Ekonomika preduzeća

I Pojam i predmet izučavanja ekonomike preduzeća

Ekonomika preduzeća je disciplina ekonomske nauke koja proučava preduzeće sa ciljem da definiše principe i pravila kojima se u praksi efikasnije postižu ciljevi preduzeća. Kako bi omogućila efikasnije ostvarivanje ciljeva preduzeća, ekonomika preduzeća koristi sopstvena teorijska uopštavanja i rezultate istraživanja drugih ekonomskih disciplina.

Predmet proučavanja ekonomike preduzeća je proces poslovanja preduzeća. Proces poslovanja se sastoji od: ulaganja, tranformacije ulaganja u rezultate i rezultate. Ekonomika preduzeća proučava karakteristike svake od ovih faza. Tako u vezi sa fazom ulaganja, ekonomika preduzeća proučava: materijal, ljudske resurse novac i kapital. U fazi transformacije ulaganja u rezultate proučava način na koje preduzeće koristi tehnologiju i ljudske resurse. Što se faze rezultata tiče ekonomika preduzeća najveću pažnju posvećuje profitu.

Ekonomika preduzeća proučava i okruženje preduzeća, tj. karakteristike užeg i šireg okruženja kao i načine interakcije između preduzeća i njegovog okruženja.

Ekonomika preduzeća proučava ciljeve preduzeća. Ciljevi su veoma važni, jer je njihovo ostvarivanje i svrha osnivanja preduzeća.

Ekonomika preduzeća proučava i efikasnost i efektivnost. To su suštinska pitanja ekonomske nauke. Proizilaze iz činjenice da su resursi ugraničeni i da imaju mogućnost alternativne upotrebe. Stoga je potrebno da se resursi što efikasnije koriste.

II Mesto ekonomike preduzeća u sistemu poslovne ekonomije

Ne postoji jedinstveno shvatanje poslovne ekonomije. Za jedne, poslovna ekonomija je primenjena mikroekonomija dok je za druge, to je nauka o upravljanju.

Poslovna ekonomija je skup disciplina ekonomske nauke koje proučavaju preduzeće sa ciljem da definišu principe i pravila kojima se u praksi efikasnije postižu ciljevi preduzeća. Poslovna ekonomija nije jedna naučna disciplina već sistem disciplina.

Discipline poslovne ekonomije su:

opšte discipline: ekonomika preduzeća, menadžment i organizacija funkcionalna područja: upravljanje proizvodnjom, upravljanje ljudskim resursima, upravljanje

finansijama i marketing pomoćna područja: računovodstvo, informatika, kvantitativna analiza i nauka o ponašanju posebna područja: bankarstvo, osiguranje, međunarodno poslovanje, trgovina, saobraćaj i

turizam.

Sve discipline, osim opštih, proučavaju preduzeće sa ciljem da definišu principe i pravila kojma se u praksi efikasnije postižu ciljevi preduzeća koje posluje u određenoj oblasti ili grani.

Za razliku od specijalizovanih disciplina, ekonomika preduzeća proučava opšte probleme poslovanja svih preduzeća. Ona je koncepcijsko-metodološka osnova svih specijalizovanih disciplina poslovne ekonomije.

Za poslovnu ekonomiju od posebnog su značajna:

teoriska ekonomija: daje teorijsko-metodološku osnovu poslovnoj ekonomiji, pa samim tim i ekonomici preduzeća. Posebno značajna teorijska disciplina je mikroekonomija, koja se bavi ekonomskim ponašanjem pojedinačnih ekonomskih subjekata.

nauke o odlučivanju: razvile su brojne metode i tehnike koje se primenjuju u poslovnoj ekonomiji, pa samim tim i u ekonomici preduzeća.

III Ciljevi izučavanja ekonomike preduzeća

Osnovni cilj ekonomike preduzeća je sistematsko širenje znanja o svim aspektima poslovanja preduzeća.

Sistematsko širenje znanja ima dva cilja:

1. teorijski cilj – razumevanje i objašnjavanje poslovanja preduzeća;2. praktični cilj – sticanje znanja i veština neophodnih za efikasno upravljanje preduzećem.

Ekonomika preduzeća je i normativna i pozitivna naučna disciplina. Normativna je zato što propisuje kako preduzeće treba da funkcioniše kako bi ostvarilo određene ciljeve. Pozitivna je zato što ona pre nego što propiše kako preduzeće treba da funkcioniše, najpre treba da utvrdi kako zaista funkcioniše.

Ekonomika preduzeća treba da pokaže zašto preduzeća donose odluke na određeni način, i po čemu se dobre odluke razlikuju od loših. Nije međutim samo dovoljno utvrditi dobre i loše odluke. Nije dovoljno da neko preduzeće na primer imitira uspešno preduzeće, jer uspeh preduzeća može biti posledica brojnih faktora, koji mogu biti nepoznati i tom uspešnom preduzeću. Zato se ekonomika preduzeća ne može isključivo osloniti samo na teorijska ili samo na praktična znanja, već ova dva treba da integriše u principe donošenja poslovnih odluka.

IV Pojam preduzeća

Proces stvaranja vrednosti u tržišnoj privredi ostvaruje se aktivnošću velikog broja preduzeća.

Preduzeće je osnovni subjekt tržišne privrede. Preduzeće je samostalna organizacija ekonomskih resursa koja transformišući uložene resurse u rezultate stvara vrednost u cilju ostvarenja profita.

Ova definicija ukazuje na sledeće bitne karakteristike preduzeća. Prvo, preduzeće je samostalan ekonomski subjekt. Drugo, preduzeće je organizovana celina. Treće, preduzeće stvara vrednost transformišući uložene resurse u rezultate da bi ostvarilo profit.

Samostalnost preduzeća podrazumeva da preduzeće samostalno donosi odluke o tome: šta i kako proizvodi, i kako raspoređuje rezultate funkcionisanja. Vlasnici su nosioci samostalnosti preduzeća. U donošenju odluka, preduzeće nije sasvim nezavisno. Ono mora poštovati ograničenja iz okruženja koja mogu biti pravna i ekonomska. Pravna ograničenja podrazumevaju zakone i propise zemlje. Ekonomska ograničenja podrazumevaju tržišne zakone.

U preduzeću se uspostavljaju brojni odnosi. Ti odnosi mogu biti: između ljudi međusobno, između ljudi i materijalnih resursa i između samih materijalnih resursa. Da bi preduzeće bilo efikasno, ovi odnosi moraju biti dobro organizovani.

Funkcionisanje preduzeća je proces transformacije određenih ulaganja u rezultate, pri čemu se stvara vrednost. Stvaranje vrednosti se vrši iz tri faze: faze ulaganja resursa u preduzeće, faze transformacije ulaganja u rezultate i faze ostvarivanja rezultata.

Uslov za otpočinjanje procesa stvaranja vrednosti je ulaganje resursa u preduzeće. Ta ulaganja imaju različite oblike: ljuski rad, materijali i sirovine, mašine, informacije i znanje itd. Karakteristike ovih faktora zavise od toga koje rezultate preduzeće želi da ostvari. Da bi preduzeće ostvarilo rezultate uloženi resursi se transformišu u rezultate, pri čemu se ti resursi troše. Zbog toga je važno efikasno koristiti resurse i tehnologiju, jer to određuje koliku će vrednost preduzeće stvoriti.

Rezultat procesa pretvaranja ulaganja u rezultate su proizvodi i usluge. Njihovom prodajom na tržištu preduzeće ostvaruje prihod. Deo prihoda preduzeće koristi kako bi nadoknadilo utrošene resurse. Iznos prihoda iznad iznosa neophodnog za obnavljanje utrošenih resursa je profit. Profit se može iskoristiti za nove investicije ili se može raspodeliti vlasnicima preduzeća.

V Preduzeće kao sistem

Preduzeće je sistem, tj. celina koja se sastoji od međusobno povezanih elemenata. Elementi preduzeća su sistemi nižeg reda, odnosno podsistemi preduzeća.

Najznačajnije karakteristike preduzeća kao sistema su to da je preduzeće organizacioni, otvoren i složen sistem.

Sistemi mogu biti:

organizacioni (nastaju voljom ljudi):o funkcionalni;o instrumentalni;

prirodni (ne nastaju voljom ljudi, u skladu su sa zakonima prirode).

Preduzeće je organizacioni sistem jer nastaje svesnom voljom ljudi da bi svojim funkcionisanjem ostvarivalo ekonomske ciljeve. Zato se preduzeće naziva još i sistemom cilja, ili teleološkim sistemom. Preduzeće je takođe funkcionalan sistem.

Preduzeće je otvoren sistem jer stalno održava veze sa okruženjem: pribavlja resurse iz okruženja i šalje rezultate svog funkcionisanja u okruženje.

Preduzeće je složen sistem jer se sastoji od raznolikih elemenata i složenih veza između tih elemanata.

Kao sistem preduzeće se sastoji od više podsistema:

podsistem za održavanje veza sa okruženjem; podsistem za održavanje; podsistem operacija; podsistem prilagođavanja i upravljački podsistem.

Podsistem održavanja veza sa okruženjem neposredno održava vezu preduzeća sa okruženjem – pribavlja resurse iz okruženja i šalje rezultate funkcionisanja u preduzeće.

Podsistem za održavanje omogućava nesmetano funkcionisanje preduzeća.

U podsistemu operacija se odvijaju procesi transformacije ulaganja u rezultate (to je na primer proizvodni pogon).

Podsistem prilagođavanja prati promene u okruženju preduzeća sa ciljem da upozori preduzeće na opasnosti ili mogućnosti.

Upravljački podsistem upravlja preduzećem kao celinom i koordinira rad svih ostalih podsistema.

VI Zašto preduzeća postoje?

Preduzeća postoje zbog tri razloga:

1. prednost specijalizacije;2. redukcije rizika i neizvesnosti i3. minimiziranja transakcionih troškova.

Sve tri teorija ipak ističu da je osnovni razlog postojanja preduzeća efikasnost.

Prednost specijalizacije

Privreda može da postoji bez preduzeća ali u tom slučaj se ne proizvodi efikasno. Preduzeća nastaju kada su domaćinstva počela da proizvode za razmenu, a ne za lične potrebe. Specijalizacija ima dva značenja – raditi samo jedan posao i raditi za drugog.

Specijalizaciju uzrokuje podela rada. Podela rada je deljenje procesa rada na više zasebnih radnih zadataka. Uz podelu rada se svaki posao obavlja brže, stručnije, kvalitetnije, pa samim tim i efikasnije (i to je najveća prednost specijalizacije). Stepen specijalizacije zavisi od veličine tržišta (veće tržište – veća specijalizacija).

Prednosti specijalizacije su utemeljene u neoklasičnoj teoriji preduzeća. Osnovni predmet analize neoklasičara je razmena. Preduzeće se definiše kao proizvodno-tehnička jedinica koja kupuje inpute i proizvodi dobra namenjena razmeni. Odluke donosi preduzetnik koji ostvaruje profit ili snosi gubitak. Preduzeće kao organizacija u neoklasičnoj teoriji ne postoji. Preduzeće je crna kutija koja proizvodi za razmenu.

Redukcija rizika i neizvesnosti

Preduzeća postoje zbog redukcije rizika i neizvesnosti. Rizik i neizvesnost se minimiziraju zbog asimetrične raspodele rizika i neizvesnosti između vlasnika/menadžera i zaposlenih. Vlasnik/menadžer snosi veći rizik od zaposlenih, koji traže sigurne plate i zaštitu od rizika i neizvesnosti. Vlasnik snosi veći rizik od zaposlenih jer je njegov ulog u preduzeću veći nego ulog zaposlenih. Zbog toga vlasnik/menadžer zahteva kontrolu i upravljanje, koje su metod za upravljanje rizika. Takođe zbog većeg rizika, vlasnik potražuje ukupan ostatak profita.

Teoriju da preduzeće postoji zbog redukcije rizika i neizvesnosti formulisao je Najt. Kada je teorija formulisana, vlasnik i menadžer je bio ista osoba. Kasnije se kontrola odvaja od vlasništa, i prenosi se na menadžere. Odluku o izboru menadžera vrše vlasnici, tako da oni posredno imaju pravo kontrole. Profit nije rezultat rizika već je rezultat neizvesnosti. Rizik se može osigurati, a neizvesnost ne može. Pošto može da se osigura rizik je trošak. Neizvesnost se ne može osigurati ni konvertovati u troškove. Zato je profit rezultat neizvesnosti.

Izvesnost, rizik i neizvesnost se definišu prema stepenu informisanosti. Postoji potpuna i nepotpuna informisanost. Izvesnost postoji kada su ekonomski agenti potpuno informisani. Rizik i neizvesnot postoje kada su ekonomski agenti nepotpuno informisani. U situaciji potpune informisanosti sve alternative i njihovi ishodi su poznati. U situaciji nepotpune informisanosti nisu poznati svi ishodi i alternative. Kada je informisanost nepotpuna vrši se proračun verovatnoće ishoda. Kod rizika se ta verovatnoća može objektivo odrediti. Kod neizvesnosti se ta verovatnoća ne može objektivno odrediti, već samo subjektivno – na osnovu znanja, iskustva i intuicije.

Rizik je podkategorija neizvesnosti, gde verovatnoća ishoda može objektivno da se odredi. Verovatnoća ishoda može da se odredi:

apriori – na osnovu teorije verovatnoće ili aposteriori – na osnovu iskustva u sličnim okolnostima.

Neizvesnost su događaji koji se ne mogu predvideti. U situaciji neizvesnosti verovatnoća ishoda se ne može objektivno odrediti. U toj situaciji se svakom ishodu dodeljuje verovatnoća dešavanja.

Minimiziranje transakcionih troškova

Preduzeća postoje da bi se minimizirali transakcioni troškovi. Preduzeće učestvuje na tržištu kupujući resurse i prodavajući dobra i usluge. Učešće na tržištu košta, i javljaju se transakcioni troškovi. U transakcione troškove spadaju: troškovi prikupljanja informacija o predmetu razmene, troškovi pregovaranja kupca i prodavca i troškovi koji nastaju da bi se postignuti dogovor ispunio. Prva dva nastaju zbog ograničene racionalnosti, a treći zbog oportunističkom ponašanja.

Ograničena racionalnost je uzrokovana nedostatkom ljudskog znanja. Odnosi se na dostupnost i tačnost informacija. Oportunističko ponašanje je nepoštenje i sebičnost u postizanju dogovora.

Transakcioni troškovi se minimiziraju internalizovanjem transakcija. Internalizovanje transakcija je obavljanje transakcija u preduzeću, a ne preko tržišta. Oko je rezultat odluke kupiti ili praviti. Osnovni problem je koje transakcije treba internalizovati, a koje obavljati preko tržišta.

Transakcije se razlikuju po sledećim karakteristikama:

1. Određenost transakcija – vezanost strana u razmeni za transakciju. Kod transakcija visokog stepena određenosti, sklapaju se ugovori koji štite kupca od oportunističkog ponašanja prodavca.

2. Učestalost i trajanje transakcija – neke transakcije su trenutne i kratko traju, dok se druge ponavljaju duže vreme. Kada su transakcije učestale i kratko traju, transakcioni troškovi su niski. Što je učestalost manja, a trajanje duže, transakcioni troškovi se povećavaju.

3. Neizvesnost i složenost transakcija – transakcije mogu da budu jednostavne ili složene. Jednostavne se obavljaju na osnovu standardnih ugovora (u kojima je sve određeno). Složene transakcije se obavljaju na osnovu ugovora koji ne mogu biti potpuno određeni u trenutku u kome se prave. Da bi se smanjili troškovi, složene transakcije treba internalizovati.

Transakcije se internalizuju kada su troškovi tržišnih transakcija viši od troškova internalizovanja transakcija.

VII Proizvodno preduzeće

Preduzeća se mogu deliti prema: karakteristikama transformacionog procesa, veličini i pravnom obliku. Prema karakteristikama transformacionog procesa, preduzeća se dele na proizvodna i uslužnja.

Proizvodna preduzeća u procesu proizvodnje transformišu ulaganja u proizvode. Proces proizvodnje je odvojen od procesa potrošnje. Odvojenost procesa proizvodnje od procesa potrošnje omogućava standardizaciju proizvoda. Osim toga, ta odvojenost omogućava specijalizaciju ljudi u tehnološkom procesu za pojedine uže poslove.

Rezultat proizvodnje proizvodnog preduzeća je opipljiv proizvod, koji služi za dalju preradu ili potrošnju. Proizvodna preduzeća su intenzivna kapitalom, a tehnološki faktori imaju dominantnu ulogu u ovim preduzećima.

Proizvodna preduzeća se dele na:

1. Industrijska preduzeća, koja se dalje dele na:a. preduzeća koja proizvode poluproizvode od prirodnih supstanci; b. preduzeća koja proizvode proizvode od sintetičkih supstanci i poluproizvoda;c. preduzeća koja prerađuju poluproizvode od prirodnih i veštačkim materijala.

2. Građevinska preduzeća, koja se dalje dele na:a. preduzeća niske gradnje ib. preduzeća visoke gradnje.

3. Ekstraktivna preduzeća za proizvodnju proizvoda mineralnog porekla, koja se dalje dele na:a. preduzeća koja eksploatišu metalne i nemetalne minerale ib. preduzeća koja eksploatišu fosilne materijale.

4. Ekstraktivna preduzeća za proizvodnju proizvoda biljnog porekla, koja se dalje dele na:a. poljoprivredna ib. šumarka preduzeća.

VIII Uslužno preduzeće

Pored tradicionalnih usluga (kao što su transportne i zanatske usluge) danas se sve više razvijaju i usluge poput: finansijskih, usluga poslovnog savetovanja i sličnih.

Osnovna karakteristika uslužnih preduzeća je to što proces pružanja usluge i proces potrošnje usluge neodvojiv. Podrazumeva se neposredan kontakt onoga ko pruža uslugu i korisnika usluge. Usluge su mnogo više prilagođene specifičnim potrebama korisnika. Nasuprot tome, kod proizvodnih preduzeća proizvodi su standardizovani.

Uslužna preduzeća ne mogu da skladište usluge, pa je stoga važno da stalno usklađuju ponudu i tražnju.

Uslužna preduzeća su radno intenzivna. Ljudski faktor ima veći značaj od tehničkog.

Uslužna preduzeća ne moraju biti velika da bi bila efikasna. Efikasnost povećavaju svojim razgrađivanjem u manje jedinice koje su locirane u blizini klijenata.

Zaposleni u uslužnim preduzećima, pored tehničkog znanja moraju posedovati i humanistička znanja i interpersonalne sposobnosti.

Takođe postoje i preduzeća koja imaju karakteristike i uslužnih i proizvodnih preduzeća. Tavka preduzeća standardizuju svoje usluge.

IX Diferenciranje preduzeća prema veličini

Prema veličini preduzeća se dele na: mala, srednja i velika. Određivanje kriterijuma podele je osnovni problem.

Obično se veličina preduzeća izražava brojem zaposlenih, visinom kapitala, visinom ukupnog prihoda i visinom profita. Problem može nastati prilikom izbora pojedinačnog faktora – na primer preduzeće u kapitalno intenzivnoj delatnosti može imati relativno mali broj zaposlenih, a raspolagati ogromnim kapitalom.

Osim izobora indikatora problem su i granične vrednosti izabranih indikatora. Na primer potrebno je znati koliko tačno radnika treba da ima preduzeće da bi se ono svrstalo pod malo, srednje ili veliko.

Posledice klasifikacije preduzeća prema veličini su veoma praktične. Mala i srednja preduzeća mogu imati različita prava i obaveze od velikih. Takođe, u mnogim zemljama postoje programi podrške malim i srednjim preduzećima.Takođe i neke obaveze malih preduzeća su manje od ostalih preduzeća, kao na primer obabeze sastavljanja finansijskih izveštaja, obaveza revizije i sl.

U praksi se koriste različiti indikatori veličine za različite privredne grane ili se različiti indikatori kombinuju. Prema Boltonovom komitetu preduzeće je malo:

ako u oblasti industije zapošljava do 200 radnika; ako u oblasti trgovine ostvaruje prihod do 500.000£ godišnje; ako u građevinarstvu zapošljava do 50 radnika i ako u transportu poseduje do 5 vozila.

Boltonov komitet dakle koristi različite indikatore za različite delatnosti.

Primer kombinovanja kriterijuma je američki Komitet za privredni razvoj. Za njih je svako preduzeće malo koje ispunjava bar dva od četiri uslova:

vlasnik samostalno upravlja preduzećem; kapital za preduzeće obezbeđuje pojedinac (ili mala grupa ljudi); preduzeće je lokalno po svojim poslovima i prema indikatorima veličine manje je od ostalih preduzeća u istoj grani.

U preporukama Evropske komisije određuju se kriterijumi za definisanje mikro, malih i srednjih preduzeća:

Srednja preduzeća su preduzeća koja zapošljavaju do 250 radnika, čiji je godišnji prihod do 50 miliona evra i/ili čija je ukupna vrednost do 43 miliona evra.

Mala preduzeća su preduzeća koja zapošljavaju do 50 radnika, čiji je godišnji prihod i/ili ukupna vrednost do 10 miliona evra.

Mikro preduzeća su preduzeća koja zapošljavaju do 10 radnika, čiji je godišnji prihod i/ili ukupna vrednost do 2 miliona evra.

Prema našem zakonu, preduzeća srednje veličine su ona koja ispunjavaju dva od tri kriterijuma:

broj zaposlenih je između 50 i 250; godišnji ukupan prihod je između 2,5 i 10 miliona evra i

vrednost imovine preduzeća je između 1 i 5 miliona evra.

Preduzeća koja imaju niže vrednosti kod dva od tri kriterijuma su mala, a koja imaju više vrednosti su velika preduzeća.

X Mala preduzeća

Najveći broj preduzeća u svakoj privredi su mala preduzeća. Značaj malih preduzeća je višestruk: imaju veliku ulogu u povećanju zaposlenosti, diversifikovanju privredne strukture, inoviranju, tehničkim procesima, itd. U Srbiji od 69 hiljada preduzeća, 66 hiljada, odnosti 95% su mala preduzeća. U Evropskoj Uniji je taj procenat preko 98%.

Sa malim preduzećima se obično povezuje pojam preduzetništvo. Preduzetništvo je veoma star pojam i tokom vremena je menjao značenje. Danas se pod tim pojmom pre svega podrazumeva spostobnost pretvaranja faktora proizvodnje u proizvode ili usluge. Preduzetništvo se povezuje sa promenama sa promenama kao što su: novi proizvodi i usluge, novi materijali, nova organizaciona rešenja i novi procesi proizvodnje. Pri tome, preduzetnik sam po se bi ne mora da bude inovator, ali koristi inovacije kako bi stvorio vrednost. Često on koristi informacije koje su svima dostupne, ali samo on uočava mogućnosti za poslovne poduhvate dok im drugi ne pridodaju značaj. Na primer, Henri Ford nije izmislio ni automobil ni podelu rada, ali je podelu rada i pokretnu traku primenio za proizvodnju automobila čime je veoma povećao produktivnost. Preduzetnički proces obuhvata uočavanje mogućnosti, i kreiranje preduzeća potrebnog za realizaciju tih mogućnosti. Preduzetništvo ne treba vezivati samo za mala preduzeća. Prema shvatanju Šumpetera, preduzetništvo je proces kreativne destrukcije postojećem ekonomskog poretka uvođenjem novih proizvoda.

