Ežen Jonesko

ŽEð I GLAD Četiri epizode Prevod Vera Ilijin Lica: JOVAN* BRAT TARAVA TRIP BREHTOL PRVI ČUVAR DRUGI ČUVAR BRAT STAREŠINA DRUGI BRAT TREĆI BRAT BRAT KNJIGOVOðA TETKA ADELAIDA MARIJA MAGDALENA MARTA * Francusko ime Žan preveli smo našim Jovan zbog višestrukih konotacija koje ima u ovom komadu. PRVA EPIZODA BEKSTVO JOVAN, MARIJA MAGDALENA, (kasnije) TETKA ADELAEDA DEKOR Na sceni se vidi prilično mračan enterijer. Vrata na levoj strani u odnosu na gledaoce; stari kamin na zidu u dnu. Dno scene čini stari, prilično prljav zid sa dva prozora ili suterenska prozorčića, gore. Naspram kainina nalazi se otrcano kanabe. U prednjem delu scene nalazi se niska fotelja i, pored nje, kolevka. Na desnom ziduje staro ogledalo. Jednostavan sto. Dotraja-la stolica. U kaminu, na sredini zida koji čini pozadinu, pojavljivaće se i nestajaće žeravica; zatini će se u dnu scene pojaviti blistava bašta. JOVAN, Mariji Magdaleni: Ne mogu da te shvatim! Zašto smo se vratili na ovo mesto? Bilo nam je tako lepo tamo, u novoj kući, gde su prozori gledali u nebo, prozori koji su se nalazili svud okolo po zidovima stana... i kroz koje je svetlost ulazila sa juga, sa severa, sa istoka, sa zapada i sa svih ostalih strana sveta. Izlazili smo na onaj pozlaćeni balkon,

sećaš li se? Bio je pozlaćen. A tek prostor koji nam je pucao pred očima! Ne, ne, ne mogu da shvatim. Zašto smo se vratili u ovaj stan? MARIJA MAGDALENA: I tamo si se žalio. Ne dopada ti se ni kad ima suviše mesta. Stalno te hvata strah, čas od otvorenog, čas od zatvorenog prostora. JOVAN: Ovo mračno prizemlje, iz kojeg smo, srećom, mogli da odemo! To čak nije ni prizemlje, nego suteren. Baš zato smo i otišli, čim smo uspeli da nañemo kuću zdravu za stanovanje. MARIJA MAGDALENA: To kažeš sada. A kad si tamo izlazio na ulicu, nije ti se baš sviñao kraj. Ovde bar nema lopova. Ovo ovde su pristojni Ijudi, sitni trgovci, svi te poznaju. Naši nekadašnji susedi još uvek su tu, i naši prijatelji. JOVAN, nastavljajući sam za sebe'. To je moja mora. Moja mora. Oduvek, od sasvim malih nogu, često se ujutro budim stegnuta grla, pošto sam sanjao one užasne kuće, utonule dopola u vodu, dopola u zemlju, i pune blata. Evo, pogledaj kako je puno blata! MARIJA MAGDALENA: To će se srediti. Pozvaću nekoga da to isuši. U ovom kraju ima vodoinstalatera, ima majstora koji rade privatno; doñu kad ili pozoveš. JOVAN: Ti stanovi u kojima voda ulazi u čizme! Čovek cvokoće! Dobija reumu i neprekidno se loše oseća. Upravo ono što sam hteo da izbegnem, što sam obećao sebi da ću izbeći. Želeo sam da više nikada ne stanujem u suterenu. More su upozorenja. Mislio sam da se nikada neće ostvariti, ili, bolje receno, nekako nejasno sam osećao da će mi se to dogoditi. MARIJA MAGDALENA: Nisam te silom dovela. JOVAN: Rekao sam ti da neću. Ništa nije vredelo. Ti iskoristiš neki trenutak moje nepažnje. Mislim na nešto drugo - to se dešava - ne može čovek da misli na sve, ne mogu mu u svakom trenutku biti na umu sve stvari. Svest je veoma uzan ekran! I onda, kad ja zaboravim... ah... obećao sam sebi da se neću vratiti ovamo. Ne mogu da doñem k sebi zbog toga što sam se vratio. Morala si znati da me obuzima užas od toga. Dobro. Dogaña se da mislim na druge stvari i ti to primećuješ, ti koja stalno motriš i neprekidno me špijuniraš. Uhvatiš me za ruku dok sanjariin o ko zna čemu, pitaš me hoću li da podem, a ja odgovaram da hoću, misleći na druge stvari. Odvedeš me tamo, smestiš me, smestiš nas, dok moja mašta luta. Odjednom, kada doñem k sebi, vidim da se nalazim tamo gde si odlučila da me odvedeš, upravo na mestu za koje su me moje more upozorile da se na njega ne vraćam. MARIJA MAGDALENA: A ipak ovde smo, pre nekoliko godina, lepo živeli. Dugo smo živeli ovde. Nisi bio nesrećan. JOVAN: Vidiš valjda da više nije isto. Tada je ovo bilo prizemlje, a ni tada nije bilo naročito svetlo. Sada je stan potonuo. Napustili smo ga upravo zato što je počeo da tone, zato što je voda nadirala kroz pod. Kad samo pomislim da ovo uopŠte nisi morala da uradiš! Pipni: zavese su vlažne. MARIJA MAGDALENA: Staviću termofore u krevete. JOVAN: Plesan! Donji delovi zida su vlažni! Prljavo je, masno, pretrpano, i tone i dalje. MARIJA MAGDALENA: Uobražavaš. Gde si video da kuće tonu? JOVAN: Zar ti ništa ne uvidaš? MARIJA MAGDALENA: Sve vidiš sa cme strane. Imaš bolesnu maštu. JOVAN: To prosto bode oči! Stalno se dogaña. Čitave ulice, čitavi gradovi, čitave civilizacije su potonule. MARIJA MAGDALENA: To se odvija tako sporo... tako sporo... neosetno... a osim toga,

ako je to zajednička sudbina, treba je prihvatiti. Kasnije se vrše iskopavanja. Ponovo se pronalaze zatrpane kuće i one ponovo počinju da cvetaju u sunčanim zemljama. JOVAN: A dotle mi ovde tonemo. Mrzim ovakve kuće. MARIJA MAGDALENA: Većina ljudi živi tako, u kućama kao što je ova. JOVAN: Uživaju u blatu, hrane se njime. Njihova je stvar što vole tamu ili noć. Mogla si me poštedeti ovoga. Da ne mogu da izbegnem svoju sudbinu, da ne mogu da izbegnem svoju sudbinu! Volim samo kuće sa providnim zidovima i krovovima, ili čak bez zidova i krova, tako da sunce ulazi u sunčevim talasima, a vazduh u vazdušnim talasima. Ah! Okean sunca!... Okean neba! MARIJA MAGDALENA: Ponekad si mi govorio da želiš da napustiš novu kuću. Zato sam tražila... JOVAN: Nisam hteo da je napustim po svaku cenu. Želeo sam da je napustim samo da bih prešao u neku još svetliju kuću, koju plavetnilo obavija prodirući u nju. Kuću na vrh brda; to postoji na svetu. Čak i iznad reke. Ne kuću u reci, nego kuću koja visi u vazduhu, malo iznad vode, sa licima cvetova na prozorima, cvetova kojima se ne vide ni koreni, ni stabljike, nego samo gomji deo lica, cvetova nadohvat ruke. Ima cveća koje plače, naravno, ali i cveća koje se smeje! Zašto ne odabrati to cveće koje se osmehuje u svom uzdizanju? MARIJA MAGDALENA: Te bašte i te kuće su nam nedostupne, prevazilaze naše mogućno-sti. JOVAN: Ova rasklimatana fotelja, ova trula vrata, ova komoda koju jedu crvi... MARIJA MAGDALENA: To je starinski nameštaj. JOVAN: Blato po fijokama. MARIJA MAGDALENA: Eto, vidiš, to je pravi starinski nameštaj. Uvek si nezadovoljan. JOVAN: Imam prijatelje koji stanuju na prekrasnim brdašcima, na vrhovima planina koji sijaju. Plaćaju manje nego mi; smešne kirije! Neki čak ni ne plaćaju kiriju. MARIJA MAGDALENA: Nasledili su te kuće od roditelja. Mi nismo bili te sreće. Samo da imam krevet i malo svetlosti, i ako sam sa tobom, izgleda mi lepo. JOVAN: Da živim u sumraku ili u noći, a volim samo zore! MARIJA MAGDALENA: Ima ljudi koji žive pod mostovima, koji nemaju dom. Trebalo bi da budeš zadovoljniji svojom sudbinom. JOVAN: Kako su oni srećni! Imaju ulice, imaju trgove, bašte, imaju livade, imaju more, nemaju zavičaj. MARIJA MAGDALENA: Slušaj. Ponavljam ti: ovo je normalan stan. Sobe, kreveti, knjige, kuhinja, ovde smo kod kuće. JOVAN: ... U mokrim papučama i vlažnoj odeći... MARIJA MAGDALENA: Osušiću ih u sušionici, u maloj prostoriji koja je tu, pored. JOVAN: U sušionici stalno pada kiša. Više neću da stanujem u ovoj kući, neću se utešiti, neću se prepustiti sudbini. Hladno mi je. Nema čak ni centralnog grejanja. MARIJA MAGDALENA: Zagrevaću kuću toplotom svoga srca. JOVAN: Nemamo struju. Stare petrolejke! MARIJA MAGDALENA: Osvetljavaću kuću svetlošću svojih očiju. JOVAN: Ima kuća u kojima zaboravite da su grobnice. Dovoljno je da se vidi nebo. Nebo vam pruža utehu za život, a pruža vam i utehu za smrt. MARIJA MAGDALENA: Ovo ovde je kuća navike.

JOVAN: Ja mogu da živim samo u iščekivanju nečega. Poštar ne prolazi ovom ulicom. MARIJA MAGDALENA: Više nečeš primati pisma koja ti dosañuju, neprijatna pisma, pisma puna uvreda, zahvaljivanja ili raznih zahteva. JOVAN: Nema čak ni telefon. MARIJA MAGDALENA: Ti ne možeš da podneseš telefon. Sam si hteo da ga ukineš. JOVAN: Zelim da ga ukinem onda kad ga imam. Kad ga nemam, treba da ga imam. Treba ga imati da bi čovek mogao da ga ukine. Čak ne mogu ni da ukinem telefon! Više nemam šta da čekam, nemam šta da radim. MARIJA MAGDALENA: Ne možeš da živiš kao sav svet. Uvek ti nešto nedostaje. JOVAN: Uvek, zaista. Mogu da živim samo u nadi da će se roditi nešto izvanredno. Još dok sam bio u školi, išČekivao sam nedelju, iščekivao sam božićne praznike. Živeo sam u nadi da ću dobiti igračke, Čokolade; još uvek pamtim miris pomorandži i mandarina, a zatim sam živeo u nadi da ćeš me ti voleti. MARIJA MAGDALENA: Još uvek te volim. JOVAN: Osim toga, zimi sam živeo u uverenju da će doći proleće. Živeo sam za letnji raspust; tokom raspusta, živeo sam sanjajući o jeseni i povratku u grad. Uvek sam živeo u iščekivanju snega i mora i bistrih jezera. A naročito sam živeo u nadi u obnovu i smenjivanje godišnjih doba. Ovde postoji samo jedno sumorno godišnje doba, koje je mešavina jeseni i zime. MARIJA MAGDALENA: Ovde će biti mir i spokoj. Ništa neće nedostajati našem miru. JOVAN: Ja ne želim mir, ne želim jednostavnu sreću; potrebno mi je da me preplavi radost, potreban mi je zanos. U ovom okruženju se ne može doživeti zanos. Tek smo stigli, pre nepunih dvadeset minuta. Gledam te: već si ostarela, počinješ da dobijaš bore. Imaš sede vlasi koje nisi imala. To ide brže nego što misliš. Glava ti se povija, kao cvet suviše težak za stabljiku. MARIJA MAGDALENA: Brzo ili ne tako brzo, kakvog li značaja pa to ima? Jedan sat ili deset minuta, godina ili dve nedelje, kakvog značaja to ima? U svakom slučaju, vreme nas stiže. JOVAN: Ovaj plafon se kruni, spušta, već osećam kako mi stoji kao breme na ramenima, a mrlje od vlage na zidovima postaju sve veće. Je li to slika vremena? Sve se naočigled raspada. MARIJA MAGDALENA: Čim sam sa tobom, ne bojim se da umrem. Ako načinim korak i dodirnem ti ruku, ako si u susednoj sobi i ako te pozovem, a ti mi odgovoriš, srećna sam. A tu je i "ona" (pokazuje na kolevku). Znam da nas voliš. Možda ne dovoljno, možda se ne usuduješ, možda ne shvataš? Ali voliš nas, ja to znam. Ne slutiš koliko veliko mesto zauzimamo u tvom srcu. Ah, kad bi mogao to duboko u sebi da znaš! JOVAN: Zauzimate veliko mesto. Svet je još veći, a ono što meni nedostaje još je veće. MARIJA MAGDALENA: Ona i ja smo ti sve. Jednoga dana ćeš to primetiti. (Sania za sebe): Kad bi mogao da bude svestan ljubavi koju oseća za nas! JOVAN: Ko će mi omogućiti da zaboravim da sam živ. Ne mogu da podnesem svoje postojanje. MARIJA MAGDALENA: Ne gledaš dovoljno oko sebe. Ne gledaš pažljivo. Jesi li dobro osmotrio ove zidove za koje misliš da su stari i da imaju mrlje od vlage i plesni? Pogledaj te oblike, te lepe mrlje. JOVAN: To je staro. MARIJA MAGDALENA, uzima Jovana za ruku da bi mu pokazala lepote kuće: Nije

staro, nego starinsko. Mislila sam da si prefmjeni esteta. Do te mere više voleti moderno! Ovi oblici i ovi likovi puni izražajnosti rečiti su u svom ćutanju; primećujem ostrva. Gle: neki antički grad i prijateljska lica koja nain se klanjaju u znak pozdrava. Gledaj dalje. Polurastavljene usne, ruke koje se pružaju prema nama, i drveće. Hteo si cveće, eno ga na zidovima, u lepim vazama. JOVAN: Uzalud bečim oči, ne vidim ništa sem plesni, propadanja... ah, ipak vidim... ali ne ono što ti vidiš. Nazirem u ovim mrljama krvave pršljenove, nagnute tužne glave, prestrašene ljude u hropcu, tela kojima su odsečeni udovi, tela bez glave, bez ruku, nepoznata i bolesna čudovišta koja leže, dahću... MARIJA MAGDALENA: Postala su nemoćna, više nisu opasna. JOVAN: Mi smo nasledili njihove nesreće. A tamo, vidiš, ona staračka glava, da, to je jedan stari Kinez, sav izboran. Kako je tužan! Sigumo je bolestan... Ima šešir sa širokim obodom... pacovi se bacaju na njega; na ramenima su mu, samo što ga nisu ugrizli za lice. MARIJA MAGDALENA: Varaš se: to je spokojan starac, sa širokim osmehom; gleda nas, sad će nam se obratiti? JOVAN: Dok mu pacovi stoje na ramenima? MARIJA MAGDALENA: Pripitomljeni su; stoje uspravno i blago mu njuše lice. JOVAN: Grudi su mu krvave. Ima otvorene rane. MARIJA MAGDALENA: Ne, nikako, mili moj. Nosi crveni ogrtač sa ukrasima, od zlata... To mora biti, sigurna sam, kućni mudrac, zaštitnik. Stare kuće pune su dirljivih uspomena. Svi koji su živeli u njima, žive u njima, niko ne umire. Ulazi tetka Adelaida, na vrata koja se nalaze na levoj strani u odnosu na gleda-lište. Pre nego što ude, u ogledalu se vidi kako dolazi. Sasvim prirodno seda na staro kanabe. Odevena je u duge velove, tako da izgleda kao velika dama koja je propala i zapala u bedu, skoro kao prosjakinja. JOVAN: Tetka Adelaida! MARIJA MAGDALENA: Ah, da! To je tetka Adelaida! ADELAIDA, izgleda kao daje ljuta: Došla sam da vas posetim. JOVAN, tetki Adelaidi: Ne znam šta tražiš ovde, tetka Adelaida. Šta hoćeš od nas? ADELAIDA: Smetam vam, zar ne, dosañujem vam? JOVAN: Ne dosañuješ nam, veoma te volimo, znaš da te veoma volimo. (Tetka Adelaida sleže ranienima i gorko se smeje.) Izgleda kao da mi ne veruješ. Govorim ti istinu. MARIJA MAGDALENA: Ona ne može ni da ti veruje, ni da te razume. I ranije je teško razumevala. Nije ona kriva. ADELAIDA: Sve ja razumem. Ponekad se pravim da ne razumem, izigravam glupaču, ali razumem ja, sve ja razumem. JOVAN: Onda sigurno shvataš da ti nije mesto na kanabeu na kome sediš. ADELAIDA: Došla sam vam u posetu. Zar me tako dočekujete? Tako? Porodica me je uvek podcenjivala. Niko nije prorok u svojoj porodici. Stranci me poštuju, ljube mi ruke i kažu mi: "Gospodo, ostanite, molim vas." Ili: "Hoćete li da večerate sa nama?" Ja odgovaram: "Ne... Ne...." Njima ne smetam, samo vama smetam. Mrzite me zato što sam slavna. Pošto je to tako, odoh. (Ustaje, ponovo seda.) Nisam gladna, hvala. Nikada ne pijem kafu. Nikada ne pijem vino. Nikada, nikada, nikada. Oduvek sam bila trezvenjak. Čitavog života sam radila; bila sam nadahnuće svom suprugu, velikom lekaru. Većinu

rasprava iz medicine i hirurgije, koje je on potpisao, napisala sam, u stvari, ja. Meni je dugovao svoju sjajnu karijeru. Nikome to nisam rekla, nikome. Skromna sam. Ali profesori su to znali, slutili su da sam ja autor. Nikada nisu to rekli; razumevali smo se namigivanjem, značajnim izrazima na licu, aluzijama. "On je napisao te knjige", govorila sam ja, da mu ne bih naštetila. Njegove kolege, šefovi bolnica i članovi Medicinske akademije gledali su me osmehujući se. I ja sam se njima osmehivala, da, uzvraćala sam im osmeh; bili su to lepi muškarci. Udvarali su mi se. I danas se to nastavlja. Cesto moram da zatvaram vrata da mi udvarači ne bi dosañivali; pišu mi pisma. Bacam sve to u koš. Cepam ih na sitne komadiće. Neću više da se udajem. MARIJA MAGDALENA: Nije se promenila. JOVAN, tetki Adelaidi: A gde ti udvarači dolaze da te mole za ljubav? ADELAIDA: Kod mene... u moju kuću. Kad ih ne primim, čekaju me na stepeništu. Moram da izlazim na vrata za poslugu. A i tamo me jedan ili dvojica vrebaju... Da, dolaze mi u kuću. JOVAN: Razmisli dobro, tetka Adelaida. Gde je tvoja kuća? ADELAIDA: Još uvek je na istom mestu. JOVAN: Na kom mestu? ADELAIDA: Moj stan, u kome stanujem već nekoliko desetina godina. Znaš taj stan. JOVAN: Otišla si iz njega. Zar ne znaš to? MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Ćuti. JOVAN, tetki Adelaidi: U tom stanu već odavno stanuje jedna druga porodica. MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Nemoj joj govoriti o tome. ADELAIDA: To su bili nesrećnici. Nisu znali gde će. Bili su na ulici. Ostavili su mi jednu sobu; dolazim kad hoću. Evo dokaza: imam ključ od kuće, pogledajte. Evo ključa. Danju radim, idem da držim časove na univerzitetu. Zatim odlazim da radim u biblioteci. Ne moram da pokazujem člansku kartu. Poznaju me. Uveče držim predavanja sa profesorima, a noću se vraćam kući, umoma ali srećna. Ako se ljudi kojima sam pružila gostoprimstvo u svom stanu probude da me dočekaju, kažem im: "Spavajte, spavajte. Ne želim da vam smetam." Veoma su zahvalni. Pitaju me: "Ništa vam nije potrebno, gospoño?" "Ništa vam nije potrebno, gospodo doktor?" "Ne želim da vas uznemiravam," ponavljam im ja. "Ne želim da vas uznemiravam. Nemojte se više buditi kad doñem kući, a naročito pustite bebu da spava." Skidam cipele da bih otišla u svoj deo, na vrhovima prstiju, tiho. Nikada ne mislim na sebe, uvek mislim na druge. Kad stignem u svoju sobu, nečujno gumem vrata i legnem u krevet: osam sati sna. Odmah zaspim. Sutradan se budim sasvim sveža i nastavljam, nastavljam. Znaš onu sobicu u dnu hodnika, levo, znaš je? Tamo si spavao kad si bio mali, a prozor gleda na bulevar kroz koji prolazi nadzemni metro. JOVAN: To nije tačno, doñi k sebi, sve to što pričaš nije tačno. MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Nemoj joj protivrečiti... U onome što priča ima i malo istine. ADELAIDA, Jovanu: Voleo si da čuješ kako prolazi metro. Njegov zvuk te je uljuljkivao. Dolazio si da spavaš kod mene kad je tvoja majka želela da se okupaš. Kod vas nije bilo kupatila. Uvek ste stanovali u skromnim stanovima. Ja sam plaćala kiriju. Nisam mogla da vam obezbedim veći stan. Vi niste bili zadovoljni. Nije to bila moja škrtost. Imala sam suviše troškova, izdržavala sam čitavu porodicu, tvoju majku, svog oca, svoju majku. Tvoja majka i ti stanovali ste sa tvojim dedom i babom. Zar nisam

uvek sve plaćala ja? Tvoj ujak, konzul, stalno je bio u inostranstvu. Nije brinuo o vama. A tvoja jadna majka, ah! Tvoj otac je otišao! Tvoja majka je govorila da sam ja bila kriva, da se zbog mene razveo. Govorim li laži? JOVAN: Često sam spavao u toj sobi kad sam bio mali. A i kasnije, kad sam dolazio u Pariz. ADELAIDA: Vidiš. JOVAN: Naginjao sam se kroz prozor da gledam kako metro prolazi, uveče, sav osvetljen. Kroz prozore su se videle glave ljudi. To je tačno. ADELAIDA: Zašto onda lažeš? Vidiš, govorim istinu, nisam luda. JOVAN: Postoji nešto drugo što nije tačno. Hajde, uloži napor, razmisli. Da li zaista svake večeri odlaziš da spavaš u svojoj kući! ADELAIDA: Svake večeri, da, Jovane. JOVAN: U svojoj kući? Kod ljudi koji su tamo? Oni te vide, razgovaraš sa njima? Zaista? Odgovori. ADELAIDA, izbegava da odgovori na pitanje: Ne idem odevena ovako, kao nesrećnica, zato da bih prosila. Nemam više novaca. Sve sam razdala. Svima. Nisam napuštena. Ljudi mi pomažu. Drugi mi pomažu, drugi: oni su zahvalni... porodica nije. Ah, porodica! Ne tražim ništa od porodice... JOVAN: Nije reč o tome... ADELAIDA, nastavlja: ... Uveče šetam zato što mi je potrebno da udahnem malo vazduha. Ne pružam ruku na vratima robnih kuća, ne stojim satima na autobuskim stanicama, praveći se da čekam, zato da bih tražila milostinju, neću da mi neko udeljuje. Činim sve to da bih mogla da posmatram ljude; pišem knjige... JOVAN: Niko ih nikad nije video. MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Pusti je da priča... tako joj je lakše. ADELAIDA: Ti nikada ništa ne vidiš. Savršeno ništa. Knjige o životu, o ulicama, o društvu, o današnjim običajima, o školama. Pišem istinske biografije slavnih ljudi, šefova država, jer ja ih poznajem. Sve su mi objasnili i jedino ja znam tajne. Pripremam naučna izlaganja. Baš juče sam imala jedno saopštenje na Institutu. Rekli su mi: "Gospoño, vi ste čudesni." Naravno da vi niste došli, ti i tvoja žena. Bili su prisutni svi profesori: sa Sorbone, sa Kolež de Fransa, sa Akademije nauka, u punom sastavu. JOVAN: Dobro znaš da izmišljaš, dobro znaš. Nije reč o tome. ADELAIDA: Kasnije ćete oboje shvatiti ko sam ja. Zažalićete. Ne želite da mi verujete. Pogledajte sve ordenje koje imam. JOVAN: Kažem ti da nije reč o tome. Hajde: tražim od tebe da uložiš napor, tetka Adelaida. Odgovori mi: jesi li sinoć zaista spavala u svojoj kući? Jesi li bila u svom stanu? MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Nećeš je ubediti. ADELAIDA: Uvek dobro spavam, pošto radim od jutra do mraka. Potrebno mi je da spavam. Imam dobar san. Nisam bolesna. Zdrava sam. JOVAN: Dobro. Odakle sada dolaziš? ADELAIDA: Iz svoje kuće... pa iz svoje kuće, ustala sam malo kasnije, iskoristila sam slobodan dan. Nedelja je. MARIJA MAGDALENA: Možda se pravi da ne zna. A možda je i zaboravila. JOVAN: Sa njom se nikada ne zna. Nikad se nije ni znalo. Oduvek je bila takva. Čas izvodi, a čas ne zna da izvodi. Ponekad govori i istinu. Ono što kaže jeste delimično

tačno, ma koliko iznenañujuće to moglo izgledati. Često nas je iznenañivala. Čovek nikad nije siguran. ADELAIDA: Mislite da ordenje koje mi je dodeljeno nije pravo ordenje? Imam povelje u tašni. Sad ću vam ih pokazati. A nisam ni stavila sve ordenje. Imam mnoštvo medalja, krstova, lenti. MARIJA MAGDALENA: Verujemo ti, nema potrebe da ih pokazuješ. ADELAIDA: Ima, ima, evo nekih. (Vadi iz torbepunu šakn medalja i lenti.) Pogledajte, deco moja, vidite ko sam ja. Vraća ordenje u tašnu i zatvara je. JOVAN: Neprekidno menjaš temu. Dobro znaš, seti se: izazvala si požar u svojoj kući; zapalila si zavese u salonu; dolazili su vatrogasci. ADELAIDA: To je uradila susetka, da mi napakosti. JOVAN: Kako je susetka mogla da uñe u tvoju kuću? ADELAIDA: Dala je da joj se napravi ključ. Krišom me posmatra, vidim je iza zavesa; stušti se kod mene čim izañem. Imam cveće, a ona ga uništava. Lukava je: iščupa samo jednu laticu, samo jednu. Onda se cvetovi osuše. Moram da ih bacim u kantu za ñubre. Napravila sam sebi suknju. Izašla sam na petnaest minuta. Vratila sam se odmah, da bih je zatekla na delu. Videla je kako dolazim. Imala je vremena da pobegne. Uñem: vidim suknju na krevetu, gde sam je ostavila. Nije bila baš sasvim na istom mestu. To mi je ulilo podozrenje. Zamenila ju je vrlo sličnom suknjom, iste boje. Bila je to suknja od kopriva. Obojila je koprive u boju suknje. Ako mi ne verujete, pogledajte tu zlobnicu dok prolazi. Videćete da nosi moju suknju. JOVAN: Više nisi imala nameštaja, više nisi imala krevet; izgoreo je. Odveli su te u bolnicu. ADELAIDA: To je laž. Verujete mojim neprijateljima, Hoće da se osvete, proganjaju me, ogovaraju me. JOVAN: Zašto bi se ljutili na tebe? ADELAIDA: To nije istina. Nikada nisam bila bolesna. Nikad bolesna, nikad bolesna. Poznajem glavnog lekara u bolnici. On mi je davnašnji prijatelj. Još iz doba kad je bio student. Zvao me je "učitelju". Upozorio me je. Govorio mi je: "Imate mnogo neprijatelja, gospoño, mnogi ljudi su zavidljivi." Nikada nisam bila u bolnici. Mislite da sam luda? JOVAN: Gde si bila posle bolnice? ADELAIDA: Nisam bila u bolnici. JOVAN: Jesi, bila si u bolnici. Hoćeš li da ti kažem gde su te posle prebacili? MARIJA MAGDALENA, koja se smestila pored kolevke; za trenutak prestaje da ljulja kolevku: Nemoj joj reći. ADELAIDA, ustaje: Oboje se varate. Nisam ja avet. Pogledajte, krećem se, govorim, govorim, imam ruke, imam noge, hodam, idem kud hoću, imam lepe grudi i pored godina. (Razgrće bluzu, skida prsluče, pokazuje grudi.) I tvoja žena može da vidi. Ima li ona grudi kao ja? Zato mi se i udvaraju. To nisu grudi aveti. I butine su mi lepe. Imam čvrstu put, malo previše mišićavu, jer radim gimnastiku; to je zdravlje. MARIJA MAGDALENA: Bolje bi ti bilo da odeš, tetka Adelaida. Smiri se. Ogrni se. (Adelaida se ogrće mantilom.) Lepo te molim: idi. Doći ćeš drugi put. Pozvaćemo te na ručak. ADELAIDA: Imam krv u žilama. Aveti je nemaju. Pogledajte: lepa, crvena krv. (Skine

