BILANSI

Bilans je pregled imovine, obaveza i kapitala preduzeća na određeni dan. On mora da sadrži: naziv preduzeća, dan sastavljanja, valutu u kojoj je izražen i stepen preciznosti (da li je u 000 ili u 000 000 din.).

Aktiva predstavlja imovinu po obliku. Pasiva predstavlja imovinu po izvorima.

Nema direktnih veza između imovine i izvora.

Iznos aktive ne mora uvek biti jednak iznosu imovine, a to je u slučaju gubitka. On se može iskazati u aktivi ili u pasivi kao odbitna stavka kapitala. Pasiva bi trebalo uvek da pokazuje iznos kapitala. Drugim rečima IVOS se po pravilu stavlja u aktivu kao odbitna stavka OS, mada ima računovođa koje vole da IVOS stavljaju u pasivu što je neispravno.

Bilans nije isto što i godišnji obračun. Godišnji obračun obuhvata set finansijskih izveštaja čiji je zadatak da pruži jasne, pouzdane i potpune podatke. Godišnji obračun obuhvata: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o promenama na tokovima gotovine i note ili beleške.

Zadaci bilansa:

Određivanje rezultata – Rashodi su imovina firme koja je izgubila svoju vrednost – to je gubitak imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća, već proizvodnjom prelaze u oblik proizvoda na zalihama, a tek prodajom tih proizvoda oni postaju rashod, dok je novac koji za njih dobijamo – prihod. A>P=P>R dakle za isti iznos. Razlika između početnog stanja i salda imovine predstavlja rashod. Određivanjem visine rashoda se određuje i visina imovine. Bilans stanja sadrži samo one vrednosti koje će doneti ekonomske koristi preduzeću u budućem periodu.

Zadatak bilansa je i da informiše o finansijskom položaju preduzeća. On daje strukturu OS, obrtnih sredstava, razne racie, visinu sopstvenog kapitala, visinu dugova, nivo zaduženosti, neto obrtni kapital...

Zadatak bilansa je i da pruži sigurnost pre svega vlasnicima firme da je kapital održan – daje im sigurnost da nisu izgubili ono što su uložili. To predstavlja kontrolu održanja kapitala.

Zadatak bilansa je i funkcija polaganja računa. Rezultat poslovanja kao dobitak ili gubitak je dat i u bilansu stanja. Pa su funkcije sigurnosti i polaganja računa povezane.

1

Postoji i dokumentaciona funkcija. Svaka pozicija bilansa predstavlja neki račun i u glavnoj knizi vodi do propratne dokumentacije. Dakle veza između bilansa i knjigovodstva.

Ciljevi bilansa:

Bilans stanja služi kao osnova polaganja računa, za raspodelu i za oporezivanje(i to porez na imovinu, dobitak se najčešće određuje po bilansu uspeha.) Korisnici mogu videti koji deo dobitka pripada državi u vidu poreza, a koji se raspoređuje.

Vrste bilansa:

Bilans stanja se sastavlja najmanje dva puta godišnje. Onaj na kraju godine se zove knjigovodstveni bilans jer se radi inventar i on se smatra pouzdanijim.

1. Prema redovnosti, periodičnosti sastavljanja:- Redovni – to su polugodišnji i godišnji, tj sastavljaju se u pravilnim vremenskim

razmacima.- Specijalni – oni se sastavljaju određenim povodom, ne redovno, to su:

Bilans osnivanja (sastavlja se samo jednom). Stečajni bilans (sastavlja se samo jednom, prisilno gašenje preduzeća zbog prezaduženosti). Bilans likvidacije se sastavlja samo jednom kod dogovorenog gašenja preduzeća. Bilans fuzije, Bilans razdvajanja kada jedan od partnera izlazi iz preduzeća. Sanacioni bilans kada postoje gubici koji se moraju sanirati. Bilans promene pravne forme, Likvidnosni bilans (bilans likvidnosti koji se sastavlja kada se traži kredit). Ciljevi specijalnih bilansa se razlikuju od ciljeva redovnih bilansa. Cilj Bilansa promene pravne forme je da pokaže kakvo je to preduzeće posle promene pravne forme. Pored ciljeva, specijalni bilansi koriste i drugačija pravila procenjivanja u zavisnosti od cilja sastavljanja. Pri sastavljanju Stečajnog bilansa se ne poštuje pravilo istorijskog troška, već se imovina vrednuje po likvidacionoj vrednosti.

2. Prema povezanosti bilansa sa knjigovodstvom:- Bilansi koji proizilaze iz knjigovodstva – to su skoro svi redovni bilansi, osim bilansa

osnivanja koji nastaje na bazi inventara, ostali dakle nastaju formalnim zaključivanjem računa glavne knjige.

- Bilansi nezavisni od knjigovodstva – to su maltene svi specijalni bilansi. Npr. Likvidnosni bilans koji se podnosi banci ne treba da odslikava Istorijsku vrednost imovine već tržišnu vrednost. Dakle vrednovanje imovine se vrši na drugačiji način, ali samo u tom bilansu i tada.

2

3. Prema cilju sastavljanja:- Imovinski bilans – Ima za cilj iskazivanje vrednosti imovine, neki od njih su: stečajni,

likvidacioni, likvidnosni...- Bilansi utvrđivanja rezultata – to je većina redovnih bilansa.

4. Prema merodavnosti pravnih normi:- Poslovni bilansi – sastavljaju se prema trgovačkim pravilima u skladu sa zakonom o

računovodstvu (ZOR) i podzakonskim aktima i međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS), zovu se još i trgovački bilansi.

5. Prema području informisanja:- Interni bilansi – oni se rade za informacione potrebe menadžmenta, mogu se raditi i

kvartalno, mesečno... Oni ne moraju biti u skladu sa pravilima koja se moraju poštovati u eksternim bilansima, već se sastavljaju u skladu sa ciljem izveštavanja. To su bilansi posebne namene.

- Eksterni bilansi – su namenjeni informisanju eksternih korisnika. To su bilansi opšte namene jer korisnici nisu u poziciji da traže dodatne podatke i analize. Ovo su izveštaji namenjeni zaštiti interesa investitora i poverilaca. Ta zaštita interesa se vrši tako što se obezbeđuju potrebne i pravovremene informacije o finansijskom položaju preduzeća. Investitor se oslanja na finansijski položaj i rentabilitet preduzeća i njihova procenjena kretanja. Akcionari na osnovu ovih bilansa donose odluke da li da kupuju ili prodaju akcije te kompanije. Poverioci na bazi eksternih a ne internih bilansa takođe dobijaju informacije o rentabilitetu i o prinosu. Zbog ovih razloga se radi revizija eksternih izveštaja a ne internih.

6. Prema broju uključenih preduzeća:- Bilansi grupa – grupa je ekonomska celina koja nastaje povezivanjem preduzeća

putem kapitala a da pri tom zadržavaju pravnu samostalnost. Preduzeće koje vrši kontrolu se zove matično preduzeće a ostala se zovu zavisna preduzeća. Za ovu grupu preduzeća se sastavljaju Konsolidovani Finansijski izveštaji. Tu postoji i bilans matične firme i bilansi zavisnih preduzeća i zajednički konsolidovani bilans. On daje informacije o imovini, kapitalu i obavezama grupe kao celine, kao da se radi o jednom preduzeću, a ne pravno samostalnim entitetima, jer matično preduzeće može da kontroliše i oblikuje finansijski i prinosni položaj zavisnih preduzeća. Svim ovim finansijskim izveštajima se može sagledati da li postoji prebacivanje profita sa jednog na drugo preduzeće.

- Bilansi preduzeća - bilansi grupa i bilansi preduzeća imaju iste ciljeve, služe za informisanje, za raspodelu i za oporezivanje. Kod grupa se raspodela vrši na nivou pojedinih preduzeća, a ne grupe. (Vi nemate dividendu Simensa već nekog od

3

njegovih zavisnih preduzeća.) Može se raspodeliti samo dobitak koji je eksterno realizovan. Zato je važan bilans grupe kao celine. Tako da on nije formalno, ali jeste suštinska osnova za raspodelu. Ako preduzeće ima više od 90% kapitala zavisnog preduzeća, tada matična firma može da odluči da li će biti oporezovana na nivou grupe ili na nivou preduzeća i ima zakonsku obavezu da se te odluke drži u narednih 5 godina.

7. Prena tehnici sastavljanja:- Bruto bilansi- Neto bilansi

Korisnici bilansa:

- Interni (uprava, menadžment) – uprava ima odgovornost da obezbedi dugoročno održanje preduzeća, to podrazumeva profitabilno poslovanje i održavanje likvidnosti. Uspešno vođenje preduzeća podrazumeva donošenje odluka koje se zasnivaju na računovodstvenim informacijama. Mnoge od tih informacija su sadržane u finansijskim izveštajima. Zato je uprava jedan od najvažnijih korisnika finansijskih izveštaja. Uprava snosi i najveću odgovornost za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja.

- Eksterni korisnici :a) Investitori – zainteresovani su za informacije o prinosu na uloženi kapital i sigurnost

uloženog kapitala. Na osnovu ovoga odlučuju da li će zadržati, povećati ili povući uloženi kapital.

b) Zaposleni – oni koriste informacije o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća i na osnovu toga procenjuju sigurnost radnog mesta i mogućnost preduzeća da izmiri obaveze iz ugovora o radu.

c) Poverioci – koriste finansijske izveštaje za informacije o: rentabilitetu, sposobnosti preduzeća da kreira gotovinu i finansijskom položaju. Na osnovu toga procenjuju mogućnost preduzeća da isplati kamatu i glavnicu, odnosno procenjuju bonitet dužnika kako pri odobravanju kredita tako i prilikom njegove otplate.

d) Dobavljači – zahtevaju informacije o: finansijskom položaju, rentabilitetu i likvidnosti. Na osnovu njih procenjuju naplativost svojih potraživanja.

e) Kupci – Interesuju ih informacije o prinosnom i finansijskom položaju u cilju procenjivanja sigurnosti izvora snabdevanja.

f) Državni organi i agencije – na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja procenjuju ispravnost makroekonomske politike, mogućnost naplate poreza i regularnost poslovanja.

4

Načela urednog knjigovodstva

Obuhvataju:

1. Načela urednog inventarisanja.

2. Načela knjigovodstva u užem smislu i

3. Načela urednog bilansiranja

Inventar Krajnji Bilans

Probni bilans KV vs TV

Godišnji obračun:Početni bilans Dnevnik Glavna knjiga Zaključni

list- Bilans stanja- Bilans uspeha- Izveštaj o

gotovinskom toku

- Izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu

- Note, beleške

Knjigovodstveni dokumenti

Predzaključna knjiženja

Finansijski događaji

Inventar

Posle glavne knjige se radi probni bilans da se utvrdi knjigovodstvena vrednost, pa se onda radi usaglašavanje sa tržišnom vrednošću firme. Nakon toga sastavlja se Zaključni list a na osnovu njega bilans stanja i bilans uspeha. Bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o gotovinskom toku, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu i beleške čine godišnji obračun.

Cilj načela urednog knjigovodstva je da se obezbede kvalitetni podaci u godišnjem obračunu i ona obuhvataju pravila knjiženja, pravila vođenja knjiga i pravila sastavljanja finansijskih izveštaja kako bi se pružila fer slika o finansijskom položaju preduzeća. Kod nas se računovodstvena praksa razvijala pod nemačkim uticajem, a u zadnjih 15 godina pod uticajem pravila koja važe kod anglosaksonaca. Sada se pravila kontinentalne i anglosaksonske prakse usaglašavaju.

I Načelo urednog inventarisanja i metode inventarisanja

Inventarisanje je postupak utvrđivanja stvarnog stanja imovine i obaveza preduzeća na određeni dan. Rezultat inventarisanja je inventar. Pored stvarnog stanja u popisne liste se unose i podaci o knjigovodstvenom stanju. Zadatak popisne komisije je da utvrdi uzroke razlika i da pruži predlog rešenja stanja(na čiji teret ide manjak i slično). Inventar je pretpostavka kvalitetnog bilansa stanja i bilansa uspeha. Zato je bitno da i inventar bude kvalitetan. Revizija otpočinje

5

inventarisanjem. Revizor traži na uvid plan inventarisanja da bi prema svom nahođenju odabrao dane kada će doći u preduzeće da prisustvuje inventarisanju.

Postupak inventarisanja uključuje:

- Prebrojavanje,- Utvrđivanje vrednosti popisane imovine i- Razvrstavanje imovine po srodnim grupama (obično se odštampaju liste imovine a

član komisije samo treba da upiše broj komada).

Inventar može biti :

1. Potpun – inventariše se kompletna imovina preduzeća, i2. Parcijalan – rade se više puta u toku godine u svrhu kontrole računopolagača. Po pravilu

se vrše nenajavljeno.

Zakon o računovodstvu propisuje obavezu inventarisanja bar jednom godišnje i to je pravni osnov inventarisanja. Takođe je propisan i način na koji ga treba vršiti. Inventar se vrši radi zaštite:

a) Poverilacab) Vlasnika

To se realizuje tako što se inventarisanjem omogućava dobijanje bilansa stanja koji prikazuje stvarno stanje imovine i obaveza, a na osnovu takvog bilansa poverioci i vlasnici mogu da donesu određene zaključke i odluke. Inventar treba još i da onemogući zloupotrebe. On je veoma bitan i za preduzeća u stečaju. Čim se postavi steačajni upravnik prvo se radi inventarisanje da se imovina ne bi rasula.

Postoji šest-6 načela urednog inventarisanja:

1. Načelo pojedinačnog obuhvatanja i procenjivanja – Imovina se u inventar unosi pojedinačno i pojedinačno se procenjuje vrednost da bi se omogućila kontrola. Odstupanje od pravila je moguće samo ako postoji veći broj istrovrsnih predmeta i ako se njihove vrednosti neznatno razlikuju (proizvodnja dugmadi) pa se uzima njihova prosečna vrednost.

2. Načelo potpunosti – zahteva da u inventar bude uneta sva imovina. To znači i ona koja je u i van preduzeća a pripada preduzeću. A imovina koja se nalazi u preduzeću a nije vlasništvo preduzeća unosi se u posebne popisne liste.

3. Načelo istinitosti – u računovodstvu ne postoje precizne mere koje garantuju da je nešto u potpunosti istinito. Zato se koristi načelo tačnosti koje kaže:

6

- U inventar ne smeju biti unete fiktivne pozicije već samo one koje postoje i- Vrednosti se dodeljuju u skladu sa pravilima za ispravno procenjivanje (gotovi

proizvodi po CK, materijal po NV itd.)4. Načelo ekonomske svojine – Preduzeća nad svojom imovinom po pravilu imaju i

ekonomsku i pravnu svojinu. Dešava se da preduzeće ima ekonomsku ali ne i pravnu svojinu. Kada preduzeće ima pravnu svojinu nad imovinom to znači da se tom imovinom može koristiti, slobodno raspolagati i otuđiti je. Pravna svojima podrazumeva i ekonomsku svojinu. Smatra se da ekonomska svojina postoji ako preduzeće uživa sve koristi od upotrebe nekog sredstva i snosi sve troškove njenog korišćenja. U inventar se upisuje i svako sredstvo koje je u ekonomskoj svojini bez obzira da li je i u pravnoj. Ovo zato da rezultat ne bi bio precenjen, hipertrofiran – manja sopstvena sredstva u odnosu na dobitak koji nastaje upotrebom i sopstvenih i pravno tuđih sredstava.

5. Načelo tačnog označavanja – imovina u inventaru mora da bude obeležena isto kao i u knjigovodstvenoj evidenciji. Popisne liste se ne porede sa sintetičkim, već analitičkim računima.

6. Načelo mogućnosti naknade kontrole – u inventarisanju e koriste radni papiri i popisne liste. Ovo načelo nalaže proveru tih radnih papira sa popisnim listama.

Metodi inventarisanja

a) Inventarisanje na određeni dan – Ovo znači otpočinjanje i završavanje inventarisanja u jednom danu. U praksi inventarisanje počinje početkom decembra a završava se početkom januara. Zato se pravi plan inventarisanja i vrši odabir članova popisne komisije. Slabost inventarisanja na određeni dan je mogućnost pojave grešaka zbog prekratkog roka, i drugo, izgubljeni dobitak jer se u tom periodu obustavlja poslovanje, i treće su visoki troškovi.

b) Inventarisanje uz pomoć oduzimanja i dodavanja – ako imamo popis osnovnih sredstava OS na dan 21.12., a inventar na dan 31.12. moguće je samo oduzeti ili dodati promenu sredstava ako se se desila u međuvremenu. Tako se stanje od 21.12. svodi na stvarno stanje 31.12. Važi i obrnuto, ako dan inventarisanja prethodi popisu, onda se novododata oprema oduzima a otuđena dodaje.

c) Permanentno inventarisanje – podrazumeva kontinuirano praćenje stanja imovine između dva popisa, što se i inače radi u knjigovodstvu. Podrazumeva perfektno magacinsko knjigovodstvo. No zbog neretke pojave odstupanja kod nas ovo nije dozvoljen metod za utvrđivanje stvarnog stanja.

d) Inventarisanje uz pomoć uzorka – procenjuje vrednosti imovine na osnovu vrednosti uzorka. Nikada se ne primenjuje samostalno već kao dopuna drugim metodama. Korisno je u slučaju fabrike dugmadi, šrafova i sl robe. Prednost je značajno smanjenje trošova,

7

pri čemu je mogućnost pojave greške ista kao i kod drugih metoda, pritom, moguće je popis vršiti i tokom godine. Moguća slabost je pojava greške ako se ne odabere dovoljan broj reprezentativnih uzoraka.Izbor metoda zavisi od toga šta se inventariše i da li postoji potreba da se inventarisanje izvrši na određeni dan.

II Načela urednog knjigovodstva u užem smislu

Vrlo često se načela urednog bilansiranja poistovećuju sa načelima urednog knjigovodstva. Ovo nije ispravno jer Načela urednog knjigovodstva obuhvataju: Načela urednog bilansiranja, Načela urednog knjigovodstva u užem smislu i Načela urednog inventarisanja.

MRS ne daju odgovore na sva pitanja, odnosno sve probleme knjigovodstva. Da biste razumeli MRS morate znati pravila na kojima su oni izgrađeni. Primena Načela urednog knjigovodstva u užem smislu iza za cilj uredno vođenje knjiga jer se na osnovu njih prave FI. Vođenjem knjiga se vrši obuhvatanje posledica promena na imovini.Postoje osnovne knjige (dnevnik i glavna knjiga) i pomoćne knjige. One zajedno čine sistem. Materijalna vrednost obezbeđuje evidentiranjem svih i samo onih događaja koji su se zaista i desili (načelo istinitosti i načelo potpunosti ) Da li je neki događaj stvarno i nastao proverava se formalnom, računskom i suštinskom kontrolom. Formalna kontrola je provera forme, da li su svi elementi tu, računska proverava računsku tačnost, a suštinska proverava da li je neki događaj stvarno nastao (provera potpusnoti dokumentacije koja to dokazuje). Da li su evidentirani svi događaji proverava se upoređivanjem stvarnog stanja i knjigovodstvenog stanja na kraju godine. Ako postoji razlika ona je posledica neproknjižene promene ili proknjižene fiktivne promene(koja se nije desila-što takođe nije dozvoljeno).Formalna urednost knjigovodstva podrazumeva urednu organizaciju knjigovodstva: koje će knjige biti vođene, da li će se voditi jedan ili više dnevnika ( npr. Ako ima puno prodaja u toku dana onda postiji potrebna za vođenjem posebnog dnevnika prodaje, da li će se voditi jedna glavna knjiga (po pravilu se vodi jedna – maksimalno dve glavne knjige ali se zato vod brojne pomoćne glavne knjige: npr. ako imamo hiljadu kupaca vodićemo posebnu glavnu knjigu kupaca, ali ako ih je svega 3 onda nije potrebno). Organizacija knjigovodstva se prilagođava konkretnom preduzeću u zavisnosti od zahteva poslovanja, suština je da ona bude takva da obezbedi slobodan tok informacija u preduzeću.

8

III Načela urednog bilansiranja

Bilansiranje počinje onog momenta kada vi proknjižite sve nastale promene. Načela urednog bilansiranja nam pomažu da dobijemo razumljive, pouzdane i uporedive finansijske izveštaje koji će sadržati sve informacije koje su korisnicima važne za donošenje poslovnih odluka ili dobijanje kvalitentih procena. Finansijski izveštaji moraju biti pouzdani jer korisnicima služe za donošenje odluka, koje ne utiču samo na korisnike, već povratno i na preduzeće. Npr. ako su korisnici akcionar oni će prodajom ili kupovinom akcija preduzeća uticati na cenu akcija i tako na tržišnu kapitalizaciju preduzeća; ili ako su korisnici banke one mogu odobriti ili ne odobriti kredit preduzeću i tako mu omogućiti ili ne omogućiti da realizuje svoje planove.

Finansijski izveštaji moraju biti uporedivi jer Npr. investitori porede finansijske izveštaje više kompanija pre donošenja odluke u koju će uložiti kapital.

Finansijki izveštaji moraju da sadrže sve važne inforamcije za njigove korisnike. Pri tome treba obratiti pažnju na to da nisu sve informacije jednako važne za sve korisnike. Sve inforamcije koje želi investitor nisu potrebna kupcu, jer investitora interesuje sigurnost i oplodnja kapitala a kupca stabilnost izvora snabdevanja. Informacija je korisniku važna, ukoliko je relevantna za njegovo donošenje odluka. Da bi dobili FI ovog kvaliteta postoje Načela urednog bilansiranja. Najveći broj načela je rezultat prakse koja je pretočenja u teoriju, a mali broj je formulisala teorija pa ponudila praksi – njihova primena nije bila uspešnja. Danas najaveći utiacj na formulisanje i primenu načela imaju sledeće međunarodne institucije:

1. Međunarodni komitet za standarde finansijskog izveštavanja -Osnovan je 1973. godine sa ciljem da radi na formalizaciji i standardizaciji FI da bi međunarodno bili uporedivi – sve to j posledica globalizacije. Više od stotinu zemalja je u ovom komitetu koji je formulisao 41 standard, neki su ukinuti (npr.standard 3 je ukinut da bi dobili dodati 27. 28 i 31). Sa promenom naziva komiteta se menjaju i imena standarda i zovu se Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja i iznova se numerišu.

2. Međunarodna organizacija komisija za HoV (IOSCO) – komisija za HoV vrši kontrolu regularnosti funkcionisanja tržišta za HoV. Komisija je jako zainteresovana da FI preduzeća budu kvalitetni i uporedivi pa veoma utiče na formulisanje ovih pravila. Ove dve institucije su se međusobno sukobile trebaju li ili ne da postoje stroga pravila, jer ona ne daju zadovoljavajući rezultat u svakim uslovima. Komisija je trađila da se smanji broj prava izbora. I konačno, u periodu 1999-2000 je došlo do približavanja stavova formulisanjem standarda. Na američkim berzama kotirane kompanije su u obavezi da

9

svoje FI izrađuju u skladu sa ovim standardima. Zato je primena MRS rapidno porasla u zadnje vreme (takva se obaveza utvrđuje od 2005.godine za sve velike kompanije koje posluju na području EU ).

3. Međunarodna organizacija profesionalnih udrženja računovođa (IFAC) – okuplja profesionalne organizacije računovođa iz pojedinih zemalja. Ona zajedno sa komitetom radi na unapređenju MRS. Evropa je imala stroge direktive kojima je regulisano finansijsko izveštavanje – pa je čak postojala namera da se kreiraju posebni standardi koji bi važili za Evropu, ali je srećom prihvaćeno da od 2005 godine MRS postanu obaveza pri sastavljanju FI za sva preduzeća koja se kotiraju na berzi. I u Srbiji postoji zakonska obaveza za primenu MRS ali problem je što kod nas ne postoji odgovarajuća infrastuktura.

Načela urednog bilansiranja su: 1. Načelo jasnosti je zahtev da FI budu sastavljeni tako da budu razumljivi korisnicima

kojima su namenjeni. U konceptualnom okviru ovo se definiše kao kvalitet FI. Razumljivost FI se obezbeđuje time što se zabranjuje iskazivanje informacija na nepregledan i netačan način. Ovo načelo definiše izgled, odnosno formu – ne utiče na tačnost informacija već način njihovog prezentiranja. Prva mera jasnosti predstavlja adekvatno raščlanjivanje kategorija (aktiva, kapital, obaveze, prihodi ,rashodi.......). Adekvatno je raščlanjen onaj bilans koji uvažava potrebe korisnika informacija tako da svaki deo mora biti samostalna celina, homogena celina (npr. razdvajanje sredstavana OS i ObS). Druga mera jasnosti je (adekvatno obeležavanje kategorija. Naziv mora da nedvosmisleno upućuje na sadržaj pozicije (npr. kod pozicije sitan inventar je bitno naglasiti da li se misli na sitan inventar na zalihama ili upotrebi). Treća mera jasnosti je korišćenje bruto principa . To je zabrana saldiranja različitih bilansnih pozicija – ne mogu se saldirati imovina i obaveze, prihodi i rashodi i sl. Podvaja se poslovna i neposlovna imovina. Poslovna se podvaja na stalnu i obrtnu, dalje se stalna imovina podvaja na materijalna, imaterijalna i završnja ulaganja, aobrtna imovina na zalihe, potraživanja i gotovinu. Ako je poslovni rezultat 2000din nije svejedno da li on nastaje kao 12000-10000 ili kao 3000-1000. Nije svejedno sa kolikim se prihodom ostvaruje ova dobit, nije dovoljan samo podatak o rezultatu i zato je obavezna primena bruto principa. Ipak, nekad je dopušteno da se koristi i neto princip, i to tamo gde korisnici neće biti uskraćeni za važne informacije – npr. pri prodaji mašine ne mora da se zna NV i IVOS te mašine, već je bitno da se zna da li je njenom prodajom ostvaren dobitak ili gubitak. Bruto princip je neophodan pri knjiženju OS u upotrebi jer treba da se znaju i NV i IVOS i SV – nije isto ako imamo sredstvo staro 20 godina koje sada pri kraju veka trajanja vredi 5000e i nevoo sredstvo čija je to ujedno i NV. Iz principa jasnosti se izvodi princip

10

pojedinačnog vrednovanja. Ovo je vezano za jasnost jer bruto vrednost (grupna vrednost sredstava) nije dovoljno jasna informacija. Ne moraju pojedinačno da se iskažu u bilansu stanja ali procena njihovih vrednosti se MORA vršiti pojedinačno. Zahtev za jasnim iskazivanje se odnosi na sve elemente godišnjeg obračuna. Ključno pri raščlanjivanju je namera a ne vrsta sredstva – dobar primer su akcije: proknjižimo ih kao učešća ako imamo većinsko vlasništvo u nekom preduzeću i kupili smo ih radi kontrole tog preduzeća i nemamo nameru da ih prodajemo u skorije vreme, možemo ih knjižiti kao dugoročne HOV ako smo ih kupili radi dividende kao dugoročnu rezervu likvidnosti i nemamo nameru da ih prodajemo u skorije vreme, možemo ih knjižiti i kao kratkoročne HOV ako smo ih kupili sa namerom da ih prodajemo u skorije vreme – uposlimo sredstva da bismo zaradili na razlici u ceni.Takođe mašinu koju smo proizveli i odlučimo da je koristimo umesto da je prodajemo, nećemo knjižiti kao gotove proizvode već kao osnovna sredstva.

2. Načelo istinitosti – istina predstavlja etičku kategoriju i zato ne možemo tvrditi da je neki bilans stanja istinit jer to znači da on ne može drugačije nego jedino tako. U ekonomiji ne možemo tvrditi da FI pokazuju finansijsko prinosni položaj preduzeća jedino moguće – a to zbog onih prava izbora, opcija pri knjiženju i bilansiranju. Zato se terimin istinit zamenjuje terminom TAČAN bilans. Kada je nešto tačno, to je tačno imajući u vidu određenu meru kojom je to izmereno (jedan sto nije NUMERIČKI iste dužine u inčima ako je predstavljen u cm). Bilans je dakle tačan u odnosu na ciljeve zbog kojih ih je sastavljen – različiti ciljevi koriste različita pravila – razlika između poslovnog i poreskog bilansa. Prvi pokazuje raspodeljivu dobit a drugi pokazuje veličinu oporezive dobiti. Menadžment vodi računa da se u poslovnom bilansu vidi tačno onoliko dobiti koliko se sme raspodeliti. Mnogo uprave se trude da iz godine u godinu prikažu približno istu veličinu raspodeljive dobiti. Mada postoje razlike, u bilansu će biti iskazana ili malo veća ili malo manja dobit od ukupno ostvarene. Proveravajući ispravnost bilansa reći ćemo da je ispravan ako odgovara cilju zbog koga smo ga sastavili i ako je u skladu sa pravilima za sastavljanje tog bilansa. Poreski organi će ovaj bilans proglasiti netačnim jer je pri obračune amortizacije korišćena trostruka linearna stopa dok je pri sastavljanju poreskog bilansa bila dozvoljena samo dvostruka. Cilj poreskog bilansa je da se iskaže sva oporeziva dobit tako da svi poreski obveznici imaju jednak tretman. Dakle, pri ocenjivanju tačnosti bilansa, uvek se mora gledati cilj zbog koga je sastavljen. Samovolja sastavljača čini jedan bilans netačnim. Jedan FI se smatra tačnim ako:a) sadrži SVE računovodstvene kategorije na koje se odnosi i da su iskazane sve

posledice poslovanja na te kategorije,b) obuhvaćene činjenice se mogu vrednovati sa različitih stanovišta,c) u FI se ne sme uneti ništa što se nije desilo – misli se na fiktivne događaje.

11

3. Načelo bilansnog identiteta – to je zahtev za apsolutnom jednakošću bilansa otvaranja jednog perioda sa zaklučnim bilansom perioda koji mu prethodi. To znači da početni bilans jedne godine mora biti apsolutno jednak završnom bilansu prethodne godine. Zašto se na ovome insistira, koji su ciljevi i razlozi?Prvi razlog je obezbeđenje načela potpunosti (onda ne možemo ispustiti ni jedan predmet koji je postojao na kraju prethodne godine). Smatra se da bi nepoštovanjem ovog načela bila dovedena u pitanje zaštita poverilaca i investitora. Ako bi neki od imovinskih predmeta bio izostavljen smanjila bi se garantna substanca za pokriće duga prema poveriocima koji su nam prošle godine na osnovu te imovine odobrili kredit. Drugi razlog je da se onemogući manipulisanje finansijskim rezultatom (to tako što onemogućavamo unošenje fiktivnih i izostavljanje postojećih pozicija, ili nasumično menjanje vrednosti. Smanjenjem vrednosti OS smanjiće se amortizacija na jeftinije sredstvo pa će se uz isti prihod i manje rashode dobiti veći rezultat. Ako pak podignemo vrednost rezultat će biti manji – to je sve manipulacija rezultatom.) Do zaključnog bilansa stanja dolazimo zaključkom računa glavne knjige preko računa izravnanja. Glavna knjiga sledeće godine se otvara na bazi računa otvaranja. To znači da ovaj zahtev još možemo forumulisati i kao zahtev da račun izravnjanja jedne godine bude jednak računu otvaranja sledeće godine, tj. da je njegova inverzna slika. (aktiva je na računu otvaranja na strani potražuje a pasiva na strani duguje i obrnuto kod računa izravnanja)Ovo pravilo se sme prekršiti u dva slučaja: 1. Kada dođe do monetarne reforme (brisanje nula ili izmena zakonskog sredstva plaćanja). 2. Kada revizor zahteva da se izvrše ispravke godišnjeg obračuna (on pregleda godišnji obračun, ocenjuje da li je sastavljen u skladu sa MRS i daje svoje mišljenje) ako revizor smatra da izveštaj treba popraviti on će dati uzdržano mišljenje i tražiće da se naprave ispravke. Te ispravke se rade na računu otvaranja, ne popravlja se bilans prethodne godine. Tada ova dva računa ne bi bila jednaka.

4. Načelo kontinuiteta – je zahtev da se periodični rezultat utvrđuje tako da rezultat bude uporediv u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. Cilj je da se upoređivanjem prinosnog i finansijskog položaja omogući procena razvoja preduzeća, analiza se radi na osnovu perioda od najmanje pet godina. Ovo će omogućiti uporediv finansijski položaj, jer se ne menjaju pravila za priznavanje rashoda i prihoda. Ovo načelo treba da spreči da se bez posebnog povoda ne vrši promena ni načina prezentacije ni pravila procenjivanja. Kontinuitet se obezbeđuje nemenjanjem načina raščlanjivanja, nemenjanjem sadržine pozicija, zadržavanjem istih metoda otpisivanja i zadržavanjem istog dana bilansa. Isto raščlanjivanje: smatra se da ne treba menjati redosled pozicija u bilansu i traži se da se ne menjaju nazivi pozicija. Nepromenjivost sadržine znači da se: ne sme vršiti razdvajanje ili agregiranje bilansnih pozicija, ne sme vršiti premeštanje pozicija ili delova pozicija u druge

12

pozicije(čekovi jedne godine kao HOV a druge kao gotovinski ekvivalenti). Ne menjati načine otpisivanja (metodom se utvrđuje vrednost otpisa a način je nešto drugo), način može biti direktan ili indirektan. Ne menjati dan bilansa kod nas nije problem jer postoji zakonska obaveza da dan bilansa bude 31.12. ali tamo gde postoji uticaj sezone preduzeća mogu tražiti odobrenje za pomeranje dana bilansa na početak sezone kako bi FI izrazili pravi rentabilitet. Kada je odstupati od ovog načela? Razlozi mogu biti ekonomski i pravni.

U ekonomske spada: promena proizvodnog programa preduzeća(izbacimo proizvodnju i orjentišemo se samo na usluge), promena delatnosti(proizvodno pređe u trgovinsko ili ugostiteljsko). U pravne razloge spada: promena pravne forme npr - doo u ad, promena veličine preduzeća - firma prelazi iz forme malog u formu velikog preduzeća i automatski se javlja potreba za drugačijim raščlanjivanjem jer su zahtevi za malo preduzeće skromniji.

Materijalni kontinuitet se obezbeđuje primenom istih pravila bilansiranja u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. To znači stalnost metoda procenjivanja i stalnost vrednosti. Stalnost procenjivanja postoji jer u MRS postoji mogućnost odabiraja jednog od više načina procenjivanja. MRS 16 kaže da se procenjivanje a time i vrednovanje može vršiti primenom linearne, degresivne ili funkcionalne metode. Neotpisana vrednost će se naravno razlikovati. Načelo stalnosti insistira da se uvek primenjuje isti metod, da se ne menja izbor u zavisnosti od cilja bilansne politike. Važno je ne menjati i osnovu za određivanje sadržine CK. Tako u CK možete uključiti sve troškove proizvodno funkcionalnog područja ili samo varijabilne, možete uključiti i troškove finansiranja, čak i deo troškova uprave... MRS 2 nudi sve ove mogućnosti ali se jednom načinjen izbor ne sme menjati. Pri otpisu potraživanja može se ići na pojedinačno procenjivanje ili paušalno (npr banka paušalno procenjuje kredite date za stanovništvu za zimnicu pa neće procenjivati bonitet svakog pojedinačnog dužnika). Postoji situacija kada se može odstupiti od ovog načela a to je kad ase poslovanje preduzeća toliko promeni da primena dotadašnjih pravila ima za posledicu precenjivanje finansijskog rezultata. Npr LIFO metoda je bila savršena do juče, ali su juče počele cene da se menjaju pa je postala prigodnija metoda prosečne cene. Ako ovo odlučite onda u napomenama morate objaviti da ste izvršili promenu računovodstvene politike te je pri obračunu troškova materijala došlo do promene metoda sa lifo na metod prosečne cene i da izračunate koliko su troškovi materijala po prosečnoj ceni različiti od troškova koji bi bili da ste zadržali LIFO metodu. Dakle, primenjenivana stara i primenjena nova računovodstvena politika. Uslov stalnost vrednosti je zahtev da vrednost bilansnih pozicija iz završnog bilansa bude merodavna za sve kasnije bilanse. To znači da ako se u ovom i budućim bilansima poštuje načelo istorijskog troška i načelo opreznosti vrednost imovine ne može biti veća u kasnijim godinama od vrednosti u

13

ovoj ili prošlim godinama. Znači vi otpisujete, ali se držite te vrednosti od koje ste pošli. Ovo se radi da bi se onemogućilo svojevoljno oblikovanje rezultata. Ovo načelo stalnosti vrednosti se javlja u dve varijante: kao načelo ograničene i neograničene povezanosti vrednosti. Načelo neograničene povezanosti vrednosti dopušta da izvršite vanredna otpisivanja stalne imovine i zaliha onda kada procenite da je vaša imovina izgubila na vrednosti, ili su obaveze zbog npr promene kursa porasle... ali zahteva da se kada prođu te vanredne okolnosti ne dozvoljava povećanje aktive ili smanjenje obaveza.Mnogo veći praktični značaj ima načelo ograničene povezanosti vrednosti MRS 36. Ovo je malo fleksibilnije načelo jer uvažava da se okolnosti mogu promeniti, pa ako prestanu razlozi zbog kojih je izvršeno otpisivanje preduzeće može povećati vrednost imovine odnosno smanjiti visinu obaveza, ali pritom postoje granice. Moguće je povećati samo do one vrednosti koju bi imovina imala da nije bilo vanrednih okolnosti. To znači da se vrednost zaliha može povećati samo do njihove NV odnosno CK. Dakle, samo ako se anulira uticaj vanrednog otpisa. Npr imamo zalihe robe čija je vrednost od 10 000 smanjena na 7000. Prema načelu opreznosti moramo knjigovodstvenu spustiti na tržišnu vrednost pa mi otpisujemo 3000 ali se ispostavi da je 31.12. njihova vrednost 9000, i ovo načelo dozvoljava da mi podignemo vrednost robe za 2000 što knjižimo kao prihod. Dakle, imamo rashod 1000 za koliko je SV niža od NV. Ako opet ove zalihe prodamo za 10000 imamo dobitak od 1000. Šta da nismo promenili vrednost sa 7 na 9 000? U januaru bi smo dobili dobitak od 3000 a u prethodnoj godini isti toliki gubitak. Realnije je dopustiti dopustiti povećanje da bi se dobio realniji rezultat i manja deformacija rezultata. Princip niže vrednosti ili neograničene povezanosti vrednosti se ne primenjuje na imovinu koja je dugoročno vezana za preduzeće. Ako je TV ispod KV otpisivanje se vrši samo onda kada ste sigurni da je pad dugotrajne prirode – što npr nije slučaj sa akcijama jer se njihova vrednost menja iz dana u dan, pa se ne traži da se vrši otpisivanje jer je razlika prolazne prirode. Ali ako imate kratkoročne HOV koje imate nameru da prodate u kratkom roku, onda morate vršiti otpisivanje, onda morate poštovati strogi princip niže vrednosti. Morate priznati taj gubitak jer ćete prodaju izvršiti u kratkom roku. Bilansiranje nije procenjivanje! Bilansirati znači odrediti kojoj kategoriji nešto pripada (da li je nešto sredstvo ili rashod, obaveza ili prihod...). Nekada je postojala mogućnost da goodwill koji je plaćen a nije previsok bude tretiran kao rashod perioda u kome je izvršeno plaćanje, da se ne aktivira, već da se otpisuje tokom pet godina. To je ukinuto sa MRS 22. Više nemamo mogućnost da biramo kako ćemo bilansirati ali možemo birati kako ćemo procenjivati. Procenjivati znači odrediti vrednost određenog dela imovine ili obaveze, mi dakle biramo način na koji ćemo mu odrediti vrednost. Ono može biti inicijalno i

14

naknadno. Inicijalno – prvi put, naknadno – na svaki dan bilansa. Pitanje kako procenjujete znači kako odrećujete vrednost.

5. Načelo opreznosti – je jako staro načelo, još pre 14. veka. Definisano je kao potreba za opreznim odmeravanjem neto imovine i ono je sa vremnom samo dobijalo na značaju. U početku je formulisano da bi se zaštitili interesi poverilaca. Polazi se od toga da je imovina dužnika garantna supstanca za poverioce i da je potraživanje poverioca utoliko sigurnije ukoliko dužnik ima veću imovinu. Zato se insistiralo da dužnik nikada ne sme prikazati veću imovinu nego što ona stvarno jeste – da trgovac nikada ne sme prikazati sebe bogatijim nego što stvarno jeste jer bismo u tom slučaju prevarili poverioce. Zato se jako puno insistira na primeni ovog načela. Kako se postiže oprezno odmeravanje imovine?Neto imovina=A-O tj K=A-ODa bi se onemogućilo precenjivanje kapitala insistira se da se kapital odnosno imovina procenjuje najviše po NV. Dakle, gornja granica za procenjivanje aktive je NV. Osim gornje granice za procenjivanje aktive formulisano je još jedno pravilo – načelo niže vrednosti. Insistira se da se od NV tj CK odustane ako su na dan bilansa TV imovine niže od vrednosti po kojoj se ona vodi u knjigama. Razlika između više NV i niže TV biće tretirana kao gubitak što vodi smanjenju rezultata. Kada procenjujemo obaveze, one se procenjuju prema njihovoj NV. NV obaveze je iznos novca koji ste primili ili ako smo primili materijal od dobavljača onda NV obaveze NV tog materijala. Prema načelu opreznosti NV obaveze predstavlja donju granicu procenjivanja obaveze. Obaveze se moraju proceniti naviše ukoliko isplata obaveze zahteva veći iznos novca od onog na koji obaveza glasi. Iznos obaveze se podiže do iznosa koji je potreban da bi se ta obaveza likvidirala. Ovo se može desiti npr ako se promenio odnos evra i dinara i s. Vrednovanjem imovine naniže i obaveza naviše biće onemogućeno precenjivanje rezultata i neto imovine preduzeća što i jeste suština ovog načela.Ovo je do nedavno zadovoljavalo. Međutim, to više nije dovoljno, jer je potraživanje bezbednije ukoliko se rentabilno koristi ta imovina. Rentabilno poslovanje pojavilo se kao drugi važan uslov sposobnosti izmirenja obaveza dužnika. Jer praksa je pokazala da ako dužnik ne posluje rentabilno onda prvo troši svoj pa kapital poverilaca. Ovo se ispoljava kao zahtev za ne precenjivanjem rezultata tj zahteva se oprezno odmeravanje rezultata. Dakle, preduzeće ne sme da pokaže niti da ima veću imovinu nego što stvarno ima, niti da pokaže da posluje uspešnije nego što zaista posluje. Da bi se onemogućilo precenjivanje rezultata ustanovljena su sledeća pravila: rezultat preduzeća = prihodi – rashodi. Rezultat je sastavljen i dobitaka i gubitaka iz pojedinačnih transakcija tj njihovog zbira. Kod načela realizacije se zahteva da dobici/gubici da bi bili priznati moraju biti tržišno verifikovani, tj zabranjuje se iskazivanje nerealizovanih dobitaka/gubitaka. Ovo načelo utvrđuje kada je nešto tržišno verifikovano, na koji način treba utvrditi njegovu visinu i kako bilansirati

15

učinke/imovinu do trenutka njene realizacije. To znači, imovinu treba vrednovati po NV ili CK. Da nema načela realizacije mi bismo mogli robu na zalihama iskazati kao dobitak u vrednosti po kojoj mislimo da je možemo prodati. Načelo realizacije kaže da ne možete to uraditi dok robu ne prodate, a do tada je možete voditi po njenoj NV odnosno CK. Drugo načelo koje treba da omogući neprecenjivanje rezultata je načelo impariteta koje zahteva da gubici kao negativni oblici rezultata moraju biti priznati i pre nego što su tržišno verifikovani. Za dobitke se UVEK traži da budu tržišno verifikovani, a za gubitke je dovoljno da su nastali, ne moraju biti tržišno verifikovani a moraju biti uzeli u obzir pri utvrđivanju rezultata. Ovim su u bilansu suprotstavljeni realizovani dobici i nastali a nerelalizovani gubici. Takav gubitak je npr pojava nenaplativih potraživanja tj iznos koji nećemo naplatiti je gubitak koji se unosi u bilans uspeha i pre nego što naplatimo naplativi deo tog potraživanja. Isto je i sa otpisivanjem neispravnih zaliha materijala ili robe. Načelo niže vrednosti i načelo impariteta su određenoj vezi. Prvo načelo traži da se između NV i TV imovine bira ona koja je niža. Drugo načelo traži da ako postoji gubitak priznajte ga odmah. Načelo niže vrednosti je usmereno na pravilno odmeravanje vrednosti imovine. A načelo impariteta je usmereno na onemogućavanje precenjivanja rezultata. Oba načela imaju iste posledice, dakle dovode do priznavanja gubitaka, ali njihova visina je različita. Po načelu niže vrednosti vi se pitate koja je TV neke imovine kao kad biste hteli ponovo da je nabavite, načelo impariteta se pita za koliko bi tu imovinu mogli da prodate – a te dve vrednosti su često različite. Gubitak će biti veći po načelu impariteta od onog ustanovljenog po načelu niže vrednosti. Smisao načela impariteta je da se onemogući prenošenje gubitaka iz tekućeg u naredne obračunske periode. Ovo oprezno odmeravanje imovine dovodi do formiranja latentnih rezervi. Iz načela opreznosti su izvedena ova dva načela – načelo realizacije i načelo impariteta.

6. Načelo merodavnosti – ovog načela nema u koceptualnom okviru MRS ali ono postoji u 4. Direktivi evropske unije i u praksi bilansiranja. Ovim načelom se reguliše odnos između poslovnog i poreskog bilansa zbog različitig ciljeva koje imaju. Cilj poslovnog bilansa je iskazivanje raspodeljivog rezultata, a cilj poreskog bilansa je iskazivanje rezultata koji će biti predmet oporezivanja. U nekim zemljama je poslovni i poreski bilans – jedno. To znači da se za njegovo sastavljane primenjuju i ona pravila iz zakona o porezu na dobit. U drugim zemljama pa i u našoj sastavljaju se dva bilansa. Ova dva bilansa su povezana jer je poslovni bilans osnovica za izradu poreskog bilansa. Sastavi se prvo poslovni bilans pa se on koriguje u skladu sa zakonom o porezu na dobit i konvertuje u poreski bilans. Načelo merodavnosti ovde kaže da je poslovni bilans merodavan za poreski bilans.Prvi zahtev ovog načela je da sve pozicije koje su aktivirane u poslovnom moraju biti aktivirane i u poreskom bilansu. Dakle, nije dopušteno da u poslovnom bilansu nešto iskažete kao sredstvo a u poreskom bilansu to isto tretirate kao rashod.

16

Drugi zahtev ovog načela odnosi se na obavezu pasiviranja: sve što ste iskazali kao obavezu u poslovnom bilansu mora se iskazati kao obaveza i u poreskom bilansu.Treći zahtev se odnosi na tretman prava izbora. U MRS su zadržana prava izbora pri utvrđivanju vrednosti pojedinih bilasnih pozicija. Između poslovnog i poreskog bilansa postoje razlike baš u ovom području. U poreskom bilansu su ova prava izbora sužena ili potpuno ukinuta. Npr. u MRS 2 koji se odnosi an zalihe, dopušta se primena metode prosečne cene i primena FIFO metode za određivanje utrošenih zaliha. Bila je dozvoljena primena LIFO metode ali je to ukinuto. Poreski propisi dozvoljavaju primenu samo metode prosečne cene. Kod otpisivanja imovine MRS 16 dozvoljava primenu linearne, degresivne i funkcionalne metode. Poreski propisi dozvoljavaju to isto ali kod degresivne metode ograničavaju visinu stopa koje možete primeniti. Ako ste primenili višu stopu u poslovnom bilansu moraćete pri sastavljanju poreskog bilansa da je spustite na nivo koji poreski propisi zahtevaju.Postoje situacije kada zbog ostvarenaj nefiskalnih ciljeva poreske politike poreski propisi postaju merodavni i za sastavljanje poslovnog bilansa. To se zahteva obično onda kada preduzeće traži neke poreske olakšice. Npr država može da vam dozvoli ubrzano otpisivanje opreme koja se nalazi u vašim pogonima u pograničnom području zbog većeg stepena rizika ali vam zahteva da te više stope primenjujete i u poslovnom bilansu. Ili želite da formirate rezervisanja za penzije (kada dobrostojeća firma obezbeđuje svojim radnicima dodatne penzije, pa oni imaju skromnu državnu i dodatnu penziju od preduzeća) na taj način što preduzeće u toku rada radnika odvaja određena sredstva iz dobitka pre poreza u određene fondove koje predstavljaju jake finansijske institucije. Interes preduzeća je da godinama korisiti ova beskamatna i neoporezovana sredstva. Interes radnika je da za nešto malo skromniju zaradu obezbede sebi sigurniju budućnost uz ovu duplu penziju. Interes države je oslobađanje od pritiska da toj kategoriji radnika obezbeđuje veće penzije. No država traži da se ovaj manji iznos dobiti ne iskaže samo u poreskom nego i u poslovnom bilansu. Ovo pravilo je poznato kao načelo obrnute merodavnosti. Ova merodavnost se javlja kada preduzeće želi da iskoristi određene poreske olakšice.

7. Načelo pojedinačnog vrednovanja – je zahtev da se vrednost pojedinih imovinskih predmeta, prava i obaveza procenjuje pojedinačno, ali ne i kapitala jer je on razlika između aktive i obaveza. Ovo ne znači i pojedinačno iskazivanje. Ako se ovo načelo ne bi poštovalo ne bi bilo moguće primeniti ni neka druga načela, npr načelo realizacije ili načelo impariteta (ne možemo proceniti da li je neko potraživanje naplativo i postoji li gubitak ako ne bismo poštovali načelo pojedinačnog vrednovanja).

8. Načelo stalnosti poslovanja – naziva se i going concern princi. Ovo se u MRS vodi ne kao načelo već kao pretpostavka finansijskog izveštavanja. Ovo načelo traži da se kod sastavljanja FI izjasnite da li se FI odnose na preduzeće koje nastavlja sa poslovanjem ili

17

prestaje sa poslovanjem (ako je osnovano radi određenog poduhvata – npr država vam da koncesiju da posečete 50ha šume a vi to možete uraditi za manje od godinu dana, pa opremu uzimate u zakup, testere kupujete, iznajmljujete radnike i sl. Nećete obračunavati periodični rezultat za mesec dana već totalni rezultat na kraju veka poslovanja). Na ovom pravilu su insistirali Englezi i Amerikanci pa je tako uvedeno u 4. Direktivu. Ako se poslovanje preduzeća završava njegova imovina se procenjuje po likvidacionoj vrednosti jer ćete tu imovinu prodati, dakle gleda se vrednost po kojoj se ta imovina može prodati. Ako se FI odnose na preduzeće koje nastavlja sa radom, mi ne možemo sastaviti totalni rezultat već periodični. To se čini fingiranjem prekida poslovne aktivnosti iako znamo da mnoge operacije uopšte nisu dovedene do kraja, zbog toga prihodi i rashodi nisu jednaki prilivima i odlivima. Zato se rezultat ne utvrđuje kao razlika između isplata i uplata već kao razlika između prihoda i rashoda. Taj rezultat se dakle ne utvrđuje na gotovinskoj već na obračunskoj osnovi. Imovina se u ovom slučaju vrednuje u skladu sa načelom istorijskog troška i načelom niže vrednosti. Kada date izjavu u FI da firma nastavlja sa poslovanjem to znači da će ona poslovati u narednih 12 meseci. MRS se odnose na preduzeća koja nastavljaju sa poslovanjem. FI preduzeća koaj prestaju sa poslovanjem – udlaze u stečaj ili likvidaciju, se sastavljaju na bazi posebnih pravila.

9. Načelo realizacije – rekli smo da su iz načela opreznosti izvedena dva načela – načelo realizacije i načelo impariteta. Danas je to samostalno načelo. Ovo načelo predstavlja zahtev da se u bilans uspeha mogu uneti samo oni dobici/gubici koji su tržišno verifikovani. Primarni cilj je onemogućavanje precenjivanja periodičnog rezultata. S druge strane obezbeđuje se da se događaj nabavke učini neutralnim po rezultat jer je zabranjeno iskazivanje nerealizovanih rezultata. Nije dovoljno da nabavite robu i da znate da ćete je prodati. Potrebno je da je zaista i prodate. Nabavni faktori proizvodnje moraju biti iskazani po NV.

Dva su pitanja na koje princip realizacije treba da pruži odgovor:a) Trenutak kada prihod nastaje?Ovde treba razlikovati trenutak realizacije od procesa realizacije. Sve faze poslovnog ciklusa su usmerene ka realizaciji. Zato se ceo ciklus od nabavke faktora proizvodnje pa sve do samo prodaje i naplate – označava kao proces realizacije. To je ceo taj poslovni tok od nabavke do isteka garantnog roka prodatih učinaka. U okviru tog procesa postoji veliko broj trenutaka koji konkurišu da budu priznati kao trenutak realizacije. Jer pod trenutkom realizacije podrazumevamo trenutak nastanka prihoda. Da li je to trenutak naplate ili neki od ranijih trenutaka. Ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje.Db=Prihodi i Gb=Prihodi – Rashodi za R>PAko govorimo o priznavanju prihoda mislimo na onaj deo prihoda koji je priznat kao

18

dobitak. Zato u sklopu ovog načela možemo govoriti o priznavanju prihoda jer je Db deo tog prihoda. Slično je i sas gubitkom – to je nedostajući prihod za pokriće rashoda ili deo rashoda koji nije pokriven prihodom.

Izbor trenutka realizacije je stvar konvencije – dogovora. To je tako jer prodaja može biti realizovana na različite načine. Izbor zato zavisi u kakvim okolnostima se prihodi ostvaruju. Načelo realizacije postavlja samo jedno pravilo: prihod ćete priznati u trenutka prelaska rizika sa poslodavca na kupca. Prema vrstama prodaje razlikujem otrenutak realizacije:

Prodaja za gotovo – je dominirajući način prodaje u maloprodaji i najednostavniji za određivanje trenutka realizacije. Poklapaju se tokovi gotovine i rentabiliteta. U trenutku davanja novca i uzimanja robe rizik prelazi sa poslodavca na kupca – pa je trenutak realizacije lako utvrditi i prihod od prodaje je nastao. ali šta se dešava ako se kupac predomisli i naknadno vrati robu? To je što se događa ali je izuzetak a ne pravilo, zato će se u tom slučaju izvršiti storniranje ranije evidentiranog prihoda. Ne možemo odlagati trenutak realizacije zato što će možda jedan od hiljadu kupaca vratiti robu.

Prodaja na kredit – situacija je nešto drugačija. Ova prodaja nije praćena naplatom u istom trenutku. Isporuka robe prethodi naplati. Tu dolazi do podvajanja rentabilnog i novčanog toka, prihodi nisu praćeni naplatom, već nastanak prihoda predhodi naplati. Od isporuke proizvoda do naplate dolazi do formiranja potraživanja. Do priliva gotovine dolazi u trenutku naplate potraživanja. Pitanje bi bilo da li trenutak realizacije nastaje u trenutku naplate potraživanja ili je to trenutak kada prodavac preda robu kupcu. Polazeći od toga da je za priznavanje prihoda relevantno da su svojina i rizici u trenutku predaje robe prelaze sa prodavca na kupca računovođe su na stanovištu da je za priznavanje prihoda dovoljno da kupac prihvati robu i fakturu. Da potraživanje koje nastaje predstavlja samostalan deo imovine preduzeća, i da prigovor a šta ako ne naplatimo deo ili sve treba da testiramo kao pitanje vrednosti potraživanja a ne kao pitanje da li je prihod nastao ili ne. A ako se dogodi da potraživanje ne bude naplaćeno u celini tu razliku treba otpisati na tered rashoda. Trenutak sticanja prihoda je dakle trenutak isporuke. Cena relevantna za utvrđivanjeprihoda je prodajna cena – to znači da će eventualni dati popusti uticati na visinu prihoda. Da bi prihod bio priznat insistira se da faktura bude uredna u formalnom i materijalnom pogledu. Formalna urednost fakture podrazumeva da je faktura poslata na vreme, da je faktura pokrivena otpremnicom tj. da je roba isporučena ( faktura se piše na osnovu ugovora o prodaji i otpremnice), iz fakture se mora jasno videti kada je prihod nastao, kolika je visina prihoda i isporuka koje robe je osnova za nastanak.

19

Materijalna vrednost fakture SE NE ODNOSI NA RAČUNSKE OPERACIJE već da li je isporuka na koju se faktura odnosi bila ispravna, u skladu sa dogovorom sa kupcem. Ovim se eliminiše mogućnost da dođe do storniranja prihoda jer kupac odustaje od kupovine, da mu roba ne odgovara. Dakle, bitno je da isporuka bude u skladu sa kupoprodajnim ugovorom: da smo poslali onu robu koja je u ugovoru, u količini u kojoj je dogovoreno, u kvalitetu koji je dogovoren u roku koji je utvrđen... tako kupac nema osnova da osporava isporuku.

Avansno plaćanje robe – je kada akt plaćanja prethodi isporuci. To je čist akt finansiranja koji nema veze sa prihodima. Mi nemamo prihod već obavezu prema tom kupcu. Prihod ćemo priznati kada isporučimo robu za koju je kupac unapred platio.

Proizvodnja i prodaja proizvoda koja se proteže kroz više obračunskih perioda – ovo je specifičan slučaj ( mostogradnja, građevinarstvo, poljoprivreda, brodogradnja i sl.). U ovom slučaju je za proizvodnju potrebno više obračunskih perioda. Ako bismo trenutak nasdtanka prihoda tretirali kao trenutak predaje robe kupcu onda bismo u svim periodima koji prethode trenutku predaje a u kojima se taj proizvod proizvodi bi bili bez prihoda a troškovi i rashodi bi postojali i mi bismo iskazivali gubitke, a u periodu u kom je roba predata kupcu imali bismo iskazan viskoki dobitak. Ovo čvrsto poštovanje forme nije u skladu sa ciljevima finansijskog izveštavanja jer ima za posledicu nerealno predstavljanje prinosnog položaja preduzeća. Dakle nije istina da oni dve godine rade sa velikim gubicima a onda treće odjedanput iskažu ogroman dobitak. to je trenutak kada treba dati prednost ekonomskoj sadržini u odnosu na formu. Opravdano se može postaviti pitanje: da lu dobitak nastaje u trenutku predaje proizvoda kupcu ili tada samo postajemu sigurnu i visinu nastalog dobitka? Mnogo je izvesnije da dobitak nastaje tokom čitavog perioda proizvodnje proizvoda. Dakle, da u svakoj fazo izrade proizvoda mi gradimo dobitak čija će konačna visina biti utvrđena u trenutku kada proizvod bude završen i predat kupcu. Ako je to tako onda je sasvim celishodno da ukupan dobitak što ćete ostvariti prodajom jednog broda ima smisla podeliti na one obračunske periode u kojima se taj brod gradi. Kako ćemo izračunati koliki deo dobitka treba svakom obralunskom periodu dodeliti? Iz tih razloga se obično priznavanje prihoda uslovljava mogućnošću podele porudžbine na više delova ili faza. Pa se poslovi oko izgradnje korita npr. tretiraju jednom fazom i sl za druge delove broda. Ovo nam omogućava da kontrolišemo deo izvršenih radova i da u skladu sa time dodelimo odgovarajući deo prihoda. MRS –II - Ugovori o dugoročnoj izgradnji se bavi ovom problematikom. Dakle, koliko prihoda treba dodeliti svakom obračunskom periodu se dobija korišćenjem metode dovršenosti radova – tj. utvrđivanjem stepena dovršenosti radova. Prva je da troškove koji su trebali nastati za izvršeni obim poslova stavite u odnos sa ukupnim

20

planiranim troškovima ( npr. 10 000/50 000=20% - vi ste obavili 20% od planiranih poslova). Uzimaju se planirani troškovi da bi se eliminisala eventualna prekoračenja. Ako je stopa dovršenosti 20% onda vi tom periodu imate pravo da dodelite 20% dobitka i tako dobijete rezultat datog obračunskog perioda. Druga mogućnost je da ako znate kolika je zaračunata stopa dobiti po tročkovima koji su nastali računom više sto dodate planiranu stopu dobitka i tako dođete do prihoda. Ako je planirani dobitak 30% u odnosu na troškove 10 000 vaš dobitak bi morao biti 13 000. To zavisi od tipa ugovora ( ugovori tips troškovi plus, ugovori sa fksnom cenom). Prihod= troškovi+dobitak. Ovo možete izraziti i u naturalnim jedinicama. Imate recimo broj radnih sati, stavite u odnos planirani broj radnih sati za dati obim sa ukupnim brojem radnih sati i opet ćete dobiti stepen dovršenosti. Međutim da biste ovu metodu primenili moraju biti ispunjeni određeni uslovi: da proizvodite proizvod za poznatog kupca, da se visina prihoda može pouzdano utvrditi ( ne mora baš u dinar), da je porudžbina deljiva, ( da dakle postoji mogućnost utvrđivanja stepena dovršenosti), da ne postoji rizik od prekuda posla i da ne postoji rizik od naplate. Ukoliko ne možete pouzdano izmeriti visinu prihoda a postoji izvesnost da će on biti ostvaren onda MRS II dopušta da priznate kao prihod iznos koji je jednak troškovima koji su nastali u tom obračunskom periodu. Tj. da ako ne možete iskazati dobitak da makar ne iskazujete gubitak kad već ne možete pouzdano utvrditi visinu prihoda. Ovo pravilo utvrđivanja stepena dovršenosti se nudi samo kao mogućnost a ne obaveza. Primena ovog pravila zahteva razvijeno pogonsko knjigovodstvo, jer pre nego što uđete u ovaj posao vi morate imati jasnu predstavu koliko će vas to koštati, i u toku proizvodnje vi morate tačno znati koliki je pripadajući deo troškova svakog skupa aktivnosti.

Prihodi od prodaje usluga – trenutak priznavanja prihoda je trenutak izvršenja usluge u visini pc te usluge. Međutim, kod usluga od zastupstva stvar je nešto kompleksnija. Taj prihod se ne može vezati za izvršenje jer vi svaki dan vršite poslove zastupanja al nećete svaki dan evidentirati prihode. Ovde je pravilo da se nastanak prihoda veže za dospelost usluge za naplatu. to znači da ste ugovorom o zastupanju utvrdili koji su to vremenski razmaci u kojima ćete vašem principalu fakturisati vašu robu. recimo u ugovoru kažete: provizija se obračunava i fakturiče mesečno. I tada vi evidentirate potraživanje prema principalu i prihod.

Prihodi od kamate – Nastanak kamate kao prihoda se vezuje za protok vremena. Ovde se ne postavljaju ograničenja u pogledu dužine tog perioda. ako računamo rezultat mesečno i visinu prihoda od kamate ćemo obračunavati mesečno nezavisno od trenutka naplate. Irelevantan je trenutak naplate sa stanovišta obračuna prihoda. Ključno je da li je kamata kao prihod nastala. To zavisi kada ste pare dali i koliko je vremena od tada prošlo. Ako ste pare dali danas kamata

21

je nula, ali već sutra ćete imati kamatu os jednod dana, na kraju meseca ćete imati kamatu za trideset dana. Protok vremena dovodi do nastanka prihoda. ( kod menica smo u trenutku predaje menice visinu mesečne obaveze utvrđivali tako što smo na naminalni iznos duga dodavali kamati za period u kome ćemo koristiti sredstva našeg dobavljača).

Prihodi od učešća u kapitalu – prihodu su u ovom slučaju u vidu dividende u slučaju AD ili učešće u dobitku u slučaju doo. Kada se može priznati prihod od dividende? ne može odmah jer firma u čijem kapitalu učestvujete ostvaruje dobitak u 2004. godini i vi imate pravo učešća u delu tog dobitka, međutim u praksi ga vi na možete knjižiti kao dobitak u 2004. godini. Ovo iz razloga što skupština akcionara odlučuje o raspodelu ovog dobitka početkom ili sredinom 2005. godine i sve do raspodele vi nemate pojma koliki je vač dobitak. I zato kada u bilansu uspeha vi vidite prihodi od dividendi da znate da je reč o dividendama koje potiču iz dobitaka iz prethodna godine.

b) Kako se utvrđuje visina prihoda – odgovori su dati u okviru svakog pojedinačnog slučaja, gore.

10. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu – za razliku od načela realizacije koje se bavilo priznavanjem rezultata i prihoda čiji su deo ti rezultati ovo načelo se bavi pitanjem dodeljivanjem rashoda onim obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Ovo načelo se još naziva i načelo uzročnisti, u anglosaksonskoj literaturi je poznato kao matching principle. Načelo se bavi time da razgraniči ulaganja koja u izvršena u jednom obračunskom periodu na ona koja će doneti prihode u budućnosti ( koja nisu utrošena i koja će biti iskazana u bilansu stanja kao imovina) i ona koja su povezana sa prihodima tog obračunskog perioda ( koja će kao rashod biti iskazana u bilansu uspeha). Kada bi nabavka bila jednaka potrošnji i proizvodnja jednaka – prodaju problema razgraničenja ne bi ni bilo. Sve što smo nabavili bilo bi rashod i sve što smo prodali bilo bi prihod – ali u praksi to skoro nikad nije slučaj. Praksa je da imate faktore proizvodnje koje ste nabavili u ovom obračunskom periodu ali jedan deo će biti potrošen sada a jedan deo će biti trošen tokom narednog obračunskog perioda – i automatski imate problem da razgraničite koji deo faktora proizvodnje je potrošen za ostvarivanje prihoda u ovoj godini. Koji se instrument ovde koristi? Pa CK prodatih učinaka. I ona je rashod perioda u kome je sadržan odgovarajući deo faktora proizvodnje koji je utrošen da bi ti proizvodi bili proizvedeni i prodati. Za sada ne postoji bolji način da potrošnju jednog perioda iedntifikujemo kao rashod osim da trošenja najpre vežemo za proizvod, a da u trenutku

22

njegove realizacije tročenja prevedemo u rashod. To znači da u toku proizvodnje mi imamo samo transformaciju oblika imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća – već je transformišu. Ali u trenutku prodaje gotovih proizvoda se imovina smanjuje za CK prodatih proizvoda i vi tada beležite smanjenje imovine i rashod. Osnovi je onaj problem koji vezan za utvrđivanje CK, što je problem kod dodeljivanja indirektnih troškova baze za dodeljivanje indirektnih troškova zavisi tačnost obračuna CK, pa i vrednost zaliha i vrednost rezultat. Ovaj problem je sve značajniji jer učešće direktinih troškova konstantno opada poslednjih godina i raste značaj indirektnih troškova.

Osim razgraničenja prema predmetu postoji i problem razgraničenja prema vremenu jer postoje rashodi koji nisu vezani za nastanak učinka jer im oni nisu uzrok nastanka. Ti rashodi cezani za protok vremena su rashodi kamata, zakupnine i sl. Pravilo je da rashod treba dodeliti vremenu u kom je nastao nevezano da li je i kada taj rashod plaćen. relevantno je da li je taj rashod nastao. ako je on unapred plaćen imamo potraživanje – A VR, a u suprotnom imamo obavezu –PVR.

taju od slučaja do slučaja. Takvi su rashodi vezani za ukidanje rezervisanja ( to su pozicije u pasivi koje treba da obuhvate obaveze čija nam visina i rok dospeća nisu poznati na dan bilansa. Mi procenjujemo visinu obaveze ali ako nam se desi da obaveza bude veća od izdvojenog rezervisanja mi ćemo imati isplatu veću od visine rezervisanja. Tu razliku tretirammo kao Ostail rashodi. On je specifičan jer nije nastao u ovom periodu, već u periodu kada smo formirali rezervisanje, ali pošto nismo bili u stanju da u dinar procenimo visinu tog rashoda – u trenutku ukidanja rezervisanja pojavljuje se jedan rashod koji ima karakter ispravljanja rezultata onog perioda u kome je rezervisanje formirano. Zato će rezultat perioda u kom se ova obaveza plaća biti niži nego što bi bio da smo rashod pravilno procenili i formirali veća rezervisanja.), naknadni otpisi potraživanja ( mi se na kraju godine trudimo da koliko god je moguće tačno procenimo koliko je od potraživanja naplativo a koliko ne. I sad, može se desiti da naplatite manje od onog što ste procenili. Taj rashod ekonomski pripada prethodnoj godini kada ste planirali koliko ćete otpisati, ali ga morate pripisati ovoj godini u kojoj se pojavio), štete koje su nastale ranije a čiju naknadu niste uspeli da ostvarite preko osiguravajućeg zavoda. Svi ovi rashodi imaju karakter ispravki rezultata iz prethodnih godina. Pravilo je da ih priznajemo ne u onoj godini kojoj ekonomski pripadaju već ih priznajemo u onoj godini kada smo za njih saznali.

23

Što se tiče rashoda koji su posledica vanrednih okolnosti – moramo ih priznati u trenutku nastanka jer se ne mogu planirati.

Postoje i rashodi bez protučinidbe i to su: manjkovi na sredstvima koje ne možete nadoknaditi, troškovi neiskorišćenog kapaciteta ( da podsetimo troškovi kapaciteta su fiksni bez obzira na obim ), dati pokloni i sl.

11. Načelo impariteta – je veoma staro načelo, ima ga u pisanim tragovima iz 14-og veka, a kodifikovano je u 17 veku. To znači da je primećeno da nije dovoljno da rashodima tekućeg perioda tretiraju samo oni rashodi koji su povezani sa tekućim prihodima, već da se moraju uzeti u obzir i one rashode, iz razloga opreznosti, koji su nastali u tom tekućem periodu a nisu u vezi sa prihodima iz tog perioda – dakle, bez obzira da li su ili nisu tržišno realizovani. Takvi su npr. pad vrednosti robe ispod NV zbog promene mode – valonizuje se po vrednosi po kojoj se može prodati). Dakle, iako ta roba još nije prodata taj gubitak postoji i treba ga iskazati – u suprotnom prenosimo gubitak u naredni obračunski period.

Načelo je vremenom dobijalo na značaju. u 17 veku se ono javlja kao opšti zahtev i od tada mu značaj raste – danas je on u obliku MRS 36 – Obezvređenje imovine, on se bavi konkretnom primenom načela impariteta na vrednovanje konkretnih imovinskih oblika. Cilj načela je da se njegovom primenom gubici nastali u ovom periodu budu ovom periodu i dodeljeni i da ne budu preneti u buduće obračunske periode. Ovim se obezbeđuje da nam periodnični rezultat bude oprezno odmeren.

Dobici Gubici

Realizovani Realizovani Načelo realizacije

Nerealizovani Načelo impariteta

Prvobitno je načelo impariteta bilo primenjivano samo na zalihe jer su u vreme kada se ono pojavilo zalihe činile najveći deo imovine jednog preduzeća. Vremenom je prošireno polje imovine na koje se ovo načelo primenjuje: na sve oblike aktive i na sve obaveze.

24

Kada je moguće primeniti ovo načelo? Načelo impariteta se može primeniti samo ako se FI zasnivaju na pretpostavci kontinuiteta poslovanja i ako se za vrednovanje koristi istorijski trošak. Ako se imovina pak vrednuje po dnevnim vrednostima onda znači da ćemo takvim vrednovanjem na dan bilansa sve gubitke sadržane u imovini – objektivirati. Ali ako je vodimo po istorijskim vrednostima onda te razlike postoji. to znači da se za stavljanje bilansa likvidacije npr. ne može primeniti ovo načelo jer su vrednosti imovine likvidacione tj. dnevne vrednosti po kojima se može prodati.

Primena ovog načela nije u skladu sa načelom uzročnosti. Prema načelu impariteta zahteva objektiviranje svih gubitaka koji su u ovom periodu nastali bez obzira da li su uzrokovani prihodima ovog perioda – ovo da u bilansu uspeha ne bi bilo skrivenih gubitaka čime se obezbeđuje očuvanje kapitala ( tako što se ne iskazuju precenjeni dobici).

Kako se odmerava vrednost na osnovu koje određujemo gubitke? Prema načelu niže vrednosti imovina se vrednuje po onoj vrednosti koja je niža od ove dve: vrednost po kojoj se vodi u knjigama i TV – tj. cena ponovne nabavke. Načelo impariteta se pita – za koliko ja tu imovinu mogu unovčiti a ne ponovo nabaviti. Ova vrednost je po pravilu niža od one po kojoj se ta imovina može ponovo nabaviti. To nije likvidaciona vrednost – kada hitno moram sutra da prodam. Dakle, ako je ne mogu prodati ni po iznosu po kome je vodim u knjigama onda taj gubitak mora biti utvrđen i priznat. Gubici nastaju ako se prodajom imovine ne mogu pokriti sredstva potrebna za njeno sticanje.

Na kojim pretpostavkama počiva utvrđivanje gubitaka prema načelu impariteta? Gubici utvrđeni po načelu impariteta mogu ali ne moraju biti jednaki onima koji su razlika između vrednosti u knjigama i dnevne TV. I drugo, za utvrđivanje gubitaka nisu merodavne dnevne vrednosti na tržištu nabavke nego vrednosti imovine na tržištu prodaje – za koliko mogu da prodam.

Da li se u vrednosti zaliha gotovih proizvoda ili robe nalaze skriveni gubici?

25

1. Roba se u knjigama evidentira po svojoj NV. Treba proveriti na tržištu prodaje koje su njene prodajne vrednosti. Treba proveriti može li se ona prodati najmanje po NV. Treba uzeti u obzir i troškove prodaje.NV=100 din

PV=101 din

vtp.=0

Nema gubitka.

Ali po pravilu varijabilni prodajni troškovi postoje. Zato NV treba uvećati za taj iznos.

NV=100 din

PV=101 din

Vtp=2 din

Neto PV=NV-vtp=99

Gubitak=1 din

Sad vrednost ove robe u knjigama treba smanjiti na 99 din.

2. Zalihe gotovih proizvoda su vrednovane po CK.CK=800 din

PV=900 din

Vtp=60 din

Neto PV=840 din

Nema skrivenih gubitaka jer je neto PV veća od CK.

3. Zalihe nedovršene proizvodnje se vode po CK. Ali nedovršena proizvodnja najčešće nije predmet prodaje pa imamo problem. Zato na CK moramo dodati varijabilne troškove prerade – da bi nedovršena proizvodnja postala gotov proizvod.CK=600 din

Var T. Prerade= 180 din

26

Got. p.=780 din

Sada to upoređujem sa neto PV gotovih proizvoda.

FV=800 din

Vtp=20 din

Neto PV=780

Pošto je neto PV=PV gotovih proizvoda onda nećemo ni zaraditi ni izgubiti ovde.

4. Gubici u zalihama materijala. Zalihe materijala se vode po NV. Materijal nije namenjen prodaji već preradi, pa mi moramo da utvrdimo koja će biti CK gotovih proizvoda i to uporedimo sa neto PV ( od tog materijala proizvedeni gotovi proizvodi). Bilo bi jednostavno kada bismo na dan bilansa imali po vrsti i po količini imali tačno onoliko materijala koliko nam je potrebno za proizvodnju gotovih proizvoda. ali to je retko tako. Pretpostavićemo da u proizvodnji nekog proizvoda koristimo samo jedan materijal – i da uzmemo dva ništa se ne menja sem računa.

Pa tako , za 1000 kom gotovih proizvoda nama treba 1500kg materijala. Na zalihama 31.12. imamo 1300 kg. Zato moramo utvrditi koliko će nas koštati tih dodatnih 200kg da bismo te zalihe pretvorili u gotov proizvod. Treba uzeti u obzir i varijabilne troškove prerade.

NV materijala ( za 1000kom) =1500 kg*2 din =3000 din

=1300kg* din =3000 din

Dodatne zalihe =200kg* din =500 din

Zalihe materijala za 1000 proizvoda= 3500 din

+varijabilni troškovi prerade = 1000 din

=CK = 4500 din

PV ( po komadu je 6 din) = 6000 din

- varijabilni troškovi prodaje = 400 din

27

=Neto PV = 5600 din

U zalihama materijala nema skrivenih gubitaka jer je obračunata CK manja nego neto PV. Dodatne Sliže samo da bismo uporedili kolika bi bila CK gotovih proizvoda da imamo dovoljno materijala u zalihama. AKO POSTOJI GUBITAK on se u celom iznosu tereti na ovaj period odnosno gubitak iskazujemo u bilansu uspeha na teret Ostalih rashoda kao da imamo 1500kg materijala – iz razloga opreznosti.

Primer: preduzeće proizvodi jedan proizvod. Za proizvodnju tog proizvoda je potrebno 0.5 kg materijala A i 0.3 materijala B. Prosečna NV materijala A je 2 din, prosečna NV materijala B je 5 din. Na dan 31.12 na zalihama se nalazi 50kg materijala A i 10 kg materijala B. Varijabilni troškovi prerade iznose 0.3 din po komadu. PV po komadu je 7 dinara. A varijabilni troškovi prodaje po komadu 1 din. Da li u zalihama postoje skriveni gubici? ( uzmite one zalihe koje su veće i koliko od njih možete proizvesti proizvoda tj. 100 komada proizvoda za 50 kg materijala A).

5. Utvrđivanje gubitaka u stalnoj imovini – opremi ( postrojenjskoj imovini). Ovde imamo sledeći problem – nećemo je prodati kao gotov proizvod pa ne možemo računati njenu NV i neto PV. Pre svega moramo saznati kolika je sv te imovine ali je ne možemo porediti sa dobitkom jedne godine jer ćemo tu imovinu koristiti u više obračunskih perioda. Dakle moramo sabrati koliko će nam ta imovina u prvoj, drugoj... i petoj godini doneti prihoda, ali – vodeći računa o vremenskoj vrednosti novca – treba ih svesti na danačnji dan.

Sadačnja vrednost imovine + sadašnja vrednost rashoda = zbir koji treba porediti sa diskontovanom vrednošću prihoda koje će korišćenje tog sr dati. Ako je zbir sv i diskontovane vrednosti troškova niži od diskontovane vrednosti prihoda – onda u vrednosti ovog sredstva nema skrivenih gubitaka. U suprotnom skriveni gubitak postoji i vrednost tog sredstva treba umanjiti za vrednost tog gubitka. Ovo se naziva račun ostatka – šta mi ostane kada pokrijem sv i sve troškove koje je to sredstvo izazvalo.

SV =5000 din

Prihodi =5000 din + 4000 din + 3000 din ( u I, II i III godini)

28

Rashodi =1000 din + 1100 din + 1200 din ( u I, II i III godini)

Za diskontnu stopu uzimamo kamatnu stopu na uložena sredstva za 3 godine, recimo 5% godišnje.

6. Utvrđivanje gubitaka u vrednosti potraživanja. SV potraživanja na dan bilansa se upoređuje sa iznosom očekivane naplate. Ako se očekuje niža naplata od iznosa na koje poraživanje glasi onda ga treba umanjiti za taj iznos jer postoji gubitak i treba ga iskazati.

7. Utvrđivanje gubitaka u vrednosti obaveza. Gubitak postoji ako je obaveza podcenjena – ako za njenu isplatu treba izdvojiti veći iznos od onog na koji ona glasi i tada je treba uvećati za taj iznos.

Bilansni delikti

Nastaju kao posledica nepoštovanja načela urednog balansiranja. Postoje dve vrste bilansnih delikata:

1 – zamagljivanje bilansa kao lakši bilansni delikt i

2 – falsifikovanje bilansa kao teži bilansni delikt.

Zamagljivanje bilansa

Zamagljivanje bilansa nastaje kao posledica nepoštovanja ili kršenja načela jasnosti. To znači da su u zamagljenombilansu i neto imovina i rezultat iskazani tačno ali su informacije koje su namenjene korisnicima predstavljene nejasno. Cilj je da se korisnici navedu da na osnovu takvih informacija donesu takve zaključke i odluke koje su povoljne za ns a štetne za korisnike.

Zamagljeni bilans se može otkriti tako što ćemo proveriti da li su poštovana sva pravila koja traži načelo jasnosti. To znači da u okviru aktive mora biti jasno podvojena poslovna od neposlovne, poslovna na stalnu i obrtnu, stalna na nematerijalna, materijalna i finansijska

29

ulaganja, a obrtna na zalihe, potraživanja i gotovinu. I da u napomenama svaka od ovih pozicija mora biti dublje raščlanjena.

Važno je i davanje pravih naziva, davanje pogrešnih naziva je u funkciji zamagljivanja bilansa.

Korišćenje bruto principa je takođe bitno. Neto principom se uskraćuju važne informacije.

Ako napomene ne sadrže sve relevantne informacije i to je zamagljivanje bilansa. Iako nije decidirano navedeno da se mora navesti ta i ta informacija a ona je važna za korisnika, vi je morate prezentirati. Ovo je najčešći način zamagljivanja bilansa. Problem je dokazivanje namere – mislili smo da smo dali sve što je važno ili Nismo znali da to treba – ali neznanje ne oslobađa. Nije teško dokazati daje bilans zamagljen, teško je dokazati nameru sastavljača da taj bilans bude zamagljen.

Falsifikovanje bilansa

Falsifikovanje bilansa se smatra daleko težim bilansnim deliktom koji je u mnogim zemljama sankcionisan zakonskom kaznom. Kod nas je to i dalje privredni prekršaj.

Falsifikovanje bilansa je bilansni delikt koji ima za posledicu netačno iskazivanje neto imovine i rezultata poslovanja. Ovde je prekršeno načelo istinitosti. Motiv je ili da predstavimo eksternim korisnicima imovinu veću nego što imamo i rezultat veći nego što smo ostvarili.

Postojanje ovog delikta ćete ustanoviti tako što ćete testirati da li je vrednost pojedinih oblika imovine utvrđena u skladu sa načelima: načelo opreznosti ( i ako je primenjeno nije li zloupotrebljeno – neću otpisati ono što moram ili otpisaći vuče nego što moram), načelo potpunosti, da li bilans sadrži fiktivne pozicije.

30

Zbog toga što korišćenjem falsifikovanih izveštaja mogu nastati ogromne štete po poverioce i investitore, zakonodavac mora propisati visoke kazne.

Konceptualni okvir MRS

Uređuje pitanja kao što su:

1 – na koji način je Međunarodni komitet za račuvodstvene standarde definisao ciljeve izveštavanja

2 – koga je odredilo kao korisnike

3 – od koih polaznih pretpostavki se polazi pri finansijskom istraživanju u skladu sa MRS, i

4 – koja su ti načela inkorporirana u MRS i

5 – koje su kvalitativne odlike FI prema MRS.

Konceptualni okvir MRS predstavlja uvod u MRS jer su u njemu data pravila za one poslovne događaje za koje ne postoji poseban MRS. Druga svrha je da se objasni na kojim pravilima počivaju MRS da bi sastavljači FI mogli da razumeju sam standard.

Svi standardi koji se uvode od ove godine su IFRS znači ovo do sad su bili MRS a ovo su međunarodni standardi računovodstvenog izveštavanja – ima ih 36.

Kada je reč o našoj zemlji od pre dve godine postoji pbavezna primena MRS u FI, da su se MRS počeli primenjivati od prošle godine u sastavljanju FI banaka i drugih finansijskih institucija a preduzeća počinju da ih primenjuju od ove godine.

Problem je sledeći: odredba o primeni standarda je doneta i usvojena pre nego što je donet prevod. Postojali su prevodi u okruženju u Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Federaciji... ali kod nas je prevod objavljen u avgustu prošle godine i sada se može naći na sajtu ministarstva finansija. To čto je prevod kasnio dovelo je do toga da računovođe imaju relativno skromna

31

znanja o primeni MRS. Kod nas su još od 96 god počela usklađivanja računovodstva sa odredbama 4 i 7 direktive EU, te je kod nas računovodstvena praksa razvijana na postulatima računovodstvene teorije i prakse Evrope, te između toga što smo do sad primenjivali i onoga što se sad uvodi – ne postoje bitne razlike iako postoje dodatni zahtevi u standardima.

Konceptualni okvir uređuje:

1- ciljevi finansijskog izveštavanja tj. ciljevi sastavljanja FI2- definišu se kvalitativne karakteristike FI3- određuju se uslovi za priznavanje i pravila za procenjivanje elemenata FI4- i određuju se koncepti održanja kapitala.

Kada je reč o tome na koje se FI primenjuju konceptualni okvir i MRS onda treba reći da su to redovni FI pojedinih preduzeće i grupa preduzeća. to su bilansi koji se sastavljaju godišnje i polugodičnje i koji su namenjeni čirokom krugu korisnika. Vrlo često se nazivaju i izveštaji opšte namene – oni su namenjeni korisnicima koji nisu u poziciji da postavljaju zahteve za dodatnim informacijama. To znači da se MRS ne primenjuje na interne FI niti na specijalne FI. Kod specijalnih se koriste druga pravila procenjivanja a interni FI su namenjeni upravi za donošenje određenih poslovnih odluka – uprava uvek može da zahteva dodatne informacije. Ti FI opšte namene obuhvataju bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na kapitalu, izveštaj o tokovima gotovine i beleške uz FI.

Bilans stanja pokazuje finansijski i imovinski položaj. Imovinski položaj je uvid u strukturu imovine preduzeća ( odnos stalne i obrtne imovine, odnos između poslovne i neposlovne imovine, sastav stalne i sastav obrtne imovine). Finansijski položaj upućuje na izvore – kakva je struktura kapitala i kakav je odnos izmađu aktive i pojedinih izvora, iz kojih je izvora finansirana stalna imovina a iz kojih obrtna imovina.

Bilans uspeha pokazuje nam prinosni položaj preduzeća.

Još se kaže da FI pokazuju i promene u finansijskom položaju. Iz jednog FI nećete moći da sagledate promene, on pruža u najboljem slučaju podatke ta dve uzastopne godine – što nije dovoljno dug period za sagledavanje promena. Ali kada se kaže da oni pokazuju promene onda se misli da FI moraju biti tako sastavljeni da poređenjem niza FI niza sikcesivnih perioda vi

32

možete otkriti promene finansijskog i prinosnog položaja preduzeća. Znači oni moraju biti napravljeni tako da je to moguće.

Ciljevi finansijskog izveštavanja:

Smatra se da FI treba da pruže korisnicima različite podatke za donošeje odluka. Oni koriste informacije o imovinskom i finansijskom položaju firme, sposobnost generisanja gotovine i zašta ona tu gotovinu koristi, da vide izvore promena i uzroke promena SK i da na osnovu svega toga donesu zaključke da li je taj finansijski položaj zadovoljavajući.

Šta obrazuje finansijski položaj jednog preduzeća?

Elementi finansijskog položaja su aktiva i obaveze i kapital kao njihova razlika – rezidualna veličina.

Koje su osnovne informacije koje uvidom u finansijski položaj želimo da dokučimo?

Zanima nas sigurnost firme, njena likvidnost i solventnost.

Znači vršimo uvid u f. položaj da dokučimo koliko je firma sigurna, koliko su naša ulaganja sigurna, hoće li firma biti u stanju da kapital koji smo uložili koristi i uvećava, želimo kratkoročno da proverimo može li da izmiri svoje obaveze i u drugom roku hoće li biti u stanju da odgovori svojim obavezama.

Čime je određen prinosni položaj?

Prinosni položaj je određen rezultatom, prihodima, rashodima i kad ocenjujemo prinosni položaj mi u stvari ocenjujemo sa kolikom efikasnošću uprava firme koristi kapital koji joj je poveren.

Mi stavljamo u odnos rezultat prema prihodu, ili pojedine vrste rashoda prema ukupnim rashodima, pojedine vrste rashoda preme pojedinim vrstama prihoda... ali uzimamo i podatke o kapitalu. Važno je koliki je kapital angažovan da bi taj prihod bio ostvaren – stavljam u odnos rezultat sa sk sa ukupnim kapitalom da bismo stekli pravu sliku o uspešnosti firme.

33

Da li su povezani prinostni, imovinski i rentabilitetni položaj?

Naravno da jesu! Ako firma posluje dobro i vodi mudru politiku raspodele njen finansijski položaj će se popravljati ili održavati. ako firma posluje sa gubitkom on će se kvariti. Dakle, između prinosnog i finansijskog položaja postoji ta vrsta veze, ali i finansijski položaj može da utiče na rentabilitet. Ako smo jako zaduženi opadaće nam rentabilitet jer smo opterećeni visokim rashodima na ime kamata. Ili smo zaduženi najviše što možemo pa naša šansa sa ostvarimo dobitak neće biti do kraja iskorišćena jer nemamo sopstvenog kapitala. Dakle, postoji povratni uticaj finansijske strukture na prinosni položaj.

Šta je zadatak Izveštaja o novčanom tolu? On je novijeg datuma.

Prvi je da pokaže sposobnost preduzeća da stvara gotovinu i drugo, da da odgovor na pitanje za koje namene se ta gotovina troši. Ovim se ocenjuje sposobnost firme da održi tekuću likvidnost ( koliki su prilivi i odlivi iz poslovne aktivnosti) i ocenjuje se kvalitet dobitka – neto novčani tok u odnosu na dobitak. Čućete poslovne ljude kako kažu: računovođe mikažu da mi firma dobro radi – a para nigde! To je zato što se novčani i rentabilni tok ne podudaraju ni kvantitativno ni vrednosno u kratkom roku. Znači, desiće se da firma iskaže dobitak a da nema dovoljno gotovine, da neto gotovinski tok bude čak negativan. Desiće se i obrnuto, da firma ima nizak dobitak ili gubitak ali da ima pozitivan neto novčani tok. I otuda treba voditi računa i o jedno i o drugom. Koji je dobitak kvalitetniji: onaj koji je pokriven gotovinom 80% ili onaj koji je pokriven 40%. Pa ovaj prvi, a ovaj drugi tek treba da dovede do priliva.

Kod nas se prvi put pojavljuju Napomene.

Kada u bilansu uspeha vidite da ima napomena za neku poziciju – to je nešto važno i što treba u vezi sa tom pozicijom pogledati. One zamenjuju negdašnji aneks ali su šire od aneksa. Napomene pružaju podatke o:

1- normativnoj osnovi sastavljanja FI – da li ste pri njihovom sastavljanju koristili MRS. To se ne podrazumeva već vi to morate decidno napisati u napomenama: ovi FI su sastavljeni u skladu sa MRS. I time se smatra da ste primenili SVE MRS a ne proizvoljno samo neke što je izričito zabranjeno, jer MRS znače određeni kvalitet.

34

2- primenjenim računovodstvenim politikama – mnoga preduzeća računovodstvene politike objavljuju u okviru napomena. Tamo gde MRS nudi opciju vi formulišete svoju računovodstvenu politiku koju morate naznačiti u Beleškama.3- pretpostavkama na kojima FI počivaju4- o tome da li je u toj godini prvi put primenjen neki novi standard, ako jeste koji je to standard i koje su posledice te primene na uporedivost FI,5- detalje informacija o pozicijama FI ( ino potraživanja – koji je rok, mogućnosti naplate i sl). Sadržina beležaka je različita u zavisnosti od pozicije na koju se beleška odnosi ipak, beleške iz godine u godinu treba da imaju istu sadržinu da bi se obezbedila uporedivost i onih podataka koji se nalaze u Beleškama a ne samo u FI6- o segmentima preduzeća ako su ti segmenti formirani ( MRS 14 – FI nje po segmentima i zahteva da velika preduzeća izveštavaju po užom organizacionim delovima, bilo da te delove formiraju na poslovnom ili geografskom principu – FI po poslovnim aktivnostima ili FI po geografskim područjima na kojima firma posluje), znači u Beleškama se rezultat firme raščlanjava na rezultat koji potiče iz svake od tih delatnosti ili teritorija.

Konceptualni okvir MRS postavlja standard kvaliteta za FI. On kaže da FI moraju imati sledeće odlike:

1- razumljivost – pretpostavlja poštovanje načela jasnosti. FI se smatra razumljivim aako ga može razumeti lice koje poseduje dovoljna znanja iz poslovanja i računovodstva. FI znači nisu namenjeni laicima. Konceptualni okvir MRS izričito kaže da odgovornost za razumevanje FI pored računovođa snose i korisnici FI, jer na njima je da se edukuju u meri koja je potrebna da bi razumeli FI. Na sastavljačima je da te FI sastave tako da ih drugo stručno lice može bez teškoća razumeti. Činjenica da se neki podatak može teško razumeti ne sme biti opravdanje da taj podatak na bude prezentiran. U takvom slučaju podatak se neizostavno mora iskazati. Problem koji naše računovođe je taj što menadžeri jako malo znaju o računovodstvu i podcenjuju ga. U velikim firmama menadžeri su edukovani iz oblasti računovodstva, naki imaju i sertifikate ovačćenih računovođa – ne zato što su ludi za računovodstvom već zato što su svesni da bez podataka iz računovodstva ne mogu biti uspečni. 2- važnost – moraju sadržati sve važne informacije – mi nemamo posebno načelo koje odgovara ovom zahtevu. Kako mi da odredimo koja je informacija važna? Svaka grupa korisnika ima svoje viđenje toga koje su informacije važne. Za zaposlene to su plate, za investitore dobit i dividenda... U FI morau biti sve informacije koje su važne za većinu korisnika FI. Mi se pritom pitamo kolika bi šteta nastala ako korisnik tu informaciju ne bi imao. Pa ako bi šteta naposedovanja neke informacije bila visoka onda je ta informacija važna i mora se uneti u FI. Važnost informacije merimo visinom štete koja bi nastala ako korisnik tu informaciju ne bi znao. Važna je informacija na kojoj korisnik zasniva svoju ocenu ili odluku. Važnost informacije daje ili priroda informacije ili iznos na koji ta informacija glasi. Npr. važno vam je daznate koliki je stepen otpisanosti OS bilo da je 5% ii 95%. Ili, otpočeli ste proizvodnju nekog proizvoda važno vamje koliki rezultat je taj proizvod izazvao. Neke informacije postaju važne tek kada glase na veliki iznos. Npr. u proizvodnom preduzeću pozitivne i negativne

35

kursne razlike nisu preterano važne, ali ako one u nekom obračunskom periodu dostignu veliki iznos – onda taj visoki iznos daje značaj toj nformaciji. A opet za neku firmu koja se bavi samo spoljnom trgovinom informacija o kursnim razlikama su UVEK važne bez obzira na iznos na koji glase.3- pouzdanost sadržanih informacija – pretpostavlja poštovanje načela potpunosti, istinitosti, opreznosti. Pouzdanost zahteva da pri sastavljanju FI nastojite da verodostojno predstavite događaje o kojima izveštavate, da između suštine i forme postoji saglasnost – da je to to. Zatim se traži da informacija bude neutralna a ne navijačka. Jako je važno da sastavljač FI iznosi činjenice, da se u FI ne bavi njihovom interpretacijom, pogotovo da ih ne interpretira tako da korisniku stvori sliku koja firmi odgovara. Takva informacija ne može biti pouzdana. Znači, vi ćete reći sve ali ćete reći teako da onaj ko čita tu informaciju da veći značaj nečemu što nije vaćno a u drugi plan stavljate nešto što je važno. Nećete reći da ste drugi nego ćete reći da ste prvi do prvog. Sledeći uslov da bi FI bili puzdani je da pri sastavljanju FI budete iorezni. Ovde se insistira na tome da svaki put kada morate da izvršite procenu ( što se non-stop čini jer do iznosa brojnih pozicija dolazite procenjivanjem) budete objektivni. To znači da procenjivanje mora biti zasnovano na što većem broju podataka i da procena bude objektivna – a to znači da bi na bazi istih podataka takvu istu procenu donelo u drugo stručno lice. Kada se radi o opreznosti traži se da kada niste sigurni uvek imovinu i prihode odmerite nižim a obaveze i rashode u većim iznosima da se ne bi dogodilo da precenite neto imaovinu ili rezultat. Pouzdanost pretpostavlja i da informacije budu potpune. Postoji još jedan uslov: da kad kod prezentiranja informacija forma ne odražava suštinu – prednost date suštini. To je npr slučaj kod kupovineauta na kredit. Vi niste pravni vlasnik, vi ćete postati vlasnik tog auta tek kada otplatite poslednju ratu kredita, sve do tada pravni vlasnik je firma koja vam je odobrila kredit. Ali vi jeste ekonomski vlasnik – vi ubirete sve koristi od korišćenja tog automobila i snosite sve troškove i rizike korišćenja tog automobila. Isto je i kada preduzeće uzme sredstva i izing – takva sredtva treba uključiti u imovinu firme. Ako priznajete prihode u trenutku proizvodnje pre nego što je proizvod predat kupcu, vi to činite zato da biste poštovali suštinu a ne formu ( npr. ako znamo ko je kupac i koliki će biti prihod i sl.).4- uporedivost sadržanih informacija – pretpostavlja poštovanje načela kontinuiteta ili stalnosti. Uporedivost traži da FI budu sastavljeni tako: -da budu uporedivi u nizu sukcesivnih obračunskih perioda i

- da budu uporedivi između različitih preduzeća.

Uporedivost je jedini način da steknemo uvid u promene prinosnog i finansijskog položaja preduzeća. Kada poredimo FI iz tri različite godine mi možemo videti kako to preduzeće posluje.

Ove kvalitativne odluke predstavljaju standarde i zahteva se da svaki FI ima ove odlike. Koliko god da vam se čini da sastavljači neće imati problem sa ovim odlikama ja vas uveravam da nije tako. Jer oni često moraju da traže ravnotežu između kvalitativnih odlika – može da se

36

desi da neke odlike budu u koliziji. Npr. važno mi je da informaciju dobijem na vreme ali mi je važno da informacija bude pouzdana. P sad, znam da je informacija važna i hoću da je pružim, ali nisam sigurna do kraja u njenu tačnost. Da li mogu sada da je objavim, posle može da se ispostavi da ona nije tačna. Ili, da je ne objavim, ali kada budem sigurna da to jeste ili nije tako to više neće biti važno. Da li dati prednost pouzdanosti ili važnosti? Nema tačnog i pogrešnog odgovora, koliko treba čekati da bi informacija dobila na tačnosti a da ne izgubi na značaju. Morate proceniti visinu moguće štete u jednom i drugom slučaju.

Treba voditi računa o važnosti i ekonomičnosti. Proizvodnja informacija košta. Kada birate informacije koje suvažne morate voditi računa o dva kriterijuma:

- da ne uskratite informaciju na bazi koje se odluka donosi,- da ne date preveliki broj informacija od kojih korisnik neće videti suštinu i - da vodite računa da između koristi od te informacije i troška postoji srazmeran odnos.

Firme snose troškove sastavljanja FI, a koriste tuđe informacije. Dakle svaka firma je u poziciji da koristi FI sojih korisnika i da njeni korisnici koriste njene FI. Tu dakle ima neke pravde. Činjenica da proizvodnja nekog važnog podatka košta nemože biti razlog da taj podatak ne bude proizveden. Ne možete reći: o da bismo do tog podatka došli to košta...

Sve navedene odlike vode tome da se obezbedi fer predstavljanje finansijskog, imovinskog i prinosnog položaja preduzeća. Znači da to odgovara stvarnom stanju.

Dve su polazne premise finansijskog izveštavanja:

1) da FI treba da sadrže samo posledice dogašaja koji su nastali – načelo nastanka poslovnog događaja. U FI će biti uneti svi prihodi i rashodi koji su nastali bez obzira da li su plaćeni ovakva osnova sastavljanja FI je akruualna ili obračunska osnova. Jer postoji i gotovinska osnova za FI, FI budžetskih korisnika ( javna preduzeća) se sastavljaju na gotovinskoj osnovi, a FI privatnih preduzeća na obračunskoj osnovi.2) druga pretpostavka na kojoj počivaju FI se odnosi na stalnost poslovanja – going concern princip

37

Postoji još nekoliko principa koje zahteva konceptualni okvir:

a) poštovanje načela opreznosti, a u okviru njega načelo realizacije i načelo imparitetab) načelo uzročnosti – to je načelo razgraničenja prema predmetu i vremenuc) načelo pojedinačnog procenjivanjad) načelo doslednosti to je načelo kontinuitetae) i načelo bilansnog identiteta.

Sva načela su uneta u konceptualni okvir ili kao pretpostavke ili kao načela ili kao kvalitativne odlike.

Zakonska obaveza o primeni MRS je sračunata na obezbeđivanje uslova za zaštitu investitora i poverilaca. Pojedini FI su instrumenti koji treba da obezbede fer konkurenciju na finansijskim tržištima. MRS nisu pravila već primena pravila/načela na određene poslovne događaje. Nigde ne piše primenite to i to načelo, već se ti standardi grade na načelima o kojima smo pričali. Čak ni MRS 36 – Imparitetno obezbeđenje imovine – ne spominje načelo impariteta iako je svakom ko čita konceptualni okvir jasno da taj MRS počiva na tom načelu.

Elementi FI

Pod elementima FI se podrazumevaju transakcije i njihovi učinci po imovinu preduzeća pri čemu su oni klasifikovani prema svojim ekonomskim karakteristikama/obeležjima (da li su ostavile posledice na imovinu, obaveze, kapital, prihode i rashode).

Iz imovine, obaveza i kapitala vidimo finansijski i imovinski položaj preduzeća. Finansijski je zapravo odnos između izvora međusobno i odnos između izvora i pojedinih segmenata aktive. Kada govorimo o finansijskom položaju mislimo na odnos sopstvenog kapitala i pozajmljenog kapitala, na ročnost pozajmljenog kapitala, na odnos između stalne imovine i sopstvenog kapitala.

Stalni Kapital = Sopstveni kapital + Dugoročne obaveze

Stalni kapital – Stalna imovina = neto obrtni fond

Prinosni položaj preduzeća je određen veličinom i međusobnim odnosom prihoda i rashoda, njihova razlika je periodični rezultat.U FI se vrđi raščlanjivanje pojedinih elemenata, prva tri se iskazuju u bilansu stanja, a druga dva u bilansu uspeha. Raščlanjivanje se vrši tako da se zadovolje informacione potrebe korisnika FI. Ako bi vam neko rekao da Aktiva ove firme iznosi 1000000e, da li je to dovoljno da znate? Koliko od toga je stalna imovina a koliko obrtna, koliko je tu poslovne a koliko neposlovne imovine (ranije su firme imale značajan deo neposlovne imovine – ona se sad u

38

postupku privatizacije najlakše proda i to hoteli, odmarališta i sl.) Odnos stalne i obrtne imovine najviše zavisi od delatnosti preduzeća, od stepena otpisa stalne imovine. U okviru stalne imovine se vrše raščlanjivanja na finansijsku imovinu, na imaterijalnu i materijalnu imovinu – ova podela zavisi od delatnosti. Danas učešće imaterijalne imovine raste pa i pretiče materijalnu imovinu. To znači da raste značaj intelektualne svojine. Obrtna imovina se dalje raščlanjava na zalihe, potraživanja i gotovinu. Bez obzira o kakvoj se imovini radi MRS je definišu kao sredstva. Bez obzira da li se radi o SI ili Ob imovini MRS definišu sredstva na opšti način:

1. Sredstvo predstavlja resurs koji je pod imovinom preduzeća,2. To je resurs koji je posledica prošlih događaja,3. Od tog resursa se u budućnosti očekuju ekonomske koristi.

Nešto što preduzeće poseduje da bi bilo sredstvo mora da zadovolji ova tri uslova. Prvi uslov znači da preduzeće ubira sve koristi od posedovanja tog sredstva i snosi sve troškove i rizike koje to sredstvo nosi. Drugi uslov znači da sredstvo nije nešto što ćete kupiti već nešto što ste već kupili ili dobili na poklon. Treći uslov znači da će u budućnosti donositi neke ekonomske koristi – prihode.

Pošto je kapital rezidualna veličina, sada ćemo govoriti o obavezama:

- Obaveza se definiše kao sadašnja obaveza. To znači da se u bilansu stanja ne mogu naći buduće obaveze.

- Mora biti izvesno da će te obaveze u budućnosti dovesti do odliva sredstava u budućnosti, tj do odliva resursa koji će preduzeću donositi ekonomske koristi – što su sredstva.

Kapital je višak sredstava u odnosu na obaveze.

SREDSTVA

Prošli događaji koji mogu dovesti do sredstava su ili nabavka ili izgradnja ili poklon. Kaže se da kontrola postoji kada možete prisvojiti sve koristi i kada snosite sve rizike. Ali ponekad kada u preduzeću treba da odlučite da li je nešto sredstvo, situacija nije baš čista. Npr vi šaljete radnika u inostranstvo na obuku. Vi nemate veliki izdatak i od njega očekujete neke buduće koristi – ali da li imate kontrolu? Nemate, vi ga ne možete zadržati u preduzeću protiv njegove volje. Nepostojanje kontrole je razlog da taj izdatak ne možete tretirati kao sredstvo, ako nešto nije sredstvo onda je to rashod i to rashod perioda. Ili ako imate patent (pronalazak) i imaćete koristi, a niste ga zaštitili, vi onda nemate sredstvo jer nemate kontrolu nad njim. Sva tri uslova moraju biti ispunjena da biste nešto smatrali sredstvom. Obično se kontrola, naročito kada je reč o nematerijalnim ulaganjima (licencom, patentom, zaštitnim znakom, imenom proizvoda)

39

uspostavlja zakonskom zaštitom – jer samo tako mogu tužiti nekoga za neovlašćenu upotrebu – znači imam kontrolu. Ako niste zaštitili, nemate kontrolu.

Šta je ekonomska korist? Jeste prihod, ali da li je uvek i samo prihod? Šta je ekonomska korist od materijala? Ja ne neću da ga prodajem, ali ni mašine, ja ću da ih koristim u daljoj proizvodnji proizvoda koji će doneti prihod. Dakle, prihod nije jedina ekonomska korist, i ona sredstva koja služe za proizvodnju nose nam buduće ekonomske koristi. Ako neko sredstvo razmenim za neko drugo sredstvo i to jeste ekonomska korist, jer ga u tom slučaju trampe koristim kao novac i razmenjujem za sredstvo koje je meni potrebno. I ako neko sredstvo koristim za izmirenje obaveza tad vrednost izmirene obaveze pokazuje visinu ekonomske koristi koje mi je to sredstvo donelo. Čak i uštede u troškovima mogu biti ekonomska korist. Npr uradite rekonstrukciju mašine, imate zadatak, posledica rekonstrukcije je smanjenje troškova u odnosu na troškove koje je ta mašina izazvala pre rekonstrukcije. Ta ušteda u troškovima jeste ekonomska korist jer ima sposobnost aktiviranja – to znači da zadovoljava uslve da bude kvalifikovana kao sredstvo.

Da li su izdatak i sredstvo isto? U najvećem broju slučajeva sticanje sredstava izaziva izdatak. Ali ne uvek. To znači da postoje sredstva koja nisu izazvala izdatak – poklon. Izdatak nije sredstvo kada ne ispunjava neki od navedena tri kritirijuma. A kada izdatak nije sredstvo onda pripada rashodima.

OBAVEZE (def. gore):

Sadašnja obaveza postoji kada vi imate dužnost ili odgovornost da nešto uradite na određeni način ili kad ste se obavezali da nešto ne uradite (npr neću vam naplatiti proviziju ako kod mene držite depozit duže od trideset dana – i to je obaveza) . To je dakle kada odustajete od nečega što je uobičajeno, ili da odustajete od neke provizije.

Izvor obaveze je zakon. To su npr obaveze za poreze na dobit, obaveze za PDV, obaveze za carine... Najveći broj obaveza koje preduzeće ima su obaveze iz ugovora – obligacione: obaveze prema radnicima, dobavljačima i sl. Ima obaveza koje proističu iz uobičajene poslovne prakse: npr. kada se obavežete da ćete kupcu vratiti novac ako vam on vrati proizvod u roku od 15 dana u slučaju da nije zadovoljan. Jedna izjava menadžmenta može biti izvor obaveze: npr, kad je vršena zamena maraka za evro svi smo morali da platimo određenu proviziju, pa su menadžeri nekih banaka rekli da oni koji drže 10000maraka duže od 30 dana pre dana zamena mogu izvršiti zamenu bez plaćanja provizije. Svako ko je ispunio taj uslov mogao je da izvrši konverziju bez plaćanja provizije. Isto je kod izjave pri reklamiranju proizvoda da će svi proizvodi kod kojih se javi kvar biti zamenjeni novim.

40

Izvršenje obaveze ne mora biti praćeno isplatom, obaveze mogu npr biti ispunjene prenosom sredstava, pružanjem usluga, zamenom za neku drugu obavezu – npr pretvaranje obaveza prema dobavljačima u menične obaveze ili konverzijom kratkoročnih kredita u dugoročne kredite, pretvaranje obaveza u kapital (kada banka pristane da kredit izmiri prihvatanjem akcija preduzeća), odricanja poverilaca svojih prava (nekada se poverilac može odreći dela svog potraživanja ili ako sud na naš zahtev donese odluku, a u saglasnosti sa poveriocem, da se naše obaveze prema svim poveriocima smanje za određeni iznos onda će to takođe dovesti do smanjenja naših obaveza) ili njihovim gubitkom (poverilac gubi pravo na naplatu potraživanja njihovim zastarivanjem).

Kapital:

A=O+K

Visina kapitala zavisi od vrednovanja A i O. Gore smo rekli kako se raščlanjuje kapital.

Prihodi:

Uspeh preduzeća je određen prihodima i rashodima. Prihodi su povećanja ekonomskih koristi, tj povećanje sredstava tokom obračunskog perioda ili smanjenje obaveza koje imaju za posledicu povećanje kapitala osim uplata kapitala od strane vlasnika.

Rashodi:

Rashodi su sva smanjenja sredstava tokom obračunskog perioda ili povećanje obaveza koje ima za posledicu smanjenje kapitala osim isplata kapitala koji je isplaćen vlasnicima. Dividende nisu rashodi već elementi raspodele rezultata.

Prihodi i rashodi se dele na poslovne, finansijske i vanredne aktivnosti – tj poslovni, finansijski, neposlovni i vanredni. Ovo zato da bi se razultat podelio na rezultat iz poslovne aktivnosti (poslovni prihodi – poslovni rashodi), rezultat koji potiče iz aktivnosti koje su u vezi sa poslovanjem ali nisu posledica prodaje učinaka, rezultat koji nastaje po osnovu upravljanja novčanim sredstvima i rezultat koji nastaje po osnovu vanrednih događaja. U MRS I traži se da se na poslovne prihode i rashode primenjuje bruto princip, za iskazivanje ostalih prihoda i rashoda dopuštena je primena neto principa jer nisu osnova osnovne aktivnosti firme.

Održanje kapitala

41

Potreba za revalorizacijom nastaje u uslovima monetarne nestabilnosti. Revalorizacija je postupak koji treba da neutrališe uticaj inflacije na FI i da doprinese održanju uloženog kapitala – mi želimo održati realnu vrednost kapitala, tj kupovnu snagu kapitala.

Koji su uslovi da bi elementi bili uneti u bilans?

- Da su rezultat prošlih događaja,- Da donose ekonomsku korist,- Da postoji kontrola nad njima,- Da su nastali,- Da se vrednost svakog elementa može pouzdano proceniti.

Poslednje dve stavke su za sve pozicije osim za kapital koji je rezidual.

U najvećem broju slučajeva mi možemo bez teškoća da odredimo vrednost sredstava, obaveza, prihoda i rashoda. Ponekad se do vrednosti nekih elemenata može doći samo procenom. Procenjivanje je sastavni deo sastavljanja FI, ne možemo da sastavimo ni jedan FI a da ne izvršimo neke procene. Te procene ne smeju da umanje kvalitet FI, a da se to ne bi desilo one moraju biti objektivne. Vrednost nekih elemenata kao što su sredstva utvrđuje se putem postupka sistematskog otpisivanja na jednoj sistematskoj racionalnoj osnovi. Tako se otpisuju stalna sredstva. Sistematska osnova je postupak čija su pravila unapred definisana. Na racionalnoj osnovi – znači da visina otpisa mora odražavati stvarno smanjenje vrednosti tih sredstava. Razlika između NV i otpisane vrednosti daje nam sadašnju vrednost. Prema tome otpisivanjem ne određujemo samo visinu prihoda i rashoda, mi time određujemo i vrednost sredstava.

Povezanost elemenata:

Kada priznajete prihod šta istovremeno morate priznati? Šta je posledica nastalog prihoda? Setite se definicije da kada priznajete prihod vi morate priznati ili povećanje sredstava ili smanjenje obaveza. Isto važi i za rashode, kada priznajete rashode morate priznati ili smanjenje sredstava ili povećanje obaveza. To je još jedna potvrda veze između bilansa stanja i bilansa uspeha. Svaki rashod će smanjiti neto imovinu tj kapital smanjenjem imovine ili povećanjem obaveza i svaki prihod povećava kapital povećanjem imovine ili smanjenjem obaveza.

Osnove za procenjivanje:

Rekli smo da nekad postoji problem procene – određivanja vrednosti elemenata. Proceniti znači odrediti vrednost elementa. Priznati ili bilansirati element znači bilansirati ga kao prihod ili imoviu odnosno prihod ili rashod. A procenjivanje znači kako priznatom elementu odrediti

42

vrednost. Konceptualni okvir i MRS ne insistiraju na jednoj vrednosti već nude čitav set vrednosti:

- Istorijski trošak (NV ili CK),- Tekući trošak (dnevna vrednost imovine na dan sastavljanja FI),- Ostvariva tržišna vrednost (vrednost po kojoj se sredstvo može prodati),- Sadašnja vrednost (ne mora biti sadašnja vrednost OS već može biti diskontovana

vrednost nekog sredstva – i to razlika između SV prihoda i rashoda koje to sredstvo izaziva – npr formirate rezervisanje za penzije svojim radnicima koje ćete isplaćivati tek nakon 15 godina, pitanje je koliko treba da bude rezervisanje koje ćete danas formirati da biste za 15 godina isplaćivati i tu sumu – znači moramo utvrditi sadašnju vrednost te obaveze).

Konceptualni okvir ne preferira posebno ali se u najvećemo broju MRS kao osnova za procenjivanje pominje istorijski trošak. Ali ne postoji FI koji je sastavljen samo na bazi istorijskog troška nego se u jednom FI koriste ponekad svaka od ovih vrednosti. Pa ako istorijski trošak koristim za vrednovanje imovine i obaveza kod kojih je vrednost u knjigama na dan bilansa niža od njihove tržišne vrednosti, dnevnu vrednost koristim za vrednovanje imovine i obaveza kod kojih je TV kod imovine niža a kod obaveza viša od dnevne vrednosti. Ako imam nameru da otuđim nešto od imovine pravila procenjivanja zahtevaju da je moram vrednovati po ostvarivoj tržišnoj vrednsti tj u visini mogućeg unovčenja. I konačno SV za neke od obaveza ili imovine. Dakle, moguće je da u nekom FI budu korišćene sve ove vrednosti a da to en bude u suprotnosti sa pravilima procenjivanja.

Koncepti kapitala:

Koncepti kapitala koji su u osnovi redovnog finansijskog izveštavanja (ima ih 3) su:

1. Koncept nominalnog održanja kapitala,2. Koncept realnog održanja kapitala i3. Koncept fizičkog održanja kapitala ili koncept održanja supstance.

1) Koncept nominalnog održanja kapitala

Zbog čega je važno koji je koncept održanja kapitala u osnovi FI? Koncept održanja nominalnog kapitala je zahtev da menadžment održi nominalnu vrednost kapitala uloženog u preduzeće i smatra da je kapital održan ako je nominalni iznos kapitala na kraju perioda jednak onom na početku perioda. Dobitak je u tom slučaju jednak razlici između prihoda i rashoda utvrđenog na osnovu njihovih nominalnih stopa. To znači da vi verujete da je kupovna snaga novca stabilna tj zanemarujete promene kupovne snage kapitala. Znači vi ćete za vrednovanje

43

imovine i obaveza uvažiti istorijski trošak. Koncept nominalnog održanja kapitala dakle određuje šta će te smatrati dobitkom i određuje kako ćete vrednovati imovinu i obaveze.

2) Koncept realnog održanja kapitala

Ovaj koncept ima za cilj očuvanje kupovne snage kapitala uloženog u preduzeće. Kapital će se smatrati održanim ako kapital na kraju perioda ima istu kupovnu snagu koju je imao na početku perioda. Princip vrednovanja koji odgovara ovom konceptu je vrednovanje po tekućem trošku tj dnevnim vrednostima. Dakle vi prihode i rashode morate iskazati u jedinicama iste kupovne snage.

3) Koncept održanja fizičkog kapitala

Ovde je reč o zahtevu da se sačuva proizvodna sposobnost preduzeća. Kapital se smatra održanim ako proizvodna sposobnost na kraju perioda je jednaka proizvodnoj sposobnosti preduzeća na početku perioda. Veoma je tečko operacionalizovati ovaj koncep. Ne možemo stalno kupovati iste mašine da bismo smatrali da je naš kapital održan, već uzimamo novije i modernije mašine. Ovaj koncept smatra da vrednovanje treba vršiti po cenama ponovne nabavke.

U konceptualnom okviru se ne preferira ni jedan koncept ali najveći broj standarda se bazira na konceptu održanja realnog kapitala. Postoje dva standarda: MRS 29 koji se odnosi na revalorizaciju tj izveštavanje u hiperinflatornim uslovima i MRS 15 koji se bavio tretmanom efekata promena cena, znači kada postoji inflacija ali ne hiperinflacija (ovaj MRS15 će biti ukinut i biće zamenjen). Dakle, zaključak je da odabrani koncept opredeljuje osnovicu za procenjivanje u bilansu stanja, odnosno osnovicu za određivanje visine prihoda i rashoda u bilasu uspeha. Kada bismo imali stabilne uslove bilo bi nam potpuno svejedno koji ćemo standard primeniti. Tada bi koncept nominalnog održanja kapitala obezbeđivao održanje realnog kapitala. Ali nije tako...

Kod nas se može pojaviti pitanje kako će naša preduzeća održati kapital ako nije predviđena obaveza revalorizacije dok ne dođemo u hiperinflaciju. Oni koji primenjuju MRS samo ako je kumulativna stopa inflacije za poslednje tri godine veća ili jednaka 100% imaju pravo primene MRS 29 odnosno smatra se da preduzeće posluje u hiperinflatornim uslovima. Još nismo stigli dotle ali je izvesno da inflacija postoji. Kada je reč o finansijskom izveštavanju i održanju kapitala onda sastavljači FI i menadžment preduzeća imaju ozbiljan problem: vi nemate pravo na revalorizaciju po MRS, možete izvršiti ponovne procene recimo HoV na dan bilansa i uzeti u obzir TV, ali brojni delovi imovine će biti vrednovani po istorijskom trošku kao i rashodi. To znači da će vam finansijski rezultat biti precenjen i da ćete platiti porez na nešto što rezultat nije. Menadžment nema drugi izbor sem da posle oporezivanja vodi računa da ne raspodeli ono

44

što rezultat nije. Drugim rečima, održanje kapitala se može obezbediti jedino kroz adekvatnu raspodelu dobiti.