Mala preduzeća mogu biti u bilo kojoj formi privrednog društva, ali najviše im pogoduje: ortačko društvo, komanditorno društvo, društvo sa ograničenom i neograničenom odgovornošću. Pored toga mala preduzeća se osnivaju i kao preduzetničke jedinice (radnje, agencije, biroi). Prema našem zakonu preduzetnik je fizičko lice registrovano za neku delatnost. Pravnu formu preduzetnik ne treba mešati sa ekonomskim fenomenom preduzetništva.

Prednost malih preduzeća dolazi do izražaja u delatnostima u kojima je potreban i važan neposredni kontakt pružaoca i korisnika usluge. Zbog neposrednijeg odnosa sa klijentima, usluge se mogu prilagođavati specifičnim zahtevima klijenata.

Mnoga mala preduzeća posluju u delatnostima gde se zadovoljava tražnja na uskom segmentu tržišta.

U malim preduzećima često se proizvode proizvodi koji zahtevaju posebnu preciznost (laboratorijski uređaji, muzički instrumenti). Tu je potrebna stalna i neposredna kontrola procesa proizvodnje. Takođe mala preduzeća proizvode proizvode za čiju su proizvodnju potrebni posebna znanja i veštine. Mala preduzeća imaju prednost i u proizvodnji luksuznih ili eksklutivnih proizvoda.

Prednost malih preduzeća je i fleksibilnost. Fleksibilnost je sposobnost prilagođavanja promenama u okruženju. Fleksibilnost malih preduzeća je posledica: neposrednog kontakta sa tržištem, neformalne

organizacije (koja omogućava brže donošenje odluka), korišćenje univerzalne opreme i niži stepen specijalizacije zaposlenih.

Takođe prednost malog preduzeća je i neposredniji odnos vlasnika i zaposlenih, kao i samih zaposlenih.

Isti faktori koji su uzrok fleksibilnosti malih preduzeća, takođe su i razlog njihove manje efikasnosti. Troškovi po jedinici proizvoda malih preduzeća su veći u odnosu na velika preduzeća. Razlog tome je nedovoljna specijalizacija, nepostojanje jasnih pravila, procedura i postupaka, nerazvijenog sistema kontrole itd.

Ozbiljan nedostatak malih preduzeća je i preterana zavisnost od znanja i sposobnosti jednog ili malog broja ključnih ljudi. To dovodi do rizika ključnih ljudi. Bilo koje promene vezane za radnika ili ključne ljude dovode do poremećaja, krize ili čak i prekida poslovanja. Mala preduzeća ne zapošljavaju specijaliste, već ljude sa opštijim znanjima. Mala preduzeća ne mogu da privuku stručnjake, jer ne pružaju mogućnosti napredovanja u karijeri, za razliku od velikih preduzeća.

Mala preduzeća se sreću i sa visokim tržišnim rizicima. Poslovanje zasnivaju na jednom ili malom broju proizvoda. Zato su izloženi riziku da će usled promene tražnje za tim proizvodima, doći do smanjenja prihoda.

Jedan od najvećih problema malih preduzeća je obezbeđivanje finansijskih sredstava. Nisu im dostupni izvori finansiranja koji su dostupni velikim preduzećima. Takođe iz dostupnih izvora sredstava, sredstva se pribavljaju po nepovoljnim uslovima. Hartije od vrednosti koje malo preduzeće eventualno može da emituje, tržište hartija od vrednosti ne prihvata zbog prevelikog rizika. Kada banke kreditiraju mala preduzeća one naplaćuju premiju na rizik, višu kamatnu stopu i daju kredite na kratak rok.

Zbog problema u finansiranju, mala preduzeća sredstva najčešće obezbeđuju iz neformalnih izvora: lične štednje, zajmova od prijatelja i komercijalnih kredita. Propulzivnija preduzeća sredstva mogu pribaviti i od poslovnih anđela – imućnih pojedinaca koja u zamenu za vlasnički udeo investiraju u preduzeća koja se razvijaju. Takođe sredstva se mogu pribaviti i iz fondova smelog kapitala. Ulaganja smelog kapitala koriste se ta finansijski rast, kako bi preduzeće moglo da se otvori na finansijskom tržištu. Prodajom akcija smeli kapitalisti ostvajuju kapitalnu dobit.

XI Srednja preduzeća

Srednja preduzeća imaju karakteristike i malih i velikih preduzeća.

Najveća razlika im je u organizaciji rada, organizacionoj strukturi i načinu upravljanja. Dok je za mala preduzeća karakteristična neformalna organizacija i jednostavna organizaciona struktura, organizaciona struktura srednjih preduzeća je formalizovana. Preduzeća srednje veličine se sreću sa mnogo složenijim problemima rasta i tekućeg poslovanja. Zato rastom preduzeća dolazi do promene načina upravljanja preduzećem. Najznačajnije promene u upravljanju nastaju sa profesionalizacijom upravljanja.

I pored toga što srednja preduzeća raspolažu većim iznosom kapitala, banke ih doživljavaju kao rizične zajmoprimce. Zato ih nerado kreditiraju. Da bi se otklonila prepreka rasta mnoga preduzeća se

reorganizuju u akcionarska društva. Takođe, srednja preduzeća imaju lakši pristup od malih preduzeća fondovima za vlasničko finansiranje.

U odnosu na velika preduzeća, srednja preduzeća imaju prednost u zadovoljavanju specijalizovane tražnje, kao i na tržištima na kojima fleksibilnost predstvalja konkurentsku prednost.

XII Velika preduzeća

Najznačajnije prednosti velikih preduzeća nastaju usled ekonomije veličine. Ekonomija veličine ima pozitivne efekte, pre sveka smanjenje prosečnih troškova usled veličine preduzeća. Ekonomija veličine je posledica tržišnih prednosti i efikasnijeg upravljanja i sl.

Efekat korišćenja sredstava (tehnička ekonomija) je posledica neproporcionalnosti između troškova nabavke sredstava, i troškova proizvodnje koji nastaju korišćenjem tih sredstava. Efikasnost sredstava zavisi od njihovog kapaciteta. Troškovi nabavke zavise od njihove veličine. Na primer, kapacitet skladišta zavisi od njegove zapremine, a troškovi izgradnje zavise od njegove površine. Ako skladište ima oblik kocke 1x1x1, onda je njegova zapremina 1, a površina 6. Stoga, odnost kapaciteta i troškova izgradnje je 1:6. Ako međutim povećamo skladište na 2x2x2, tada je odnos kapaciteta i troškova izgradnje 8:24. Kada se poveća na 3x3x3 odnost je 1:2.

Velika preduzeća imaju prednosti kumulativnog obima proizvodnje. Proizvodnjom velike količine proizvoda u dugom periodu, akumulira se iskustvo i znanje. Efekat koristi od učenja za određeni proizvodni proces izražava se raciom napredka. Racio napredka je odnos prosečnih troškova i obima proizvodnje.

Veliko preduzeće ima prednosti u držanju optimalne količine zaliha. Modernim sistemima za kontrolu zaliha smanjuju se troškovi držanja zaliha. Velika preduzeća na nabavnom tržištu imaju položaj velikih i značajnih kupaca, pa imaju manje troškove naručivanja zaliha.

Efekti ekonomije upravjljanja podrazumevaju korišćenje moderne informacione i telekomunikacione tehnologije. Troškovi upravljanja kod velikih preduzeća rastu manje od njegovog obima proizvodnje (jer uvek ostaje isti broj i sastav menadžera na vrhu).

Velika preduzeća imaju prednosti na tržištu čime ostvaruju ekekte komercijalne ekonomije. Zvog visokog učešća u tržištu ona mogu da ostvare više cene svojih proizvoda i snize troškove distribucije. Takođe, na prodajnom tržištu velika preduzeća imaju prednosti zbog reputacije i robne marke.

Ekonomiji veličine dalje doprinosi i finansijska ekonomija. Finansijska ekonomija podrazumeva niže troškove finansiranja velikih preduzeća. Velika preduzeća su najčešće akcionarska društva i zbog toga kapital mogu obezbediti na tržištu kapitala (izdavanjem akcija i obveznica).

Značajne prednosti velikih preduzeća su i rezultati istraživačko-razvojne delatnosti. Pošto raspolažu kritičnim količinama ljudi i sredstava, velika preduzeća su u mogućnosti da vrše primenjena, razvojna i fundamentalna istraživanja.

Velika preduzeća imaju i nedostatke. Povećanje veličine preduzeća preko optimalne dovodi do disekonomije veličine. Disekonomija veličine podrazumeva porast prosečnih troškova. Porast troškova je uzrokovan problemima u koordinaciji i kontroli. Raspon kontrole je broj ljudi koje rukovodilac može efektivno da kontroliše, i iznosi 5-6 ljudi. Ako usled rasta preduzeća broj podređenih premaši raspon kontrole, dolazi do smanjenja efikasnosti. Da se to ne bi dogodilo, preduzeće koje menja broj zaposlenih mora da poveća broj hijerarhiskih nivoa. Ovo povećava složenost organizacione strukture preduzeća i produžava se tok informacija.

Prelazak ekonomije veličine u disekonomiju definiše optimalnu veličinu. Optimalna veličina preduzeća je veličina preduzeća pri kojoj su prosečni troškovi minimalni. Optimalna veličina zavisi od tehnoloških faktora tržišta. Veličinu preduzeća određuju tehnološki faktori i veličina tržišta.

Velika preduzeća nastaju:

Internim rastom – povećanjem obima i širenjem aktivnosti preduzeća) ili Eksternim rastom (fuzijom dva ili više preduzeća).

Fuzija se ostvaruje:

Spajanjem preduzeća – preduzeća se spajaju i svoja prava i obaveze prenose na novonastalo preduzeće ili

Pripajanjem preduzeća – jedno preduzeće pripaja drugo, pri čemu drugo preduzeće svoja prava i obaveze prenosi na prvo.

Interni i eksterni rast mogu biti:

Horizonralni – rast se ostvaruje u okviru postojeće delatnosti; Vertikalni – rast se ostvaruje uključivanjem u preduzeće više ili niže faze proizvodno-prometnog

procesa i Konglometarsti rast – rast se ostvaruje širenjem delatnosti preduzeća na delatnosti koje nisu ni

horizontalno ni vertikalno povezane sa njegovom dotadašnjom delatnošću.

Velika preduzeća mogu nastati i finansijskim povezivanjem. Tako nastaj:

holding i koncern.

XIII Holding

Holding je oblik privrednog društva koji na osnovu učešća u kapitalu kontroliše jedno ili više drugih privrednih društava. Holding predstavlja oblik finansijkog povezivanja samostalnih privrednih društava pri čemu jedno društvo – vladajuće društvo (matično društvo, kontrolno društvo, društvo majka) ima većinsko učešće u kapitalu drugog društva – zavisnog društva (filijala, potčinjeno društvo, društvo ćerka). Holding kontrolu ostvaruje posedovanjem hartija od vrednosti.

Holding može biti:

čist holding – jedina delatnost mu je kontrola zavisnih društava mešoviti holding – pored čiste holding delatnosti matično preduzeće ima i neku sopstvenu

delatnost. Istovetan je koncern preduzeću.

Sticanje učešća u kapitalu društva koja holdingu omogućava kontrolu može se ostvariti:

Ustupanjem imovine – cela ili deo imovine društvo ustupa holdingu u zamenu za učešće u dobiti holdinga i članska prava.

Investiranjem holdinga u nova društva – holding investira u osnivanje novih društava ili u sticanje učešća u kapitalu postojećih društava. Ovo se može ostvariti na više načina:

o Sistem radijalnog učešća – holding investira u filijale koje nisu međusobno povezane učešćem u kapitalu.

o Sistem piramidalnog učešća – holding učestvuje u kapitalu zavisnog društva koje opet učešćem u kapitalu i samo kontroliše druga društva – društva unuke odnosno podfilijale. Na ovaj način moguće je sa relativno malim kapitalom kontrolisati čitav niz društava.

o Sistem cirkularnog učešća – holding kontroliše filijalu koja ima većinsko učešće u kapitalu druge filijale, ta druga filijala opet kontroliše neku treću filijalu, a ta treća filijala može da ima učešće u kapitalu vladajućeg društva. Najčešće je zabranjeno da filijale poseduju akcije vladajućeg društva.

Holdinzi imaju brojne prednosti: jeftiniji su i jednostavniji način postizanja kontrole nad drugim društvima. Takođe, formiranjem holdinga postojeća preduzeća ne moraju da izgube svoje ime i reputaciju.

Nedostaci holdinga su složeni odnosi vladajućeg i zavisnih društava, kao i veće poreske obaveze.

XIV Koncern

Koncern je finansijski oblik povezivanja preduzeća koje se ostvaruje jedinstvenom upravom. Pojam potiče iz nemačkog pravnog područja. Prema starom akcijskom pravu uslov za postojanje koncerna bila je zajednička uprava ili odnos zavisnosti među preduzećima. Prema novom akcijskom zakonu, uslov za postojanje koncerna je samo zajednička uprava. Koncern nastaje učešćem u kapitalu jednog društva u drugim društvima.

Koncern može biti:

Faktički – vladajuće društvo pored čiste kontrolne funkcije obavlja i neku sopstvenu delatnost. Istovetan je mešovitom holdingu.

Čist – nastaje inkorporiranjem jednog društva u drugo. Ugovorni – nastaje na osnovu ugovora o vladanju kojim se jedno društvo podčinjava upravi

drugog društva. Takođe društvo se može obavezati da prenese ceo svoj dobitak na vladajuće

društvo (ugovorom o prenosu dobitka) ili deo svog dobitka (ugovorom o delimičnoj isplati dobitka).

XV Ortačko društvo

U našem privrednom zakonu postoje četiri oblika privrednih društava:

ortačko društvo; komanditorno društvo; društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo.

Pored ovih, u našem privrednom sistemu postoje i: društvena preduzeća, javna preduzeća i preduzetnici.

Sva privredna društva se dele na:

društva lica i društva kapitala.

Ortačko društvo je vrsta preduzeća u obliku privrednog društva u kome članovi društva (ortaci, partneri, drugari) odgovaraju za obaveze društva neograničeno i solidarno celokupnom svojom imovinom. Nastaje sporazumom dva ili viša pravnih lica.

Po svojim karakteristikama ortačko društvo je društvo lica. To znači da ga odlikuju lična svojstva, poznanstvo i poverenje članova. Na ovim karakteristikama počiva solidarna i neograničena odgovornost svih članova za obaveze društva.

Za ustupanje udela trećim licima potrebna je saglasnost svih članova. Prenošenje udela između ortaka je slobodno.

Iako članovi odgovaraju za obaveze preduzeća svojom imovinom, solidarno i neograničenom, zakon odvojeno posmatra imovinu društva od lične imovine članova. Imovina društva ne može se koristi za isplatu personalnih dugovanja pojedinačnih ortaka.

Osnivačka sredstva formiraju se od uloga ortaka i mogu biti: novac, stvari i prava izražena u novčanoj vrednosti. Zakon ne propisuje minimalan iznos glavnice društva. Ulozi ortaka su jednake vrednosti.

Imovina ortačkog društva može se vremenom povećavati: uključivanjem dobiti u glavnicu, novim ulozima, stvaranjem rezervnog fonda, afirmacijom prava industrijske svojine.

Dobici i gubici ortačkog društva se raspodeljuju na jednake delove među ortacima. U odlučivanju u društvu učestvuju svi ortaci. Poslove društva takođe vode svi ortaci, ako nije drugačije dogovoreno. Osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka vođenje poslovanja se može poveriti: jednom ortaku, nekolicini ortaka, posebnom organu ili prećem licu (prokuristi)

Osnovni nedostatak ovog oblika privrednog društva je neograničena odgovornost ortaka za obaveze društva. To povećava rizik gubitka lične imovine. Značajna mana je i nestabilnost i potreba reorganizacije u slučaju: smrti ortaka, napuštanja društva od strane nekog od ortaka ili isključivanja nekog od ortaka iz društva.

Prednosti su jednostavno osnivanje i manja društvena kontrola, kao i lakše obezbeđivanje kapitala za rast i razvoj.

Najčešće se koristi u oblasti intelektualnih usluga (npr. konsalting ili advokatske kancelarije).

XVI Komanditorno društvo

Komanditorno društvo je preduzeće u obliku privrednog društva koje osnivaju dva ili više fizička ili pravna lica, pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno neograničeno odgovara za obaveze preduzeća (komplementar) i najmanje jedno ograničeno odgovara za obaveze preduzeća u visini svog uloga (komanditor).

Komanditorno društvo ima dve vrste ortaka čija se prava i obaveze bitno razlikuju:

Komplementari – za obaveze preduzeća odgovaraju neograničeno, celokupnom svojom imovinom (kao i ortaci u ortačkom društvu). Oni vode poslovanje društva. Njihova imena se navode u firmi društva, pa se nazivaju i javni ortaci.

Komanditori – za obaveze preduzeća odgovaraju ograničeno, u visini svog uloga u preduzeće. Ne učestvuju u vođenju poslovanja preduzeća. Njihova imena se ne navode u firmi društva, pa se nazivaju i tajni ortaci.

Početna imovina društva formira se od uloga osnivača (komplementara i komanditora), koji mogu biti: u novcu, stvarima i pravima izraženim u novčanoj vrednosti, kao i radu i uslugama društvu. Za razliku od ortačkog društva gde rad i usluge mogu biti budući, u komanditornom društvu, da bi rad i usluge bili priznati u početnu imovinu moraju biti izvršeni.

Prenošenje celine ili dela udela komplementara u komanditornom društvu mora da bude odobreno od strane svih ortaka – i komplementara i komanditora. Za razliku od komplementara, komanditori mogu slobodno prenostiti deo ili ceo svoj udeo u društvu na treća lica.

Poslove društva vode komplementari, a komanditori ne mogu da učestvuju u vođenju poslova. Vođenje komanditornog društva može se poveriti: jednom komplementaru, nekolicini komplementara, posebnom organu ili trećem licu – prokuristi.

Istupanjem svih komplementara iz društva, komanditorno društvo može nastaviti poslovanje u obliku društva sa ograničenom odgovornošću ili akcionarskog društva. Istupanjem svih komanditora iz društva, komanditorno društvo može nastaviti poslovanje u obliku ortačkog društva ili preduzetnika.

XVII Društvo sa ograničenom odgovornošću

Društvo sa odraničenom odgovornošću je preduzeće i obliku privrednog društva koje osnivaju jedno ili više pravnih ili fizičkih lica radi obavljanja određene privredne delatnosti, i koje za obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom.

Društvo sa ograničenom odgovornošću se osniva odlukom o osnivanju (ako ga osniva jedno lice) ili ugovorom o osnivanju (ako ga osniva više lica).

Društvo sa ograničenom odgovornošću je društvo kapitala. Ono međutim ima i neke karakteristike društva lica: značaj ličnih osobina članova društva, i ograničenja u prenošenju udela u društvu na treća lica.

Zakon određuje da društvo sa ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova. U slučaju da društvo ima veći broj članova od propisanog, vrši se transformacija u zatvoreno akcionarsko društvo.

Imovina društva je odvojena od imovine članova.

Osnovna glavnica društva sa ograničenom odgovornošću formira se od uloga članova, koji mogu biti u novcu, stvarima, pravima i izvršenom radu i uslugama.

Zakonom je određen minimalan iznos koji potreban za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću i iznosi 500 evra. Odlukom skupštine društva, osnovni kapital se može povećavati ili smanjivati do zakonskog minimuma.

Za razliku od našeg prava u nekim drugim pravima preduzeća uopšte nemaju određen minimalni iznos početnog kapitala, ili se određuje samo minimalni iznos novčanog dela ili se propisuje minimalni iznos za svakog pojedinačnog člana društva.

Pravo glasa, učešće u dobiti od poslovanja i snošenje gubidaka, kao i učešće u raspodeli likvidacione mase, srazmerno je udelu u uplaćenom osnovnom kapitalu društva.

Bitna razlika društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva je to što udeli nisu izraženi prometljivim hartijama od vrednosti.

Udeli se mogu slobodno prenositi između članova društva kao i na treća lica. Pri prenosu udela na treća lica postoji pravo preče kupovine – najpre to pravo ima društva, zatim ostali članovi društva pa tek onda treća lica. Uslovi koji su ponuđeni trećem licu, pri tome moraju biti isti kao i uslovi za ostale članove društva.

Najviši organ upravljanja društvom je skupština društva. Nju čine svi članovi društva. Nadležnost skupštine je odlučivanje o:

finansijskim pitanjima; izboru i razrešenju direktora; statusnim promenama (promena pravne forme) i

normativnim pitanjima (izmena osnivačkog akta)ž

Godišnja skupština članova društva sa ograničenom odgovornošću saziva se nakon završetka poslovne godine radi usvajanja obračuna. Po potrebi mogu se održati i vanredne sednice skupštine.

Društvo sa ograničenom odgovornošću ima i direktora ili upravni odbor (koji od ova dva, zavisi od osnivačkog akta). Direktor može biti ali i ne mora član društva. Ukoliko društva ima upravni odbor, predsednik upravnog odbora, kao i direktor zastupa društvo. Direktor ili upravni odbor su operativno telo koje sprovodi odluke skupštine. Nadležnost direktora je:

zastupanje društva; vođenje poslova društva; utvrđivanje predloga poslovnog plana; sazivanje skupštine.

Upravni odbor društva se saziva najmanje četiri puta godišnje, a po potrebi moguće je i vanredno sazivanje.

XVIII Akcionarsko društvo

Akcionarsko društvo je preduzeće u obliku privrednog društva koje osniva jedno ili više pravnih ili fizičkih lica u svojstvu akcionara, radi obavljanja određene privredne delatnosti, čiji je osnovni kapital fiksiran i podeljen na akcije.

Društvo ima svoju imovinu kojom u potpunosti odgovara za svoje obaveze. Akcionari snose rizik poslovanja samo u visini svojih akcionarskih uloga.

Akcionarsko društvo je društvo kapitala i za njega je bitan samo kapital, lične osobine njegovih akcionara su potpuno nebitne. Kod zatvorenih akcionarskih društvava osnivačkim aktom ili statutom može se ograničiti prenosivost akcija na treća lica, čime se ublažavaju karakteristike društva kapitala.

Osnovni kapital akcionarskog društva je fiksiran, a minimalni iznos osnovnog kapitala je propisan zakonom i iznosi 10.000 evra za zatvoreno i 25.000 evra za otvoreno akcionarsko društvo. Osnovni kapital podeljen je na akcije, određene nominalne vrednosti.