šešir pretrpan cvećem i veštačkim plodovima, izvuče nož i zabije ga sebi u lobanju.) Teče. To je moja krv. JOVAN: Izgleda da govori istinu. Stvamo teče. ADELAIDA, Mariji Magdaleni, pokazujući svoju otvorenu lobanju: Stavi ruku ovde i videćeš. (Marija Magdalena ne stavi ruku.) Stavi ruku. Sad vidiš. Nikada mi niste verovali, uvek ste me ogovarali. Adelaida je gotovo silom uhvatila Jovana za ruku i tera ga da dodirne ranu. Jovan povlači ruku i gleda u Mariju Magdalenu. JOVAN, gleda svoju ruku: To nije prava krv. Nije tečno. Osim toga, suviše je tamno da bi bilo krv. Žitko je. To je želatin. Lepi se, ne ostavlja mrlje. (Opet gleda svoju ruku.) Bili su mi puni prsti, a samo od sebe nestaje. Osim toga, krvni prah... Kad duneš... ode, krv u prahu. Ne, tetka Adelaida, to sigurno nije prava krv. Hoćeš da nas prevariš. MARIJA MAGDALENA, Jovanu: Izvodi. ADELAIDA: Ja sam umetnica, ne izvodim. Oboje ste ludi, jadna moja deco. Oduvek ste me ogovarali, oduvek. Idem da se vidim sa profesoriina. Oni me poštuju, veruju mi. Nisam luda i oni znaju da nisam luda. Više nikada neću doći kod vas. Nikada. Žao mi je zbog toga. Ne zbog vas, nego zbog male, koja je u kolevci. Od cele porodice, jedino nju volim. Zbog nje i dolazim, i pored vaših uvreda. Odlazi. Opet se nekoliko sekundi vidi njena slika u ogledalu. JOVAN, dok ona odlazi: Avaj, ipak nisam ja ubio tetku Adelaidu! MARIJA MAGDALENA: Kako si mogao da je ubiješ? Nisi čak bio ni na njenoj sahrani! JOVAN: Može da nas nañe samo kad smo ovde. MARIJA MAGDALENA: Kad bude shvatila šta joj se dogodilo, neće se više vraćati. Ali ipak nije trebalo da je pustiš da ode u onakvom stanju, bez ijedne prijateljske reči. Budi smireniji. Pokaži malo razumevanja. Više ne možeš da podneseš ljude. JOVAN: Ona više nije ono što je bila. Zašto nam u ovu kuću dolaze takve posete? Zašto? MARIJA MAGDALENA: Ne postavljaj sebi pitanje. Misli i na nju, na stanje u kom se nalazi. Ona ti je bliska rodaka. Ko se ne vara u pogledu samoga sebe? Trebalo je da pokušaš da joj objasniš. Ali, nemoj više misliti o tome. Drhtiš, hladno ti je. Doñi, sedi. Ne... Šetaj se sa mnom po sobi. JOVAN: Zaista ne mogu više da stanujem u ovoj kući, ne mogu... MARIJA MAGDALENA, umorno: Znam, znam to... Neurasteničan si. To se leči. JOVAN: Pronicljiv sam. To je neizlečivo. MARIJA MAGDALENA: Cak i ako imaš razloge, nemoj voditi računa o njima. Zaboravi. Prihvati. Stalno hoćeš nešto da učiniš. Nemoj više ništa činiti. Hoćeš li da otvorim fijoke ovog starog pisaćeg stola? Gledaj te stare fotografije, ljude od pre hiljadu godina, fotografije iz svih vremena. Čitava prošlost je tu. JOVAN: Tuda sećanja me ne zanimaju. MARIJA MAGDALENA: Jedna tvoja fotografija kad si bio dete... JOVAN: Već moje sećanje predstaviia mi dovoljno breme; kao i ovi zidovi i ovaj plafon koji se spušta na nas. MARIJA MAGDALENA: Pridržavaćemo ga dok god budemo mogli, ramenima... JOVAN: Kad bih mogao da imam neka druga sećanja! MARIJA MAGDALENA: Koja? JOVAN: Zaboravljena sećanja. Ne! Čak ni takva. Neka sasvim drukčija... Sećanja na život koji nisam proživeo. Ne, neću to da kažem: sećanja koja nikad nisam imao,

nemoguća sećanja. MARIJA MAGDALENA: Suviše tražiš. JOVAN: Samo to, ništa drugo. MARIJA MAGDALENA: Cvokoćeš, drhtiš. Zapaliću vatru u kaminu. No zidu u dnu, desno, ili u ogledalu, pojavljiije se kamin sa plamenom. JOVAN: Neću vatru u kaminu. Ugasi brzo da više ne vidim onu ženu koja gori u plamenu. Pojavljuje se čim upališ vatru. Pogledaj je, sa kosom koja joj gori. Pojavljuje se tako, sa očajničkim licem... pruža mi ruke preklinjući. Oduvek, otkad mi je tako pružila ruke, a zatim nestala u dimu; pretvorila se u pepeo pred mojim nogama; svaki put se ponovo raña iz svog pepela, kao neki prekor. Nisam imao hrabrosti da se bacim u plamen. (Obraća se ženi koju vidu u plamenu): Da, znam, pružala si mi ruke, vikala si, bojala si se, bolelo te je. Zaista sam hteo; nisam mogao. Oprosti. MARIJA MAGDALENA, ženi koja se navodno nalazi u plamenu: Nije on kriv, gospodo. Nije mogao da vas spase. Učinio bi i nemoguće. Bilo je više nego nemoguće, nije on kriv, verujte mi, nije on kriv. Idite, molim vas, idite. (Kamin i plamen nestaju. Jovanu): Je li ti laknulo? JOVAN: U ovu kuću dolaze nemili posetioci. MARIJA MAGDALENA: Ja se ne plašim toga. Ponovo ti je hladno. JOVAN: Hladno mi je, i preterano mi je toplo, i gladan sam. Žedan sam. I nemam apetit, i više mi nije ni do čega. MARIJA MAGDALENA: Navićićeš se, pomoći ću ti. Videćeš, čovek od svačega napravi gnezdo, pokrije se svojim nostalgijama. Hrani se svojim željama, ispija pehar nadanja i više nije žedan. Čekanje je razonoda. Možeš da ublažiš sećanja koja ne voliš, možeš da napraviš pred-stavu od njih. Zameni svoj očaj tugom, a svoju tugu melanholijom; hrani se tom melanholijom. Umrle rodake i prijatelje možeš da pretvoriš u živa prisustva, u prijatne odnose. To je čitavo jedno društvo. Pomoću senki iz prošlosti načini noć koja donosi odmor. Sadašnjost je sunce, ako hoćeš; a budućnost je plavo nebo. Ako imaš dobar vid, on prodire kroz zidove. Zidovi više neće zaklanjati horizont... Pretvori neuspeh u odmor, opuštanje. Još od jutra se nadaj večeri koja donosi spokoj: doći će. Noću sanjari o prazniku zore. I ona će se vratiti. Tako se sve ispunjava. JOVAN: Koliku prazninu osećam! MARIJA MAGDALENA: Smanji tu prazninu. Načinićeš od nje punoću. JOVAN: Rešenja koja mi predlažeš su imaginama i nemoguća! Marija Magdalena seda, leñima okremita gledalištu, i još uvek ljulja dete koje se nalazi u kolevci. Jovan stoji, licem okrenut prema sali, na levoj strani u odnosu na gledalište, blizu vrata. Govore svako na svoja stranu. JOVAN: Neću se bojati, ne, više se ne bojim svih onih koji dolaze da me prozivaju u ovoj kući, u ovom odvratnom podrumu. Ti nastrani ljudi više mi ne ulivaju bezuman strah. Znam ko ih šalje, Marija Magdalena, znam; oni me neće uništiti, to više ne pali, nedostaje im snaga. Oni hoće da me kajanja nagrizaju i izjedaju, da me žaljenje parališe i da moje srce krvari od samilosti; nisam budala. Oni više ništa ne mogu. Očnjaci su im otupeli, njihove kandže više se ne zarivaju u meso, ne razdiru me. Ja ubijam nostalgiju i samilost. Ne saučestvujem ni u čijim patnjama. Dovoljno sam patio od njihovih bolova, tako da sam se otarasio svih tereta. Biću lagan, pevaću himnu svoje ponovo stečene slobode, igraću, pijan. MARIJA MAGDALENA: Preuredićemo neke stvari u kući. Popraviću stari pisaći sto,

presvući ću kanabe. (Detetu koje ljulja): Buji, paji, čedo moje. (Zatim samoj sebi): Kad bi bar znao šta hoće! Kuda hoće da ode da traži ono što mu je nadohvat ruke, što mu se nalazi pred nogama? Vidiš li, Jovane, osmehuje se u kolevci, uskoro će progovoriti. JOVAN: Ne mogu više da gledam sebe u ovom napuklom ogledalu koje mi vraća sliku moje ružnoće. MARIJA MAGDALENA: Kad bi on video sebe onakvog kakav jeste, uočio bi da je lep; više ne bi mrzeo sebe. Poznajem ga već tako dugo, od nastanka sveta. Vezana sam za njega za večita vremena. Zašto on to naziva lancima? Samo neka mi odgovara kada ga zovem! Ne želim ništa drugo. Tu je, to mi je dovoljno. JOVAN: Biću gluv za pozive nesreće. Više neću čuti glasove turobnog prepuštanja sudbini. MARIJA MAGDALENA: Stavićemo novu bravu na vrata, bravu sa jakim velikim ključem koji dobro zakljucava; i poprečnu šipku. Bićemo zaštićeni od lopova, od nesreća. JOVAN: Otići ću. MARIJA MAGDALENA: Nećemo više putovati. Kuda možemo da odemo? Nalazimo se na kraju. Izvan ove kuće, izvan nas dvoje, izvan nas troje, sve ostalo je "nigde". JOVAN: Ovaj umor... ovaj umor koji me sprečava, noge su mi mlitave, glava mi je teška. Ponovo me hvata užas. MARIJA MAGDALENA: Stavila sam bebine pelene da se suše, i njenu haljinicu. Zar nije ljupko? Danas je tvoj rodendan: svaki dan je praznik. Svakog dana je neka godišnjica, neki rodendan. Donela sam ti slike, čokoladu, cigarete. Svakoga dana donosim ti obnovljeno srce. JOVAN: Svaki dan je roñendan, godišnjica. Svaki dan mi govori o starosti, svako jutro me baca u očaj, uskoro ću se srušiti. Umire se od zamorenosti i umire se od straha. MARIJA MAGDALENA: Kad čovek boluje od straha, onda ga je svuda strah. Što je više sam i što se dalje nalazi, tim više će se bojati. Želi da luta putevima. Ništa mu ne nedostaje, sve je tu, a on hoće da luta putevima. JOVAN: Je li suviše kasno? Pobediću taj strah. Je li poslednji trenutak? Ima li još uvek vremena? Ako ostanem, oni će doći u velikom broju. Opkoliće kuću, držaće stražu: samo što nisu došli, da me spreče da izañem. Neću da budem kao oni, neću da se zaglibim kao drugi, neću da se prepustim. Moja sudbina nije kao njihova, moje postojanje je negde drugde. MARIJA MAGDALENA (detetu): Da, mila moja, da moja ružičasta bebo. On oseća bezgraničnu nežnost prema tebi, prema tebi. JOVAN: "Čemu odlazak?", govori mi umor. "Ostani, dakle, ovde, dobro ti je", savetuje mi starost. "Biće to bolno za tebe", savetuje mi oprez. "Nanećeš suviše bola", govori mi dobrota. A tvoje dužnosti? Tvoje obaveze? I ova stara ukorenjena nežnost? I razum? Neće me nasamariti svojim dokazivanjima. Ubijaju me svojim dokazima. Čine to zato što se oni sami nisu usudili. Žele da se zaglibim. Moja sudbina nije kao njihova. MARIJA MAGDALENA: Volim te, voliš me, voliš nju. Toliko se volimo. Bićeš uvek tu, uvek ćeš biti. Ako odeš na drugi kraj sveta, čak i ako budeš mislio da si sam, ja jesam i biću sa tobom. Ali, hoćeš li zaista moći da odeš? Hoće li zaista moći da ode? Nije navikao na hodanje. Precenjuje svoje snage, ne zna kakvi ga zamori čekaju, njega koji nije u stanju da preñe ni dve stotine metara pešice. Nema nikakvu kondiciju. Da i ne računamo bezbrojne prepreke, bezbroj-ne opasnosti. JOVAN: Uzimam čizme, uzimam štap, uzimam šešir. Potrebna mi je zdrava atmosfera.

Čist vazduh će me probuditi, vratiće mi snagu. Potreban mi je planinski vazduh, nešto kao Švajcarska, jedna čista zemlja u kojoj niko ne umire. Jedna zemlja u kojoj vam zakon zabranjuje da umrete. Kad uñete u tu zemlju, daju vam da potpišete izjavu. Obećavate da nećete umreti i potpisujete. Zabranjeno umiranje. Ako neko pokuša da umre, sledi mu novčana kazna i ide u zatvor. Na taj način ste prinudeni da postojite. MARIJA MAGDALENA: Neka malo prošeta okolo, kad mu je stalo do toga, ali neka uzme debeli kaput. Nemoj da se prehladiš, nemoj da dobiješ kijavicu, pazi. Proleće traje samo nekoliko časova. Leto traje dva dana. A zatim dolazi ružno vreme, koje se beskrajno proteže nad ravnicama. JOVAN: Vratiće mi se boja. Sve će ponovo ozeleneti. I ja ću ponovo ozeleneti. MARIJA MAGDALENA: Imala sam nameru da okrečim kuću u vedre boje. Biće nam vrlo udobno u foteljama, kada budu popravljene. Kafa, popodnevni odmor... beba u naručju. A zatim, ja. A zatim, ja. Njemu je potreban odmor. JOVAN: Nekada sam bio snažan, mogao sam kao ništa da nosim veoma velike terete. Kako, sa prolaskom godina, napreduje naša težina? MARIJA MAGDALENA: Zašto on ne voli da uhvati korene. Kako to da ne želi da bude prekriven mahovinom ili lišajem, kao stari zid, kao stari hrast? Stari hrast sa korenjem duboko uraslim u zemlju. Drvo se ne pomera. Zašto li je toliko nesrećan? Zašto nije nimalo mudar. Upravo pomeranje boli. JOVAN: Da bih otvrdnuo svoje srce, moram da ga potopim u bol drugih. Umoran sam. Toliko mi je naporno da pomerim ruku, prst! Hrabro. Doći će jedna nova, neranjiva energija, da me ponovo oživi. MARIJA MAGDALENA: On misli da je ova kuća grobnica. Zašto se toliko Ijuti? Sve kuće su grobnice. U našoj je zimi toplo, leti sveže, a uproleće prijatno. JOVAN: Kidam veze, razvezujem čvorove. Pokopavam uspomene da ne bi one mene poko-pale. Odbacujem pamćenje. Zadržavam samo ono što je potrebno da bih znao ko sam, i zabo-ravljam sve osim sledećeg: ja sam samo ja i treba da budem samo ja. MARIJA MAGDALENA: Jesi li zaista uspeo da iŠčupaš korene, ljubavi moja? Možeš li zaista iščupati Ijubavne korene, ljubav koju gajiš, Ijubav koju osećaš prema nama, da li bi mogao da je iščupaš, a da ti to ne napravi ranu, da li bi mogao da iščupaš ljubav, da li bi mogao iz svog srca ljubav da iščupaš, iz svog srca Ijubav, ljubav iz svog srca... Kakvu baštu želiš da tražiš? Ne možeš istinski da odeš, dobro znaš da smo mi tu, dobro znaš da sam ja tu, zar ne da se šališ, da ćeš ostati, da se igraš? Iz svog srca ljubav iščupati ne možeš, rana bi bila suviše velika, niko tu ranu ne bi mogao da izleči, ne možeš išcupati ljubavne korene, ljubav iz svoga srca ne možeš iščupati, ljubav iz svoga srca, ljubav iz svoga srca. Šališ se, zar ne? Jovan stoji, levo u oclnosu na gledaliste, licem okrenut prema sali. Marija Magda-lena sedi, Ijulja kolevku, ledima okrenuta gledalištu. Na kraju tog refrena Marija Magdalena glasno peva, Jovan se, na vrhovima prstiju, okrene i nestane iza zida u diiu pozornice. MARIJA MAGDALENA: Jesi li tu? Kuda ideš? Igra žmurke. Jovan se ponovo pojavi na drugom kraju pozornice. JOVAN: Tu sam. MARIJA MAGDALENA: Znala sam. Lepo sam te videla. (Jovan ponovo nestaje.) Kuda ideš? Gde si? Ama, prestani. Ponovo se pojavi Jovan ili njegova glava. JOVAN: U kući sam.

MARIJA MAGDALENA: Naravno, u kući. JOVAN: U kući sam. MARIJA MAGDALENA: Naravno, naravno. Gde si? Marija Magdalena ustaje. JOVAN, koji je nestao: U kući. MARIJA MAGDALENA: Ne sakrivaj se. Marija Magdalena traži pogledom. JOVAN: Traži, nisam daleko; traži, nisam daleko. MARIJA MAGDALENA, vi če: Doñi do mene, doñi, hajde, doñi. Dodi da vidiš malu u kolevci. Doñi da vidiš, osmehuje se. Jovan se ponovo pojavi iza nekog komada nameštaja. JOVAN: Tu sam. Dolazim. Nestaje. MARIJA MAGDALENA: Gde si? JOVAN, pojavi se na nekom drugom mestu na pozornici, vide mu se samo grudi: Ovde. MARIJA MAGDALENA, ugledavši ga: Zašto si stavio šešir? Zašto si stavio rukavice? Zašto oblačiš tu staru jaknu? Zašto ti preko ruke visi taj stari kaput? Otpala su mu dugmeta, moram da ih prišijem. JOVAN: Tu sam, tu sam. Naizmenično nestaje i pojavljuje se. MARIJA MAGDALENA: Ne prerušavaj se više. Skini tu zimsku kapu, hajde, ljubavi, slušaj, ne skrivaj lice iza te crne maramice; doñi, molim te. JOVAN, nestajući: Dolazim. MARIJA MAGDALENA: Gde si? JOVANOV GLAS: Ovde. Da li me još uvek vidiš? Ovde. MARIJA MAGDALENA: Jovane, pokaži se. JOVANOV GLAS: Uja, uja! MARIJA MAGDALENA: Prestani da se igraš žmurke. Stalno tvoje glupe igre. Mogao bi da izmisliš neke druge, više nisi dete. JOVANOV GLAS: Tu sam. MARIJA MAGDALENA: Dosta, kad ti kažem. Te šale izazivaju zebnju u meni, šta ćeš, izazivaju zebnju! Doñi da vidiš nju, doñi da sedneš pored mene, izgleda kao da te ona zove. JOVANOV GLAS: Tu sam. MARIJA MAGDALENA, traži ga po sobi: Jovane, uja! Jovane, umorna sam, nemoj više da se igraš, gde si? JOVANOV GLAS: Ovde. MARIJA MAGDALENA: Uja! JOVANOV GLAS: Uja! MARIJA MAGDALENA: Jovane, mili, prestani, molim te da prestaneš. JOVANOV GLAS: Tu sam. Marija Magdalena ga grozničavo traži, iza nameštaja, iza zidova, na vratima. Ona se pojavljuje i nestaje, tako da pozornica za trenutak ostaje prazna; istovremeno se čuje kako oboje viču "uja". Ona se ponovo pojavljuje, nestaje iza nekog komada nameštaja, a onda se još jednom ili dva puta vidi Jovanova glava u trenutku kad Marija Magdalena više nije na pozornici. Marija Magdalena traži na sve strane, čak i u plakaru. Naglo se okreće, u nadi da će ga zgrabiti, kao da je on pored nje, nevidljiv. Ona preplašeno ponovo

započinje istu igru. MARIJA MAGDALENA: Tražim te, da, tražim te. Hoćeš li da dodem, da te dodirnem? Sad me već gnjaviš. Hajde, gde si? Hajde, doñi, molim te. Pokaži mi bar pravac. JOVANOV GLAS: Uja, uja. MARIJA MAGDALENA, traži: Jovane, mali moj Jovane, Jovane, da li si tu? Da li si ovde? Jesi li iza ormara, u plakaru, u vitrini za posuñe, u hodniku, u kuhinji? U ovom uglu, u onom? Gde si, reci mi. JOVANOV GLAS: Uja. MARIJA MAGDALENA: Tu je, pošto se javlja. Jovane, preklinjem te, preklinjem te. JOVANOV GLAS, iz vrlo velike daljine: Uja! MARIJA MAGDALENA: Ne, nećeš moći da iščupaš iz svog srca ljubav koja me vezuje, ljubav koja te vezuje. (Pevajući, ona ga još uvek traži na najbesmislenijim mestima.) Iz svog srca, iz svog srca, ne možeš iščupati ljubav, ne možeš iščupati ljubav iz svog srca, ljubav iz svog srca ne možeš iščupati, ne možeš je iščupati, ne možeš je iščupati. U kojoj si sobi? Nisi pod krevetom? U kom si kovčegu? Pokaži se, molim te, isprljaćeš se i povredićeš se ako si u dimnjaku. Uja, uja! Nemoj biti dete. Gde si? Iza vrata? Ne. Da li me zoveš iz susedne kuće? JOVANOV GLAS, iz vrlo velike daljine: Uja. MARIJA MAGDALENA: Dolazi li njegov glas iz podruma? Jesi li u podrumu? Jesi li na krovovima? Da li mi njegov glas dopire sa krova? Ne, ne može iščupati iz svoga srca ljubav. Ne može je iščupati, a da mu ne ostane rana, tu ljubav zarivenu u njegovo srce, u svoje srce, iz svog srca ne može iščupati. Nije otišao, nije otišao. Čujem ga. Javlja se; uja, Jovane, uja. (Traži, preplašena, po čitavoj pozornici, pomalo kao marioneta, pomalo kao dete.) Prestani, molim te, mala ti pruža ruke. Javi se, javi se, javi se, molim te, ne mogu nigde da te nadem. Znala sam sva tvoja nekadašnja skrovišta, ali ovo ne znam, nisi mogao da nestaneš, nisi mogao da izañeš, pristajem da se igram još samo malo, pristajem da te tražim još samo malo, ali bar da čujem tvoj glas. Kaži: "Uja, uja." (Nastavlja da ga traži pod stolom, iza stolice, ispod stolnjaka, pod stolicom, pod vitrinom za posude; zahvata je panika i nastavlja da ga zove.) Maločas si se javljao. Jovane, jel' da nisi mogao da izañeš, jel' da nisi otišao? Rekao bi mi to, zar ne? Javi se. Uja. Čujem ga. Ne. Ne Čujem ga. Ovo je surova igra. Razumeš li šta ti govorim? Čuješ li šta ti kažem? Ovo je surova igra. Suviše surova! (Nastavlja da traži mahinalno, sa sve manje ubeñenja, ne gledajući pažljivo i usporavajući kretanje.) Ne, ne može iz srca ljubav iščupati. Izade na nekoliko trenutaka, i dok peva taj refren, Jovan se ponovo pojavi. Čupa iz svog srca vrlo dugačku granu divlje ruže, bez ikakve grimase, teatralnim pokretom, briše kapi krvi sa košulje i sa prstiju, spušta granu na sto, brižljivo zakopčava jaknu, a zatim odlazi na vrhovima prstiju. Nestaje iza zida u dnu pozrnice. Dok čupa granu, govori: JOVAN: Vrlo visoko iznad zimskih dolina... i sela... i brežuljaka... na vrlo visokom vrhu... postoji palata... usred osunčanog parka. Odatle se vide spojeni okean i nebo... hajdemo... GLAS MARIJE MAGDALENE, pomalo prigušeno, istovremeno: Ljubav ne može iz svog srca iščupati, ne može se ljubav iz svog srca iščupati, ljubav se ne čupa iz svog srca, ljubav iz svog srca...

MARIJA MAGDALENA, ponovo se pojavljuje: Kako je mogao da nestane? Nije ovde. Ni tamo, ni ovde, nema ga više. Kako je kuća prazna! Kako je praznina velika! To se moralo dogoditi jednoga dana, naravno, slutila sam. Suviše je voleo da se igra te igre, uhvatio se u zamku svoje igre. Upozoravala sam ga da će se to loše završiti. Uvek smo uspevali da se ponovo nañemo. Zovem, još uvek zovem: uja. Ne mogu da igram tu igru sama, potrebno je dvoje; i on je mene tražio, a sad sam sama. Zato i ne mogu da ga nañem. Naravno, naravno, to mora tako biti. Kojim li je putem pošao? Kako li je šmugnuo. Vrata i prozori su bili zatvoreni. (Ide prema dnu scene i vraća se.) Ne, više neću da prolazim kroz taj hodnik pun buba i paukova. "Od čega je patio, gospoño", pitaće me. Odgovoriću: "Patio je od teške nostalgije." Nastaviću da gledam po svim ćoškovima, ali znam da više nije tu. Gledaću, po navici, pružaću ruku ka njegovom uzglavlju. A znam da njegova glava neće biti tu. Donosiću mu kućnu haljinu svakoga jutra, a znam da više nikada neće biti u kadi. Kako će se bojati tamo gde je! Nije stvoren za lutanje po onim pustim i sivim dolinama. Kako je mogao da me napusti? Kako je mogao da se odluci? Odakle mu je došla hrabrost da ode? (Primećuje, na stolu, granu, koju uzima u ruku i posmatra je.) Zaista je iščupao cvet ljubavi, sa stabljikom i sa korenjem. Kako li je mogao da ga iščupa iz srca, kako li je iz srca mogao da ga iščupa? Jadnik, sigurno ga jako boli! Jadnik, ranjen je. Hoda teturajući se po pustim ravnicama. Ostavlja tragove krvi po putevima. (Seda pored kolevke i ljulja je, leñima okrenuta gledalištu.) Sad smo same, mala moja. Kako da se odviknem od toga da će mi on odgovoriti, kako da se odviknem od toga da ga dodirujem, kako da se odviknem od toga da ga čekam? (Ponovo počinje da peva refren.) Kada bi iz svoj srca ljubav mogao iščupati, kada bi mogao iz svog srca, iz svog srca, iz svog srca... (Zid u dnu, kojeg posmatra, nestaje. Vidi se bašta: drveće u cvetu, zelena i visoka trava, veoma plavo nebo.) Oh! (Ona se malo pridiže, a zatim ponovo seda. Mora pokretima ramena i leda da navede gledaoce da osete zasenjenost koju ona oseća. Zatim se na levoj strani predela, što je istovremeno i leva strana u odnosu na gledalište, pojavljuju srebrnkaste lestvice koje vise, a čiji se vrh ne vidi. Iznenadenje i radost Marije Magdalene koja posmatra predeo još uvekse odražavaju, primetno ali neupadljivo, kroz izvesne pokrete ramenima. Ona vrlo polako ustaje.) On nije znao da je postojalo ovo. Nije mogao da vidi. Ja sam osećala da postoji ova bašta; slutila sam to. Ni sama nisam bila sasvim sigurna. Da je mogao da vidi, da je mogao da zna, da je imao malo strpljenja... ZAVESA DRUGA EPIZODA SASTANAK JOVAN, PRVI ČUVAR, DRUGI ČUVAR DEKOR Terasa; izgleda kao da visi u praznom. Nebo je tamno. Kad Jovan stigne, nebo će se razvedriti i to će biti svetlost bez hladovine i bez sunca. U dnu, i okolo, ukoliko je to moguće, sušne planine. Jovan ulazi. JOVAN: Kakva svetlost! Nikada nisam video tako čistu svetlost. Ove planine mogle bi izgledati stroge nekome ko ne voli čistotu. (Na desnoj strani se neprimetno pojavljuje

