! Naini reverans. AK, majka: U stvari, ona je vrlo ljupka! ROBERTA, majka: Nema veze, samo vi mene sluajte. Svidee vam se i ova druga, videete. AK: Hou jednu s tri nosa! Bar jednu s tri nosa! Hou! Ne traim nita nemogue. AKLINA: Spomenik nije tigar... time je sve reeno. Roberta otac se vraa, vodei za ruku Robertu II, koja je obuena kao i Roberta I tu ulogu, inae, treba da igra ista glumica a na licu joj se vide tri nosa. AKLINA: Prelepo! E, sad, brate, vie ne moe izvolevati. AK, majka: Ah! dete moje! Deco moja! (Roberta majci) Vi mora da ste zbog ove ludo ponosni! ROBERTA, majka: Pa tako... pomalo... nije da nismo... razume se... ROBERTA, otac (prilazei aku, dri erku za ruku): No majkoviu, roen si pod srenom zvezdom! to si zaeleo, dobija. Evo je, dovodim je, s tri nosa! Hteo si s tri, i evo ti je. ROBERTA, majka: Eto vam devojke s tri nosa! AKLINA: Evo je, eto je, eno je... AK, majka: Srce moje, pogledaj je, rusa kosa i tri nosa, tu je ena tvojih snova! AK, otac: ta je sad. to opet uti? Pogledaj je! Evo, tu je ena po tvom, posebnom ukusu, s tri nosa! AK: Ovu neu! Nije dovoljno runa! tavie, sasvim je podnoljiva. Ima mnogo runijih. Hou jednog pravog gabora! AKLINA: Dobro, da li ti uopte zna ta hoe? ROBERTA, otac: Ovo ve prelazi svaku meru. Ovo je nepodnoljivo. I neprihvatljivo. ROBERTA, majka (Roberta ocu): Nee valjda dozvoliti da se sprdaju s tvojom erkom, enom, i s tobom samim. Da, da, upali smo u zamku, i sad bi nas ovo moglo skupo kotati! AK, majka (Jecajui): Ju-ju, ju-ju! Oj, Boe moj! ak, Gastone, ak, sine roeni! Da sam znala, pa da te majinskim svojim rukama jo u kolevci zadavim! Ili da abortiram. Da te uopte ne zainjem. A tako sam bila srena dok sam te nosila... tebe, deaka mog... svima sam pokazivala tvoju fotografiju, davala sam je susedima, policajcima, svima... Ju... ju... Sto sam ja jadna nesrena majka... Roberta zapravo ne treba da ima tri nosa, nego tri lica, tri profila. Roberta ima etiri oka, tri nosa, troja usta - u veoma pikasovskoj maski aka Noela. Roberta je udovina, ali ipak lepa, kao ona boanstva s vie lica s Dalekog istoka. AKLINA: Mamice! Mamice slatka! Baba nudi savet. Deda pokuava da peva. ROBERTA, otac: A, nee to tako proi! A, nee to tek tako proi! ROBERTA, majka: Molim te, pazi, ne krvavi ruke! ROBERTA, otac: Zahtevam obeteenje, izvinjenje, objanjenje, i potpuno ocienje nae asti, koja, ipak, nikad nee biti ista kao pre!... bar ne ast zajednika, kolektivna... AK, majka: Aj, aj, aj! Kad ujem re kolektivno, uvek se stresem: podsea me na kolekciju lekova! AKLINA: Mamice, mamice slatka, ne naprei toliko modane vijuge! To nema sisa! AK, otac: Ja tu nita ne mogu. Sudbina je tako htela. (Sinu) to se tvog ponaanja tie, ja prosto nemam rei. Od sad pa nadalje ne raunaj na moje potovanje. Prekidam isporuku! AK, majka: Ju, ju, ju! AKLINA: Oh, mamice, mamice, ba si ti prava glupaca! ZAK: Nije dovoljno mna! ROBERTA, majka: to je ovo neki bezobraznik! (ak majci) Gospoo, trebalo bi i vi da se stidite! AKLINA (Roberta majci): Pustite je! Moglo bi joj pozliti! ROBERTA, otac (aku): Pa dobro, prijatelju, ta ti hoe? Moja ki da ti nije dovoljno runa? ROBERTA, majka (aklini): Ba me briga ako tvojoj mamici pozli! ta me se tie! ROBERTA, otac (akn): Ona da nije dovoljno runa? Ona da nije dovoljno runa? Ma nemoj! Ima li ti oi? pogledaj je malo bolje! AK: ta sam imao, to sam rekao: ne izgleda mi dovoljno gadna. AK, otac (sinu): Ti uopte ne zna ta govori! AK, majka: Iju! I-ju! Ju! ROBERTA, otac: Da moja erka, kojoj sam omoguio jedno tako komplikovano obrazova-nje, nije dovoljno runa? Ne mogu sebi da doem. Kojeta! AKLINA (inajci): Ne padaj sam u nesvest! Saekaj kraj scene! ROBERTA, majka: Njih bi na sud trebalo! Trai zadovoljtinu. AK, majka (aklini): ta ree: fraj cene? AKLINA (majci): Nije cene, nego scene... saekaj kraj ove scene... AK, otac: Nek ide kako je krenulo. Niko tu nije kriv!_________________Ponosan sam na sebe to, zbog vremena u kome ivim, nisam postao gnjida.