Da bi se vrednost kapitala u akcionarskom društvu očuvala uveden je niz pravnih instituta:

pravilna procena vrednosti nenovčanih uloga u društvo; zabrana smanjenja osnovnog kapitala, sem u izuzetnim uslovima; zabrana isplata dividendi iz drugih izvora osim iz dobiti; zabranja izdavanja akcija po nižoj vrednosti od nominalne pri prvoj emisiji; zabrana da se potraživanja prema društvu akcionara prebijaju obavezom da uplate akcije; zabrana i otežavanje otkupa sopstvenih akcija; zabrana plaćanja kamate na uloge.

Pri registraciji akcionarskog društva odmah se uplaćuje 50% nominalne vrednosti akcija, a ostatak se može uplatiti u naredne dve godine.

Akcionarska društva mogu biti:

zatvorena – nastaju simultarnim osnivanjem – bez javnog upisa akcija otvorena – nastaju sukcesivnim osnivanjem – osnivači upisuju deo akcija, a za upis ostatka

akcija se upućuje javni poziv.

U anglosaksonskom pravu akcionarska društva se dele na:

privatna akcionarska društva i javna akcionarska društva.

Izraze privatno i javno ne treba mešati sa vrstom svojine. Privatno znači da se društvo osniva simultarnim, a javno – sukcesivnim osnivanjem.

U praksi se više koriste zatvorena akcionarska društva jer je procedura osnivanja jednostavnija i niži je stepen javne kontrole. Zato se najčešće najpre između osnivača formira zatvoreno akcionarsko društvo, a kasnije se po potrebi društvo otvara javnim pozivom za upis akcija. Nakon upisa akcija saziva se skupština svih akcionara.

Po našem zakonu akcionarsko društvo može emitovati obične i preferencijalne akcije. Akcionarsko društvo mora da ima najmanje jednu običnu akciju. Obične akcije akcionarima daju pravo odlučivanja po principu – jedna akcija – jedan glas, zatim pravo na dividendu, pravu na učešće u raspodeli likvidacione mase i pravo preče kupovine akcija iz nove emisije. Preferencijalne akcije daju prava na različite stope dividendi, kumuliranje neisplaćene dividende u određenom vremenskom periodu pre isplate dividende vlasnicima običnih akcija, i prvenstvo naplate fiksnog procenta dividende. Preferencijalne akcije ne daju pravo glasa u skupštini akcionara (izuzev ako drugačije nije predviđeno osnivačkim aktom).

Najviši organ upravljanja akcionarskog društva je skupština. Skupštinu čine svi akcionari. Ona odlučuje o četiri pitanja:

normativnim; finansijskim (usvajanje izveštaja); odlučivanje o izboru i razrešenju članova upravnog odbora i odlučivanje o statusnim pitanjima.

Godišnja skupština se saziva po završetku poslovne godine. Skupština se može sazvati vanderno i to od strane upravnog odbora ili akcionara koji imaju najmanje 10% akcija.

Zatvoreno akcionarsko društvo ima direktora ili upravni odbor dok otvoreno akcionarsko društvo ima upravni odbor. Članovi upravnog odbora biraju se na svakoj godišnjoj skupštini. Prilikom izbora članova

upravnog odbora koristi se kumulativni sistem glasanja – broj glasova je proizvod broja akcija i broja članova koji se biraju, tako da mali akcionari mogu da budu zastupljeni u upravnom odboru.

Predsednika upravnog odbora bira upravni odbor, i on je istovremeno generalni direktor društva.

Zakon nalaže da kotirana otvorena akcionarska društva moraju imati većinu članova upravnog odbora koji su neizvršni članovi. Neizvršni članovi su članovi koji nisu članovi izvršnog odbora i nisu ibili poslovna, vlasnički ili radno povezani sa preduzećem u predhodne 2 godine. Nadležnost upravnog odbora je:

upravljanje razvojem društva; kontrola direktora; kontrola finansijskih izveštaja; utvrđivnaje poslovnog plana i izbor i razrešenje izvršnih direktora.

Upravni odbor održava sednice najmanje četiri puta godišnje, a po potrebi je moguće zakazati i vanredne sednice.

U otvorenim akcionarskih društvima osniva se izvršni odbor. Izvršni odbor sprovodi odluke upravnog odbora i vodi tekuće poslovanje akcionarskog društva.

Pored ovih organa u otvorenom akcionarskom društvu mogu se odrediti i: revizor, nadzorni odbor i odbor revizora. Njihova nadležnost je praćenje i kontrola poslovanja, kontrola finansijskih izveštaja, davanje mišljenja o nezavisnom revizoru itd.

IXX Pojam i vrste javnih preduzeća

Teško je precizno definisati pojam javnog preduzeća jer su to preduzeća koja se bave različitim delatnostima i imaju različite karakteristike.

Javna preduzeća su preduzeća čije se osnivanje i funkcionisanje može dovesti u vezu sa javnim interesom i u kome javna vlast (država) u potpunosti ili delimično obavlja ulogu preduzetnika.

Bitna karakteristika javnih preduzeća je to što su ona u državnom vlasništvu. Takođe, ona su značajna zbog toga što obezbeđuju proizvode i usluge od vitalnog značaja za određenu društvenu zajednicu. Zastpuljenost javnih preduzeća u određenim granama zavisi od javnog mišljenja i ciljeva aktuelne vlasti.

Takođe, bitna karakteristika javnih preduzeća je njihovo javno regulisanje. Javna preduzeća se javno regulišu zbog: monopolskog položaja i značaja za život i funkcionisanje društvene zajednice.

Javna preduzeća imaju velike inicijanlne investicije u opremu, što pre svega važi za ona preduzeća koja imaju karakteristiku mrežnih struktura.

Javna preduzeća se sreću u različitim pravnim oblicima. Obično su u formi privrednih društava. Javna preduzeća imaju ograničenu samostalnost, jer vlast ima posbna upravljačka prava u ovim preduzećima. Država kontrolu ostvaruje posedovanjem svih akcija javnih preduzeća ili jednog dela akcija. Takođe, javna preduzeća se sreću i u formi javne korporacije. Javne korporacije se osnivaju posebnim zakonom ili odlukom državnog organa. Finansiraju se pre svega sredstima koje dobijaju od države. Javne korporacije su najčešće zastupljene u Velikoj Britaniji, SAD, Francuskoj, Italiji, Austriji. U Nemačkoj se javne korporacije retko sreću.

Prema našem Zakonu o javnim preduzećima, javna preduzeća posluju kao društva sa ograničenom odgovornošću ili kao akcionarska društva.

XX Delatnost javnih preduzeća

Javne službe su najvažnije područje delatnosti javnih preduzeća. Najvažnije delatnosti javnih službi su: proizvodnja i distribucija energije (električne energije, prirodnog gasa i sl.), vodoprivreda, telekomunikacije (radio, televizija, PTT), transport (vazdušni saobraćaj, železnice, gradski saobraćaj i luke) itd.

Sledeće područje delatnosti im je proizvodnja bazičnih industrijskih proizvoda. Bazični industrijski proizvodi su osnova za celokupnu ostalu proizvodnju. U te proizvode spadaju: ugalj, nafta, nuklearna energija, čelik itd.

Država takođe osniva svoja preduzeća i ustanove da bi regulisala standarde pružanja usluga i da obezbedi minimalnu ponudu određenih usluga. U ovim delatnostima paralelno postoje i državna preduzeća ili ustanove i privatna preduzeća.To su najčešće bankarstvo, osiguranje, obrazovanje i zdravstvo.

XXI Značaj i neophodnost osnivanja javnih preduzeća

Razlog osnivanja javnih preduzeća su nedostaci tržišnog mehanizma. Tipična neefikasnost tržišta se ispoljava kod javnih dobara. Korisnost javnih dobara prevazilazi spremnost pojedinaca da plate ta dobra. Samo tržište ne bi efikasno obezbedilo ponudu javnih dobara. Stoga, umesto da ponudu javnih dobara obezbedi tržište, ponudu javnih dobara reguliše javni interes.

Takođe, primer neefikasnosti tržišnog mehanizma su i eksterni efekti. Neefikasnost tržišta se ispoljava nedovoljnom proizvodnjom dobara sa ektersnim koristima, i prekomernom proizvodnjom dobara sa eksternim troškovima. Osnivanjem javnih perduzeća se intervenište kako bi se eksterni efekti pravilno vrednovali.

Još jedan argument u prilog postojanja javnih preduzeća je postojanje privrednih grana koje imaju karakteristike prirodnog monopola. Neracionalno je postojanje većeg broja preduzeća koja zadovoljavaju isti tip potrebe na određenom području. Pošto je ekonomski neracionalno bilo koje drugo rešenje osim monopola, onda je bolje da monopol bude kontrolisan nego da bude privatni.

Ostali razlozi postojanja javnih preduzeća su i mogućnost države da preko javnih preduzeća utiče na ekonomsku politiku. Država preko kontrole ključnih grana može da lakše reši probleme cele privrede. Takođe postoje i odbrambeni razlozi – potrebna je proizvodnja i distribucija strateški važnih proizvoda. Takođe javna preduzeća se mogu koristiti i za ostvarivanje socijalnih ciljeva, kao što je smanjenje nezaposlenosti.

XXII Regulisanje javnih preduzeća

Regulacija predstavlja direktnu zamenu konkurentskog tržišnog mehanizma, u clju obezbeđivanja fukncionisanja javnih preduzeća u javnom interesu. Cilj regulacije se ogleda preko principa kojih bi javna preduzeća trebalo da se pridržavaju:

obezbeđivanje adekvatnih proizvoda i usluga; ostvarivanje umerenih cena proizvoda i usluga; podmirivanje svih potreba određene zajednice, bez diskriminacije potrošača.

Institucije i organi regulišu javna preduzeća i to su: parlament, sudovi, nadležna ministarstva, specijalizovane organizacije i agencije i sl.

Preko nekoliko osnovnih instrumenata se utiče na javna preduzeća:

kontrole cena i tarifa; kontrola ulaska u granu i propisivanje standarda kvaliteta proizvoda i uslova pružanja usluga.

Dugo vremena jedini instrument regulacije je bila kontrola cena. Kontrola cena podrazumeva: određivanje cena, kriterijuma za promenu cena, i modela po kojima se cene menjaju.

Takođe postoji i personalna kontrola javnih preduzeća: imenovanje i davanje saglasnosti za izbor i razrešenje direktora, predsednika i članova upravnog odbora, davanje saglasnosti na statusne promene preduzeća i slično. Regulatorni organi takođe mogu zahtevati i preuzimanje određenih konkretnih poslovnih poteza.

XXIII Efikasnost javnih preduzeća

Teorijska i empirijska istraživanja pokazuju da su javna preduzeća manje efikasna od privatnih.

Prema teoriji svojinskih prava, javna preduzeća su manje efikasna zbog nedostataka javne svojine. Glavna razlika javne i privatne svojine je to što javna stvojina nije transferabilna. Tehnički transfer svojinskih prava u javnoj svojini građanin može izvršiti tako što bi se preselio iz jednog grada u drugi.

Javna preduzeća nisu deo tržišta kapitala.Time se gubi pozitivan uticaj tržišta kapitala na efikasnost javnih preduzeća. Transakcije na tržištu kapitala reflektuju očekivanja učesnika u pogledu profitabilnosti preduzeća. Neučestvovanje na tržištu kapitala onemogućava pritisak tržišta na menadžere javnih preduzeća.

Prema agencijskoj teoriji izvor problema je asimetrična informisanost, odnosno nedovoljna informisanost vlade za kontrolu javnih preduzeća o doprinosima menadžera javnih preduzeća. Zbog toga se javlja diskreciono ponašanje – medažeri ostvaruju sopstvene ciljeve umesto ciljeva preduzeća. Zalaganje menadžera u javnim preduzećima je manje nego zalaganje menadžera u privatnim preduzećima.

Menadžeri javnih preduzeća povezuju se sa državnim službenicima povećavajući budžet svojih preduzeća.

Efikasnost javnih preduzeća takođe samnjuje i menjanje ciljeva preduzeća zbog političkih stavova.

Javna preduzeća takođe imaju nižu osetljivost na rizik. Zbog finansijske potpore države, rizik bankrota kod javnih preduzeća je smanjen. Zbog manjeg rizika javna preduzeća često ne poštuju strogo finansijsku disciplinu. Takođe javna preduzeća nisu prinuđena da sredstva pribavljaju na tržištu kapitala, a kada to i čine, to biva pod veoma povoljnim uslovima.

Loša efikasnost javnih preduzeća pre svega se odražava na visokim troškovima proizvodnje.

Javnim preduzećima se pripisuje i alokativna neefikasnost. Alokativna neefikasnost je posledica monopolskog položaja.

Teorije o neefikasnosti javnih preduzeća potvrđuje i veliki broj empirijskih istraživanja. Javna i privatna preduzeća su često neuporediva, čak i kada posluju u istim granama, jer su im ciljevi različiti. Ti ciljevi su za javna preduzeća: snabdevanje vitalnim proizvodima i uslugama po cenama koje su često niže od cene koštanja, obezbeđivanje zaposlenosti i slično.

XXIV Internacionalizacija preduzeća

Svako preduzeće koje obavlja aktivnosti na domaćem i na stranom tržištu je internacionalno preduzeće. Motivi internacionalizacije su:

pristup novim tržištima; smanjenje troškova; rast prodaje; pristup resursima stranih zemalja.

Da bi došlo do internacionalizacije preduzeća, potrebno je da koristi budu veće od troškova internacionalizacije.

XXV Vrste internacionalnih aktivnosti preduzeća

Najpopularnije vrste internacionalnih aktivnosti preduzeća su: izvoz, ustupanje licence, zajednička ulaganja i strateške alijanse, akvizicije i direktne strane investicije.

Izvoz je najjednostavnija internacionalna aktivnost. Izvoz je prodaja proizvoda na stranom tržištu. Prednosti su širenje tržišta i rast prodaje i prihoda. Troškovi izvoza mogu biti troškovi transporta, ukoliko je strano tržište udaljeno i troškovi zadovoljavanja standarda stranog tržišta. Takođe, postoji i rizik od fluktuacije kursa strane valute. Preduzeće može da izvozi direktno ili putem posrednika. Izvoz putem posrednika je brz i jednostavan način izlaska na strano tržište. Međutim, ukoliko posrednik prodaje više proizvoda on može favorizovati jedan na račun ostalih proizvoda.

Licence – njima preduzeće uz navčanu nadoknadu ustupa preduzeću u stranoj zemlji pravo da koristi specifično tehničko znanje (know-how) u proizvodnji ili prodaji proizvoda. Ovu aktivnost koriste preduzeća sa poznatim trgovačkim imenom ili markom proizvoda, koji nemaju dovoljno sredstava da direktno finansiraju ulazak na strano tržište. Prednost je to što preduzeće-licencor ne snosi rizik pokretanja proizvodnje. Nedostatak je komercijalni rizik koji zavisi od načina plaćanja (ili podela profita, ili plaćanje na osnovu obima). Takođe, nedostatak je i slabiji kvalitet licenciranog u odnosu na originalan proizvod. Najozbiljniji nedostatak je rizik odavanja originalne recepture ili tehničkog know-how.

Zajednilka ulaganja podrazumevaju da preduzeća iz različitih zemalja ulažu kapital i formiraju zajedničku firmu. Profit se deli srazmerno uloženom kapitalu. Preduzeća imaju potpunu kontrolu nad zajedničkom firmom. Odnosi preduzeća su ravnopravniji nego kod licence. Nedostaci su rizik odavanja know-how-a i veći potreban kapital. Troškovi strateške alijanse su niži od troškova zajedničkog ulaganja jer se ne formira nova firma. Nedostatak joj je manji stepen kontrole.

Akvizicija je kupovina preduzeća na stranom tržištu. To je brz način da se uđe na strano tržište. Pokretanje proizvodnje je jednostavno jer kapaciteti već postoje. Nedostatak je otežana integracija usled različite poslovne kulture, kao i dupliranje funkcija. Akvizicija može i da izazove negativnu reakciju strane zemlje i da bude zabranjena, ako ugrožava interes nacionalne ekonomije.

Direktne strane investicije (izgradnja fabrike u vlasništvu) potrazumeva izgradnju proizvodnog pogona u inostranstvu. Ono je daleko skuplje i složenije od akvizicije. Prednosti su veća samostalnost kod izgradnje, izbora dobavljača, zapošljavanja i rizik odavanja poslovnih tajni je minimalan.

Izbor internacionalne aktivnosti zavisi od prednosti i nedostataka. Postoje tri kriterijuma za izbor internacionalne aktivnosti:

stepen kontrole; potrebni resursi i rizik.

Kontrola Resursi Rizik difuzije

Izvoz niska niski nizakLicenca niska niski visok

Zajednička ulaganja srednja srednji srednjiFabrika u vlasništvu visoka visoki nizak

Uspeh internacionalizacije zavisi od sledećih sposobnosti:

prednost veličine – veliki kapaciteti smanjuju prosečne troškove; poznato ime; liderstvo u tehnologiji; izdvajajući proizvod ili usluga i sposobnost skeniranja međunarodnog okruženja – uviđanja šansi i opasnosti.

XXVI Definicija i vrste multinacionalnih preduzeća

Multinacionalno preduzeće je preduzeće koje ima vlasništvo, kontrolu i upravlja nad sredstvima u najmanje dve zemlje. Aktivnosti MNP se realizuju direktnim stranim investicijama. MVP ima filijale u različitim zemljama između kojih se vrši transfer informacija, kapitala i znanja. Da bi se preduzeće svrstalo u multinacionalno preduzeće potrebno je da 25% spostvenih sredstava ima u dve ili više zemalja i da 25% prihoda i profita potiče iz dve ili više zemalja.

Tri osnovne vrste MNP-a su:

evropska MNP – nastaju 1920ih direktnim investiranjem u poljoprivredu i rudarstvo zemalja kolonija;

američka MNP – nastaju 1950ih direktim investiranjem u zemlje Evrope; japanska MNP – nastaju 1970ih direktnim investiranjem u novo-industrijalizovane zemlje

jugoistočne Azije.

Takođe postoje i hibridne vrste MNP – na primer američka MNP koja imaju direktne investicije u poljoprivredi i rudarstu u zemljama latinske Amerike.

XXVII Razvoj MNP

MNP ne nastaje odjednom kao potpuno izgrađena firma, već je internacionalizovanje proces. Postoji pet etapa u razvoju MNP:

1. Preduzeće izvozi neke od svojih proizvoda na strana tržišta direktno ili putem posrednika;2. Preduzeće osniva filijaju na stranom tržištu;3. Preduzeće vrši direktna ulaganja na strano tržište, odnosno obavlja proizvodnju u fabrikama na

stranom tržištu;4. Stvaranje preduzeća roditelja koje ima visok stepen autonomije – ulaže u izgradnju kapaciteta

na drugim stranim tržištima i5. MNP prelazi iz međunarodnog u globalno preduzeće. Tada su direktne strane investicije

izuzetno visoke, aktivnosti diversifikovane, a preduzeće prisutno na svim svetskim tržištima.

Izgradnjom fabrike u vlasništvu preduzeće u stranoj zemlji zapošljava lokalnu radnu snagu, povećava konkurenciju i izbor potrošača. Zato su mnoge zemlje širom otvorile vrata MNP dajući im podsticaje za dolazak. Očekivane koristi od dolaska MNP su:

transfer tehnologija; porast zaposlenosti; prihod od poreza i poboljšanje platnog bilansa.

Međutim očekivanja zemalja često nisu bivala ispunjena.

XXVIII Izvori efikasnosti MNP

Tri su osnovna razloga nastanka multinacionalnih preduzeća: prednosti vlasnika, prednosti lokacije i prednosti internalizacije.

Prednosti vlasništva nad resursima u stranoj zemlji su ključni izvor efikasnosti MNP. Prednosti vlasništva su pre svega prednosti koje MNP realizuje zbog veličine kapaciteta, koje dovodi do nižih prosečnih troškova. Takođe, različite aktivnosti (proizvodnja poluproizvoda, finaliziranje proizvoda, prodaja) realizuju se u različitim delovima sveta. Preduzeća takođe imaju pristup sirovinama i jeftinim izvorima kapitala. Pristup jeftinijim izvorima kapitala omogućava poznato ime MNP i niži rizik. Marketinški i organizacioni know-how su takođe značajni izvori efikasnosti. Troškovi upravljanja su niži jer je manje izražen agencijski problem. Takođe postoji redukcija asimetrične informisanosti centrale i filijala.

Prednosti lokacije se odnose na to da su neki resursi locirani u određenom delu sveta. Takođe pojedini reusrsi su jefitini u nekim delovima sveta. Razlozi lociranja aktivnosti MNP-a u inostranstvu su niže cene ili retkost resursa. Takođe mogu se koristiti povoljne tržišne prilike u određenim delovima sveta. Takođe, izborom lokacije se prevazilaze carinske i druge trgovinske barijere.

Prednosti internalizacije su razlog zbog kog preduzeće postaje multinacionalno. Preduzeće se suočava sa izborom kupiti ili praviti. Aktivnosti koje preduzeće obavlja samostalno a ne preko tržišta su internalizovane. Internalizovanje minimizira transakcione troškove. Prednosti internalizacije se višestruke:

veća kontrola nad uzvodnim aktivnostima (kontrola kvaliteta sirovina, uslovima, rokovima i cenama komponenata i poluproizvoda);

veća kontrola nad nizvodnim aktivnostima (distribucija i prodaja proizvoda); smanjenje rizika odavanja nevidljivih resursa – znanja, veština i sposobnosti.

MNP ostvaruju efikasnost i povećanjem prihoda zahvaljujući produžavanju životnog ciklusa proizvoda.

IXXX Razlika multinacionalnog i globalnog preduzeća

Prema Porteru globalna preduzeća zamenjuju MNP. Da bi preduzeća konkurisala na globalnom nivou najpre moraju da se dokažu na domaćem tržištu. Multinacionalno i globalno preduzeće se definiše prema grani njegove aktivnosti. Grane se rangiraju od multinacionalnih do globalnih u zavisnosti od karaktera konkurencije. Grana je multinacionalna kada je konkurencija između preduzeća multinacionalna, i potrebno je prilagođavati proizvode na nacionalnom novou. Grana je globalna kada preduzeća direktno konkurišu na svih tržištima sveta, bez potrebe prilagođavanja proizvoda.

Faktori na osnovu kojih se može podrediti da li je grana multinacionalna ili globalna su:

zahtev ta lokalnom odgovornošću (ako je jak – grana je multinacionalna, ako je slab grana je globalna);

zahtev za koordinacijom aktivnosti (ako je jak – grana je globalna, ako je slab, grana je multinacionalna).

Preduzeće je globalno ako zadovoljava tri pravila:

za globalno preduzeće svet je njegovo tržište; za globalno preduzeće svet je njegov proizvodni kapacitet; za globalno preduzeće svet je mesto na kome su locirane njegove poslovne funkcije (glavne

poslovne funkcije su geografski diversifikovane)

XXX Pojam efektivnosti i efikasnosti

Efektivnost u širem smislu je sposobnost preduzeća da pribavi neophodne resurse i iskoristi ih za ostvarenje svojih ciljeva. Efektivnost u užem smislu je stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.

Efikasnost je znatno određeniji pojam. Efikasnost je odnos inputa i outputa. Što se sa određenom količinom resursa ostvaruju veći rezultati, to je efikasnost veća.