Prvi čuvar, sa kapom i brkovima.) Dobar dan, gospodine Čuvaru. Veoma mi se dopada svetlost ove zemlje. Dopada mi se i ova prašina. I ovo kamenje i visina. Naročito posle hodanja po mnogim vlažnim krajevima: sumome ravnice, močvare, kiša. Nebo se razlikuje od planina, eno njihovih živih obrisa. Sasvim drukčije od onog na šta sam do sad nailazio. PRVI ČUVAR: Dolazite iz severnih krajeva? JOVAN: Iz severnih krajeva? Oh, znate, nisam baš sasvim siguran... Ne umem da se orijentišem. U svakom slučaju, dolazim iz zemalja koje su neosporno kišovite, tamne, mračne. Ovde je carstvo svetlosti. PRVI ČUVAR: Kad kažete. Ova svetlost je pomalo prazna, možda suva. Ako vas zadovoljava, uzmite zalihe. JOVAN: Ovo je ulaz u muzej, zar ne? Uvek imate mnogo posetilaca! PRVI ČUVAR: Trenutno nije sezona. Hoćete da uñete? JOVAN: Ne odmah. Čekam je. PRVI ČUVAR: Niste prvi put ovde? JOVAN: Upravo zato me vidite ovde. Čovek mora ponovo da doñe ako je jednom bio ovde. Baš je sjajna ideja što ste postavili muzej na najvišem mestu, na ovoj prostranoj visoravni. Kad ona stigne, ući ćemo oboje da vidimo statue i izvanredne sale koje sam obećao da ću joj pokazati. Ovo imanje je najlepše na svetu. Uzvišeno mesto. To je odgovarajuća reč. Kad pomislim da ću joj pokazati ovu zemlju u koju sam došao potpuno sam i zbunjen, kad pomislim da ću moći da budem ovde sa njom, osećam se kao da me je ponelo neko veselje... i više od toga. To je bogata radost koja me u potpunosti preplavljuje, kao plima koja se nezadrživo penje i oploñuje suvo tle. Da li sam, zapravo, zaista dolazio ovde? Svakako. Ne bih mogao da vam kažem kada. Ne mogu da se setim tačnog datuma. Da li sam već dolazio? Da li sam samo zamišljao ovo mesto? Ipak me je nešto dovelo ovamo, jeste, jeste, bio sam ovde, a ona nije mogla da doñe. Sećam se, sve ove slike bile su skrivene negde u tami sećanja. Vraćaju mi se jedna po jedna; izbijaju na površinu sve čistije, kao da su ih vode oprale od nekog privremenog zaborava. Ah, lepo je, gospodine Čuvaru, čudesno je! Zasenjen sam, kao što sam bio i prvi put. Kad? Kad? Ovo sad je ponovo prvi put i prepoznajem ovo oduševljenje; kako je moguće da čitav ovaj predeo bude... kako je moguće da to bude... kako je moguće da tu postoje.. da postoje... PRVI ČUVAR: Šta? JOVAN: Zapanjen sam da postoje ove planine, da postoji ovaj prostor, da postoji ovo nebo koje nas obavija, koje se naslanja na vrhove da bi šiknulo u mlazu i rasprostrlo se s kraja na kraj sveta. PRVI ČUVAR: To je potpuno prirodno, gospodine, jer je sve to sama priroda. JOVAN: Duga noć je prošla. PRVI ČUVAR: Bili ste zaspali? JOVAN: Nisam. Ili, bolje rečeno, jesam. Da vidimo, šta sam radio? Da li sam bdeo ili sam spavao? Ukratko, budim se iznenañen jednoga jutra, ovog jutra koje, nadam se, više nikada neće prestati; ponovo se rañam, ponovo počinjem, došao sam upravo da bih počeo; odnosno, neprekidno ću ponovo počinjati, kad ona bude tu. Sad sam drugi, a ipak isti. Bio sam se izgubio u raznim stvarima. PRVI ČUVAR: Kojim stvarima? JOVAN: U teretima za koje sam mislio da su nerazdvojni deo mene. Mi nismo ono što

radimo10; zbog toga mogu da se otarasim toga i ponovo sam netaknut. PRVI ČUVAR: Onda je u redu! Savršeno... Milo mi je zbog vas, zato što ste srećni. Ulasi Drugi čuvar, koji liči na prvog. PRVI CUVAR, Drugom čuvaru: Ovaj gospodin je srećan što se nalazi ovde. Ovaj gospodin je srećan. JOVAN: Istinu govoreći, srećan sam jer sam siguran da ću biti srećan kroz nekoliko trenutaka. sad, odmah. Rekla mi je da će doći ovamo i, kroz nekoliko trenutaka, neće mi nedostajati ništa, a nedostajalo bi mi sve da nisam siguran da će ona doći. Nada, čekanje sa izvesnošću, to ye moja sreća. Ali ipak, ipak, na mom nebu postoji jedan lagani oblačak; razići će se. U dubini prisustva, postoji jedno prazno mesto, i praznina će se sigurno popuniti. Sigurno. Ništa je nije moglo sprečiti da dode, jer imamo sastanak. Niko je nije primoravao da obeća. Sama je htela. Sigumo sam malo poranio. Koliko je sati kod vas? (Prvom čuvaru koji gleda na svoj sat, ne govoreći ništa. Jovan gleda na svoj sat): Kod mene je isto toliko sati. (Drugom čuvaru): Koliko ie sati kod vas? (Drugi čuvar gleda na svoj sat, ne govoreći ništa.) Sat mi je tačan. (Prvom čuvaru): Ona mora doći, zar ne? Ne može da ne doñe, zar ne? PRVI ČUVAR: Vi to sigurno znate bolje nego mi. JOVAN: Dogovorili smo se da se nañemo. (Drugom čuvaru): Dogovorili smo se da se nademo. (Prvom čuvaru): Upravo sam stigao. Nećemo praviti pitanje od sekundi. Uostalom, nismo se dogovorili baš u sekundu, čak ni baš u minut. Malo lupanje srca je normalno. Mogu li još da čekam? PRVI ČUVAR: Koliko god hoćete, gospodine. U najmanju ruku, još vrlo dugo. Muzej se neće tako skoro zatvoriti. DRUGI ČUVAR: Nama je posao da budemo ovde. JOVAN: Zavesa se podigla, nebo se osvetlilo. Neka ona doñe! (Prvom čuvaru): Ako nekim neverovatnim slučajem ne dode danas, ostaviću joj poruku kod vas. PRVI ČUVAR: Ja ne poznajem tu osobu. JOVAN: Nemojte mi tražiti njenu fotografiju. Sigurno sam imao neku njenu fotografiju. Gde li sam je stavio? Sigurno je neuspela. Imao sam veoma loš aparat. Mogao bih da vam je opišem. Možda je već dolazila? Možda me je čekala, možda je otišla? U tom slučaju će se sigurno vratiti. (Drugom čuvani): Niste videli nikoga ko je izgledao kao da me čeka? Njen lik se ne zaboravlja. PRVI ČUVAR: Gospodine, ne mogu da znam ko su svi oni ljudi koji dolaze u muzej. Ne zagledam ih. JOVAN: Ali kad vam kažem da je njen lik nezaboravan, kažem vam da niste mogli da je ne primetite. PRVI ČUVAR, Drugom čitvaru: Kažite gospodinu da smo spremni da obratimo pažnju, ako nam da malu napojnicu. Ako se setimo te gospoñe, u slučaju da je dolazila, reći ćemo mu ako ponovo doñe. Ukoliko još nije dolazila, a čini mi se da je verovatno tako, gledaćemo pažljivo. PRVI ČUVAR, posetiocu: Dajte nam njen opis, gosopodine, ako nemate pri sebi fotografiju. JOVAN: Njen opis? PRVI ČUVAR: Ili nam recite njeno ime, pa ćemo okačiti obaveštenje na ulazu u muzej, a vi ćete moći da nam ostavite poruku za nju. JOVAN: Zaboravio sam njeno ime.

PRVI ČUVAR, Drugom čuvaru: Zaboravio je njeno ime. DRUGI ČUVAR: Neka je opiše. JOVAN: Da vam je opišem! Pa, ona je, ona je, kako da vam kažem? Kao kapela na vrhu brežuljka, ne, kao hram koji se iznenada uzdiže u šumi u koju niko nije kročio, ne, ona sama je brežuljak, brdo, dolina, šuma, proplanak. PRVI PUVAR: Budite precizniji, molim vas. JOVAN: Nosila je narukvice. PRVI ČUVAR: Sve žene u našoj zemlji nose narukvice. JOVAN: Kreće se otmeno, kao labud po jezeru... znam, to nije dovoljno. DRUGI ČUVAR: Da li je plavokosa? Da li je smeña? Da li je riñokosa? JOVAN: Imala je haljinu sa ukrasima, plavu haljinu... DRUGI ČUVAR: Oči... boja očiju?... JOVAN: Oči kao magla, ne, veoma svetle... ne, tamne... dubok pogled, pun radosti, prisutan, odsutan, pogled koji ima boju nekili snova, pogled blag kao voda iz mlake reke leti. Lako ju je prepoznati. PRVI ČUVAR: Mislim da bi nam ipak bilo zgodnije kad biste imali fotografiju ili kad biste znali njeno ime. JOVAN: Uveravam vas da ćete je prepoznati po osmehu. Niko se ne osmehuje kao ona. Mislim da je prilično krupna; ima velike ruke. Ali, prepoznaćete je i po tome što će izgledati očarano i iznenañeno što se odjednom našla ovde... za trenutak će zatvoriti oči zbog suviše jake svetlosti. Sama će vas pitati da li sam tu, da li ste me videli, da li je možda neko ne čeka. Ali, da li će znati da je ona ona? Da sam ja ja? PRVI ČUVAR: Niste zapisali u beležnici dan i tačno vreme sastanka? JOVAN: Gde li je ta beležnica? PRVI ČUVAR: Nije mi jasno kako neko može da izgubi beležnicu. DRUGI ČUVAR, Prvom čiivaru: Da li je sasvim siguran da nije zakazao sastanak na nekom drugom mestu? JOVAN: Siguran sam da sam ga zakazao ovde. DRUGI ČUVAR: To je potpuno neizvesno, s obzirom na tako nepouzdano pamćenje. JOVAN: Uspomene izviru. Bolje se sećam. Objasnio sam joj da treba da se popne uz stepe-nice da bi stigla ovamo; vidim sebe kako idem pored nje, po suncu... savršeno jasno ponovo vidim naše dve senke; tačno sam joj rekao da pre nego što doñe dovde, pre stepenica, pre velikih stepenika, postoji onaj prašnjavi put koji ide pored mora; pre nego što se doñe ovamo, postoje masline, beli grad, pustinja... PRVI ČUVAR: Vaša uputstva su zaista dobra. JOVAN: Ona je rekla: "Sigumo ću doći." Nije mogla olako dati to obećanje, zar ne? Rekla je još i ovo: "Doći ću sigurno, čak i ako izgubim pamćenje, to ću još uvek biti ja; ako ti zaboraviš, to ćeš još uvek biti ti, to ćemo još uvek biti mi, bez uspomena." Kako da izgubimo pamćenje? Odlučili smo da se ponovo vidimo jednoga meseca juna, u jedanaest sati. U tri sata popodne? Petnaestog? Trinaestog? Sedamnaestog? Ili smo se možda dogovorili za juli? PRVI CUVAR: Ipak ste izgubili pamćenje. Šta mogu da učinim za vas? JOVAN: Mislim da smo pomerili datum sastanka za nekoliko dana; zato ne mogu da se snañem, upravo to stvara ovu zbrku u mom duhu, a verovatno i u njenom. Šta smo na kraju odlučili? Da vidimo: trinaest, jedanaest, petnaest, sedamnaest, trinaest, jedanaest, petnaest, sedamnaest... Rekla mi je: "Ovoga puta ne možemo, uhode nas, zatočenici smo,

imamo toliko obaveza!... ali kasnije ću poći sa tobom u jednu zemlju u kojoj će sve početi." Ja sam joj rekao da ta zemlja postoji, da će biti potrebno puno vremena da se stigne do nje, da je to zemlja bez EenJonesko 725 ŽEðIGLAD željezničke stanice i bez aerodroma i da bi, da se stigne u nju, trebalo preći sumome ravnice, džmovske gradove, pustinju, penjati se na planine. "Da bih stigla tamo", ponovila je ona, "preći čm pustinje, džinovske gradove, penjaću se na planine. Ništa me neće zaustaviti. Sve ću napus-riu. pokidaću sidrene lance." Dobro je znala da će to dugo trajati. PRVI ČUVAR: Oprostite, gospodine. Ja nikako neću moći da je prepoznam, a kako vi aemate pametnija posla, čekajte je! Pošto je obećala, verovatno će doći. Nemojte biti uznemi-t'... JOVAN: Njen opis, koji sam vam maločas dao, možda nema mnogo veze sa stvarnošću. PRVI ČUVAR: Da li ste vi lično sigumi u pogledu sastanka? JOVAN: Njene crte su se mogle u najgorem slucaju malo pokvariti, ali joŠ uvek će imati isti izraz. Prepoznaću je po tome što će izgledati da želi da me prepozna; doći će, pošto mi je rekla da hoče. Ovaj sastanak, koji je najnužniji od svih sastanaka... Poslala bi telegram, izvinila bi se. Odsustvo koje osećam u ovom prisustvu i praznina koju osećam u ovoj punoći mogu biti samo - eno odsustvo. Vodiće je sećanje bez sećanja; ono izgubljeno sećanje koje iznenada ponovo izbija na svetlost, kao žito koje je bilo posejano i koje niče iz zemlje. Ona se obezbedila od zaboravljanja; preduzela je sve mere. Rekla je: "Kada se budemo ponovo videli, biću slobodna samo za vas... samo za vas... samo za tebe." Kako je rekla? Biću slobodna za vas? Biću siobodna za tebe? Za vas? Za tebe? Čujem njen glas, ali više ne čujem njene reči... PR\'I ČUVAR: Možda je zaboravila. DRL'GI ČUVAR: Možda je u meduvremenu prihvatila druge obaveze? JO\'AN: Da je zaboravila, zaboravio bih i ja. Dobro zna da moram doći; dobro zna da ću, ako ae dode, ići putevima, vekovima i vekovima bez doma, jer ona je moj dom, jer ona je prihvat. Doći će. A dotle, uživajmo mimo u sjaju ovih planina. Mogu li da sednem na ovu klupu? (Seda <i klupu, a zatim ustaje.) Možda nije predvidela šta sve može da je spreči; možda je sva izbezumljena zbog toga što ne može da doñe. Meñutim, rekla mi je: "Moći ću, uveravam te, moći ću, uveravam vas, doći ću zbog vas." Znate, bila je to spontana odluka, a ne odluka doneta na brzinu; spontanost izbija kao mlaz iz jednog dubinskog pokreta... Evo je. (Upućuje se ka dini pocomice.) Ne, varam se; bila je to samo senka krila neke ptice; lepo je rekla, gospodo, "biće fo idući put"; da li je to ona? PRVI ČUVAR: To je igra svetlosti. JOVAN: Da li je to ona? Čujem pesak koji škripi pod njenim koracima... DRUGI ČUVAR: To je vetar. JOVAN: Ali, ta manija hvatanja za druge! Šta se može očekivati od drugog? Odgovorila je: Čovek se može nadati nečemu jedino od drugoga. Naučiću te radosti, naučiću te volji za životom koju nikada nisi upoznao." Provesti čitave godine ni u čemu, proživeti ih ne živeći! "Ponovo će ti biti dato to vreme, ja ću ti ga ponovo dati." Da li je ona to stvarno rekla, ili ja to samo uobražavam? "Šta ste učinili sa životom?", rekla mi je ona. "Imao sam more u snu." "Držaću vas budnog, obećavam vam. Jednog novog jutra, bićeš drugi, a

bićeš i isti, istovremeno i isti i drugi, i beskrajno ćemo se radovati. Naučiću te životu." Ali, neka doñe da bi me naučila; zar se ne penje uz stepenike, zar je to još uvek samo vetar, zar je to još uvek samo senka, zar je to još uvek samo neka promena svetlosti? Koliko je sati? PRVI ČUVAR: Podne je. JOVAN.Kolikojesati? DRUGI ČUVAR: Jedan sat. JOVAN: Koliko je sati? PRVI ČUVAR: Kasno je popodne. JOVAN: Veče je još daleko. Čujete li je? Kaže: "Hajde, doñite, tu sam, gde ste vi?" PRVI ČUVAR, Drugom čuvaru: Čuješ li ti nešto? JOVAN: Sunce se nije pomerilo; nije kasno; veče je daleko. Čujete li je? Kaže: "Priñite, pokažite se." DRUGI ČUVAR, Prvom čuvaru: Ja ništa ne čujem. PRVl ČUVAR, Jovanu: Moj kolega i ja ne čujemo nikakav glas. DRUGI ČUVAR: Sećate li se njenih poslednjih reči? JOVAN: Sećaš li se? Rekla si mi: "Volim te, ljubavi moja, ludo te volim, jadni moj dragi; ne brini." To su poslednje reči koje je izgovorila pre nego što me je napustila. Okrenula se u svojoj plavoj haljini, sa osmehom ljubavi na usnama. Ah! Kad bi slika njene ljupkosti mogla da me napusti; nije mogla iščupati ljubav iz svoga srca, iz svoga srca ljubav nije mogla iščupati, nije mogla ljubav iz svoga srca iščupati. Vidite li da dolazi, čujete li je? Je li tu? "Ne brini", rekla je. PRVI ČUVAR: Uskoro ćemo zatvoriti muzej, gospodine. Dodite ponovo sutra. Moguće je da čovek zaboravi. JOVAN: Volim te, Ijubavi moja, ludo te volim; onaj ko ne zaboravlja ranjen je za večita vremena. Zar i ja nisam često lagao, zar nisam često obećavao ono što nisam mogao da ispunim? Hoću li za večita vremena patiti od te smrtne rane? Smrtno ranjen za večita vremena. Seda na klupu. PRVI ČUVAR: Bliži se vreme zatvaranja muzeja. DRUGI ČUVAR: Vreme odlazi. PRVI ČUVAR: Sunce se zaklanja. Veče se bliži. DRUGI ČUVAR: Ovo godišnje doba bliži se kraju. PRVI ČUVAR: Uskoro će početi drugo godišnje doba. DRUGI ČUVAR: To godišnje doba više neće biti za njega. PRVI ČUVAR, Jovanu: Kasno je, gospodine. JOVAN: "Šta si učinio sa životom?", pitala me je ona. "Ponovo ću ti dati život koji si proćerdao." Ah! Samo da doñe! Ne mogu sam da se izvučem iz toga. Da li se penje stepenica-ma? Da li čujem njene korake? Nije li to opet samo senka neke senke? Nije li to samo neki list? Nije li to samo vetar? Nije li to samo podrhtavanje želje? Nije li to samo dah mog bola? PRVI ČUVAR: Svakako; to je samo vaš uzdah. JOVAN: Pokaži se na neki način. Pokaži se! Bar neki znak! (Gleda na sve strane.) Ne mogu imati drugo utočište sem tebe. Više nigde ne mogu da stanujem. Ko bi me prihvatio? Oh, gospodo čuvari, bio sam udobno smešten u neudobnom! Slušajte šta mi se dogodilo: hteo sam da pobegnem od starosti; hteo sam da pobegnem od zaglibljivanja, tražim život, tražim radost. Tražio sam ispunjenje, a nalazim mučenje. Mogao sam da

biram izmeñu spokoja i stradanja; avaj, izabrao sam stradanje, onako nesvestan kakav sam bio. A ipak sam bio u zaklonu, čvrsto zatvoren u svoju tugu, u svoju nostalgiju, u svoj strah, u svoje griže savesti, u svoju zebnju, u svoju odgovornost, bio sam u zaklonu. Sve su to bili zidovi koji su me okružavali. Strah od smrti bio je moj najčvršći štit. Zidovi su se srušili i sad sam ranjiv. Zidovi su se srušili i sad sam u vreloj vatri života, u beznadežnosti očaja koju pronicljivo vidim. Zeleo sam život, a život se bacio na mene svom svojom snagom. Satire me, ubija me. Zašto se nisam pomirio sa sudbinom i prepustio se mudrosti? Sve stare, zarasle rane otvaraju se i krvare. Deset hiljada noževa zariva mi se u meso. PRVI ČUVAR: Neka izgubi sećanje, neka ga zaborav spase! DRUGI ČUVAR: Sigurno je sam kriv za to. Tako mu i treba. Trebalo je da se zasiti ništavi-lom. On je želeo sve, proždrljivac! PRVI ČUVAR: Ja sam već četrdeset godina čuvar ovog muzeja. Ne mrdam, miran sam. Moja žena ima skoro isto toliko velike brkove kao ja. JOVAN: Da sam bar šugavi pas; da sam bolesna mačka, dobre duše, dobre žene sigumo bi došle i sažalile bi se na mene, povele bi me sa sobom, vidale bi mi rane. Avaj, ja sam samo čovek. Nemoguće je sažaliti se na čoveka, čovekov bol je smešan čoveku. PRVI ČUVAR: Da li je on sam imao sažaljenja prema drugima? DRUGI ČUVAR: Svi oni traže sažaljenje. Svako ga traži za sebe, a niko nije u stanju da ga pruži drugima. JOVAN: Zašto me je izvukla iz mog podruma, iz moje grobnice? PRVI ČUVAR: Zar nije sam rekao da je glupo patiti? DRUGI ČUVAR: Zar nije sam on rekao da prema drugima treba gajiti ravnodušnost ili, u najboljem slučaju, izvesnu simpatiju? PRVI ČUVAR: Zar nije rekao da ne treba sebi stvarati idola ni od koga? Da nijedno biće na svetu nije vredno obožavanja? DRUGI ČUVAR: Zar nije tvrdio da treba biti slobodan, osloboñen svih priveza? PRVI ČUVAR: Zar nije rekao da nam niko ne pripada, da nam ništa ne pripada? DRUGI ČUVAR: Kakav raskorak izmeñu njegove glave i njegovog srca! PRVI ČUVAR: Kakva protivrečnost! DRUGI ČUVAR: Ne veruje u ono što misli, ne misli ono u šta veruje. JOVAN: Kakav raskorak izmeñu misli i života! Izmeñu mene i mene! (Čini mu se da neka žena prolazi preko terase.) To je ona. Je li to stvamo ona? Jesi li to ti? Jesi li to ti? (Prilazi nekoj nevidljivoj osobi.) Zar tvoje ime nije?... Čekaj, kako ti je ime? Gleda me, odlazi. Prepoznala bi me. (Čini mu se da neka druga žena prolazi u suprotnom smeru.) Konačno!... (Ustremljuje se na senku.) Znao sam da ćeš doći. Već toliko dugo te čekam! Čekam te od početka veka i sveta. Od svog prvog roñenja. PRVI ČUVAR, govori zenskim glasom: Ne razumem vas, gospodine. JOVAN: Naprotiv, prepoznaješ me. Dobro otvori oči. Gledaj pažljivo. Pogledaj moje oči. Ne sećaš se? Čak i ako se ne sećaš, to si ti. A ja sam Jovan. Došla si zbog mene, čekala si me. DRUGI ČUVAR, ženskim glasom: Nepristojni ste, gospodine. Ja čekam svog muža. Uostalom, tu je. PRVI ČUVAR: Kasno je, gospodine. JOVAN: Još jedan trenutak. DRUGI ČUVAR: Šta ćete dobiti kroz trenutak? Statistički gledano, nemate nikakve

izglede, vi koji čekate već vekovima. JOVAN: Vekovima je čekam. Vekovima te čekam. PRVI ČUVAR: Dan prolazi. Prošao je. DRUGI ČUVAR: Sedmica je prošla. PRVI ČUVAR: Godišnje doba je prošlo. Odlazimo na odmor. JOVAN: Ovaj život je prošao. Avaj! Opet je suviše kasno. DRUGI ČUVAR: Nadajte se drugom životu, bolje biste uspeli. PRVI ČUVAR: Pronaći ćete je. DRUGI ČUVAR: Ili ćete je ponovo pronaći. PRVI ČUVAR: Ili ćete naći neku drugu... koja liči na nju. JOVAN: Ne želim žene koje liče jedne na druge i koje liče na nju. PRVI ČUVAR: Izbirljivi ste. JOVAN: Želim onu ženu na koju sve liče, a koja nije kao one žene koje liče na nju... DRUGI ČUVAR: Zatvaramo, gospodine. JOVAN: Svetlost postaje sve slabija, prilično je kasno, moram da priznam. DRUGI ČUVAR: Zatvaramo, gospodine. JOVAN: Prilično je kasno. Suviše je kasno. Hladno je. To više nije isti predeo. Sve se menja kad potone nada. (Gleda oko sebe.) Evo turobnih ravnica košmara stvarnosti. Evo pustih ravnica i močvara... I da je samo to! Moje srce je sada kao neka ranjena životinja koja me steže kandžama u svom hropcu... stomak mi je rupa bez dna; usta su mi ponor sa užarenim zidovima. Glad i žeñ, glad i žeñ... (Ide čas ka jednom, čas ka drugom čuvaru, čas ih obojicu hvata za ruke i oko pojasa.) Oh, sestre moje! Moje nežne prijateljice! Kad bih bar mogao ponovo da nadem onaj zaklon gde sam bio tako dobro ušuškan u svom zamoru od življenja, gde sam bio zidovima opasan u svom strahu od umiranja... PRVI ČUVAR: I gde ste bili udobno smešteni u neudobnom. Već ste nam to rekli. Trebalo je da ostanete kod kuće. DRUGI ČUVAR: Trebalo je da postupite kao mi... kao čitav svet. JOVAN: Zašto me je istrgla odande? Zašto je obećala? Da li sam tražio od nje da mi bilo šta obeća? PRVI ČUVAR: Ona vam je prikazala u blještavim bojama prolaznu svetlost ljubavi. DRUGI ČUVAR: Ne postoji nikakav razlog da se živi... JOVAN: Oh, da, nežne moje prijateljice, pretvarajte se da me žalite. (Cnvari uzimaju velike maramice, oti.ru suze i brišu nos.) Hvala. Kako je to nežno! Znam, ne postoji nikakav razlog da se živi. Znao sam sve razloge za to da ne živim, sve razloge za to da ne uronim u postojanje. Bio sam oprezan, sestre moje. Kad biste znale kako sam bio oprezan, podozriv... Kakvu je to uspomenu probudila u meni, kakvu izgubljenu nostalgiju, kakve skrivene želje, kakvu zaborav-ljenu potrebu! Probudila me je tako da osetim sebe, ona je apsolutna potreba; a ja sam mislio da mogu bez svega! Naravno, naravno da nema nikakvog razloga da se živi. Našao sam jednu nerazložnost da bih živeo... Uhvatio sam se za nju i ruke su mi izranjavljene... PRVI ČUVAR: Eto šta znači biti nerazložan. JOVAN: Avaj, avaj, avaj! Ludost se ne isplati dok god nije potpuna noć, dok god se duh ne zaglibi u njoj. DRUGI ČUVAR: Vi ste stvarno živ čovek. Utešite se i idite odavde. Nismo večerali. JOVAN: Živ kao živa rana. Odlazim, odlazim. Odavno sam pošao na puteve da bih osvojio svet. Puteva je bilo, ali nije bilo sveta. Kuda ću da idem? Kuda ću da idem? Gde

da nañem zemlju koja ne bi bila tvrda, vodu koja me ne bi pekla, zavoj koji bi isceljivao, žbun koji ne bi imao trnje? Bolestan sam, sestre moje. Oh, odlazim, odlazim. Mrtav sam. A ipak, još uvek umirem. Bila bi dovoljna jedna reč da me izleči. Ko je onaj koji je poseduje? Gde je onaj koji je izgovara? Ne znam više gde je moja nekadašnja kuća, zaboravio sam put, lutaću, nastaviću da hodam po dolinama. Srešću je možda, nekim slučajem. A obećali su mi je, obećana je. Ne mogu da razumem. Odlazim, nastavljaću dok god bude noć, dok god bude dan, dok god budu postojali sumraci. (Viče.) Gde si? Neću se zaustaviti dok god ne vidim kako vatre sijaju na tvojoj dijademi! PRVI ČUVAR: Neka vam je sa srećom i srećan put! Svet je veliki. Još ste mladi, imate vremena na pretek. Mi više ne možemo. DRUGI ČUVAR: Više ne želimo. Zadovoljavamo se malim stvarima. PRVI ČUVAR, Jovamt koji nestaje u dmr. Svratite nam ponovo ovih dana! JOVAN, viče: Pokaži se u mojoj noći, ti, živa, zaslepljujuća, nežna, snažna, žarka, umirujuća. Njegov glas se posetepeno gasi. DRUGI ČUVAR: Kakava je to devojka koja ne dolazi? Neka vrsta princeze? PRVl ČUVAR: Veruješ li da to postoji? DRUGI ČUVAR: Zar nisi gladan?... Mljac, mljac... Osećam miris supe. PRVI ČUVAR: Već osećam ukus vina u ustima. DRUGI ČUVAR: Prijatna večera. PRVI ČUVAR: Prijatna večera. Rastaju se i odlaze svaki na svoju stranu. ZAVESA TREĆA EPIZODA PODNO ZIDA JOVAN, GOSPODIN, GOSPOðA, PRVA ENGLESKINJA, DRUGA ENGLESKINJA, MLADI Ć, ŠEFER, RABIN, ČOVEK, ŽENA, ROBIJAŠ, SUDIJA, VODIČ, KUVARICA DEKOR U dnu, veliki zid s kraja na kraj scene; sasvim na desnoj strani u odnosu na gledalište, veoma niska vrata u zidu. Bleda svetlost. Ispred zida čitav teren pokriven je suvom šikarom, gotovo mrke boje. Kad se zavesa podigne, scena je prazna, da bi se nekoliko trenutaka mogao videti samo zid — s leve strane ulaze Gospodin i Gospoda u godinama. Drže se za ruke idući prema zidu. Preko druge ruke nose crni mantil, a u rukama drže kišobran, takoñe crn. Gospodin i Gospoña staju nasreñ pozornice i posmatraju zid. GOSPODIN: To je spomenik iz XII ili XIII veka; na ovom svetu postoje samo spomenici. Dvanesti ili trinaesti vek. GOSPOðA: Pre će biti da je renesansa. GOSPODIN: Ne bih rekao. GOSPOðA: Već sedamnaest godina si član turističkog...

GOSPODIN: Nisam član, osnivač. GOSPOðA: Video si na stotine spomenika; još uvek se ne razumeš u to. Pogledaj one bezbrojne rupice u zidu, to pčele izdube da naprave gnezda; to je saće. Karakteristično za renesansu. GOSPODIN: To su rupe bez meda. U doba renesanse, pčele su tu polagale med. GOSPOðA: To je ipak renesansa; tužna, manje nežna renesansa, renesansa mrzovljnih zema-lja. Severnjačke renesanse, ili one sa krajnjeg juga, bile su veselije. GOSPODIN: Mednije. GOSPOðA: Svetle, osunčane. U zemljama koje se nalaze u sredini, izmeñu granica, ni na čijoj zemlji, uvek je sivo. GOSPODIN: Ipak je lepo. GOSPOðA: Varaš se, uopšte nije lepo. GOSPODIN: Mislim da je ipak lepo, jer je to spomenik. GOSPODA: To je više kameni dokument. Nije svaki dokument spomenik. Spomenik je neka vrsta složenijeg uredenja dokumenta. GOSPODIN: Ipak je lepo! GOSPOðA: Naš prijatelj, profesor, istog je mišljenja kao ja. On zna bolje nego ti. Učen je. Poznavao je ovaj zid i rekao nam je da je to ružno, da je to neuspeli spomenik. Znao je to pre nego što je došao da ga vidi, video je fotografije u knjigama. Zamisli, gde li su našli tako tamno kamenje? Ovo napušteno mesto, preplavljeno šikarom... Sve ove sasušene biljke koje rastu iz zemlje, sve je to vrlo loše održavano, čuješ li ovaj odsečni šum? GOSPODIN: Da, to je stvrdnuto blato, da, suve biljke; puca kad čovek hoda. Gospodin se naginje da bi iščupao jednu biljku. GOSPOðA (sprečava ga): Ne diraj to, od osušenih kopriva izlaze plikovi. GOSPODIN, ponovo se okrećeprema spomeniku, posmatra ga i kaže: Spomenik je ipak lep. GOSPOðA, dok Gospodin i dalje gleda zid, ona gleda oko sebe, a zatim prema sali: Citava četvrt je razočaravajuća. Kakva ideja da se bace bombe na kuće. Samo kosturi zgrada, pocrneli od dima, zjape, samo okviri od vrata, zidovi sa rupama, nema više krovova, sve liči na pokvarene umnjake nekog džina. GOSPODIN, okreće se: To nema nikakvog značaja, ove kuće više nisu nastanjene; to je napravio turizam, da bi ulice dobile stil svoga doba. GOSPOðA: Gle, sad pada kiša. Kako vazduh postaje vlažan, u roku od nekoliko trenutaka. GOSPODIN: Naravno, znaš da ljudska bića imaju sunñerasto telo. GOSPOðA: Obuci kišni mantil. (Oblače svoje crne gabardenske kapute.) Zašto su ovi gabardenski kaputi tako crni? Juče su bili zeleni, ili, bolje rečeno, žuti. GOSPODIN: Polio sam ih mastilom. Imali su mrlje koje nisam mogao da uklonim plavcem. Da se to ne bi videlo, potpuno sam ih potopio u rastvor mastila. Možda ti zbog ovih gabarden-skih kaputa sve izgleda tako tamno, tako crno. Gospodin i Gospoña otvaraju kišobrane, takode crne, i zaklanjaju se ispod njih. Oboje hodajit sitnim koracima. GOSPOðA: Kako se zemlja brzo ovlažila, kako se sve što je bilo suvo sad jako ovlažilo. Pogledaj, umesto da se preporode pod kišom, biljke trunu; blato, koje je bilo tvrdo, ponovo omekšava. Trebalo je da uzmem skije. Ne napreduješ? Doñi.