MRS 1 – kako treba da budu sastavljeni FI (ne određujući formu već informacije koje treba da budu prezentirane)

Cilj standarda je da definiše osnovu za prikazivanje FI opšte namene da bi se osigurala uporedivost tih FI sa FI iz prethodnog perioda (uporedivost u vemenu) i sa FI drugih preduzeća. Izveštaji opšte namene su oni izveštaji koji su namenjeni onim korisnicima koji nisu u poziciji da zahtevaju posebne izveštaje koji su u skladu sa njihovim informacionim potrebama već moraju da se zadovolje onim informacijama koje su prezentirane u ovim FI i zbog toga oni nose kvalifikaciju izveštaja opšte namene. U ovu vrstu izveštaja spadaju i oni izveštaji koji se prikazuju odvojeno od seta Godišnjeg obračuna kao što su Izveštaj o poslovanju i Prospekt (poseban izveštaj koji se podnosi komisiji za HoV i budućim ulagačima da bi se dokazalo da je kupovina akcije te firme poželjna, isplativa i sl, tj da bi se izvršila emisija novog kola akcija).

MRS 1 se primenjuje na sve redovne izveštaje pojedinačnih preduzeća i grupa reduzeća.MRS 1 se ne ograničava na preduzeća određene delatnosti već se kaže da se on odnosi na javni sektor – za sva preduzeća, banke, finansijske institucije i osiguravajuća društva. Zbog specifičnosti i posebnog značaja banaka postoji još jedan poseban standard koji se time bavi – MRS 30 – prezentacija banaka i drugih finansijskih institucija.

Vidi:

Cilj izveštavanja?

Ko je odgovoran?

Šta je fer prikazivanje?

Koje su komponente?

Da li treba sastavljati dodatne izveštaje – možemo ali ne moramo?

Da li se činjenica da su FI sastavljeni u skladu sa MRS mora objaviti i zašto? Treba, zato što time upućujemo korisnicima poruku da ti FI poseduju četiri kvalitativne odlike: da su razumljivi, da sadrže sve važne informacije, da su pouzdani i uporedivi.

Da li možemo od nekog MRS da odustanemo? Samo izuzetno. Retko kad će neko preduzeće biti u poziciji da primena nekog MRS bude u suprotnosti sa osnovnim ciljem finansijskog izveštavanja, ako se to dogodi, onda prema MRS 1 od primene tog MRS možete odustati, ali

45

onda do detalja morate objasni zašto odustajete, pokazati kako bi FI izgleda da ste ga primenili i kako izgleda sada kada ga niste primenili.

Računovodstvene politike predstavljaju skup specifičnih konvencija, pravila i prakse koje preduzeće koristi u pripremi i prezentaciji svojih FI. Zašto su to specifična načela, specifične konvencije, praksa? To su ona pravila koja vi birate u okviru MRS i načela, to je znači način na koji vi koristite prava izbora koja su sadržana u nekim načelima. To je kod onih načela gde imate prava izbora. Ako se u nekom standardu nudi kao što je npr u MRS 16 mogućnost da vi kod otpisivanja koristite linearnu, degresivnu i funkcionalnu metodu – onda računovodstvenu politiku formulišete tako što birate koju ćete od ove tri metode koristiti. Znači, ne specifične same po sebi nego specifične za vaše preduzeće – ali ni jedno od tih pravila ne sme biti u suprotnosti sa važećim računovodstvenim načelima i važećim MRS. Ova pravila moraju biti objavljena.

Kod going concern principa najmanje 12 meseci se ne predviđa prestanak rada tog preduzeća. Kada viste vi posumljali da je pretpostavka o nastavku poslovanja realna? – ako ima gubitke, i to ozbiljne gubitke – ili ako dolazi do pada poslovne aktivnosti. Finansijski položaj takve firme je loš pa može doći do nelikvidnosti i stečaja. Ako ona pak ima dobar finansijski položaj, ako posluje sa dobitkom, ako su njene aktivnosti na jednakom ili istom nivou u odnosu na ranije, vi nemate osnova da sumnjate da je ova pretpostavka tačna. Ako se sumnja u nastavak poslovanja vi onda morate da objasnite zašto verujete u nastavak poslovanja. Ako firma ostvaruje gubitke a vi tvrdite da ona nastavlja sa radom, morate objasniti na osnovu čega, na kom temelju taj zaključak donosite. Možete reći – u redu, firma je u prošloj godini ostvarila visoke gubitke, ali napravljen je sanacioni program firme, vlasnici su odlučili da ulože dodatni kapital, poverioci učestvuju u sanaciji sa tolikim iznosom sredstava ili odlaganje naplate potraživanja ili odricanjem od dela svojih potraživanja. Dakle to su razlozi zbog kojih verujete u nastavak poslovanja firme.

Akrualna osnova računovodstva

Obračunska osnova znači da se u FI iskazuju prihodi i rashodi i posledice koje oni izazivaju u trenutku njihovog nastanka nezavisno od toga kada će doći do naplate prihoda i isplate rashoda. I kada nastane prihod vi ga priznajte i automatski priznajte ili povećanje aktive ili smanjenje obaveza, kada priznajete rashod vi automatski priznajte ili smanjenje aktive ili povećanje obaveza. Dakle, priznavanjem prihoda i rashoda vi menjate finansijski položaj firme i prinosni polaj firme.

Šta znači konzistentnost prikazivanja? MRS 1 kaže da morate kontinuirano primenjivati isti način prikazivanja određenih informacija u FI. Znači forma i sadržina FI treba da budu

46

nepromenjene u nizu sukcesivnih perioda. Formu ili sadržinu možete promeniti samo onda kada bi te promene bile u funkciji ispunjenja osnovnog cilja – pružanje stvarne slike o i imovinskom i finansijskom položaju preduzeća. Ukoliko to nije slučaj, takve promene se ne mogu opravdati – dakle ne možete iz čistog hira menjati formu ili sadržinu. Jedan od tako ozbiljnih razloga je uvođenje novog standarda. Ako npr takav standard do tada nije postojao, ako taj standard na drugačiji način uređuje bilansiranje određenih događaja u odnosu na dosadašnju praksu – naravno da će prva primena tog standarda narušiti uporedivost FI, ali se to smatra prihvatljivim jer jednom sa tom primenom morate početi, ali morate kazati koje su posledice primene tog novog standarda.

U FI treba iskazati sve važne stavke ODVOJENO, kao posebna pozicija, stavka. Beznačajne stavke možete sabirati i iskazivati zajedno po grupama vodeći pri grupisanju računa o njihovoj prirodi – da srodne stavke grupišete u jednu poziciju. Ovo je važno jer kada sabirate beznačajne stavke, vi njihovim zbirom dobijate informaciju koja jeste važna. Jer iako pojedini dobici od prodaje imovine nisu značajni (dobici na prodaji HoV su 50. Dobici od prodaje OS 30. Dobici od prodaje materijala su 20.) i kada ih pokažeš svaku za sebe ni jedna nema neki značajan iznos u odnosu na prihod moje firme, ali zajedno iznos 100 i to ima svoju težinu. Zato te informacije iskazujemo kao Ostali prihodi – ja ne moram ići pojedinačno po stavkama.

Kada je dopušteno da prebijamo stavke? Kada je dopušteno saldiranje? Kada je dozvoljeno da ne poštujemo bruto princip? Pravilo kojim se u praksi treba rukovoditi je sledeće: samo ako se u MRS izričito kaže da je kompeziranje dopušteno koristićete Neto princip, u svim drugim slučajevima koristićete Bruto princip. Kada standardi dopuštaju Neto princip? Onda kada prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije i kada nisu značajni. Kada je dobitak od HoV toliki i toliki, on je razlika između ProdajneV HoV koja predstavlja prihod i NV HoV koja predstavlja rashod. Pošto prodaja HoV za preduzeće predstavlja sporadičnu aktivnost a ne onu zbog koje je preduzeće osnovano i pošto ovi prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije – onda je dopušteno da vi ne iskazujete u bilansu uspeha i prihode i rashode od prodaje već da samo kažete dobitak/guitak je toliki. Smatra se da time korisnike FI nećete uskratiti za važnu informaciju.

Uporedne informacije dajete uvek – to je važno pravilo, u FI najmanje za prethodnu godinu, znači u svim bilansima ide podatak za tekuću godinu i do njega odmah ide kolona Podaci za prethodnu godinu – da bi se gledajući samo jedan bilans mogla uporediti prethodna sa tekućom godinom. U napomenama se daju podaci za najmanje 3-5 prethodnih godina – da bi korisnici mogli uočiti razvoj. Naročito se gleda razvoj prihoda od prodaje.

Kako bilans treba da izgleda? MRS 1 ostavlja preduzeću ili državi (kao kod nas) da odredi hoće li to biti u formi liste ili konta, ali su u MRS1 navode podaci koje bilans mora da sadrži. Znači,

47

vi možete dati formu kakvu hoćete, možete ići u dublje raščlanjivanje ako hoćete, ali morate dati podatke koje MRS 1 propisuje. Da bi se uradila identifikacija FI mora da stoji:

- Čiji je to bilans,- Naznaka da li je to bilans preduzeća ili grupe,- Dan bilansa (bilans bez datuma je nevažeći) ili period (bilans uspeha, izveštaj o

novčanom toku, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu),- Izveštajna valuta, u kojoj valuti je bilans sastavljen – po pravilu valuta zemlje u kojoj

matična firma ima sedište. Dopušteno je međutim da izveštaji budu sastavljeni i u nekoj drugoj valuti sem onoj kojoj firma ima sedište, sve crnogorske firme prave FI u evru. Obično u inflatornim uslovima firme odluče da sastavljaju FI u drugoj valuti – kod nas 1993. se preračunavalo u marke da bi analize imale smisla. Ako se radi o grupi preduzeća onda se može koristiti bilo valuta gde je matica bilo valuta gde je stacionirano zavisno preduzeće. Jasno se mora naglasiti koja je i zašto je baš ta izveštajna valuta.

- Stepen preciznosti u 000 dinara ili u 000 000 dinara.

Objavljivanje FI za velika preduzeća je obaveza – najveći broj preduzeća tu obavezu ispunjavaju tako što te FI stave na sajt. Izbor trenutka objavljivanja FI preduzeća je odluka koju donosi menadžment firma kada je to najpogodnije, ali MRS 1 propisuje da to može biti najdalje 6 meseci od dana bilansa.

Bilans stanja obavezno mora da iskaže obrtnu i stalnu imovinu podvojeno, a da li će biti princip rastuće ili opadajuće likvidnosti, nije bitno. Banke prvo stavljaju likvidna sredstva a na kraju stalna, preduzeća prvo stavljaju stalna sredstva a na kraju likvidna. Isto je i za pasivu, kod banaka SK je na kraju a kod preduzeća je na početku.

MRS1 kaže da se u bilansu stanja mora prezentirati sledeće: prvo stalna imovina (nekretnine, postrojenja, oprema nematerijalna ulaganja i dugoročni plasmani i učešća u kapitalu), zatim obrtna imovina (potraživanja od kupaca i ostala potraživanja, gotovina i gotovinski ekvivalentim ostale finansijske delove imovine i zalihe. Iako je ovo jeda dosta plitak stepen raščlanjivanja – on ipak predstavlja minimum. U pasivi je sledeće: dobavljači, potraživanja i obaveze u skladu sa MRS12(bavi se odnosom poreza koji plaćate po osnovu poreskog bilansa i poreza koji biste plaćali da se oporezuje trgovinski bilans, on se bavi poreskim sredstvima, ako ste platili više poreza onda imate odložena poreska sredstva, u suprotnom imate obavezu), rezervisanja, krediti, manjinski interes (nema ga kod pojedinačnih preduzeća već samo kod grupe – to je deo kapitala koji pripada manjinskim akcionarima, dakle, kada neka firma ima manje od 100% kapitala neke firme npr 75% tu firma ima većinsku kontrolu, u tom slučaju 25% je manjinski interes – spoljni akcionari, i kada rešavate dužni ste da u bilansu grupe kažete koliko pripada matici a koliko manjinskim akcionarima.)

48

Četvrtak, 4. novembar 2004.

Međunarodni računovodstveni standard jedan - MRS 1

Prezentacija finansijskih izveštaja

On daje odgovor na pitanje kako treba da izgledaju finansijski izveštaji. Ako je konceptualnim okvirom definisana sadržina i kvalitativne odlike finansijskih izveštaja, standard jedan daje odgovor na pitanje na koji način treba te finansijske izveštaje sastaviti tj. kako oni treba da izgledaju ne određujući striktno formu već određujući informacije koje u tim izveštajima treba da budu prezentirane. Posto ćemo mi najpre govoriti o bilansu stanja, dakle ja ću se sada zadržati u standardu jedan na onim paragrafima koji se tiču uređenja bilansa stanja kao finansijskog izvaštaja.

Cilj standarda je da definiše osnovu za prikazivanje izveštaja opšte namene da bi se osigurala uporedivost tih izveštaja iz prethodnih perioda i sa finansijskim izveštajima iz drugih preduzeća. Cilj standarda je da utvrdi osnovu za prezentaciju finansijskih izveštaja opšte namene sa namerom da se obezbedi da ti izveštaji budu uporedivi u vremenu (znači u nizu sukcesivnih perioda uporediv bilans jedne firme), i između preduzeća (da u jednom trenutku na 31.12 bilansi različitih firmi budu međusobno uporedivi).

Šta se smatra pod izveštajima opšte namene? Zašto izveštaji o kojima govorimo imaju karakter izveštaja opšte namene?

Zbog toga što je reč o izveštajima koji su namenjeni onim korisnicima koji nisu u poziciji da mogu da zahtevaju izveštaje koji će biti sastavljeni u skladu sa njihovim specifičnim informacionim potrebama. Dakle ni jedan od eksternih korisnika nije u poziciji da traži od preduzeća da mu da tačno utvrđene informacije već mora da se zadovolji onim informacijama koje su prezentirane u ovim finansijskim izvestajima. Zbog toga ti izveštaji nose kvalifikaciju izveštaja opšte namene. U ove izveštaje uključuju se i oni koji se prikazuju odvojeno od seta godišnjeg obračuna kao što su: izveštaj o poslovanju ili prospekt. Prospekt predstavlja izveštaj koji se podnosi Komisiji za HOV i budućim ulagačima da bi se dokazalo da je kupovina akcija te firme poželjna, potrebna i isplativa. Dakle to je poseban izveštaj koji se na zahtev berze, po pravilima koje ona odredi (kod nas to određuje Zakon o HOV) izvršila emisija novog kola akcija koja zahteva izradu posebnog izveštaja koji se naziva prospekt. Kada zelimo da emitujemo novo kolo akcija moramo sasataviti prospekt, kao poseban finansijski izveštaj gde ćemo prikazati finansijki položaj firme.

Na koje izveštaje se primenjuje MRS-1 ? 49

Primenjuje se na sve redovne izveštaje, što će reći na izveštaje pojedinačnih preduzeća ali i na izveštaje grupa preduzeća, tj. na konsolidovane finansijske izveštaje.

Kada je reč o delatnostima, da li se MRS -1 ograničava samo na izveštaje preduzeća određenih delatnosti?

Ne, kažemo da su to standardi za javni sektor. Sva preduzeća, banke, finansijske institucije i osiguravajuća društva pokrivena su ovim standardom. Zbog specifičnosti banaka i posebnog značaja koje banke imaju za funkcionisanje nacionalne ekonomije postoji još jedan, poseban standard koji se bavi prezentacijom finasijskih izveštaja banaka. To je MRS 30 koji se zove ''Prezentacija finansijskih izveštaja banaka i drugih finansijskih institucija''. Za banke važi i MRS 1 i MRS 30, koji je napravljen uzimajući u obzir specifičnost banaka i značaj koji banke imaju za normalno funkcionisanje cele privrede.

O tome šta je cilj izveštavanja, ko je odgovoran za finansijske izveštaje, koje su komponente, da li treba sastavljati dodatne izveštaje (možemo ali i ne moramo), šta je fer prikazivanje, govorili smo ranije. (--svrha-pružanje osnove korisnicima FI za donošenje poslovnih odluka, vezanih za ulaganje sopstvenog kapitala; odgovoran-za pripremu i prezentaciju odgovornost snosi odbor direktora ili slično rukovodeće telo; komponente-BS, BU, Izveštaj o promenama kapitala, Izveštaj o novčanim tokovima, Belešle uz FI; dodatni?-da, ako oni obezbeđuju sticanje jasnijeg uvida u finansijski položaj preduzeća; fer prikazivanje-da se već pri knjigovodstvenom obuhvatanju ekonomskih promena poštuju računovodstvena i bilansna načela, tačnosti i potpunosti)

Da li se činjenica da su finansijski izveštaji sastavljeni u skladu sa MRS-1 mora obelodaniti?

Da. Zato što time upućujemo korisnike da su ti izveštaji takvi-razumljivi, da sadrže sve važne informacije, da su pouzdani i da su uporedivi, tj. da poseduju one četiri kvalitativne odlike.

Da li možemo nekada od neke primene MRS odustati?

Samo izuzetno. Retko kada će neko preduzeće dozvoliti da poštovanje nekog standarda bude u suprotnosti sa osnovnim ciljem finansijskog izveštavanja. Odustaje se u slučajevima kada bi primena standarda mogla dovesti u zabludu korisnike i navesti ih na pogrešne zaključke. Ako bi se tako nešto dogodilo, onda po MRS-1 možemo odustati od primene tog standarda, ali moramo do detalja objasniti zbog čega odustajemo, pokazati kako bi izveštaj izgledao ako bismo ga primenili, a kako izgleda sada kada smo od te primene odustali. Moramo potpuno jasnim učiniti zbog čega ne primenjujemo i kvantifikovati posledice ne primenjivanja određenog standarda.

50

***O računovodstvenim politikama ćemo se baviti naknadno, a sada ih pominjemo samo da bismo naučili njihovu definiciju. Računovodstvene politike predstavljaju skup specifičnih načela, principa, konvencija, pravila i prakse koje preduzeće koristi u pripremi i prezentaciji svojih finansijskih izveštaja. Zašto su to specifična načela, konvencije i praksa? To su ona pravila koja vi birate u okviru MRS i načela. To je način na koji vi koristite prava izbora koja su sadržana u pojedinim načelima. Ako vam neko načelo nudi pravo izbora i vi se odpredelite za jedno od npr. tri moguća pravila priznavanja prihoda (po naplaćenoj realizaciji, po fakturisanoj realizaciji, po principu proizvedenih učinaka) to pedstavlja vašu računovodstvenu politiku u priznavanju prihoda. Ko čita izveštaj mora znati koje ste od tri moguća pravila vi primenili. Ako se u nekom satndaru nudi, kao u MRS-16, mogućnost da otpisujete linearno, degresivno i funkcionalno, opet računovodstvenu politiku formulišete tako što birate koju će te od ove 3 metode koristiti. Zato su to specifične politike za vaše preduzeće.

Mi svoje izveštaje sastavljamo na ovaj način, ali ni jedno od tih pravila ne sme biti suprotno važećim načelima i standardima. Nego su to pravila koja su u načelima sadržana, ali su ponuđena kao mogućnost izbora. Ova pravila moraju biti objavljena. Korisnik mora znati koja ste pravila primenili kada ste sastavljali svoje finansijske izveštaje. Kada čita izveštaje, i dođe recimo do opreme, on zaključuje da mi vršimo degresivan otpis. To je za njega važna informacija.

Kod going concern principa na koji period se mora odnositi pretpostavka o kontinuitetu poslovanja?

Najmanje 12 meseci. Kad napišemo u napomenama da preduzeće posluje na bazi going koncern principa, onda najmanje za 12 narednih meseci se ne predviđa njegov prestanak. Koje su to indicije koje mogu da vas navedu da će preduzeće prestati sa radom? Kada bi ste posumljali da li je pretpostavka o nastavku poslovanja realna?

Ako ima ozbiljne gubitke. Ako je zbog ranijih gubitaka finansijski položaj firme jako loš, može doći do nelikvidnosti, a usled nelikvidnosti do stečaja u kratkom roku. Ili ako dolazi do pada poslovne aktivnosti. Firma gubi poslove i gasi se. Kada razmatrate osnovanost pretpostavke kontinuiteta poslovanja morate testirati ova 3 faktora.

Ako firma posluje sa dobitkom, ako ima dobar finansijski položaj, ako su njene aktivnosti na jednakom ili višem nivou nego što su bile ranije, nemate razloga da sumnjate da je ova pretpostavka tačna. Ako se sumnja u nastavak poslovanja i imate neke od ovih pokazatelja vi morate objasniti zašto ipak mislite da će firma nastaviti sa poslovanjem. Firma radi sa gubitkom, a vi kažete firma će nastaviti sa radom, morate objasniti na temelju čega vi takav zaključak donosite. Šta može biti razlog? Možete reći, u redu firma je ostvarila u prošloj godini

51

gubitke, ali je uradila sanacioni program firme, vlasnici su odlučili da daju dodatni kapital, poverioci učestvuju u sanaciji sa tolikim iznosom sredstava ili odlaganjem naplate potraživanja ili odricanjem od dela svojih potraživanja. To su onda razlozi zbog kojih vi uprkos tome verujete da će firma nastaviti sa radom i da će pretpostavka o kontinuitetu poslovanja biti ispunjena.

Akrualna (obračunska) osnova računovodstva znači da se u finansijskim izveštajima iskazuju prihodi i rashodi i posledice koji oni izazivanju u trenutcima njihovog nastanka nezavisno od toga kada će doći do naplate prihoda, odnosno isplata rashoda. Odnosno, transakcije se obuhvataju kada nastanu, pri čemu se prioritet daje trenutku nastanka prihoda, dok se rashodi povezuju sa prihodima koji su nastali. Znači, kada nastane prihod, vi priznajete prihod, i automacki priznajete ili povećenje aktive, ili smanjenje obaveze. Kad priznajete rashod, vi priznajete ili smanjenje aktive, ili povećanje obaveza. Priznavanjem prihoda i rashoda vi menjate i finansijski položaj firme, a ne samo prinosni.

Šta znači konzistentnost prikazivanja?

MRS1 kaže da morate kontinuirano primenjivati isti način prikazivanja određenih informacija u finansijsim izveštajima. Forma i sadržina finansijskih izveštaja treba da budu nepromenjene u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. Kada možete promeniti ili formu ili sadržaj? a) Samo onda ako bi te promene bile u funkciji ispunjenja osnovnog cilja - pružanja stvarne slike imovinskog i finansijskog položaja preduzeća. U slučaju da nastanu značajne promene u poslovanju preduzeća, tada, da bi se ispunili ciljevi finansijskog izveštavanja potrebno bi bilo promeniti formu i sadržinu. Ukoliko to nije slučaj, takve promene se ne mogu pravdati. Ne možete iz čistog hira prikazivati promene svake godine drugačije. Moraju biti veoma ozbiljni razlozi da bi ste vi promenili formu i sadržinu. b) Jedan od tako ozbiljnih razloga je uvođenje novog standarda. Ako se uvede novi standard koji do tog trenutka nije postojao, i ako on na drugačiji način određuje bilansiranje određenih događaja u odnosu na dosadašnju praksu. Naravno da će prva primena tog standarda narušiti uporedivost finansijskih izveštaja. Ali taj razlog se smatra dopustivim, prihvatljivim, jer jednom sa primenom tog standarda morate jednom otpočeti. Tada ćete samo objasniti koje su posledice primene tog standarda.

Šta znače materijalnost i agregacija?

U finansijskim izveštajima treba iskazati sve važne stavke odvojeno i sve informacije koje su bitne moraće biti iskazane kao posebna pozicija. Beznačajne stavke možete sabirati, možete iskazivati zajedno po grupama, vodeći računa kada ih grupišete tj. o njihovoj prirodi. Srodne stavke morate da grupišete u jednu poziciju. Ovo je važno jer kada sabirate beznačajne stavke

52

njihovim zbirom dobijate informaciju koja jeste važna. Možda pojedinačno gledano dobici na prodaji imovine nisu značajni. Dobici na prodaji hartija od vrednosti su 50, dobici na prodaji osnovnih sredstava su 30, dobici na prodaju materijala su 20. Kad ih pokažem svako za sebe, to i ne predstavlja nikakav iznos u odnosu na ukupan prihod moje firme. Ali kada sve to zajedno saberem i kažem da prodajom imovine je ostvaren dobitak od 100, ta informacija onda ima svoju težinu. To su informacije koje je dopušteno sabrati i iskazati kao ostali prihod, a ne moram ići pojedinačno po stavkama.

Kada je dopušteno da prebijete neke informacije? Kada je dopušteno saldiranje? Kada je dopušteno odustajanje od primene bruto principa?

Pravilo koje treba koristiti prilikom utvrđivanja odgovora na ovo pitanje ili kojim treba da se rukovodite kada u praksi testirate šta uraditi, da li ići na bruto ili neto princip, je sledeće: da samo onda ako neki posebni standard dopušta kompenziranje, to možete uraditi. Samo ako se u standardu kaže da je kompenziranje dopušteno, možete koristiti neto princip. U svim drugim slučajevima koristi ćete bruto princip. Kada standardi dopuštaju neto princip? Onda kada prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije i kada nisu značajni. Kada vi kažete dobitak na prodaji hartija od vrednosti iznosi toliko, taj dobitak je razlika između prodajne vrednosti hartija od vrednosti koja predstavlja prihod i nabavne vrednosti prodatih hartija od vrednosti, koje prestavljaju rashod. Pošto prodaja hartija od vrednosti za preduzeće predstavlja sporadičnu aktivnost koja nije osnova postojanja preduzeća, i pošto ovi prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije, onda je dopušteno da vi ne iskazujete u bilansu uspeha prihode od prodaje hartija od vrednosti, rashode od prodaje hartija od vrednosti nego da kažete da je samo dobitak ili gubitak na prodaji hartija od vrednosti toliki. Tako se smatra da time nećete uskratiti važnu informaciju korisnicima finansijskim izveštajima. Tu ste vršili saldiranje.

Kada dati uporedne informacije?

Uporedne informacije dajete uvek. To je važno pravilo. U finansijskom izveštaju za tekuću godinu, ide podatak za tekuću godinu, a do njega ide odmah kolona podaci za prethodnu godinu. Kada gledate samo jedan bilans vi možete upoređivati tekuću sa prethodnom godinom. U napomenama koje se sastavljaju uz finansijske izveštaje daju se tri do pet prethodnih godina. Vi dajete podatke u napomeni za tekuću godinu, i dajete podatke za prethodne tri godine da bi korisnici mogli uočiti razvoj visine date pozicije. Zahtev za pružanjem uporedivosti podataka ne odnosi se samo na finansijske izveštaje, nego se odnosi i na napomene uz finansijske izveštaje.

53

Kada je reč o tome kako bilans treba da izgleda, MRS 1 neće vam reći da treba da bude u formi lista ili u fomi konta. To ostavlja preduzeću da samo odredi ili da odredi država za njega, kao što je to kod nas. Ali u MRS 1 navode se podaci koje bilans mora da sadrži. Možete vi dati formu kakvu hoćete, možete vi ići u dublje raščlanjavanje ako hoćete, ali morate dati podatke koji su u standardu navedeni.

Prvo mora da stoji čiji je to bilans, odnosno naziv subjekta o čijem je bilansu reč. Zatim mora stojati naznaka da li je reč o bilansu koji je sastavljen za pojedinačno preduzeće ili je reč o bilansu grupe. Mora da stoji bilans preduzeća tog i tog ili bilans grupe te i te. Zatim mora stajati dan bilansa. Bilans bez dana je nevažeći bilans! Bilans je kao slika, kao fotografija napravljena u određenom trenutku. Kao što vam fotografija bez datuma ne znači mnogo, tako vam i bilans bez datuma ne znači mnogo. Jer prvo pitanje koje ćete vi sebi postaviti je kada je imovina firme izgledala ovako kako to bilans pokazuje. Ako nemate pravi i pouzdan odgovor na to pitanje, bilans vama ništa ne znači. Finansijski izveštaj mora sadržati dan bilansa ili period. Period je relevantan za bilans uspeha, za izveštaj o novčanom toku i za izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu. Bilans stanja je trenutna slika, a ovo su izveštaji o transakcijama nastalim u određenom vremenskom periodu. I uvek mora stajati u kom periodu- rezultat ostvaren u periodu od 1.12 do 31.12. Sta još mora stajati? Zatim mora stajati izveštajna valuta, tj. u kojoj valuti je bilans sastavljen (u evrima, u dinarima, u dolarima). Valuta u kojoj su sastavljeni izveštaji označava se izveštajna valuta. Izveštajna valuta je po pravilu valuta zemlje u kojoj ima sedište firma o čijem je izveštaju reč. Dopušteno je međutim (standard ne insistira na tome) da izvestaji neke firme budu sastavljeni i u nekoj drugoj valuti. Sve firme u Crnoj Gori sastavljaju izveštaj u evrima, a evro nije crnogorska valuta. Kada se firme odlučuju da umesto valute zemlje, kao izveštajnu valutu uzmu neku drugu valutu? Obično u inflatornim uslovima. Kada je bila hiperinflacija '93 ovde, kad god smo hteli da radimo neku analizu, pretvarali smo bilanse u marke, jer iz onih grdnih cifara u dinarima ništa se nije moglo videtei. Morali smo prevesti u neku čvrstu valutu da bismo videli odnose u bilansu stanja, bilansu uspeha (odnos između prihoda i rashoda, odnos između dobitka i kapitala). Kod konsolidovanih bilansa (kod bilansa grupe) ako neka jaka zavisna firma predstavlja, u stvari, centar grupe, izveštajna valuta moze biti u valuti zemlje u kojoj ta velika zavisna firma ima svoje sedište. Ne mora biti valuta zemlje u kojoj sedište ima matično preduzeće, ali mora na bilansu pisati i mora biti objašnjeno zašto, u napomenama. I na kraju mora biti naveden stepen preciznosti. On pokazuje da li je bilans iskazan u dinarima ili parama, u hiljadama dinara ili u milionima dinara.

Objavljivanje finansijskih izveštaja za velika preduzeća je obaveza. Najveći broj preduzeća tu svoju obavezu ispunjava tako što stavi na sajt finansijske izveštaje i time se smatra da je ova obaveza objavljivanja ispunjena. Izbor termina za objavljivanje je stvar bilansne politike preduzeća. Uprava preduzeća bira kada je za nju najpogodnije da objavi svoje finansijske

54

izveštaje. MRS 1 kaže da bi period od šest meseci nakon dana bilansa bio period do koga bi bilansi trebalo da budu objavljeni. Znači najkasnije šest meseci od dana bilansa bi trebalo izveštaje objaviti.

1. Bilans stanja

Šta se sve traži da bude iskazano u bilansu stanja? O čemu bilans stanja mora da informiše?

Zahteva se da stalna imovina i obrtna budu odvojene. Da li ćete iskazati prvo obrtnu ili stalnu, to je stvar vašeg izbora, tj. da li ćete izabrati princip rastuće ili princip opadajuće likvidnosti. Ako izaberete princip opadajuće likvidnosti, prvo će stajati gotovina, a na dnu osnovna (stalna) imovina. Takav bilans imaju banke. Kod banke je na prvom mestu gotovina i gotovinski ekvivalenti, pa plasmani, krediti, pa onda stalna sredstva. U pasivi su dospele obaveze, pa dospeli krediti, a na kraju sopstveni kapital. Kod preduzeća je obično obrnuto. Obrtnom imovinom se smatra ona koja se očekuje da će biti realizovana, odnosno koja se drži radi prodaje ili potrošnje u toku poslovnog ciklusa kao i ona koja se drži na zlihama radi trgovine, i očekuje se da će biti realizovana u toku 12 meseci od dana bilansa. Takođe se obrtnom imovinom smatraju gotovina i gotovinski ekvivalenti, čija upotreba nije ničim ograničena. Sva imovina koja ne ispunjava napred navedene zahteve smatra se stalnom imovinom.

Kako god klasifikovali pozicije u bilansu obavezno treba prezentirati sledeće:

* U aktivi:

1. podaci o nekretninama, postrojenjima i opremi (pod nekretninama se misli i na zemljište),

2. podatke o nematerijalnim ulaganjima i dugoročnim plasmanima,

3. podatke o učešćima u kapitalu drugih lica po NV,

Ovi podaci: 1,2,3 jednim imenom se nazivaju stalna imovina koja mora biti makar ovoliko raščlanjena.

4. potraživanja od kupaca i ostala potraživanja

5. gotovina i gotovinski ekvivalenti

6. ostale finansijske delove imovine

7. zalihe55

Obrtnu imovinu čine: 4,5,6,7.

To je jedan dosta plitak stepen raščlanjavanja stalne i obrtne imovine, ali se to predstavlja minimum. Najmanje mora ovo.

* U pasivi:

1. dobavljači

2. potraživanja i obaveze za poreze u skladu sa MRS-12 (reč je o standardu koji niko ne primenjuje. On se bavi odnosom između poreza koji plaćamo po osnovu poreskog bilansa i poreza koji bismo platili da je poreska osnova za utvrđivanje trgovinski poslovni bilans. Posto su dobitak u poreskom i dobitak u poslovnom bilansu različiti, različita je i visina poreza. Ovaj standard se bavi odgođenim poreskim obavezama, odnosno poreskim sredstvima. Dato je u pasivi jer može biti ili potraživanje ili obaveza. Ako smo platili više imamo odloženo poresko sredstvo, a ako smo platili manje imamo odloženu poresku obavezu)

3. rezervisanja

4. uzeti krediti

5. manjiski interesi (oni se ne pojavljuju kod pojedinačnih preduzeća. Manjinski interes je deo kapitala koji pripada manjinskim akcionarima. Manjinske akcionare imamo kada matična firma u zavisnom preduzeću ima većinsko ali ne i 100% učešće. Ako firma A poseduje 100% kapitala u firmi B, manjinskog interesa nema. Firma B je u potpunoj svojini preduzeća A. Ako firma A ima 75% kapitala firme B, tada firma A ima kontrolu i većinsko učešće u fimi B, ali nije potpuni vlasnik. 25% kapitala imaju spoljni akcionari u odnosu na celinu koju čine firma A i firma B. Spoljni akcionari označavaju se kao manjinski akcionari. I kada izveštavamo dužni smo da u bilansu grupe iskažemo koliko kapitala grupe pripada matičnoj firmi A, a koliko pripada akcionarima. Manjinski interes je pozicija preko koje se iskazuje učešće manjinskih akcionara u kapitalu grupe. Kod pojedinacnog preduzeća te pozicije nema),

6. upisani kapital i rezerve.

* Obavezne dodatne informacije:

- broj odobrenih akcija

- broj izdatih, uplaćenih i neuplaćenih akcija

- prava i ograničenja po osnovu vlasništva56

- vlasnici akcija

- rezerve preduzeća

- iznos neisplaćenih dividendi.

2. Bilans uspeha

U bilansu uspeha pretpostavljeni minimum raščlanjavanja podrazumeva raščlanjavanje na:

- prihode

- rezultat operativne aktivnosti

- učešće dobitaka i gubitaka pridrzženih preduzeća, kao i efekti zajedničkih poduhvata

- poreski rashodi

- dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti

- vanredne stavke

- manjinski interes

- neto dobitak ili gubitak.

Koje metode bilansiranja uspeha Sandard dopušta?

Prema MRS 1 sastavljačima FI na raspolaganju su metoda ukupnih troškova i metoda troškova prodatih učinaka. Pomenute metode se međusobno razlikuju prema tome kako iskazuju rashode i prihode.

Za potrebe metode ukupnih troškova, troškovi se moraju klasifikovati po vrstama, dok za potrebe metode troškova prodatih učinaka, potrebno je klasifikaciju izvršiti po mestima i nosiocima troškova.

Prihodima se kod metode ukupnih troškova smatraju kako realizovani tako i nerealizovani učinci, a po metodi troškova prodatih učinaka samo realizovani učinci.

57

3. Izveštaj o promenama na kapitalu

Ovaj izveštaj namenjen je vlasnicima preduzeća. On mora da sadrži najmanje sledeće informacije:

- neto dobitak ili gubitak za izveštajni period- svaku stavku prihoda i rashoda, dobitak i gubitak, koji se saglasno drugim

računovodstvenim standardima tretiraju kao dirktno povećanje ili smanjenje kapitala- kumulativni efekat promenau računovodstvenoj politici i ispravku fundamentalnih

grešaka do kojih se došlo na osnovu podataka i testova MRS 8

4. Izveštaj o novčanim tokovima

Ovaj izveštaj služi za ocenu likvidnosti jer sadrži prilive i odlive gotovine koji nastaju po osnovu:

- operativne aktivnosti- finansiranja- investiranja

5. Beleške uz finansijske izveštaje

Treba da prikažu:

- osnove na kojima su pripremljeni finansijski izveštaji i specifične računovodstvene politike koje su odabrane i primenjene na značajne transakcije i događaje

- informacije čije je objavljivanje obavezno prema MRS, a nisu iskazane u izveštajima- dodatne informacije koje nisu prikazane u izveštajima, a čije je poznavanje nužno da

bi korisnici doneli ispravne zaključke.

58

Međunarodni računovodstveni standard trideset osam - MRS 38

Nematerijalna imovina

Bilans stanja

Aktiva Pasiva

1. Neuplaćeni upisani kapital 1. Sopstveni kapital2. Nematerijalna ulaganja 2. Rezervisanja3. Materijalna ulaganja 3. Dugoročne obaveze4. Finansijska ulaganja 4. Kratkoročne obaveze5. Zalihe 5. PVR6. Potraživanja 7. Gotovina8. AVR

Vrednosti za procenjivanje pozicija bilansa stanja

U skladu sa načelom istorijskog troška, vrednost bilansnih pozicija se može utvrditi ili po nabavnoj ili po ceni koštanja.

I Nabavna vrednost

Nabavna vrednost koristi se za procenjivanje imovine stečene kupovinom i obaveza. Imovina stečena kupovinom i obaveze procenjuju se po nabavnoj vrednosti, dok se sopstveni učinci preduzeća (nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi) procenjuju u visini cene koštanja.

Nabavna vrednost predstavlja zbir fakturne vrednosti i zavisnih troškova nabavke. Fakturna vrednost je iznos koji plaćamo dobavljaču za kupljeno sredstvo. Svi komercijalni popusti koje dobijemo od dobavljača (rabat i bonifikacija) smanjuju fakturnu vrednost. Neto fakturna vrednost je fakturna vrednost umanjena za dobijene popuste. Zašto ne i kasa skonto kad je i on popust? To je finansijski prihod i neme veze sa visinom naše obaveze prema dobavljačima, niti sa nabavkom neposredno. Ima veze sa izmirenjem obaveza. Zavisni troškovi nabavke nastaju, i njihova visina je neposredno pod uticajem mesta isporuke. Da li će biti zavisnih troškova nabavke i kolika će biti njihova visina, zavisi od toga kako je ugovorom o

59

kupoprodaji definisano mesto isporuke. Kad god je mesto isporuke magacin kupca, zavisni troškovi nabavke su ravni nuli, a nabavna vrednost je jednaka fakturnoj vrednosti. Zavisni troškovi obuhvataju troškove utovara, istovara, osiguranja, prevoza, montaže, carine - kažemo sve izdatke koji moraju nastati da bi sredstvo bilo privedeno nameni. A to znači ako je reč o materijalu, da bi sredstvo bilo uskladišteno, a ako je reč o osnovnom sredstvu da bi sredstvo bilo sposobno za korišćenje.

Prvo pitanje koje se može postaviti kada je reč o zavisnim troškovima nabavke je da li troškove spora koje imamo u vezi sa nabavkom sredstva treba da uračunamo u nabavku tog sredstva ili ne? Npr. kupujemo zemljište, napravljen je ugovor o kupoprodaji, pojavljuje se vlasnik parcele odmah do nas i tvrdi da ima pravo preče kupovine i traži poništenje ugovora koji smo sklopili sa prodavcem. Da li će troškovi spora koji ćemo voditi, a koji će neminovno nastati biti uračunati kao zavisni troškovi nabavke? Ako smo u trenutku sklapanja ugovora bili svesni činjenice da je spor moguć i da će možda takvi troškovi nastati, onda takve troškove treba uračunati u nabavnu cenu. Ukoliko pri utvrđivanju kupovne cene nismo očekivali spor i troškove koje će on sa sobom povući, onda ti troškovi ne treba da budu uračunati u cenu. Slično pitanje je i kod kupovine zemljišta, da li troškove rušenja građevinskog objekta koji se na njemu nalaze uračunati u nabavnu cenu? Ako se sa tim troškovima računalo u trenutku nabavke, onda ih računamo, ali u koliko smo naknadno odlučili da rušimo, onda ne. Ako taj materijal od rušenja prodamo i ostvarimo određeni prihod, onda troškove rušenja umanjujemo za visinu prihoda, pa kao zavisni trošak računamo samo onu razliku koja nije pokrivena. Ako su zavisni troškovi rušenja 5000, a prodali smo crep sa kuće jer nismo to razbijali za 2000, onda u zavisne troškove uračunavamo samo 3000 (samo ono što nije pokriveno).

Jedno od pitanja koje se odnosi generalno na nabavku, glasi kako ćemo utvrditi nabavnu vrednost sredstava dobijenog razmenom? Standardi koji se bave ovim pitanjem su standard 16, 38 i 2. Ako se vrednost sredstva stiče razmenom, onda se njegova vrednost određuje u visini fer vrednosti sredstva koje je dato u zamenu. Ne onog koje smo primili, nego onog koje smo mi dali. Ukoliko se dogodi da je fer vrednost sredstva koje dajemo u zamenu viša ili niža od vrednosti sredstva koje dajem u zamenu, onda će vrednost sredstva koje smo primili biti jednaka vrednosti sredstva koje sam dali umanjena za izvršenu doplatu ili uvećana za primljeni iznos. Dajemo sredstvo čija je vrednost 100, dobijamo sredstvo čija je vrednost 90. Posto te vrednosti nisu jednake, mi ćemo tražiti doplatu od 10. Doplata od 10 će svesti fer vrednost koju ustupamo na vrednost sredstva koje primamo. Ukoliko bi se desilo da mi dajemo sredstvo od 90 a druga strana uslovljava razmenu doplatom od 10, onda bi ta naša isplata koju smo izvršili uvećala vrednost fer sredstva koje smo dali i dala fer vrednost sredstva koje u trenutku imamo, odnosno koje smo stekli kroz razmenu. Ukoliko nema doplate, to je fer vrednost datog sredstva.

60

Ukoliko postoji isplata ili doplata, moramo korigovati fer vrednost za iznos isplaćenog ili naplaćenog iznosa.

Kako ćemo utvrditi vrednost sredstva koje smo kupili u grupi?

Često se desava da se prodaje čitava proizvodna linija koju čine tri međusobno povezane mašine (ne samo jedna mašina) i postoji jedna cena za tu mašinu. Ako mi kupimo tu proizvodnu liniju i želimo da je uvedemo u naše knige, imamo problem kako da vrednujemo savaku pojedinačnu mašinu koja čini deo te proizvodne linije. Pitanje je kako ćemo plaćeni iznos raspodeliti na svaku mašinu, jer smo mi za sve tri platili jedan iznos? Mi uopšte ne znamo kolika je cena svake mašine pojedinačno. Onda kod takvih kupovina utvrđujemo koliko na tržištu vredi takva linija. Mi na tržištu možemo saznati vrednost svake mašine pojedinačno. Mi ćemo se raspitati koliko nove mašine koštaju. Zatim ćemo izračunati koliko je procentualno učešće vrednosti svake mašine u vrednosti ukupne linije. Onda ćemo taj procenat primeniti na iznos koji smo paltili. Ako nove mašine koštaju 180 000-mašina A 60 000, B 30 000, C 90 000. Procentualno 60 000/180 000 je 33.33%, 30 000/180 000 je 16.67%, a 50 000/180 000 je 50%. Ako smo staru korišćenu liniju paltili 120 000 , onda na ovu vrednost primenjujemo procente i dolazimo do vrednosti pojedinačnih mašina iz ove linije. Onda je mašina A 40 000,B 20 000, a C 60 000.

Kako ćemo odrediti vrednost mašina ako smo za nabavku mašina dobili subvenciju države? Kako ćemo tretirati dobijenu dotaciju ili subvenciju države?

Vrlo često države u svojoj politici imaju pored fiskalnih i nefiskalne ciljeve. Vrlo često one podržavaju preduzeća u određenim namerama. Država će često dati za svako investiranje u pograničnim područjima subvenciju u visini polovine nabavne vrednosti instalirane opreme. Država ima interes da zadrži stanovništvo u pograničnim područjima, da se ono ne iseljva. Mada obavljanje aktivnosti u područjima koja nisu nešto naročito dobro saobraćajno povezana izaziva znatno više troškove, nego da se ta ista proizvodnja obavlja u gradu. Država želi da preko subvencija kompenzira tako visoke troškove i da navede preduzeća da investiraju u takvim područjima.

Tada za svaku mašinu koju nabavljate, polovinu plaća država. Tada se postavlja pitanje kako će te te mašine bilansirati. Šta predsavlja za vas njihova nabavna vrednost? Da li je nabavna vrenost iznos koji ste platili umanjen za iznos dotacije koju ste dobili ili je nabanva vrednost pun iznos, a dotacija povećava kapital ili nešto treće? Mene u suštini ta plaćena mašina od 100 000 košta 50 000. Dakle ja ću na ime troškova amortizacije imati samo 50 000 i odmah ću biti jako retabilan. Da li ćemo tada imati pravu predstavu o svom rentabilitetu ako uradimo tako? S jedne strane, imaćete niže troškove i viši rezultat, a sa druge strane angažovani kapital će biti

61

manji, pa će sopa prinosa biti po dva osnova veća nego što treba da bude. Jer kada uvećani dobitak (jer je amorizacia niža nego što bi bila, da dotacije nije bilo) stavimo u odnos sa kapitalom koji je niži (jer smo pokazali da radimo sa manjim kapitalom nego što to jeste) dobijamo veću stopu prinosa. Predstva o našem rentabilitetu sigurno neće biti prava. To nije dobro rešenje. Šta je naredna mogućnost. Ne možemo se praviti kao da dotacije nije ni bilo i tretirati to kao povećanje sopstvenog kapitala, jer će se u tom slučaju slika o povećanju našeg kapitala deformisati. Kao da je taj kapital porastao iz interne snage, a ne da nam ga je dala država da bismo pokrili visoke troškove jer poslujemo u tom području. Postoji poseban standard koji se bavi ovim pitanjem-MRS 20. On se zove državne pomoći. On traži da se nabavna vrednost sredstva uvede na uobičajeni način, fakturna vrednost plus zavisni troškovi nabavke. Otpisivanje tog sredstva treba da se vrši po punoj nabavnoj vrednosti ali traži da se dotacija tretira kao odloženi prihod, a ne kao povećanje kapitala. Iznos koji dobijemo iskazujemo kao odloženi prihod u pasivi i svake godine kada obračunamo pun iznos amortizacije, obračunavamo i srazmeran deo dotacije kao prihoda. Ako ste dobili dobili 50.000 dotacije, vek trajanja mašine 5 godina, vrednost mašine 100 000, vi ćete imati kao trošak amortizacije 20 000 (100 000/5) i svake godine ćete 1/5 dotacije koja iznosi 10 000 tretirati kao prihod. Kakav će to uticaj imati na vas račun uspeha? Konačno dejstvo na naš račun uspeha imaće 10.000 troškova amortizacije, iako su oni 20 000, ali prihode povećavamo za 10.000, pa se rezultat smanjuje po osnovu korišćenja ovih sredstava za 10.000. To je neto rezultat prihoda i troškova, ali ste u bilansu uspeha jasno iskazali vaše pune troškove i pokazali koliko se vaši prihodi povećavaju zahvaljujući ovoj dotaciji. Uticaj na rezultat će biti isti ali će informacije za korisnike biti potpunije.

Kako tretitamo zavisne troškove za više sredstava?Da li je dopušteno ići na planiranje tih troškova i ako se ide na stvarne troškove, kako izvršiti njihovu podelu na sredstva koja su pribavljena u toj nabavci?

Ako se jedna nabavka odnosi na više različitih sredstava, zavisni troškovi nabavke koji su zajednički za sva sredstva iz te nabavke, dele se na racionalnoj osnovi. Pokušava se pronaći baza koja će na najbolji način odslikati odnos ili uzrokovanje troška od strane datog sredstva. U praksi se najčešće koriste dva kriterijuma za pravilnu alokaciju zavisnih troškova. Za troškove utovara, istovara i prevoza kao racionalna osnova pojavljuje se količina ili težina sredstava. Ako prevozite 5 mašina od kojih je jedna teška 500 kg, a druga 5t, sta mislite kako teba podeliti troškove? Od čega će zavisiti visina troškova? Od težine. Troškovi carine i osiguranja raspodeljuju se srazmerno fakturnoj vrednosti. Oni će često u fakturi osiguravajućeg društva i naravno u uvoznoj carinskoj deklaraciji biti čak podeljeni na pojedinačna sedstva, jer carina nikad ne carini sve mašine, nego carini mašinu po mašinu. Ali ako ti troškovi nisu podeljeni tamo, onda će, kao kod materijala, biti podeljni prema fakturnoj vrednosti.

62

Prošli put sam počela da vam govorim o pravilima za procenjivanje imovine preduzeća, i rekla sam o nabavnoj vrednosti kao merilu za procenjivanje, inicijalno vrednovanje imovine. Objasnila sam vam šta je to nabavna vrednost i zavisni troškovi nabavke i kada pojedini zavisni troškovi tj. izdaci za sticanje mogu biti uključeni u nabavnu vrednost.

Pored inicijalnog vrednovanja uvek postoji tzv. naknadno procenjivanje imovine o kojem ćemo govoriti kada budemo radili vrednovanje pojedinih bilansnih pozicija, a sada želim da vam pokažem još jedan problem koji može da se javi pri procenjivanju a to je:

Problem tretmana naknadnih izdataka

Znači kada ste stekli neko sredstvo, već ga koristite, a onda se u vezi sa tim sredstvom pojave jos neki dodatni izdaci i onda se uvek kod sastavljača finansijskih izveštaja javlja pitanje šta raditi sa ovim izdacima. Da li ove izdatke treba tretirati kao trošak, odnosno rashod perioda u kome su nastali ili možda za visinu tih izdataka treba povećati tu vrednost sredstva koji su te izdatke uslovili.

Odgovor na ovo pitanje se formuliše na bazi onih pravila za priznavanje sredstava. Znaci kada je reč o izdacima za tekuće odrzavanje sredstava, kada je reč o stalnoj imovini takvi izdaci nemaju sposobnost aktiviranja. Znači oni će uvek nesporno biti tretirani kao trošak odnosno rashod perioda. Ali ako su izdaci sračunati na to da izvrše značajno produženje veka trajanja sredstva, da dovedu do smanjenja troškova koje to sredstvo izaziva, da povećaju kvalitet proizvoda koji se korišćenjem datog sredstva ostvaruje onda takvi izdaci imaju sposobnost aktiviranja. Zasto? Zbog toga što je evidentno da će takvi izdaci u budućnosti doneti preduzeću ekonomske koristi, a to znači da ispunjavaju onaj uslov da budu aktivirane odnosno da budu tretirani kao sredsvo. Znači, za visinu takvih izdataka izvršiće se povećanje vrednosti sredstva.

Primer: kada bi smo radili adaptaciju neke prostorije kojoj bi ste u potpunosti promenili namenu, onda bi takvi izdaci za adaptaciju mogli biti aktivirani jer ste adaptacijom stvorili mogućnosti za ostvarenje nekih budućih ekonomskih koristi. Kada uradite takvu vrstu adaptacije sredstva ili bilo kakvu drugu rekonstrukciju sredstva vi ćete za vrednost izdataka povećati vrednost sredstva. Znači sadašnju vrednost sredstva ćete povećati za vrednost izvršenih

63

izdataka. Kada će ti izdaci postati trošak? Oni će biti rasporedjeni kao trošak na preostali vek trajanja sredstva, ako je reč o osnovnom sredstvu tj. sredstvu čiji je vek trajanja duži od godinu dana.

Dileme nema kada su u pitanju obrtna sredstva. Da li se kod obrtnih sredstava mogu javiti naknadni izdaci? Sećate li se materijala na obradi i doradi koji smo radili u prvoj godini. Šta biva kada mi kupimo zalihe, formiramo njihovu nabavnu vrednost, nabavnu cenu a onda te zalihe pošaljete na obradu i doradu da biste ih mogli koristiti u procesu proizvdnje. Šta smo radili sa troškovima obrade i dorade? Mi smo povećavali vrednost materijala, sećate se pravila da se za vrednst izdataka koji su izazvani obradom i doradom povećava vrednost materijala. To je potpuno isto pravilo koje važi i za vrednost osnovnih sredstava, znači ako će iz tog izdatka u budućnosti priticati ekonomske koristi taj izdatak treba aktivirati. Ako nema koristi onda dati izdatak treba tretirati kao trošak tj. rashod datog obračunskog perioda.

II Cena koštanja

Pod cenom koštanja podrazumevaju se troškovi proizvodnje nekog učinka rasporedjeni na jedinicu proizvoda, ili to je zbir troškova proizvodnje, uslovljen proizvodnjom nekog proizvoda.

Cena koštanja može biti utvrdjena na nekoliko načina, odnosno sadržina cene koštanja može biti utvrdjena na nekoliko načina. Kada utvrdjujete cenu koštanja onda prvo treba da indetifikujete troškove koji mogu biti uključeni u cenu koštanja. Znači kažemo da su to troškovi koji imaju sposobnost aktiviranja. U shvatanju ekonomije preduzeća sposobnost aktiviranja imaju:

1. troškovi materijala za izradu tj. direktan meterijal

2. zarade izrade, to su zarade radnika koji rade neposredno u proizvodnji tj. direktni rad,

3. posebni pojedinačni troškovi - to je trošak koji nastaje u vezi sa nekim proizvodom i koji se za njega može direktno vezati, a nije uobičajen za neke druge proizvode. Na primer proizvodite nameštaj i uobičajena garnitura koju radite je presvučena meblom. Dobijete porudžbinu od kupca koji insistira da umesto mebla bude koža - to je poseban pojedinacni trošak. Ne samo koža kao materijal. Koža će biti materijal direktne izrade, ali razlika u ostalim troškovima. Jer presvući meblom i kožom nije baš isto. Ili zahteva neke posebne načine izrade. Oni će reći standardna cena je ta ali ako hoćete još to onda će cena biti ta i ta, jer to je pojedinačni trošak koji se može vezati za pojedinacni proizvod.

4. opšti troškovi proizvodnje - to su troškovi koji nastaju u vezi sa proizvodnjom ali koji se ne mogu direktno vezati za proizvod. Kao što su amortizacija koja se vremenski obračunava.

64

Mi znamo da se mašina koristi za proizvodju datog proizvoda ali koliko ne mozemo direktno utvrditi, moramo se koristiti nekim od kljuceva za raspodelu, recimo vremenom proizvodnje datog proizvoda. Zatim zarade radnika koji ne rade direktno na proizvodnji, ali rade u proizvodnji, kao što je zarada poslovodje, troškovi grejanja, osvetljenja, troškovi održavanja mašina jesu troškovi proizvodnje ali nisu direktni vec predstavljaju opšte troskove.

Osim troškova materijala, troškovi zarade, posebni pojedinačni troškovi i opšti troškovi proizvodnje se često nazivaju troškovi konverzije. Šta znači troškovi konverzije. To su troškovi prerade. Znači koliko mene košta prerada tog materijala u gotov proizvod. To su troškovi koji nastaju da bi se od tog materijala napravio gotov proizvod.

U MRS 1 troškovi direktnog materijala i troškovi konverzije (troškovi direktnog rada, posebni pojedinačni troškovi, opšti pojedinačni troškovi) čine cenu kostanja.

Da li se još neki troškovi mogu ukljuciti u cenu koštanja?

U nekim standardima dopušta se da se u cenu koštanja uključe i drugi troškovi uz uslov da su oni izazvani neposredno datim proizvodom. U te troškove koji mogu biti, ali ne moraju, ubrajaju se recimo troškovi finansiranja, troškovi projektovanja i nadzora - u gradjevinarstvu, gradjevinska firma će uvek u cenu koštanja nekog objekta uračunati i tošak projektovanja i trošak nadzora tog objekta. Zato što se ti troškovi mogu direktno vezati za objekat, odnosno izgradnja tog objekta je izazvala te troškove.

Troškovi finansiranja - time se bavi MRS 23 koji se zove troškovi pozajmljivanja, i koji dopusta da, ako ste uzeli kredit za nabavku datog sredstva za proizvodnju odredjenog proizvoda radi izvoza, i odobravaju kredit za proizvodnju tih proizvoda, znači kredite kojima ćete vi kupiti materijal, proizvesti proizvod i onda taj proizvod izvesti ali kao zalog daćete vasa ino-potraživanja ili ćete nam ustupiti deo vašeg deviznog priliva. Ta kamata po osnovu kredita koji ste vi uzeli da bi te proizvode proizveli može biti uključena u cenu koštanja. Jer to nije bilo koji kredit koji ste vi uzeli uopšte za poslovanje. Nego je to kredit koji je strogo namenski uzet za proizvodnju tog proizvoda. Otuda kamata postaje direktan trošak proizvodnje i može biti uključena u cenu košanja.

Postoji mogucnost i da se neki troškovi uprave aktiviraju mada je to uvek ostavljeno kao pravo izbora, a ne kao obaveza.

Koji se troškovi ne mogu ukljuciti?

Ne može se uključiti vanstandardna potrošnja. To znači da vi cenu koštanja utvrdjujete u visini troškova koji moraju nastati da bi se neki proizvod proizveo. Sve ono što potrošite preko toga ne možete ukljuciti u cenu koštanja.

65

Primer: pravite palačinke i prospete mleko. To prosuto mleko je vanstandardna potrošnja. To nije nešto što ste vi morali da potrosite da bi napravili palačinke, to ne možete uračunati u cenu koštanja. To ima tretman rashoda.

Samo ono troškovi koji nastanu da bi se proizveo neki proizvod imaju sposobnost aktiviranja i uključuju se u cenu koštanja. Sve preko toga neće biti uračunato u cenu košanja.

Kada je reč o troškovima skladištenja, mogu biti uključeni u cenu koštanja samo ako se odnose na skladištenje medjufaznih proizvoda. Šta to znaci? Imate faznu proizvodnju i napravite poluproizvod i on se dalje skladišti da bi nakon nekog vremena bio uzet u doradu i sve tako… Troškovi skladištenja ovih poluproizvoda, u fazama izrade proizvoda, mogu biti uključeni u cenu koštanja zato što su oni neposredno izazvani proizvodnjom tog proizvoda. Proizvodnju nije moguće organizovati ako nema skladištenja poluproizvoda izmedju pojedinih faza. Zato oni imaju sposobnost aktiviranja. Ostali troškovi skladistenja kao, što su skladišta materijala ili gotovih proizvoda ne mogu biti uključeni u cenu koštanja.

Naravno troškovi uprave se uglavnom tretiraju kao rashod perioda, jer se ne mogu direktno vezati za učinak. Samo izuzetno kada bi postojala veza izmedju datog proizvoda i troška uprave mogli bi ste izvršiti uključenje. I troškovi prodaje nikada nemaju sposobnost aktiviranja. I oni se uvek tretiraju rashodima perioda. Za troškove uprave važi kao pravilo, ali samo kao izuzetak možemo uključiti u cenu koštanja.

Znači, šta ne možemo uključiti u cenu koštanja:

1. vanstandardnu potrošnju,2. troškovi skladištenja, osim ako je medjufazno skladištenje,3. troškovi uprave,4. troškovi prodaje, uvek

SISTEM OBRAČUNA TROŠKOVA

Odnos izmedju sistema obračuna troškova i kalkulacije

(pored sadržine, na visinu cene koštanja utiče i odabrani tip kalkulacije, i odabrani sistem obračuna troškova)

Sistem obračuna troškova odredjuje koje ćemo troškove uključiti u cenu koštanja, koje grupe troškova, i odredjuje da li će u cenu koštanja ući stvarni ili planski trošak. Postoje sistemi obračuna po stvarnim i sistemi obračuna po planskim troškovima.

66

Kalkulacija izabrane troškove po sistemu, rasporedjuje na jedinice učinka. Sistem obračuna će nam reći koliko iznose troškovi po nosiocima troškova, a kalkulacija po jedinici čcinka. To je veza, jer od odabranog sistema zavisi sadržina kalkulacije.

Ako se opredelimo za sistem obračuna po punim troškovima proizvodnje, onda će kalkulacija će izgledati: troškovi direktnog materijala + troškovi konverzije.

Ako se opredelite za sistem obračuna po varijabilnim troškovima, sadržina kalkulacija će biti: troškovi direktnog materijala, troškovi direktnog rada i samo opšti varijabilni troškove. Znači neće biti uključeni opšti fiksni troškovi proizvodnje. Da li će biti uključeni posebni pojedinačni troškovi? Hoce, jer su i oni varijabilni trošak. Zašto se bira kalkulacija po varijabilnim troškovima? Kada imamo problema sa alokacijom opštih fiksnih troškova. Raspored fiksnih troškova proizvodnje na jedinicu učinka može biti težak. Može biti teško pronaći ključ koji bi na racionalnoj osnovi rasporedio te troškove na proizvode.

Primer: proizodimo veliki broj proizvoda, različite vrste u razlicitim količinama. Jako je teško da nadjemo ključ da rasporedimo troškove amortizacije ili grejanja na jedinicu proizvoda. Ponekad se smatra da je bolje da od takve alokacije odustati i fiksne troškove proizvodnje tretirati kao rashod perioda, nego pogrešnom alokacijom transformisati cenu koštanja učinaka proizvodnje. Smatra se da je manja šteta ako ne izvršimo alokaciju uopšte, ako cenu koštanja utvrdimo u visini varijabilnih troškova, nego ako na bazi pogrešnog ključa utvrdimo alokaciju fiksnih troškova i utvrdimo pogrešne cene koštanja.

Šta se sve vrednuje u visini cene koštanja?

- zalihe nedovršene proizvodnje,

- gotovi proizvodi,

- i rashodi izazvani prodajom gotovih proizvoda (ako imamo metodu troškova prodatih ucinaka (metoda obracuna rezultata)). Šta mislite da li tačnost kalkulacije cene koštanja ne utiče tačnost rezultata, ako obračun vršimo metodom ukupnih troškova? Tamo nemamo cenu koštanja prodatih proizvoda. Ali imamo korekciju vrednosti zaliha, a nju utvrdjujemo prema ceni koštanja. Znači visina rezultata uvek zavisi od realnosti cene koštanja, jer mi preko korekcije vrednosti zaliha ukupne troškove perioda svodimo na troškove prodatih proizovoda.

Primer: Kada na rashodnoj strani imamo sve troškove i oni iznose 100. I ako kažete da imate povećanje vrednosti zaliha od 20, to znači da su nam zalihe gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje veće na kraju nego na početku za 20. Oni su na suprotnim stranama bilansa uspeha. Šta je razlika izmedju njih? Ako od ukupnih troškova oduzmete troškove sadržane u zalihama neprodatih proizvoda dobijemo troškove prodatih proizvoda i oni su 80. A šta se dogadja ako

67

imamo smanjenje zaliha za 120? To ćemo staviti na suprotnu stranu ali sa znakom minus. To je isto kao da smo onih 20 dodali na onih 100. Troškovi prodatih proizvoda izose 120.

Ove dve metode razlikuju se samo po načinu prezentiranja rashoda, ne po visini! Uvek će rezultat biti isti. Zavisi samo da li rashode prikazujemo kao ukupne troškove minus troškove u neprodatim zalihama, ili plus troškovi u zalihama koje su prodate sada a proizvedene ranije ili ih prikazujete isključivo kao trošak prodatih proizvoda i nemate podatak o ukupnim troškovima. To je jedina razlika. I zbog toga što korekciju prikazujete preko cene koštanja vi prkticno i ovde preko tačnosti cene koštanja odredjujete tačnost periodičnog rezultata.

Kalkulacija po posebnim pojedinačnim troškovima

Ona obuhvata:

1. troškove direktnog rada2. troškove direktnog materijala3. posebne pojedincne troškove

Znači potpuno isključuje opšte troškove proizvodnje.

Puna kalkulacija (kalkulacija po punim troškovima):

1. Troškove direktnog materijala2. Troškove direktnog rada3. Posebne pojedinacne troškove4. Opšte troškove proizvodnje tj. njihov deo - koji se sastoje iz opštih fiksnih troškova i

opštih varijabilnih troškova.

Kalkulacija po varijabilnim troskovima:

1. Troškove direktnog materijala2. Troškove direktnog rada3. Posebne pojedinačne troškove4. Opšte varijbilne troškove

Ne sadrzi opšte fiksne troškove proizvodnje i niža je od pune za njihov iznos.

Donja i gornja granica cene koštanja

Kada biramo cenu koštanja, jer tu postoji pravo izbora, mi možemo vrednovati ili po punoj ceni koštanja ili po varijabilnoj ili, teorijski, po pojedinačnoj.

68

Smatra se da je puna cena koštanja gornja granica cene koštanja. Donja granica je kalkulacija po varijabilnim troškovima. Kalkulacija po posebnim pojedinačnim troškovima, po opštoj oceni ne treba da bude korišćenja za procenjivanje u redovnom finansijskom izveštavanju. Zato što se smatra da bi tako utvrdjenja cena koštanja bila preoprezno odmerena. Smatra se da cene na tržistu nikada neće pasti ispod varijabilnih troškova. Samo izuzetno je to moguće.

Sistemi obračuna troškova

Ako imamo obračun po stvarnim troškovima, onda u cenu koštanja uračunavamo stvarno nastale troškove.

Ako imamo obračun po planskim troškovima, u cenu koštanja biće uračunati samo planski troškovi, a to znači da će sva prekoračenja troškova biti tretirana kao rashod perioda kao i troškovi neiskorišćenog kapaciteta. Tada svi neiskorišćeni fiksni troškovi moraju biti tretirani kao rashodi perioda. To je u skladu sa načelom uzročnosti, jer proizvedeni proizvodi nisu izazvali te troškove.

Standardni kapacitet

Kada radimo planiranje, nikada ne uzimamo tehnički kapacitet već se polazi od očekivane proizvodnje u narednom periodu. Uzimamo u obzir sva smanjenja koja mogu nastati zbog remonta i onda kažemo da je to nas standardni kapacitet. Znači to nije naš najveći mogući kapacitet, nego kapacitet koji preduzeće koristi u nizu sukcesivnih vremenskih perioda, i koji je uvek redukovan u odnosu na tehnički za gubitke koji nastaju kod izvršenja remonta.

BILNSIRANJE STALNE IMOVINE

NEUPLAĆENI UPISANI KAPITAL

Nalazi se na prvom mestu na strani aktive. Kod kojih pravnih formi se pojavljuje? Treba da znamo koje su karakteristika odredjenih pravnih formi preduzeća. Jedna od ključnih karakteristika je odgovornost vlasnika. Ona može biti neograničena i ograničena. Neograničenu odgovornost imaju vlasnici inokosnih preduzeća i ortačkih društava, dok se ograničena odgovornost odnosi na vlasnike društava kapitala tj. društava sa ograničenom odgovornošću i akcijskih društava. Odgovornost je važna zato što od stepena odgovornosti zavisi način formiranja kapitala preduzeća.

69

Kod društava sa neograničenom odgovornošću sopstveni kapital preduzeća niti je propisan, niti je stalan, jer se smatra da je neograničena odgovornost vlasnika dovoljna garancija poverilaca. Interesi poverila koje država treba da štiti zaštićeni su time što svaki poverilac ima pravo da, za naplatu svog potraživanja zahteva prodaju celokupne imovine vlasnika. Znači vlasnik odgovara, ne samo imovinom uloženom u preduzeće, nego celokupnom svojom imovinom, pa je otuda, sa stanovišta poverioca sasvim sve jedno da li se neka imovina tretira kao imovina preduzeća ili kao privatna imovina vlasnika. Idući tom logikom država ne propisuje visinu uloženog kapitala, niti zahteva njegovu stalnost. Što znači da se u knjigama takvih preduzeća kapital vrednuje u visini uplaćene vrednosti, odnosno unetog iznosa

Kod drustva kapitala vlasnici za obaveze prema trećim licima, koje nastaju iz poslovanja, odgovaraju samo onom imovinom koja je uložena u preduzeće. Kao lice koje odgovara pojavljuje se samo preduzeće, jer ono ima svojstvo pravnog lica (u suštini odgovornost je ipak na vlasnicima). Poverioci mogu naplatu svojih potraživanja tražiti samo u visini imovine kojom raspolaže preduzeće. I pošto je neto imovina garantna supstanca, a ne ukupna imovina vlasnika, država ovde propisuje minimalnu visinu osnovnog kapitala i insistira na stalnosti tog kapitala. Stalnosti, u smislu da se promena visini obavi po odredjenoj proceduri, da nema automatizma u promeni visine tog kapitala kao kod drustava sa neograničenom odgovornošću. Kod ovih preduzeća, kapital će biti iskazan u visini upisanog kapitala, a da li će upisani kapital biti jednak uplaćenom to zavisi od načina osnivanja društva kapitala:

1. simultano - upisani kapital je jednak uplaćenom 2. sukcesivno - upisani i uplaćeni kapital neće biti jednaki, jer će vlasnici uplatiti samo deo

upisanog kapitala.Dakle, onaj iznos kapitala koji su vlasnici upisali, a još nisu uplatili, biće iskazan preko pozicije neuplaćeni upisni kapital.

Kao zaključak: ova pozicija se može javiti samo kod društava kapitala i samo onda kada se društva osnivaju sukcesivno. Znači mozemo imati drustvo kapitala, a da nemamo ovu poziciju ako je društvo osnovano simultano. Kada uzmemo bilans firme, i na vrhu aktive vidimo ovu poziciju, najmanje dve stvari možemo zaključiti:

1. reč je o društvu kapitala

2. reč je o mladoj firmi koja se nalazi u fazi osnivanja.

Kasnija izdavanja akcija nikada se ne mogu plaćati na rate. Ako izdajemo drugo, treće kolo akcija, nema neuplaćenog a neupisanog kapitala. To važi samo za prvo kolo akcija (kada država želi da olakša osnivanje novih firmi).

70

Ova pozicija ima dvojak karakter:

1. Ona predstavlja korektivnu poziciju sopstvenog kapitala.

To znači, na strani pasive akcijski kapital ili udeli u osnovnom kapitalu biće iskazani u visini nominalne vrednosti upisanih udela odnosno akcija. Primer: Ako posmatramo bilans stanja u pasivi imamo akcijski kapital 100, a na strani aktive neuplaćeni upisani kapital 30. Mi kažemo da je ova pozicija korektivna pozicija kapitala, zato što nominalnu vrednost upisanog kapitala koji je iskazan na poziciji akcijski kapital, svodi na uplaćeni iznos, a to je 70. Zato kažemo da je to korektivna pozicija sopstvenog kapitala. Za korisnika finansijskog izveštaja bitna su oba podatka. I koliko je upisano, jer na bazi njega procenjujemo sa kolikim kapitalom će ta firma u nekom trenutku raspolagati, a uplaćeni iznos nam govori sa koliko kapitala u datom trenutku ta firma radi. I to što se nalazi na suprotnoj strani od akcijskog kapitala isto pokazuje da je njegova korektivna pozicija. One se u bilansu nalaze jedna naspram druge i uvek zajedno čitate te dve pozicije.

2. Ima karakter potrazivanja.

I to je razlog zašto se nalazi na strani aktive. To je potraživanje firme prema vlasnicima. Pokazuje potraživanje koje društvo ima prema onim akcionarima koji su upisali, a još nisu uplatili punu vrednost akcija. To je iznos koji će biti pretvoren u gotovinu.

Ova pozicija se može razdvojiti protekom vremena na dve. Pošto je krajnji rok da se uplati upisani kapital 2 godine od osnivanja firme, unutar te dve godine, prema odluci o emitovanju akcija ili udela mogu biti odredjeni rokovi u kojima akcionari moraju izvršiti uplatu dela svoje obaveze prema preduzeću. Primer: Ako u odluci stoji da godinu dana nakon osnivanja akcionari, moraju uplatiti polovinu od neuplaćenog a upisanog kapitala, i ako bi se desilo da je taj trenutak pred samo sastavljanje finansijskih izveštaja, onda neposredno nakon dana bilansa, u skadu sa principom jasnosti trebalo bi da dospelo potraživanje bude iskazano posebno. Da se ova pozicija rastavi na dva dela. Na tzv. zahtevane uplate, ili uplate koje su tražene, od onih uplata koje još nisu dospele za plaćanje. Taj iznos koji se zahteva, može se iskazati kao podpozicija pozicije neuplaćeni upisani kapital, ili u okviru pozicije ostla potraživanja, što se češće radi. Na taj način mi korisnicima finansijskih izveštaja jasno stavljamo do znanja da od ukupnog neuplaćenog upisanog kapitala za uplatu je dospelo 15, a 15 će biti uplaćeno za narednih godinu dana. To je važno kod analize likvidnosti, jer se vidi šta će u narednih godinu dana biti pretvoreno u gotovinu. Ako taj podatak ne pokažemo, pošto je reč o dvogodišnjem periodu u kome će se taj iznos pretvoriti u gotovinu, mi uskraćujemo analitičara u tome kada se očekuje naplata i to je razlog što se ova pozicija deli na dva dela.

71

Kako se odredjuje visina ove pozicije?Kako ćemo bilansirati ovu poziciju?

Pošto je reč o neuplaćenim upisanim akcijama i udelima, a akcije i udeli se vode po njihovoj nominalnoj vrednost,i onda će se ova pozicija procenjivati po nominalnoj vrednosti. Visina ove pozicije utvrdjuje se po nominalnoj vrednosti upisanih, neuplaćenih akcija ili udela.

Ako je emisiona vrednost iznad nominalne vrednosti akcija, imamo ažio i on se mora evidentirati u celini.Mogućnost isplate na rate odnosi se samo na nominalnu vrednost akcija, a ne i na ažio (on se uvek uplaćuje u celini).

Kada posle godinu dana radimo procenjivanje treba da utvrdimo vrednost ove bilansne pozicije. Tada se testira kolika je verovatnoća da će svi akcionari uplatiti upisane akcije. Ni jedan akcionar akciju ne dobija dok je ne uplati u celini. Ovde ne može ako smo, na primer, upisali 100 akcija i uplatili 50% da dobijemo 50 akcija. Taj uplaćeni iznos je polovina od 100, ali polovina od svake od 100 upisanih akcija tj. 50% od upisanih akcija. Ako se na kraju godine ustanovi da neki od akcionara koji su upisali akcije ne mogu platiti iznose koje su dužni postavlja se pitanje kako vrednovati te akcije. Ovde ne možemo izvršiti otpisivanje potraživanja, ali možemo za kašnjenje u plaćanju zaračunati kamatu kao kod svakog drugog potraživanja. A ako akcionar ne može da uplati uopšte, možemo njegove akcije prodati nekom drugom, a njemu vratiti uplaćeni iznos, umanjen troškove koje smo imali zato što smo tražili novog akcionara. Ne možemo otpisivati jer bi to značilo smanjenje osnovnog kapitala i to je još jedna specificnost ovog potraživanja. Ovo jeste potraživanje, ali se ne može otpisivati kao svako drugo potraživanje.

Ova pozicija se gasi kada se izvrši uplata. Ako nema ove pozicije znači da je ceo upisani kapital i uplaćen.

STALNA SREDSTVA

U MRS 1 stalna sredstva se definišu kao ona sredstva čiji je predviđeni vek trajanja duži od 12 meseci, odnosno sredstvo čije se otuđenje ne planira u narednih 12 meseci. I otuda zaključak da je reč o sredstvima koja se koriste višegodišnje.

Primer: kupimo akcije neke firme, i ne nameravamo da ih prodamo u narednih 12 meseci. Takve akcije predstavljaju našu dugoročnu tj. stalnu imovinu. Ako kupimo akcije da bi smo ih

72

prodali u narednih mesec dana, jer smatramo da će kurs na berzi porasti, to je kratkoročna hartija od vrednosti.

Ovo su nam dva ključna kriterijuma kada testiramo da li je nesto stalna ili obrtna imovna (cilj i vek trajanja). Za klasifikaciju imovine na stalnu i obrtnu relevantan je cilj tj. šta ko želi sa nekom imovinom. Jedna ista imovina u zavisnosti od cilja može biti klasifikovana i kao stalna i kao obrtna. Promena cilja dovodi do promene klasifikacije imovine.

Pirmer: proizvodimo mašine i one predstavljaju naše zalihe, odnosno obrtnu imovinu ali ako hoćemo da je koristimo u procesu proizvodnje, ona postaje naša stalna imovina. Ili ako imamo učesše u nekoj firmi, to je nas stalna imovina i samom odlukom da hoćemo da prodamo to učešće ono se pretvara u obrtnu imovinu.

Uvek pri sastavljanju bilansa treba da se zapitamo da li je ta imovina dugoročno vezana i ako jest tada je stalna imovina, ili hoćemo da je prodamo u roku kraćem od godine dana (ili je koeficijent obrta veci od 1) onda je to obrtna imovina. Jednom izvršena klasifikacija ne znaci klasifikaciju zauvek. Promena cilja menja klasivikaciju.

Raščlanjavanje stalne imovine

1. nematerijalna ili imaterijalna ulaganja

2. materijalna ulaganja

3. finansijska ulaganja

To je prema obliku u kojem se stalna imovina javlja.

1. Nematerijalna ulaganja

- bilansiranje nematerijalnih ulganja -

To su nemonetarna sredsva koja nemaju fizičku supstancu, tj. ona su neopipljiva. Ona moraju imati sposobnost prepoznavanja i moraju da imaju sposobnost da budu korišćena ili u proizvodnji, ili za snabdevanje robama ili uslugama, ili da budu predmet iznajmljivanja, ili da se koriste za administrativne svrhe. (MRS 38)

Ova definicija opisuje karakteristike i namene nematerijalnih ulaganja. Ona nam kaže da nije potraživanje i nije gotovina (monetarna sredstva). Ona moraju imati ove karakteristike da bi

73

mi rekli: ovo je patent ili licenca. Njegovim korišćenjem prduzeće može ostvariti neke ekonomske koristi u budućnosti.

Sposobnost bilansiranja nematerijalnih ulaganjai (pitanje da li ih treba prikazati u finansijskim izveštajima)

To zavisi na kojoj teorijskoj osnovi se sastavljaju finansijski izveštaji.

1. Ako pođemo od statičkog cilja, a to je iskazivanje tačne imovine preduzeća onda ćemo videti da je stav ovih autora da nematerijalna ulaganja ne treba bilansirati. To su sredstva koja su neopipljiva i koja nemaju svoju vrednost. Statičari smatraju da sva ulaganja u nematerijalnu imovinu treba smatrati rashodom perioda u kome je to sredstvo pribavljeno.

2. Kod dinamičke teorije ciji je cilj tačan obračun periodičnog rezultata. Smatra se da vrednost ulaganja u ova sredstva treba iskazati u bilansu. Zbog činjenice da ta sredstva donose ekonomske korisi u budućem periodu treba izdatak koji je učinjen kao trošak rasporediti na periode u kojima se ostvaruju ekonomske koristi od korišćenja datog sredstva. Znači treba aktivirati ove izdatke tj. prikazati ih kao sredstvo i potom kroz sistematsku i racionalnu alokaciju nabavne vrednosti kao troška, obezbediti ostvarenje primarnog cilja dinamičke teorije koja je danas dominirajuća.

Standardi koji su merodavni za priznavanje nematerijalnih ulaganja. Ključnim standardom se smatra MRS 38, koji se zove nematerijalna sredstva ili ulaganje u nematerijalna sredstva. Zatim MRS 22 koji se zove poslovna spajanja. I u ovom standardu se propisuje bilansni tretman goodwill-a kao oblika nematerijalnih ulaganja. Zašto je on u ovom standardu. Zato što nastaje kao posledica kupovine preduzeća.

Uslovi pod kojima se neko nematerijalno dobro može priznati tj. aktivirati:

1. da postoji izvesnost da će po osnovu korišćenja tog sredstva priticati ekonomske koristi u budućnosti. To je opšti uslov koji važi za svako sredstvo.

2. da je moguće pouzdano proceniti vrednost datog sredstva. Znači visinu izdatka koja je učinjena za njeno sticanje. To je takodje opšti uslov koji važi za svako sredstvo.

3. mogučnost indetifikacije, i na njemu se posebno insistira (mogućnost prodaje, mogućnost razmene, mogućnost davanja u zakup, ili mogućnost distribuiranja budućih ekonomskih koristi, smatraju se dokazom o tome da sredstvo može biti identifikovano – da može jasno biti odvojeno od poslovne vrednosti).

Ispunjenje sva tri uslova ovde se obezbedjuje teže nego kada je u pitanju materijalno ulaganje.

74

Primer: imamo autobus i prihod ostvarujemo od prodaje karata i lako ih možemo utvrditi ali ako forimiramo web-site ne znamo koliko će on doneti koristi u buducnosti. Znaćemo da će doneti ali ne i koliko. Ili često nije moguće proceniti vrednsot datog sredstva kada ono nije stečeno kupovinom, već je rezutat proizvodnje samog preduzeća.

Nematerijalna ulaganja obuhvataju heterogenu grupu sredstava kao što su naučno-tehničko znanje (know-how), licence, patenti, autorska prava, liste kupaca, koncesije, poslovne vrednosti (goodwill), uvozne dozvole, dozvole za ribarenje, trgovačke marke, kompjuterski softver isl. Postoji veći broj kriterijuma pomoću kojih se može izvršiti klasifikacija nematerijalnih ulaganja kao što su tržišnost, povezanost sa preuzećem, način sticanja i dr. Međutim, za bilansiranje je važna podela prema načinu sticanja. Prema ovom kriterijumu, nematerijalna ulaganja možemo podeliti na:

- ona stečena kupovinom (derivativna)- ona koja su rezultat rada samog preduzeća (izvorna).

Odredjivanje vrednosti (merenje visine izdataka)

Imamo dvojaku situaciju:

Za sva nematerijalna sredstva koja stičemo kupovinom, odredjivanje vrednosti je potpuno indentično kao i kod materijalnih ulaganja. Nabavna vrednost (fakturna vrednost + ztn) za one koje smo kupili, a cena koštanja za one koje smo generisali.

Nabavnu vrednost utvrdjujemo lako. Znamo tačno šta smo platili za licencu ili patent, ali problem se javlja kada imamo interno generisana nematerijalna ulaganja. Kada treba da utvrdimo koliko nas košta stvaranje patenta koji smo sami stvorili, a ne kupili. Ako interno generisana nematerijalna ulaganja zadovoljavaju definiciju sredstava, vrednuju se u visini troškova koji im se mogu pripisati (dirktni troškovi) i raspodeliti na razumnoj i konzistentnoj osnovi (deo opštih troškova - troškovi učinjeni pri kreiranju, proizvodnji i pripremi za upotrebu).

Razlika izmedju patenta i licenece kada ih kupujemo:

Kada kupimo licencu mi nemamo ekskluzivno pravo korišćenja njegovog pronalaska. Mi smo samo jedan od korisnika. On može prodati kome god hoće. Ali ako kupujemo patent, on na nas prenosi monopol korišćenja tog izuma.Onda smo mi novi vlasnik patenta i samo ga mi koristimo.

75

Kod utvrdjivanja vrednosti interno generisanih sredstava javlja se veliki problem da utvrdimo šta je cena koštanja tog našeg patenta jer je veliki broj patenata razultat zajednickog istraživanja. I zbog toga često ne možemo neki naš pronalazak aktivirati.

Indetifikacija nematerijalne imovine (treći uslov za priznavanje nematerijalne imovine)

Indetifikacija se vrši da bi se imaterijalna ulaganja mogla odvojiti od good-willa, odnosno poslovne vrednosti, i iskazati kao poseban oblik imovine. Utvrdjivanje imaterijalnih ulaganja se vrši uz pomoć sledećih kriterijuma.

Ako se dato imaterijalno dobro da u zakup, onda je sigurno da je ono izdvojivo i da sigurno znate o kom imaterijalnom ulaganju je reč.

Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li postoji mogućnost prodaje takvog imaterijalnog dobra? Zatim da li se od tog dobra može očekivati priticanje ekonomske koristi u budućnosti. Ako postoje odgovori na ova pitanja znači da postoji mogućnost indetifikacije ovih dobara.

Šta se sve ubraja u nematerijalna dobra?

Spisak onih predmeta koja ulaze u ovu grupu je prilicno širok, tako da ćemo sresti u MRS samo najznačajnija imaterijalnja dobra tj. samo ona koja se najčešće javljaju. Time spisak nije zaključen. Time se ne navode sva imaterijalna dobra, ali se navode ona koja se javljaju najčešće.U imaterijalna dobra koja se najčešće javljaju ubrajaju se:

Know-how, ili naučno-tehničko znanje Licence Patenti Autorska prava Liste kupaca Koncesije Poslovna vrednost Uvozne kvote Dozvole za ribarenje Trgovačke marke ili znaci Kompjuterski softver Pravo na prikazivanje filmova Na emitovanje muzickih zapisa

Primećujemo da najveći deo nematerijlnih dobara predstavljaju odredjena prava. Ali nisu sva prava nematerijalno dobro. Na primer, potraživanja. To je pravo na naplatu odredjene sume novca i iskazuje se kao posebna bilansna pozicija. Sa druge strane, kada imamo odredjenu

76

trgovačku marku ili kompjuterski softwer, to je nešto što je zapisano na materijalnom nosiocu. Kada je taj softwer imaterijano dobro? Kada ja imam disketu ili disk na kome se on nalazi. Ali taj nosilac je mnogo manje važan od onoga što na njemu piše. Sadržina onoga što je tu, to je imaterijalno dobro, a ne sam taj materijanli nosilac na kome je taj program.Da bi neko pravo imalo karakter imaterijalnog dobra, važno je da to pravo bude zaštićeno. Znači neće svaki pronalazak biti imaterijalno dobro. Zašto? Zato što ako niste zaštitili sopstveni pronalazak, ako nemate monopol nad njegovom eksploatacijom, onda vi nemate patent. Jer vi nemate kontrolu nad datim sredstvom, a sećate se da se sredstvo definiše kao resurs nad kojim preduzeće ima kontrolu. Ako ne postoji pravna zaštita ne postoji kontrola, i nema uslova da se takvo jedno ulaganje tretira kao imaterijalno dobro.

Pošto je spisak imaterijalnih dobara veoma širok, postoji više kalasifikacija za njihovo razvrstavanje i postoji više kriterijuma na bazi kojih se ta sredstva mogu klasifikovati. Pa, imamo podela prema tome da li su održiva. Pa ćemo reći ova imaterijalna ulaganja su održiva, a ova nisu. To je podela koja je bila moguća pre stupanja na snagu MRS 38. Dugo vremena su se imaterijalnim ulaganjima smatrali i troškovi istraživanja i osnivački troškovi, pa su onda iskazivani u bilansu stanja. Mi nikome ne možemo prodati troškove osnivnja, jer niko ne želi da kupi te troškove. Ta ulaganja su se smatrala nematerijalnim neodrživim sredstvima, za razliku od patenta i licence koje možete kupiti, ili prodati, i koja spadaju u održiva. MRS 38 potpuno je zabranio aktiviranje svih onih ulaganja koja nemaju sposobnost prodaje, jer je sposobnost prodaje indirektno dokaz da će sredstvo u budućnosti donositi ekonomske koristi, što je uslov da se nešto smatra sredstvom. Niko ne bi kupio nešto što mu u budućnosti neće donositi ekonomske koristi. Tako da danas u bilansima imamo samo održiva sredstva, a neodrzivih nema.

Zatim postoji podela koja je i danas aktuelna, prema povezanosti sa preduzećem, na sredstva koja su povezana sa preduzećem i ona koja se od preduzeća mogu odvojiti. Šta to znači da se mogu odvojiti? To znači da se mogu prodati kao samostalno dobro, a da pri tome firma nastavi da postoji. Znači da se takva prodaja smatra samo prodajom nekog oblika imovine koje to preduzeće poseduje. Moze se prodati patent o licenca. Postoji, medjutim, jedno dobro koje se ne može odvojiti od firme, koje ne možete prodati a da ne prodate firmu. To je good will ili poslovna vrednost firme. Good will predstavlja imaterijalno dobro, ali on se ne može prodati separatno od preduzeća za razliku od drugih koja se mogu prodati odvojeno od preduzeća (znači nezavisno od toga da li će samo preduzeće biti prodato ili ne).

Za računovodstvo je naročito važna podela imaterijalnih dobara prema načinu na koja su stečena:

ona koja su stecena kupovinom (derivativna),

77

ona koja su rezultat rada samog preduzeća (originlna ili izvorna) imaterijalnim dobrima.Ovako isto možemo podeliti i materijalnu imovinu. Mi možemo reći ovo smo kupili, a ovo smo proizveli sami.

Ova poslednja podela je jako važna za imaterijalna dobra, jer sposonost aktiviranja uvek imaju nematerijalna ulaganja koja su stečena kupovinom, a aktiviranje sredstava koja su rezultat samog preduzeća mogu se aktivirati pod vrlo odredjenim i strogim uslovima. Potrebno je ispuniti jedno 5-6 uslova da bi se jedno takvo sredstvo moglo smatrati imaterijalnom imovinom.

Pravilo od prilike zvuči ovako: Sva ulaganja u nematerijalna dobra od strane preduzeća tretiraju se kao rashod perioda, dakle nemaju sposobnost aktiviranja osim onih ulaganja koja su uslovljena MRS 38

Vrednovanje nematrijalnih dobara

Ovde važi pravilo da se dobra stečena kupovinom vrednuju u visini izdataka učinjenih radi njihovog sticanja, što ce reći po nabavnoj vrednosti. Znači vrednovanje imaterijalne imovine, inicijalno, vrši se po nabavnoj vrednosti koja uključuje fakturnu vrednost i zavisne troškove nabavke (troškovi da bi zastitili patent i sl.)

Kada je reč o interno generisanim dobrima tj. dobrima koja smo proizveli sami, onda i ovde važi pravilo da u cenu koštanja ovih dobara ulaze direktni troškovi tj. oni koji su neposredno povezani sa datim dobrom, i pripadajući, na razumnoj osnovi dodeljeni deo opštih troškova (direktni troškovi rada i materijala, i onaj deo opštih troškova koji se može vezati za dato dobro, za koje se smatra da je stvaranjem tog dobra izazvan). To je pravilo za formiranje cene koštanja i materijalnih ulaganja, a ne samo nematerijalnih ulaganja.

Osim inicijalnog vrednovanja postoji i naknadno vrednovanje nematerijalnih ulaganja. Nematerijalna ulaganja podležu otpisivanju. Procenjuje se njihov vek i vrši se otpisivanje. Naknadno vrednovanje vrši se u visini neotpisne vrednosti. Koje se metode mogu koristiti za otpisivanje? Linearna i degresivna. Znači MRS 38 ne propisuje koju metodu treba koristiti, već samo zahteva da se visinom otpisa odražava stepen smanjenja vrednosti datog imaterijalnog dobra. A da li ćemo otpisivati linearno ili degresivno prepušta nama da odlučimo. Otpisivanje se po pravilu vrši indirektno, znači vrši se preko ispravke vrednosti.

Troškovi osnivanja obuhvataju advokata (da napravi statut firme), nekog da nadjete da skupi dokumenta neophodna za prvo kolo akcija, troškovi stampanja akcija (oni sada otpdaju jer se akcije izdaju u nematerijalnom obliku. Vi dobijete potvrdu da ste upisali odredjeni broja akcija, ali zbog visokih troškova štampe, i da bi se olakšao promet akcijama one se ne štampaju.

78

Sada se akcije vode na računima kod banaka, i knjiži se tržišni promet akcijama kao što se to radi pri bezgotovinskom plaćanju. Znači ako ste vlasnik nekih akcija, i odete u banku da otvorite depo-račun, to je račun na kojem se vodi evidencija o vašim hartijam od vrednosti. Kod iste banke imate vaš tekući račun, i možete reći da proda na vaš račun akcije po nekim cenama. Kada se sklopi zaključnica sa vašeg računa će skinuti akcije, i preneti na račun kupca, a sa njegovog računa će taj iznos preneti na vaš tekući račun. Sve će ovo biti sprovedeno preko centralnog registra hartija od vrednosti. I to je razlog što se hartije od vrednosti izdaju u nematerijalnom obliku. Znači nema one predaje akcija prodavca kupcu, već vi dobijete izvod da su se akcije smanjile na vašem depo-računu za onoliko koliko ste prodali, a kupac dobije izvod da je on novi vlasnik tih akcija, ali vi zato na vašem kreditnom računu imate povećanje gotovine. Isto tako mozete i kupovati, samo što će se povećati vrednost na depo-računu, a smanjit na tekućem računu gotovina). Tu su još i troskovi registracije firme koje moramo platiti. Sve te troškove zajedno moraju da podnesu osnivači, vlasnici. Nekada je postojala opcija u IV direktivi da se ti troškovi mogu aktivirati, i otpisivati u roku od 5 godina, a MRS 38 je zabranio aktiviranje ovih troskova, i insistira da oni budu rashodi perioda. Šta ga je navelo na to da zabrani aktiviranje? Navelo ga je to što je svest priticanja ekonomskih koristi jako mala. Vi ste osnovali firmu i uopšte ne znate da li će ta firma biti uspešna. Šta ako se ta firma zatvori naredne godine, što je čest slučaj kod novoosnovanih firmi. Šta da radimo sa troškovima osnovanja. Mi ih ne možemo prodati. Oni imaju samo vrednost za vlasnika firme, i zato su oni rekli nema aktiviranja. Argument protiv je ako dopustite aktiviranje, vi olakšavate osnivanje firme, da u prvim godinama kada je firmama tesko iskaze troskove osnivanja kao rashod koji u opste ne moraju biti mali I da…?????? ( ne cuje se ali nije nist bitno ). Tako da odmeravajući i za i protiv, ipak su se odlučili da zabrane aktiviranje, pre nego da to ide na rashode, pokušavajući da to ide ne na firmu, već na osnivače firme. Bilo koji izdatak vezan za osnivanje firme nema sposobnost aktiviranja. Osnivač će jednostavno te troškove tretireti kao rashod.

Troškovi istraživanja su naredna pozicija u našem bilansu i to jako zahvalna, jer preduzeća, ako nisu znala gde da stave neke rashode, ona ih sve stavjaju u ovu poziciju. Tako, kada bi pogledali naše bilanse zaključili bi da smo mi zemlja koja dosta ulaže u razvoje i istraživanja. Ovi troškovi nemaju sposobnost aktiviranja, zbog toga što u periodu istraživanja vi ne znate šta će biti rezultat istraživanja. Vi istražujete mogućnost da se proizvod proizvede na neki potpuno nov način, radite na tome godinama i imate značajne izdatke, ali vi ne znate da li ćete u tome uspeti. Da li će ti izdaci dovesti do rezultata, i kakav će taj rezultat biti. I upravo zbog toga što ne postoji izvesnost o priticanju ekonomskih koristi po osnovu tih istraživanja, zabranjuje se aktiviranje ovih izdataka i oni se tretiraju rashodom perioda.

79

Na primer: automobilske firme imaju veoma velike troškove istraživanja, i sve te troškove moraju pokrivati na teret tekućeg rezultata, jer bi aktiviranje dovelo do precenjivanja imovine, a time i rezultata. Jer šta ako od ovih istraživanja ne bude nista, kao sto često biva. Od, otprilike, 10 istraživačkih radova najvise 2 eventualno 3 će donositi ekonomske koristi. Svi ostali se smatraju neuspehom. Neuspehom iz koga se nešto naučilo, ali u svakom slučaju ne daje rezultat koji će nam obezbediti priliv budućih ekonomskih koristi.

Troškovi razvoja - Faza razvoja dolazi nakon faze istraživanja, znači kada kod istraživanja dodjete do toga da postoji mogućnost da rezultat istraživanja bude doveden komercijalnom korišćenju, tada pocinje faza razvoja. Šta je zadatak faze razvoja? Zadatak faze razvoja je da na osnovu rezultata istraživanja dodjete do nove tehnologije, do novog proizvoda, do novog materijala… U toj fazi istraživanja, vi želite da dobijete proizvod kod koga postoji tehnička izvodljivost (tehnička izvodljivost treba da bude takva da se sredstvo može koristiti ili prodati, da bi izdaci učinjeni tim povodom mogli biti aktivirani). Dakle vi možete taj proizvod proizvesti, vi možete realizovati takav proces proizvodnje npr. koristimo neki novi materijal ili novi način proizvodnje. Taj rezultat razvoja možete koristiti sami, a mozete ga i prodati. Znači rezultat razvoja ima sposobnost primene u samom preduzeću ili sposonost prodaje nekom drugom preduzeću. Uprava firme mora imati nameru, ili da koristi rezultat razvoja ili da ga proda. Znači neće ga držati po fijokama, što isto tako ponekad biva - imamo proizvod koji i dalje ima relativno dobru prodju na tržistu, i neću da plasiram novi proizvod sada zato što cu imati visoke početne troškove, a ovaj proizvod i dalje donosi dobar profit. Odložicu nov proizvod za neko buduće vreme, znači nemam nameru ni da ga prodam, ni da ga koristim. To što imate dobru volju za primenu rezultata razvoja ne znači da je to dovoljno za njegovo aktiviranje. Morate imati para znači, morate raspolagati sredstvima koja će vam omogućiti da taj novi pronalazak iskoristite. Zatim morate ispitati da imate sposobnost da to uradite. Znači imamo pronalazak, znamo da želimo da ga iskoristimo, imamo para, ali ne znamo kako. Jedno je nešto stvoriti, a drugo je stvoriti uslove za komercijalno korišćenje tog proizvoda. Zatim potrebno je da postoji tržište za dati proizvod, i da postoji neko ko će kupiti to što ste vi proizveli korišćenjem novog postupka. Još je potrebno da imamo raspolozive resurse, i finanskijske, i tehničke, i kadrovske, bilo da želite da koristite proizvod ili želite da ga prodate. Mislite da je lako da prodate neki novi proizvod, neki novi pronalazak? Ne. To je jako težak posao. Prvo to ne može raditi svako, a drugo broj kupaca koji su spremni da kupuju neki novi pronalazak je prilično ograničen. Znači, ako imate nov pronalazak neće vam biti lako da ga prodate. I konačno, vazno je, za priznavanje, da možete tačno utvrditi visinu izdatka koje je stvaranje proizvoda tim postupkom izazvalo. Znači da možete da odgovorite na pitanje, koliko nas košta razvoj kod novog proizvoda, kod novog materijala, kod novog dizajna…

80

Ovo je jako važno. Da razdvojite fazu istraživanja i fazu razvoja. I ovde važi pravilo da ne smete troškove istraživanja, koje ste smatrali rashodom perioda u kome ste istraživali, sada uključiti u vrednost pronalaska. Dakle ne smete sada reći:''E pa čekajte ovo istraživanje je dalo početne ideje od koje smo mi došli do novog proizvoda. Možemo li mi sada cenu koštanja tog novog proizvoda utvrditi tako što ćemo uzeti ulaganja od prvog do poslednjeg dinara.'' MRS 38 kaže NE!! Ovo što ste tretirali kao troškove istraživanja, to je bio rashod, i sa tim je završeno. Znači, vi u cenu koštanja možete uneti samo troškove razvoja. Znači samo one izdatke koje su nastali u fazi razvoja, iako je uspeh u razvoju tog proizvoda pokazao to da su troškovi istraživanja bili opravdani, ali nema vraćanja na staro. Znači ne možemo ponovo te troškove iskazati kao nabavnu vrednost. Ko bi se prvi protiv toga pobunio? Država. Jer ste vi tretirajući kao rashod, troškove istraživanja smanjili rezultat. Pa ćete posle otpisivati tako visoku vrednost, pa ćete opet kroz veliku amortizaciju, još jednom smanjiti rezultat, i smanjiti time vaš poreski teret. Znači jednom tretirano kao rashod ostaje uvek.

Aktivnostima razvoja mogli bi se smatrati dizajniranje novog alata, dizajniranje novog proizvoda, novi materijal kao rezultat razvoja (vidite kakav je preokret u industriji kože izazvala proizvodnja veštačkih materijala, tj. veštsačke kože. Nikad više kožnih jakni nije šetalo gradom, i to sa malo novca. I možda boljeg kvaliteta jer možete oprati veštačku kožu, a pravu morate nositi na posebno čišćenje… te firme koje su pronašle nove materijale su osvojile veliki deo tržišta). Čak i proizvodnja pilot postrojenja može se smatrati troškom razvoja. Pilot postrojenje nam služi da proverimo da li je to neko novo postrojenje dobro, da li je sve na svom mestu, ali to postrojenje ne može se komercijalno koristiti. Dakle ono je napravljeno samo da bi se testirao novi tehnološki postupak. To nije nova fabrika. To je pilot postrojenje koje služi samo da se istestiraju mogućnosti novog postupka. Troškovi izgradnje takvog postrojenja predstavljaju troškove razvoja. Šta je smisao svih ovih tipova troškova o kojima je bilo reči? Smisao je da obezbedi pouzdanost priticanja ekonomskih koristi u preduzeće. Znači, da budemo sigurni da će po osnovu tog sredstva u budućnosti priticati ekonomske koristi, jer želimo da izbegnemo da iskažemo kao sredstvo nešto što to zapravo nije, nešto zbog čega nikakve koristi u budućnosti biti neće.

Koncesije, patenti i slicna prava

Koncesija je pravo koje država prenosi na preduzeće omogućavajući mu, ili da koristi odredjeno prirodno bogatstvo, ili da se bavi odredjenima poslom (država kao nosilac javnih prava).

Recimo, možemo da dobijemo koncesiju za eksploataciju mrkog uglja, ili može se dati koncecija za eksploataciju šuma. Prvo, je koncesija za korišćenje neobnovivih prirodnih bogatstava, znači kada se taj rudnik iscrpe koncesija mora da istekne, pošto korišćenje tog

81

rudnika prestaje. A šuma je obnovivo prirodno bogatstvo. Koncesija se može dati i za obavljanje odredjenog posla. Recimo, koncesija za izgradnju auto puta. Znači vi odredjenom preduzeću date pravo da iznajmi auto put, da ga koristi odredjeni broj godina i da po isteku tog iznajmljenog perioda auto put preda državi na korišćenje.

Kako se odredjuje vrednost koncesije? To je iznos koji smo morali platiti da bismo do koncesije došli. Ali neka preduzeća dobijaju besplatno koncesije, ako su ti poslovi od opšteg značaja, a vrednost se utvrdjuje po osnovu vrednosti sličnih prava koje je država odobrila.

Na koj period se koncesija otpisuje? Znači, za koliki period moramo iznos koji smo platili, preneti na troškove. To zavisi od ugovora na koji koncesija glasi. On može glasiti na 25 ili 30 godina, a to je sve utvrdjeno zakonom o koncesijama gde je utvrdjenjo postupak izdavanja koncesija, trajanje koncesija. Od vrste koncesije, zavisi i vreme trajanja. Računovodje obično zagovaraju stav da taj rok otpisivanja treba da bude što kraći, naročito tamo gde nije izvesno da će preduzeću priticati ekonomske koristi po osnovu korišćenja koncesije. Mi kažemo dobili smo koncesiju na 20 godina za korišćenje nekog dobra. Ako istraživanja pokazuju da nije izvesno da će svih 20 godina priticati ekonomske koristi, onda ćete koncesiju otpisati, na primer, za 15 godina. Primer: dobijete koncesiju za korišćenje auto puta, a vi znate da je korišćenje tog auto puta jako slabo. A šta ako se izgradi pruga pored tog puta. Vaši prihodi od korišćenja puta više neće biti isti, jer će jedan deo i putnika i tereta biti prevezen železnicom. Ima li onda osnova da preispitate vek trajanja koncesije, i da vek trajanja skratite. Dakle ne možete uzeti isključivo rok na koji glasi ugovor, nego morate uzeti i ove druge faktore koji treba da vam pokažu, i da vas uvere ili razuvere da će ekonomske koristi biti baš toliko velike.

Patent je ekskluzivno pravo korišćenja odredjenog pronalaska, sopstvenog ili kupljenog. Ko daje to ekskluzivno pravo pronalazaču ili korisniku? Država, i to tako što mu zaštitom pronalaska obezbedjuje da odredjeni broj godina, samo on taj pronalazak može koristiti. Znači ima pravo monopola nad korišćenjem tog pronalaska.

Za patente važi isto pravilo što se tiće otpisivanja, kao i kod koncesija. Znači najduži period je period u kome imate zaštitu, i kažete vaš patent je zašticen u narednih 15 godina. Po isteku tih godina patent postaje javno dobro. Može ga koristiti ko hoće, jer vi više nemate monopol. Najduži rok na koji vi morate da otpišete vaš patent je 15 godina. A može biti i kraći, ako smatrate da proizvod koji je proizveden tim vašim pronalaskom neće imati tražnju.

Predpostavljam da znate šta je to licenca (pravo korišćenja tuđeg izuma nabavljeno od proizvođača ili drugog vlasnika). Ono što je važno je, da će licenca biti tretirana kao sredstvo, dakle aktivirana, samo pod uslovom da se naknada za korišćenje licenlce plaća odjednom. Ako bi se naknada plaćala srazmerno obimu proizvodnje licenciranog proizvoda, tada takva licenca

82

ne bi bila tretirana kao sredstvo već kao posebni pojedinačni trošak. Dakle vi proizvodite neki proizvod, i kažete troškovi materijala toliko, troškovi rada toliko, aha troškovi za naknadu licence toliko, a to je poseban pojedinačan trošak za taj proizvod, jer ste vi sa ugovorom o kupovini licence obavezali da ćete za svaki komad proizvoda proizvedenog po toj licenci, na ime naknade platiti recimo 1 euro. Taj jedan euro je posebni pojedinačni trošak pri proizvodnji tog proizvoda. Ako kažete, kupujem licencu za period od 5 godina, za to placam 50.000 eura, e ta licenca je onda imaterijalno sredstvo koje ćete iskazati u bilansu, i otpisati u periodu od 5 godina.

Franšiza je, mogli bi smo reći pravo na biznis. Ko prodaje franšizu? Za razliku od koncesije, franšizu prodaju preduzeća. Koja je najpoznatija firma koja prodaje franšizu? McDonald's. Šta on prodaje firmama koje kupuju: način rada, svoje ime, svoje procedure i postupke, propisuje standarde za proizvode i usluge i vrši nadzor, da ne bi došlo do gubitka good will-a. Znači da ne bi pod njegovim imenom bili prodavani proizvodi i usluge manjeg kvaliteta od standarda koji je on utvrdio. I on, kažemo, sklapa ugovor o franšizi, i naravno da za onu firmu koja plati (jer naravno to se ne dobija za džabe) pravo da posluje po pravilima McDonald's-a, franšiza predstavlja sredstvo, aktivira se i otpisuje.

Koje važno nematerijalno sredstvo ima Coca-Cola? Zaštitni znak.

Poslovna vrednost preduzeća ili goodwill je širi pojem od imidža firme, i računovodje imaju preciznu meru visine goodwilla. Obično kažemo da goodwill predstavlja sposobnost firme da ostvaruje iznadprosečan profit. Znači pozitivnu poslovnu vrednost imaju firme koje ostvaruju iznadprosečan profit. Da bi se izndprosečan profit ostvario, te firme moraju imati odredjene karakteristike. Znači, obično je reč o firmama koje imaju zaista odličan ugled medju kreditorima, medju dobavljačima, koje imaju odličnu poziciju na tržištu, koje imaju sposoban menadžment, koje su dobro organizovane, koje imaju kolektiv koji je kvalifikovan i firmi odan... Sve su to atributi koji krase firmu sa pozitivnom poslovnom vrdnošću. Pošto investitor, kada kupuje firmu, on u stvari kupuje buduće profite za firmu koja odbacuje profit iznad proseka, investitor će biti spreman da plati više nego što je neto vrednost te firme. Pa se računovodstveno, visina goodwilla utvrdjuje kao razlika izmedju iznosa koji kupac plaća za firmu kao celinu, i visine neto imovine te firme. Znači, ako je neto imovina te firme 100, a kupac za tu imovinu placa 120, onda ovih 20 predstavlja pozitivnu poslovnu vrednost. Primer: imate dve firme, i obe se bave proizvodnjom sladoleda. Obe imaju isto imovinu, 1.000.000 eura, tolika je neto imovina. Prosečna stopa u toj grani je 15% prinosa na sopstveni kapital. Prva firma u proseku ostvaruje dobitke koji iznose 150.000, a druga ostvaruje dobitke od 190.000. Druga firma ima za 40.000 veći prinos na sopstveni kapital u odnosu na prvu firmu. To pokazuje da je to firma sa pozitivnom poslovnom vrednošću. Tih 40.000 razlike da li je to

83

goodwill tj. njegova visina? Nije, jer je to razlika za jednu godinu. Znači, neće ta firma izbacivati iznad prosecan profit samo godinu dana. Visina goodwilla moze biti 200.000 ako kupac procenjuje da će, najmanje 5 godina za redom, ostvariti profit koji je za 40.000 veci od prosečnog profita u datoj grani. I znači, kada bude kupovao tu firmu, on neće ponuditi 1.000.000, vec 1.200.000, i time će on platiti pozitivnu poslovnu vrednost te firme.

Samo plaćeni goodwill ima sposobnost aktiviranja. Znači, činjenica je da firma ima goodwill i pre nego što bude prodata, ali pošto je to interno generisano dobro, i što nije moguće pouzdano proceniti vrednost tog dobra. Znači kad bi vas bilo ko pitao pre nego što se ponudi kupac da plati, koliko vredi vaš goodwill, vi ne znate. Vredi onoliko koliko je kupac spreman da plati iznad vrednosti neto imovine firme i zbog toga se aktivira tek onda kada je stečen kupovinom. Znači, kada kupite firmu vi platite goodwill, i možete u bilansu iskazati goodwill kao posebnu bilansnu poziciju.

Kada je rec o otpisivanju goodwilla tu nema čvrstog pravila. Dok je bila važeća IV direktiva isključivo, i pre MRS 22, smatralo se da je period od 5 godina, period u kome treba plaćeni goodwill otpisati. Zato što je goodwill jako osetljiva kategorija, jer je jako teško tvrditi da ćete vi, u nekom jako dugom roku, zahvaljujući goodwillu da ostvarujete iznad prosečne profite. Goodwill se lako gubi. Dva, tri pogrešna poteza menadžmenta firme mogu dovesti do toga da firma prestaje da donosi visoke profite, i da se potpuno izgubi vrednost goodwilla. Pa se iz razloga opreznosti, insistiralo na otpisivanju u tako kratkom roku tj. 5 godina. MRS 22 je uveo izmene, i dopušta da se otpisivanje goodwilla vrši i u dužem vremenskom periodu, ali ne duže od 20 godina. Ali je nametnuo obavezu da se svake godine procenjuje preostali vek trajanja goodwilla. Znajući, da se goodwill lako izgubi, nametnuta je obaveza preispitivanja veka trajanja na kraju svake godine. To se inače, čini i za ostala imaterijalna ulaganja, jer je stepen sigurnosti u ostvarenje ekonomskih koristi ovde niži nego kada je reč o materijalnim ulaganjima.

Zaštitni znak je imaterijalno dobro samo kada je zaštićen zakonom. Znači, možete napraviti sjajan logo, ali ako niste prepoznatljivi po njemu, a ako ga niste zaštitili kod nadležnih državnih organa, ta logo vrednost ne može biti aktivirana. Ne možete ga prodati, niti ga iskazati kao imovinu. Primer: napravite firmu, i vaš logo, i kažete, e to je moja imovina, a niko vas ni ne prepoznaje po tome. Vi odmah pitate šta je ovo, ko je ovo, ali kada vidite znak Coca-Cola, ili Nike, vi odmah znate šta je to, i ne morate da čitate sta je iza toga. Vi odmah znate o kojoj je firmi reč, koji proizvod i koji kvalitet proizvoda je u pitanju. I zato je zaštitini znak važan, i predstavlja deo imaterijalne imovine. I zato možete tužiti nekoga ko koristi neovlašćeno vaš znak. Vi možete nekome odobriti da koristi vaš znak, i on će to platiti, ali ako koristi neovlašćeno, vi ga možete tužiti.

84

2. Materijalna ulaganja

- bilansiranje materijalnih ulaganja -

Pod materijalnim ulaganjima podrazumeva se veliki skup imovinskih predmeta, koji se smatraju kao, i imaterijalna ulaganja, dugoročno vezanom imovinom, odnosno imovinom čiji je vek trajanja duži od 12 meseci (a u standardu ćemo naći, čiji je vek trajanja duži od godine dana, odnosno od trajanja poslovnog ciklusa). Znači, ako je poslovni ciklus kraći, onda će se uzeti godinu dana, a ako je duži od godinu dana onda će se uzeti dužina poslovnog ciklusa, da bi se odredilo da li je neko dobro dugoročno vezano ili ne. Kod onih firmi čiji je poslovni ciklus duži od 12 meseci, će se dugoročnom imovinom se smatrati imovina čiji je rok duži od poslovnog ciklusa.

Materijalna ulaganaja obuhvataju:

Zemljište i prva koja su izjednačena sa zemljištem Gradjevinske objekte Tehnička postrojenja i mašine Ostala postrojenja, alati, poslovni inventar Ulaganja u izgradnju i avanse

Prava izjednačena sa zemljištem - kada uzmete u zakup zemljište na 99 godina, ne stičete li time pravo koje se izjednacava gotovo sa svojinom nad tim zemljistem? Na to se misli kada kažemo zemljiste koje se nalazi u svojini i prava koja proizlaze iz tih zemljista. Ovo je jedna od klasifikacija koja je moguća.

Raščlanjavanje materijalne imovine

Iako smatramo da je raščlanjavanje materijalne imovine lako, jer mi znamo šta su mašine, šta postrojenja, zemljista, ipak u nekim slučajevima to nije lako uraditi.

MRS-16: nepokretnosti, postrojenja (mašine) i oprema. Šta se podrazumeva pod nepokretnostima? To su materijalna sredstva koja se koriste duže od 1 obračunskog perioda za potrebe proizvodnje, isporuke, pružanja usluga, iznajmljivanje ili za administrativne svrhe. Ovo sve, osim onoga duže od jedne godine, važi za svako sredstvo, jer je to duže od jedne godine specificnost stalne imovine.

85

Problemi koji se kod rasclanjavanja mogu pojaviti - 1) kako iskazati u bilansu zemljišta na kojima je izgradjen gradjevinski objekat. Vi kada pravite poslovnu zgradu, vi je pravite na nekom zemljištu. Kako ćete u bilansu iskazati? Odvojeno gradjevinski objekat, odvojeno zemljište, ili ćete buduci, da oni predstavljaju jednu celinu (jer ne može zgrada da stoji u vazduhu) tu zgradu i to zemljište iskazati kao jednu bilansnu poziciju. Rešenja su različita, ali najveći broj zemalja se odlučuje da u tom slučaju iskaze zemljište i gradjevinski objekat zajedno. Ovo iskazivanje u bilansu, ne znači da se zemljište i gradjevinski objekat zajedno procenjuju. To znači da ćete vi, u vašim knjigama odvojeno voditi zemljište, odvojeno voditi gradjevinski objekat. Dakle imaćete račun zemljišta, a onda ćete imati odvojeno račun gradjevinskog objekta. Odvajaju se zato što se zemljište ne otpisuje. To je dobro sa neograničenim vekom trajanja, i nije predmet otpisivanja. Gradjevinski objekti imaju ograničeni vek trajanja, i otpisuju se. Ako biste ih iskazali zajedno, i kazali gradjevinski objekat zajedno sa zemljištem vredi milion, procenjeni vek trajanja je 20 godina, i svake godine bi ste morali da otpisujete 50.000. To ne bi bilo u redu. Moramo odvojiti vrednost zemljišta, i moramo otpisivati samo vrednost gradjevinskog objekta. Dakle to što se zajedno iskazuju u bilansu, ne znači da se u knjigama vode zajedno. Samo kada iskazujete u bilansu, saberete njihove vrednosti, i prikažete kao jednu poziciju.

2) Kako odvojiti prostrojenja od gradjevinskih objekata? U mnogim slučajevima tu nema dileme. Mašina koja je u hali je posebno imovinsko dobro u odnosu na halu, kao gradjevinski objekat. Ali u pojedinim slučajevima to nije do kraja jasno. Da li je lift postrojenje? Jeste, i nalazi se u okviru gradjevinskog objekta. Da li on predstavlja celinu sa gradjevinskim objektom ili ne. Da li ga treba iskazati odvojeno kao opremu, ili u okviru vrednosti gradjevinskog objekta. Posto je lift postrojenje koji omogućuje da gradjevinski objekat vrši svoju funkciju, onda on predstavlja deo gradjevinskog objekta, i biće iskazan u bilansu kao deo vrednosti gradjevinskog objekta. Postoje i obrnute situacije. Na primer, trafo-stanice. Šta je važnije kod trafo-stanice, zgrada ili oprema u toj zgradi? Ta zgrada postoji samo da bi se zaštitila oprema. U tom slučaju taj gradjevinski objekat treba tretirati kao deo opreme, i iskazati u okviru opreme. Jer je taj gradjevinski objekat sada uslov da bi ta oprema mogla da funkcioniše. Dakle, kada god budete u dilemi da li nešto treba iskazati kao gradjevinski objekat ili kao opremu pitajte se, šta je u tom odnosu važnije. Naravno smatra se da instalacije, vodovod, grejanje normalno spadaju u gradjevinski objekat.