Efektivnosti je nastojanje preduzeća da odabere područje delatnosti (da radi prave stvari), a efikasnost je nastojanje da se odabrana delatnost najbolje moguće obavlja (da radi stvari na pravi način).

Efektivnost i efikastnost su na dugi rok međusobno uslovljeni, ali na kratak rok to ne mora biti slučaj. Preduzeće može da bude efikasno a da pritom bude efektivno (na primer, da efikasno proizvodi neki proizbod za koji nema tražnje). Takođe je moguće i da preduzeće bude efikasno, a da pritom ne bude efektivno (na primer monopoli – oni ostvaruju visoke profite, ali su mogu biti veoma neefikasni).

XXXI Shvatanja efektivnosti i efikasnosti

Pristupi efektivnosti i efikasnosti mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

tradicionalni pristupi (parcijalno sagledavaju uspešnost – efikasnost i efektivnost) i noviji (savremeni) pristupi (sveobuhvatnije sagledavaju uspešnost preduzeća).

Tradicionalni pristupi efikasnosti i efektivnosti dele se na tri osnovna pristupa:

1. pristup ostvarenja ciljeva;2. pristup sistema resursa i3. pristup internih procesa.

Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti uvažavaju činjenicu da preduzeće teži da realizuje višestruke ciljeve i da istovremeno obavlja više aktivnosti, koristeći više resursa. Osnovna karakteristika ove vrste pristupa je kompleksno izražavanje efektivnosti i efikasnosti preduteća. Ovaj pristup celovitije sagledava uspešnost preduzeća.

U novije pristupe efektivnosti i efikasnosti spadaju:

pristup stejkholdera i pristup konkurentskih vrednosti.

XXXII Pristup ostvarenja ciljeva

Pristup ostvarenja ciljeva je najčešće korišćen metod ocene efektivnosti preduzeća. Suština principa je da se uspešnost određuje stepenom ostvarenja ciljeva preduzeća. Efektivnost direktno zavisi od stepena uspešnosti ostvarivanja ciljeva. Što je veći stepen ostvarivanja ciljeva to je veća efikasnost.

Ovaj prinicp se koristi:

kada su ciljevi jasno određeni; kada menadžeri razumeju ciljeve; kada postoji saglasnost menadžera o ciljevima; kada je broj ciljeva mali i kada su ciljevi merljivi.

U zavisnosti od podobnosti da budu pokatatelji efektivnosti ciljevi se dele na:

zvanične (službene) i operativne.

Zvanični ciljevi su formalno objavljeni ciljevi preduzeća. Obično su sadržani u najvažnijim pisanim dokumentima i izveštajima. Pretežno su aprstraktni i teško merljivi pa zato nisu podobni da budu pokazatelji efektivnosti.

Operativni ciljevi su pogodniji pokazatelji efektivnosti. To su ciljevi koje preduzeće realizuje u operativnom poslovanju. Ovi ciljevi se odnose na globalne ciljeve, performanse i resurse koje preduzeće koristi. Globalni pokazatelji performasi preduzeća su najčešće pokazatelji profitabilnosti. Profitabilnost se izražava: visinom neto profita, prinosom na investicije, rastom prihoda/profita i obimom proizvodnje. Operazivni ciljevi vezani za resurse odnose se na pribavljanje sredstava (na primer pribavljanje finansijskih sredstava ili materijala) i njihovo efikasno i efektivno korišćenje. Operativni tržišni ciljevi se mogu ondositi na zaposlene (obuka, unapređenje, socijalna i ekonomska sigurnost), istraživačko-razvojna delatnost itd.

Problem je identifikovanje ciljeva na osnovu kojih se izražava efektivnost i efikasnost preduzeća. Drugi problem je merenje uspešnosti preduzeća na osnovu stepena ostvarenja ciljeva. Predpostavka je da su ciljevi merljivi.

Poseban pristup vezan za ciljeve je i sistemski pristup. Orijentisan je na to kako ostvariti ciljeve, tj. ciljeve posmatra kao sredstva. Efektivnost preduzeća se određuje kroz uspešnost da se pribave i transformišu resursi i da se distribuiraju ostvareni rezultati. Ciljevi kod sistemskog pristupa su da preduzeće funkcioniše skladno i da bude u stanju da obnavlja utrošene resurse.

XXXIII Pristup sistema resursa

Prema ovom shvatanju efektivnost i efikasnost zavise od sposobnosti preduzeća da pribavi retke i vredne resurse iz okruženja i da iskoristi mogućnosti iz okruženja.

Efektivnost preduzeća se izražava:

pregovaračkom pozicijom preduzeća – sposobnost preduzeća da iskoristi mogućnosti iz okruženja;

sposobnost donosioca odluka u preduzeću da uoče i pravilno interpretiraju karakteristike okruženja;

sposobnost redovnog odvijanja aktivnosti preduzeća i sposobnost preduzeća da odgovori na promene u okruženju.

Ovaj pristup se koristi kada se teško mogu odrediti drugi pokazatelji efektivnosti. Na primer, to je slučaj kod univerziteta – kada njihova efektivnost zavisi od sposobnosti da privuku najbolje profesore i studente.

Nedostatak ovog pristupa je prenaglašenost značaja pribavljanja resursa. Iz takvog stava se može zaključiti da je efektivno ono preduzeće koje uspešno pribavlja resurse, ali ih ne koristi da bi realizovalo svoje ciljeve.

XXXIV Pristup internih procesa

Efektivnost i efikasnost preduzeća se izražavaju:

stanjem internog ambijenta preduzeća i efikasnošću internih transformacionih procesa.

Preduzeće je efikasno ako su procesi u njemu dobro uhodani i prijatni, ukoliko su zaposleni zadovoljni i ukoliko su usklađene aktivnosti organizacionih delova preduzeća.

U izražavanju uspeha preduzeća koriste se dve grupe pokazatelja.

Prva grupa se bavi proučavanjem atmosfere u preduzeću. Preduzeće se smatra uspešnim ako postoji:

ustaljena korporativna kultura;

blagonaklon odnos preduzeća prema zaposlenima; timski fuh; poverenje i saradnja radnika i menadžera; podudarnost mesta na kojima se donose odluke i izvora informacija; stimulativni sistem nagrađivanja i interakcija preduzeća i njegovih delova.

Druga grupa indikatora bavi se efikasnošću. Efikasnost je odnos elememnata izlaza i ulaza preduzeća. Najznačajniji pokazatelji efikasnosti su:

produktivnost; ekonomičnost i rentabilnost.

Nedostaci ovog pristupa su to što se zanemaruje odnos preduzeća sa okruženjem i nemogućnost preciznog kvantifikovanja pokazatelja.

XXXV Pristup stejkholdera

Noviji pristupi efektivnosti i efikasnosti podrazumevaju da preduzeće u isto vreme ostvaruje više različitih ciljeva i aktivnosti, pri čemu koristi brojne resurse. Karakteristika ovih pristupa je kompleksnije i celovitije sagledavanje uspešnosti (efektivnosti i efikasnosti) preduzeća.

U ove pristupe spadaju:

Pristup stejkholdera i Pristup konkurentskih vrednosti.

Pristup stejkholdera podrazumeva da se efikasnot preduzeća meri stepenom zadovoljenja potreba stejkholdera. Stejkholderi su sve strane koje imaju veze sa preduzećem: vlasnici, zaposleni, kupci, kreditori, dobavljači i ostale grupe bez kojih preduzeće ne bi moglo da opstane. Da bi se utvrdila efikasnost najpre je potrebno identifikovati kritične stejkholdere. Nakon toga treba utvrditi zahteve stejkholdera. Različiti stejkholderi u preduzeću imaju različite interese.

Tabela pokazuje stejkholdere i pokazatelje uspeha koji se na njih odnose:

Stejkholderi Pokazatelji efektivnosti i efikasnostiVlasnici Finansijski rezultati

Zaposleni PlatePotrošači Kvalitet proizvoda i uslugaKreditori Kreditna sposobnostDruštvo Doprinos rešavanju društvenih problema

Dobavljači Zadovoljavajuće transakcijeVlada Poštovanje zakona

Malo je verovatno da preduzeće može da istovremeno zadovolji ciljeve svih stejkholdera.

Prednost ovog koncepta je to što se efektivnost sagledava kompleksnije – istovremeno se koristi više kriterijuma. Preduzeće koje svojim funkcionisanjem ne zadovoljava ciljeve ključnih stejkholdera, ne može uspešno ostvarivati ni svoje ciljeve.

XXXVI Pristup konkurentskih vrednosti

Ovaj pristup je nastao kao rezultat istraživnaja. Ispitanicima je bila data lista kriterijuma efikasnosti, sa molbom da smanje broj kriterijuma i da se organizuju tako da se izbegne njihovo preklapanje.Utvrđeno je da se ocene efektivnosti preduzeća zasnivaju na tri seta dimenzija.

Prva dimenzija je fokus preduzeća i kreće se u intervalu od internog (okrenut dobrobiti zaposlenih) do eksternog (okrenut dobrobiti samog preduzeća).

Druga dimenzija je struktura preduzeća i kreće se u intervalu od fleksibilnosti do kontrole.

Treća vrednosna dimenzija odnosi se na sredstva i krajnje ciljeve preduzeća.

Ukoliko se integrišu prve dve dimenzije dobijaju se četiri modela efikasnosti preduzeća:

1. Model ljudskih odnosa – ističe značaj internog fokusa i fleksibilnosti. Osnovni cilj je razvoj ljudskih restursa. Ostvarenje cilja podrazumeva autonomiju zaposlenih u radu.

2. Model otvorenog sistema – ističe značaj eksternog fokusa i fleksibilnosti. Osnovni cilj je rast i pribavljanje resursa. Ostvaruje se fleksibilnošću preduzeća.

3. Model racionalnog cilja – ističe značaj eksternog fokusa i kontrole. Osnovni cilj mu je produktivnost i efikasnost. Ostvaruje se planiranjem i postavljanjem ciljeva.

4. Model internog procesa – ističe značaj internog fokusa i kontrole. Osnovni cilj mu je stabilnost i kontrola. Ostvaruje se upravljanjem informacijama i komunikacijom.

Model ljudskih odnosa i model racionalnog cilja se najviše međusobno razlikuju, kao i model otvorenog sistema i internog procesa. Model internog procesa i racionalnog cilja su međusobno najsličniji.

XXXVII Zavisnost kriterija efektivnosti od faze životnog ciklusa preduzeća

Koncept životnog ciklusa sugeriše da se preduzeće rađa, sazreva i eventualno umire. Postoje četiri faze životnog ciklusa preduzeća:

Preduzetnička faza je prva faza životnog ciklusa novoformiranog preduzeća. U njoj se kreiraju proizvodi. Osnivač i vlasnik preduzeća je istovremeno i preduzetnik i neposredno upravlja procesima. Preduzeće obično proizvodi jedan ili mali broj proizvoda. Osnosi u preduzeću su neformalni. Uspešnost u ovoj fazi se izražava kriterijumima iz modela otvorenog sistema.

Faza zajedništva je druga faza u kojoj se profesionalizuje menadžment, javljaju se jasni ciljevi i pravci delovanja. Preduzeće se naglo razvija. Razvijaju se hijerarhijske strukture, delegiranje autoriteta i detaljnija podela poslova. Kanali komuniciranja su neformalni i razvija se saradnja članova kolektiva. Uspešnost u ovoj fazi se izražava kriterijumima iz modela ljudskih odnosa

Faza formalizacije i kontrole je treća faza koju odlikuje postojanje formalnih pravila, procedura i postupaka. Stabilnost i efikasnost su dominantni ciljevi preduzeća. Tokovi informacija se formalizuju Razdvaja se strategijsko i operativno upravljanje. Formiraju se grupe proizvoda. Uspešnost u ovoj fazi se izražava kriterijumima iz modela internog procesa i racionalnog cilja.

Faza razrade strukture je četvrta faza u kojoj se preduzeće ponovo okreće okruženju i mogućnostima koje mu ono nudi za dalji rast. Počinje da se razvija timski duh. Formalni sistemi upravljanja se zamenjuju rukovodnim timovima. Uspešnost u ovoj fazi se izražava kriterijumima iz modela internog procesa i racionalnog cilja.

XXXVIII Faktori od značaja za izbor kriterija efektivnosti i efikasnosti preduzeća

Ne postoje univerzalni kriterijumi efektivnosti i efikasnosti koji odgovaraju svakom preduzeću. Među ovim faktorima najvažniji su uticaj menadžera, merljivost cilja i uslovi u okruženju.

Uticaj menadžera na izbor kriterijuma za utvrđivanje efektivnosti i efikasnosti proističe iz njihove uloge u određivanju ciljeva. Utičući na ciljeve, menadžeri ujedno utiču i na izbor kriterujuma uspešnosti.

Merljivost ciljeva je drugi značajan faktor koji opredeljuje izbor kriterijuma uspešnosti.

Karakteristike okruženja su treća značajna grupa faktora. Poseban značaj u ovoj grupi faktora ima mogućnost i uslovi nabavke resursa.

XXXIX Pojam i vrste okruženja preduzeća

Kao otvoren sistem, preduzeće je u stalnoj interakciji sa okruženjem. Okruženje je izvor vrednih resursa za preduzeće.

Okruženje je u širem smislu sve ono što se nalazi izvan preduzeća. Okruženje preduzeća čini sve ono što utiče na poslovanje preduzeća i njegov pristup retkim resursima.

Najznačajniji deo okruženja je njegov domen. Domen preduzeća je deo okruženja koje je preduzeće izabralo za neposredno područje svog poslovanja. Na primer, postoji mnogo dobavljača jednog materijala koji je potreban preduzeću, ali preduzeće će se odlučiti za jednog ili mali broj.

Preduzeće nastoji da proširi i zaštiit svoj domen. Na primer stalnim nastojanjem da zadovolji zahteve kupaca, preduzeće zadržava postojeće i osvaja nove kupce i tako štiti i širi svoj domen.

Okruženje se može podeliti na veći broj sektora. Sektori su delovi okruženja koji imaju slične elemente. Sektori su: industrijska grana, sirovine i materijali, ljudski resursi, finansijski resursi, tržište, tehnologija, ekonomski uslovi, vlada, sociokulturni sektor i međunarodni sektor.

Okruženje preduzeća deli se na:

Specifično (radno) okruženje preduzeća – čine ga sektori koji su u direktnoj interakciji sa preduzećem. Ono najsnažnije deluje na poslovanje preduzeća i čine ga: kupci, dobavljači, distributeri, sindikati i vlada.

Opšte okruženje preduzeća – obuhvata sektore koji ne utiču direktno na preduzeće, ali deluju na specifično okruženje koje utiče na preduzeće. Opšte okruženje čine: vlada, sociokulturni sektor, ekonomski uslovi, sektor tehnologije i sektor finansijskih resursa.

XL Okruženje kao izvor neizvesnosti za preduzeće

U okruženju vladaju uslovi neizvesnosti. Neizvesnost zavisi od složenosti, dinamičnosti i bogatstva resursima okruženja.

Složenost okruženja zavisi od broja elemenata okruženja i njihovih međusobnih veza. Što je broj elemenata veći to je veća neizvesnost. Složenost okruženja zavisi i od prirode veza. Složene veze povećavaju neizvesnost.

Dinamičnost okruženja zavisi od intenziteta i načina promena okruženja. Česte i nagle promene povećavaju neizvesnost.

Bogatstvo resursima je količina resursa raspoloživa za potrebe preduzeća. U okruženju bogatom resursima, konkurencija za resursima je mala, pa je i neizvesnost manja. I obrnuto, što je okruženje siromašnije resursima, neizvesnost je veća.

Neizvesnost može biti:

mala – ako je mali broj elemenata koji se sporo menjaju; umereno mala – ako je veliki broj elemenata koji se sporo menjaju; umereno velika – ako je mali broj elemenata koji se često i nepredvidljivo menjaju i velika – ako je veliki broj elemenata koji se često i nepredvidljivo menjaju.

XLI Kontigentna teorija

Preduzeća se prilagođavaju na neizvosnost ili utiču na okruženje. Postoje tri teorije prilagođavanja neizvesnosti i upravljanja okruženjem:

1. kontigentna teorija;2. teorija zavisnosti od resursa i3. teorija transakcionih troškova.

Kontigentni pristup odlikuje shvatanje da nema univerzalno dobrih rešenja. Najbolje rešenje zavisi od konkretne situacije. Okruženje određuje način upravljanja i strukturu preduzeća.

Ovaj pristup se zasniva na empirijskim istraživanjima po kojima se preduzeća prilagođavaju na neizvesnost tako što:

povećavaju broj organizacionih jedinica; povećavaju stepen diferenciranosti; biraju odgovarajući sistem upravljanja; imitiraju poslovne modele uspešnih preduzeća i planski se prilagovđavaju promenama.

Da bi preduzeće uspešno upravljalo okruženjem, ono mora da oblikuje svoju strukturu. Time se prilagođava neizvesnosti.

Stepen složenosti okruženja utiče na složenost strukture preduzeća. Što je veći broj izvora rizika to je veči broj organizacionih jedinica preduzeća, koje identifikuju i prate pojedine vrste rizika.

Neizvesnošću se može upravljati osnivanjem organizacionih jedinica koje apsorbuju neizvesnost iz okruženja. One su amortizeri neizvesnosti. U njih spadaju na primer služba nabavke, služba prodaje itd.

Neizvesnost se smanjuje kontaktiranjem sa okruženjem i prikupljanjem informacija o promenama iz okruženja.

Neizvesnošću se može upravljati organizacionim diferenciranjem. To je negacija jednoobraznog modela organizovanja poslovnih funkcija preduzeća. Umesto da se poslovne funkcije u celom preduzeću obavljaju na sličan način, uvažavaju se specifičnosti poslovnih funkcija određenih delova. Time se svaka organizaciona celina specijalizuje za upravljanje specifičnim rizicima. Organizaciono diferenciranje otežava koordinaciju unutar preduzeća.

Neizvesnošću se može upravljati načinom upravljanja. U stabilnim uslovima u preduzeću postoje pravila, precedure i jasne hijerarhije. Tada se koristi mehanistički stil upravljanja - upravljanje je centralizovano na vrhu hijerarhije i postoji vertikalna komunikacija. U uslovima neizvesnosti nije moguće odrediti pravila u promenjljivim uslovima, pa se koristi organički stil upravljanja – nema mnogo pravila i procedura, stimuliše se timski rad, radni zadaci nisu precizno definisani postoji horizontalna komunikacija.

Neizvesnošću se može upravljati imitiranjem drugih uspešnih preduzeća. To se dešava jer menadžeri veruju da je bolje da preduzeće imitira već isprobane modele poslovanja, nego da samo rizikuje u isprobavanju sopstvenih modela.

Neizvesnošću se može upravljati planiranjem. U uslovima stabilnog okruženja preduzeće se bavi tekućim poslovanjem, i ne posvećuje se velika pažnja planiranju. Sa rastom neizvesnosti, planiranje postaje sve značajnije.

XLII Teorija zavisnosti od resursa

Prema teoriji zavisnosti od resursa cilj preduzeća je da smanji zavisnost od okruženja u vezi sa snabdevanjem retkim resursima, kao i da utiče na okruženje zarad povećanja raspoloživosti resursa.

Upravljanje zavisnošću od resursa ima dva aspekta:

uticaj na druga preduzeća; ispunjenje potreba drugih preduzeća iz okruženja.

Stepen zavisnosti preduzeća od resursa zavisi od:

važnosti resursa za opstanak preduzeča i stepena kontrole ponude tog resursa.

Da bi se smanjila zavisnost od resursa preduzeća razvijaju različite strategije uticaja na okruženje. Tako ona uspostavljaju veze sa drugim preduzećima. U zavisnosti od stepena međuzavisnosti preduzeća međuzavisnost može biti:

simbiotska – preduzeća su povezana u proizvodno-prometnom lancu i konkurentska – preduzeća međusobno konkurišu za iste resurse.

Međusobno povezivanje je balansiranje između potrebe za resursima i želje za samostalnošću.

Veze između preduzeća mogu biti

formalne – rezultat su dogovora dva ili više preduzeća o međusobnoj koordinaciji; neformalne.

Što je veća zavisnost preduzeća veća je i formalizacija veza.

XLIII Strategije upravljanja simbiotskom međuzavisnošću preduzeća

Najznačajnije strategije upravljanja simbiotskom međuzavisnošću preduzeća su;

Sticanje reputacije je najneformalniji oblik upravljanja simbiotskim vezama. Reputacija je pozitivan odnos i poverenje koje drugi imaju prema preduzeću. Uredno plaćanje obaveza i kvalitet proizvoda doprinose reputaciji. Uobičajen način sticanja reputacije je promocija.

Kooptiranje je strategija neutralisanja dejstva negativnih uticaja iz okruženja. U skladu sa izrekom „ako ne možeš protiv njih pridruži im se“ preduzeće pridobija oponente dajući im udeo u interesima. Do kooptiranja dolazi kada preduzeće u svoj upravni odbor primi predstavnika nekog od stejkholdera. Kooptirani članovi mogu se lakše upoznati sa poslovanjem preduzeća. Kooptirani član je spona između dva preduzeća, preko koga se usklađuju interesi. Dva preduzeća se mogu i indirektno povezati ako su članovi uprave dva preduzeća ujedno i članovi uprave trećeg preduzeća.

Stategijske alijanse su sporazum dva ili više preduzeća o zajedničkom korišćenju resursa u cilju razvoja novih poslovnih mogućnosti. Formiranje strategijskih alijansi je ekonomski opravdano ako su troškovi razvoja izuzetno veliki. Strategijske alijanse mogu nastati na osnovu:

o Dugoročnih ugovora o saradnji – time se smanjuju troškovi zajedničkim korišćenjem resursa. Ugovori mogu biti pisani ili usmeni.

o Mrežnim povezivanjem – Mreže su grupe povezanih preduzeća koja sporazumom regulišu svoju saradnju i načine koordinacije aktivnosti. Kreatori mreža su u centru mreže. Motiv je povećanje efikasnosti. Mreže nastaju tako što se deo aktivnosti jednog preduzeća prenosi na druga preduzeća. Zastupljen oblik mrežnih preduzeća su klasteri – skupovi međusobno povezanih preduzeća u određenoj delatnosti, koncentrisanih na određenoj teritoriji.

Manjinskim ulaganjem se takođe preduzeća mogu povezivati. Najpoznatiji oblik povezivanja sticanjem manjinskih prava je keiertsu. Postoje dva oblika keiertsua:

o vertikalni keiretsu – sastoji se od proizvodnih preduzeća, njegovih dobavljača i distributera i

o intertržišni keiretsu – oko jedne banke se okupljaju preduzeća iz različitih privrednih grana.