GOSPODIN: Smatram da je spomenik ipak lep; ne znam da objasnim zašto ga smatram lepim. GOSPOðA: Hajde, doñi, dragi, dodi, ne zaglibljuj se. (Uzima ga za ruku, nežno, i izgleda kao da ga vuče; sa mukom napreduju kroz vlažno blato ka dnu scene, prema zidu, na koji će se za nekoliko trenutaka čvrsto nasloniti leñima, i dalje držeći kišobrane otvorene.) Ne zaglibljuj se, dodi, dodi. Vuče ga prema sebi. S desne strane u odnosit na gledalište, stižu dve plavokose devojke koje liče jedna na drugu. GOSPODIN: Gle, dve mlade Engleskinje. GOSPOðA: Bliznakinje. (Odevene su u belo; letnje haljine, veoma lake, izrezane, veoma kratke; nage ruke na kiši.) A ipak ne izgleda da su mokre. (Prvoj Engleskinji): Nije vam potreban kisobran? PRVA ENGLESKINJA: Ne, gospoño. Mi smo iz ovog kraja, kiša nas ne kvasi; vi ste nešto drugo, stranci ste. PRVA ENGLESKINJA, Drugoj Engleskinji: To što te nisu pustili da postaneš igračica nije razlog da... DRUGA ENGLESKINJA: To je bio razlog mog života. PRVA ENGLESKINJA: Ipak ti je davao časove gimnastike. To može da zameni igru. DRUGA ENGLESKFNJA: Ne uzima za ženu mene, nego tebe. PRVA ENGLESKINJA: Šta ti tu smeta? Tako ličimo jedna na drugu! GOSPOðA, pored zida: Gle, teren je suv. (Izbegava da se sudari sa devojkama.) Oprostite, gospoñice. (Svom mužu): Isprljao si cipele. GOSPODIN: Malo sam ih uprskao blatom. DRUGA ENGLESKINJA, Prvoj Engleskinji: To nije razlog, to me ne sprečava da budem druga, a ne ti. Ne mogu da podnesem tu atmosferu. GOSPOðA, Gospodinu: Hoće da kaže: tu situaciju. Ne može da podnese tu situaciju. Taj izraz je primereniji. PRVA ENGLESKINJA, Drugoj Engleskinji: Nećeš se valjda zbog toga ubiti? Šta bih ja bez tebe? Bila bih polovina same sebe. Imala bih samo jedno plućno krilo i polovinu srca. DRUGA ENGLESKINJA: Udaješ se. Tvoj suprug će ti pozajmiti polovinu svog srca. Ja mogu da nestanem. Moram da nestanem. GOSPOðA, Prvoj Engleskinji: Sprečite je da se ubije, gospoñice. GOSPODIN, Gospoñi: Priljubi se uza zid i gledaj ispred sebe da se ne primećuje da vidiš. Ne mešaj se u njihov razgovor. PRVA ENGLESKINJA, Drugoj Engleskinji: Ako se ubiješ, naljutiću se. GOSPOðA, Gospodinu: Čvrsto prisloni leda uza zid, manje ćeš se ukvasiti. PRVA ENGLESKINJA, Drugoj: Da, do kraja života ću ostati ljuta. GOSPODIN: Voda više ne pada, nego se penje iz zemlje. Gospodin i Gospoda stavljaju kišobrane naopako. DRUGA ENGLESKINJA: Uostalom, evo ga. (Na desnoj strani u odnosu na gledaoce, pojavljuje se Mladić.) On te voli. Vi ste jedno za drugo. Kakvo je moje mesto u toj čorbi? Više ti neću biti potrebna. PRVA ENGLESKINJA, Drugoj Engleskinji: Hoćeš, ne zaboravi da smo bliznakinje. DRUGA ENGLESKINJA: Upravo to me baca u očaj. GOSPOðA, Mladiću: Gospodine, vaša verenica hoće da se ubije.

MLADI Ć, Gospoñi: Ne ona. Nego ona druga. Moglo bi se reći da je to isto, pošto su bliznakinje, ali ja vidim razliku. GOSPODIN: Da li je moguće oženiti se tako lepom devojkom? Proleće, čudo. Proleće čuda, ili čudo proleća? PRVA ENGLESKINJA, Mladiću: Mili, pokušaj da je urazumiš. Mladić sleze rameniina. Druga Engleskinja odlazi, na levu strami u odnosu na gledalište, trčeći. GOSPOðA, Mladiću: Sprečite je! (U pravcu Druge Engleskinje koja je pobegla i nestala): Gospoñice... Gospoñice, slušajte... MLADI Ć: U svakom slučaju, neće hteti ništa da posluša. Osim toga, nisam ja odgovoran za sva ubistva i samoubistva na ovom svetu. (Prvoj Engleskinji): Zar ne? GOSPOðA, Mladiću: Trebalo je da je stignete biciklom. GOSPODIN, Gospoñi: Ne mešaj se u njihove stvari. Pusti ih da rade šta znaju. To je običaj u ovoj zemlji. Jedna sestra uvek mora da umre ili da propadne, u korist druge, to je najobičnije žrtvovanje. MLADIC, Gospodi: Nemam bicikl. (Jednoin rukom grli oko struka Prvu mladu Engleskinju.) Zar ne? PRVA ENGLESKINJA: Bila je potpuno kao ja, dragi. Tvoja druga ruka mogla je biti za nju. Ja sam samo malo punačkija. GOSPOðA, Mladiću: Gospodine, morate da je spasete... Nije da se bunim protiv vaših tradicija... GOSPODIN, Gospodi: Ama, pusti ih. To je nametljivo. On će ti reći neprijatne stvari. MLADIC, Gospodi: Vaš taksi vas sigumo čeka. (Prvoj Engleskinji): A šta bismo radili ako bih ostao bez jedne ruke?... Treba sačuvati jednu ruku u rezervi. PRVA ENGLESKINJA, Mladiću: Za sada nisi bez jedne ruke. Ako bi se tako nešto dogodilo, nekom nesrećom, onda... možda... Ulazi Jovan, sa leve strane u odnosit na gledalište. Izgleda umoran, ali ipak ne toliko umoran koliko će biti u poslednjoj epizodi. JOVAN, ugleda zid: Slutio sam... Da mi prepreči put, da me natera da gubim vreme. Dani, sati i sekunde su mi odbrojani. Prislanja ruke uza zid kao da želi da vidi da li se moze odguriniti, pomeriti. PRVA ENGLESKINJA, Mladić je još uvek drži oko struka, Jovanu: Gospodine, da niste slučajno videli... GOSPOðA, Jovanu: Gospodine, da niste slučajno usput sreli nekoga ko trči, da niste primetili... GOSPODIN, Gospoñi: Nije mogao, padala je kiša, bile su to zavese od kiše... MLADI Ć, Jovanu: Kroz ovaj zid je nemoguće proći; to je pravi zid. U svakom slučaju, ja ne bih mogao. (Snažno se naslanja na zid, kao da hoće da isproba koliko je otporan.) Znate, to nije jedini zid u ovoj oblasti. Najveći je. GOSPOðA, Jovanu: Gospodine, odgovorite mi, da niste slučajno sreli devojku koja razgrće zavese kiše, trčeći, u pravcu iz koga vi dolazite, ili da niste slučajno videli njen leš na putu? JOVAN, Gospodi: Primetio sam jednu belu mačku koja je bežala. MLADI Ć, Engleskinji koju ponovo grli oko struka: Šaljivdžijka, vidiš, pretvorila se u mačku... Lakrdijašica! PRVA ENGLESKINJA, Jovanu: Kuda je išla? Možda se uzverala na neko drvo, pa više

ne može da siñe; možda je otišla da se sakrije u mišju rupu. (Mladiću): Ipak je pametnije uradila nego da se ubila, mirnija sam. GOSPOðA, Gospodinu: Vidiš, kad neko ima savest! (Engleskinji): To je dobro, gospoñice. (Mladiću): Oprostite... PRVA ENGLESKINJA, Mladiću: Treba je razumeti. Poznajem je kao što poznajem sebe. Poznajem je kao što poznajem svoju sliku u ogledalu, koju sam brkala sa njenom; stavimo se na njeno mesto... GOSPODIN, Gospoñi: Ako je mačka, onda, onda... idi brzo da mi je dovedeš. PRVA ENGLESKINJA, Mladiću: Uvek je žalila što više nije dete. GOSPODIN, Gospoñi: Idi brzo, nañi mi je. PRVA ENGLESKINJA: Idite da je nadete, gospoño. Možda ima male. Daćete mi jedno, čuvaću ga kao uspomenu na nju. MLADI Ć, Engleskinji: Ako hoćeš da gajiš decu svoje sestre, ja se povlačim. Ne smatram se njihovim tečom. GOSPODIN, Gospoñi: Idi, dovedi je, preklinjem te. Dovedi mi je brzo, bela mačka je kao nevesta. Odavno želim takvu mačku. GOSPOðA, upućiije se prema izlazu na levoj strani u odnosu na gledaoce: Da, dragi, potrudiću se koliko god mogu, ti znaš da želim da te usrećim. Samo da ne trči suviše brzo, jer neću moći da je uhvatim, sa ovim nogama. GOSPODIN, Gospoñi: Ostavi joj pismo, ostavi joj bar poruku, pod nekim velikim kamenom, ili u nekom jarku. GOSPOðA: Učiniću sve za tebe, učiniću sve za tebe. PRVA ENGLESKINJA: Ako je postala mačka, da li još uvek zna da čita, da li poznaje naše znake? GOSPOðA, izlazi sa leve strane, najbrze što moze: Maco, maco... Isprljaćete svoje belo krzno u blatu, psi će vas zadaviti, dodite meni, doñite, bićete na sigumom. Nestaje. MLADI Ć, Engleskinji: Kršiš ruke i imaš taj izraz zebnje zato što misliš samo na nju. Idi onda da joj se pridružiš. Stvamo je bila polovina tebe. Ti ne možeš biti moja polovina. Kako da uñem u kuću u kojoj su tvoje uspomene njene? Ti nisi ti, ti nisi potpuna, živiš od nje, idi da joj se pridmžiš. ENGLESKINJA, Mladiću koji se udaljava: Molim te, ostani sa mnom, nemoj i ti da odeš. Napustila me je zbog tebe. MLADI Ć: Ne krećem istim putem. ENGLESKINJA: Ni ti, ni ona, a to znači ni ja, ni mi. Više neću biti čak ni privid. (Engleskinja odlazi na desnu stranu.) Nemam više snage, bez sadržaja sam i bez potpore. Leći ću sama, ispod vlažnih pokrivača, nisko u dolini, na ivici močvara, pored trski koje se klanjaju. GOSPOðA, stiže s leve strane: Ruke su mi potpuno izgrebane. GOSPODIN: Od mačke? GOSPOðA: Ne. Nesrećnica! Sakrila se u jednoj živici. Trnje se otvorilo. Kupine su me izranjavile, a izgrebale su i mačku. Ima crvene krvi na njenoj beloj odori, doñi, pokušaćemo da je izvučemo odande, da je negujemo, da je izlečimo. Gospodin i gospoña izlaze na levu stranu u odnosu na gledaoce. JOVAN, pored zida, ostao je pored zida, nepomičan, leñima okrenut prema gledalištu: Moram, dakle, da se zaustavim, ne mogu da se zaustavim, kako da proñem? Kako da se

popnem na zid, ostavio sam lestvice kod kuće, čak i stolicu-merdevine. MLADI Ć, priñe Jovanu: Rado ću vam pozajmiti perorez, gospodine. To je sve što mogu da vam ponudim. Jedno jedino sečivo. Pomalo je okrnjeno. Ali možete strpljivo da kopate, to traje, naravno, i sečivo je okrnjeno upravo zato što su njim hteli da probiju i druge zidove. JOVAN: Jesu li bar uspeli? MLADI Ć: Oh, gospodine, naravno da nisu. JOVAN: Kako ću ja uspeti? MLADI Ć: Niko vam ne nameće obavezu da uspete. Jednostavno pokušajte. Pokušaj već sadrži cilj. Što se mene tiče, nikada nisam pokušao da probijem ili da srušim ovaj zid, nikada nisam pokušao da se popnem na njega, jednostavno ga zaobilazim, zaobilazim čitavu grañevinu. Idem kud hoću, ostavljam za sobom ostrvca, prepreke, tvrñave. JOVAN: Ovaj zid je pročelje jedne grañevine, treba znati šta se nalazi unutra. MLADI Ć: To me ne zanima. JOVAN: Ja moram da znam. Upravo zato ljudi dolaze sa svih strana sveta da vide spomenike, i to i unutrašnjost, a ne samo pročelje. MLADI Ć: Imate maniju spomenika, muzeja, starih crkava. U stvari, nikada ne ulazite u njih. Ostajete na vratima ili podno zidova. Ja sebi ne postavljam probleme. Ne želim da uñem. Ulica je zanimljiva u našem gradu. Tokom sezone lepog vremena, ima turista, ima drugih, ima ih mnogo. Gledamo turiste koji dolaze da nas gledaju. Ja ih više ne gledam, dovoljno je videti jednog. svi su isti, uz neznatne razlike što se tiče boje, rase, visine, pola, čina, starosti. Ostavljam vas, gospodine, pred vašim zidom. Kasno je, idem da legnem, smestio sam krevet tamo, pod jabukama, pored vode, gde je trava sveža. Do viñenja, gospodine. Izlazi na levu stranu, a sa iste te, leve strane ulazi prilično mlad rabin, sa crnom bradom, iina mantiju, okrugli šešir sa širokim obodom i uvojke. Za njim idu jevrejska deca, vrlo mala, ñaci, trebalo bi da ih bude dvadeset do trideset, i da idu u redu, u zavisnosti od mogućnosti pozorišta; u krajnjem slučaju, može ih biti dvoje; ili mogu biti zamenjena marionetama. Imaju crne brade, uvojke, okrugle šešire, mantije. Ta deca idu u redu kao ñaci i pevaju. RABIN: Eins, zwei, eins, zwei, links, rechts, eins, zwei. Deca se kreću pevajući veoma ritmično, ali glasovi koje izgovaraju nisu razumljivi. Gospoda i Gospodin ulaze s leve strane, držeći izmeñu sebe i pridržavajući Drugu Engleskinju, koja je postala bela mačka, odnosno koja nosi mačju masku i obučena je u belu somotsku haljinu koja je potpuno prekriva od vrata do članaka. Bela haljina umrljana je krvlju. GOSPOðA: Vodimo vas svojoj kući, gospodice, vidaćemo vašu ranu. JOVAN, Rabinu: Šefer. To ste vi, zar ne, ne skrivajte se, prepoznajem vas pod tom odećom u koju ste se prerušili. ŠEFER, deci: Stani! Deca staju. ŠEFER: Ovo nije prerušavanje. GOSPODIN, mački: Imamo odličnog veterinara. Leči čitavu našu porodicu; leči i našeg

doktora. Sve troje polako kreću prema desnoj strani. RABIN, Jovanu: Mi smo rabini učitelji, s oca na sina. GOSPOðA, mački: Bićete u toplom i lepo ćemo vas hraniti. GOSPODIN, mački: I lepo ćemo vas maziti. Izlaze. Rabin daje znak rukoni i ñaci kreću u redu, pevajući. Reči su nerazumljive. ðaci prolaze preko pozornice i mogu u odredenom trenutku malo da koračaju u mestu, a zatim da produže put i da nestanu iza kulisa, desno u odnosu na gledaoce. JOVAN: Zar se ne bojiš... ti i tvoji ñaci?... Reci im bar da tiše pevaju. Crkvene pesme i psalmi su zabranjeni. Dobro znaš gde se nalazimo, znaš da ovde živiš u zemlji koja je zvanično ateistička, vera je zabranjena i ko praktikuje veru, odseku mu glavu, a onda ga šalju na robiju. ŠEFER: Znam, znam. JOVAN: Na sve strane ima špijuna. U opasnosti si. I ja, uostalom, ako neko čuje da razgovaram sa tobom. ŠEFER: Ne boj se ni za mene, ni za sebe. Snašao sam se. Sve sam sredio sa vlastima. Policija nema šta da mi zameri. Kod mene je sve po propisu. Umesto da pevaju psalme, deca pevaju odlomke koje sam izabrao iz MANIFESTA KOMUNISTIČKE PARTIJE. JOVAN: U tom slučaju, kod tebe više nije sve po propisu u pogledu tvoje vere. Boriš se protiv sopstvene vere. U svakom slučaju, u lošoj si situaciji. ŠEFER: Sve sam predvideo. Nema nikakve opasnosti po veru. Dao sam da se ti odlomci prevedu na hebrejski, moja deca ih pevaju na hebrejskom, i to ne može da naškodi njihovoj veri, jer ne razumeju hebrejski. Čovek se snañe, vidiš. Nestaje sa decoin koja pevaju. Jovan se okreće prema zidu, stavlja ruke na njega, podiže glavu, ali ne čineći napor, nego mirno. Ponovo dolazi jedan mladić na biciklu. MLADI Ć: Dolazim da vam pravim društvo, iako nemamo ni o čemu ozbiljnom da razgovaramo. Turisti su otišli. Sefer je već daleko sa svojom decom; verovatno su ih bacili u provaliju. Ovde su podozrivi prema trostrukoj igri. Ali Šefer će se opet nekako izvući, možda sa slomljenom nogom. Taj čovek ima mnogo sreće, naći ćemo ga kasnije, u nekoj drugoj zemlji, kao učitelja baleta, deceubicu, muža pijanca, ili stražara, ili žandara, ili, ako se stvari promene, jer kolo sreće se okreće, okreće, Sefer će ponovo postati generalni direktor. Kad nije tiranin velikog dometa, kad je kažnjen zbog svojih grešaka, mana i zablude, sredi da bude bar mali tiranin: učitelj, na primer. Mora na ovaj ili na onaj način da komanduje, mora da progoni, mora da prinuduje ili da vaspitava. Ako je skliznuo u provaliju, to znači da će promeniti život. Provalija je naša granica. Iza toga se nalazi druga zemlja, slobodnija; ne želite da idete tamo? Trebalo bi, putnik ste. Nećete da silazite. Medutim, izgleda da je posle provalije uspon. Hoćete da preñete preko zida, ili da ga srušite. Da saznate šta ima iza. Manija saznavanja svega. To dolazi iz daleka. Gledajte ljude koji prolaze; u ovom trenutku ne prolazi niko; biće ih. Ne želite da budete polje preseČeno zidom? Zidovi su naši jemci. (Jovanjoš uvek ne odgovara. Okrenut je prenia zidu. Ne poniera se. Mladić govori glasno, ali u prazno.) Rizično je srušiti zid; u

svakom slučaju, trebalo bi podići drugi zid nešto dalje. To neosetno pomera granicu. Zid nam pruža zaklon od nespoznatljivog, od haosa. Samo prazne reči. Ovde imamo nespoznatljivo i haos. Ali to je haos koji nam je postao blizak, na koji smo se navikli. Onda verujem da sam zaveo malo reda, verujem da ga poznajem. Meñutim, ko može da spreči tlo da se obruši, ko mi jemči da mi nebo neće pasti na glavu? Razmislite, ako možete. Razmišljajte. Napuštam vas. Izlazi. Jovan sejoš uvek ne pomera. Ulazi jedna žena, sa desne strane u odnosu na gledaoce. ŽENA: Vekovima sam ga poznavala. Bio je krupan, bio je snažan, branio me je. A zatim je omršavio. A zatim je izgubio snagu. A zatim je postao manji. A zatim je postao još manji, više me nije držao u zagrljaju. Ja sam njega držala u ruci, na dlanu. a onda se odjednom istopio. (Otvara i zatvara šaku.) Više ga ne vidim. Zar je moguće! Zamislite to, tako debeo, tako ugojen, tako lep čovek. Prolaze Sudija i Robijaš, a Žena izlazi. ROBIJAŠ: Gospodine predsedniče suda, osuñujete me na doživotni prinudni rad, to je suviše. Nesrazmerno je. Uostalom, vi ste na gubitku. Neću moći do kraja da izdržim kaznu, sigurno ću umreti pre toga. SUDIJA: Nećete, sahranićete vi sve nas. ROBIJAŠ: Ako me pustite da izañem. SUDIJA: Na suñenju nisam mogao znati da ste mi roñak; da ste to odmah rekli, porotnici bi vam sigurno pronašli olakšavajuće okolnosti. To se radi za rodbinu diplomata, sudija, tipografa. ROBIJAŠ: Mogu se pronaći nagodbe sa zakonom. SUDIJA: Tako kažu. Ne misle tako, ili, ako hoćete, ta nagodba sa zakonom, koja se prime-njuje u sudu, prilično je posebna. S jedne strane se uzme nekoliko zakona, četiri ili pet, nasumice. S druge strane se uzme nekoliko nagodbi. Onoliko nagodbi koliko zakona. Stave se u isti "šejker". Promućka se. Nastaje čudna mešavina. Nikad nije uspela, sve je mutno i bez ukusa. ROBIJAS: Zato što ne začinite dovoljno svoje reči. SUDIJA: Začin okrivljenog nije začin suda. ROBIJAS: Začin okrivljenog nije ono što se misli da jeste. Sudija se okreće prema Jovanu. SLDIJA: To bi trebalo da vas zasmeje. Prilično izvoljevate. ROBIJAS: Vratimo se mom slučaju: šta možete da učinite za mene? Hoćete li me pustiti da trunem u zatvoru? SUDIJA: Dobro se osećate, kažem vam. Da li ste sada u zatvoru? Vidim da šetate u zatvorskom odelu. ROBIJAŠ: To je samo nesmotrenost. SUDIJA: Dragi moj rodače, stvarno je neumesno od vas što mi na ovaj način dosañujete. Sada nije moje radno vreme. Pustite me, dakle, da malo odahnem. Dozvolite mi da se opustim. Govorimo o nečem drugom. ROBIJAŠ: Važi. Volite li tenis? Ja više volim cirkus. SUDIJA: Ja sam voleo nekadašnji cirkus. Sad to nisu isti lavovi, ni isti slonovi. Postali su magarci. ROBIJAŠ. Ne veći magarci nego što smo postali vi i ja. Iz/aze. Jedan čovek ijedna žena prolaze u suprotnoin smeru.

ČOVEK: Treba dati nameštaj na čišćenje. Jedna fotelja treba da se popravi. ŽENA: Normalno je da posle nekoliko godina postane prašnjavo. I najbolje održavan na-meštaj se uprlja. ČOVEK: Trebalo je bar da iskoristimo taj nameštaj, da ga pokazujemo, trebalo je da pozivamo svet. (Čovek i Žena se okreću prema Jovanu.) Izgleda kao da se veoma mučite uzalud, nikada nećete moći ni da probijete taj zid, ni da ga srušite. ŽENA: Uostalom, čemu bi to služilo? Pomešani sa šumom drveća, tihim glasoviina životinjica, cvrkutom ptica i žuborom potoka, čuju se zvuci vozila i motora koji se zaustavlja. Autobus staje, sudeći po zvuku kočnica. Pojavljuje se vodič. VODIČ: Dame i gospodo putnici. (Pojavljuju se ličnosti koje smo videli u ovoj slici. Jovan seda podno zida, prilično apatično izgleda. Kao u snu.) Dame i gospodo putnici, zaustavićemo se za trenutak ovde, a sledeća etapa biće Dolina leptirova. Da bismo bolje videli njene divote, gledaćemo je sa onih tamo vrhova, vidite, u pravcu mog kažiprsta. (Svi turisti pogledom prate vodičev kažiprst.) Pošto je put koji treba da preñemo dug, predvideli smo kratko zaustavljanje, da biste mogli da operete ruke u potoku koji tako ljupko žubori pred vašim nogama. Imate dva minuta. Zatim ćete se, na zvuk moje pištaljke, uputiti prema vrhu. Autobus će vam se pridružiti na početku uspona. (Svi putnici izlaze kroz kulisu koja se nalazi desno u odnosu na gledaoce, a s leve strane ulazi zakasneli putnik koji hoda drzeći u ruci veliki beli slepački stap. Jovanu): Zašto ste stali tu, gospodine? Zar ne želite da idete za ostalima? JOVAN: Nisam ni profesionalni, ni sindikalini turista: ja sam slobodni turista, za sopstveni račun. Za sopstveni račun. U svakom slučaju, ne pripadam vašoj grupi, ne pripadam nikakvoj grupi. VODIČ, čoveku koji napreduje: Hajde, slepče, požurite, zar ne vidite da su ostali turisti otišli. SLEPAC: Ne primećujem nikoga. VODIČ, Slepcu: Požurite. Idite pravo, pridružite se svojim saputnicima. (Dok se Slepac upućiije ka izlazu, Jovanu): Ima ljudi za koje se baš ne zna zašto putuju; da li i oni sami znaju? Čovek se pita šta mogu da vide. JOVAN: Prepoznajem vas, gospodine Vodiču. Vi ste Šefer, već ste se vratili... VODIČ, čiju ulogu treba da igra glumac koji je igrao ulogu rabina: Šta kažete? JOVAN: Šefer, vi ste Šefer. Ti si Šefer. VODIČ: Nisam Šefer, varate se. JOVAN, raskopčava Vodiču jaknu, ali ne nasilno, vadi iz unutrašnjeg džepa jakne lažnu bradu: A ovo... Vidite, ne možete da poričete, vi ste Šefer. VODIČ, mirno, ne zbunivši se: Istini za volju, ja sam Šefer. I da i ne. Ljudi su me viñali u tako različitim oblicima, skrivenog iza toliko maski, u toliko zemalja i na toliko kontinenata, da me na kraju prepoznaju, s razlogom ili bez razloga. Onaj ko se uvek prikazuje u istom obliku, gubi se u bezimenosti i u banalnom, bezličnom identitetu. Mene razotrkivaju i odaju moji mnogostruki identiteti i moje veoma raznolike maske. Naime, čovek, menjajući se, privlači pažnju i razbija navike i automatizme. Ja svaki put vršim upad u ono što je ne-strano. Pošto sam svaki put neko drugi, samo se po sebi razume da nikada nisam sasvim ja. Jovan, ne govoreći, pokazuje zid desnom rukom.