Poslao: Sub Sep 29, 2007 11:43 am Naslov:

ROBERTA, majka: Krivi ste, nego ta ste nego krivi! Svi vi! svinje! bekrije! propalice! vabe! AK, majka: Aj, aj, aj! Ovi bi ovako dugo mogli? AKLINA: ini mi se da ne bi. AK, majka: Ju, ju, juuuu! AK: Pa dobro, ta ja tu mogu kad nije dovoljno runa. To je tako, i tu spasa nema! ROBERTA, majka: Ovaj utokljunac nas i dalje vrea. ZAK, otac: Ma ta on zna o enama! ROBERTA, otac (aku): Samo mi nemoj izvoditi te fotogenine poze! Ako misli da si od nas lukaviji, vara se! AK: Nije runa! Nije runa! Ne tera me na povraanje. Moglo bi se ak rei da je lepa... ROBERTA, majka: Imate li kesu za povraanje, pa da isprobamo? ROBERTA, otac: A, nee da proba! Znai: blefira. Zna da bi povratio. Izvlai se, gad mali! A, nee to proi tako jevtino. Ja u... Dvoje starih: savet, pevanje. ROBERTA, majka (svom muu): Molim te, Roberta Kornelije, ne prljaj ruke, ne gazi u zloin, ne budi toliko smrtonosan, sve emo mi njih lepo na sud sve do jednog!... Teraemo ih do boje kue, imamo i mi nekih veza!... AK, otac (kobnim glasom): Ova stvar me se vie ne tie. (aku) Obeaujem te za veke vekova, kao onda kad si imao dve godine. (Svima): I vas, takode, sve redom, obeaujem! AK: Dobro! Nema veze! Brzo e ga proi. AK, otac poe ka sinu. Trenutak napete tiine, prekidan sa): AK, majka: Ju, ju, juuuu! To... to... tooo... ak majka padne u nesvest. AKLINA: Mamice! Mamice! Ponovo napeta tiina. AK, otac (sinu): Ti si nas, znai, lagao. Mislio sam da lae. Nisam ja tako naivan. Hoe li da ti kaem istinu? AK: Samo je reci: istina, ionako, mora na kraju pobediti. AK, otac (sinu): Ti si nas maloas lagao... AKLINA (uz inajkii): Mamice... Mamice... Maaa... Zastaje i, po priineni svih ostalih, okree glavu prema ocu i sinu Zakii. Zak inajka dolazi sebi, da bi ula teke rei koje e nslediti. AK, otac (siini): ... slagao si nas kad si izjavio da, slobodno i po savesti, voli pasulj sa slaninom. Jest, slagao si nas, runo i gadno si nas slagao. Slagao, a da nisi vagao. Bilo je to, s tvoje strane, obino lukavstvo; nisi se obazirao na potovanje koje smo ti svi mi, u ovom asnom i starinskom domu, od ranog detinjstva ukazivali. Da, tu lei zec: ti ne voli pasulj s rebarcima, ti to nikad nisi voleo! Niti e ga ikad zavoleti! Zaprepaenje; uzvieno uasnue; tiho pribiranje. Babini saveti. Dedina pesina. AK: Tano. Gnuam ga se! ROBERTA, otac: Ala je ovo cinik! AKLINA: Na alost! Zabrazdio je! Bolje rat, nego ovakav brat! ROBERTA, majka: Pokvareni sin upropaene majke i nesrenog oca! AK, majka: Iju-u-uuu! AK, otac: Ovo bi trebalo svima da otvori oi! AK: Da otvori, ili da zatvori... meni je svejedno... ako vam otvori, dobro jeste... Ja tu ne mogu nita, takvog me majka rodila... to mogadoh, uinih... (Pauza). Takav sam kakav sam... ROBERTA, majka (apatom): Da surova li oveka. Ni da trepne, ni ilica na licu da mu zaigra... ROBERTA, otac (apatom): Nastrani stranac. Ovakvu ru u ivotu nisam video.