Keiretsue odlikuju složne veze između članica, nastale usled povezanosti u vlasništvu i specifičnosti japanske kulture. Ekonomski odnosi članica keiretsua su dugoročni i zasnivaju se na preferencijalnoj osnovi. Banke iz keiretsua daju preduzećima u istom keiretsuu kredite po mnogo nižoj kamatnoj stopi od tržišne.

o Zajedničkim ulaganjem – nastaje sporazumom dva preduzeća o osnivanju novog preduzeća u zajedničkom vlasništvu. Ovo je najformalniji oblik strategijske alijanse. Nastaje na osnovu ugorova kojim se određuju prava i obaveze osnivača. Osnivači pored finansijskih sredstava u novo preduzeće ulažu i znanja i tehnologije po kojima su specifični. Na ovaj način se preduzeće prilagođava uslovima u okruženju, a da se pri tome ne utiče na poslovanje osnivača.

Merdžer i preuzimanje je najformalniji oblik upravljanja simbiotskim vezama. Njima se spaja preduzeće sa svojim dobavljačima ili distributerima.Rezultat merdžera je prenošenje eksternih transakcija u samo preduzeće.

XLIV Strategije upravljanja konkurentskom međuzavisnošću preduzeća

Konkurencija je korisna za privredu ali je sama preduzeća ne vole jer otežava snabdevanje resursima i povećava neizvesnost. Zato preduzeća nastoje da umanje ili otklone uticaj konkurencije. Uobičajeni instrumenti konkurentskog nadmetanja na tržištu su: cene, kvalitet i promocija. Pored ovih uobičajenih instrumenata preduzeća koriste i strategije upravljanja odnosima sa konkurencijom:

Tajni dogovri – sporazumi o razmeni informacija za nezakonite svrhe. Karteli su oblik povezivanja konkurentskih preduzeća zarad koordinacije aktivnosti. Tajnim dogovorima se

utvrđuju standardi za određenu delatnost i pravila ponašanja u vezi sa visinom cena, kvalitetom proizvoda, količinom itd. Obično standarde nameće najsnažnije preduzeće.

Koordinacija preko trećih organizacija – formalniji način, treće organizacije su na primer udruženje proizvođača određenih proizvoda. Udruženja olakšavaju razmenu informacija i postizanje dogovora o zajedničkim ciljevima. Organizacije sredstva dobijaju od članova. Njima se smanjuje neizvesnost.

Stategijske alijanse nastaju između konkurenata kada realizacija nekog projekta zahteva specijalizovana znanja različitih stručnjaka, i kada su troškovi sticanja znanja za pojedinačno preduzeće izuzetno visoki. Primer su Ford i Mazda – koji kombinuju japansku tehnollogiju i pristup američkom tržištu. Motiv strategijskih alijansi je odvraćanje potencijalnih konkurenata i efikasnija konkurencija sa postojećim konkurentima.

Merdžer i preuzimanje je kranje sredstvo upravljanja konkurentskom međuzavisnošću i često dovodi do formiranja monopola, što nije u interesu kupaca. Stoga većina zemalja zabranjuje nastanak monopola.

Monopol i antikonkurentsko delovanje dugoročno nisu dobri ni po samo preduzeće. Efikasnija preduzeća mogu vremenom ući na tržište i tada će se preduzeće suočiti sa konkurencijom za koje nije spremno.

XLV Teorija transakcionih troškova

Teorija transakcijonih troškova objašnjava kada i pod kojim uslovima će preduzeća koristiti neku od mogućih strategija upravljanja zavisnošću od resursa.

Transakcioni troškovi nastaju kada preduzeće neophodne resurse pribavlja iz okruženja. Po teoriji transakcionih troškova cilj preduzeća je minimiziranje transakcionih i birokrastkih troškova.

Transakcioni troškovi nastaju kao posledica kombinovanog uticaja određenih ljudskih faktora i faktora odkruženja.

Prema transakcionoj teoriji, kretanje od manje formalnim, ka više formalnim mehanizmima povezivanja preduzeća, motivisano je težnjom da se minimiziraju transakcioni troškovi. Međutim, povećani stepen formalizacije povećava birokratske troškove.

Na osnovnu transakcionih troškova preduzeće bira optimalan mehanizam za uspostavljanje veza sa preduzećima iz okruženja. Poređenjem ušteda preduzeće može da odredi koji mehanizmi dovode do najnižeg zbira transakcionih i birokratskih troškova.

Da bi izabrali optimalnu strategiju menadžeri treba da:

odrede koji su to transakcioni troškovi i njihovu visinu; procene uštede do kojih dovode određene strategije; procene birokratske troškove određene strategije i

izaberu strategija koja dovodi do najvećih ušteda u transakcionim troškovima uz najniže birokratske troškove.

Formalni oblici povezivanja se koriste kada su uštede na smanjenju transakcionih troškova veće nego povećanje birokratskih troškova zbog formalizacije.

Tri oblika povezivanja koja značajno smanjuju transakcione troškova, a neznatno povećavaju birokratske troškove su:

keiretsu – koji omogućava kontrolu dobavljača i distributera uz izbegavanje troškova upravljanja;

prenošenje aktivnosti koje je preduzeće obavljalo na druga preduzeća (outsourcing) – smanjuje birokratske troškove uz neznatno povećanje transakcionih troškova;

franšizing – podrazumeva da davalac franšize daje primaocu franšize pravo da koristi njegove resurse i model poslovanja za određeni period na određenom mestu. Zauzvrat davalac frašize uzima fiksnu nadoknadu, kao i pravo da učestvuje u raspodeli dobiti.

XLVI Utrošci i troškovi

Troškovi su proizvod utrošaka faktora proizvodnje i njihovih cena po jedinici utroška. Utrošci faktora proizvodnje su oblik trošenja u njihovom prirodnom, naturalnom obliku.

XLVII Podela troškova prema faktorima proizvodnje

Podela troškova prema faktorima proizvodnje je prirodna podela troškova. Prema ovom kriterijumu troškovi se dele na:

Troškove materijala – cenovni izraz utrošaka materijala, obuvataju troškove:o osnovnog materijala;o pomoćnog materijala;o režijskog materijala io energije.

Troškove sredstava za rad:o amorzizacija – obuhvata fizičko i ekonomsko trošenje sredstava za rad;o troškovi tekućeg i investicionog održavanja sredstava za rad – troškovi materijala za

održavanje i rada na održavanju;o troškovi sitnog inventara i alata – novčani izraz trošenja sitnog inventara i alata.đ

Troškovi radne snage obuhvataju naknade za izvršen rad, kao i doprinose i poreze.

XLVIII Podela troškova prema mestima nastanka

Prema mestima nastanka troškovi se dele na:

troškove izrade i režijske troškove.

Troškovi izrade nastaju na radnim mestima izrade proizvoda. Nazivaju se i proizvodnim troškovima. U njih spadaju:

troškovi osnovnog materijala; troškovi pomoćnog materijala; troškovi energije; troškovi radne snage; troškovi sredstava za rad.

Režijski troškovi obuhvataju sve ostale troškove. Nastupaju na rukovodilačkim radnim mestima i svim radnim mestima izvan proizvodnje.

XLIX Podela troškova prema vezanosti za nosioce

Prema vezanosti za nosioce troškovi se dele na:

pojedinačne i zajedničke.

Pojedinačni troškovi nastaju u vezi sa izradom određenog proizvoda ili pružanja određene usluge. U njih spadaju troškovi osnovnog materijala i radne snage na poslovima izrade.

Zajednički troškovi nastaju zajedničkim trošenjem elemenata proizvodnje radi proizvodnje većeg broja proizvoda. Ti troškovi su zajednički svim proizvodima nastalim na određenom mestu u određenom vremenu.

L Podela troškova prema načinu prenošenja na nosioce

Prema načinu prenošenja na nosioce troškovi se dele na:

direktne i indirektne.

Direktni troškovi se neposredno po nastanku mogu preneti na pojedinačne nosioce, na osnovu neposredne operativne evidencije.

Indirektni troškovi se indirektno po određenom postupku raspodređuju na pojedinačne nosioce.

Ova podela je slična podeli na pojedinačne i zajedničke troškove.

U zavisnosti od obima proizvodnje troškovi se dele na fiksne i varijabilne (kasnije se rade).

LI Dodatni, neotklonjivi i oportunitetni troškovi

Dodatni troškovi mogu se definisati kao promena u ukupnim troškovima do koje dolazi usled promene plana aktivnosti.

Neotklonjivi troškovi su troškovi koji su već nastali kao rezultat predhodnih odluka i koji ne utiču na odluke koje se donose nakon njihovog nastanka. Neotklonjivi troškovi su irelevantni za donošenje odluka jer ne utiču na alternative o kojima se odlučuje.

Oportunitetni troškovi izbora oređene alternative mogu se definisati kao žrtvovane neto koristi od neprihvatanja sledeće najbolje alternative istog rizika.

LII Troškovi u kratkom roku

U kratkom roku osnovna podela troškova je na:

fiksne i varijabilne troškove.

Osnovna karakteristika fiksnih troškova je da se oni ne menjaju sa promenom obima proizvodnje. Kako se povećanjem obima proizvodnje isti fiksni troškovi raspoređuju na veči broj proizvoda, prosečni fiksni troškovi se rastom obima proizvodnje smanjuju. Prosečni fiksni troškovi su ukupni fiksni troškovi podeljeni sa količinom proizvoda:

PFT=UFTQ

U fiksne troškove spadaju:

troškovi sredstava za rad kada se amortizacija vrši po vremenskom metodu; troškovi rada i materijala u pripremnoj fazi procesa rada (konstrukcija, razrada tehnološkog

procesa); troškovi rada najviših rukovodilaca preduzeća.

Za razliku od fiksnih, varijabilni troškovi se menjaju promenom obima proizvodnje.

Varijabilni troškovi mogu biti:

Proporcionalni – menjaju se proporcionalno promeni obima proizvodnje, i to su:o troškovi osnovnog materijalao troškovi pomoćnog materijala;o trooškovi energijeo troškovi radne snage na poslovima izrade proizvoda;o troškovi sredstava za rad kada se amortizacija vrši po funkcionalnom metodu.

U praksi se retko ostvaruje potpuna proporcionalnost troškova i obima proizvodnje Progresivni/degresivni – kada se troškovi menjaju brže od obima proizvodnje onda su oni

progresivni, a kada se menjaju sporije onda su degresivni. Relativno fiksni – nastaju raslojavanjem proizvodnih kapaciteta na više zona obima

proizvodnje. Svaka zona obima je parcijalni kapacitet u kome se posebno organizuje obavljanje pripremno završnih poslova (to su na primer smene). Veza obima proizvodnje i relativno fiksnih troškova je indirektna – troškovi su fiksni do određene granice zone obima, ali kada se ona premaši potrebno je napraviti novu zonu obima koja povećava troškove. Relativno fiksni troškovi najpre imaju degresivnu a zatim progresivnu tendenciju kretanja u odnosu na promenu obima proizvodnje. U relativno fiksne troškove spadaju:

o troškovi materijala i rada na pripremno-završnim poslovima io troškovi slojeva proizvodnje.

Grafik ukupnih varijailnih troškova polazi iz koordinatnog početka i ima oblik razvučenog latiničnog slova S. Ovaj oblik ukazuje na to da varijabilni troškovi sa povećanjem obima proizvodnje najpre rastu degresivno, zatim proporcionalno i na kraju progresivno.

Prosečni varijabilni troškovi jednaki su ukupnim varijabilnim troškovima podeljenim količinom proizvoda, za svaki stepen korišćenja kapaciteta:

PVT=UVTQ

Geometrijski, prosečni troškovi su nagib zraka povulenog iz koordinatnog početka na krivu ukupnih varijabilnih troškova.

Marginalni troškovi su promena ukupnih troškova po jedinici promene obima proizvodnje:

MT=∆UT∆Q

Pošto promena obima proizvodnje u kratkom roku dovodi samo do promene varijabilnih troškova, predhodnu jednačinu možemo transformisati u:

MT=∆UVT∆Q

Sa grafika se zaključuje da prosečni varijabilni troškovi opadaju sve dok je kriva marginalnih troškova ispod krive prosečnih varijabilnih troškova. Nakon tačke C, u kojoj se krive seku, PVT počinju da rastu.

Ukupni troškovi (UT) su zbir ukupnih varijabilnih i ukupnih fiksnih troškova. Dinamika ukupnih troškova je rezultat dinamike ukupnih fiksnih i varijabilnih troškova.

Prosečni ukupni troškovi jednaki su:

PUT=UTQ

Prosečni ukupni troškovi sa povećanjem proizvodnje najpre opadaju, u određenoj tački dostižu minum i nakon toga rastu.

Kubna funkcija troškova se najčešće koristi u ekonomskoj analizi (ali postoje i linearna i kvadratna). Kod linearne su sve isti grafici samo što su potpuno prave linije krive troškova.

LIII Troškovi u dugom roku

U dugom roku svi faktori proizvodnje se mogu menjati, pa su u dugom roku svi troškovi varijabilni.

Dugoročna kriva ukupnih troškova prikazuje promene ukupnih troškova zbog promene obima proizvodnje u periodu koji je dovoljno dug da se svi faktori proizvodnje mogu menjati.

Dugoročni troškovi se menjaju u zavisnosti od obima najpre tako što postoji rastući prinos na obim, zatim konstantni i na kraju opadajući prinos.

Pošto u dugom roku nema fiksnih troškova, dugoročni ukupni troškovi su jednaki nuli, kada je obim proizvodnje jednak nuli. Zato grafik dugoročnih ukupnih troškova polazi iz koordinatnog početka (za razliku od grafika kratkoročnih ukupnih troškova).

Dugoročni prosečni troškovi proizvodnje dobijaju se kao količnik ukupnih dugoročnih troškova prozvodnje i količinom proizvoda za svaki obim proizvodnje. Dugoročni prosečni troškovi grafički imaju oblik izduženog slova U.

Efekti ekonomije obima ispoljavaju se u smanjenju dugoročnih prosečnih troškova sa povećanjem obima proizvodnje. Efekti disekonomije obima se ispoljavaju kao rast prosečnih dugoročnih troškova do kojih dolazi povećanjem obima proizvodnje.

Dugoročni prosečni troškovi su najniži u tački koja izjednačava prosečne dugoročne troškove i dugoročne marginalne troškove.

Dugoročna kriva troškova se naziva još i planska kriva troškova. Ona je koristan instrument planiranja veličine preduzeća. Nema značaj u operativnom upravljanju, jer se ono ostvaruje u datim uslovima, u kratkom roku pa su kapaciteti nepromenjljivi. Ako menadžeri mogu da predvide obim tražnje za proizvodima preduzeća, dugoročna kriva troškova pomaže u odabiru optimalne veličine kapaciteta preduzeća.

Što se više povećavaju kapaciteti to su više po uticajem ekonomije ili disekonomije obima. Kriva dugoročnih prosečnih troškova spaja najniže prosečne troškove za svaki obim proizvodnje. Izbor odgovarajuće veličine kapaciteta predpostavlja da preduzeće može da odredi visinu tražnje za svojim proizvodima.

Rezultati empirijskih istraživanja o stvarnim promenama dugoročnih troškova preduzeća su različiti. Rezultati potvrđuju da većina industrijskih grana ostvaruje značajne efekte ekonomije obima. Stoga kriva dugoročnih prosečnih troškova pokazuje smanjenje troškova sa inicijalnim povećanjem obima proizvodnje. Kriva dugoročnih prosečnih troškova ima oblik slova L.

LIV Kalkulacije troškova

Kalkulacija je raspodređivanje ukupnih troškova na pojedinačne nosioce. To je postupak izračunavanja cene koštanja. Cilj utvrđivanja cene koštanja je to da se svaki proizvod optereti samo onim troškovima koji su zbog njegove proizvodnje nastali. Tako se omogućava bolja kontrola troškova i stvara se podloga za donošenje dobrih poslovnih odluka.

Kalkulacija mora biti:

tačna i prilagođena načinu poslovanja preduzeća; dokumentovana knjigovodstvenom evidencijom; jednoobrazna za sve proizvode; uporediva sa drugim kalkulacijama i blagovremena, pregledna i ekonomična.

Prema vremenu nastanka kalkulacija može biti:

planska; međukalkulacija i stvarna kalkulacija.

Prema metodu raspoređivanja na nosioce kalkulacije se dele na:

diviziona kalkulacija – koristi se kod homogenih proizvoda, utvđuju se ukupni troškovi i dele se sa ukupnom proizvedenom količinom;

kalkulacija ekvivalentnih brojeva – koristi se kod više srodnih proizvoda, pri raspoređivanju indirektnih troškova, i tada se koriste pri raspoređivanju koeficijenti;

kalkulacija vezanih proizvoda – koristi se kod proizvoda koji nastaju u jednom tehnološkom procesu, proizvod zbog kog se organizuje proizvodnja je osnovni proizvod, a prateći proizvodi se nazivaju sporedni proizvodi. Ova kalkulacija je neprecizna;

dodatna kalkulacija - koristi se kod heterogenih proizvoda i koristi se u slučajevima kada se ostali metodi kalkuacije ne mogu primeniti. ključ za raspodelu troškova je odnos ukupnih indirektnih troškova i ukupnih direktnih troškova.

LV Investicije

Investicije su odricanje od potrošnje u tekućem periodu zarad ostvarenja većih rezultata u budućnosti. Ovako shvaćene investicije obuhvataju ulaganje u nove mašine i opremu, ulaganja u finansijsku aktivu, ulaganje u sticanje znanja itd. Investicije su proces alokacije ekonomskih resursa u vremenu.

Prestup alokaciji u vremenu je pristup Irvinga Fišera. Osnoivni dobrinos Irvinga Fišera je shvatanje da su investicije sredstvo ostvarivanja optimalnog rasporeda potrošnje u različitim periodima vremena. Drugi značajan doprinos mu je razgraničenje proizodnih i tržišnih mogućnosti za postizanje optimalnog odnosa potrošnje u različitim periodima vremea.

Važan pristup investicijama je i model optimalne alokacije i akumulacije resursa u vremenu, koji polazi od predpostavke o potpunoj izvesnosti.

LVI Elementi ekonomske teorije izbora u vremenu

Resursi su ograničeni, a broj alternativnih upotreba resursa veliki. Investicije podrazumevaju odlučivanje i izbor alternativnih pravaca upotrebe resursa.

Elementi izbora alternativnih pravaca upotrebe resursa su:

Ciljevi; Donosioci odluka; Principi ponašanja u situaciji izbora; Okolnosti ili determinante, koje uslovljavaju izbor.

Ciljevi zavise od preferencija donosioca odluka i od ograničenja i to su željena dobra za konačnu proizvodnju/potrošnju.

Donosioci odluka se razlikuju prema nivou analize, koji može da bude pojedinačni ili društveni. U slučaju pojedinačnog nivoa analize donosioci odluka su mikroekonomski subjekti – pojednici, preduzeća

Osnovni princip ponašanja donosioca odluka je racionalno (maksimirajuće) ponašanje.

Okolnosti koje uslovljavaju izbor su:

mogućnosti ili ograničenja:o početna kombinacija resursa;o tržišne mogućnosti io proizvodne mogućnosti.

preferencije donosioca odluka:o subjektivne io objektivne.

LVII Predmet izbora – potrošnja u različitim periodima vremena

Predmet izbora je potrošnja u različitim periodima vremena. Predmet izbora zavisi od:

Cilja ekonomske aktivnosti – postoje dva pristupa kod određivanja ovog cilja:o zadovoljenje ekonomskih potreba – Fridman ovaj pristup izražava kao “Raditi da bi se

živelo”;o ekonomske aktivnosti su same po sebi cilj – Fridman izražava ovaj pristup kao “Živeti da

bi se radilo”.Od pristupa određivanju cilja ekonomske aktivnosti zavisi definisanje odnosta štednje i potrošnje:

Prema prvom pristupu štednja je odložena potrošnja; Prema drugom pristupu štednja je predmet izbora.

Načina na koji se vreme uključuje u analizu - vremenski period se određuje proizvoljno, zato što su relevantni samo rezultati. Bitno je odrediti vremenski horizont analize (koji može biti konačan i beskonačan) jer od toga zavise posledice odluka.Predmet izbora je potrošnja u različitim periodima vremena.

Cilja analize - željenog rasporeda potrošnje u vremenu, odnosno optimalni odnos potrošnje u različitim periodima vremena

Funkcija korisnosti donosioca odluka se može prikazati na sledeći način

U (c1,c2,c3,...ci,...)

Funkcija korisnosti donosioca odluka zavisi od njegovih preferencija. Racionalno ponašanje donosioca odluka znači da je donosilac odluka uvek u stanju da rangira alternative na osnovu preferencija.

LVIII Tržišne mogućnosti

Savršeno (perfektno) tržište kapitala podrazumeva da ekonomski subjekti u svakom periodu vremena mogu po datoj, konkurentski određenoj ceni uzimati ili davati kredite.

Radi jednostavnosti analiza se zasniva na pretpostavci o postojanju dva vremenska perioda – tekući (0) i budući period (1).

Tekuća kamata izražava uslove pod kojima se može transformisati dohodak iz jednog vremenskog perioda u drugi kako bi se postigao željeni raspored potrošnje na savršenom tržištu kapitala.

Oznake: t=0 –tekući period; t=1 –budući period; MM’ – tržišna linija.

Tržišna linija MM’ predstavlja raspoložive kombinacije potrošnje pojedinaca određene njihovim inicijalnim dohotkom i tržišnom kamatnom stopom po kojoj se mogu uzimati ili davati krediti. Preseci tržišne linije sa koordinatnim osama označavaju maksimalne iznose potrošnje odgovarajućeg perioda, ako je potrošnja drugog perioda jednaka nuli.

Stopa transformacije sadašnje i buduće potrošnje duž tržišne linije MM’ je 1+i, a negativna vrednost ove stope, -(1+i) predstavlja nagib tržišne linije. (veća kamatna stopa-veći nagib)

Kretanje od tačke Y pa naviše po MM’ je odricanje od tekuće potrošnje y0 u korist buduće potrošnje (davanje kredita). Kretanje od tačke Y pa naniže po MM’ je odricanje od buduće potrošnje y1 u korist sadašnje potrošnje (uzimanje kredita).

Sadašnja vrednost inicijalnog dohotka je presek tržišne linije MM’ i ose t=0:

W 0y=

Y 0+Y 1

1+i

Kako sve kombinacije potrošnje prikazane linijom MM’ imaju istu vrednost kao i inicijalna kombinacija dohotka, to znači da važi jednačina tržišne linije:

C0+C1

1+i=

Y 0+Y 1

1+i=W 0

y

Proces transformacije sadašnje i buduće potrošnje pokazuje samo objektivne tržišne mogućnosti preraspodele potrošnje u vremenu. Da bi se došlo do toga kakav će biti izbor pojedinca u analizu se uključuju i preferencije donosilaca odluka.

Krive indiferentnosti (U, U’, U’’) predstavljaju grafički prikaz preferencija donosioca odlika, odnosno kombinacije potrošnje sa istom korisnošću.

Stopa po kojoj se potrošnja međusobno zamenjuje naziva se granična stopa supstitucije (∂C1/∂C0). Granična stopa supstitucije je jednaka apsolutnoj vrednosti prvog izvoda krive indiferentnosti u jednoj tački.