ŠEFER: Znam, hoćete da proñete. Već sam vas video. Još ovo, toliko da znate: kad ste me videli pre... ne znam koliko vremena, kako prolazim pred vama sa decom, bio sam na najnižem stepeniku lestvice, a sada se penjem uz nagib. Uskoro ću se vratiti kao vuk ili lav, ali ne baš brzo. Ne želim da padnem... onako kako smo moji prijatelji i ja udesili da se to uradi sa decom... JOVAN, rasejan: Šta je urañeno sa decom? ŠEFER: Skinute su im male mantije i mali okrugli šeširi, obrijani su im kosa i brada, a zatim, zatim su bačena u provaliju, sasvim nezrela. JOVAN: Stvarno? ŠEFER: Oh, da... (Smeje se.) Ako pogledate dole, videćete da se na dnu doline nalazi kaša. Vidim da vas to uopšte ne zanima. Da, imam na raspolaganju nekoliko trenutaka da vam pomognem da uklonite taj zid. To nije dobra zamisao. Ali, ako baš želite, učiniću to. Znam da vam je poznato da sam čarobnjak. Nisam jedini, uostalom. Upozoravam vas da ćete ići putevima koji se spuštaju, dok se ja, kao što sam vam rekao, penjem, penjem. (Neka blistava svetlost preplavljuje pozornicu.) Eto, vidite, sunce Austerlica. Iako vodič nije napravio nikakav pokret, zid u dnu nestaje. Jovan se okreće prema dnu pozornice. Jovan se okreće u pravcu gdeje bio zid, a sad se umesto toga, na levoj strani u odnosu na gledalište, nalazi neka vrsta prljave kuhinje, koja zauzima jednu trećinu zadnjeg dela pozornice. Zidovi su pocrneli, na njima vise veoma prljave kuhinjske sprave, a tu je i zarñali, crn i prljav šporet. U kuhinji se nalazi jedna stara žena, sa prljavom i tamnoni keceljom i u staroj pocepanoj haljini, a u rukama drži pocrneli tiganj i potpuno pocrnelu krpu kojom trlja tiganj. Dotle Vodič izlazi sa scene na desnu stranu u odnosu na gledaoce, poštoje iz džepa izvadio rog za gluve koji prinosi ustima i u koji viče u pravcu putnika. VODIČ: Gospodo putnici, dragi turisti i prijatelji, krećemo prema vrhovima. Duva u rog dok konačno izlazi. Svetlost ga prati. Kad Vodič nestane, sa njiin će nestati i poslednji komadić sunčevog diska. Po pozornici se rasprostire sivkasta svetlost. Jovan se nalazi u onoj kuhinji, pored starice. KUVARICA: Vaš put je tamo i stići ćete u roku koji nije suviše dalek. Treba još hodati, ipak, ali, mladi ste, imate dobre noge. (Drži krpu za brisanje sudova u ruci, i pokazuje, pružajući tiganj kao štap.) Na ovu stranu, mladiću. Više baš i niste mladić; na ovu stranu. (Zid u dnu i zid desno od gledalaca se otvaraju, tako da se vide dvoja ogromna vrata koja zjape. Kuhinjske alatke ostaju da vise na kanapima preko obe strane otvora.) Sada možete da nastavite put. Otvorili smo prepreke. Upozoravam vas, blato, blato, vlažna zemlja lepi se za ñonove. Na druge dve trećine u pozadine scene, vidi se veoma tamno nebo i strmina koju je, naravno, prilično teško prikazati, jer se Jovan nalazi na njenom vrhu i silaziće niz nju. To može biti prikazano pomoću nekoliko stabala, s tim da se prvo stablo vidi u celini, da se od drugog vidi samo krošnja, a od trećeg samo grane na vrhu i nekoliko listova koji poćinju da opadaju kao, uostalom, i lišće na drugom drveću, tako da se u pozadini pojavljuje sivo i prazno nebo, a sasviin u dnti samo daleki vrh nekog brega, čije se padine

i podnožje ne vide. KUVARICA: U svakom slučaju, sada je mnogo manje zamorno, manje zamorno, više nema puteva koji se penju, više nema planina na koje se treba verati, više nema stepenica uz koje se treba penjati, stižete ponovo u ravnicu, sinko, a zatim nastavljate pravo, nemoguće je pogrešiti... Hajdete, hajdete... Jovan izlazi kroz jedan od zidova koji zjape; okreće se pre nego što izañe. JOVAN: Vaša kuhinja nema krov. KUVARICA: Oblaci joj služe kao krov. I magla. Jovan odlazi. JOVAN: Niste rekli da je silaženje isto toliko teško kao i penjanje. KUVARICA: Nije. Možda. To je penjanje u suprotnom smeru. Vidi se Jovan koji odlazi, zatim se vidi samo do pojasa, a na kraju mu se vidi samo glava. KUVARICA, baca tiganj i briše ruke piijavom krpom za sudove koja ostavlja crne tragove na njenim ostarelim šakama i rukama: Mogao bi da hodaš pevajući. Tako se lakše hoda. Zar ti nije do pevanja? Gde ti je mladost? ZAVESA ČETVRTA EPIZODA CRNE MISE U ‘’DOBROJ KRČMI’’ JOVAN, BRAT STAREŠINA, odeven u belo, PRVI BRAT (ili Brat Tarava), DRUGI BRAT, TREĆI BRAT, ČETVRTI BRAT, PETI BRAT {isti glumac koji će igrati klovna TRIPA), ŠESTl BRAT (isti glumac koji će igrati klovna BREHTOLA), BRAĆA U CRVENOM I BRAĆA U CRNOM, MARIJA MAGDALENA, MARTA DEKOR Na pozornici je prikazana velika dvorana ili trpezarija neke vrste manastira-kasarne-zatvora. U dnu scene vide se velika vrata koja se sastoje od prilično razmaknutih rešetki. Iza tih rešetaka se, u ovom trenutku, vidi bezbojan, nejasan, pomalo maglovit ili oblačan predeo, prazan. Kasnije, sasvim na kraju, taj predeo će se osvetliti blistavom svetlošću; mnogo zelenila, drveće u cvetu, veoma plavo nebo u trenutku završog pojavljivanja Marte i Marije Magdalene, i svetleće lestvice koje vise, tačno onako kakoje to bilo u poslednjem trenutku scene odlaska u činu "Bekstvo ". Marta, koja ima petnaest ili šesnaest godina je ona beba iz kolevke, koja je postala devojka.

Ta vesela, rajska bašta, predstavljaće kontrast sivim trpezarijskim zidovima. U trpezariji se trenutno u prvom planu, na desnoj strani u odnosti na gledaoce, vidi ognjište u kome nema vatre. Levo se vide stara i teška vrata, pomalo gotska, koja se otvaraju uz laganu škripu. U sred scene, nepomično stoji Brat Tarava koji i izgleda i ne izgleda kao monah, sa kukuljačom na glavi, ali bez krsta. On nekoliko trenutaka stoji tako. Zatim se Brat Tarava naglim poketom okreće prema vratima i skida kukuljaču. Monasi obavezno moraju izgledati kao "lažni" monasi. Ne smeju imati verska obeležja. Vidi se kako Jovan prolazi kroz predeo, iza rešetke, s kraja na kraj te rešetke, i za trenutak nestaje. Čuje se da neko nekoliko puta kuca. BRAT TARAVA: Uñite, dragi goste, uñite. Vrata se otvaraju polako i uz blagu škripu. Jovan stidljivo ulazi, a vrata se ponovo zatvaraju. Jovan ima izgužvanu odeću, neobrijan je, izgleda iscipljen i ostareo. JOVAN: Želeo bih da se nekoliko trenutaka odmorim kod vas. Ne mogu više! Tako sam umoran! Hodam već danima i danima. Ugledao sam vašu kuću. Dopustite mi da se malo opustim, ne dugo, ne bojte se, neću da vam smetam. Moram da nastavim put. Video sam mnoge stvari, već sam doživeo mnoge pustolovine. Bilo je vrlo zanimljivo, ali na kraju zamorno. Putovanje nije završeno. Potrebno mi je malo odmora pre nego što ponovo krenem. BRAT TARAVA: Osećajte se kao kod kuće. Uzmite ovu šamlicu i sedite. Ispričaćete nam sve to. (Jovan se prosto skljoka na šamlicu.) Tako. Eto... JOVAN, briše znoj sa čela maramicom koju vraća u džep: Zahvaljujem vam što pristajete da me primite. BRAT TARAVA: Veoma volimo da ugošćujemo posetioce. JOVAN: Je li ovo manastir? BRAT TARAVA: Ne baš sasvim. Ali ipak jeste neka vrsta manastira. Mi nikada ne izlazimo. Kada nam ljudi kao vi, koji su mnogo putovali, dodu u posetu, oduševljeno ih dočekujemo. Srećni smo da saznamo ponešto o onome što se dogada u svetu. JOVAN: Hvala. Iz sveg srca hvala. BRAT TARAVA: Mi vama zahvaljujemo što ste tako ljubazni da se nekoliko trenutaka zadržite kod nas. JOVAN: Ne, ja vama zahvaljujem. BRAT TARAVA: Ne, mi zahvaljujemo vama. Pauza JOVAN: Jeste li vi starešina ove ustanove? BRAT TARAVA: Ni govora. Ja sam Brat Tarava, zadužen za posetioce. (Jovan zagleda prostoriju sa svih strana.) Vidite, ovo nije baš sasvim manastir, zar ne? Ne. Ova prostorija nije ni stražarska soba kasarne, kao što biste mogli pomisliti. Nije ni bolnica. Možda su ovo, tokom vekova, bile zgrade koje su samo služile kao zatvor, škola, manastir, utvrdeni zamak, hotel. Ovo je vrlo staro. Sigumo je više puta menjalo namenu. Sad je nešto sasvim drukčije od svega što je nekad bilo. Ovo je ustanova, kao što ste rekli, to je prava reč: ustanova. Odeveni smo u suknenu odeću zato što je to zgodno. A izgledamo kao monasi, ljudi vere, jer na neki način svi i jesmo monasi, ljudi vere. Ne. Ja nisam Brat Starešina. On je Brat Starešina...

Pojavljuje se Brat Starešina, nenormalno visok; odeven je u belo. Može hodati na štulama koje su skrivene ispod njegove suknene odore. (Ušao je sa desne strane u odnosu na gledalište. Jovan ustaje. JOVAN: Moje poštovanje, Brate Starešino. BRAT TARAVA, Jovanu: Sedite, molim vas. Naš Brat Starešina veoma je skroman. (Bratu Starešini, pokazuje Jovana): Ovo je taj novi posetilac. (Zatim, pošto je nekoliko trenutaka gledao Brata Starešinu, Jovanu): Brat Starešina vas je očekivao, gospodine. Želi vam dobrodošlicu i zahvaljuje vam što nam ukazujete poverenje. JOVAN: Odista mu zahvaljujem. BRAT TARAVA: Brat Starešina nikako ne bi želeo da se osećate nelagodno. Sedite mirno, molim vas; opustite se. JOVAN, ponovo seda: Znali ste da ću doći? BRAT TARAVA: Mislili smo, slutili smo. Ovo je kuća u koju se obično dolazi. Eto, i vi ste došli. JOVAN, nespretno: To je tačno, to je tačno. Dok Jovan bude izgovarao naredne replike, dolaziće Drugi, Treći i Četvrti Brat, jedan za drugim, neupadljivo; Četvrti Brat će sesti pored vrata, na levoj strani u odnosu na gledaoce. Ostala Braća će, pošto budu poslužila Jovana, sesti pored njega na zemlju, prekrštenih nogii, kao što to čine istočnjaci. JOVAN: Na putu je bilo veoma hladno. Zatim je bila velika vrućina. Posle je opet bilo hladno. Sad mi je prilično hladno. Ložite li? BRAT TARAVA: Ako želite... Zidovi su veoma debeli i zato je ovo mesto tako sveže. JOVAN: I pored toga, žedan sam. BRAT TARAVA: Hoćete li lavor sa vrućom vodom, da potopite noge. Od toga se čovek zagreje i bude mu lakše. JOVAN: Ne! Oh, ne! BRAT TARAVA: Da! Da! Izujte se... Noge su vam se nadule u cipelama... JOVAN: Pošto ste baš uporni... Skida cipele. Brat Tarava ide prema desnoj strani, iza inalog dela zida na koine će se, na kraju čina, otvoriti neka vrsta saltera, i koji se polako poinera u napred, na desnoj strani scene; vratiće se sa lavorom tople vode i peškirom, pošto Drugi Brat, ulazeći, bude doneo Jovanu krčag. JOVAN, pije iz krčaga: Hvala. Bio sam veoma žedan. Šta je to bilo? Voda? Vino? BRAT TARAVA, Jovanu, koji, pijući, hoće da potopi noge u lavor: Ne brinite, pustite mene. Ja ću vam oprati noge; pijte na miru. JOVAN, bratu Taravi: Čekajte, ipak, ja... BRAT TARAVA: Nemojte se ustručavati, to je običaj. JOVAN: Ispio sam onako, naiskap. Čak više ne znam ni šta sam popio. U svakom slučaju, bilo je stvamo dobro... Razumem: držite krčmu koja je kao one nekadašnje; mesto predaha za putnike. BRAT TARAVA: Da, ako hoćete, predah za putnike. Možete nazvati ovu kuću krčmom,

to je prava reč. Niste videli firmu, napolju? JOVAN: Možda ste nestrpljivi; želite da vam prepričam svoja putovanja. (Ulazi Treći Brat, s desne strane, i unosi poslužavnik na kome se nalaze činijica i hleb.) Ah, da, i veoma sam gladan. Hvala još jednom. BRAT TARAVA, kod Jovanovnih kolena: Ne pomerajte se. Brišem vam noge. Nemojte gubiti vreme; jedite. TREĆI BRAT: Čovek se uvek umori i ogladni od putovanja. To je prirodno. Veoma vam je potrebno da se okrepite. Ulazi Četvrti Brat, koji seda pored vrata, na desnoj strani u odnosu na gledaoce. Drži karabin u ruci. BRAT TARAVA: To je Brat Lovac. JOVAN: Ah, da! Da, da, da, da! BRAT TARAVA: Sami lovimo, ribarimo i bavimo se baštovanstvom i vinogradarstvom. Treba se organizovati. JOVAN. To je izvanredno! (Usta su mu puna i pohlepno guta.) Pijem, jedem, pijem, jedem. Još sam žedan, još sam gladan. Oprostite mi, izgledam kao rupa bez dna. Nikada u životu nisam bio ovoliko gladan! Tačno je da već nedeljama, već mesecima, takoreći, ništa nisam jeo. Znate, nisam to ni primetio, jer sam bio potpuno obuzet zanimanjem za pustolovinu, za lepotu i za divote zemalja kroz koje sam prošao. BRAT TARAVA: Baš ste srećni što putujete! JOVAN: Da, što se toga tiče, to je sreća. Zbog toga sam zaboravljao na piće i na jelo. Mogu li još da se poslužim? BRAT TARAVA: Koliko god želite, naravno. Stojimo vam na raspolaganju. (Drugom Bratu i Trećem Bratu): Služite ga Braćo, svime što želi, i koliko god želi. Ne dajte da mu se činijica i zdelica isprazne. Požurite. Šta radite? Postarajte se za našeg gosta. (Drugi Brat i Treći Brat služe Jovana pićem i jelom.) JOVAN: Nemojte ih grditi, Brate Tarava. Jedem suviše brzo. Ja sam kriv. Ne stižu čak ni da napune krčage i činije. Brat Tarava izlazi sa lavorom, pa se vraća sa drugiin peškirima, dok Jovan pije i jede pohlepno, iz sve snage. Braća se sve vreme prilično komično ustremljuju na posude da ih napune i nastavljaju da služe Jovana. Ritmični pokreti. BRAT TARAVA, Jovanu: Oprostite im. Spori su; više nisu baš mladi. Topli peškir za lice veoma prija. Stavlja Jovanu peškir na lice. Ovaj sklanja peškir. JOVAN: Hvala. (Izmeñu zalogaja i gutljaja): Treba i da vam pričam... imam toliko stvari da vam pričam... Treba stvarno da vam pričam. BRAT TARAVA: Nemojte žuriti. Ponovo stavlja Jovanu topli peškir na lice. JOVAN, sklanja peškir: Zaista prija... Ah, sad sam se setio!... Ne znam da li pri sebi imam dovoljno novca da platim ovaj izvanredno ukusan obrok. BRAT TARAVA: Šta vam pada na pamet? Za vreme predstave. Brat Tarava nije izlazio. Braća koja su služila Jovana izlazila su sa lavorom i donosila su i peškire i činijice.

Opet jedan monah stavlja Jovanu peškir na lice, izmeñu dva zalogaja ili dva gutljaja. JOVAN: Hteo bih da znam. BRAT TARAVA: Ne košta mnogo. JOVAN: Ipak... Sklanja peškir. BRAT TARAVA: Ne brinite. Videćemo posle. Dogovorićemo se na najbolji mogući način, prijateljski. Budite bez brige. JOVAN, dok jede i pije; veoma brzo: Velikodušni ste, imate dobro srce, stvoreni ste za prijateljstvo. Tako se dobro osećam ovde! BRAT TARAVA: Ostanite koliko god želite. JOVAN: Ne bih nikako želeo da zloupotrebljavam... Ne bih mogao... BRAT TARAVA: Stojimo vam potpuno na raspolaganju. JOVAN: Ovakav doček predstavlja zadovoljstvo i greje srce. Na nesreću, mogu da ostanem samo nekoliko trenutaka. Moram da nastavim put. Ima još toliko stvari koje treba da uradim, da vidim, da naučim! BRAT TARAVA: Priuštite sebi malo odmora, ako želite... ako želite... nemojte se nikako osećati obaveznim... Ali, bili bismo srećni ako biste mogli da nam posvetite nešto vremena, malo kasnije... Kao što ste i sami predlagali. Nešto vremena da biste nam govorili... u nekoliko reči, uz slatkiše, našoj braći, meni, Bratu Starešini o onome što ste videli. Ako biste bili tako ljubazni... sem ako ne žurite suviše... ne primoravamo vas. JOVAN: To je najmanje što mogu da učinim za vas. BRT TARAVA: Ubeñen sam, uostalom, da će nas vaša priča toliko zanimati da će biti red da mi platimo vama. Da li vam je još uvek hladno? JOVAN: Navikavam se, u redu je. Ne, ne, više nema potrebe da ložite. BRAT TARAVA: Najsrećniji smo kad nam neko dode u posetu. Jedite dok ne utolite glad; pijte dok ne utolite žeñ. Ipak ćemo malo založiti. Prijatnije je. Jedan inonah pali vatru. JOVAN: Ne, ne hvala, nema potrebe. BRAT TARAVA, daje Jovanu znak da pije: Morate se ogrejati i osvežiti. Ne ustežite se. Račun će se sam od sebe srediti. Jovan nastavlja da jede i da pije. TREĆI BRAT: Onda, dragi putniče, šta ste lepo videli? BRAT TARAVA, Trećein Bratu; Pustite ga da malo odahne. DRUGI BRAT, Jovanu: Kako stoji svet? Kako je? BRAT TARAVA, Drugom Bratu: Čekajte da se oporavi od umora, da se pribere. TREĆI BRAT: Koga ste videli, putniče? Šta ste videli? Stavljanje peškira. BRAT TARAVA: Čekajte malo, Braćo, kad vam kažem. (Jovanu): Naša Braća su veoma nestrpljiva! Izvinjavam se u njihovo ime. Sklanjanje peškira. JOVAN: Potpuno shvatam to. Osećam se bolje, sada, posle celog vašeg truda oko mene. Više nisam umoran. Ako mi dopustite, nešto kasnije ću opet uzeti malo ovog jela i ovog pića. TREĆI BRAT: Šta ste videli? DRUGI BRAT: Šta ste čuli?

Tri Brata sedaju u krug oko Jovana. Četvrti Brat još uvek nepomično stoji pored vrata. Tarava i Brat Starešina i dalje stoje, Tarava blize Jovau. Tarava s vremena na vreme baca pogled prema Bratu Starešini, kao da ga, u nemom dijalogu, pita za mišljenje. JOVAN: Šta sam video? Šta sam video? Oh, toliko stvari da mi je teško da se setim. Sve se zbrkalo. Čekajte... Čekajte... Video sam ljude, video sam livade, video sam kuće, video sam ljude, video sam livade... ah, da... livade i potoke i šine... drveće... TREĆI BRAT: Kakvo drveće? JOVAN: Svakakvo. Mnogo... DRUGI BRAT: Drveće u cvetu? JOVAN: Da. Drveće u cvetu, drveće kome je otpalo cveće, drveće bez cveća i lišća... ah, da, drveće koje se nalazi uz puteve. Video sam... decu. TREĆI BRAT: Šta su radila deca? JOVAN: Nosila su ñačke torbe, išla su u školu.-Vraćala su se iz škole. Ili su se igrala... školice, trule kobile, šuge. Veliki broj dece, plavokose, smeñe. Deca... DRUGI BRAT: Da li ste im se obratili? Da li su vam nešto rekla? JOVAN: Ovaj... Išli su. Prestizao sam ih na putu. Drugi su dolazili iz suprotnog smera, prolazili pored mene i udaljavali se. A video sam i ljude, muškarce, žene. Nisam mogao sa svima da razgovaram. Uopšte nisam razgovarao sa njima. Žurio sam. Nisam imao vremena. Želeo sam da stignem pre mraka. Šta ja to govorim? Dogañalo mi se i da putujem noću. A onda je opet bio dan. BRAT TARAVA: Kakav dan? JOVAN: Sumoran i siv, u nedogled, nad ravnicom. DRUGI BRAT: Pre ravnice, kad ste bili na livadi, sigumo ste videli viteza iz jednog drugog vremena, viteza koji spava stojeći, u oklopu, kao kip. TREĆI BRAT: Da li ste otišli do dvora? Jeste li videli cara ili ljude iz njegove pratnje? JOVAN, jede: Rekao sam vam: sumorna ravnica, prazna... TREĆI BRAT: A pre ravnice? JOVAN: Bile su plaže. DRUGI BRAT: Sigumo ste videli purpurni okean i krvava jezera i rupe u plavetnilu, nasilnost zvezda i mašinerije koje se vrtlože na nebu presijavajući se u svim bojama. JOVAN: Video sam sela, ljude i žene koji su se svañali, svadbe, da, mnogo mladenaca. TREĆI BRAT: Da li ste na livadama i u šumama, pre ravnice i pre plaža, primetili svetleće izvore, vukove od kristala, okamenjenu staricu, hramove u vazduhu. (Jovan odrečno vrti glavom.) Hramove sa stubovima na zemlji? JOVAN: Video sam drvene stubove, stubove kabarea, da, crkvene stubove, bračne stubove, stubove, stubove. Video sam Ijude koji su hodali... BRAT TARAVA: Potrebno je mnogo stubova i nogu. Kako bi, inače, svet stajao i kako bi čovečanstvo moglo da hoda? JOVAN: Ustajali su, odlazili su, a zatim su sedali, pa su ponovo ustajali. Nešto dalje, video sam neke koji su spavali, budili se, govorili, a zatim ćutali, udaljavali se, više se nisu pomerali. Više se nisu videli. TREĆI BRAT: Da li ste naišli na predele koji menjaju boju čim čovek uñe u njih, sa čitavim gradovima koji se preobražavaju, gradovima-kameleonima? JOVAN: Nisam video sve to... Video sam sela, gradove, brkove, planine. Šta još hoćete

da vam kažem? Brkove, reke, pojaseve, ćurane, pomorandže, kamione, topove, pijance, bele ljude, žute ljude, cme ljude, crvene kuće, zelene kuće, i zavese i reke i doboše... još uvek sam gladan! BRAT TARAVA: Ne ustručavajte se; jedite, pijte. Sve vam je na raspolaganju. JOVAN: Smem li? Oh! Hvala, hvala! Jedem: a kao da ne jedem. Ta rupa, ta rupa koju nikako ne mogu da zatrpam! BRAT TARAVA: Ako dobro tumačim izraz njegovog lica, Brat Starešna još uvek nije zatrpan novostima koje nam saopštavate. I one nam samo povećavaju žeñ i glad. DRUGI BRAT: Znali smo sve ono što kaže. TREĆI BRAT, Taravi: Tražite od putnika da nam govori zanimljivije stvari. Gurnite ga u šančeve u kojima se sigumo kriju neke uspomene. JOVAN: Sumorna ravnica, zabačene staze, prazna raskršća, magloviti tereni. BRAT TARAVA, Jovanu: Recite nam nešto više o tome. Pre puste ravnice, pre. Sigurno ste videli dosta drugih stvari. Niste običan putnik: vi ste istraživač. Sigurno imate prodorniji pogled, bolje pamćenje, maštu... JOVAN, dok jede: Video sam... (izmeñu zalogaja i gutljaja): Reka... zavesa, doboš... BRAT TARAVA, Jovanu: Brat Starešina će tražiti od nas da procenimo vrednost testa. Moramo beležiti. (Trećem Bratu): Brat Knjigovoña! Brat Psiholog! Beležite, beležite. (Jovanu): Priberite se. Hajde. Potrudite se malo. Sve je važno. JOVAN, jede i razvezuje kravatu i skida okovratnik. Boja, reka, doboš, zavesa, pojas, bašta, brkovi. (Za to vreme, Treći Brat - Brat Knjigovoda - beleži.) Ćuran, zavesa... TREĆI BRAT: To ste već rekli. JOVAN: Gušim se... Da vidimo: vodopad, doboš, škola, rodak, kuća, sunce, ćuran, seljak, boja, pojas, bašta. TREĆI BRAT: Ponavljate se, Brate Jovane. BRAT TARAVA, Jovanu: Ponavljate se, dragi gospodine. Brat Starešina sigumo misli da je to prilično jadno. JOVAN: Video sam... video sam... bašta, ćuran, škola, roñak, sunce, bašta, bašta. TRECI BRAT: Ne samo da se ponavlja, nego ponešto i zaboravlja. Gubi usput imena, lica, predmete... Sve gubi usput. A i reči ne kazuje istim redosledom. (Jovanu): Zaboravljate ponešto, Brate Jovane. JOVAN: Ne, ne, nikako. (Pokušava da se seti.) Zavesa, reka, doboš; stvamo se sve manje sećam... Ah! Setio sam se: seljak. Ah, evo zaboravljene reči: ...ravnodnevica. TREĆI BRAT, Bratu Taravi: Ta reč ne postoji u testu reči koji smo mu dali. (Drugom Bratu): Da ne bismo primetili da zaboravlja reči, on izmišlja neke druge. BRAT TARAVA, Jovanu: Ne možete da podvaljujete na ovom testu, znate li? Smišljen je tako da nikoga ne možete prevariti. Ni sebe, ni nas. Ali, ako izmišljate, ako imate neka dmga iskustva, neke druge uspomene, recite nam. JOVAN: Pojas, boja, boja, maska, maska, maska... što više jedem, to više sam gladan; što više pijem, to više sam žedan. Hladno mi je na noge. BRAT TARAVA: Ne obuvajte cipele. (Drugom Bratu): Neka mu obuju tople papuče. (Jovanu): Biće vam toplije. TREĆI BRAT, Bratu Taravi: Ima nekih reči koje se uvek zaboravljaju. Nije nam ih nikada izrecitovao. JOVAN: Od pre izvesnog vremena imam praznine u pamćenju. Umor! TREĆI BRAT: Suviše veliki umor, da, istina je.

BRAT TARAVA: Ponovo ćemo vas vratiti u ravnotežu. Naša institucija je nekada bila klinika. Imamo zalihe lekova koje su vekovima gomilali naši prethodnici, generacijama i gene-racijama. Ne brinite, Brate Jovane, ti lekovi nisu kvarljivi. DRUGI BRAT: Nisu kvarljivi i isprobano su delotvorni. BRAT TARAVA, pokazuje na Drugog Brata: Imajte poverenja u njega, to je naš Brat zadužen za apoteku. Daćemo vam nekoliko pilula. Ponećete ih sa sobom, kad krenete po putevima. Videćete bolje, sećaćete se onoga što ste videli, vaša sposobnost usredsreñivanja pažnje patološki je oslabila. Vratiće vam se, a slike će se čvrsto urezivati u vaše svesno pamćenje. Imaćete više mašte. JOVAN: A moj umor?... Da... to što se lako zamaram? BRAT TARAVA, Drugom Bratu: To što se lako zamara? DRUGI BRAT, Jovanu: To će se izgubiti. Samo treba da grickate ove bombone dok hodate. TREĆI BRAT: Zapisao sam odgovore iz testa. Prosečno, ali ne baš sasvim; nešto ispod proseka. BRAT TARAVA: Tako je. Nadali smo se da će biti više. Bio je nesposoban da primeti viteza u oklopu, a, pre svega, ne seća se nikakvih reči. TREĆI BRAT: Ne seća se nikakvih reči. JOVAN: Reči, govor, da; znao sam to. Čini mi se da je to bilo... ne... više ne znam... oprostite! Što se tiče ostalog, moram da kažem, u svoju odbranu, da sam prošao kroz krajeve obavijene maglom; gustom maglom. Jedva sam video na putu, ni dva metra ispred sebe. BRAT TARAVA: Zlato sa vitezovog oklopa sija u magli. TREĆI BRAT: Nije video zvezdu koja prska, a ni svetleću mašineriju koja probija tminu. BRAT TARAVA, Jovanu, pokazuje Drugog Brata: Pre polaska, on će vam dati posebne lekove. Staviće vam u oči kapi za progledavanje. TREĆI BRAT: Ni sluh mu nije dobar, jer mogao je bar da čuje prskanje, ako već nije mogao da ga zamisli... (Brat Starešina pravi pokret. Tarava se okreće prema njemu.)... da ga nasluti intuicijom. BRAT TARAVA, Bratu Starešini: Dobro, Brate Starešino. Postavićemo mu pitanja iz drugog testa. (Jovanu): Veliki putniče, voleli bismo da znamo šta je bilo sa prijateljima koji su nas napustili i koji su zabludeli, sa nekim našim prijateljima kojima je sigumo potrebno da im se pomogne. Sigumo više nemaju čime da se hrane. Jeste li sretali neke od tih prosjaka koji pružaju ruku pored puta? JOVAN: Prolazio sam brzo, gledao sam pravo ispred sebe. kažem vam, da bili otišao do kraja. BRAT TARAVA: Onda nam govorite o gradovima. JOVAN: Bila je duboka noć. DRUGI BRAT, Trećem Bratu: Tako je to kad čamotinja zahvati dušu. JOVAN: Ponekad se razdanjivalo. Da, zar ne? Primećujete da se sećam. Uočavao sam u daljini, na početku, pre dolaska u pustu ravnicu, pre magle koja nije ni dan, ni noć, koja zamenjuje i dan i noć, uočio sam u daljini, i čak i onda kad magla nije bila suviše gusta, video sam, iz vrlo velike daljine, žar kovačnica, užarenih visokih peći. BRAT TARAVA: Da li ste im prišli? Jeste li prošli kroz te gradove? JOVAN: Prišao sam većem broju tih gradova. Nestajali su. Ili su se vrata zatvarala. Bilo je rano, kasno, više nije bio dozvoljen ulaz!