3) Razgraničenje alata, na onaj koji će biti tretiran kao osnovno sredstvo, i onaj koji će biti tretiran kao obrtno sredstvo. Ovde važi sledeće pravilo. Sav alat čiji je vek trajanja duži od godine dana, bez obzira na pojedinačnu vrednost, tretira se kao osnovno sredstvo, a sav alat čiji je vek trajanja kraći od godine dana, opet bez obzira na pojedinacnu vrednost, biće tretiran kao obrtno sredstvo. Dugo su bila korišćena dva kriterijuma: visina vrednosti i vek trajanja. Znači,

86

standardi su usvojili pravilo po kome se vrši odvajanje na stalnu i obrtnu imovinu, a to pravilo je vek trajanja, i to kao iskljucivo pravilo. Znači, kada nadjete alat u osnovnim sredstvima, znači da je njegov vek trajanja duži od godine dana, ma koliko on bio skup, a ako nadjete alat u obrtnim sredstvima tj. sitan inventar, to znači da je vek trajanja kraći od godine dana. U nekim zemljama postoji rešenje da se alat koji se koristi do godine dana, odmah knjiži kao trošak tj. rashod, znači čim se počne koristiti, odmah se smatra da je utrošen. Takvo rešenje može se prihvatiti, ako ne vršite mesečno obračunavanje rezultata, ako vrštite samo godišnje. Ako obračunavate rezultat u kraćim periodima, to će dovesti do premetanja rezultata.

4) Kako se investicije u toku mogu iskazati kao materijalno ulaganje? Kada radite bilansiranje investicija u toku, znači na kraju godine morate imati jasan odgovor na pitanje: prvo, da li će ta investicija u toku biti dovedena do kraja? Znači da li postoji ili ne postoji rizik od završetka takvog ulaganja. Ukoliko će investicija biti dovedena do kraja onda, do sada izvršena ulaganja, možete iskazati kao osnovna sredstva u pripremi ili investicije u toku. Ukoliko očekujete prekid u izgradnji, iz bilo kojih razloga, onda takva ulaganja tj. ulaganja koja su do tog trenutka izvršena treba pre tretirati kao rashod nego kao sredstvo, jer od obustavljene investicije nema nikakve koristi u budućnosti. Znači, ako ta investicija nikada neće biti završena, to što ste započeli i sve što ste uložili do tog trenutka, ste izgubili, i to onda u bilansu tako treba i iskazati. Dakle ako se ne može prodati ili završiti onda je to čist gubitak ili ostali rashodi. Vrednovanje investicija u toku će se vršiti po istom pravilu kada se sredstvo zavrsi. Dakle po nabavnoj vrednosti, odnosno po ceni koštanja

5) Avansi za osnovna sredstva - Prvo moramo znati zašto se avansi iskazuju unutar materijalnih ulaganja, kada su avansi potraživanja za iznos novca koji je plaćen unapred, pre nego što je sredstvo isporučeno, tj. pre nego što je njegova izgradnja započeta odnosno, završena. Razlog zbog čega se avansi iskazuju u okviru materijalnih ulaganja je pružanje jasne slike o likvidnosti preduzeća. Znači jeste potraživanje, ali to je potraživanje koje neće biti pretvoreno u gotovinu, koje mi nećemo naplatiti nego će se pretvoriti u osnovno sredstvo. To potraživanje je prelazni oblik ka materijalnom ulaganju (kada nam dobavljač da mašinu mi knjizimo povećanje osnovnih sredstava, i gase se potraživanja po osnovu avansa). I zato je bolje da ti avansi u bilansu budu iskazani u okviru materijalnih ulaganja, nego u okviru potraživanja, jer kada radim analizu likvidnosti ja bih onda morala da gledam šta se tu nalazi, pa da izvlačim avanse da bi izračunala pravi racio likvidnosti. Znači da se to ne bi radilo, i da bi zadovoljili princip jasnosti, ove avanse klasifikujemo u okviru materijalnih ulaganja. Da bi neki avans iskazali kao materijalno ulaganje važno je da se taj avans odnosi na sredstvo, tj. da ga možete povezati sa sredstvom za koje je taj avans dat, i naravno da je taj avans pokriven savesnošću dužnika. Na kraju godine, šta ste uradili? Vi ste poslali dopis dužniku i napisali po našoj evidenciji vi nama na ime avansa dugujete toliko, pošaljete dva primerka, i on pogleda i proveri i kaze da, tačno mi

87

imamo obavezu prema vama u tom iznosu, parafira oba primerka, jedan vam pošalje, a jedan zadrži. Time ste vi izvršili popis svojih potraživanja, a on popis svojih obaveza. Znači svako potraživanje koje iskažete mora biti pokriveno takvom saglasnošću vašeg dužnika, da biste vi mogli dokazati da vi zaista imate potraživanje prema njemu Dakle, ne možete uneti neko fiktivno potraživanje, kao, on meni duguje, a on nema pojam o tome.

Vrednovanje materijalnih ulaganja

Vrednuju se po nabavnoj vrednosti inicijalno, odnosno po sadašnjoj vrednosti naknadno. Uslovi za priznavanje su isti kao i kod sredstava, dakle:

Da se sredstvo nalazi pod kontrolom preduzeća, Da je rezultat prošlih dogadjaja, Da će doneti ekonomske koristi u budućnosti, Da se njihova vrednost pouzdano može proceniti.

To je isto važilo i za nematerijalna ulaganja, i važiće i za zalihe, dakle generalno govoreći o sredstvima, ovo su uslovi za priznvanje!

Procenjivanje se vrši pojedinačno, to je načelo pojedinačnog procenjivanja. A vrednosti za procenjivanje su nabavna vrednost, za sredstva stečena kupovinom, i cena koštanja, za interno generisna sredstva.

Utorak, 16. novembar 2004.

Otpisivanje materijanih ulaganja

Prošli put govorili smo o stalnoj imovini, videli smo šta se pod stalnom imovinom podrazumeva, kako se vrši raščlanjavanje stalne imovine i kako se inicijalno procenjuje stalna

88

imovina (procenjivanje u trenutku sticanja, bez obzira na način sticanja). Naknadno procenjivanje imovine, međutim, zavisi od toga kako se vrši otpisivanje njene vrednosti. Znači, kolika će biti vrednost imovine po proteku određenog vremenskog perioda zavisi i od visine izvršenih otpisa.

Zašto se samo stalna imovina sistematski otpisuje, a ne i obrtna? Odgovor je zbog dužine veka trajanja, tj. zato što stalna imovina ima duži vek trajanja. Stalna imovina ima koeficijent obrta manji od 1, što znači da je njen vek trajanja duži od godinu dana, ili duži od trajanja jednog poslovnog ciklusa. Pošto je vek trajanja dug, postavlja se pitanje kako ćemo odrediti koji deo vrednosti je sredstvo izgubilo tokom određenog obračunskog perioda. Zato se otpisivanje vrši samo za onu imovinu čiji je vek trajanja ograničen, zbog toga što imovina čiji je vek trajanja neograničen ne gubi svoju vrednost (samim tim što joj je vek trajanja neograničen). To ne znači da u nekom trenutku Vi ne morate da izvršite otpis i takve imovine, ali ne postoji potreba za sistematskim otpisivanjem takve imovine.

Def: Otpisivanje je knjigovodnstveni postupak kojim se smanjuje inicijalna vrednost materijalnih ulaganja.

Pošto je otpisivanje način na koji mi konstatujemo smanjenje vrednosti imovine, koje nastaje usled dejstva različitih faktora, važno je da definišemo pravi cilj otpisivanja. Može se reći, da je to otpisivanje kojim se konstatuje smanjenje inicijalne vrednosti nekog materijalnog ulaganja. Ili drugačije, to je postupak kojim se nabavna vrednost ili cena koštanja datog materijalnog dobra (ili datog stalnog dobra) kao trošak raspoređuje na one obračunske periode u kojima se to sredstvo koristi, odnosno u kojima to sredstvo odbacuje prihode. Na ovaj način želimo da ispoštujemo načelo uzočnosti (načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu), odnosno da prihodima jednog perioda dodelimo njima pripadajuće rashode.

Šta sve mogu biti ciljevi otpisivanja? To, šta će biti cilj otpisivanja, zavisi od toga od koje bilansne teorije se polazi, ili zavisi od toga šta se smatra primarnim ciljem finansijskog izveštavanja. Znamo da, u zavisnosti od toga šta se smatra primarnim ciljem finansiskog izveštavanja, možemo identifikovati više bilansnih teorija od kojih je najznačajnije spomenuti statičku, dinamičku i organsku. Statička teorija je jedna od prvih bilansnih teorija koja je razvijena, i ona primarnim ciljem bilansa smatra utvrđivanje stanja imovine. Znači, ako se pođe od toga da je primarni cilj bilansa utvrđivanje imovine preduzeća, onda se visina otpisa utvrđuje tako što uporedite vrednost imovine na kraju, sa vrednošću imovine (misli se na stalnu imovinu) koju preduzeće ima na početku obračunskog perioda. Razlika između te dve vrednosti smatra se smanjenjem vrednosti koje je nastalo tokom datog obračunskog perioda. Ovde je važno da je primarni zadatak odmeravanja visine otpisa, utvrđivanje vrednosti imovine; hoću da izmerim kolika je vrednost imovine na kraju, odnosno koliko je ta imovina tokom obračunskog perioda

89

izgubila svoje vrednosti. Potpuno drugačiji cilj ima dinamičko shvatanje bilansa, po kome se primarnim zadatkom finansijskog izveštavanja smatra utvrđivanje raspodeljivog periodičnog rezultata. Ako se pođe od tako definisanog cilja, zadatak otpisivanja stalne imovine je da se inicijalna vrednost koja je utrošena da bi se do nekog sredstva došlo, rasporedi na one obračunske periode u kojima se to sredstvo koristi. Što znači, da kada se posmatra jedan obračunski period, putem otpisivanja, ukupna inicijalna vrednost se deli na dva dela. Na deo koji je potrošen do tog trenutka, i deo koji je nepotoršen. Prvi iznos, iskazuje se kao trošak, odnosno rashod, a drugi deo se zadržava u bilansu stanja kao vrednost imovine koja će biti potrošena u nekom od budućih obračunskih perioda, odnosno kao vrednost imovine koja će u budućnosti preduzeću doneti ekonomske koristi. Kod dinamičkog shvatanja bilansa, dakle smatra se da je osnovni cilj otpisivanja upravo ta podela inicijalne vrednosti da spomenuta dva dela. Pažnja je, dakle, ovde usmerena na odmeravanje utrošene vrednosti sredstava, s obzirom na primarni cilj sastavljanja bilansa prema ovom shvatanju, a to je utvrđivanje periodičnog rezultata. Ovde se ona neutrošena vrednost javlja samo kao ostatak u odnosu na inicijalnu vrednost. Prema organskom shvatanju bilansa primarni cilj je održavanje supstance, tj. ostvarene proizvodne spospbnosti preduzeća. Pa saglasno tome, od otpisivanja se očekuje da obezbedi zamenu ili nadoknadu utrošene vrednosti materijalnih ulaganja. Dakle, kada istekne vek trajanja nekog sredstva trebalo bi da je preduzeće uspelo, kroz otpisivanje, da obezbedi sredstva iz kojih će se nabaviti isto takvo sredstvo, ako se govori o apsolutnom održanju supstance, odnosno neko sredstvo koje će obavljati istu funkciju kao i proivod koji se otpisuje, ali nije isto zbog tehničkog progresa koji se u međuvremenu dogodio, ako govorimo o relativnom održanju supstance. Ovako definisani cilj otpisivnja, očito je, nije namenjen ni utvrđivanju imovine, niti utvrđivanju raspodeljivog rezultata, već je namenjen obezbeđivanju određenih finansijskih sredstava za obnavljanje utrošenih sredstava. Ako želimo da utvrdimo koja bi to ovde vrednost bila predmet otpisivanja, jasno je da to ne može biti nabavna, nego reprodukciona vrednost sredstvava. To zbog toga što želimo da dođemo do vrednosti koja je potrebna za ponovnu kupovinu sredstva, na kraju njegovog veka trajanja.

Koji od ovih ciljeva otpisivanje može da ostvari?

Kada govorimo o cilju otpisivanja po statičkom shvatanju, potrebno je dakle da se pravilnim odmeravanjem visine otpisa obezbedi pravilno iskazivanje vrednosti aktive, i preko toga pravilno otpisivanje vrednosti neto imovine (razlike između aktive i obaveza). Zbog toga što statičko shvatanje bilansa polazi od toga da treba, u tom otpisivanju, utvrditi vrednost neto imovine preduzeća. Ovaj cilj se može osporavati! Pre svega, zato što neto imovina nije vrednost preduzeća. Ona je upravo vrednost koja je dobijena sabiranjem vrednosti pojedinačnih imovinskih predmeta, umanjena za pojedniačne vrednosti obaveza koje preduzeće u datom trenutku poseduje. Vrednost preduzeća kao celine po pravilu se razlikuje od vrednosti imovine

90

preduzeća, i zato otpisivanje ne može biti instrument za utvrđivanje vrednosti preduzeća. Čak teško da može biti i instrument za utvrđivanje same imovine preduzeća, jer se i vrednost imovine preduzeća razlikuje u zavisnosti od njene namene, od toga koje ciljeve preduzeće želi da korišćenjem te imovine ostvari. Kada govorimo o utvrđivanju vrednosti preduzeća, onda je vrednost imovine samo jedna od vrednosti koja se uzima u obzir kada se određuje vrednost preduzeća. Ali pored nje redovno se utvrđuje tzv. prinosna vrednost preduzeća, zato što kupac želi zapravo da proveri koje on profite može očekivati do korišćenja te imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta prinosna vrednost je upravo jedan od najčešće korišćenih metoda za utvrđivanje vrednosti firme kao celine. Znači imovina firme i vrednost firme su dve po pravilu različite stvari, jer imovina vredi samo onda kada donosi profit. Imovina koja ne donosi profit nije imovina, već rashod (po definiciji sredstava). Otuda cilj po statičarima teško da može biti realizovan otpisivanjem. Znači ne možemo izmeriti otpisivanjem pravu vrednost neke imovine preduzeća.

Da li možemo obezbediti obračun raspodeljivog periodičnog rezultata? Po mišljenju većine autora ovo je dostižan cilj kada je reč o otpisivanju. Smatra se da otpisivanjem može izvršiti obračun raspodeljivog periodičnog rezultata i ispuniti onaj cilj koji je postavljen dinamičkom teorijom. Ovaj cilj se može ispuniti, zato što se odmeravanjem iznosa vrednosti koji je dato sredstvo izgubilo u datom obračunskom periodu, suprotstavljajući taj iznos prihodima obezbeđujete da rezultat ne bude precenjen, i da bude raspodeljiv (=da imate rezultat čija raspodela neće ugroziti održavanje supstance) što i jeste cilj. Ako se otpisivanje vrši na sistematskoj osnovi, tj. prema ustaljenim pravilima onda će utvrđeni rezultat, osim što će biti raspodeljiv, biti i međusobno uporediv nizu sukcesivnih vremenskih perioda.

Da li se otpisivanjem može obezbediti održanje supstance? Već iz samo definicije otpisivanja, da je otpisivanje knjigovodstveno-tehnički postupak kojim se konstatuje smanjenje inicijalne vrednosti sredstava, treba zaključiti da je otpisati jedno a nadoknaditi nešto sasvim drugo. Dakle, možete imati otpise sredstava a da, jednostavno, ne možete utrošene vrednosti nadoknaditi. Kada se utrošene vrednosti neće moći nadoknaditi? Kada nemamo dovoljno prihoda. Sredstvo se troši, i to se otpisivanjem konstatuje, ali da li će ta utrošena vrednost nadoknaditi to ne zavisi od trošenja, to zavisi od odnosa između prihoda i rashoda. Prema tome, ako prihod bude dovoljan da se iz njega nadoknade utrošene vrednosti onda će nadoknade biti. Ali, ako prihod ne bude dovoljan nadoknade neće biti, ali to znači da otpisa nije bilo. Otpisi postoje, a pošto nisu nadoknađeni, znači da postoji gubitak u visini smanjenja vrednosti imovine, koji nije pokriven prihodima datog obračunskog perioda. Ne može se, dakle, od otpisivanja očekivati da obezbedi nadoknadu utrošenih vrednosti. Problem nadoknade je problem između prihoda i rashoda, odnosno problem rentabiliteta poslovanja.

91

Ukoliko su prihodi veći od rashoda, tj. ako postoji potpuna nadoknada utrošenih vrednosti i višak iznad toga, onda će se u uslovima monetarne stabilnosti postojati situacija da otpisivanje oslobađa, privremeno, pa i trajno, određeni iznos sredstava. Jer, šta se događa kad se neko sredstvo otpiše, recimo čija je vrednost 1000, i otpisuje se na 5 godina? Svake godine otpisujete po 200. Šta se događa sa tih 200? Kada otpisujete prve godine 200 i iz prihoda nadoknadite tih 200, tih prvih 200 ostaje slobodno naredne 4 godine. Jer tek kada isteknu te 4 godine imaćete potrebu da kupite novo osnovno sredstvo. Drugi otpisani iznos od 200 biće slobodan naredne 3 godine, treći naredne 2, četvri godinu i poslednji će biti slobodan samo jedan dan ili neće biti slobodan. Dakle, kroz otpisivanje i amortizaciju sredstva se iz materijalnog pretvaraju u novčani oblik. I pošto je ponovno ulaganje potrebno tek po isteku veka trajanja, kažemo da se kroz amortizaciju popravlja likvidnost presuzeća. Zbog toga se amortizacija kvalifikuje kao jedini trošak koji ne traži ulaganje odmah u narednom periodu. Kada se materijal potroši u datom obračunskom periodu, mora se za naredni ciklus materijal kupiti ponovo. Sredstva koja su tome namenjena ne mogu se upotrebiti ni za šta drugo. Ali kad se sredstvo otpiše, pošto se nabavka ne vrši ponovo u narednom periodu na raspolaganju su ta sredstva, slobodna, određeno vreme i mogu se koristiti za finansiranje poslovanja.

Šta su privremeno oslobođena sredstva? I kada ona uopšte postoje? Ako bi se dogodilo da su sva sredstva kupljena u istom trenutku, i da sva sredstva imaju isti vek trajanja, onda bi svi ovi iznosi amortizacije bili privremeno slobodni (sve do trenutka dok se ne mora izvršiti ponovna nabavka). Po isteku pete godine, sva sredstva koja su bila oslobođena kroz otpise biće nam potrebna da bi smo nabavili nova. Zato se tako oslobođena sredstva tretiraju kao privremeno oslobođena sredstva. To naravno uopšte nisu male sume, posebno kada se radi o preduzećima koja imaju veliku stalnu imovinu.

Osim privremeno oslobođenih sredstava mogu postojati i trajno oslobođena sredstva. Da bi se pojavila trajno oslobođena sredstva potrebno je da budu ispunjeni neki uslovi:

1. da preduzeće posluje rentabilno (ako ne posluje rentabilno nema ni nadoknade utrošenih vrednosti, pa nema ni privremeno ni trajno oslobođenih sredstava)

2. da postoji monetarna stabilnost (ako ne postoji monetarna stabilnost, može se desiti da ste kroz otpise nadoknadili 1000 a da vam za novu nadokandu treba 1500, u tom slučaju nema trajno solobođenih sredstava)

3. da su sredstva koja se otpisuju nabavljena u različitim vremenskim periodima (da nisu nabavljena sva odjenom)

4. da imaju različiti vek trajanja. (da se zamena ne mora vršiti odjedanput, već da ta potreba za zamenom biva u različitim vremenskim periodima)

92

Ako su ovi uslovi ispunjeni, možemo reći da se kroz amortizaciju vrši i trajno oslobađanje određenog iznosa sredstava. Čak, iako se koristi linearna metoda za otpisivanje javiće se trajno oslobođena sredstva koja se mogu koristiti za proširenje kapaciteta.

PRIMER: Imamo tri mašine čija je nabavna vrednost 1500, procenjeni vek trajanja 5 godina, nabavka se vrši sukcesivno (prve godine nabavlja se jedna mašina, naredne godine druga, treće treća). Otpis je linearan.

На

Крају год.

Садашња вред. mашина

Укупна

СВ

Год.

Отписи

Збир

Отписа

Замена Ослобођена амортизација

1 2. 3. укупно Привр-емено

трајно

1. 1200

- - 1200 300 300 - 300 - 300

2. 900 1200

- 2100 600 900 - 900 - 900

3 600 900 1200

2700 900 1800 - 1800 900 900

4 300 600 900 1800 900 2700 - 2700 1800 900

5. - 300 600 900 900 3600 1500 2100 1200 900

6. 1200

- 300 1500 900 3000 1500 1500 600 900

7. 900 1200

- 2100 900 2400 1500 900 - 900

8. 600 900 1200

2700 900 1800 - 1800 900 900

Ako imate prvu mašinu, prve godine, imamo podatke o vrednostima na kraju prve godine. Vrednost mašine je 1200, jer je od nabavne 1500 oduzet godišnji otpis od 300 (jer je

93

vek trajanja 5 godina, pa je 1500/5=300). Ukupna sadašnja vrednost je 1200, godišnji otpis 300, zbir godišnjih otpisa 300. Nema zamene u toj godini. Oslobođena amortizacija 300 i videćete zašto se ona tretira kao trajno oslobođena.

Sledeće godine se kupuje još jedna mašina, i ona se takođe otpisuje. Vrednost prve mašine na kraju druge godine je 900, vrednost mašine koja je u toj godini kupljena je 1200. Ukupna sadašnja vrednost je 2100 (1200+900), ukupan godišnji otpis je 600 (300+300), zbir godišnjih otpisa (što bi Amerikanci rekli ''akumulirana amortizacija'' ili ispravka vrednosti, što bi smo rekli Mi) izosi 900 (300+600). Ukupno je oslobođeno 900 (300+600) i to je takođe trajno oslobođeno.

Treće godine kupuje se trća mašina. Vrednost prve mašine na kraju treće godine je 600, druge 900, a vrednost treće 1200. Ukupna sadašnja vrednost je 2700 (1200+900+600), ukupan godišnji otpis 900 (300+300+300), zbir godišnjih otpisa (akumulirani otpisi) 1800 (900+900). Oslobođena amortizacija iznosi ukupno 1800, ali nju delimo na 900 koji se smatraju trajno oslobođenim, i drugih 900 koji se tretiraju kao privremeno oslobođeni. Ovo zbog toga, što je sada kraj treće godine, a na kraju pete mora se izvršiti zamena prve mašine, na kraju šeste zamenu druge, i na kraju sedme moramo obezbediti sredstva za zamenu treće mašine. Dakle, od ovih 1800 ne možemo reći da je sve trajno oslobođeno, jer u naredne tri godine mi moramo obezbediti, ne 1500, već još toliko da nam ostane 600 (jer su nam sad otpisi po 900) da bi smo u narednoj godini obezbedili otpis. Pogledajte koliko u narednoj godini iznose-2700 od čega 900 ostaje kao trajno oslobođeno, sve ostalo je privremeno oslobođeno. Na kraju pete godine imamo 1200 i tih 1200 privremeno oslobođenih otpisa, biće korišćeno za nabavku nove mašine u narednoj godini. Na kraju šeste godine, akumulirana amortizacija je 1500, od toga je 900 stalno, a 600 privremeno oslobođeno. ''Kada na to dodate ovih 900 koje imate ovde'' to će biti 1500, tačno onoliko koliko treba za kupvinu nove mašine. Privremeno oslobođene amortizacije više nema.

Uslovi koji bi trebalo da budu zadovoljeni da bi postojala ovakva situacija, su prilično rigorozni. Treba da postoji monetarna stabilnost, da su sredstva različitog veka trajanja, da se sredstva nabavljaju u različitim vremenskim periodima, a ovi uslovi su u preduzećima retko kada ispunjeni. Jer dolazi do stalnih zamena. Neke mašine koje su preocenjene na 5 godina, biće zamenjene posle 3. Jer će možda doći do kvara, neće izdržati svih pet godina. A s druge strane, nabavićete i neku mašinu čiji je vek trajanja 3 godine. Neki raspored starosti tj. vremenskog trajanja naših sredstava koji se uspostavi na početku, tokom života preduzeća se menja. I ovaj efekat trajno oslobođenih sredstava se može tako izgubiti. On se gubi onda kada sredstva postanu približno jednakog veka trajanja. Od tog trenutka postoje samo privremeno oslobođena sredstva. U knizi kod prof. Rankovića piše koliko možemo ići u proširenje

94

kapaciteta zahvaljujući trajno oslobođenim sredstvima. Najčešće pitanje-šta ovo znači? Ako je vek trajanja sredstva 5 godina, i ako se otpisuje linearno, šta znači da je prosečno vreme vezivanja 15 godina? Kako tumačite ovo da je jedna godina vezana 20%, da je dve godine vezana 20%, tri godine 20 %, četiri godine 20% i pet godina 20%? Logika je sledeća. Da ako ukupno ulaganje od 100% koje koristite tokom perioda od 5 godina, razbijete na ulaganja od po 20%, onda će 20% od tog iznosa biti vezano samo godinu dana. Jer ćete vi prve godine otpisati 20%. Znači meni je ovih 20% vezano samo godinu dana. Ovih 20% vezano je prvu i vezano je drugu godinu, dakle vreme vezivanja ovih drugih 20% je dve godine. Ovih trećih 20% vezano je prvu, drugu i treću godinu. Četvrtih 20% vezano je 4 godine. I poslednjih 20% vezano je 5 godina. Tako da ako bi vaše ulaganje bilo jednako godišnjem otpisu, imali bi ste vezana sredstva 15 godina. Po 20% od tog iznosa kao da je vezano 15 godina. To je to ukupno vreme vezivanja koje vam je potrebno da bi ste izračunali prosečno. Znači 20% vaše amortizacije je praktilčno u tom sredstvu vezano 15 godina, iako je njegov vek trajanja 5 godina, ali vi svodite na godišnji otpis - Koliko vam je godišnji otpis vezan? Godišnji otpis nam je vezan 15 godina.

Kako se izračunava prosečno vreme vezivanja? Kada ukupno vreme vezivanja podelimo sa vekom trajanja. Znači, ako je ukupno vreme vezivanja 15, vek trajanja 5, onda je prosečno vreme vezivanja 3 godine.

Elastičnost efekta proširenja je stopa koja pokazuje do kog stepena imate trajno oslobođena sredstva. Dobija se kada se od vremena vezivanja oduzmete prosečno vreme i podelite sa prosečnim vremenom. (5-3)/3=66.67%. To znači da kada početna vrednost opreme, ili kada broj mašina dostigne 66,67% vrednosti trajno oslobođene amortizacije, efekat trajnog oslobođenja prestaje da postoji. Znači kada uporedite početnu vrednost sa trajno oslobođenim sredstvima. I onog trenutka kada početna vrednost dostigne 66.67% trajno oslobođene amortizacije, imate samo privremeno oslobođena sredstva. Gubi se efekat trajno oslobođenih sredstava.

SUŠTINA je da znate šta znači i pod kojim uslovima se mogu javiti trajno oslobođena sredstva. Dakle, cela priča je sračunata na to da razumete da se kroz nadoknadu otpisane vrednosti može obezbediti priliv privremeno i priliv trajno oslobođenih sredstava. Da je pojava trajno oslobođenih sredstava više izuzetak nego pravilo, i kada postoji, da su ta trajno oslobođena sredstva privremenog karaktera, dok se ne dostigne koeficijent elastičnosti efekta proširenja. Ne insistiram na tome da ovakve računice izvodite! Treba da usvojite logiku kako to da je nekih 20% vezano nekih 5 godina, a nekih je vezano 1 godinu. Da shvatite na koji način likvidnost firme može biti popravljena zahvaljujući amortizaciji.

95

Korišćenje efekta proširenja pretpostavlja:

1. da preduzeće posluje rentabilno

2. da se zamena vrši za ista sredstva iste vrednosti

3. da su sredstva deljiva i da se mogu delimično zamenjivati

4. da tržište prihvata porast obima proizvodnje

5. da postoji mogućnost pribavljanja dodatnog kapitala za potrebe proširenja kapaciteta

6. da su prve nabavke finansirane iz sopstvenih izvora

Jasno je da ispunjenje navedenih uslova nije problem otpisivanja, već problem zamene, a pre svega finansiranja.

Zašto nam je važno gde sve otpisivanje može da se vrši? Ne, naravno, zbog toga da bi smo znali mesta, nego da bi smo znali ciljeve. Otpisivanje sredstava može biti posmatrano sa aspekta poslovnog bilansa, kalkulacije i poreskog bilansa.

Kada govorimo o otpisivanju koje se vrši za potrebe sastavljanja poslovnog bilansa onda govorimo o otpisivanju koje se sprovodi u okviru finansijskog računovodsrva, a za potrebe sastavljanja eksternih finansijskih izveštaja. Pri utvrđivanju visine ovih otpisa moraju se koristiti one metode koje su dopuštene standardima, a kada je reč o stopama otpisivanja tu sada ne postoje propisane stope, nego svako preduzeće ima slobodu da samo procenjuje visinu stopa otpisa. Ranije je kod nas postojao propis koji je određivao minimalnu visinu stopa amortizacije. Takav propis je ukinut, s obzirom da dolazi do privatizacije, društvena svojina nestaje, i smatra se da će privatni vlasnici bolje štititi svoj kapital od države, te da ne postoji potreba za propisivanje minimalne amortizacione stope, za potrebe poslovnog bilansa.

Kalkulativni otpisi su otpisi koji se vrše u okviru pogonskog obračuna. Namenjeni su isključivo internim korisnicima informacija, i obično se baziraju na dnevnim cenama. Osnovni smisao ovih otpisa je da se obezbede podaci za utvrđivanje prodajnih cena, za ocenu rentabiliteta posla, prihvatanja porudžbina, njihovog odbacivanja i sl. Znate da je u finansijakom knjigovodstvu osnova za otpisivanje nabavna vrednost, a u uslovima monetarne nestabilnosti ta nabavna vrednost može odstupati od tržišnih cena, i onda je visina otpisa obračunata u poslovnom bilansu nepodobna za ciljeve koji se moraju realizovati i ciljeve kalkulacije koji se moraju ostvariti. Zbog toga, u pogonskom obračunu, za potrebe kalkulacije, visina otpisa se utvrđuje polazeći od dnevne vrednosti sa ciljem da se obezbedi održanje supstance preduzeća i formiranje prodajnih cena na način da se obezbedi nadoknada stvarno

96

utrošenih sredstava. Otuda zaključak da visina otpisa u poslovnom bilansu i otpis koji postoji u pogonskom knjigovodstvu uopšte ne moraju biti iste visine. Jer rezultat koji se utvrđuje u pogonskom obračunu naziva se ekonomski rezultat, i on ne mora odgovarati rezultatu iz finansijskog knjigovodstva.

Sa aspekta poreskog bilansa, otpisivanje se vrši prema poreskim propisima, a za potrebe utvrđivanja oporezivog periodičnog rezultata. Tu postoje propisane stope otpisa koje država priznaje kao stope po kojima će biti utvrđena amortizacija iskazana u poreskom bilansu. Znači rezon države je sledeći: možete vi u poslovnom bilansu da obračunate koliku god hoćete amortizaciju, ali za potrebe utvrđivanja poreza mi priznajemo amortizaciju obračunatu po ovim stopama. I država propisuje visinu stopa otpisa za pojedeina stredstva. One ''alfa'' tabele o kojima ste možda čuli, koje se koriste u Nemačkoj, su u stvari stope otpisa utvrđene za potrebe oporezivanja. Preduzeća vrlo često te stope koje su prpoisane za potrebe oporezivanja, koriste u svom finansijskom knjigovodstvu. Sada kada je kod nas ukinut pravilnik o amortizaciji, koji je određivao minimalne stope otpisa, preduzeća su se našla u čudu. Sada mnoge računovođe pitaju: šta ćemo sad? Koje ćemo mi sada stope primeniti? Super, sada možemo da otpisujemo koliko hoćemo. Naravno, ne mogu da otpisuju koliko hoće, a preduzeća po pravilu nemaju stručnjake koji bi mogli da im kažu po kojoj stopi, najmanje, da otpisuju svoju imovinu. I verovatno će za neko vreme još uvek biti korišćene one ranije stope amortizacije koje je država propisala, sve dok preduzeće korekcijom tih stopa ne dođe do stopa koje će njemu odgovarati. Dakle, otpisivanje za potrebe oporezivog rezultata vrši se primenom stopa koje su propisane od strane državnih organa.

Dakle, imate tri otpisa za ista sredstva. Jednu visinu otpisa u poslovnom bilansu, druga može biti u poreskom i treća može biti za potrebe kalkulacije, zato što su ciljevi različiti.

Faktora koji dovode do smanjenja vrednosti sredstava ima više, i čim je tako trudimo se da ih nekako grupišemo, klasifikujemo.

I Jedan od načina klasifikacije je na one:

1. faktore koji dovode do redovnog sistematskog otpisivanja imovine

2. faktore koji uzrokuju vanredne otpise imovine.

97

Redovni otpisi imovine uslovljeni su:

1. protokom vremena, fizičkim trošenjem tj. rabaćenjem, ili iscrpljenjem supstance (kada je reč o prirodnim bogatstvima),

2. istekom ugovora (kod koncesije – ali ugovor o koncesiji ne samo da će uticati na visinu otpisa koncesije, odnosno na vreme otpisa koncesije, nego i na vreme otpisa sredstava preduzeća koje je radi korišćenja te koncesije osnovano. Znači, ako Vi uzmete koncesiju za iskorišćavanje nekog rudnika uglja, sva sredstva koja nabavite da bi ste vršili ekspoloataciju u periodu na koji koncesija glasi, treba otpisati u istom periodu. Kada istekne vreme koncesije sa tom imovinom, gledaćete da iz prihoda koji ostvarite eksploatacijom uglja nadoknadite celokupnu nabavnu vrednost sredstava koja ste za te namene nabavili. Tako da će i materijalna ulaganja preduzeća koje je osnovano radi iskorišćenja koncesije biti otpisivana najduže na period koncesije.)

3. ekonomskim razlozima, gde pre svega podrazumevamo zastarelost i nepodobnost (zastarelost – neko sredstvo je ekonomski zastarelo kada ne postoji ekonomska isplativost njegovog daljeg korišćenja, zbog toga što su se u međuvremenu pojavila sredstva koja isti posao obavljaju uz niže troškove. Onog trenutka kada se pojavi na tržištu nova genetacija računara, na primer, cene padaju; nepodobnost – npr. imate automobil koji troši običan benzin, i država reši propiše da, radi zaštite životne sredine, automobili koji troše običan benzin, u periodu od godinu dana, moraju biti zamenjeni automobilima sa 'katalizatorom' ili će vlasnici automobila koji troše običan benzin plaćati visoku novčanu nadoknadu da bi se otklonile štete koje su oni izazvali. Kada bi ste imali takav jedan automobil, da li bi ste zbog ovakve odluke njegov vek trajanja morali da skratite? Preračunali bi ste se i npr. rekli: ne isplati mi se da ugrađujem 'katalizator' a još manje da plaćam visoku kaznu, prema tome za ovih godinu dana ovaj auto mora da bude otpisan. Iako bi možda period njegove ekspolatacije mogao biti duži, ovakva odluka države će sredstvo učiniti nepodobnim za dalje korišćenje).

Vanredni otpisi se preduzimaju kada smanjenje vrednosti nastane zbog:

1. vanrednih događaja kao što su požari, poplave, zemljoresi, razorni vetrovi. Odnosno, sve štete koji nastanu povodom događaja na čiji nastanak ili nenastanak mi apsolutno ne možemo uticati, koji se ne mogu predvideti, a smanjenje koje uzrokuju je trajne prirode.

2. ako dođe do obustavljanja neke investicije, sredstva uložena u izgradnju datog objekta ili date mašine, prestaju da imaju svoju vrednost i ta obustavljena investicija prestaje da bude sredstvo i javlja se potreba za vanrednim otpisivanjem (upotreba neadekvatnih materijala može biti razlog za obustavu gradnje, i za zbog toga vanredne otpise takvih sredstava).

98

II Vrste otpisa prema mestu gde se ona vrše, (o tome smo već pričali):

1. u finansijskom knjigovodstvu (za potrebe izrade bilansa na kraju godine utvrđuje se konačna visina redovnih otpisa, koji se utvrđuju saglasno MRS i računovodstvenim politikama)

2. u pogonskom obračunu (otpisivanje se ovde vrši za potreba kalkulacije i polazi se od dnevnih vrednosti)

III Postoji još jedna podela, prema tehnici otpisivanja:

1. direktno otpisivanje (vanredni otpisi se po pravilu vrše direktnim putem)

2. indirektno otpisivanje (sistematski otpisi se po pravilu vrše indireknim putem)

IV Možemo napraviti i podelu prema politici otpisivanja:

1. otpisivanje sa karakterom rashoda (samo ovo pod 1. je dozvoljeno – to je otpisivanje kojim želimo da konstatujemo smanjenje vrednosti, bilo da je ono nastalo zbog delovanja redovnih ili vanredmih razloga otpisivanja – može biti redovno ili vanredno). Vanredno otpisivanje, za razliku od redovnog, je vezano za sredstva sa ograničenim vekom trajanja, a može biti primenjeno i na sredstva koja imaju neograničen vek trajanja. Recimo ako dođe do poplava koje unište obradivo zemljište. To se događa, naiđe bujica i odnese plodno tle. Ostane kamen ispod. Vrednost zemljišta pre, i posle polave se dramatično razlikuje. To je povod za vanredni otpis zemljišta. Kod umetničkih predmeta koji se takođe ne otpisuju, ali ne zato što nemaju ograničen vek trajanja, jer teško je verovati da bilo koje umetničko delo može trajati beskonačno dugo (možda jako dugo, kao piramide, ali ne beskonačno), kada dođe do značajnog, trajnog oštećenja nekog umetničkog dela tada se preduzima vanredno otpisivanje. Tu nema sistematskog otpisivanja, ali vanredni otpisi su mogući.

2. dopunsko otpisivanje

Na osnovu čega se vrši otpisivanje? Mora se napraviti plan otpisivanja. Naravno, plan otpisivanja se odnosi na redovno otpisivanje, koje možete predvideti. Kad budete dobili zadatak da pravite plan otpisivanja, shvatićete da to uopšte nije tehnički posao. Moraćete prethodno da definišete politiku otpisivanja sredstava firme. Znači da identifikujete:

- osnovicu za raspodelu (koja sredstva ćete otpisivati)- koliki je njihov procenjeni vek trajanja- metode otpisa (koju ćete metodu za koje sredstvo koristiti).

99

I tek pošto definišete politiku, možete pristupiti izradi plana. Onda je plan čisto tehnički posao. Ali pre nego što definišete politiku od plana nema ništa. Znači, računovodstvenom politikom se definišu pravila za otpisivanje, a Vi onda samo pravite plan otpisa koji ne predstavlja ništa drugo nego primenu tih definisanih pravila na sredstva preduzeća. Znači ako kažete da ćete vaše građevinske objekte otpisivati linearno, da ćete vašu opremu otpisivati degresivnom metodom, da ćete transportna sredstva otpisivati primenom funkcionalne metode, vi ste time definisali svoju računovodstvenu politiku. Ako kažete da ćete naknadne izdatke za materijalna ulaganja aktivirati, povećavajući znači vrednost imovine, onda je to takođe deo vaše politike. I kada to uradite onda pravite plan otpisa. Plan otpisa nije ništa drugo nego spisak svih sredstava koje imate, koja su predmet otpisivanja. Znači u planu se neće naći sredstva koja se ne otpisuju. Naći će se njihova nabavna vrednost, procenjeni vek trajanja, eventualno procenjeni likvidacioni ostatak, navešćete metodu otpisivanja i visinu godišnjeg otpisa. Iz Vašeg plana se mora saznati koja sredstva otpisujute, kolika je bila njihova nabavna vrednost, koliki je njihov procenjeni vek trajanja, koji metodu primenjujete i koji je godišnji otpis datog sredstva.

Ovde se javlja i problem izbora veka trajanja. Uvek morate utvrditi vek trajanja, čak i onda kada koristite funkcionalnu metodu. Zato što se sredstvo može koristiti u određenom vremenskom periodu. Kada govorite o ekonomskom veku trajanja, onda ćete sigurno naići na tri različita shvatanja šta je vek trajanja nekog sredstva. Prvo, vek trajanja je period u kome sredstvo može pružati usluge; u kom je ono tehnički sposobno da pruža usluge. To je tzv. tehnički vek trajanja. (Katin PC 286, koji još uvek fantastično funkcioniše; on je tehnički u redu) Ekonomski vek trajanja je vek trajanja sredstva u kome je ekonomski isplativo korišćenje datog sredstva. On je uvek kraći od tehničkog veka trajanja. To je onaj period za koji se procenjuje da će se korišćenje nekog sredstva isplatiti (ekonomski vek Katinog 286 je odavno istekao). Postoji i korisni vek trajanja, koji je kraći od ekonomskog. To je vek trajanja u kome, po politici zamene sredstava preduzeća, će dato sredstvo biti korišćeno. Transportna preduzeća mogu imati sledeću politiku: imamo autobuse čiji je ekonomski vek trajanja 10 godina, naša politika je da zamenu voznog parka vršimo po isteku 7 godina, jer želimo da izbegnemo rast troškova održavanja, i li želimo da izbegnem nesigurnost u pogledu tehničke ispravnosti naših vozila. Dakle, 7 godina koristimo, posle toga prodajemo i kupujemo nova. Ekonomski vek trajanja svodimo na korisni vek zato što je to naša politika. Niko ne može reći da autobus posle 7 godina ne može više da se koristi, politika firme je da vek trajanja bude skraćen i da radi realizacije nekih drugih ciljeva ja hoću da budem siguran da taj autobus nikada neće ostavit putnike na putu. Prema MRS 16 koji se bavi ovim pitanjem, u paragrafu 43, savetuje se sledeće: Kada se procenjuje korisni vek trajanja, treba uzeti u obzir uobičajenu upotrebu sredstva prema kapacitetu kojim se sredstvo koristi, očekivano fizičko rabaćenje (koje zavisi od režima korišćenja – ne troši se isto mašina koja radi jednu smenu i mašina koja radi tri smene), tehničko-tehnološki progres (kod onih sredstava gde su promene u tehnologiji brze, vek trajanja

100

treba skratiti) i naravno eventualna zakonska ili slična ograničenja koja mogu uticati na to da se vek trajanja skrati. Ili na primer, mašina može da se koristi još, ali licenca za proizvodnju tog proizvoda ističe-moramo otpisati sredstvo u periodu do koga važi licenca.

Pitanje kada sa otpisivanjem treba početi u različitm zemljama različito je definisno. Kod nas važi pravilo: od prvog narednog meseca. Iako se sredstvo troši kontinuirano, otpis se vrši na mesečnom nivou, kod nas. Znači, svakog meseca knjižite otpis, i to za sredstva koja su pribavljena u ovom mesecu otpis počinje da teče od prvog narednog meseca. Isto tako, za sredstva koja su otuđena u ovom mesecu, otpis prestaje od prvog narednog meseca. To je prosto konvencija, morate preseći negde. U nekim zemljama je to, recimo, na pola godine. U Nemačkoj, sva sredstva koja se nabave u prvoj polovini godine, počinju da se otpisuju od prvog jula. I ona koja su nabavljena u drugoj polovini godine, naravno, počinju da se otpisuju od prvog januara naredne godine. Takođe, bitno je i spomenuti da otpisivanje treba otpočeti po nabavci, a ne po početku korišćenja, zbog mogućnosti da gubitak vrednosti nastane nezavisno od rabaćenja.

U paragrafu 46, MRS-a 16 se kaže da osnovicu za otpisivanje čini nabavna vrednost ili cena koštanja, koja treba da bude umanjena za procenjeni likvidacioni ostatak, pod uslovom da je vrednost likvidacionog ostatka značajna, i da se može pozdano proceniti (likvidacioni ostatak je vrednost osnovnog sredstva po isteku njegovog veka trajanja-vrednost starog gvožđa, starog građevinskog materijala). Ako navedena dva uslova nisu ispunjena, zanemaruje se vrednost likvidacionog ostatka, i za osnovicu otpisivanja uzima se nabavna vrednost. Nisu slučajno ova dva uslova utvrđena, zaista je teško u mnogim slučajevima utvrditi kolika će biti vrednost likvidacionog ostatka. Ako imate mašine koje traju 10 godina, ko bi mogao znati kolika će biti vrednost kilograma starog gvožđa za 10 godina? Samo kod sredstava kod kojih je vek trajanja kratak, i kod kojih za likvidacioni ostatak postoji aktivno tržište može se ići na procenu i to uzeti u obzir.

Metode otpisivanja definisane su MRS-om 16, i po paragrafu 47 dopuštene su vremenske i funkcionalna metoda. Metoda otpisivanje koja je odabrana trebalo bi najbolje da odslikava gubitak ekonomskih koristi datog sredstva. Od vremenskih metoda dopuštena je metoda linernog otpisivanja i metoda degresivnog otpisivanja, a razume se da metoda progresivnog otpisivanja nije dozvoljena. Imate pravo da izaberete, ali kada izbor napravite morate odabranu metodu kontinuirano koristiti. Dopušteno je da sa degresivne metode pređete na linearno otpisivanje, ali nije dopušteno obrnuto. Ovo zbog toga, što kad prelazite sa degresivne metode na linearnu, a to se obično radi onda kada je vek trajanja kratak, pa se pojavljuje opasnost da po isteku veka trajanja deo nabavne vrednosti ostane neotpisan, i onda kad visina otpisa padne ispod linearnog (ispod onog otpisa koji bi ste imali da otpisujete linearno) dopušta se da

101

nastavite otpis preostalog dela po linearnoj metodi. To se ne smatra instrumentom kojim se može uticati na visinu poreskog tereta. Ali ako otpisujete linearno, pa procenite da ćete imati visok rezultat pa rešite da pređete na degresivno otpisivanje, tako povećate otpise i smanjite rezultat – e država to ne dozvoljava.

Neću Vam pričati metode otpisivanja, zato što očekujem da ih znate. Sve smo to naučili u prvoj godini. Potsetite se uslova za primenu načina utvrđivanja visine otpisa i prednosti i slabosti koje metode poseduju. Procenite njihovu primenjvost u odnosu na određene vrste sredstva i u odnosu na okolnosti u kojima preduzeće posluje. Očekujem da znate šta je linearna metoda, šta se otpisuje, koje su pretpostavke od kojih polazi, i koje su njene slabosti. Isto za degresivnu, koje su njene varijante. Znači, SVE O METODAMA!

Ovo sada što ide nije pričala, a to je kraj u Power point prezentacijama, pa ajde da dodam...

Obračunati otpis predstavlja rashod perioda, osim ako je sadržan u učincima koji nisu realizovani ili u opremi proizvedenoj za sopstvene potrebe, jer je u tom slučaju obračunati otpis uračunat u cenu koštanja. U prvom slučaju otpis će postati rashod kada zalihe budu prodate. U drugom slučaju, otpis će postati rashod u vremenu korišćenja datog sredstva, putem njegovog otpisivanja.

Procenjeni korisni vek upotrebe, mora se periodično preispitati. Ako se pokaže da je očekivani korisni vek trajanja, pri tim preispitivanjima, kraći od procenjenog mora se izvršiti korigovanje visine otpisa za tekući i buduće periode. O ovome govori paragraf 49, MRS-a 16.

I izabrani metod otpisivanja mora se povremeno preispitati. U slučaju da su se okolnosti u kojima preduzeće posluje tako promenile, da izabrani metod ne odražava na pravi način gubitak ekonomskih koristi, metod treba promeniti i tretirati promenu kao promenu računovodstvene procene. U takvom slučaju, visinu otpisa za tekući i naredne periode treba izračunavati po novoj metodi.

Četvrtak, 18. novembar 2004.

3. Finansijska ulaganja

- bilansiranje finansijskih ulaganja -

102

Šta se smatra dugoročnim finansijskim ulaganjem?

Dakle ulaganja mogu biti, sa aspekta dospelosti dugoročna i kratkoročna, pa da najpre definišemo šta su to dugoročna finansijska ulaganja. Kažemo da su to ulaganja novčanih sredstava na svojinskoj ili kreditnoj osnovi, u druga preduzeća, sa namerom da se dugoročno drže, odnosno rok naplate tih potraživanja je duži od godine dana.

Zašto imamo da se dugoročno drže, pa još i ovaj dodatak? Zato što ova ulaganja mogu biti na svojinskoj osnovi, a to znači da nemaju rok dospeća, i to znači da se na njih odnosi ovo da se dugoročno drže, a ako su na kreditnoj osnovi onda imaju rok dospeća, a to znači da je rok naplte duži od godine dana.

Šta znači ulaganje na svojinskoj osnovi? To znači da vi tim ulaganjem stičete svojstvo suvlasnika. Znači izmedju firme u koju ulažete i vas postoji vlasnički odnos. Vi ste suvlasnik date firme.

Šta znači ulaganje na kreditnoj osnovi? Izmedju firme i vas postoji dužnicko-poverilački odnos, dakle vi ste samo pozajmili na odredjeni rok.

Zbog čega su dugoročna finansijska ulaganja izdvojena?

Postoje dva razloga. Jedan je dugoročnost koju sam već pomenula, a drugi je da se posebnim evidentiranjem i iskazivanjem ovih ulaganja obezbedi posebno evidentiranje prihoda koji nastaju po osnovu redovne poslovne aktivnosti, odnosno po osnovu prodaje učinaka. Znači ja hoću da prihode od finansijskih ulaganja odvojim od onih prihoda koje imam iz redovne poslovne aktivnosti, odnosno, bolje rečeno iz osnovne aktivnosti firme. I to je razlog zašto se oni vode odvojeno i prihodi odvojeno prate.

Dugoročna finansijska ulaganja možemo najgrublje klasifikovati u tri grupe:

1. Ušešća 2. Dugoročne hartije od vrednosti3. Dugoročne plasmane

103

1. Učešća

Ona nama nisu novi pojam. Da bi se učešća uopšte javila potrebno je da postoje korporativni oblici organizovanja preduzeća, znači društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Znači, učešća se javljaju tek pošto su stvoreni uslovi za kretanje kapitala izmedju preduzeća. Vi ulažete u jednu firmu, sa primarnim ciljem da to ulaganje stvori osnovu za vaš uticaj na poslovnu i finansijsku politiku te firme.

Zašto vi zelite da utičete na njenu poslovnu i finansijsku politiku? Zato što kroz taj uticaj želite da unapredite sopstveno poslovanje. To znači da kada god se odlučujete da stičete učešće u nekoj firmi to nikada ne radite na pamet. To nikada ne radite samo zato što firma isplacuje visoke dividende, ili samo zato što vrednost te firme na tržištu raste. Ne. Vi to radite zato što je ta firma vama vazna u postupku obavljanja vaše delatnosti. I vaša učešća se uglavnom odnose na preduzeća za kojima vi već imate odredjene poslovne odnose, bilo da su to vaši veliki kupci, ili dobavljači, ili firme koje se bave istraživanjem i razvojem proizvoda čijom se vi proizvodnjom bavite, ili firme koje se bave prometom roba čijom se proizvodnjom vi bavite. Dakle to su firme čije aktivnosti ili prethode ili slede onoj aktivnosti kojom se vi inače bavite.

Kako ćete to vi unaprediti sopstveno poslovanje time što ćete imati u nekoj firmi učešće? Mi učešćem stičemo pravo glasa, odnosno stičemo sposobnost da utičemo na donošenje poslovnih odluka u toj firmi. Ako možemo da utičemo na odluke koje će u toj firmi biti donete kakve će onda te odluke biti? Onakve kakve odgovaraju nama. Dakle mi ćemo nastojati da svoj uticaj iskoristimo da se odluke koje se donose, pozitivno odraze na naše poslovanje. Primer: imate firmu koja je vaš veliki dobavljać. Redovnost vaše proizvodnje, kvalitet vaših proizvoda zavise od redovnosti isporuka tog dobavljača, i od kvaliteta njegovih gotovih proizvoda koje vi od njega kupujete, i kao materijal koristite u daljoj preradi. Vi imate snažan interes da kod te firme imate snažnu poziciju. Znači neće ona nama dati niže cene, i ne treba, ali ćete verovatno u isporukama imati pravo prvenstva, imali ste ga i do sada (zato što ste veliki kupac I kao veliki kupac vi uvek imate prednost nego kupci koji se javljaju sad pa sad) samo ne tako jasno odredjeno. Ali ako ste uz to i suvlasnik te firme vaša pozicija će biti mnogo snažnija nego ako niste. Zato vi želite da steknete učešće u toj firmi. Naravno, vi ne možete pri sticanju učešća potpuno zanemariti cinjenicu kakva je to firma, ili kakav je njen rentabilitet, finansijski položaj… ali to nije vaš primarni motiv. Znači visina dividende koju ona isplaćuje nije vaš motiv ulaganja.

Da bi jedno ulaganje moglo da se bilansira kao učešće potrebno je da, osim ovog motiva, koji to ulaganje odvaja od drugih ulaganja, bude ispunjen još jedan uslov. Potrebno je da posedujete najmanje 10% od ukupnik akcija pa da kažete da imate učešće. Dakle, ako imate 1% akcija koliko kod vi želeli da na osnovu tih akcija utičete na tu firmu, vi nemate učešće, vaš glas se

104

neće čuti. Vi ne možete. Taj broj vam ne omogućava vaš uticaj na poslovanje te firme. Dakle, da bi ste mogli vršiti neki uticaj, vi morate imati makar 10%. U zemljama clanicama EU po IV direktivi postojalo je pravo da ovu granicu od 10%, mogu podići ali ne više od 20%. Znači, nacionalnim propisima može biti dozvoljeno da se učešćem smatra ulaganje u drugo preduzeće, recimo koje dostiže minimalno 15%, ili min 20%, ali nikada iznad toga, jer bi to u tom slučaju, odnosno ako kažete da imate učešće samo ako imate 25%, sva vaša učešća ispod 25% ne možete iskazati kao učešća, već morate iskazati kao obična ulaganja, a to ne bi odražavalo pravu suštinu vašeg ulaganja. I zato se kaže u IV direktivi da gornja granica ne može biti iznad 20%. Znači, minimun je 10, zemlje članice mogu odrediti i visu granicu, ali ne iznad 20% da bi se neko ulaganje kvalifikovalo kao učešće.

Kako se učešća dele? Pošto smo rekli da su učešća osnova za uticaj koji imamo, snaga našeg uticaja zavisi od visine učešća. Uvek je bilo ” koliko para toliko muzike”. Što više ulozite u datu firmu, vi imate snažniji uticaj na njenu poslovnu i finansijsku politiku. Pa se prema visini učešća u pravu glasa, hoću da na to obratite pažnju, učešća dele na:

1. obična 10% - 20% prava glasa2. značajna 20% - 50% prva glasa3. većinska iznad 50% prava glasa

Izmedju ulaganju u kapital i prava glasa u velikom broju slučajeva stoji znak jednakosti, znači vi kažete ja posedujem 20% osnovnog kapitala te firme, to bi u velikom broju slučajeva značilo da vi imate 20% od ukupnog broja glasova koje ta firma u svojim akcijama ima, ali ne mora uvek biti tako. Zato što ne mora uvek, zato mi kada odredjujemo kakvo je učešće, uzimamo u obzir broj glasova koje imamo u toj firmi, a ne visinu angžovanog kapitala. Zato što, ako imate preferencijalne akcije neke firme, vi ste uložili kapital, ali nemate pravo glasa, jer preferencijalne akcije ne nose pravo glasa. Znači mogu imati 30%, kapitala u toj firmi ako je sve to ulaganje iskazano u preferencijalnim akcijama, ja nemam učešće jer ja nemam mogućnost da utičem na tu firmu. Znači, imamo učešće u obicnim, i učešće u preferencijalnim akcijama. Vaše ukupno ulaganje će mozda biti 40% kapitala, ali ćete imati samo 20% glasova, jer je deo vašeg ulaganja reprezentovan u preferencijalnim akcijama. Znači zato kada govorimo o učešću uvek kada govorimo mi mislimo na pravo glasa.

1. Obična učešća daju vam osnovu za odredjeni uticaj, ali vaš glas se u skupstini akcionara, gde vi upravljate neće naročito glasno čuti, jer izmedju 10 i 20% to nije učešće koje vam obezbedjuje da vi možete bitno uticati na odluke koje će biti donete.

2. Ako imate više od 20%, a manje od većinskog učešća u pravu glasa, tada se kaže da imate značajno učešće. Značajno, u sledećem smislu. Da vi možete sada, na skupštini akcionara uticati bitno, znači kada neko ima 30% glasova, znači to je trećina od celine, verovato je da će

105

donete odluke, možda ne po svakom pitanju, ali u odredjenom broju pitanja biti onakve kako taj akcionar nameće tj. traži.

3. Ako imate većinsko pravo glasa, ja sada neću reći više od polovine, zato što ne morate imati više od polovine da bi ste imali firmu pod kontrolom, ali vi morate imati više glasova od svih drugih, tada se takvo učešće kvalifikuje kao vecinsko, i vi nad tom firmom vršite kontrolu. To znači da, budući da imate većinsko pravo glasa, vi ćete birati ko će biti u upravnom i nadzornom odboru, i preko postavljanja svojih ljudi u organe upravljanja vi ćete praktično tu firmu voditi. Jer će ona, naravno, raditi ono što vi kao vlasnik akcija od njih tražite. I zato se takve firme označavaju kao zavisne firme, jer se nalaze pod kontrolom neke druge firme, a firma koja vrši kontrolu, tj. vi koji posedujete vićinsko pravo glasa, dobijate status matične firme, ili vrhovnog društva, matičnog društva…

Bilansiranje učešća

Učešća koja su većinska redovno se iskazuju kao posebna bilansna pozicija, pod nazivom ''učešća u povezanim preduzećima''. U nekim bilansnim šemama čak je predvidjena posebna bilansna pozicija za značajna učešća, a posebna za obična, ali se često značajna i obična učešća iskazuju kao jedna pozicija, ali se uvek odvajaju većinska učešća kao posebna bilansna pozicija. Ako se značajna i obična iskazuju u jednoj poziciji, onda je u napomenama koja prate tu poziciju, prikazano odvojeno, kolika su značajna a kolika su obična, i biće navedeno na koje firme se odnose značajna učešća, koliko iznose…

Inicijalno procenjivanje učešća predstavlja procenjivanje učešća u trenutku sticanja, i vrši se po njihovoj nabavnoj vrednosti. Nabavna vrednost učešća je jednaka kupovnoj ceni akcija ili udela, uvećanoj za zavisne troškove nabavke (troškovi provizije berzanskom posredniku, jer ne možete vi kupiti akcije na berzi, morate se obratiti ovlašćenom berzanskom posredniku koji će to za vas uraditi, ali će vam napalatiti proviziju koja će za vas predstavljati ZTN; zatim ako se evidencija akcija vodi u centralnom registru morate platiti nadoknadu da budete proknjiženi kao novi vlasnik tih akcija; zatim berza će vam zaračunati porez na promet, jer berza je tržište tj. sekundarno tržište HOV). Sve te troškove možete dodati na kupovnu cenu akcija, i obrazovati nabavnu vrednostu vaših učešća. Ono što nema sposobnost aktiviranja, i što ne možete uključiti u nabavnu cenu učešća, to su izdaci koje biste imali vezane za donošenje odluke o kupovini učešća. Hoću da kupim učešće u nekoj firmi, ali nisam baš sigurna kakva je firma, ona je za mene zanimljiva zato što se bavi prodajom i ima široku prodajnu mrežu. Bilo bi jako zgodno da mogu svoje proizvode plasirati preko nje, ali da bi donela odluku mora mi neko pomoći i reći firma je dobra, firmu vodi dobar tim, njihova poslovna politika je takva. Dakle, ja tražim usluge neke konsultanske kuće. Oni će sve to obaviti, izvestiti me a ja ću to morati da platim. E taj iznos, koji bih ja platila njima za informacije na kojima ja donosim odluku o kupovini učešća,

106

ne može biti uključen u nabavnu cenu učešća. On će biti tretiran kao rashod perioda, kao tekući trošak, jer odluka je mogla da bude i neću da kupim. Dakle ne mogu se vezati direktno, i zato ovo i spada u tekuće troškove.

Ukoliko učešća stičete razmenom akcija, što je takodje moguće (znači ja mogu da dam moje akcije i da uzmem akcije neke druge firme, i da kroz tu razmenu akcija steknem učešće u kapitalu te druge firme). Tada se odnos za razmenu utvrdjuje na osnovu berzanskog kursa, ukoliko se akcije kotiraju na berzi, odnosno na bazi odnosa izmedju bilansnog kursa, ako se akcije ne kotiraju na berzi.

Akcija može imati četiri vrednosti:

- nominalnu - onu na koju akcija glasi

- emisionu - iznos za koji se akcija prvi put prodaje

- berzansku - vrednost u bilo kom trenutku nakon prvog emitovanja

- bilansnu - vrednost akcije koja se dobije kada sopstveni kapital podelite sa brojem akcija, i ta vrednost pokazuje koliko sopstvenog kapitala dolazi na jednu akciju. Ta bilansna vrednost bi bila jednaka nominalnoj, kada ne bi bilo ažia, rezervi i neraspodeljene dobiti. Dakle kada bi se sopstveni kapital sastojao samo iz osnovnog kapitala tada bi bilansna vrednost bila jednaka nominalnoj. U svim drugim slučajevima, ako je firma dobra, ako se firma razvija bilansna vrednost bila iznad nominalne.

Dakle, ako vršite razmenu, tada ćete kao nabavnu vrednost učešća, uzeti onu vrednost učešća koju ste u razmenu dali. Sećate se da smo to pominjali kod odredjivanja nabavne vrednosti sredstava stečenih kroz postupak razmene. Vrednost koju smo dali biće vrednost akcija koje smo kroz razmenu dobili.

Naknadno procenjivanje učešća je procenjivanje na dan bilansa, nakon što smo to učešće stekli, i svih narednih godina sve dok to učešće posedujete. Vi kada god sastavljate bilans morate proceniti vrednost učešća. Ako se opredeljujete za istorijski trošak, kao osnovicu procenjivanja, tada ćete vrednost učešća testirati na obezvredjenja. Dakle, testiraćete da li morate da primenite princip niže vrednosti, ili ćete zadržati nabavnu vrednost učešća, budući da su tržišne cene vasih učešća iznad nabavne vrednosti. Dakle, ukoliko dodje do pada tržišne vrednosti onda se postavlja pitanje šta nam valja činiti. Pošto su učešća dugoročna ulaganja, postoji stav da kratkoročan pad vrednosti učešća ne treba uzeti u obzir pri bilansiranju. Znači dogodi se nekad naročito oko nove godine, oko dana bilansa da iz bilo kojih čak i potpuno neekonomskih razloga, vrednost akcija neke firme na berzi padne ispod nabavne vrednosti vaseg učešća. Ako su procene da je taj pad privremenog karaktera, s obzirom na to da vi nećete

107

prodavati učešća ni sutra, ni prekosutra, ni za mesec dana, ni za godinu dana, već da će u tom periodu do prodaje učešća tržišna vrednost akcija te firme vratiti na prvobitne vrednosti ili možda rasti onda nema razloga vršiti otpis vrednosti vašeg učešća. Naprotiv, ukoliko se procenjuje da je pad vrednosti trajnijeg karaktera znači dugoročan, firma posluje sa gubicima ima ozbiljan problem, nije izvesno kada i da li će se od toga oporaviti, onda morate otpisivati vrednosti učešća na njegovu nižu vrednost. Razliku ćete tretirati kao rashod perioda.

Postoji joč jedan način vrednovanja učešća. To je tzv. ''equity metoda'' zove se još po negde i ''metoda udela''. Kada učešća vodite po nabavnoj vrednosti onda se u velikom broju slučajeva dogadja da se u vrednosti učešća formiraju tzv. prinudne, latentne rezerve. Jer načelo istorijskog troška vam zabranjuje, i načelo opreznosti koje primenjujete jer primenjujete načelo istorijskog troška, da podignete vrednost učešća iznad njegove nabavne vrednosti. Ako je vrednost učešća u firmi koja se razvija i čija vrednost stalno raste, a vi vaše učešće držite na nivou nabavne vrednosti, onda će tržišna vrednost učešća biti sve veća u odnosu na nabavnu vrednost. I dakle, vrednost učešća u vašem bilansu biće podcenjena, vi ćete u vrednosti učešća imati jednu latentnu rezervu (neiskazanu, skrivenu rezervu). Iskazaćete imovinu nižom nego što ona zapravo jeste. Sa druge strane, prihodi od učešća ako procenjujete po nabavnoj vrednosti, utiču na rezultat firme koja učešće poseduje, tek u narednoj godini, jer se tada donosi odluka o raspodeli dobiti koja je ostvarena u ovoj godini. I dividenda koju mi prisvajamo po osnovu učešća koja posedujemo uticaće na nas rezultat tek naredne godine, iako je dobitak iz koje ta dividenda potiče ostvarena u ovoj poslovnoj godini. Znači dolazi do malog premetanja rezultata, zato što kod firmi koje imaju značajna učešća ovo uopšte ne moraju biti male svote. To su slabosti procenjivanja po nabavnoj vrednosti.

Da bi se te slabosti otklonile razvijena je ''equity metoda'', najpre u SAD, a onda je polako prihvatana i već je prihvaćena u Evropi. Osnovna ideja ove metode, koja se može koristiti i kod izrade pojedinačnog i kod izrade konsolidovanog bilansa, je sledeća. Vrednost učešća treba da se menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala koji se na to učešće odnosi. Mi želimo da kroz primenu ovog metoda dodjemo u situaciju da je u bilansu firme koja učešće poseduje to učešće bude iskazano u visini iznosa koji odgovara onom delu sopstvenog kapitala koji pripada toj firmi po osnovu posedovanja tog učešća. Primer: vi imate 30% kapitala firme B, a firma B ima sopstveni kapital 1200. nama pripada 400 (30% od 1200). Ako smo mi to učešće platili u datom trenutku 400 i ako primenjujemo nabavnu vrednost, dok god vi učešće imate ono će biti vrednovano sa 400. Neće se maći dalje, a kapital će rasti, i to tako što će se ostvariti dobitak, pa će biti odlučeno da se deo dobitka zadrži u vidu rezervi. Već naredne godine, kapital može biti 1400, a vama će od toga opet pripadati 30% tj. 420. ali vaše učešće je 400. Dakle njemu pripadajući kapital raste, ili u slučaju gubitaka pada i vi ćete otpisivati ali sporije. Dakle postoji razlika izmedju vrednosti učešća i njemu pripadajućeg dela kapitala. Equity

108

metoda kaže: ''Ne, mi hoćemo da nam se vrednost učešća menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala.'' Polazi se od nabavne vrednosti, dakle inicijalno će biti učešće vrednovano po nabavnoj vrednosti. Svako povećanje kapitala nastalo zbog povećanja rezervi, zadržavanja neraspodeljene dobiti direktno će povećati visinu učešća. U ovom slučaju, u narednoj godini ako sopstveni kapital B, poraste na 1400, 30% od 200 koliko je povećanje je 60, ja kažem moje učešće po equity metodi treba povecati sa 400 na 460. Zato što je 30% od 1400 je 460. I to ću uraditi na kraju godine. B je objavilo svoje rezultate, znači svoj dobitak i ja sam rekla da od njega meni pripada 30%, jer ja imam 30% kapitala i povećavam vrednost učešća za iznos dobiti koja meni pripada. U narednoj godini skupština akcionara preduzeca B, donosi odluku o raspodeli ove dobiti od 200. I to polovina se zadržava, a polovina se isplaćuje kao dividende. Znači ja kao akcionar sa 30% učešća dobiću od ukupne dividende koja iznosi, 100 (jer je dobit 200) ja ću na ime dividendi dobiti 30, i tih 30 će meni biti isplaćeno. Kada dobijem tih 30, ja vrednost učešća smanjujem za 30. Kakva je posledica isplata dividedi na kapital preduzeca B. On će za iznos isplaćenih dividendi pasti. On će sada biti 1300, dakle neće više biti 1400. 30% od 1300 je 430. dakle to je osnovna ideja ovog metoda.

Znači kada god sopstveni kapital raste povećavam vrednost učešća, i kada god vrednost sopstvenog kapitala opada, vrednost učešća opada. Ova metoda se primenjuje za značajna učešća. Jer se smatra da akcionar treba da preuzme odgovornost za svoj značajni uticaj na poslovanje firme. On je svojim odlukama uticao na visinu dobitka ili gubitka. Neka te posledice prizna i neka se te posledice odraze na visinu njegovog učešća.

Druga posledica je da vi pripadajući deo dobitka iskazujete kao prihod u istoj godini, u kojoj je dobitak nastao. A kada naplatite tu dividendu ona se ne knjiži kao prihod, nego se knjiži kao smanjenje vrednosti učešća. Prihod se iskazuje u godini u kojoj je dobit ostvarena, ali postoji i tu nešto sporno. Ja sam iskazala 60 prihoda i povećala učešće. Znači kada sam izračunala deo dobiti koji mi pripada, rekla sam u redu moji prihodi su od dobitka u mojoj firmi u kojoj ja imam učešće 60, prihodi su potraživali učešća su dogovala. E sada sam ja naplatila na ime dividende 30 smanjila učešće za 30, i povećala gotovinu na računu za 30. Ja sam kao prihod iskazala 60, a nikada neću naplatiti 60. Od tih 60 moj novčani tok je samo 30, a drugih 30 su rezerve u društvu B. Znaci ja sada imam deo prihoda koji neće biti praćen novčanim prilivom. A ja sam na taj prihod platila porez, i imala novčani oblik. E to je mana ovog modela. Znači prikazivanje kao prihoda onog iznosa koji neće biti praćen u bliskoj budućnosti naplatama u punom iznosu. Znači ja jesam iskazala prihod od 60, ali od tih 60 ja sam dobila samo 30 kao novčani priliv, a ostalih 30 su povećali rezerve moje firme u kojoj ja imam učešće. Tek kada ja prodam učešće, to će se pretvoriti u gotovinu, a do tada ja platim porez na nešto što jeste prihod, ali nije donelo gotovinu i to je ono sto je loše. Ali zbog prednosti koju metoda ima ona se ipak primenjuje. Ova njena slabost se zna i vodi se računa o tome.

109

Standardi koji se bave učešćima - MRS-22 i medjunarodni standard finansijskog izveštavanja MSIF-3. A za ostale hartije od vrednosti i dugoročne plasmane merodavni su MRS 32 ''prezentacija finansijskih instrumenata'' i MRS 39 ''procenjivanje finansijskih instrumenata'' znači jedan standard se bavi načinom na koje ih treba bilansirati, a drugi načinom na koji treba odrediti njihovu vrednost. MRS 22 ''poslovne kombinacije ili spajanja” jer učešća predstavljaju jednu od poslovnih kombinacija (jer vi postajete suvlasnik neke firme koja je mozda do tog trenutka bila potpuno ekonomski samostalna).

Finansijski instrumenti su vlasničke i kreditne HOV, potraživanja, obaveze, dugoročni plasmani, akcije, obveznice. Ovi standardi se bave jos prezentiranjem i procenjivanjem finansijskih derivata kao sto su fjucersi i sl.

2. Ostale dugoročne hartije od vrednosti

U standardu se definisu kao hartije od vrednosti raspoložive za prodaju. To ne znači da će se uskoro prodati (takve hartije od vrednosti nazivaju se hartije od vrednosti namenjene prodaji i to su kratkoročne hartije od vrednosti). A HOV raspoložive za prodaju su HOV koje mogu, ako se za tim ukaže potreba, biti prodate, a da time ne bude doveden u pitanje normalan nastavak rada firme. To su hartije koje se drže dugoročno, dakle nemamo nameru da ih prodamo u roku kraćem od godine dana, i ne dospevaju za naplatu u roku kraćem od godine dana.

Preduzeće kupuje HOV, iako nema nameru da ih proda u kratkom roku, jer je to dugoročna rezerva likvidnosti. Imate novca, ne treba vam u kratkom roku, vi možete da birate, ili da nekome pozajmite ili da kupite nečije akcije ili obveznice. Dakle ako izaberete da kupite nečije akcije i to radite samo da bi zaradili na razlici u kursu, da bi prisvojili dividendu koja je značajna, nemate nameru da se mešate u poslovanje te firme, govorimo o HOV raspoloživim za prodaju. Ako imate nameru da se mešate u poslovanje neke firme, a nemate jos 10% akcija moraćete te vaše akcije da iskažete kao dugoročne HOV, i sve dok ne ispunite onaj uslov da to vaše ulaganje bude bilansirano kao učešće. Dakle mi želimo da formiramo dugoročnu rezervu likvidnosti i da ta sredstva koja su nam slobodna donesu prihode bilo u vidu dividende, bilo u vidu kamate, ili razlike u kursu, razlike izmedju nabavne i prodajne vrednosti.

Inicijalno procenjivanje se vrši po nabavnoj vrednosti stečenih akcija, stečenih obveznica, dok se naknadno procenjivanje vrši u skladu sa nacelom nize vrednosti.

E ovde postoji jedna razlika kada je reč o obveznicama. Kada kupite obveznicu vaše potraživanje prema emitentu uvek je jednako nominalnoj vrednosti na koju obveznica glasi. Znači nije važno koliko ste vi platili, vaše potraživanje jednako je nominalnoj vrednosti. Ako kupite obveznicu iznad nominalne vrednosti, vi ste onda platili premiju na tu obveznicu. I vi

110

ćete opet tu obveznicu bilansirati po nominalnoj vrednosti, a tu razliku ćete iskazati kao odloženi rashod. I otpisivaćete sveke godine na teret te godine, srazmerni deo te plaćene premije. Primer: nominalna vrednost obveznice je 1000, vi ste obveznicu platili 1060, obveznica glasi na 2 godine. Dakle nabavna vrednost je 1060. Vi ćete naplatiti 1000 kada istekne 2 godine. Naplaticete 1000 na ime nominalne vrednosti, i recimo da je kamata koju ćete naplatiti na ovu obveznicu jednaka 100 za 2 god u apsolutnom iznosu. Vaši prihodi od kamate da ste platili po nominali, vaša realna kamata bi bila, odnosno i nominalna i realna bi bile jednake iznosile bi 100. Ali ako pitate sebe koliko sam zaradio time sto sam kupio ove obveznice, vi ćete za 2 god dobiti vasih 1000, i dobićete ukupno na ime kamate 100, a platitli ste 1060. Kolika je vaša realna kamata? 40. Znači zbog toga što ste platili iznad nominalne vrednosti vaša realna kamata je niža od nominalne kamate. I šta ćete uraditi. Svake godine vi ćete knjiziti, 50 na ime kamate i 30 kao otpis ove premije kod sticanja obveznica. I time ćete svesti ovu višu nominalnu na nižu realnu kamatu. Ako bi te uspeli da kupite ispod nominale, onda bi razlika za koju ste manje platili obveznice čja je nominalna vrednost viš imala suprotno dejstvo na vašu realnu kamatu. Realna kamata bi tada bila veća, jer bi ste vi tada na kraju 2 godine dobili više nego što bi dobili da ste platili po nominalnoj vrednosti. Na primer, platili ste obveznice 950, i vi ćete na kraju druge godine dobiti 1000, i dobicete 100 na ime kamate. Vi ste 150 zaradili plasiranjem tih sredstava iako je nominalna kamata samo 100. Znači kupovina obveznica ispod ili iznad njihove nominalne vrednosti utice na visinu realne kamate. Realna i nominalna kamata su jednake samo kada se kupovina obavi po nominalnoj vrednosti. Ako se obavi iznad realna kamata je niža od nominalne, ako se kupovina obavi ispod realna kamata je viša od nominalne. Naše potraživanje po osnovu obveznica glasi uvek na nominalnu vrednost.

3. Dugoročni plasmani

Ovu priču ćemo ponoviti, samo sa druge strane, kada budemo govorili o dugoročnim kreditima tj. o emitovanju obveznica po nominalnoj vrednosti i njihovoj prodaji ili ispod ili iznad nominalne vrednosti. Mi sada govorimo sa stanovišta onoga ko kupuje obveznice.

Dugoročni plasman je dugoročna pozajmica nekom preduzeću sa rokom naplate dužim od godine dana, i ugovorenom fiksnom kamatnom stopom.

Inicijalno procenjivanje vrši se u visini iznosa koji smo pozajmili. Dakle iznos koji smo pozajmili je visina naseg potraživanja po osnovu našeg dugoročnog plasmana.

Naknadno procenjivanje vršimo (uzimajući u obzir iznos čija se naplata očekuje) u skladu sa načelom niže vrednosti, u zavisnosti od boniteta dužnika, ako plasman nije osiguran, tj. u zavisnosti od vredsnosti zaloge, ako jeste. Vi možete nekome pozajmiti novac i reći hoću da mi date hipoteku na vašu zgradu. Želim da osiguram potpuno naplatu svog potraživanja. Mada

111

pogoršanje boniteta ne mora uvek da znači da je vaše potraživanje po osnovu dugoročnih plasmana postalo nenaplativo, jer sve dok je vrednost zaloge znatno iznad vrednosti vašeg potraživanja, vi možete smatrati da ćete vaše potraživanje naplatiti. Ukoliko zalogu nemate, svako pogoršanje boniteta vašeg dužnika moze značiti gubitak dela vašeg potraživanja što će rezultirati smanjenjem njegove vrednosti tj. otpisivanjem.

Što se kamate koja se naplaćuje tiče, ona se tretira kao redovan finafsijski prihod. Jedino ako bi u ugovoru o plasmanu stajalo da dužnik ne plaća kamatu tokom otplatnog perioda, već da se kamata pripisuje glavnici onda bi se iznos vašeg potraživanja uvećavao protokom vremena za iznos pripisane kamate. Ali uobičajno je da se kamata plaća i da se plasman naplaćuje kao dugoročni kredit putem anuiteta. Dakle, dužnik plaća kredit putem anuiteta, a mi naš plasman naplaćujemo putem anuiteta. Ali sve to zavisi od ugovora. Znači ugovor može biti da on sve vreme ima sredstva na raspolaganju i kada isteknu godina, dve , tri, vraća sve odjednom, ili vraća putem anuiteta.

Iz bilansa se ne vidi da li je plasman osiguran ili ne. To se može videti samo iz napomena koje prate plasmane. U napomenama će biti navedeno koji su plasmani osigurani, i šta je uzeto kao zaloga, nepokretnost, HOV, potraživanja ili nešto drugo.

BILANSIRANJE OBRTNE IMOVINE

U konceptualnom okviru, već smo odredili da je obrtna imovina imovina od koje se očekuje da bude realizovana tj. unovčena, ili prodata, ili potrošena, u toku jednog poslovnog ciklusa, ili se kaže još u toku jedne godine u zavisnosti od toga šta je duže. Sva imovina za koju se očekuje da će biti realizovana, ili se drži radi prodaje, ili potrošnje u toku jednog poslovnog ciklusa ili u toku do godinu dana, naziva se obrtna imovina.

Isto tako u obrtna sredstva ulaze zalihe koje se drže samo radi prodaje. Znači obrtna imovina obuhvata imovinu od koje se očekuje da će biti realizovana (koja se drži radi prodaje, ili potrošnje u toku od godine dana). Zatim tu se nalaze zalihe koje se drže radi trgovine, i koje će biti prodate u roku od godinu dana od dana bilansa. Misli se na zalihe gotovih proizvoda i zalihe robe. Misli se na potraživanja kada se kaže da budu realizovana, a ona imovin koja se drži radi potrošnje je materijal, a imovina koja se drži radi prodaje je stalna imovina koju imate nameru da prodate prelazi u obrtnu imovinu. Znači ako vi rešite da prodate neku mašinu nećete je više bilansirati kao stalnu imovinu već kao obrtnu imovinu. I konačno u obrtnu imovinu spadaju gotovina i gotovinski ekvivalenti čija upotreba ničim nije ograničena, znači ničim nije uslovljena.

112

Obrtna imovina se deli na:

1. Zalihe (koje su namenjeni ili potrošnji ili prodaji), 2. Potraživanja (namenjena pretvaranju u gotovinu),3. Gotovina i gotovinski ekvivalenti (su sredstva koja se mogu koristiti za izmirenje

obaveza ili kupovinu sredstava).

BILANSIRANJE ZALIHA

Time se bavi MRS 2 i u njemu ze zalihe definišu kao sredstva koja se drže radi prodaje u toku perioda, koja su rezultat proizvodnje a namenjena su prodaji, kao i zalihe koje se u obliku osnovnog i pomoćnog materijala drze da bi se on trosio u proizvodnom procesu radi stvaranja učinaka ili pružanja usluga. Definicija je data tako da iz nje možete naslutiti koje vrste zaliha ima. Po redosledu kako bi išle, ako gledate po redosledu dostizanja sposobnosti za prodaju. Prvo imamo :

1. Osnovni, pomoćni i pogonski materijal2. Zalihe nedovršene proizvodnje i usluga 3. Zalihe gotovih proizvoda i robe 4. Dati avansi (koji predstavljaju potraživanje koje će biti pretvoreno u zalihe)

Ovde je poštovan kriterijum brzine pretvaranja u gotovinu. Znači osnovni i pomoćni materijal se prvo troše, pa dobijemo nedovršenu proizvodnju, pa dobijamo gotove proizvode koje možemo prodati. Roba je obrtna imovina koja je nabavljena radi prodaje.

1. 1. Osnovni materijal

Kada vas neko pita jel to osnovni materijal uvek morate da znate o kom proizvodu je reč. Znaci materijal nije osnovni po svojim svojstvima, već po svojoj ulozi u proizvodnji konkretnog proizvoda. Zato kažemo da je osnovni materijal onaj koji čini supstancu nekog proizvoda. Primer: tkanina pri proizvodnji odeće, brašno u proizvodnji hleba, meso kada pravite pljeskavice.

1. 2. Pomoćni materijal

Pomoćni materijal ulazi u sastav gotovog proizvoda ali ne čini njegovu glavnu supstancu. Primer: konac pri šivenju odela, so i kvasac i voda kod hleba, soja i začini kod pljeskavice.

113

1. 3. Pogonski materijal

Pogonski materijal je materijal koji ne ulazi uopšte u sastav novog proizvoda ali omogućava proizvodnju tog proizvoda. Primer: materijal koji se troši kod održavanja mašina, a ako mašina neradi proizvodnje nema. Ali i potrošnja električne energije je pogonski materijal, ne ulazi u sastav proizvoda ali bez nje proizvodnje nema.

Nedovršena proizvodnja

To su zalihe imovinskih predmeta koje nisu spremne za prodaju, jer proces proizvodnje na tim zalihama još nije doveden do kraja. Gotov proizvod je konačan učinak proizvodnog procesa koji je spreman za prodaju, a robu predstavljaju imovinski predmeti koji su nabavljeni sa namerom da budu prodati.

Nedovršene usluge

Kada na dan bilansa imamo usluge koje su započete ali nisu dovedene do kraja. Bilansiraćete ih kao nedovršenu proizvodnju, kao usluge u toku.

Ovakvo raščljanjavanja zaliha uslovljeno je različitim stepenom njihove likvidnosti tj. njihove pretvorljivosti u gotovinu.

U okviru zaliha iskazuje se proizvodnja po osnovu dugoročnih ugovora. To su oni ugovori čije se izvršenje proteže na više obračunskih perioda. Znači pod dugoročnim ugovorom podrazumeva se ugovor čije se izvrsenje proteze ili pokriva više obrazunskih perioda. I tu postoji poseban problem utvrdjivanja visine zaliha nedovršene proizvodnje i time se bavi MRS 11.

Ukoliko se zalihe daju u komisionu prodaju ili lizing onda se takve zalihe moraju posebno bilansirati. Znači u bilansu moraju odvojeno prikazane zalihe date u komisionu prodaju, odnosno zalihe date u lizing.

Avansi

Oni se iskazuju posebno u okviru zaliha, zato što su oni prelazan oblik prema zalihama. Znači to je potraživanje koje će biti pretvoreno u zalihe. Vi ste platili isporuku koja još nije izvršena.

Inicijalno procenjivanje zaliha vrši se po nabavnoj vrednosti ako su zalihe stečene kupovinom, odnosno po ceni koštanja ako su zalihe rezultat sopstvene proizvodnje, sopstvene aktivnosti.

114

Kod zaliha se insistira na primeni načela pojedinačnog procenjivanja, kao uostalom kada se govori o procenjivanju imovine. Znamo načelo istorijskog troška i znamo koje su to vrednosti.

Ponekad se za zalihe zatheva ili insistira da se primeni ''metod specificne indetifikacije'', a to znači da će biti utvrdjena cena koštanja za konkretan proizvod, ali bukvalno za konkretni proizvod. Znači vi kada proizvodite hleb, vi utvrdjujete jediničnu cenu koštanja, ali kada pravite umetnicku sliku, ili proizvodite odredjeni nakit, pošto su to sve unikatni predmeti, vi odredjujete cenu koštanja samo za taj komad nakita samo za tu umetnicku sliku, samo za specifičnu vrstu proizvoda. U cenu koštanja takvih proizvoda možete uračunati direktne troškove (troškovi direktnog materijala i rada), posebne pojedinačne troškove, i opste troškove izrade tj. proizvodnje. Ali utvrdjujete samo one troškove koji se prema načelu uzročnosti mogu vezati za taj proizvod.

Kada imate ovu metodu onda se na visinu zaliha može uticati tako što ćete napraviti izbor zaliha koje će biti predmet prodaje, i onih koje su prodate, i onih koji ostaju na zalihama, i moguće je prevaljivanjem troškova sa jednih na druge uticati na visinu vrednosti zaliha i visinu rezultata, preko visine vrednosti prodatih proizvoda. Otuda se metoda specifične indetifikacije koristi samo kod proizvoda visoke vrednosti, i onih koji se mogu tačno indetifikovati, znači to su unikati, i znamo tačno o kome je reč, oni su nezamenljivi. Znači ne proizvodite hiljadu komada već jedan, ili pet komada ali ne masovno. Znate da postoje nakiti koji su jedni jedini na svetu, takvih nema i za njihovu procenu koristite ovu metodu. Ne možete kazati prosečna vrednost prstena koji se proizvodi u našim zlatarskim radinonicama iznosi toliko. Ne možete primenjivati takav način utvrdjivanja cene koštanja. Ili se bavite proizvodnjom bundi od istog krzna ali nije svejedno od kojeg dela ce biti proizvedeno i nije svejedno kakva je bunda. Bundu je kreirao kreator i naplatio ko zna koliko jer je ona jedna jedina, na može biti utvrdjena njena cena koštanja kao cena koštanja svih proizvedenih bundi od nerca koje su jednke, i koje ćete poslati na razne strane svete i kojih ima 100 komada ali koje su iste. Kod prve bunde koristimo metod specifične indetifikacije za utvrdjivanje cene koštanja, a kod drugih koristimo uobičajni postupak utvrdjivanja cene koštanja.

Naknadno procenjivanje zaliha - dan bilansa uporedjuje se nabavna vrednost, odnosno cena koštanja sa neto prodajnom vrednošću. Dakle, sa iznosom koji bi se mogao ostvariti prodajom tih zaliha. Pod neto prodajnom ili ostvarivom vrednošću podrazumeva se prodajna vrednost umanjena za varijabilne troškove prodaje. Neto ostvariva vrednost je vrednost za koju možete prodati, a neto prodajna vrednost je razlika izmedju neto ostvarive vrednosti i varijabilnih troškova prodaje. Kada god je vrednost zaliha iznad neto ostvarive vrednosti vi zadržavate nabavnu vrednost, odnosno cenu koštanja. Ako padne ispod neto ostvarive vrednosti, vi primenjujete načelo niže vrednosti.

115

Prošlog puta sam počela da vam govorim o bilansiranju zaliha, definisali smo šta se smatra zalihama, kako se zalihe raščlanjavaju i počeli smo da govorimo o inicijalnom procenjivanju vrednosti zaliha. Rekla sam da MRS 2, predviđa za procenjivanje zaliha, korišćenje metode specifične identifikacije, za procenjivanje onih zaliha koje su unikatne, koje nisu zamenjive (slike, dragulji i sl. - da se visina vrednosti takvih zaliha utvrđuje pojedinačno, ako su rezulatat kupovine, na bazi nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja, ako su rezultat rada samog preduzeća; i da se u cenu koštanja u tom slučaju uračunavaju direktni troškovi materijala, direktni troškovi rada i opšti troškovi proizvodnje – nabavna vrednost i cena koštanja, dakle, predstavljaju gornju granicu procenjivanja). Pored predmeta visoke vrednosti, ova metoda koristi se i za proizvode koji se iz pravnih razloga mogu smatrati nezamenjivim, kao što su automobili, teška oprema i sl. Za razliku od ove vrste zaliha, gde se tačno može identifikovati određeni imovinski predmet koji ulazi u sastav zaliha, zalihe koje su zamenjive ili poluzamenjive prema MRS 2 procenjuju se ili primenom FIFO metode, ili metodom procečne nabavne cene. U standardu 22 postojala je i LIFO metoda kao metoda za procenjivanje vrednosti zaliha, promenama ovog standarda koje su izvršene u toku ove godine, LIFO metoda je ukinuta kao metoda za vrednovanje zaliha. Mi ćemo je, ipak, učiti, ne zato što želim da učite istoriju, već zato što će primena LIFO metode verovatno biti preneta iz finansijskog u pogonsko knjigovodstvo. To sa ciljem da kroz primenu te metode otklone uticaji inflacije na rezultat preduzeća, i u onim privredama, u onim situacijama kada preduzeće posluje u okruženju koje se odlikuje monetarnom nestabilnošću, uprava preduzeća posegnuće za ovom metodom ne bi li utvrdila raspodeljiv periodični rezultat.

Nemam nameru da vam sada pričam na dugačko i na široko o FIFO metodi jer verujem da ste je do sada naučili. Ova metoda polazi od pretpostavke da se zalihe troše onim redosledom kako su nabavljane (utrošena vrednost zaliha se računa primenom cena prvih nabavki na utrošene količine). Ako je to pretpostavka o potrošnji, onda je pretpostavka o sastavu zaliha (o zalihama koje nisu utrošene), da te zalihe potiču iz poslednjih nabavki. Znači, ako potrošene zalihe potiču iz prvih nabavki, onda zalihe potiču iz poslednjih. Kod ove metode, koja pretpostavlja korišćenje pojedinačnog principa vrednovanja i procenjivanje po nabavnoj vrednosti, primena u inflatornim uslovima može izazvati ozbiljne teškoće, jer će pri procenjivanju zaliha biti korišćene cene ranijih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena, a na zalihama će ostati materijal koji je iskazan u cenama koje su najbliže tekućim tržišnim. U inflatornim uslovima primena ove metode dovešće do precenjivanja periodičnog rezultata, dok će zalihe koje su u preduzeću biti realno procenjene, imajući u vidu da će za njihovo procenjivanje biti korišćene cene poslednjih nabavki. Imajući u vidu posledice koje precenjivanje rezultata može imati, a to znači povećan odliv sredstava iz preduzeća, kroz

116

oporezivanje i raspodelu takvog rezultata, ukoliko se u inflatornim uslovima primenjuje FIFO metoda, onda se makar kod raspodele rezultata mora voditi računa o tome da predmet raspodele ne bude rezultat koji to zapravo nije, odnosno, da se ta inflatorna komponenta rezultata obračuna i da se onemogući njena raspodela. Nažalost, na visinu poreskih obaveza nismo u stanju da utičemo u tom slučaju. Ova metoda je, od strane komiteta za MRS, proglašena osnovnim postupkom, zajedno sa metodom prosečne cene, a LIFO metoda (koja je predstavljala alternativnu metodu) je ukinuta, zbog toga što privrede posluju i trebalo bi da posluju u relativno stabilnim uslovima. Zbog toga, FIFO metoda bi trebalo da se koristi u onim privredama koje odlikuje deflacija kao monetarna pojava, tj. gde postoji jačanje domaće valute, jer jedino u takvim uslovima primena FIFO metode može obezbediti iskazivanje realnog periodičnog rezultata. Ovo zbog toga, što se vrednost utrošenih zaliha određuje po cenama prvih nabavki, što onemogućuje precenjivanje rezultata, a zalihe su procenjene po cenama poslednjih nabavki. Nama koji živimo u inflatornom okruženju, gde su samo razlike u stepenu inflacije, naravno deluje čudno da se FIFO metoda uzima kao uobičajeni postupak. Mnogo bi nam više odgovarala LIFO metoda, koja bi se zajedno sa metodom prosečne cene mogla primenjivati. Osim što se primenjuje u deflatornim uslovima, samtra se da je primena FIFO metode poželjna u onim preduzećima:

- koja imaju visok koeficijent obrta, što znači da se zalihe ne zadržavaju dugo; i onda će zbog toga što postoji visok koeficijent obrta, i inflacija koja nije visoka, negativne posledice FIFO metode biti ublažene. Jer ako imate visok koeficijent obrta, to znači da se zalihe brzo obnavljaju, pa i potrošene zalihe bivaju procenjene po cenama koje su relativno blizu tekućih tržišnih cena.

- koja imaju širok asortiman materijala, robe ili gotovih proizvoda,- gde se sastav zaliha stalno menja, što ponovo znači da nema zaliha koje su dugo u

preduzeću, i- kod kojih učešće zaliha u ukupnoj aktivi nije visoko.

Svi ovi uslovi, koji treba da budu ispunjeni da bi se mogla sugerisati primena FIFO metode, praktično upućuju na to da kod izbora te metode treba stalno imati u vidu da njena primena, u uslovima čak i blagog rasta cena, nije poželjna. Sve ove pretpostavke koje su navedene su, u stvari, sračunate na to da se otkloni negativan uticaj primene FIFO metode u uslovima inflacije. Jer ako imate visok koeficijent obrta, ako vam se sastav zaliha stalno menja, ako vrednost zaliha u ukupnoj aktivi nije visoka, onda će loše posledice primene FIFO metode, i u uslovima rasta cena, biti relativno slabe. U pomenutim okolnostima preduzeće neće doći u situaciju da se, zbog primene ove metode, bitno promeni rezultat.

Što se tiče metode prosešne cene, i ona vam je poznata, ona polazi od pretpostavke da materijal iz svih nabavki koje su izvršene ima podjednaku šansu da bude potrošen, odnosno, da ostane na zalihama. Drugim rečima, metoda prosečne cena polazi od uverenja da se na zalihama

117

nalazi materijal koji potiče iz svih nabavki. Polazeći od takve pretpostavke, vrednost kako utrošenih zaliha tako i onih koje se nalaze na lageru, utvrđuje se množenjem količina sa prosečnom nabavnom cenom. Ta prosečna nabavna cena može se utvrđivati:

- periodično (recimo prosečna nabaavna cena se utvrđuje svakih mesec dana, svaka tri meseca, ili svakih šest, i da svu potrošnju koja je u tom periodu nastala množite sa tako dobijenom cenom), i

- permanentno (utvrđivanju prosečne nabavne cene prisupa se praktično posle savake nabavke; mi smo u prvoj godini primenjivali upravo ovu prosečnu cenu).

Primena prosečne nabavne cene daće realnu vrednost zaliha i rezultata, u uslovima monetarne stabilnosti. U situacijama kada cene malo rastu, malo opadaju, osciliraju, znači, oko nekog proseka, onda će primena prosečne navane cene dati realnu vrednost i zaliha i realnu vrednost rashoda u bilansu uspeha.

LIFO metoda koja je izmenama u standardu 2, zabranjena, a koja je predstavljala alternativni postupak, polazi od pretpostavke da se troši materijal koji potiče iz poslednjih nabavki, što će reći, da na zalihama ostaje materijal koji potiče iz prvih nabavki. U inflatornim uslovima primena ove metode je poželjna, zbog toga što će vrednost utrošenih zaliha biti obračunata po cenama koje su najbliže tekućim tržišnim, a to znači, da će rashodi u bilansu uspeha biti realno obračunati. Naravno, vrednost zaliha u bilansu stanja biće u tom slučaju obračunata po cenama prvih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena, tako da će u inflatornim uslovima primena ove metode usloviti potcenjivanje zaliha, odnosno, dovešće do formiranja tzv. latentnih rezervi u vrednosti zaliha. To je jedan od razloga zbog kojih se osporavala primena LIFO metode, uz tvrdnju da je nedopušteno da u bilansu stanja vrednost imovine bude potcenjena, a da eto LIFO metoda upravo ima takvu posledicu. Tom argumentu se može odmah suprotstaviti činjenicom da i neke druge metode vode potcenjivanju imovine, kao što je degresivna metoda kod otpisivanja stalne imovine, pa ipak nikome ne pada na pamet da osporava primenu metode degresivnog otpisivanja. Postoji i drugi, mnogo jači argument, a to je da ako treba birati između realnog bilansa uspeha, odnosno, realno obračunatog periodičnog rezultata i realne vrednosti zaliha, onda svakako treba izabrati realno obračunat rezultat, jer iz postojanja latentnih rezervi, tj. činjenice da su u bilansu stanja zalihe potcenjene, preduzeću ne preti nikakva opasnost. Nema rizika koji u sebi nosi potcenjenost zaliha, a postoje ozbiljni rizici koji su povezani sa iskazivanjem potcenjenog periodičnog rezultata. Pošto u inflatornim uslovima ne postoji metoda koja može da obezbedi i realan bilans uspeha i realan bilans stanja, uvek se treba opredeliti za metodu koja neće omogućiti precenjivanje rezultata, uz prihvatanje činjenice da će primena te metode dovesti do potcenjivanja imovine preduzeća. To je razlog zbog koga se može braniti primena LIFO metode u finansijskom izveštavanju, a sama metoda može biti primenjena u dve varijante, i to kao:

118

- permanentna (ovde se za obračun vrednosti utrošenih zaliha uvek koristi cena poslednje nabavke; jednostavno, kad god se evidentira potrošnja visina vrednosti utrošenog materijala ili utrošenih, prodatih zaliha utvrđuje se množenjem prodate količine sa cenom poslednje nabavke ili sa poslednjom cenom koštanja;), i kao

- periodična (mi je nismo radili u prvoj godini; koristi se za procenjivanje vrednosti zaliha na kraju obračunskog perioda; u toku obračunskog perioda, praktično, se troškovi uopše ne knjiže, već se knjiže na kraju, i tada ako se primenjuje LIFO metoda upoređuju se zalihe na kraju, sa zalihama na početku obračunskog perioda, i ukoliko bi se dogodilo, a to može biti samo teorijski, da su krajnje zalihe u svemu jednake početnim, onda bi se u bilansu zadržala početna vrednost zaliha; to bi značilo da bi celokupne zalihe koje su nabavljene u toku obračunskog perioda bile smatrane potrošnjom; ako su krajnje zalihe različite od početnih, a to je redovno, onda postoje dve situacije, da su krajnje zalihe ili više ili niže od početnih zaliha. Ukoliko bi se dogodilo da su krajnje zalihe niže od početnih zaliha, vrednovanje bi ste izvršili po cenama po kojima su vrednovane početne zalihe, što znači da bi se potrošnje sastojala iz ukupnih nabavki datog obračunskog perioda i potrošenog dela početnih zaliha. Ukoliko su krajnje zalihe više od početnih, onda kod primene periodične LIFO metode se postavlja problem kako proceniti ovu razliku između početnih i krajnih zaliha. Na vrednost početnih zaliha, bi ste dodali vrednost razlike između početnih i krajnjih zaliha. Postoji više rešenja za pitanje kojom cenom treba tu razliku pomnožiti. Suštini LIFO metode odgovaralo bi da tu razliku treba pomnožiti sa cenama prvih nabavki, jer ova metoda pretpostavlja da se materijal iz poslednjih nabavki troši. Međutim, u praksi se često koristi prosečna nabavna cena, ili cena poslednje nabavke. Ne postoji, dakle, čvrsto pravilo po kojoj vrednosti treba procenjivati tu razliku. Argumentacija za svaku od ovih cena mogla bi biti sledeća: duhu finansijskog izveštavanja odgovaralo bi da to budu cene poslednjih nabavki - ako su već poslednje zalihe vrednovane po cenama koje su bile na početku obračunskog perioda, to znači da su u inflatornim uslovima te cene ispod tekućih tržišnih cena, ta razlika u vrednosti, između vrednosti zaliha u bilansu stanja i njihove tekuće tržišne vrednosti, može se ublažiti makar delimčno tako što će se ova razlika pomnožiti sa cenama poslednjih nabavki. Pa će se dakle vrednost zaliha dobiti tako što će se početna vrednost zaliha uvećati za razliku koja je obračunata po cenama poslednjih nabavki, i tako smanjiti tu veliku razliku između knjigovodstvene i tržišne vrednosti zaliha. Ili ako je u periodu bilo kolebanja cena, možda je ispravno smatrati da bi pomenutu razliku trebalo pomnožiti sa prosečnom nabavnom cenom. Kad god ste u situaciji da birate, uvek birate onaj postupak koji će na najbolji način ispuniti ciljeve finansijskog izveštavanja, što u ovom slučaju znači, najbolje predstavili vrednost zaliha koje preduzeće na dan bilansa, poseduje.

LIFO metoda je, već smo ustanovili, preporučljiva za inflatorne uslove. A kao osnovna prednost ove metode upravo se ističe činjenica da se prihodima koji su ostvarni u tekućem obračunskom periodu, suprotstavljaju rashodi koji su obračunati po tekućim tržišnim cenama. Na taj se način

119

obezbeđuje iskazivanje prihoda i rashoda u monetranim jedinicama, makar približno, jednake kupovne snage. Kao posledica toga dobija se realno obračunat periodični rezultat.

I FIFO metoda, i LIFO metoda i metoda prosečne nabavne cene označavaju se i kao metode sa pretpostavljenim redosledom trošenja ili sa fikcijom redosleda potrošnje. Nazivaju se tako zato što stvarna potrošnja ne mora slediti redosled potrošnje koji se pretpostavlja pri obračunu vrednosti utrošenih zaliha, s jedne strane, i utvrđivanje vrednosti onih zaliha koje su nepotrošene. Izvesno je dakle, da jedno domaćinsko upravljanje zalihama, pretpostavlja da se uvek, bez obzira na metodu koja se pri obračunu vrednosti zaliha koristi, zalihama upravlja na načina da prvo trošite zalihe koje ste prve nabavili. Nikada nećete, stvarno, trošiti zalihe koje su poslednje nabavljene a ostavljati na lageru zalihe koje potiču iz ranijih nabavki, jer bi to moglo imati za posledicu da u jednom trenutku konstatujete da je vrednost vaših zaliha ozbiljno ugrožena jer 100 godina stoje na zalihama, a vi uvek trošite ono što ste tek nabavili. I kad upravljate vašim kućnim zalihama...(primer sa Katinom decom i kupovinom).

Kada se testira dopustivost metode, odnosno, kada imate pravo izbora, a MRS 2 to pravo dopušta-izbor FIFO metode ili metode prosečne cene, dužni ste da poštujete ono generalno pravilo da treba izabrati metodu koja će na najbolji način ispuniti ciljeve finansijkog izveštavanja, tj. da će realno predstaviti prinosni i finansijski položaj preduzeća. Ako su okolnosti takve da ni jedna od metoda koju imamo na raspolaganju ne može ispuniti istovremeno oba cilja, onda se bira metoda koja onemogućava precenjivanje periodičnog rezultata. Bez obzira na to što će posledica odabira te metode biti potcenjivanje vrednosti imovine.

Takođe, trebalo bi imati u vidu i stav da zalihe istih i sličnih karakteristika i namene treba da budu procenjivane po istoj metodi.

Kada izaberete metodu, dužni ste da izabranu metodu primenjujete kontinuirano u nizu sukcesivnih obračunskih perioda, da bi ste obezbedili uporedivost finansijskih izveštaja (da bi se ispunila ona četvrta kvalitativna odlika da finansijski izveštaji budu međusobno uporedivi). Znači, možete da birate, a kada izaberete morate kontinuirano primenjivati.

Ulaganja u zalihe postaju rashod, ne u trenutku nabavke nego tek u onom periodu u kojem se ostvari prihod koji je povezan sa potrošnjom datih zaliha. Iznos otpisa zaliha ili gubici zaliha, imaju tretman rashoda perioda u kome su nastali. Znači, računi zaliha imaju funkciju računa razgraničenja, u procesu finansijskog izveštavanja. Oni razgraničavaju novčani izdatak koji nastaje po osnovu nabavke zaliha od rashoda. Znači, kad vi kupite materijal, vi ste to platil, imate novčani izdatak. Ali sve dok ne potrošite, vi nabavljeni materijal tretirate kao aktivu, kao svoju imovinu. Kaže se: došlo je do pretvaranja gotovine u zalihe. I nikome na pamet ne pada

120

da u tom trenutku, zato što je platio ceo isplaćeni iznos tretira kao trošak materijala. Trošak se evidentira onda kada dođe do potrošnje materijala radi obavljanja procesa proizvodnje ili poslovanja uopšte. I taj trošak ostaje aktiva, sve dok proizvod radi čije proizvodnje je dati trošak nastao ne bude prodat. Zato se kaže da ulaganja u zalihe postaju rashodi u onom periodu kada nastane prihod s kojim je potrošnja tih zaliha povezana. Naravno, kada postoji potrošnja kancelarijskog materijala, taj trošak će biti rashod perioda u kome je do potrošnje došlo. Ali, kada je reč o zalihama osnovnog, proizvodnog materijala, bilo da je on osnovni ili pomoćni, te zalihe postaju rashod tek onda kada se proizvod radi čije proizvodnje je materijal utrošen, proda. Kada je reč o uslugama, funkciju razgraničenja preuzimaju računi vremenskih razgraničenja. Kada unapred platite reklamu, iskazujete je na računu AVR. E potpuno istu ulogu za materijalne prizvodne faktore imaju računi zaliha ili recimo materijalnih ili nematerijalnih ulaganja. Treba, znači, da odvoje trenutak izdavanja novca od trenutka potrošnje, odnosno, evidentiranja rashoda. Otpis zaliha se vrši kada iz bilo kojih razloga zalihe izgube deo svoje vrednosti. To se vrši u skladu sa načelom impariteta. Kada testirate zalihe na postojanje gubitaka vrednosti zaliha i utvrdite da je vrednost zaliha ispod njihove knjigovodstvene vrednosti, dužni ste da višu knjigovodstvenu vrednost svedete na nižu, i to kada je reč o zalihama robe i materijala, na nižu neto prodajnu vrednost, a kada je reč o zalihama materijala obično se svođenje vrši na nižu ponovnu nabavnu vrednost (imajući u vidu teškoće utvrđivanja gubitaka u skladu sa načelom impariteta-pa svodite najmanje na ponovnu nabavnu vrednost). Razlika predstavlja gubitak preduzeća, i taj gubitak predstavlja rashod perioda u kome se utvrdi njegovo postojanje. Znači ne čeka se na prodaju tih zaliha, nego čim se sazna za postojanje gubitka, saglasno načelu impariteta, vršimo otpisivanje zaliha i takvi gubici se vezuju za period u kome su nastali (ne čekajući njihovu realizaciju).

U udžbeniku ćete naići na metodu gvozdenih zaliha, kao jednu od metoda koje se mogu primenjivati. Primena metode gvozdenih zaliha je bila dopuštena i takav način vrednovanja zaliha je korišćen ranije. MRS 2, nigde, ni u jednom paragrafu, ne pominje metodu gvozdenih zaliha. Zato ja od vas neću tražiti da je vi naučite. Nije to teško, samo se polazi od uverenja da zalihe ostaju iz perioda u period iste, i da se sve što se nabavi smatra potrošnjom. Da bi se takva pretpostavka mogla opravdati, potrebno je da struktura i visina zaliha u preduzeću, se iz perioda u period ne menja. Nema tu neke posebne filozofije, ali MRS 2 takav način vrednovanja zaliha ne poznaje, i zato ja na tome neću insistirati.

121

BILANSIRANJE POTRAŽIVANJA

Za razliku od zaliha za čije bilansiranje je merodavan MRS 2, bilansiranje potraživanja vrši se u skladu sa paragrafima MRS 39, koji se bavi priznavanjem i procenjivanjem finansijskih instrumenata. Naime, finansijskim instrumentima se bave dva standarda, MRS 32 koji se bavi njihovim prezentiranjem i baš se tako i zove - ''prezentiranje finansijskih instrumenata'', i MRS 39 koji se bavi pitanjima procenjivanja i priznavanja finansijskih instrumenata. To je standard koji se stalno preispituje i stalno se menja, i prošle godine je dopunjen novim odredbama. Naravno, nije sporno bilansiranje potraživanja ali postoji čitav niz finansijskih instrumenata kod kojih računovodstvena praksa još uvek nema potpuno jasne i konačne odgovore na pitanja kako ih bilansirati i kako utvrditi njihovu vrednost. Misli se, pre svega, na finansijske derivate kao što su fjučersi, forvardi, varanti i slično, tako da je to razlog da se taj standard i rešenja u tom standardu stalno preispituju, i pokušava se definisati najbolja praksa u vezi sa izveštavanjem o tim finansijskim instrumentima.

Potraživanje definišemo kao pravo na naplatu određene sume novca, ili na prijem nekog drugog finansijskog sredstva. Isporuke proizvoda i usluga, i kratkoročne pozajmice su osnova svih potraživanja. Znate da, kada je reč o klasifikaciji potraživanja, da ta klasifikacije može biti definisana polazeći od različitih kriterijuma. Za finansijsko izveštavanje veoma je važna klasifikacija po roku dospeća, na:

- dugoročna potraživanja – potraživanja čija naplata će uslediti u periodu dužem od godinu dana, i

- kratkoročna potraživanja – potraživanja čija se naplata očekuje u periodu do godine dana.

Ova klasifikacija je značajna, jer je izuzetno važno da korisnicima finansijskih izveštaja kažemo kakva su naša potraživanja po ročnosti. Ovo iz razloga procene likvidnosti, tj. da bi oni znali kada se može očekivati priliv gotovine po osnovu naplate tih potraživanja. To je izuzetno važan podatak.

Naravno, ne manje važna klasifikacija je ona koja potraživanja klasifikuje po bonitetu. Bonitet potraživanja je u stvari kvalitet potraživanja (kada se govori o zalihama, može se reći: to su zalihe uobičajenog kvaliteta; to znači da su to zalihe koje nisu izgubile na svojoj vrednosti). Kada se govori o potraživanjima, govori se o bonitetu potraživanja. Bonitet pokazuje sposobnost potraživanja da o roku bude pretvoreno u gotovinu. Jer, potraživanja u stvari predstavljaju prelazni oblik novca. Tako su mene učili kad sam bila u srednjoj školi-potraživanja predstavljaju prelazni oblik novca. I kada se spominje bonitet, misli se na to da li će potraživanje, o roku dospeća, biti u celini naplaćeno. Polazeći od tog kriterijuma, potraživanja možemo klasifikovati na:

122

- punovredna – ili potraživanja punog boniteta, - dubiozna – ili ugrožena, i - zastarela – ili potraživanja koja su potpuno izgubila sposobnost naplate.

Ova klasifikacija nam je važna da bi smo procenili stepen naplativosti. Na primer, znamo da je potraživanje kratkoročno i sada nas zanima da li će se, i u kom iznosu naplatiti, o roku njegovog dospeća.

Zatim, važna je i klasifikacija potraživanja prema osnovu njihovog nastanka. Znači iz čega su ta potraživanja rezultirala, tj. koji je poslovni događaj doveo do nastanka potraživanja, i po tom kriterijumu sva potraživanja delimo na:

- potraživanja po osnovu isporuka (robe, usluga, gotovih proizvoda...) – znači isporuke proizvoda rezultiraju potraživanjem, ali samo onda kada naplata sledi isporuci; ako naplata prethodi isporuci ili ako se naplata i isporuka događaju u istom trenutku potraživanja nema; i u prvom pomenutom slučaju od trenutka isporuke do trenutka naplate imamo potraživanje,

- potraživanje iz odnosa sa povezanim preduzećima – potraživanja kod kojih su učesnici matična firma i neko od preduzeća grupe (bilo da je reč o zavisnom preduzeću, zajedničkom ili pridruženom preduzeću); ova potraživanja nisu napravljena prema osnovu nastanka, nego prema učesnicima iako se ovde kaže prema poreklu; a izdvojena su u posebnu grupu da bi se omogućila izrada konsolidovanog bilansa; u ovoj poziciji potraživanja iz odnosa sa povezanim preduzećima neće biti samo potraživanja po osnovu isporuka, nego će biti potraživanja i po osnovu finansijskih plasmana, potraživanja po osnovu dividendi, znači sva potraživanja koja imate prema povezanom preduzeću biće iskazana u ovoj poziciji (a posebno iskazivanje tih pozicija uslovljeno je potrebama obezbeđenja podataka za izradu konsolidovanog bilansa),

- potraživanja iz plasmana – potraživanja koja nastaju po osnovu dugoročnog ili kratkoročnog plasiranja slobodnih novčanih sredstava, a radi njihovog ukamaćenja, i

- ostala potraživanja.Prema sigurnosti naplate potraživanja se mogu podeliti na:

- obezbeđena ili osigurana – ne misli se kod osiguravajućeg zavoda, nego se misli na to da su pokrivena nekom zalogom (zaloga može biti ili nepokretna ili pokretna imovina); ako se pozajmljuje novac, posebno na dugi rok, da bi postojala sigurnost da će potraživanje biti naplaćeno, davanje pozajmice može se usloviti uzimanjem zaloge; možete reći: u redu, pozajmićemo vam 3 miliona eura, ali tražimo hipoteku na vašu kuću, na vašu fabriku. ili: pozajmićemo vam 50.000eura, ali dajte nam vaše HOV; na taj način želimo da obezbedimo naplatu, tako što u slučaju da naš dužnik o roku ne izmiri svoju obavezu imamo pravo da prodamo imovinu koja je predmet zaloge, i da se naplatimo iz iznosa ostvarenog prodajom. Zato se osigurana potraživanja smatraju potraživanjima čija će naplata biti izvršena u celosti. Ono što je sporno ovde, je termin naplate. Znači, ako se dogodi da dužnik ne plati na vreme, mi ćemo naplatiti

123

potraživanje, ali ne o roku. Jer, dok prodate zalogu proći će određeno vreme, i mora se računati sa tim da naplata tih potraživanja, iako će biti izvršena u potpunosti, neće biti izvršena o roku dospeća. Zato, kad god se uzima zaloga, uzima se veća vrednost imovine, u odnosu na potraživanje, naročito, ako uzimate zalogu za dugoročna potraživanja. U tom slučaju morate se obezbediti od rizika da vrednost te imovine na tržištu padne, jer ne želite da vrednost vaše zaloge, u nekom trenutku, bude niža od vrednosti vašeg potraživanja. Mnoge naše banke imale su hipoteku nad imovinom preduzeća koja su bila njihovi dužnici. Imaju je i sad (govorim o bankama koje su otišle u stečaj), ali iako su imale te hipoteke one su otišle u stečaj, a te firme su nastavile da posluju. To je nešto što, naravno, u svetu, nije uobičajeno. Uzimanje zaloge, videćete, nije jednostavan posao i posebno kod uzimanja nepokretnosti, ne znači uvek da vam je potraživanje sigurno. Zato što mi nemamo razvijeno tržište nepokretnosti. Na primer, vi imate hipoteku na kuću u Ivanjici, možete da se slikate sa tom hipotekom, nemate kome da je prodate. Nema šanse da naplatite, iako imate hipoteku. Zato se radije kao hipoteka uzimaju HOV, zato što se one mogu lakše unovčiti. Njihova je vrednost tržišno poznata. Banke kao zalogu, vrlo često, uzimaju i potraživanja. Naročito kod izvoznika, potraživanja koja oni ostvaruju izvozom. Ako firma ima neko potraživanje od ino kupca, banka će uzeti kao zalogu to potraživanje ako želi da osigura naplatu svog plasmana.

- neosigurana – potraživanja koja nisu obezbeđena ni pokretnom ni nepokretnom imovinom. Potraživanja koja su jednostavno data na ime. Kako bi rekao naš narod, na obraz dajemo kredit. To je rizično ulaganje. Ne zato što treba polaziti od toga da će vas neko prevariti, da neko uzima sa namerom da ne vrati, nego što, naročito kod dugoročnih pozajmica, okolnosti mogu biti promenjene tako da dužnik i pored jake volje da vrati dug to neće biti u stanju. A onda ste vi kao poverilac u ozbiljnoj situaciji.

Kada imate potraživanja koja su nastala po osnovu isplata gotovine, vi dajete pare, i možete ih dati kao plasman, to je ovo o čemu smo sada govorili, ili možete dati kao avans za buduće isporuke. Suština transakcije je ista – imate potraživanje. Bilo da ste nekome pozajmili pa da mora da vam vrati, ili da ste mu dali novac pa da on treba, na ime izmirenja tog potraživanja, vama da izvrši određenu uslugu ili isporuči određenu robu. Iako je suština transakcije ista, ova potraživanja se odvajaju. Odvajaju se zbog toga što se na različit način likvidiraju. Kad imate kratkoročne pozajmice koje ste dali vašim poslovnim partnerima, te pozajmice će biti likvidirane tako što će oni na vaš račun uplatiti određenu sumu novca. Ako ste dali avans, takvo potraživanje likvidira se isporukom robe ili usluga. Nema priliva gotovine. Zato se potraživanja po osnovu avansa iskazuju odvojeno od ostalih potraživanja. Videli ste da smo kod materijalnih ulaganja, kod nematerijalnih ulaganja, kod zaliha, kao posebnu poziciju imali avanse. Ne kao kratkoročna potraživanja finansijske prirode, nego kao deo one imovine, radi čije nabavke je avans dat.

124

Što se tiče potraživanja po osnovu isporuke robe i usluga, treba da znamo nekoliko stvari. Prvo, kada nastaje potraživanje. Potraživanje vezujemo za prijem robe i fakture, od strane kupca. U trenutku kada svojina sa prodavca pređe na kupca, nastaje potraživanje pod uslovom da naplata isporučene robe sledi isporuci. Nema potraživanja dok do isporuke ne dođe. Može postojati sklopljen ugovor, ali nema potraživanja sve dok ugovorena roba ili usluga nije isporučena kupcu. Drugo, na koji iznos potraživanje glasi. Visina potraživanja određena je visinom prodajne vrednosti isporučene robe ili usluga, ali od te prodajne vrednosti biće odbijeni komercijalni popusti koji su odobreni kupcu. Odobreni rabati u trenutku prodaje, ili naknadno, kao i odobrena bonifikacija, imaće za posledicu smanjenje visine potraživanja. Visina potraživanja neće biti tangirana odobrenim kasa skontom, zato što je to finansijski rashod. Kasa skonto ne smanjuje naše potraživanje, nego smanjuje iznos novca čija se naplata ostvaruje, zbog toga što se vrši pre roka dospeća. Treća bitna stvar, tiče se situacije kada se neko potraživanje da kao zaloga, tada vi ne gubite pravo svojine nad tim potraživanjem. Znači kada bilo koji deo vaše imovine, uključujući i potraživanja, date kao zalogu, vi ostajete pravni vlasnik date imovine. U ovom slučaju, potraživanje dato kao zaloga bilansiraće se u vašem bilansu stanja. A činjenica da je ono založeno, biće izložena u napomenama uz finansijske izveštaje. Četvrto, ukoliko imate potraživanja prema poslovnim jedinicama, što znači na primer, banka ima potraživanje prema određenoj ekspozituri ili filijali, ukoliko te poslovne jedinice nemaju svojstvo pravnog lica takva potraživanja nemaju sposobnost bilansiranja. Neće biti iskazana u bilansu. Biće predmet evidentiranja unutar banke ili unutra preduzeća, ali nemaju sposobnost iskazivanja u bilansu. U bilansu se iskazuju samo ona potraživanja koja preduzeće, kao pravno lice, ima prema drugim pravnim licima.