Geometrijski, granična stopa supstitucije predstavlja nagib tangente krive indiferentnosti u određenoj tački. Konveksnost krive indiferentnosti prema koordinantnom početku izražava opadajuću graničnu stopu supstitucije.

Kada se uzmu u obzir i preferencije i tržišna linija u njihovom preseku dobija se izbor donosioca odluke, koji će žrtvovati deo tekuće potrošnje zarad buduće potrošnje:

c1* = y1 + ( y0 - c0* ) ( 1 + i )

LIX Proizvodne mogućnosti

Kriva PP izražava sve kombinacije u vremenu proizvodnih rezultata koje se mogu ostvariti fizičkom (proizvodnom) transformacijom dobara, a koja odredjuju tekuću potrošnju. Preseci transformacione krive sa osama pokazuju maksimalne veličine potrošnje, odnosno proizvodnih rezultata po periodima. Vertikalna isprekidana linija od tačke Y pokazuje da se budući dohodak ne može koristiti za povećanje tekuće potrošnje.

Veza između dohotka i proizvodnih rezultata za dva vremenska perioda (t = 0) i (t = 1) predstavljena je relacijama:

p0=yo + qo i p1 =y1 + q1

gde je : pt predstavlja proizvodni rezultat, yt inicijalni dohodak, a qt količinu transformisanog dobra

Polazeći od ovih relacija možemo definisati realne investicije, odnosno dezinvesticije:

Kada je qo<0 i q1>0 govorimo o realnim investicijama Kada je qo >0 i q1<0 govorimo o dezinvesticijama.

u tekućem periodu realne investicije i0 postoje kada je

io = -qo =yo - p0

Na slici, proces investiranja predstavljao bi kretanje naviše od tačke Y duž transformacione krive PP. Koji će deo tekućeg dohotka pojedinac investira zavisi od krive indiferentnosti.

Izbor pojedinca prikazan je tačkom P* u kojoj se granična stopa prinosa na investicije izjednačava sa graničnom stopom supstitucije tekuće i buduće potrošnje.

LX Istovremeno postojanje proizvodnih i tržišnih mogućnosti

Granice mogućnosti su prikazane tržošnom linijom MM. Investiranje tekućeg dohotka je kretanje u levo i naviše od tačke Y duž transformacionu krivu PP. Najviša sadašnja vrednost potrošnje W0* prikazana je tržišnom linijom M’M’. Ona je tangenta krive PP u tački P*. U ovoj tački se izjednačavaju granična stopa prinosa na investicije i tržišna kamatna stopa. Jednakost ovih stopa određuje optimalan nivo investicija Y0P0*.

Pri većem obimu investicija od onog koji je potreban za dostizanje P* stopa prinosa je niža od kamatne stope. Pri manjem obimu investicija koji je potreban za dostizanje optimuma P* stopa prinosa je veća od kamatne stope, i isplativo je povećati obim investicija.

Kriterijumom jednakosti kamatne stope i stope prinosa na investicije dobija se optimalni obim investicija ali ne i raspored potrošnje investitora u vremenu. U raspoređivanju potrošnje investitor se rukovodi svojim preferencijama. Raspored potrošnje u sadašnjosti i budućnosti prikazan je krivom M’M’.

Optimum potrošnje je tačka C*. U tački C* se izjednačavaju marginalna stopa supstitucije i tržišna kamatna stopa.

Prikazani postupak postizanja sveukupnog opitimuma proizvodnje i potrošnje ukazuje na to da se do optimuma dolazi u dve faze. To je suština Fišerove teoreme odvajanja. U prvoj fazi određuje se obim proizvodnje investicija koji omogućava optimum proizvodnje, a u drugoj fazi se određuje optimum potrošnje.

LXI Uopštavanje koncepta na više vremenskih perioda i kontinuelni tok vremena

Predpostavka je da pored sadašnjeg perioda postoji još T budućih vremenskih perioda. Predmet izbora proširuje se na potrošnju T+1 vremenskih intervala c0, c1, c2, ..., cT, vektor dohotka postaje y0, y1, y2 ... yT, a vektor proizvodnih rezultata p0, p1, p2, ..., pT .

Prilikom analize dva vremenska perioda kamatnu stopu obeležili smo sa i, i ona je predstavljala cenu po kojoj se razmenjuju ekonomski resursi tekućeg perioda za resurse budućeg perioda.

U opštem slučaju razlikuju se kamatne stope i1, i2, i3, ..., iT po kojima se razmenjuju resursi prethodnog (t-1) za resurse narednog (t) vremenskog perioda.

Stoga je u opštem slučaju sadašnja vrednost potrošnje jednaka:

W o=C0+c11+i1

+c2

(1+i2 )(1+i1)+

cT

(1+iT )+…+(1+i2 )(1+i1)

Slično se utvrđuje sadašnja vrednost inicijalnog dohotka...:

W 0Y=Y 0+

Y 1

1+i1+

Y 2

(1+i2 )(1+i1)+

Y T

(1+iT )+…+(1+i2 )(1+i1)

...kao i sadašnja vrednost proizvodnih rezultata i dostignutog bogatstva:

W 0P=P0+

P11+i1

+P2

(1+i2) (1+i1)+

PT

(1+iT )+…+(1+i2 )(1+i1)

Kada je visina kamatne stope ista u različitim periodima vremena, odnosno kada je i1 = ... = it , navedene formule se mogu uprostiti. Sadašnja vrednost potrošnje kada je kamatna stopa i nepromenjena jednaka je

W o=C0+c11+i1

+c2

(1+i2 )2+

cT

(1+iT )T

Uz pretpostavke da je vremenski horizont beskonačan, da su prihodi od investicionog projekta u svakom periodu vremena jednaki, i da ovi prihodi počinju da se ostvaruju u periodu 1, tj. da je s0 = 0, a s1 = s2 = ... = sT = ... = s, sadašnja vrednost prihoda od projekta Vo jednaka je:

V 0=si

Kada se prihodi od investicionog projekta počinju da ostvaruju u tekućem periodu, izraz (1.6) se modifikuje tako da glasi:

V 0=s+ si

Kada je kapitalizacija kontinuelna, vrednost novčane jedinice po protoku t osnovnih perioda pri kontinuelnoj kapitalizaciji jednaka je:

limn→∞ (1+ i

n )nt

=e¿

Buduća VT i sadašnja vrednost Vo kontinuelnog toka prihoda s(t) od nekog investicionog projekta, u opštem slučaju kada se kamatna stopa menja u vremenu, jednake su:

V t=∫0

T

s (t)eI (t)dt

V o=∫0

T

s (t)e−I (t)dt

LXI Investicione odluke akcionarskog društva

Zakonom o privrednim društvima postoje tri grupe oblika preduzeća::

akcionarsko društvo; preduzeća sa jednim vlasnikom – inokosna preduzeća i sve ostale grupe preduzeća.

Predpostavka je da postoje samo dva vremenska perioda: tekući i budući.

U akcionarskom društvu akcionari imaju potpunu slobodu prenosivosti akcija na druga lica i raspolaganja neto efektima investicija. U akcionarskim društvima postoji podvojenost između akcionara i neposrednih donosioca odluka o investicijama.

Zbog toga je potrebno razlikovati:

realne investicije – mogućnost društva za proizvodno angažovanje kapitala;

finansijske investicije - mogućnosti akcionara da na tržištu kapitala kupujući i prodajući HOV ostvari željeni raspored potrošnje u vremenu.

Postoje dve predpostavke:

1. Tržište kapitala ima karakteristike savršenog tržišta a to znači:

Ekonomski subjekti u svakom periodu mogu po datoj, konkurentski određenoj ceni uzimati ili davati kredite u željenim iznosima ,

Perfektna supstitabilnost prava na neto efekte investicije bilo kog akcionarskog društva,

Nemogućnost da investitori i akcionarska društva utiču na cenu koja se formira na tržištu kapitala ;

2. Razmena na tržištu kapitala ne izaziva dodatne troškove i ovo tržište je efikasno tako da tržišna cena adekvatno odražava sve relevantne tržišne invormacije;

Uz navedene pretpostavke postojace potpuna saglasnost između investitora – akcionara i samog akcionarskog društva o kriterijumu na osnovu koga će se donositi investicione odluke. Investicione odluke procenjivaće se sa stanovišta njihovog doprinosa tekućoj tržišnoj vrednosti prava na neto efekte investicija.

Pretpostavimo da AD u sadašnjem vremenskom trenutku t=0 raspolaže sredstvima za investicije u iznosu Y0. AD će investirati iznos Y0P0* kako bi maksimiziralo svoju sadašnju vrednost Wo*.

LXII Investicione odluke inokosnog preduzeća

U ovu grupu preduzeća spadaju preduzetničke firme i jednočlano društvo sa ograničenom odgovornošću. Ovde je vlasnik prava na neto efekte odluka istovremeno i donosilac odluka, tako da investicione odluke preduzeća nose sva obeležja preferencija vlasnika preduzeća.

Zavisnost investicionih odluka preduzeća od preferencija njegovog vlasnika prikazana je na slici kroz dva tipična slučaja:

1) Preferencije vlasnika preduzeća izražene krivom indiferentnosti Ua – tada je ponašanje preduzeća, odnosno vlasnika preduzeća identično ponašanju AD (vlasnik će interno investirati kapital u iznosu Y0P0*, a zatim će na tržištu kapitala investirati u sticanje akcija AD iznos p0c0*)

2) Preferencije vlasnika preduzeća izražene krivom indiferentnosti Ub – kako vlasnik preduzeća ne može da proda deo svojih prava na neto efekte investicija u preduzeću, a da se to ne odrazi na promenu njegovog statusa ili promenu oblika preduzeća, obim investicija kojim se maksimira korisnost vlasnika preduzeća odredjen je tačkom u kojoj je najviša kriva indiferentnosti tangenta transformacione krive PP (obim investicija je Y0C0

B, a potrošnja vlasnika preduzeća u sadašnjem i budućem periodu iznosi C0

B i C0B, respektivno)

Korisnost vlasnika B bi se povećalo kada bi za finansiranje potrošnje mogao da pozajmi sredstva u iznosu p0R0B ili kada bi svoje preduzeće reorganizovao u AD. U ovom slučaju optimalan iznos investicija bio bi

Y0p0*. Vlasnik bi dosegao višu krivu indiferentnosti U’B i obezbedio željeni raspored potrošnje na višem nivou u iznosu R0B u sadašnjosti i R1B u budućnosti.

To su:

ortačko društvo komanditno društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću.

Sva ova preduzeća imaju odredjene karakteristike društva lica, tako da kriterijumi za donošenje investicionih odluka su najbliži kriterijumima koji važe kod društva lica (slučaj inokosnog preduzeća)

LXII Investicione odluke inokosnog preduzeća

U zavisnosti od toga da li uvažavaju vremensku vrednost novca ili ne, metode izražavanja efektivnosti investicionih projekata dele se na:

Statičke metode

Period povraćaja (vreme koje je potrebno da se ulaganja u neki projekat nadoknade iz priliva gotovine iz neto ekonomskog toke projekta)

Računovodstvena stopa prinosa (odnos očekivanog dobitka od projekta i kapitalnih ulaganja u projekat)

Dinamičke metode

Metod sadašnje vrednosti (svodjenje budućih priliva na sadašnju vrednost. NSV dobija se kada se od sadašnje vr. neto priliva iz ekonomskog toka inv. projekta oduzme sadašnja vr. ulaganja u sam projekat)

Metod interne stope prinosa (diskontna stopa kojom se sadašnja vrednost proizvodnih transformacija svodi na nulu)

LXIII Statičke metode izražavanja efektivnosti investicionih ulaganja

Statičke metode se ne baziraju na vremenskoj vrednosti novca

Najviše korišćene statičke metode za ocenu efekata investicija su:

1. Prosečna (računovodstvena) stopa prinosa i

2. Period povraćaja.

Prosečna (računovodstvena) stopa prinosa je odnos između prosečnog godišnjeg dobitka i prosečnog godišnjeg ulaganja tokom trajanja investicije, odnosno:

Prosečna računovodstvenastopa prinosa= prosečni godišnji dobitakprosečno godišnjeulaganje

×100

U slučaju nezavisnih investicionih projekata prihvata se projekat čija je prosečna stopa prinosa veća od kriterijumom utvrđene stope prinosa. U slučaju međusobno isključivih projekata prihvata se projekat čija je stopa prinosa najviša.

Period povraćaja je vreme u kome jedan projekat iz generiranog priliva novčanog toka (gotovine) nadoknađuje vrednost investicije. Period povraćaja je odnos između vrednosti investicije i godišnjeg (neto) priliva novčanog toka (gotovine). U slučaju nezavisnih investicionih projekata prihvata se projekat čiji je period povraćaja kraći, od kriterijumom uvtrđenog vremena za povraćaj invresticije. U slučaju međusobno isključivih projekata prihvata se projekat čiji je period povraćaja kraći.

LXIV Metod sadašnje vrednosti

Naviše korišćene dinamičke metode za ocenu efekata investicija su:

1. Metod sadašnje vrednosti

2. Metod interne stope prinosa

3. Indeks rentabiliteta

1 dinar danas i 1 dinar za godinu dana nemaju istu vrednost. Dinar koji se ostvari danas vredi više od 1 dinara u sledećoj godini, jer 1 dinar koji je na raspolaganju sada može da se uloži u banku i na kraju godine će vredeti 1 dinar plus ostvarena kamata.

Buduća vrednost 1 dinara, koja se zove glavnica, izračunava se na taj način što se sadašnja vrednost glavnice množi sa faktorom kamaćenja – (1 + i) za svaku godinu trajanja zajma, odnosno 1 dinar se množi sa (1 + i), pa se dobije suma ponovo množi sa (1 + i), i tako dalje za svaku godinu trajanja zajma.

Svođenje buduće vrednosti 1 dinara na njegovu sadašnju vrednost zove se diskontovanje.

Diskontovanje je inverzno u odnosu na kamaćenje.

Kamaćenje je izračunavanje buduće vrednosti sadašnje sume novca, a diskontovanje je izračunavanje sadašnje vrednosti budućeg novčanog toka, ili svođenje buduće na sadašnju vrednost.

Buduća vrednost se svodi na sadašnju vrednost pomoću diskontnog faktora.

Diskontni faktor 1/ (1+i) je izraz kojim se množi buduća vrednost novca da bu se dobila njegova sadašnja vrednost, ili sadašnja vrednost budućeg novčanog toka je proizvod buduće vrednost i diskontnog faktora, odnosno:

SV= BV/ (1+ i)n

Sadašnja vrednost je sadašnja vrednost priliva gotovine. Neto sadašnja vrednost je razlika između sadašnje vrednosti priliva novčanog toga (gotovine) i sadašnje vrednosti odliva novčanog toka (gotovine). Neto sadašnja vrednost se dobija kada se od sadašnje vrednosti priliva (prihod) oduzme sadašnja vrednost odliva (troškovi), tj. vrednosti investicije.

U slučaju nezavisnih projekata prema ovom kriterijumu prihvata se projekat čija je neto sadašnja vrednost veća od nule tj. NSV > 0. U slučaju međusobno isključivih projekata prihvata se projekat čija je neto sadašnja vrednost najveća.

Formula za izračunavanje neto sadašnje vrednosti je:

NSV=p0+p11+i1

+p2

(1+ i2 )2+

pT

(1+iT )T−Y oPo

LXIV Metod interne stope prinosa

Metod interne stope prinosa je utvrđivanje diskontne stope, kojom se sadašnja vrednost svodi na nulu. Interna stopa prinosa je maksimalna vrednost kamatne stope koju može da plaća projekat na pozajmljena sredstva, a da se nalazi na pragu rentabiliteta. Interna stopa prinosa postoji samo ako je bar jedna vrednost gotovinskog roka negativna. Ako su sve vrednosti gotovinskog toka pozitivne ne postoji diskontna stopa, kojom se neto sadašnja vrednost svodi na nulu.

U slučaju nezavisnih projekata prihvatljivi su svi projekti čija je interna stopa prinosa veća od troškova kapitala, odnosno:

ISP > troškova kapitala

U slučaju međusobno isključivih projekata ISP može da bude uzrok neefikasnih odluka, i tada je potrebno primeniti kriterijum neto sadašnje vrednosti.

Interna stopa prinosa je implicitno određena jednačinom

0=10+q11+ς1

+q2

(1+ς 2 )2+

qT

(1+ςT )T

LXV Ukupan prihod

Značajni koncepti prihoda su:

ukupni; prosečni i marginalni prihod.

Ukupan prihod je ukupna realizovana količina proizvoda i usluga ili ukupna suma novca koju preduzeće ostvaruje prodajom proizvoda i usluga.

Ukupan prihod=ukupnakoličina proizvoda×cena po jednom proizvodu; odnosno :

UPd=Q×C

Ukupan prihod se menja ako se menja cena proizvoda. Promena ukupnog prihoda određuje se pomoću cenovne elastičnosti tražnje. Ukoliko je tražnja za proizvodom cenovno neelastična, sniženje cene dovodi do pada ukupnog prihoda, dok povećanje cene dovodi do povećanja ukupnog prihoda. Cena proizvoda i ukupan prihod menjaju se u istom pravcu.

Ako je tražnja za proizvodom cenovno elastična, sniženje cene dovodi do porasta ukupnog prihoda, a povećanje cene dovodi do pada ukupnog prihoda. Cena proizvoda i ukupan prihod menjaju se u suprotnom pravcu.

LXVI Prosečan prihod

Prihod koji se ostvaruje po jednom proizvodu je prosečan prihod. Prosečan prihod je količnik između ukupnog prihoda i ukupne količine prodatih proizvoda odnosno:

PPd=UPdQ

Ako je cena proizvoda data, izračunavanje prosečnog prihoda je nepotrebno jer je tada prosečan prihod jednak ceni odnosno:

PPd=C

Ako preduzeće svoje proizvode prodaje različitim kupcima po različitim cenama, ili ako cenu prilagođava prema količini prodatih proizvoda, prosečan prihod jednak je prosečnoj prodajnoj ceni odnosno:

PPd=C

Prosečna prodajna cena je ponderisani prosek prodatih količina proizvoda po pojedinim cenama.

LXVII Marginalni prihod

Marginalni prihod je promena ukupnog pihoda koja nastaje zbog prodaje jedne dodatne jedinice proizvoda. Marginalni prihod pokazuje koliko će se promeniti ukupan prihod ako preduzeće poveča ili smani prodaju za jedan proizvod.

Marginalni prihod je matematički:

MPd=∆UPd∆Q

LXVIII Kriva ukupnog prosečnog i marginalnog prihoda

Ukupan prihod grafički se prikazuje krivom ukupnog prihoda. Horizontalna kriva tražnje znači da preduzeće može da proda svaku količinu proizvoda po ceni koja je data. Kada je kriva tražnje horizontalna, ni jedno preduzeće ne može da proda svoj proizvod po ceni koja je veća od cene koja je data, a takođe nije mu u interesu da proda proizvod ispod cene koja je data.

Kada je kriva tražnje horizontalna, kriva ukupnog prihoda je rastuća linearna kriva koja počinje od koordinatnog početka. Kriva ukupnog prihoda raste po konstantnoj stopi, koja je jednaka ceni proizvoda. Prosečan prihod je po definiciji tada jednak ceni proizvoda.

Opadajuća kriva tražnje znači da preduzeće može da poveća prodaju ako samnji cenu, i obrnuto – da poveća cenu smanjenjem obima prodaje. Kada kriva tražnje opada, kriva ukupnog prihoda raste, dostiže maksimum i počinje da opada. Ukupan prihod raste po opadajućoj stopi jer ukoliko želi da poveća prodaju preduzeće mora da smanji cenu.

Kada kriva prosečnog prihoda opada, kriva marginalnog prihoda se nalazi ispod nje.

Kada je marginalni prihod veći od nule, ukupan prihod raste, jer sa prodajom svake dodatne jedinice proizvoda, ukupan prihod se povećava. Ukupan prihod dostiže maksimum u tački u kojoj je marginalni prihod jednak nuli. Posle tačke maksimuma, kriva ukupnog prihoda počinje da opada što znači da tada rast prodaje dovodi do pada ukupnog prihoda.

LXIX Proizvodnja i produktivnost

Proizvodnja je osnovni zadatak svakog privrednog sistema, zato što obezbeđuje dobra i usluge neophodne za zadovoljavanje ljudskih potreba i za sopstvenu reprodukciju.

Proizvodnja je transformacija inputa u outpute. Inputi se nazivaju i resursi ili faktori proizvodnje. Osnovne vrste inputa su:

zemlja; rad; kapital i

znanje:o tehnološki;o marketinški;o organizacioni io upravljački know how.

Outputi su dobra ili usluge koja se koriste za konačnu potrošnju ili služe za proizvodnu potrošnju.

LXX Pojam i tipovi proizvodnje

Razlikuje se pet osnovnih tipova proizvodnje:

1. Pojedinačna proizvodnja – proizvodnja jednog proizvoda. Proizvod se pravi za posebnog kupca po posebnoj specifikaciji ili narudžbini. Pojedinačna proizvodnja zahteva veliku veštinu i umeće izrade prozivoda. Ona zahteva visoko kvalifikovane radnike za unikatni dizajn koji poznaju metode rada i tehnike proizvodnje. Pojedinačna proizvodnja primenjuje se u mašinskoj industriji, brodogradnji i građevinarstvu (mostogradnji). Ključne karakteristike su:

veliki broj različitih operacija koje odlikuje neustaljena forma; primena alata univerzalne namene; nepredvidljivost optimalne količine zaliha; potreba neposredne kontrole radnih operacija i veliki broj radnika različitih vrsta kvalifikovanosti.

Pojedinačna proitvodnja se smatra skupom i neefikasnom u odnosu na ostale tipove proizvodnje.

2. Serijska proizvodnja – proizvodnja proizvoda u velikim celinama koje se nazivaju serije. Glavno obeležje ovog tipa proizvodnje je standardizacija. Ključne karakteristike su:

ustaljen broj i redosled obavljanja operacija; primena alata univerzalne namene; velike zalihe sirovina; raspon kvalifikacija je manji nego kod pojedinačne proizvodnje što se tiče radnika; naglašena je potreba za planiranjem prozivodnje i relativno kratki ciklusi proizvodnje.

Standardizacija omogućava planiranje i kontrolu i to je izvor efikasnosti serijske proizvodnje. Glavni nedostatak serijske proizvodnje su čekanja do kojih dolazi između različitih radnih operacija (jedna mora biti dovršena da bi sledeća otpočela).

3. Masovna proizvodnja – osnovno obeležje joj je standardizacija čitavog procesa proizvodnje. Masovna proizvodnja je proizvodnja velikog broja proizvoda u kontinuitetu. Zasniva se na kapitalno intenzivnim tehnologijama pomoću kojih se pravi veliki broj proizvoda osrednjeg kvalteta. Ključne karakteristike su:

unificirani prozvod; primena specijalizovane opreme i mašina; standarditacija materijala, alata, procedura, metoda rada i radnih operacija; uzak raspon kvalifikacije radnika.