BRAT TARAVA: Još uvek nema nikakvih preciznih obaveštenja. Ničeg za našu dokumentaciju, ni za statistiku. Niste, dakle, videli ništa posebno uočljivo, nešto što bi na vas ostavilo veći utisak nego ostale stvari, što bi vam zasmetalo, na poljima, u gradićima, na putevima? Niste imali nikakav zanimljiv razgovor ni sa kim? JOVAN: Nije bilo nikoga, više nije bilo nikoga. Dok je još bilo svetlosti, onda sam, kao što sam vam maločas rekao, stvamo uočio nekoliko silueta... okupljanja... da, okupljanja, i siluete, a zatim ništa, niko. Magla se spustila. BRAT TARAVA: Da li ste sigurni da niste čuli dozivanje, ako već niste videli čoveka kako se davi u močvari pored koje ste prošli? JOVAN: Nisam video. Nisam čuo. To se sigurno nije dogañalo u trenutku kad sam ja prolazio. Bilo je pre, sigurno, ili posle. Čuo bih. Video bih, možda, neki oblik u vodi. Magla se spustila. BRAT TARAVA: Oprostite mi što sam uporan. Kad se noć razilazila, kad se magla dizala, čega je bilo? JOVAN: Rekao sam vam. Pre je bilo zavesa, reka, rekao sam vam. Verujte mi, više nije bilo ničega drugog osim ovoga: turobna ravnica, siva ravnica, pusta ravnica; u nedogled. Kako je duga bila ta ravnica! A onda se magla spustila. TREĆI BRAT: Trupe koje marširaju? BRAT TARAVA: Naša Braća ne znaju ništa, gospodine, kao deca su. Nadam se da vam ne dosañuju? JOVAN: Ni najmanje. Ah, da, vojnici u zoru, u zbijenim redovima. A na leñima im nešto kao ñačke torbe. Baš kao ñaci. TREĆI BRAT: Jeste li ih pratili? Kuda su išli? JOVAN: Prema nekoj vrsti sunca. Nestajali su pre nego što bi stigli. Obavijala ih je neka izmaglica, dim. BRAT TARAVA, dvojici Braće: Zamarate našeg gosta svojim pitanjima. JOVAN: Ponovo ravnica; zatim jedna oštra vidljivost... a onda se spustila magla. BRAT TARAVA: Nemate ništa drugo da prijavite? JOVAN: Ne, ništa drugo. Ah! Imam! U nekoliko navrata, na mom putu - uopšte nisam obratio pažnju - u nekoliko navrata, na mom putu, u magli, ili u noći, u dubini neke šume, na kraju nekog puta, koristeći kratkotrajno rasvetljavanje, u svetlosti munje ili pod mesečevim zrakom, pojavljivao se jedan bledi lik, jedna starica u ritama, sa štapom u ruci; stajala je nepomično i gledala me ne govoreći ništa. Tako je, primećivao sam je, u velikim razmacima, jedva vidljivu u tami, pognutu. Bio sam u pravu što nisam obratio pažnju na nju, zar ne? To je bila konstrukcija moje mašte, šala koju mi je prireñivala moja uobrazilja, lik toliko star da tako star nikada nisam video, sama starost lično. Više je nisam video. U mom sećanju... magla se spustila. DRUGI BRAT: Da li ste se s vremena na vreme odmarali, da biste uhvatili dah? JOVAN: Kad više nisam mogao da izdržim hodanje, zaustavljao sam se, sedao sam na neki meñaš, zatvarao oči. BRAT TARAVA, šaljivim tonom: Šta ste viñali u tom trenutku? JOVAN: Pošto su mi oči bile zatvorene... BRAT TARAVA: Šta ste videli u sebi?... Kakve slike su vas progonile? JOVAN: Isto. Sumorna ravnica, siva ravnica, blatnjava ravnica, beskrajna ravnica, ili staze koje nikuda ne vode, staze koje nikud ne vode; a onda se spustila magla... BRAT TARAVA: Preterujete. Zar ne uvidate? Jedna od tih staza dovela vas je do nas.

JOVAN: To je istina. Srećan sam zbog toga. To je zaista moja sreća. Zaista sam vam zahvalan što ste tu. Koliko vam dugujem? BRAT TARAVA, Jovanu, pogledavši prethodno u Brata Strešinu: Naš Brat Starešina vam zahvaljuje što ste bili ljubazni da nam na tako znalački govorite o svojim putovanjima. JOVAN: Oh, znate!... BRAT TARAVA: Suviše ste skromni, gospodine Jovane. To nije bilo ćaskanje; bilo je to zaista predavanje, možda spontano. Izgledalo je kao da je dobro pripremljeno, dobro proučeno, prividno jednostavno; ali ja smatram da je zgusnuto i precizno, iako je ogoljeno od uobičajenih govorničkih ukrasa. Što se mene tiče, mislim da sigumo niste podvalant; kao što ste videli, naša Braća su vodila zabeleške. Dali su vam neke. Ništa neće biti izgubljeno, ni jedna jedina reč od onoga što ste rekli. Veoma smo vam zahvalni. Sad želimo da se opustite, da vas zabavimo. Šta biste rekli na to da vam predložimo jednu predstavu za razonodu? Nemojte odbiti. Uvredili biste nas. Smestite se udobno. Treba da budete zadovoljni kad nas budete napuštali. Ne zahvaljujte nam. Želimo da u svetu u koji ćete se ponovo vratiti, i koji mi ne možemo da upoznamo jer smo zatvoreni u manastir, širite ime naše ustanove. Unapred vas molimo da oprostite zbog nedostataka u režiji ove predstave, koja je, kao što sam rekao, nadam se, za razonodu, a možda je i pedagoška. Utile cum dulci. Trudimo se koliko god možemo! Ne zaboravite da smo samo amateri. Zamislite da imamo, medu nama, dve osobe koje su pretrpele vaspitne traume ili su bile žrtve obrazovanja koje polako deformiše, ako mogu tako da kažem. Sad kad su se našle tu gde su, treba ponovo da krenu, ali u suprotnom smeru. Svaka od tih osoba treba da nauči suprotni smisao. To je samo izmišljeno delo. Po izrazu vašeg lica vidim da me ne razumete baš sasvim dobro. To je igra vaspitavanja-prevaspitavanja. Videćete. Treći Brat gleda Brata Starešinu, a zatim: TREĆI BRAT, Drugom Bratu, neupadljivo: Mislim da se Brat Starešina slaže sa mnom. Rezultati testa gospodina Jovana su nezadovoljavajući. DRUGI BRAT: Nisu sjajni. BRAT TARAVA, monasima i gledalištu: Ćutite. Počinje. Sa plafona se spušfaju rešetke od kojih se prave dva kaveza. Dve osobe brzo ulaze u njih, skidajući monašku odoru; dva Brata zatvaraju vrata tih kaveza. Ili pak kavezi stižu iza kulisa, na šinama ili na neki drugi način, a Trip i Brehtol, zatvorenici, već se nalaze u njiina. Obojica su stari. Dva Brata guraju kolica na kojima se nalaze činija, lonac i kutlača za sipanje supe. Svaki se upućuje prema jednoj ćeliji. BRAT TARAVA: Braću koja igraju tamničare već poznajete. Avaj, ne izgledaju dovoljno svirepo za taj posao. Dve osobe u kavezima, koje izgledaju veoma žalosno, su zatvorenici. To su bivši profesionalci, pravi klovnovi. Poučnu predstavu, koju ćete videti i koja već počinje, režirao je Brat Pedagog, zadužen za razna vaspitavanja-prevaspitavanja. (Okreće se prema Bratu Starešini): Brate Starešino, ja sam zadužen za posetioce... Ne mogu... to ne spada u moja zaduženja... (Brat Starešina ćuti.) Razumem, Brate Starešino. (Jovanu): Naš Brat Starešina mi kaže da Brat Pedagog u ovom trenutku bere druge brige... JOVAN: Zar su brige voćke, pa da ih bere?

BRAT TARAVA: ... Tako da sam prinuñen da ga zamenim bez prethodne pripreme. To neće biti savršeno. Nadam se da ćete ipak moći da pratite radnju... Smestite se tamo, bolje ćete videti, to je počasno mesto... Stižu druga Braća, koja izigravaju gledaoce. Dvojica nose fotelju i postolje na koje smeštaju Jovana kao u pozorištu. Drugi, kao skromniji gledaoci, sedaju pored Jovana, s jedne i s druge strane, na stolice koje su sami doneli. Gledaju netremice, nepomično, bar u početku. Kad počne komad, skidaju kukuljače i otkrivaju bezbojna lica. Crveni reflektori na monahe sa Tripove strane; drugi monasi, sa Brehtolove strane, odeveni su u crno. Svaka griipa odobrava, odvojeno, reči koje Tarava upućuje jednom, pa drugom zatvoreniku, dok se driiga ne pomera, ritmično aplaudirajući, u ključnim trenucima, zajedničkim pokretima, takode ritmičnim, i odgovarajućom mimikom. Jovan će, sa zebnjom, učestvovati svojom mimikom u toj dvostrukoj igri. Odražavaće stradanje dvojice zatvorenika. Njegova mimika je u kontrastu sa naizmeničnim stavovima odobravanja koje ispoljavaju dva tabora gledalaca; on, dakle, izražava zebnju dvojice zatvorenika. "Učestvuje" i identifikiije se sa obojicom. S vremena na vreme, naročito u početku, deluje glupo, kao da ništa ne shvata, i zapanjen je; čak se i smeje, verujući da je reč o nekoj igri, a zatim, kako polako uspeva da razume, njegova reakcija postaje bolna, dramatična. Okreće se prema monasima-gledaocima, kao da želi da ih nešto pita. BRAT TARAVA: Sedite... ma ne... ne ustručavajte se... JOVAN: Neću da izgleda kao da predsedavam... to je mesto Brata Starešine. BRAT TARAVA: Hajde... bez lažne skromnosti...smestite se... ćutite... predstava ide... predstava ide.. Za vreme tih replika, ostala Braća su se smestila sa svojim stolicama. Brat Starešina stoji pozadi, nepokolebljiv, i svojom visinom dominira čitavim skupom. Tarava oblači raskošni ogrtač, crven sa one strane koja je okrenuta prema Tripu, a crn sa one strane koja je okrenuta prema Brehtolu. Stavlja na glavu kukuljaču koja je takode crvena i crna; na njoj se nalaze veliki otvori za oči; usne mu ostaju nepokrivene. BRAT TARAVA: Kako ste, gospodine Tripe? Moral? Još uvek u zatvoru. Nije veselo. Avaj! Treba se pomiriti sa sudbinom. Vaša vera će vam pomoći. Izgleda kao da se durite na mene. To nije lepo. (Okreće se prema drugom zatvoreniku): Dragi gospodine Brehtole! TRIP, Taravi, tako odevenom, dok ovaj govori Brehtolu: Molim vas, otvorite ova vrata. Vratite mi slobodu. BRAT TARAVA, publici, odnosno Jovanu, monasima, a zatim i gledaocima u Sali: Svi govore jedno isto. Čim se nañu u zatvoru, svojom krivicom, krivicom nekog drugog, ničijom krivicom, žele da odu. Žele slobodu. Postoji samo privremena sloboda. BREHTOL: Želim svoju privremenu slobodu. BRAT TARAVA, Brehtolu: Vidite, dragi gospodine, gosodin Trip, tu, pored, takode je u zatvoru, iz različitih, čak suprotnih razloga, a i on bi želeo da izade. Što se mene tiče, to bi mi baš odgovaralo! Na nesreću, vi niste jedina dva zatvorenika! Ne mogu da pustim sve da izañu. Možete da zamislite? Hiljade i hiljade osoba na slobodi, trče na sve strane,

po ulicama, u najvećem neredu? Razmislite: zatvori prazni, a ulice pune ljudi koji lutaju, lutaju... Svet bi se okrenuo naglavačke. Ne bih mogao da preuzmem rizik za takvo zagušenje. (Jovanov smeh. Ostali se ne smeju.) Stavljam se na vaše mesto, gospodine Tripe, u mislima, naravno. Stavljam se na vaše mesto, gospodine Brehtole. Jasno mi je da vam je teško da me razumete. Uostalom, vi i jeste tu gde jeste zato što ni sami sebe ne razumete. Kakvu biste slobodu imali? Slobodu da umrete od hladnoće? (Smeh.) Ovde ste u zaklonu. Slobodu da vas ubije grom? Ovde, na krovu, imamo gromobran. Ovde ste u zaklonu od svih vezova... U ovom trenutku ste manje ili više vezani, to je tačno, ali najstvarniji vezovi su lični vezovi. Otuñenje duha je istinski zatvor. Zar ne, gospodine Brehtole? Fizička tortura vas, na primer, oslobaña vaših moralnih muka. Da li ste, dok su vas mučili, mislili na nešto drugo? Oslobodite se ideja o izlaženju: već samim tim će vam prilično laknuti. U vaŠoj svesti zadržale su se neke zadnje misli, neke stare navike koje se lepe za vas: sistemi, doktrine, dogme, mitovi, tikovi, mentalni automatizmi koji vas satiru. Dopustite da budete rasterećeni posledica jednog pogrešnog vaspitanja; ah! to je tvrdokomo! Uvrežene ideje su tvrdoglave. Kada se budete otarasili svojih kukavnih predrasuda, bićete gotovo slobodni, ili bolje, rečeno, bićete pripremljeni za slobodu. Četiri naredne replike treba da budu ispaljene gotovo istovremeno. BREHTOL: Poznat nam je vaš govor, gospodine, sto puta ste nam ga držali. TRIP: Niste me ubedili. BREHTOL: Ono što kažete proizlazi iz jedne teorije koja je bez osnova. TRIP: Uopštene ideje. BRAT TARAVA: Prihvatam vaše primedbe, do izvesne granice. U pravu ste. Sve je samo maglovita teorija u svojoj apstraktnosti dok god nije provereno putem eksperimenta. Došao je trenutak da se ta teorija sprovede u praksu. Nećete patiti ako pristajete. Patićete onoliko koliko vam se to bude dopadalo; prestaćete sami od sebe, čim to budete hteli. Mi želimo vaše dobro, gospodo, vašu sreću. (Ritmično aplaudiranje sa crne i sa crvene strane.) Samo ćemo vas jednostavno podvrgnuti kuri dezintoksikacije. Bićete pročišćeni, mudri. Imaćete fleksibilan duh. Bićete sasvim slobodni. TRIP: Hoćemo li onda moći da odemo? Pokreti negodovanja na crvenoj strani. BREHTOL: Hoće li kavez biti otvoren? Pokreti negodovanja na crnoj strani. BRAT TARAVA: Posle dezintoksikacije, više uopšte nećete prosuñivati na isti način. Ono što zovete kavez nazvaćete imenom koje mu odgovara. Stanje duha biće vam sasvim drukčije. Vaša inteligencija biće očišćena. A vaša ukorenjena verovanja... Pa, videćete! Sve u svemu, vas dvojica i ja pristupićemo proveri onoga što zovete našim teorijama, našim hipotezama. Posle trideset lekcija, osloboñeni svega što kao breme leži na vama, bićete kao ova dva prosvetljena Brata (pokazuje Drugog Brata i Trećeg Brata), koji su tu da vam pomognu i da vam budu na usluzi. Oni su naučili da se oduče, prošli su kroz ono kroz šta ste vi prošli. Da li se žale zbog toga? Pogledajte ih, to ili zasmejava. Biće to savršeno. Trideset lekcija, ne više, trideset. Danas je prva lekcija. Mimika kod Jovana. Ostali su ravnodušni. DRUGI BRAT, Brehtolu: Jeste li gladni, gospodine Brehtole? Sad je vreme za ručak. Supa je izvanredno ukusna. Kako lepo miriše! TREĆI BRAT, Tripu, istovremeno: Jeste li gladni, gospodine Tripe? Supa je izvanredno ukusna. Kako lepo miriše!

TRIP: Neću ni vaše supe ni vašeg hleba. BREHTOL, gotovo istovremeno: Više volim da crknem od gladi. Otvorite vrata. DRUGI BRAT, Brehtolu: Nije sramota biti gladan. TREĆI BRAT, Tripu, istovremeno: Nije sramota biti gladan. BRAT TARAVA, Brehtolu, a zatim Tripu: Vreme je za ručak. Odvažite se. Uzmite. (Brehtol i Trip oklevaju.) Kad ne biste bili gladni, mi bismo bili uvreñeni. Veoma smo se namučili da pripremimo finii hranu. (Brehtolu): Vi ste samo zatvorenik, razume se. (Tripu): Vi ste sarno zatvorenik, razume se. (Obojici): Mi vas zbog toga ne preziremo. (Jovanova mimika koja odražava osećanje olakšanja.) Ne želimo da ubijemo onoga ko je u zabludi. (Brehtolu): Subjektivno gledano, vi niste krivi. (Tripu): Mi smo milostivi . (Obojici): Želimo da vas izvedemo na put istine. Želimo vaše spasenje. Da bismo to sproveli, treba da vas održavamo u dobrom zdravlju. (Tripu): Mi vodimo računa o vašem zdravlju, gospodine Tripe. (Brehtolu): Mi vas volimo, gospodine Brehtole. (Obojici): Iskreno, iz sveg srca. TREĆI BRAT, Tripu: Kakav lep miris! DRUGI BRAT, Brehtolu, istovemeno: Kakva dobra supa! BRAT TARAVA, obojici: Ako ne budete jeli, ako izgubite na težini, ako se razbolite, mi ćemo biti kažnjeni. Ne želite da nam učinite nažao? Hajdete, gospodine Brehtole, jedan lep gest. Hajdete, gosodine Tripe, jedan lep gest. (Čuje se kako izbija sat.) Podne, vreme za obrok. Dvojica zatvorenika ne odgovaraju. DRUGI I TREĆI BRAT, zajedno: Vreme je za obrok. BRAT TARAVA, dvojici Braće: Na kraju će ipak ogladneti. Postarajte se da supa stalno bude topla. BRAT TARAVA, Brehtolu: Obrok vas čeka. (Tripu): Obrok vas čeka. Čuje se kako izbija sat. TREĆI BRAT, Tripu: Jedan sat je. Ponovo se čuje sat. DRUGI BRAT, Brehtolu: Dva sata je. Sat. TREĆI BRAT, Tripu: Tri sata je. Sat. DRUGI BRAT, Brehtolu: Četiri sata je. Sat. JOVAN, viče sa svog sedišta, sa teskobom: Šest sati, gospodine Tripe. Sat. Čitava crvena strana okreće se prema Jovanu sa kratkotrajnim iznenadenjem. DRUGI BRAT, Brehtolu: Devet sati, gospodine Brehtole. Sat. Mrmljanje odobravanja, negodovanja. veoma ritmičan aplauz, veoma cikličan, kod crvenih i crnih gledalaca, što treba ostvariti prilikom režije. TREĆI BRAT, Tripu: Ponoć, gospodine Tripe. Sat. DRUGI BRAT, Brehtolu. Ponoć, gospodine Brehtole. Sat. TREĆI BRAT, Tripu: Podne, gospodine Tripe. JOVAN, ista igra: Podne, gospodine Brehtole. Sat. Ista igra na crnoj strani. TREĆI BRAT, Tripu: Podne, gospodine Tripe. DRUGI BRAT, Brehtolu: Podne, gospodine Brehtole. TREĆI BRAT, Tripu: Tri sata. Još uvek niste gladni, gospodine Tripe?

DRUGI BRAT, istovremeno, Brehtolu: Tri sata. Još uvek niste gladni, gospodine Brehtole? BRAT TARAVA, obojici: Prihvatite. To vas ni na šta ne obavezuje. A mi ćemo vam vratiti dobodu. TRIP: Rugate mi se. Lažete. BREHTOL: Lažete. BRAT TARAVA: Suviše vas poštujemo. (Gleda jednoga, a zatim drugoga.) BREHTOL: Podozriv sam prema svim supama. Jovanov smeh. Žamor negodovanja na crvenoj strani i na crnoj strani. Jovan, zatečen, prestaje da se smeje. BRAT TARAVA, obojici: Grešite. DRUGI i TREĆI BRAT, zajedno, dok se čuje izbijanje sata, a njih dvojica mašu činijama i tacnama: Četiri sata, pet sati, šest sati. Ko je gladan? Ko hoće susupe? Otići ćemo sa supom. Prave se da odlaze. BRAT TARAVA, dvojici Braće: Ostanite. Budite strpljivi. Ovi jadnici su veoma strpljivi. BREHTOL: Nešto za piće. TRIP: Žedan sam, gladan sam. Jovan guta kao da mu se grlo osušilo. BRAT TARAVA, okrene se prema Bratu Starešini: Nisu se opirali više od nedelju dana. Obojici zatvorenika): Čestitam! Čestitam! Viñao sam i mnogo tvrdoglavije. Vi verovatno niste navikli na dugotrajni post. To je bolje. Vidite, gospodine Tripe, vidite, gospodine Brehtole, štrajkovanje glañu je glupo. Zatvorenička supa je veoma dobra: naši kuvari su odlični. (Brehtolu): bićete posluženi. (Tripu): Naravno, bićete posluženi. TRIP: Brzo. I neka se ovo već jednom završi. BREHTOL, istovremeno: Požurite. BRAT TARAVA, jednome, pa drugome: Odmah, odmah. (Obojici): Bićete posluženi, ne brinite. Meñutim, Brat Starešina je primetio da ne poštujete protokol. Zahteva da se poštuju pravila i lepo ponašanje. BREHTOL: Dajte mi da jedem, Brate, molim vas. TRIP, istovremeno: Moju supu, Brate, molim vas, moju supu, moju supu. BRAT TARAVA: Ne tako. Ne kačite se za rešetke, to je zabranjeno. Ne pružajte ruke kroz rešetke. kao izgladneli. (Dvojici Braće): Pomerite se metar unazad, mogli bi sve da prospu. (Brehtolu): Ako prevrnete tanjir, više neće biti supe. (Tripu): Zašto kažete "moja" supa? To je "naša" supa. Pripremili smo je od povrća iz naše bašte i od vode sa našeg bunara koju su izvukla naša braća. Čak smo u nju stavili i naš maslac. Neka bude jasno da je to "naša" supa. Hoćemo da je podelimo sa vama, hoćemo, pod odreñenim uslovima. (Brehtolu): Pod odreñenim uslovima. (Tripu): Odreñenim uslovima. BREHTOL: Preklinjem vas: budite dobri i dajte mi hranu. TRIP: Milost, nešto za piće i za jelo. BRAT TARAVA, Brehtolu: Šta podrazumevate pod dobrotom, gospodine Brehtole? Apelujete na moju dobrotu. Verujete u dobrotu. (Obojici): Dobićete supu kad sam rekao da ćete je dobiti. Ali, prvo formalnosti. Imamo i vremena i namirnica. (Drugom Bratu): Daćete gospodinu Brehtolu da jede, vaspitno. (Trećem Bratu): Gospodinu Tripu, vaspitno. (Dvojici Braće): Ova gospoda su ljudska bića. Ne treba da im bacamo hranu kao divljim zverima. Metodično, braćo.

JOVAN, ide prema Taravi: Slušajte, Brate Tarava! BRAT TARAVA, okrećući se prema Jovanu: Molim? JOVAN: Moram li da prisustvujem čitavoj sceni? Žamor na crvenoj strani i na crnoj strani. BRAT TARAVA: Kako hoćete. Bilo bi neumesno da odete, a da ne vidite nastavak. Glumci bi bili uvreñeni. Brat Starešina prireñuje ovu predstavu za vas. Neće suviše dugo trajati. Znamo da žurite. Idite sedite. Jovan se vraća na mesto. BRAT TARAVA, Brehtolu: Ako bismo vam dali da jedete, da li bi to bilo iz dobrote? A ne iz pravičnosti? (Tripu): Pomenuli ste milosrñe, zar ne? TRIP: Da. BRAT TARAVA: Vi ste milosrdni, gospodine Tripe. Razumem vas. Ali, ako bismo vam dali da jedete iz milosrña, time bismo vas ponizili. Moramo vam dati da jedete zato što to zaslužujete. (Brehtolu): Otkud bi dolazila ta dobrota? Verujete li da smo dobri, da smo pravedni, da smo nepravedni? (Obojici): Mora biti da vam je hladno u vašim ćelijama. Oprostite nam. Supa će vas zagrejati. Želite li prvo supu ili prvo slobodu? Bili biste suviše oslabljeni da odete do kraja ravnica, do podnožja planina, i da se zatim popnete na njih i preñete granicu koja se nalazi na vrhu. Dakle, prvo supa, a posle ćemo otvoriti vrata. (Tripu): Zaslužujete li supu? TRIP: Ne znam, gladan sam. BRAT TARAVA, Tripu: Kako to da ne znate? (Tripu i Brehtolu): Pokušajte da se malo savladate; strpljenja. (Brehtolu): Supa je dobra. Da li smo mi, po vama, isto tako dobri kao supa, da li smo manje dobri, da li smo na drugi način dobri? BREHTOL: Ne verujem u vašu dobrotu, ne verujem da je supa dobra. Hrani me. BRAT TARAVA, jednome, pa drugome: Tako znači, zaslužujete supu? Tako, znači, zaslužujete supu? TRIP: Nisam učinio ništa loše, zaslužujem je. To je najmanje što zaslužujem. BRAT TARAVA, Brehtolu: Da nismo mi možda do temelja zli? BREHTOL: Čovek nije ni dobar, ni zao. BRAT TARAVA, Tripu: Ako je zaslužujete, zašto ste rekli: "Dajte mi da jedem iz milosrña", a ne "zbog mojih zasluga"? BREHTOL: Raskrinkao sam dobrotu. Znam šta stoji iza nje. Sve zavisi od nagodbi koje meñusobno uspostavimo. Crvena strana aplaudira; negodovanje na crnoj strani. BRAT TARAVA, Tripu: Rekli ste: "Dajte mi da jedem iz milosrda", što znači da mislite da smo nepravedni, ali i da smo milosrdni. BREHTOL: Postoje ugovori koji jednostavno proizlaze iz neke nužnosti. BRAT TARAVA, Brehtolu: Kakve mižnosti? (Tripu): Zašto ste stavljeni tu, gospodine Tripe? TRIP: Ne znam. BRAT TARAVA, Tripu: Jesmo li to učinili iz čistog ćefa? TRIP: Ne znam. BRAT TARAVA, Tripu: Greškom? TRIP: Ne znam. BRAT TARAVA, Tripu: Zato što smo zli? BREHTOL: Ja govorim o mižnosti koju nameće zajednički život.

BRAT TARAVA, Brehtolu: Tako, znači, mi se meñusobno pogodimo, i niko nas ne gleda. BREHTOL: Ko bi mogao da nas vidi? TREĆI BRAT, Tripu: Da se možda nismo ogrešili o vas? BRAT TARAVA, Brehtolu: Niko, dakle, ne može da nas vidi? Niko odozgo, ni odozdo? BREHTOL: Ne zam šta hoćete da kažete. TRIP, Bratu Taravi: Ne mogu da znam da li ste zli ili dobri. Kasnije ćemo raspravljati o tome. Dajte mi moje sledovanje, obećali ste mi ga. BRAT TARAVA, Tripu: Kako hoćete. Recite nam samo da li smo se ogrešili o vas. Da ili ne. (Brehtolu): Ako nas niko ne vidi i ne primorava me da budem dobar, ko me može sprečiti da vas pustim da umrete od gladi? Ako mi smetate, mogu da raskinem ugovor. TRIP, Bratu Taravi: Da, da, ogrešili ste se o mene. TRECI BRAT, Tripu: Znači da smo vas stavili u kavez iz zlobe? Precizirajte, da biste dobili BREHTOL, Bratu Taravi: To je istina. Niko vas ne primorava da vodite računa o ugovoru. Nalazim se u vašoj moći. BRAT TARAVA, Brehtolu: Mogu, dakle, nekažnjeno da vas pustim da umrete od gladi? TRIP, Bratu Taravi: Niste me baš sasvim iz zlobe stavili ovde. Ne mogu više da stojim na nogama. Gladan sam. BREHTOL: Molim vas, okanite se ove šale. BRAT TARAVA, Tripu: Pazite se dobro. Ako nije razlog zloba, šta je onda razlog? (Brehtolu): Ne bih dopustio sebi da se šalim. (Tripu): Šta je razlog? (Brehtolu): Razumem: mi, navodno, mrzimo jedni druge; u najboljem slučaju, vlada ravnodušnost. U ime čega me, u tom slučaju, molite da vas ne pustim da umrete od gladi? DRUGI BRAT, Brehtolu, maše kutlačom: Nemaju nikome da se polažu računi. BREHTOL, Bratu Taravi: Obećali ste. Obećali ste. BRAT TARAVA, okrene se prema Tripu: Pašćete u nesvest... Ah! pridižete se. Ne, nemojte se onesvestiti. Kako lepo miriše! (Trećem Bratu): Podignite poklopac. I od samog mirisa povratiće mu se snaga. (Drugom Bratu): Podignite poklopac i za gospodina Brehtola; da ne bude u nepovoljnijem položaju. I mene ovaj miris krepi i otvara mi apetit. Treći Brat se pravi kao da pruža kutlaću Tripu. Povlači je, ponovo mu je pruža, pa je ponovo povlači. Isto se dogaña sa drugim Bratom, pred Brehtolovim kavezom. Jovan, sa svog sedišta, pravi pokret kao da pruža kutlaču. BRAT TARAVA, Tripu: Recite. Niste tu ni zbog našeg čistog ćefa, ni zbog naše zlobe. Recite zašto ste onda tu? TRIP: Tu sam greškom. BRAT TARAVA, Tripit: Verujete li da smo mislili da ste neko drugi? Imamo ovde kartone svih. Sve fotografije. Sve dosjee. Znamo šta je svako radio, šta je svako mislio, šta je svako nislio da radi. Imamo najbolje stručnjake za klasifikaciju. Ne možemo se prevariti. TRIP: Neću to da kažem. Ne mislite da sam ja neko drugi. Vaša greška je greška u mišljenju. Gladan sam. BREHTOL, Bratu koji mu stavlja kutlaču pod nos i sklanja je: Prestanite. Molim vas. BRAT TARAVA, Brehtolu: Opet taj izraz?