Potraživanja je dozvoljeno prebiti ili preračunati, sa obavezama (tj. može se o potraživanjima izveštavati na neto principu), samo ako se potraživanja i obaveze odnose na iste poverioce odnosno dužnike. Znači ja mogu da imam potraživanje, ako sam ja firma A prema firmi B, mogu da imam potraživanje i prema firmi C. Firma C može imati potraživanje prema firmi B. Nije dopušteno da se, zato što firma A ima obaveze prema firmi B, i potraživanje prema firmi C, firma C duguje firmi B, izvrši prebijanje. Međutim, ako firma A ima potraživanje prema firmi B, i firma B istovremeno ima obavezu prema firmi A, moguće je izvršiti saldiranje obaveza i potraživanja, samo ako su potraživanja nastala po istom osnovu. Znači ne mogu se prebiti potraživanja stečena po osnovu isporuke, sa potraživanjem koje firma B ima prema A, zato što je izvršen dugoročni plasman. Ako firma A, znači, ima potraživanje i istovremeno ima obavezu prema firmi B, onda je nužno da su i potraživanja i obaveze nastale po istom osnovu (po osnovu isporuka, ili po osnovu kratkoročnih ili dugoročnih plasmana). Ali ne može se potraživanje po osnovu plasmana saldirati sa potraživanjem po osnovu isporuke. Još jedan važan uslov je da su oba potraživanja dospela za naplatu. Znači, ne možemo potraživanje koje je dospelo saldirati sa obavezom koja još nije dospela, nego će dospeti za mesec ili dva.

125

Takođe, važno je da potraživanja budu približno istog iznosa. Ne očekuje se da potraživanje i obaveza budu jednaki u dinar, ali se za prebijanje zahteva da budu približno iste visine. I još jedan uslov, da postoji saglasnost obe strane da se to kompenziranje izvrši. Tek ako su svi ovi uslovi ispunjeni, moguće je izvršiti preračunavanje potraživanja i obaveza. S obzirom da ima ovako puno uslova, može se reći da je ovo preračunavanje pre izuzetak nego pravilo.

Potraživanja se mogu likvidirati na različite načine. Najveći deo potraživnja likvidira se naplatom o roku dospeća. To je uobičajeni način likvidiranja potraživanja. Zatim, potraživanje se može pretvoriti u drugo potraživanje. Kada na primer, primite menicu od kupca, potraživanje od kupaca, pretvara se u menično potraživanje. Ako bi ste vaš kratkoročni plasman pretvorili u dugoročni plasman, takođe bi došlo do pretvaranja jednog potraživanja u drugo. Potraživanje se može likvidirati i odricanjem od prava na naplatu. To se događa u postupku sudskog ili vansudskog poravnanja, kada u želji da pomognete da vaš kupac izađe iz krize, možete se odreći dela ili celog iznosa potraživanja, ako naravno ono glasi na neki manji iznos. Tada, na bazi ugovora ili na bazi sudske odluke, takvo potraživanje prestaje da postoji.

Potraživanje inicijalno vrednujemo u visini iznosa koji smo dali, ili robe umanjeno za one popuste o kojima je bilo reči. Naknadno procenjivanje potraživanja vrši se prema sposobnosti tog potraživanja da se pretvori u gotovinu. Odnosno, uzima se u obzir bonitet potraživanja. I upravo prema tom stepenu naplativosti smo ih i podelili na one tri grupe. Znači, za ona potraživanja koja se mogu naplatiti u punom iznosu, važi pravilo da će zadržati svoju nabavnu vrednost i da će biti bilansirana na uobičajenim pozicijama. Na poziciji kupaca biće iskazana samo ona potraživanja za koja se veruje da će biti o roku naplaćena u punom iznosu. Na računu kratkoročni plasmani biće iskazana kratkoročna finansijska ulaganja čija se naplata ne dovodi u pitanje. Ukoliko naplata nekog potraživanja bude sporna, bilo u pogledu iznosa ili u pogledu roka naplate, takva potraživanja moraju biti iskazana na posebnim bilansnim pozicijama. Biće iskazana preko pozicije sumnjiva ili sporna potraživanja. Visina takvih potraživanja mora biti redukovana, na iznos visine naplate koja se očekuje. Jer ta su potraživanja, dakle, potraživanja kod kojih ne očekujemo da će naplata biti izvršena u punom iznosu. Ona se onda bilansiraju u visini očekivane naplate. Razlika do punog iznosa je gubitak, koji smanjuje rezultat perioda u kome je nastao. Potraživanja čija se naplata ne očekuje, uopšte, isknjižavaju se sa računa potraživanja, i iskazuju se kao gubitak u punom iznosu. Takva potraživanja ne smeju biti iskazana u bilansu, jer bi njihovim iskazivanjem imovina bila precenjena, odnosno u vrednosti tih potraživanja nalazi se skriveni gubitak. Zastarela potraživanja su potraživanja kod kojih je usled protoka vremena poverilac izgubio pravo da natera dužnika da izmiri svoju obavezu. Ako znači, propustite sve rokove za naplatu, ne opomenete dužnika, istekne rok u okviru koga to možete učiniti, vaše potraživanje postaje zastarelo. Potraživanje kod koga nemate pravnu snagu da prisilite dužnika da plati svoju obavezu, pretvara se u gubitak (to je načelo niže vrednosti).

126

Ta sposobnost naplate potraživanja označava se još i kao kreditni rizik. Koliki je, znači, kreditni rizik koji preuzimate time što dajete robu sa rokom plaćanja koji iznosi 8, 10, 15, 30, 90 dana. Taj rizik ocenjujete na bazi boniteta vašeg dužnika, i na validnosti zaloge koju ste eventualno uzeli. Vaš cilj je da taj kreditni rizik bude što je moguće niži. Nikada nećete moći potpuno da izbegnete da pretrpite gubitke zbog kreditnog rizika, ali ono što morate uraditi je da taj rizik bude što je moguće niži. Kreditni rizik koji firma preuzima kada vrši prodaju se menja. Ako imate stalne kupce, kreditni rizik će biti najmanji jer svoje kupce već dobro znate. Pratite promenu njihovog finansijskog položaja i rentabiliteta, i svoju prodajnu politiku usklađujete sa promenama njihovog rentabiliteta i finansijskog položaja. Znači, čim u njihovim bilansima vidite pad rentabiliteta, pogoršanje likvidnosti, vi ćete skratiti rokove za naplatu. Nekada ćete usloviti isporuku plaćanjem odmah, ili čak plaćanjem unapred. Ali, ako dolazi do naglog razvoja firme, i ako vam broj kupaca naglo raste, onda nemate mogućnost da vaše kupce dobro upoznate. Tada morate računati sa rastom gubitaka po osnovu nenaplaćenih potraživanja, jer jednostavno u tom velikom broju kupaca uvek će se naći i oni kupci koji neće biti u stanju da plate. I o tome treba voditi računa. Vama će rasti prihodi od prodaje, ali će rasti i iznosi nenaplaćenih potraživanja. Kod banaka to se isto tako događa, da kod onih banaka kod kojih broj komitenata raste, onda sigurno postoji rast nenaplaćenih kamata, povećanje iznosa minusa po tekućim računima građana i sl. Znači, jednostavno banka tada ne može svakog komitenta pojedinačno dobro da upozna, i desiće se da jedan broj plasmana banke ne bude naplaćen o roku dospeća. To je rast kreditnog rizika usled rasta konjukture. Pad konjukture može da poveća vaš kreditni rizik jer mnogi vaši komitenti koje vi znate, i mnogi vaši kupci koji su do tog trenutka uredno izmirivali svoje obaveze, zbog opšteg pada privredne aktivnosti imaju pad rentabiliteta, imaju pad likvidnosti i imaju teškoće sa plaćanjem. Pad konjukture uvek povećava visinu gubitaka po osnovu naplate potraživanja. Kod ino potraživanja imate, pored kreditnog i valutni rizik, koji je prisutan. Znači, rizik od promene kurseva. A kreditni rizik može biti povećan i zbog donošenja odgovarajućih mera od strane vlade zemlje iz koje je vaš dužnik, koje mogu da dovedu do usporavnja naplate vaših potraživanja. Ako, na primer, vlada neke zemlje svojim odlukama onemoguće naplatu potraživanja, bez obzira na to što vi na to ne možete uticati, doći će do toga da vaše potraživanje prema inostranstvu ne bude naplaćeno na vreme. Pogledajte šta je bilo sa poveriocima naših preduzeća, kada je došlo do uvođenja sankcija. Odluka Saveta bezbednosti dovela je do toga da je potpuno prestala naplata dugova naših firmi prema inostranstvu, odnosno da firme koje su imale potraživanja prema našim preduzećima i banke, više od 10 godina nisu bile u stanju da naplate svoja potraživanja. To je drastičan primer kako jedna politička odluka dovodi do toga da se ne mogu naplatiti potraživanja. Oni su sva ta potraživanja otpisali, naravno, odavno, ali to ne znači da neće tražiti njihovu naplatu.

Visina otpisa se utvrđuje uvek ili pojedinačno na procenat ili paušalno. Paušalnom otpisu se pristupa kada preduzeće ima veliki broj sitnih kupaca, u smislu potraživanja. Tada se visina

127

gubitaka neće utvrđivati analizom svakog tog malog kupca pojedinačno, nego će se na bazi iskustva proceniti koliko od ukupnih potraživanja koja imate prema takvim kupcima neće biti naplaćeno. Kod banaka se to radi, recimo, sa kreditima stanovništva. Kada banka daje kredite za zimnicu, ili za kupovinu ogreva, i postoji veliki broj komitenata koji su takav kredit uzeli, i iz iskustva se zna da 5% neće biti naplaćeno. 5% će se otpisati odmah kao gubitak po osnovu takvih plasmana.

Ostala potraživanja su potraživanja prema povezanim preduzećima (već smo rekli šta ona sadrže), potraživanja prema radnicima, potraživanja po osnovu kratkoročnih plasmana, potraživanja prema državi za preplaćeni porez (koja se nikada ne pretvaraju u gotovinu, nego država kaže dobro preplatili ste, kad budete sledeću poresku obavezu namirivali to ćete umanjiti). Što se pravila procenjivanja ostalih potraživanja tiče, potpuno je isto kao potraživanje iz isporuka-inicijalno se vrednuju po nabavnoj vrednosti, naknadno po principu niže vrednosti.

HARTIJE OD VREDNOSTI koje su obrtna imovina

Da li će neka HOV biti bilansirana kao dugoročno finansijsko ulaganje ili kao kratkoročno, zavisi od namene. Ove HOV su namenjene prodaji u roku kraćem od godinu dana, i u MRS 39 označavaju se kao hartije namenjene prodaji, za razliku od hartija raspoloživih za prodaju, koje se tretiraju kao dugoročne HOV. Znači ove su namenjene prodaji, i predstavljaju kratkoročnu rezervu likvidnosti. Naravno, kupuju se da bi se zaradilo. Zarada koja se može ostvariti je, ili kamata, ili razlika na krsu. Znači, ako se hartija kotira na berzi, i njena vrednost raste, kupujemo akcije da bi smo ih prodali za meseca dana, i očekujemo da će prodajna cena akcija za mesec dana biti viša od njihove vrednosti na današnji dan, pa će prema tome zarada biti razlika u kursu.

Kratkoročnom HOV mogu se smatrati:

- akcije drugih preduzeća,- obveznice (vi kad kupite obveznicu ne morate je držati do roka dospeća, možete je

prodati i ranije; a postoje i kratkoročne obveznice koje se emituju na mesec dana, 3 meseca, 6 meseci...),

- komercijalni zapisi (emituju ih preduzeća dobrog boniteta, sa namerom da prikupe kratkoročna slobodna novčana sredstva; umesto da uzmu kratkoročni kredit kod banke; i na tako prikupljena sredstva plaćaju kamatu),

- blagajnički zapisi (emituju ih poslovne banke, sa namerom da od privrede i od stanovništva prikupe slobodna novčana sredstva; kad kupite blagajnički zapis, banka koja je emitent tog zapisa obavezuje se da po isteku roka na koji zapis glasi isplati određenu kamatu, ali se obavezuje i da će, ako vi to želite, otkupiti sopstveni zapis,

128

isplatiti uloženi iznos, i naravno kamtu do roka otkupa, umanjenu za određenu proviziju),

- sopstvene akcije (ako preduzeće otkupi sopstvene akcije one će biti iskazane u krakoročnim HOV, one mogu biti namenjene ponovnoj prodaji, ili poništenju. Dok se ne izvrši poništenje otkupljenih akcija radi smanjenja akcijskog kapitala, one se iskazuju u okviru kratkoročnih HOV, ali uvek kao posebna bilansna pozicija, jer je bitno da se korisnicima bilansa ustupi informacija koliko iznose otkupljene sopstvene HOV-otkup je obično limitiran na 10% od osnovnog kapitala),

- menice (koje još nisu dospele), i- čekovi (koji takođe nisu još dospeli za naplatu. Ako se čekovi napišu na neki datum u

budućnosti, taj ček nije ekvivalent novca. On predstavlja kratkoročnu HOV, jer ne možete njime plaćati, mada će vam u banci reći da ako taj ček dođe u banku, ona može da ga realizuje odmah, ona nema nikakvu obavezu da čeka rok dospeća. Firma kojoj ste dali taj ček može ga odmah pustiti na naplatu. Ona to, zbog obaveze koju preuzima time što je rekla da se naplata vrši odgođeno, neće učiniti, ali može vam se desiti da vam novac sa računa bude skinut i ranije).

Kamatni kuponi obveznica koji su dospeli za naplatu, i dospele dividende takođe se smatraju kratkoročnim HOV.

Inicijalno, kratkoročne HOV evidentirate po nabavnoj vrednosti (akcije, obveznica, blagajničkih i komercijalnih zapisa), ili po nominalnoj vrednosti (menice, čeka). I ovde se primenjuje strogi princip niže vrednosti. Sećate se da smo rekli da kod dugoročnih HOV nećemo vršiti otpisivanje ako je pad vrednosti na tržišu prolaznog karaktera, zato što nemamo nameru da te hartije prodajemo u kratkom roku. Pošto su ratkoročne HOV namenjene prodaji u kratkom roku, svaki pad tržišne ispod nabavne vrednosti, vodi otpisivanju vrednosti kratkoročnih HOV. Jer, ako se te akcije prodaju, izvršiće se prodaja sa gubitkom, i zato se taj pad vrednosti mora priznati odmah. To je strogi princip niže vrednosti.

LIKVIDNA SREDSTVA

Likvidna sredstva su gotovina, devizna sredstva u blagajni, dospele menice i čekovi za naplatu.

Vrednost menica se procenjuje, tj. menice se bilansiraju po nominalnoj vrednosti umanjenoj za kamatu koja još uvek nije dospela. Sećate se računa IV meničnih potraživanja. Menično potraživanje, dakle, sadrži vaše potraživanje plus kamatu do roka dospeća menice. Ako na dan bilansa menica još uvek nije dospela za naplatu, vrednost meničnog potraživanja

129

biće umanjena za iznos kamate koja nije dospela. Ili vrednost meničnog potraživanja biće vaše potraživanje uvećano za kamatu koja jeste nastala.

Čekove procenjujete po nominalnoj vrednosti, odnosno, na iznos na koji ček glasi.

BILANSIRANJE AVR

Na dnu strane aktive, u bilansu stanja, nalaze se aktivna vremenska razgraničenja, dakle reč je o instrumentima kojima se realizuju zahtevi koje u sebi sadrži načelo uzročnosti, odnosno načelo razraničenja prema predmetu i vremenu. Dakle da bi se prihodi i rashodi dodelili obračunskim periodima u kojima su nastali, nezavisno od toga da li je prihod naplaćen a rashod plaćen, u računovodstu se koriste računi vremenskih razraničenja. Na strani aktive, dakle u okviru aktivnih vremenskih razraničenja predmet iskazivanja su:

1. Nastali, a nenaplaćeni prihodi (dakle prihodi kod kojih nastanak prethodi naplati, ili prihodi po osnovu kojih se očekuje priliv sredstava u budućnosti),

2. Isplaćeni a nenastali rashodi odnosno troškovi (isplate koje će postati rashod u nekom od budućih obračunskih perioda, ili troškom).

Očekujem od vas da znate razliku izmedju rashoda i troškova i zasto ako tražimo da prihodi i rashodi budu dodeljeni odredjenim obračunskim periodima, zašto ja evo pominjem i trošak. To je naravno zbog toga što današnji troškovi predstavljaju sutrašnje rashode, i što ne možemo očekivati da imamo dobro razraničenje rashoda ako prethodno nismo izvršili dobro razraničenje troškova. U tom smislu se vremensko razraničenje troškova smatra pretpostavkom pravilnog razraničenja rashoda na obračunske periode kojima ti rashodi pripadaju.

Iz navedene sadržine ove bilansne pozicije možete zakljuciti da je reč o potraživanjima. Dakle ako nešto zaradite, a ne naplatite vi u suštini imate potraživanje za obavljeni posao. Nastala je kamata koju ćete naplatiti u narednoj godini ali ona kao prihod pripada tekućoj poslovnoj godini. Znači to što ćete naplatu izvršiti naredne godine za obračun rezultata, za predstavljanje vaših finansijske pozicije je irelevantno. Vi imate pravo da računate tu kamatu i da je iskažete kao prihod tekuće godine u bilansu uspeha odnosno kao povećanje aktive u bilansu stanja. Primer: imate menicu koju ste primili od vašeg kupca, menica je primljena 01.12 a rok dospeća menice je 31.01 a ukupna kamata je 600 za 60 dana. Kamata koja nastane 01.12-31.12 predstavlja prihod tekuće godine. Vi ćete naravno tu kamatu obračunati i proknjižicete je kao prihod tekuće godine iako će naplata te kamate biti izvršena u narednoj godini. Funkciju razraničenja u ovom primeru ima račun ispravka vrednost meničnih potraživanja, na tom računu se nalazi ukupna kamata i sa tog računa skidamo i prenosimo na prihode onaj iznos

130

kamate koji još nije nastao. A samo potraživanje zabeleženo je na računu menična potraživanja, čiju visinu vi korigujete kada obračunate ovakvu kamatu.

A šta ce biti preko AVR? Recimo zakupnina. Šta se dogadja kada izdate u zakup neki prostor i naplaćujete zakupninu od jednog meseca do drugog. Ne naplaćujete unapred, dakle naplatite zakupninu za decembar u januaru. Da li činjenica da ćete zakupninu naplatiti u januaru znači da je to prihod meseca januara. Naravno da ne. Ta zakupnina za decembar je prihod tekuće godine. Kako ćete utvrditi visinu tog prihoda. Na bazi ugovora o zakupu. Znači ugovorom o zakupu definisana je mesečna zakupnina. Zaduzićete račun AVR i odobrićete račun prihoda. Znači na računu, pa prema tome i u bilansnoj poziciji biće iskazano vaše potraživanje za dati nastali prihod čija će naplata uslediti u budućnosti.

Kada je reč o unapred plaćenim troškovima, ili rashodima onda se visina takvih troškova i rashoda utvrdjuje jos lakše. Jer vam je isplaćeni iznos merilo vrednosti ove pozicije. Primer: platili smo unapred zakupninu za celu narednu godinu. Isplaćeni iznos u celini u ovom primeru predstavlja vaše AVR, isplatu koja nije trošak već će postati trošak u budućnosti.

I jedno i drugo je potraživanje. Ovde imate potraživanje na naplatu kada imate nastale a ne naplaćene prihode, a ovde imate potraživanje koje neće biti naplaćeno već će se likvidirati time što će vam neko izvrsiti uslugu koju ste unapred platili. I vidite ta razlika u načinu likvidiranja potraživanja koje iskazujete preko AVR razlog je da se u nekim zemljama pozicija vremenskih razraničenja razdvaja na dva dela: na potraživanja, koja ćete pretvoriti u gotovinu, a to znači nastale a ne naplaćene prihode iskazujete u okviru ostalih potraživanja kratkoročnim, a na AVR ostavite samo unapred plaćene troškove i rashode. Jer kada radite analizu likvidnosti vi onda, ako to nije razdvojeno kao kod nas, uvek morate da se pitate a čekajte koji deo od ove pozicije će dovesti do priliva gotovine a koji deo neće. Jer onaj deo koji se tiče unapred plaćenih troškova iako je potraživanje neće u budućnosti doneti prilive gotovine ali ovaj drugi hoće. I zbog toga je zgodno da znači na AVR budu unapred plaćeni troškovi odnosno rashodi, a da nastali prihodi čija se naplata očekuje u budućnosti budu iskazani kao ostala potraživanja. I IV direktiva predvidja takav način bilansiranja AVR.

U svakom slučaju to je pozicija koja će u narednom periodu biti ugašena kada naplatimo prihod ili kada utrošimo iznose koje smo unapred platili korišćenjem usluga na koje su se te isplate odnosile.

131

BILANSIRANJE POZICIJA PASIVE

Znamo da pasiva sadrži dva velika bloka izvora. To su sopstveni i pozajmljeni kapital.

BILANSIRANJE SOPSTVENOG KAPITALA

Da bi ste definisali šta je to sopstveni kapital dovoljno je da navedete njegove četiri odlike:

1. to je kapital vlasnika; znači on potiče od vlasnika i time dajete odgovor na pitanje ko je taj kapital uložio u firmu-uložili su vlasnici.

2. nema rok dospeća, on je u firmu uložen trajno; dok god postoji firma mora postojati sopstveni kapital. Nigde u svetu osim kod nas ne može da postoji firma koja nema sopstveni kapital. Ne može da postoji firma kod koje su gubici veći od sopstvenog kapitala tj. da radi samo sa kapitalom svojih poverilaca.

3. predstavlja osnovu za upravljanje; zašto vlasnik upravlja firmom, pa zato što kaže pa ja sam dao pare. Znači taj sopstveni kapital daje pravo na upravljanje. Znači kada vlasnika kaže ja odlučujem onda on može to reći samo zbog toga što je on taj koji je uložio novac.

4. kada je reč o isplatama koje sa sobom povlači korišćenje tog kapitala od strane preduzeća onda zaključujemo da isplate po osnovu sopstvenog kapitala zavise od dobitka koji se ostvaruje. Odnosno da isplata ima samo kada preduzeće ostvaruje dobitak, a da je visina isplata uslovljena ne samo time ali u velikoj meri visinom ostvarene dobiti. Dakle vlasnici nemaju nikakvu garanciju da će svake godine redovno kao nadoknaku dobijati odredjeni deo novca. Ne to zavisi od visine ostvarenog dobitka. Zašto je to kod njih tako a kod poverilaca nije. Pa zato što oni upravljaju, oni snose poslovni rizik. I prema tome ako dobro upravljaju ako firma napreduje, deo dobiti koji će im pripadati će biti veći i obrnuto ukoliko ne upravljaju firmom dobro, ukoliko firma ne radi, neće dobiti ništa ili će čak izgubiti ono što su u firmu uložili. (ima i 5. da se povećava iz dodatnih uloga vlasnika ili iz zadržane dobiti)

To su dakle te četiri vazne odlike sopsvenog kapitla i one važe za sve pravne forme. Ovo što sam rekla moglo bi se nazvati kao peta odlika sopstvenog kapitala neposredno zavisi od pravnog oblika preduzeća. Dakle pravni oblik preduzeća je taj koji odredjuje u kom obliku će se pojaviti sopstveni kapital. E sada kada je o pravnim formama reč onda znate da postoje dve grupe prvavnih oblika koje se medjusobno bitno razlikuju. Pa na jednoj strani imate inokosna

132

preduzeća i ortačka društva, a na drugoj strani imate društva kapitala. Ključna razlika izmedju ova dva pravna oblika je odgovornost vlasnika.

Za prvu grupu karakterisitcna je neograničena odgovornost vlasnika, što znači da vlasnici, ne za gubitke, već za obaveze koje proisteknu iz poslovanja odgovaraju celokupnom svojom imovinom, kako imovinom koja je uložena u firmu tako i svojom privatnom imovinom. Znači kažemo da predmet prinudnog izvršenja u slučaju prinudne naplate potraživanja čini ukupna imovina vlasnika. To je razlog zbog čega oni koji osnuju firme u obliku inokosnog preduzeća ili ortakluka brže bolje svoju imovinu prenesu na nekog drugog. I onda ako dodje do takvih tužbi oni kažu pa ja nemam nista, ovo pripada mom sinu,o no mojoj svastici, ženi…a ja nemam nista. Da ne bi mogla da se izvrši plenidba imovine i prodaja da bi se izmirile obaveze koje je napravio. To je rizik koji imate kada radite sa inokosnim preduzećima. On može, kada vi ulazite u posao sa njim imati visoku imovinu ali niko ga ne može sprečiti da tu imovinu na razne načine otudji, naročito kada proceni da postoje šanse da dodje do toga da poverioci traže prodaju njegove imovine.

Društva kapitala se odlikuju time da vlasnici kapitala odgovaraju ograničeno. To ograničeno znači da predmet prinudnog izvršenja radi naplate njihovih obaveza može biti samo imovina koju su uložili u preduzeće. Da zbog ove ograničene odgovornosti vlasnika država propisuje minimalnu visinu osnovnog kapitala koji osnivači moraju obezbediti da bi takva preduzeća uopšte poslovala. Taj kapital je poznt kao stalni ili nepromenjivi kapital ovih društava. Ovaj termin nepromenljivi treba shvatiti uslovno. U smislu da promena visine tog kapitala mora biti izvršena po odredjenoj proceduri, dakle ne znači da se nikada ne može promeniti već samo ne sme biti automatizma kod u promeni kapitala pod uticajem recimo ostvarenog dobitka ili gubitka ili naknadne uplate vlasnika.

Kod inokosnih firmi, inokosni kapital se menja ako vlasnik izvrši dodatna ulaganja. Vlasnik može kada god mu padne na pamet povući deo kapitala koji je već uložio u firmu, ako ostvari dobitak on se ne iskazuje kao posebna bilansna pozicija već se pripisuje inokosnom kapitalu, ako ostvari gubitak inokosni kapital se automatski smanjuje. Zato kažemo da se kod tih pravnih formi ceo kapital ima karakter promenjivog kapitala. E za razliku od njih ovaj osnovni kapital kod društva kapitala je stalan u smislu da nema tog automatizma kod promene njegove visine već da se promena visine mora vršiti po unpred utvrdjenoj proceduri. A to znači da svako povećanje ili smanjenje kapitala mora biti doneto na bazi odluke skupštine vlasnika. Statutom društva odredjeno je kolika većina je potrebna da bi se odluka smatrala usvojenom. Obicno ¾ većina se traži da se donese odluka o povećanju ili smanjenju osnovnog kapitala. Naravno da odluku o smanjenju možete donositi samo ako je kapital vaše firme iznad zakonom propisanog minimuma. Nikada dok firma postoji ne može osnovni kapital pasti ispod zakonom

133

propisanog minimuma. Ako se to dogodi onda morate promeniti pravni oblik ili vlasnici moraju izvršiti dodatnu uplatu. Ali ne može raditi firma sa kapitalom koji je ispod zakonom propisanog minimuma i biti u pravnoj formi za koju se taj minimum traži.

Osim što je potrebno da bude donešena odluka sa ¾ većinom, ta odluka mora biti nakon što se realizuje, upisana u registar nadležnog privrednog suda. Naime kada se društva osnivaju tada pri registraciji društva jedan od važnijih podataka koji se unosi u registar je visina osnovnog kapitala. Pošto se ta visina može promeniti, da bi registar suda bio ažuran, svaka promena visine mora biti prijavljena sudskom registru. Toga kod nas nema.

Bilansiranje stalnog ili nepromenjivog kapitala

Kod društva sa ograničenom odgovornošću ovaj kapital se javlja u formi udela u osnovnom kapitalu. Udeli u osnovnom kapitalu imaju svoju nominalnu vrednost a vlasnici pri osnivanju društva upisuju i uplacuju odjedjeni broj udela. Dakle visina uloženog kapitala od jednog vlasnika do drugog se može razlikovati jer se jednostavno razlikuje broj udela koje je svako od njih otkupio u trenutku osnivanja društva. Snaga uticaja na društvo zavisi od broja udela jer oni nose odredjeni broj glasova. Može biti pravilo, udeo jedan je jedan glas, a može i drugačije pravilo zavisi kako su se dogovorili. U svakom slučaju snaga kojom svako od njih pojedinačno može uticati na firmu zavisi od broja udela odnosno od visine uloženog kapitala.

Udeli se bilansiraju po njihovoj nominalnoj vrednosti. Znači kako dobijemo vrednost za poziciju udeli u OK. Tako što broj upisanih udela pomnožimo sa nominalnom vrednošću udela. To znači nominalna vrednost. Ako udeli nisu uplaćeni u celini javiće se pozicija neuplaćeni a upisani kapital. Ako su članovi uplatili više nego što je nominalna vrednost onda će taj višak biti iskazan na posebnom računu u okviru kapitalnih rezervi. Ali udeli će glasiti na nominalnu vrednost.

Povećanje ovog nepromenljivog kapitala kod društava sa ograničenom odgovornošću moze biti izvršeno ili podizanjem nominalne vrednosti upisanih udela ili emitovanjem novih udela. Znači ako društvo odluči da u nekom trenutku poveća svoj osnovni kapital onda ima na raspolaganju ove dve mogućnosti. Da emituje nove udele ili da već postojućim udelima poveća nominalnu vrednost.

Primer: ako bi se vrednost udela sa 1000 povećala na 1500 to bi značilo da svaki član po svakom udelu koji poseduje mora uplatiti još po 500. Znači ako ja imam 5 udela ja moram

134

uplatiti 2500 na ime podizanja nominalne vrednosti udela, i samo se izvrši zamena udela sa nižim za udele sa višim iznosom. A naravno ovaj iznos se uplati na račun firme.

Emitovanje novih udela je takodje moguće. Ali treba znati da tu postoji mogućnost promene relativnog odnosa u broju glasova čim nove udele emitujete. Promene ne bi bilo samo ako bi ti novi udeli bili na isti način, u istom odnosu otkupljeni od strane postojećih vlasnika.

Primer: ako ja imam 5 udela i mi svi imamo po 5 udela i emitujemo nove udele, naša glasačka prava će ostati ista ako i u tim novim udelima svi podjednako učestvuju. Ako neko kupi više a neko manje doći će do promene odnosa u glasačkom pravu. To su posledice o kojima treba voditi računa. Ako neću da se moja relativna učešća u pravu glasa smanje ja moram, da bi zadržala pravo glasa, otkupiti procentualno isti onaj iznos u odnosu na broj udela koji već posedujem. Ukoliko to ne uradim moram računati da će moje pravo glasa relativno pasti u odnosu na dosadašnje stanje.

I to je razlog zbog čega se uvek kupovina i kod društva sa ograničenom odgovornošću i kod akcionarskih društava prvo nudi postojećim vlasnicima, odnosno kaže se da postojeći vlasnici imaju pravo preče kupovine. Oni dalje mogu prodati nekom drugom i time povećati broj vlasnika ili mogu otkupiti sami. To je sada stvar politike firme. Neću novog suvlasnika i ako neću novog suvlasnika, onda nove udele otkupljujemo sami. Ako hoću novog suvlasnika onda ga moram naći. Jer mi nije sve jedno, udeli se ne prodaju na tržištu kao akcije. Udeli se uglavnom prodaju na zatvorenom finansijskom tržištu, dakle privatno se traže, nema organizovanog tržišta udela u OK. I ti udeli kao oblik ulaganja su mnogo čvršće povezani za vlasnike nego akcije. Akcije su mnogo prometnije, mnogo lakše se unovčavaju nego udeli.

Kada je reč o smanjenju, osnovni kapital kod DOO možemo smaniti smanjenjem nominalne vrednosti udela, što ima suprotne posledice u odnosu na povećanje, I to smanjenje može biti motivisano ili potrebom pokrića gubitka ili jednostavno smanjenje kapitala zbog pada poslovne aktivnosti firme. Obim poslovne aktivnosti preduzeća je pao, nemamo šanse da investirani kapital na zadovoljavajući način uposlimo, prema tome izvućićemo deo kapitala koji smo uložili time što ćemo smanjiti nominalnu vrednost udela i svakome isplatiti gotovinom u visini razlike. To je dopušteno, to je moguće, ali opet po proceduri koja je utvrdjenja.

Drugi način je da otkupite i poništite udele. I to se ovde češće dogadja. Ako neki od vlasnika želi da istupi iz firme, šta on može da uradi. On mora po statutu da prvo ponudi postojećim vlasnicima svoje udele, ako oni ne žele ili ne mogu da kupe, on onda može u saglasnosti sa statutom firme da svoje udele ponudi nekom trećem. Pošto kod ove pravne forme ulaganja svakog pojedinca su značajna, postojećim vlasnicima uopšte nije svejedno ko će im doći kao novi suvlasnik. Oni žele da zadrže kontrolu nad time ko je vlasnik firme, i oni obično

135

uslovljavaju onome ko želi da istupi, možeš naći novog kupca, jer mi ne možemo da otkupimo ali moraš da dobiješ našu saglasnost. Zašto oni zahtevaju to? Zato što zele da izbegnu da im kao suvlasnik firme dodje osoba koja je po njihovom uverenju nepodoban iz bilo kojih razloga. Dakle prošto je to razlog zbog čega postojeći vlasnici žele da zadrže nadzor nad tim ko će kao novi vlasnik doći u firmu. Ali ako se ne mogu dogovoriti onda jedno od rešenja može biti da firma otkupi njegove udele. Dakle mi ćemo tebe isplatiti i smanjićemo osnovni kapital. Tada se isplaćuju udeli vlasniku koji istupa, a otkupljeni udeli se poništavaju, potpuno po istoj proceduri kao kod ponistenja akcija. Dakle za nominalnu vrednost se smanjuje račun udela, zadužuje račun poništenja a otkupljeni udeli se smanjuju za nabavnu vrednost, i ako postoji razlika ona ide na teret rezervi ili u korist. U tom slučaju firma nije dobila novog vlasnika, ali je njen OK niži jer je manji broj udela na koje je taj kapital podeljen.

Kod akcionarskih društava osnovni kapital formira se emisijom i prodajom akcija, (moramo znati: šta su akcije, koje vrednosti akcije mogu imati, koje vrste akcija postoje prema obimu prava koje nose…)

Za računovodstveno obuhvatanje formiranja kapitala i prezentiranje podataka o kapitalu relevantna nominalna vrednost akcije, to je ona vrednost na koju akcija glasi. Ta nominalna vrednost može se bitno razlikovati od tekuće tržišne vrednosti, na primer nominalna vrednost 1 akcije Coca-cole je 1$, tržišna vrednost je daleko iznad toga. Da li akcija mora uvek da ima nominalnu vrednost? Ne, postoje akcije koje se emituju bez nominalne vrednosti, pa se uplaćeni iznos tretira kao nominalni iznos.

U finansijskim izveštajima pozicija akcijski kapital pokazuje nominalnu vrednost upisanih akcija koje se u datom trenutku, kada čitate bilans, nalaze kod spoljnih akcionara. Formirani osnovni kapital može biti uplaćen odmah i tada govorimo o jednakosti upisanog i uplaćenog kapitala, ili moze biti uplaćen delimično. U tom slučaju se na strani aktive kao i kod DOO pojavljuje pozicija neuplaćeni upisani kapital. Sve uplate koje prelaze nominalnu vrednost akcija imaju karakter kapitalnih rezervi.

Promena formiranog osnovnog kapitala koji se po analogiji upisuje u sudski registar može se vršiti redovnim povećanjem, a redovno povećanje je povećanje koje ide po proceduri: Odluka skupštine, odobrenje komisije za HOV, pa tek onda prodaje akcija. Da biste mogli da emitujete akcije, morate imati odobrenje nadležne komisije za HOV, odnosno vi morate prvo da dobijete odobrenje komisije, pa tek onda donosite odluku na skupštini akcionara, pa onda idete u realizaciju odluke. Nema nikakvog smisla da skupština donese odluku a komisija kaže ne može. Uprava najpre pribavi saglasnost komisije a onda se donosi odluka na skupštini i onda se

136

ide u prodaju akcija. Ta procedura traje prilično dugo i prilično je komplikovana jer se za odluku moraju izjasniti većina akcionara. Vi morate prvo da obezbedite prisustvo najvećeg broja akcionara na skupštini a onda još da obezbedite da oni glasaju za odluku. To može izazvati značajne troškove.

Pored ovog redovnog povećanja postoji i tzv. odobreno povećanje akcija. To odobreno povećanje akcija primenjuje se kod mladih akcionarskih društava, gde se u trenutku osnivanja traži odobrenje za emitovanje po pravilu znatno većeg broja akcija nego što će biti broj emitovanih akcija u trenutku osnivanja. Odobrenje se traži i od komisije i od skupštine. Znači, objektivno vama treba kapital koji ćete pribaviti emisijom, recimo u tom trenutku, 50.000 akcija. Ali vi znate da će se društvo razvijati i da će vam biti potreban dodatni kapital. Da biste izbegli ponovno sazivanje skupštine, ponovno traženje odobrenja od strane komisije, vi tražite dozvolu za emitovanje 75.000 akcija. Ne možete 100.000 jer možete najviše polovinu od onoga što ste već emitovali. Znači emitujete 50.000 a imate odobrenje za jos 25 000. Kada će biti emitovano tih drugih 25.000 zavisi od procene uprave kada joj je potreban dodatni kapital. Te akcije zovu se autorizovane (odobrene) akcije, one još nisu prodate ali postoji odobrenje za njihovu emisiju. Zato ćete u finansijskim izvestajima, ne u bilansu, ali u beleškama naći broj autorizovanih akcija i broj emitovanih akcija. Broj emitovanih ne može biti veći od broja odobrenih, ali broj odobrenih može biti veći od broja emitovanih akcija.

Drugi način povećanja akcijskog kapitala je tzv. uslovljeno povećanje akcijskog kapitala. Ono se razlikuje od redovnog ili odobrenog po motivu. Ovde nam je cilj pribavljanje dodatnih sredstava. Uslovljeno povećanje je iznudjeno odnosno ono se vrši kada preduzeće poseduje emitovane preferencijalne akcije koje su konvirtibilne ili emitovane konvertibilne obveznice. Ovde kada se kaže konvertibilna preferencijalna akcija misli se na akciju čiji vlasnik ima pravo da je u nekom periodu u odredjenim uslovima može pretvoriti u redovnu akciju, a konvertibilne obveznice nisu obveznice koje glase na stranu valutu nego obveznice koje imaju pravo opcije da budu u odredjenom periodu pretvorene u akcije. Znači posto ste emitovali HOV sa opcijom pretvaranja u osnovni kapital onda naravno morate emitovati akcije koje ce vam obezbediti da tu svoju obavezu možete realizovati. Znači vi morate emitovati onoliko akcija koliko je potrebno onim vlasnicima koji se odluče da tu opciju iskoriste, da pretvore svoju obveznicu ili preferencijalnu akciju u redovnu akciju, mogu da zadovolje. I zato se takvo povećanje kapitala zove uslovljenim povećanjem kapitala, jer je ono uslovljeno odlukom tih vlasnika da izvrše konverziju, znači da pretvore svoje preferencijalne akcije ili obveznice u redovne akcije

Smanjenje kapitala može se vršiti smanjenjem nominalne vrednosti akcija i tu ćete primetiti analogiju sa udelima ili otkupom i poništenjem sopstvenih akcija.

137

Akcije se danas izdaju u dematerijalizovanom obliku. Nema štampanja akcija. Ako negde pročitate preštampavanje akcija, to je važilo ranije kada su se akcije štampale. Da bi se omogućilo klirinški promet HOV, većina HOV pa i akcije emituju se u nematerijalnom obliku. Akcionar dobije samo potvrdu da je vlasnik odredjenog broja akcija odredjene serije, i nominalne vrednosti. Tako da ako dodje do smanjenja nominalne vrednosti akcija biće izvršena zamena tih izdanih potvrda, ali nema nikakvog preštampavanja jer vi ne možete prežigosanje akcija uraditi jer akcije kao takve u materijalnom obliku ne postoje. To je naravno, osim omogućavanja klirinskog prometa, motivisano i izbegavanjem visokih troškova štampe, jer se akcije moraju štampati na posebnom papiru da ih ne bi bilo moguće lako falsifikovati.

Otkupljene sopstvene akcije su akcije koje preduzeće na berzi samo otkupilo. Motivi zbog kojih je preduzeće samo otkupilo tih akcija mogu biti dvojaki:

1. da se na taj način plasiraju sopstvena novčana sredstva, jer bolje znamo sopstvenu firmu od neke druge firme pa je rizik od promene tržišne vrednosti akcija ovde manji nego kada kupujemo akcije neke druge firme. Mi znamo tačno šta će se očekivati da će se desiti sa tržišnom vrednošću naših akcija i da te akcije držimo odredjeno vreme i da ih nakon toga prodamo. Da se preko ove kupovine ne bi uticalo u značajnoj meri na berzanski kurs akcija, otkup sopstvenih akcija je ograničen na 10% od osnovnog kapitala. To je maksimalan broj akcija koje možete otkupiti. Otkupljenje sopstvene akcije se uvek iskazuju kao posebna bilansna pozicija i kada se računa visina kapitala one se uvek tretiraju kao njegova odbitna stavka. Recimo kada računate zaradu po akciji kao pokazatelj profitabilnosti vi ćete od ukupnog broja akcija odbiti otkupljene sopstvene akcije jer to nisu akcije koje se nalaze kod eksternih akcionara. To su akcije koje se nalaze kod firme koja ih je emitovala. Ne možemo platiti dividendu sami sebi, jel… niti možemo sami koristi glasačka prava akcija koje mi imamo. Otkup sopstvenih akcija vrlo često se izjednačava sa smanjenjem sopstvenog kapitala.

Sopsveni kapital (ja mislim da je trebala da kaže osnovni) je nepromenjiv jer predstavlja garantnu supstancu za poverioca. Ta nepromenjivost kapitala posledica je ograničene odgovornosti vlasnika odnosno okolnosti da taj kapital predstalja sa poverioca garantnu supstancu. On je medjutim sastavni deo sopsvenog kapitala koji je mnogo širi pojam od osnovnog kapitala. Mi kada kažemo SK mislimo na OK

138

Bilansiranje varijabilnog sopstvenog kapitala

Drugi deo sopstvenog kapitala kod društva kapitala je varijabilni kapital koji obuhvata rezerve i neraspodeljenu dobit. Rezerve kod akcionarskih društava se formiraju obavezno, a kod DOO njihovo formiranje je moguće ali nije po pravilu obavezno. Nije obavezno onda ako u statutu društva postoji jasno definisana obaveza vlasnika da nastale gubitke moraju pokriti naknadnim uplatama. Ako u statut društva unesete obavezu da u slučaju gubitka vlasnik mora uplatiti iznos potreban za njegovo pokriće, u društvu ne moraju biti formirane rezerve. Ako takve odredbe nema onda će vlasnici sami formirati rezerve društva iz kojih bi mogli biti amortizovani mogući gubici. Dakle nije zabranjeno formiranje rezervi kod DOO ali ne postoji obaveza jer vlasnici imaju obavezu nadoknade gubitka.

Kod akcionarskih društava postoji obaveza formiranja rezervi. Rezerve se mogu podeliti na 3 velike grupe:

1. zakonske rezerve2. kapitalne rezerve3. ostale ili slobodne rezerve.

Izmedju zakonskih i slobodnih rezervi sa jedne strane, i kapitalnih rezervi sa druge strane, postoje razlike koje se ticu načina formiranja, jer zakonske i ostale rezerve nastaju zadržavanjem dobiti, znači formiraju se iz dobitka preduzeća. Dok se kapitalne rezerve formiraju uplatama vlasnika. Kada se formira kapitalna rezerva dolazi do priliva kapitala preduzeća spolja, a kada se formira rezerva iz dobiti onda se samo preraspodeljuje neraspodeljena dobit na rezerve i ono što će biti isplaćeno vlasnicima. Znači tu nema priliva iz okruženja u preduzeće.

Kapitalne rezerve

U ove rezerve spada ažio ili emisiona premija. Kada se akcije prodaju iznad njihove nominalne vrednosti dolazi do formiranja emisione premije koja predstavlja kapitalnu rezervu. Zašto kapitalnu? Zato što je to suma koja je nastala povodom formiranja kapitala preduzeća, znči u vezi sa formiranjem osnovnog kapitala.

U kapitalne rezerve ubrajaju se i one uplate vlasnika koje nastaju po osnovu pretvaranja preferencijalnih u redovne akcije. To znači da ako vi imate preferencijalnu akciju i hoćete da je pretvorite u običnu, postoji pravo opcije vezano za tu akciju. Ja mogu da kažem pretvaranje preferencijalnih akcija u redovne vrši se najkasnije 2 godine od njihove kupovine uz uslov da se na nominalnu vrednost akcije doplati još toliko da bi se dobila jedna redovna akcija. Znači neće

139

biti čista zamena nego ce doći još i do uplate odredjenih sredstava na račun firme i ta uplata će se smatrati kapitalnom rezervom. Ne prihodom nego kapitalnom rezervom.

Istu situaciju imamo i kod pretvaranja obveznica u akcije. Obveznica se može pretvoriti u akciju uz uslov da se uplati odredjeni iznos od strane vlasnika obveznice na račun firme. Ta vrsta rezervi direktno povećava sopstveni kapital odnosno povećava kapitalne rezerve kao deo sopstvenog kapitala.

Ukoliko bi akcionari, to se dešava kod malih akcionarskih društava, iz raznih razloga zeleli da povećaju kapital firme ali ne da povećavaju osnovni kapital, oni mogu izvršiti uplate bez dobijanja akcija na račun firme i te uplate bi bile tretirane kao kapitalne rezerve.

Zakonske rezerve

Su rezerve koje se formiraju po sili zakona. Zakon o preduzećima predvidja da akcionarska društva moraju formirati rezerve iz dobiti koje iznose najmanje 10% osnovnog kapitala

Primer: ako firma ima 1 milion € kapital i 100.000€ mora iznositi zakonska rezerva.

Dok se ne formira zakonska rezerva nema isplate dividend! Prvi dobici biće akumulirani, biće odloženi u vidu zakonskih rezervi. Tek kada zakonska rezerva dostigne minimalnih 10% možete izvršiti isplate dividende. Naravno zakonske rezerve mogu biti veće od 10% ali ne mogu biti niže.

Kada vršite naknadna povećanja kapitala uvek morate voditi računa da morate podici i zakonsku rezervu. Dakle uvek mora biti odnos kapital : rezerva makar 10%.

Zašto se ova obaveza propisuje? Zbog toga što se smatra da društvo mora imati rezervu koja će zaštititi osnovni kapital od smanjenja pri pojavi gubitaka. Dakle ta zakonska rezerva predstavlja neku vrstu brane koja stoji ispred osnovnog kapitala i onemogućava smanjenje osnovnog ili potrebu smanjenja osnovnog kapitala čim nastane neki gubitak. Nego će taj gubitak biti pokriven iz zakonskih rezervi.

Kada je reč o kapitalnim rezervama one se koriste za iste namene kao i zakonske, znači namenjene su pokriću gibitaka. Dakle što se režima koriscenja tice kapitalne i zakonske rezerve imaju isti režim. I kada spojite zakonske i kapitalne rezerve i imate više od 10% u odnosu na osnovni kapital onda višak možete koristiti za pokriće gubitka pa čak i za neke druge namene, ali ispod 10% ne. Znači kada smanjujete kapital vi oslobadjate rezerve, čim se smanji osnovni kapital treba vam manja zakonska rezerva i onda vam smanjenje rezultira oslobadjanjem tih sredstava rezervi. Znači zakonske i kapitalne saberete, i to mora biti više od 10%. Uvek se

140

koristi taj višak iznad 10% za pokriće gubitka, pre nego što potrošite ostale rezerve. Kada se pokriva gubitak postoji jedan redosled. Prvo se troši neraspodeljena dobit ako je ima, ako je nema troše se ostale rezerve, pa tek kada potrošite ostale rezerve možete korisititi za pokriće gubitka zakonske i kapitalne rezerve. Ali ako su vam zakonske i kapitalne rezerve veće od 10% onda to sto je iznad 10% može biti korisceno za pokrice gubitka bez postovanja ovog redosleda. Znači rećićemo, pokriću gubitak sa tim viškom i deo ostalih rezervi a ne da idete logikom da potrošite sve ostale rezerve a da vam ove rezerve ostanu iznad 10%. Prekoredno korišćenje je moguće samo za onaj iznos koji prelazi 10%. Naravno kada iscrpite sve mogućnosti, utrošite i neraspodeljenu dobit i ostale rezerve, onda morate koristiti zakonske i kapitalne iako će one pasti ispod 10%, jer njihova namena jeste pokrice gubitka.

Slobodne rezerve

Nemaju unapred utvrdjenu namenu. Znači ne mora biti terminisano za šta one konkretno služe, ali obično se formiraju u godinama kada preduzeća dobro rade da bi se povećala sigurnost i likvidnost preduzeća. Šta su te rezerve? One su zadržana dobit. Dakle kada ostvarite dobit u nekom periodu šta možete da uradite sa njom. Možete da date vlasnicima, a kada kažemo da mozete da date vlasnicima to znači automatski odliv likvidnih sredstava iz preduzeća. Ako ne proširujete materijalnu osnovu firme, postavlja se pitanje kako će ta firma moći na dugi rok da opstane. Te rezerve predstavljaju deo dobiti koji je zadržan radi proširenja materijalne osnove firme, jačanja njenog finansijskog položaja. Svaki dinar koji zadržite popravlja vašu likvidnost.

Vi ćete videti u bilansima starijih akcionarskih društava da je varijabilni deo kapitala veći od osnovnog kapitala. Dakle rezerve su vrlo često cak nekoliko puta veće nego što je osnovni kapital, zato što društva radije žele da rast firme finansiraju iz internih izvora, znači iz zadržane dobiti. Ove rezerve dakle služe za proširenje materijalne osnove za finansiranje investicija, za popravljanje finansijske strukture, i za pokriće gubitka i to pre nego zakonske i kapitalne rezerve.

Odluku o formiranju ovih rezervi donosi skupština vlasnika, oni odlučuju o raspodeli dobitka i koji deo dobitka će biti zadržan u rezervama i koje rezerve će biti formirane.

Ukoliko je u statutu društva predvidjena obaveza formiranja rezervi sa odredjenom namenom takve rezerve se označavaju kao statutarne rezerve, jer se osnova za njihovo formiranje nalazi u statutu.

Recimo ako su u pitanju preduzeća čija je delatnost takva da može doći do velikih šteta po životnu sredinu, osim onih rezervisanja koja se formiraju da bi se otklonile takve štete mogu biti formirane rezerve koje ce poslužiti ako se dogodidi nešto sto nije moguće predvideti a

141

preduzeće je prinudjeno da takvu štetu sanira o svom trošku. I da bi povećali sigurnost firme oni formiraju rezerve, ali sa tom namenom, da služi za otkalanjanje takvih šteta.

Neraspodeljena dobit je deo dobiti koji odlukom skupštine nije raspodeljen. Ostavljen je kao neraspodeljena dobit. Odluku o njenoj raspodeli doneće skupština u nekom od budućih obračunskih perioda I biće rečeno da deo neraspodeljene dobiti iz prošle godine i dobit iz ove godine biće iskorišćeni za isplatu dividendi, a drugi deo dobiti ćemo zadržati za rezerve. Znači skupština zadržava pravo da na nekom od narednih zasedanja odredi namenu te dobiti, a dok se to ne dogodi ta dobit se u bilansu iskazuje kao neraspodeljena dobit prethodnih godine. Ako je kraj godine onda možemo imati neraspodeljenu dobit tekuće godine kao deo sopstvenog kapitala.

Utorak, 30. novembar 2004.

Prošli puta sam vam govorila o bilansiranju sopstvenog kapitala, i govorila sam vam o rezervama kao obliku sopstvenog kapitala, ostalo je u okviru rezervi da vam kažem par reči o revalorizacionim rezervama, jer sam vam govorila o rezervama iz dobiti. Revalorizacione rezerve, za razliku od rezervi kapitala koje nastaju prilivom sredstava iz okruženja u preduzeće, i za razliku od rezervi dobiti koje nastaju zadržavanjem ostvarenog dobitka u preduzeću, nastaju sa ciljem da se održi kapital koji je u preduzeće investiran, a čije održavanje u inflatornim uslovima može biti dovedeno u pitanje. Dakle, formiranjem revalorizacionih rezervi ne povećava se sopstveni kapital preduzeća, već se samo obezbeđuje njegovo održanje. Znači, kad god formirate kapitalnu rezervu ili rezervu iz dobiti, to ima za posledicu povećanje sopstvenog kapitala. Formiranje revalorizacionih rezervi dovodi samo do toga da investirani kapital bude održan. U MRS su postojala dva standarda koja su se bavila pitanjima održanja kapitala, tu je bio MRS 15, kažem bio jer je u međuvremenu ukinut, koji se zvao ''efekti promena cena'' i verovatno će u izmenama standarda rešenja koja su u tom standardu bila, možda malo promenjena, biti ponovo uvedena, jer je to bio standard u kome su tretirane promene cena kada nemate hiperinflaciju. Ostao je, dakle, sada samo MRS 29 koji se bavi finansijskim izveštavanjem u hiperinflatornim ekonomijama, i gde se predviđa revalorizacija kao postupak otklanjanja uticaja inflacije na realnost finansijskih izveštaja. Vi znate da predmet revalorizacije može biti kapital, može biti stalna imovina i mogu biti zalihe, i da pristupi ili načini na koje se revalorizacija vrši mogu biti različiti. Mi toliko dugo živimo u inflatornom ambijentu da smo u ovoj zemlji, preko zakonskih rešenja, isprobali sve moguće pristupe u revalorizaciji, i čini se da je onaj poslednji koji je bio uveden zakonom iz 1996. bio najbolji. To je, u ostalom, i pristup koji se nalazi u standardu 29. Međutim, MRS 15 je bio to izmenio, tu je rešenje bilo drugačije.

142

U svakom slučaju, ono što vi treba u ovom trenutku da naučite, je da se revalorizacijom sredstava ostvaruju revalorizacioni prihodi, dok revalorizacija kapitala produkuje revalorizacione rashode. Ukoliko su u jednom preduzeću revalorizacioni prihodi veći od revalorizacionih rashoda, dolazi do formiranja revalorizacione rezerve. Ukoliko pak, postoji višak revalorizacionih rashoda u odnosu na revalorizacione prihode, tada se iz dobitka isključuje deo koji je potreban za održavanje kapitala, ne bi li se obračunao dobitak koji bi mogao biti raspodeljen a da kapital ne bude ugrožen. Znači, višak revalorizacionih rashoda u odnosu na revalorizacione prihode tretira se kao rashod perioda, i unosi se u bilans uspeha, i na taj način se ostvaruje obračun realnog rezultata. Višak revalorizacionih prihoda u odnosu na revalorizacione rashode, tretira se kao revalorizaciona rezerva. Revalorizacione rezerve se smatraju delom sopstvenog kapitala, i one se u prihode mogu uneti samo onda, kada sredstva čijom su revalorizacijom nastale budu otuđena. Ta vrsta revalorizacionih rezervi koja je bila formirana u našim preduzećima, na pomenuti način, je primenom standarda ukinuta i te rezerve su pripisane sopstvenom kapitalu. Revalorizacione rezerve, koje sada postoje prema MRS, bilo bi bolje nazivati rezervama po osnovu ponovne procene. U MRS 16 predviđena je mogućnost da preduzeće vrši procenu stalne imovine, ne po istorijskom trošku nego prema dnevnim vrednostima. To je tzv. alternativni postupak za procenjivanje stalne imovine. Ovaj alternativni postupak dovodi do toga da vi na kraju obračunskog perioda za neka sredstva imate tržišnu vrednost koja je iznad njihove knjigovodstvene vrednosti. Razlika između više tržišne, i niže knjigovodstvene vrednosti tretira se kao revalorizaciona rezerva. Znači, poveća se vrednost imovina na strani aktive, na strani pasive formirate revalorizacionu rezervu. Pošto tržišne vrednosti mogu da fluktuiraju, ako se sledeće godine dogodi da vrednost imovine na tržištu padne (pošto ste vi u knjige uveli imovinu po tržišnoj vrednosti pa onda upoređujete postojeću tržišnu vrednost sa tržišnom vrednsošću prethodne godine) tj. ako je vrednost u knjigama niža od tržišne vrednosti onda ne idete na rashode, nego smanjujete revalorizacionu rezervu. Tako da ta revalorizaciona rezerva koju ćete sresti u bilansima preduzeća sada zapravo odražava promene tržišne vrednosti.

Revalorizaciona rezerva raste, kada tržišna vrednost imovine u odnosu na knjigovodstvenu vrednost raste, i smanjuje se kada dođe do promena u suprotnom smeru. Kako mi onda time obezbeđujemo održanje kapitala? Tako što je osnovica za otpis uvek tržišna vrednost. Vi time praktično aktuelizujete troškove amortizacije, kada je reč o stalnoj imovini, i obezbeđujete realan obračun periodičnog rezultata. I verovatno je to razlog što se smatralo da postojanje i MRS 15 i ovog alternativnog postupka u okviru MRS 16 predstavljaju dva rešenja za isti problem, pa je MRS 15 ukinut. Ono što vi o revalorizacionim rezervama treba da znate je da znate njihovu suštinu. Da predstavljaju deo sopstvenog kapitala, da je cilj formiranja održanje kapitala, i da ne vode povećanju sopstvenog kapitala nego samo njegovom održanju.

143

U vezi sa sopstvenim kapitalom, nećete učiti rezerve po osnovu poreskih olakšica jer mi u našoj praksi takve rezerve nemamo. I nemam utisak da će ih biti još jako dugo. To je rešenje koje je uglavnom sadržano u Nemačkom zakonu, i nemam nameru da vas na redovnim studijama time opterećujem.

GUBITAK

Takođe, u vezi sa sopstvenim kapitalom, pošto sam to zaboravila kada sam govorila o aktivi, rekla sam vam da to može da se ispravi tako što ću vam govoriti kada završim sopstveni kapital, da kažemo par reči o gubicima. Ja očekujem da se vi sećate toga šta je gubitak, kako sve on može da se definiše. Možemo ga definisati sa aspekta bilansa uspeha, najlakše, i to kao višak rashoda u odnosu na prihode. Ili, da je to deo rashoda koji nije pokriven prihodima. Sa aspekta bilansa stanja, definišemo ga kao razliku između veće pasive na kraju perioda u odnosu na aktivu. Sa aspekta vlasnika, to je iznos za koji je vlasnik na kraju obračunskog perioda siromašniji nego što je bio na početku. U svakom slučaju, suština gubitka je da on uvek znači smanjenje sredstava preduzeća. I u poslovanju se prvo gubi, vlasnički, tj. sopstveni kapital, a onda može tek biti izgubljen kapital poverilaca. Zašto se gubitak iskazuje na strani aktive, ili na strani pasive kao odbitna pozicija, upravo zbog toga što je gubitak u stvari smanjenje sopstvenog kapitala. Pošto se sopstveni kapital nalazi na strani pasive u bilansu stanja, kada unesete gubitak na stranu aktive vi indirektno smanjujete sopstveni kapital, i istovremeno pokazujete iznos aktive koji je kroz gubitak izgubljen. –PRIMER sa onih 1000 i 1100... Pitanje je samo koji je način iskazivanja gubitka jasniji, kako mi jasnije stavljamo do znanja da je firma ostvarila gubitak. I jedan i drugi način su, čini mi se, podjednako dobri. Kada se gubitak unosi na stranu aktive, pošujete bruto princip, u drugom slučaju u pitanju je neto princip. U prvom slučaju jasno se vidi izgubljeni deo aktive, ali kad god radite analizu pre nego što počnete, morate aktivu umanjiti za gubitak. U drugom slučaju to je već učinjeno, ali postojanje gubitka tražite na strani pasive. To je što se načina predstavljanja tiče. Ovaj način predstavljanja relevantan je samo za društva kapitala, jer za inokosna preduzeća i ortačka društva, nije relevantan zato što tako gubitak automatski smanjuje sopstveni kapital. Ceo sopstveni kapital je varijabilan. Ne postoji posebna pozicija za rezultat, bilo da je dobitak ili gubitak, već se rezultat nakon obračuna na računu dobitka i gubitka, prenosi na ortački kapital ili na ulog vlasnika.

Sama visina gubitka može biti različita, i ona se uvek, bez obzira na visinu, iskazuje na ovaj način. Ali želim da vam skrenem pažnju na značaj gubitka po opstanak firme. Preduzeće može, u obračunu gubitka kao rezultata, doneti odluku o njegovom pokriću. Vi znate da

144

postoje izvori za pokriće gubitka, i sada kad smo govorili o rezervama, mi smo spominjali stalno da je jedna od namena rezervi pokriće gubitka. Dakle, preduzeće može odlučiti da gubitak pokrije iz neraspodeljene dobiti, slobodnih rezervi pa potom iz zakonskih i kapitalnih rezervi. Ako to nije dovoljno, može odlučiti da izvrši smanjenje osnovnog kapitala, radi pokrića gubitka. Pokriće gubitka iz rezervi označava se kao formalno pokriće gubitka. Formalno, zbog toga što vi i dalje imate manje sopstvenog kapitala nego što ste ga imali pre nego što je gubitak nastao. Formalnim pokrićem vi ste samo otklonili gubitak iz bilansa, ali u suštini taj gubitak je doveo do smanjenja vašeg sopstvenog kapitala. Znači, vi sad kažete moje rezerve su manje za iznos gubitka – vaš sopstveni kapital je manji za iznos gubitka! Pokriće gubitka biće stvarno samo onda kada bi neko iz okruženja, bilo vlasnici, bilo poverioci ili država, iznos gubitka uplatili na račun preduzeća. Tada bi ste mogli reći da je gubitak stvarno pokriven jer preduzeće je nakon toga, imalo isto onoliko sredstava koliko je imalo pre nego što je gubitak nastao.

Kod društvenog kapitala, politika preduzeća može biti različita kada je reč o pokriću gubitka. Ako je gubitak skromne visine, čak i onda kada su rezerve dovoljne da se on pokrije, preduzeće može doneti odluku da gubitak iskaže u bilansu. Da jednostavno ne ide na pokriće gubitka, već da u bilasnu stanja iskaže gubitak. Prosto je rezon sledeći: iznos gubitka nije značajan, naša finansijska snaga je takva da možemo bez problema taj gubitak da podnesemo, nastao je kao posledica prolaznih teškoća, uglavnom uslovljenih eksternim razlozima. Iduće godine, iz dobitka, pokrićemo ovaj gubitak i idemo dalje. Ovaj rezon je naročito prisutan u preduzećima koja posluju u zemljama gde država dopušta da gubitak iz prethodne godine, bude pokriven iz ostvarene dobiti naredne godine, pre oporezivanja. Dakle, preduzeće na taj način želi zapravo da uštedi na porezu. Ono će najpre iz dobitka pokriti gubitak prethodne godine, a ostatak dobitka biće osnova za oporezivanje. Time će plaćeni porez biti niži. Država, kada dopušta takvo rešenje, rezonuje u skladu sa stavom da su dobri poreski obveznici samo oni koji dugo postoje. Prema tome, cilj države nije da od preduzeća naplati što veći porez, nego da ta preduzeća što duže rade i što duže plaćaju porez. Prema tome, ako preduzeće ima prolaznih teškoća, onda u prevladavanju tih teškoća mu treba pomoći tako što će plaćeni porez biti niži. Nije, naravno, reč samo o porezu. Država ima interesa da preduzeće održi iz još mnogo drugih razloga, ali se svi oni prelamaju preko visine poreza koji će od preduzeća da bude naplaćen. Drugo rešenje može biti da gubitak bude pokriven iz rezervi. On se tada neće pojaviti u bilansu stanja, već će za iznos gubitka biti smanjen sopstveni kapital. Ukoliko je gubitak veći od polovine sopstvenog kapitala, tada uprava preduzeća, prema zakonu o preduzećima većine zemalja, ima obavezu da sazove vanrednu skupštinu. To je trenutak kada uprava treba da ponudi vlasnicima da donesu odluku o tome da li će preduzeće nastaviti sa poslovanjem, ili će preduzeće otići u stečaj, odnosno likvidaciju. Ovo je važan trenutak, zato što svako povećanje gubitka iznad toga, znači sigurno gašenje preduzeća. To je onaj trenutak kada još postoji mogućnost da se sanacionim merama preduzeće izvuče iz krize, i održi na dugi rok. Da li će do

145

sanacije doći, ili će vlasnici reći preduzeće se gasi, zavisi od toga da li postoji mogućnost za sanaciju i od spremnosti vlasnika da u sanaciju uđu. Donošenje te odluke je jako osetljivo. Jako je teško proceniti da li preduzeće ima prinosnu snagu i sprovođenjem određenih mera može biti održano na dugi rok, ili da jednostavno ne postoji način da takvo preduzeće na dugi rok bude održano. Ako se odlučite za sanaciju, a ispostavi se da je to nemoguće uprkos vašim naporima da održite preduzeće, gubici će biti veći nega da ste preduzeće u prvom trenutku ugasili. Ako ugasite preduzeće koje je imalo prinosnu snagu, onda će gubici biti takođe veći nego što bi bili da ste uložili dodatni novac i preduzeće na dugi rok održali. Zato je jako važno da se dobro procene šanse preduzeća da preživi, mogućnosti koje imamo da ga održimo i da onda donesemo pravu odluku. Ukoliko pak, je dobitak toliki da prelazi sopstveni kapital, onda jednostavno preduzeću spasa nema. To je jedna od pretpostavki za pokretanje stečajnog postupka. Tu vlasnici više ne mogu da odlučuju o tome hoće li ili neće održati firmu, takva firma se više ne može održati. Pokreće se stečajni postupak. Zato je gubitak nešto što bi smo mogli izjednačiti sa crvenom lampicom. Kada dođe do gubitka to znači da već duže u preduzeću nešto nije kako treba. Pošto ćete voditi fimre, treba da znate da postoji čitav niz veličina koje možete pratiti svakodnevno, svake nedelje, svakog meseca a čije promene treba da vam pokažu da se događa nešto što će na kraju rezultirati gubitkom. Gubitak je samo finale nečega negativnog što se u preduzeću odvija već nego vreme. I treba ta kretanja, pad prihoda, rast troškova primetiti pre nego što dođe do iskazivanja gubitka, pogotovo visokog gubitka. Iskazivanje visokog gubitka može biti samo izraz nebrige uprave o tome šta će biti konačni rezultat rada preduzeća. Simptome da preduzeće ulazi u krizu morate biti u stanju da prepoznate, jer kriza rezultira gubitkom.

BILANSIRANJE POZAJMLJENOG KAPITALA

Sada ćemo govoriti o pozajmljenom kapitalu kao drugom segmentu pasive. Sećate se, karakteristike pozajmljenog kapitala su:

- da taj kapital potiče od poverilaca,- da taj kapital ima unapred utvrđen rok dospeća, što znači da preduzeće tačno zna kada

kapital mora biti vraćen,- da taj kapital ne daje osnovu za upravljanje, tj. poverioci nemaju pravo glasa,- da taj kapital izaziva isplate čija je dinamika i visina unapred poznata, a koje

označavamo kao kamate. Znači, za razliku od isplata koje povlači sopstveni kapital, čija visina zavisi od visine dobitka i odluku o čijoj visini donosi skupština, i koje imaju karakter elemenata raspodele rezultata,

146

kamata koja se plaća na pozajmljeni kapital predstavlja rashod, čija visina je unapred utvrđena i ne zavisi uopšte od toga da li će preduzeće ostvariti dobitak ili gubitak.

Raščlanjavanje pozajmljenog kapitala vrši se na rezervisanja, obaveze i PVR.

1. Rezervisanja

Rezervisanjima se bavi MRS 37, koji se označava kao ''rezervisanja, potencijalna sredstva i potencijalne obaveze''. U tom standardu rezervisanja su definisana kao sadašnje obaveze čija visina i rok dospeća na dan bilansa nisu poznati. Znači kada imate obavezu za koju znate da postoji na dan bilansa, ali ne znate tačno ni koliko iznosi, ni kada ćete morati da je platite, tada takvu obavezu iskazujete preko rezervisanja.

Cilj formiranja rezervisanja, ako se pođe od statičke teorije, koja za cilj sastavljanja bilansa uzima iskazivanje tačne neto imovine, bio bi utvrđivanje tačne neto imovine. Neto imovina je razlika između aktive i obaveza. Ako obaveze nisu potpune, neto imovina neće biti tačno iskazana. Ako kažemo da znamo da obaveza postoji, ali da ne znamo ni kada ćemo platiti, ni koliko ćemo tačno platiti, ne bi bilo ispravno da to ne pokažemo (da kažemo kad budemo platili videćemo), jer u tom slučaju nema ništa od tačnog prikazivanja neto imovine. Naše obaveze neće sadržati sve obaveze, i prema tome, neto imovina neće biti tačno iskazana. Ukoliko ciljeve finansijskog izveštavanja vežete za dinamičku teoriju, onda kao cilj formiranja rezervisanja možete označiti tačno iskazivanje periodičnog rezultata. Tačno iskazivanje periodičnog rezultata, formiranjem rezervisanja, postižemo tako što priznajući obavezu, istovremeno priznajete i rashod. Povećanje obaveza rezulatira povećanjem rashoda ili povećanjem gubitaka. Ako ne priznate postojanje gubitka ili rashoda, čiju visinu morate proceniti da bi ste formirali rezervisanje, vaš periodični rezultat neće biti tačno obračunat.

Ajde da napravimo poređenje između rezervisanja i drugih pozicija sopstvenog kapitala. Rezervisanja su u našu računovodstvenu praksu uvedena Zakonom o preduzećima koji je donet 1989. Do tada računovodstvena praksa Srbije nije poznavala rezervisanja kao posebnu bilansnu poziciju. Dugo je postojo problem da se objasni da između rezervisanja i rezervi postoje značajn razlike, i da rezervisanja i rezerve nikako ne treba tumačiti kao sinonime. Nažalost, srešćete i danas ljude koji ne prave razliku izmežu rezervisanja i rezervi. Ajde da ih uporedimo. Rezerve znamo da predstavljaju sopstveni kapital (rezervisanja obavezu), i da osim zakonskih rezervi ostale rezerve nemaju tačno utvrđenu namenu. Za razliku od njih rezervisanje se uvek formira za tačno određenu namenu, i samo za tu namenu može biti iskorišćeno (tačno se zna za

147

koju obavezu se formira). Rezerve se formiraju iz dobiti nakon oporezivanja. Kada se oporezuje dobit, pa onda odlučujete o raspodeli dobiti, pa jedan od elemenata raspodele mogu biti rezerve. Formiranje rezervi i njihovo korišćenje uopšte ne utiče na rezultat godine u kojoj dolazi do formiranja rezervi i njihove upotreba, jer su one formirane nakon što je dobit obračunata. Formiranje i razlaganje rezervi ne utiče na rezultat. Sa druge strane, rezervisanja, pošto se formiraju pre utvrđivanja rezultata, formiranje rezervisanja utiče na formiranje rezultata. Utiče tako što, u periodu formiranja, smanjuje rezultat, jer vi priznajete postojanje gubitka ili troška za koji formirate obavezu. Kada gasite rezervisanje, može se opet promeniti rezultat. Naime, obaveza za koju je rezervisanje formirano, može biti viša ili niža od formiranog iznosa rezervisanja. Vi procenjujete visinu rezervisanja, a niko nije prorok da može tačno u dinar odrediti da obaveza i za tu obavezu formirano rezervisanje, budu jednaki. Mi obično nastojimo iz razloga opreznosti da rezervisanje bude makar malo veće od obaveze za koju je formirano, ali može se dogoditi da kada obaveza bude plaćena, da isplaćeni iznos bude ili viši ili niži od formiranog rezervisanja. Ako je plaćeni iznos viši, imaćete rashod koji će smanjiti rezultat perioda u kome je rezervisanje ukinuto. Ukoliko je isplaćeni iznos niži, imaćete prihod koji će povećati rezultat perioda u kome je rezervisanje ukinuto. Sledi zaključak, da i formiranje i ukidanje rezervisanja menja visinu periodičnog rezultata.

Što se tiče razlika između rezervisanja i obaveza (običnih), i jedno i drugo predstavljaju pozajmnjeni kapital, to je slično. I jedno i drugo formiraju se u godini u kojoj obaveza ekonomski nastaje, i to je isto. Kod rezervisanja visina i dospelost nisu poznati. Kod obaveza visina i dospelost su uvek poznati, znamo i kada moramo da platimo i koliko moramo da platimo. Na rezervisanjima se iskazuju obaveze prema trećima, ali se iskazuju i obaveze prema samome sebi (kad imate gubitke zbog neizvršenih poslova). Na poziciji obaveza, iskazuju se uvek samo obaveze prema trećima.

Što se tiče odnosa između rezervisanja i PVR, bitno je primetiti kako se stepen sigurnosti menja, u smislu da govorimo o obavezama, i na računu obaveza, i na računu rezervisanja i na računu PVR. Koriste se tri pozicije, jer je stepen dospeća i izvesnosti iznosa različit. Za obaveze tačno znate kada dospevaju i koliko plaćate. Za razgraničenja tačno znate kada morate platiti, a visinu obračunavate sami. Za rezervisanja ne znate ni kada ćete platiti, ni koliko ćete tačno platiti. Sličnosti između rezervisanja i PVR su u tome što ih formiramo u godini kada obaveze ekonomski nastaju, i predstavljaju pozajmljeni kapital. Kod rezervisanja visina i dospelost nisu poznati, kod PVR visina i dospelost jesu poznati (vi formirate PVR za zakupninu koja je nastala a niste platili; visina se obračunava na osnovu ugovora, znate koliko morate platiti za mesec dana-obračunaćete i formiraćete PVR), i za razliku od obaveze nemate dokument, niste primili fakturu. Da ste primili fakturu, predstavili bi ste tu obavezu na računu obaveze. Pošto niste primili fakturu, obračunali ste i iskazali preko PVR. Takođe, postoji razlika s obzirom na

148

činjenicu da na rezervisanjima možemo iskazati obaveze prema samome sebi, odnsono gubitke, a na računu PVR samo obaveze prema trećima.

Znači to je razgraničenje između rezervisanja i ostalih pozicija obaveza koje se pojavljuju na strani pasive.

Potencijalne obaveze je pojam koji je uveden u našu računovodstvenu praksu međunarodnim računovodstvenim standardima kao takav, ali je u suštini postojao i ranije. Potencijalna obaveza se definiše kao obaveza čiji nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka, nekog događaja u budućnosti koji se ne nalazi pod konrolom preduzeća. Znači, ako se nešto dogodi ili ne dogodi, mi ćemo imati obavezu, ali mi ne možemo uticati na to da događaj nastane, niti možemo sprečiti njegov nastanak. Kada bankari daju garanciju za kredit, firma se obrati za kredit stranoj banci, koja kaže nabavite mi garanciju domaće banke. Obraća vam se komitent sa zahtevom da mu date garanciju. Vi procenjujeta njegov bonitet, i vaša procena je takva da je njegov finansijski položaj takav da će on bez ikakvih problema izmiriti svoje obaveze prema stranoj banci. U tom trenutku vi ne vidite nikakav rizik da mu date garanciju. I dajete mu garanciju. Ta garancija nosi potencijalnu obavezu. Ako se u budućnosti, do izmirenja kredita dogodi bilo šta zbog čega vaš klijent neće moći da izmiri obavezu prema stranoj banci, vi postajete dužnik banke. Dakle, to je potencijalna obaveza. Sličnost potencijalnih obaveza sa rezervisanjima je da će izazvati odliv ekonomskih koristi, koji ovde nije verovatan, a koji je kod rezervisanja verovatan. Rezervisanja obuhvataju sadašnju, a potencijalne obaveze moguću ili potrncijalnu obavezu. Ako je nešto potencijalna obaveza, za to se ne formira rezervisanje. Rezervisanje se formira samo za sadašnju obavezu.

Da bi se rezervisanje formiralo, potrebno je da budu ispunjena tri uslova (skrećem vam pažnju da su ovo uslovi koji inače važe za obaveze, sećate se kako smo definisali obavezu prema konceptualnom okviru: obaveza = sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih događaja, i čije će izmirenje izazvati odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi u budućnosti tj. sredstava, jer su sredstva resurs koji donosi koristi u budućnosti):

- da postoji obaveza koja je rezultat prošlih događaja, - da će po osnovu izmirenja te obaveze verovatno doći do odliva sredstava, i- da se može pouzdano proceniti visina obaveze. Prvi uslov, sadašnja obaveza je obaveza izazvana prošlim događajem, i rezervisanje se

formira onda kada je više verovatno, nego što nije da sadašnja obaveza postoji. Znači, vi morate verovati da zaista obaveza postoji, na dan bilansa. Odnosno, da sve činjenice kojima raspolažete govore u prilog tome, da je verovatnije da obaveza postoji, nego da obaveze nema. Na primer, vodite sudski spor, neko vas je tužio i vi morate raditi procenu odštetnog zahteva koji iz tog spora može rezultirati. Ako je procena pravnika da je verovatnije da ćete spor izgubiti, nego da

149

ćete ga dobiti, odnosno, ako je verovatnije ćete morati da platite odštetni zahtev, onda ćete rezervisanje formirati. Vi u tom času ne znate tačno, ni koliko će zahtev iznositi, ni kada ćete morati da platite, ali je procena da će ishod spora po vas biti nepovoljan. Morate formirati rezervisanje. Prošli događaj iz koga obaveza rezultira... smatra se da obaveza postoji onda kada nemate realnu alternativu da izbegnete obavezu. Ako vas neko može naterati, putem zakona, da vašu obavezu izmirite, ili ako ste obavezu preuzeli putem specifičnih izjava menadžmenta, onda se takve izjave tretiraju takođe kao obaveze. Govorila sam vam o izjavama menadžmenta koje izazivaju očekivanja treće strane da ćete postupiti na određeni način. Na primer, garancije za popravke proizvoda u garantnom roku. To je obaveza koju preuzimate po ugovoru. Garantni list, koji vi dobijate kada kupite neki proizvod, je, u stvari, jednostrana izjava volje prodavca odnosno proizvođača, da će sve kvarove koji nastaju u periodu od godinu dana, tri godine, 6 meseci otkloniti na svoj teret, pod uslovom da kvar nije izazvan nestručnim rukovanjem kupca. Kad kupujete taj proizvod, uslov je da uvek uz reklamaciju, uz garantni list priložite račun, kao dokaz da ste proizvod stekli kupovinom. Pristajući da kupite proizvod pod tim uslovima, vi ste postali druga ugovorna strana, i zato je garantni list zapravo ugovor. Drugi uslov nastanka obaveza je izjava menadžmenta koja izaziva opravdano očekivanje trećih da ćete postupiti na određeni način, ili da nešto nećete uraditi.

Drugi uslov, verovatan odliv sredstava, smatra se da postoji ako su činjenice da ćete morati da platite, verovatnije ili imaju veći stepen sigurnosti, od onih da do plaćanja doći neće. Ako postoji veliki broj sličnih obaveza, možete procenu visine budućeg odliva vršiti grupno. Na primer, imate garancije za velik broj sličnih aparata. Nećete sada posebno raditi procenu za svaki od tih malih kućnih aparata koje proizvodite i na koje dajete garanciju, nego ćete za klasu proizvoda uraditi procenu verovatnog odliva u budućnosti za sve te aparate zajedno.

Važan deo u formiranju rezervisanja je pouzdana procena visine obaveze. Kada smo govorili u konceptualnom okviru o procenama, sećate se i u oviru one kvalitativne odlike koja se zove pouzdanost, rekli smo da je procenjivanje sastavni deo procedure sastavljanja finansijskih izveštaja. Ovde je važno da procena koju učinite, a koja se tiče visine rezervisanja, bude objektivna. Dakle, da formiranjem rezervisanja ne povredite načelo istinitosti, formiranjem previsokog rezervisanja za neku obavezu ili, sa druge strane, preniskog. Upravo ova činjenica da se visina rezervisanja procenjuje, dovodi do toga da računovođe vrlo često rezervisanja koriste kao instrument bilansne politike, kada žele da povećaju ili smanje rezultat u određenom obračunskom periodu, a revizori, budući da to znaju, jedna od pozicija koju redovno vrlo temeljno pregledaju su upravo rezervisanja (tražeći zbog čega su formirana rezervisanja i kako ste došli do iznosa koji ste u vašim izveštajima prikazali). Nije lako proceniti visinu rezervisanja. Tu se obično, pored iskustva koriste i određene matematičke metode. Verovatnoća – koja je verovatnoća da će se u 1000 proizvoda pokvariti određeni broj, i koja je verovatnoća

150

da će taj kvar biti manji, srednji ili veliki. Sve ovo da bi smo mogli da procenimo naše troškove u budućnosti, i naravno, naša rezervisanja.

Prema standardu 37, rezervisanja se formiraju za:

- obaveze prema trećima – npr. obaveze po osnovu garancija, - gubitke koji potiču iz nepovoljnih ugovora – ili teretnih ugovora kako se još nazivaju,- restrukturiranje.

Znači, to su tri osnova za koja se prema MRS 37 mogu formirati rezervisnja. To je malo drugačija podela od one koju imate u vašem udžbeniku.

Rezervisanja se ne mogu formirati za buduće poslovne gubitke. Ne može se uraditi sledeće: pošto očekujemo da ćemo u narednoj godini ostvariti gubitak, na teret ove poslovne godine, koju završavamo sa dobitkom, formiraćemo rezervisanje za taj budući poslovni gubitak. To nije dozvoljeno. Nikada se rezervisanje, generalno, ne može formirati za gubitak firme u celini. Vi možete formirati rezervisanje koje će proisteći iz jednog posla, ali ne i za gubitak preduzeća kao celine.

Kada je reč o garancijama za popravke proizvoda u garantnom roku, formiranje rezervisanja je dopušteno zbog toga što te garancije predstavljaju obavezu prema trećima (kupcima) i što postoji visok stepen verovatnoće, da će se u garantnom roku određeni broj kupaca pojaviti sa zahtevom da se otkloni kvar na proizvodu koji smo proizveli. To je razlog zbog koga se dopušta formiranje ovakvog rezervisanja. Možemo sa zadovoljavajućom tačnošću proceniti visinu isplata koje će nastati po tom osnovu. Iskustvo nam govori, iz godine u godinu, da pri prodaji toliko proizvoda, troškovi popravke proizvoda u garantnom roku iznose toliko. Imate čitavu statistiku koju pratite i koja vam je osnova za planiranje u budućnosti – koliko kvarova, koliko su kvarovi teški, i koliko je otklanjanje koštalo. Poznato vam je da za jedan proizvod možete dati više garancija, tj. garancija sa različitim vekom trajanja. Kod automobila dajete jedan garantni period za motor, drugi za limariju. Evo jednog primera kako se može utvrditi visina rezervisanja za garancije. Radi se o preduzeću koje proizvodi i prodaje digitalne fotoaparate, koje je u toku obračunskog perioda prodalo određeni broj aparata. Treba proceniti koliko treba formirati rezervisanje. Ako bi svi aparati imali malu grešku, troškovi popravke bi bili 50.000. Ako bi svi imali značajnu grešku, troškovi bi bili 150.000. Na bazi iskustva procenjeno je da se 80% prodatih aparata ne pokvari tj. da se kupac nikada ne javi u garantnom periodu. U 15% slugajeva kupci reklamiraju, i reč je o manjem kvaru, a da samo u 5% slučajeva proizvodi imaju veliki kvar. Iznos rezervisanja se računa na sledeći način: 80% x nikakvi troškovi + 15% x 50.000 + 5% X 150.000 = 15.000- 15% x 50.000 zato što znamo da ako bi svi imali mali kvar, troškovi bi bili 50.000, ali nemaju svi nega njih 15%. Rezervisanje treba, dakle,

151

da bude formirano na 15.000. Ovo je naravno samo jedna od mogućnosti da se utvrdi visina rezervisanja.

Za ona rezervisanja po osnovu kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu u budućnosti, u odnosu na trenutak formiranja, potrebno je visinu rezervisanja utvrditi prema sadašnjoj vrednsoti budućih isplata. Dakle, potrebno je u obzir uzeti i vrmensku vrednost novca. Znači, ako formirate rezervisanje za penzije, a ako ćete sa isplatom penzija početi u budućnosti, na primer, za 10 godina isplaćujete prvu penziju, a rezervisanje formirate sada. Da li možete reći, da bi ste isplatili posle 10 godina penziju koja će iznositi 50.000, da danas treba izdvojiti 50.000? Ne, jer 50.000 danas i 50.000 za 10 godina su dve različite stvari. Morali bi ste diskontovati 50.000 na sadašnju vrednost. Sadašnja vrednost tih 50.000 bi bio iznos koji bi, sa kamatom, za 10 godina iznosio 50.000. Visina takvih rezervisanja se utvrđuje diskontovanjem na dan kada se rezervisanje formira.

Problematični ili teretni ugovori, za koje se mogu formirati rezervisanja, su ugovori čije izmirenje, čije ispunjenje, zahteva nastanak viših rashoda, nego što su prihodi koje ćemo po osnovu izvršenja ugovora ostvariti. Ako se, na primer, dogovorite da prodate određenu količinu proizvoda, i ugovorite fiksnu cenu. U međuvremenu, cena nafte skoči, a troškovi goriva predstavljaju značajan input u proizvodnji proizvoda (recimo ciglana, ako peći rade na naftu). Izvesno je, da će ispunjenje tog ugovora, dovesti do gubitka. Prihodi su fiksirani, cene inputa rastu, vaši rashodi zbog toga rastu, i umesto dobitka imaćete gubitak. U ovakvoj situaciji, možete uraditi dve stvari. Možete, eventualno, raskinuti ugovor, ali u ugovoru imate visoku nadoknadu za odustajanje od ugovora, odnosno jednokratni raskid. Ili, možete ispuniti ugovor, i ostvariti gubitak. Neizbežne troškove, u ovom slučaju, predstavljaju neto troškovi raskida ugovora, ako su oni niži od gubitka, ili sam gubitak, ako je on niži od troškova raskida. Znači, vi rezonujete na sledeći način: plaćam 100.000 ako odustanem, i gubim 80.000 ako ugovor ispunim – ispuniću ugovor, jer je taj iznos od 80.000 neizbežni trošak. Gledam šta je za mene povoljnije. Ako bi gubitak bio 100.000 hiljada, a odustanica 80.000 – odustali bi ste i rekli dobro, plaćam vam 80.000 jer ako izvršimo ugovor imamo gubitak od 100.000. Znači, to je neizbežni trošak.

Treća osnova za formiranje rezervisanja je restrukturiranje. Termin koji jako često čujete na televiziji, čitate u novinama... pa evo kako restrukturiranje definiše MRS 37. Pod restrukturiranjem se podrazumeva:

- prodaja ili prestanak linije posla (imate firmu koja se bavi većim brojem akivnosti, ako jednu aktivnost prodate ili prestanete njome da se bavite, kažemo da je došlo do restrukturiranja poslovanja firme; na primer, imate firmu koja se bavi proizvodnjom lekova od lekovitog bilja. Osim čajeva radi i neke druge preparate. U okviru nje

152

postoji i destilerija eteričnih ulja. Odlučiliste da u buduće ne radite sami proizvodnju eteričnih ulja, već da ih kupujete gotova. Ako odlučite da taj deo firme prodate, ili da jednostavno prestanete da se bavite time, onda ta vaša odluka ima za posledicu restrukturiranje vaše firme)

- zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu, ili realokacija poslovne aktivnosti iz jedne zemlje u drugu (na primer, nećete prestati potpuno da se bavite proizvodnjom eteričnih ulja, samo ćete jedan pogon koji imate na Vlasini, zatvoriti. Pokazalo se da je taj pogon nerentabilan, i želite da ga zatvorite, ali ćete zato neke druge pogone koji se bave istim poslom zadržati. Dakle, vi ne prestajete sasvim da se bavite tim poslom, već smo na jednoj lokaciji taj posao prestajete da radite. I to je restrukturiranje. Restrukturiranje je kada rešite na primer, da taj pogon sa Vlasine premestite na Zlatibor)

- krupna promena u strukturi menadžmenta (ako uradite reorganizaciju na način da uvedete još jedan nivo upravljanja, ili da ukinete jedan od postojećih nivoa upravljanja; imate, recimo, upravu banke, pa onda imate uprave filijala, pa ekspozitura, pa šaltera. Ako rešite da vaše filijale i ekspoziture budu pod jednim nivoom upravljanja, ukinete jedan hijerarhijski nivo, to će biti restrukturiranje. Ili, sa druge strane, zbog rasta firme rešite da uvedete još jedan nivo upravljanja, al to će vam kolega Đuričin bolje objasniti od mene)

- fundametalne reorganizacije koje imaju materijalne efekte na prirodu i suštinu poslovanja (primer, za ovo bila bi odluka da se preduzeće prestane baviti proizvodnjom, i da se u buduće bavi samo trgovinom. Imali ste veliku proizvodnu firmu, kao što je bio Simpo, koji je imao ogroman broj prodajnih objekata. Ukoliko bi odlučili da umesto proizvodnje rade samo uvoz i prodaju nameštaja, izvršili bi restrukturiranje. Ili da neka firma koja se do sada bavila samo trgovinom, odluči da se bavi i proizvodnjom proizvoda čiju je prodaju do tada obavljala)

Da bi se formiralo rezervisanje za restrukturiranje, mora zadovoljiti sledeće uslove: Mora, prvo, postojati stvarna obaveza koja nastaje kada se preduzeće odluči da izvrši restrukturiranje. Ja znam da postoji obaveza za garancije, jer sam dala garantni rok, ali kada postoji obaveza za restrukturiranje? To je nešto što preduzeće samo odlučuje. Ne može preduzeće reći: mi smo mislili da izvršimo restrukturiranje naredne godine, pa smo evo formirali rezervisanje. Da bi se smatralo da obaveza po osnovu restrukturiranja postoji, potrbno je da postoji detaljan plan restrukturiranja i potrebno je da taj plan bude objavljen. Znači, da lica koja će restrukturiranjem biti pogođena, budu obaveštena o tome da se restrukturiranej namerava sprovesti. Kao i da taj plan, kod pomenutih lica, izazove opravdano očekivanje u vezi sa njegovim sprovođenjem. Ako vi kažete zatvaramo pogon za proizvodnju eteričnih ulja na Vlasini, morate zaposlenima reći i kada će prestati njigov radni odnos i šta im nudite, ne možete reći mi to zatvaramo i vi sad idite kući!!!!!!!!! Morate im ponuditi ili neko drugo radno mesto, ili im morate ponuditi određeno obeštećenje zbog toga što su izgubili radno mesto. Planom o restrukturiranju, dakle, moraju biti predviđene takve obaveze preduzeća. Kada taj plan napravite, kada to saopštite licima koja

153

restrukturiranje pogađa, onda imate pravo da formirate rezervisanje. Visinu rezervisanja za restrukturiranje, utvrđuje se uključivanjem samo onih troškova koji su izazvani neposredno sprovođenjem restrukturiranja. Ne možete, u visinu rezervisanja, uključiti troškove koji jesu povezani sa restrukturiranjem, ali su sračunati na buduću aktivnost. Na primer, vi možete u visinu rezervisanja uključiti troškove otpisa opreme koja je takva da vam se ne isplati da je demontirate, nećete je preseliti, ostavićete je ili ćete je prodati, ali sa gubicima. Možete uračunati troškove nadoknade radnicima za izgubljena radna mesta. Ali ako kažete, da ćete jedan broj radnika premestiti sa Vlasine u Leskovac gde imate neki pogon, ali tamo oni neće raditi isti posao, onda morate uraditi dodatnu obuku da bi ih pripremili za rad na novim radnim mestima. Sprovođenje te odluke košta. E te troškove obuke radnika za rad na budućim radnim mestima, ne možete uračunati u rezervisanja, jer ti troškovi nisu vezani za samo restrukturiranje, već za buduće aktivnosti preduzeća. Svi ti troškovi, koji se vezuju za buduće aktivnosti preduzeća ne mogu biti uključeni u rezervisanja.

Što se tiče rezervisanja, potrebno je objaviti, obelodaniti, učiniti dostupnim javnosti, neke podatke:

- koja ste sve rezervisanja formirali, - kakav je odnos rezervisanja na početku i na kraju godine (razlika između rezervisanja

na početku i na kraju godine, pokazuje koliko ste iskoristili od rezervisanja koje ste formirali na kraju prethodne godine; znači, formirali smo rezervisanja za garancije u visni od 15.000, koliko to rezervisanje iznosi na kraju ove godine? To govori o realnosti naše procene o visini troškova popravki u garantnom roku. Tokom godine kvarovi će nastajati, mi ćemo plaćati a na kraju godine ćemo videti koliko smo isplatili. Planirali smo da ćemo isplatiti 15.000, isplatili smo 13.000, to je u redu. Ali isplatili smo 8.000, zaključak je da je rezervisanje bilo previsoko odmereno),

- da li smo u toku godine formirali neko dodatno rezervisanje, ili smo vršili povećanje rezervisanja u toku godine koja su bila ranije formirana,

- koji su neiskorišćeni iznosi rezervisanja koja smo tokom godine ukinuli (formirate rezervisanje za gubitak povodom izvršenja određenog ugovora, to je jednokratno rezervisanje, u iznosu od malopre pomenutih 80.000. Kada izvršite ugovor vi morate iznos tog rezervisanja ukinuti. Rezervisanje će prestati da postoji onog trenutka kada vi prodate za 160.000 (troškovi prodatih proizvoda), prihodi 80.000 i ukinućete rezervisanje, koje će vam dugovati 80.000, jer ste vi tih 80.000 već tretirali kao rashod prethodnog obračunskog perioda. Prema tome, rashod perioda u kome izvršavate ugovor biće samo 80.000. To rezervisanje nestaje i vi morate informisati o tome koliki je iznos rezervisanja koji ste u toj godini ukinuli. Rezervisanja koje formirate svake godine, ne ukidaju se na kraju godine, to sam vam pričala iz računovodstva. Na primer, rezervisanje za popravke u garantnom roku. Vi formirate na kraju godine rezervisanje od 100.000, u toku godine plaćate popravke i iskoristite recimo 80.000, naredne godine vi morate formirati novo rezervisanje za proizvode koje ste prodali u

154

toj godini. Za te proizvode, procena je, treba vam rezervisnje od 120.000, obim prodatih proizvoda je veći. Kažete, ovde imamo neiskorišćenih 20.000 i doknjižićemo još 100.000. Zanči, povećaćete samo postojeće rezervisanje za 100.000, i doći ćete do 120.000 koliko vam je potrebno za narednu godinu. Nećete uraditi kao sa jednokratnim rezervisnjem, gde bi ste ovih 20.000 preneli na prihode, a onda formirali nov rezervisanje u visini od 120.000.),

- iznos rezervisanja koja su formirana po sadašnjoj vrednosti, tačnije povećanje iznosa rezervisanja koja su formirana po sadašnjoj vrednosti, usled preoteka vremena i efekat bilo kakvre promene diskontne stope.

+ ovo Kata nije spominjala a ima još u prezentaciji

- kratak opis obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno izmirenje,

- naznaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata,- iznos bilo kakve očekivanje nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva koje je

bilo utvrđeno za tu očekivanu buduću nadoknadu,- ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba, preduzeće objavljuje potencijalnu obavezu.

2. Obaveze

Definišemo ih kao, sadašnje obaveze, koje su rezultat prošlih događaja, po osnovu čijih izmirenja će nastati odliv sredstava (resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi) u budućnosti. Da bi se obaveza priznala, potrebno je:

- da je verovatan odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi, i- da se visina može pouzdano utvrditi.

Kažemo da obaveze nastaju po osnovu korišćenja tuđeg kapitala. Najvažniji razlozi za korišćenje tuđeg novca su:

- povećanje rentabiliteta sopstvenog kapitala – šta beše finansijski leveridž, dokle ima smisla koristiti tuđi kapital? Sve dok je ostvareni prinos veći od kamate koju plaćamo za korišćenje tog kapitala.

- pribavljanje dodatnog kapitala - želimo da obavimo neki posao, nemamo dovoljno sopstvenog kapitala.

- popravljanje finansijske strukture - imamo lošu finansijsku strukturu, imamo premalo učešće dugoročnih izvora, u odnosu na kratkoročne izvore. Popravljamo strukturu uzimajući dugoročni kredit, jer nas ne mogu dobavljači finansirati u meri u kojoj je to potrebno.

- razdvajanje robnog i novčanog toka - razlog nevoljnog formiranja obaveza. Razdvajanje robnog i novčanog toka dovodi do formiranja obaveza, zbog obaveza koje nastaju automatski, čak i kad nećete. To su obaveze prema dobavljačima, zato što isporuka prethodi plaćanjima, pa to izaziva razdvajanje a od trenutka isporuke do

155

trenutka plaćanja imate obavezu. Da li vi tražite od dobavljača nešto specijalno? Ne. Kažete platiću u uobičajenom zakonskom roku. To je uobičajeni način rada koji produkuje nastanak obaveza.

Četvrtak, 2. decembar 2004.

Obaveze se raščlanjavaju prema većem broju kriterijuma, a spomenućemo one koji se najčešće koriste.

1. Prema načinu sticanja, ili prema osnovi nastanka delimo ih na:

- obaveze uslovljene poslovanjem – takve obaveze su recimo obaveze prema dobavljačima, obaveze prema zaposlenima, obaveze prema državi, obaveze prema vlasnicima i sl.

- obaveze po osnovu finansijskih aranžmana – ovde obavezi prethodi ugovor koji će biti sklopljen sa bankom ili drugom finansijskom institucijom, pa će onda po osnovu izmirenja tog ugovora doći do nastanka obaveze; recimo dugoročni krediti ili kratkoročni krediti.

2. Prema sigurnosti, gde je kriterijum za klasifikaciju obaveza sigurnost, bilo nas kao poverilaca ili kao dužnika (obaveznost plaćanja). Uvek se zna da obaveza mora biti plaćena i to je ono na čemu vi morate insistirati kad budete radili – u našoj državi su više zaštićeni dužnici od poverilaca. Glavni problem dužnika je kako da se zaduže, kako da dobiju kredit, a ne kako će uzeti kredit vratiti. To uopšte ne treba da bude tako. Redosled u stvari treba da bude obrnut. Da li kredit mogu vratiti ako se zadužim? – to je način na koji bi trebalo rezonovati, jer se tako stvara svest o tome da se pozajmljeni novac mora vratiti, tj. preuzeta obaveza mora izvršiti. Dakle, izmirenje obaveze predstavlja uslov dugoročnog opstanka firme. Kada je reč o obaveznosti plaćanja, onda samo govorimo o tome da li će isplata obaveza biti izvršena našom voljom ili bez naše volje. U tom smislu postoje:

- osigurane obaveze – kada govorimo o ovoj vrsti obaveza onda mislimo na obavezu za koju smo kao zalogu dali našu nepokretnu ili pokretnu imovinu. Mi smo u stvari našem poveriocu rekli: ''U slučaju da ti ne platim možeš prodati ovu imovinu, i iz iznosa dobijenog unovčenjem te imovine, namiriti svoje potraživanje prema meni.'' To znači davanje zaloge. Sama zaloga, dok ne dođe do ispunjenja uslova za njeno aktiviranje ostaje u svojini preduzeća. Znači, ukoliko ste dali zgradu u zalogu, ne znači da vi treba da se izselite iz nje. Vi ćete nastaviti sa njenim daljim korišćenjem, ali ako ne platite kredit banka, ili drugi poverilac,

156

ima pravo da traži prodaju zgrade da bi namirila svoja potraživanja. To znači da su HOV poželjna zaloga. Ovo zbog toga, što ih je moguće lako unovčiti. Mnogo je lakše prodati HOV nego neku nepokretnost.Vreme koje je potrebno za prodaju, troškovi koje povlači prodaja, nesigurnost u pogledu cene koja će biti postignuta je znatno veća kada kao zaloga postoji nepokretnost, nego kada je u pitanju HOV.

- neosigurane obaveze – su obaveze kod kojih poveriocu plaćanje garantuje vaš bonitet. Dakle, on nema realno obezbeđenje svojih potraživanja. To nikako ne znači da vi ne morate da platite, nego samo da ne postoji pokriće vaše obaveze nekom zalogom.

3. Prema poveriocima, što predstavlja još jedan kriterijum za raščlanjavanje obaveza koji se sreće u finansijskim izveštajima. Ovaj kriterijum nalazio se u IV direktivi EU koja se bavila izgledom bilansa pojedinačnih preduzeća. Prema ovom kriterijumu obaveze delimo na:

- obaveze prema kreditnim institucijama,

- obaveze prema vlasnicima – to su obaveze za dividende, ako je reč o akcionarkom društvu, ili učešće u dobitku, ako se radi o doo. ili ortačkom društvu. Ove obaveze nastaju po osnovu ulaganja vlasnika kapitala u preduzeće.

- obaveze prema dobavljačima – to su obaveze koje nastaju po osnovu isporuka roba i usluga.

- obaveze prema zaposlenima – nastaju po osnovu zarada, naknada i dodataka na zarade.

- obaveze prema državi – obaveze po osnovu poreza i doprinosa koji se moraju platiti.

- ostale obaveze – one koje se ne mogu svrastati ni u jednu od navedenih kategorija.

Kada govorite o nekoj podeli nikada ne počinjete podelom. Počinjete kriterijumom koji je osnova za podelu. Znači, na osnovu toga i toga, obeveze se dele tako i tako. Kada se odabira kriterijum, mora se voditi računa o cilju koji se podelom želi postići. MRS 1 traži da se obaveze u finansijskim izveštajima ili u napomenama, podele prema ročnosti. Ovaj kriterijum je važan da bi se mogao proceniti stepen likvidnosti. Ne može se procenjivati sposobnost izmirenja obaveza ako nisu poznati rokovi u kojima obaveze dospevaju na naplatu. Ako kažete imam 1.000.000 dinara obaveza, prvo naredno pitanje jeste: ''A kad moraš da platiš?''. Važno je kada obaveza treba da bude plaćena, i zato se u MRS 1, koji se zove ''Prezentacija finansijskih izveštaja'' insistira na ovom kriterijumu za raščlanjavanje. Prema ovom kriterijumu obeveze

157

delimo na kratkoročne – one koje dospevaju na naplatu u periodu od 12 meseci od dana sastavljanja bilansa, i dogoročne – kojima je rok dospeća duži od 12 meseci. Znači, na dan bilansa se odlučuje o tome šta se smatra kratkoročnom, a šta dugoročnom obavezom. Međutim, postoji još jendno ''ali''. Ako preduzeće ima poslovni ciklus koji traje duže od 12 meseci, onda sve obaveze koje nastaju u vezi sa obavljenjem poslovnog ciklusa (a to su obaveze prema dobavljačima, zaposlenima itd.) imaju se smatrati kratkoročnim, iako dospevaju u periodu dužem od 12 meseci, ali u okviru poslovnog ciklusa. I kada budete čitali standarde naići ćete na formulaciju: ''obaveza je kratkoročna ako dospeva na naplatu u roku od 12 meseci, odnosno ako dospeva na naplatu u periodu trajanja poslovnog ciklusa'' – u zavisnosti od toga šta je kraće. Znači, biće 12 meseci ako je poslovni ciklus kraći od 12 meseci, i duže, ako je poslovni ciklus duži od 12 meseci. Međutim, ovo važi samo za poslovne obaveze! Za kredite ne važi! Znači, kad uzmete kratkoročni kredit, ili dugoročni, onda vam je kriterijum ročnosti 12 meseci, a za obaveze koje nastaju iz poslovnog ciklusa kriterijum je dužina poslovnog ciklusa. Ako ste imali dugoročnu obavezu, pa je u toku godine ili do dana bilansa jedan deo te dugoročne obaveze dospeo za naplatu u roku kraćem od 12 meseci, a to može biti i cela obaveza, onda ćete tu obavezu reklasifikovati. Odnosno, prebacićete je sa dugoročnih obaveza, na kratkoročne obaveze. Zato se kaže ''na dan bilansa'', znači nije važan inicijalni period na koji obaveze glasi, nego je važno koliko je ostalo do plaćanja. Imali ste kredit na tri godine, na primer, od kojih su dve godine istekle, i morate ga vratiti u roku od 11 meseci. Ako ga morate platiti za 11 meseci, to što je bio odobren na 3 godine postaje irelevantno. Za vas je relevantna činjenica da morate platiti u roku od 11 meseci i morate ovu obavezu klasifikovati kao kratkoročnu. Od ovoga možete odustati, ako vam banka na vaš zahtev odobri produženje roka otplate za još godinu dana, pre dana bilansa, odustajete od reklasifikacije, i zadržavate celu obevezu kao dugoročnu. Iako je dakle, prvobitni rok otplate kraći od 12 meseci, zbog ovog čvrstog obećanja, utemeljenog na ugovoru, odustajete od reklasifikacije. Postoji još jedna situacija o kojoj morate voditi računa. Onaj koji traži novac uvek je u podređenoj poiciji u odnosu na onoga od koga se novac traži. Banka ponekad, da bi obezbedila finansijsku strukturu svog dužnika (da ta struktura ne bi bila pogoršana novim zaduženjima) može usloviti odobrenje kredita navođenjem sledećeg uslova:''odobriću vam novi kredit ali u periodu otplate kredita, vaša nova zaduženja ne smeju dovesti do toga da iznos pozajmljenog kapitala u ukupnom kapitalu pređe recimo 35%''. Znači, banka će sve vreme nadzirati zaduženja firme, i onda sledi klauzula:''ako se desi da u toku otplatnog perioda, od recimo 5 godina, u nekom trenutku ukupno zaduženje firme pređe 35% banka ima pravo da traži naplatu preostalog dela potraživanja odjedanput!''. Znači, neću da mislim. On se zadužuje stalno, i u jednom trenutku neće moći da plati. Pošto smo se dogovorili da ni u jednom trenutku njegova zaduženja ne smeju da pređu 35% sopstvenog kapitala, ako se desi da ukupni pozajmljeni kapital pređe 35%, tražiću naplatu kredita u celini. Ako bi se dogodilo, da kada vi na dan bilansa procenjujete da li postoji rizik od toga da poverilac traži

158

naplatu odjednom ili ne, vi u stvari procenjujete da li će taj uslov da ne budemo zaduženi više od 35% biti ispunjen tada, i da li će biti ispunjen u narednih 12 meseci. Ako je odgovor potvrdan, zadržaćete tu obavezu kao dugoročnu. Ukoliko postoje indicije da taj uslov neće biti ispunjen, i da će preduzeće biti u situaciji da u toku naredne godine u nekom trenutku vrati kredit odjednom, zato što je to prekršilo ugovor, onda takvu obavezu treba tretirati kao kratkoročnu. Jedino ako bi banka rekla, pre dana bilansa: ''Nema veze, i ako pređete 35% nećemo tražiti isplatu odjednom.'', samo tada bi ste mogli ovakvu obavezu smatrati dogoročnom. Dakle, ovakva klasifikacija obaveza nije rutinski posao. Kada god odlučujete o tome koja je obaveza dugoročna, a koja kratkoročna, morate biti upoznati sa svim karakteristikama obaveze čije raščlanjavanje vršite.

Procenjivanje obaveza – kad smo odredili koje su obaveze kratkoročne, a koje dugoročne, treba odrediti i iznose na koje obavze glase. Inicijalno procenjivanje tj. procenjivanje u trenutku nastanka obaveze, vrši se po nominalnoj, ili još kažemo nabavnoj vrednosti obaveze. Ako govorimo o finansijskoj obavezi, kreditu, tada je nominalna, odnosno, nabavna vrednost iznos novca koji smo od poverioca primili. Ako je u pitanju obaveza prema dobavljačima, onda je nabavna vrednost obaveze jednaka vrednosti primljene robe, ili usluge umanjene za komercijalne popuste. Naknadno procenjivanje tj. procenjivanje koje se vrši na dan bilansa, a nakon što je obaveza nastala, vrši se saglasno načelu više vrednosti. Na primer, obaveza je nastala u septembru a nije izmirena do 31. 12. i vi sada treba da odredite njenu vrednost. Ovde, kod naknadnog procenjivanja, koristićete načelo više vrednosti, što znači da ćete na dan bilansa upoređivati iznos na koji obaveza glasi sa iznosom koji morate platiti da bi ste tu obavezu izmirili. Iznos potreban za izmirenje obaveze naziva se dnevna vrednost obaveze. U mnogo slučajeva dnevna vrednost će biti jednaka nominalnoj vrednosti obaveze, ali ne uvek. Mogu se razlikovati, recimo, ako se kasni sa plaćanjem, pa će tada dnevna vrednost biti viša od nominalne za nastale zatezne kamate zbog neurednog plaćanja. Do razlika može doći i kada je obaveza u stranoj valuti, a dođe do promene kursa domaće u odnosu na stranu valutu. Dnevna vrednost može biti i niža od nominalne, ali su takve situacije pre izuzetak nego pravilo. Sudsko i vansudsko poravnanje sa poveriocima mogu biti osnova za smanjenje obaveze. Zastarelost obeveze može takođe biti razlog njenog smanjenja. Međutim, tada se na bazi odgovarajućeg zakonskog propisa mora doneti odluka o otpisu. Znači, morate navesti kada je obaveza nastala, i mora biti utvrđeno da li su ispunjeni zakonski uslovi da ta obaveza postane zastarela. Ako se sa vašim poveriocima sa kojima imate teškoća u poslovanju, pre svega u izmirenju obaveza, ipak postigne dogovor da se oni dela svojih potraživanja prema vama odreknu, taj dogovor ili odluka biće osnova za smanjenje vaših obaveza. Ovo smanjenje tretira se kao prihod, dok bi smanjenje potraživanja bilo tretirano kao rashod.

159

Dugoročne obaveze možemo raščlaniti prema osnovi nastanka, i to na:

- kredite koji su pokriveni HOV,- kredite koji su pokriveni zalogom, i- kredite koji su odobreni po osnovu boniteta dužnika.

1. Krediti pokriveni HOV su krediti nastali emitovanjem kreditnih HOV. To su u stvari pozajmljena sredstva prikupljena emisijom obveznica. Obveznica predstavlja kreditnu HOV i preduzeće emitent prodajom obveznica prikuplja pozajmljeni kapital. Razlika između obveznice koja se emituje na, na primer, tri godine i dugoročnog kapitala je samo u tome je što kad uzimate dugoročni kredit imate samo jednog poverioca od koga pozajmljujete celokupnu sumu novca, a ako emitujete obveznicu imaćete veliki broj poverilaca, koji će vam svaki pojedinačno pozajmiti novac. Kada je reč o obveznicama potrebno je da znate koje ročnosti mogu biti. Rok na koji se obveznica emituje može biti nekoliko meseci (kratkoročne obveznice) ili nekoliko godina (dugoročne obveznice). Da li ćete obveznice tretirati kao kratkoročne ili kao dugoročne zavisi od toga na koji je rok obveznica emitovana, i od toga da li preduzeće ima nameru da iz slobodnih novčanih sredstava, u toku narednih 12 meseci, određeni iznos obveznica povuče, tj. otkupi od svojih poverilaca (kojima ih je prodalo). Ako postoji namera da se deo obveznica otkupi pre isteka godine dana, onda taj iznos koji imamo nameru da otkupimo ima karakter kratkoročnih obaveza. Nećemo čekati da obveznice dospeju za naplatu na originalni rok od 3 godine. Kada govorimo o procenjivanju, kod procenjivanja obveznica relevantan je broj prodatih obveznica. Nije bitan broj emitovanih, odštampanih obveznica, već onaj broj koji smo prodali i njihova nominalna vrednost.

Ako je prodaja obveznica vršena po nominalnoj vrednosti tada je visina obaveze jednaka - broj prodatih obveznica x nominalna vrednost obveznice.

Ako se prodaja vrši uz diskont, to znači da se prodaja obveznica vrši ispod nominalne vrednosti. Ovo se naravno radi samo kada je preduzeću novac jako potreban, i kada je emisija obveznica jedini način da preduzeće dođe do potrebnih sredstava. Kada kupcu prodate obveznicu ispod nominalne vrednosti, to znači da ćete od kupca dobiti manje gotovine nego što je nominalna vrednost obveznice. Ovaj diskont koji se pojavljuje predtsavlja korektivnu poziciju pozicije ''obaveze po osnovu obveznica'', zato što svodi nominalnu visinu vaše obaveze na naplaćeni iznos, tj. iznos koji ste primili na osnovu prodaje obveznica.

160

Пример: Продато је 100.000 обвезница номиналне вредности од 1.000 по цени од 980. Рок отплате 3 године, камата 6% годишње.

Продаја се евидентира: Готовина 98.000.000 Дисконт обезница 2.000.000

Обавезе по основу обвезница 100.000.000

Дисконт = 100.000.000 – 98.000.000

Номинална вредност по доспећу: 100.000.000 Камата која се плаћа 100.000x0,06x3 18.000 000 Укупна готовина за плаћање 118.000.000 Примљена готовина 98.000.000 Укупна камата 20.000.000 Камата која се плаћа 18.000.000 Дисконт обвезница 2.000.000 Укупна камата 20.000.000 У билансу стања: Обавезе по основу обвезница 100.000.000 - неамортизовани дисконт 2.000.000 98.000.000 Дисконт обвезница се амортизује током периода на који су обезнице емитоване.

Отпис дисконта доводи до тога да је реална камата на обвезнице виша од номиналне камате.

Evo da vidite kako bi bilo evidentirano i u bilansu prikazana prodaja obveznica sa diskontom. Znači, na strani aktive 98.000.000 onoliko koliko smo naplatili, samo toliko i može biti. Na strani pasive, obaveze od 100.000.000 i neamortizovani diskont kao ispravka vrednosti 2.000.000 na strani duguje, što daje 98.000.000 neto. Šta će biti u narednoj godini? Tri godine je obveznica, 6% godišnje kamate znači 6.000 000 godišnje kamate tokom svake od 3 godine. Kada prodje prvih godinu dana šta ćemo knjižiti, knjižicemo finansijski rashodi, dugovaće 6.000.000, to je godišnji iznos kamate, obaveze po osnovu kamata ili razgraničenje, ako je period obračuna rezultata kraći potrazivaće 6.000.000, to je godišnji iznos. Znači, na 100.000.000 6% je 6.000.000 na godišnjem nivou. A 1/3 od 2.000.000 ce biti 666.667 to će biti skinuto i preneto na finansijske rashode. Tako da će rashod biti 6.666.667, što će za tri godine dati ukupno 20.000.000. znači finansijski rashod biće jednak nominalnoj kamati + amortizovani deo diskonta. Koliko će obaveza biti na kraju prve godine, neće više biti saldo 2.000.000 vec 1.337337. kada od 100.000.000 oduzmete 1.337.337 dobijete obavezu od 98.000.000.+666.667. Kada isteknu tri godine saldo ovog računa će biti 0. Obaveze će biti 100.000.000 (ja ne znam da crtam ova konta pa vi to zamišljate sami kući)

161

Šta će biti kada prodajete iznad nominalne vrednosti? Znači naplaćujete više nego što je nominalna vrednost. Tada se radi o prodaji uz premiju.

Пример: емитовано /продато/ је 10.000 обвезница по вредности од 1090 динара по обвезници. Рок отплате 3

године, каматна стопа 6% годишње. Готовина 109.000.000

неамортизована премија 9.000.000

Обавезе по основу обвезница 100.000.000

Vaša obaveza je i dalje nominalna vrednost od 100.000.000, 9.000.000 predstavlja emisionu premiju, odnosno nemortizovanu premiju. Da li će postojanje neamortizovane premije i premije uopšte dovesti do toga da plaćena kamata bude viša ili niža od nominalne. U bilansu stanja šta bi evidentirali? Naplaćeni iznos na strani aktive 109.000.000, obaveze po osnovu obveznica 100.000.000 na strani pasive i neamortizovana premija kao korektivna pozicija, ali sa znakom + od 9.000.000.

Knjigovodstvena obaveza je 109.000.000 a stvarna obaveza 100.000.000.

Обавезе по основу обвезница 100.000.000 Неамортизована премија 9.000.000 109.000.000

Pogledajte kako će se računati kamata. Posle prve godine kamata će biti ona koja se mora platiti, znači na koju ste se obavezali, znači 6% na 100.000.000 je 6.000.000. I te prve godine 1/3 premije od 9.000.000 bice amortizovana, znači imate kamatu od 6.000.000 i amortizovanu premiju od 3.000.000. Kolika je vaša realna kamata? Prepolovljena je, ona je 3.000.000. Realna kamata će prepoloviti visinu nominalne kamate. Tačno je da ćete vi platiti 6.000.000, ali amortizujete 1/3 premije od 9.000.000 a to je 3.000.000 pa imate smanjenje nominalne kamate sa 6.000.000 na 3.000.000.

Пример: После прве године са износа неамортизоване премије биће при годишњој исплати камате отписана 1/3 премије тако да ће ефективна камата бити 3000.000 (100.000.000x0,06)- 9.000.000/3Kњиговодствена вредност обавезе по основу обвезница на крају прве године биће

106.000.000.-

Kako bi ste računali koliko ćete ukupno isplatiti kamate. Isplaticete 18.000.000. to je 3% od 100.000.000 pa puta 3 godine. A kolika je premija ona je 9.000.000 u ukupnom iznosu. Znači za te tri godine vaša realna kamata iznosi 9.000.000, odnosno godišnje po 3.000.000, jer svake godine kamatu od 6.000.000 smanjujete za 3.000.000 realizovane ili otpisane ili

162

amortozovane premije, koju ste ostvarili prodajom obveznica iznad njihove nominalne vrednosti.