Potencijalni izvor neefikasnosti je monotonija i zamor radnika.4. Procesna proizvodnja – bazira se na intergrisanoj tehnologiji proizvodnje, koju karakteriše

kontinuirani tok sirovina koje se transformišu u kontinuirani tok outputa. Proizvodi teku od jedne operacije ka drugoj, i proces proizvodnje traje kontinuirano. Ovaj tip proizvodnje primenjuje se u hemijskoj industriji, proizvodnji ravnog stakla, čelika, papira, cementa, prehrambenoj industriji (u industriji prerade mleka). Ovo je kapitalno intenzivna proizvodnja. Zasniva se na primeni visoko mehanizovane i automatizovane opreme, uz malu količinu radnih inputa. Procesna proizvodnja je visoko efikasna zbog kontinualnog toka proizvodnje.

5. Fleksibilna proizvodnja – jedan od najnovijih tipova proizvodnje. Zasniva se na primeni kompjutersko-numerički kontrolisanih CNC mašina. Tehnologija ovog tipa proizvodnje je skupa, ali kada se uvede postiže se visoka produktivnost, koja se ogleda u brzini, visokom kvalitetu, smanjenju zalija itd. Osnovni ciljj je izrada diferenciranih proizvoda, visokog kvaliteta koji su dizajnirani prema zahtevima kupaca.Tri ključne karakteristike su

diferencirani proizvodi visokog kvaliteta; podugovaranje proizvodnje i primena multikvalifikovanih ljudskih resursa organizovanih u timove.

LXXI Definicija produktivnosti

Produktivnost je zahtev da se sa datom količinom inputa ostvari maksimalna količina proizvoda.

Proizvodna funkcija pokazuje maksimalnu količinu proizvoda koja se može ostvariti sa datom količinom inputa uz primenu najefikasnije moguće tehnologije. Matematički proizvodna funkcija je jednačina:

Q=f ( L ,K )

gde su:

Q – količina proizvoda; L – količina rada i K – količina kapitala.

Za svaku količinu rada L i kapitala K postoji posebna proizvodna funkcija, koja pokazuje maksimalnu količinu proizvoda Q.

Proizvodna funkcija zasniva se na pretpostavci o primeni najefikasnijne raspoložive tehnologije u datom periodu. Time se ističe da je tehnologija proizvodnje najznačajnija determinanta produktivnosti.

U kratkom roku preduzeće je primorano da primenjenu tehnologiju proizvodnje iskoristi na takav način da ostvari maksimalnu količinu proizvoda, iz svake alternativne kombinacije inputa. U dugom roku, konkurencija i profit podstiču preduzeće da investira u najefikasniju dostupnu tehnologiju proizvodnje.

LXXII Fiksna i varijabilna ulaganja

Inputi se dele na:

Fiksne – njihova količina ne može da se menja u kratkom roku. To su:o oprema;o mašine;o zemljište i zgrade u kojima se obavlja proizvodnja io know how.

Varijabilne – njuhova količina se lako i jednostavno menja u kratkom roku. To su:o sirovine;o energija;o poluproizvodi io radna snaga.

Kratak rok je vremenski period u kome su neki inputi varijabilni, a neki fiksni. Kratki rok je vremenski period u kome preduzeće ne može da menja količinu fiksnih inputa. Dužina kratkog roka zavisi od grane u kojoj se preduzeće nalazi. Kratak rok može da bude samo nekoliko dana (cvećare), nekoliko meseci (radno intenzivne grane – mikroelektronika i genetski inženjering) ili više godina (avio industrija, elektroprivreda).

Dugi rok je vremenski period u kome su svi inputi varijabilni. Tada može da se menja količina svih inputa.

Tradicionalno se rad smatra varijabilnim, a kapital fiksnim inputom u kratkom roku.

LXXIII Analiza produktivnosti i produktivnost faktora

Analiza produktivnosti zasniva se na konceptu proizvodne funkcije. Cilj analize produktivnosti je da odgovori na dva pitanja:

1. koliko će se promeniti ukupna količina proizvoda, kada se promeni količina samo jednog – varijabilnog inputa, sa datom količinom fiksnog faktora i

2. koliko će se promeniti veličina obima proizvodnje, ako se količina svih inputa poveća u istim ili različitim odnosima.

Odgovor na prvo pitanje se dobija analizom produktivnosti uloženih faktora proizvodnje, a na drugo pitanje analizom obima prinosa.

Ukupna produktivnost faktora proizvodnje se izražava konceptom ukupnog proizvoda, a prosečna i marginalna produktivnost izražava se konceptima prosečnog i marginalnog proizvoda.

LXXIV Ukupna produktivnost faktora

Ukupan proizvod je maksimalna količina proizvoda koja može da se ostvari ulaganjem različitih količina varijabilnog faktora sa datom količinom fiksnog faktora. Kada je količina fiksnog faktora data, ukupan proizvod zavisi od količine varijabilnog faktora. Matematički, ukupan proizvod se izražava funkcijom:

Q=f (L , K )

gde su:

Q – ukupan proizvod; L – količina varijabilnog faktora i K – data količina fiksnog faktora.

Ako je količina varijabilnog faktora jednaka nuli, ukupan proizvod je takođe jednak nuli. Dakle, bez ulaganja i fiksnog i varijabilnog faktora ne može da se proizvede proizvod. Ulaganjem prvih količina varijabilnog faktora, ukupan proizvod raste, zatim je konstantan, dostiže maksimum i potom opada. Grafički, ukupan proizvod se prikazuje krivom ukupnog proizvoda:

Rastuća produktivnost - Na početku prozivodnog procesa, sa ulaganjem prvih količina varijabilnog faktora ukupan proizvod raste. Rast ukupnog proizvoda je proporcionalno veči od porasta količine varijabilnog faktora. U tom slučaju, količina fiksnog faktora je daleko veća od količine varijabilnog faktora, i fiksni faktor je neiskorišćen. Većim ulaganjem varijabilnog fakrora, disproporcija fiksnog i

varijabilnog faktora se smanjuje. Tada rastu i produktivnost i ukupni proizvod. Rast ukupnog proizvoda je proporcionalno veći od porasta količine varijabilnog faktora.

Kontanti prinosi – Sa daljim povećanjem količine varijabilnog inputa preko tačke B, ukupan proizvod raste po konstantnoj stopi. Porast ukupnog proizvoda proporcionalan je povećanju količine varijabilnog faktora. Produktivnost fiksnog faktora u ovoj fazi dostiže maksimum, kao rezultat potpune iskorišćenosti fiksnog faktora. Kada postoji prekomerna iskorišćenost fiksnog faktora produktivnost fiksnog faktora počinje da opada. Ukupan proizvod dostiže maksimum u tački C.

Negativni prinosi – nastaju nakon dostizanja maksimuma. Tada je količina varijabilnog faktora suviše velika u odnosu na veličinu fiksnog faktora i tada ukupan proizvod opada.

Sa stanovišta ukupne produktivnosti faktora, preduzeće bi trebalo da proizvodi u drugoj fazi proizvodnje.

Kada se posmatra odnos ukupnog proizvoda i količine uloženih inputa mogu se razlikovati tri vrste produktivnosti:

Rastuća produktivnost; Konstantna produktivnost i Opadajuća produktivnost.

Elastičnost produktivnosti Ep pokazuje za koliko će se procenata promeniti ukupan proizvod, ako se količina varijabilnog inputa promeni za 1%. U fazi rastuće produktivnosti faktora, koeficijent elastičnosti produktivnosti je veći od 1. U fazi opadajuće produktivnosti je koeficijent elastičnosti produktivnosti između 0 i 1, a u fazi negativne produktivnosti koeficijent elastičnosti je negativan.

LXXV Prosečna i marginalna produktivnost faktora

Prosečna i marginalna produktivnost faktora izražava se konceptima prosečnog marginalnog proizvoda.

Prosečan proizvod je količnik ukupnog proizvoda i ukupne količine varijabilnog faktora:

PPrL=QL

gde su:

PPrL – prosečan proizvod varijabilnog faktora; Q – ukupan proizvod i L – rad (varijabilni faktor).

Marginalni proizvod je promena ukupnog proizvoda koji nastaje ulaganjem jedne dodatne jedinice varijabilnog faktora, uz konstantnost svih ostalih faktora. Marginalni faktor se izražava na sledeći način:

MPr= ∆Q∆L

gde su:

MPr - marginalni proizvod; ∆Q - promena ukupnog proizvoda i ∆ L - promena rada (varijabilnog faktora).

Na početku procesa proizvodnje, sa ulaganjem prvih količina varijabilnog inputa, prosečan proizvod raste, dostiže maksimum i potom počinje da opada. Kada prosečan proizvod raste, marginalni proizvod je manji od prosečnog proizvoda. Posle izjednačavanja marginalnog i prosečnog proizvoda, marginalni proizvod se izjednačava sa nulom i zatim postaje negativan.

Prosečan i marginalni proizvod se grafički prikazuju krivama prosečnog i marginalnog proizvoda (PPr i MPr). Najpre prosečan proizvod raste, i tada je marginalni proizvod veći od prosečnog. U fazi rasta prosečnog proizvoda, marginalni proizvod dostiže svoj maksimum i počinje da opada. Prosečna produktivnost je najveća je u tački koja izjednačava prosečni i marginalni proizvod. Posle maksimuma, prosečan proizvod počinje da opada. Tada je marginalni proizvod manji od prosečnog proizvoda. Tada je produktivnost svake dodatne jedinice varijabilnog faktora manja od predhodne. Kada se marginalni proizvod izjednači sa nulom i postane negaivan počinje faza negativne produktivnosti. Ta faza je neracionalna.

LXXVI Prinosi obima

Prinosi obima nastaju kada su svi inputi varijabilni, tj. kada preduzeće može da menja količinu svih faktora proizvodnje.

Razlikuju se tri vrste prinosa obima:

Rastući prinosi obima – ostvaruju se kada je promena obima proizvodnje proporcionalno veća od promene količine inputa L i K;

Konstantni prinosi obima – ostvaruju se kada je promena obima proizvodnje srazmerna promeni inputa;

Opadajući prinosi obima – ostvaruju se kada je promena obima proizvodnje proporcionalno manja od promene količine inputa L i K.

LXXVII Razlozi rastućih prinosa obima

Rastući prinosi nastaju zbog četiri razloga:

Podela i specijalizacija rada – najvažniji izvor rastućih prinosa obima. Proizvodnja velikom obima omogućava podelu rada koja dovodi do specijalizacije. Specijalizacija rada dovodi do

ušteda u vremenu i skraćuje proces rada. Obavljanjem jednog radnog zadatka radnici stiču veću veštinu u obavljanju tog posla.

Specijalizacija i nedeljivost kapaciteta – rastući prinosi obima nastaju iz ova dva razloga. Proizvodnja velikog obima omogućava primenu visoko mehanizovane i automatizovane opreme, velike brzine čija upotreba nije racionalna u manjim proizvodnim jedinicama. Specijalizacija opreme i nedeljivost kapaciteta zahteva veliki obim proizvodnje. Nedeljivost kapaciteta znači da količina inputa ne može da se smanji ispod određenog minimalnog nivoa, bez obzira na veličinu obima proizvodnje. Na primer, lokomotiva je potrebna bez obzira da li ona vuće jedan, dva ili deset vagona.

Geometrijski odnos zapremina/površina – rastući prinosi nastaju i zbog ovog odnosa. Rastući prinosi obima, zbog geometrijskog odnosa zapremine i površina javljaju se u procesnoj proizvodnji. Ulaganja materijala i rada za konstrukciju opreme proporcionalni su površini. S druge strane, zapremina od koje zavisi velilina obima proizvode, proporcionalno je veća u odnosu na njegovu površinu. Na primer, udvostručavanjem prečnika gasovoda, protok gasa se povećava više nego dvostruko.

Rezervni kapacitet – potreban je da bi se izbegli prekidi proizvodnje, zbog kvara i da bi se sprečila pojava uskih grla u proizvodnji. Za velika preduzeća, nekoliko mašina je dovoljan rezervni kapacitet.

LXXVII Razlozi konstantnih prinosa obima

Konstantni prinosi obima nastaju kao rezultat ekspertskog proračuna optimalne veličine kapaciteta. Inženjeri mogu sasvim precizno da odrede optimalnu veličinu kapaciteta za proizvodnju određenog proizvoda. Ako je tražnja za proizvodom veća od proračunate optimalne veličine kapaciteta, preduzeće treba da izgradi onaj broj kapaciteta koji je potreban da bi se zadovoljila tražnja za proizvodom. Ako preduzeće proizvodi različite proizvode, konstantni prinosi se mogu ostvariti primenom divizione strukture.

LXXVIII Razlozi opadajućih prinosa obima

Osnovni razlog opadajućih prinosa je neefikasnost upravljanja velikim proizvodnim kapacitetom. Neefikasnost je posledica nepotpune informisanosti menadžera i gubitka kontrole. Javljaju se problemi koordinacije. Takođe dolazi do otežane komunikacije. Odluke kasne, jer glavni menadžeri gube kontakt sa svakodnevnim aktivnsotima. Birokratske procedure se multiplikuju. Sve ovo dovodi do neefikasnosti i opadajućih prinosa obima.

LXXIX Merenje produktivnosti

Merenje produktivnosti počelo je krajem 19. veka. Produktivnost se merila odnosom između količine proizvoda i broja časova rada. Odnos između količine proizvoda i broja časova rada izraz je produktivnosti rada, što znači da se produktivnost izjednačavala sa produktivnošću rada.

Produktivnost se izjednačavala sa produktivnošću rada iz tri razloga:

1. U drugoj polovini 19. veka kada je merenje produktivnosti počelo, proizvodnja je najčešće bila radno intenzivna, sa predominantnim učešćem radne snage u odnosu na kapital.

2. Zbog uticaja teorije radne vrednosti koja je bila široko prihvaćena, smatralo se da je rad jedini stvaralac vrednosti i jedini izvor povećanja produktivnosti.

3. Zbog specifične uloge i značaja ljudskih resursa u proizvodnji, produktivnost rada se i danas smatra važnim izvorom povećanja ukupne produktivnosti.

Sa napuštanjem radne vrednosti i promenom teorijske misli o produktivnosti, preovladalo je mišljenje da i kapital zajedno sa radom i zemljom ima podjednako važnu ulogu u stvaranju proizvoda i nastojanju da se poveća produktivnost.

LXXX Problem merenja produktivnosti

Mnoge ekonomske pojave nije moguće precizno izmeriti. To je slučaj i sa produktivnošću. Nemogućnost tačne i precizne kvantifikacije produktivnosti je problem merenja produktivnosti. Ovaj problem postoji zato što se proizvodi i inputi izražavaju u realnim fizičkim jedinicama mere, pa su različiti proizvodi i inputi međusobno nesamerljivi.

Ako neku pojavu nije moguće izmeriti, potrebno je ustanoviti jedinstvenu metodologiju, koja će biti standard za merenje. Zato je ustanovljen međunarodno usvojeni standard, koji se koristi za merenje produktivnosti.

Cilj uvođenja i primene standarnde metodologije za merenje produktivnosti je uporedivost podataka.

LXXXI Metod stalnih cena

Metod stalnih cena je standarni metod merenja produktivnosti. Metod stalnih cena je vrednosni odnosno novčani metod merenja produktivnosti. Metodom stalnih cena hetorogeni proizvodi i inputi svode se na novčanu vrednost. Ukupan, fizički proizvod sastoji se od različitih dobara i usluga, koji su nesamerljivi jer se izražavaju različitim jedinicama mere. Novac kao opšte merilo vrednosti omogućava da proizvod i inputi postanu samerljivi. Produktivnost se meri stalni a ne tekućim tržišnim cenama, jer se tekuće tržišne cene stalno menjaju.

Koriste se dva metoda stalnih cena:

metod stalnih cena izabranog baznog perioda i metod deflacioniranja tekućih cena na cene bazne godine.

Metod stalnih cena izabranog baznog perioda primenjuje se kada se raspolaže o podacima o fizičkom obimu proizvodnje. Bazni period je period u odnosu na koji se vrši poređenje. Izbor baznog perioda ima veliku važnost. Ako je posmatrana pojava u određenom periodu bila isuviše mala ili velika, indeksi će pokazivati deformisanu sliku njenog razvoja.

Metod deflacioniranja tekuće vrednosti proizvodnje primenjuje se kada se ne raspolaže podacima o fizičkom obimu proizvodnje. Obračun proizvodnje u tekućim cenama se svodi na cene iz bazne godine. Deflacioniranje se vrši indeksima cena.

LXXXII Pokazatelji produktivnosti

Pokazatelj produktivnosti je odnos ili količnik između proizvoda i uloženih inputa. Razlikuju se:

Pokazatelj ukupne produktivnosti faktora – odnos proizvoda i svih faktora uloženih za njegovu proizvodnju (ljudskih i materijalnih). Računa se kao:

P=QI

gde su: P – produktivnost, Q – proizvod i I – inputi. Parcijalni pokazatelji produktivnosti – odnos proizvoda i jednog uloženog inputa. Tri osnovna

racija parcijalne produktivnosti su:o Produktivnost rada – najstariji i najčešće korišćen pokazatelj parcijalne produktivnost.

Produktivnost rada je odnos između proizvoda i uloženog rada:

PL=QL

gde su PL – produktivnost rada, Q – proizvod i L – rad. Racio produktivnosti rada poredi prozivod sa uloženim radom i izražava doprinos rada u generiranju prozivoda.

o Produktivnost kapitala – odnos proizvoda i uloženog kapitalao Produktivnost poljoprivrednog zemljišta – odnos proizvoda i merne jedinice zemljišta.

LXXXIII Tehnologija i porast produktivnosti

Tehnologija je suma ukupnog znanja i veština jednog društva u određenom vremenskom periodu. Tehnologija se razlikuje od nauke. Nauka je znanje usmereno ka razumevanju i objašnjavanju, a tehnologija je usmerena ka primeni i upotrebi znanja. Tehnologija se razlikuje i od tehnike. Tehnika je tehnologija primenjena u praksi.

Tehnologija postavlja granice u pogledu količine i vrste dobara koji se mogu dobiti iz date količine resursa. Stalno unapređenje tehnologije je imperativ savremenog doba.

Tehnološki razvoj pomera granice proizvodno tehničke efikasnosti. Razvoj tehnologije omogućava da se proizvede veća količina proizvoda.

Nova tehnologija proizvodnje omogućava da se drugačijom kombinaciom iste količine inputa, ostvari veća količina outputa i da se sa manjom količinom inputa proizvede ista količina proizvoda.

Uticaj nove tehnologije proizvodnje na produktivnost prikazan je na slici:

LXXXIV Izvori tehnološkog napretka

Izvori tehnološkog napretka su:

istraživanje i razvoj; transfer znanja između preduzeća i iskustvo koje se stiče učenjem kroz rad.

Istraživačko-razvojne aktivnosti usmerenu su ka traženju novih ili poboljšavanju postojećih tehnologija proizvodnje.

Neka tehnološka otkrića nastaju kao rezultat fundamentalnih istraživanja. Cilj fundamentalnih istraživanja je otkrivanje zakonitosti i međuzavisnosti pojava u prirodi i društvu. Karakteristike:

o Visok stepen neodređenosti;o neizvesnost i nepredvidljivost rezultata, vremena i potrebnih ulaganja;o teško ocenjivanje mogućnosti praktične primene rezultata.

Najveći broj tehnoloških otkrića nastaje iz primenjenih istraživanja, čiji je cilj da daju rezultate koji će imati konkretnu namenu. Osnovni cilj je iznalaženje novih rešenja praktične primene. Rezultati su pronalasci i inovacije. Karakteristike:

o manji stepen rizika i neizvesnosti nego kod fundamentalnih istraživanja;o primena rezultata istraživanja u skorijoj budućnosti io obezbeđeni izvori finansiranja.

Istraživanje i razvoj je skup eksperimentalnih, stručnih i specijalističkih poslova, koji se obavljaju u vremenu od završetka primenjenih istraživanja do početka proizvodnje. Razvojni rad je skup aktivnosti koji uključuje i obrazovanje kadrova, inženjering, kontrolu mentalnog razvoja, kontrolu kvaliteta itd.

Difuzija i transfer znanja omogućava preduzećima da ne zaostaju u produktivnosti za proizvodno-tehnički i tehnološki superiornim preduzećima-liderima. Preduzeća pratioci oslanjaju se na transfer znanja, uzimanje licenci novih tehnologije proizvodnje.

Istraživanja pokazuju da neke inovacije brzo ulaze u široku upotrebu, neke nakon više godina, a neke nikad. Razlog je to što se neke inovacije zasnivaju na resursima koji još nisu dostupni ili su skupi, pa se obeshrabruje njihovo uvođenje.

LXXXV Efekti učenja i iskustva

Kada se isti posao obavlja veliki broj puta, stiče se radno iskustvo, koje omogućava da radnici rade bolje i efikasnije. Kads se isti posao obavlja duže, povećava se iskustvo i tako se pronalaze efikasniji načini obavljanja radnih zadataka. Sticanjem iskustva, performanse rada se poboljšavaju. Prodnosti učenja kroz rad nazivaju se efektom učenja.

Efekat učenmja je najveći prilikom otpočinjanja novog procesa proizvodnje, dok tokom vremena opada. Važnosti iskustva kao izvora tehnološkog napretka i veće produktivnosti formalizovan je konceptom krive učenja ili iskustva.

Kriva učenja – analizom procesa proizvodnje ustanovljeno je da svaki put kada se kumulirano proizvodno iskustvo udvostruči, prosečni troškovi opadaju. Ovo se dešava kao rezultat kombinovanog dejstva:

učenja zbog puno puta ponovljenog istog radnog zadatka; poboljšanja pojedinih tehnoloških rešenja; odgonetanja zagonetki i rešavanja zamki nove tehnologije proizvodnje; inkrementalno unapređenje procesa proizvodnje; povećanje obima proizvodnje i unapređenje upravljanja.

LXXXVI Značaj porasta produktivnosti

Značaj porasta produktivnosti ogleda se usledećem:

Rast realnog dohodtka po glavi stanovnika – omogućava kraće radno vreme, veću dokolicu, pojavu boljih proizvoda i poboljšanje ukupnog kvaliteta života.

Ušteda i očuvanje resursa – rast produktivnosti doprinosi očuvanju i uštedi retkih resursa po jedinici proizvoda. Tokom druge polovine 20. veka u skoro svim privrednim oblastima, količina uloženih sirovenima smanjila se za 50% u proseku.

Promena zaposlenosti – povećanje produktivnosti može da dovede do povećanja ili smanjenja zaposlenosti. Rast produktvinosti u sektoru usluga doveo je do porasta zaposlenosti, a u poljoprivredi do pada zaposlenosti.

Unapređenje međunarodne konkurentnosti privrede – kada je produktivnost jedne zemlje niska, cene njenih proizvoda i inputa su veće nego u drugim zemljama, izvoz je manji, uvoz je veći i međunarodna konkurentnost je niska.

Neutralisanje negativnih efekta inflacije – smanjuje se stopa inflacije, odnosto ublažava se ili neutrališe uticaj povećanja cena faktora na troškove faktora i cene prozivoda.