DRUGI BRAT, Brehtolu: U ime koga, u ime čega me molite? JOVAN, sa svoga mesta: U ime čega, u ime koga? BREHTOL: U ime ničega. BRAT TARAVA, Tripu: Greška u presudi? Nije bilo suñenja. (Brehtolu): Vi ne verujete ni u šta, gospodine Brehtole? TREĆI BRAT, publici: Suñenje je ceremonijal. Presuda prethodi suñenju. BRAT TARAVA, Tripu: Hoćete da kažete da smo napravili grešku u rasuñivanju? Koješta! Koješta! (Brehtolu): Oprostite! Ne verujete u Boga? BREHTOL: Šta će Bog u svemu ovome? TRIP: Gladan sam, gospodine. BRAT TARAVA, Tripu: Znam, znam; ali govorite, jer ja sam gladan i žedan vaših reči. (Brehtolu): Govorite bez prikrivanja. Želim da upoznam suštinu vaše misli, pa ćete dobiti supu. (Tripu): Govorite jasno, odgovarajte. (Brehtolu): Bez kićenja. TRIP: U stanju u kom se nalazim... TRECI BRAT, Tripu: Ne biste bili u takvom stanju da niste odbili obrok koji smo hteli da vam poslužimo. Tvrdoglavost je loša stvar. Ne vodi ničemu. BRAT TARAVA, Brehtolu: Verujete li ili ne verujete u Boga? Da ili ne? (Tripu): Precizirajte, dakle: da li se, po vama greška odnosi na vaš posebni slučaj? TRIP: Stvari ne treba shvatati na taj način. BREHTOL: Ne. Ne verujem u Boga. Kako bi se moglo verovati u Njega? Razni pokreti na crnoj strani. TRIP, Bratu Taravi: Niste napravili nikakvu grešku u rasuñivanju. To što ste me uhapsili sasvim je logiČno i u skladu sa vašim kriterijumima. Kod vas postoji samo jedna suštinska greška koja leži u osnovi vaših dogmi. BRAT TARAVA, Brehtolu: Nesrećniče! Ne verujete u Boga! (Pokazuje prstom prema Brehtolu i govori žestokim tonom): Eto zašto zamišljate da su ljudi zli. Eto zašto izmišljate jednu potpuno neverovatnu ljudsku solidarnost. (Tripu): Mi nemamo dogme. A vi imate predrasude. (Brehtolu): Šta bi bilo vezivo za onu ljudsku solidarost o kojoj ste govorili, ako ne Bog? BREHTOL: Nju učvršćuju nužnosti. Raspravljaćemo o tome posle obroka, posle obroka, posle obroka. TRIP, Bratu Taravi: Kako vi možete imati kriterijume? BRAT TARAVA: Kakve kriterijume? TRIP: Na primer, one koji vam daju za pravo da me stavite u zatvor. BRAT TARAVA, sleže ramenima i osmehuje se: Ta pitanja me prevazilaze. Dobio sam nareñenja. BREHTOL: Odgovorio sam "ne". Jasno sam odgovorio "ne". Dajte mi onda da jedem, pošto ste rekli da ćete mi dati da jedem ako jasno odgovorim "da" ili "ne". BRAT TARAVA, Tripu: Gospodine Tripe... BREHTOL, Bratu Taravi: Pošto sam odgovorio "ne", održite reč. TRIP: Iz milosrña, gospodine. TREĆI BRAT, Tripu: Zovite me "Brate". TRIP, Bratu Taravi: Iz milosrña, Brate... BRAT TARAVA, Brehtolu: Da održim reč? Na osnovu kakvog ugovora? Ne služite mi ni za šta. (Tripu): Mi nemamo ni dogme... BREHTOL: Više ne mogu da stojim na nogama.

BRAT TARAVA, Tripu: Ni principe, ni kriterijume; mi smo slobodni. DRUGI BRAT, Brehtolu: Još uvek ste gladni? BRAT TARAVA, Tripu: Zatvoreni ste zato što vi imate verovanje, kriterijum, dogmu ili (okrene glavu prema Drugom Bratu): kako on to zove? Moral. (Tripu): Ukratko, predrasude. Vi niste naš zatvorenik. Vaša misao je ta koja vas drži u zatočeništvu. DRUGI BRAT, Brehtolu: Ne znam treba li ili ne treba da vas poslužim. Čemu nam služi da vas poslužimo? BREHTOL, Drugom Bratu: Više ne tražim ništa od vas. TRIP: Sloboda je moj izbor. DRUGI BRAT, Brehtolu: Više volite da umrete od gladi? BREHTOL: Više volim. BRAT TARAVA, Tripu: Filozof, i pored nedovoljne ishranjenosti! Umrećete od gladi, jadni gospodine Tripe. Upravo sam mislio da vam vratim slobodu. (Brehtolu): Više volite da umrete od gladi. Upravo sam mislio da vam pomognem da ponovo steknete slobodu... Vidite da vam nije sve svejedno. TREĆI BRAT, Tripu, maše kutlačom: Prvo da jedete? Pivo da odete? BRAT TARAVA, Brehtolu: Vi ne verujete ni u dobroru, ni u zlobu. Ne verujete u Boga. Verujete u supu i u slobodu. Ja sam ipak hteo da vam vratim tu stvar koja je za vas dragocena, ali koju ne možete da definišete: slobodu. TRIP: Prvo jelo, zatim ćete otvoriti vrata kaveza. Sada sam suviše slab. BRAT TARAVA, Tripu: Napravili ste izbor: prvo da jedete. Odnosno, da ostanete tu. Vidite lepo da izbor stavlja u zatočeništvo. BREHTOL: Lažete. BRAT TARAVA, Brehtolu: Vreñate nas. Opraštam vam to. BREHTOL: Pustite me da odem. BRAT TARAVA, Brehtolu: Pokoravamo vam se. (Tripu): Pokoravamo vam se. (Obojici): U redu je. Prvo da vam damo da jedete, a kasnije ćemo vam otvoriti vrata. BREHTOL: Otvorite. BRAT TARAVA, Brehtolu: Ponavljam vam da biste se srušili na putu. TRIP: Činijica supe koja se puši, to je sve za sada, iz milosrña. BRAT TARAVA, Brehtolu: Prvo povratite snagu. (Tripu): To je zaista tik! Stalno vam je u ustima reč milosrñe. Da li vas ona hrani? Ne, zar ne? BREHTOL: Da li ćete me posle obroka pustiti da odem? BRAT TARAVA, Brehtolu: Da odete da se zatvorite na drugom mestu? Nije važno, to je vaš problem. TRIP, Bratu Taravi: Za ljubav Boga. BRAT TARAVA, Tripu: Tako, znači, gospodine Tripe, vi verujete u Boga? (Brehtolu): Da, otići ćete, ako budete jeli. (Tripu): Ljubav prema Bogu nije govorni tik, sigurno nije. Verujete li u Boga? Odgovorite. Nije nezgodno verovati u Boga. Hajde, da ili ne? Nije teško odgovoriti. Verujete li u Boga? Da ili ne? (Brehtolu): Znajte da me ništa ne može navesti da vam dam vaše sledovanje. Nikakvo obećanje, nikakva zadata reč, ništa. Osim, možda, ako molite. TRIP, Bratu Taravi: Verujem u Boga, da, verujem. BRAT TARAVA, Tripu: To pitanje bilo je samo puka formalnost. Mi znamo da vi verujete u Boga, u božansku samilost. BREHTOL: Molio sam vas, i molim vas, da.

JOVAN, sa svog sedišta: Moli vas. BRAT TARAVA, Brehtolu: Molite me. Treba moliti. TRIP, Bratu Taravi; Da, verujem u njegovu samilost i njegovo milosrñe. BRAT TARAVA, Brehtolu: Ne treba meni da upućujete tu molitvu. BREHTOL: Kome? Bratu Starešini? DRUGI BRAT, Brehtolu: Nekome ko je na još višem položaju. BRAT TARAVA, Tripu: Vaša glad neće proći zahvaljujući ovom brbljanju. BREHTOL, Drugom Bratu: Postoji li neko viši u ovoj instituciji? BRAT TARAVA, Tripir. Prekinimo ovu raspravu koja vas izgladnjuje. BREHTOL: Može li se podneti pismeni zahtev? BRAT TARAVA, Tripu: Pošto Bog može sve, imate rešenje, molite ga da vam da da jedete. Njegova supa bolja je nego naša. TRIP: Ali... TREĆI BRAT, Tripu, pravi se kao da odlazi: Njegova supa bolja je nego naša. BREHTOL: Dajte papir. Potpisaću. BRAT TARAVA, Brehtolu: Postoji Onaj koji je iznad svih institucija. Njemu se ne piše. Njemu se govori, On se zaziva. Samo On može da izdaje naredenja. Mi slušamo samo Njega. TRIP, Trećem Bratu: Molim vas. JOVAN, sa svog sedišta: Moli vas. BRAT TARAVA, Brehtolu: Nemojte moliti mene, dragi moj, molite svemoćnog Gospoda. BREHTOL: Znači, ne postoji niko. BRAT TARAVA, Tripu: Hajde. Recite: "Oče naš koji si na nebesima." Ne znate tu molitvu? (Brehtolu): Jedini kome možete da se obratite je onaj o kome vam govorim. Baš ste tvrdoglavi! Kakva zaslepljenost! Imate slobodu na raspolaganju: ne želite je. TRIP: Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje. BREHTOL: Želim slobodu. BRAT TARAVA, Tripu: Nemojte izgovarati čitavu molitvu. Predimo na ono najhitnije. "Hleb naš nasušni daj nam danas." BREHTOL: Kako ću? TRIP: "Hleb naš nasušni daj nam danas." TREĆI BRAT, Tripu: Eto, usluženi ste. BRAT TARAVA, Brehtola: Vrata su gotovo odškrinuta. Dovoljno je... BREHTOL: ... učiniti jedan ustupak? Koji? Treći Brat se pravi da odlazi sa kolicinta. TREĆI BRAT, prema Bratu Taravi, pravi se da odlazi: Mislim da je gospodin Trip dobio svoje sledovanje. TRIP, Trećem Bratu: Brate, supa. BRAT TRAVA, Brehtolu: Gordost vas izjeda. Nije reč o tome da se prave ustupci, nego da se napravi eksperiment. Pitajte Boga. (Odobravanje na crnoj strani. Tripu): Hoćete li i drugu porciju? Suviše ste proždrljivi, gospodine Tripe. Treba ostaviti i za one koji ne veruju u Boga i koje Bog ne hrani. Ili možda niste bili posluženi? {Brehtoht): Napravite eksperiment. Tražite supu od Boga. BREHTOL: Ali, ja ne verujem u njega! BRAT TARAVA, Tripu: Jeste li dobili supu sa hlebom nasušnim? Da ili ne?

(Smejuljenje na crvenoj strani. Trećem Bratu): Da li je dobio supu? (Brehtolu): Ne verujete u Boga? Pokušajte, ipak. Molite Boga. (Tripu): Nareñujem vam da odgovorite: jeste li ili niste dobili hranu? TRIP: Ne, gospodine, ne, Brate, nisam dobio svoju supu sa hlebom nasušnim. BRAT TARAVA, Brehtoht: Možda će vam On pružiti neki dokaz o svom postojanju. Možda ćete imati uspeha kod Njega. Kod mene nemate. (Tripu): Možda vas nije Čuo, niste govorili dovoljno glasno. Ponovite. {Brehtoht): Rešite se, dok vam još ostaje malo snage da se molite... (Brehtol ćuti): ... Dok ne bude suviše kasno. TREĆI BRAT, Tripu: Traženo je od vas da ponovite. BRAT TARAVA, Brehtolu: Oklevate, gospodine Brehtole? TREĆI BRAT, Tripu: Ponovite; ovoga puta će uspeti. BREHTOL: Odbijam. Ritmično aplaadiranje na crvenoj strani. Neodobravanje na crnoj strani. BRAT TARAVA: Ljudsko poštovanje! Nema supe, nema slobode za dogmatike. TREĆI BRAT, Tripu: Više nemate, dakle, poverenja u Njega? DRUGI BRAT, Brehtolu: Ne popuštate? Popuštate li? Ne popuštate? Popuštate li? Poslednja dva pitanja izgovara i Jovan, sa svog mesta. TREĆI BRAT, Tripu: Ponovite. BREHTOL: Šta treba da radim? BRAT TARAVA, Bretholu: Samo mala molitva, kažem vam. Sasvim jednostavna molitva. Sami ćete prosuditi o njenoj delotvornosti. JOVAN, Brehtolu: ... o njenoj delotvornosti. TRIP, klekne: Oče naš... BREHTOL: Koja molitva? BRAT TARAVA, Tripu: Glasnije. (Brehtolu): Eto, kako je to kad neko ne zna! Na kolena. TRIP: Oče naš, hleb moj nasušni daj mi. TREĆI BRAT, Tripu: Razgovetnije. BRAT TARAVA, Brehtolu: Ne okrećite se prema meni. Ja sam samo bedni Brat. Na kolena. S ove strane. Brehtol se okreće prema publici. TRIP: Hleb moj nasušni daj mi, Bože moj. BRAT TARAVA, Brehtolu koji je kleknuo: Sad sastavite ruke. BREHTOL: Prvi put mi je da... DRUGI BRAT, Brehtolu: To je lako. Ovako. BRAT TARAVA, Tripu: Jeste li u dobrom položaju? (Dvojici Braće): Jesu li im ruke lepo sastavljene? (Brehtolu): Ne ustajte. Čvrsto ukrstite prste. Nemojte se stideti. Vidimo vas samo On, ja i ova dva veoma diskretna Brata. BREHTOL: Ne mogu. DRUGI BRAT, Brehtolu: Onda nema supe. BRAT TARAVA, Tripu: Savršeno. Lepo sastavljene ruke. Oči prema nebu. To je zaista propisan stav. Vidi se da ste navikli. DRUGI BRAT, Bratu Taravi, pokazuje Brehtola: Neće. BRAT TARAVA, Brehtolu: Onda nema supe. A ni vrata kaveza neće se otvoriti. Hajde, rešite se, molite, do ñavola. Neka vam glava ne klone! Hrabro! Oči pema nebu. (Tripu): Koocentrišite se pre nego što ponovo krenete sa više snage.

BREHTOL: Nebo? BRAT TARAVA: Hoću da kažem: gledajte u plafon. BREHTOL: Kakva zloslutna komedija! BRAT TARAVA: Nemojte upotrebljavati neprijatne reči. Zašto želite da nas uvredite? I još jednom, šta vam to može smetati ako uspe? Eksperiment je eksperiment. Na kolena. Tako. Ne dajte. (Tripu): Jeste li se dovoljno koncentrisali? BREHTOL: Gladan sam. TRECI BRAT: Baš zato. Recite Mu lepo da ste gladni. 3REHT0L: Gladan sam. DRUGI BRAT, Brehtolu: Kome kažete "Gladan sam". Imenujte Ga. TRIP: Hleb moj nasušni daj mi. rHTOL: Bože, gladan sam. TRIP: Gospode Bože! BREHTOL, Bratu Tarcivi: Jeste li zadovoljni? Rekao sam ono što treba... BRAT TARAVA, Brehtolu: Nije to način na koji Njemu treba govoriti. Postoje običaji, metoda, protokol, postoji formula... BREHTOL: Formula? JOVAN, sa svog mesta: Kakva formula? Njegovo lice odražava Brehtolov i Tripov užas. BRAT TARAVA, Tripu: Jesam li ja gluv? Jeste li vi nemi? Glasnije. (Brehtolu): Ako ste je zaboravili, ponovo ćete je naučiti. TRIP: Hleb moj nasušni daj mi, Bože moj. BRAT TARAVA, Brehtolu: To je vrlo lako. Ponavljajte za mnom: "Oče naš koji si na nebesima..." (Tripu): Glasnije. TRIP, glasno: Oče naš koji si na nebesima, hleb naš nasušni daj nam. BREHTOL: Oče naš koji si na nebesima... BRAT TARAVA, Brehtolu i Tripu: Još glasnije i jasnije. Ponavljajte. BREHTOL i TRIP, zajedno: Oče naš koji si na nebesima, Oče naš koji si na nebesima. BRAT TARAVA, Tripu: Suviše ste zgrčeni. Budite opušteniji. (Brehtolu): Unesite više topline, više ubeñenja u tu rečenicu. BREHTOL: Oče naš koji si na nebesima... TRIP: Oče naš koji si na nebesima. BREHTOL: Hleb naš nasušni daj nam. BRAT TARAVA, Brehtolu: Verujete u Boga, priznajete to. TRIP, viče sve jače: Oče naš koji si na nebesima; hleb naš nasušni daj nam; Oče naš koji si na nebesima, hleb naš nasušni daj nam. Jovan je izgovorio poslednjih pet replika istovremeno kad i Trip i Brehtol. To može biti naglašeno ritmovanim aplaudiranjem crvene strane i crne strane, ukoliko to ne ometa razumljivost teksta. BRAT TARAVA, Brehtolu: Vemjete li? Verujete li? DRUGI BRAT, Brehtolu: Verujete li? Verujete li? BRAT TARAVA, Brehtolu, dok Trip i dalje sve glasnije izgovara "Oče naš...": Vi me mrzite. Više nemate snage da sve porazbijate. Više ne možete da ustanete. Više čak ne možete ni da raspletete svoje sastavljene ruke. Ostaje vam još samo malo snage da odgovorite... Verujete li ili ne verujete? Da ili ne? BREHTOL, slabim glasom: Verujem.

BRAT TARAVA, Brehtolu: Ne čujem vas. Izgovarajte reči kako treba. Da li miris supe ispunjava kavez? BREHTOL: Da. BRAT TARAVA, Brehtolu: Vidite: božja samilost već vas dodiruje. Malo napora. U šta, u koga verujete? BREHTOL: Verujem u Boga. BRAT TARAVA, Tripu: Veoma dobar glas za izgladnelu osobu. Da li se možda već osećate nahranjenim? TRIP: Prekinite igru. BRAT TARAVA, Tripu: Oh, ne! Hajde da se molimo zajedno. (Brehtolu): Pošto verujete, ponavljajte lepo za mnom: "Oče naš koji si na nebesima..." TREĆI BRAT, Tripu, DRUGI BRAT, Brehtolu, zajedno: Hleb naš nasušni daj nam. DRUGI BRAT, Brehtolu, TREĆI BRAT, Tripu, zajedno: Oče naš koji si na nebesima... BREHTOL: Oče naš koji si na nebesima... BRAT TARAVA: Hleb naš nasušni daj nam, hleb naš nasušni. JOVAN, sa svog mesta, a i crna i crvena strana (ritmično i lupajući rukama): Hleb naš... nasusni... hleb naš... nasušni. TRIP: Hleb naš daj nam. BREHTOL: Oče naš koji si na nebesima. BRAT TARAVA: Gospode Bože, daj Tripu njegov hleb nasušni. Daj mu ga, dakle, daj ga Tripu. (Brehtolu): Eto! Evo vaše supe. Uslišeno vam je. Eto dokaza da On postoji. Drugi Brat pruža kroz rešetke Brehtolu činijicu na koju se ovaj ustremljuje. Pokreti na crnoj strani, žamor odobravanja kao da je još jedna nova činjenica potvrdila njihovo uverenje. TREĆI BRAT: Gospode, daj Tripu njegov hleb nasuŠni. Gospodin Trip, koji ti je veran, umreće od gladi. BRAT TARAVA, Brehtolu: Nije li to materijami i hranjivi dokaz Njegovog postojanja i delotvornosti molitve? BREHTOL: A posle... Hoću li dobiti i slobodu. Jede. BRAT TARAVA, Tripu: Još uvek nemate šta da stavite na zub? Da možda On nije gluv? Hoće li možda da vas kazni? Zar više nema zaliha? Moje šale su trivijalne, zar ne? Nadate li se još uvek supi koju će poslati proviñenje? Na vašem mestu, ja bih sumnjao u to. TRIP: Gospode, zašto si me napustio? Zašto me ostavljaš u njihovim rukama? Zašto ne učiniš da ovaj kavez nestane? Zašto me puštaš da patim od gladi? Zašto me ne otmeš? Gospode Bože, zašto me napuštaš? BRAT TARAVA, Trećem Bratu, ali gleda Tripa: Može li On da napusti svog najvernijeg slugu? TREĆI BRAT: Ne verujem u to. Mora biti da je to neka zaboravnost. JOVAN: Ne može da ga napusti, to nije moguće. TRIP: Ne, On me neće napustiti, zar ne? BRAT TARAVA, Tripu: Ne bi to uradio, naravno, kad bi postojao. Da li postoji? Odgovorite. Još uvek ima su-supe. TRIP: Verujem da On postoji. BRAT TARAVA, Tripu: Onda nećete dobiti supe. (Brehtolu): Prijatno je videti vas kako sa apetitom jedete. Ja nisam hteo da vam dam da jedete. On (gleda prema nebu i pokazuje

prstom plafon), On mi je naredio da vam dam hleb nasušni. U supi, precizirao je. Supa s hlebom. (Tripu): Verujete li u Boga? TRIP: Verujem u Boga. BRAT TARAVA, Tripu: Onda nema supe. (Brehtolu): To je stvarno bio Njegov glas. (7/7-pti): Verujete li u Boga? TRIP: Verujem. MagicMaster BRAT TARAVA, Tripu: Onda nema supe. (Brehtolu): Kad mi je On dao to nareñenje, bio sam primoran da poslušam. Ne pušta svoje vernike da umiru od gladi. TRIP: Nemojte me pustiti da umrem od gladi. BRAT TARAVA: Verujete li u Boga? TRIP: Da. BRAT TARAVA: Onda nema supe. (Crvena strana u honi prihvata reči "nema supe".) Verujete li u Boga, gospodine Tripe? Nećete da odgovorite. Nema supe. Ista igra na crvenoj strani. TRIP: Verujem u Boga. Žamor neodobravanja na crvenoj strani. Jovan gleda jednu, pa drugu strami, izbezumljen. BRAT TARAVA, Brehtolu: On je svemoćan. Prinudio me je. Hoćete li još? TREĆI BRAT, Tripu: Nema supe. Odneću je onima koji su zaista gladni. GLASOVI, crvena strana: Da, da. TRIP, na zemlji: Nemojte me ostaviti, gospodine. BRAT TARAVA: Kaže se: "Brate, drugar, druže." TRIP: Nemojte me ostaviti, dragi prijatelju; loše mi je, gladan sam. BRAT TARAVA, Brehtolu: Dakle, sad stvarno verujete u Boga? (Tripu): Da li još uvek verujete u Boga, gospodine Tripe? TRIP: Možda... Malo... JOVAN, u žamoru: Možda... Malo... BREHTOUv'ećfe Da, da, verujem u njega. Malo. Možda... TREĆI BRAT, Tripu: Odgovor nije jasan. (Bratu Taravi): Ništa od supe? Brat Tarava čini odrečan pokret rukom. DRUGI BRAT, istovremeno, Brehtolu: Odgovor nije jasan. (Bratu Taravi): Da mu oduzmem činijicu? Razni pokreti na crvenoj strani i na crnoj strani. BRAT TARAVA, Tripu: Hajde, verujete li u Boga, gospodine Tripe? TRIP: Ne znam, ne znam više... BRAT TARAVA, Tripu: Odgovorite skromno sa da ili ne. To je vrlo jednostavno. TREĆI BRAT, Tripu: Verujete li u Boga, gospodine Tripe? Verujete li u Boga? BRAT TARAVA, Brehtolu: To je vrlo jednostavno. Odgovorite jasno sa da ili ne. Verujete li u Boga, Brehtole? Verujete li u Boga, Tripe? BREHTOL: Da, verujem u Boga. Crna strana izražava odobravanje. TRIP: Ne, ne verujem u Boga. Crvena strana izražava odobravanje. BRAT TARAVA, Bratu Starešini: Jeste li čuli, Brate Starešino? (Tripu i Brehtolu): Zamoljeni ste da budete tako ljubazni da ponovite. TRIP: Ne, ne verujem u Boga, ne, ne verujem u Boga, ne, ne verujem u Boga. Poslednje "ne verujem" izgovaraju i Jovan i crvena strana.

BREHTOL: Da, verujem u Boga, da, verujem u Boga. Poslednje "verujem n Boga"ponavljaju Jovan i crna strana. BRAT TARAVA: Nemojte ostajati da klečite dok jedete. U šta verujete, gospodine Tripe? TRIP: Verujem u supu. Dajte mi supu. BREHTOL: Verujem u Boga. Dajte mi moju supu i moju slobodu. TREĆI BRAT, Tripu: Jeste li sasvim sigumi u to? Ne varate se? TRIP: Verujem u svoju supu. Brat Tarava daje znak Trećem Bratu. TREĆI BRAT, Tripu: Evo je, evo dobre supe. Pruža Tripu punu činijicu na koju se ovaj ustremljuje. BREHTOL, jede: Vemjem u Boga. Otvorićete vrata, zar ne, čim povratim snagu? Zar ne? BRAT TARAVA, Tripu: A u kakvu vrstu supe vemjete? TRIP: Verujem u dobru supu. BRAT TARAVA, Brehtolu i Tripu: Vaša sloboda... Razgovaraćemo ponovo o tome ovih dana. Ne znam da li postoji neka formula za puštanje na slobodu. Obećavam vam da ću se raspitati. Na kraju krajeva, moguće je da postoji neka formula... (Trip i Brehtol jedu. Jovanu, kojije ustao i prišao Taravi): Kako sam vam se svideo u toj ulozi? Da li vam je predstava bila dosadna? Šta mislite o režiji? JOVAN: Pa, da... vrlo dobro... da... Brate Tarava. Vi ste odličan glumac. BRAT TARAVA: To je samo prva epizoda, ima ih još dvadeset i devet. To je potpuna predstava, dugotrajna. Nećemo vam prikazati ostatak, sem ako vi to ne zahtevate... izričito. (Jovan pokretom pokazuje da to ne želi.) Ne, vi ne biste više voleli... nemate vremena... Ipak, da biste bili obavešteni... u sledećoj epizodi se, kao što je najavila ličnost koju sam igrao, obavlja dezintoksikacija od slobode; raskrinkava se -oprostite mi što upotrebljavam taj banalni izraz - ideja o puštanju na slobodu, raskrinkava se sama sloboda... JOVAN: To je zanimljivo. Hvala, hvala. Noge su mi se odsekle od toga... BRAT TARAVA, lupa dlanom o dlan, u pravcu Tripa i Brehtola: U redu je, scena je završena. Braća, kojoj Trip i Brehtol vraćaju činijice, izlaze sa kolicima, a zatim će se vratiti na dno scene pored Jovana i Tarave, i staće oko njih. Trip i Brehtol se okreću prema lažnoj publici, odnosno prema Jovanu, i pozdravljaju klanjajući se. Crveni i crni gledaoci aplaudiraju. Ustaju i izlaze ili staju jedni na levu, driigi na desnu stranu. Možda će im sa svake strane po jedan Brat služiti stvari za grickanje, pecivo, razna osveženja... Izlaze jedući. JOVAN: Dva klovna su izvanredna, dragi prijatelju... Kakva tehnika! Čestitam vam! Bravo još jednom! Dva kaveza nestaju zajedno sa Tripom i Brehtolom, koji se nalaze u njima. Kasnije će se njih dvojica možda ponovo pojaviti, kao monasi, na kraju čina. I stepenasto gledalište takode nestaje. Jovanovu stolicu sklanjaju. BRAT TARAVA, nastavlja: Ti klovnovi su se specijalizovali za takvu vrstu uloga.