Koliko ćete vi ukupno isplatiti? 100.000.000

Koliko ste ukupno naplatili? 109.000.000

Premija je 9.000.000

18.000.000-9.000.000=9.000.000 (realna kamata)

Tako da je jako poželjno prodavati obveznice iznad njihove nominalne vrednosti. Znači posle prvih godinu dana kolika će biti visina obaveze? Bice jednaka dug + godišnja kamata i time vaša obaveza bi bila 103.000.000 pa posle druge godine 106.000.000 i na kraju 109.000.000, knjigovodstvena vrednost. A vi ćete isplatiti koliko? Vama se otpisuje ova premija i na kraju će premija biti 0. Znači prve godine vi kažete 109.000.000 toliko ste para primili, to je naša obaveza. I onda kako se amortizuje premija obaveza se smanjuje i na kraju se izjednačava sa nominalnom vrednošću prodatih obveznica.

2. Obaveze po osnovu hipotekarnih kredita (krediti pokriveni zalogom) ili lombardnih kredita. Hipotekarni kredit je kredit pokriven nepokretnostima. Lombardni kredit je kredit pokriven nekom pokretnom imovinom, HOV, robom, potraživanjima I sl.

Kada je reč o hipotekarnim kreditima, treba da znate da stavljanje hipoteke na nepokretnu imovinu, bilo da je reč o zemljištima ili zgradama izaziva značajne troškove. Morate podneti zahtev sudu, da se unese u zemljišne knjige da je ta nepokretnost založena. Zašto je to važno? Zato da ne bi vlasnik mogao tu istu nepokretnost da založi još kod nekog drugog poverioca. Znači važno je da postoji u zemljišnoj knjizi zabeleška o tome da je to zemljište ili ta zgrada opterećena, kako se to kaže, hipotekom. Pošto to predstavlja proceduru u sudstvu, čiji troškovi stavljanja hipoteke mogu biti značajni u zavisnosti od vrednosti tih nepokretnosti i dopušta se da ti troškovi budu dodati iznosu kredita. Znači kada vi kažete koliko me košta taj kredit? Košta onoliko ste morali da platite poveriocu, i troškovi stavljanja hipoteke, pa se dopušta da troškovi hipoteke budu dodati na iznos kredita i budu amortizovani tokom otplate kredita. Znači da budu aktivirani i tokom otplate kredita amortizovani. Ukoliko ti troškovi nisu visoki postoji opcija da procenjujete po nominalnoj vrednosti.

163

*** Krediti po osnovu zakupa

To nemate u knjizi, a hoću da znate.

Uzimanje u zakup osnovnih sredstava ili lizing, biće uobičajeni način sticanja osnovnih sredstava imajući u vidu da naša preduzeća nemaju para. Mi znamo da je uzimanje sredstva u lizing skuplje nego kupovina ali mi nemamo novaca da damo odjedanput sve pare. Možemo to sredstvo otplaćivati tokom perioda na koji smo sredstvo uzeli u lizing. Nas sada zanima kako treba bilansirati dogadjaj uzimanja sredstava u zakup.

Postoje dve vrste lizinga

Operativni, on nas ne zanima zato što je reč o kratkoročnom uzimanju u zakup sredstava koja se ne uvode u evidenciju preduzeća već se zakupnina za ta sredstva tretira kao trošak perioda u kome je nastao.

Finansijski ili dugorošni lizing. Šta je dugoročni zakup? To je zakup kod koga je rok jednak ili priblizno jednak ekonomskom veku trajanja osnovnog sredstva. U ugovoru o takvom zakupu, znači ekonomski vek trajanja je 5 godina vi uzmete na 4 godine i 6 meseci, predvidja se mogućnost da se zakup produži po uslovima koji će biti povoljniji od uslova datih u prvom ugovoru ili da zakupac otkupi sredstvo pod povoljnim uslovima. Tako da se takva vrsta zakupa prakticno izjednačava sa dugoročnim kreditiranjem zakupca, kao da ste zakupcu dali kredit, tj. kao da je zakupac uzeo kredit. Pošto na dugi rok koristi sredstva, ta sredstva učestvuju u ostvarenju dobitka koji oni iskazuju u bilansu uspeha zahteva se da se ta sredstva uvedu u evidencije zakupca, znači da se iskažu u bilansu zakupca kao sredstva firme, a da se na strani pasive iskaže obaveza prema zakupodavcu. Znači vi unosite vrednost opreme uzete u zakup na strani aktive u poziciji oprema uzeta u zakup, a na strani pasive, da ne bi ste povećali neto imovinu, iskazujete obavezu za opremu uzetu u zakup ili prema zakupodavcu ili drugačije.

Prednosti zakupa su, naravno, činjenica da je gotovinska isplata u trenutku uzimanja u zakup, mnogo manja nego gotovinska isplata koju bi ste morali izvšiti da bi ste to sredstvo kupili. Znači, ako uzimate auto u zakup, pa 300 € je rata i to bez bilo kakvog učešća. Ako takav isti auto hoćete da kupite morate tog trenutka imati 18.000 ili 20.000€. Znači to je prednost. Mogu da kupim auto i ako u ovom trenutku nemam uštedjeni novac, nemam akumuliranu gotovinu, ali sam sposobna da svakog meseca otplaćujem toliko na ime zakupa.

Zatim, zakup nosi i poreske pogodnosti, jer i kamata i rata se tretiraju kao rashodi čime smanjujete poresku osnovicu, i prema tome plaćate manji porez.

Troškovi koji nastaju po osnovu dugoročnih zakupa niži su od onih koji bi ste imali da ste sredstvo uzimali u kratkoročni zakup.

164

Jedna od karakterisika ovog zakupa jeste da ne možete otkazati korišćenje. Znači ako ste uzeli sredstva na 5 godina ili 4.5 godine vi ne možete otkazati ugovor. Možete prestati da ga koristite ali ćete zakup ipak platiti. Znači nema jednostranog raskida ugovora.

Kako se odredjuje visina obaveze koja nastaje po osnovu dugoročnog zakupa?

Vaša plaćanja zakupnine protežu se na period od recimo 5 godina. Uzeli ste sredstvo u zakup na 5 godina, znači vi ćete zakup plaćati u narednih 5 godina. Visinu obaveze treba da utvrdite sada. Visina vaše obaveze ne može biti jednaka prostom zbiru iznosa koje ćete tokom tih pet godina isplatiti već morate uzeti u obzir vremensku vrednost novca. A to znači da ćete izvršiti diskontovanje budućih isplata da bi ste došli do sadašnje vrednosti obaveza po osnovu zakupa.

Пример: За средство узето у закуп уговорено је годишње плаћање од 4.000.- годишње током периода закупа од 6 година. Садашња вредност износа од 24.000.- при каматној стопи од 16% износи 14.740.-

Износ од 4000 се разлаже на камату и рату. Камата се обрачунава применом каматне стопе на износ преостале обавезе према

закуподавцу. У првој години: 14.740 X 0,16=2.358 Разлика између 4000 – 2.358= 1642 представља рату, односно износ за који се

смањује обавеза по основу дугорочног закупа(ovo gore neveden primer je sa slajdova a sada ide katina priča)

Imate ugovoreno plaćanje od 4000, znači vi godišnje na ime zakupa plaćate 4000, zakup traje 6 godina i treba da izračunate sadašnju vrednost vaše obaveze. Znači vaša obaveza nije 24.000 jer vi ne vršite plaćanje sada, nego 4000 sada, 4000 za naredih godinu dana…vi morate iznose koje plaćate u budućnosti da diskontovanjem iskažete sadašnju vrednost tih iznosa. Sadašnja vrednost iznosa od 24.000 pri kamatnoj stopi od 16% iznosi 14.740. Koristimo II tablice. Šta ćete uraditi sa ovih 4.000. Godišnje plaćanje po osnovu zakupa je anuitet, on sadrži u sebi ratu i kamatu. Vi morate te 4.000 raščlaniti na deo koji predstavlja kamatu, a preostali deo do 4.000 predstavlja ratu. Ako je stopa 16% na godišnjem nivou sadašnju vrednost od 14.740 pomnožićete sa 16% i dobićete kamatu za prvu godinu korišćenja i ona je 2.358. Od 4 000 odbićete iznos kamate i dobićete 1.642 a to je rata. Iduće godine kamatu računamo na 14.740 minus iznos rate, pa će sa protokom vremena kamata bivati sve niža, a rata sve veća. Znači možete napraviti amortizacioni plan kao za bilo koji predmet.

3. Krediti po osnovu boniteta - naravno to su oni neosigurani krediti, koji se odobravaju kaže se još, na ime. Znači odobravate kredit verujući da će lice kojem ste odobrili kredit, bilo pravno bilo fizičko taj kredit vratiti. Vi kreditni rizik pokušavate da smanjite tako što procenjujete

165

bonitet vašeg dužnika. I to ne samo prilikom odobravanja kredita nego pratite promene boniteta tokom čitavog otplatnog perioda. Ponekad banke bolje znaju finansijski položaj svojih klijenata nego što to znaju oni sami. Znači bankama je strašno važno da uoče svaku promenu koja bi mogla da ugrozi sposobnost klijenta da vrati kredit, da bi znala koje mere mora preduzeti da bi smanjila rizik od nenaplate kredita. Znači može pokušati da traži dodatno jemstvo, može pokušati da skrati rok otplate, sve u zavisnosti od toga kako glasi osnovni ugovor o kreditu. Ali takvi krediti uvek se procenjuju najpre u visini iznosa koji nije otplaćen, a inicijalno vrednovanje odredjujemo po nominalnoj vrednosti.

Kada nastaje obaveza? Ne u trenutku odobrenja kredita nego u trenutku isplate odobrenog kredita.

Zašto odobrenje, koje je strašno važno, nije dovoljno da bismo smatrali da postoji obaveza, a znamo da ako nema odobrenja nema ni obaveze. Obaveza, sećate se, mora biti sadašnja obaveza koja je rezultat nekog prošlog dogadjaja. Da li odobrenje prodokuje obavezu? Odobrenje je samo obećanje banke da će nam isplatiti na ime kredita odredjenu sumu novca. U tom trenutku kada je kredit odobren, ni do kakve isplate nije došlo pa ne postoji obaveza. Iznos obaveze je po osnovu odobrenog kredita jedank je isplaćenom iznosu. Ne mora uvek da isplaćeni iznos bude jednak odobrenom. Odobreni iznos je maksimalan iznos koji će vam banka isplatiti. Znači ako vam kaže odobreno vam je 100.000.000 kredita, onda to znači od nas možete očekivati da isplatimo najviše 100.000.000, ne više od toga. Ali isplaćeni iznos može biti niži od 100.000.000. uzimate kredit za neko sredstvo. Ako se pokaže da je vrednost tog sredstva, njegova cena, niža od na koji glasi odobreni kredit, bice isplaćeno 98.000.000. Tolika će biti vaša obaveza, bez obzira na to što vam je odobreno 100.000.000, banka vam neće dati onih 2.000.000 , nije važno, sredstvo košta 98, ali evo vam i ovih 2, jer smo rekli da ćemo vam dati 100 miliona, to naravno da neće uraditi. Banka će isplatiti 98, a i obaveza će vam biti 98 miliona. Dakle obaveze u trenutku isplate i u visini isplaćenog iznosa.

Obaveza po osnovu obveznica nastaje u trenutku naplate prodatih obveznica i jednaka je nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. U knjigovodstvu ona može biti zbog ažia ili premije viša ili niža, ali na kraju obračunskog perioda jednaka je nominalnoj vrednosti. Jer premija ili ažio utiču samo na odnos realne i nominalne kamate.

Kratkoročne obaveze su, rekli smo obaveze čiji je rok dospeća do godine dana. Obično se rašćlanjavaju na:

1. obaveze po osnovu isporuka proizvoda i usluga (to su obaveze prema dobavljačima, mi samo kažemo dobavljači i znamo da se to odnosi na tu vrstu obaveza),

2. menične obaveze, 166

3. obaveze prema povezanim preduzećima,4. obaveze prema kreditnim insitucijama ,5. ostale obaveze,

Ovo je raščljanjavanje po poveriocu, to je kriteriju.

1. Šta treba da znamo za obaveze koje nastaju po osnovu isporuka?

Prvo kada nastaju? Nastaju u trenutku preuzimanja robe, odnosno u trenutku izvršenja usluge. Znači nije bitno da li je roba primeljna u magacin, važno je da je isporučena. Ako je mesto isporuke izvan magacina firme obaveze će nastati u trenutku preuzimanja robe, materijala a ne u trenutku kada ta roba i materijal dodju u naš magacin. Jer je mesto isporuke mesto na kome svojina prelazi sa prodavca na kupca. Zajedno sa svojinom prelaze i rizik i troškovi. Od mesta isporuke vlasnik robe je kupac, a to znači da od tog trenutka on ima obavezu prema dobavljaču.

Visina obaveze iskazana je u fakturi. Iznos na koji faktura glasi može a i ne mora da budu jednak konačnom iznosu naše obaveze, budući da dobavljač može odobriti naknadne komercijalne popuste. Ako dobavljač naknadno odobri komercijalne popuste odobreni popusti uticaće na smanjenje visine obaveze. Finansijski popusti koje nam dobavljač odobri ne uticu na visinu obaveze. Kasa skonto koji je ponudjen i iskorišćen neće smanjiti obavezu nego iznos novca kojim će ta obaveza biti izmirena. (to sam ja rekla). Znači iskorišćeni kasa skonto, kao što znate, predstavlja finansijski prihod.

Naknadno procenjivanje obaveza prema dobavljačima vrši se po principu više vrednosti. To je princip koji važi za sve obaveze, pa prema tome i za obaveze prema dobavljačima. Da li će obaveza prema dobavljačima biti uvećana na dan bilansa u odnosu na iznos obaveze u trenutku njihovog nastanka, zavisi od, ako je reč o dinarskim obavezama od urednosti izmirivanja obaveza, a ako je reč o deviznim obavezama, dakle o obavezama u stranoj valuti, zavisi od promene kursa domaće u odnosu na stranu valutu.

Kolika će biti ročnost obaveza? Zavisi od politike nabavke, od obima nabavki, od kreditne sposobnosti preduzeća. Ako imate dobar bonitet dobavljači će biti raspoloženi da vam odobre duže rokove plaćanja. Ako dodje do pogoršanja vašeg boniteta, prva reakcija vaših dobavljača biće da vam ukinu odloženo plaćanje, pa će vam tražiti plaćanje odmah, a naredni korak je tražiće avansno plaćanje. Znači koliko dugo ćete biti kreditirani od strane dobavljača zavisi, izmedju ostalog, i od boniteta preduzeća. Naravno, ne samo vaš nego i od vašeg dobavljača. Vi imate sjajan bonitet ali njemu trebaju pare, njegov finansijki položaj je loš i on će insistirati da rok plaćanja bude što je moguce kraći.

167

2. Obaveze po osnovu menica

Neću vam pričati šta je to menica, to znamo. Ali ću vam pričati kakva sve menica može biti:

1. sopstvena 2. vučena

Kakva je razlika izmedju sopstvene i vučene menice?

Sopstvena menica je menica koju emituje samo preduzeće, znači mi sastavljamo menicu i predajemo je dobavljaču. Koristimo je onda kada želimo da odložimo plaćanje preko zakonskog roka, ali najduže na rok od 3 meseca odnosno 90 dana (opet sam ja ovo rekla).

Vučena menica je menica koju sastavlja dobavljač, a onda nam je pošalje da je potpišemo. Kažemo da je on vukao menicu na naše ime. Mi smo njegov dužnik, on sastavi menicu, i kaže potpišite ovu menicu inače nista od isporuke.

Iznos na koji menica glasi sadrži nominalni iznos duga i kamatu koja će biti plaćena i koja će nastati od trenutka predaje menice do trenutka dospeća menice. Zato se kaže da se, u stvari, menična obaveza u bilansu iskazuje u visini sadašnje vrednosti. A sadašnju vrednost menične obaveze čini dug uvećan za kamatu koja je nastala do dana bilansa ili da je sadašnja vrednost menične obaveze nominalni iznos na koju menica glasi umanjen za kamatu koju još nije nastala i koje će nastati u budućem obračunskom periodu. Iznos će naravno biti isti. Bilo da na dug dodate nastalu kamatu ili da od ukupnog iznosa menice oduzmete kamatu koja još nije nastala. Nije važno da li je kamata plaćena, princip uzročnosti, važno je da li je kamata nastala.

Znači ako vam je menica 10.000, ako je rok dospeća 60 dana i 6% kamatna stopa, vama će iznos kamate biti jednak 100 za dva meseca. Ako je menica izdata 1.12, 31.12 vas dug biće jednak 10.050. znači 10.000 + polovina kamate od 100, jer je kamata od sto za dva meseca. Ili biće jednaka 1100-50, minus kamata koja će nastati tek u januaru mesecu.

4. Kratkoročni krediti prema finansijskim institucijama

Ima smisla da se koriste u dva slučaja:

1. da prenosite teškoće u plaćanju, znači kada imate raskorak izmedju priliva i odliva. Znači gledano na dugi rok, vaši prilivi biće dovoljni da pokriju odlive gotovine, ali vremenski se ne podudaraju. Najpre nastaju odlivi a kasnije će nastati prilivi. Tada je razumno da uzmete kratkorocni kredit, da nadokadite nedostatak priliva do trenutka kada prilivi ne budu pristigli i omogućili vam i vracanje kredita i pokriće tekućih odliva.

168

2. drugi razlog je sezonski karakter poslovanja preduzeća koji nameće potrebu za formiranjem sezonskih zaliha. Znači možete ako se bavite delatnošću koja ima sezonski karakter pre početka sezone morate formirati značajne zalihe. Na primer, ako imate hotel na Kopaoniku hoćete li čekati januar mesec pa da onda dovozite brašno, ulje, šećer,… po onim smetovima. Naravno da nećete, jos u oktobru mesecu ili krajem septembra sve namirnice koje vam trebaju a koje mogu stajati, nabaviti. To nije mala količina i morate platiti. Znači možete za to uzeti kratkorocni kredit. Negde do kraja marta, aprila sve namirnice će biti potrošene i naplaćeno od gostiju hotela kroz naplatu usluga koje ste im pružili. Na kraju aprila vi možete ceo kredit bez problema platiti. Znači tu je korišćenje kratkoročnih kredita opravdano.

Inicijalno vrednovanje po nominalnoj, naknadno po principu više vrednosti.

3. Obaveze prema povezanim prduzećiema – razlog za formiranje ovih obaveza je omogućavanje konsolidovanja obaveza, i sastavljanje konsolidovanog bilansa grupe. Ovde se obugvataju obaveze nastale po svim osnovama, kao što su isporuke proizvoda, usluga ili roba, potraživanja po osnovu dividendi, kratkoročnih pozajmica i sl.

Utorak, 7. decembar 2004.

Prošli puta sam vam govorila bilansiranju obaveza i videli ste da je za finansijsko izveštavanje važna podela obaveza na kratkoročne i dugoročne, videli ste koji su kriterijumi za takvu podelu i koje su osnovne vrste kratkoročnih, odnosno, dugoročnih obaveza. Danas ćemo govoriti o bilansiranju PVR, prenosu dobitka i latentnim rezervama.

BILANSIRANJE PVR

Kada je reč o PVR očekujem da najveći broj vas, gotovo svi, zna tačno o čemu se radi. Dakle, da je reč o instrumentu koji računovodstvo koristi da bi ispunilo zahteve koji se nalaze u osnovi načela uzročnosti, odnosno, onog načela razgraničenja prema predmetu i vremenu. Pozicija PVR zapravo je dualna pozicija, s obzirom da obuhvata pored unapred naplaćenih prihoda i rashode tj. troškove koji su u datom obračunskom periodu nastali na nisu plaćeni. Znači obuhvata:

- unapred naplaćene prihode,

169

- nastale i neplaćene troškove i rashode.Za PVR je evidentno da se radi o obavezama, ali se PVR razlikuju od obaveza, po tome

što ne poštoji dokument (kada je reč o troškovima) koji smo primili od dobavljača, a koji se odnosi na obavezu za plaćanje nastalih a neplaćenih troškova. Pošto je trošak nastao, ili rashod poštoji, prema načelu uzročnosti, obaveza da se taj trošak dodeli obračunskom periodu u kome je nastao, nezavisno od toga što će isplata po osnovu datog troška uslediti u nekom od budućih obračunskih perioda. Dakle do visine nastalih a neplaćenih troškova, dolazi se tako što se obračuna visina troška. Ovu visinu imate ili na ugovorima (npr. zakupnina, ako se plaća u narednom mesecu za protekli mesec ili kamata za koju niste dobili obračun od banke, visina se nalazi u ugovoru o kreditu) ili na osnovu umnoška utrošene količine nečega (npr. električne energije) i cene po jedinici (cena po kilovatu); mada u našoj zemlji to nije baš tako jednostavno... Ovako obračunati (utvrđeni) iznos obaveze prema trećima, za nastale a neplaćene troškove i rashode evidentirate zaduženjem računa rashoda (odnosno troškova) i odobrenjem računa PVR. Na ovaj način ispunjava se cilj da troškove i rashode dodelimo obračunskom periodu u kome su nastali. Zbog toga se koristi račun PVR.

Drugi deo ove pozicije čine naplate koje nisu prihod, tačnije ne predstavljaju prihod datog obračunskog perioda. Oni se tretiraju kao obaveze jer će prihod po osnovu te naplate nastati u budućnosti. To znači da ćemo posao za koji smo novac unapred primili, biti obavljen u budućnosti. Da će neka usluga biti pružena u budućnosti. Zbog toga, dok ne izvršimo svoju obavezu prema trećoj strani, tj. starani od koje smo novac primili, mi primljeni novac tretiramo kao obavezu, i beležimo na računu ostala PVR, ili samo PVR.

Jako je važno da razumete sadržinu pozicije. Vrlo često, pozicija PVR sadrži samo obaveze za unapred naplaćene prihode, a obeveze po osnovu nastalih a neplaćenih rashoda evidentiraju se kao ostale obaveze. Ovo razdvajanje vrši se zbog različitog načina likvidiranja ovih obaveza. Jesu i jedno i drugo obaveze, imam obavezu prema onome od koga sam novac uzeo a nisam obavio posao, ali imam obavezu i prema onome ko je meni izvršio uslugu a ja to još uvek nisam platio. Međutim, obavezu koja nastaje po osnovu iznosa koji je unapred naplaćen, likvidirate tako što ćete obaviti posao. Dakle, nestanak tih obaveza, njihovo likvidiranje ne podrazumeva isplatu novca, nego izvršenje usluge, isporuku proizvoda i sl. Za razliku od njih, obaveze koje imate po osnovu nastalih troškova i rashoda, znači iskorišćenih usluga, korišćenih nečijih para, vi morate platiti. Izmirenje tih obaveza podrazumeva odliv gotovine. Ta činjenica nam je važna kada radimo analizu likvidnosti preduzeća. Kada se pitam koliko ću para morati da dam po osnovu obaveza koje firma ima, ne mogu da uzmem celu poziciju PVR, jer u jednom delu ta pozicija sadrži obaveze čije izmirenje ne zahteva isplatu gotovine. I zato je važno, da ako ta pozicija nije u bilansu podvojena, bude podvojena kod analize. Znači, u napomenama uz finansijske izveštaje mora biti data informacija šta pozicija

170

sadrži, koliko iznosa na koji ona glasi predstavljaju obaveze po osnovu nastalih a ne plaćenih troškova i rashoda a koliko predstavljaju unapred naplaćeni prihodi.

PRENOS DOBITKA

Kad naučite definicije gubitka, o kojima smo govorili, uopšte vam neće biti problem da naučite kako se definiše dobitak. Treba samo promeniti znak. Ako smo rekli da gubitak predstavlja razliku između veće pasive na kraju obračunskog perioda i manje aktive, zbog toga što su rashodi u tom periodu više smanjili aktivu više nego što su je prihodi povećali, onda za dobitak treba reći da on predstavlja razliku između veće aktive i niže pasive na kraju obračunskog perioda. Aktiva će biti veća od pasive, zato što su prihodi u toku obračunskog perioda aktivu povećali više nego što su je rashodi smanjili, pa je na kraju obračunskog perioda aktiva veća od pasive. Jer, sećate se, da je konačno dejstvo svakog prihoda povećanje aktive, a konačno dejstvo svakog rashoda smanjenje aktive. Dobitak još možemo definisati i kao razliku između nižih rashoda i viših prihoda, sa stanovišta bilansa uspeha posmatrano. Sa stanovišta sopstvenog kapitala posmatrano, dobitak poštoji kada je sopstveni kapital na kraju obračunskog perioda veći od sopstvenog kapitala na početku perioda. I konačno sa aspekta vlasnika, kažemo da je dobitak iznos koji vlasnik može potrošiti a da ostane jednako bogat kao što je bio na početku perioda.

Bez obzira sa kog aspekta ga definišemo, dobitak predstavlja izuzetno važan cilj svakog preduzeća. On je istovremeno i cilj i uslov dugoročnog opstanka preduzeća. Nema dugoročnog opstanka preduzeća ako preduzeće ne posluje sa dobitkom. Možete ostvariti gubitak u jednoj godini. Možete i u dve, ako taj gubitak nije previsok. Ali ne možete na dugi rok raditi sa gubicima. Nema šanse. Morate raditi sa dobitkom, ako želite da održite kapital koji je investiran u firmu. Dobitak poštoji kada je K1 > K0. Znači samo ako ostvarite dobitak vi ste uspeli da održite kapital koji je u firmu investiran. Minimalni zahtev vlasnika je da se makar održi investirani kapital, ali to je zahtev sa kojim će se on pomiriti samo u kratkom roku. Na dugi rok, održavanje kapitala nije dovoljno. Nije vlasnik uložio novac da bi stalno imao isto novca, već da bi se njegov novac uvećavao, pa on zahteva da firma radi sa dobitkom. Dobitak je jedini izvor sredstava koji kreira sama firma. Jedini interni izvor finansiranja. Zbog toga je važno koliki je iznos dobitka preduzeće ostvarilo.

Kada govorimo o računovodstvenom aspektu dobitka, onda se ponovo morate setiti da način iskazivanja rezultata zavisi od pravne forme. Šta više pravna forma određuje i oblik rezultata.

171

Tako kod inokosnog preduzeća i društava lica imamo dohodak vlasnika, kao oblik rezultata. Sećate se da kod ovih pravnih formi nije izvršeno razdvajanje između vlasnika i firme, a posledica tog nerazdvajanja je da zarada vlasnika, sa stanovišta firme, nema karakter troška. Zato se, sve isplate koje se vrše za pokriće ličnih potreba vlasnika, evidentiraju na posebnom računu – lični račun vlasnika ili lična primanja poslodavca. Na računu troškova zarada se ne nalazi zarada vlasnika, već samo zarade radnika koje je zaposlio. Pa kada od ukupnog prihoda pokrijete sve rashode, uključujući i zarade zaposlenih, osim zarada vlasnika, kao rezultat dobijate dohodak vlasnika. Naziva se dohodak vlasnika, zato što je u njemu sadržana i zarada vlasnika. Sećate se da dohodak kao kao oblik rezultata sadrži varijabilni kapital i realizovani višak vrednosti (učili ste u prvoj godini). Ovaj dohodak vlasnika ne iskazuje se u bilansu stanja kao posebna bilansna pozicija. On se direktno prenosi na račun kapitala. Znači, nakon utvrđivanja dohodka vlasnika, sa računa dobitka i gubitka, taj iznos koji je ostvaren kao rezultat prenosi se na potražnu stranu računa inokosni ili ortački kapital. Račun dobitka i gubitka u tom slučaju ima potražni saldo, jer su prihodi veći od rashoda (saldo se unosi na stranu duguje). Tako će ostvareni dohodak povećati kapital vlasnika. Odmah potom, sa računa lični račun vlasnika, na čijoj dugovnoj strani se nalaze iznosi koji su isplaćeni za pokriće njegovih ličnih rashoda tokom godine, biće na stranu duguje računa inokosni kapital prenet isplaćeni iznos. Ako vi kažete, na primer, da je ostvareni dohodak 10.000, da je vlasnik u toku godine potrošio 3.000, ovih 7.000 je u stvari dobitak. To je onaj deo s kojim on može u tom trenutku raspolagati. Može se reći, vi jeste zaradili 10.000 radeći, ali ste 3.000 potrošili. U ovom trenutku imate 7.000, i vaš je kapital sada povećan za razliku između dohodka vlasnika i iznosa koji je vlasnik potrošio, a koji je iskazan na ličnom računu vlasnika. U bilansu stanja nema posebne pozicije iz koje možete videti rezultat. Sećate se da takva preduzeća imaju potpuno promenjiv sopsvteni kapita, zbog neograničene odgovornosti vlasnika.

Nešto drugačija situacija je sa društvima kapitala. Kod društava sa ograničenom odgovornošću i kod akcionarskih društava izvršeno je odvajanje između vlasnika i preduzeća. Preduzeće ima svojstvo pravnog lica (dobila sam mail sa biserima...). Kod društava kapitala, zbog ove razdvojenosti, oblik rezultata je dobitak ili gubitak. Ako vlasnik uopšte radi u takvoj firmi, njegova zarada ima karakter troška. Taj rezultat, zbog poštojanja onog nepromenljivog dela osnovnog kapitala, mora biti iskazan kao posebna bilansna pozicija. Znači, nema više automatskog pripisivanja kapitalu vlasnika, već je kapital vlasnika reprezentovan kroz osnovni kapital a svako drugo povećanje sopstvenog kapitala mora biti izvršeno ili iskazano preko neke druge pozicije a ne automatski na osnovnom kapitalu. To je razlog da se u bilansima stanja, kod ovih pravnih normi, rezultat, bilo da je dobitak ili gubitak, iskazuje na posebnoj bilansnoj poziciji. Kada je reč o integrisanju dobitka iz bilansa uspeha u bilans stanja, moguća su tri pristupa, ili poštovanje neka tri principa:

172

- bruto princip,- okrnjeni bruto princip, i- neto princip.Prvi, takozvani bruto princip podrazumeva da sa računa dobitka i gubitka prenesete

obračunati rezultat, u celini na račun dobitka. I da se u bilansu stanja pojavi pozicija ''dobitak tekuće godine''. Ovakav način iskazivanja ili integrisanja rezultata u bilans stanja, ima jednu slabost. Ta slabost se ogleda u tome što, dobitak koji ste obračunali nije dobitak koji u celini stoji preduzeću na raspolaganju. Pravo na taj dobitak polaže još i država, koja iz tog dobitka traži porez. Kad čitate takav bilans stanja, videćete koliki je dobitak, ali ne znate koliko pripada državi a koliko ostaje firmi. Ako znate poresku stopu, i ako je ona linearna, mogli bi ste to izračunati, ali se iz bilansa to ne vidi.

Da bi se ispravila ta slabost bruto principa, koncipiran je okrnjeni bruto princip. Po ovom principu račun dobitak, biće praćen računom obaveze za porez na dobit. Pa će na računu dobitak, koji će se vrlo često zvati dobitak za raspodelu, biti iskazan deo dobitka koji ostaje preduzeću na raspolaganju, a iznos dobiti koji prisvaja država, po osnovu poreza na dobit, biće iskazan na računu obaveze za porez na dobit. Dakle, u bilansu stanja biće ova dva računa i korisnici će dobiti tačnu informaciju koliko od ostvarene dobiti ostaje firmi na raspolaganju, o čijoj raspodeli može odlučivati skupština vlasnika, a koliko pripada državi. Iznos poreza na dobit, biće utvrđen na bazi poreskog bilansa. Neće to biti stopa poreza na dobitak iz poslovnog bilansa, jer dobitak iz poslovnog bilansa i onaj i poreskog ne moraju biti isti. Sećate se da je cilj poslovnog bilansa utvrđivanje raspodeljivog dobitka. Cilj poreskog bilansa je utvrđivanje dobitka koji je osnova za oporezivanje, i tamo imate neka druga pravila za utvrđivanje rashoda, i dobitak koji se izračuna u poreskom bilasnu može bili ili viši ili niži (a obično je niži) u odnosu na dobitak iz poslovnog bilansa. Prema tome, na računu obaveze za porez na dobit, biće iznos poreza koji će, prema poreskom bilansu, biti plaćen na dobitak koji je obračunat.

Konačno, poštoji i mogućnost korišćenja neto principa pri iskazivanju dobitka. Njega ćete sada retko sresti, a bio je jako dugo kod nas primenjivan kao jedini princip. Tada smo imali društvenu svojinu, i poštojao je samoupravni sistem, i tada se na kraju godine, na poslovnoj sednici radničkog saveta donosila odluka (tačka dnevnog reda je bukvalno glasila utvrđivanje i raspodela dohodka) o raspodeli dohodka. U tom trenutku utvrđena je visina dohodka i odmah je doneta odluka kako će on biti raspodeljen. U bilansu stanja niste mogli da vidite koliki je dohodak. Mogli ste samo da primetite da su neke pozicije kapitala i obaveza promenjene. Podatak o rezulatatu mogli ste dobiti samo iz bilansa uspeha. Dakle, neto princip podrazumeva da su i utvrđivanje i raspodela rezultata, obavljeni u istom periodu u kom je rezultat ostvaren. I u bilansu stanja se samo, pod uticajem raspodle, povećavaju rezerve, obaveze za dividende, ostavi se deo dobitka kao neraspodljen, ali nemate jednu poziciju iz koje bi ste mogli dokučiti

173

koliki je bio dobitak za raspodelu. Znači, u tom slučaju imate samo, sa računa dobitka i gubitka, deo koji se prenosi na rezerve, obaveze za porez na dobit, obaveze prema zaposlenima (nije bilo dividendi, dobijali smo 13-tu platu) i deo može ostati neraspodeljen. Ono što je važno da uočite je da ne poštoji pozicija u bilasnu stanja sa koje bi ste dokučili visinu ostvarenog rezulata, jer je dobitak već raspodeljen, a njegova raspodela dovela je do toga da su tangirane neke pozicije sopstvenog kapitala, ili obaveza.

Od ova tri principa najbolji je okrnjeni bruto princip, u skladu sa načelom jasnosti možemo se opredeliti za ovaj način integrisanja dobitka u bilans stanja, kao onaj koji pruža najviše informacija korisnicima.

LATENTNE REZERVE

O latentnim rezervama govorićemo sada zato što su latentne rezerve vezane za procenjivanje. Znači kada dobijete pitanje latentne rezerve, ili bilo koje pitanje, odgovor počinjete definisanjem pojma. Čak i kad dobijete pitanje vrste latentnih rezervi, odgovor počinjete time šta su latentne rezerve.

Termin latentni znači nešto što je potajno, nešto što nije baš očigledno. Pa i latentne rezerve predstavljaju skrivene rezerve fimre. Rezerve koje ne možete jasno videti iz bilansa, ali možete naslutiti da takve rezerve poštoje. Znači, ako znate dovoljno o bilansima, o pravilima procenjivanja, kada pročitate računovodstvenu politiku firme, vi na bazi računovodstvene politike koju ona vodi, možete doći do jasnog saznanja da takve rezerve poštoje, iako one nisu u bilansu jasno iskazane.

Zašto se pored otvorenih formiraju i ove rezerve? Zašto nam otvorene nisu dovoljne? Šta je razlika između otvorenih i latentnih rezervi?

- Otvorena rezerva formira se nakon oporezivanja dobitka i predstavlja deo zadržane dobiti preduzeća, koja je prethodno oporezovana. Latentna rezerva formira se na teret rezultata, što znači pre utvrđivanja dobitka. I latentna rezerva je u stvari zadržana dobit, ali pre nego što je na nju plaćen porez.

- Latentna rezerva se ne vidi. Može se pretpostaviti da ona poštoji, ali se ne vidi. Visina otvorenih rezervi se jasno može pročitati iz bilansa.

- Kada je reč o korišćenju, tj. stvaranju (načinu na koji se formiraju), trenutku formiranja, možda bolje rečeno, otvorene rezerve se mogu koristiti ili za unapred utvrđene namene ili za bilo koju drugu namenu ako statutom nije utvrđena namena rezerve (imate one ostale rezerve iz dobiti, možete ih koristiti za pokriće gubitka, za

174

proširenje materijalne osnove, za povećanje osnovnog kapitala....). To korišćenje nije ničim uslovljeno. Imate otvorenu rezervu, možete je koristiti. Korišćenje latentnih rezervi je uslovljeno njihovim razlaganjem. Znači, morate prvo izvršiti razlaganje latentne rezerve da bi ste je mogli koristiti, jer je ona sadržana u nekoj imovini ili nekim obavezama. To nije uvek jednostavno. Ne možete rezložiti latentnu rezervu koja se nalazi u imovini koja vam je potrebna. Možete, ako tu imovinu prodate, ali ne možete je prodati ako vam je potrebna. Znači, poštoji rezerva ali je ona za korišćenje nedostupna. A imate i drugu situaciju. Desiće se da se latentna rezerva razloži onda kada vi to nećete, jer nemate kontrolu nad razlaganjem latentnih rezervi. Kod otvorenih rezervi, dakle, kažete sad ćemo tu rezervu formirati, sad ćemo je koristiti. To je apsolutno pod vašom kontrolom. Kod latentnih rezervi pod vašom kontrolom je, u izvesnoj meri, formiranje (ne uvek) i isto tako, u izvesnoj meri, ali ne uvek njihovo razlaganje. To je slaba strana latentnih rezervi. One imaju dobre strane. To je sjajno, mi koristimo zadržanu dobit na koju nismo platili porez, i na taj način, zapravo, koristimo deo poreza za finansiranje firme. Ali, latentne rezerve imaju i svoju lošu stranu, a loša strana je što i njihovo stvaranje, i njihovo razlaganje tj. upotreba nisu do kraja pod kontrolom uprave preduzeća.

Kada govorite o definisanju cilja formiranja latentnih rezrevi, uvek polazite od toga da li je taj cilj definisan sa aspekta statičke teorije ili sa aspekta dinamičke teorije. Ako pođemo od statičke teorije i kao primarni cilj finansijskog izveštavanja postavimo utvrđivanje imovine, formiranje latentnih rezervi objašnjava se potrebom da se izbegne svaka mogućnost da imovina preduzeća bude precenjena. Znači, latentne rezerve, iz ovoga možete zaljučiti, nastaju procenjivanjem imovine naniže, ali onda kada tu imovinu procenite naniže više nego što bi načelo opreznosti objektivno to zahtevalo. Kažete jeste, smanjena je vrednost imovine na tržištu, al znate možda će cene još padati, pa ajde da cene robe spustimo ispod dnevnih tržišnih cena, pa neka bude još malo niža. Vi ste time potcenili vašu aktivu. Potcenili ste je iz razloga opreznosti, ali u tom trenutku u vrednosti vaše imovine, pošto su tržišne cene iznad onih po kojima ste vi prikazali vašu imovinu u bilansu, a otpisivali ste ispod nabavnih cena (neka je nabavna cena bila 100, tržišna cena je pala na 80, a vi kažete ajde da mi bilansiramo po 75), poštoji latentna rezerva (od 5). Pa onda otpisujete degresivno, pa kad na početku perioda otpišete 30% vrednosti stalne imovine na teret troškova, da li se može reći da je ona za prvih godinu dana izgubila 30% (teško da se u to može poverovati). Vi ste takvim otpisivanjem formirali latentnu rezervu (ne mora da znači uvek, ali u velikom broju slučajeva da). Otpisujete potraživanja, pa procenjujete da li ćete naplatiti baš toliko. Kažete, verovatno ćemo naplatiti 30.000, znači 20.000 smo izgubili (od nekih 50.000), ajde da otpišemo 27.000. To je dakle, formiranje latentnih rezervi koje nastaje kao posledica želje da ne izvršimo precenivanje imovine. Bolje da je malo potcenimo, nego da je precenimo. To je objašnjenje cilja formiranja latentnih rezervi posmatrano sa aspekta statičke teorije.

175

Prema dinamičkom shvatanju formiranje latentnih rezrvi je, zapravo, ograničeno propisima o procenjivanju. Po dinamičkoj teoriji, latetntne rezeve u stvari, predstavljaju instrument bilansne politike kojim treba da budu realizovani različiti ciljevi koje bilansna politika može da ima. Ako je cilj, recimo, održanje realne vrednsoti kapitala, imate inflatorne uslove, a nije dozvoljeno da vršite revalorizaciju. Recimo inflacija je 5%, kažu nije to ništa, po zakonu nije dozvoljeno vršiti revalorizaciju dok ne pređe 10%. Ako vi imate kapital od 1.000.000, 5% od toga je 50.000. Ako ne uradite revalorizaciju, vaš dobitak će biti precenjen za 50.000. Ako se taj dobitak oporezuje, vi ga podelite, tako smanjujete vaš kapital za 50.000. 1.000.000 eura u poslovnom svetu je ništa. Firme imaju mnogo više, pa pomnožite tih 50.000 eura sa 3, 4 ili 5 puta pa ćete videti kakav gubitak u održanju kapitala može biti, i ako je inflacija samo 5%, a kažu revalorizacije nema. Šta preduzeće u tom trenutku može da uradi? Može da formira latentnu rezervu. Da svesno vrši otpisivanje postrojenske imovine i zaliha naniže, da bi smanjilo rezultat, platilo manji porez i na taj način uspelo da održi kapital. Ne da ga poveća, samo da ga održi. To je jedan od ciljeva za koji, po dinamičkom shvatatnju mogu biti formirane latentne rezerve. Hoću da vodim politiku stabilizovanog dobitka, hoću da svake godine svojim akcionarima isplatim približno jednaku dividendu. Da bi dividenda bila približno jednaka, mora biti približno jednak dobitak iz koga ta dividenda potiče. Firma, međutim, nije u stanju da svake godine ostvari isti dobitak. Uslovi poslovanja se menjaju, firma se svake godine naravno trudi da dobitak bude što veći (neće biti cilj da dobitak svake godine bude isti, već da svake godine bude što veći). Ali ostvareni dobitak je jedno, a iskazani drugo. To morate naučiti. Firma dakle, želi da iskaže u bilansu približno isti dobitak svake godine. Pošto dobitak po visini oscilira, u godinama kada je dobitak previsok (viši nego što želi da pokaže) preduzeće formira latentnu rezervu. U godinama u kojima je niži nego što želi da pokaže, preduzeće razlaže ranije formirane latentne rezerve. Tako se postiže iskazivanje približno ujednačene visine dobitka iz perioda u period. To je još jedan cilj koji može biti ostvaren korišćenjem latentnih rezervi.

Zato se latentne rezerve formiraju bilo da polazite od statičkog ili dinamičkog shvatanja bilansa.

Idemo mi dalje sa našim latentnim rezervama, dakle na koji način se latentne rezerve formiraju? Latentne rezerve se formiraju procenjivanjem imovine, I to onda kada koristite istorijski trošak, je instrument za formiranje latentnih rezervi. Zašto ovo ako koristimo istorijski trošak. Da li možete formirati latentnu rezervu ako procenjivanje vršite po dnevnoj vrednosti? Nema šanse. Znači ako se procenjivanje vrši po istorijskom trošku onda, znači ako je istorijski trošak merilo vrednosti vaše imovine i obaveza, onda možete pri procenjivanju da formirate latentnu rezervu. Zato što ćete taj istorijski trošak spustiti naniže.

176

Kako one nastaju? Nastaju tako što, ako aktivu procenite na niže ili obaveze procenite na više. Znači potcenjivanjem aktive ili precenjivanjem obaveza. Pošto je kapital razlika izmedju aktive i obaveza znači pri formiranju latentnih rezervi vi iskazujete nižu neto imovinu nego što ona stvarno jeste. To je posledica.

Kako možemo izvršiti podcenjivanje aktive? Može se izvršiti na razlicite načine. Kada je reč o obrtnoj imovini, kako ćete izvršiti potcenjivanje zalihe? Tako što ćete vrednovanje izvršiti po nižoj ceni. Znači vi birate nižu cenu, sećate se kod istorijskog troška, izmedju nabavne i dnevne vrednosti. E sada, ako je dnevna cena niža vi možete procenjivanje vršiti još po nižoj ceni, kao što sam malo pre objašnjavala, i zalihe iskazati po vrednosti koje su niže čak i od nižih tržišnih cena u odnosu na dnevnu cenu. Kada otpisujete potraživanja možete otpisati više nego što je realno očekivani gubitak po osnovu naplate tog potraživanja. Kada otpisujete postrojensku imovinu, stalnu imovinu, onda kada god su vam otpisi veći od stvarnog trošenja te imovine vi formirate, u vrednosti stalne imovine, latentnu rezervu. Znači kada god na ime troškova amortizacije, obračunate veći iznos nego što se ta imovina zaista potrošila, vi ste imovinu potcenili odnosno formirali ste latentnu rezervu.

Evo ovde sam navela nešto, pa samo da prokomentarišem. Kada formirate zalihe nedovršene proizvodnje, to je zgodno za formiranje latentnih rezervi, zato što nije do kraja definisano. Kada god imate mogućnost izbora vi možete formirati latentnu rezervu. Cena koštanja može imati različitu sadržinu, od punih troškova proizvodnje do varijabilnih troškova proizvodnje. Znači ako vi odlučite da neke slojeve troškova ne tretirate kao sastavni deo cene koštanja, nego tretirate ih kao rashod perioda, vaše zalihe nedovršene proizvodnje će biti potcenjene i u njihovoj vrednosti biće formirana latentna rezerva. Znači, deo recimo, fiksnih troškova tretirate kao rashod perioda a neuračunavate ih u cenu koštanja.

Šta radimo sa obavezama? Znači latentnu rezervu formiramo u obavezama onda kada ih precenimo. Precenjivanje možete izvršiti korišćenjem najvišeg mogućeg kursa kada vršite utvrdjivanje vrednosti vaših obaveza u stranoj valuti, pošto na dan bilansa morate izvršiti preračunavanje obaveza u stranoj valuti na izveštajnu valutu, možete birati ne najniži, ne srednji kurs, nego možete uzeti najviši kurs, i onda ćete napraviti jednu latentnu rezervu u visini takvih obaveza. Ili kada formirate rezervisanja, uvek formirate rezervisanja u višem iznosu nego što je obaveza koja se realno može očekivati a za koju ste rezervisanje formirali. Tim napred doziranjem, jedan termin koji nije baš ugodan, ali previsokim alimentiranjem rezervisanja formiraju se latentne rezerve. Znači podizanjem rezervisanja iznad punog iznosa, odnosno iznosa koji je potreban za obavezu ili korišćenjem viših kurseva formirate rezerve u pasivi odnosno u obavezama.

177

Vrste latentnih rezervi

Podela prema načinu formiranja:

1. Prinudne latentne rezerve2. I one latentne rezerve koje se formiraju uz pomoć procenjivanja.

I ove prinudne nastaju uz pomoć procenjivanja, ali nastaju mimo vaše volje i zato su izdvojene. Ove druge nastaju uz pomoć procenjivanja ali zato što vi to hoćete. Šta to znači prinudna latentna rezerva? Već sam način upućuje na to da je reč o latentnoj rezervi koja nastaje i onda kada vi to nećete. A nastaje u slučaju zbog toga što ste prinudjeni, da kad procenjujete po istorijskom trošku, poštujete dva pravila. Nabavna vrednost predstavlja gornju granicu za aktivu, i predstavlja istovremeno donju granicu za pasivu. Prma tome to što vrednost vaše imovine na tržištu raste, neće uticati na visinu iznosa po kojima je ta imovna iskazana u finansijskom izveštaju, jer vi poštujete pravilo da je nabavna vrednost gornja granica.

Primer: imate zemljište koje ste platili 100.000. Godinu dana nakon toga pored vaše parcele prošao je put, vodovodna mreža, kanlizaciona mreža, telefonske linije… da li je vrednost zemljišta ista? Ni iz daleka. Promena okolnosti da vi sada imate pristup vodi, struji, telefonu… dovela je do toga da je vrednost zemljišta znatno porasla. Ali vi ćete i dalje zemljište bilansirati u skladu sa načelom istorijskog troška, po 100.000. Znači vi čak i ne zelite da formirate tu latentnu rezervu, ali ona u vrednosti zemljišta poštoji. To je prinudna latentna rezerva.

Kada je reč o rezevrisanjima, pa recimo bude odredjena, pošto se rezervisanje odredjuje procenom, to formiranje rezervisanja pripada ovoj drugoj grupi, grupi latentnih rezervi koje se formiraju uz pomoć procenjivanja. I one se formiraju zato što vi to hoćete, ali prinudne rezerve nastaju zato što vi to nećete.

Primer: imate obavezu i vi znate da je vaša obaveza zbog toga što je recimo vaš poverilac otišao u stečaj, verovatno neće biti naplaćeno, ali vi ne možete vašu obavezu smanjiti, ne možete izvršiti otpis vaše obaveze, sve dok ne dodje odluka suda ili dok ne dodje do sklapanja nekog poravnjanja. Obaveza ostaje u punom iznosu, nema smanjenja iako je izvesno da ćete za isplatu te obaveze isplatiti manju sumu novca, nego što je iznos na koju obaveza glasi.

To su te tzv. prinudne latentne rezerve, znači rezerve koje nastaju mimo vaše volje. Ali nećemo se previše buniti, svaka rezerva je dobro došla, ali to je nešto što nastaje kao posledica poštovanja uobičajnih pravila procenjivanja.

Ova druga vrsta rezervi… recimo kada imate zabranu bilansiranja goodwill-a. goodwill poštoji, vi ga formirate, ali ne smete ga iskazati sve dok ne bude plaćen, sve dok ne dodje do prodaje imovine preduzeća kao celine kada ce kupac platiti više nego što je knjigovodstvena vrednost imovine. Tek tada će taj goodwill koji ste vi storili moći da bude iskazan u bilansu

178

firme. To što ne može biti bilansiran ne znači da ne postoji, i da nema svoju vrednost, ali se bilansirati ne može, sve dok ne bude plaćen. I to je takodje jedna latentna rezerva.

Mnogo su značajnije one rezerve koje nastaju zato što mi to hoćemo i zato što želimo da realizujemo neke od ciljeva koje sam pomenula. Da bi ste formirali latentnu rezervu vi koristite odredjena pravila procenjivanja. Formiranje latentnih rezervi ne bi trebalo da bude u suprotnosti sa načelima bilansiranja ni sa MRS. Vi samo koristite mogućnosti koje vam ta načela i standardi daju. Znači ako MRS 16 kaže da ja mogu vršiti degresivno otpisivanje, ja ću koristiti degresivno otpisivanje da bi formirala latentnu rezervu. Ako MRS 2 dopušta primenu prosečne cene i FIFO metodu ja ću izabrati onu metodu koja će u datim uslovima meni omogućiti formiranje latentnih rezervi. Ako se u MRS 36 traži da vršim testiranje imovine na gubitke koji u njoj mogu biti sadržani, ja ću to raditi kada god procenjujem visinu gubitaka uvek ću procenjivati gubitak više nego što bi prema nekoj razumnoj proceni trebalo. Pitanje je samo šta je razumna procena. Dakle ne smete preterivati. Znači ne možete reći… znate ja ću od ovog potraživanja naplatiti ½ iako znate da ćete izgubiti samo ¼ , znači to bi se već smatralo zloupotrebom. Ali vi možete umesto 25% otpisati 30% i da se smatra da je vaša procena gubitaka bila oprezna, i imacete jednu latentnu rezervu od 5%. Ne možete 50% i to braniti razumnom procenom, to jednostavno ne bi moglo proći.

Kod procenjivanja po dnevnim vrednostima, dakle kada vrednujete HOV, kako možete formirati latentnu rezervu? Dnevna vrednost često nije data kao jedna jedina. Znači imate nekoliko dnevnih vrednosti na tržištu za istu HOV osim ako se kotira na berzi kada imate berzansku vrednost na dan bilansa, znači pitanje je koju ćete od njih izabrati. Uvek birate onu koja je najniža da biste formirali latentnu rezervu. Kada procenjujete vek trajanja imovine, da li možete procenjivanje veka trajanja stalne imovine koristiti za formiranje latentnih rezervi? Može li latentna rezerva biti formirana pri korišćenju linearne metode uz pomoć veka trajanja? Čim skratite vek trajanja vi formirate latentnu rezervu. Šta će biti? Zbog skraćenog veka trajanja, vaši otpisi će biti viskoki, vi ćete sredstvo otpisati za tri godine, a sredstvo može objektivno da se koristi pet godina. Znači vaši troškovi otpisa će u prve tri godine biti visoki, u naredne dve godine korišćenja neće ih biti. U tim godinama će se latentna rezerva objektivirati, ali vi ste u prve tri godine formirali latentnu rezervu. Vi možete odlučiti da posle tri godine sredstvo prodate, i kupite novo ili da nastavite da ga koristite. Ali i kod prodaje doći će do objektiviranja latentnih rezervi. Znači možete koristiti i vek trajanja.

Znači to je podela latentnih rezervi prema načinu formiranja, znači prinudne i one koje se formiraju uz pomoć procenjivanja. Kako će uz pomoć procenjivanja zavisi koju imovinu procenjujete, kod stalne imovine - izbor metoda otpisivanja, procenjivanjem veka trajanja; kod potraživanja - odmeravanjem visine gubitaka koji nastaju po osnovu naplate; kod

179

zaliha - izborom dnevnih cena, izborom sadržine cene koštnja; kod obaveza - izborom kursa za utvrdjivanje visine obaveza u stranoj valuti, formiranjem rezervisanja u iznosu većem nego što treba. To su načini na koji možete formirati latentnu rezervu.

Latentne rezerve se prema vremenu vezivanja dele na:

1. trajne latentne rezerve2. privremene latentne rezerve

Trajna latentna rezerva je rezerva koja je sadržana u imovini, koja se ne može otudjiti a da preduzeće nastavi da radi.

Primer: formirate latentnu rezervu u zemljištu na kome je izgradjena fabrika, a dodje do formiranja, ili prinudne ili svojevoljne latentne rezerve, ne možete tu rezervu objektivirati sve dok ne dodje do prodaje zemljišta, a zemljište ne možete prodati dok ne prodate preduzeće kao celinu. Znači takva vrsta latentnih rezervi je trajna i zašto je ona još trajna, namerno sam pomenula zemljište, zato što se zemljište ne otpisuje. Ta latentna rezerva neće biti objektivirana kroz otpisivanje. Znači rezerve koje se formiraju u sredstvima koja se ne otpisuju, mogu se objektivirati samo njihovom prodajom, ako to sredstvo ne možete prodati onda ta rezerva ima karakter trajne rezerve.

Privremene rezerve su u sredstvima koja se mogu prodati ili koja se tokom obračunskog perioda troše, znači ako je reč o stalnoj imovini - otpisuju se. Znači namerno sam rekla da se troše, jer čim se troše otpisuju se, a ako se ne troše, ako se njihova vrednost ne smanjuje, otpisivaja nema.

Prema ročnosti privremene rezerve mogu biti:

1. dugoročne2. srednjoročne3. kratkoročne

To zavisi od toga, u vrednosti koje imovine se one nalaze. Ako se rezerve nalaze u vrednosti stalne imovine, vrednosti učešća koje imate nameru da dugoročno držite onda su i rezerve sadržane u vrednosti te imovine dugoročnog kataktera. Srednjoročne rezerve su rezerve koje se otkrivaju u periodu dužem od jedne, a kraćem od tri eventualno pet godina. To su dakle rezerve sadržane u imovini koja ima toliki vek trajanja. Kratkoročne rezerve su rezerve sadržane u obrtnoj imovini. Objektiviraju se u periodu do godine dana. To naravno važi i za rezerve u obavezama.

Šta to znači objektiviraju se? Kako se to objektiviraju rezerve? Objektivirati ili otkriti ili razložiti rezervu, to je isto. Znači predmet objektiviranja mogu biti samo one latentne rezerve koje su privremenog karaktera. Mi govorimo o objektiviranju tokom postojanja preduzeća. Na

180

koji način će rezerva biti objektivirana zavisi od toga u kojoj imovini je ta rezerva sadržana. Znači nije važno da li je ta rezerva formirana prinudno ili vašom voljom. Važno je jedino u kojoj seimovini ta rezerva nalazi ili u kojoj obavezi. Neke rezerve, ili rezerve se generalno gledano mogu razlagati:

1. namerno - hoću da razložim, treba mi2. nenamerno ili mimo naše volje. Zato sam rekla da te rezerve nisu do kraja pod

našom kontrolom.Kada želite da razložite latentnu rezervu koja je sadržana u zalihama, u potraživanjima, u

stalnoj imovini, šta možete uraditi. Možete izvršiti naplatu potraživanja, prodju zaliha ili stalne imovine. Znači ako mašinu čija je knjigovodstvena vrednost 100.000, prodate za 200.000 onda mi objektiviramo latentnu rezervu čija je visina 100.000, i to prodajom odjednom. Ako prodajemo zalihe čija je vrednost podcenjena, da li ćemo zbog toga smanjiti prodajnu vrednost tih zaliha, naravno da nećemo. Znači mi ćemo kroz prodaju ostvariti dobitak koji će biti veći, no što bi bio da je vrednost zaliha bila realno utvrdjena. Razlika izmedju dobitka koji bi bio ostvaren da je vrednost zaliha bila utvrdjena realno, i vrednosti podcenjene vrednosti zaliha, predstavlja objektiviranju latentnu rezervu.

Primer: vrednost zaliha bila je 100.000, pa smo rekli dnevna je 80.000, pa smo ih bilansirali po 75.000. Ako te zalihe posle mesec dana prodate za 120.000. 120.000 - 75.000 = 45.000 dobitak. Šta je od ovoga latentna rezerva, a šta je stvarni dobitak? Ako je na dan bilansa vrednost ovih zaliha bila 75.000, a vi ste prodali za 120.000 znači njihova nabavna vrednost je bila 100.000, mi bi smo mogli reći da je dobitak 20.000. Da je 25.000 u stvari latentna rezerva. Znači mi smo prodajom tu rezervu otkrili.

Ali ta prodaja može se smatrati namernim, ali i nenamernim objektiviranjem latentnih rezervi, jer niko neće reći… znate mi nećemo da prodamo jer je u vrednosti sadržana latentna rezerva koja će se objektivirati, mi radimo, naša firma radi, mi moramo zalihe prodati. Znači do objektiviranja latentnih rezervi u zalihama doći će i onda kada mi to ne želimo. Ali ako nam treba više otkrivenih latentnih rezervi mi možemo forsirati prodaju i na taj način izvršiti otkrivanje latentih rezervi u većem obimu nego što bi to bilo prodajom nekim uobičajnim tempom. Da li ćete vi odustati od naplate potraživanja zato što će se tim naplatama objektivirati latentna rezerva. Nećete. Kada dodje rok dospeća tih potraživanja vi ćete insistirati na naplati potraživanja, iako će pri toj naplati doći do objektiviranja latentnih rezervi.

Sta biva sa latentnim rezervama koje se nalaze u stalnoj imovini? One se namerno mogu objektivirati samo prodajom stalne imovine, ali se nenamerno objektiviraju njihovim otpisivanju. Šta se dogadja kada posle otpisa koji su jako visoki? Na početku veka trajanja, iznos otpisa padne, tada trošenje te imovine i visina otpisa nisu u saglasnosti. Na početku ste

181

otpisivali više nego što se sredstvo trošilo, a sada otpisujete praktično manje nego što se sredstvo troši. U poslednjim godinama korišćenja sredstva, dolazi do objektiviranja latentne rezerve koja je formirana na početku. Ako imate linearno otpisivanje, pa ste latentnu rezervu formirali na početku time što ste skratili vek trajanja, kada otpišete sredstvo na 0, kada sadašnja vrednost sredstva bude jednaka nuli, a sredstvo nije potrošeno vi ćete nastaviti sa korišćenjem tog sredstva. Sta će biti posledica? Troškova amortizacije nema, a prihodi od korišćenja sredstva su tu. Vaš rezultat će biti veći za iznos neobračunatih troškova amortizacije, znači nepostojećih troškova. Šta su ti nepostojeci troškovi. To je objektivirana latentna rezerva. Znači ako vi imate ovako, sredstvo čija je nabavna vrednost 5.000, vek trajanja 5 godina, godisnji trošak amortizacije bi trebalo da bude 1.000, a vi kažete NE mi ćemo to podeliti na 3 godine i otpisaćemo za tri godine, i svake godine će 1.667 biti otpisano. Posle 3 godine vrednost sredstva će biti nula, a vi ćete nastaviti sa korišćenjem sredstva dok ne istekne pet godina. Znači pošto je visina troškova amortizacije dve godine nula, u te dve godine biće objektivirana latentna rezerva koja iznosi 2.000.

Dopustivost stvaranja latentnih rezervi

Da li i u kojoj meri je dopustivo stvaranje latentnih rezervi? O dopustivosti stvaranja latentnih rezervi vi ćete naići na razlicite stavove. Od onih koji se bave finansiranjem firme do onih koji se bave makroekonomijom i do računovodja...

Oni koji se bave finansiranjem firme uvek će podržati formiranje latentnih rezervi. Zato što kažu… pa čekajte latentna rezerva predstavlja jedan neoporezovani izvor sredstva za preduzeće. To je dobit koju smo mi zadržali, a na koju mi nismo platili porez. Sa stanovista finansiranja firme to je dobro. Naravno odmah ćete naći i argumente protiv. Reći će… pa da, to je sjajno, uprava formira latentne rezerve kada joj treba razloži ih to niko ni ne vidi, i sve što zabrlja pokrije iz tih latentnih rezervi. Njene grečke koje pokriva razlaganjem latentnih rezervi čak se ne mogu ni videti. I tu ima takodje istine. Drugi prigovor koji se može uputiti i koji naročito ističu oni koji se bave makroekonomijom je sledeći. Ako firma koristi latentne rezerve za investiranje, akumulira sredstva za buduće investiranje formiranjem latentnih rezervi, onda ta nova ulaganja ne prolaze kriterijum finansijskih tržišta. Vrlo je moguće da, možda nameravano ulaganje, i nije tako profitabilno kako se čini, i možda za takvo ulaganje uprava nikada ne bi mogla dobiti eksterni kapital, iz prostog razloga što to ulaganje ne bi prošlo test isplativosti koji se pri takvoj vrsti pribavljanja kapitala uvek radi. Dakle kad god tražite kredit od banke, šta banka radi. Kaže…čekajte da proverimo da li će nameravano ulaganje odbaciti profit koji će biti dovoljan da platite kamatu i vratite kredit. Ako pozajmljujete novac na tržištu čak i na svojinskoj osnovi, šta ćete vi kalkulisati… rećićete pa čekajte dividenda koju moramo da

182

platimo biće ovolika, da li će nam to biti isplativo. Ovde takva vrsta ispitivanja može izostati. I smatra se da zbog toga postoji rizik da ulaganja, koja se vrše bez testa isplativosti ulaganja, mogu dovesti do pogrešnih odluka.

Naravno ni jedan od prigovora koji sam istakla nije takve težine da bi uprave preduzeća odgovorio od toga da one traže da se latentne rezerve formiraju kada god je to moguce. I računovodje redovno pri sastavljanju finansijskih izveštaja vrše formiranje latentnih rezervi. Jedne se rezerve tokom obračunskog perioda objektiviraju, videli ste čak i onda kada nećemo, ali zato na kraju perioda pri procenjivanju mi formiramo nove. I zato tim formiranjem novih latentnih rezervi mi pokušavamo da otklonimo onu negativnu stranu latentnih rezervi… pa čekajete, one su se objektivirale, mi imamo visok dobitak, šta ćemo sada, platićemo veliki porez. Formiraćemo nove. Ali sada imate problem, ako ste jako dobri u toj godini a još su vam se objektivirale i latentne rezerve koje ste formirali ranije, onda ne možete formiranjem novih rezervi da smanjite poreski teret. Porez ćete morati da platite na ceo dobitak koji ste ostvarili, jer ćete mozda formiranjem latentnih rezervi jedva uspeti da kompenzirate dejstvo onih latentnih rezervi koje ste formirali ranije a koje su se ove godine, bez vaše volje, objektivirale. Ali to je rizik koji nosi dobar posao, šta da se radi. Bolje da imate dobar rezultat i platite porez nego da tog rezultata nema.

Dakle uprave su sklone da traže od računovodje da u meri u kojoj je to moguće formiraju latentne rezerve. Ono na šta treba da vas upozorim i kada čitate finansijske izvestaje, i kada ih sastavljate da formiranje latentnih rezervi ne sme biti zloupotrebljeno. Znači vi ne smete potcenjivanje imovine vršiti do te mere da napravite falsifikovani bilans. E sada ta granica izmedju poštovanja načela opreznosti i falsifikata nije tako jasna i nije tako oštra, i na vama je da budete razumni da kada formirate latentne rezerve da uvek možete formiranu rezervu braniti razlozima opreznosti. Braniti je na način da to vaše objašnjenje visine formirane latentne rezerve bude isplativo i za drgu stranu. Dakle dopušteno je, nije zabranjeno, ali su formirane latentne rezerve uvek predmet ispitivanja. I revizor kada dodje on zna da postoje latentne rezerve i neće praviti problem ako su one na nekom razumnom nivou. Ako niste preterali. Ako ste preterali imaćete ozbiljan problem.

Kada čitate računovodstvenu politiku, čim vidite degresivno otpisivanje i veliki broj vrsta rezervisanja koja se formiraju, visoke iznose otpisa potraživanja, to treba da indicira na poštojanje latentnih rezervi. Vi naravno nećete moći da kažete koliko te rezerve iznose, ali moći ćete da poredite tržišnu vrednost zemljišta sa vrednošću u bilansu pa kažete…pa evo ovde ima latentna rezerva. A računovodja će reci… pa naravno da postoji, ja poštujem načelo nabavne vrednosti, nisam ja kriv što tu postoje latentne rezerve…

183

Prošlog puta smo praktično završili sa bilansom stanja i latentnim rezervama, koje su neposredno vezane sa pravilima procenjivanja aktive. Danas ćemo govoriti o bilansu uspeha.

BILANS USPEHA

Kao narednom finansijskom izveštaju koji zajedno sa bilansom stanja, izveštajima o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaju o novčanom toku i beleškama čini godišnji obračun preduzeća.

Reč je o finansijskom izveštaju čiji je zadatak da pruži informacije o prinosnom položaju preduzeća. Za razliku od bilansa stanja koji pruža uvid u finansijski položaj preduzeća, bilans uspeha ima zadatak da pruži informacije koje odražavaju prinosni položaj preduzeća.

U skladu sa ovim ciljem odredjena je i sadržina bilansa uspeha, imajuči u vidu da su elementi prinosnog položaja: prihodi i rashodi. Prema tome, bilans sadrži informacije o prihodima i rashodima koji su nastali u odredjenom obračunskom periodu, i naravno o rezultatu koji je razlika izmedju ova dva elementa. Prihoda kao pozitivne, i rashoda kao negativne determinante rezultata.

On se smatra drugim osnovnim finansijskim izveštajem, kao što sam napisala, ali bi se odmah našlo dvojica ili trojica kolega koja bi odmah rekla… kako drugi? Bilans uspeha je u stvari prvi finansijski izveštaj. Dakle, ta polemika da li je prvi ili drugi, ja sam ga ovde navela kao drugi jer je drugi po redu izučavanja, ali ako bi smo merili po važnosti, onda bi teško dali prednost bilansu stanja ili bilasnu uspeha. Oba su jednako važna, ali ako bi se morali opredelili većina ekonomista računovodja bi rekla da je bilans uspeha, recimo za pola koraka, ispred bilansa stanja. Ne mnogo, ali možda malčice ispred BS.

To davanje prednosti više je uslovjeno činjenicom da BU odražava tekući uspeh preduzeća, da je taj uspeh iskazan u BU, mera uspeha uprave preduzeća, da je to kriterijum na bazi koga vlasnici donose poslovne odluke, da li zadržati ulog ili ne…dakle mnogo odluka se zasniva na informacijama iz BU, a onda se one samo potkrepljuju još i onim informacijama koje su sadržanje u BS.

Ova dva finansijska izveštaja, BS i BU, su medjusobno čvrsto povezana. I jako je važno da ta veza vama do kraja bude jasna. BS je prikaz imovine preduzeća na odredjeni dan. BU je prikaz prihoda i rashoda koji su nastali u odredjenom vremenskom periodu. Dakle ako imate startnu imovinu u BS, ta imovina se pod uticajem poslovanja menja. Poslovanje dovodi do toga

184

da se aktiva troši. Ta potrošena aktiva odlazi na rashodnu stranu BU. Znači sva smanjena aktive koja nastanu tokom perioda, bez mogućnosti njihove nadoknade predstavljaju rashode. Smanjenje aktive povećavaju rashode u BU. Poslovanje takodje ima za posledicu nastanak prihoda. Prihodi povećavanju aktivu i predstavljaju pozitivnu komponentu rezultata. Nastanak rashoda smanjuje aktivu i beležite povećanje rashoda u BU. Prihodi povećaju aktivu i predstavljaju pozitivnu komponentu u BU. Dakle svaki nastanak prihoda ima za posledicu povećanje aktive, svako smanjenje aktive bez mogućnosti nadoknade predstavlja rashod. Kakav će konačan rezultat biti zavisi od odnosa prihoda i rashoda. Ako su prihodi veći od rashoda, povećanje aktive zbog prihoda, bice veće od smanjenja aktive zbog rashoda i aktva će na kraju biti uvećana. Ako bude obrnuto, dakle ako smanjenje aktive po osnovu rashoda bude veće od povećanja aktive po osnovu prihoda, aktva će na kraju biti niža, a prihodi će biti niži od rashoda. To je odnos.

Šta je jos važno uociti? Kako odredjujemo rashode? Dugo smo pricali o pravilima za procenjivanje imovine i to zato što smo učeci o pravilima za procenjivanje imovine istovremeno naučili pravila za procenjivanje rashoda. Kako? Jer ako vi kažete da je vrednost osnovnih sredstva na početku godine 100.000, to je sadašnja vrednost, a da na kraju iznose 60.000, šta je razlika? Razlika je trošak odnosno rashod. Znači, odredjujući ovih 60.000 vrednosti imovine mi automatski odredjujemo visinu rashoda. Ili učeci o tome kako se meri visina troška, utrošena osnovna sredstva ili zalihe, mi smo automatski odredjivali kolika je vrednost onoga što nije utrošeno. To je takodje posledica veze izmedju BS i BU.

Koja su načela relevantna za merenje ili za procenjivanja elemenata BU?

Za procenjivanje rashoda koje načelo je releventno? Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu. Zašto? To je načelo uzročnosti koje odredjuje kom obračunskom periodu treba dodeliti troškove, odnosno rashode. Ono govori kome periodu, a kolika je visina odrdjena je načinom procenjivanja aktive. Znači vi kažete degresivno procenjujem amortizaciju. Znači time ste istovremeno rekli …sadašnja vrednost biće jednaka razlici izmedju nabavne vrednosti i visine troškova otpisa obračunatih degresivnom metodom. Primenjujemo FIFO metod za obračun disponiranih zaliha. Time smo rekli da nam na zalihama ostaju one koje su procenjene u vrednosti poslednjih nabavki. Znači odredjivanjem pravila za procenjivanje, vi ste istovremeno odredili i vrednost onoga što nije utrošeno i što će biti prikazano u BS, i vrednost onoga što je utrošeno što će biti prikazano na rashodnoj strani BU. I zato nećemo danas ponovo govoriti o načelu uzročnosti i princip realizacije jer je za priznavanje prihoda relevantan princip realizacije. Dakle to su dva načela koja su merodavna.

185

Za priznavanje poslovnih prihoda i rashoda, znači prihoda i rashoda koji nastaju iz osnovne delatnosti, relevantni su načelo realizacije i načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu.

Postoji još jedno načelo čija primena će dovesti do promene sadržine BU. To je načelo impariteta, jer ono zahteva da priznamo gubitke koji su nastali, a koji nisu tržišno verifikovani, a koji su izazvani ili obezvredjenje imovine, znači imate pad tržišne vrednosti zaliha ispod njihove nabavne vrednosti tj. cene koštanja, imate pojavu nenaplativih potraživanja, imate pojavu obezvredjenja stalne imovine. Te gubitke u skladu sa načelom impariteta morate priznati. Isto tako gubici koji rezultiraju iz nezavršenih poslova, iz teretnih ugovora moraju biti priznati. Tako da ćete u BU osim redovnih rashoda izazvanih tekućom delatnosti, a to znači rashoda izazazvanih proizvodnjom i prodajom učinaka imati i gubitke koji su nastali i priznati u skladu sa načelom impariteta.

Znači to su tri načela koja odredjuju sadržinu BU.

Naravno po dinamičkoj teoriji mi idemo najpre od toga šta smo utrošili, a onda šta nam je ostalo. Mi utvrdjujemo visinu rashoda, visinu izgubljene vrednosti imovine, ono što je rezlika do vrednosti koju smo imali predstavlja ono što će biti odloženo u BS. Znači razlika izmedju statičke i dinamičke teorije je samo u tome šta je polazišna osnova, da li želim da utvrdim vrednost imovine koju imam, pa ću utrošak računati kao rezidualnu vrednost u odnosu na ono što sam imala, ili polazim od toga šta je sve potrošeno, a onda mi vrednost imovine dolazi kao ostatak u odnosu na ono što je bilo ili što je u medjuvremenu nabavljeno.

Forma računa uspeha

Znači kako račun uspeha može izgledati? Dve su forme koje se mogu primenjivati:

1. forma liste2. forma konta

MRS 1 dozvoljava upotrebu obe forme. Znači BU može biti prikazan tako što ćete najpre navesti prihode, potom rashod, i kao razliku ćete dobiti rezultat. I ako bi se posmatralo po učestalosti primene ova forma se primenjuje češće u odnosu na drugu formu, formu konta. Njoj sam naziv kaže, odlikuje se time da se u BU rashodi nalaze nasuprot prihodima. Dakle na levoj strani će biti rashodi, a na desnoj prihodi. Ova forma se nešto redje koristi.

Za formu liste je karakteristično, to što dopušta segmetirano iskazivanje rezultata, što znači da možete utvrdjivati rezultat idući po pojedinim slojevima rezultata. Vi znate da se ukupni rezultat preduzeća može raščlaniti najmanje na:

186

1. rezultat iz redovnih aktivnosti (znači rezultat koji nastaje po osnovu prodaje proizvoda i usluga),

2. rezultat koji je posledica ostalih aktivnosti preduzeća (ostalih prihoda i rashoda), 3. rezultat finansiranja,4. rezultat koji je posledica vanrednih okolnosti.

Kada koristite formu liste onda vrlo često idete na stepenasto pokrivanje rashoda prihodima. Pa tako, na primer, uopšte nije neuobičajeno da se od prihoda od prodaje najpre pokrije nabavna vrednost robe, ili cena koštanja prodatih gotovih proizvoda, jer se dobija bruto domaći rezultat koji se naziva jos često bruto maržom. Pa se onda od te bruto marže pokrivaju troškovi poslovanja, i dolazi se do neto poslovnog rezultata. Naravno možete imati drugačiju sadržinu. Uzmete pa da od prihoda od prodaje pokrijete varijabilne troškove prodatih proizvoda i dodjete do kontribucione marže, pa da onda odbijete fiksne troškove proizvodnog funkcionalnog područja, onda ostale varijabilne troškove poslovanja i da dodjete do neto rezultata. Znači u zavisnosti od toga koje informacije želite korisnicima da pružite, vi ćete odrediti kako će taj rezultat biti prikazan u BU. Ali uobičajno minimalno raščlanjavanje prihoda i rashoda vrši se tako što se izvrši razdvajanje prihoda i rashoda najmanje na redovne i na vanredne, a u okviru redovnih prihode i rashode iz poslovnih aktivnosti, i prihode i rashode po osnovu finansiranja.

Način uključivanja prihoda i rashoda u BU

Na koji način se prihodi i rashodi mogu integrisati u BU? Na koji način ih možete prikazati u BU? Postoje dva principa koja pri iskazivanju prihoda I rashoda možete postovati:

1. bruto princip2. neto princip

Ovo već znate, i iz principa jasnosti. I sama definicija prihoda u konceptualnom okviru kaže da prihodi obuhvataju prihode i dobitke. I to na prvi pogled može nekoga zbuniti. Šta to znači prihode i dobitke? Prihode za one segmente gde se poštuje bruto princip kao pravilo za integrisanje prihoda u BU, i dobitke odnosno gubitke, (ali gubitak spada u rashode pa naravno ovde nije pomenut) za aktivnosti gde se primenjuje neto princip.

Primena bruto principa je rezervisana za poslovnu aktivnost. Znači MRS 1 insistira da prihodi i rashodi iz poslovnih aktivnosti budu u bilansu iskazani po bruto principu. To znači da ćete uvek morati da prihode i rashode koji potiču iz vaše osnovne delatnosti iskažete odvojeno.

187

Prihode od prodaje gotovih proizvoda i nasuprot tome cena koštanja prodatih gotovih proizvoda, prihodi od prodaje robe i nasuprot tome nabavna vrednost prodate robe.

Za prihode i rashode koji nastaju po osnovu prodaje imovine, uključujući i prodaju finansijskih ulaganja, za finansijske prihode i rashode dopušten je, (ne morate ali možete koristiti) neto princip. Šta to znači? To znači da u BU možete iskazati, ne prihode i rashode nego samo razliku izmedju prihoda i rashoda. Tako možete reći imamo dobitke po osnovu prodaje osnovnih sredstava, imamo dobitke po osnovu prodaje HOV… Dakle vi nećete korisniku reći kolika je bila prodajna vrednost HOV, kolika je njihova nabavna vrednost pa koliki je vaš dobitak. Nego ćete samo reći da dobitci od prodaje iznose toliko. Dakle vi ćete za iskazivanje takvih transakcija koristiti neto princip. Pa kada se govori o prihodima kaže se da oni uključuju prihode i dobitke, jer taj dobitak od prodaje HOV je vaš prihod, jer povećava vaš rezultat, samo je iskazan po neto principu.

Konačna odluka o tome da li i u kojoj meri ćete primeniti neto princip zavisi od sastavljača finansijskog izveštaja. Dakle standard ne kaže da morate, on samo kaže da možete koristiti neto princip za iskazivanje prihoda i posledica prodaje HOV, imovine, zalihe materijala, ali to nije obavezno. Dakle vi možete i tu primenjivati bruto princip ali imajući u vidu da te aktivnosti nisu posledica osnovne delatnosti preduzeća, da iznosi tih prihoda i rashoda nisu toliki da bitno odredjuju iznos rezultata, smatra se da je tu dopuštena primena neto principa. Za osnovnu delatnost uvek ćete ići po bruto principu.

Metode obračuna poslovnog rezultata

Postoje dve metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata. Zašto su to metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata? Zato što se rezultat koji se utvrdjuje po osnovu finansiranja uvek utvrdjuje kao razlika izmedju finansijskih prihoda i finansijskih rashoda. Zato što se ostali, tada smo to zvali neposlovni rezultat, uvek utvrdjuje kao razlika izmedju ostalih prihoda i ostalih rashoda. Vandredni rezultat je uvek razlika izmedju vanrednih prihoda i vanrednih rashoda. Metode utiču samo na način iskazivanja poslovnih prihoda i rashoda i zato ove metode možemo označavati kao metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata koji proističe iz osnovne delatnosi preduzeća. Dve su osnovne metode koje se mogu koristiti za bilansiranje poslovnog rezultata:

1. metoda ukupnih troškova ili metoda troškova ukupnih učianka2. metoda troškova prodatih učianka ili metoda prodatih učianka

Dve metode koje daju isti rezultat. Znači nije važno koju ćete metodu koristiti. Obračunati poslovni rezultat će biti isti. Znači izbor metode ne utiče na visinu obračunatog rezultata. Šta je onda različito? Različit je način prezentiranja, način iskazivanja poslovnih prihoda i poslovnih

188

rashoda. Ta razlika uslovljena je različitim osnovnim pretpostavkama od kojih polaze ove metode.

Metoda ukupnih troškova ili metoda troškova ukupnih učianka polazi od toga da poslovni rezultat jednog obračunskog perioda treba utvrditi medjusobnim sučeljavanjem ukupnih ulaganja koja su izvršena u tom obračunskom periodu sa efektima koji su iz tih ulaganja proistekli. Primetite da polaznu osnovu ove metode čine ukupna ulaganja, dakle vi obračun rezultata počinjete pitanjem šta smo u ovom obračunskom periodu utrošili. To je polazna tačka. I onda tražite šta ste iz tog trošenja dobili. Znači kod ove metode polazna osnova, prvi korak je šta i koliko iznose ukupna ulaganja, zbog ovog ''ukupno'' i metoda je dobila naziv. Ukupno trošenje ili ukupno ulaganje.

Matoda troškova prodatih učianka ima jednu drugu polaznu tačku, a to je kolike smo prihode od prodaje proizvoda, robe ili usluga u ovom periodu ostvarili. Znači polaznu osnovu kod ove metode čine efekti poslovanja iskazani u formi prihoda od podaje. Znači pitamo se koliki su ostvareni prihodi iz osnovne delatnosti, ne ukupni već iz osnovne delatnosti. Prvi korak je dakle…indetifikujmo kolike smo prihode od prodaje ostvarili prodajom roba, proizvoda i usluga.

Drugi korak kod metode ukupnih troškova je šta su efekti. Znači ako smo ustanovili šta smo sve utrošili u narednom koraku indetifikujmo efekte tih trošenja, šta smo od tih trošenja dobili.

A metoda troškova prodatih učianka, šta kaže u drugom koraku? Ako su nam ovo prihodi, koji su to rashodi koje smo morali napraviti da bi ti prihodi bili ostvareni? Dakle kod ove metode u drugom koraku vi tražite samo iznos onih ulaganja koja su morala biti napravljena da bi dati prihod bio ostvaren. Znači ovde ste pošli od prihoda i tražite njima pripadajuće rashode, a kod metode ukupnih troškova ste pošli od ukupnih troškova i trazite njima pripadajuće efekte. Dakle potpuno su različiti.

Te dve razlicite polazne osnove imaju za posledicu razlicitu sadržinu prihodne i različitu sadržinu rashodne strane.

Kod metode ukupnih troškova na rashodnoj strani BU naći će se (pošto se kaže da se kreće od ukupnih ulaganja), znači svi troškovi koji su nastali u jednom periodu iskazani u formi troškova po vrstama. Dakle rashodnu stranu činice troškovi po vrstama koji su nastali i to nezavisno od toga da li se odnose na prodate proizvode ili proizvode koje su jos uvek na lageru. Dakle ukupni troškovi, znači koliko smo potrošili. Na pitanje šta smo potrošili u ovom mesecu, odgovor će biti: troškovi materijala su toliki, troškovi zarada toliki, tr.amortizacije toliki, tr.proizvodnih usluga su toliki i nematerijalni troškovi su toliki, odnosno, troškovi

189

neproizvodnih usluga. Dakle vi ćete nabrojati šta ste sve potrošili. Navešćete vrstu vašeg ulagnja u tom mesecu. Pa dakle rashodnu stranu čine troškovi po vrstama.

Kod metode troškova prodatih učianka, šta će biti na rashodnoj strani? Ne svi troškovi koje ste napravili, već samo troškovi proizvoda koji su prodati. A to znači da će u proizvodnom preduzeću rashodna strana sadržati cenu koštanja prodatih gotovih proizvoda. A tu cenu koštanja čine: troškovi proizvodnje, troškovi uprave i troškovi prodaje. Znači na rashodnoj strani će se nalaziti samo troškovi koji su nastali u datom obračunskom periodu, a koji su kroz prodaju proizvoda pretvoreni u rashode. Znači ovde će biti rashodi - cena koštanja prodatih, i to je ključno, gotovih proizvoda, jer cena koštanja neprodatih proizvoda šta sadrži? Samo troškove proizvodnje. Troškovi prodaje i uprave predstavljaju rashode perioda i terete samo prodate proizvode.

Šta će biti na prihodnoj strani kod metode ukupnih troškova? Kod ove metode kada istrazujete efekte, šta može biti efekat? Odgovor na ovo pitanje zavisi, sećate se, kod proizvodnog preduzeća od odnosa prodaje i proizvodnje. Ako su proizvodnja i prodaje jednake to znači da smo sve što smo proizveli i prodali. Kakav je odnos izmedju početnih i krajnih zaliha u tom slučaju? Iste su. Dakle proizvodnja nije u tom periodu dovela do promene zaliha? Zašto? Pa zato što je prodata. Krajnje zalihe jednake su početnim zalihama. Na pitanje šta smo mi dobili od ovog trošenja, šta je efekat, kako glasi odgovor? Imamo prihod od prodaje. Dakle na prihodnoj strani biće prihodi od prodaje pod uslovom da je proizvodnja jednaka prodaji. Ukoliko je proizvodnja veća od prodaje, efekat će biti prihod od prodaje, za onaj deo prodaje koji je realizovan i povećanje zalihe za onaj deo proizvodnje koji nije realizovan. Dakle u tom slučaju ova vaša ulaganja, pošto nisu u celini prodati proizvodi zbog kojih su ta trošenja nastala, nemaju za posledicu samo prihod od prodaje nego su dovela i do povećanja zaliha. Krajnje zalihe će biti veće od početnih zaliha, i za iznos tog povećanja vi morate povećati prihode, jer vi treba da date odgovor, šta je rezultat ovih ulaganja? Rezultat je prihod od prodaje + povećanje zaliha. U slučaju kada je prodaja veća od proizvodnje, na prihodnoj strani, šta ćemo imati? To znači da smo prodali sve sto smo proizveli u tom periodu, i da smo prodali deo zaliha sa kojima smo u taj period ušli. Dakle prihod koji ste ostvarili u tom periodu ne potiče u celini od ovih ulaganja, već je delimično ostvaren prodajom proizvoda koji su proizvedeni u prethodnom periodu. Ako želite da dovedete u vezu prihode sa ovim ulaganjima morate ih smanjiti za smanjenje vrednosti zaliha. I otuda će efekat biti prihod od prodaje-smanjenje zaliha. To je suština metoda ukupnih troškova. Ako ovo na ispitu ne znate odmah kažem, hvala, vidimo se idućeg puta.

Naš zvanični BU je sastavljen na ovaj način. Promenjen je MRS 22 koji se odnosio na poslovne kombinaćije, i u kome je definisan postupak sa goodwill-om. Umesto njega imamo

190

standard finansijskog izveštavanja broj 3, dakle novi standard, u kome je tretman goodwill-a promenjen. Goodwill se ne otpisuje, nema amortizacije goodwill-a uopšte, već se vrši testiranje goodwill-a na obezvredjenje. Taj standard počinje da se primenjuje od 2005 godine. Znači za finansijske izveštaje koji se odnose na 2005. godinu biće primenjen taj standard 3 i goodwill se neće otpisivati. Ja predpostavljam da su razlozi sledeci:

goodwill predstavlja iznos koji investitor plaća iznad vrednosti neto imovine preduzeća, ako ona ostvaruje iznad prosečne profite. Dakle sve dok firma ostvaruje te iznad prosečne profite, ja kao kupac imam razloga da verujem da ona održava goodwill koji sam platila. Onog trenutka kada bi visina ostvarenih profita počela da pada ja bih imala razloga da vršim otpisivanje goodwill-a. Dakle nema razloga za sistematsko otpisivanje goodwill-a u roku do pet godina ako u tim godinam firma ostvaruje iznad prosecan profit. Ja nemam čvrstih dokaza za to, ali to bi mogao biti razlog zbog koga se odustalo od sistematskog otpisivanja goodwill-a, dozvolilo se da plaćeni goodwill držite u bilansu sve dok firma ostvaruje iznad prosečan profit. MRS 36 odnosi se i na goodwill pa prema tome, on se bavi obezvredjenjem, ako i kada dodje do gubitka vrednosti goodwill-a dužni ste da izvršite smanjenje njegove vrednosti. Ovde naravno ostaje pitanje kako da odredim za koliko mi se goodwill smanjio. To je sada nešto što je prepušteno proceni sastavljača finasijskog izveštaja. Da li odmah otpisati ceo goodwill na teret godine u kojoj je dočlo do obezvredjenja, ili to obezvredjenje tretirati postepeno, to je dakle pitanje sastavljača izveštaja, ali važno je da se tretman goodwill-a promenio.

Dakle vratimo se sada našim metodama bilansiranja uspeha. Kod metode troškova prodatih učianka na strani prihoda uvek će se naći prihodi od prodaje a na rashodnoj strani cena koštanja prodatih gotovih proizvoda odnosno nabavna vrednost prodate robe, ako je reč o trgovini i troškovi trgovine. Sadržina ovog dela BU zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi. Šta će biti poslovni prihodi, odnosno poslovni, rashodi odredjuje delatnost firme.

Ja sam polazila od proizvodnog preduzeća do sada, a u trgovini će BU izgledati drugačije. Imaćete na strani rashoda osim troškova po vrstama, još i nabavnu vrednost prodate robe, a na strani prihoda imaćete samo prihode od prodaje robe i neće biti korekcije vrednosti zaliha. Zašto? Zato što roba nije učiank trgovine. Trgovina ne proizvodi robu, već je nabavlja radi njene prodaje. Troškovi poslovanja trgovine nastaju po osnovu vršenja usluge prodaje i dakle oni se odnose samo na uslugu prodaje, ali ne i na vrednost nabavljene robe. Zato imate nabavnu vrednosti nabavljene robe + troškovi po vrstama, koji pokazuju šta je sve trgovina utrošila da bi robu prodala. Na prihodnoj strani naravno prihod od prodaje.

Kada imate metod troškova prodatih učianka na rashodnoj strani biće nabavna vrednost trgovinske robe, a umesto troškova po vrstama biće troškovi trgovine ili troškovi prodaje. Sadržina dela BU na kome se iskazuju poslovni prihodi i rashodi uslovljena je delatnošću.

191

Šta će biti kod banaka? Na strani prihoda naći ce se prihodi od kamata i prihodi od naknada kao osnovni poslovni prihodi, a na rashodnoj strani rashodi po osnovu kamata, rashodi po osnovu naknada i troškovi poslovanja, znači operativni rashodi.

Šta bi bilo u jednoj menjačnici? Nema zaliha, tako da bi opet imali troškove poslvoanja po vrstama, a na prihodnoj strani prihodi od provizije, to je osnovni poslvoni prihod.

Znači jednostavno delatnost je ta koja odredjuje sadržinu tog dela BU.

Prednosti i slabosti jedne i druge metode

Metoda ukupnih troškova je prikladna za ekonomske analize rentabiliteta preduzeća i za utvrdjivanje tzv. statističkih agregata. Šta se podrazumeva pod statističkim agregatima? Pokazateli efikasnosti na nivou drzave: nacionalni dohodak, društveni bruto proizvod. Kako se oni utvrdjuju? Oni se utvrdjuju na bazi bilansa pojedinačnih preduzeća. Znači privredu čine preduzeća koja u njoj postoje. Stanje privrede sagledavate na bazi stanje pojedinačnih preduzeća. Prema tome bilansi pojedinačnih firmi služe kao osnova za utvrdjivanje i nacionalnog dohodka i društvenog bruto proizvoda. Republički zavod za statistiku obradjuje pojedinačne bilanse sa ciljem da utvrdi ove pokazatelje efikasnosti privrede kao celine. I ovaj bilans uspeha je pogodan za to. Zašto je pogodan? Zato što pruža informacije o ukupnim trošenjima. Kako vi računate nacionalni dohodak? Ukupan prihod - sva trošenja, osim troškova zarada koji predstavljaju, zajedno sa viškom vrednosti, deo nacionalnog dohodka. GDP možete takodje utvrditi ako imate BU sastavljen po metodi ukupnih troškova. Imate ukupna ulaganja , imate promenu vrednosti zaliha, imate prihode, sve što vam je potrebno.

Šta se podrazumeva pod ekonomskom analizom rentabiliteta?

Znači možete utvrditi koliko je učešće troškova u ukupnim troškovima, odnosno jedna vrsta troška, odnosno rashoda u ukupnim rashodima; jedna vrsta rashoda u odnosu na prihode; koji deo od ukupnih troškova čine troškovi zarada, to mogu da uradim; koliko otpada na troškove materijala ili koliko prihoda koristim za pokriće troškova zarade, to ovde na bazi ovakvog BU mogu utvrditi.

Ako imam utvrdjenu strukturu troškova u nizu sukcesivnih vremenskih periodima, mogu pratiti da li se ta struktura troškova menja. Menjaće se apsolutni iznosi troškova, ali mene zanima da li učešće troškova materijala u ukupnim troškovima raste, pada ili stagnira; kako se kreće učešće troškova zarada. Ako uradim supstituciju jedne vrste materijala drugom da li će to rezultirati smanjenjem troškova materijala u ukupnim troškovima materijala ili neće. Ako smanjim broj radnika ali zamenim jedan broj nekvalifikovanih kvalifikovanim radnicima, znači

192

broj radnika je manji ali je kvalifikaciona struktura podignuta, kako je to uticalo na ukupne troškove zarada, da li su oni sada veći ili manji nego što su bili ranije. Znači to vam omogućava ovako sastavljen BU.

Zatim ovaj podatak koji se odnosio na odnos proizvodnje i prodaje omogućava mi da dokučim u kakvom su odnosu proizvodnja i prodaja bile, čim vidim povećanje zaliha šta zaključujem. Da je proizvodnja bila veća od prodaje. Ako imam smanjenje zaliha, zaključak je obrnut. Naša prodaja je bila veća od našp proizvodnje. To se sve može videti iz ovako sastavljenog BU, tj. sastavljenog po metodi ukupnih troškova.

I dobra strana ove metode je dakle sto omogućava uvid u ukupnu aktivnost preduzeća, kako onu aktivnost koja se odnosi na prodaju tako i onu aktivnost koja se odnosi na proizvodnju. Čak i ako ništa ne prodate, što se samo teorijski može dogoditi, vi ćete moći da sastavite BU. Rezultat će biti 0, ali vi ćete imati povećanje vrednosti zaliha na strani prihoda, a nasuprot njima će stajati ukupni troškovi.

Slabije strane ove metode je da ova metoda omogućava utvrdjivanje rezultata samo za preduzeće kao celinu, znači metoda je tako napravljena da ne omogućava da utvrdite rezultat za delove preduzeća. Zašto? Zato što troškove po vrstama uvek pratite na nivou firme. Znači uvek se troškovi po vrstama registruju za preduzeće kao celinu. A to je nedostatak koji nije mali, jer uprava firme ima potrebu da osim što treba da zna koliki je rezultat preduzeća kao celine ostvaren, treba da sazna koliki su rezultat postigli pojedini delovi preduzeća, koji predstavljaju tehničko-tehnološki zaokružene celine i koje imaju svoje proizvode. To ne mogu ako imam metodu ukupnih troškova. I ta tvrdnja da ova metoda ne traži razvijen obračun troškova…. Ona možda ne traži razvijen obračun troškova kao metoda prodatih učianka, ali ne možete obračunati rezultat primenom metode ukupnih troškova ako nemate razvijen pogonski obračun. Zašto? Pa zato što vam pogonski obračun mora reći cenu koštanja. Kako ćete utvrditi promenu vrednosti zaliha ako ne znate cenu koštanja nedovršene proizvodnje, odnosno cenu koštanja gotovih proizvoda. Dakle vi morate i za potrebe ove metode imati organizovan pogonski obračun koji će vam dati podatke o tome kolika je vrednost trajnih zaliha. U tom smislu ja ne bih mogla da prihvatim trvdju… Znate, prednost ove metode je to što ne mora da ima razvijen pogonski obračun… Nije moramo imati pogonski obračun. On možda može biti manje detaljan, ali pogonski obračun ima toliko drugih zadataka, i toliko ima drugih razloga zbog kojih treba imati pogonski obračun u proizvodnom preduzeću da je ovo…ne treba nam baš za bilansiranje uspeha toliko detaljno… razlog koji može biti zanemaren kada je u pitanju razvoj pogonskog obračuna.

Metoda troškova prodatih učianka. Naravno ova metoda ima one prednosti koje predstavljaju mane metoda ukupnih troškova, i one mane koje su prednosti metode ukupnih

193

troškova. Metoda troškova prodatih učianka ima tu mogućnost da vam obezbedi obračun rezultata po užim organizacionim delovima, jer su vam rashodi iskazani u formi cene koštanja proizvoda. Prema tome ona čak omogućava da za svaki pojedinačni proizvod obračunate doprinose prezultatu. Jednostavno prihodi od prodaje tog proizvoda minus njegova cena koštanja daće vam rezultat koji taj proizvod donosi, što naravno metoda ukupnih troškova ne može. Ali odmah zatim sledi prigovor…da, ali iz BU sastavljenog po toj metodi vidimo samo aktivnost preduzeća na području prodaje, mi ne vidimo šta se dogadja sa proizvodjom u preduzeću, jer se odnos izmedju proizvodnje i prodaje iz ovakvog BU jednostavno ne vidi. Vi ne možete sastaviti BU po metodi troškova prodatih učianka ako prodaje nije bilo, jer proizvodnja kao dogadjaj ne utiče na BU sastavljen po ovoj metodi. Ne vidite ukupna ulaganja, vidite samo ona ulaganja koja su dovela do prihoda. I zato ta metoda ne omogućava obračun društvenih agregata. Kako se onda koristi? Pa lepo kada koristite tu metodu onda dajete dodatne podatke koji su potrebni da bi se statistiški agregati utvrdili. Znači onda imate jednu potrebu za pružanjem dodatnih informacija da bi se ta slabosta otklonila.

Posto i jedna i druga metoda daju isti rezultat, ja uvek sugerišem da kada budete vodili firmu utvrdjujete rezultat po obe metode. Vi ćete za potrebe eksternih korisnika pripremati BU po metodi ukupnih troškova, a za upravu preduzeća po metodi troškova prodatih učianka. Jednostavno ćete u onu klasu 9, u onaj pogonski obračun, iz finansijkog knjigovodstva preneti prihode i imaćete sve podatke potrebne za obračun rezultata po metodi troškova prodatih učianka.

Koja od metoda se više u svetu koristi? Pa teško je reci. U Evropi je odnos jedne i druge u zastupljenosti relativno jednak, istina je da zemlje sa anglo-saksonskog govornog područja radije koriste metodu troškova prodatih učianka, dok se u zemljama kontinentalne Evrope češće sreće metoda ukupnih troškova.

Raščlanjavanje prihoda i rashoda

Znači koji su to minimalni zahtevi za raščlanjavenje koji su postavljenii MRS-om 1. Sećate se da MRS 1 odnosi ne prezentaciju finansijskih izveštaja. Kada je reč o BU standard zahteva da iskažete prihode, i naravno rashode, koji je rezultat poslovne aktivnosti, troškove finansiranja, koliko u dobitku učestvuju povezana preduzeća, koliko iznose rashodi po osnovu poreza, koliko iznosi dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti. Neka vas ne zbuni ovo kao rezultat poslovne aktivnosti i rezultat redovne aktivnosti. Zato što redovna aktivnost obuhvata prihode i rashode po osnovu finansiranja, što je redovna ali nije poslovna aktivnost. Zatim koje su vanredne stavke, znači to su vanredni prihodi i vanredni rashodi, zatim manjinski interes. Manjinski interes je deo dobitka koji pripada manjinskim akcionarima. Ova pozicija pojavljuje se samo u konsolidovanom računu uspeha, znači BU grupe gde se rezultat grupe deli na deo rezultata koji

194

pripada većinskim vlasnicima, znači matičnoj firmi, i deo rezultata koji pripada manjinskim akcionarima. A manjinski akcionari postoje kada matično preduzeće ima većinsko, ali ne i 100% učešće u zavisnim preduzećima. Tada se kao vlasnik pored matične firme datog zavisnog preduzeća javljaju manjinski akcionari. Naravno da ti manjinski akcionari kao suvlasnici zavisnih firmi imaju pravo na deo dobitka i taj deo dobitka koji pripada manjinskim akcionarima iskazuje se kao manjinski interes. I naravno mora se iskazati neto dobitak ili gubitak perioda (u BU). Znači ovo nije redosled informacija, ovo su samo navedene informacije koje BU mora da pruži. To su minimalne informacije.

Kako izgledaju bilansne šeme? MRS 1 ne propisuje bilansne šeme, znači ja ne mogu da vam kažem da šema mora da izgleda ovako. To je predlog izgleda po MRS 1.

Ako imate metodu ukupnih troškova imaćete prihode od prodaje, i onda će biti navedeni i ostali poslovni prihodi, promena vrednosti zaliha, i navedeni će biti troškovi po vrstama, razlika izmedju prihoda i ovako indetifikovanih rashoda biće dobitak ili gubitak iz poslovne aktivnosti.

Ako imate metodu troškova prodatih učianka onda se obično navode prihodi od prodaje, troškovi prodatih proizvoda, bruto dobit, pa onda troškovi uprave i troškovi prodaje, to su ukupni poslovni rashodi, i imate dobit odnosno gubitak iz poslovne aktivnosti. Dalje slede ostali prihodi i rashodi. Znači ja sam ovde samo dala deo BU koji se odnosi na poslovne prihode i rashode.

Od čega zavisi visina rashoda? Od primenjeni pravila procenjivanja. A visina prihoda? Od prodajnih cena, od obima izvršene prodaje i od pravila priznavanja. Jedna visina će biti ako primenjujete princip fakturisane realizacije, druga ako primenjujete princip naplaćene realizacije, a treća ako primenjujete princip proizvedenih učianka. Zavisi od toga koji trenutak realizacije izaberete. Ponekad ćete u jednom istom BU imati i princip naplaćene i princip fakturisane realizacije.

195

Utorak, 14. decembar 2004.

BILANSNA POLITIKA

Bilansna politika je važna jer ćete vi u svom poslu učestvovati u sprovođenju bilansne politike. Preduzeće, da bi realizovalo ciljeve koje postavi, formuliše svoju poslovnu politiku. U stvari poslovna politika izražava ciljeve i instrumente kojima će biti realizovani ciljevi preduzeća. Poslovnu politiku formuliše uprava preduzeća. Ukupna poslovna politika preduzeća deli se na parcijalne politike. Tako razlikujemo politiku nabavke, politiku prodaje, politiku proizvodnje, politiku finansiranja, politiku zapošljavanja. Dakle ukupna poslovna politika se dezintegriše na poslovne politike pojedinih funkcionalnih područja.

Kakav je odnos između poslovne politike preduzeća kao celine i parcijalnih politika?

Sasvim je izvesno da su parcijalne politike preduzeća podređene poslovnoj politici preduzeća. Odnosno da parcijalne politike svoje ciljeve izvode iz poslovne politike preduzeća. Ciljevi parcijalnih politika moraju da budu usaglašeni sa ciljevima preduzeća kao celine.

U kakvom međusobnom odnosu mogu da budu parcijalne politike preduzeća? Pošto imamo veći broj parcijalnih politika, kako se one jedna prema drugoj odnose?

Tu su moguće dve situacije. Ako su dve parcijalne politike jednake jedna u odnosu na drugu, one moraju biti ravnopravne. Ja mogu da kažem da je politika prodaje ravnopravna sa politikom proizvodnje, a politika proizvodnje ravnopravna sa politikom nabavke. One mogu biti i u drugom odnosu. Može se dogoditi da je neka parcijalna politika podređena drugoj parcijalnoj politici. Možemo reći sasvim opravdano da je politika nabavke podređena politici finansiranja. Zašto? Jer ne mozete nabavljati ništa dok para nema.

Bilansna politika predstavlja parcijalnu politiku koja ima staus podređene bilansne politike. Ona je podređena politici finansiranja, politici objavljivanja i poreskoj politici.

Šta je bilansna politika? Šta čini bilansnu politiku?

Bilansna politika predstavlja aktivnost svesnog uobličavanja godišnjeg obračuna preduzeća s ciljem da se kod korisnika izveštaja stvori nameravana (željena) slika o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća.

Dakle šta ja želim da postignem bilansnom politikom?

196

Ja želim preko finansijskih izveštaja, koristeći bilansnu politiku da nametnem eksternim korisnicima sliku o preduzeću onakvu kakva po mom mišljenju ona treba da bude. Sad ćete vi naravno reći, sve do sada ste nam vi pričali o nekim pravilima, pa standardima, pa mora se ovako, mora se onako, a sada kažete da postoji politika koja vrši svesno uobličavanje godišnjih obračuna. Zar to nije kontradiktorno? Nije, jer se to uobličavanje vrši samo u okvirima koje daju standardi, odnosno pravila bilansiranja. Dakle, svesno uobličavanje ne može preći okvire postavljene standardima, odnosno pravilima.

Pa kako onda možemo voditi bilansnu politiku ako imamo pravila?

Možemo zahvaljujući postojanju pravu izbora. Postojanje prava izbora u bilansiranju i procenjivanju omogućava upravi preduzeća da ciljeve finansijskog izveštavanja malo prilagodi i da u tom prostoru koji joj je ostavljen realizuje bilansnu politiku.

Bilansna politika se označava vrlo često kao kvazi politika. Šta je odlika svake politike?

Kada imate recimo politiku nabavke, vi morate definisati ciljeve. Šta mogu biti ciljevi nabavke? Ciljevi politike nabavke su da se sirovine nabave u kvalitetu i količinama potrebnim za obavljanje poslovnog procesa po cenama koje su što je moguće niže. To bi deskriptivno bio cilj politike nabavke. Kako ćemo to ostvariti? Pa bi sad tamo stajalo: koji su instrumenti (prikupljanjem ponuda, uspostavljanjem okvirnih ugovora sa dobavljačima itd), to oni koji predaju menadžment znaju bolje od mene.

Politika bilansa nema svoje ciljeva. Zašto?

Zato što ciljeve politici bilansa daje uprava preduzeća. Politika bilansa kao parcijalna politika nema svoj cilj, već je njen cilj podređen cilju preduzeća, izvodi se iz cilja preduzeća.

Primera radi, ako je cilj preduzeća da u narednoj godini privuče što je moguće više dodatnog kapitala, kakav cilj će iz tog cilja preduzeća biti dodeljen bilansnoj politici? Da bi mogli da dobijemo što više dodatnog kapitala, kakav treba da bude finansijski i prinosni položaj preduzeća? Finansijski položaj mora biti predstavljen tako da je dovoljno dobar da privuče investitore, a prinosni položaj treba da bude dovoljno dobar, ali ne previše. Ako vi pokažete da imate visok dobitak, kako ćete ubediti akcionare, ako želite da zadržite deo dobiti, da je to neophodno? Jedino ako pokažete da je finansijski položaj slabiji ili treba nam dodatni kapital, kako ćemo ga pribaviti? Ako želimo iz eksternih izvora, moramo predstaviti dobrim i finansijski i rentabilitetni položaj. Ako želim da dodatni kapital pribavim zadržavanjem dobiti, šta moram da uradim? Moram da finansijski položaj predstavim slabijim da bi ubedila, da bi dobila argumente, da kažem akcionarima slušajte mi imamo dobru zaradu ove godine ali

197

pogledajte naš finansijski položaj nije sjajan, da bi se on popravio nemojte tražiti visoke dividende, dopustite da najveći deo dobitka zadržimo u firmi.

Dva cilja ako se realizuju na dva različita načina, zahtevaće dve različite bilansne slike i zato kažemo da bilansna politika svoje ciljeve izvlači iz ciljeva preduzeća kao celine. I pošto ciljeve firme definiše menadžment odnosno uprava, onda uprava definiše i ciljeve bilansne politike. I pošto nema svoje ciljeve, onda se bilansna politika definiše kao kvazi politika. Dakle računovođa ne može da definiše ciljeve, računovođa može samo da bira instrumente kojima će zadate ciljeve realizovati i to je ono što bilansnu politiku razlikuje od ostalih parcijalnih politika.

Na kom području finansijskog izveštavanja se primenjuje bilansna politika?

Na dva područja: eksternom i internom. Pod eksternim područjem finansijskog izveštavanja se podrazumeva ono područje koje obuhvata korisnike finansijskih izveštaja koji se nalaze izvan preduzeća, koji svoje informacione potrebe zadovoljavaju preko izveštaja opšte namene. A da je područje internog izveštavanja uprava perduzeća, odnosno svi oni korisnici koji mogu dobiti podatke koji su pripremljeni specijalno za zadovoljenje njihovih informacionih potreba. I sada kada je potrebno prepoznati koje je od ova dva područja na kome deluje bilansna politika, do odgovora nije teško doći. Pođite od toga, pred kim mi želimo da se predstavimo drugačiji nego što stvarno jesmo, pred samim sobom ili pred nekim drugim? Mi želimo nekom drugom da nametnemo sliku o sebi kako želimo da nas drugi vide, prema tome jasno je da je područje na kome deluje bilansna politika područje eksternog finansijskog izveštavanja. Za potrebe internog finansijskog izveštavanja nećemo koristiti bilansnu politiku, već će informacije biti pripremljene bez uticaja bilansne politike.

Ako se posmatra aspekt na koji deluje bilansna politika, onda se može govoriti o materijalnoj i bilansnoj politici, mada je to uvek i jedno i drugo, teško je napraviti čvrstu podelu i reći sada delujemo samo na formu, a sad samo na sadržinu, uvek delovanjem na formu mi u nekoj meri određujemo i sadržinu i obrnuto. Ali ako bi smo posmatrali da li se bilansnom politikom prevashodno utiče na formu ili na sadržinu finansijskih izveštaja, onda bi smo mogli govoriti o formalnoj i o materijalnoj bilansnoj politici. Ali tu kažem nije granica oštra, ne možete reći ovim merama bilansne politike mi delujemo samo na formu, čim vi odredite formu vi ste u velikoj meri odredili i sadržinu. Ako smo odredili područje, onda smo u velikoj meri odredili i predmet bilansne politike. Rekli smo da je područje na koje deluje bilansna politika, područje eksternog finansijskog izveštavanja.

Za potrebe eksternog finansijskog izveštavanja mi sastavljamo godišnje izveštaje: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o novčanim tokovima i

198

napomene uz finansijske izveštaje. Svi ti izveštaji, svi ti delovi godišnjeg obračuna su sasvim izvesno predmet bilansne politike.

Redovan godišnji obračun (godišnji i polugodišnji koji je namenjen eksternim korisnicima) je neosporno predmet bilansne politike. Ostaju neke dileme da li osim redovnog godišnjeg obračuna i nezavisno od toga da li se on odnosi na pojedinačnu firmu ili na neko drugo preduzeće, nezavisno od toga da li govorimo o pojedinačnom ili o konsolidovanom godišnjem obračunu, postoje još neki izveštaji koji su predmet bilansne politike?

Znate da postoje i specijalni bilansi i da se oni sastavljaju povodom određenih događaja u životu preduzeća, nema redovnosti u njihovoj pojavi i njihovi ciljevi razlikuju se od ciljeva koje ima redovan godišnji obračun, ali su namenjeni eksternim korisnicima, kao i što je to slučaj sa redovnim godišnjim obračunom. E ta okolnost da su oni namenjeni eksternim korisnicima može dovesti do toga da budu predmet bilansne politike, ali ne svi. Zašto ne svi? Zato što kod onih bilansa kod kojih dolazi do prekida bilansnog kontinuiteta, pa čak i kontinuiteta poslovanja firme nema potrebe za delovanjem bilansne politike.

Sastavljate stečajni bilans, ima li tu mesta bilansnoj politici? Nakon toga firma prestaje da postoji, vi nemate nikakvih ciljeva, nema šta sad nekom trećem da pričate ovako je, onako je, morate predstaviti tačno kako ste sproveli, kakva je situacija pre stečaja, koje su promene tokom stečaja i kako je taj stečajni postupak doveden do kraja. Isto važi i sa likvidacionim bilansom.

Nešto drugačija je situacija sa bilansima koji se sastavljaju povodom događaja nakon kojih preduzeće nastavlja sa poslovanjem, recimo sa bilansom fuzija. Fuzija je postupak spajanja dve firme u jednu ili pripajanja jedne firme drugoj već postojećoj. Kada sastavljate bilans fuzije vi u stvari određujete vrednost, sastavljate bilanse preduzeća koja u fuziju ulaze i njihovim pripajanjem dobijate bilans firme koja nastaje fuzijom. Od vrednosti koje unesete u pojedinačne bilanse zavisi vrednost imovine i obaveza u tom novom bilansu koji će nastati njihovim sažimanjem. A od te vrednost zavise budući rashodi firme, jer sećate se da određivanjem vrednosti imovine mi u stvari determinišemo visinu budućih rashoda, pa prema tome i budući rezultat. Dakle naša odluka o tome kako ćemo procenjivati imovinu u bilansu preduzeća koja su učesnici u fuziji ima za posledicu različitu visinu rezultata u budućnosti. Ja kao sastavljač bilansa fuzije to znam, a ako mi je cilj da taj rezultat u budućnosti bude viši, ja ću otkriti sve latentne rezerve koje se u imovini nalaze, podići ću vrednost imovine i preko toga podići rashode i dovesti do iskazivaja nižeg rezultata. Ukoliko to ne želim ostaviću imovinu iskazanu po knigovodstvenim vrednostima. Neću otkrivati latentne rezerve, ili neću otkrivati u punoj meri i onda će rashodi biti niži, a rezultat viši. Tu postoji mogućnost da sastavljač finansijskih izveštaja na zahtev uprave sprovede određenu bilansnu politiku. Primenom odgovarajućih dopuštenih pravila bilansiranja utiče na bilansnu sliku u budućnosti. I čim takva mogućnost

199

postoji, a postoji i interes, onda kažemo da takav bilans može biti predmet bilansne politike. Slično će biti kod bilansa razdvajanja, kod bilansa promene pravne forme. Znači to su specijalni bilansi kod koji postoji mogućnost i potreba sprovođenja bilansne politike.

Da li poreski bilans može biti predmet bilansne politike?

Poreski bilans je redovan bilans koji je okrenut državi, odnosno poreskoj upravi. Dakle uslov da je okrenut eksternim korisnicima je ispunjen i nalazi se u području eksternog finansijskog izveštavanja.

Ono što je dugo vodilo stavu da poreski bilans nije predmet bilansne politike bila je činjenica da se on sastavlja na bazi poreskih propisa, da su za sastavljanje tog bilansa relevantni propisi koji se nalaze u zakonu i da preduzeće nema tu slobodu da procenjuje drugačije nego što poreski zakon kaže. To međutim i nije baš tako do kraja. Nije, prvo zbog toga što se poreski bilans dobija korigovanjem poslovnog bilansa. Dakle ne vodite vi knjige čijim se zaključkom dobija poreski bilans. Vi sastavite poslovni bilans uspeha, a onda korigovanjem poslovnog bilansa uspeha, tako što procenjivanje prilagođavate zahtevima poreskih propisa prevodite ga u poreski bilans.

Ako se u poslovnom bilansu primenili degresivnu metodu, a otpisivanje ste vršili primenom 2.5 linearne stope, poreski propisi kažu dopuštena je primena degresivne metode, ali ne po stopi većoj od dvostruke linearne, čak ste i istu metodu primenili, jedino ste primenili višu stopu otpisivanja. Šta ćete sada uraditi? Za poterbe poreskog bilansa amortizacija mora biti obračunata najviše po 2 linearne stope, znači morate izračunati kolika je amortizacija po 2 linearne stope, izračunati razliku amortizacije obračunate po 2.5 i ove obračunate po 2 linearne stope i za tu razliku povećati dobitak iskazan u poslovnom bilansu.

Ako ste negde obrnuto uradili, pa ste nešto tretirali kao rashod, a poreski propisi kažu da to možete aktivirati, onda bi trebalo da za taj iznos koji je tretiran kao rashod povećati poslovni bilans. Poslovni bilans je neosporno pod uticajem bilansne politike. Ako se pozicije iz poslovnog bilansa preuzimaju nepromenjene u poreski bilans, da li onda možemo da tvrdimo da onda poreski bilans nije pod uticajem poreske politike? Postoji još jedan razlog. Postoji takozvana odluka merodavnosti o kojoj smo govorili kada samo radili načelo merodavnosti poslovnog za poreski bilans. Ako poreski propisi uslovljvaju korišćenje određenih preskih olakšica primenom određenih pravila ili načina bilansiranja već pri izradi poslovnog bilansa onda je moja odluka da li ću da koristim određenu poresku olakšicu ili ne. Ako mi posledice takvog bilansiranja, kakve ja moram uvažiti da bi iskoristila tu poresku olakšicu ne odgovaraju, imam neke druge ciljeve, ja ću se odreći korišćenja poreske olakšice i bilansiraću onako kako ja to želim. Ako mi takve olakšice na smetaju i želim da ih koristim, ja ću to uraditi. Čim uprava

200

ima mogućnost da bira hoće li ili neće koristiti poresku olakšicu, hoće li ili neće u vezi sa tim prihvatiti određeni način bilansiranja, onda opet možemo govoriti o bilansnoj politici. I tu su dva razloga zbog kojih se poreski bilans smatra predmetom bilansne politike.

Šta su ciljevi bilansne politike? Šta uprava može da odredi kao cilj sastavljčima finansijskih izveštaja? Kakva je uloga računovođe kada su u pitanju ciljevi bilansne politike?

Već sam rekla da konačnu odluku o tome kako bi trebalo da izgledaju finansijski izveštaji donosi uprava preduzeća u zavisnosti od poslovno-političkih ciljeva, da se ti ciljevi bilansne politike saopštavaju sastavljačima, a oni onda biraju instumente kojima će ih realizovati. U fazi definisanja ciljeva bilansne politike treba da učestvuje i računovođa. Odabir ciljeva ne sme i ne treba da bude prepušten isključivo menadžmentu. Iz prostog razloga što uprava vrlo često ne zna mogućnosti koje stoje na raspolaganju za realizacilju ciljeva. Računovođa ne učestvuje u donošenju odluke. On treba da bude prisutan da bi mogao da pomogne upravi da definiše ciljeve koji su dopustivi i ciljeve čija realizacija je moguća. Mi nemamo interesa da definišemo ciljeve koji nisu dopustivi. I nemamo interesa da definišemo cilj koji je dopustiv, a koji ne možemo da ostvarimo. Jeste, to je dopustivo, ali nema načina da mi naš bilans napravimo tako kako hoćemo. Uloga računovođe je upravo da pri izboru ciljeva pomogne upravi da definiše ciljeve koji su i dopustivi i ostvarivi.

A šta uprava može sve tražiti od računovođe, šta ona može postaviti kao cilj bilansne politike? U zavisnosti od toga u kom području su ciljevi locirani, mi razlikujemo ciljeve koji se nalaze u području finansiranja (finansijsko politički ciljevi) i ciljeve u području politike objavljivanja ili publiciteta.