Sva lica, osim aka, medusobno se zagledajn. Motre i aka, utljivog, koji sedi u fotelji, a onda posmatraju jedni druge, u tiini. Poslednja akova replika stvorila je atmosferu suzdranog straha. ak je sad za njih pravo udovite. Izlaze, na vrhovima prstiju. Roberta II, koja u toku scene nije progovorila ni rei, ali je, nemonim kretnjama, obeshrabrenim stavom i iznemoglou pokazivala da prati odvijanje radnje, sada je potpuno raspameena. Krene ka izlazu, ali je jedan oev mig prikuje za mesto. ROBERTA, otac (erci): A ti... ostani gde si, i vri svoju dunost! ROBERTA, majka (srceparatelno): Nesrena devojko, ostani sa svojim ljubavnikom, jer si njegova nesuena a neizbena supruga.

Roberta II uini pokuaj da se otrgne, ali se predomisli i poslua savet. ak otac, ak majka, aklina, Roberta otac, Roberta majka, izlaze na vrhovima prstiju, uasnuti, pogledavajui povremeno unazad, svaki as zaustavljajui i mrmljajui:

"On ne voli pasulj sa slaninom!" "Zamisli, pasulj sa slaninom ne voli!" "Gadi ga se." "Oh, tako su cakani, tako lie jedno na drugo!" "Nala vrea zakrpu!" "Ta dananja mlade..." "Niko ti nee rei hvala." "I ne vole pasulj sa slaninom."

Izlaze, deda i baba isto izlaze, zadovoljniji nego ostali, van toka radnje. Svi se nametaju, iza vrata, kao uhode, i s vremena na vreme proviruju. Jedno, dvoje ili troje istovremeno. Od sada do kraja komada videe se samo njihove groteskne glave. Roberta II, stidljivo, ponizno i s mukom odluuje se da sedne preko puta aka, koji, sa eirom i dalje natuenim na glavu, izgleda smrknut. Tiina.

ROBERTA II pokuava da skrene panju na sebe, a onda, malo-pomalo i da ga zavede): Po prirodi sam vrlo vesela. ( govori jezivim, dubokim glasom.) Videete, uveriete se... neu da kaem, imam nekih bubica... kad je najtee, umem da budem vesela... velika sam kuanica... i ruevina... jad i tuga... ah! ah! ah! hleb, mir, sloboda, duboka alost i iskrena radost... (Jecajui) Prozvali su me radost koja se lako dobije... nadimak mi je Vesela Beda... (On bez prestanka uti.) Razmiljate, a? I ja to ponekad volim. Ali samo kad sam pred ogledalom. (U jednom trenutku prikupi hrabrost i ustane, prohoda, prie aku, dotakne ga, sve sigurnija u sebe.) Ja sam ti radost smrti u ivotu... srea ivljenja i umiranja. (ak tvrdoglavo uti.) Zvali su me jo i vesela nosilja... AK: To zbog vaih noseva? ROBERTA II: Ne, ne! Stvar je u tome to ja mogu mnogo da podnesem, gospodine, Vesela sam, ila, povrna, i bez dna. Nema dve na svetu kao to sam ja. Nisam preozbiljna, nisam ni vetropir, Znam da muzem krave i da sadim krompir, znam i drugih stvari hiljadu i tristo lepih, manje lepih, ili lepih isto: Ovakva se ena propustiti ne sme. Putnie, navrati, i pij s moje esme, ivot e ti sa mnom biti poput pesme. Nikada te neu ostavit na miru! Sviram na klaviru, imam i svestrano obrazovanje, Dobila sam lepo kuno vaspitanje... ZAK: Mani to... bolje da priamo o neem drugom! ROBERTA II: A, tako... vi niste kao drugi. U tom sluaju... to sam rekla, ne vai... povlaim... meutim, ovo sad... ovo bi vas moglo zanimati. AK: Zanima me, samo ako je istina. ROBERTA II: Bilo je to jednom kad sam se kupala. U prepunoj kadi primetila sam jedno sasvim belo morsko svinje, kako se mekolji. Disalo je, u vodi. Nagla sam se, da ga bolje osmotrim: videla sam kako mu gubica podrhtava. Inae je bilo mirno. Doe mi