JOVAN: Kad primate posetioce i kad im ukazujete čast, veliku čast, da im odigrate tu predstavu, da li uloge zatvorenika uvek igraju ista dva glumca? Možda ih zamara to što stalno igraju jednu istu ulogu? BRAT TARAVA: Nikada se ne zasite. Jednoga dana bi se mogli zasistiti. Predvideli smo to. Zato ili, pošto su obojica naučili obe uloge, premeštamo iz kaveza u kavez. Brehtol igra Tripa; Trip igra Brehtola. JOVAN: Gospodo, Braćo moja, beskrajno sam vam zahvalan na prijemu i na prekrasnoj predstavi koju ste mi prikazali. BRAT TARAVA: Imamo na hiljade predstava kao što je ta. I to u veoma različitim žanrovi-ma. Ponavljam opet, ne želim da insistiram, ali ne ustručavajte se ako hoćete da vidite i neke druge predstave. JOVAN: Hvala. Nemojte se toliko mučiti. DRUGI BRAT: Mučiti? TRECI BRAT: Mučiti? Zašto je rekao "mučiti"? (Jovanu): Učinili smo to za svoje zadovoljstvo, i za vaše. Zašto ste upotrebili reč "mučiti"? Da vam možda to nije izgledalo neprijatno? JOVAN: Ne, ni najmanje. Nisam to hteo da kažem. Upotrebio sam reč "mučiti" umesto neke druge; spontano mi je došla na usne; hteo sam da kažem "uživati". Svi smo uživali. Suviše uživali. Dovoljno je. TREĆI BRAT: Reči koje čovek upotrebljava otkrivaju razne stvari. Reči koje dolaze spontano izražavaju upravo tajne sklonosti, vaš način gledanja na stvari, vašu ličnost. BRAT TARAVA: Okrepili ste se, odmorili ste se. Lepo smo vas primili u svojoj ustanovi, zar ne? Sigurno ste zadovoljni? JOVAN: Da, svakako. Beskrajno sam vam zahvalan na prijemu. Vaš dom je divan. Kakav izgled, kakav stil! Osećam se bolje nego maločas. Zahvaljujem vam i želeo bih da nastavim put. BRAT TARAVA: Mi dugujemo usluge jedni drugima. Mi smo ljudska bića. Imamo obaveze jedni prema drugima, osim ako nam nije miliji kavez samoće. Ali to nije udobno mesto. U kavezu ne možete ni sasvim stajati, ni sasvim sedeti. JOVAN, pokazujući Braću koja su stigla i klovnove koji stavljaju kukuljače na glave da bi bili kao ostali i svi. se smeštaju na klupama s jedne i s druge strane dugačkog stola koji može biti donet iz kulisa . Tokom replika koje slede, oni će polako sedati jedni pored drugih, pošto su pre toga mirno šetali po sceni: To su glumci? Hoću da kažem glumci amateri, zar ne? BRAT TARAVA: Svi smo mi glumci amateri, ali Braća po profesiji. JOVAN: Znam. U redu. Hvala. Nastaviću put. Videću ono što nisam video. DRUGI BRAT, Bratu Taravi: Nije istinski povratio snagu; nije ozdravio. TREĆI BRAT: Time se potvrñuje moje mišljenje. Nije mu se dopala predstava. Verovatno mu je čak bila neprijatna. BRAT TARAVA: Pošto ste sigurni da možete ponovo da krenete, sasvim ste slobodni. JOVAN: Da, da, moram da poñem. Hteo bih da vidim sve ono što nisam mogao da vidim zbog slabosti svoga vida. Postoje odlučujući susreti koji me očekuju. Lepota koju nisam uočio. Oprostite mi na izrazu; opet ćete reći, Brate, da on otkriva ne znam kakvu stvar koju želim da sakrijem, ili ne znam kakvu nezgrapnost moje misli... ili toliko drugih stvari, toliko drugih stvari... Preostaje mi da otkrijem ono suštinsko. Povratila mi se snaga. Kažem vam do viñenja. Prijateljski vas pozdravljam. Ponovo vam zahvaljujem;

recite mi koliko vam dugujem, ispostavite mi račun, molim vas. BRAT TARAVA: Nije nešto naročito. Ne može biti nešto naročito. JOVAN: Da li vam je moja priča bila zanimljiva? BRAT TARAVA, okrene se prema Bratu Starešini: Priča našeg gosta... njegova priča... vrlo dobro, Brate Starešino. (Jovanu): Mereno novcem, nema naročitu težinu, na osnovu onoga što je Brat knjigovoña stavio do znanja Bratu Starešini. TREĆI BRAT: Stvarno nema naročitu težinu. JOVAN: Recite ipak; recite mi koliko vam dugujem da bih mogao da odem. (Kratka pauza.) Dobro. Očito je da ono što sam vam rekao nije bilo naročito zanimljivo, shvatam to. Postoji jedna stvar koju vam nisam priznao: nije reč o tome da sam hteo da je sakrijem od vas. Jednostavno sam zaboravio. DRUGI BRAT, gleda Brata Starešinu: Sakrio? Zaboravio?... Sve se to svodi na isto. JOVAN: Sve što sam želeo nestajalo bi kad bih se približio, sve što sam želeo da dodirnem, bledelo je. Čim bih počeo da hodam po nekoj osunčanoj livadi, nebo se prekrivalo oblacima. Nikada nisam mogao da se radujem. Trava se sušila pod mojim nogama, lišće na drveću je žutelo i počinjalo da opada čim bih ga pogledao. Ako bih poželeo da pijem sa najbistrijeg izvora, voda je postajala nečista, odvratna. TREĆI BRAT,: Zato je uvek bio žedan. DRUGI BRAT: I žedan i zgañen svime. Jovan ide prema vratima gde se nalazi monah sa karabinom koji mu zabranjuje da prode. Ide prema dnu pozornice, gde se nalaze rešetke na sivoj pozadini, odnosno pusta ravnica. — Vraća se. BRAT TARAVA: Oduvek su vas, dakle, izjedale neutoljiva žed i glad koju niste mogli da zasitite? JOVAN: Da... Ne... Jesu... Na kraju krajeva, zašto da vam ne kažem sve? Da li se dobro sećam? Da li izmišljam? Cini mi se da me nije oduvek ispunjavala ta razdiruća vatra. Ranije, vrlo davno, da, možda pre putovanja, možda na samom početku putovanja, ne, mislim da je to verovatnije bilo pre putovanja, svakako pre, kad su dani bili svetli, zaustavljao sam se usred nekog seoskog predela, bio sam kao okružen čitavim svetom, a zatim sam se okretao u mestu, gledao sam... zahvaćen neizrecivim iznenañenjem i neizrecivom očaranosću, uzvikivao sam, vikao sam: "To je nečuveno, neverovatno! To je neverovatno, a ipak jeste; neverovatni su ta šuma ili ti jednostavni žbunovi, ili taj put koji se penje, ili ta ulica, ili te tri ili četiri kuće, ili ta povorka, ili to jezero, ili taj delić mora!" Ili sam, pak, sedao u visoku travu i gledao veoma pažljivo, potpuno ispunjen radošću. Sve je bilo dovoljno, sve je bilo puno. Nisam bio gladan, nisam bio žedan, ili, bolje rečeno, ta radost bila je moj hleb, bila je moja voda... Zašto je, odjednom, došlo do one promene? Zašto, odjednom, to odsustvo? Možete li da mi objasnite, Brate Tarava? Možete li da objasnite, Braćo? Možete li vi da objasnite, Brate Starešino? Zašto ta iznenadna glad, ta iznenadna žed? To nezadovoljstvo i ta teskoba, zašto, iznenada, ta prazni-na koja se od tada neprekidno produbljivala i proširivala u meni? Ta praznina koju nikada nisam umeo da popunim? Zašto više nije bilo svetlih dana, zašto je došlo do zatamnjivanja? Da li je trebalo to da podnosim? Da li je trebalo da se pomirim sa sudbinom? Da li je trebalo da čekam? Da li nije trebalo ništa da čekam. Da li je trebalo ili

nije trebalo da jurim po putevima sumraka i jeseni u potrazi za tom svetlošću... ili za tim čudima? TREĆI BRAT: A ipak je imao talenta. ČETVRTI BRAT: Zadržao ga je za sebe. PETI BRAT, bivši Trip: Izgnjilio je u njemu; iskvario se. ŠESTI BRAT, bivši Brehtol: Postao je guba, gangrena. TREĆI BRAT: Mogao ga se na vrlo jednostavan način otarasiti. DRUGI BRAT: Postao je njegova bolest. JOVAN: Dozivao sam. Vikao sam. Niko mi nije pritekao u pomoć. Možda bi jedna reč bila dovoljna. Ali, nastaviću put. Moram da krenem, da nadem zemlju koja me ne peče, vodu koja me ne guta, grm bez trnja. TREĆI BRAT, Bratu Sturešini: Da li se to računa više? Brat Starešina ostaje nem. BRAT TARAVA, okrene se prema Bratu Starešini kojijoš uvek ostaje nem: Ne možemo da uračunamo vašu poslednju izjavu. JOVAN: Moram da podem. Tražiću još. Recite mi, Braćo moja, koliko vam dugujem. Žurim. (Pretura po džepovima. Vadi ruku iz džepa i pokuzuje je otvorenu, praznu.) Nemam drugog novca osim ove prašine. To je sve što sam uspeo da skupim na ovom putovanju. Na ovom putovanju... Imam i sasušenu kap krvi na prstima, krvi koja je potekla kad sam se zakačio za kupine... U svakom slučaju, to je bila samo sasvim mala ogrebotina. BRAT TARAVA: Ne brinite. Mi nismo kao ostali krčmari! Nismo trgovci, ne primamo novac; ne uzimamo u zalogu krv svojih mušterija; ne zahtevamo prinošenje žrtvi. Medutim, vi ipak morate da odužite svoj dug, ali na drugi način. Bićete tako ljubazni da nam učinite jednu malu uslugu. Posle ćete poći, slobodno. Ne, ne, to neće dugo trajati. Recite nam prvo da li ste zadovoljni, da li je hrana bila dobra i da li ste se lepo zabavili? JOVAN: Naravno, iz sveg srca vam zahvaljujem. Recite mi šta treba da uradim. Kako mogu da dokažem svoju zahvalnost? Kako mogu moralno da odužim svoj dug? Brat Tarava okreće glavu prema Bratu Starešini, a zatim, opet, prema Jovanu. Brat Starešina polako izlazi na levu strami u odnosu na gledalište. Dno pozornice se osvetljava. Kroz rešetke se vide Marija Magdalena i Marta. Dekor iza rešetaka predstavlja bašta iz završne scene prve epizode, "Bekstva": osvetljeni, sa plavim nebom, rastinjem, drvećem u cveću i lestvicama okačenim na istom mestu; svetlost je vrlo jaka, a plavetnilo je duboko. Marta je odevena u svetlu haljinu, a Marija Magdalena je odevena u plavo, su karanfilom u rupici nu kragni. Tragovi starenja su nestali sa njenog lica i ona izgleda veoma mlada. . MARIJA MAGDALENA, izu rešetaka: Jovane, tu smo, čekamo te. JOVAN: Mile moje! Oh, mile moje! MARIJA MAGDALENA: Dodi, hajde, doñi. Pogledaj kako je lepo! (Pokazuje Martu.) Bila je u kolevci kad si otišao. Sad ima petnaest godina. JOVAN: Sećam se. MARIJA MAGDALENA: Vidiš kako je velika. Da li si pomišljao da će biti ovako lepa. JOVAN: Prepoznajem je. Iz dubine srca je prepoznajem. Izgubio sam nadu da ću vas ponovo videti. Kako sam srećan, sada. Tu ste, dakle.

MARIJA MAGDALENA: Doñi. JOVAN: Kroz nekoliko trenutaka! Ne mogu odmah. Moram da platim hranu. Moram da izmirim dug. To neće dugo trajati. MARIJA MAGDALENA: Požuri. Proleća su kratka. Ti to dobro znaš. Vraćaju se, vraćaju se. Toje sigurno. Ali tužno je čekati ih. JOVAN, Bratu Taravi: Šta treba da uradim da bih odužio dug? BRAT TARAVA: Čini vam se da je ovo ovde zatvor. Nije zatvor. Braća, koju vidite, i koja sedaju za sto, tužno izgledaju. Ako tako mislite, varate se. Više nisu tužni. Izgledaju kao da su i mučeni. Medutim, ovde nema mučenja. Njihova melahnoličnost je prividna. U stvari, to je spokoj. JOVAN: Reklo bi se da nose lance. BRAT TARAVA: Pogledajte dobro. Nemaju lance. Šta pričate? Imate prividenja. Niko im čini ništa nažao. Zaklonjeni su od sunca i kiše. Od rata i bede. Naši hirurzi iščupali su klice sukoba koje su postojale u njima i koje su ih činile bolesnim. MARIJA MAGDALENA: Požuri. Doñi. JOVAN: Neću se još dugo zadržati. (Bratu Taravi): Neću još dugo, zar ne? (Marti i Mariji Magdaleni): Nalazite se u svetlosti koju nikad nisam video; oduvek ste bile u toj svetlosti. Za nekoliko trenutaka doći ću k vama, a onda vas neću tako skoro napustiti. Stižem, stižem, stižem. Da vas stisnem na srce, ah, vas, za koje sam mislio da ste izgubljene! Jedva čekam da vas poljubim. Ah, jedva čekam da vas poljubim! (Bratu Taravi): Hoću li se dugo zadržati? BRAT TARAVA: Strpljenja, Brate Jovane, strpljenja. Nemojte biti nervozni. Zamenićete... na trenutak... na dva trenutka jednog našeg odsutnog Brata. JOVAN, Marti i Mariji Magdaleni: Dolazim. BRAT TARAVA: Hoćete li da budete čuvar ćelija? (Jovan odrečno odmahuje glavom.) To nije za vas. Ne želite da budete čuvar ničega. Želite li da budete zaduženi za samrtnike, da im pomažete? JOVAN: Ne, ne. BRAT TARAVA: To nije za vas, zar ne? Nećete ni u kuhinju? (Jovan odrečno odinahuje glavom.) U redu. Dobro. Nećemo tražiti od vas da nosite teške terete. Imamo pomoćne radnike i nosače. Budite spokojni, nećemo vas poslati da tražite zlato pokopano u rudnicima koji se nalaze ispod zamka. Nećete se baviti knjigovodstvom, ni administrativnim poslovima, ni su-ñenjima. Ne. Poštedećemo vas svega toga, naravno. Ali, šta ćete, ipak morate nešto da uradite. Niko nije osloboñen društvene službe. Dakle, ne brinite, mi ćemo odlučiti umesto vas. Pošto svi jedu i svi piju, i pošto samo to i radimo, lako je naći posao: zamolićemo vas da poslužite obed ovoj Braći koja sede za stolom, ovoj Braći koja izgledaju kao da su bedni klošari, ne zato što nisu hranjena, nego zato što su stalno gladna, kao vi. Vi znate kako je to. Kad budete poslužili za stolom, otići ćete da se pridružite svojoj porodici... JOVAN, preina Marti i Mariji Magdaleni: Drage moje duše... BRAT TARAVA: ... na livadi, u lepotama prirodnog dekora. Ne treba da se ljutite na nas što tražimo da nam zauzvrat učinite tu malu uslugu. To je zato da biste se vi sami lagodnije osetili. Mala usluga, zar ne? Ne preterujemo? Normalno je, spada u običaje. JOVAN: Recite mi koliko će trajati? Koliko vremena? Koliko vremena? (Marti i Mariji Magdaleni): Završiću brzo i doći ću. Da, na livadama ćemo se držati za ruku, pevaćemo u horu, igraćemo... Čekajte me.

BRAT TARAVA: Koliko vremena? Teško je reći. JOVAN: Recite ipak. BRAT TARAVA: Napravićemo procenu. MARIJA MAGDALENA: Proleće koje voliš... JOVAN, Marti i Mariji Magdaleni: Čekajte me, vi koje volim iznad svega. Nežnost koju osećam prema vama nadvisuje vrhove planina. Oduvek sam vas voleo. (Bratu Taravi): Recite mi, Brate, recite mi, procenite brže. Kad ću moći da krenem? Kroz otvor na zidu jedna ruka protua činijice, jedne za drugima, i pribor za jelo, lonac sa supom i kutlaču, i Jovan počinje da služi Braću koja sede za stolom, dok ga Drugi Brat oblači u monašku odeću. Jovanov gest. BRAT TARAVA: Nećete imati težak posao. Samo ćete im davati da jedu, a nećete morati da kuvate. Jela su pripremljena. Ova Braća nisu kao oni klovnovi od malopre. Njima zaista dajemo da jedu. To više nije pozorište. Jovan se pravi da hoće da skine monašku odeću. DRUGI BRAT: To je da ne isprljate svoju odeću, Brate Jovane, treba da budete lepi za šetnju. JOVAN, Bratu Taravi: Izračunajte brzo, molim vas, žurim. One su tu, čekaju me. Recite, koliko sekundi? Ili koliko minuta? Izračunajte u minutima, u minutima je u redu. Koliko još minuta moram da ostanem? Koliko minuta dugujem? Koliko minuta će trajati obrok? BRAT TARAVA: Želite da izračunam u minutima vreme koje nam dugujete? U minutima? To ne spada u moja zaduženja. Brat Knjigovoña obračunava. A dobio je uputstva od Brata Starešine. (Bratu Knjigovoñi): Koliko minuta nam duguje naš Brat Jovan? Brat Knjigovoda ćuti. Drugi Brat stavlja kukuljaču Jovanu na glavu. DRUGI BRAT: To je zato da vam se kuhinjski miris ne zavuče u kosu. JOVAN: Dobro. Suviše je teško izračunati u minutima. Uviñam to. U satima je zaista zgodnije. Koliko sati prisustva vam dugujem? BRAT TARAVA: Recite mu, Brate Knjigovoño, izračunajte. Recite mu da bi tačno znao i da bi se smirio, da bi se njegova porodica smirila. JOVAN, u pravcu rešetaka: Reći ću vam kroz koliko časova... Čekajte me na vratima. Čekajte me na prozorima. Čekajte me na putevima. Čekajte u kućama. Čekajte. Ostanite tu da bih vas video. Čekajte, čekajte. Odmah ću dobiti obaveštenje. TREĆI BRAT: Počnite, obavljajte svoju dužnost. Poslužujte za stolom ove ljude koji su gladni. Nemojte gubiti vreme. Hajde, služite. Porcije im moraju uvek biti pune. BRAT TARAVA, Bratu Knjigovoñi: Recite mu broj sati koje nam duguje. MARIJA MAGDALENA: Tu smo. MARTA: Čekamo te. MARIJA MAGDALENA: Čekamo. To će ti pomoći. Znaj da te čekamo. JOVAN: To će mi pomoći, verujem. Proživeo sam i daleko neprijatnije trenutke. To će proći, želim da se nadam da hoće. (Ponovo počinje da služi. Bratu Knjigovoñi): Brate Knjigovoño, broj sati koje vam dugujem? Recite mi broj sati koje vam dugujem. Preklinjem vas, recite mi brzo.

MARIJA MAGDALENA: Čekaćemo te, mili moj, koliko god vremena bude trebalo. BRAT KNJIGOVODA: Broj sati koje nam duguje naš Brat Jovan za to što je bio nahranjen, smešten, saslušan i razonoñen u našoj krčmi. Broj sati: jedan, tri, šest, sedam, osam, devet... (na školskoj tabli koja se pojavljuje u blizini rešetaka, Treći Brat ispisuje brojeve kredom, dok izgovara):... 1, 7, 3, 6, 9, 8, l', 7, 3, 6, 9, 8... Braća prihvatajii u horu, svi, kako brojevi izlaze na tabli, a zatim na svetlećim ekranima, koji se, takode, istovremeno pojavljuju na zidovima, na razniin mestima na pozornici. BRAT KNJIGOVOðA, koga prate ostali koji ponavljaju kao odjek: 1, 7, 3, 6, 9, 8... (Zatim sve brze.) I, 7, 3, 6, 9, S...(Zatim sve brže, dok Tarava i ljudi za stolom prihvataju u horu. Brojevi se i dalje nižu, svetleći, dok jedna ruka dodaje Jovanu činijice i pribore za jelo u skldanom ritmu, a Jovan služi, spuštajući činijice itd... i uzimajući ih i noseći ih do prozorčeta, gde uzima nove činijice itd.): Jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam. jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest. devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam. Na školskoj tabli i na zidovima brojevi. se beskrajno dodaju jedni na druge i ispunjavaju sve bočne zidove. I Brat Tarava ih ponavlja, jaće ih naglašavajući. BRAT TARAVA: Hajde, hajde, odradite vreme služenja. Brinite o Braći još bolje nego što su ona brinula o vama. Hajde, mladi ste, hajde, hajde. I Jovan ponavlja brojeve, sipajući supu u činijice i u porcije, takode ritmično. MARIJA MAGDALENA: Čekaćemo, čekaćemo. Čekaću te koliko god vremena bude potrebno, čekaću te beskrajno. Hor nastavlja: jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam. Izgovaranje poslednjih brojeva praćeno je zvukom jednog zvona ili nekoliko zvona koja počinju da izbijaju sate. Jovan poslužuje u sve bržem, isprekidanom ritmu. ZAVESA

/VARIJANTA 2/ Sto se tiče završne scene, može postojati sledeća varijanta, bez vidljivog prisustva Marije Magdalene i Marte: Posle poslednje Jovanove replike koja se završava rečima "Kako inogu moralno da odužim svoj dug?", u dnu se pojavljuje bašta, onakva kako je opisana, ali bez dva ženska lika. Čuju se samo njihovi glasovi koji dopiru iz bašte. PRVI ŽENSKI GLAS: Jovane, tu smo, Čekamo te. Već dugo, oduvek. Tvoje putovanje je bilo tako dugo. Dodi brzo. JOVAN: Mile moje, oh, mile moje... PRVI ŽENSKI GLAS: Doñi, pogledaj kako je lepo! Kad bi mogao da vidiš kako je ona velika. DRUGI GLAS (glas devojčice): Sećaš li se, prepoznaješ li nas? JOVAN: Nikad vas nisam zaboravio. Izgubio sam nadu da ću vas ponovo videti. Kako sam sada srećan, srećan sam što ste tu. PRVI ŽENSKI GLAS: Dodi. JOVAN: Kroz nekoliko trenutaka! Ne mogu odmah. Moram da platim hranu. Moram da namirim dug. To neće dugo trajati. PRVI ŽENSKI GLAS: Požuri. Uskoro će sve voće biti zrelo. DRUGI GLAS: Prijatno je, lepo je, živimo u velikoj dolini, medu drvećem, medu cvećem. PRVI ZENSKI GLAS: Požuri, proleća su tako kratka, prolaze, znaš. Proleća se zatim vraćaju, to je sigurno. Ali, bolje je proživeti ih nego čekati ih. JOVAN, Bratu Taravi: Šta treba da radim da namirim dug? BRAT TARAVA: Čini vam se da je ovo ovde zatvor. Nije zatvor. Braća, koju vidite, i koja sedaju za sto, tužno izgledaju. Ako tako mislite, varate se. Više nisu tužni. Izgledaju kao da su bili mučeni. Medutim, ovde nema mučenja. Njihova melahnoličnost je prividna. U stvari, to je spokoj. JOVAN: Reklo bi se da nose lance. BRAT TARAVA: Pogledajte dobro. Nemaju lance. Šta pričate? Imate priviñenja. Niko im ne čini ništa nažao. Zaklonjeni su od sunca i kiše. Od rata i bede. Naši hirurzi iščupali su klice sukoba koje su postojale u njima i koje su ih činile bolesnim. PRVI ŽENSKI GLAS: Požuri. DRUGI GLAS: Doñi, doñi brzo. PRVI ŽENSKI GLAS: Čekamo te. JOVAN: Neću se još dugo zadržati. (Bratu Taravi): Neću još dugo, zar ne? (U pravcu glasova): Nalazite se u svetlosti koju nikad nisam video; oduvek ste bile u toj svetlosti, ali ja to nisam uviñao. Za nekoliko trenutaka doći ću k vama, a onda vas neću tako skoro napustiti. PRVI GLAS: Dodi brzo... JOVAN: Stižem... PRVI GLAS: Dodi brzo... JOVAN: Stižem. PRVI GLAS: Dodi brzo. JOVAN, glasovima: Mislio sam da sam sve izgubio. Jedva čekam da ponovo budem sa

vama! (Bratu Taravi): Hoću li se dugo zadržati? BRAT TARAVA: Strpljenja, Brate Jovane, strpljenja. Nemojte biti nervozni. Zamenićete... na trenutak... na dva trenutka jednog našeg odsutnog Brata. JOVAN, u pravcu glasova: Dolazim. Čekajte me. BRAT TARAVA: Hoćete li da budete čuvar ćelija? (Jovan odrećno odmahuje glavom.) To nije za vas. Ne želite da budete čuvar ničega. Želite li da budete zaduženi za samrtnike, da im pomažete? JOVAN: Ne, ne. BRAT TARAVA: To nije za vas, zar ne? Nećete ni u kuhinju? (Jovan odrečno odmahuje glavom.) U redu. Dobro. Nećemo tražiti od vas da nosite teške terete. Imamo pomoćne radnike i nosače. Budite spokojni, nećemo vas poslati da tražite zlato pokopano u rudnicima koji se nalaze ispod zamka. Nećete se baviti knjigovodstvom, ni administrativnim poslovima, ni su-denjima. Ne. Poštedećemo vas svega toga, naravno. Ali, šta ćete, ipak morate nešto da uradite. Niko nije osloboñen društvene službe. Dakle, ne brinite, mi ćemo odlučiti umesto vas. To će biti bolje. Na sveopšte dobro. Pošto svi jedu i svi piju, i pošto samo to i radimo, lako je naći posao: zamolićemo vas da poslužite obed ovoj Braći koja sede za stolom, ovoj Braći koja izgledaju kao da su bedni klošari, ne zato što nisu hranjena, nego zato što su stalno gladna, kao vi. Vi znate kako je to. Kad budete poslužili za stolom, otići ćete da se pridružite svojoj porodici... JOVAN, u pravcu bašte; Drage moje duše... BRAT TARAVA: ... na livadi, u lepotama prirodnog dekora. Ne treba da se ljutite na nas što tražimo da nam zauzvrat učinite tu malu uslugu. To je zato da biste se vi sami lagodnije osetili. Mala usluga, zar ne? Ne preterujemo? Normalno je, spada u običaje. JOVAN: Recite mi koliko će trajati? Koliko vremena? Koliko vremena? (Glasovima): Završiću brzo i doći ću. Da, na livadama ćemo se držati za ruku, pevaćemo, igraćemo, igraćemo... Čekajte me. BRAT TARAVA: Koliko vremena? Teško je reći. JOVAN: Recite ipak. BRAT TARAVA: Napravićemo procenu. PRVI GLAS: Proleća koje voliš... JOVAN, glasovima: Čekajte me, vi koje volim iznad svega. Nežnost koju osećam prema vama nadvisuje vrhove planina. Oduvek sam vas voleo. (Bratu Taravi): Recite mi, Brate, recite mi, procenite brže. Kad ću moći da krenem? Kroz otvor na zidu jedna ruka protura činijice, jedne za drugima, i prihor za jelo, lonac sa supoin i kutlaču, i Jovan počinje da služi Braću koja sede za stolom, dok ga Drugi Brat oblači u monašku odeću. Jovanov gest. BRAT TARAVA: Nećete imati težak posao. Samo ćete im davati da jedu, a nećete morati da kuvate. Jela su pripremljena. Ova Braća nisu kao oni klovnovi od malopre. Njima zaista dajemo da jedu. To više nije pozorište. Jovan se pravi da hoće da skine monašku odeću. DRUGI BRAT: To je da ne isprljate svoju odeću, Brate Jovane, treba da budete lepi za šetnju. JOVAN, Bratu Taravi; Izračunajte brzo, molim vas, žurim. One su tu, čekaju me. Recite, koliko sekundi? Ili koliko minuta? Izračunajte u minutima, u minutima je u redu. Koliko

još minuta moram da ostanem? Koliko minuta dugujem? Koliko minuta će trajati obrok? BRAT TARAVA: Želite da izračunam u minutima vreme koje nam dugujete? U minutima? To ne spada u moja zaduženja. Brat Knjigovoña obračunava. A dobio je uputstva od Brata Starešine. (Bratu Knjigovodi): Koliko minuta nam duguje naš Brat Jovan? Brat Knjigovoda ćuti. Drugi Brat stavlja kukuljaču Jovanu na glavu. DRUGI BRAT: To je zato da vam se kuhinjski miris ne zavuče u kosu. JOVAN: Dobro. Suviše je teško izračunati u minutima. Uviñam to. U satima je zaista zgod-nije. Koliko sati prisustva vam dugujem? BRAT TARAVA: Recite mu, Brate Knjigovodo, izračunajte. Recite mu da bi tačno znao i da bi se smirio, da bi se njegova porodica smirila. JOVAN, u pravcu rešetaka: Reći ću vam kroz koliko časova... Čekajte me na vratima. Čekajte me na prozorima. Čekajte me na puteviina. Čekajte u kućama. Čekajte. Ostanite tu da bih vas video. Čekajte, čekajte. Odmah ću dobiti obaveštenje. TREĆI BRAT: Počnite, obavljajte svoju dužnost. Poslužujte za stolom ove ljude koji su gladni. Nemojte gubiti vreme. Hajde, služite. Porcije im moraju uvek biti pune. BRAT TARAVA, Bratu Knjigovoñi: Recite mu broj sati koje nam duguje. PRVI GLAS: Tu smo. Čekamo te, čekamo. To će ti pomoći. Znaj da čekamo. JOVAN: To će mi pomoći, verujem. Proživeo sam i daleko neprijatnije trenutke. To će proći, želim da se nadam da hoće. (Ponovo počinje da sluzi. Bratu Knjigovoñi): Brate Knjigovoño, broj sati koje vam dugujem? Recite mi broj sati koje vam dugujem. Preklinjem vas, recite mi brzo. PRVI GLAS: Čekaćemo te, mili moj, koliko god vremena bude trebalo. BRAT KNJIGOVOðA: Broj sati koje nam duguje naš Brat Jovan za to što je bio nahranjen, smešten, saslušan i razonoden u našoj krčmi. Broj sati: jedan, tri, šest, sedam, osam, devet... (Na školskoj tabli koja se pojavljuje u blizini rešetaka, Treći Brat ispisuje brojeve kredom, dok ih izgovara):... 1, 7, 3, 6, 9, 8, 1, 7, 3, 6, 9, 8... Braća prihvataju u horu, svi, kako brojevi izlaze na tabli, a zatim na svetlećim ekranima, koji se, takode, isfovremeno pojavljuju na zidovima, na raziiim mestima na pozornici. BRAT KNJIGOVOðA, koga prate ostali koji ponavljaju kao odjek: 1, 7, 3, 6, 9, 8... (Zatim sve brže.) 1, 7, 3, 6, 9, 8...(Zatim sve brže, dok Tarava i ljudi za stolom prihvataju u horu. Brojevi se i dalje nižu, svetleći, dok jedna ruka dodaje Jovanu činijice i pribore za jelo u iskidanom ritmu, a Jovan služi, spuštajući činijice itd... i uzimajući ih i noseći ih do prozorčeta, gde uzima nove činijice itd.): Jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet,

osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam. Na školskoj tabli i na zidovima brojevi se beskrajno dodaju jedni na druge i ispunjavaju sve bočne zidove. I Brat Tarava ih ponavlja, jače ih naglašavajući. BRAT TARAVA: Hajde, hajde, odradite vreme služenja. Brinite o Braći još bolje nego što su ona brinula o vama. Hajde, mladi ste, hajde, hajde. I Jovan ponavlja brojeve, sipajući supu u činijice i u porcije, takode ritmično. PRVI GLAS: Čekaćemo, čekaćemo. Čekaću te koliko god vremena bude potrebno, čekaću te beskrajno. Hor nastavlja: jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam, jedan, sedam, tri, šest, devet, osam. Izgovaranje poslednjih brojeva praćenoje zvukom jednog zvona ili nekoliko zvona koja počinju da izbijaju sate. Jovan poslužuje u sve bržem, isprekidanom ritmu. ZAVESA KRAJ