Kada je reč o ciljevima bilanse politike koji se nalaze u području finansiranja, onda se ti ciljevi mogu vezati za politiku raspodele ili politiku oporezivanja.

Politika raspodele predstavlja jednu parcijalnu politiku, veoma važnu i bilansna politika je podređena politici finansiranja, a u okviru nje politici raspodele. Šta definiše politika raspodele? Politika raspodele definiše 2 stvari. Prvo, kakav će biti odnos između iskazanog i ostvarenog rezultata, i drugo, kako će iskazani rezultat biti deljen na vlasnike i na rezerve. Preduzeća nikad ne iskazuju do dinara rezultat koji je ostvaren u tekućem obračunskom periodu. Ona uvek nastoje da iskazani rezultat odstupa od ostvarenog. Bilo tako što će iskazati rezultat koji je niži od ostvarenog ili malo viši.

U vođenju politike raspodele preduzeće se može opredeliti za dva koncepta. Jedan je koncept iskazivanja stabilizovane visine dobitka i koncept stabilizovanih dividendi, a drugi koncept je poznat kao koncept odrešenih ruku.

201

Prvi koncept ima dosta pristalica zato što eksteni korisnici pre svega vlasnici preferiraju preduzeća kod kojih mogu sa prilično visokim stepenom pouzdanosti proceniti visinu dividendi koje će ostvarivati iz perioda u period. To im omogućava da lakše planiraju visinu svojih prihoda, visinu priliva gotovine i na taj način lakše upravljaju svojom sopstvenom poreskom politikom. Preduzeća takođe daju prednost politici stabilizovanog dobitka odnosno dividendi, jer i sama tada mogu da planiraju svoje obaveze prema akcionarma po osnovu dividendi, visinu likvidnih sredstava koju po osnovu isplata dividendi moraju obezbediti, visinu poreza koji će platiti državi koji se obračunava na prilično ujednačenu visinu dobitka i firme koje iz perioda u period iskazuju stabilan iznos dobiti, to su one koje i postojećim i potecijalnim investitorima ulivaju više poverenja i privlače veći broj investitora, jer ipak većina ljudi daje prednost sigurnosti u odnosu na profitabilnost. Veći broj nas ide sledećim rezonima, bolje mi je da dobjem stabilnu dividendu ili da ulažem u preduzeće koje kontinuirano raste, nego da ulažem u firmu koja jedne godine iskaže visok dobitak, a iduće godine je taj dobitak znatno niži, ne znam šta me čeka treće godine, dakle nisam spremna na tu vrstu iznenađenja od preduzeća u koje sam investirala i radije se opredeljujem za ovo. Naravno ima onih koji vole da se kockaju i koji će se opredeliti da ulažu u firme sa jako brzom stopom rasta i velikim rizikom. To je sada malo stvar toga kako smo strukturirani kao osoba ili stvar procene.

Kada izaberete koncept stabilaizovanog dobitka i stabilizovane dividende, naravno tu sada imate opet dve mogućnosti, da li ćete voditi politiku nominalno ili realno stabilizovane dividende i dobitka.

U većini slučajeva preduzeća se opredeljuju, ako posluju u monetarno nestabilnim uslovima za politiku realnog dobitka i stabilnosti realne vrednosti dividende. Zato što ako poslujete u monetarno nestabilnim uslovima, a pridržavate se koncepta nominalnog dobitka i nominalnih dividendi, onda realno firma i vlasnici gube jer u monetarno nestabilnim uslovima nominalni rezultat je uvek precenjen, a ako održavate nominalno istu dividendu onda će vaši akcionari dobijati realno sve manje i neće biti zadovoljni.

Drugi koncept, politika odrešenih ruku ili koncept odrešeniih ruku-već sam naziv upućuje na to da se preduzeće ne opredeljuje da iz perioda u period vodi politiku stabilizovane dividende i dobitka, već naprotiv da je njegova politika da će visinu iskazane dobiti odrediti prema situaciji koja bude postojala u trenutku kada ta dobit bude utvrđivana.

Nećemo unapred ništa utvrditi, ostavićemo da vidimo kakva će biti situacija sa našom konkurencijom, porezima, kolike će nam biti porebe za sredstvima za razvoj preduzeća, pa ćemo u zavisnosti od svega toga odrediti koliki će biti iskazani dobitak. Ako poreske stope budu niže, možemo iskazati nešto veći dobitak jer ćemo u tom slučaju moći da podnesemo taj poreski teret koji nastaje iskazivanjem veće dobiti. Podignu li poreske stope iskazaćemo niži dobitak, da

202

bi smo smanjili poreski teret. Ako želimo da idemo u razvoj firme, ne možemo privući dodatni kapital, akcionari nisu spemni da se odreknu dividendi na koje smo ih navikli, moramo formirati latentne rezerve, pa će iskazani dobitk biti niži od ostvarenog dobitka. Ako naša konkurencija iskazuje visoke dobitke, isplaćuje visoke dividende, onda ćemo im se prilagoditi, ne možemo biti lošiji od njih. Odluka o tome koliki će biti iskazan dobitak po ovom konceptu zavisi od trenutne situacije, od okolnosti koje postoje u trenutku kada se visina dobitka utvrđuje.

Kada sam pominjala utvrđivanje stabilaizovanog dobitka i politiku odrešene ruke, pominjala sam latentne rezerve. Latentne rezerve se pojavljuju upravo kao instrument koji računovođe koriste da bi realizovali ovu politiku (politiku raspodele).

Kada imate visok dobitak formirate latentne rezerve, kada imate niži razlažete ranije i na taj način uspevate da iz perioda u period iskažete prilično ujednačenu visinu dobiti. To ne bi bilo moguće bez korišćenja latentnih rezervi.

Drugo područje u okviru finansiranja kojim se bavi bilansna politika i gde mogu biti locirani ciljevi bilansne politike je područje poreza. Područje poreza će sve više biti na značaju i verovatno će se neki od vas opredeliti da im profesija bude poreski savetnik. Zanimanje je vrlo cenjeno, dobro plaćeno u svetu i predpostavlja dosta znanja i da svojim klijentima dajete usluge u pogledu načina na koje treba da vode svoje poslove, da sastavljaju svoje finansijske izveštaje, da bi plaćali porez što je moguće niži, ne da bi prevarili državu, nego da bi u okviru mogućnosti koje zakon daje iskoristili sve povlastice koje se nude i platili što je moguće niži teret. Poreska politika firme takođe dobija na značaju, dakle preduzeća će sve više pažnje posvećivati porezima koje plaćaju i nastojati da plate sve što moraju, ali da nikada ne plate više nego što moraju.

Kada je reč o poreskoj politici, bilansna politika tu može dobiti dva zaduženja. Jedno je da se merama poreske politike ostvare uštede u porezu, a drugi da se izvrši odlaganje poreza na buduće obračunske periode.

Prvi cilj uštede nije lako ostvariti. Ušteda znači da vi trajno izbegnete plaćanje poreza, ne na način da to predstavlja prekršaj, nego da vodite bilansnu politiku da poreski teret trajno smanjite. Da bi ste to mogli morali bi ste imati mnogo informacija, koje bi bile vezane za visinu dobitaka koje ćete ostvariti u budućnosti, koje bi bile vezane za prognoziranje poreske politike države. Šta će država raditi, da li će ona zadržati poresku stopu 20% koliko je danas na dobit, da li će možda zadržati poresku stopu od 20% a onda vršiti diferenciranje visine stope u zavisnosti od visine ostvarenog dobitka, ili će možda podići poresku stopu. Mi to ne zanmo, ali da bi smo mogli ostvariti uštedu u porezu morali bi smo upravo imati sposobnost da predvidimo kretanje

203

visine poreskih stopa na dobit preduzeća i zato se ušteda označava kao vrlo poželjan i kao vrlo teško prevaljiv cilj bilansne politike.

Drugi mnogo dostupniji, a ne manje važan cilj je odlaganje poreza na budućnost. Bilansna politika može doprineti tome da se poreski teret odloži na buduće obračunske periode. Zašto je to poželjan cilj? Zato što odlaganjem poreza vi u stvari plaćeni porez, zadržani porez koristite kao jedan beskamatni i neoporezovani izvor sredstava. Kako možemo izvršiti odlaganje poreza na buduće obračunske periode? Time što ćemo izvršiti podcenjivanje rezultata, time što ćemo iskazati rezultat nižim nego što on zapravo jeste. Koristićete sva dopuštena bilansno politička sredstva da to ostvarite. Ako nam nude linearnu i degresivnu metodu, izabraće okolnosti, ako nam nude FIFO metodu i metodu prosečne cene, izabraćemo metodu prosečne cene, a ako nam nude mogućnost formiranja rezervisanja, iskoristiću tu mogućnost, a kada određujem visinu rezervisanja u skladu sa načelom opreznosti odrediću rezervisanje malo više nego što je to objektivno obavezno. Dakle koristiću sve ono što mi standardi dopuštaju da bi iskazani rezultat bio što je moguće niži.

Israživanja su pokazala da se najmanji poreski teret plaća ako vam je dobitak ujednačen iz perioda u period, ako nemate velike oscilacije dobiti. E sad nije uvek lako merama bilansne politike obezbediti da imate iskazanu ujednačenu dobit, čudno je ali je tako da ako ste uspešni taj problem postaje jače izražen. Znači ako firma ostvaruje visoke dobitke, a pri tome i imate ono nevoljno razlaganje latentnih rezervi, onda ćete morati iskazati ne samo taj visoki ostvareni dobitak, nego ćete još morati da iskažete i latentne rezerve koje su se tokom perioda razložile, koje su dovele do rasta dobiti u odnosu na dobit koja bi bila iskazana da razlaganje latentnih rezarevi nije bilo. Vi možete formirati nove latentne rezerve, ali tim novim latentnim rezervama možda ćete jedva kompenzirati iznos rezervi koji je razložen i moraćete da iskažete visoku dobit. Jednostavno nemate načina da dobit iskažete nižom nego što je ostvarena i tada se može dogoditi da platite porez koji će biti veći od svih ušteda koje ste postigli. I zato je jako važo da kod sprovođena bilansne plolitike da se on u napred planira, da imate jedan program, da imate u naped definisane ciljeve.

Ciljevi o kojima vam govorim moraju biti poznati mnogo ranije nego što je dan bilansa. Neću da mi direktor dođe danas i kaže: e znate ja hoću da naš finasijski položaj bude ovakav. Mogu da vam kažem, nema šanse, to ste morali da mi kažete u junu. Gotovo, sada ne možemo ništa. Ciljevi moraju biti unapred postavljeni da bi ste imali vremena da instrumentima koji stoje na raspolaganj realizujete zadati, cilj a neki put neki cilj ne možete da realizujete bez obzira na to kada je definisan, jednostavno mogućnosti firme, mere koje firma ima na raspolaganju nisu takve da taj cilj može biti ostvaren. Neka druga firma možda može, naša firma ne može i zato je važno da unapred znate šta se očekuje, odnosno kakvu bilansnu sliku želimo da bi smo mogli da

204

odredimo koje ćemo instrumente da koristimo da bi smo imali vremena da te mere sprovedemo i da onda zadati cilj ostvarimo.

U našoj zemlji naša preduzeća politiku objavljivanja gotovo i da nemaju. Naprotiv kod nas je decenijama bila praksa o firmi se van firme ne priča, sve je stroga tajna, što god pitate poslovna tajna, ne možete ni bilans da dobijete. Strašno je to što je to i danas. I danas kod nekih firmi, sad ću vam reći pošaljem studente obično ako se neko odluči da radi kod mene diplomski rad ja pokušavam ako je to moguće da ode u neko preduzeće i da nešto uradi tamo. Neću da mi prepišete iz jedne knjige ili eventualno dve i to je diplomski rad. To nije diplomski rad, to je samo odrađeno, ali to nije ono pravo što ja hoću da vi kroz izradu rada naučite, da vidite kako to izgleda. Zato nemam veliki broj diplomskih. Šta da se radi....

I onda mi dođe student i kaže rekli su mi da je to poslovna tajna. Ne mogu da verujem da je finansijski izveštaj javno neispravan, to je nešto što je dostupno svakome, ne može biti javna tajna. Kada je počeo proces uvođenja tržišnih kriterijuma u područje finansiranja i nadam se da će taj proces biti nastavljen, onda se i odnos preduzeća prema politici objavljivanja, prema informacijama koje emituje firma o sebi u javnosti menja i firma ima veći inters da potencijalnim investitoraima, specijalnim kreditorima, zaposlenima, poslovnim partnerima sebe predstavi u što je moguće povoljnijem svetlu. Dakle ona ima potrebe da pruži eksternim korisnicima informacije o sebi. Naravno najveći deo tih informacija koje interesuje eksterne korisnike nalazi se u finansijskim izveštajima firme i pošto nikome nije svejedno kako izgleda u očima sveta onda će firma nastojati da preko finansijskih izveštaja i sebe predstavi u što je boje mogućem svetlu. Osim što će oblikovati svoje finansijake izveštaje u meri koja je dopustivo, i sa formalne i sa materijalne strane, firma treba da odluči o obimu informacija koje će biti prezentirane. I ovde postoje neka dva koncepta. Jedan koncept je koncept iskrenosti a drugi koncept je koncept diskrecije ili zatvorenosti firme.

Sami nazivi vas mogu uputiti na to da je reč o tome da firma treba da bira da li će eksterne korisnike finansijsih izveštaja tertirati kao osobe koje imaju interese koji su indentični sa interesima firme. Ili će na njih gledati kao na osobe čiji su interesi naručito u kratkom roku, a to je moguće, suprotni intreresima firme, pa da će otuda izvući zaključak da postoji potreba da se zaštiti od onih koji ne misle dobro firmi ili makar ne misle jednako dobro kao što to misli uprava.

Ovaj prvi koncept, koncept iskrenosti polazi od toga da na drugi rok gledano i država investitori, kreditori i zaposleni imaju za cilj dugoročno održanje preduzeća. Ako dugoročno održanje predstavlja nihov cilj a tebalo bi, (mene interesuje firma koja će da mi plaća porez po većim premijama, a ne firma koja će mi platiti porez sada i nikad više. Investitore zanima firma čija vrednost stalno raste, zaposlene zanima firma koja im obezbeđuje sigurna radna mesta,

205

pristojne zarade, poverioce zanima firma koja vraća dugove. Šta ako ugase sve firme, kome će davati pare, pogledajte naše banke imaju veliki problem, nemaju kome da odobre velike kredite, jer je rizik ulaganja veliki. Ima zahteva koliko hoćete al kad pogledate ko vam traži kosa vam se digne na glavi. Kako da mu date kredit kad znate da ta firma ima ozbiljnih problema i pitanje je dal će ikad da vrati). Dakle interes svih je da privredu čine prave firme koje imaju budućnost. Svaka firma pojedinačno treba na eksterne korisnike da gleda kao na grupe koje imaju interese koji, kažem na dugi rok, su identični interesima firme. Ako imate takav stav onda ćete nastojati da im preko finasijskih izveštaja pružite što je moguće više inforamacija o firmi. Da im ne uskraćujete informacije, da gajite sa njima taj odnos iskrenosti. Ako to radite onda možete očekivati od vlasnika firme, od banke preko koje radite da će vam pomoći i kad naiđu teškoće. Kada radite dobro rećićete sve o svojoj firmi, ali rećićete i da imate teškoće u firmi kada te teškoće naiđu. I onda možete očekivati od njih jedan kooperativan odnos u prevladavanju tih teškoća. Ovaj koncept kako realizujemo? Realizujemo potpunim poštovanjem načela jesnosti, zahteva koji se nalaze u konceptulanom okviru u kome do slovce stoji da osim onih inforamacija za objavljivanje zahteva na kraju svakog standarda, sastavljač mora da objavi i sve druge informacije koje su po njegovoj proceni važne korisnicima za donošenje njihovih poslovnih odluka, nema prećutkivanja.

Koji deo godišnjeg obračuna služi za realizaciju ovakvih ciljeva? Pošto su bilansne šeme svedene, imaju relativno nizak stepen raščlanjavanja, da bi bilansi bili pregledni onda koristimo postojanje napomena, odnosno beležaka da bi smo te dodatne informacije objavili i učinili ih dostupnim eksternim korisnicima.

U koliko imate drugi, drugačiji pristup, dakle u koliko verujete da vam niko ne misli dobro i da svi oni gledaju samo svoje kratkoročne interese, on će lako da proda svoje akcije, šta njega briga za moju firmu, neka mi da krediti iako nisam baš naručito dobar, pa ako i ne platim, njegov problem, važno je da ja kredit dobijem.

Dakle ako imate takav pristup, onda ćete gledati da eksternim korisnicima pružite samo onoliko informacija koliko morate, ništa više od toga. Takav pristup danas ima sve manje pristalica. I ako imate nameru da dugoročno vodite firmu, da dugoročno radi, ovo nije pristup koji bih vam preporučila. Naravno da postoje inforamacije koje nećete reći, pogotovo nećete reći vašoj konkureniji. Kada se neka informacija uskrati, jedino je šteta koja bi mogla nastati od objavljivanja informacije, zbog toga što bi tu informaciju saznala konkurencija, opravdanje da informacija ne bude objavljena. Kao i u svemu i u objavljivanju svih informacija, morate imati meru. Postoje neke informacije koje neće biti date na uvid javnosti. Ali one nisu ni relevantne za to. Što je važno za mene kao upravu, nije važno za nekog akcionara ili za neku banku. Ali ono što im je važno moram reći.

206

Kada je reč o drugom konceptu, tu se radi o tome da uskraćujete informacije koje su važne za nekoga ko treba da donese poslovnu odluku i preterate li u tome napravićete bilansni delikt.

Evropa je bila sklona da gaji koncept diskrecije u celini, a mi smo to prihvatili. Ovde se naravno postavlja još jedno pitanje osim pitanja obima informacija.

Kod politike objavljivanja, pored obima pitanja informacija koje treba pružiti u finansijskim izveštajima, postavlja se i pitanje vremena objavljivanja. Apsolutno nije sve jedno kada ćete objaviti svoje izveštaje. MRS 1 ne određuje datum kada morte objaviti svoje izveštaje, on samo kaže da izveštaji moraju da budu objavljeni. Možete ih objaviti, i većina firmi to danas radi, stavljanjem na svoj sajt, i i na taj način ih učiniti dostupnim. Trenutak objavljivanja birate sami. Uprava treba da vodi računa koji je to trenutak kada treba da objavi svoje izveštaje. Raspišete veliku emisiju akcija i pre toga objavite rezultate koji su odlični i pošaljete poruku akcionarima vidite kako smo dobri, kupite naše akcije. A ako su rezultati loši, hoćete li objaviti pre toga? Nećete, onda ćete malo sačekati da oni upišu akcije i onda ćete da im kažete da prošle godine niste baš sjajno poslovali, ali da je to prolazna pojava u poslovnom životu. Dakle uprava mora da odredi kada će biti objavljen izveštaj i to je sastavni deo politike bilansa. Krajnji rok određuje MRS 1 koji kaže da to ne bi trebalo biti šest meseci od dana bilansa, naravno da je to predugo. Šta će korisnik sa informacijama koje su stare šest meseci? Taj termin objavljivanja morao bi biti takav da informacije koje korisnici čitaju iz tih izveštaje budu još uvek upotrebljive za donošenje poslovnih odluka.

Konfikt ciljeva bilansne politike i putevi njegovog rešavanja

Dva različita cilja bilansne politike mogu se naći u konfliktu i on može biti u velikoj meri uslovljen činjenicom da korisnici finansijskih izveštaja imaju različite informacione potrebe, i daju različiti značaj pojedinim informacijama. Interes uprave za objavljivanjem nekih informacija ili uskraćivanjem uopšte ne mora biti podudaran sa interesima vlasnika. Uprava može da rezonuje i ovako: iskazaćemo zbog manjeg poreza, formiranja latentnih rezervi, radi razvoja, što je moguće nižu dobit. Vlasnici će možda reći, iskažite što je moguće veću dobit, mi hoćemo visoke dividende. Čak ni među vlasnicima neće biti saglasnosti. Veliki akcionari će reči, nas dividende ne interesuju, nas interesuje rast firme, rast vrednosti naših akcija,a ne dividenda kao prihod. Mali akcionari će reći (gledajte šta rade ovi u Aranđelovcu) mi hoćemo dividende, mi od toga živimo, to predstavlja značajan prihod. Uprava će možda reći želimo da investiramo, da stvorimo priliku za nove zarade. Poverioci će reći nemojte da investirate, ako vi vaše pare uložite u te zgrade odakle ćete vi meni da vratite kredit. Uprava će gledati da iskaže

207

manji rezultat da bi platila manji porez, država kao fiskalni organ će reći, ne dolazi u obzir. Iskažite ceo ostvareni rezultat i platite porez. Niži nivo menadžmenta i srednji će reći iskažite vi rezultat koji smo mi ostvarili, nemojte vi tu merama bilansne politike meni da uobličavate rezultat, pa da ja sada nemam bonus na koji inače imam pravo. Pogledajte koliko različitih interesa a finansijskim izveštajima sve te interese morate zadovoljiti.

Taj problem različitosti interesa je tu, a vi želite da zadovoljite interese nekih od grupa. Da li možete sve? Teško, i imate problem.

Kako da napravim finansijski izveštaj, kako da ga oblikujem a da interesi većine budu zadovoljeni?

A da bilansna slika koju emitujem za većinu bude prihvatljiva, da bude onakva kakva ja želim da me oni vide. Postoji nekoliko načina na koji možete taj konflikt interesa razrešiti. Prvi je da prvo uradite rangiranje ciljeva. Pa da kažemo u ovom trenutku nama je cilj da obezbedimo priliv dodatnog kapitala iz eksternih izvora. Zbog toga ćemo predstaviti dobrim naš finansijski položaj, dobrim ćemo predstaviti položaj rentabiliteta ili polititke. Time što dajem prednost jednom cilju ja znam da žrtvujem neke druge ciljeve. Ja znam da ću platiti visok porez jer iskazujem visoki rezultat, ali u ovom trenutku meni je važno da investori i poverioci budu voljni da mi stave svoj kapital na raspolaganje i to je cena koju sam spremna da platim.

U koliko imate dva cilja, možda čak i tri koji su vam jednako važni, ne možete ih zanemariti, morate napraviti kompromis ciljeva. Želim da privučem dodatni kapital eksternih korisnika i želim da zadržim dobar deo dobitka. Dva cilja koja mogu biti u koliziji. Ako iskažem visok profit, dobar finansijski položaj, akcionari će reći ne dolazi u obzira da mi sada pristanemo na rezerve, gledaj kao sjajno izgledamo, kakve dodatne rezerve, šta će vam. Ako iskažem loš, onda nove akcionare sigurno privući neću i šta moram da uradim? Moram da iskažem finansijski položaj, ne onako dobar kakav bi iskazala da ne želim da navedem akcionare da se odreknu visokih dividendi, ali ni onako loš kakav bi iskazala da je jedino u tom slučaju. Ja moram da napravim finansijski položaj koji će biti dovoljno dobar da dobijem eksterni kapital i dovoljno loš da ove ubedim da treba da se odreknu visokih dividendi i da formiram rezerve. Dakle, ja pravim kompromis, ni jedan od ta dve cilja neće biti realizovan u punoj meri, ali ja želim da zadovoljim oba cilja i spremna sam na tu vrstu kompromisa. Neki od konflikata mogu biti razrešeni izradom posebnih izveštaja. Interni menažeri, niži menažeri imaju pravo-izvinite ja vodim fabriku vi ste meni poverili sredstva a ja tom fabrikom upravljam i rekli ste da ćete moju uspešnost meriti prema visini profita. Na dopuštam da vi sada merama bilansne politike prikažete niži rezultat i da onda kažete e pošto vi imate toliki profit vaš bonus je toliki, a ja sam ostvarila veći profit, šta me briga za vašu bilansnu politiku, hoću da vi iskažete tačno profit koji je ostvaren. Ta rasprava može biti završena tako što će biti rečeno, u redu mi ćemo za eksterne

208

korisnike napraviti bilans pod uticajem bilansne politike, a za potrebe nagrađivanja unutar firme napravićemo interne bilanse koji neće biti pod uticajem bilansne politike, pa ćemo tako imati dva bilansa uspeha. Jedan za eksterne, drugi za interne korisnike. A sukob između države i uprave razrešen je kao što znate sastavljanjem poreskog bilansa. Dražava je rekla možete vi tamo da računate šta god hoćete ali kada je reč o porezu to ćete uraditi onako kao ja kažem i napravićete poseban poreski bilans.

Četvrtak, 16. decembar 2004.

Prošli puta sam počela sa vama da radim deo materije koji se odnosi na bilansnu politiku, i taj deo je važan bez obzira da li ćete raditi u bankama ili bilo gde drugo. Važno bi bilo da znate koje mogućnosti menadžmentu stoje na raspolaganju da izvrši makar blago uobličavanje finansijskih izveštaja saglasno svojim poslovno-političkim ciljevima. Dramatičnih uobličavanja u principu ne može biti mnogo, ali pružene mogućnosti naravno da treba iskoristiti budući da posledice koje nose informacije, koje sadrže finansijski izveštaji, su po preduzeće ozbiljne. Dakle kada neki investitor odlučuje da li će uložiti ili neće uložiti u neku firmu, to nije odluka koja samo njega pogađa, to je odluka koja pogađa firmu o kojoj je reč. Kada banka odlučuje da li će odobriti kredti ili ne, naravno da odluka banke da ne da kredit jer je ulaganje rizično, ima posledice i po firmu koja je kredit tražila. Znači iz tih razloga ne može biti sve jedno kako izgleda bilansna slika o preduzeću i treba iskoristiti svaku mogućnost koja je dopuštena, da bi se ta slika prilagodila poslovno-političkim ciljevima.

Nosioci bilansne politike

Nosioci BP su svi oni koji učestvuju u kreiranju BP. A u kreiranju bilansne politike učestvuje menadžment preduzeća i računovođe. Menadžment preduzeća je taj koji odredjuje ciljeve BP (na primer, menadžment može da kaže mi želimo da naši finansijski izveštaji budu takvi da doprinose realizaciji OVIH poslovno-političkih ciljeva), a na računovodjama je da te ciljeve realizuju, tj. da sprovode bilansnu politiku. Znači, računovođe ne definišu strategiju, već biraju instrumente kojima će zadati ciljevi biti ispunjeni. Iako je uloga računovodje podredjena menadžmentu, ona je značajna zbog toga što biraju najadekvatnije instrumente za sprovodjenje ciljeva. Zato je bitno da preduzeće ima dobrog računovođu, jer dobar računovođa zna koji su to instrumenti koji koji će u najboljoj meri doprineti ispunjenju ciljeva. Znači, ako imamo jedan instrument na raspolaganju, to onda može svako. Imamo jedan jedini, pa sad ili ćemo uraditi ili

209

nećemo. Ali kada imate mogućnost da između više instrumenata birate onaj koji ćete iskoristiti u vašoj firmi, onda je važno da je računovođa dobar. On tada mora da zna posledice primene svakog od instrumenata, i da izabere onaj instrument koji datoj firmi, u datom trenutku naviše odgovara. Jer tu nema pravila. Niko vam ne može reći, kada imate takvu potrebu uvek uradite to. Ne mora biti da je to najbolji mogući odgovor. Vaša umešnost treba da se sastoji u tome da prepoznate instrumente koji vam stoje na raspolaganju, a da onda od tih instrumenata izaberete onaj koji za vaše preduzeće u datom trenutku je najpovoljniji.

Pošto se uprave preduzeća razlikuju u zavisnosti od toga u kojoj se pravnoj formi preduzeće vodi, onda kada govorimo o nosiocima bilansne politike, uvek moramo reći za koju pravnu formu to važi. Generalno, to je uprava, ali šta je uprava to se razlikuje.

Kod inokosnog preduzeća, naravno, vlasnik je nosilac BP. Znači on je taj koji kreira BP, i koji će svom računovođi reći, slušaj, hoću da bilans u meri u kojoj je to dopustivo, moguće izgleda tako i tako. Računovođe, dakle, sprovode zadate ciljeve.

Kada je reč o ortačkom društvu, pošto u ortačkim preduzećima postoji veći broj vlasnika, imate situaciju da većina ortaka, ili svi rade u firmi. Ne bi bilo razumno da BP vode svi. Bilo bi razumno da BP definiše jedan od njih, ili da jedan od njih predloži a ostali usvoje predloženu BP. Time se postižu uštede kako u vremenu tako i u naporu.

Kod društava kapitala, kao nosioci BP se javljaju najviši organi upravljanja, jer vlasnici obično ne upravljaju neposredno (menadžment firme – upravljačka i vlasnička funkcija su razdvojene). Oni utiču na poslovanje preduzeća, donošenjem nekih strateških odluka, ali upravljanje preduzećem, povereno je menadžmentu. Ta uprava firme će definisati ciljeve, ali će ti ciljevi morati da budu prihvaćeni, ili bar da sa njima bude upoznat nadzorni odbor. Nadzorni odbor je, u preduzeću, organ vlasnika. On ima zadatak da štiti interese vlasnika. Vlasnike naravno zanima kakvu bilansnu politiku vodi uprava preduzeća u koje su oni uložili svoj kapital. To ih zanima, da kada čitaju finansijske izveštaje uoče uticaj mera bilansne politike, koje su preduzete pri njihovom sastavljanju.

a) kod D.O.O. nadzorni odbor nema pravo izmene godišnjih obračuna. Kada se, znači, godišnji obračun sastavi u skladu sa ciljevima zadate bilansne politike, nadzorni odbor nema pravo da takav godišnji obračun menja. Potvrđivanje godišnjeg obračuna prepušteno je skupštini vlasnika. Znači, skupština vlasnika je ta koja potvrđuje godišnji obračun. Zato se pored uprave i nadzornog odbora, kod d.o.o. i skupština vlasnika javlja kao jedan od nosilaca BP.

b) kod A.D. – nosioci su skupština akcionara, uprava i nadzorni organ. Uprava kontroliše sastavljanje godišnjih zaključaka i podnosi ih nadzornom odboru. Ovde nadzorni odbor ima nešto izmenjenu ulogu, jer ima mogućnost da traži izmenu sadržaja godišnjeg obračuna ako je

210

to potrebno i nadzorni odbor zapravo utvrdjuje godišnji obračun. Znači on mora de si izjasni o tome da li prihvata taj godišnji obračun ili ne. Skupština akcionara odlučuje na predlog nadzornog odbora o raspodeli rezultata (koliko se raspodeljuje na dividende, koliko ide u rezerve, koliki je neraspodeljeni dobitak) i može vršiti usvajanje ukoliko joj to prepusti nadzorni odbor. Tada bi skupština donela odluku o usvajanju godišnjeg obračuna, a potom i o raspodeli dobitka iskazanog u bilansu. Nadzorni odbor ima ulogu organa koji štiti interes akcionara – to je odgovorna uloga (u svetu postoji materijalana i moralna odgovornost nadzornog odbora – akcionari mogu i da ih tuže i da traže nadoknadu)

Dopustivost bilansne politike

Koja su to ograničenja koja se pri sprovođenju bilansne politike javljaju? Znači, o čemu moramo voditi računa kada moramo da utičemo i na izgled i na sadržinu finanijskih izveštaja?

Postoje značajna ograničenja u vođenju bilansne poltike. Ta ograničenja se ogledaju u postojanju pravila koja moramo poštovati. Na tim pravilima izrađeni su standardi. Znači, ako za bilansiranje nekog događaja postoji poseban standard, vi ćete pri bilansiranju koristiti načine bilansiranja koji su definisani tim standardom. Ako na primer, imate kursne razlike, postoji MRS 21 koji se naziva ''efekti promena stranih valuta'' i vi ste dužni, ne samo da poštujete opšta pravila bilansiranja, nego da primenite rešenja koja su sadržana u MRS 21. Ako MRS 21 kaže da se i pozitivne i negativne kursne razlike moraju priznati kao prihod, odnosno rashod, preioda u kome su nastale, bez obzira na to što načelo realizacije zabranjuje priznavanja nerealizovanih dobitaka (a pozitivna kursna razlika koja je nastala, a nije naplaćena, jeste nerealizovani dobitak) vi ćete uraditi kako kaže MRS 21. Taj standard je stariji od konceptualnog okvira u kome je spomenuto načelo realizacije. Ako ne postoji poseban standard za događaje koje bilansirate, onda ćete poći od pravila sadržanih u konceptualnom okviru.

Ako nam se ovako postave stvari, logično je pitanje gde je bilansna politika? Šta možemo uraditi? Prostor za sprovođenje bilansne politike postoji u onim slučajevima, kada standard ostavlja pravo izbora. Znači, kada se u samom standardu za bilansiranje određenog događaja nude opcije (možete uraditi ovo ili ovo), tada se izborom opcije oblikuje godišnji obračun. Tada visina imovine i visina rezultata zavisi od toga koju ste od ponuđenih opcija izabrali. I to je prostor koji bilansista može da koristi. Merama bilansne politike ne sme biti prekršen ni jedan standard, i ni jedno pravilo. Bilansna politika se, dakle, mora kretati u tom prostoru koji je određen standardima i načelima. Prekršite li pravilo ili standard, vi ste načinili bilansni delikt, bilo da ste uradili zamagljivanje ili falsifikovanje bilansa. Zato je jako važno da kada se

211

utvrđuju ciljevi, već tada kažete ovaj cilj se može realizovati dopustivim sredstvima, ovaj ne može pa stoga ne može ni biti cilj bilansne politike. Znači, več u izboru bilansnih ciljeva mora se voditi računa o ograničenjima koja bilansna politika ima.

Drgo ograničenje koje bilansista ima nalazi se u okviru načela kontinuiteta (prvo je vezano za činjenicu da je širina slobodnog prostora koji je ostavljen računovođama određena zakonom i MRS). To načelo traži da iz perioda u period primenjujemo jednom odabrane načine bilansiranja i procenjivanja u nizu sukcesivnih obračunsih perioda, da bi smo obezbedili njihovu uporedivost. Dakle, kada ste jednom izabrali određeno pravilo za procenjivanje, na primer, degresivnu metodu, ona vam ove godine jako odgovara, smatrate da će vam pomoći da odložite porez na buduće obračunske periode, smatra se da će nižim iskazivanjem rezultata biti smanjeni apetiti akcionara za isplatu visokih dividendi… vi tog izbora morate da se držite. Ne možete iduće godine doneti drugo rešenje, koje bi vam tada više odgovaralo (npr. linearnu metodu – jeste ona dopuštena, ali ne možete menjati). Da bi ste promenili, mora postojati daleko ozbiljniji razlog nego što je vaša želja da vi u toj godini iskažete veću dobit nego što je ostvarena. Dakle poštovanje načela stalnosti je drugi ograničavajući faktor u vođenju bilansne politike.

Da li će taj prostor koji bilansna politika ima u budućnosti biti širi ili uži? Ja procenjujem da će doći do sužavanja prostora u okviru koga će bilansna politika moći da bude vođena. Već u 2004. izmenjeno je 13 MRS, i doneto 5 potpuno novih, a izmene su se gotovo redovno sastojale u ukidanju određenih prava izbora. To ne treba da nas čudi, ako znamo da su MRS instrumenti za harmonizaciju finansijskog izveštavanja. Ako vi hoćete da izveštaji preduzeća, ma gde ona bila, budu međusobno uporedivi, onda se ne može pružati previše prava izbora. Jer ako postoji veliki broj prava izbora, onda se stepen harmonizacije smanjuje. Zato će u MRS ostati samo one opcije čije bi ukidanje bilo suprotno ciljevima finansijskog izveštavanja. Dakle, ja ne očekujem da će te opcije biti potpuno ukinute, zbog toga što preduzeća posluju pod različitim uslovima, i moglo bi se tvrditi da ne postoji pravilo koje primenjeno u svim uslovima daje dobre rezultate. Potrebno je ostaviti mogućnost izbora da bi preduzeće izabralo ona pravila bilansiranja koja će doprineti realizaciji ciljeva finansijskog izveštavanja, a to znači iskazivati realnu sliku imovine i kapitala preduzeća. Ako vi, na primer, kažete da je jedina metoda za otpisivanje linearna, onda to nije dobro, jer postoji oprema i situacije kod kojih bi apsolutno trebalo primeniti degresivnu metodu. Zato ne očekujem da će doći do potpunog ukidanja prava izbora, ali je izvesano da će prava izbora da budu smanjena.

Pošto ćete vi raditi u vremenu primene standarda, morate se naoružati sa jako puno znanja. MRS su jako komplikovano štivo. To su shvatili i u komitetu, pa su novi standardi iz 2004. koji imaju 10-12 strana praćeni dodatkom koji ima 20 strana. U tom dodatku se

212

objašnjava način na koji treba primeniti paragrafe koji su u tom zakonu sadržani. Zbog toga što postoji još mnogo promena za koje u ovoj ''kući'' još niste ništa čuli, mnogo je važno da naučite pravila, jer će vam ona pomoći da lakše razumete standard. Nikada vam nisam pričala ništa o tome kako bilansirati isplate koje se vrše putem akcija (kada plaćam mašinu svojim akcijama; kada određujem visinu obaveze prema dobavljačima u broju mojih akcija), ne plaća se akcijama, ali visina obaveze zavisi od tržišne vrednosti akcija, ili kada se isplata dividendi vrši akcijama… Postoji mnogo događaja o kojima niste čuli. A samo zato što nije moguće da vas naučimo svim događajima. Ja zato insistiram na pravilima. Pričala sam vam o bilansiranju događaja koji se događaju u najvećem broju preduzeća, ali ni iz daleka to nisu svi događaji sa kojima ćete se vi sresti. Dakle, pri vođenju bilansne politike, ključna stvar je da ne dopustite da vas nateraju da sastavite bilans koji će prekoračiti granice koje bilansna politika ima. Jer u tom slučaju nije reč o bilansnoj politici, to je onda nešto sasvim drugo.

Instrumenti bilansne politike

Koji nam to instrumenti stoje na raspolaganju u realizaciji ciljeva o kojima smo govorili?

Postoji veliki broj instrumenata, i uvek kada je tako, morate radi njihovog lakšeg izučavanja ozvršiti određene klasifikacije. Već sam rekla da strategiju bilansiranja definiše uprava preduzeća. Ona bira ciljeve. A taktiku bilansiranja, izbor instrumenata, vrši računovođa, odnosno onaj ko sastavlja finansijske izveštaje. Izbor instrumenata zavisi od ciljeva, (znači koji ćete instrument iskoristiti zavisi od toga šta želite da postignete), vremena koje vam stoji na raspolaganju (da bi ste taj cilj ostvarili) i od konkretnog preduzeća. To su tri ključna faktora koja odredjuju koje ćete instrumente izabrati, ali se pre toga mora znati koji instrumenti postoje.

Postoji nekoliko klasifikacija:

1. Ako se polazi od raspoloživosti, odnosno od broja instrumenata na raspolaganju za realizaciju nekog cilja, instrumente delimo na bilansno-taktičke i determinisane instrumente. Kada na raspolaganju stoji samo jedan instrument, govorimo o determinisanim instrumentima, a onda kada su na raspolaganju najmanje dva instrumenta za ostvarenje odredjenog cilja govorimo o bilansno-taktičkim. Jedan instrument označavamo kao bilansno-taktički, onda kada za realizaciju tog istog cilja imamo na raspolaganju makar još jedan instrument. Dakle, biramo između makar dva. Determinisani instrument je onaj koji moram primeniti jer nemam izbora. Znači kada ste u situaciji da za realizaciju nekog cilja imate na raspolaganju samo jedan instrument, onda se taj instrument smatra determinisanim. Ja tu ništa ne mogu.

213

2. Drugi kriterijum za klasifikaciju instrumenata je cilj koji se želi ostvariti. Sa tog aspekta sve instrumente delimo na one kojima želimo da oblikujemo finansijski položaj preduzeća i na one kojima se prvenstveno deluje na rezultat, ali istovremeno i na finansijski položaj. Jasno je zašto stoji ovo istovremeno. Postoje, dakle, instrumenti koji deluju samo na bilans stanja i oni koji tangiraju i jedan i drugi bilans, i bilans stanja i bilans uspeha. Ove instrumente mi najčešće koristimo kada želimo da menjamo rezultat, ali pošto ne postoje instrumenti koji samo menjaju rezultat, onda moramo prihvatiti činjenicu da će taj instrument promeniti i finansijski položaj. Utoliko nam je izbor teži, jer možda ne bi smo hteli da menjamo finansijski položaj, već samo rezultat, ali to ne može. Ako hoćemo da menjamo rezultat, moramo dakle prihvatiti posledice koje primena tog instrumenta ima i po finansijski položaj.

3. Prema vremenu korišćenja, tačnije prema tome kada te instrumente primenjujete, sve instrumente BP delimo na 2 velike grupe - na one koje koristimo pre dana bilansa (a on je 31.12.) i na one koji se primenjuju nakon dana bilansa. Pošto se broj opcija u MRS smanjuje, to znači da će sa protokom vremena na značaju dobijati instrumenti pre dana bilnsa (znači, pošto se sve manje može bitno uticati na iskazivanje u finansijskim izveštajima povodom događaja koji su nastali, jedini način da se utiče na bilans jeste da se pre dana bilansa izazovu događaji koji će bilansnu sliku promeniti u željenom pravcu). I što je god uži prostor za sprovođenje mera ''nakon dana bilansa'' utoliko će se više koristiti instrumenti politike ''pre dana bilansa'', jer tu ograničenja nema. Naime, ja mogu da prodam robu brže ili sporije, da žurim sa naplatom ili ne, to nije kažnjivo. Ovo znači da ćete mnogo ranije morati da znate ciljeve BP, da bi ste imali vremena da ove instrumente primenite. Zato se sa pravom ističe, da je u uslovima primene MRS potrebno mnogo ranije definisati ciljeve i napraviti plan realizacije tih ciljeva. Jer, kada je dan bilansa prošao, vaše mogućnosti da bitno utičete na iskazani finansijski položaj i rentabilitet su jako skromni. Ako hoćete značajne intervencije, to mora biti poznato pre dana bilansa.

4. Prema tome kako utiču na godišnji obračun, na koji aspekt finansijskih izveštaja utiču, možemo izvršiti podelu na one kojima utičemo na formu i one kojima oblikujemo sadržinu bilansa. Ova podela je prilično uslovna, jer kada vi određujete formu, vi istovremeno određujete i sadržinu. Dakle ako kažem bilans će izgledati ovako, biće u formi liste, i sadržaće ove bilansne pozicije, ja ne mogu da kažem da sam time odredila samo formu. Ja sam u velikoj meri tome odredila i sadržinu tog finansijskog izveštaja. Suština ove podele je da ukaže samo na to da neki instrumenti deluju pretežno na formu, a drugi pretežno na sadržinu (pretežno ali ne isključivo!).

214

Instrumenti pre dana bilansa

Za njima se poseže u onim situacijama kada se proceni da instrumenti predviđeni da deluju nakon dana bilansa nisu dovoljni da bi se realizovali ciljevi bilansne politike. Dakle kada prava opcije ne mogu da vam omoguće da finansijski i prinosni položaj, u finansijskim izveštajima budu prikazani onako kako to vaša uprava od vas očekuje. Tada možete primeniti instrumente BP pre dana bilansa.

Ovi instrumenti se mogu definisati kao poslovni događaji koji se preduzimaju sa ciljem da se utiče na bilansnu sliku. Znači, ja nešto radim, ne zato što moje poslovanje to od mene ovog trenutka zahteva, nego zato što hoću da posledice tog događaja promene moj finansijski položaj, ili moj rentabilitetni položaj onako kako to odgovara mojim poslovno-političkim ciljevima. Hoću da kažem da nisu to nikakvi posebni događaji, to su poslovi koje vi radite uobičajeno (na primer, ja uobičajeno tražim da mi se uradi konverzija kratkoročnog u dugoročni kredit, kad god sam iz kratkoročnog kredita finansirala potrebu koja je dugoročna). Ali ako se na to odlučim zato što hoću da prikažem bolji finansijski položaj, znači ako je to moj motiv, onda ta promena strukture pozajmljenog kapitala, ima karakter bilansne mere. Jer je moj primarni motiv da u bilansu prikažem povoljniji rezultat. Dakle, reč je o događajima koji bivaju preduzeti sa namerom da se oblikuje finansijski i prinosni položaj. Samo taj motiv daje tim događajima karakter mera bilansne politike. Ako bi ste radili ubraznu naplatu potraživanja, na primer, zato što vam trebaju pare, (ne zanima vas u ovom trenutku kakva će biti bilansna slika; ona je dovoljno dobra ali vam treba gotovina) to je uobičajeni događaj u poslovanju. Ali ako time hoćete da popravite likvidnost, želim da imamo što više gotovine na računu na kraju godine, i zbog toga jurite naplatu, onda je to mera bilansne politike.

Ono što je važno znati je da se merama pre dana bilansa može uticati samo na finansijski položaj, ili i na finansijski i na prinosni položaj. Za razliku od njih, mere nakon dana bilansa uvek utiču i na prinosni i na finansijski položaj. Dakle, ukoliko se se želi menjati samo finansijski položaj, to se može postići samo merama pre dana bilansa.

Koje će se mere koristiti u cilju promene finansijskog položaja, zavisi od toga šta je cilj, u smislu da li da se poboljša ili pogorša finansijski položaj. Jasno je zašto neko želi da poboljša svoj finansijski položaj, ali zašto bi neko hteo da ga pogorša? Na primer, ako želite da ubedite akcionare da ne traže dividende, možete malo pokvariti finansijski položaj, tražiti onda akcionarima da ostave sredstva u rezervama da bi firma mogla da nastavi da radi. Ukoliko želite da privučete dodatni kapital iz eksternih izvora, trudićete se da predstavite solidan finansijski

215

položaj, da bi investitori i poverioci imali uverenje da se ne izlažu prevelikom riziku ako ulažu sredstva u vašu firmu.

1. Ako je cilj poboljšanje finansijskog položaja, mogu se na primer: a) smanjiti nabavke, što povlači i smanjenje zaliha, a to povlači i smanjenje obaveza prema dobavljačima, i time će neto obrtni fond, pri istim dugoročnim izvorima biti veći. A neto obrtni fond je jedan od pokazatelja kvaliteta finansijskog položaja, odnosno solventnosti. b) ili se može intenzivirati naplata potraživanja, dobija se više gotovine, samim tim je i brža isplata kratkoročnih obaveza, a posledica toga je smanjenje kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja, tj. povećava se učešće dugoročnih izvora u ukupnim izvorima. Sećate se da je jedan od pokazatelja kojima se meri kvalitet finansijskog položaja koliko je od ukupnih izvora dugoročnog karaktera, što ukazuje na sigurnost firme. Firma se smatra sigurnijom ako je učešće dugoročnih izvora veće. c) ako se se uradi konverzija kratkoročnih u dugoročne obaveze, postižemo isti cilj. Jer, kako se može povećati učešće dugoročnih izvora? Ili konverzijom krakoročnih u dugoročne ili likvidiracijom kratkoročnih obaveza, d) može se uraditi konverzija dugoročnih kredita u kapital. Naravno, ove mere se mogu sprovesti samo ako na to pristanu poverioci. Ovako popravljamo finansijski položaj jer povećavamo učešće sopstvenog kapitala u ukupnom. (sećate se da je jedan od pokazatelja finansijskog položaja upravo odnos između pozajmljenog i sopstvenog kapitala). Ovom merom vi smanjujete pozajmljeni kapital, povećavate sopstveni kapital, i time po dva osnova popravljate pomenuti odnos. e) možete emitovati i novo kolo akcija. Tako ćete dobiti likvidna sredstva, sa jedne strane, i povećaćete sopostveni kapital, sa druge. Moći ćete onda možda da isplatite neke dugoročne obaveze koje imate, i da na taj način opet poravite finansijsku strukturu. Pošto svaka od ovih mera traži vreme, moraju se unapred znati ciljevi BP da bi se iskoristili instrumenti pre dana bilansa.

2. Ako je cilj da se pokvari finansijski položaj? Onda se ide na formiranje obaveza, dakle na kupovinu, ne vrši se isplata obaveza, čak ni onih koje je moguće isplatiti. Odustaje se od nove emisije akcija ili se ona odlaže (do posle dana bilansa; možete imati sve pripremljeno, ali sačekati novu godinu za akciju kako bi ste prikazali lošiji finansijski položaj).

Ako je cilj uticanje na visinu razultata, razlikuju se mere pre dana bilansa, koje mogu doprineti da rezultat bude viši i one koje mogu doprineti tome da on bude niži. Naravno treba imati u vidu da se time utiče i na finansijski položaj. a) Ako vam je na primer, cilj da imate 1.000.000 din profita na kraju godine, a vi na 6 meseci imate 300.000. Ako bude još 300.000 u drugoj polovini, nema šanse da ja merama BP posle dana bilansa napravim 400.000 profita. To jednostavno nije moguće. Prema tome, mislite li da imate profit od 1.000.000 moraćete u ovih preostalih 6 meseci mnogo da radite. Znači morate, prvo, raditi ubrzano na prodaji. Da na različite načine povećate obim prodaje (unapređivanjem kanala prodaje, reklamnom

216

kampanjom, spuštanjem čak cena ako su previsoke...''al o tome neka misle komercijalisti, to je njihov posao. Nećemo mi kao računovođe i finansijeri o tome da mislimo''). Naravno, sve ovo će voditi povećanju rentabiliteta ako su prihodi veći od rashoda, odnosno, ako svaka ta prodaja donosi dobitak.

b) Ovo studentima ume da bude nejasno – nabavka materijala po višim cenama. I kako nabavka materijala po višim cenama može da utiče na rezultat ove godine. Ako imate situaciju da vodite materijal po planskoj nabavnoj ceni, i imate sniženje. U međuvremenu je došlo do rasta cena na tržištu u odnosu na vaše planske nabavne cene. Ako imate dovoljno materijala na lageru i ne morate da nabavljate, reći ćete ja trošim materijal po ranijim cenama, to je u stvari prosečna cena iz ranijeg perioda. Ako ja hoću da pokvarim svoj položaj, šta mogu da uradim. Tržišne cene su već iznad, i verovatno će takve i ostati. Mogu da uđem u nove nabavke. Ne treba mi materijal baš ovog trenutka, ali trebaće mi posle dana bilansa, ali ja ću sad da kupim. Sada će se, zbog toga što su tržišne cene iznad planskih, javiti prekoračenje. To prekoračenje će anulirati ono prethodno sniženje. Kada trošite materijal u decembru, troškovi materijala će biti viši u odnosu na one koji bi bili da tu nabavku niste uradili. Vi ste, dakle, nabavkom uticali na to da vam prosečna cena po kojoj obračunavate trošak materijala bude viša.

c) Ako izvršite odlaganje rashodovanja osnovnih sredstava ili rashodujete osnovna sredstva. Ako imamo neku mašinu za koju smatramo da joj je sadašnja vrednost visoka, a mi hoćemo da iskažemo niži rezultat, onda ćemo je sada rashodovati i tako umanjiti rezultat. Ili nećemo da je rashodujemo, jer će njena sadašnja vrednost da nam optereti rezultat ove godine. Ostavićemo je za narednu godinu, ako želimo viši rezultat.

Tada vam niko ne može reći da niste finansijske izveštaje napravili kako treba.

d) Ako želite da popravite rezultat, odložićete nabavku onih osnovnih sredstava koja se otpisuju degresivno, jer se želi izbeći uticaj visokih otpisa na rezultat ove godine. Želite li da smanjite rezultat, još pre decembra, negde u oktobru, najkasnije novembru kupićete osnovna sredstva i počećete sa degresivnim otpisivanjem. Ti visoki degresivni otpisi izazvaće povećanje rashoda i smanjenje rezultat, a da pri tome ne dolazi do ogrešenja ni o jedan MRS, a utiče se na rezultat. To je prednost ovih mera.

217

Instrumenti nakon dana bilansa

Kada prođe 31. decembar više ne postoji mogućnost da se izazovu neki novi poslovni događaji, već ostaje samo mogućnost da se odlučuje u skladu sa MRS i kako da se u finansijskim izveštajima iskažu posledice onih događaja koji su nastali do 31. decembra. Te mogućnosti su, naravno, dosta skromnije.

Instrumenti koje koristimo nakon dana bilansa mogu biti usmereni na oblikovanje forme finansijskih izveštaja i na oblikovanje sadržine (dok su instrumenti pre dana bilansa uticali samo na sadržinu! – ovim instrumentima smo mogli da oblikujemo finansijski položaj ili i finansijski i prinosni položaj; instrumentima kojima utičem na sadržinu nakon dana bilansa, uvek se menja i finansijski i prinosni položaj!! nema mogućnosti da se menja samo finansijski položaj – htela bi da promenim finansijski položaj a da mi dobitak ostane koliki jeste. To ne može!).

Na formu se može uticati na nekoliko načina. Bilans se može iskazivati u formi konta ili formi liste. Može se uticati i preko stepena raščlanjavanja kategorija koje su u tom bilansu prezentirane. Sastavljači finansijskih izveštaja ovde nemaju preveliku slobodu. Skoro da nemaju nikakvu mogućnost da oblikuju formu finansijskih izveštaja (posebno u našoj zemlji gde nemate nikakvu mogućnost da utičete na formu finansijskih izveštaja) jer propisana bilansna šema sadrži minimum i maksimum raščlanjavanja istovremeno. Naš zakon kaže: ''Vaš bilans mora da izgleda ovako''. Bilansista nema pravo da vrši dublje raščlanjavanje određene pozicije ili da sažima određene pozicije. Ono što imate u bilansu, iskazaćete na način na koji je to predviđeno datom bilansnom šemom. Jedini deo godišnjeg obračuna gde bilansista ima mogućnosti da utiče na formu, je u stvari obim informacija koji će pružiti korisnicima u napomenama uz finansijske izveštaje. Tu postoje samo osnovni zahtevi o obimu informacija, ali postoji i mogućnost da se većim obimom informacija iskaže politika iskrenosti preduzeća. Tako se kroz uticaj na formu realizuje opredeljivanje da li će se voditi politika iskrenosti (otvorenosti) ili politika diskrecije. Tu ćete preko obima informacija koje ćete pružiti, realizujete zadatak koji vam je dat. Dajete samo ono što morate, ili dajete više od onoga što se decidirano traži u standardima, odnosno zakonskim propisim. Poslovni izveštaji uprave koji prate godišnji obračun, predstavljaju takođe jedan od načina da se utiče na formu bilasnsa, slično kao i kod prethodno navedenog načina, pružanjem (putem njega) više ili manje informacija. I to je takođe predmet bilansne politike. Sve informacije u tom izveštaju podležu principima jasnosti i istinitosti, potpunosti čak i uporedivosti (jer to može biti jako korisno). Sva ona načela koja važe za godišnji obračun, važe i za izveštaj uprave.

218

(kod Kate na prezentacijama pominje se još jedan način uticanja na formu – primenom ili odustajanjem od primene bruto principa)

Na sadržinu bilansa - Sve ove mere utiču i na finansijski i na prinosni položaj preduzeća. U knjizi je jedan deo ovih mera nejasno napisan, ne zna se da li se odnose na mere pre ili nakon dana bilansa, recimo način otpisivanja stalne imovine, metode obračuna troškova disponiranih zaliha; da li mi o tome odlučujemo nakon dana bilansa ili mi već u toku godine evidentiramo i otpise i troškove materijala... dakle mi već na početku godine moramo znati koja se metoda koristi. U svari, u pravu ste i vi, ali nije netačna činjenica da se o tome odlučuje na kraju godine. Zato što vi u stvari u nekom tenutku morate da napravite izbor. I ono načelo kontinuiteta koje sam spominjala malopre, ono je razlog što su ta pravila unapred poznata i što ih vi kad gledate sada, kažete mi smo to znali i ranije. Znali ste i ranije zato što smo mi taj izbor ranije napravili i zato se tog izbora moramo držati u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Da taj izbor nismo napravili, mogli bi smo ga napraviti sada na karju godine. Možemo reći: ''u toku godine vi samo knjižite količinski troškove materijala, a na kraju godine ćemo vam reći koju ćete cenu uzeti da bi ste izračunali visinu troškova.'' Ali mi kada napravimo izbor, mi tada formulišemo našu računovodstvenu politiku, tu politiku čak moramo i objaviti, i time jedan deo mera naše bilansne politike obajvljujemo. Znači postoje neke od tih mera koje jesu i mere BP, ali su mere BP koje su poznate unapred, odnosno čija primena teče tokom čitave godine-znači na kraju godine ja radim samo konačan obračun amortizacije, ali mesečne otpise knjižim tokom čitave godine, pa moram znati koju metodu otpisivanja primenjujem.

To isto važi i za zalihe. Šta mogu ipak da uradim samo na kraju godine? Na kraju godine ja mogu da vršim vanredna otpisivanja imovine, u skladu sa načelom impariteta. Znači kada se uradi inventar imovine, kada se ustanovi stvarno stanje, i kada se izdvoji ili označi imovina kod koje je stvarna vrednost niža od tekuće tržišne vrednosti, onda na kraju godine vršim otpisivanje. E ta otpisivanja ja sada mogu da koristim i kao meru bilansne politike. Kako? Tako što će otpisani iznos biti, recimo, malo viši od onoga koji bi se mogao eventualno smatrati realnim. Jer tu uvek postoji pitanje šta je tu realno. Znači ako imamo obezvređene zalihe materijala ili robe na meni je da procenim koliko je to obezvređenje. Znači, da li ću uzeti najnižu moguću tržišnu prodajnu cenu za bilansiranje, ili ću uzeti tržišnu cenu koja je malo viša. Ako uzmem najnižu moguću tržišnu cenu, onda ću vršiti potcenjivanje zaliha, tj. izvršiću formiranje latentnih rezervi.

Kod otpisa potraživanja, koje takođe vršim na kraju godine, sprovodim i bilansnu politiku. Otpisujem malo više, ili malo manje, ili tačno onoliko koliko se nadam da ćemo naplatiti (neću ni dinar više da otpišem jer što više otpisujem rezultat mi je sve lošiji, a imovina sve manja).

219

Formiranjem rezervisanja, smanjujemo rezultat, i povećavamo naše obaveze, jer rezervisanja predstavljaju obaveze. Rezervisanja se formiraju na dan bilansa. Formirajući rezervisanja znamo da ćemo smanjiti rezultat, a zbog toga će naš finansijski položaj biti slabiji (čim se povećavaju obaveze, finansijski položaj firme se kvari). I vidite kolizije: hoću da prikažem manji rezultat da bih platila manji porez, a istovremeno kvarim svoj finansijski položaj. Nažalost, nema mera koje bi vodile tome da se popravlja (tačnije, u željenom pravcu utiče) i finansijski položaj i finansijski rezultat. Jer to su dva oprečna zahteva. Jer, ako ja hoću da iskažem veći rezultat, ja moram da smanjim rashode. A da bih smanjila rashode, moram ostaviti veću vrednost imovine, jer su rashodi uvek ukupna imovina minus ono što je potrošeno (pa ako iskažem da je potrošeno manje, ostaje mi u bilansu stanja više). A kakav će biti položaj ako iskažemo veću imovinu? Pri istim obavezama, finasijski položaj će biti bolji. Ako iskažem veće rashode, finansijski položaj kvarim, i istovremeno iskazujem niži rezultat. Znači ako vam neko kaže hoću i visok rezultat i hoću da finansijski položaj bude loš-to ne može! Meni bi jako odgovaralo da iskažem dobar rezultat, ali neću isplatiti dividende, jer je finansijski položaj loš. Nema mera kojima bi se ovakav cilj mogao realizovati.

Odnos između računovodstvene politike i bilansne politike

Da li su RP i BP sinonimi, ili jedno od drugog širi pojam?

Računovodstvena politika predstavlja skup mera, konvencija, pravila, koja se primenjuju pri izradi bilansa konkretnog preduzeća. Znači, svaka firma ima svoju računovodstvenu politiku. Vrlo često se koristi množina, i kaže računovodstvene politike, jer za bilansiranje svake pozicije preduzeće ima svoju računovodstvenu politiku. Pa se govori o RP stalne imovine, o RP koja se primenjuje kod zaliha, o RP kod potraživanja, o RP kod HOV i slično. U RP vi pokazujete kako koristite prava izbora. Kažete, na primer, primenjujem funkcionalnu metodu za transportna sredstva, linearnu metodu za građevinske objekte, degresivnu metodu za otpis opreme – to je vaša RP u vezi sa otpisivanjem stalne imovine.

Taj izbor bi istovremeno trebalo da bude i izraz BP. Tim se izborom vi istovremeno opredeljujete za određenu BP. Znači vaše RP određujuće utiču to kako će izgledati vaš bilans. Ali vaš bilans (godišnji obračun) nije samo pod uticajem RP! Postoje i postupci, kojima vi pre dana bilansa, i nakon dana bilansa možete uticati i na sadržinu i na formu godišnjeg obračuna. Znači, vi poštujete vašu RP, uradite sve kako ste zapisali u vašoj RP, ali procenite da vam finansijski položaj mora biti bolji i opredeljujete se za mere BP pre dana bilansa. Tih mera u RP uopšte nema, niti će ih ikada biti, a one jesu mere BP. Vi jeste uradili sve što je napisano u RP,

220

tamo čak piše i koja ćete rezervisanja primenjivati, voditi, otvarati, ali ne piše tačan iznos rezervisanja koji ćete utvrditi. Čak će biti rečeno koristiće se ta i ta metoda, ali vama je opet ostao određeni prostor u kom vi možete odmeravanjem rezervisanja malo naniže, ili malo naviše, da utičete na visinu rezultata i na finansijski položaj. U RP piše, potraživanje će se voditi u visini iznosa moguće naplate, ali vi na dan bilansa određujete koji je to iznos moguće naplate.

Tako da je BP, po mom uverenju širi pojam od RP! RP bi se mogla označiti kao deo BP. Ali svi postupci koje sprovodite pri bilansiranju nisu sadržani u RP. Stoga se RP i BP ne bi mogli koristiti kao sinonim. U pitanju jesu dve čvrsto povezane politike, ali pri čemu je RP u funkciji BP, ali je BP širi pojam u odnosu na RP.

Subota (radna), 18. decembar 2004

IZVEŠTAJ O PROMENAMA NA SOPSTVENOM KAPITALU

To je treći izveštaj koje sastavljaju društva kapitala, pored BS i BU. I koji je namenjen vlasnicima. Ovaj izveštaj zamenio je izveštaj koji se ranije zvao izveštaj o zadržanoj dobiti ili, kako se kod nas zvao, izveštaj o raspodeli dobitka. Ovaj izveštaj za razliku od ostalih izveštaja koji čine godišnji obračun namenjen je vlasnicima. I on zapravo pokazuje usled kojih dogadjaja se sopstveni kapital firme tokom godine promenio, u stvari on će vam dati objašnjenje zbog čega sopstveni kapital na kraju izgleda onako kako je to predstavljeno u BS. Da bi se bilans razumeo moramo da znamo koje su to promene koje mogu da dovedu do promena sopstvenog kapitala. Znači o čemu taj izveštaj treba da izveštava, koje promene treba da čine taj izveštaj? Promene koje se dešavaju na SK, delimo u dve grupe:

1. one koje nastaju na osnovu naknadnog ulaganja vlasnika - to su promene usled kojih se kapital uvećava zahvaljujuci priliva sredstava iz okruženja u preduzeće, ili pak usled odliva kapitala u okruženje u preduzeće. Prilivi mogu nastati uplatama vlasnika, isplate mogu nastati po dve osnove: ili usled povlačenja kapitala, dakle smanjenja kapitala ili usled isplata dividendi. Svaka isplata dividendi smanjuje SK. Zašto? Zato što su dividende deo dobitka, a dobitak je deo SK. Dakle kada isplatite dividende to će imati za posledicu smanjenje SK, odnosno SK će biti manji nego da ste celu ostvarenu dobit zadržali u vidu rezervi. Smanjenja OK nastaju otkupom i poništenjem sopstvenih akcija ili smanjenjem nominalne vrednosti akcija, ili

221

sažimanje akcija, ili ukrupnjavanje akcija kada se od dve akcije pravi jedna akcija i uz to se vrši smanjenje nominalne vrednosti.

2. promene koje nastaju iz poslovanja - kažemo iz internih izvora. Znači to su promene SK kreirane kroz poslovanje preduzeća. I naravno tu imamo povećanje SK koje nastaje kada preduzeće ostvari dobitak. Sećate se svaki dobitak povećava SK. Svojstveno tome svaki gubitak smanjuje SK. To znači da će do smanjenja doći usled pokrića gubitka. I sada ovde imamo nešto što do sada nismo radili. Povećanje ili smanjenje koje nastaje usled pojave prihoda i rashoda koji se neposredno obuhvataju preko kapitala.

Poštoje promene koje prema MRS ne idu u BU već prihodi se odmah pripisuju kapitalu, a rashoi ga smanjuju. To su tačno odredjeni prihodi i rashodi. Znači ne bilo koji, nego se tačno zna kada i koji prihod može, umesto kroz BU, da utiče na dobit, pa da kroz dobit utiče na SK, može da to preskoči i direktno utiče na SK i povećava SK, ako je prihod, odnosno da smanji SK ako je rashod. To se uglavnom nalaze dve grupe prihoda i rashoda:

1. kursne razlike - ali kada kažemo kursne razlike nemojte tu stati. Jer je prema MRS 21 osnovni postupak sa kursnim razlikama je da se one smatraju rashodom odnosno prihodom perioda u kome su nastali. Ali ako kursna razlika nastane po osnovu učešća koje imate u stranoj firmi i koje je prema tome iskazana u stranoj valuti, tada kursna razlika koja se na to učešće odnosi, neće biti tretirana kao rashod odnosno prihod perioda već će biti tretirana kao promena visine SK. Primera radi: ako neko naše preduzeće ima recimo značajno učešće od 40% u nekoj stranoj firmi, to učešće ce u našoj firmi biti iskazano u eurima, ako je ta firma u EU. Znači toliko smo morali da uložimo hiljada ili miliona eura da bi smo to učešće ostvarili. To će biti iskazano kao nabavna vrednost ako je većinsko učešće, ako je equity metoda, ili metodi udela ako je značajno. To učešće koje je iskazano u eurima mora na dan bilansa da se kursira, znači da se dovede na dnevnu vrednost. Ako je kurs eura iznad onoga kojeg smo imali u trenutku transakcije, odnosno u trenutku poslednjeg kursiranja, jer je učešće dugoročna kategorija, vi ste prošlo kursiranje radili kao 31.12 prošle godine, sada radite ponovo kursiranje i kurs je iznad onoga koji je bio u junu, jer ste i u junu radili kursiranje. Imaćete pozitivnu kursnu razliku. Pošto je učešće deo vašeg kapitala koji je investiran u drugu firmu MRS 21 zahteva da ta kursna razlika ne bude tretirana kao prihod ovog perioda, znači ne knjizite tu kursnu razliku kao prihod i povećate rezultat, nego da iskažete tu kursnu razliku kao povećanje SK. Znači ona uopšte nece ići kroz BU kao prihod, već će povećati učešće i povećati SK. Ukoliko bi se dogodila negativna kursna razlika, vrednost učešća bi bila smanjena i smanjen SK.

2. ukoliko se neki delovi imovine u toku sastavljanja izveštaja, iskazuju u svojim fer vrednostima, MRS 16 koji se bavi nepokretnostima, opremom i postrojenjima, nudi dva postupka: da imovinu vrednujete po njihovoj nabavnoj vrednosti umanjenu za sve akumulirane otpise, ili na dan bilansa utvrdjujete fer vrednost vaše stalne imovine. Ako se preduzeće opredeli za korišćenje ovog alternativnog

222

postupka onda će na kraju svake godine da utvrdjuje odnos izmedju nabavne vrednosti umanjene za amortizaciju i tržišne vrednosti te imovine na dan bilansa. Ako bi se dogodilo da je tržišna vrednost iznad, preduzeće bi imalo tzv. prihode od revalorizacije i ti prihodi bi bili iskazani kao povećanje kapitala. Znači bila pi povećana vrednost imovine na dnevnu vrednost i bio bi podignut kapital. Ako bi se dogodilo da u narednoj godine i po osnovu revalorizacije imovine, znači kada poredite vrednost u knjigama, znači to nije više nabavna vrednost, to je revalorizovana vrednost iz prošle godine umanjena za amortizaciju, ako nju uporedite sa tekućom tržišnom vrednošću i ako tržišna vrednost bude niža tada smanjujete vrednost imovine na nižu fer vrednost i smanjujete onu revalorizaciju koju ste prošle godine prikazali. I sve dok ne potrošite tu revalorizaciju, vi ćete gubitke, dakle smanjenje vrednosti evidentirati preko te revalorizacije. A ako bi se dogodilo da tržišne vrednosti padaju, da pad bude takav da potrošite sve ranija povećanja, onda bi se za iznos razlike smanjili SK. Znači u BS u okviru SK imaćete prihode od revalorizacije koje će poštojati sve dok je tržišna vrednost veća od vrednosti u knjigama. I onda će se svake godine povećavati, odnosno smanjivati u zavisnosti kako se menja odnos izmedju knjigovodstvene i fer vrednosti vaše stalne imovine. Na taj način vi obezbedjujete da u BS da stalna imovina, i naravno u okviru SK, stalna imovina bude iskazana po fer vrednostima. Problem koji se javlja kod ovog postupka je što je jako teško utvrditi fer vrednost za sve oblike imovine kojom preduzeće raspolaže i što poštoji opasnost od uvodjenja prilične doze subjektivizma u finansijske izveštaje, imajući u vidu da sastavljač finansijskih izveštaja mora sam da odredjuje kolika je fer vrednost, ako nema tržišne vrednosti, pa slično sredstvo… znači čim nema tog čvrstog uporišta, to može dovesti do subjektivnih procena.

Koje informacije izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu treba da pruži

• 1. висину нето добитка или губитка текућег периода;• 2. износ прихода и расхода који су непосредно третирани као повећање односно

смањење капитала - znači one koje sam malo pre objašnjavala.• 3. добитке и губитке који су третирани као промене сопственог капитала - dakle

razlike izmedju ovih prihoda i rashoda• 4. износ за који је коригован резултат претходног периода по основу исправљања

фундаменталних грешака - koliko god nastojimo da prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja ne napravimo grešku to ne znači da se greška nikada ne napravi. Poštoji poseban standard koji se bavi načinom na koji se fundementalne greške ispravljaju, pri čemu se pod fundementalnom greškom podrazumeva greška koja je dovela do netačnog iskazivanja, ali do značajne mere, rezultata i neto imovine odredjenog obračunskog perioda. Kada se takva greška otkrije, recimo tretirali ste kao rashod nešto što je trebalo

223

tretirati kao sredstvo. To je dovelo, za taj period, do smanjenog rezultata i svojstveno tome iskazivanja niže imovine. Ta greška je otkrivena ove godine u junu, a napravljena je prošle godine. MRS 8 traži da se takva greška ispravi. Dakle za efekat greške biće promenjen neto dobitak prethodne godine. A pošto je taj neto dobitak iz prethodne godine deo SK onda će ispravka visine neto dobiti uticati na visinu SK.

• 5. износ исплаћених дивиденди и• 6. износ за који је промењен резултат услед промене рачуноводствене политике -

ako promenite RP i predjete recimo sa FIFO metode na prosečnu cenu kod obračuna troškova zaliha, to će imati uticaja na visinu troškova zaliha i na vrednost zaliha. MRS 1 u takvim situacijama zahteva da izračunate efekte promene ove RP i da promenite rezultat prethodne godine za tu promenu. Zašto? Da bi taj rezultat bio uporediv sa rezultatom tekuće poslovne godine, znači vi ćete promeniti rezultat prethodne godine da bi ste mogli da izvršite uporedjenje. Znači vi ćete reći: da smo i prošle godine primenili ovu RP rezultat bi bio ovoliki, pa taj onda rezultat postaje uporediv sa rezultatom u ovoj godini u kojoj vršite obračun po ovoj metnodi.

Forma izveštaja - kako izveštaj izgleda

MRS-1 nudi 2 forme izveštaja o promenama na SK. Znači on ne nalaže da izveštaji moraju izgledati ovako ili onako, on kaže moguće je da izveštaj ovako izgleda. Te dve forme se medjusobno razlikuju prema obimu informacija koje sadrže.

224

Форма 1:

Салдо на дан 31.12. 2003

Емисија акциј. Капитала

Дивиденде за 2003. год.

Нето добит периода

Нето добици/губици којинису исказани у БУ

Мањак ревалоризације

Вишак ревалоризације

Салдо на дан 31.12.2002.

Емисија

Дивиденде за 2002.год.

Нето добит периода

Нето добитици/губицикоји нису обухваћени у БУ

Курсне разлике

Мањак ревалоризације

Вишак ревализације

Промене у рачуново-

дственим политикама

Салдо 31. 12. 02.

УкупноЗадржана. добит

РезервеРевалор.резерве.

ЕмисионаАкцијскикапитал

Опис

Sećate se da svaki izveštaj mora da ima uporedne podatke. Znači i ovaj izveštaj ponudiće podatke za prethodnu godinu i indentične podatke za tekuću poslovnu godinu da bi onaj koji čita doneo ispravne odluke. Pa pogledajte prvi deo, on zapravo se odnosi na 2002 godninu. Znači pokazuje pokazuje promene kapitala na 2002 godini: promene u RP, višak revalorizacije, manjak revalorizacije, po osnovu toga da li imate dobitak ili gubitak po osnovu revalorizacije, kursne razlike, ako postoje neto dobici ili gubici koji nisu obuhvaćeni BU, neto dobit period, dividende, emisiju i pokazuje saldo na dan 31.12.2002. znači počinje od početka 2002 i dolazi do kraja 2002, pokazuje sve promene kapitala u 2002. a mi sada sastavljamo izveštaj za 2003. Šta je saldo na dan 31.12.2002? to je početno stanje za 2003 godinu. Znači mi u u 2003 godini startujemo sa SK koji je posatojao 31.12.2002 godine. I ovo su sada potpune iste kolone: višak revalorizacije, manjak revalorizacije, neto dobici ili gubici koji nisu iskazani u BU, neto dobit perioda, emisija…I dolazimo do salda kapitala 31.12.2003. znači izveštaj sadrži dva dela: u prvoj su promene koje su se desile u prethodnoj godini, a drugoj su promene u tekućoj godini da bi se ne samo visina kapitala, nego i visina svake promene koja je dovela do promene visine kapitala mogla uporediti. Znači vi ovde možete videti kolike su dividende bile 2002, a kolike su 2003, kolika je emisija bila u 2002 i da li je bilo, kolika je emisija i da li je bilo u 2003, kakav je bio uticaj revalorizcije u prethodnoj, a kakav u tekućoj godini. Znači možete za svaki element vršiti uporedjenje.

225

Forma 2 je kraća. Ovaj izveštaj se svodi na one promene koje direktno tangiraju kapital, dakle koje nisu posledica ni ispravljanja fundamentalnih grešaka, ni prihoda od revalorizacije, ni kursnih razlika, nego one koje nastaju po osnovu dobitka i emisije akcija. A gde se onda daju one druge informacije koje onaj siri izveštaj sadrži? One se daju u napomenama uz finansijske izveštaje. Znači u sopstvenim beleškama se daju. Znači sopstvene beleške su vezane za SK, znači tamo gde u SK kaže revalorizacija, znači revalorizaciona rezerva, onda stoji napomena i u toj napomeni stoji kolike su bile prošle godine, kolike su bile ove godine. Tamo gde je dat iznos promena vrednosti učešća, onda je opet u beleškama objašnjeno koliko je ta promena za tekući period. Znači pogledajte ovde, isto se polazi od salda 31.12.2002. a šta znači ovo prenos sa, odnosno prenos na? To može da vas na trenutak zbuni. Šta biva sa dobitkom koji smo ostvarili u prethodnoj godini? Taj dobitak se raspodeljuje. I biće sa pozicije neraspodeljena dobit ili dobit tekuće godine prenet na pozicije rezerve. Pa imate prenos sa neraspodeljene dobiti na rezerve. Zatim imamo dividendu, nova emisija, dobit tekuće godine i imate stanje 31.12.2002. Imate znači sada iste podatke za 2003. pogledajte razlikujemo dividendu za 2002. godinu i dividenda u 2002. godini, jer dividenda ostvarena u 2002 je deo dobiti u 2001 a dividenda koju isplaćujemo u 2003 je deo dobiti koju ostvarujemo 2002.godine. Dividenda uvek ide sa godinu dana zakašnjenja imajuci u vidu da se vrši najpre utvrdjivanje rezultata a raspodela se vrši u narednoj godini.

226

Primer:

Извештај о променама на капиталу -пример

405.90025.90080.000300.000Стање 1.1 .2003.

493.70032.80085.900375.000Стање 31.12. 2003.

32.800Нето добит текућегод.

С1/86а

75.00075.000Нова емисија

-20.000-20.000Дивиденде за 2002.

0-59005.900Пренос са/на

405.90025.90080.000300.000Стање 31.12. 2002.

25.90025.900Нето добит текућегод.

С1/86а

Нова емисија

Дивиденде за 2002.С1/86д

Пренос са/на

380.00080.000300.000Салдо 31.12. 2002.

УкупноЗадржанадобит

РезервеАкцијскикапитал

напоменаПозицијаМРС

Znači akcijski kapital 31.12.2002. je bio 300.000 dinara, rezerve 80.000, zadržane dobiti nije bilo i ukupni je SK bio 380.000 dinara. Neto dobit tekuće godine je iznosila 25.900, i 31.12. je bio 405.900-SK i naravno bilo je početno stanje za 2003. godinu. U 2003. godini izvršena je raspodela ove dobiti koja je bila 25.900 i to tako što je 5.900 preneto u rezerve i isplaćena je dividenda koja je iznosila 20.000. Znači dobit od 25.900 podeljenja je na 5.900 rezerve i 20.000 dividende. Znači ovde imate onaj prenos sa neraspodeljene dobit na rezerve, i smanjenje SK zbog isplate dividendi. Prenos sa neraspodeljene dobiti na rezerve ne tangira visinu kapitala, menja samo njegovu strukturu. I imali smo novu emisiju akcija od 75.000 i neto dobit tekuće godine je 32.800 tako da dobit na kraju 2003 godine 493.700 dinara. Znači ovaj izveštaj objašnjava početno stanje i promene kapitala koje su nastale usled raspodele dobiti iz prethodnog perioda koja dovodi do promene rezervi i isplate dividendi i promene usled emisije novih akcija. One promene ispravljanja fundamentalnih grešaka, prihodi i rashodi koji idu direktno u BS, iskazuju se u napomenama, a ne u ovom izveštaju, ako se opredelite za formu 2.

227

Računovodstvene politike

Predstavljaju skup specificnih postupaka koje preduzeće koristi pri sastavljanju svojih finansijskih izveštaja. Uslov je da su postupci dopušteni standardima i naravno da su u skladu sa konceptualnim okvirom. Kada je reč o objavljivanju računovodstvenih politika onda treba istaći da standard ne daje čvrsto pravilo, vec kaže RP treba objaviti, znači to je nešto što sigurno mora. Ali kaže i sledece RP možete objaviti kao poseban izveštaj ili RP možete objaviti kao deo napomena uz finansijske izveštaje. U praksi se koriste oba pristupa, i oba imaju svoje prednosi i mane. Ako se opredelite za prvi pristup, znači da sve vaše RP objavite na jedom mestu, prednost tog pristupa je da jednostavno uzmete tu stvar i vidite šta se kod bilansiranja svake pozicije radi, ali slaba strana je to kada vi gledate bilans i gledate napomenu uz bilansnu poziciju vi sada morate da tražite u RP koja je RP primenjena za tu poziciju koja vas zanima. Znači morate koristiti dva izvora. Drugi pristup, neću odvojeno, nego hoću napomena pa najpre dam RP pa dam napomenu tj. te detaljnije podatke. To je prednost. Ali sada ako vas zanima RP firme nemate više na jednom mestu već morate da je lovite po pojedinim napomenama. Dakle nemamo nažalost mogućnost da imamo i jedno i drugo. One firme koje hoće da izadju eksternim korisnicima oni koriste drugu metodu, a za sastavljače i firmu je lakša prva metoda.

Šta moramo da objavimo u računovodstvenim politikama?

RP treba da nam pruži informacije o tome koje smo osnove koristili za vrednovanje pozicija u finansijskim izveštajima, zatim moraju nam dati podatak o tome koje smo specificne RP primenjivali da bi smo mogli razumeti finansijske izveštaje. Znači ne da nam kaže… znate mi smo izvršili otpisivanje osnovnih sredstava… ne, hoću da mi kaže koju metodu je koristio prilikom otpisa osnovnih sredstava. Znači svaka specificna RP mora da bude navedena.

Kada kažemo da mora da nam objasni osnove vrednovanja, moram da vas podsetim da kada sam vam govorila o konceptualnom okviru, tada sam vam govorila da se u finansijskom izveštaju kao osnova za vrednovanje može koristiti istorijski trošak, tržišna vrednost, vrednost ponovne nabavke, i sadašnja vrednost (diskontovanje). Znači hoću da mi kaže koju su od tih vrednosti koristili da bi obrdili vrednost pozicija u svojim finansijskim izveštajima. Uobičajeno je da se za najveći broj pozicija koristi istorijski trošak ali neke od pozicija ce i pri korišćenju istorijskog troška kao osnove procenjivanja, biti vrednovane po nekim drugim vrednostima. Vrednovaćete robu ili gotove proizvode po neto prodajnoj vrednosti, ako je ona niža od cene

228

koštanja odnosno nabavne vrednosti, potraživanja ćete vrednovati po visini ostvarive vrednosti, rezervisanja za date garencije prema sadašnjoj vrednosti, ako je garantni rok 5 godina za automobil koji vi proizvodite i prodajete imaćete isplate koje će se protezati na rok od pet godina, vi ćete naravno visinu tog rezervisanja morati da utvrdite uzimajući u obzir vremensku vrednost novča. Prema tome iako koristite istorijski trošak za procenjivanje vrednosti neke od pozicija vi ćete koristiti neke druge vrednosti. E to mora biti napisano u RP.

Koje sve računovodstvene politike moramo objaviti?

• То су рачуноводствене политике које су примењене на:• - утврђивање прихода - imamo različite mogućnosti, možemo ih priznavati u trenutku

naplate, u trenutku isporuke. Moramo reći koju smo politiku od tih koristili. Možda smo koristili sve tri, ali moramo reći kada smo koju od njih koristili.

• - принципи консолидовања, укљујући зависна предузећа и придружене фирме - morate reći koje ste metode konsolidovanja koritili, kako ste grupu, kako ste tretirali goodwill (objašnjenje imate u predavanju 09.12. strana 6)

• - пословне комбинације,• - утврђивање амортизације,• - капитализацију трошкова позајмљивања и других трошкова,• - улагања у разне облике материјалних и нематеријалних улагања - dakle šta

aktivirate, koje metoda za otpisivanje nematerijalnih ulaganja koristite, • - лизинг,• - трошкови истраживања и развоја - kako tretirate te troškove• - залихе,• - порезе, укључујући одложене пореске обавезе,• - резервисања koja formirate• - трошкови који се односе на запослене,,• - конверзију иностраних трансакција,• - дефинисање географских и пословних сегмената• - дефинисање готовине и готовинских еквивалената,• - инфлаторно рачуноводство,• - владина помоћ и донације

229

BELEŠKE UZ FINANSIJSKE IZVEŠTAJE

Beleške predstavljaju neophodan deo finansijskih izveštaja. Ako vam neko ponudi izveštaje bez beležaka znajte da nešto krije. Znači izveštaji bez beležaka su teško čitljivi izveštaji. Naši bilansi su ranije bili razudjeni i imali su po nekoliko desetina pozicija. Sada je BS na jednoj strani, BU na drugoj strani, takodje se daje izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, iza toga idu RP i na kraju izveštaj o novčanom toku, i onda po pravilu ide nekoliko desetina stranica beležaka. I ako ne čitate beleške ili nemate beleške izveštaj nećete razumeti. Pošto je razumljivost jedna od kvalitativnih odlika finansijskih izveštaja, a ta razumljivost predpostavlja dve stvari:

1. preglednost2. pružanje dovoljno informacija

Pogledajte ta dva zahteva. Vi morate da napravite izveštaj koji je pregledan i morate istovremeno da date sve informacije koje su korisnicima finansijskih izveštaja važne da bi oni mogli doneti odluke. Tih korisnika ima veliki broj i oni imaju različite informacione potrebe. Da bi ste sve te informacione potrebe pokrili morate pružiti jako veliki broj tih informacija. Otuda se zadovoljenje ova dva zahteva, i preglednost i pruzžanje dovoljno informacija, nalaze u medjusobnom konfliktu. Taj konflikt razrešen je tako da su finan. izveštaji napravljeni pregledno, dakle sa manjim brojem pozicija, a da su sve informacije koje su potrebne za razumevanje finan. izveštaja date u napomenama. Svaki standard na kraju ima zahtev za obelodanjivanje. Znači na kraju svakog standarda piše…zahteva se obelodanjivanje….pa imate spisak informacija koje u vezi sa tom pozicijom morate objaviti. Taj minimun, znači možete objaviti i više od toga ali morate najmanje toliko. I kada se prave beleške odnosno napomene vi zapravo odgovarate na zahteve za objavljivanjem koje se u tom standardu nalaze.

Znači beleške imaju zadatak:

1. Prvo da daju dodatne informacije o pozicijama koje se nalaze u finan. izveštajima a koje su neophodne za informisanje. Npr. sastavljaćete izveštaj o kratkoročnim plasmanima, koliki su kratkoročni plasmani bili na početku godine, koliko je povećanje kratkoročnih plasmana u toku godine, kolike su bile naplate kratk. plasmana, koliko je stanje na kraju godine. I onda ćete uz sve to na kraju dati podatke i po ročnosti. Jer kratkoročni plasman je svaki plasman do godine dana, e onda ćete to razložiti plasmani sa rokom dospeća do mesec dana, tri meseca, šest meseci…znači o toj jednoj poziciji sve ove informacije daće u okviru napomena. A onda još ako imate i plasmane u dinarima i stranoj valuti, razbiće te ih na one u

230

dinarima i one u stranoj valuti, i u okviru ovih u stranoj valuti imaćete podelu po vrstama valuta. Sve to mora onaj koji čita izveštaj da zna, ne možete to reći u bilansu.

2. da daju neke informacije koje se u izveštajima uopšte ne nalaze ali su neophodne za donošenje poslovnih odluka. Znači vi u bilansu nećete videti da je vaša nepokretnost data u zakup, ali ćete u napomeni koja ide uz poziciju u kojoj se ta vaša nepokretnost nalazi, naći belešku da zgrada ili postrojenje predmet zakupa. Znači to je situacija kada napomene daju podatak koji uopšte u finan. izveštaju nema.

Na beleške se odnosi zahtev jasnosti i zahtev uporedivosti. Znači beleške kao izveštaji moraju biti jasni. Znači kada pravite belešku onda ona mora biti takva da onaj kome je namenjena može da je razume. I uvek za sve kvantitativne podatke koje prezentirate u beleškama dajete podatak za prethodnu i tekuću godinu. Znači kada je god potrebno da korisnik uporedi stanje sa kraja prošle i kraja ove godine dužni ste da date uporedni podatak. Zato se beleške naprave jednom i kontinuirano se primenjuju. Znači napravite prosto tabelu koju jednostavno popunjavate svake godine. Možete vi u cilju poboljšanja da promenite nešto da neki podatak dodate, ali opet ćete morati da objasnite da taj podatak prošle godine niste unosili. Znači pravilo je da te beleške budu standardizovane za svaku firmu. Znači niko drugi vam ne može napraviti beleške. Niko drugi ne može za neku firmu napraviti beleške osim onoga ko tu firmu jako dobro poznaje. Znači beleške se razlikuju od firme do firme, imaju one sličan sadržaj ali nikada potpuno isti.

Ako se RP i beleške daju zajedno šta će onda beleške sadržati. Prvo morate objasniti u beleškama kada je osnovana firma i koja je njena osnovna delatnost. Znači prva beleška sadrži podatak o tome a) kada je osnovana firma, znači navešćete datum i rešenje po kome je firma upisana u sudski registar i navešćete spisak delatnosti za koje je firma ovlašćena znači kojima se bavi. Nakon toga b) slede RP i c) beleške. Evo ovde imate jedan takav primer beleški.

• Пример:

• Предузеће је основано 1959. године, као друштвено предузеће, од августа 2001. године предзеће послује као акционарско друштво. Продајом државног дела акција у 2002. години потпуно је завршен процес приватизације предузећа. Ovde bi još bilo i čime se firma sve može baviti.

Druga beleška koju morate navesti je vaša izjava o tome da li ste pri sastavljanju rac. izveštaja po š tovali MRS i koju ste osnovicu za procenjivanje koristili. Zašto je ovaj podatak da li ste koristili standarde važan? Zato što kada vi kažete da ste sastavljali finan. izveštaje u skladu sa rac. standardima, onda to u svetu znači sledeće: ti izveštaji su potpuni, tačni,

231

razumljivi, uporedivi. Znači imaju sve one kvalitativne odlike koje po konceptualnom okviru moraju posedovati. To je poruka korisniku… Možete se osloniti na informacije koje ovi izveštaji sadrže. I upravo zbog toga što je ta informacija tako važna ne možete napisati da su izveštaji sastavljeni u skaldu sa računovodstvenim standardima ako niste primenili sve standarde pri sastavljanju izveštaja. Kada ovo kažem sve standarde onda ne milsim bukvalno da svaki od standarda primenite, nego da ste pri bilansiranju dogadjaja koje ste imali u poslovanju vaše firme uvek koristili MRS koji se na taj dogadjaj odnosi. To znači da ja neću koristiti MRS 17 koji se odnosi na lizing zato što jednostavno nemam opremu uzetu u lizing, ali ću koristiti MRS-18 koji se odnosi na prihode zato što prihode od prodaje imam, koristiću MRS-23 zato što imam kamate…dakle važno je da ste vi prilikom bilansiranja dogadjaja koji su iskazani u vašim bilansima uvek postupali u skladu sa MRS. Ako ste makar od jednog standarda odstupili, znači ne možete napisati… Mi smo primenjivali najvažnije standarde, to nista ne znači. Čim niste poštovali jedan standard smatra se da niste poštovali ni jedan.

Kada je reč o procenjivanju znači, tada ćete navesti da li ste se opredelili za istorijski trošak? Zašto je vazna ova osnova procenjivanja? Zato što izabrana osnova opredeljuje kako će biti održan kapital i šta će biti smatrano dobitkom. Znači ako vi kažete istorijski trošak, onda to znači da ste se opredelili za nominalno održanje kapitala i da svaka razlika izmedju nominalnog kapitala na kraju i na početku može biti smatrana dobitkom, odnosno da će dobitkom biti smatrana razlika izmedju prihoda i rashoda iskazanim u nominalnim jedinicama, nezavisno od promena kupovne snage novča. Primer za ovo je

• Финансијски извештаји су припремљени и у свим материјалним аспектима усаглашени са са МРС уз обрачун по историјским трошковима. Mi nećemo prolaziti sve napomene već samo neke od njih. (na slajdovima ima još) Evo,

na primer, kao bi izgledala sadržina napomene koja bi išla uz nepokretnosti, opremu i postrojenja. Znači na koja pitanja, a ta pitanja se nalaze u MRS-16 treba da da odgovore ova napomena. Treba da da kolika je bila vrednost sredstava i to po grupama, kolika je vrednost nabavke koje su izvršene u toku godine takodje po grupama, kolika je bila prodaja osnovnih sredstava i kolika je bila njihova nabavna i otpisana vrednost, ako je u toku godine bilo završenih investicija koje su započete ranije, kolika je njihova vrednost, koliki su otpisi bili na početku a koliko u tekućoj godini i kolika je sadašnja odnosno neotpisana vrednost po grupama. Znači sve te informacije moraju biti date u napomenama.

232

Da bi napomena odgovorila na ova pitanja ona otprilike može

Znači gore imate osnovne grupe vaših osnovnih sredstava, a po horizontali dajete potrebne podatke o vrednosti. Počinjete od nabavne vrednosti 1.1.2001. nabavke u toku godine, prodaja nije bilo, 31.12. tolika je bila nabavna vrednost ukupno, onda imate ispravke vrednosti koje su bile na početku godine, amortizacije u tekućoj godini, obezvredjenja nije bilo, 31.12. izgdaju otpisi sa prodajama ovako, i sadašnja vrednost izgleda ovako. Znači dajete nabavnu vrednost, promenu nabavne vrednosti. Nabavna vrednost se može povećati zbog dodatnih nabavki, završetka investicije, a onda otpisi. Otpisi na početku godine + otpis tekuće godine + obezvredjenje, znači vanredno otpisivanje kada je bilo i kada od nabavne vrednosti oduzmene otpisanu vrednost dobijete neto sadašnju vrednst, odnosno sadašnju vrednst sredstava na kraju godine. To je jedan od primera kako bi beleška trebala da izgleda.

Osnovna sredstva u pripremi

Možete dati beleške i opisno, dakle da objasnite kolika je bila njihova vrednost na šta se ona odnosi, kako je finansirana, koliko je do sada uloženo, znači iz čega se sastoji ta vrednost osnovnih sredstava u pripremi. To je informacija koja je korisniku potrebna i koju možete dati i u ovakvoj formi, ne mora biti obavezno u vidu tabele.

• Вредност основних средстава у припреми од 18.186.864 дин се односи на грађевински објекат у Земуну. Овај објекат финансира “К”, Пирот средствима намењеним фонду за неразвијена подручја. Износ уложених средстава је око 13.000.000, а разлика од 5.186.864 је резултат извршене ревалоризације.

233

• На дан биланса утврђено је постојање импаритетног губитка у вредности линије за производњу чија је књиговодствена вредност 1.356.000 дин., а садашња вредност утврђена уз примену дисконтног фактора 12% износи 1.300.000.-

• Разлика од 56.000 је унета у биланс успеха као расход.

Znači ako je bilo izvršeno otpisivanje, zašto je izvršeno i koji je to diskontni faktor korišćen. Šta znači obezvredjenje tj MRS-36? Sećate se onog računa ostatka, kod načela impariteta,. Znači mi smo diskontovali buduće prilive od korišćenja tog sredstva, koristili smo diskontni faktor 12 i ustanovili da je diskontovana vrednost primitaka + neotpisana vrednost 1.300.000. Pošto je knjigovodstvena vrednost 1.356.000 šta ćemo sa razlikom od 56.000? Ta razlika se smatra kao rashod odnosno smatra se da je to osnovno sredstvo precenjeno. Znači to je objasnjenje zašto ta linija na kraju ima vrednost nižu za 56.000.

Primer za lizing

• А) Рачуноводствена политика• Опрема и непокретности узете у финансијски лизинг билансирају се и процењују

сагласно Рачуноводственом стандарду 17 у оквиру сталне имовине уз исказивање обавезе према закуподавцу.

• Овакво билансирање финансијског лизинга је последица поштовања захтева да се при финансијском извештавању даје предност економској садржини у односу на форму.E sada naravno da bi ste vi znali kako je to uradjeno morate znati MRS-17, to je jos jedan

dokaz da finan. izveštaji nisu namenjeni laicima.

IZVEŠTAJ O TOKOVIMA GOTOVINE

Sadrži prilive i odlive gotovine koji nastaju iz operativne aktivnosti, investicione aktivnosti i finansijske aktivnosti u jednom obračunskom periodu. Kao i BU tako se i ovaj izveštaj odnosi na obračunski period, za razliku od BS koji se odnosi na odredjeni trenitak.

Efekat priliva i odliva je neto gotovina. Dovode do povećanja ili do smanjenja neto gotovine.

Kada posmatrate poslovanje preduzeća to poslovanje preduzeća nije ništa drugo nego konvertovanje novčanih sredstava u neka naka materijalna ili imaterijalna ili finansijska ulaganja i ponovno pretvaranje tih ulaganja u novac. Znači vi imate ulaganje na početku, kupite

234

osnovna sredstva, zalihe, učešća itd. kroz poslovanje vremenom, duže ili kraće u zavisnosti od brzine obrta, ta vaša ulaganja se ponovo pretvaraju u novac.

Kod banaka je po jos očitije. Banke prikupljaju gotovinu i to su depoziti, tu gotovinu plasiraju i to su plasmani. Znači zadatak banaka je da prikuplja sredstva od onih koji imaju viškove gotovine i da ih plasira onima koji imaju potrebe za novčanim sredstvima. Znači ovde banka od svojih obaveza, jer depoziti jesu obaveze banke, dolazi do potraživanja, i naravno njen cilj je da prilivi iz plasmana budu veći od odliva po osnovu vraćanja depozita.

Znači smisao i kod preduzeća i kod banaka je da iz poslovnog procesa izvučemo više gotovine nego što smo u taj poslovni proces ulozili.

Novčani tokovi u firmi mogu se podeliti na dva dela:

1. interni ili regularni tok gotovine - koji nastaje unutar preduzeća i to je ovaj tok koji sam vam pričala,

2. eksterni ili iregularan tok gotovine - ne javlja se tako redovno i uvek dovodi do ili priliva gotovine u preduzeće, i time širi ovaj interni tok, ili dovodi do odliva gotovine usled čega se interni tok sužava.

Šta je eksterni tok? Kako to pare spolja mogu doći u firmu? Uplate vlasnika, zaduženje kod poverilaca dovode do priliva gotovine u preduzeće, znači mimo njegovog redovnog poslovanja, a isplata poverilaca, znači izmirenje duga, vraćanje kapitala vlasnicima, isplate dividendi dovode do odliva sredstava iz preduzeća.

Zašto je važno da preduzeće ima stalnu kontrolu nad likvidnoscu? Kada sam govorila o uslovima održanja preduzeća na dugi rok, svi su isticali da postoje dve pretpostavke koje uvek moraju da budu ispunjene da bi preduzeće na dugi rok opstalo. To su likvidnost i rentabilnost preduzeća. Znači preduzeće, da bi opstalo na dugi rok, mora biti profitabilno. Zašto je to važno? Zato što samo profitabilno poslovanje obezbedjuje održanje kapitala koje je u preduzeće investirano i njegov rast. Ni jedan vlasnik neće držati pare u firmi koja ne uvećava kapital koji je on u tu firmu uložio. Zašto likvidnost? Zato što bez sposobnosti da izmiri svoje obaveze preduzeće odlazi pod stečaj. Država brine o tome da se održi finansijska disciplina u privredi. Bez likvidnosti učesnik u toj privredi nema normalno odvijanje poslovnog procesa, nema noramlne privrede. I zato je jako važno da svaki učesnik u privredi poslovanja svoje obaveze izmiruje na vreme. Zakonom o stečaju 45 dana možete da kasnite sa plaćanjem obaveza ili da vam je račun blokiran 30 dana i vi odlazite u stečaj. I zato su to dve važne pretpostavke.

235

Ispunjenosti prve, rentabilno poslovanje, utvrdjujemo preko sastavljanja BU. Sposobnost firme da odrzi svoju likvidnost, da plaća svoje obaveze procenjujemo preko podataka koje sadrži izveštaj o tokovima gotovine.

Tokovi gotovine se obično definisu kao prilvi i odlivi gotovine i gotovinskih ekvivalenata. Tokovima gotovine ne smatraju se one transakcije koje dovode do promena izmedju stavke koje predstavljaju gotovinu ili gotovinske ekvivalente. Kako ovo treba razumeti? Kada uplatite pare iz blagajne na vas tekući račun, to nije gotovina, to je promena u okviru gotovine. Imam gotovinu na računu, imam gotovinu u blagajni pa sada to što sam ja prenela pare sa blagajne na račun ili obrnuto to nije to.

Šta su gotovinski ekvivalenti? MRS 7 bavi se izveštajim o novčanim tokovima. Znači sve što treba da znate o izveštaju o novčanim tokovima naći ćete u MRS 7. Po tom standardu novčanim ekvivalentima smatraju se sva sredstva koja se mogu u kratkom roku pretvoriti u poznate sume novca i kod kojih ne postoji rizik od smanjenja vrednosti. Znači to su sva sredstva koja se mogu u kratkom roku pretvoriti u gotovinu i to u poznati iznos gotovine i kod kojih ne postoji rizik od smanjenja vrednosti. Znači takva sredstva recimo ček smatra se ekvivalentom gotovine.

Šta je cilj sastavljanja izveštaja o tokovima gotovine?

Cilj sastavljanja izveštaja je da korisnici dobiju izvore iz kojih če moći da dokuče informacije o tome kako su se menjali prilivi i odlivi preduzeća u prošlosti, sa kojim ciljem. Znači šta je za nas cilj ovog izveštaja, mi govorimo o izveštaju koji se sastavlja na kraju godine u toku godišnje zaključka. Znači zašto nekoga zanima koliki su bili prilivi ili odlivi u prošloj godini? Zato da bi mogao da proceni sposobnost plaćanja preduzeća u budućnosti. Znači polazeći od tih prošlih novčanih tokova mi procenjujemo buduće novčane tokove, i zbog toga nam je taj izveštaj važan. Taj izveštaj će nam pokazati koliko je preduzeće sposobno da stvori gotovine, zatim koji su to namene za koje preduzeće tu gotovinu troši, na bazi toga mi ćemo proceniti da li je preduzeće sposobno da vraća svoje kredite, da plaća kamate, da isplaćuje dividende, i izmiruje sve ostale obaveze koje proisteknu iz poslovanja.

Šta sve obuhvata gotovina? Znači raspoloživu gotovinu, depozite ne računu koji nije oročen, dakle to je vaš tekući račun. Znači vaš tekući račun kod banke predstavlja vas depozit koji vi možete slobodno raspolagati bez ikakvog ograničenja. Ili depozite koji se isplaćuju na zahtev.

Gotovinski ekvivalenti: komercijalni zapisi, državne obveznice koje imaju rok dospeća do tri meseca. Kratkoročna ulaganja i održive HOV ne smatraju se ekvivalentima gotovine, zato što kod njih poštoji rizik od gubitka vrednosti, zato što poštoji rizik od naplate, ja sam pozajmila

236

na tri meseca ali taj kome sam pozajmila da li će da mi vrati ceo iznos ili neće, da li će platiti polovinu odmah, ili neće platiti nikada. Znači taj uslov nije ispunjen.

Kome je namenjen ovaj izveštaj?

Namenjen je upravi, postojećim i potencijalnim investitorima, postojećim i potencijalnim poveriocima, i naravno državi. Finan. izveštavanje u celini sve više se okreće investitorima, i sve promene koje se u standardima vrše motivisani su željom da se zaštite interesi investitora. Ne kažem da se time ne štite interesi poverilaca, ali medjunarodni komitet ima u prvom redu investitore i to nije slučajno. Jer sve više preduzeća pribavljaju dodajni kapital na tržištu kapitala, a sve redje će se obraćati bankama za kredite. Jer je kod banaka previsok rizik. I sada se pomera težište poslovanja banaka sa kreditne funkcije na neke druge uloge koje će banke imati.

Šta uprava preduzeća može da vidi iz izveštaja o novčanim tokovima?

Znači nju prvo zanima koliko je gotovine u preduzeće uopšte stiglo tokom prošle godine, dakle koliko smo mi para naplatili tokom prošle godine po raznim osnovama, i to hoću da mi bude diferencirano. Dakle koliko po osnovu osnovne delatnosti, dakle operativne delatnosti, koliko mi je priliva bilo iz dezinvestiranja, dakle iz prodaje imovine, a koliko je para pribavljeno iz eksternog okruženja. Naravno zanima me i za šta se te pare troše. Koliko sam ulagala i kolike su isplate bile po osnovu tekuće aktivnosti firme, koliko sam novaca uložila u neku nemonetarnu imovinu, i koliko sam novaca uložila na razduženja ili eventualno vratila vlasnicima. Znači to je ono sto uprava hoće da zna.

Zatim na osnovu takvih informacija uprava sta može zakljuciti? Odakle joj potiče gotovina, znači koji je to najveći izvor gotovine u prošloj godini bio, zatim uprava može dokučiti da li su prilivi ili odlivi iz finan. aktivnosti možda bili najjači, to znači da smo se mnogo zaduživali ili da smo pribavljali značajan dodajni kapital, a da nam je poslovna aktivnost generisala skromna novčana sredstva. Ili da je neto novčani tok u ovoj godini u najvećoj meri bio pod uticajem naših ulaganja…imali smo mi lep priliv gotovine iz poslvone aktivnosti ali ipak je neto gotovina na kraju skromna. Zašto? Zato što smo veliki deo para ulagali u materijalna ili nematerijalna ulaganja, dakle vršili smo investiranje. Dakle to su informacije koje mogu da se dobiju iz novčanog toka.

Kada se radi procena vrednosti preduzeća za potrebe bilo prodaje preduzeća ili fuzije preduzeća, uvek se kao osnova koriste budući novčani tokovi. Da bi ste mogli da prognozirate buduće novčane tokove morate da znate novčane tokove iz prošlosti. Zatim uprava procenjuje likvidnu sposobnost preduzeća na bazi vremenskog rasporeda novčanog toka. Npr. mi sada pravimo novčani tok za godinu dana. Uprava će za svoje potrebe da taj godišnji novčani tok

237

podeli po mesecima, pa ce tačno videti kakva je dinamika priliva i odliva sredstava po pojedinim vremenskim periodima. Ona želi da uoči koji su to periodi u toku godine kada obično ostvaruje viškove gotovine, odnosno koji su to periodi u toku godine kada ima problem sa održavanjem likvidnosti. To je jako važno za buduće odluke. Jedno je kada vi vodite finansije firme i znate da ćete počevši od maja pa zaključno sa junom imate slabije prilive a niste u stanju da smanjite odlive i da je prema tome to period u kome su vam potrebna novčana sredstva. I ako to vi već znate u martu onda vi možete da napravite strategiju kako ćete tu nesaglasnost izmedju priliva i odliva prevazići, a ne kada počne maj mesec…šta pa nemamo para, pa kako nemamo para…to je onda jedna potpuno drugačija situacija. I zato je važno da se na bazi prošlih priliva napravi plan priliva i odliva koji će biti za naredni obračunski period, da bi ste mogli da predvidite situacije kada vam novac fali ali isto tako i situacije kada imate viškove gotovine. Nikada se pare ne drže na računu, na računu se drži samo onoliko para koliko je potrebno da se izmire obaveze. Svi viškovi gotovine se mogu plasirati. Znači ako ja znam da ću imati prilive gotovine, jer ću unapred početi da tražim koje su najpovoljniji načini da tu gotovinu plasiram.

Jedna je još prednost koja se ističe kao prednosti izveštaja o novčanom toku u odnosu na ostale finan. izveštaja. Kaže se da izveštaj o novčanom toku odnosno neto gotovina nije pod uticajem bilansne poltike jer nešto je naplaćeno ili nije a nešto je plaćeno ili nije, prema tome vi nemate mogućnost da kreirate neto novčani tok. Znači vi samo možete da prikažete odakle ta gotovina dolazi i za šta ste gotovinu trošili. Bilansna politika ne može da opredeljuje visinu neto gotovinskog toka.

Kako to uprava meri kvalitet dobiti preko neto gotovine?

I to je još jedna razlika izmedju banaka i preduzeća. Ako jedno preduzeće ima dobitak od 100.000.000, i ima neto gotovinski tok od 30.000, a drugo preduzeće ima takodje rezultat 100.000.000 i ima neto gotovinu od 80.000, čiji je dobitak kvalitetniji? Znači kvalitet dobitka merite stepenom njegove naplaćenosti, a stepen naplaćenosti dobijate kada stavite u odnos dobitak i neto gotovine. I to je jedan od važnih pokazatelja kvliteta rada firme. Na bazi ovih informacija o čemu uprava odlučuje? Uprava svoju poslovnu politiku i politiku finansiranja kreira prema očekivanom neto novčanom toku, bira izvore za pribavljanje dopunskih sredstava i načine plasiranja slobodnih novčanih sredstava. Dividendna politika firme takodje se kreira prema visini neto novčanog toka. Ne mogu da objavim visoke dividende ako imam visok dobitak ako nemam odakle da ih isplatim, neću valjda uzimati kredit da bi isplatila dividende. I ta procena potreba za gotovinom biće izvršena opet na bazi neto novčanog toka. Imamo lep neto novčani tok ali mi nemamo nameru da investiramo, koliko nam još para treba. Investitori na bazi izveštaja o novčanom toku procenjuju kako uprava preduzeća kontroliše tokove gotovine.

238

Oni ce tačno videti da li uprava vodi računa o uskladjivanju priliva i odliva iz izveštaja o novčanom toku, zatim sposobnost preduzeća da stvara gotovinu koja je njima jako važna zbog moguće naplate dividendi, zbog isplate poreza, zbog održanja likvidnosti, zato što je to firma čiji su oni suvlasnici, važno ima je da se ta firma na dugi rok održi. I naravno iz toga će oni proceniti da li će uprava ići na dodatna ulaganja, odnosno ispostaviti dodatne zahteve vlasnicima za kapitale. Dakle izveštaj o novčanom toku ukazuje da firma ima dodatne potrebe za gotovinom, a ako ima onda je jedan od izvora su upalte vlasnika, bilo prodaja novog kola akcija ili udela i sl. Poverioci koriste izveštaje da bi procenili sposobnost firme da plaća glavnicu i kamatu. Oni procenjuju i buduće potrebe za gotovinom iz dva razloga. Jedan je da bi procenili da li će se firma još zaduživati. Ako će se firma čiji ste vi poverilac još zadužuje vi procenjujete da će ona imati teškoća sa vraćanjem dugova. Dakle ako se stepen zaduženosti firme povećava onda se smanjuje mogućnost da na vreme svoje obaveze izmiri. A onda ako ima višak gotovine, ako je firma dobra, nije prezaduzena, njima će trebati pare. To je jedan od potencijalnih komitenata kod kojih ću plasirati svoj novac. Dakle poštoji uvek više razloga zbog kojih se interesujete za novčani tok. Država normalno procenjuje sposobnost preduzeća da odgovori svojim poreskim obavezama na bazi neto novčanog toka. I kada gleda neto novčani tok u privredi kao celini može proceniti, znači ako veliki broj firmi ima negativan neto novčani tok onda tu nešto nije dobro.

Klasifikacija novčanih tokova

Klasifikujemo ih na tri segmenta:

1. iz poslovne aktivnosti (kaže se još i iz operativne aktivnosti)2. iz aktivnosti investiranja3. iz aktivnosti finansiranja.

Postavlja se pitanje zašto baš ovakva klasifikacija, zašto je baš ovako delimo? Poštoje dva razloga:

1. da na bazi ovako klasifikovanih novčanih tokova utvrdimo koja od navedenih aktivnosti najviše utice na finansijski položaj preduzeća, dakle da li operativna, investiciona ili finansijska aktivnost.

2. i da procenimo odnose izmedju tih aktivnosti. Znači ako meni najviše novca odnosi investiciona aktivnost, više nego operativna, gde je onda težište firme u tom trenutku. Na ulaganjima, ne na tekućim aktivnostima nego na ulaganjima. Poštoji dilema neki put kako neki priliv ili odliv treba klasifikovati. Te dileme su uglavnom vezane za kamate. Kada je reč o otplati rate, vi znate da se dugoročni krediti otplaćuju putem anuiteta. Kada imate isplatu anuiteta rata smanjuje galvnicu duga a kamate predstavlja tekući

239

finan. rashod. I ovde se dilema postavlja sledeća. Dugoročno zaduživanje i dugoročno razduživanje je aktivnost finansiranja. Pitanje je bilo da li i kamata na kredite koja je povezana sa tim zaduženjem treba da bude tretirana kao odliv gotovine iz finan. aktivnosti ili imajući u vidu da te kamate utiču na visinu rezultata, neto rezultata iz poslovanja, te odlive treba klasifikovati u operativnu tj. poslovnu aktivnost. Da bi se povezao neto rezultat i neto novčani tok iz poslovne aktivnosti kamate na kredite se klasifikuju kao odlivi gotovine iz poslovne aktivnosti, a otplata rata se tretira kao odliv gotovine iz finan. aktivnosti. Znači kamate na kredite, plaćene kamate, klasifikuju se kao odlivi gotovine po osnovu operativne aktivnosti, a isplate rata kojima se smanjuje i glavnica duga tretiraju kao odlivi iz aktivnosti finansiranja. Šta je razlog? Kada knjižite kamatu kao trošak ona predstavlja rashod perioda u kome je nastala, kada računate neto dobitak taj rashod utiče na visinu neto dobiti. Pošto mi želimo da povežemo neto dobitak iz poslovne aktivnosti i neto novčani tok iz poslovne aktivnosti onda smo promene gotovine po osnovu kamata klasifikovali u poslovnu aktivnost, a ne u aktvnost finansiranja.

Šta su prilivi i odlivi gotovine iz poslovne aktivnosti?

Ti gotovinski tokovi pokazuju sposobnost preduzeća da stvori dovoljno para za isplatu obaveza, prema dobavljačima i radnicima, za isplatu dividendi, i za ona ulaganja koja moramo izvršiti, a da pri tome ne moramo da koristimo eksterne izvore. Znači mi proveravamo da li smo sposobni da toliko para stvorimo kroz poslovni proces.

Prilivi gotovine iz poslovne aktivnosti su odredjeni delatnošću firme. Kao što su prihodi i rashodi iz poslovne aktivnosti odrdjeni delatnošću firme takva je ista situacija i sa prilivima i odlivima. Kod proizvodnih preduzeća prilivi nastaju: prodajom proizvoda i isluga, odnosno u trgovini od prodaje robe, zatim od naplate kamata, dividenda i tantijema,-prihod koji ostvarujemo od izdavanja autorskih prava, zaštitnog znaka…, prilivi od prodaje kratkoročnih berzanskih HOV, kratkoročnih kredita za poslovanje koje odobrava i sl…

Šta su odlivi? Šta sve plaćamo? Plaćamo dobavljače za kupljenu robu i izvršene usluge, plaćamo radnike, kamate, poreze, kupovina kratk. HOV u operativnoj aktvnosti, otplata kratkoročnih kredita, i imamo isplate rashoda.

Šta je investiciona aktivnost?

Šta znači investirati? Investirati znači uložiti, a posledica ulaganja je pretvaranje gotovine u materijalno ili imaterijalno dobro. Znači kada investirate vi trošite pare i pretvarate u materijalni ili nematerijanli oblik. Pa su gotovnisnki oblici iz investicione aktivnosti znači odlivi gotovine po osnovu ulaganja u sredstva koja će naravno kreirati u budućnosti ekonomske koristi, i po osnovu tih koristi prilive gotovine. Znači trošim sada da bih imao prilive u budućnosti. To je odliv od ulaganja a kada imamo priliv od ulaganja? Prodaja sredstava, to je suprotno ulaganju.

240

Znači kada prodate HOV, ili neko materijalno dobro vi njega pretvarate iz materijalnog u novčani oblik i time imate priliv. Koji bi bili prilivi gotovine? Prodaja mašina i opreme, prodaja vlasničkih i dužničkih HOV drugih preduzeća, znači ne svojih,( jer ako prodajemo svoje gde ce biti ti prilivi i odlivi? Biće u finansiranju). I naplata dugoročnih plasmana. Odlivi su: kupovina ili ulaganja u nekretnine, dugoročne HOV i davanje kredita. Znači vidite kada mi dajemo to je investiranje, a kada se zadužujemo to je finansiranje.

Aktivnost finansiranja

Ovi tokovi se iskazuju odvojeno od tokova koji nastaju iz poslovanja, zato što je reč o sredstvima koja u preduzeće pritiču a po osnovu priliva tih sredstava pravo na ta sredstva ostvaruju vlasnici odnosno poverioci. Dakle reč je o prilivu sredstava iz okruženja u preduzeće, bilo od vlasnika ili poverilaca i odlivima gotovine koja nastaju po osnovu zaduženja ili vraćanja dela uloženog kapitala vlasnicima. Saglasno tome prilivi su: od izdavanja akcija ili drugih vlasničkih instrumenata, izdavanja obveznica ili zapisa, uzimanje dugoročnih kredita, i uzimanje kratkoročnih kredita. Znači to su sve prilivi koji nam dolaze spolja ili od vlasnika ili poverilaca. Odlivi: otplate glavnice duga, isplate obaveze po osnovu finansiranja, lizinga, tu je jer je finansijski lizing kao dugoročni kredit, isplata dividendi. Dakle to su sve odlivi gotovine. Ako bi smo izvršili spajanje dve akcije u jednu i vlasniku isplatili nominalnu vrednost jednu od akcija taj odliv bi bio u aktivnosti finansiranja.

Rekla sam već da transakcije koje imaju nemonetarni karakter se ne prikazuju i izveštaju o novčanim tokovima. Računi bez aktive ali bez gotovine. Kada nastaje priliv? Priliv nastaje ili kada se smanji aktiva, znači nemonetarno, nešto od aktive pretvorite u gotovinu, ili kada se poveća pasiva, zadužimo se. Odliv imate kada se razdužite i tada imate smanjenje pasive, ili kada uložite što dovodi do povećanja aktive. Ali je važno da primetite da prilivi i odlivi tangiraju aktivu odnosno pasivu. Kao sto poštoji veza izmedju toka rentabiliteta i imovine, tako poštoji veza izmedju priliva i odliva i gotovine, novčanog toka i gotovine. To nam je važno jer ćemo na osnovu te veze doći do toka gotovine iako ne vodimo gotovinsko knjigovodstvo.

241

Kako izgleda izveštaj o novčanom toku?

Imamo gotovinske

A.Tokovi gotovine iz poslovne aktivnosti

1. Приливи готовине из пословне активности2. Одливи готовине из пословних активностиНето прилив/одлив готовине из пословне активности

• Б. Токови готовине из активности инвестирања• Приливи готовине из активности инвестирања• Одливи готовине из активности инвестирања• Нето прилив/одлив готовине из активности инвестирања • Ц. Токови готовине из активности финансирања • Приливи готовине из активности финансирања• Одливи готовине из активности финансирања• Нето прилив/одлив готовине из активности финансирањаNeto povećanje gotovine je zbir ili razlika neto gotovine iz poslovne aktivnosti,

aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja, jer u nekim od ovih područja možete imati i negativan gotovinski tok, znači neće biti samo sabiranja nego će biti i umanjenja za negativan gotovinski tok. Imate gotovinu na početku perioda, neto povećanje + gotovina na početku perioda mora dati stanje gotovine na kraju perioda. Znači u BS onaj iznos gotovine koji dobijete i ovaj iznos u izveštaju o novčanom toku mora biti jednak.