da gumem ruku u vodu i da ga epam, ali se ne usudih: bojala sam se da me ne ujede. Kau da te ivotinjice ne ujedaju, ali, znate kako je, ovek nikad nije siguran! I ono je mene lepo gledalo, pratilo mi je svaki pokret, izbliza. Otvorilo je jedno okce, i piljilo. Kao da nije bilo ivo. A, meutim, bilo je ivo. Gledala sam ga iz profila. Zaeleh da ga pogledam pravu o oi, s lica. Tada ono podie prema meni glavicu sa sitnim oima, a da, pri tom, nijednim drugim delom tela ne mrdnu. Voda je bila vrlo bistra, i na njegovom elu su se videle dve zagasite, kestenjaste mrlje. Kad sam bolje posmotrila, zapazila sam da su se mrlje blago nadimale... onako, kao dva velika plika... u stvari, bila su to dva mala morska praseta, vlana i mlitava... njena mladunad, koja su tamo rasla... AK (hladno): Svata!... Ta vodena ivotinjica, to mora da je bio rak! Videli ste, u snu, raka. Sto posto, to je bio rak. ROBERTA II: Znam. AK: Pazi, pazi! ovek bi se na vas mogao i osloniti. ROBERTA II: Slobodno vi, samo priajte. AK: Kad sam se rodio, iamo sam oko etrnaest godina. Zbog toga sam, lake i bre od drugih, pronicao u sutinu stvari. Da, da: brzo sam shvatao. Nisam se mirio sa zateenim stanjem. I to sam im jasno stavio do znanja. Rekao sam, da ne pristajem. Naravno, ovima, koje ste malopre upoznali, nisam o tome govorio. Drugima, da; ali njima, ni rei. Jer ovi... ovi od malopre... vrlo teko shvataju... ali ipak... i oni su nasluivali... i obeae mi da e neto uiniti. da e potraiti reenje. Obrekoe mi razno ordenje, i korenje, i dekor, i da e promeniti cvee u vazi, i tapiserije, i postaviti novu zvunu pozadinu. A onda, ta je onda bilo? Ja sam navaljivao. Zaklee se da e ispuniti to su rekli. Klee se, potvrivae na sudu, pljutala su obeanja, zvanina, razlina, bezgranina. Imam sve snimljeno... Iznesoh i druge kritike primedbe; na kraju izjavih da elim da se povuem, razumete? Odgovorie da u im veoma nedostajati. U jednu re, traio sam sve ili nita. U redu, popraviemo stvar, rekoe. Preduzeemo potrebne mere. Preklinjali su me da se nadam jo malo. Traili su da pokaem razumevanje, ponavljali su kako racunaju na moja uvstva, na ljubav, na saaljivo srce. Nee to moi dugo da traje, pogotovu ne predugo, uveravahu me. to se moje linosti tie, obeae mi najdublje potovanje. Da bi mi se dodvorili, pokazivali su mi svakojake stepe i prerije, onda neke tipove planina... nekoliko okeana... pomorskih okeana, razume se... pokazae mi i jednu zvezdu... dve katedrale, i to od onili uspelijih. Prerije nisu bile tako loe... na njih se i uhvatih! Sve je to bila zamka. Lagali su me. Zatim minue mnoga stolea! a to se ljudi tie: u ustima im je bila re dobrota, a meu zubima krvav no... Razumete li me? Strpljivo sam ekao, ekao, i ekao... Obeali su, da e se javiti. Htedoh da protestujem: videm da uokolo ive due nema... nikog, osim onih koje ste malopre ovde videli... ali oni se ne raunaju. Prevarie me... I kako sad da se iskobeljam? Doneli su nita, i s tim nita zazidali vrata, prozore, stepenice su odneli... Kroz dimnjak se ne moe, nema naina da ovek navie krene... a opet, rekoe mi da su svuda ostavili po jedna tajna vratanca... kad bih bar jedna naao... tako bih eleo da odem. Ako se ne moe kroz dimnjak, ostaje podrum... da, da, podrum... Bolje se i nadole izvui, nego tu stajati. Sve je bolje od mog sadanjeg