Koje metode sastavljanja izveštaja postoje?

MRS 7 za utvrdjivanje neto gotovine iz poslovne aktivnosti nudi dve metnode:

1. direktnu 2. indirektnu metodu

Obe ove metode daće isti iznos neto gotovine. Što se tiče priliva i odliva ili izračunavanja neto gotovine iz investicione i finansijske aktivnosti, utvrdjuju se uvek na isti način. Metoda utiče samo na način utvrdjivanja neto gotovine iz poslovne aktivnosti. a kod investicione aktivnosti i aktivnosti finansiranja uvek je neto gotovina razlika izmedju onih prethodno navedenih priliva i odliva. U čemu se razlikuje direktna metoda od indirektne kada je reč o tokovima iz poslovne aktivnosti. Sećate se kada sam govorila o BU tada sam govorila da metoda bilansiranja uspeha koja može biti metoda ukupnih troškova ili metoda troškova prodatih ucinaka, utiče samo na način utvrdjivanja poslovnog rezultata, a da se rezultat iz

242

finansiranja i vanrednih dogadjaja uvek utvrdjuje kao razlika izmedju prihoda i rashoda koji nastaju po tim osnovama. E slično je i ovde. Znači prilivi i odlivi za finansiranje i investiranje utvrdjuju se isto nezavisno od toga da li primenjujete direktnu ili indirektnu metodu. Samo se na različit način utvrdjuje neto gotovna iz poslovne aktivnosti.

Direktna metoda, koju standard ohrabruje polazi od pozicija iz BU i ona u stvari vrši transformaciju ili preračunavanje tokova rentabiliteta u novčani tok. Znači pretvara prihode u naplate i rashode u isplate. Za razliku od nje indirektna metoda polazi od neto dobitka i koriguje ga za nenovčane transakcije. Znači za ono što nije izazvalo isplatu.

Šta je osnova za izradu izveštaja o gotovinskom toku?

Za razliku od BS i BU koje dobijamo zaključkom računa glavne knjige, izveštaj o novčanom toku ne možete dobiti zaključkom računa. Dakle ne postoji knjigovodstvo koje bi dalo gotove podatke na bazi kojih bi vi izračunali neto novčani tok. Zašto? Zato što se računovodstvo zasniva na obračunskoj osnovi, a kako se zove to načelo u konceptualnom okviru? To je načelo nastanka poslovnog dogadjaja. Znači načelo kaže da registrujemo dogadjaj kada je nastao nezavisno od toga kada su nastali prilivi i odlivi uslovljeni tim dogadjajem. E pošto se računovodsto zasniva na obračunskoj osnovi onda do priliva i odliva gotovine moramo doći posrednim putem.

Izvori podataka za utrvrdjivanje izveštaja o novčanom toku nalaze se: u BU, u BU a dodatne izveštaje nalazimo obično u napomenama odnosno na dodatnim evidencijama na računima glavne knjige.

Znači ovde kada imate prihode i rashode dobijete dobitak, prilivi gotovine i odlivi gotovine i imate neto novčani tok.

Kako ćemo da konvertujemo prihode od prodaje u priliv gotovine? Šta treba da uradimo? Mi u stvari treba da odgovorimo koliko smo od prihoda od prodaje, taj podatak se nalazi u BU, znači mi znamo na osnovu BU koliki su nam prihodi od prodaje, ali ne znamo koliko se od tih prihoda pretvorilo u gotovinu. Kako ćemo do tog podatka doći? Tako što ćete prihod od prodaje korigovati iznosom potraživanja prema kupcima. Jer pazite, ako prihod naplatim odmah, ako prihod naplatim u celini, ja nikakvo potraživanje imati neću. Tada će mi prihod biti jednak naplati. Ako u toku obračunskog perioda naplatim manje nego što sam prodala, šta će biti sa potraživanjima od kupaca? Ona će biti veća jer to će značiti da deo prihoda je sadržan još uvek u potraživanjima, da nije pretvoren u gotovinu. Znači prihod i naplata mogu biti jednaki ako ste ceo prihod naplatili i tada se potraživanje prema kupcima ne menja. Naplata može biti manja od prihoda i tada se potraživanje povećava. Naplata može biti veća od prihoda pod uslovom da smo imali potraživanja i da smo ta potraživanja naplatili, tada ce potraživanja biti niža. I otuda

243

vi koristite BU i uzimate prihode od prodaje, ali iz BS uzimate početno i krajnje stanje potraživanja od kupaca. Znači i zato kažemo da prihod od prodaje pretvara u priliv gotovine tako što ga povećavamo ako imamo smanjenje potraživanja od kupaca u odnosu na početni iznos, odnosno smanjujemo ako imamo povećanje potraživanja.

Kada je reč o odlivima iz poslovne aktivnosti najveći deo vezan je za izmirenje obaveza prema dobavljačima. Kada imate ulaganje u cenu koštanja, ili u poslovanje uopšte, vaši rashodi, znači troškovi prodatih gotovih proizvoda ili nabavna vrednosti prodate robe u trgovini, da bi ste ih preveli u odlive morate ih prvo korigovati sa promenom vrednosti zaliha. Znači ako ste nabavili više nego što ste prodali robe, šta to znači? Da ste platili više nego što je nabavna vrednosti prodate robe. Ako imate nabavku robe radi njene prodaje, ako ste u jednom obračunskom periodu prodali svu nabavljenu robu promene zalihe neće biti. Zalihe na kraju biće jednake zalihama na početku. Pod pretpostavkom da ste to uplatili, odliv bi bio jednak nabavnoj vrednosti prodate robe. To isto vazi i za proizvodnju. Ako ste nabavljali faktore proizvodnje, proizveli odredjene proizvode i prodali ih, nemate promene vrednosti zaliha gotovih proizvoda, sve što ste nabavili platili ste i odliv je jednak ceni koštanja prodatih gotovih proizvoda. Ali šta ako niste platili, jer ne mora značiti da ste vi svu robu koju ste nabavili platili, jeste je prodali ali niste je platili dobavljačima. Šta će onda biti? Doći ce do povećanja obaveza prema dobavljačima. Da li će onda odliv biti veći ili manji od nabavne vrednosti? Ako nismo platili sve što smo nabavili odliv će biti manji. Zbog toga morate kod utvrdjivanja odliva po osnovu rashoda uzeti u obzir ne samo promenu visina zaliha nego i promenu visine obaveza prema dobavljačima. I sada kako prevodimo rashode u odlive? Tako što, ako imate odredjenu nabavnu vrednost prodate robe, da bi ste je preveli u odliv morate je korigovate za promenu visine zaliha. Ako su se vaše zalihe povećale to znači da ste nabavili robe više nego što je prodate i da je prema tome vaš odliv veći nego što je nabavna vrednost prodate robe. Ako su se zalihe smanjile to znači da ste prodali robu koju ste nabavili i deo robe koja je već bila na lageru. Ako ste plaćali samo robu koju ste nabavili onda je vaš odliv manji za smanjenje vrednosti zaliha. Znači tada ćete nabavnu vrednst robe umanjiti za smanjenje vrednosti zaliha. To je sve pod pretpostavkom da ste svu robu koju ste nabavljali plaćali. Ali pošto to nikada nije tako, nego nabavite a ne platite ili platite nešto što ste nabavili ranije, morate uzeti u obzir i promene visine vaše obaveze prema dobavljačima. Ako su obaveze prema dobavljačima na kraju obračunskog perioda veće nego što su bile na početku, kakav je to uticaj na odliv? Odliv će biti manji, nabavili ste nešto, a niste platili i zato su obaveze porasle. Ako su vam obaveze na kraju niže nego što su bile na početku to znači da ste platili sve što ste nabavili u tom mesecu i još da ste platili deo obaveza sa kojima ste u taj period ušli.

244

To je smanjenje obaveza treba tretirati kao povećanje odliva.

+ повећање + повећање

• Трошкови продатих залиха обавеза• Гот. Производа или или или• Наб. вред. продате - смањење - смањење• Робе залиха обавеза

Šta je ovde važno i zašto ja gnjavim ovoliko na predavanju o ovome? Važno je da razumete logiku izveštaja, znači logiku koja je drugačija od onih koje imate kada bilansirate uspeh. Znači ovde nije reč o prihodima i rashodima nego o prilivima i odlivima.

Isplate po osnovu kamata, zarada, poreza…kako ćete doći do odliva po tom osnovu. Imate u BU troškove zarada. Kako ćete utvrditi koliko ste para dali po tom osnovu. Korigovaćete promenom visine obaveza po osnovu zarada. Te obaveze se nalaze u BS. Znači vi ćete pogledati da li su obaveze na kraju veće ili manje nego što su bile na početku. Ako su obaveze veće zaključujete da niste isplatili sve troškove zarada u tom obračunskom periodu, odnosno da su vaše isplate manje nego što je trošak, jer je deo koji je neisplaćen doveo do povećanja obaveza. Ako su obaveze po osnovu zarada manje nego što su bile na početku zaključak je da ste platili sve obaveze iz tekuće godine i da ste isplatili deo obaveza sa kojima ste u tu godinu ušli. A to znači da je odliv veći nego što su troškovi zarada.

Potpuno ista logika je i za kamate. Rashodi po osnovu kamata nalaze se u BU, u BS imate obaveze po osnovu kamata. Ako su obaveze na kraju jednake početnim zaključujemo da su u celini isplaćeni troškovi kamata za ovu godinu, znači da je odliv jednak trošku znači rashodu. Ako su obaveze veće odliv je manji od troška kamata, ako su obaveze niže odliv je viši. Znači to je logika koju morate usvojiti.

Ako imate AVR i PVR, i ako dodje do smanjenja AVR, kako će to uticati na odnos troškova i isplata. To znači da će vam isplate biti niže od nastalih troškova. Zašto? Zato što ste vi imali unapred plaćene troškove i vi ste sada sa AVR skinuli i preneli na troškove, a nije bilo plaćanja, jer je plaćanje izvršeno u nekom od ranijih obračunskih perioda. Znači svako smanjenje unapred plaćenih troškova smanjuje odlive, znači odlivi će biti manji u odnosu na troškove za iznos smanjenja AVR, i biće veći od troškova, odliv, ako dodje do povećanja AVR jer znači da ste vi nešto unapred platili što jos niste potrosili.

Ako imate rast obračunatih troškova u okviru PVR, kako će se to odraziti na odlive. PVR nastaju kada nešto potrošite a ne platite. To je isto kao povećanje obaveza. Znači odlivi će biti manji od troškova za iznos povećanja PVR jer ste nešto potrošili a još niste platili.

245

Znači ako rastu AVR odliv se povećava, ali ako rastu PVR odliv se smanjuje. Setite se onih trouglova (vidite na slajdovima) povećanje aktive znači povećanje odliva ali povećanje pasive znači smanjenje odliva.

Troškovi amortizacije, zašto ne izazivaju odlive? Oni ulaze u rezultat na strani rashoda, ali ne izazivaju odlive. Amortizacija je pretvaranje materijalnih i nematerijalnih ulaganja u novac. Ne kupujete novo osnovno sredstvo, nema odliva, ne plaćate u ovom periodu, platili ste nekada ranije kada ste kupili mašinu. Znači amortizacija spada u tzv. negotovinske troškove, troškove koji ne izazivju odlive. Znači iznos odliva biće manji za iznos amortizacija. Znači kada vi računate koliko ste platili troškove, vi kažete…a čekajte amortizaciju nismo platili.

Šta jos nismo platili? Troškove za koje smo formirali rezervisanja, troškovi po osnovu garancija. Vi povećavate troškove i formirate rezervisanja. Da li je bilo plaćanja u tom periodu. Nije. Plaćanja će biti u budućnosti. Znači to je takodje negotovinski trošak, trošak po osnovu formiranja rezervisanja.

Znači rashode kako prevodimo? Imali smo rashode vezani za prodaju, a ovo su sada ostali rashodi ili troškovi poslovanja, kako bi se reklo. Kako mi njih prevodimo u odlive.

• - повећање - смањење • обрачуна- унапред• тих расхода плаћених Амортиза-• расхода - ција • Готовинска • Плаћања = Оперативни + смањење + повећање• расхода: расходи обрачуна- унапред• тих расхода плаћених• Расходa

Da bi smo operativne rashode pretvorili u operativne odlive moramo ih smanjiti za smanjenje unapred plaćenih troškova i povećati za povećanje unapred plaćenih troškova. Znači ako imate povećanje obračunatih troškova onda je odliv manji od iznosa rashoda jer ste nešto potrosili a niste platili. Ukoliko imate smanjenje obračunatih troškova to znači da ste u ovom periodu platili troškove ovog perioda i platili ste troškove koji su nastali u prethodnom periodu a koji su bili na PVR.

Znači da ponovimo još jednom. Odlivi će biti manji za iznos povećanja obračunatih troškova i biće veći za iznos smanjenja obračunatih troškva. Jer kada se smanjuju obračunati troškovi? Kada vi platite.

246

Ako se unapred plaćeni troškovi smanje to znači da vam je odliv manji od rashoda, jer ste vi kao rashod knjižili nešto što ste platili unapred, nemate odliv samo trošite unapred plaćeni trošak. Ako se unapred plaćeni troškovi povećaju onda je odliv veći za povećanje unapred plaćenih troškova.

Za iznos amortizacije rashode ćete smanjiti jer amortizacija i rashodi po osnovu rezervisanja ne izazivaju odlive gotovine. Znači vi imate u rashodima i amortizaciju, i da bi ste te rashode preveli na odlive reći ćete… izdvajamo ono što ne plaćamo, što ne dovodi do odliva gotovine.

Primer: imate BU preduzeća “Avala” koji izgleda ovako, i to za period od 1.1-31.12.2002. u 000 dinara:

Рб Позција  

1. Приходи од продаје   308.000

2. Пословни расходи, укључујући амортизацију од 16.000

 

258.000

3. Пословни добитак   50.000

4. Остали приходи 10.000  

5. Камате -2000  

6. Капитални губици -4000 4.000

7. Бруто добитак пре опорезивања   54.000

8. Порез на добит   -20.000

9. Нето добитак   34.000

10. Исплате дивиденде 12.000

11. Задржана добит   22.000

247

Vi ovde imate promene gotovinskih i bezgotovinskih pozicija(to je ova druga tebela) napravljena su na osnovu BS, tako da ovde u stvari vi imate i podatke iz BS i utvrdjenje promene. E sada hoću da na osnovu toga napravim izveštaj o novčanom toku iz poslovne aktivnosti na bazi ovoga što smo uradili. Šta treba da računamo? Prvo ćemo računati prilive gotovine od prodaje.

248

Рб. Опис 2002. 2001 Промена Свега

1. Садашња вред.објек. и опреме

80.000 68.000 12.000

2. Дугорочни пласмани

76.000 82.000 -6.000  

3. залихе 8.000 14.000 -6.000

4. Потраживања од купаца

54.000 40.000 14.000  

5. Готовина и гот. еквиваленти

16.000 20.000 -4.000  

  Свега актива 234.000 224.000   10.000

6. Акцијски капитал – ред. Акц.

24.000 18.000 6.000  

7. Емисиона премија 40.000 20.000 20.000  

8. Задржана добит 102.000 80.000 22.000  

Свега сопствени капитал

166.000 118.000   48.000

9. Дугорочне обавезе - 50.000  

10. Резервисања 26.000 12.000 14.000  

11. Добављачи 28.000 24.000 4.000

12. Обавезе за порез 14.000 20.000 -6.000

  Укупне обавезе 68.000 106.000 -38.000

Укупна пасива 234.000 224.000   10.000

Znači prva pozicija je prilivi gotovine od prodaje. Polazite od prihoda. Koliko iznosi prihod? Pogledajte BU, prihodi od prodaje su 308.000, da bi ste došli do priliva taj iznos treba korigovati promenom visine potraživanja od kupaca. Nadjite poziciju kupci u BS i vidite kakav je odnos izmedju početnodg i krejnjeg stanja.

Стална имовина 2002. 2001

1. Набавна вредност објеката и опреме

132.000 104.000

2. Исправка вредности објеката и опреме

-52.000 -36.000

3. Садашња вредност објеката и опреме

80.000 68.000

4. Дугорочни пласмани у ХОВ

76.000 82.000

Укупна стална средства 156.000 150.000

  Обртна имовина    

5. Залихе 8.000 14.000

6. Потраживања од купаца 54.000 40.000

7. Краткорочне ХОВ 10.000 16.000

8. Готовина и готовински еквиваленти

6.000 4.000

  Укупна обртна имовина 78.000 74.000

  АКТИВА 234.000 223.000

Ovo je bilans stanja preduzeća “avala” na dan 31.12.2002. u 000 din.

Znači pogledajte kakav je odnos izmedju početnog i krajnjeg stanja pozicije kupci. Na početku imate 40.000, a na kraju 54.000, što znači da imate povećanje potraživanja od kupaca. Šta ćete sa tim povećanjem da uradite? Smanjujemo prihode. Znači 308.000-14.000=294.000, toliki su sada prihodi.

249

Druga pozicija koju imamo su prilivi gotovine po osnovu ostalih prihoda. Polazimo od pretpostavke da su ti prihodi u celini naplaćeni. Znači ako su naplaćeni svi ostali prihodi, a to morate proveriti na bazi računa glavne knjige odnosno iz napomena. Znači prilivi po osnovu ostalih prihoda iznose 10.000 i to će biti ukupni prilivi gotovine iz poslovne aktivnosti = 304.000

Sada ćemo izračunati odlive. Prvi odliv je odliv po osnovu prodatih gotovih proizovda. Šta imamo u BU? Koliki su poslovni rashodi uključujući i amortizaciju? 258.000. Te poslovne rashode korigujemo i promenom visine zaliha i promenom obaveza prema dobavljačima, promenom AVR i PVR. Šta imamo? Pogledajte, rashodi iznose 258.000, zalihe (pronadjite zalihe) su bile 14.000, a sada 8.000. Šta ćemo sa tim zalihama koje su pale? Smanjicemo rashode, znači da smo potrošili nešto što je ranije plaćeno. 258.000-6.000. Sada nadjite poziciju dobavljača. Šta je sa dobavljačima? Na početku su 24.000, a na kraju 28.000, znači da su veće za 4.000. Šta ćemo sa tih 4.000, smanjićemo rashode. Znači 258.000 – 6.000 – 4.000. Šta jos imamo? Kolika nam je amortizacija? Ona je 16.000 i smanjićemo rashode i za iznos amortizacije, tako da imamo 258.000 – 6.000 -4.000 – 16.000. sada imamo rezervisanja koja su bila 12.000 a sada su 26.000. Formiranje rezervisanja je negotovinski rashod. Znači povećanje rezervisanja smanjuje rashode za 14.000, tako da imamo 258.000 – 6.000 – 4.000 – 16.000 – 14.000 = 218.000. Znači isplatili smo po osnovu rashoda 218.000.

U rashodima imamo još i plaćene poreze. Koliko iznose porezi u BU? Porez na dobit je 20.000. Nadjite u BS obaveze za poreze, bile su 20.000 a sada iznose 14.000. Znači obaveze su niže na kraju. Koliki je odliv? Odliv je veći za smanjenje obaveza. Znači ove obaveze od 20.000 + smanjenje od 6.000 = 26.000.

Imamo jos odlive gotovine za ostale poslovne rashode kao sto su kamate i kapitalni gubitak. Polazimo od toga da su kamate i kapitalni gubitak, pošto je to ono što smo platili, isplaćeni. Znači odlivi plaćene kamate i kapitalni gubitak 2.000+4.000=6.000.

I sada izračunajte neto gotovinu iz poslovne aktivnosti. Znači koliki su ukupni odlivi? Ukupni odlivi iz poslovne aktivnosti su 250.000, neto novčani tok iz poslovne aktivnosti je onda 304.000 – 250.000 =54.000. Znači neto novčani tok je pozitivan.

Šta imamo od investicione aktivnosti? Šta ulazi u prilive i odlive iz investicione aktivnosti. Šta su prilivi? U šta smo ulagali, na šta smo trosili pare? Došlo je do povećanja stalne imovine. Znači to je odliv. Da li smo imali prodaju nekih dugoročnih plasmana. Tamo piše da smo prodali dugoročne plasmane za 6.000 i pri prodaji je ostvaren kapitalni gubitak od 4.000. Koliki smo onda naplatili, koliki je priliv. Priliv je 2.000. znači kako izgledaju novčani tokovi za investicionu aktivnost. Priliv od prodaje 2.000, a odliv od ulaganja 28.000. Pogledajte

250

sada kapitalni gubitak. Mi smo ga već jednom tretirali kao odliv (kod poslovne aktivnosti), zato što je to vezano za poslovanje. Vezano u smislu, naša odluka je bila da izvršimo prodaju imovine. Pa smo smanjenje tj. kapitalni gubitak tretirali kao odliv iz poslovne aktivnosti, zato sada kod investicione aktivnosti celokupnu vrednost od 6.000 tretirmo kao priliv. Znači kada prodate neko sredstvo ako ostvarite kapitalni gubitak, taj gubitak koji ste, koji je nastao pri prodaji, koji je ispod knjigovodstvene vrednosti tretirate kao odliv iz poslovne aktivnosti, a celu nabavnu vrednost sredstva koje ste prodali tretirate kao priliv u okviru investicione aktivnosti. jer investiciona aktivnost nije kriva za gubitak koji je ostvaren. Tako da neće biti 2.000 nego 6.000, zašto 6.000 zato što smo za toliko prodali. Neto gotovinski tok iz investicione aktivnosti ako je odliv 28.000 a priliv 6.000, negativan je i iznosi -22.000. 28.000 je iznos za koji smo kupili sredstvo, imate povećanje stalne imovine. Ja kada gledam ulaganje ja utvrdjujem kao promenu nabavne vrednosti. Na početku je bila 104.000 a na kraju 132.000 i razlika je 28.000, znači da ste kupili za 28.000. Pošto je sredstvo novo, ili ste kupili otpisano, vi ste vršili otpisivanje postojeće imovine, tako da ne možete da na bazi razlike sadašnje vrednosti utvrdite visinu promene.

Za aktivnosti finansiranja. Ja vas pitam na ispitu. Objasnite ili kako utvrdjujete neto novčani tok iz poslovne aktivnosti, pa kažem koja metoda, direktna ili indirekta? Hoću da mi ovako objasnite!!!!! Akcijski kapital je povećan za 6.000. Da li je 6.000, za koliko je povećana emisiona premija. Koliki je bio priliv, priliv je bio 26.000. Znači emsija akcija je 26.000. Šta smo još imali? Imali smo dividede i dugoročne kredite koji su se smanjili, nema ih, i ako ih nema znači da smo ih isplatili. Znači imamo odliv po osnovu otplate kredita 50.000. I imamo isplatu dividendi 12.000. kolike je neto novčani tok? On je -36.000.

Koliki je neto tok gotovine? Imamo pozitivan tok samo iz poslovne aktivnosti, 54.000 i imamo negativan neto novčani tok 22.000+36.000= 58.000, pa 58.000-54.000= -4.000. Znači ukupan neto tok gotovine u ovom preduzeću je negativan i iznosi 4.000. Znači neto promena gotovine je 4.000. Na to treba da dodamo gotovinu na početku perioda. U BS pogledajte kolika je bila gotovina na početku perioda? 20.000. kolika je gotovina na kraju? 20.000-4.000=16.000. Da li je toliko u BS? Jeste. Indirektnu metodu ćemo idućeg puta. Postupke imate u slajdovima ali ja sam bila vredna i evo ih….

• 1. Приходи од продаје 308.000• - повећање потраживања• од купаца - 14.000• Прилив готовине 294.000• 2. Готовина од осталих прихода 10.000 Готовина је једнака висини прихода, јер се

претпоставља да су камате и остали приходи наплаћени.Обрачун одлива готовине из пословне активности

251

• Пословни расходи из БУ 258.000• - безготовински расходи/аморт./ - 16.000• - повећање резервисања - 14.000• - смањење залиха - 6.000• - повећање обавеза према добављачима - 4.000• 218.000

• 2. Одливи за остале расходе=плаћене камате и капитални губитак= • 2000 + 4000 = 6.000• 3. Плаћени порези = порези из биланса успеха + смањење обавезе за порез• -20.000 + (-6.000) = 26.000

Инвестицион a активност

Обрачун прилива

1. Продаја дуготрочних пласмана у висини од 6.000, при продаји је остварен капитални губитак од 4.000.- тако да је стварни прилив 2.000.-

Инвестициона активност

Обрачун одлива

• 1. Куповина сталне имовине = 28.000Активност финансирања

• Обрачун прилива

• 1. Емисија нових акција28.000• Обрачун одлива• 1. Отплата дугорочног кредита из акумулиране добити 50.000• 2. Исплата дивиденди 12.000

252

Izveštaj o tokovima gotovine

Рб.Позиције претколона Главна кол.

  Токови готовине из пословне активности

   

1. Приливи од продаје производа

294.000  

2. Приливи из осталих активности

10.000  

3. Укупни приливи из пословне активности

  304.000

4. Одливи из пословне активности

218.000  

5. Одливи на име осталих пословних активности

6.000  

6. Одливи на име пореза 26.000  

7. Укупни одливи из пословне активности

  250.000

8. Нето готовински ток из пословне активности

  54.000

  Токови готовине из инвестирања

   

9. Прилив по основу продаје дуг. Улагања

6.000  

10. Одлив за куповину сталне имовине

-28.000  

11. Нето готовински ток из инвестирања

  - 22.000

  Токови готовине из    

253

финансирања

12. Емисија нових акција 26.000  

13. Отплата дугорочног кредита

-50.000  

14. Исплата дивиденди -12.000  

15. Нето готовински ток из финансирања

  - 36.000

16. Нето ток готовине (8+11+15)

  - 36.000

17. Готовина на почетку периода

20.000

18. Готовина на крају периода

  16.000

I ima još jedna tabela koju sam zaboravila da dodam…to je bilans stanja ali pasiva , a ona prva je aktiva….

  ТРАЈНИ КАПИТАЛ    

1. Акцијски капитал – редовне акције

24.000 18.000

2. Емисиона премија 40.000 20.000

3. Задржана добит 102.000 80.000

254

  Укупно трајни капитал 166.000 118.000

  Обавезе  

4. Дугорочне обавезе - 50.000

5. резервисања 26.000 12.000

6. Текуће обавезе према добављачима

28.000 24.000

7. Обавезе за порез 14.000 20.000

 Ü Укупно обавезе 68.000 106.000

  ПАСИВА 234.000 224.000

Utorak, 21. decembar 2004.

Primer za izradu izveštaja o novčanom toku na internetu da se uradi samostalno direktnom metodom. Sada razmatramo indirektnu metodu utvrdjivanja neto gotovinskog toka iz poslovne aktivnosti koja je jednostavnija i koja se zbog toga češće koristi, ali o gotovinskim tokovima pruža mnogo manje informacija nego direktna metoda. MRS 7 koji se bavi Izveštajem o novčanim tokovima dopušta primenu i jedne i druge metode, ali se u njemu navodi da je poželjna primena direktne metoda. Kod nas se koristi direktna metoda.

Indirektna metoda polazi od neto dobitka, a direktna metoda od prihoda od prodaje. Njena je suština da se izvrši konvertovanje tokova rentabiliteta, u gotovinske tokove. Ako se podje od neto dobitka da bi se došlo do neto gotovine moraju se izvršiti odredjene korekcije, koje se odnose u prvom redu na dodavanje iznosa onih stavki rashoda koje nisu izazvale odliv gotovine. Jer su u rezultat, u neto dobitak, kao razliku izmedju prihoda i rashoda u rashode, saglasno Načelu nastanka poslovnog dogadjaja, uključeni svi rashodi nezavisno od toga da li su ti rashodi izazvali odliv gotovine iz preduzeća ili da li će uopšte izazvati odliv gotovine u datom obračunskom periodu kao na primer:

1. Amortizacija 2. Troškovi rezervisanja koji kada ih formiramo povećavamo rashode, a isplate po

osnovu njih će nastati u nekom narednom obračunskom periodu.3. Kursne razlike koje u trenutku nastanka tretiramo kao rashod ili prihod, a do

priliva gotovine dolazi tek u trenutku naplate potraživanja. Da li se za iznos kursnih razlika koriguje neto dobitak? Da li priznajemo negativnu kursnu razliku kao rashod, a isplate će biti u narednim obračunskim periodima ili priznamo

255

pozitivnu kursnu razliku kao prihod, a naplate će uslediti kasnije. Kursna razlika se isključivo vezuje za potraživanje ili obavezu po osnovu koje nastaje, i taj uticaj kursnih razlika na prilive i odlive odražava se preko promene visine obaveza ili potraživanja. Kada se knjiži kursna razlika ako je negativna povećavamo rashode ali i obaveze na koje se ona odnosi, a povećanje obaveza tretiramo kao priliv jer svi rashodi nisu plaćeni i odlivi su manji. Kod banaka je isto.

Zatim se neto dobitak koriguje za promenu pozicija na strani aktive koje su negotovinskog karaktera i pozicije na strani pasive. Korigovati znači ili povećati ili smanjiti. Korigovanje se vrši tako što neto dobitak povećamo za sva povećanja pasive, jer su povećanja pasive prilivi ili smanjenja odliva. Ako raste pasiva ili imamo povećanje priliva ili rast obaveza npr. za nabavku sredstva koje nismo platili i to je smanjenje odliva. Zatim smanjujemo za povećanje pozicija Aktive, jer svaki rast aktive znači odliv na onim pozicijama koje nisu gotovinske. Kada se one povećavaju došlo je do pretvaranja novca u neki drugi oblik aktive, znači odliva. I obrnuto svako smanjenje Aktive je priliv a svako smanjenje Pasive odliv.

Izvori podataka koji su nam potrebni za utvrdjivanje NNT po indirektnoj metodi su: BU, iz koga uzimamo podatak o neto dobitku i podatke o negotovinskim rashodima. Znači iz BU gledamo koliko iznose rashodi koji nisu izazvali odliv gotovine; BS iz koga moramo imati podatke o promenama na negotovinskim pozicija A i na pozicijama P, znači podatke za dve uporedne godine. Kada utvrdimo promene onda ih klasifikujemo prema tome da li one izazvale prilive odlive po osnovu poslovne, investicione ili finansijske aktivnosti, jer pozicije u BS nisu klasifikovane na taj način. Na primer smanjenje obaveza prema dobavljačima mora se identifikovati da li je to priliv ili odliv da li je povećanje ili smanjenje neto dobitka i po osnovu koje aktivnosti.

Imamo utvrdjivanje promena gotovine na bazi onog našeg BS i pošli smo od P imali smo akumuliranu dobit neto promena u 2002. god. je bila 22000. Rezultat iz poslovne aktivnosti je bio 34000, ali smo imali i isplatu dividendi od 12000 i ostaje nam 22000 neto dobiti. Isplata dividendi pripada finansijskoj aktivnosti, a kada naplatimo dividendu priliv koji pripada operativnoj aktivnosti. Imali smo emisiju akcija koju smo realizovali po vrednosti koja je bila iznad nominalne koja je bila 6000, a priliv po osnovu prodaje akcija je bio 26000, tako da je emisinona premija je povećana za 20000, a nominalna vrednost za 6000. Oba priliva pripadaju prilivu po osnovu finansijske aktivnosti. Prodaja akcija i prilivi po osnovu prodaje vlasničkih i kreditnih instrumenata predstavljaju prilive po osnovu finansijske aktivnosti.

Imamo i obaveze za dugoročni kredit. Mi smo se razduzili u toku protekle godine i vratili smo kredit u visini od 50000 i to je izazvalo odliv koji takodje pripada odlivima iz finansijske aktivnosti. Znači promene na dugoročnim i kratkoročnim kreditima pripadaju promenama iz finansijske aktivnosti.

Rezevisanja koja smo imali predstavljaju negotovinsku transakciju i za taj iznos treba povećati iznos gotovine..

Kod dobavljača je doslo do povećanja obaveza za 4000 i to je povećalo prilive gotovine jer su isplate niže od rashoda koji nije u celini plaćen.

Obaveze za porez su manje i to je odliv gotovine po osnovu operativne aktivnosti.Imamo sada negotovinsku A. Kupili smo mašinu za 28000 došlo je do povećanja A, a tu

nabavku ćemo tretirati kao odliv. Promene na stalnoj imovini pripadaju investicionoj aktivnosti.256

Amortizacija je negotovinska transakcija i mora biti dodata na gotovinski tok.Dugoročne HOV. Prodali smo HOV i po osnovu njih smo ostvarili priliv. To je

smanjenje A koje dodajemo na neto dobitakImali smo smanjenje zaliha što znači da su rashodi veći nego što je bilo plaćanje, potrošili

smo nešto što je bilo na lageru i to dodajemo na neto dobitak.Imali smo povećanje potraživanja od kupaca koje se tretira kao odliv, jer je se povećala

A. Na kraju zapamtiti PRAVILO. Neto dobitak se povećava za sva povećanja pozicija P i

sva smanjenja pozicija P, a smanjuje za povećanje pozicija A i smanjenja pozicija P.Izveštaj o novčanim tokovima dobija na značaju i sve više će se odluke donositi na bazi

njega, jer pri razmatranju svakog projekta se postavlja pitanje možemo li mi to platiti.Izveštaji sastavljeni direknom metodom se razlikuju od onih sastavljenih indirektnom

metodom samo u onom delu koji se odnosi na poslovnu aktivnost.

1.Kada smo izračunali iznos neto novčanog toka možemo ga koristiti u daljoj analizi firme ili banke kao pokazatelj uspešnosti preduzeća, jer se kvalitet dobitka odredjuje pokrivenošću tog dobitka neto gotovinom, odnosno koliki deo dobitka je do tog trenutka naplaćen. Prvi pokazatelj se dobija kao odnos

Neto gotovina iz poslovne aktivnosti/neto dobitak posle poreza

Ovo pokazuje sa koliko dinara gotovine je pokriven svaki dinar koji se ostvaruje iz poslovne aktivnosti.U imeniocu se mogu naći neto dobitak iz poslovne aktivnosti posle poreza ili neto dobitak iz ukupne aktivnosti preduzeća posle oporezivanja, ali je segment iz poslovne aktivnosti najvazniji, jer je on za razliku od druga dva segmenta interno generisan iz poslovanja preduzeća. Dobitak nije dovoljno ostvariti dobitak, već se on mora i naplatiti. U našem primeru je ovaj pokazatelj 1.58 jer je neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti 54 000, neto dobitak je 34 000, sto znači da na 1 din. dobiti preduzeće generiše 1.58 din. iz poslovne aktivnosti.

2. Drugi pokazatelj koji se može koristiti je koeficijent gotovinskog toka u odnosu na prihode od prodaje, koji se dobija kao odnos

Neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti/neto prihodi od prodaje

Neto prihodi od prodaje su prihodi od prodaje umanjeni za sve popuste koje smo dali kupcima. U našem primeru je ovaj pokazatalj 17.5 , što znači da na svaki dinar prihoda ostvarujemo priliv od 17.5 para gotovine iz poslovne aktivnosti. Iz ovoga vidimo koliki deo prihoda naplatimo.

3.Treći pokazatelj koji možemo koristiti je odnos izmedjuNNT iz poslovne aktivnosti /prosečna ukupna sredstva

Prosečna ukupna sredstva se dobijaju kada se saberu sredsva na početku i sredstva na kraju godine i taj zbir se podeli sa dva, jer se obim sredstava u toku godine menja a ovo

257

omogućava da se bar približno prate i vide oscilacije obima sredstava. Na svaki dinar uloženih sredstava se ostvaruje 23.58 para priliva gotovine iz poslovne aktivnosti.

Pored ovih pokazatelja postoji još jedan, koji se sve češće koristi, a to je Cash-flow po akciji koji se dobija iz odnosa

NNT iz poslovne aktivnosti/ponderisani broj akcija

Ponderisani broj akcija je isti kao i onaj koji se koristi pri utvrjivanju Zarade po akciji. Kada se uporedi neto gotovina po akciji sa dividendom po akciji može se videti u kakvom su oni medjusobnom odnosu. Kada se uzme zarada po akciji i neto gotovinu po akciji možemo videti koliko je ta zarada pokrivena gotovinom. To je isti pokazatelj koji se dobije kada se stavi u odnos neto gotovina sa neto zaradom samo što je to ovde razvijenije prikazano po akciji.

Neto gotovina koju preduzeće ima se može koristiti ili za nova ulaganja ili za razduženje (otplata kredita ili izmirenje ostalih obaveza) ili izmirenje obaveza. Izmirenjem obaveza se popravlja finansijski položaj preduzeća. Kako smo trošili novac u ovom primeru: NNT iz poslovne aktivnosti 54 000, a na kraju negativan NNT od 4 000. Izplatili smo 12 000 na ime dividendi i nabavili stalnu imovinu od 28 000, prodali smo HOV i ostvarili priliv od 6 000, otplatili smo dugoročni kredit od 50 000, nakon toga slobodna novcana sredstva su –30 000. Imali smo priliv po osnovu emisije akcija od 26 000 i na kraju imamo negativan NNT od 4 000, koji je smanjio naša početna sredstva sa 20 000 na 16 000 na kraju perioda.

Ne učiti rezerve uslovljene korišćenjem poreskih olakšica, jer ih naš zakon ne poznaje takvu vrstu povlastica.

FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE BANAKA

Vrši se po pravilima koja važe za izveštavanje svih drugih pravnih subjekata uz odredjene specificnosti. Zbog tih specificnosti je Medjunarodni komitet za računovodstvene standarde, sada Odbor za standarde finansijskog izveštavanja za potrebe banaka i drugih finansujskih institucija, posebno osiguravajućih kompanija doneo poseban standard, jer MRS 1 i Konceptualni okvir se odnose na pitanja prezentacije fin. izveštaja, odredjuju pravila koja se odnose na sve, a onda je zbog specificnosti poslovanja banaka zaključeno da je za njih potrebno doneti novi standard-MRS 30 koji se bavi prezentacijom finansijskih izveštaja banaka. On se ne bavi procenjivanjem pozicija, već time kako treba da izgladaju fin. izveštaji banaka, kako treba da bude izvršeno raščlanjavanje pozicija u njemu i koje sve informacije banke moraju objaviti da bi bile zadovoljene informacione potrebe korisnika. Znači on (MRS 30) se bavi prezentiranjem informacija kroz finansijske izveštaje banaka.

Specificnosti fin. izveštavanja banaka uslovljene su specifičnošću operacija ili poslova kojima se banke bave. Što se tiče specificnosti operacija mora se znati da zdravlje privrede jedne zemlje u velikoj meri zavisi od zdravlja bankarskog sistema i obrnuto. Teško je očekivati da zemlja ima zdrav bankarski sistem bez zdrave privrede. Svako preduzeće i svako od nas pojedinačno odredjene poslove obavlja preko banaka. Privreda svoja plaćanja i svoje potrebe za

258

sredstvima zadovoljava kroz rad sa bankama, pri tome treba izgubiti iluziju koja je dugo postojala kod nas da su banke servis privrede. Banke nisu servis privrede, tačno je da banke pružaju usluge privrede, ali one su poslovne jedinice sa sopstvenim ciljevima i sa zadatkom da uvećaju sredstva koje su njihovi vlasnici uložili u njih kao i kod preduzeća. Privreda i banke imaju zajedničke interese i kroz realizaciju tih zajedničkih interesa treba da se ostvaruju ciljevi i preduzeća i banaka.

Izveštaji banaka imaju veoma širok krug korisnika, jer banke posluju sa stanovništvom, privredom i državom. Ti korisnici imaju posebne potrebe za informacijama kada je reč o bankama. Te potrebe za informacijama su drugačije nego kada se radi o korišćenju fin. izveštaja preduzeća. Odluke koje svaki pojedinačni korisnik donosi kada procenjuje bonitet banke pogadjaju samu banku, ali i pojedinačne korisnike. Pojedinačni korisnik odredjuje preko koje ce banke raditi. Nekada je država odredjivala preko koje će se banke raditi, a danas svako preduzeće bira banku čiji ce komitent biti, a zadatak banke je da privuče što je moguće veći broj dobrih komitenata. U tom smislu postoji medjusobna potreba za informisanjem. Banke imaju potrebu da se predstave pred potencijalnim komitentima; vlasnicima; poveriocima; u najboljem mogućem svetlu preko finansijskih izveštaja, a korisnici tih izveštaja pokušavaju na bazi u njima sadržanih informacija da procene sa kojim im je bankama najbolje raditi, koja će im uz najniže troškove pružiti usluge koje su im potrebne.

Vlasnici banaka nemaju posebne potrebe što se tiče finansijskih izveštaja. Oni žele da ocene sigurnost svog uloga u banku, sposobnost banke da se održi na dugi rok, visinu dividendi koje će dobiti. To su sve informacije koje želi da ima i vlasnik bilo kog preduzeća, ali ovde zbog specifičnosti posla kojim se banka bavi ispunjenje tih zadataka, koje vlasnici očekuju, je povezano sa kontrolom brojnih rizika sa kojima se banke u poslovanju susreću. I preduzeća su izložena rizicima, ali je poslovni rizik preduzeća manji i broj rizika je manji. Osnovni smisao upravljanja bankom je držanje pod kontrolom i upravljanje rizicima kojima je ona izložena. Ti rizici se ne mogu otkloniti, ali ono što se može uraditi je da se prepoznaju rizici kojima je banka izložena, utvrditi stepen te izloženosti i pronaći instrumente kojima će se ti rizici otkloniti, odnosno onemogućiti da dodje do realizacije negativnih efekata po osnovu tih rizika.

Veoma je značajan uticaj poslovnih banaka na održanje stabilnosti fin. sistema zemlje. On se nalazi pod kontrolom centralne banke. Jedan od važnih zadataka centralne banke je nadzor nad poslovnim bankama. Ona vrši tu kontrolu sa ciljem da obezbedi da poslovne banke na vreme izmiruju svoje obaveze (da se obezbedi solventnost i likvidnost poslovnih banaka), jer propast jedne velike ili više manjih banaka može ozbiljno da uzdrma ceo privredni sistem zemlje. Jer kada banka propadne ne gube novac samo vlasnici banke nego i deponenti, a deponenti banke su pojedinci i preduzeća. Propast banke ugrožava egzistenciju pojedinaca, ali i opstanak firmi koje su kod te banke imale svoje depozite. Zato je važno da se odrzi likvidnost i solventnost banke. Postoji Bazelski sporazum o kontroli boniteta banaka Bazel 1, Bazel 2 i svaka poslovna banka po pravilima koje je uredila Centralna banka, kod nas Narodna banka Srbije, izveštava o brojnim pitanjima Centralnu banku. Ti izveštaji mogu biti: dnevni, na 8 dana, mesečno, tromesečno... Dakle postoji ustaljen sistem informisanja Centralne banke od strane poslovnih banaka o izloženosti banaka rizicima, jer Centralna banka želi da proceni kada je izloženost poslovnih banaka rizicima takva da neće moći da podnese. Banke imaju propisan odredjeni cenzus koji moraju ispuniti da bi bile osnovane, moraju održavati odredjeni iznos

259

novčanog kapitala, znači citav niz uslova koje moraju da izpunjavaju da bi uopšte imale dozvolu za rad od strane Centralne banke.

Sada ćemo govoriti o onim fin. izveštajima koji sluze eksternim korisnicima sem Centralne banke.

Napred je pomenuto da u fin. izveštajima banke korisnike posebno zanimaju informacije o likvidnosti i solventnosti banke. Svakom je važno da banka kojoj je poveren novac bude u stanju da ga u svakom trenutku vrati. Banka koja ne može da vrati novac ne treba da postoji. Iako je održanje likvidnosti uslov odžanja preduzeća, nema održanja preduzeća na dugi rok ako nisu likvidna, ali kod banaka ne može se zamisliti da je banka u minusu (kod nas je jedno vreme postojao sistem da je banka u minusu, pa banka uzima pozajmicu od centralne banke ili da je račun banke blokiran) banka ne postoji ako je njen račun blokiran. Iz tih razloga je likvidnost banke ispred rentabilnosti. Prvo nas zanima da li banka može da vrati depozite koje je prikupila kad god to traže deponenti i može li da izmiri svoje obaveze prema poveriocima. Banka radi sa tudjim novcem. Jako je malo učešće sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu banke, jer je osnovni zadatak banke da prikupi novac od onih koji imaju viškove i da ga plasira onima koji imaju manjak gotovine. Banka radi tudjim novcem, ali ona mora da radi tako da u svakom trenutku komitentima može omogućiti povlačenje njihovih depozita (ako nisu oročeni), vraćanje svojih obaveza o roku i plaćanje kamate. Da bi to mogla da uradi ona mora:

1. da plasira sredstva tako da može uvek da ih naplati; 2. da u svom poslovanju ne pravi troškove koje ne može pokriti iz priliva (ne od kamata

nego od priliva od naknada); 3. da vodi računa o uskladjenosti izvora sredstava sa jedne i plasmana sa druge strane.

Rizici kojima su banke izložene

Rizik likvidnosti je rizik da banka neće biti u mogućnosti da izmiri svoje obaveze. Pri čemu obaveze banke nisu samo obaveze prema onima od kojih je banka pozajmila novac, već i obaveze prema deponentima. Ako firma otvori račun kod neke banke i drži novac na tom računu, ona očekuje da ta banka kad god se da nalog da se sa tog računa prebaci novac na račun nekog drugog banka to može izvršiti. Da je depozit preduzeću uvek dostupan. U slučaju da deponent želi da povuče svoj depozit ne sme se dogoditi da banka kaže da nema novac, jer su novac deponenta dali nekom drugom koji im još nije vratio. Znači likvidnost banke pretpostavlja da banka odgovori na zahteve komitenata u vezi sa povlačenja depozita i u pogledu plaćanja obaveza poveriocima. Izvori ove vrste rizika su na strani pasive, jer banci nije sve jedno ko su joj deponenti, ni kakvog su kvaliteta depoziti koje ima, nije sve jedno ko su joj poverioci i koje su ročnosti krediti koje je uzela. Banci od toga zavisi koliko para ima na raspolaganju i na koji rok.

Kreditni rizik je vezan za Aktivu. Banka je uzela novac i sad treba da ga plasira. Kreditni rizik je rizik od nenaplate plasmana banke. Kada banka pozajmljuje novac mora biti uverena da će joj onaj kome je novac pozajmljen vratiti novac o roku dospeća u punom iznosu. Ako se to ne dogodi banka ima ozbiljan problem, jer je ona pozajmila tudji novac. Ako joj njeni dužnici ne vraćaju pare kako će ona biti u mogućnosti da vrati svoje obaveze i da omogući

260

povlačenje depozita svojim komitentima. Izbegavanje kreditnog rizika je uslov održanja likvidnosti. Ne postoji banka koja uvek naplati sve, ali je važno da gubici po osnovu kreditnog rizika ne budu veliki. Izloženost kreditnom riziku se može videti u BU na pozicijama Ispravke vrednosti potraživanja i Otpise (potpune otpise koji ne idu preko ispravki) ili iz BS Rezervisanja za nenaplaćena potraživanja. Ti iznosi pokazuju koliko je od potraživanja nenaplativo, odnosno kreditni rizik kome je banka izložena. Gubici po osnovu kreditnog rizika ugrožavaju rentabilnost i likvidnost banke.

Kamatni rizik postoji kada se izgubi razlika izmedju aktivne i pasivne kamate. Banka na oročene depozite i kredite od drugih fin. institucija plaća kamatu (pasivna kamata). Ona naplaćuje kamatu od svojih komitenata (aktivna kamata). Cilj banke je da razlika izmedju aktivne i pasivne kamate bude što veća, jer je to njena zarada. Kamatni rizik bi npr. postojao kada bi banka imala utvrdjenu fiksnu kamatu na svoje plasmane, imala ugovorenu promenljivu kamatu na svoje izvore i ako bi došlo od rasta kamata i ako bi izgubila razlika izmedju A i P kamate, pa bi se u krajnjem slučaju moglo desiti da na izvore plaća veću kamatu nego što naplaćuje na svoje plasmane. Kamatni rizik se realizuje kroz promenu odnosa (smanjenje razlike) izmedju A i P kamate.

Valutni rizik nastaje zbog toga sto banka u svom poslovanju osim domaće koristi i stranu valutu. Ona ima izvore (obaveze) i plasmane u stranoj valuti. Čak i kada bi bio miran kurs, ne menja se odnos izmedju evra i dinara, postojao bi valutni rizik, jer se menja kurs ostalih valuta. Banka ima potraživanja i obaveze u dolarima, evrima, jenima i ako se promeni odnos izmedju bilo koje dve valute u kojima banka ima obaveze i potraživanja postojaće valutni rizik. Ovome još treba dodati promene u odnosu dinara sa ovim valutama. Da bi se valutni rizik smanjio banka nastoji da ima uravnoteženu deviznu poziciju. Postoje kratka i duga devizna pozicija. To je odnos izmedju devizne A i devizne P. Banka nastoji da njena devizna A bude veća od devizne P. Ona sagledava u kojim valutama se njena devizna A i P nalaze, kog roka dospeća su da bi procenila da li postoji rizik neplaćanja, a onda po valutama da vidi u kom stepenu je izložena valutnom riziku.

Tržišni rizik nastaje po osnovu konkurencije na bankarskom tržištu. Potreba za bankarskim uslugama postoji, ali takodje postoji i veliki broj banaka koje nude te usluge. Ako se pojavi nova banka, kao kod nas nove banke Raiffeisen, HVB, Volks itd. One su iskoristile situaciju da je poverenje stanovnistva u banke nestalo. One su pokušale da privuku sredstva stanovnistva koje ono nije htelo da poveri domaćim bankama usled problema sa starom deviznom štednjom, inflacijom... Sredstva stanovništva su se usmerila prema tim bankama, medjutim ona tako prikupljena sredstva ne plasiraju u privredu Srbije, već njome finansiraju potrošnju stanovnistva (keš, potrošaćčki krediti). Pojava novih je izložila stare banke tržišnom riziku. Banke koje su komitenti napustili je pretrpela tržišni rizik. Banka se mora ponašati tako da ni jedna nova banka ne može ugroziti njenu poziciju. To zavisi od načina njenog rada, odnosa sa klijentima, likvidnosti, solventnosti, informacione osnove. Promena broja komitenata pokazuje dejstvo tržišnog rizika.

Finansijski izveštaji banaka treba da pruže osnovu za procenu svakog od ovih rizika pojedinačno. Na osnovu izveštaja banke svaki korisnik treba da bude u mogućnosti da proceni bilo koji rizik.

261

Za razumevanje izloženosti banke bilo kom riziku neće biti dovoljno samo posedovanje fin. izveštaja, već i da uprava banke obrazloži na koji način upravlja i kontroliše te rizike. Videće se gubici zbog nenaplativih potraživanja, odnos izmedju prosečne A i P kamatne stope, koliki je neto prihod od kamate, kolike su pozitivne i negativne kursne razlike, promene u broju komitenata, promene u visini depozita. Ali iz fin. izveštaja se neće moći saznati šta uprava banke radi na kontroli tih rizika. Zato uprava preduzeća mora da objasni mehanizme kojima drži pod konrolom rizike kojima je banka u poslovanju izložena. Mere koje banka preduzima su deo njene poslovne politike, ali deo tih mera nalazi svoj odraz i u računovodstvenim politikama banke. Ostale politike banke moraju biti sastavljene na takav način da ispunjavaju zahteve sadržane u MRS i to kada je reč o procenjivanju svu standardi koji vaze za preduzeća važe i za banke, a posebno MRS 32 i 39 koji se bave fin. instrumentima, MRS 21 koji se bavi kursnim razlikama, MRS 23 koji se bavi kamatama (troškovima pozajmljivanja), za banke MRS 16 je primenjiv ali ima mnogo manje značaja nego za preduzeća, jer osnovna sredstva kod banaka ne bi trebalo da čine vise od 20% njene ukupne A. I MRS 18 Prihodi važi za banke. Važe svi standardi kao i za preduzeća samo se neki više primenjuju od drugih. Što se tiče prezentacije izveštaja relevantan je MRS 30. Jeste MRS 1 opšti, ali pošto imamo poseban standard za banke uvek će se dati prednost rešenju datom u MRS 30. Ovaj MRS zahteva objavljivanje primenjenih računovodstvenih politika banke.

U vezi sa računovodstvenim politikama mora se još objaviti kako smo ostvarili osnovne vrste poslovnih prihoda (prihodi od kamata i prihodi od naknada), isto važi i za rashode; kako su procenjivani plasmani u HOV, ako se trgovalo HOV moraće se navesti sa kakvim rezultatom je to trgovanje obavljeno. Banka može, a ne mora trgovati HOV. Ona može istupati na berzi uz posebno ovlašćenje, ali to nije neophodno; na koji način je izvršeno podvajanje sredstava i obaveza banke od potencijalnih sredstava i potencijalnih obaveza. Ovo je jako važno. Kod banaka u vanbilansnoj evidenciji nalaze se potencijalna sredstva i potencijalne obaveze. Obaveze su posebno vežne npr. date garancije predstavljaju potencijalnu obavezu. Kada banka daje garanciju firmi za kupovinu mašine u inostranstvu ona procenjuje bonitet firme i iskreno veruje da će ta firma biti u stanju da obavezu po osnovu uvoza izmiri. Banka da garanciju i naplaćuje je. Sve dok komitent uredno izvršava obavezu po osnovu date garancije banka ima potencijalnu obavezu. Potencijalna obaveza je ona čiji nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka nekog dogadjaja u budućnosti koji se ne nalazi pod kontrolom banke. U ovom slučaju dok se ne dogodi nešto zbog čega komitent neće biti u mogućnosti da izmiruje svoje obaveze. Ako se to dogodi tada će potencijalna obaveza da se pretvori u stvarnu. Tada će banka morati da plati umesto svoga komitenta. Stvarna obaveza se mora iskazati u B; Kako su utvrdjeni gubitci po datim kreditima? Mora postojati računovodstvena politika koja je primenjivana kada su utvrdjivana visina gubitaka po osnovi plasmana. Mora se objasniti koje su to informacije na bazi kojih su izvršene procene gubitaka da ne bi došlo do manipulisanja rezultatom banke; Ako postoji opšti finansijski (bankarski) rizik. Banka ima dobru A za koju ne postoji sumnja da će biti naplaćena, a Centralna banka ipak traži da 2% od takvih plasmana se iskoristi za formiranje opšte rezerve. Ta rezerva se tretira kod nas kao rashod (Kata se buni PAZITE) u BU. Ako na dobroj A mora da se formira rezervisanje a nema rizika to nije rezervisanje, onda ne postoji rezervisanje. Ako Centralna banka kaže da su naši plasmani dobri, ali zbog dalekog roka dospeća treba formirati rezervu iz dobitka za svaki slučaj, ali to je rezerva

262

a ne rezervisanje. Računovodsto ne priznaje rezervisanje za gubitak koji nije nastao i za koji ne postoji indicija da će nastati.

Znači stigli smo do bilansa uspeha. Prošli puta sam bar probala da vam objasnim zbog čega je važno da finansijsko izveštavanje banaka bude uredjeno na način koji odgovara specifičnim aktivnostima koje banka sprovodi i posebnom značaju koje banke kao finansijske institucije imaju po finansijski a time i ukupni privredni sistem zemlje. Danas ćemo govoriti o tome kako ti izveštaji izgledaju i ja ću pokušati da vam objasnim kako se kroz strukturu tih izveštaja, kroz sadržinu pozicija, kroz njihov redosled pokušava ukazati na tu posebnost banaka a koje rezultiraju iz njihovih specifičnih aktivnosti. Uvek je finansijski izveštaj odraz onoga što firma radi, i sećate da se u finanasijskim izveštajima iskazuju posledice poslovnih dogadjaja (posledice po imovinu) koje su izvršene u toku nekog obračunskog perioda. Ja ću prvo pričati o bilansu uspeha, a potom o bilansu stanja.

U bilansu uspeha treba preihodi i rashodi da budu grupisani prema njihovoj prirodi, i treba objaviti iznose glavnih prihoda i rashoda. Za glavne vrste prihoda i rashoda, dakle, treba primeniti bruto princip pri izveštavanju.

BILANS USPEHA

• Prema MRS-30 bilansa uspeha mora da sadrži informacije o: • 1. Prihodima od kamata i sličnim prihodima• 2. Rashodima od kamata i sličnim rashodima• 3. Prihodima od dividendi• 4. Prihodima od naknada i provizija• 5. Rashodima od naknada i provizija• 6. Dobicima umanjenim za gubitke koji proističu iz trgovine HOV• 7. Dobici umanjenim za gubitke koji proističu iz plasmana u HOV• 8. Drugim poslovnim prihodima• 9. Gubicima po zajmovima i avansima• 10. Opštim administrativnim rashodima i • 11. Opštim operativnim rashodima

Bilans uspeha banaka prema standardu 30 mora minimalno da sadrži:

Informacije o prihodima, i sada pogledajte kako su te informacije struktuirane: prihodi od kamata i slični prihodi, pa odmah potom rashodi od kamata i slični rashodi, iza toga ide pozicija

263

koja govori (znači ovo nije bilansna shema, već samo spisak informacija koje bu mora da sadrži ćemo posle videti kako je ovaj zahtev uvažio nas bilans uspeha) posebno se iskazuju prihodi od dividendi, posebno prihodi od naknada i provizija, potom rashodi od naknada i provizija, dobici umanjeni za gubitke koji proističu iz trgovine HoV, primetite da ovde imate bruto princip, pogledajte prihodi od kamata, rashodi od kamata; a ovde kaže dobici umanjeni za gubitke, znači primenjuje se neto princip; zatim dobici umanjeni za gubitke koji proističu iz plasmana u HoV, znači koja je razlika iz ova dva, ovo su realizovani dobici i gubici, znači vi ste trgovali i ostvarili ste ili dobitak ili gubitak tom prodajom; a ovi dobici i gubici su oni koji nastaju po osnovu držanja HoV, znači vi držite HoV, na dan bilansa ona je još u vašoj svojini ali je njena tržišna vrednost ili niža ili viša od one po kojoj vi tu hartije vodite u vašim knjigama, znači ako je viša vi imate dobitak, a ako je niža imate gubitak, razlika izmedju tih dobitaka i gubitaka mora biti iskazana u bilansu uspeha, jer se HoV procenjuju po njihovoj fer vrednosti, a ne po istorijskom trošku; zatim drugi poslovni prihodi, gubici po zajmovima i avansima. Šta su gubici po zajmovima i avansima? To su gubici koji nastaju po kom osnovu? Po osnovu nenaplate datih kredita i plasmana; zatim opšti administrativni, tj. opšti operativni troškovi; Kako izgleda naš bilans uspeha? Znači to je minimum koji mora biti objavljen, znači zahteva se apsolutno objavljivanje toga. Kako su sada ove informacije čije se objavljivanje traži upakovane u naš bilans uspeha, kako bilans uspeha naših banaka izgleda. U našem bilansu uspeha, uvažavajući malopre navedene zahteve u standardu 30, kao prvu poziciju imate prihode od kamata, iza toga idu rashodi od kamata, dobitak po osnovu kamata može se zvati jos i neto prihod od kamata (mada je po meni dobitak sasvim odgovarajući naziv); zatim imamo prihode od naknada, rashode od naknada, i dobitak po osnovu nakanada i provizija, jer se u ove naknade uključuju i provizije; do ovde se poštuje bruto princip. A zašto se do ovde postuje bruto princip? Zato što su ovo osnovni prihodi i rashodi banke i zbog toga se insistira da bude objavljen podatak i o visini prihoda i o visini rashoda, dakle za ove prihode i rashode nije dopuštena primena neto principa.

Odmah iza toga neto prihodi od kursnih razlika i neto rashodi zavisno od toga šta je veće, znači pozitivne i negativne kursne razlike se saldiraju, pa ako su pozitivne veće imate neto prihod od kursnih razlika, a ako su negativne kursne razlike veće imaćete neto rashod od kursnih razlika; zatim imamo prihode od dividendi i učešća, ostale poslovne prihode i nakon toga idu rashodi, a rashodi banaka su rashodi indirektnih otpisa i plasmana, i rezervisanja; znači neto plasmane otpisujete indirektno preko ispravke vrednosti, to su pojedinačni gubici koji se utvrdjuju zbog nenaplate odredjenih potraživanja, a rezervisanja formirate za gubitke koji nastaju zbog nenaplate potraživanja a čija se visina utvrdjuje procenom; znači tamo gde ste sigurni idete na ispravku vrednosti, a tamo gde vršite procenu idete na rezervisanja; ostali poslovni rashodi, zatim imate i prihode od promene vrednosti imovine i obaveza i rashode od promene vrednosti imovine i obaveza (ako koristite alternativni postupak u proceni sredstava

264

koji je dozvoljen standardom 16 imaćete dobitke ili gubitke po osnovu promene vrednosti imovine i ovo će biti iskazano u okviru ovih pozicija) i imate dobitak iz redovnog poslovanja. Ovo je sadržina bilansa uspeha koji se sastavlja u našim bankama; to je onaj segment redovnog rezultata; iza toga imate samo vanredne prihode i vanredne rashode; Šta je ovo neto vanredni prihod i neto vanredni rashod? (bilo bi bolje da se kaže neto vanredni dobitak, odnosno neto vanredni gubitak). Ako su veći vanredni prihodi od vanrednih rashoda imate neto vanredne prihode, a ako su veći vanredni rashodi od vanrednih prihoda imate neto vanredni rashod; sabiranjem poslovnog rezultata i neto vanrednih prihoda, odnosno oduzimanjem od poslovnog rezultata neto vanrednih rashoda dobijamo dobit pre oporezivanja; nakon toga ide izračunati porez na dobit i nakon toga dobijamo dobit nakon oporezivanja; iz čega zaključujemo da se kod integrisanja dobitka, kod nas, primenjuje okrnjeni bruto princip, jel se secate toga da dobitak može biti integrisan u bilans stanja, odnosno prenet iz bilansa stanja u bilans uspeha uz poštovanje bruto principa, okrnjenog bruto principa i neto principa. Okrnjeni bruto princip je kada se utvrdjuje bruto dobit (dobit pre oporezivanja), visina poreske obaveze, i dobit nakon oporezivanja, pa se u bilansu stanja iskazuje dobit tekuće godine kroz dve pozicije:

1. Porez na dobit 2. Dobit posle oporezivanja (dobit za raspodelu)

Sada ćemo malo da o ovim pozicijama popričamo. Standard 30 zahteva da prihodi od kamata, naknada i provizija kao i dividendi budu objavljeni posebno, bez prebijanja (primena bruto principa). Koja kamata je prihod banke? Aktivna, to je kamata koja se zaračunava na plasmane i kredite koje banka daje. A sša su glavni rashodi ? To su rashodi po osnovu kamata (to su kamate koje banka plaća na depozite i na uzete kredite), naknade za usluge drugih banaka koje ona koristi i provizije, gubici koje je imala na prodaji HOV, gubici po osnovu obezvredjenja ulaganja i opšti administrativni rashodi (opsti troškovi poslovanja; operativni rashodi, vrlo često ćete sresti taj termin kod nas), jer poslovanje banke izaziva rashode, banka mora ostvariti prihod iz koga će moći da pokrije te svoje rashode.

Zašto je važna visina neto kamate? Secate se da sam vam, kada sam vam govorila o rizicima, rekla da je jedan od rizika kome je izložena banka kamatni rizik. Šta nam pokazuje iznos neto kamate ili dobitak po osnovu kamate? Visina tog dobitka pokazuje kako banka upravlja kamatnim rizikom. Ako su prihodi od kamata znatno iznad rashoda po osnovu kamata, ako je ovaj dobitak visok. Kako ćete proceniti, šta ćete reći, kako banka upravlja kamatnim rizikom? Banka dobro kontroliše kamatni rizik, ona uspeva da njene aktivne kamatne stope budu znatno iznad njenih pasivnih kamatnih stopa i ne samo to! Visina prihoda od kamata, od čega zavisi? Ne zavisi samo od visine kamatne stope. Visina prihoda od kamata zavisi od kamatne stope i od obima sredstava koja su plasirana; vi možete imati puno para kao banka, ako vam pare stoje na računu, ako nisu plasirane, nema prihoda od kamate; vi kroz visinu prihoda

265

od kamata ocenjujete aktivnost banke i ocenjujete njenu sposobnost da kontrolise kamatni rizik, zato je ta visina neto prihoda od kamate ili dobitka od kamate važna. Ako imate depozite vi morate plaćati kamatu (oročeni depoziti, uzeti krediti), vama teče pasivna kamata, i vi je morate platiti, rashodi poštoje, vi onda morate uposliti ta sredstva da bi ste ostvarili aktivnu kamatu iz koje ćete pokriti pasivnu kamatu i još će vam ostati dobitak kao vaša zarada; zato je taj pokazatelj važan i to je razlog zbog čega se insistirana na odvojenom prikazivanju prihoda i rashoda po osnovu kamata.

Šta govore naknade, šta govore prihodi od naknade? Koja je aktivnost banke osim što plasira sredstva? Ona pruža čitav niz usluga svojim klijentima, po osnovu tih usluga ona naplaćuje naknade, naravno ona i koristi naknade drugih banaka, ali prihodi od naknada, dobra banka uvek nastoji da joj ti prihodi budu toliko veći od rashoda po osnovu naknada da ona čak može makar zarade zaposlenih pokriti iz razlike izmedju prihoda i rashoda po osnovu naknada. Visina prihoda pokazuje aktivnost banke, obim zaposlenosti banke, koliko banka ima klijenata, koliko usluga njima pruži i koliko prihoda po osnovu toga ostvari. I zato visina ovog prihoda ukazuje u stvari na obim poslova banke, znači koliko je usluga banka pružila, to se vidi preko visine prihoda od naknada; naravno, sada tu poštoji područje za politiku banke, banka može sniženjem cene naknada da utice na to da se broj klijenata poveća, da pruži veći broj usluga i da ukupan prihod od kamata bude viši. Znači, tu naknadu (cenu) za usluge banka koristi vrlo često kao instrument konkurencije, kao instrument svog ponasanja na tržištu, ona gleda kolike su naknade kod drugih banaka, ako spusti malo naknade za usluge, ona će onda privući komitente i broj pruženih usluga će rasti, i ako su niže cene usluga, ukupan prihod od naknada može biti veliki. Zato se insistira na tome da vidimo koliki su to naši prihodi od naknada jer su oni direktan izraz obima poslovne aktivnosti banke na ovom području, koliki su rashodi po tom osnovu i koliki dobitak ostvaruje. Banke se smatraju jako dobrim, ako uspeju recimo da sve zarade pokriju iz ove razlike. To je velika stvar. Prodaja HOV može dovesti do ostvarenja dobitaka i gubitaka i o njima se izveštava na neto osnovi. Znači, iskazujete u bilansu uspeha samo, jer znači šta vas zanima? Zašto se ovde dopušta neto osnova? Pa mene zanima da li smo HOV prodavali sa dobicima ili sa gubicima? Da li nam je ta aktivnost gledano u celini donela dobitak ili gubitak? Ne interesuje me ili eksterne korisnike ne zanima koliki su bili prihodi a koliki su bili rashodi po tom osnovu; ne! Zanima me uspeh! A on je iskazan ili gubitkom ili dobitkom po osnovu trgovanja HOV.

Naravno, trgujemo i stranim valutama, kupujemo odredjenu valutu, prodajemo je, radimo menjacke poslove i po tom osnovu ostvarujemo odredjene provizije. Sa kakvim uspehom to radimo?

266

Ovde je jako važno i na tome se insistira da se uvek odvojeno iskaže (a to ćete iskazati kad dajete napomenu za kamate) ako banka dobija pomoć države, koja se ogleda u tome da vam država da odredjene depozite da držite; vi znate da su pre formiranja trezora a i sada još uvek depoziti države bili locirani kod vrlo odredjenog i vrlo malog broja banaka, smatralo se da u banke kod kojih država drži svoje depozite (budzetska sredstva, sredstva fondova) u povlašćenom polozaju, jer je reč o velikim sredstvima na koja je banka po pravilu plaćala kamatu koja je bila niža od tekuće, tržišne kamate. Standard 30 zahteva da ako banka ima sredstva države, ili njenih agencija na koje se plaća kamata koja je niža od tekuće, tržišne kamate, znači kamate koja se plaća na ostale depozite, da se izračuna za koliko je rashod po osnovu kamate zbog toga niži, odnosno za koliko je dobit od kamate zbog toga veća. Na ovome se insistira da bi se obezbedila uporedivost sa onim bankama koje nemaju tu povlasticu da imaju državne pare. Znači prosto se uprava banke zeli naterati, objavite koliko para držite od države i nemojte se praviti sada da ste jako sposobni ako najveći deo vaše dobiti po osnovu kamate nastaje zahvaljujući tome što plaćate na depozite manje kamate nego što plaćaju neke druge banke jer imaju neke druge deponente a nemaju državu kao deponenta; osim toga, držanje depozita države vezano je sa značajnim rizicima, zato što onog trenutka kad neko u vladi odluči da povuce depozite banka može biti dovedena u ozbiljnu situaciju i to u pogledu likvidnosti i u pogledu rentabiliteta, ako se njena dobit od kamate zasnivala na niskim pasivnim kamatama koje je plaćala na depozite države i zato je važno da kada se sastavlja bilans stanja objaviti koliko ti depoziti iznose, a kada se sastavlja bilans uspeha da se objavi kolike su ustede zbog toga što se oplaćaju niže kamate na ove depozite nego što je to uobičajeno.

BILANS STANJA

Aktiva1. Gotovina i salda kod centralne banke2. Blagajnički zapisi i druge obv.koje se mogu diskontovati kod NB

Pasiva

1. Depoziti od drugih banaka2. Drugi depoziti na novčanom tržištu

267

3. Državne i druge hartije od vrednosti koje se drže radi prodaje.4. Plasmane, krediti i avanse date drugim bankama.5. Druge plasmane na novč.tržištu6. Zajmove i avanse komitentima i7. Plasmane u hartije od vrednosti

3. Iznosi koji se duguju drugim deponentima4. Certifikati o depozitu5. Promisorne note i druge obaveze po HOV6. Druga pozajmljena sredstva

Kako izgleda bilans stanja? Ovde je opet navedeno šta minimalno prema standardu 30 mora da bude objavljeno u bilansu stanja. Naravno, treba objaviti kolika je gotovina koju banka poseduje, gde banka drži gotovinu? Na računima kod centralne banke, odnosno u trezoru centralne banke, ima naravno nešto gotovine i u svojim blagajnama, ali svi viškovi gotovine se prenose na kraju dana u trezor. Zatim, koliko iznose blagajnički zapisi i druge obveznice koje se mogu diskontovati kod Narodne banke, ovo su u stvari ekvivalenti gotovine. Znači, po standardu 7 sredstvo koje se može pretvoriti u odredjenu (utvrdivu) sumu novca u kratkom roku i kod koga nema rizika od smanjenja vrednosti, znači ove HOV zadovoljavaju takvu definiciju i smatraju se ekvivalentima gotovine; zatim državne i druge HOV koje se drže radi prodaje - kratkoročne HOV - HOV namenjene prodaji, plasmani, krediti i avansi dati drugim bankama, pogledajte moraju biti posebno istaknuti! Zatim drugi plasmani na novčanom tržištu, zajmovi i avansi dati komitentima, plasmani u HOV; a na strani pasive mora se objaviti odvojeno znači kao posebna informacija koliki su depoziti drugih banaka, koliki su drugi depoziti na novčanom tržištu, koji su iznosi koji se duguju deponentima, sertifikati o depozitu, promisorne note i druge obaveze po HOV (sta su promisorne note? Promisorne note su u stvari menice, menične HOV) i druga pozajmljena sredstva; znači ovo nisu sve pozicije koje sadrži bilans stanja, ali su pozicije koje moraju u bilansu stanja biti odvojeno objavljene. Ovo odvojeno prikazivanje pomenutih pozicija motivisano je potrebom da se jasno sagledaju odnosi između banke i CB, banke i drugih PB i banke i tržišta novca.

Kako izgleda bilans stanja nasih banaka?

Bilans stanja naših banaka• Aktiva• Gotovina i gotovinski ekvivalenti• Depoziti kod NB• Potraživanja za kamate i naknade

268

• Plasmani bankama • Plasmani klijentima• HOV i drugi plasmani kojima se trguje• Učešće u kapitalu i ostale hartije od vrednosti raspoložive za prodaju• Nematerijalna ulaganja• Osnovna sredstva• Ostala sredstva i AVR• Odložena poreska sredstva

Ove pozicije su sadržane u našem bilansu stanja, ali su date odredjenim redom. Šta prvo možete primetiti? Pogledajte aktivu, aktiva banke za razliku od aktive u bilansu preduzeća klasifikovana je po stepenu opadajuće likvidnosti; mi smo kod preduzeća imali prvo stalna sredstva pa obrtna sredstva; ovde prvo ide gotovina i gotovinski ekvivalenti i to je sasvim normalno imajući u vidu da govorimo o bilansu banke. Banka radi novcima, gotovina, gotovinski ekvivalenti, depoziti kod narodne banke, to je ono što predstavlja imovinu sa kojom banka radi; osim toga prošli puta sam vam pričala o važnosti likvidnosti i solventnosti banke, mi želimo da iz ovog bilansa odmah vidimo sposobnost banke da izmiri svoje obaveze i zato na prvom mestu unosimo gotovinu i gotovinske ekvivalente, depozite kod narodne banke, koje možemo izjednačiti kao da imamo gotovinu; zatim tek idu potraživanja za kamate i naknade, jer to su kratkoročna potraživanja, pa plasmani bankama, plasmani klijentima, HOV i drugi plasmani kojima se trguje, zatim učešća u kapitalu i ostale HOV raspoložive za prodaju, pa onda idu nematerijalna ulaganja, osnovna sredstva, ostala sredstva i AVR i odložena poreska sredstva.

Hajde sada malo da neke… sadržina većine pozicija trebalo bi da vam bude jasna, mislim da bi možda trebalo objasniti zašto su plasmani bankama razdvojeni od plasmana klijentima; i jedno i drugo su plasmani, vrlo često imaju istu ročnost, ipak se insistira da plasmani koje držimo kod drugih banaka budu iskazani odvojeno od plasmana koje imamo kod drugih komitenata (klijenata). Plasmani bankama na strani aktive i videćete depoziti banaka na strani pasive treba da pokažu nezavisnost konkretne banke od ostalih banaka; dakle u kojoj meri je ona vezana za ostale banke vidimo iz visine plasmana koje drži kod drugih banaka ali i iz visine depozita koje ona uzima od drugih banaka i to je razlog zbog čega se insistira na podvojenom iskazivanju i plasmana i depozita koji se odnose na druge banke; stepen povezanosti medju bankama ogleda se preko visine ovih pozicija; Zašto se razdvajaju ove HOV? Još jednom da vas podsetim kada smo govorili o HOV rekli smo da se njihovo rašćlanjavanje vrši prema roku dospeća; da ih delimo na HOV kojima se trguje, to su kratkoročne HOV, namenjene prodaji u roku od 12 meseci i na HOV koje su raspoložive za prodaju, to su one HOV koje se nalaze u okviru dugoročne imovine kao finansijski plasman i prestavljaju dugoročnu rezervu likvidnosti,

269

to su one HOV koje mi nemamo nameru da prodamo u roku od 12 meseci, ali su raspolozive za prodaju, dakle mogu biti prodate. O učešćima u kapitalu naravno ne treba da vam pricam, naše banke imaju učešća u kapitalu nekih preduzeća; mogu imati i učešća u kapitalu nekih drugih banaka; učešće u kapitalu banaka može se smatrati poželjnim, pogotovo ako je reč o dobrim bankama na koje mi želimo da ostvarimo uticaj da bi smo unapredili sopstveno poslovanje. A kada je reč o učešćima u preduzećima to su po pravilu samo učešća koja banka privremeno poseduje i čije je sticanje uglavnom bilo iznudjeno time što je banka morala neka svoja potraživanja, koja nije mogla da naplati od preduzeća, da konvertuje u učešća i da sticanjem učešća i prava uticaja (odnosno mogućnosti uticaja) pokuša da ta preduzeća uvede u zonu rentabiliteta, da potom kada vrednost akcija tih preduzeća poraste, izvrši njihovo otudjenje i da na taj način izvuče sredstva koja je u takva preduzeća uložila. Dakle, banka nema dugoročni interes da poseduje učešće u preduzećima. Banka je osnovana zato da radi sa parama, a ne da pare njenih klijenata budu zamrznute u vrednosti učešća koje ona ima u nekom preduzeću, ali to je prosto bio verovatno jedini način da ona izvuče sredstva koja je u takvo preduzeće već uložila, ali inicijalno, putem odobrenih kredita.

Šta mislite šta bi banke mogle imati kao nematerijalno ulaganje? Kad pogledate bilanse banaka videćete da se tu najčešće kao nematerijalno ulaganje navodi softver, koji banke koriste za pružanje usluga klijentima; elektronsko bankarstvo, kartičarstvo zahtevaju posedovanje odgovarajucih softvera. Ti softveri nisu jeftini i predstavljaju nematerijalno ulaganje kod većine banaka. Osnovna sredstva, naravno, tu je potpuno isto kao kod preduzeća; jedino nemamo mašine, nego imamo uglavnom kompjutersku opremu kao mašine. Šta imamo od mašina? Mašinu za brojanje gotovine, to su jedine mašine, ali zato imamo automobile. Svaka banka htela ili ne mora imati odredjeni vozni park. Naravno zgrade ovde uvek nose značajna sredstva, to je prosto u tradiciji bankarstva da gradjevine u kojima banke rade dobro izgledaju, budu dobro opremljene, da budu sigurne, da ostavljaju jedan utisak na klijente kada klijent udje u banku znači da ulazi u banku koja zgradom u kojoj se nalazi uliva poverenje. Učešće osnovnih sredstava u ukupnim sredstvima je limitirano i to nije slučajno! Dakle banka treba da radi parama a ne da pare zarobi u gradjevinama. I 20% je neki gornji limit u koji banke treba da se uklope, znači da od ukupnih sredstava ulaganje u osnovna sredstva ne bi trebalo da iznose više od 20%.

Ostala sredstva koja se ne mogu ukljuciti ni u jednu od ovih kategorija. AVR koja imaju potpuno istu sadržinu kao i ta pozicija kod preduzeća.

Sada imamo jednu novu poziciju, odloženo poresko sredstvo. Ovo je pozicija koja je nova, koja je u bilanse banaka uneta ove godine a tiče se primene standarda 12. Standard 12 bavi se finansijskim izveštavanjem o porezu na dobit. Prema tom standardu u finansijskim

270

izveštajima i preduzeća i banaka mora biti iskazana razlika izmedju visine poreza koji se utvrdjuje u poreskom bilansu i visine poreza koje bi preduzeće platilo ako bi osnovicu za oporezivanje činila dobit iskazana u poslovnom bilansu preduzeća, odnosno banke. Ponoviću, znači standard 12 zahteva da se u finansijskim izveštajima iskažu razlike koje poštoje izmedju visine poreza koji se utvrdi tako što poresku stopu (kod nas 10%) primenite na oporezivu dobit koja se iskazuje u poreskom bilansu i poreza koji bi ste izračunali ako bi ste tu istu poresku stopu primenili na dobit koja je iskazana u poslovnom bilansu. Znači poreske razlike koje poštoje izmedju visine poreza iskazane u poreskom bilansu i visine poreza koji bi bio obračunat ako bi smo kao osnovu za oporezivanje koristili dobit iskazanu u poslovnom bilansu. Tih poreskih razlika ne bi bilo kada bi te dve dobiti bile jednake ali one nisu jednake, one su različite jer su različita pravila po kojima se ovi finansijski izveštaji sastavljaju, odnosno jer su različiti ciljevi koje ovi finansijski izveštaji imaju. Poreski bilans se sastavlja prema poreskim propisima i ima zadatakda pokaže visinu dobiti na koju moramo da platimo porez. Poslovni bilans sastavlja se u skladu sa MRS i izabranim računovodstvenim politikama sa namerom da iskažemo dobit koja može biti predmet raspodele. Pošto su ciljevi različiti, različita su pravila i različita je visina dobiti. Razlike koje se javljaju mogu biti stalne prirode i mogu biti privremene. Stalne razlike izmedju poreza utvrdjenog prema oporezivoj dobiti odnosno poreza utvrdjenog prema poslovnoj dobiti nastaju onda ako se neki prihod ili neki rashod priznaju samo u jednom od bilansa, a u drugom ne. Znači do pojave stalne razlike doći će ako se neki prihod ili rashod priznaje samo u jednom od ovih bilansa. Primera radi prihod od dividende predstavlja prihod u poslovnom bilansu. Znači kada vi sastavljate poslovni bilans u njemu ćete iskazati prihode od dividendi i to će podići visinu vaše dobiti. I to znači da bi ste vi kada primenite 10% izračunali porez koji će biti veći nego što bi bio kada bi ste obračunali po poreskom bilansu, jer u poreskom bilansu kaže se od poreske osnovice izuzimaju se prihodi od dividendi ili prihod od dividende ne ulazi u poresku osnovicu. Da li znate zašto? Da bi se izbeglo dvostruko oporezivanje! I znači vi kada sastavljate poreski bilans, u njemu nema prihoda od dividende. Naravno da će onda dobit biti niža i da će obračunati porez biti niži. Razlika izmedju poreza na poslovnu dobit i poreza na oporezivu dobit biće stalne prirode. Znači uvek će vam za iznos tog poreza na taj prihod biti veći porez po poslovnom u odnosu na porez po oporezivom bilansu, i to je stalna razlika. Druga vrsta razlika koja će se naći ovde zove se privremena razlika. To su razlike koje se javljaju po osnovu rashoda obično, koji će u svojoj ukupnosti biti jednaki i u poslovnom i u poreskom bilansu, ali će biti na različit način rasporedjeni na pojedine obračunske periode. Znači kada kupite osnovno sredstvo i morate ga otpisati, koji je iznos koji će biti predmet otpisa? To je njegova nabavna vrednost. Znači trgovački poreski propisi kažu otpisuje se nabavna vrednost sredstva. Znači posmatrano za pet godina, ako je vek trajanja pet godina, vi ćete nabavnu vrednost morati i kroz jedan i kroz drugi bilans da prikazete kao rashod. Ne bi bilo problema ako bi ste na isti način tu nabavnu vrednost

271

rasporedili kao trošak i u poreskom i u poslovnom bilansu, ali ako to ne uradite nego raspored u poslovnom bilansu vršite na jedan način, a u poreskom bilansu raspored radite na drugi način javiće se privremena razlika. Primera radi, ako poreski propisi kažu da nematerijalna ulaganja morate otpisivati linearno, a vi se opredelite (saglasno standardu 38) da vaša nematerijalna ulaganja otpisujete degresivno. Šta će biti? U početnim godinama rashodi po osnovu otpisa u poslovnom bilansu biće veći i dobit će biti niža nego što će biti rashod u poreskom bilansu i prema tome dobit koju ćete iskazati u poreskom bilansu će biti veća od one koju ste iskazali u poslovnom bilansu. Kad obračunate porez platićete više nego što bi ste platili da ste kao osnovicu koristili poslovni bilans. I to će tako biti u prvim godinama. Sta će biti kasnije? Kasnije otpisi u poslovnom bilansu počinju da padaju, a ovi u poreskom ostaju isti, linearni; znači sada će otpis u poreskom biti veći nego što je u poslovnom bilansu. Kada prodje pet godina i kada pogledate ukupno koliki je rashod, oni su jednaki. Ova razlika koja je na početku bila, pošto ste platili porez koji je veći, pošto je ovde rezultat bio niži (vi ste uporedjujuci porez po poslovnom i po poreskom bilansu platili vise nego što bi ste platili da je bio poslovni bilans) to je vaše odloženo poresko sredstvo. Platili smo više nego da je osnovica poreski bilans. A onda će se to poresko sredstvo u jednom trenutku pretvoriti u poresku obavezu, jer ćete plaćati manje nego što bi ste platili da je osnovica poslovni bilans. Dakle, dolazi do anuliranja, okretanja tih razlika, budu poresko sredstvo a onda se u nekom trenutku pretvaraju u odloženu poresku obavezu. I ova pozicija, odložena poreska sredstva, znači pokazuje razlike koje postoje zbog toga što je plaćeni porez prema poreskom bilansu veći od poreza koji bi ste platili da je osnovica bio poslovni bilans (poslovna dobit iz poslovnog bilansa). Vas zanima, koliko bih ja platio da je ovo osnovica? Znači, platio bih manje. Pošto sam platio više to je kao da sam državi nešto unapred dao i to je moje odloženo poresko sredstvo; a ako platim manje nego što bi trebalo po poslovnom bilansu, onda ja znam da ću u nekom trenutku to morati da platim, onda ja imam odloženu poresku obavezu koja će se pojaviti na strani pasive. Znači odložena poreska sredstva pokazuju iznos poreza koji je prema poreskom bilansu plaćen više nego što bi bio porez plaćen prema poslovnom bilansu.

Ajmo sad da vidimo kako izgleda pasiva u bilansu banaka. (Ima dosta pa se nažalost ne vidi)

Pasiva

• Obaveze prema bankama• Obaveze prema klijentima• Obaveze za kamate i naknade

272

• Obaveze po osnovu HOV• Obaveze iz dobiti• Ostale obaveze iz poslovanja• Rezervisanja• Ostale obaveze i PVR• Odložene poreske obaveze• Ukupno obaveze• Akcijski kapital• Rezerve• Akumuilirana dobit• Ukupno kapital

Imamo prvo obaveze prema bankama, obaveze prema klijentima, obaveze za kamate i naknade, obaveze po osnovu HOV.

Šta bi to bile obaveze po osnovu hartija od vrednosti? Ako bi banka emitovala to su obaveze koje nastaju po osnovu onih hartija od vrednosti čiji je emitent banka. Znači bilo da emituje blagajničke zapise, bilo da emituje obveznice znači to su kreditne hartije od vrednosti tu bi bile iskazane obaveze po osnovu tih hartija od vrednosti, obaveze iz dobiti, obaveze iz poslovanja, znači to je ono što bi smo mi rekli dobavljači kod preduzeća, to bi bilo otprilike pandam toj poziciji, potom rezervisanja, ostale obaveze i PVR, odložene poreske obaveze, znači to je pozicija koja odgovara poziciji odložena poreska sredstva, ukupan iznos obaveza i nakon toga ide kapital banke.

Znači aktiva je klasifikovana tako da polazite od gotovine i idete prema osnovnim sredstvima, znači prema opadajućem stepenu likvidnosti. Kad govorimo o stepenu likvidnosti sredstava mislimo na sposobnost sredstava da se pretvore u gotovinu i vidite da u aktivi su sredstva klasifikovana tako da se na vrhu nalaze gotovina i gotovinski ekvivalenti, potom potraživanja i da se na dnu nalaze osnovna sredstva koja se najteže i uz najveće gubitke mogu pretvoriti u gotovinu. Takvoj strukturiranoj aktivi odgovara pasiva gde se nalaze najpre depoziti prema bankama, depoziti od banaka uzeti od drugih banaka, depoziti uzeti od ostalih klijenata i krediti koji su uzeti od banaka i klijenata; zatim obaveze za kamate i naknade i na kraju imate rezervisanja kao posebnu vrstu obaveza, ostale obaveze i pasivna vremenska razgraničenja. I onda na dnu imate sopstveni kapital, akcijski kapital, rezerve i akumuliranu dobit.

U vezi sa ovako strukturiranom ili raščlanjenom bilansom stanja treba dakle istaći da se, koji kriterijumi važili za klasifikaciju, znači stepen likvidnosti i priroda pozicije. Šta ste primetili? Da je podela pozicija na, ili imovine, stalnu i obrtnu ovde irelevantna. Važno nam je

273

rok dospeća. Znači u kom roku dospevaju plasmani, u kom roku dospevaju naše obaveze, odnosno depoziti.

Zašto se odvojeno iskazuju:

• - salda sa Centralnom bankom• - plasmani kod drugih banaka• - drugi plasmani na novčanom tržištu• - depoziti drugih banaka• - drugi depoziti na novčanom tržištu i• - ostali depoziti?• Da bi se sagledao odnos:• Izmedju banke i centralne banke. • Banke i drugih poslovnih banaka• Banke i tržišta novca. • Ovo je važno za procenu nezavisnosti banke.

Zašto se odvojeno iskazuju salda sa Centralnom bankom, plasmani kod drugih banaka, depoziti drugih banaka itd. sve ove pozicije? Salda sa Centralnom bankom se iskazuju zbog toga što odražavaju vezu poslovne banke sa Centralnom bankom. Videli ste na strani aktive imate plasmane i depozite banke kod Centalne banke, a ovde imate u stvari salda, znači to su zaduženja banke kod Centralne banke. Te dve pozicije odražavaju odnos između poslovne banke i Centralne banke. Plasmani kod drugih banaka, odnosno ovde bi trebalo da stoji depoziti, depoziti od drugih banaka odražavaju kao što sam rekla već vezu ili povezanost date poslovne banke sa ostalim poslovnim bankama i što je ta zavisnost veća utoliko se smatra da je sama banka nesamostalnija. Znači veći stepen nezavisnosti imaju one banke kod kojih su veze sa ostalim bankama po osnovu uzetih depozita i datih kredita, odnosno plasmana niže. To je ovo što sam vam sad rekla, to piše.

Pri izradi bilansa stanja videli ste da se poštuje bruto princip, dakle da se izveštava bez kompenziranja pozicija aktive i pasive. Da se pozicije aktive i pasive iskazuju u svom punom iznosu.

Ako je ovo bio izgled bilansa banke, da razmotrimo pitanje procenjivanja.

Znači, da li se za procenjivanje pozicija u bilansu banke koriste neka druga pravila koja se razlikuju od onih pravila koja primenjujemo pri procenjivanju imovine i obaveza u bilansu preduzeća? Ovde postoji jedna razlika u odnosu na procenjivanje kod preduzeća. Naime standard 39 koji se odnosi na procenjivanje finansijskih instrumenata zahteva da se finansijska

274

sredstva, (znači u koja se ubrajaju dati krediti, potraživanja po osnovu plasmana, ulaganja u hartije od vrednosti kojima se trguje i ulaganja u hartije od vrednosti koje su namenjeni prodaji) vrednuju po fer vrednosti. Šta to znači to fer vrednost? Već jedanput sam vam rekla da je fer vrednost neke imovine iznos koji bi bio dobijen za tu imovinu u transakciji koja se obavlja između obaveštenih i voljnih strana, a da sama transakcija mora biti nezavisna. U stvari fer vrednost treba izjednačiti sa tržišnom vrednošću što će reći da na dan bilansa vi morate vrednovati date plasmane datih hartija od vrednosti koje posedujete prema tržišnoj vrednosti, prema vrednosti na dan bilansa. To nije slučaj sa hartijama od vrednosti koje poseduje preduzeće. Mi tamo plasmane vrednujemo po dnevnim vrednostima. Šta to znači po dnevnim vrednostima, šta je dnevna vrednost plasmana? To je iznos koji bi smo u tom trenutku, za taj plasman naplatili. Pošto po pravilu ne naplaćujemo više nego što smo plasirali obično možemo naplatiti manje, onda se procena plasmana vrši po nabavnoj vrednosti odnosno po nižoj vrednosti, ako će naplaćeni iznos biti niži od iznosa na koji plasman u knjigama glasi. Međutim hartije od vrednosti uobičajeno se u preduzećima vrednuju po njihovoj nabavnoj vrednosti. Ovde se vrednovanje vrši po fer vrednosti. Znači ako posedujete učešće, ako posedujete akcije dužni ste da vrednovanje izvršite po, učešće ćete vrednovati po nabavnoj vrednosti ili po equity metodi ako je reč o značajnom učešću, a hartije od vrednosti koje su namenjene prodaji ili koje su raspoložive za prodaju vrednovaćete po njihovoj fer vrednosti. Znači te vrednosti neće biti jednostavno kod nas utvrditi ako se akcije ne kotiraju na berzi. Neće biti problem da utvrdite fer vrednost za one akcije koje su predmet kotiranja na berzi, ali za one hartije od vrednosti koje nisu predmet, za koje ne postoji aktivno tržište biće teškoća da se utvrdi njihova fer vrednost na dan bilansa.

Nešto na šta želim još da vam ukažem pažnju to su potencijalne i subordinirane obaveze koje će biti iskazane kao vanbilansna aktiva i pasiva. Šta je potencijalna obaveza, a šta je subordinirana obaveza? Jel ste to učili? Subordinirane obaveze su koje? Obaveze koje banka ima ili pod subordiniranim obavezama se podrazumeva obaveza kod koje dužnik vrši izmirenje obaveze onda kada je u mogućnosti. Znači gde banka nema mogućnost da odredi rok dospeća nego se jednostavno izmirenje obaveze prepušta dužniku onda kada je dužnik u mogućnosti da obavezu izvrši. A potencijalna obaveza, to je obaveza čiji nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka nekog događaja u budućnosti koji se ne nalazi pod kontrolom banke. Pričala sam vam prošli put o pretvaranju potencijalnih obaveza po garancijama u stvarne obaveze. Znači ako se dogodi neki događaj koji je mimo kotrole banke a koji će dovesti do toga da se jedna potencijalna obaveza pretvori u stvarnu obavezu. Te potencijalne obaveze iskazane su u vanbilansnoj evidenciji banke. Oni se ne mogu iskazati u bilansu ali je jako važno da kad čitate bilans banke da osim obaveza koje su iskazane u bilansu stanja pažljivo proučite potencijalne obaveze, jer te potencijalne obaveze mogu biti takve da mogu dovesti u pitanje održavanje likvidnosti i solventnosti banke i zato je jako važno da se procenjuje visina tih

275

obaveze i da se procenjuje visina rizika koji te obaveze nosi. Znači kolika je verovatnoća da će ta potencijalna obaveza biti pretvorena u stvarnu obavezu. I onaj ko čita bilans banke ko radi analizu finansijskog položaja banke mora posebnu pažnju da posveti ovim potencijalnim obavezama.

Dospelost imovine i obaveza banke

Od banke se kao što ste videli malopre zahteva da dospeće imovine i obaveza bude jedan od primarnih kriterijuma za razvrstavanje u bilansu stanja. Ovo zbog toga što je upravo dospeće imovine, (a šta znači dospeće imovine - to je rok u kome se imovina pretvara u gotovinu, a dospeće rok u kome obaveze moraju da budu izmirene) što od ta dva roka zavisi sposobnost banke da održi sopstvenu likvidnost. I izloženost banke i riziku likvidnosti i valutnom riziku je u velikoj meri je uslovljena pretvorljivošću imovine u gotovinu i dospećem obaveza.

Da li je kamantni rizik veći ili manji ako imate dugoročni Ili kratkoročni kredit? Šta mislite? Čim su rokovi otplate duži izloženost i valutnom i kamatnom riziku je veća nego ako su rokovi dospeća kraći. Znači to je objašnjenje zašto osim likvidnosti i ova dva rizika.

Znači kada procenjujemo koliko uprava banke dobro vrši svoj zadatak mi onda u stvari proveravamo koliko je uprava u stanju da uskladi rokove dospeća sredstava sa rokovima dospeća obaveza banke i da na taj način zapravo procenjujemo i odnose između kamantnih stopa na sredstva koja su plasirana, s jedne strane, i kamatnih stopa na sredstva koja su prikupljena znači deponovana kod banke, s druge strane. To su dva ključna pokazatelja koja trebaju da vam pokažu uspešnost uprave. Zašto? Prvi je uspešnost uprave u održavanju likvidnosti, a drugi uspešnost uprave u ostvarenju rentabiliteta banke, znači uspešnosti i efikasnosti banke.

Banke vrše različitu klasifikaciju, ali obično se obaveze i sredstva klasifikuju na one koje dospevaju u roku od mesec dana, u roku od tri meseca, u roku do godine dana, od 1 do 5 godina i periodu dužem od 5 godina. Znači klasifikujete sredstva, ali odmah i obaveze koje dospevaju u roku do mesec dana, pa onda od 1 do 3 meseca, od 3 meseca do godine dana, onda od 1 do 3 godine, od 3 do 5 i iznad 5 godina. Ovde je od 1 do 5, ali je bolje uraditi presek i na 3 godine, jer preveliki je raspon između 1 i 5 godina. Naravno ne moram da vam objašnjavam zašto i sredstva i obaveze moraju biti klasifikovani po istim rokovima dospeća. Znači ne mogu da klasifikujem sredstva sa rokom od 1 mesec, 3 meseca i godinu dana, a obaveza samo od godinu dana. Onda mi je ova klasifikacija sredstava od 1 do 3 uopšte ne treba. Nego ako

276

klasifikujem sredstva jedan mesec, tri meseca onda i obaveze moraju biti klasifikovane. Dospeće za mesec dana, dospeće za 3 meseca. Znači ta uslađenost rokova je nužna, jer ja tako ocenjujem da li ću imati dovoljno para da izmirim te obaveze koje u tom periodu dospevaju. I šta se još može dokučiti? Šta znači ako su vam sredstva koja dospevaju za mesec dana veća od obaveza koje dospevaju za mesec dana šta ćete vi reći? Nema problema mi možemo našim sredstvima izmiriti sve obaveze koje će dospeti. Ako je obrnuto, šta ćete zaključiti? Moramo pribaviti dodatna sredstva. Znači mi ne možemo naša sredstva koja će dospeti za mesec dana ili za 3 meseca nisu dovoljna za izvršenje naših obaveza. Moramo pribaviti dodatna sredstva zaduženjem kod drugih banaka, prodajom hartija od vrednosti ili ne znam već kako.

Rok dospeća može biti iskazan kao:

preostali rok do dana otplate, (najbolja osnova za procenu likvidnosti) orginalni period do dana otplate, (podaci o strategiji i politici banke) preostali period do sledećeg dana na koji se može zaračunati kamata.

Znači vi možete reći ako ste uzeli kredit na tri godine prošlo je godinu dana od iskorišćenja kredita banka će reći mi imamo još dve godine. To je preostali period do dana otplate, do dana kada će taj kredit biti otplaćen. Ili možete reći ovako. Mi imamo nameru da ovaj kredit otplatimo za godinu dana, uzmete kredit na tri godine, ali mi imamo nameru da ga otplatimo za dve. Onda će otplatni period biti kraći od ugovorenog. Znači preostali orginalni period će biti dve godine, ali će preostali period do dana otplate biti godinu dana. Ponekad preostali period do sledećeg dana na koji se može zaračunati kamata kada imate ugovorenu kamatu na kredite i kada imate kašnjenje sa otplatom kredita onda zaračunavanje kamate morate prestati ako vaš komitent kasni sa otplatom kredita ja mislim duže od 30 dana. Znači na taj kredit vi morate prestati sa obračunavanjem kamate. Onda tretirate kao preostali period period od dana kada imate pravo da obračunate kamatu. To je period koji tretirate kao rok dospeća. Najbolju procenu predstavlja period dospeća prema preostalom periodu do otplate.

Znači šta nas od svih ovih rokova zanima? Koliko je ostalo do plaćanja ili do naplate. Znači koliko mi imamo vremena još do trenutka kada ćemo naplatiti naše potraživanje ili koliko vremena imamo do trenutka kada ćemo morati da platimo našu obavezu.

Dospeće o orginalnom periodu otplate, šta vam govori? Govori vam o tome kakvu strategiju banka vodi kod plasiranja odnosno kod zaduženja. Da li banka preferira kratkoročne kredite ili dugoročne kredite? Da li plasira sredstva dugoročno ili kratkoročno? Koliko dugoročno koliko kratkoročno? I kakva je usklađenost između dugoročnih izvora i dugoročnih

277

plasmana i kratkoročnih izvora i kratkoročnih plasmana? Naravno pravilo je da ne smete plasirati više dugoročno nego štu su vam dugoročni izvori. Nema šanse da kratkoročne plasmane…(neko iz mase se buni). Ali postoji ograničenje dokle možete ići. Znači ne možete, zašto je dopušteno da jedan deo kratkoročnih ali jedan deo kratkoročno prikupljenih depozita plasirate dugoročno. Zato što banka uvek ima na raspolaganju određeni iznos depozita kratkoročni. I taj stalni iznos kratkoročnih depozita koji je prisutan može biti plasiran kratkoročno, ali treba voditi računa o tome da u slučaju povlačenja depozita takve banke mogu biti u ozbiljnim teškoćama. Jer vi ne upravljate depozitima vaših komitenata. Znači depoziti komitenata koji su a vista su pod potpunom kontrolom komitenata, a ne pod kontrolom banke. Znači u slučaju bilo kakve situacije koja može nagnati vaše deponente da pristupe naglom povlačenju svojih depozita; to može predstavljati opasnost po banku, jer će oni koji imaju kratkoročne depozite tražiti njihov povraćaj. Jer likvidnost banke ne zavisi samo od obaveza koje dospevaju za plaćanje nego od nivoa depozita koji povlače njeni komitenti. Znači isplate banka vrši po osnovu plaćanja obaveza, ali banka vrši i povraćaj depozita svojim komitentima koji su oni tu dali. Znači banka mora imati dovoljno para da može da izvrši naloge za povlačenje depozita i da može da izmiri svoje obaveze. Naravno nikada deponent ili većina deponenata ne povlači svoj depozit u celini nego povlači jedan deo depozita danas. Depoziti jednih se povećavaju depoziti drugih se smanjuju. Vi uvek imate jedan nivo depozita na raspolaganju, ali u slučaju naglog povlačenja depozita banka može imati problem. Dospeće do datuma koje može doći do promene kamatnih stopa znači pokazuje izloženost banke kamatnom riziku.

E sad ovo je već nešto što se unosi u beleške, ovo je nešto što se ne vidi iz bilansa. Znači šta ne možete videti iz bilansa, a što morate iskazati u beleškama koje prate finansijske izveštaje? Od banke se traži da sredstva, obaveze i vanbilansne pozicije grupiše ili po geografskim segmentima, znači po geografskim područjima, prema grupama komitenata, prema delatnostima ili da ih grupiše na drugačiji način koji bi pokazao rizik kojem banka izložena u svom poslovanju. Primera radi, naše banke kako mogu geografski grupisati svoja sredstva i obaveze. Može biti zanimljivo za nekoga da pročita gde se nalazi najveći deo plasmana neke banke u Vojvodini ili u Srbiji. Primera radi. Sad kad je reč o komitentima, da li se komitent, u kojoj delatnosti se nalazi najveći deo komitenata odnosno klijenata banke. Znači da li je banka plasirala recimo u tekstilnu industriju. Kad pročitate da se najveći deo plasmana banke nalazi u tekstilnoj industriji, šta ćete zaključiti? Imajući u vidu stanje tekstilne industrije možete odmah zaključiti da ta banka će imati ozbiljnih problema sa naplatom takvih plasmana. Ali zato recimo iznosi plasmana koji se mogu naći stanovništvu. Danas su plasmani stanovništvu plasmani koji se naplaćuju u najvećoj meri. Znači ispada da plasmani stanovništvu, znači krediti odobreni stanovništvu, prvo – zato što su kratkoročni, drugo – zato što su obezbeđeni obično menicama imaju visok procenat naplate. Dakle po delatnostima možete grupisati i vaše deponente i vaše

278

klijente. I sad to može biti zanimljivo. Najveći deo klijenata deponenata vaših recimo potiče iz prehrambrene industrije, a vi vršite plasiranje trgovini. Onda će odmah onaj koji to čita reći pa čekajte zašto ova banka ne plasira sredstva onima ili u onu delatnost od kojih potiče najveći broj njenih deponenata. Dakle to ne možete videti ako imate ukupne depozite i ukupne plasmane. To možete videti samo ako se izvrši ovakvo raščlanjavanje depozita i plasmana po pojedinim delatnostima ili po područjima. Ali to se objavljuje u okviru napomena. Znači imate napomenu kratkoročni plasmani i imate poziciju kratkoročnih plasmana koja vam to pokazuje. Isto tako i za dugoročne plasmane.

Zašto se iskazuju gubici po osnovu nenaplativosti plasmana i datih avansa? Zbog toga što se time meri, koji rizik? Kreditni rizik. Znači ove gubitke iskazujete da bi ste pokazali koliko je banka uspešna ili neuspešna u naplati svojih potraživanja. Što je iznos ovih gubitaka veći, utoliko je stepen naplativosti viši utoliko banka lošije radi svoj posao. Bilo zato što odobrava kredite klijentima koji su lošeg boniteta, bilo zato što nema dovoljno aktivnosti na području naplate. I jedno i drugo predstavlja propust uprave banke. Bonitet klijenta ne meri se samo u trenutku odobravanja kredita. Znači kada odobrite kredit koliko god da je on ročnosti vi morate vašeg klijenta pratiti sve vreme dok vam kredit ne vrati. Znači vi samo ništa nije završeno time što ste vi uradili analizu boniteta i rekli dobro ovo je dobra firma daćemo joj kredit. Tek onda ste u poslu sa tom firmom. Znači tek tada vi počinjete da pratite tu firmu, da pratite njene rezultate, promene finansijskog položaja, tačnost izmirenja njenih obaveza prema vama. Vi o toj firmi morate znati više nego što ona zna samu sebe. I ako tako radite možete računati da ćete imati manje gubitke po osnovu naplate kredita. Ukoliko tako ne radite bićete stalno zatečeni, vidi oni su prestali da plaćaju.

• U vezi sa ovim gubicima treba objaviti:• 1. računovodstvenu politiku – osnov na bazi koga je gubitak iskazan kao rashod.• 2. visinu gubitaka u toku perioda, visinu iskorišćenih rezervisanja formiranih po ovom

osnovu, visinu rashoda priznatih tokom godine po osnovu nenaplativih plasmana i avansa i visinu naplaćenih ranije otpisanih potraživanja.

• 3. zbirni iznos rezervisanja na dan bilansa• 4. zbirni iznos plasmana na koje se ne obračunava kamata i osnovici za utvrdjivanje

iznosa po kojima se takvi plasmani vode.• Rezervisanja koja se formiraju za pojedinačno identifikovane gubitke, i

rezervisanja koja se formiraju za preteće gubitke, formiraju se na teret dobiti.

279

Opšti bankarski rizici

• Od banke se može zahtevati ili joj se može dozvoliti da izdvoji sredstva za potencijalne obaveze. Ova sredstva se izdvajaju na teret neraspodeljene dobiti.

Sredstva data kao obezbedjenje

• Banka je dužna da objavi vrstu i vrednost sredstava koje su založena kao hipoteka za obezbedjenje njenih obaveza.

Zastupnički poslovi

• Sredstva koja su banci stavljenja na raspolaganje da bi obavila poslove u tudje ime i za tudji račun neće biti iskazana kao sredstva banke.

Transakcije sa povezanim stranama

• Objavljuju se transakcije

Utorak, 28. decembar 2004.

IZVEŠTAJ O TOKOVIMA GOTOVINE BANAKA (poslovnih)

Rekli smo da delatnost banke utiče na sadržinu BS i BU, da je sadržina BS tj. aktiva i pasiva različita od BS preduzeća, da je onaj segment BU koji sadrži poslovne prihode i

280

poslovne rashode takodje zbog različite delatnosti drugačiji nego kada je u pitanju preduzeće. Kada je reč o izveštaju o novčanom toku, on se u onom segmentu koji se odnosi na prilive i odlive iz poslovne aktivnosti takodje razlikuje od izveštaja o novčanom toku preduzeća i zbog toga ćemo govoriti danas o tome. A izveštaj o promenama na kapitalu se ne razlikuje, jer jednoŠtavno to je izveštaj koji sadrži promene koje su naŠtale na visini sopstvenog kapitala bilo preduzeća ili banke i tu nema nikakve razlike izmedju banaka i preduzeća. Beleške se takodje razlikuju i vi ćete naći na sajtu beleške uz finan. izveštaje banaka, gde se nalaze najveći broj napomena koje prate finan. izveštaje banaka, imate takodje i beleške uz finan. izveštaje preduzeća i onda ćete primetiti značajne razlike. Ne treba da objašnjavam da ako vam je pozicija depozit, da ta beleška mora da se odnosi na tu poziciju i da će njena sadržina biti različita od sadržine koja prati recimo belešku zalihe gotovih proizvoda. Čim se razlikuju pozicije u BS iBU onda se moraju razlikovati i napomene, odnosno beleške koje se uz te pozicije daju.

Šta je izveštaj o novčanom toku? Nema razlike, da li je reč o novčanom toku banke ili preduzeća, to je uvek izveštaj koji pruža informacije o prilivima gotovine i o upotrebi gotovine u odredjenom obračunskom periodu.

Šta obuhvata gotovina prema Štandardu 7? Ona obuhvata:

1. raspoloživu gotovinu2. depozite na računima koji nisu oročeni3. depoziti koji se isplaćuju na zahtev4. gotovinski ekvivalenti

Još jednom šta su gotovinski ekvivalenti? PredŠtavljaju kratkoročna, visoko likvidna ulaganja, koja se mogu pretvoriti u gotovinu u kratkom roku i kod kojih ne postoji rizik od gubitka vrednosti. Hoću da to lepo naučite!!!

Kratkoročna ulaganja i održive HOV ne mogu se smatrati ekvivalentima gotovine.

Da li prilivi i odlivi gotovine zavise od delatnosti? Vi kažete da, a ja vaš pitam da li baš svi prilivi i odlivi zavise od delatnosti. Odgovor je ne. Koji ne zavise? Ne zavise oni koji poticu iz finansiranja i investiranja. Na isti način se emisija akcija odražava na novčani tok i kod preduzeća i kod banaka. Na isti način ulaganja u HOV će biti iskazana u izveštaju o novčanom toku i kod preduzeća i kod banaka, ali šta neće biti isto. Neće biti prilivi i odlivi iz poslovne aktivnosti.

Šta je poslovna aktivnost banke? U najkraćem, prikupljamo pare da bis mo ih plasirali. Zašto to radimo? Da bi smo kroz to plasiranje ostvarili prilive koji će biti veći od odliva koje smo učinili prilikom plasiranja.

281

Gotovinski tok, kao što već znate, može biti interni i eksterni.

Karakterisike internog i eksternog toka

Regularan je, i vezan za obavljanje delatnosti banke. Eksterni manje regularan i vezan za prilive i odlive koji naŠtaju iz okruženja u banku, ili iz banke u okruženje. Posledice su proširenje ili suženje internog toka.

Zašto banka ima potrebu da vrši kontrolu nad novčanim tokovima? Kada sam govorila o potrebama preduzeća da ima nadzor nad svojim gotovinskim tokovima, sećate se da sam vam tada rekla, da je cilj da se kroz saŠtavljanje izveštaja o novčanom toku stvori mogućnost za procenu sposobnosti preduzeća da generiše gotovinu i da se stekne uvid o potrebama preduzeća za gotovinom. Da li je isto i za banku? Primetićete da je na prvom mestu navodi da je cilj kontrole gotovinskih tokova održanje likvidnosti odnosno solventnosti banke, a prošlog puta sam vam objasnila da je to uslov održanja banke. Sa druge strane, uvid u visinu neto gotovine treba da omogući banci da sagleda viškove gotovine, dakle koliko ima slobodnih novčanih sredŠtava da bi ta slobodna novčana sredstva plasirala. Ako banka ima novac koji stoji na računima, kako to utiče na njenu likvidnost a kako na njenu rentabilnost? Likvidnost će biti visoka a rentabilnost niska. Banka ne prikuplja pare da bi Štajale kod nje na računima, ona prikuplja pare da bi ih plasirala. Prema tome svaki višak gotovine koji banka ima, koji je prikupila ona želi da plasira i da kroz kamatu koju će naplatiti na plasirana sredstva podigne svoj rentabilitet. Zato je važno da kotroliše novčane tokove.

Da li se izveštaj saŠtavlja prema nekom drugom Štandardu osim onog koji važi za preduzeća? Naravno da ne. MRS-7 'Izveštaj o novčanim tokovima', odnosi se podjednako na izveštanja svih poslovnih subjekata, nezavisno od toga kojom delatnošću se bave.

Korisnici finan. izveštaja banke, šta žele da saznaju iz izveštaja o gotovinskom toku? Tačno je da se gotovinski tok banke i izveštaj o tom toku odnose na prošlost, jer mi govorimo o onim izveštajima koji se saŠtavljaju krajem godine. Iako taj izveštaj sadrži informacije o prošlosti, o prilivima i odlivima gotovine, on je osnova za predvidjanje priliva i odliva gotovine u budućnosti. Osim toga kada uradite izveštaj o novčanom toku za 2004. godinu vi ćete na bazi tog izveštaja ceniti realnost vaših procena o visini vaših priliva i odliva gotovine koje ste napravili na početku godine. Dakle vi na početku sada 2005. godine pravite projekciju priliva i odliva gotovine za narednu godinu. Kada na kraju naredne godine budete saŠtavljali ovaj izveštaj potrebno je da taj vaš plan priliva i odliva i izveštaj o prilivima i odlivima spojite i da pogledate: koliko ste realno planirali vaše prilive i odlive, šta su razlozi za ispunjenje ili neispunjenje vaših očekivanja u vezi sa prilivima i odlivima gotovine. Ta vrŠta analize je

282

neophodna da bi ste napravili realan plan za budućnost. Znači planovi koje pravite na kraju jedne godine, njihvu realnost ocenjujete izradom izveštaja po isteku planskog perioda, odnosno po isteku godine za koju ste plan napravili.

Odnos izmedju rentabilnosti i neto priliva gotovine, tačnije ispitivenj tog odnosa je još jedan od ciljeva koje izveštaj o novčanim tokovima treba da omogući. Rentabilnost banke i rentabilnost preduzeća iskazuje se u BU. Ona je razlika izmedju prihoda i rashoda. Neto gotovinski tok je razlika izmedju priliva i odliva gotovine. Podsećam vaš još jednom da izmedju priliva i prihoda i odliva i rashoda ne postoji pri kratkoročnom obračunu rezultata kvantitativna podudarnost i da stoga visina dobitka će biti različita od visine neto gotovinskog toka. Pitanje je da li te dve veličine treba dovoditi u vezu? Da, zbog toga sto će vam pokrivenost dobitka novčanim tokom pokazati kvalitet dobitka. Pokazaće vam koliko od dobitka je već konvertovano u gotovinu. Videćete da je kod banaka to malo drugačije, ovaj zahtev ćemo malo modifikovati.

Za šta uprava banke koristi informaciju o neto gotovini? Uprava kada čita izveštaj o novčanom toku trebalo bi da informacije koje su sadržane u njemu koristi za kreiranje svoje poslovne politike. Koji segment ili koje bi ste vi informacije iz izveštaja o novčanom toku koristili kada kreirate poslovnu politiku banke? Šta bi ste vi mogli iz tog izveštaja da vidite? Rekli smo da je aktivnost banke dvojaka. Sa jedne strane, ona ostvaruje prihode i rashode po osnovu kamata i naknada i, sa druge strane njena aktivnost se odražava na promene visine depozita i plasmana. Ako u izveštaju o novčanom toku vidite da imate visoke prilive po osnovu depozita i da su vam odlivi po osnovu plasmana niski, šta bi vi trebalo da zaključite? Imaćete visok neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti, ali taj tok da li možete oceniti kao pozitivan ako ste ostvarili visok iznos razlike po osnovu raŠta vaših depozite i odliva po osnovu raŠta vaših plasmana. Znači da nismo uposlili novac koji smo primili. Šta bi banka trebalo da zaključi, šta bi trebalo da bude njen cilj u budućnosti? Na kom području ona treba da reaguje. Ili da smanji prikupljanje depozita ili da poveća plasmane, jer to održanje visokog iznosa prikupljenih a ne plasiranih sredŠtava košta. Ona plaća kamatu na sredstva koje je prikupila, pošto ta sredstva nisu plasirana ona joj ne donose prihode, i njen rezultat zbog toga trpi. Iz ovakvog jednog debalansa uprava firme će proceniti šta treba da bude osnovni cilj njene poslovne politike u narednom periodu.

Ako pogledate ročnost vaših priliva i odliva, znači ako primetite da imate debalans izmedju dugoročnih depozita i oliva po osnovu plasmana, onda će osnovni cilj banke biti da popravi ročnost depozita u narednom periodu. Da prilivi po osnovu dugoročnih depozita budu veći od priliva po osnovu kratkoročnih, ili da u buduće menja strukturu ročnosti plasiranih sredŠtava. Znači da smanje prilive po osnovu dugoročnih i da poveća prilive po osnovu

283

kratkoročnih plasmana. Dakle mnogo toga uprava može videti kada je reč o poslovnoj politici iz izveštaja o novčanom toku.

Ako imate izveštaj koji je pripremljen još po segmentima, pa vam se kaže da su vam najveći prilivi gotovine iz odredjenih delatnosti, znači da vaši deponenti potiču iz odredjenih delatnosit, a da se vaši plasmani dati firmama koji su u nekim drugim delatnostima, onda će stepen rizika biti različit. Jer ako vi imate plasmane iz recimo, plasmani dati poljoprivredi, a vaši prilivi, vaši deponenti, vaši depoziti poticu primera radi iz trgovine, kakvo je vreme trajanja poslovnog ciklusa. Vreme trajanja poslovnog ciklusa je različito, trgovina ima mnogo kraci poslovni ciklus nego sto to ima poljoprivreda. To moze napraviti problem uskladjivanja rokova izmedju priliva i odliva gotovine.

Šta znači politika dividendi. Kako je politika dividendi pod uticajem neto novčanog toka? Od čega zavisi visina dividendi, koja su dva ključna faktora koja odredjuju visinu divideni. Kada bi ste vi donosili odluku o visini dividendi koje bi ste informacije morali imati? Ima ih nekoliko: koliki je dobitak, a to ćemo videti iz BU, zatim da li ćemo gledati nešto u BS…da li bi ste pogledali finan. položaj u BS? Naravno da hoćete. Da li kod odluke o raspodeli treba ta odluka da bude takva da doprinese popravljanju finan. položaja. Ako nismo zadovoljni našim finan. položajem, kako će se to odraziti na visinu predložene dividende? Ona će biti niža. A onda naša politika dividendi kakva će biti? Da li vodimo politiku stabilnih dividendi ili politiku odrešenih ruku. Moramo i to pogledati. I na kraju moramo pogledati kolika nam je neto gotovina. Hoćemo li imati novaca da isplatimo dividende, a to gledamo iz izveštaja o novčanom toku.