poloaja. Od mog sadanjeg pola. ROBERTA II: U pravu ste, treba kroz podrum... Ja znam sva ta tajna vratanca. AK: Mogli bismo nai zajedniki jezik. ROBERTA II: Znate, ja imam puno konja, ajgira, kobila, drebaca, to mi je sve to imam, volite li konje? ZAK: Nego ta, volim ih mnogo, priajte mi o njima. ROBERTA II: Tamo, odakle sam rodom, imam jednog suseda, vodeniara. Njegova kobila odrebila dva mala slatka drebeta. Slatka, cakana. A i kerua, u tali, istovremeno oteni dva mala kueta. I, ta se deava? Vodeniar je star, vid mu je popustio. Pokupi drebad, odnese ih u movaru, i podavi ih, umesto tenadi... AK: Uh! Uh! ROBERTA II: Kad je shvatio ta je poinio, bee dockan. Nije uspeo da ih spase. ZAK (kao daje malo ivnuo, sineka se): Stvarno? Zanimljiv dogadjaj. Sto Roberta dalje pria, Zakov osmeh se iri, prelazi u veliko, tiho, zadovoljno smejanje. ROBERTA II (u poetku sporo; onda stane da recituje; u toku scene ritain se pojaava; na kraju se opet uspori): Kaem vam, nije mogao da ih spase. A, u stvari, on nije podavio drebad. Vrativi se u talu, video je da su drebad tamo, iva, zdrava i vesela; a i kuii su stajali uz svoju materu, koja je lajala. Njegovo roeno detence, meutim, njegova mala beba, nije se nalazila kraj majke, vodeniarke. Vodeniar je, dakle, svoju bebu bacio u baru! Odmah je pojurio ka movari. A tamo, iz daljine, dete prema njemu prua ruice, i jeca: Tata, tata... Bolan prizor. Najzad, videla se samo jedna deja ruka, koja je vapila: Tata, tata! Mama, mama. Onda je i ona potonula, zanavek. Zanavek. Nikad je vie nije video. Vodeniar je posle toga poludeo. enu je ubio. Sve po kui polupao. Kuu zapalio. I obesio se.

AK (vrlo zadovoljan priom): Kakva tragina zabuna! Kakva uzviena zabuna! ROBERTA II: A drebad su veselo skakala po livadi. I tenad su napredovala. AK: Sviaju mi se vai konji. Divni su. Priajte mi togod o kakvom konju, ili psu. ROBERTA II: Hoete li o onom konju koji tone u blato, o konju kojeg ivog zakopavaju, a on se jo pod zemljom trza i skace, i urla, i trese sopstvenu grobnicu, pre nego to u njoj ne crkne? AK: O njemu, ili o nekom drugom. ROBERTA II: Moda biste hteli jednog pustinjskog konja, ili konja iz jednog saharskog naselja? AK (zainteresovavi se, skoro protiv svoje volje, sve glasnije): Da, toga, toga iz pustinjske metropole!... ROBERTA II: Koja je, cela, sazidana od crvenih cigli, sve su joj kue ciglane... plonici vreli... vatra pljuti odozgo, iklja odozdo... vazduh suv, praina crvena. AK: Plamena praina. ROBERTA II: Svi stanovnici varoi odavno pomrli, leevi se po kuama osuili. ZAK: Lee iza sputenih kapaka. Iza gvozdenih, pocrvenelih ipki. ROBERTA II: A na ulicama nigde ive due. Ni ivotinje. Ni ptice. Ni travke. Nijedne travke, ak ni suve. Ni pacova, ni muve... AK: Volim to da sluam: to je prestonica moje budunosti!... ROBERTA II: Odjednom, iz daljine: konj koji njiti! Njiha! Njiha! Pribliava se! Njiha! Njiha! AK, (odjednom mu sine lice): To, to... Njiha! Njiha! ROBERTA II: Juri, kasa, ludo, bez kajasa... AK: Njihaaaaa! Njihaa! Njihaaa! ROBERTA II: I evo ga, pristie na glavni gradski trg... Njiti i zakree, u galopu; zakree, u galopu; zakree, u galopu. AK: Njiha! Njiha! Njihaaaa! U punome kasu, u ludom galopu, u punome kasu, u stranom galopu, u propcu i ropcu. ROBERTA II: A kopita samo ine: klik-klak! klik-klak! klik-klak! u ludom galopu, da varnice prte. Klik-klak, klik-klak, frrrr... AK (smejui se): Tako, tako, to volim, ve nasluujem ta e se desiti. Nastavi, ali brzo... Bravo... ROBERTA II: Trese se, uplaen, a kopito... AK: A kopito otkriva: klik-klak! To, tako! Bravo!... Njiti, urla od straha, njihaaa! njihaaa! Izurlava svoju stravu, njiha, njiha! Pohitajmo, pohitajmo! Preko scene projuri zapaljena griva. ROBERTA II: Ne brinite, ne moe pobei... Vrti se u krugu, galopira u krugu. AK: Svaka vam ast, to volim!... Vidim, ve: u grivu mu je pala varnica... Eno ga, stresa glavu... Uh! uh! uh! al ga pee! al ga boli! ROBERTA II: Ludi od straha! galopira. U krug. Jurne, pa se propne. AK: Plamen mu hvata grivu! Njegovu divnu grivu... Konj urla, njiti. Njiha, njiha. Vatra iklja... Griva se rasplamsala. Gori. Njiha, njiha!!! Gori. Njiha, njiha. ROBERTA II: to vie juri, vatra se benje razgoreva. raspameen je, prestravljen, boli ga, premire od straha, boli ga... Celog ga je plamen zahvatio, ceo se zaaruje!... AK: Njiha! Njiha! Poskakuje. Skokovi vatreni, ognjeni, plameni! Zaurla, pa se propne. Dosta je bilo, ne mogu vie, stanite, Roberta. Prebrzo je... Dajte malo sporije... ROBERTA II (za sebe): Oh... pa on to mene po imenu zove... Uskoro e se i zaljubiti! AK: prebrzo je to... Sagoree!... Uini da vatra potraje... ROBERTA II: Tu se nita ne moe, vatra je vatra, na ui mu izbija, iz nozdrva sue, a gust dim... AK: Urla od straha, urla od boli. ifta se, kao lud. Dobio je plamena krila! ROBERTA II: Ala je sad lep: postao je sasvim ruiast, lii na neki ogromni abaur. Po-kuava da pobegne. Zaustavio se, ne zna na koju bi stranu. Potkovice i okov usijavaju se, pue se... Njihaaaa! Kroz providnu kou moe gledati kako mu se vatra po utrobi iri. Njiha! Gori! Pretvara se u buktinju, u ivu buktinju se pretvara... Ostala je samo pregrt pepela... Konja vie nema, ali se u daljini jo moe uti odjek njegove njiske: razlee se, onda slabi... kao da neki drugi konj pustim ulicama re. AK: Grlo mi je suvo, oedneh, sluajui te... Vode, vode! oh! Kako je taj pastuv goreo, kako je to bilo lepo! kakav je to plamen bio... ih! (Klonulo): edan sam... ROBERTA II: Prii i ne boj se, junae... Ja sam vlana... Imam ogrlicu od mulja, sise su mi ljigave, karlica mi je natopljena vodom, u svakoj pukotini krijem poneku kapljicu tenosti. Cela sam kao barica. U stvari, ja se zovem Marica. U mom trbuhu su barutine i brlozi. Imam kuu od ilovae. Uvek sam hladnjikava... Puna sam mahovine, i barskih muica... Bubavaba i krastavih aba... Ovoga, onoga... I stonoga. Grliemo se pod nakvaenim jorganima... draemo se od uivanja! Ove ruke, kojima te grlim, jesu dve zmije-vodenjarke. Obuhvatam te movar-nim butinama... Ded, zaplivaj, istopi se... Bievi moje kose pljute po tebi kao mlazevi kie. usta su mi prodrljiva, derem, gutam, urim, curim, kaplje ozgo sa nebeskog svoda, zvezde teku kao voda, zvezde cure, curikaju, i curkaju... AK (zanesen): Divno! ROBERTA II: Raskomotite se. Skinite to (pokazuje na eir).. to to vam na glavi stoji. ta je to? Ili, ko je to? AK (i dalje zanesen): Divno! ROBERTA II: ta vam je to na glavi? AK: Jedna vrsta make. Od rane zore nosim je na glavi. ROBERTA II: Kako, rekoste, ta? AK: To je neto to po ceo dan na glavi nosim. Za stolom, u vozu, u salonu, nikad to ne skidam. ak ni pri pozdravljanju u to ne diram. ROBERTA