Kod politike investiranja, da li možemo donositi odluke o tome koliko ćemo investirati u budućnosti ako ne znamo kolika su nam slobodna novčana sredstva? Teško. Prvo ćemo reći…bilo bi jako dobro da obnovimo naš informacioni sistem u banci ali dajte da vidimo koliko to košta i hoćemo li imati slobodnih novčanih sredstava…i opet se vraćamo na izveštaj o novčanom toku.

Ko su korisnici? Nema nekih bitnih razlka. Kada smo govorili o preduzeću šta smo govorili ko su korisnici: investitori, poverioci, druga preduzeća. A osvde su to:

1. investitori2. deponenti - to su poverioci3. druge banke

Vlasnik uvek ima ineresa da proceni da li će biti dividendi, da li će banka biti solventna da opstane…to je potpuno isto kao i kod preduzeća, isto je i sa poveriocima. Dakle informacione potrebe korisnika su iste nezavisno od toga da li je reč o preduzeću ili banci.

284

Kako se klasifikuju tokovi gotovine?

Isto kao i kod preduzeća:

1. tokovi gotovine iz poslvne aktivnosti2. tokovi gotovine iz investicione aktivnosti3. tokovi gotovine iz aktivnosti finansiranja.

E sada smo došli do razlika. Da bi smo govirili o tokovima gotovine iz poslovne aktivnosti prvo moramo reći šta se smatra poslovnom aktivnošću: aktivnost na ostvarenju prihoda i ostale aktivnosti koje ne pripadaju ni investiranju ni finansiranju, znači one se smatraju poslovnim aktivnostima.

Šta bi bili prilivi gotovine kod banaka?

Pošto banka prikuplja sredstva da bi ih plasirala, na plasirana sredstva naplaćuje kamatu, prvi priliv je:

1. priliv po osnovu naplaćenih kamata i naknada - šta je bilo tu kod preduzeća. Šta je bio osnovni poslovni priliv? Priliv po osnovu naplate potraživanja od kupaca odnosno po osnovu prodaje.

2. Ali mi ovde imamo nešto što kod preduzeća nemamo. Banke ostvaruju prilive kada dodje do smanjenja njihovog plasmana, do smanjenja kredita koji su ranije dali. Zašto je to priliv? Pa ako vam neko vrati kredit koji ste mu ranije dali to za banku predstavlja priliv. Znači prilivi koji nastaju po osnovu smanjenja plasmana i datih kredita

3. ako deponenti povećaju svoje depozite, znači rast depozita (i rast depozita na strani pasive i rast depozita na strani aktive predstavljaju prilive iz poslovne aktivnosti pored priliva koji nastaju po osnovu kamata i naknada).

Šta bi bili odlivi?Znači na šta banka trosi svoju gotovinu?

1. odlivi po osnovu kamata i naknada, jer ih plaća2. banka koristi uslugu, plaća reklamu, osiguranje, troškove materijala, isplaćuje

zaposlene. Znači to su odlivi po osnovu redovnih poslovnih rashoda.3. ako mi povećamo kredite koje dajemo našim komitentima, kako će to uticati na

našu gotovinu? Čim mi damo kredit, pare idu od nas prema komitentima. Znači povećanje plasmana je odliv… toga nema kod preduzeća.

4. a šta će biti ako naši deponenti povuku deo svojih depozita? To je takodje odliv. Znači odlivi nastaju po osnovu povećanja plasmana ili smanjenja depozita.

Iako vam se ovo čini da je bitno različito nego kod preduzeća, to je isto, samo je priroda delatnosti dovela do toga da imamo drugačije vrste ali dejstvo je potpuno isto.

Приливи готовине из активности инвестирања

• Инвестирање улагање у сталну имовину и дугорочне пласмане285

• - приливи по основу примљених дивиденди и учешћа у добити• - приливи по основу продаје основних средстава• - приливи по основу продаје учешћа у капиталу• - приливи по основу продаје дугорочних ХОВ

Одливи готовине из активности инвестирања

• - по основу набавке основних средстава• - по основу улагања у учешћа у капиталу• - по основу улагања у дугорочне ХОВ

Активност финансирања

• Приливи:• - по основу емисије акција• - по основу емисије обвезница и других дугорочних ХОВ• - по основу узетих кредита• Одливи готовине из активности финансирања• - по основу исплата дивиденди• - отплате узетих кредита• - исплате акционарима у случају смањења основног капитала

Ove prilive i odlive iz finansiranja i investiranja je preskočila, samo radi prilive i odlive iz poslovne aktivosti.

Pogledajte, kada nastaje priliv. Ako rastu depoziti koji su u pasivi BS, ili ako se smnjuju bilo koji oblik aktive osim gotovine, dakle ako se smanjuju naša potraživanja po osnovu kamata i nakanada, ako se smanjuju plasmani i dati krediti, to je za nas priliv. Ako se povećavaju

286

Računi aktive-osim gotovine Računi pasive

izdavanja primanja

Tokovi novčanih sredŠtava

depoziti, to je takodje priliv, ako rastu naše obaveze po osnovu kamata, znači imamo rashode koje nismo platili, to ima karakter priliva, jer rastu naše obaveze u odnosu na prilive. A kada imamo odlive? Ako se povlače depoziti, ako se izmiruju obaveze, to je odliv i ako se povećavaju plasmani. To smo isto imali i kod preduzeće.

Osnova za izradu izveštaja

Osnova je ista:

1. BS2. BU3. i jos neki dodatni podaci

Metode sastavljanja

Potpuno iste:

1. direktne 2. indirektne za prilive i odlive iz poslovne aktivnosti.

Znači direktna metoda, a njome ćemo se baviti, polazi od prihoda i rashoda iz BU, a indirektna metoda polazi od neto dobiti. To bi trebalo sve da znate.

U onom dokumentu izveštaj o novcu, koji se zove tako, imate objašnjenje o jednoj i drugoj metodi i imate pimer na kome je to uradjeno. Poslat je sa ovim predavanjem

А. Токови готовине из пословних активности

Приливи готовине из пословних активности

2. Одливи готовине изх пословних активности

Нето прилив/одлив готовине из пословне активности пре повећањса или смањења пласмана и депозита

1. Смањење пласмана и повећање депозита (приливи)

Нето прилив/одлив готовине из пословне активности пре пореза и доприноса из добити

1. Плаћени порези и доприноси из добити

2. Исплаћене дивиденде

Нето прилив/одлив из готовине из пословне активности

Б. Токови готивине из активности инвестирања

1. Приливи готовине из активности инвестирања

287

2. Одливи готовинеиз активности инвестирања

Нето прилив/одлив готовине из активности инвестирања

Ц. Токови готовине из активности финансирања

1. Прилив готовине из активности финансирања

2. Одливи готовине и активности финансирања

Нето прилив/одлив готовине из активности финансирања

Д. Нето повећање/смањење готовине

Е. Готовина на почетку периода

Ф. Позитивне/негативне курсне разлике по основу прерачуна готовине

Г. Готовина на крају периода

Pogledajte kako izgleda. Ima li razlike u odnosu na onaj za preduzeće? Nema. Znači potpuno izgleda isto kao kod preduzeća: prilivi i odlivi po osnovu poslovnih aktivosti, pa neto gotovina iz poslovne aktivnosit; pa prilivi i odlivi po osnovu invesicione aktivnosti, pa neto gotovina iz aktivnosti investiranja; prilivi i odlivi iz aktivnosti finansiranja, i neto gotovina iz te aktivnosti; obratite pažnju na kraj. Kada saberete neto povećanje ili smanjenje gotovine dodajete gotovinu na pocčtku perioda i morate dobiti gotovinu na kraju perioda koja mora biti jednaka iznosu gotovine koja je iskazana u BS. Znači što se forme tiče nema razlike.

Znate da koristimo bruto i neto princip za iskazivanje priliva i odliva. E sada kod banaka je sledeća situacija. Za prilive i odlive po osnovu kamata i naknada koristite bruto princip, a za prilive i odlive po osnovu promene depozita i plasmana koristite neto princip. Šta to znači? To znači da ćete iskazati ne početno stanje + povećanje – naplate = krajnje stanje, već ćete samo reći kolika je promena, da li je došlo do povećanja ili do smanjenja. Pitanje je zašto se insistira na primeni bruto principa kada govorimo o prilivima i odlivima po osnovu kamata i naknada, a kod depozita (oročeni i po viđenju!) i plasmana (u depozite drugih banaka) ide se na neto princip? Objašnjenje je sledeće: prihodi i rashodi po osnovu kamata i naknada, pa po tom osnovu i prilivi i odlivi gotovine se nalaze pod neposrednom kontrolom banke i predstavljaju zapravo izraz njene poslovne aktivnosti. Promene depozita su u velikoj meri pod uticajem naših deponenata, jer kada vi imate račun kod neke banke, nije ona ta koja kontroliše koliko ćete vi para držati na njenom računu, koliko ćete danas uplatiti ili sa vašeg računa isplatiti.Visina transakcionih depozita se nalazi u potpunosti pod kontrolom komitenata i zato se smatra da je

288

dovoljno da pokažete kako se kreću depoziti i plasmani. Znači dovoljno je da pružite informacije upotrebom neto principa. I MRS-7 to dopušta.

Шта значи нето принцип?

• Стање на почетку године 380• +Нови пласнани у току године 780• - наплата у току године 500• Нето промена пласмана 280 samo ovo ćete iskazati u neto novčnom toku.• - Исправка вредности 160• Стање на крају године 500

Znači vaš zanima krajnje i početno stanje.

BILANS STANJA

AKTIVA

Позиција 2003 2002 2003 2002

Готовина и готовински еквивал. 16,262 10,937 10,841 7,291

Кредити и пласмани банкама 45,942 57,948 30,628 38,632

Кредити и пласмани комитентима 184,137 142,169 122,758 94,779

Потраживања за камате 6,833 6,032 4,555 4,021

Потраживања за накнаде 2,337 569 1,558 379

ХОВ намењене продаји 3,648 840 2,432 560

289

Друга средства 5,853 3,789 3,902 2,526

АВР 440 333 293 222

Дугорочна улагања у ХОВ 4,343 614 2,895 409

Учешћа у капиталу банака 1,850 3,626 1,233 2,417

Учешћа у капиталу комитената 3,396 1,818 2,264 1,212

Нематеријална улага 206 135 137 90

Основна средства 13,475 8,708 8,983 5,805

Сопствене акције 110 60 73 40

Пословна актива 288,828 237,575 192,552 158,383

PASIVA

Позиција 2003 2002 2003 2002

Депозити банака 6,335 28,556 4,223 19,037

Депозити комитената 185,048 117,756 123,365 78,504

Обавезе за камате 1,484 1,383 989 922

Обавезе за накнаде 120 366 80 244

Обавезе за бруто зараде 341 380 227 253

Остале обавезе 7,745 5,367 5,163 3,578

Обавезе за порезе и доприносе 6 9 4 6

290

Обавезе за порез на добит 155 51 103 34

ПВР 47 104 31 69

Кредити од банака 30,000 45,000 20,000 30,000

Обавезе за хартије од вредности 2,997 1,676 1,998 1,117

Дугорочна резервисања 5,768 5,595 3,845 3,730

Акцијски капитал 40,407 23,276 26,938 15,517

Резерве 8,189 7,175 5,459 4,783

Нерасподељена добит 191 884 127 589

Пословна пасива 288,828 237,575 192,552 158,383

Prva pozicija za koju trebe da izračunamo prilive i odlive je priliv ili odliv po osnovu kredita i plasmana datih bankama. Da bi ste to izračunali uzimate iz BS podatak o tome koliki su bili krediti i plasmani bankama. Bili su 57.948 na početku godine odnosno 45.942 na kraju godine. Šta bi ta razlika trebalo da predstavlja? Ako sada imamo manje nego što smo imali na početku, to znači da smo naplatili dobar deo plasmana. Da li ta razlika u celini predstavlja nas priliv? Pod kojim uslovima bi ta razlika u celini predstavljala priliv. Znači ako vam je neko dugovao 57.948 na početku godine, a sada duguje 45.942 vi bi ste rekli…pa znači da mi je vratio tu razliku, ja imam priliv u visini te razlike. To bi bilo tačno pod uslovom da nikakvih otpisa tih plasmana nije bilo. Zato morate pogledati i u BU da li je bilo otpisa kredita i plasmana datih bankama. Znači ukupno otpisani plasmani su 2 700= 2 250+450, koliki ja onda bio priliv po osnovu naplate? Znači šta treba da uradite? Da umanjite razliku za iznos otpisa. Znači 57.948-2.700-45.942= 9.306, to je priliv. Zašto je priliv? Jer je stanje kredita na kraju godine niže nego što je bilo na početku.

BILANS USPEHA

Биланс успеха за период 1.1. - 31.12.

291

Приходи од камата 18,282 12,188

Расходи камата 4,551 3,034

Нето приход од камата 13,731 9,154

Остали приходи 3,005 2,003

Приходи од накнада 2,475 1,650

Дивиденде и остали приходи од учешћа 152 101

Позитивне курсне разлике 1,050 700

Расходи накнада и провизија 692 461

Негативне курсне разлике 951 634

Други расходи финансирања 3,658 2,439

Трошкови зарада 2,406 1,604

Остали трошкови пословања 3,697 2,465

Порези и доприноси и др. дажбине 83 55

Аморизација 300 200

Расходи индиректних отписа и пласмана и резервисања 6,756 4,504

- за кредите 2,250 1,500

- за камате 3,749 2,499

- за накнаде 150 100

- за ХОВ и др. Пласмане намењене продаји 225 150

- за дугорочне ХОВ 45 30

- учешћа у капиталу других правних лица 60 40

- за учешћа у капиталу повезаних правних лица 75 50

292

- за друга средства 30 20

- за резервисања 173 115

Отпис ненаплативих портаживања 1,394 929

- за кредите 450 300

- за камате 509 339

- за накнаде 375 250

- за ХОВ и др. Пласмане намењене продаји 15 10

- за дугорочне ХОВ 3 2

-учешћа у капиталу друигх правних лица 18 12

- за учешћа у капиталу повезаних правних лица 17 11

- за друга средства 8 5

Бруто добитак 476   317

Порез из добитка 155 103

Нето добитак 321   214

Ajde da vidimo šta je sa kreditima datim komitentima? Pogledajte, na početku godine su bili 142.169 a na kraju su 184.137. Otpisa bilo nije. Šta predstavlja sada ova razlika. Odliv. Zašto odliv? Zato što se iznos naših kredita datih komitentima povećao, a ako se povećao iznos kredita koji smo mi dali onda to znači da je došlo do odliva gotovine. Znači razlika od 41.968 predstavlja odliv. Znači morate se naučiti da prepoznate. Znači pošto je došlo do povećanja plasmana, aktive, reč je o odlivu.

E sada nešto za šta morate koristiti znanje iz izveštaja o novčanom toku preduzeća. Ovo je bilo sve na neto osnovi. Početno stanji i krajnje stanje. Sada imamo potraživanje po osnovu kamata. Koliki su prilivi po osnovu kamata? Kako ćemo izračunati? Koje podatke imamo? Mi

293

znamo koliki je prihod po osnovu kamata. Da li je taj prihod jednak prilivu? Može biti ali i ne mora. Kada bi bio jednak? Kada ne bi bilo promene visine potraživanja po osnovu kamata. Znači ako bi potraživanja po osnovu kamata na kraju godine bila jednaka potraživanjima koje smo imali na početku, šta bi smo zaključili? Da smo sve prihode od kamata nastale u ovom obračunskom periodu i naplatili. Dakle trebaju nam dva podatka, prihod od kamata koji ćete naći u BU i on iznosi 18.282. Šta nam još treba? Treba nam promena potraživanja po osnovu kamata. Gde se nalazi to? U BS, potraživanja za kamate, na početku su bila 6.032 a na kraju 6.833. i šta nam još treba? Otpisi. Koliko iznose otpisi po osnovu kamata? 3.749 i 509. znači ti podaci nam trebaju: početno stanje potraživanja, krajnje Štanje potraživanja, visina otpisa i prihodi po osnovu kamata. Šta ćete sa tim podacima uraditi da bi ste došli do priliva. Znači potraživanje je na kraju veće tako da ćemo za razliku, prihode smanjiti i to za 801. Za iznos izvršenih otpisa šta ćemo uraditi? Oni ukupno iznose 4.257. takodje ćemo smanjiti i treba da dobijemo da nam je priliv 13.224. Znači smnjili smo za iznos povećanja potraživanja, jer čim nam je potraživanje veće znači da nismo naplatili ceo prihod, a to znači da je priliv niži od prihoda i naravno nećemo naplatiti otpise i za to takodje smanjujemo prihode da bi smo došli do priliva. Jer otpisi su smanjili krajnje stanje. Dakle mi moramo naznačiti da to krajnje stanje nije smanjeno, nije manje samo zbog priliva nego i zbog otpisa, pa zato otpise morate uzeti u obzir.

Ajde sada po istom postupku pretvorite prihode od naknada u prilive? Znači šta uzimate: iz BU prihode od nakanade 2475, imamo li potraživanja za naknade, imamo i na početku su bile 569 a sada su 2.337. Opet imamo povećanje potraživanja. Ako imamo povećanje potraživanja za razliku treba prihode smanjiti. Znači smanjujemo prihode za razliku 2.337-569. Da li je bilo otpisa za naknade? Da 150 i 375 a to je ukupno 525. Koliko smo znači ostvarili prihoda 2.475-525-(2.337-569)= 182. znači priliv je 182. To je to.

I šta jos imamo. Imamo prilive po osnovu HOV namenjeni prodaji. Koliko su iznosili HOV namenjeni prodaji? Na početku su bile 840 a na kraju je 3.648. šta mislite da li je ova promena priliv ili odliv? To znači da smo uložili i imamo odliv. Taj odliv da bi smo ga tačno utvrdili moramo ga korigovati za visinu otpisa. Da li smo otpisivali HOV namenjene prodaji? 225 i 15 znači otpisi HOV namenjeni prodaji su ukupno 240. Da vidimo koliki je odliv, kako ćemo ga izračunati? 3.648-840-240=2048.

Druga sredstva, to još imamo na strani aktive, bila su 3.789 a sada su 5.853 i po istom pravilu utvrdite razliku, pošto su na kraju veća, znači da imamo odliv i pogledajte da li imamo otpise, imamo i to 30 i 8 što znači ukupno 38. Imamo li neke prihode po osnovu drugih sredstava? Imamo ostale prihode koji iznose 3.005 i korigujete ih za iznos ostalih sredstava. Pošto smo povećali ulaganja šta ćete uraditi sa prihodima? Da li ćete ih povećati ili smanjiti za

294

razliku? Smanjiti jer je povećanje aktive, i smanjicete za otpis od 38. Znači ostale prihode korigujete promenom vrednosti drugih sredstava. I to iznosi na kraju 3.005-38-(5.853-3.789)= 1.797.

AVR, šta ćete sa njima? To je isto kao kod preduzeća, tu nema razlike. Uporedite visinu AVR na početku 333 i na kraju 440. Šta to znači da su AVR veća na kraju nego na početku? Odliv, jer smo nešto unapred platili i to je 107, i to je onaj deo priliva i odliva koji vezujete za aktivu, a šta imamo na pasivi.

Prvo na pasivi imamo depozite banaka. Bili su 28.556 Na početku, a sada iznose 6.335. šta ta razlika predstavlja. Smanjenje, jer su banke povukle svoje depozite. Znači smanjenje depozita za 22.221, znači 28.556-6.335=22.221.

Zatim imamo depozite komitenata. Zašto ovde nema otpisa? Nema ih zbog načela više vrednosti. Ne možemo otpisivati naše obaveze. Da ali možemo otpisivati naše plasmane. Dakle na početku su depoziti komitenata bili 117.756 sada iznose 185.048. Šta je ta razlika? Priliv. Povećanje depozita naših komitenata znači da su oni uložili novac u našu banku i došlo je do priliva koji iznosi 67.292.

E sada ponovo imamo obaveze po osnovu kamata. Znači računamo odlive. Da li su rashodi po osnovu kamate u celini plaćeni? Kako ćemo rashode po osnovu kamate iz BU pretvoriti u odlive? Koliko su oni? Rashodi po osnovu kamata su 4.551. Čime ćemo ih korigovati? Korigovaćemo ih promenom visine obaveze po osnovu kamata? One su bile 1.383,

295

Сегмент пословних активности

31.12.02Обрачунати приходи

ИВ и отписи

31.12.03 Разлика

Кредити и пласмани банкама 57,948   2,700 45,942 9,306

Кредити и пласмани комитентима 142,169     184,137 41,968

Потраживања за камате 6,032 18,282 4,257 6,833 13,224

Потраживања за накнаде 569 2,475 525 2,337 182

ХОВ намењене продаји 840   240 3,648 3,048

Друга средства 3,789 3,005 38 5,853 1,797

АВР 333     440 107

a sada iznose 1.484. Kako ćete korigovati rashode po osnovu kamata da bi ste ih pretvorili u odlive? Moramo ih smanjiti za iznos povećanja obaveza. Obaveze su se povećale pa prema tome odliv je manji od rashoda. Znači 4.551-(1.484-1.383)=4.451 odliv.

Obaveze za naknade. Polazite od rashoda po osnovu nakanada i provizija 692. Imamo li obaveze za naknade? 366 su bile, a sada su 120. Ako su sada obaveze manje za tu razliku ćete povećati rashode, da bi dosli do odliva. Znači platili smo sve naše rashode i platili smo deo obaveza sa kojima smo u taj period ušli, pa je odliv veći nego što je rashod, i taj odliv iznosi 938.

Obaveze za zarade. Sećate se kako ste pretvarali trokšove zarada u odlive. Znači idete u BU i nadjete troškove zarada koji su 2.046 i taj iznos korigujete i pretvarate u odliv tako što gledate kolike su obaveze po osnovu zarada. One su bile 380 i 341 na kraju. Opet su obaveze na kraju manje nego što su bile na početku, što znači da je odliv veći od troška za tu razliku. Znači 2.046+(380-341)=2.445

Ostale obaveze. Imamo ostale troškove poslovanja i njih korigujemo sa promenom vrednosti ostalih obaveza. 3.698 korigujemo sa ostalim obavezama 7745 i 5367. Obaveze na kraju su veće. Šta ćete sa razlikom. Smanjićete. Znači iznos 3698-(7745-5367)=1320. Da je rashod 3.698, a mi smo platili samo 1320, 1/3 od ukupnih rashoda.

Obaveze za poreze i doprinose. Šta uzimate iz BU? Porezi i doprinosi su 83. Čime korigujemo? Promenom visine obaveze za poreze i doprinose, bile su 9 a sada su 6. Znači za iznos smanjenja treba povecati rashode da bi došli do odliva. Znači 83+3=86.

Obaveze za porez na dobit. Nalazi se na kraju BU i iznosi 155 za ovu godinu. Korigujemo za razliku izmedju početnih i krajnih obaveza za porez na dobit, na početku 51, a na kraju 155. Obaveze su povećane. Mi ćemo smanjiti 155 za razliku jer su obaveze na kraju veće, znači 155-(155-51)=51 to je isplata.

PVR bila su 104 a sada su 47, i posto su niža to znači da je to odliv. Jer oni predstavljaju obračnate a ne plaćene troškve, one predstavljaju obaveze pa smanjenje obaveza imaju karakter odliva.

ПАСИВА 31.12.02Обрачунати расходи

  31.12.03 Разлика

Депозити банака 28,556     6,335 22,221

Депозити комитената 117,756     185,048 67,292

Обавезе за камате 1,383 4,551   1,483 4,451296

Обавезе за накнаде 366 692   120 938

Обавезе за бруто зараде 380 2,406   341 2,445

Остале обавезе 5,367 3,698   7,745 1,320

Обавезе за порезе и доприносе 9 83   6 86

Обавезе за порез на добит 51 155   155 51

ПВР 104     47 57

Izveštaj o novčanim tokovima po osnovu poslovnih aktivnosti.

у милинонима КМ

Приливи готовине из пословних активности  

Приливи готовине од камата 13,224

Приливи готовине од накнада 182

Приливи по основу осталих фин. Прих 1,050

Приливи по основу осталих прихода 903

Одливи по основу камата 4,451

Одливи по основу накнада 937

Одливи по основу осталих фин. Прих. 4,609

Одливи по основу бруто зарада 2,445

297

Одливи по основу пореза и допр. 86

Одливи по основу других трошк посл. 1,484

Нето прилив готовине из пословних активности пре смањења или повећања у пласманима и депозитима 1,347

Смањење пласмана и повећање депозита банкама  

Смањење кредита и пласмана банкама 9,306

Повећање кредита и пласмана комитентима 41,969

Повећање ХОВ и других пласмана намењених продаји 3,048

Смањење депозита од банака 22,221

Повећање депозита комитената 67,292

Нето прилив готовине из пословних активности пре пореза и доприноса из добити 10,707

Одлив по основу пореза на добит 51

Нето прилив готовине из пословне активности 10,656

Приливи готовине из активности инвестирања  

Приливи од продаје акција банака и других финансијских организација 1,684

Одливи по основу куповине акција банака и предузећа 1,656

Приливи од дивиденди и учешћа у 152

298

добитку

Одливи по основу улагања у дугорочне ХОВ 3,777

Одливи по основу улагања у нематеријална и основна средства 5,138

Нето одлив готовине из активности инвестирања -8,735

Приливи готовине из активности финансирања  

Приливи по основу увећања капитала 17,132

Нето одливи по основу узетих кредита 15,000

Нето приливи по основу емисије ХОВ 1,322

Одливи по основу откупа сопствених акција 50

Нето прилив готовине из финансирања 3,404

Нето повећање готовине 5,325

Готовина на почетку године 10.937

Готовина на крају године 16.262

(Imate prilive i odlive po osnovu aktivnosti investiranja i ceo ovaj postupak možda i bolje objasnjeno u attachment-u.:-)

Vidite kod banaka neto priliv iz poslovnih aktivnosi se deli na dva dela: na deo koji je posledica rada banke, i drugi deo koji se tiče promene plasmana. Prvi deo je od prve stavke pa do neto priliv gotovine iz poslovnih aktivnosti pre smanjenja ili povećanja plasmana i depozita, a drugi deo posle te stavke.

Kada bi ste uporedjivali dobitak banke sa neto gotovinom koju bi ste neto gotovinu bi ste uzeli. Koja ova neto gotovina korespondira sa dobitkom banke? Ona prva, neto priliv gotovine iz poslovne aktivnosti pre smanjenja ili povećanja plasmana i depozita. Znači gledali

299

bi ste koliko je dobit banke pokrivena prilivima i odlivima pre smanjenja ili povećanja depozita i plasmana. Jer to je ono sto banka generise.

Četvrtak, 30. decembar 2004.

ELEMENTI BONITETA BANKE

Šta je bonitet? Bonitet znači u stvari kvalitet nekog pravnog subjekta. Bonitet bilo kakvog pravnog subjekta se meri brojnim pokazateljima. Finansijski izveštaji banaka predstavljaju važan izvor informacija potrebnih za ocenu njihovog boniteta.Ti pokazatelji boniteta se mogu podeliti u dve velike grupe:

1. kvalitativne ili opisne pokazatelje2. kvantitativne pokazatelje.Kvalitativni pokazatelji boniteta banke. Kvalitativni zbog toga što su opisni. Šta je

to što jednu banku čini dobrom bankom? Po čemu se jedna banka može razlikovati od svih drugih banki?

Prvi kvalitativni element ili pokazatelj banke je njena osnovna delatnost. Vi ćete mi onda reći…pa čekajte zar sve banke ne rade isto? Rade slične poslove, ali neke banke za svoju osnovnu delatnost smatraju rad sa privredom druge rad sa stanovnistvom, treće rad sa jednim i drugim. A ove koje rade sa privredom mogu biti specijalizovane, pa ste videli da imamo Agro banku, čija je osnovna delatnost finansiranje poljoprivrede. Znači da svoje i deponente i komitente nalazi u poljoprivredi. Uvozno-izvozna banka bavi se finansiranjem uvoza i izvoza i radi sa spoljnotrgovinskim kućama. Znači ta delatnost banke odredjuje i sve druge elemente, i njenu organizacionu strukturu, odredjuje veličinu banke. Zašto kažemo da odredjuje organizacionu strukturu? Ako radite sa stanovništvom, veliki broj filijala, ekspozitura i šaltera će vam trebati. Jer treba da pokrijete veliki prostor. Ako se bavite finansiranjem uvoza i izvoza neće vam trebati veliki broj šaltera jer vi radite sa pravnim licima i bićete locirani tamo gde imate najveći broj preduzeća koji se tim poslovima bave. Znači organizaciona struktura kao element boniteta banke nalazi se pod uticajem osnovne delatnosti banke. Znači delatnost, odnosno ono čime se banka pretežno bavi odredjivaće broj… znači kako izgleda organizaciona struktura banke? Prvo ide centrala banke koja može otvarati svoje filijale i ekspoziture, i šaltere. Znači koliko će biti filijala i ekspozitura i gde će one biti locirane, koliki će broj šaltera biti zavisi od toga šta predštavlja posebnu ili pretežnu aktvnost banke. Što je organizaciona struktura razudjenija smatra se da je banka boljeg boniteta, da je on bliža svojim komitentima i da će na taj način banka uspevati da poslove zbog kojih je osnovana obavljati na bolji način.

300

Znači kada budete gledali godišnji izveštaj bilo koje banke, recimo i naših banaka, onda ćete redovno imati mapu Srbije na kojoj su ucrtane sve poslovne jedinice koje banka ima, sve ekspoziture, sve filijale, šalteri gde se oni nalaze. Vi ćete po toj mreži filijala, ekspozitura i šaltera moći da vidite kako je banka pokrila područje na kome radi. Ali ako neka banka ima manji broj ekspozitura ili filijala, jos uvek ne znači da ona radi loše. Morate se uvek pitati a čime se ona bavi. Ne treba meni ekspozitura u Nišu, recimo, ako tamo imam samo jednu spoljno-trgovinsu firmu. Znači delatnost je ta koja će odrediti koja je ta orgnizaciona struktura koja najbolje odgovara onim poslvima kojim banka želi da se bavi.

Šta je tržišni položaj banke. Tržište i tržišni kriterijumi prisutni su u svakom području poslovanja. Mi smo imali tržište roba i usluga, ali smo imali jako dugo odsustvo tržišnih kriterijuma u raspodeli novca. Jako dugo su banke odobravale kredite uvažavajući neke druge kriterijume ili dajući prednost nekim drugim kriterijumima u odnosu na bonitet svojih klijenata. Vrlo često se tu uplitala i politika. Znači znalo se da neka firma mora dobiti kredit. I uopšte nije bilo važno što se već tada znalo da ta firma taj kredit nije mogla da vrati. Ali ona mora da da kredit jer zapošljva 5.000 ljudi koji će izaći na ulicu. Dakle, zato kažem da smo imali jako dugo odsustvo tržišnih kriterijuma u finansijskom području. Ta situacija je danas promenjena i danas banke imaju visok stepen samostalnosti u donošenju odluka kome će plasirati svoja sredstva i pri tome one vode računa da njihovi komitenti imaju dobar bonitet i da mogu da obezbede naplatu svojih potraživanja. U tržištu koje je relativno ograničeno javlja se veliki broj banaka. Mi sada pored domaćih banaka imamo i strane banka i izmedju njih postoji ta konkurencija i kada govorimo o tržišnom položaju banke upravo mislimo na odnos ili mesto te banke u odnosu na druge banke koje se nalaze na tržištu. Znači koliki deo trzišta ta banka pokriva, koliki je broj njenih komitenata, koji broj usluga ta banka pruža i na koji način ona uspeva da održi ili popravi svoj tržišni položaj u odnosu na neki prethodni period. Znači banke koje imaju dobar tržišni položaj, imaju dovoljan broj komitenata uzivaju poverenje ljudima sa kojima rade i uspevaju da bez obzira što se konkurencija pojačava, taj svoj položaj održe. Neke druge banke to nisu u stanju i nestanu sa trzišta.

Treži kvalitativni element boniteta banke je menadžment banke. Ako bi rangirali ove kvalitativne elemente banke da bi možda elementa menadžmenta banke bio na samom vrhu. Više nego kod preduzeća, na bonitet banke utiče menadžment. Morate razumeti da ljudi bankama poveravaju svoj novac, a svi znate kako smo osetljivi na svoj novac. Dakle svima nam je strasno važno da verujemo onome kome poveravamo našu imovinu. Zato je direktor banke osoba koja je jako važna. On predštavlja banku. Kada se gradjani odlučuju preko koje će banke raditi, oni pitaju ko vodi tu banku. Zato što je važno da u upravi banke budu ljudi koji ulivaju poverenje. I zato uopšte nije svejedno kako će izgledati menadžment banke. Jako je važno da su to ljudi koji prvo poseduju odgovarajuće kvalifikacije. Dakle da vaša znanja budu takva da

301

ulivaju poverenje da ćete sa uspehom voditi banku. Osim znanja, a danas ta znanja podrazumevaju ne samo posedovanje znanja iz bankarstva, već i poznavanje jezika. Morate znati barem jedan svetski jezik. Znači osim znanja važni su i rezultati u prethodnom radu. Znači pitanja idu: šta su ovi zavrsili, gde su oni ranije radili. Znači koje rezultate u radu su oni pokazali do sada. Naredno pitanje je koliko godina imate? Uprava mora biti, kada je reč o starosnoj strukturi, napravljena tako da bude kombinacija starih i mladih i srednjih. Zato što je upravljanje bankom je stalno prepoznavanje rizika i upravljanje rizikom. Pored znanja i iskustva morate imati i odredjenu dozu hrabrosti. Ljudi koji su stariji poseduju zbog iskustva koje poseduju, oprezni, manje su spremni za rizik, i da usvajaju nova znanja i manje motiva imaju. Ne možete vi od nekoga ko ima 55 godina sada da očekujete da on počinje da uči nešto što je za njega potpuno novo. Koji je njegov motiv? Ako se do tih godina on dokazao nije vala do tih pet godina do penzije sigurno neće. Osim toga da li je on u štanju da prihvati nova znanja. Mnogi ljudi nisu spremni niti ih zanima, a radi posao gde su ta znanja neophodna. I zato je važno da u timu bude mladog sveta. Znači neko ko prvo ima znanja koja su nova, neko ko ima potrebu i želju da se dokaže i neko ko ima snagu da to ostvari. Njihova saradnja je važna, jer onaj koji ima iskustva malo će kočiti one koje trče, i na taj način će sprečiti neke krupne greske, ali će banka imati nekoga ko će vući napred. Važno je da banku, zbog toga, vodi mladi svet. Ali ne samo banku, nego uopšte. Znači mladi ljudi koji imaju motiva, znjanja, treba da upravljaju firmom. Ne neko ko je na kraju svog radnog veka.

Naredna važna karakteristika za direktora banke je porodicna situacija. Zašto je to važno? Zato što vaši klijenti to gledaju ovako…šta on ima sina koji je problematican, taj bre dete svoje nije znao da sačuva a hoće da sačuva moje pare, pa nema šanse da mu dam…ljudi koji imaju dobru porodicu oni ulivaju poverenje. Znači to je čovek koji je odgovaran, koji svoje obaveze ispunjava i koji će se tako ponašati i u svom poslu. I zato je to važno, kada procenjujete nekoga.

I konačno stil rukovodjenja. Zašto je važan stil rukovodjena i kakvi stilovi rukovodjenja postoje. Jako je važno da odaberete stil rukovodjenja koji odgovara vama kao osobi, koji odgovara vašim saradnicima i koji je u funkciji ciljeva banke. Naravno da različiti ljudi imaju različiti način na koji rade, ali ono što je sasvim sigurno je da kao menadžeri morate voditi računa da neke odluke morate prepustiti drugima. Dakle najgore moguće rešenje je… jedino ja sve znam i jedino ja sve mogu da odlučujem i svi moraju da pitaju mene pre nego što bilo šta odluče…takav način upravljanja sigurno vodi jednostranosti i zaostajanju. Znači morate da učite da delegirate aktivnosti svojim saradnicima, morate im verovati i morate im poveravati. Znači delegirate ovlašćenja a onda samo vršite nadzor kako se izvršavaju ta ovlašćenja. Da razvijate medjusobno poverenje u firmi i da hvalite svoje saradnike i da ih podržite jer će te time brže ostvariti svoje ciljeve, nego što ćete stalno kritikovati. I zato je važno da kada nekoga

302

kritikujete, da kritijujete posao koji nije dobro uradjen i da vodite računa da ne povredite tu osobu.

Kadrovska opremljenost banke meri se odnosom obima poslova koje banka treba da obavi sa brojem zaposlenih radnika. Kada posmatrate broj zaposlenih radnika onda treba da vas zanima njihova kvalifikaciona struktura, znači da li oni po svom obrazovanju mogu da odgovore zadacima koji su na radnom mestu dodeljeni, zatim koja posebna znanja i veštine ti radnici treba da poseduju, znači koliko radnika treba da zna apsolutno dobro jedan ili dva strana jezika i koliko radnika mora da osim onog običnog znanja rada na računaru mora imati znanja za rad na posebnim mašinama koje u banci imate. Zašto je ovde važna starosna struktura zaposlenih. Važna je da bi ste mogli da planirate kadrove. Mlade banke imaju uglavnom zaposlene mlade ljude. Jako je važna starosna struktura kada odlučujete o tome koliko ćete investirati u svoje zaposlene. Ni jedna banka neće uloziti u obrazovanje nekoga ko će tu raditi još pet godina. Već šaljete mlade ljude koji će biti tu jos 20 godina. I zato je važna štarosna struktura. Da procenite dakle koliko ta firma vodi računa o svojim zaposlenima i videćete kada budete ušli u firmu da se tačno može osetiti u banci da postoje razlike u tretmenu nekog ko je mlad i neko ko nije. Kod nas nema kulture da starijima pokažemo poštovanje. I šta ćete zaključiti iz rasporeda zaposlenih po sektorima. Šta treba da kada pogledate organizacionu strukturu i broj zaposlenih da zaključiti. Raspored zaposlenih govori o rasporedu poslova banke. U sektoru u kojem imate najveći broj zaposlenih trebalo bi da se odvija pretežna aktivnosti banke. Znači raspored zaposlenih po sektorima treba da nam ukaže na to koje su to delatnosti kojima se banka pretežno bavi.

Informaciona opremljenosti banke. Zašto je važna informaciona opremljenost banke? Vi znate da se najveći broj naloga komitenata izvršava upravo pomoću informacionih tehnologija i da je pouzdanost i brzina izvršenja tih naloga u velikoj meri uslovljena informacionom uslovljenošću banke. Kvalitet veza izmedju pojedinih organizacionih jedinica banke takodje zavisi od informacione opremljenosti banke. Sve organizacione jedinice u banci moraju biti umrežene, znači mora postojati stalna veza izmedju njih i centrale. Iz tih razloga kada se očenjuje bonitet banke važna je informaciona opremljenos banke. Važno je koji softver koristi, koliko je pouzdan itd. Sada naročito kada krene elektronsko bankarstvo to će doći do izražaja.

Integrisanost osnovnih funkcija banke predstavlja takodje jednu od odlika banke. Vi znate da postoje funkcije upravljanja, rukovodjenja i izvršavanja. Izmedju tih funkcija mora da postoji medjusobna povezanost. Kako je uspostavljena hijerarhija u upravljanju, koliko nivoa menadžmenta u banci postoji, koje mehanizme uprava koristi da bi izvršila uskladjivanja delovanja sve ove tri funkcije, kako su delegirane odgovornosti za izvršenje pojedinih poslova,

303

da li postoji razvijena interna kontrola i interna revizija u banci. Po zakonu banke su obavezne da uspostave internu kontrolu i reviziju i te aktivnosti u banci treba da obezbede sigurnost klijenata banke da banka poštuje sve procedure i uprava banke koristeći internu kontrolu i internu reviziju zapravo vrši nadzor nad poslovanjem banke. Znači interni revizor je taj koji će kontrolu poslovanja vršiti tako što će raditi uvid u knjigovodstvene podatke, u finan. izveštaje i pre nego što dodje eksterna revizija on mora da bolje poznaje banku nego što će to znati eksterni revizor. I on je saradnik uprave preduzeća, on je taj koji treba da skrene upravi pažnju na neodgovarajuci kvalitet portfolia banke, na eventualno nepoštovanje procedura koje se nalaze u odobravanju kredita. Interna kontrola je drugi deo koji se bavi kontrolom poslovnih procesa. Znači banka mora imati službu koja će stalno obilaziti organizacione jedinice i proveravati da li se u svakoj ekspozituri i na svakom šalteru, u svakoj filijali radi po procedurama koje su unapred utvrdjene. Kada kažem procedure, na šta mislim? Moraju postojati pisana pravila o tome kako odredjeni posao u banci treba uraditi. Npr. procedura za otvaranje tekućeg računa. Znači zna se tačno šta stranka mora doneti da bi bio otvoren tekući račun, kako to treba uraditi, znači onaj ko otvara tekuće račune, mora poštovati proceduru. Zatim, procedura za izdavanje čekova glasi… ček ne može dobiti lice koje ima recimo minusni saldo na tekućem računu… ako neko da čekove licu koje je u tom trenutku imalo minusni saldo, prekršio je proceduru. Ali tada se zna da je procedura prekršena jer znate kako ta procedura glasi. Ne možete dobiti više čekova nego što je prosečan priliv gotovine na vaš tekući račun…to je takodje procedura. Morate potpisati da ste primili cekove i to je deo procedure. Interna kontrola upravo radi to. Vrsi stalnu proveru postovanja procedura u poslovnima banke u svim segmentima poslovanja. Postoje procedure koje moraju biti donete i usvojene i koje se onda moraju postovati. I zapisnici interne kontrole postavljaju se upravnom i nadzornom odboru. Znači nadzorni odbor treba da dobije zapisnik svake interne kontrole jer će preko uvida u zapisnik zaključiti u kojoj meri se poštuju procedure, koji su delovi bsnke u kojima se procedure ne poštuju, na koji način se ne poštuju i šta uprava banke preduzima da bi to sprečila. I zato je ovaj deo važan. Znači kada vi ocenjujete banku jedno od pitanja je… imate li razvijenu internu kontrolu i reviziju. Ako je odgovor potvrdan onda zaista možete imati poverenja da je reč o banci koja vodi računa o održanju na dugi rok. Znači da ništa nije prepušteno slučaju.

To su bili kvalitativni elementi boniteta banaka. Inače centralna banka slične elemente ima kada vrši interno rangiranje banaka. Znači centralna banka treba da radi rangiranje poslovnih banaka i po sličnim kriterijumima ona radi to interno rangiranje. Pored kvalitativnih elemenata, koji su nesumnjivo potrebni bonitet banke, ne može se oceniti ako se ne koriste brojni kvantitativni pokazatelji boniteta banaka.

304

U kvantitativne pokazatelje boniteta banke spadaju:

1. finansijski položaj banke2. prinosni položaj banke

Vi znate kada se govori o analizi finansijskih izveštaja koji treba da nam otkriju pokazatelje finansijskog i prinosnog položaja preduzeća ili banke, cilj da se taj finansijski i prinosni položaj učini jasnijim, u odnosu na sliku koju imate ako gledate apsolutne iznose iz finansijskih izveštaja. Kada je reč o elementima koji determinisu finansijski položaj, naučili smo to da su aktiva i pasiva, a kada je reč o prinosnom položaju on je odrdjen visinom prihoda i rashoda i rezultata koji je ostvaren u odredjenom vremenskom periodu. Znači analizom mi želimo da utvrdimo neke pokazatelje koji će nam omogućiti procenu finansijskog i prinosnog položaja. Kada god radite analizu, bilo preduzeća ili banke, zapamtite pravilo da nikada zaključak ne donosite na bazi jednog pokazatelja! Uvek vršite povezivanje većeg broja pokazatelja, testirate zaključak kroz druge pokazatelje i uvek koristite najmanje tri godine. Znači nikada na bazi pokazatelja za jednu godinu, nego uvek makar tri godine unazad uporedjujete pokazatelje, da bi ste mogli da donesete zaključak o bonitetu ili preduzeća ili banke. Pošto se delatnost banke odražava kroz njene finansijske izveštaje jasno je onda da će i analiza tih finan. izveštaja biti pod uticajem specifičnih aktivnosti koje banka ima. Dakle da će se kod analize finan. izveštaja banke javiti neki pokazatelji koji se uopšte ne javljaju kod preduzeća, ali naravno postojaće pokazatelji koje koristite i kod preduzeća i kod banke isto.

Šta je osnovni cilj analize finan. izveštaja banke? Osnovni cilj je otkrivanje izloženosti banke riziku solventnosti, valutnom, kamatnom i tržišnom riziku. Dakle kroz analizu želimo da otkrijemo u kojoj meri banka je izložena riziku solventnosti. Solventnost je likvidnost na dugi rok. U kojoj meri postoji izloženost banke riziku likvidnosti na kratak rok, valutnom i tržišnom riziku. Jer uprava banke zapravo treba da upravlja ovim rizicima. Znači da drži pod kontrolom ove rizike. Kada imate rizik solventnosti, valutni, tržišni i kamatni rizik, onda ako bi ste pokušali da ih rangirate izvesno je da rizik solventnosti možemo staviti na prvo mesto. Jer prosto je održavanje likvidnosti uslov opštanka banke. Ostali rizici kao što su valutni, kamatni i tržišni rizik dovešće najpre do pada rentabiliteta, a tek onda do ugrožavanja likvidnosti banke. Ali ako dodje do nelikvidnosti onda svi drugi rizici, sve ostalo gubi na značaju.

Koji su izvori rizika nesolventnosti banke? Pogledajte kako je struktuirana aktiva i pasiva. Šta se sve nalazi na strani aktive.

• Ak тива • Готовина и готовински еквиваленти и рачуни код Централне банке, резерве

ликвидности (по правилу некаматоносна актива) ona se zove nekamatonosna aktive, jer ne

donosi nikakav profit.305

• Пласмани банкама na koje naplaćujemo kamatu i donosi banci odredjene prihode. • (укамаћивање резерви ликвидности)• Кредити комитентима – nastli su tako što smo depozite koje smo prikupili plasirali

našim komitentima i na taj način smo pretvorili naše depozite u naše plasmane. Ova aktiva je opterećena rizikom likvidnosti, rizikom da možda nećemo naplatiti na vreme plasman koji smo dali

• (рочно трансформисана приосна aктива која је изложена високом ризику наплате)• Oсновна средства ne predstavljaju ni likvidna ni prinosna, jer ta sredstva ne možemo

koristiti za izmirenje naših obaveza i direktno nam ne donosi nikakve pihode.• (ни ликвидна ни приносна актива)• Пасива • Tрансакциони депозити to su računi naših komitenata. Ovi depoziti imaju jako visok

stepen fluktuacije. Znači svakodnevno se menja visina transakcionih depozita tj. stanje na računima naših komitenata.

• високе дневне флуктуације)• Oбавезе према банкамa formiraju se onda kada imamo probleme sa održavanjem

likvidnosti. Mi uzimamo kredite od drugih banaka i naravno te obaveze prouzrokuju rashode po osnovu kamata.

(премошћавање неликвидности и

додатни трошкови услед камата)

• Депозити становништва - predstavljaju najstabilniji izvor sredstava ali istovremeno i izvor koji je jako osetljiv na svaku promenu u okruženju i zbog toga se limitira iznos ovih depozita u ukupnim depozitima. Smatra se da ne sme biti više od 50% depozita od stanovništva u ukupnim depozitima. Zašto kažemo da je osetljiv? Dovoljno je da jedan Blic ili Nacional obajavi da jedna banka po njihovim pouzdanim informacijama će biti u teškoćama ili već jeste u teškoćama. Svi koji to pročitaju a imaju pare u toj banci tražice da podignu novac. To je dovoljno da jedna neproverena informacija bude povoda za naglo povlačenje depozita. Znači ovi depoziti stanovništva su mnogo osetljiviji od depozita preduzeća i zato se ograničava učešća depozita stanovništva u ukupnim depozitima.

• најнестабилнији извор средстава• (природна осетљивост на панику• и нагло повлачење депозита)• Kaпитал и резерве za banke je karakteristicno da imaju malo učešće sopstvenog

kapitala u odnosu na ukupni kapital sa kojim rade jer njihov posao je da rade sa tudjim novcem

• (у банкама релативно • мали износи капитала

306

Koji su modeli realizovanja rizika od nelikvidnosti? Znači kako banka može doći, po kom scenariju se može desiti da banka dodje do nelikvidnosti. Smatra se da postoje dva tipična modela po kojima se može realizovati rizik od nelikvidnosti.

Sa jedne strane, to može biti pad izvora, a sa druge strane, to može biti pojava nekvalitetnih plasmana.

Pogledajte šta će se desiti ako dodje do naglog povlačenja depozita. Ako se dogodi da ili komitenti ili stanovništvo naglo povuče svoje depozite, tada će banka morati da se obrati drugim bankama za pomoć. Njene obaveze prema drugim bankama će se povećati. Povećanje obaveza prema drugim bankama ima dve posledice. Sa jedne strane, doći će do rasta troškova kamata koje će platiti na sredstva koje je pozajmila, a sa druge strane izgubice mogućnost da sopstvene viškove plasira i izvuče prihode po osnovu kamate. Pad rentabiliteta će svakako nastati, a to vodi padu likvidnosti i banka ulazi u zonu nelikvidnosti. Nema te banke koja je u stanju da sve depozite vrati, jer ona nema toliko gotovine… jer je ona te depozite plasirala. Znači prvi scenario je naglo povlačenje depozita dovodi do korišćenja rezervi likvidnosti. Znači vi prvo sve što ste imali kod drugih banaka povučete, to je vaša rezerva likvidnosti, i iskoristite tu rezervu likvidnosti i to nije dovoljno, šta je naredni korak. Moram da se zadužim i onda povećavam svoje zaduženje kod drugih banaka, ovamo gubim prihode, a ovamo pravim nove rashode po osnovu kamata. To dovodi do pada rentabiliteta, to vodi smanjenju kapitala i to vodi nelikvidnosti. Znači to je prvi scenario po kojem banka može doći u zonu nelikvidnosti. I tu se izvor nelikvidnosti nalazi na strani pasive, znači na depozitima.

Drugi model je onaj gde se izvor nelikvidnosti nalazi na strani aktive. Ako bi banka došla u situaciju da veliki deo svojih plasmana ne može da naplati. Šta bi bilo da ne naplati. Posledica bi bila da banka ne može da vrati svoje obaveze. Znači pošto ne mogu da naplatim plasmane, meni se smanjuju svoja slobodna novčana sredstva, gubim prihode po osnovu kamata. Sa druge strane, ja ne mogu da odgovorim svojim obavezama i moram dodatno da se zadužim. To zaduženje izaziva rast rashoda po osnovu kamata. Pošto imam gubitke zbog nenaplate potraživanja sa jedne strane, i imam gubitke zbog izostanka prihoda po osnovu kamata sa druge strane, imam rast rashoda po osnovu kamata zato što sam se zadužila sa treće strane. Posledica toga biće pojava gubitka, smanjenje kapitala i pojava nesolventnosti banke.

Retko kada se u životu ova dva scenarija odvijaju nezavisno jedan od drugog. I obično se banka suočava sa rizikom koji proističu i iz depozita i iz plasmana. I onda je odvijanje tog scenarija brže. Znači imate sa jedne strane one koje povlače depozite a sa druge strane one koji ne plaćaju i tada imate ozbiljan problem. Ali ova dva scenarija se ovde posmatraju odvojeno prosto da bi ste indetifikovali da se rizik nelikvidnosti nalazi i na strani aktive i na strani pasive. I da nije dovoljno da vodite računa o tome da imate kvalitativne izvore nego da morate voditi

307

računa i da imate kvalitativne plasmane. I obrnuto, znači nije dovoljno da ste dobro plasirali ako imate nekvalitativne depozite i ako imate veliki rizik od naglog povlacenja depozita.

FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE BANKE

Upravo ima za zadatak da nam otkrije koji su to rizici kojima je banka izložena, koja je to mera izloženosti banke rizicima, da bi banka mogla da svoje poslovne aktivnosti vodi tako da minimizira rizik. Banka nikada ne može da potpuno otkloni rizik od nelikvidnosti. Ne može nikada nikada potpuno izbeći valutni rizik, kamatni ili tržišni rizik. Ali ona mora da nastoji da realizacija tih rizika ne donosi štete koje on ne može podneti. Znači ja znam da će od svih mojih plasmana jedan deo oštati nenaplaćen. Nema te banke koja naplaćuje svaki svoj plasman 100%. Ali gubici koji po osnovu plasmana nastaju moraju za banku biti prihvatljivi. Ona ulazi u aranzmane računajuci sa odredjenim iznosom tih gubitaka, ali oni ne smeju biti toliki da ih banka ne može podneti.

Ko sve vrši analizu finansijskih izveštaja? Kada je reč o banci analizu bilansa banke radiće računovodje. Računovodja banke biće zadužen ne samo da sastavi finan. izveštaj banke nego da uradi i analizu finansijskog i prinosnog položaja i da prezentira upravi preduzeća. Ali analizom bilansa banaka bave se i preduzeća. Znači ako ja ne mogu da dodjem do odredjenih informacija o nekoj banci, izračunacu ih sama, znam koje pokazatelje, makar tri, za finansijski, prinosni položaj za likvidnost, znači ja to znam da izračunam sama. Znači oni koji žele da rade sa bankama ceniće bonitet banke i u okviru boniteta banke sami će uraditi analizu bilansa banke. Banka mora da objavi BS, BU, napomene uz finan. izveštaje. na bazi toga svako ko ima elementarno znanje iz finan. analize moći će da utvrdi osnovne pokazatelje finan. i prinosnog položaja banke. Jedino što je važno je da vodite računa, kada radite analizu bilo čega, da radite krajnje savesno.

Šta čini osnovu za analizu finan. i prinosnog položaja banke? To su onih pet izveštaja koji čine godisnji obračun. Najveći deo podataka naći ćete u BS i BU, u izveštajima o promenama gotovine. Manje ćete koristiti izveštaji o promenama kapitala ali bez napomena ne možete da uradite analizu. Znači analizu nije moguće uraditi bez napomena uz finan. izveštaje. jer su bilansne šeme skraćene, sadrže mali broj pozicija i jedna kvalitetna analiza nije moguća bez podataka sadržanim u napomenama. Vrlo često ćete čitavu napomenu, ne podatak iz napomene nego čitavu napomenu koristiti kao osnovu za analizu.

Šta je to što ćete iz napomena uzeti? Napomene će nam dati informacije o računovodstvenim politikama. Sećate se da sam vam rekla da računovodstvene politike mogu biti prikazane separatno i mogu biti objavljene uz napomene. Ako su objavljenje uz napomene

308

onda ćete čitati prvo računovodstvenu politiku pa onda napomenu. Jako je važno da uočite na koji način banka utvrdjuje visinu rezervisanja za gubitke po osnovu kredita. Videćete da centralna banka ima svoje propise kojima odredjuje kako ćete koji plasman klasifikovati. Pa imate plasmane koji ulaze u kategoriju A, B, C, D, E. Banka traži da za sve plasmane osim za plasmane kategorija A znači za one koje se po kriterijumima centralne banke klasifikuju u kategorije B, C, D i E, banke da formiraju rezervisanja. Ovde je važno da utvrdite na koji način se utvrdjuje visina rezervisanja. Za plasmane A formirate posebnu rezervu, zatim na koji način banka upravlja rizicima i koliki je rizik u odnosu na rizik koji je sadržan u kreditnom portfoliu. Šta je kreditni portfolio? Njega čine svi krediti koje je banka odobrila. Znači kako upravljate, kako ocenjujete bonitet vaših dužnika prilikom korišćenja kredita. To što vi ocenite bonitet u nekom trenutku kada odobrite kredit je početak zajedničkog posla. Vi morate vašeg dužnika pratiti sve vreme dok vam kredit ne vrati. Ima banaka koji znaju svoje komitente bolje nego što oni sami sebe znaju. Vrlo često kada neka firma želi da sklopi ugovor sa tom firmom tražiće podatke o toj firmi kod banke čija je ona komitet, jer znaju da ta banka odlično zna komitente sa kojima radi.

U beleškama ćete takodje naći gografski raspored kredita, zatim koliko iznose rizični krediti, koliki je iznos dospelih kredita, znači kredita za naplatu, i isto tako ćete naći podatatak o posebnim i opštim rezervisanjima, zatim koji su iznosi kredita ukupni i rizični dospeli po kategorijama dužnika. Znači beleske će vam reći koliki su krediti, a zatim i koliki su po pojedinim dužnicima, u kom sektoru se dužnici nalaze, da li su krediti dati privredi, stanovništvu ili javnom sektoru. A onda možete tražiti podatke npr. ako dajete kredite privredi, koje su to delatnosti kojima dajete kredite, zatim koncentracija rizika kakva je. Zašto je važan podatak o koncentraciji rizika? Znate da se nikada ne daje jako veliki kredit jednom dužniku, zato što se u slučaju propasti tog dužnika on povlači za sobom banku. Znači postoje ogranicenja koliko iznose najveći mogući kredit i banka ta ogrančcenja mora poštovati. Zatim vodi se računa, i u beleškama ćete naći podatak o tome koliko iznose krediti u kojima je prestao obračun kamate. Šta to znači? Kada dužnik prestane da plaća kredit banka ima obavezu da prestane sa obračunom kamata. To ne znači da će banka prestati obračunavati kamatu uopšte nego samo znači da banka nema pravo da kamatu koja se odnosi na takav kredit prikaže kao prihod. Znači ona će nastaviti da računa kamatu i nastojaće da naplati i glavnicu i kamatu ali tu kamatu koja se odnosi na kredite čija naplata je prestala, koji su klasifikovani u kategoriju E, banka ne sme u BU prikazati kao svoj prihod. Znači kada vam kaže koliko iznose krediti na koje je prestao obračun kamata, vi odmah kažete… znači to su oni krediti koje je klijent prestao da vraća i kod kojih postoji ozbiljna opasnost da uopšte ne budu naplaćeni. Zatim tu su iznosi kredita koji su tokom godina restruktuirani. Znači imali ste kredit koji je bio kratkoročni ili dugoročni pa je klijent imao teškoće sa plaćanjem i vi ste mu omogućili produženje kredita. Znači sada u beleškama mora biti, koliko su iznosi takvih kredita i kakvi su uslovi

309

restruktuiranja, za koliko je produžen rok plaćanja ili dat neki kredit (ne znam kako se zove). I na kraju kolike su ugovorene prodaje kredita i koliki su gubici po tom osnovu. Banke mogu da prodaju svoja potraživanja, ne misli se na obavezu jer niko ne kupuje nečiju obavezu, ali možete prodati kredit. To se dogadja kada imate firme koje su u stečaju. Banke mogu svoja potraživanja prema tim firmama da iznesu na prodaju. Onaj ko hoće da kupi firmu pod stečajem rado će od banke, naravno uz veliki diskont, kupiti jedan takav kredit. I umesto banke postati poverilac firme u stečaju i na taj način uticati kako će i po kojoj ceni ta firma biti prodata. Znači on se pojavljuje kao stečajni poverilac umesto banke i učestvuje u procesu stečaja. Naravno banka pri toj prodaji gubi deo sredstava, ali logika banke je… bolje da prodam i da dodjem do novaca sada, nego da čekam da prodje stečajni postupak a ko zna kada će to biti.

Podaci koje imate u napomenama treba da vam pomognu da utvrdite koliki je stepen rizika banke bio po osnovu kamata ili promena valuta ili nenaplata tj. taj kreditni rizik. Kada god analizirate uvek tražite podatke koje su u funkciji analize koju radite, znači morate biti sposobni da prepoznate koji podatak će vam pokazati recimo izloženost kreditnom riziku. Vi znate da je kreditni rizik rizik od nenaplate. Šta ćete od podataka koristiti. Imate jako veliki broj beležaka, vi morate pronaći beleške koje vama trebaju. Koje bi ste iz prethodno navedenih koristili? Šta bi vas zanimalo? Na bazi čega vi možete proceniti koliki je stepen naplate plasmana koja ta banka ima. Da li ćete uzeti beleške u kojima imate kolika su vam ispravke vrednosti i rezervisanja za plasmane. Šta nam pokazuje ispravka vrednosti i rezervisanja. Pa to je direktan podatak o visini gubitaka, pa ćete uzeti ukupan iznos kredita i ukupan iznos ispravke vrednosti i rezervisanja i utvrditi koliko od ukupnih kredita ta banka očekuje da uopšte neće naplatiti. Da li je to učešće gubitaka u ukupnim kreditima po osnovu nenaplate vama mera kreditnog rizika. Trebalo bi da jeste. A onda to možete razvijati dalje. Kako to izgleda po kratkoročnim, kako po dugoročnim, kako po pojedinim sektorima. Ako želite da merite valutni rizik, koje ćete beleške koristiti. Uzećete mapu valutne strukture, tako se zove beleška, gde imate plasmane i depozite razvijene po valutama i po rokovima. Gde se tačno vidi da li ćete imati priliv koji će biti dovoljan da pokrije odliv u odredjenoj valuti. Dakle morate se osposobiti da prepoznate koje vam beleške pružaju podatak za ocenu tog rizika.

Utorak, 11. januar 2005.

Katina novogodišnja čestitka (za one koji nisu imali priliku da čuju)

Želim vam prvo jednu lepu godinu, godinu koja će biti recimo prva u nizu onih najboljih vaših godina.Verovatno vam kao i meni uostalom kada Vam neko kaže \elim Vam dobro zdravlje to zvuči kao parola, u stvari kad se razbolite onda shvatite koliko je to važno, jer mi svi

310

polazimo od pretpostavke pa to je normalno to se podrazumeva šta sad dobro zdravlje ajde poželi mi nešto bolje od toga jel nešto drugo jer to već imam međutim to baš i nije tako, tako da ja ipak vam želim najpre dobro zdravlje i drugi važan uslov al zaista važan važniji od svih drugih da budete okruženi ljubavlju važih bližnjih to je jako važno, jako je važno da volite ljude sa kojima radite, dakle da i da budete okruženi jednom pažnjom, jednim poštovanjem i ljubavlju onih sa kojima jeste i zato birajte u svom životu da budete okruženi samo onima čije vam društvo prija i jednostavno sklonite se od svih onih koji emituju negativnu energiju koji vas iritiraju nemojte trošiti na njih svoje vreme ni svoje emocije, samo se sklonite i gotovo. Kad god je to moguće, verovatno neće baš uvek biti moguće ali tamo gde možete da birate društvo birajte one sa kojima vam je lepo nemojte jednostavno rasipati vreme koje vam je ograničeno na neke sa kojima vam nije lepo.

Što se tiče ovih pitanja, dok ovi momci donesu opremu, jer ovo predavanje danas baš ne može bez prezentacije jer nam trebaju i oni podaci iz bilansa od prošlog puta. Prvo pitanje je bilo: U koju grupu pitanja spadaju latentne rezerve, koncepti održanja kapitala? Mislim da sam rekla da će koncepti održanja kapitala biti u onoj prvoj grupi pitanja, pitanja pod E, a što se latentnih rezervi tiče one dolaze u onu grupu pitanja koja su vezana za procenjivanje, jer je nemoguće govoriti o latentnim rezervama a da se ne govori o procenjivanju imajući u vidu instrument kojim se latentne rezerve formiraju. Kad je reč o bilansu uspeha verovatno će, pošto Sam morala da napravim neku ravnotežu tako da te tri grupe pitanja budu prilično ujednačene po broju pitanja a mislim da bilans uspeha u trećoj onoj grupi obeleženoj pod C, što u vezi sa bilansom uspeha treba znati da obično pitanje koje studenti postavljaju je da ne učimo iz knjige prof. Rankovića imajući u vidu da onaj tekst koji je tamo pisan pisan je davno. O bilansu uspeha treba znati otprilike isto ono što smo naučili o bilansu stanja. Prvo koja su to pravila za raščlanjavanje koja treba primeniti, a pri izgradnji bilansa uspeha kako raščlaniti prihode i rashode, zatim koja forma bilansa uspeha može biti, koje su metode utvrđivanja poslovnog rezultata, a kojoj formi od ovih dveju metoda više odgovara i na koji način dakle mogu prihodi i rashodi biti iskazani u bilansu uspeha. Znači ona pitanja o kojima smo govorili. Zašto nismo govorili o posebnim pravilima procenjivanja za bilans uspeha. Toliko smo puno vremena potrošili oko pravila procenjivanja imovine. Zato što su pravila procenjivanja imovine istovremeno pravila procenjivanja prihoda …

Kad je reč o pravilima za procenjivanje, kad god procenjujete imovinu vi u stvari ne radite ništa drugo nego prvobitnu vrednost imovine delite na dva dela: na ono što još nije potrošeno i što će biti odloženo, odnosno iskazano u bilansu stanja kao vaša imovina i na ono što je potrošeno i što iskazujete u bilansu uspeha kao rashod. i otuda nema nismo ponovno pričali o ne znam pravilima koja kako ćete odrediti visinu troškova materijala. Mislim onako kako Sam određivala visinu vrednosti zaliha materijala, jer sve ono što mi nije zaliha mora biti

311

trošak i biće iskazano u bilansu uspeha ako ga sastavlja metodom ukupnih troškova na rashodnoj strani, jel? Tako kada je reč o tim pravilima, posebnim pravilima, nisam ih pominjala kad smo govorili o načelu realizacije; znači ono govori o priznavanju prihoda kada nastaje prihod, kako se utvrđuje visina prihoda itd.Kada je reč o aneksu naravno da ne treba da učite anekse, jel? Zašto ne treba da učimo aneks? Zato što je aneks zamenjen napomenama uz finansijske izveštaje. Da li treba učiti izveštaje o poslovanju? Da. Sećate se, ili možda ste i zaboravili bilo je to poodavno, kad ste učili finansijsko računovodstvo da Sam vam ja tada rekla da izveštaj o poslovanju nije deo godišnjeg obračuna. Dakle da izveštaj o poslovanju prati godišnji obračun ali nije sastavni deo. Kada sam prema međunarodnom standardu i navodila onih pet elemenata godišnjeg obračuna (rekli smo to su bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na kapitalu, izveštaj o novčanom toku i napomeni) nisam pominjala izveštaj o poslovanju, zato što se ovih pet delova čine godišnji obračun. Ali, za velika preduzeća, za banke uvek postoji posebno u zakonu poseban član, znači to čak ne reguliše ni istim članom u zakonu gde se kaže da je uprava preduzeća dužna da sastavi izveštaj o poslovanju. E sad zbog čega mi taj izveštaj pominjemo u ovom našem predmetu koji se bavi finansijskim izveštavanjem ako on nije deo godišnjeg redovnog obračuna. Zbog toga što sva pravila koja važe za godišnji obračun treba da budu primenjena i kod izrade izveštaja o poslovanju i zbog toga što ide sadržina izveštaja u poslovanju povezana sa sadržinom godišnjeg obračuna. Dakle ne može u godišnjem obračunu biti predstavljena jedna slika preduzeća u odnosu na sliku koju imate ili koju može korisnik dobiti na bazi izveštaja koji sadrži godišnji obračun. i zbog te čvrsta veze jednog i drugog važno je dakle da oni koji sastavljaju izveštaj o poslovanju poštuju i načelo potpunosti i načelo istinitosti i načelo uporedivosti znači sva ona načela koja važe za godišnji obračun. Ja nisam vama pričala izveštaj o poslovanju zato što zaista nema tu Bog zna šta da se priča kad budete pročitali videćete da ono u suštini predstavlja izveštaj uprave preduzeća koje ima svoja uslovno rečeno dva dela: prvi deo u kome se prezentira ili u kome objašnjavaju razlozi koji su doveli do toga da finansijski položaj preduzeća i rezultat preduzeća ostvaren u prethodnom obračunu bude takav kakav jeste. Znači gde se ukazuje na teškoće koje je preduzeće imalo, na uspehe koje je imalo, gde se analiziraju ili ističu dobre i loše strane finansijskog i prinosnog položaja i onda imate drugi deo koji se bavi budućnošću firme, znači gde uprava preduzeća iznosi ciljeve firme u narednom obračunskom periodu na jednom planskom periodu obrazlaže zbog čega je te ciljeve izabrala, koje instrumente ima nameru da koristi da bi ti ciljevi bili ostvareni. Znači to je u najgrubljem sadržina izveštaja o poslovanju. Do koje će mere on biti detaljan? Zavisi od toga kakvu politiku, jel, objavljivanja vodi firma; koji će sve podaci biti prezentirani opet zavisi od bilansne politike. Dakle i taj izveštaj o poslovanju iako nije deo godišnjeg obračuna predstavlja izveštaj koji se nalazi pod uticajem bilansne politike. Naravno pošto je to izveštaj koji je upućen eksternim korisnicima gde će uprava nastojati da firmu prikaže onako kako to odgovara sada tim bilansno političkom ciljevima.

312

Da li …, e sad ovo ja mislim iz lekcije I i II, ja pretpostavljam da mislite na one lekcije koje se tiču podobnosti za bilansiranje, ko je pisao ovo. U pitanju je da li se, da li učimo lekcije I i II u okviru godišnjeg obračuna koje su pre bilansiranja aktive? Ja pretpostavljam da je reč o lekcijama čiji naslov otprilike "Podobnost za bilansiranje i pasiviranje". Onda kaže u zagradi vi to niste predavali. Tačno ja to nisam predavala kao tako, ali ta materija je izložena u onom delu i na onom predavanju kada smo govorili o konceptualnom okviru o uslovima za priznavanje sredstava i obaveza prihoda i rashoda. Dakle, ajde tako da kažem, ta priča dakle ispričana je u okviru konceptualnog okvira znači tamo gde smo govorili o elementima finansijskih izveštaja i gde smo definisali šta je sredstvo i pod kojim uslovima jedan izdatak može biti iskazan kao sredstvo, znači koji su uslovi za priznavanje nekog izdatka kao sredstva, koji su uslovi za priznavanje neke obaveze. Kada pročitate to i pročitate tamo što piše o konceptualnom okviru videćete da je to vrlo blisko. Terminologija koja je korišćena je različita. U knjizi recimo piše da je uslov da bi se nešto iskazalo kao sredstvo da ima makar teorijsko, nije teorijsko nije potrebno taj izraz teorijska, mogućnost prodaje, a u konceptualnom okviru što stoji da bi nešto bilo sredstvo potrebno je da će donositi preduzeću buduće ekonomske koristi. Da li možete da zamislite da će nešto biti prodato ako neće u budućnosti donositi ekonomske koristi? Hoće li iko kupiti nešto što mu ne može u budućnosti doneti ekonomske koristi? Znači to su dva identična uslova samo su rečena na različite načine. Ja smatram da je bolje da naučite terminologiju koja će biti korišćena u budućnosti. Znači onu terminologiju koja se koristi u konceptualnom okviru, jer je to terminologija s kojom ćete se vi susretati i zbog toga ja nisam ovo predavala posebno, ali sam smatrala i smatram dakle da je ta materija pokrivena ovim delom konceptualnog okvira međunarodnih računovodstvenih standarda.

Molim? Da, da. To pitanje kao takvo na ispitu neće, neće ni biti. Umesto tog pitanja biće priznavanje elemenata finansijskog položaja preduzeća recimo ili nešto tako, jel?

Koja će pitanja biti iz bilansa banaka? Pa šta smo učili u vezi sa bankama? Da li se sećate, jel? Prvo smo učili ili prvo o čemu sam vam govorila kada je reč o bankama bilo je specifičnosti finansijskog izveštavanja banaka i u okviru toga sam vam govorila o zahtevima koje za finansijsko izveštavanje banaka i drugih finansijskih institucija postavlja međunarodni računovodstveni standard br. 30. U okviru toga, ali kao posebno pitanje svakako može biti sadržina osnovnih finansijskih izveštaja banaka, znači bilansa stanja i bilansa uspeha, znači tako se gradi bilans banke. Ta pravila su malo druga…, nisu pravila drugačija pravila su ista kao i za preduzeća. Sećate se, mi kad govorimo o bilansu preduzeća mi kažemo: Bilans preduzeća, odnosno imovina u bilansu preduzeća može biti raščlanjena ili po principu rastuće likvidnosti ili po principu opadajuće likvidnosti. E sad, kod nas je zvanični bilans za preduzeća sastavljen po bilansu rastuće likvidnosti, a kod banaka je sastavljen po principu opadajuće likvidnosti. Znači to jesu pravila i zato su pravila važna. Znači vi ako znate pravila ili vam neko kaže taj bilans je

313

napravljen po principu opadajuće likvidnosti vi ništa više ne treba da vam priča. Vi tačno znate kako to treba da izgleda, kojim redosledom te pozicije treba da idu znači. Ali šta je sadržina bilansa banke, znači koja se tu imovina nalazi, zašto je ona baš tim redosledom raščlanjena na strani aktive, koji su izvori kod banaka koji su sigurno različiti od izvora preduzeća i kojim redosledom su oni dati. Šta je sadržina bilansa uspeha?

Drugo pitanje, odnosno jedno od pitanja sasvim sigurno može biti rizici u poslovanju banaka i upravljanje rizicima banaka? Znači koji su to rizici sa kojima se banke u svom poslovanju javljaju, sećate se da smo govorili o riziku likvidnosti, odnosno solventnosti, o kreditnom riziku, o valutnom riziku, o tržišnom riziku, zatim ima tu pominje se vrlo često i politički rizik. Znači na koji način i kada sam govorila o finansijskom izveštavanju banaka pokušala sam u stvari da vam skrenem pažnju na to da je finansijsko izveštavanje banaka koncipirano tako da omogući otkrivanje rizika koji banci prete i da pruži informaciju o izloženosti banke svakom od ovih rizika koje sam ja malopre pomenula. Jedno od pitanja je, naravno, izveštaj o novčanim tokovima banke, zato što se ono opet razlikuje od izveštaja o novčanom toku preduzeća. Znači pravila su ista. Znači kad naučite kako se raščlanjavaju novčani tokovi za preduzeća to isto važi i za banku, jedino su izvori priliva i odliva gotovine ovde drugačiji nego kad je reč o preduzeću.

Jedno od pitanja će naravno biti i pokazatelji finansijskog položaja banke, pokazatelji rentabiliteta banke. Iz knjige kolege Radovanovića naučite tamo šta je to, naravno meni je lako, usput rečeno meni je lakše jer to već nekoliko godina radim, ali vama kad prvi puta zato kažem naučite ma to nije ništa. Naučite šta je finansijski potencijal banke, znači neke pojmove. Kad se kaže finansijski potencijal te banke je toliki da vi znate šta to znači. Da je to zbir ukupna bilansna suma. Šta je to kreditni potencijal banke, jel? E sad kreditni potencijal očito čim se izdvaja od finansijskog nije isto što i finansijski potencijal. Šta bi ste koristeći vašu logiku zaključili, ili šta bi bio kreditni potencijal banke? To je onaj deo imovine banke koji može biti plasiran, znači koji ima sposobnost plasiranja, koji banka može plasirati da bi joj doneo kamatu. Pa onda ne znam šta je to kamatonosna aktiva i kamatonosna pasiva. Znači to su termini koje bi trebalo da naučite iz bankarstva, ali za koje bi ja volela da budem sigurna da vi znate. Znači to je onaj deo imovine ako je reč o aktivi koji u tom trenutku banci donosi kamatu, znači koji deo imate kreditni potencijal koji će biti veći od; šta će biti veće: kreditni potencijal ili kamatonosna aktiva? Pa verovatno kreditni potencijal, u najboljem slučaju vi možete da plasirate sve što se može plasirati, ali obično ne plasirate baš sve što se može plasirati pa je kamatonosna aktiva obično niža od kreditnog potencijala banke. Prosto bi volela znači da naučite jer ćete gde god odete u banku vi ćete čuti termin kreditni potencijal banke je tolikioili je povećan ili je smanjen, kao završeni studenti ovog fakulteta znate o čemu se tu govori, znači na šta oni to misle kada takve termine upotrebljavaju, šta je stopa ročne transformacije, jel? Znači to je opet jedan

314

termin koji ćete naučiti u bankarstvu, a koji zapravo označava odnos između, razlike između dugoročne pasive s jedne strane i dugoročne aktive s druge strane, u odnos stavljena ta razlika se stavlja u odnos na dugoročnu pasivu. Znači ona pokazuje koliko je dugoročnim izvorima finansirana kratkoročna aktiva ili koliko je dugoročnih izvora kratkoročno plasirano. Te termine imate tamo pojašnjene kod kolege Radovanovića. Ne morate učiti bukvalno, sad tamo ima navedeno ova pozicija se dodajhe ova se oduzima to zavisi od toga kako su napravljene bilansne šeme koje su se u međuvremenu promenile, ali vi naučite suštinu. Znači ne može biti u kamatonosnoj aktivi nešto što ne može biti plasirano. Znači to je razlog zbog čega kada računate kreditni potencijal zašto iz kreditnog potencijala isključujete učešće. Zato što učešća u nekoj drugoj banci ili u nekom preduzeću ne mogu biti plasirana. Zašto isključujete stalna sredstva banke? Zato što i ona takođe ne mogu biti plasirana. Znači kad naučite suštinu pojma onda ćete videti i logiku kako se to utvrđuje. Ne morate naučiti sve pozicije, ali je važno da znate aha to neće sigurno biti u predmetnom potencijalu, znači neka osnovna sredstva banke neće sigurno biti u predmetnom potencijalu i njena zgrada jel.

Izveštaji o tokovima gotovine banaka, da li mislite na Word dokument ili mislite na dokument u Power Point-u? U Power Pointu-u, dobro.

E sada će vam oni koji su bili prošlog puta koji imaju one bilanse koje smo crtali, a zato smo ih crtali da biste lakše mogli da pratite i ovo predavanje, jer smo na osnovu tih bilansa sam ja ovde utvrđivala neke od pokazatelja kojima ćemo raditi. Znači malo samo, nema problema…

ANALIZA FINANSIJSKOG POLOŽAJA BANKE

Znači analiza finansijskog položaja banke kao i finansijski položaj preduzeća i to kad naučite za preduzeća znači znate i za banku ili za bilo koju instituciju, da s jedne strane ulaganja koja imate iskazana na strani aktive i s druge strane izvori sredstava određuju finansijski položaj bilo kojeg poslovnog subjekta. Znači to su determinante finansijskog položaja. Tamo kada učite o konceptualnom okviru tamo kaže elementi finansijskog položaja pa navodi da su to sredstva obaveze i kapital. Prema tome ova tvrdnja da je finansijski položaj određen aktivom i pasivom banke je samo jedan opšti stav znači nešto što važi i za preduzeća i za bilo koju drugu poslovnu jedinicu. Izveštaj šta čini aktivu banke e sad to je ono što je pod uticajem delatnosti i oni koji se sećaju prve godine tada smo kada smo govorili o tome od čega zavisi aktiva. Aktiva zavisi od delatnosti. Zašto zavisi? Zato što delatnost određuje sredstva kojima morate raspolagati da biste se baš tom delatnošću bavili. Ili naučili smo već znači da aktivu banke čini gotovina, gotovinski ekvivalenti i plasmani banke i da izloženost banke riziku solventnosti, valutnom riziku, ako hoćete i kamatnom riziku zavisi upravo od kvaliteta aktive.

315

E sad kako možemo meriti kvalitet aktive banke, znači na koji način mi možemo sagledati koliko se kvalitet aktive jedne banke razlikuje od kvaliteta druge banke.

Анализа квалитета активе:

1. Однос расхода по основу индиректних отписа пласмана и висине резервисања за губитке по кредитима

811.560/8.757.253=9,23%

Тумачење: Од укупних кредита процена је да неће бити наплаћено 9.23%

Znači kada upoređujete banke onda ćete koristiti između ostalog i ovaj pokazatelj. Jedan od pokazatelja kvaliteta aktive banke je odnos rashoda po osnovu indirektnih otpisa potraživanja i rezervisanja za gubitke po kreditima u odnosu dakle na aktivu. Zašto je ovaj pokazatelj u odnosu na ukupne kredite ovde stavljen? Zašto je ovaj pokazatelj važan? Šta vi želite utvrđivanjem bilo kojeg pokazatelja? Vi želite da učinite neki odnos jasnim. Znači ja znam da ja otpisujem moje kredite, samo one, za koje verujem da neće biti naplaćeni u celini. Taj kredit kod koga postoji dakle gubitak ne smatra se dobrim kreditom, dobrim plasmanom. To su takozvani loši krediti ili loši plasmani, jel. Koristimo nažalost naš jezik je bogat i to je i dobro i loše. Mi koristimo termin kredit i za pasivu, ali vrlo često, evo ja sada koristim ovde za aktivu, mislim na plasmane, na kredite koje je banka dala. Dakle ona otpisuje samo one svoje plasmane za koje veruje da neće biti naplaćeni u celini. Po osnovu tih otpisa ona ima gubitke i to opisivanje kako sprovodi? Indirektnim opisivanjem ili formiranjem rezervisanja. Indirektnim kada može sa visokim stepenom verovatnoće da proceni visinu gubitka po osnovu konkretnog pojedinačnog plasmana, odnosno formiranjem rezervisanja kada ta procena nije tako pouzdana,ali se pouzdano zna da će do gubitka doći. Dakle kada stavite u međusoban odnos ukupan iznos vaših gubitaka bilo onih koje ste utvrdili direktim otpisivanjem ili preko formiranjem rezervisanja, znači priznali ste postojanje gubitaka sa ukupnim iznosom kredita. Šta će vam taj pokazatelj reći? Koliko nećete od ukupnog iznosa kredita naplatiti. i to je jako važno. Dakle, taj pokazatelj vam govori koji je stepen ne naplativosti vaših plasmana. Znači ovde on iznosi 9,20; kod ove banke čiji smo bilanse imali on iznosi 9,23 %. Znači od ukupnih plasmana ova banka evo negde oko 10% neće naplatiti. Da li je to puno ili nije? Pa u većini naših banaka bi vam rekli pa to i nije Bog zna kakva visoka stopa ne naplate, jel. Međutim, kada vi to pretvorite u apsolutne iznose a evo to je ovde 811 560 onda to baš i nije malo

316

naročito ako pogledate da recimo zarade svih radnika banke možda iznose, da je ovo možda jednako godišnjim ili polugodišnjim zaradama svih zaposlenih. Znači ta ocena šta je mnogo, a šta nije ne može se, teško je izneti ovako. Možemo samo ako poredimo koliko to iznosi kod drugih banaka, koliko je bilo u prethodnoj godini ili u prethodnim godinama još bolje najmanje tri godine kao što Sam vam rekla treba koristiti i u odnosu sa nekim drugim veličinama, ali je taj pokazatelj važan. O čemu on govori? On govori o tome kako banka upravlja kojim rizikom? Kreditnim rizikom. Kreditni rizik je rizik kod ne naplate plasmana. Znači koliko ona ima dobre procedure kod odobravanja kredita, sa kojom pažnjom bira klijente kojima će plasirati sredstva i kako vodi brigu o naplati svojih potraživanja. Znači efikasnost uprave banke se ovim meri. Znači ako ovo raste onda uprava banke ne radi svoj posao dobro ili odobrava plasmane nekom ko nije u stanju da ih vrati ili ne vodi dovoljno računa o tomeda ta naplata bude izvršena na vreme. Znači to je važan pokazatelj kvaliteta rada uprave banke. Naravno, nijedna uprava nije svemoćna. Znači stepen naplativosti ili nenaplativosti potraživanja pod značajnim je uticajem opšteg stanja privrede. Znači ne možete u privredi koja se odlikuje visokim stepenom nelikvidnosti da očekujete da stepen naplate bude jako visok. Iz prostog razloga što su sva preduzeća, najveći deo preduzeća ima problema sa plaćanjem i banka nema čarobni štapić kojim bi ta preduzeća sada kada je reč o odnosu preduzeće - banka odjedamputa pretvorila u likvidna, a svi drugi odnosi tih preduzeća sa drugim preduzećima se odlikuju sa usporenim plaćanjem, sa odlaganjima ili ne plaćanje uopšte. Dakle promene na makro planu u velikoj meri će se odraziti na stepen naplativosti, ali uprava zato i prima visoke novce jer da predvidi šta se to na makro planu događa i da izradi procedure koje će taj negativan uticaj promena na makro planu smanjiti i koja će dakle pronaći način da amortizuje uticaj takvih loših kretanja na njihovu banku. Kad vodite banku morate imati tu sposobnost.

Šta su to loši krediti? To su ovi krediti koje Sam malo pre pominjala, krediti koji su klasifikovani u grupu B, C, D i E. Znači postoji jedna opet da kažem, kod kolege Đukića ćete to učiti, klasifikacija svih plasmana banaka prema kriterijimima koje određuje Centralna banka, plasmani koji su klasifikovani kao A smatraju se plasmanima čija naplata nesporna, mislim da je jednostavno to su plasmani najboljeg kvaliteta da tako kažem. Vrlo dobrog kvaliteta su i plasmani koji se nalaze klasifikovani kao plasmani u grupi B, dok su plasmani u grupama C, D i E plasmani lošeg kvaliteta i to su oni plasmani za koje mi formiramo rezervisanja, plasmani koje otpisujemo i ovaj pokazatelj opet je pokazatelj merila kvaliteta aktive, jer pokazuje koliki iznos vaših ukupnih kredita spada u grupu loših kredita.

2. Однос лоших кредита и укупних кредита

322003/8757253=3,67%

317

Тумачење: Овај показатељ показује колико је учешће лоших кредита у укупним кредитима.

Znači kada kredite koji su klasifikovani kao loši stavite u odnos prema ukupnom iznosu kredita vi dobijate pokazatelj koji vam upravo govori o i koji će sigurno biti vrlo povezan sa onim prvim pokazateljem koliko je od vaših kredita klasifikovano kao loš kredit. To je opet pokazatelj uspešnosti uprave banke. Ona mora voditi računa da učešće loših kredita u ukupnim kreditima bude što je moguće niže. Ne možete uvek izbeći zato što se bonitet vaših dužnika menja, znači vi odobrite kredit kada je dužnik sjajan, sve je upućivalo i u prošlosti i u tom trenutku da je reč o jako dobroj firmi. Ako ste odobrili kredit na tri godine, za te tri godine se može izdogađati mnogo toga što će jednu firmu od jako dobre pretvoriti u firmu koja ima problema sa plaćanjem i vaš plasman će se od jako dobrog plasmana pretvoriti u loš plasman ili još kredit.

3. Однос исправке вредности и резервисања и укупних кредита

96736/ 8757253 =1,1%

Тумачење: Показатељ се користи за процену довољности формираних резервисања

Odnos između ispravke vrednosti i rezervisanja i ukupnih kredita, dakle koliko smo da li smo formirali dovoljno rezervisanja za naše ukupne kredite ne u odnosu na loše kredite, nego na ukupne kredite koliko je ukupno rezervisanje ispravka za gubitke koje očekujemo. Ili kolika su nam rezervisanja u odnosu na loše kredite.

4. Исту намену има и показатељ који се утврђује стављањем у

однос формираних резервисања са лошим (ризичним кредитима)

318

96736/322003=30%

Ovde ova dva pokazatelja pokazuju malo i ili ukazuju na to kakvu politiku vodi banka. U kojoj meri banka zapravo poštuje načelo opreznosti. Znači ako je, evo ovde imate da je 30% , da su loši krediti pokriveni rezervisanjima koja iznose 30% od njihove ukupne visine. To znači da banka procenjuje da 30% u proseku od svih loših kredita neće biti naplaćeno, da njen gubitak po osnovu toga iznosi 30%. Da li je to previše ili nije previše zavisi od toga koliko su ti krediti zaista, zaista loši. Tako da s jedne strane on pokazuje visinu procenjenih gubitaka, s druge strane banke vrlo često koriste rezervisanje kao što znate i za odlaganje dobitaka ili za formiranje lantentnih rezervi, pa da bi ste procenili da li je ovo rezervisanje previsoko ili ne, ne možete uraditi na bazi pokazatelja iz jedne godine ali ako uzmete niz godina uzastopno i ako iz svake godine se pojavljuje iznos rezervisanje koji je neiskorišćen u značajnoj meri, onda ćete iz tog neiskorišćenog iznosa rezervisanja moći da zaključite da banka pri formiranju rezervisanja svesno podiže iznos rezrvisanja iznad očekivanih gubitaka i da na taj način zapravo formira latentne rezerve. Ali na bazi ovog jednog podatka to ne možete reći, ali ako biste uzeli kažem podatke za tri godine pa uporedili koliko je bilo rezervisanja na početku, koliko je iskorišćeno rezervisanja u toj godini, znači šta je to što je ostalo neiskorišćeno onda biste mogli ako se iz godine u godinu visina neiskorišćenog rezervisanja je ista ili se čak povećava zaključiti da je to u stvari zadržana dobit, da su to latentne rezerve.

Čime još možemo da merimo kvalitet aktive?

5. Oднос нето добитка и расхода изазваних исправкама вредности и резервисањима

96.067/811560=11,83%

Тумачење:

Исказује колико износи учешће нето добити у расходима изазваним ненаплатом пласмана и кредита. У овом случају то значи да нето добит представаља11,83% ових расхода односно да на сваку КМ долази 11,83 КМ расхода по основу ненаплативности пласмана и кредита.

319

Kvalitet aktive možemo meriti odnosom neto dobitka i rashoda koji su izazvani otpisima potraživanja bilo preko ispravki plasmana, bilo preko ispravki vrednosti ili rezervisanja. Pogledajte šta pokazuje ovaj odnos, mi imamo ukupan neto dobitak je 96 067 a ukupna rezervisanja i otpisi su 811 560. To praktično znači da mi na svaki, da 11% našeg dobitka je ono što je odgovara iznosu formiranih rezervisanja, odnosno da na svaki dinar dobiti koji imate neto dobitka dolazi 11,83 dinara rezervisanja ili gubitaka bolje rečeno po osnovu kredita odnosno otpisa kredita. Znači svaki dinar neto dobiti je opterećen sa 11 dinara otpisa ili gubitaka. To je strašno visoka stopa. Pogledajte mi smo zaradili 96 067, a na ime gubitaka smo otpisali 811 000.

POKAZATELJI ZA OCENU IZLOŽENOSTI BANKE RIZIKU NELIKVIDNOSTI

Koji su pokazatelji kojima ocenjujemo izloženost banke riziku nelikvidnosti ili kako merimo likvidnost banke što bi bilo isto? Primetićete da se ovi pokazatelji ne razlikuju bitno od onih koje imate kod preduzeća. Sećate se racija novčane likvidnosti, kada smo stavljali odnos gotovinu sa dospelim obavezama. Jedan od pokazatelja koji ovde liči, ali nije isti na taj pokazatelj je kada gotovinu i gotovinske ekvivalente stavite u odnos na ukupnu aktivu banke.

1. Готовина и готовински еквиваленти/Укупну активу15026/25982651=57,8%

Тумачење:

Удео ликвидне активе у укупној активи

У овом примеру више од половине активе је у ликвидној активи. Разлози за овако високо учешће ликвидне активе у укупној активи може бити условљен непостојањем могућности за улагање са прихватљивим ризиком наплате и укамаћењем.

320

Zašto je ovde izabran ovakav pokazatelj? Zato što je najveći deo imovine banke je uglavnom u monetarnim pozicijama znači u gotovini i gotovinskim ekvivalentima odnosno plasmanima. Znači mi želimo prvo da vidimo koliko od ukupne imovine banke je u gotovini, odnosno gotovinskim ekvivalentima. i ovde vidite ova banka je imala čak 57,8% od ukupne aktive je držano u pogledajte u bilansu šta piše neke cifre ovde očigledno fale, kolika nam je bila gotovina, jel imate bilanse od prošlog puta, zbir gotovine i gotovinskih ekvivalenata u bilansu stanja, zbir bilansa je bio 259 da ono što smo pisali na tabli, 259 826 dobro, a nije ..dobro proveriću cifru. Ali sećam se da je ova banka imala baš ovako visoko učešće gotovine i da smo raspravljali o tome kako visoko učešće gotovine može da se odrazi na i mi smo rekli sjajno ova banka ima dobru likvidnost, sa ovoliko gotovine ona može sasvim izvesno sve svoje obaveze koje dospevaju da izmiri. Međutim pitanje je da li se visoko učešće gotovine i gotovinskih ekvivalenata u aktivi banke može smatrati ili uvek ocenjivati kao pozitivno? Da ste direktor banke i da imate jako puno slobodnih novčanih sredstava da li bi trebalo da budete prezadovoljni? … zato što je to imovina koja ne donosi nikakvu kamatu. Držanje visokih iznosa likvidnih sredstava sugurno će se odraziti na rentabilitet banke, jer ta novčana sredstva nisu sredstva banke to su nečija tuđa sredstva na koja banka plaća verovatno kamatu i ona donose rashode pošto nisu plasirana, ne donose nikakve prihode a rentabilitet banke trpi. i sad pitanje je zašto, znači otkuda to i kod naših banaka ovde sada kada biste računali, kod svih banaka biste našli visoko učešće gotovine i gotovinskih ekvivalenata u aktivi? Problem je što naše banke se nalaze u situaciji da ne mogu naći dovoljno dobrih klijenata kojima bi mogla biti plasirana njihova sredstva. Kreditni rizik je jako visok. Imate vi tražilaca kredita kolko hoćete, svi traže pare, međutim problem je u tome što kad jednom date taj novac ne možete ga ponovno naplatiti. Ta preduzeća nisu u stanju da vrate kredite koje dobiju i onda se kao direktor banke nalazite u sledećoj situaciji. Da li da dam kredit i onda imam ovako visoko učešće gubitaka na osnovu nenaplaćenih potraživanja ili da trpim gubitke zbog toga što mi prikupljena sredstva nisu plasirana i to je prosto odluka će zavisiti od toga kada vam je gubitak manji. Znači bolje mi je i da ne plasiram, nego da plasiram pa da ne mogu nikada da naplatim. Ne samo da neću naplatiti kamatu nego neću uspeti da povratim ni glavnicu mog plasmana prema tome to se meni jednostavno ne isplati.

2. Готовина и готовински еквиваленти/краткорочни депозити и обавезе према банкама15026838/14036685=107,05%

Тумачење:

321

Указује на покриће краткорочних депозита и обавеза према банкама готовином и готовинским еквивалентима.

У овом случају су краткорочни депозити и обавезе према банкама у целини покривени готовином и готовинским еквивалетима што указује на висок степен ликвидности банке.

Naravno ovaj drugi pokazatelj vam je poznat, sada se u odnos gotovina i gotovinski ekvivalenti sa kratkoročnim depozitima i obavezama prema bankama. Kratkoročni depoziti su kratkoročne obaveze banaka i naravno kratkoročne obaveze prema bankama depoziti klijenata i obaveze prema bankama i želomo da proverimo da li smo bili u stanju da našom gotovinom izmirimo kad bi svi depoziti bili povučeni i kada bi bili obavezni da vratimo obaveze koje imamo prema drugim bankama. Ja vas podsećam da obaveze prema drugim bankama u stvari predstavljaju iskaz sredstava naših potreba za likvidnim sredstvima. Znači kada nam trebaju likvidna sredstva mi od drugih banaka pozajmljujemo, kada imamo viška mi drugim bankama plasiramo to je prosto jedan odnos međusobne saradnje između banaka. Znači ova banka imajući u vidu da ima visoko učešće gotovine mogla bi da pokriva gotovinom sve depozite i sve obaveze prema bankama čak ima i viška, ali to je kažem posledica visokog učešća gotovine koje inače nije baš nešto što bi trebalo baš poželeti. E sad jedan od izvora podataka podataka koji vam može omogućiti procenu izloženosti banke riziku nelikvidnosti je i usklađenost rokova aktive i pasive banke, odnosno usklađenost ročnosti njenih izvora i njenih plasmana. i za potrebe sastavlja se mapa likvidnosti i sad ćemo da vidimo kako izgleda samo da nađemo ovde.

Kod te mape likvidnosti podeljena je imovina i obaveze ( sad ću pokušati da to podignem malo ) podeljeni su prema rokovima znači ukupan bilans stanja . Sve pozicije razbijete po ročnosti. Za svaku poziciju koju imate prva pozicija gotovina i gotovinski ekvivalenti i naravno njena ročnost je do mesec dana praktično neograničena. Plasmani kod drugih banaka pogledajte kako su razbijeni. Razbijeni su prema roku njihovog dospeća na plasmane čija naplata dospeva do mesec dana, plasmani čija naplata dospeva u periodu od 1 do 3 meseca, od 3 do 12 meseci takvih nema, od 1 do 5 godina nema, preko 5 godina i koliko iznosi ukupno. Zatim krediti koji su dati komitentima, koji se naplaćuju u roku do mesec dana, od 1 do 3 meseca, od 3 do 12, od 1 do 5 godina, preko 5 godina i ukupno. Znači za svaki oblik aktive utvrđen je rok dospeća i to tako što je taj rok definisan do 1 meseca, od 1 do 3, od 3 meseca do godinu dana, od 1 do 5 godina i preko 5 godina. Koji će biti ovi rokovi možete

322

odrediti i sami prema najčešćem roku dospeća ili prema potrebama za informacijama. Ukupna imovina je pogledajte upravo tako, znači podeljena prema rokovima dospeća. Znači koliko imovine dospeva u kom periodu, odnosno u kom periodu će pojedini delovi imovine biti pretvoreni u gotovinu. S čim sad to treba da uporedimo. Sa ročnošću dospeća izvora banke znači mi znamo da ćemo u prvom mesecu imati na raspolaganju toliko gotovine šta treba da bismo utvrdili likvidnost, šta moramo znati, kolike obaveze moramo izmiriti u roku od mesec dana i zato je pasiva raščlanjena po istim rokovima. Imate obaveze pa kredititi bankama koji dospevaju za plaćanje u roku od mesec dana znači moramo ih platiti u roku od jednog do tri meseca, u roku od 3 do 12 meseci, u roku od 1 do 5 godina i preko 5 godina odnosno ukupno. Zatim depoziti koje imamo vidite pogledajte do mesec dana, najveći deo depozita je do mesec dana zato što su to depoziti po viđenju. Zatim depoziti koji dospevaju za isplatu, od 1 do 3 meseca, od 3 do 12 meseca, od 1 do 5 godina i preko 5 godina. Isto važi i za kredite, za ostale obaveze, za rezervisanja koja su obično na period od godine dana. Znači ukupni izvori se raščlanjavaju isto kao aktiva i šta dobijate kad uporedite koliko će vam aktive biti raspoloživo u periodu do 1 meseca sa vašim obavezama do 1 meseca. Dobijate da li ćete biti u stanju da izmirite vaše obaveze u tom periodu. Znači ovi iznosi ovde u poslednjoj koloni mape likvidnosti pokazuju odnos između obaveza i raspoloživih novčanih sredstava za njihovo izmirenje. i vidite da znači nećemo imati problema sa izmirenjem obaveza koje dospevaju do mesec dana ali za obaveze koje dospevaju od 1 do 3 meseca imamo problem, jer je tu iznos naših obaveza veći od priliva gotovine koji možemo očekivati. Sličnu situaciju imamo sa obavezama koje idu od 1 do 5 godina i obavezama preko 5 godina. Znači šta je zaključak. Sa kratkoročnim održavanjem likvidnosti ova banka nema teškoća ali dugoročno obaveze koje dakle dospevaju uperiodu od 1 do 5 godina i preko 5 godina njihovo izmirenje zahtevaće angažovanje dodatnih sredstava. Znači ova mapa likvidnosti treba da pokaže upravi u kojim to vremenskim periodima ona može očekivati probleme sa plaćanjem da bi mogla unapred da obezbedi sredstva, dodatna sredstva potrebna za izmirenje obaveza banke. To je komentar koji imate u vezi sa mapom likvidnosti.

Šta je mapa valutne strukture? Koji rizik želite da kontrolišete sastavljanjem mape valutne strukture? Valutni rizik, odnosno izloženost banke valutnom riziku. Kako mislite da treba da izgleda mapa valutne strukture, imate li ideju? Evo kako izgleda mapa valutne strukture.

Pogledajte šta čini mapu valutne strukture. Nalazi se imovina i obaveze banke raščlanjeni prema valutama u kojima se vode. Znači prvo imate aktivu a onda imate obaveze banke i to prema tome u kojim valutama se mora vršiti plaćanje, odnosno u kojim valutama će biti izvršena naplata plasmana u stranoj valuti, odnosno u kojim valutama mora biti izvršeno plaćanje obaveza u stranoj valuti. Pa šta je zadatak ove mape valutne strukture? Da odrazi tzv.

323

neto deviznu poziciju banke, da pokaže da li banka u vezi sa određenim valutama ima višak ili manjak valuta potrebnih za izmirenje obaveza u toj valuti. Pogledajte recimo prvu, znači mapa valutne strukture sadrži imovinu odnosno plasmane, gotovinu i plasmane banke, iskazanu po valutama u kojima se ta imovina vodi. Znači tu će biti samo imate euro, dolar, ostale valute, švajcarske franke i imate ukupno strana valuta domaća valuta i ukupna imovina banke. U drugom delu posle ukupne imovine imate iskazane obaveze banke koje mogu opet biti u istim valutama: u švajcarskim francima, eurima, dolarima, ostalim valutama, ukupnoj stranoj valuti, u domaćoj valuti i ukupno. Šta je neto devizna pozicija banke, znači neto devizna pozicija po određenim valutama i ukupno? Pogledajte naši prilivi u švajcarskim francima su 4 011 621, a naše obaveze koje moraju biti plaćene švajcarskim francima su 10 925 405. Šta to pokazuje. Da mi jednostavno nemamo dovoljno te valute da bismo imirili naše obaveze. Ali zato imamo višak eura, imamo višak dolara. Naše obaveze dolarske i u evrima su niže od naše imovine, odnosno priliva u dolarima i u evrima. Prema tome šta biste vi da vodite banku zaključili? Da ćete morati da uradite konverziju, da ćete morati vašu imovinu koja se nalazi u evrima ili u dolarima pretvoriti u švajcarske franke da biste mogli to da izmirite. Znači vi nemate generalno gledano ukupno vaša devizna pozicija je pozitivna, vaši prilivi u stranoj valuti imate veće prilive od odliva. Znači nećete imati problem sa održavanjem devizne likvidnosti, ali ta strukturam je takva da imate manjak u švajcarskim francima. Ovakva valutna struktura je važna i zbog još jedne stvari. Kursevi valuta ne menjaju se samo tako što se menja kurs domaće valute u odnosu na strane valute, nego se menjaju i međusobni odnosi kurseva stranih valuta. Znači menja se odnos dinar evro, dinar dolar, dinar švajcarski franak, ali menja se i odnos dolar evro. To uopšte nije beznačajno kada dođe do promene ili do pada dolara u odnosu na evro. Ako imate velike iznose imovine banke u evrima ili u dolarima, to će dovesti do nastanka pozitivnih ili negativnih kursnih razlika. Tako da mapa valutne strukture treba da vam pomogne da upravljate valutnim rizikom. Znači da vršite promene ili da pokušate da koristite one promene koje vam donose pozitivne kursne razlike i da izbegnete nastanak negativnih kursnih razlika. Zato je naravno potrebno da znate u kojim valutama je imovina banke, da znate ili da imate sposobnost predviđanja promena valutnih kurseva, da znate da koristite neke od derivata za zaštitu od promena u valutnom kursu, da radite tzv.hedžing. Znači radite zaštitu od rizika valutnog kursa kupovanjem određenih opcija, kjučersa itd. Imamo mapu likvidnosti kao treću mapu koja predstavlja spoj malopre pomenute mape likvidnosti ja mislim i da samo malo, još jedna valutna struktura e koncetracija rizika.

KONCENTRACIJA RIZIKA

324

Zašto je koncentracija rizika važna kada vodite banku i zašto radite analizu koncentracije rizika i po kom osnovu utvrđujete koncentraciju rizika? Koncetracija rizika je važna zbog toga što se smatra da je rizik manji ukoliko je disperzija plasmana banke veća i ukoliko je veća disperzija izvora koje banka koristi. To je ono što se kod nas u narodu kaže nikada ne stavljajte sva jaja u jednu kofu, jer ako padnete razbićete sve. Tako bolje je izvršiti disperziju rizika i da bi se dakle taj i kreditni rizik i valutni rizik smanjio banka gleda da njeni klijenti potiču iz različitih područja geografskih, da potiču iz različitih delatnosti i trudi se da nikada ne odobri jednom klijentu veliki kredit. Dakle da nikada veliki deo svojih plasmana ne veže za jednog klijenta, jer propast jednog takvog klijenta bi mogla onda ugroziti opstanak banke. Dakle da stepen koncetracije rizika bude što je moguće niži. i sad šta banka radi, kako želi kako pokušava da sagleda kolika je koncentracija rizika. Znači mi znamo mi to hoćemo, ali sada kako ćemo šta treba da napravimo od izveštaja ili beležaka da bismo videli kolika je koncentracija rizika. Ovde je dat jedan primer gde se znači vrši ili je prikazana koncentracija plasmana i depozita, a prema tome da li su oni odobreni stanovništvu, da li su odobreni preduzećima ili su odobreni lokalnoj samoupravi odnosno vladinim organizacijama. i to je napravljeno u domaćoj valuti i u stranoj valuti. Znači koliko imamo plasmana datim preduzećima u domaćoj i stranoj valuti, koliko stanovništvu koliko lokalnoj samoupravi i kakve su naše obaveze. Znači ovo su sada naši plasmani, a ovo su naša dospeća za plaćanje obaveza opet u stranoj valuti, odnosno u domaćoj valuti. Evo recimo kako ćete uraditi po depozitarima, znači koliki su depoziti koje imate do jedne godine, preko jedne godine ovde nije bilo depozita preko jedne godine nema oročenih i od koga oni potiču, od stanovništva od preduzeća, koliko od domaćih koliko od stranih preduzeća i koliko od vladinih institucija. Zašto je ovo važno? Zašto je ovako jedna koncetracija važna? Pričala Sam vam prošli puta o tome zbog je važno da se zna kolika sredstva vlada drži ili vladine agencije drže kod banaka. To su depoziti koji su jako osetljivi. Depoziti čije naglo povlačenje može dovesti do nelikvidnosti banke. Videli ste kakve probleme je imala komercijalna banka tu nedavno kada je država odlučila da povuče svoje depozite koje je držala kod komercijalne banke. Kao i sve u životu držanje depozita vlade ima svojih dobrih i loših strana. U velikom broju slučajeva u prošlosti događalo se da su neke banke bile jako dobre i njihove uprave važile za jako uspešne zahvaljujući samo tome što su zapravo u svojim izvorima imale veliko učešće državnih para, na koje je plaćana kamata koja je niža od tekuće tržišne kamate i naravno lako im je bilo da jeftino dobijene novce skupo plasiraju privredi i da glume jako uspešne banke. Druge banke koje nisu imale tu privilegiju, dakle nisu bile dovoljno uspešne kada su se upoređivale, ali ne zato što su njihove uprave bile manje sposobne, nego prosto zato što nisu imale privilegiju da dobiju jeftine izvore. i zato je važno kada se gleda koncentracija rizika da se vidi koliki su depoziti privrede, depoziti stanovništva i depoziti države. Za depozite stanovništva rekla Sam vam zašto je važno, zato što su jako osetljivi. Znači depoziti su, to je inače ovako stabilan izvor, ali povlačenje tih depozita može nastati naglo bez

325

prethodnog upozorenja, jednostavno dovoljno je da kažem da počne priča jedna ta banka je loša ili znate desiće se to i to i da ljudi dođu i traže da im vratite novac, da dođe do naglog povlačenja depozita, a to je onda uslov za realizaciju jednog od onih scenarija za nastanak nelikvidnosti banke. i zato je takvo predstavljanje koncetracije rizika važno. Naravno možete uraditi to i po sektorima. Znači koliko je iz proizvodnje, koliko iz trgovine, stanovništva, građevinarstvo, transport, ugostiteljstvo, znači po pojedinim delatnostima da vidite kako je koncentrisan vaš plasman i kako su koncentrisani vaši depoziti. Zašto? Zato što ako imate sve većinu vaših depozita ili većinu vaših plasmana u jednoj delatnosti, ako toj delatnosti krene loše vi delite sudbinu te delatnosti. Zato je važno da vaši depoziti budu i depoziti i plasmani budu rasprodeljeni na veći broj delatnosti. Ne moraju biti u svima i sigurno neće biti u svima, uvek ćete imati neku delatnost koja će biti prisutnija u odnosu na druge, ali ne isključivo da bude u jednoj delatnosti vaš plasman.

PRINOSNI POLOŽAJ BANKE

Kako ocenjujemo prinosni položaj? Kada radite analizu prinosnog položaja bilo banke bilo preduzeća onda imate dve vrste pokazatelja. Jedni koji se utvrđuju samo na bazi bilansa uspeha i drugi koji se utvrđuju kombinacijom podataka iz bilansa uspeha i bilansa stanja. Znači ako imate na raspolaganju samo bilans uspeha, šta možete da računate i koje pokazatelje možete utvrditi recimo kada radite analizu preduzeća pa i bilansa banke. Možete uraditi horizontalnu analizu bilansa tako što ćete utvrditi recimo strukturalnu analizu prihoda. Šta to znači strukturalna analiza prihoda? To znači da utvrdite procentualno učešće svake vrste prihoda u ukupnom prihodu. To nije nezanimljiva analiza, pokazaće vam koji su to prihodi čije je učešće najveće.

Znači šta mi ocenjujemo na bazi prihoda? Prihodi potiču od određene aktivnosti. Pa onda ocenjujemo i koja je to aktivnost koja nam najviše prihoda donosi. Znači čime se to banka u prethodnom periodu najviše bavila ili preduzeće sasvim sve jedno. Onda će vam pokazati možete uraditi strukturalnu analizu rashoda, znači da opet svaki rashod stavite u odnos sa ukupnim rashodima i da vidite koliko je učešće pojedinačnih rashoda u ukupnim rashodima, koliko je učešće zarada u ukupnim rashodima, koliko iznosi troškovi materijala kod preduzeća u ukupnim rashodima.

Kada je reč o analizi prinosnog položaja banke najčešće se koriste sledeći pokazatelji.

326

Стопа приноса на укупан капитал

Однос између нето добити пре пореза и укупног капитала банке

109782/25982651=0.422%

Тумачење: Укупни капитал банке је по основу оствареног добитка увећан за 0,422%

Ovo su već pokazatelji gde koristite i podatke iz bilansa stanja. Koji podatak iz bilansa stanja? To je podatak o ukupnom kapitalu. Njega nemate u bilansu uspeha. Kada stavite u odnos neto dobitak pre poreza sa ukupnim kapitalom banke dobijate stopu prinosa na ukupan kapital. Šta ta stopa prinosa pokazuje? Koliko se ukupan kapital koji je banka koristila povećao usled poslovanja. Zašto pre poreza? Zato što želimo da pokažemo dakle efikasnost banke bez uticaja poreza. Znači ako nama država uzme pola od onoga što smo mi zaradili na ime poreza to ne znači da smo mi manje uspešni. Mi smo zaradili toliko. Drugo je to što prema zakonu polovinu moramo dati državi na ime poreza na dobit, kod nas je 10% još uvek stopa poreza na dobit. Znači u ovom slučaju ukupni kapital banke je po osnovu ostvarenog dobitka uvećan samo za 0,422% što je priznaćete prilično skromna stopa prinosa. Naravno upravu banke zanima više kolika je stopa prinosa na sopstveni kapital banke. Vodimo mi računa o kamaćenju ukupnog kapitala, ali važnije nam je koliko uvećavamo sopstveni kapital banke.

Нето добит након опорезивања/ сопствени капитал банке

96067/3184037=3,01%

Тумачење: Повећање сопственог капитала по основу добити, тј. На сваку КМ сопственог капитала остварена добит износи 30 фенинга.

327

E sad pogledajte od onih 0,422 ovde smo stigli na 3,01. Ali zašto smo ovde uzeli dobit nakon oporezivanja. Zato što smo hteli da pokažemo koliko je naš kapital definitivno povećan po osnovu rezultata ostvarenog u ovoj godini. Znači ovo je iznos dobiti koji je ostaje banci i koliko je to u odnosu na njen sopstveni kapital. To je 3,01. Iako smo smanjili dobit za iznos poreza pokazatelj je ipak veći nego na ukupni kapital. To je razumljivo zato što je videli ste sopstveni kapital uvek manji deo ukupnog kapitala. Znači manji kad kažem mislim na preduzeća. Mi kod preduzeće kažemo jao pa 50% najmanje od ukupnog kapitala treba da bude sopstveni kapital. To kod banaka nije tako i to nisko sasvim normalno jer banka radi sa tuđim novcima a ne sa sopstvenim znači dovela je do toga da je ova stopa prinosa povećana na 3,0.

Каматна маржа

Нето приход од камата/просечна укупна актива

956959/21704326=4,4%

Тумачење: Каматна маржа изражава успешност банке у обављању њене основне делатности, односно у прикупљању и пласирању средстава.По том основу укупна средства банке су повећана за 4,4%

Šta je kamatna marža? Znači to je neto prihod od kamata koji stavite u odnos sa prosečnom ukupnom aktivom. A šta je neto prihod od kamate, da li se sećate? To je razlika između prihoda i rashoda po osnovu kamate. Znači koliki je, šta pokazuje ovaj pokazatelj, šta nam on govori? Koliko se ukupna prosečna aktiva banke povećava po osnovu naše zarade po osnovu kamata. Znači koliko smo mi to uspeli da povećamo sopstvenu prosečnu ukupnu aktivu zahvaljujući tome što smo sredstva plasirali po kamatama koje su bile više od kamata koje smo plaćali na depozite koje smo prikupili.

Покривеност расхода нето приходом од камате

328

Нето приход од камате/Остали оперативни расходи

889178/956959=92,9

Тумачење: Овај показатељ исказује учешће оперативних расхода у нето приходу од камата. У овом примеру то значи да у свакој КМ нето прихода од камата оперативни расходи учествују са 92,9 %

Pokrivenost rashoda neto prihodom od kamate, znači kakav je odnos između neto prihoda od kamate i ostalih operativnih rashoda. Znači koliko pokrivamo naše rashode neto prihodom od kamate? Kada prihod od kamate umanjite za rashod, a ostaje vam neto kamata ili neto prihod od kamate ili dobitak od kamate možete ga i tako zvati, a onda da li je on dovoljan da pokrijemo operativne rashode, to su oni rashodi koje izaziva poslovanje banke. Vidite ovde nisu. Ovde su operativni rashodi banke pokriveni neto prihodom od kamate sa 92,9%. Ovo su pokazatelji koje će izračunati eksterni korisnici, znači oni koji nemaju pristup nekim detajljnijim informacijama.

Za vas koji budete radili u bankama, zanimljivo je da uradite i jednu detaljniju analizu prihoda i rashoda od kamata i da pokušate da dokučite koji su to sektori u kojima banke ostvaruju prihode i rashode. Znači koliko prihoda i rashoda ostvarujete plasmanima stanovništvu, preduzećima, drugim bankama, vladinim institucijama, stranim preduzećima. Koliko iznose zatezne kamate i koliko iznosi ukupni neto prihod od kamate. Pogledajte sada recimo u ovoj tabeli kolike su kamate koliki je prihod naplaćen od stanovništva, a kolike su kamate koje su plaćene stanovništvu. Rashodi znači stanovništvu je plaćeno više nego što je od stanovništva po osnovu kamata naplaćeno. Šta iz ovoga zaključujemo? Da ova banka ne radi previše sa stanovništvom. Ona prikuplja štednju stanovništva, ali ne odobrava potrošačke kredite. Dakle stanovništvo nije ciljna grupa ove banke, jer pogledajte prihodi, odnosno kamate koje su naplaćene , a koje su inače više od kamata koje se plaćaju na depozite su u ukupnom zbiru niže od kamata koje su stanovništvu plaćene. Ali pogledajte naredni sektor, sektor preduzeća. Tu imate prihode od kamata koji iznose 1 025 514, a plaćeno je 251 659. Znači ova banka radi sa privredom. Njena najvažnija grupa ove banke su preduzeća i ta preduzeća imaju depozite uglavnom po viđenju nema tu oročenih depozita, jer na depozite po viđenju banka ne plaća kamatu, ali na neke oročene depozite plaćane 251 000, a četiri puta više je naplaćaneno po osnovu kamata na kredite koji su preduzećima odobrene. Odnos između pogledajte kod banaka

329

vrlo blizu. To znači da smo mi ovde koristili malo više sredstva drugih banaka, nego što smo plasirali naša sredstva drugim bankama, jer su nam rashodi po osnovu banaka veći od prihoda. Znači manje smo plasirali drugim bankama više smo koristili njihova sredstva i zato je ovakav odnos između prihoda i rashoda po osnovu kamata. Kod stranih preduzeća opet smo imali više plasmana odnosno više prihoda nego što su bili rashodi. Evo to je jedan od pregleda koji vam može pružiti dodatne informacije o tome odakle vama potiču prihodi od kamata, koje taj koji vam plaća kamate, a koje taj kome vi plaćate kamatu i kakvi su međusobni odnosi.

Drugi važan prihod su prihodi i rashodi po osnovu naknada i provizija i tu vas naravno zanima samo da li su oni naplaćeni u domaćoj ili u stranoj valuti. Pogledajte koliki su prihodi od provizija. Oni su 466 479, a rashodi su samo 106 453. i ova banka koju smo analizirali nije imala gubitak zahvaljujući tome što ima dobit na prihodima odnosno ima pozitivnu razliku između prihoda i rashoda po osnovu naknade i provizije. Videli ste da neto prihod od kamate ne pokriva sve operativne rashode, ali ova razlika u prihodima i rashodima po osnovu naknade i provizije je tolika da pokriva sve operativne rashode i obezbeđuje iskazivanje dobitka banke. Šta možete zaključiti na bazi strukture prihoda i rashoda? Pogledajte u stranoj valuti ova banka naplatila je 355 496 od ukupnih dakle prihoda od provizija, više od 3/4 otprilike je ostvarena u stranoj valuti. Šta biste onda zaključili gde ova banka radi ili kome više pruža usluga? Ona više usluga pruža stranim komitetntima kojima naplaćuje provizije ili radi za svoje komitente, ali naplaćuje naknadu u stranoj valuti jer verovatno radi usluge sa stranim bankama. Kada je reč o rashodima pogledajte odnos je obrnut. Tu je najveći deo rashoda u domaćoj valuti, a samo nešto malo naknada i provizija su plaćeni u stranoj valuti odnosno odnose se na obaveze po osnovu u stranoj valuti.Tako da ne samo da je pozitivan odnos između prihoda i rashoda po osnovu naknada, nego je i iznos dobar je odnos kada je reč o valutama, jer smo mnogo više naplatili u stranoj valuti nego u domaćoj.

330