II: Ba ste vi eret! AK: Ne, nije mi teret! Pogodite: moe je videti u zidnome satu, po ceo dan radi, a ne prima platu. ROBERTA II: etalica? ZAK: Ne znam kako ga stari Grci zvahu: javlja se u kocki, jo ee u prahu. ROBERTA II: eer? ZAK: Osoba koja prtlja i trtlja. ROBERTA II: Misli: eprtlja? AK: Sporohodei predsebenogometa. ROBERTA II: eta? AK: U njoj se pravi pita lenja. ROBERTA II: erpenja? AK: Pesnik kojem se divi svemir. ROBERTA II: ekspir? AK: Kad se ini huk i buk. ROBERTA II: enluk? AK: Sa due ti skide teret. ROBERTA II: Pa rekoh vam jednom: eret! AK: Nisi pogodila! ROBERTA II: Predajem se. ta je to, reci, utai moj nemir. AK: eir! ROBERTA II: Ah,. skinite ga s glave, aku moj! Skinite ga. Oseajte se ovde kao kod svoje kue. Imam ih koliko vam dua eli! AK: ...eirah? ROBERTA II: Ma ne... Imam puno eova, ali bez irah... AK: Dobro, vreme je da se okai eir o rep maku... ROBERTA U: Oh, uh, oj... macane moj. Skida eir, i sad se vidi da ima zelenu kosu. AK: Maco moja, carice! ROBERTA II: U dubini moje carevine, sve je mac... AK: Sve je mac. ROBERTA II: Da bi se imenovala bilo koja stvar na svetu, dovoljna je jedna jedina re: mac. Maka se kae: mac; hrana: mac, insekti: mac; stolice: mac; ti: mac; ja: mac; krov: mac; brojka jedan: mac; dvojka: mac; trojka: mac; dvadeset: mac; trideset: mac; svi prilozi: mac; predlozi: mac... Tako se govor pojednostavljuje... AK: Kako se kae: draga, hajdemo na spavanje... ROBERTA II: Mac, mac. AK: Strano sam umoran, hajdemo da spavamo... ROBERTA II: Mac, mac, mac, mac. AK: A: daj mi hladnih rezanaca, tople limunade, kafu jutros neu... ROBERTA II: Mac, mac, mac, mac, mac. AK: A ak i Roberta? ROBERTA II: Mac, mac. Pokazuje dlan sa devet prstiju, koji je sve dotle pod haljinom krila. AK: Eto vidi, kako je sad lako govoriti... ovek vie ne mora ni da... (Primeti ruku sa devet prstiju.) Pa to ne kaete: vi imate devet prstiju na levoj aci? Znai, vi ste bogati... uzimam vas za enu.

Obgrli je, vrlo nespretno. Jedan pojedan, izljubi tri Robertina nosa, a za to vreme ak otac, ak majka, aklina, deda i baba, Roberta otac i Roberta majka ulaze bez rei, tapkaju jedno za drugim, klate se u nekoj vrsti smenog i napornog plesa, uhvaeni u mlitavo kolo, gegaju se oko aka sina i Roberte II, koji stoje na sredini scene, nespretno zagrljeni. Roberta majka dri ruke na potiljku; Roberta otac dugo tiho aplaudira. Roberta majka, sa dignutiin nikama, izvodi piruete, glupo se smeei. ak majka, sva kruta, mrda jedino ramenima, na groteskan nain. ak otac zadie nogavice pantalona i hoda na petama. aklina trese glavom, potom se ples nastavlja u ueem poloaju. ak i Roberta II takode unu, ali ostanu nepokretni. Deda i baba blesavo se smucaju i vrte, pilje jedno u drugo, smekaju se, onda i oni unu. Sve ovo treba kod gledaoca da izazove muku, nelagodnost i stid. Svetlo sve vie trne. Vrtei se na sceni, glumci mijauu, jecaju, graku. Mrak je sve dublji. Gmizanje dveju porodica jo se po malo nazire. uje se njihovo zversko zavijanje, onda svi ieznu. Urlanje jo potraje, a onda sve utihne. Zatim, ponovo, mrtvo osvetljenje. Na sceni je ostala samo Roberta, u leeem, zapravo vie u kleeem poloaju, zaklonjena haljinom. Vidi joj se jedino bledo lice, sa tri nosa, dok se mrti, i onih devet prstiju na levoj aci, koji se izvijaju poput gmizavaca.

ZAVESA

Leto 1950.