Promena privredne strukture – neadekvatne privredne strukture su izvor alokativne neefikasnosti.

LXXXVI Marginalna produktivnost rada

Produktivnost zavisi od ljudskih resursa. Koncept marginalne produktivnosti polazi od predpostavke da je tržište rada savršeno konkurentno. Odluku o broju radnika preduzeće donosi na osnovu odmeravanja između cene rada i marginalnog prihoda proizvoda rada. Marginalni prihod proizvoda rada je doprinos svakog novog radnika prihodu preduzeća i izražava se na sledeći način:

MPdP=MPrL× MPd

gde je MPdP marginalni prihod proizvoda rada, MPrL marginalni proizvod rada, a MPd marginalni prihod preduzeća. Ukoliko je MPdP veći od cene rada, doprinos svakog novog radnika prihodu preduzeća veći je od izdataka za njegovo zapošljavanje, što znači da preduzeće treba da poveća broj

radnika. Ako je MPdP manji od cene rada, doprinos svakog novog radnika prihodu je manji od izdataka za njegovo zapošljavanje, pa treba smanjiti broj radnika. Optimalni broj radnika, tj. maksimalna produktivnost rada ostvaruje se u tački gde su izjednačeni marginalni prihod proizvoda rada i cena rada (z) ondosno:

MPdP=z

što je prikazano na slici:

95. strana

Nedostatak ovog koncepta je imperfektna merljivost doprinosa jednog radnika u outputu odnosno produktivnosti preduzeća. U praksi je izuzetno složeno izmeriti doprinos radnika outputu preduzeća, odnosno teško je odrediti tačku u kojoj su izjednačeni marginalni proizvod rada i tržišna cena rada.

Kocept marginalne produktivnosti implicira da čim se promeni cena rada ili marginalni prihod proizvoda rada, preduzeće donosi odluku o povećanju ili smanjenju broja radnika. Međutim, zanemaruje se uticaj fluktuacije radnika na produktivnost.

Fluktuacija radnika generira troškove. Troškovi fluktuacije su troškovi regrutovanja zaposlenih, obuke, otpuštanja i pada produktivnosti usled zapošljavanja novog radnika sa nedovoljnim radnim iskustvom na određenom poslu.

Nedostatak je takođe i pretpostavka da su radnici homogeni, a poslovi identični. Radnici stalno menjaju poslodavce idući ka poslodavcu koji daje najbolju kombinaciju zarade, radnog vreme i uslova rada. Pored toga poslovi nisu identični.

Koncept marginalne produktivnosti rada polazi od predpostavke da je preduzeće savršeno informisano o visi tržišne cene rada. Postoje dva pokazatelja na osnovu kojih preduzeće može da oceni da li zarade odstupaju od tržišne cene rada:

broj prijava na konkursu za radno mesto (ako je preduzeće zatrpano prijavama, to je pokazatelj da je ponuđena zarada suviše visoka) i

broj radnika koji su napustili posao, tj. dali otkaz.

LXXXVII Ljudski kapital

Ljudski kapital je skup različitih znanja, iskustava i veština koji povećavaju radnu sposobnost. Razlikuju se:

Ljudski kapital opšte namene – znanja i veštine koje imaju vrednost za svakog poslodavca; Ljudski kapital posebne namene – znanje i veštine koje imaju vrednost za jednog poslodavca.

Ulaganje u ljudski kapital opšte namene povećava njegovu vrednost u svakoj upotrebi, ondosno za sve poslovavce. Ulaganje u kapital opšte namene podrazumeva sticanje srednjoškolskih, fakultetskih i akademskih diploma. Koristi su veće zarade. Koristi ostvaraju pojedinci a ne preduzeće.

Ljudski kapital posebne namene podrazumeva znanje i veštine radnika, koje su potrebne preduzeću. Primer ljudskog kapitala posebne namene je poznavanje do najsitnijih detalja računovodstvenog ili informacionog sistema jednog preduzeća. Zaposleni nemaju interes da ulažu u ljudski kapital posebne namene. Koristi od ove vrste ljudskog kapitala ostvaruje preduzeće. Međutim koristi od ulaganja u ovaj kapital preduzeće ostvaruje samo ako su odnosi preduzeća i zaposlenih dugoročni.

LXXXVIII Traženje rente i troškovi uticaja

Kvazi-renta je razlika u vrednosti resursa u njegovoj sadašnjoj upotrebi i vrednosti koju bi imao u sledećoj najboljoj upotrebi. Ljudski kapital posebne namene je izvor kvati-rente, jer po definiciji on ima veču vrednost za jednog poslodavca nego za bilo kog drugog poslodavca. Ljudski kapital posebne namene omogućava zaposlenima da ostvare rentu. Jer kao nosioci kapitala posebne namene omogućava zaposlenima da ostvare rentu. Oni imaju znanje i veštine koje su potrebne preduzeću, a koje preduzeće ne može da nabavi na tržištu. Zaposleni mogu od preduzeća da traže veće zarade uslovljavajući svoj zahtev otkazom.

Nastojanje zaposlenih da prisvoje rentu naziva se traženje rente. Troškovi koji nastaju kao rezultat traženja rente nazivaju se troškovi uticaja. Troškovi uticaja najčešće se javljaju zbog razlika u zaradama zaposlenih i pokušaja da se one promene. Informacije o zaradama se koriste da bi zaposleni uticali na povećanje svojih zarada.

Troškovi uticaja su posebno visoki kada dolazi do značajnih promena u preduzeću i kada su zaposleni informisani o planiranim promenama.

LXXXIX Plata prema performasma

Kompenzacije treba da podstaknu produktivnost i da privuku i zadrže sposobne radnike. Ovi ciljevi se ostvaruju uz pomoć sledećih vrsta kompenzacija:

plate prema performasama; efikasne zarade; zarade prema godinama radnog staža; nenovčane kompenzacije; interno tržište rada.

Kada se plate vezuju za performanse radnici su motivisani da ulažu veći radni napor i da minimiziraju dokolicu. Plata je nagrada za radni napor. Pod radnim naporom se obično podrazumeva fizički napor, ali to ne mora uvek da bude slučaj. Moguće je da radni napor bude i mentalni napor prilikom korišćenja znanja i veština.

Performanse se razlikuju prema vrsti posla. Najčešće radnici doprinose:

kvalitetu proizvoda; izbegavanju škarta;

stanju mašina i sigurnosti na radu.

Plate prema performansama su:

Plate po komadu – primenjuju se za podsticanje proizvodnje. Jednostavno ih je primeniti, kada obim može da se izmeri. Međutim, ponekad merenje obima može da bude skupo i komplikovano (u serijskoj i masovnoj proizvodnji). Ovaj metod dovodi do oscilacija u primanjima radnika. Plate po komadu takođe mogu da dovedu do zanemarivanja ostalih performansi (saradnje sa saradnicima, održavanje mašina i kvalitet proizvoda).

Procenat od prodaje – koristi se za podsticanje radnog napora prodavaca. Osnovni nedostatak procenta od prodaje je što plata zavisi ne samo od napora prodavca već i od nekih drugih faktora koji su van prodavčeve kontrole. Takođe primena procenta od prodaje može da dovede do zanemarivanja drugih performansi.

Plata prema veštimanama – koristi se da bi se zaposleni motivisali da ulažu u sticanje znanja i veština od kojih zavise performanse njihovog posla. Plata ne zavisi samo od radnog napora već i od majstorstva radnika. Svaki radnik se ocenjuje na osnovu stečene veštine rada na različitim mašinama, i što su veće ocene, to su veće plate. Plata prema veštinama podstiče ulaganje u ljudski kapital.

Plata za kreativnost – koristi se za podsticanje rada naučnika, pronalazača i inženjera. Zaposleni koji razviju novi proizvod podstiču se tako što dobijaju deo prihoda od prodaje novog proizvoda.

Bonusi – korise se za motivisanje i podsticanje rada menadžera. Direktno zavise od ostvarenih performansi. U praksi se određuju za veči broj ostvarenih performansi da bi se menadžeri podstakli da radni napor i pažnju usmere na sve aktivnosti.

XC Efikasne zarade

Efikasne zarade su vrsta kompenzacija koje se primenjuju kada je kontrola i nadzor nad zaposlenima skupa i komplikovana. Tada je jedan od načina za motivisanje radnika, isplaćivanje zarada koje su više od tržišnih. Efikasna zarada je zarada iznad tržišne zarade. Radnici koji dobijaju efikasne zarade umanjuju zabušavanje, jer rizikuju da budu otpušteni i ostanu bez tih zarada.

Studije pokazuju da postoje sistematske razlike u zaradama između pojedinih privrednih grana. Takođe, postoji korelacija između fluktuacije radnika i granskih razlika u zaradama.

XCI Zarade prema godinama staža

Zarada prema godinama staža se bazira na predpostavci da se sa godinama radnika povećava produktivnost kao rezultat akumulacije znanja. Pozitivni efekti znanja i iskustva mogu se ostvariti tek posle određenog broja godina radnog staža. Zarade se postepeno povećavaju sa godinama radnika. Znanje i iskustvo su razlog tog povećanja.

Grafik pokazuje zarade na X i godine na Y osi, i to je uzlazna kosa linija. Protokom godina, drugim rečima, raste zarada.

Podsticajni efekat ovog sistema je to što je u početnim godinama radnog staža zarada ispod marginalnog proizvoda rada, a u kasnijim godinama je iznad marginalnog proizvoda rada. Ovo podstiče radnike da dugoročno ostanu u preduzeću.

Mlađi radnici se motivišu da ulažu u ljudski kapital posebne namene i da naporno rade da bi stekli pravo na veće zarade u budućnosti. Stariji radnici s druge strane rade i ne žele da budu otpušteni jer im je zarada viša nego što bi bila na istom radnom mestu u nekom drugom preduzeću.

XCII Nenovčane kompenzacije

Ukupna primanja zaposlenih sastoje se od:

novčanih i nenovčanih kompenzacija.

Primer nenovčanih kompenzacija su: topli obrok, članstvo u sportsko-rekreativnim centrima, kursevi za obuku. Najveći deo nenovčanih kompenzacija su penzije i zdravstveno osiguranje.

Nenovčane kompenzacije se primenjuju kada produzeće ne može da koristi novčane kompenzacije da bi privuklo radnike. Na primer, kada je fluktuacija radnika velika preduzeće bi pre svega želelo da zaposli porodične ljude jer im to daje sigurnost da radnici neće napuštati posao. Preduzeće zato želi da motiviše porodične ljude. Ono to ne može da čini rastom novčanih kompenzacija, jer je to protivno zakonu o diskriminaciji. Zato oni uvećavaju udeo nenovčanih kompenzacija u ukupnim primanjima (na primer nude zdravstveno osiguranje) čime motivišu porodične ljude da se zaposle u preduzeću.

XCIII Interno tržište rada

Koncept internog tržišta rada formulisan je početkom 1970ih po ugledu na japanska preduzeća. Bazira se na doživotnom zaposlenju – nenko i postepenom napredovanju radnika.

Interno tržište rada je način nagrađivanja radnika čija su ključna obeležja: dugoročno zapošljavanje i napredovanje radnika. Internom tržištu rada ne pripadaju svi zaposleni (pripadaju samo beli i kvalifikovani plavi okovratnici, ostali ne).

Preduzeće može da ima više od jednog internog tržišta rada. Svako interno tržište obuhvata različite grupe radnika. U okviru svake grupe radnika koja čini interno tržište rada preduzeće nudi lestvice napredovanja.

Interno tržište rada funkcioniše na osnovu administrativnih pravila i implicitnih ugovora. Implicitni ugvori su skup neformalnih pravila i zajednčkih dogovora između preduzeća i zaposlenih koji se odnose na visinu zarade i odgovornost radnika.

Zaposleni u preduzeću sa internim tržištom rada očekuju da će veći deo radnog staža provesti u istom preduzeću.

Plate na internom tržištu rada se vezuju za radna mesta, a ne za radnike. Plata zaposlenih zavisi od posla koji im je dodeljen, a ne od njihove produktivnosti. Zato je potrebna analitička procena poslova i sistematizacija radnih mesta. Poslovi se procenjuju za osnovu više faktora: stepena stručne spreme, veštine rešavanja problema, broja podređenih, stepena odgovornosti, stepena samostalnosti u donošenju odluka itd. Na osnovu toga se poslovima dodeljuju bodovi. Različite vrste poslova su u istom rangu ako imaju isti broj bodova. Poslovi na istom rangu donose slične plate, dok poslovi na višem rangu donose više plate. Za svaki posao definiše se minimalna i maksimalna plata, ali samo u okviru utvrđenih raspona. Veću platu radnici samo mogu da dobiju unapređenjem na radno mesto na višem nivou.

Nedostatak internog tržišta rada je ograničena konkurencija za radna mesta na višim nivoima. Konkurencija postoji kod ulaska dok se izbor za viša radna mesta obavlja između internih kandidata. Preduzeće može da na viša mesta zaposli kandidate sa eksternog tržišta samo ako je u pitanju uvođenje nove tehnologije.

Takođe nedostatak je i što se napredovanje javlja u razmacima i zaposleni je ili unapređen ili nije. Prilikom usklađivanja poslova može da se javi problem (Piterov princip) – zaposleni napreduju sve dok dođu do posla koji ne mogu da obavljaju. Napredovanje takođe nije podjednako podsticajno na sve.

XCIV Pojam ekonomičnosti

Ekonomičnost je zahtev da se dati obim proizvodnje ostvari sa najmanjim troškovima, odnosno da se sa datim troškovima maksimizira obim proizvodnje. Produktivnost je preduslov ali ne i dovoljan uslov za realizaciju ekonomičnosti. Ekonomičnost ne zavisi samo od produktivnosti inputa, već i od njihovih cena. Ako je produktivnost dva procesa ista, ekonomičnost tih procesa može da se razlikuje, ako su cene inputa različite.

Optimalna kombinacija inputa je ona kombinacija inputa koja omogućava da se dati obim proizvede sa najnižim troškovima, ili koja omogućava da se sa istim ukupnim troškovima maksimira obim proizvodnje. Optimalna kombinacija inputa je najefikasnija i najekonomičnija kombinacija inputa.

minUT=CL L+CK K

za dato

Q=f ( L ,K )

gde su:

UT – ukupni troškovi;

L,K – rad i kapital; Cl, Ck – cena rada i kapitala; Q – ukupan proizvod.

XCV Izvori ekonomičnosti

Izvori ekonomičnosti objašnjavaju zašto su neka preduzeća troškovno efikasnija od drugih. Izvori ekonomičnosti mogu da budu interni i eksterni. Interni izvori ekonomičnosti su uštede koje nastaju zbog delovanja faktora koji su pod kontrolom preduzeća. Eksterni izvori ekonomičnosti su uštede u troškovima koji nastaju pod uticajem faktora koje ne kontroliše preduzeće. Eksterne ekonomije su rezultat promene tražnje, tehnologije ili cene inputa.

Najznačajniji interni izvori ekonomičnosti su:

proizvodno tehničke ekonomije; prodajno-marketinške ekonomije; ekonomije nabavke; ekonomije skladištenja i transportne ekonomije; upravljačke ekonomije; finansijske ekonomije; ekonomije koje su rezultat redukcije rizika i neizvesnosti i ekonomije širine.

XCVI Proizvodno-tehničke ekonomije

Proizvodno tehničke ekonomije su pad prosečnih troškova usled povećanja veličine kapaciteta ili veličine preduzeća. Tri glavna izvora proizvodno-tehničkih ekonomija su:

ekonomije rada; tehničke ekonomije i ekonomije zaliha.

Ekonomije rada ostvaruju se u uslovima proizvodnje velikog obima. One nastaju zbog:

Podele i specijalizacije rada - Specijalizacija ima dva značenja – raditi samo jedan posao i raditi za drugog. Specijalizaciju uzrokuje podela rada. Podela rada je deljenje procesa rada na više zasebnih radnih zadataka. Uz podelu rada se svaki posao obavlja brže, stručnije, kvalitetnije, pa samim tim i efikasnije (i to je najveća prednost specijalizacije). Stepen specijalizacije zavisi od veličine tržišta (veće tržište – veća specijalizacija);

Ušteda u vremenu i skraćenja procesa rada i Efekta učenja - Kada se isti posao obavlja veliki broj puta, stiče se radno iskustvo, koje

omogućava da radnici rade bolje i efikasnije. Kads se isti posao obavlja duže, povećava se iskustvo i tako se pronalaze efikasniji načini obavljanja radnih zadataka. Sticanjem iskustva, performanse rada se poboljšavaju. Prodnosti učenja kroz rad nazivaju se efektom učenja.

Efekat učenja je najveći prilikom otpočinjanja novog procesa proizvodnje, dok tokom vremena opada. Važnosti iskustva kao izvora tehnološkog napretka i veće produktivnosti formalizovan je konceptom krive učenja ili iskustva.

Tehničke ekonomije – zbog visokih fiksnih troškova, kapitalno intenzivna proizvodnja je ekonomična tek na visokim nivoima obima. Uštede se ostvaruju zbog opadanja fiksnih troškova po jedinici i nazivaju se tehničkim ekonomijama. Tehničke ekonomije nastaju zbog:

nedeljivosti kapaciteta; troškova instaliranja kapaciteta i pripremne proizvodnje; troškova konstrukcije proizvoda i pripreme asortimana; troškova istraživanja i razvoja novih proizvoda; troškova obuke i inoviranja znanja; troškova istraživanja tržišta i promene dizajna proizvoda.

Ekonomije zaliha – uloga zaliha je da se obezbedi kontinuitet poslovanja, odnosno da se spreče prekidi u poslovanju. Osnovne vrste zaliha su:

gotovi proizvodi; sirovine; komponente; poluproizvodi; rezervi delovi; kancelarijski i pomoćni materijal.

Troškovi zaliha su:

troškovi skladištenja i održavanja zaliha; osiguranje protiv krađe i oštećenja zaliha porezi i kamate na sredstva u zalihama; oportunitetni troškovi zaliha (propuštena vrednost alternativne upotrebe sredstava koja su

uložena u zalihe); troškovi zastarevanja zaliha.

Troškovi zaliha su visoki, ali neophodni, jer su troškovi prekida poslovanja najčešće veći nego troškovi zaliha. Optimalni nivo zaliha određuje se na osnovu troškova nabavke i troškova zaliha. Optimalni nivo zaliha je ponderisani prosek troškova nabavke i troškova zaliha srazmerno njihovom učešću u ukupnim troškovima.

Zbog troškova zaliha preduzeća stalno traže načine da se nivo potrebnih zaliha smanji. Tako je Toyota uvela sistem proizvodnje tačno na vreme, u kojem gotovi proizvodi stižu tačno na vreme za isporuku, pa se troškovi zaliha svode na minimum. Isporuka tačno na vreme zahteva koordinaciju i usklađenost svih aktivnosti u čitavom proizvodno-troškovnom lancu.

Značajna sniženja troškova zaliha mogu da ostvare velika preduzeća jer se minimalno potreban nivo zaliha povećava proporcionalno manje u odnosu na obim proizvodnje i prodaje. Ekonomije zaliha znače manji minimalno potreban nivo zaliha, a samim tim i niže troškove zaliha.

XCVII Prodajno-marketinške ekonomije

Prodajno-marketinške ekonomije preduzeća mogu da se ostvare zbog:

Ekonomije reklame i promocije – opadanje troškova reklame i promocije zbog veličine prodaje i veličine tržišta preduzeća. Troškovi reklame su svi troškovi koji nastaju da bi reklama bila efektivno primljena. Preduzeće koje pokriva veće tržište ima niže troškove reklame od preduzeća koje pokriva manje tržište. Visina finansijskih sredstava koja se odvajaju za reklamu zavise od raspoloživog budžeta preduzeća. Veliko preduzeće ima više finansijskih sredstava, pa samim tim i više novca za reklamu, tako da ima prednost kada pregovara o visini cene reklamnog prostora. Veliki oglašivači, imaju veliko tržište i dobijaju popuste, tako da se troškovi reklame povećavaju proporcionalno manje u odnosu na veličinu trodaje. Drugim rečima, kod velikih preduzeća prosečni troškovi reklame opadaju sa porastom prodaje.

Efekat reputacije – preduzeće koje ima reputaciju u prodaji jednog proizvoda može da ostvari niže troškove reklame prilikom prodaje drugih proizvoda. Efekat reputacije na prodaju ostalih proizvoda naziva se kišobran poznatog imena. Kišobran poznatog imena je važan izvor prodajno-marketinške ekonomije. Kada potrošači koriste informacije iz reklame jednog proizvoda za stvaranje mišljenja o drugim proizvodima, troškovi reklame se smanjuju. Kišobran poznatog imena je posebno važan jer smanjuje rizik komercijalnog neuspeha kod uvođenja novih proizvoda. Tako se smanjuje rizik od neprihvatanja novog proizvoda.

Ekonomije koje su rezultat ekskluzivne distribucije proizvoda – velika preduzeća često ostvaruju ekskluzivne sporazume sa distributerima, koji preuzimaju obavezu da servisiraju i održavaju proizvode. Kupci prilikom kupovine trajnih potrošnih dobara, puno pažnje posvećuju raspoloživosti rezervnih delova i uslovima servisiranja, i do velikim preduzećima koja imaju ekskluzivne sporazume sa distributerima daje veliku prednost.

XCVIII Ekonomije nabavke

Svakom preduzeću su potrebna dobra koja nabavlja od drugih preduzeća. Cilj nabavke je da se obezbede određena dobra i usluge, određenog kvaliteta, u određeno vreme, na određenom mestu i po određenoj ceni. Zadatak nabavke je da:

pronađe izvore ponude; da pregovara; da izvrši narudžbinu i da obezbedi isporuku naručenih dobara.

Da bi troškovi nabavke bili niži potrebno je pažljivo ispitivanje izvora ponude, da bi se izabrao dobavljač koji nudi najbolje uslove. Troškovi nabavke koji ulaze u sastav finalnog proizvoda čine oko 50% prihoda koji se ostvaruje njihovom prodajom.

Ekonomije nabavke su uštede koje nastaju kao rezultat veličine kupovine. Opšte je poznata činjenica da je cena po jedinici proizvoda niža kada je broj kupljenih proizvoda veći. Prodaja iste količine proizvoda jednom kupcu jeftinija je zato što su fiksni troškovi prodaje i isporuke proizvoda niži.

Ukoliko jedan dobavljač može da obezbedi zadovoljavajući asortiman potrebnih dobara, troškovi nabavke su niži.

XCIX Ekonomije skladištenja i transporta

Sa povećanjem veličine preduzeća, troškovi skladištenja opadaju jer kontrukcija skladišta sledi pravilo geometrijskog odnosa površine i zapremine. Troškovi skladištenja opadaju sa veličinom preduzeća zbog nedeljivosti kapaciteta skladišta.

Ako preduzeće koristi svoja transportna sredstva, transportni troškovi po jedinici opadaju sa veličinom transportnih sredstava i iskorišćenjem njihovih kapaciteta. Transportni troškovi se smanjuju, što firma koristi veća transportna sredstva.

Veliko preduzeće može da ostvari i popuste u ceni zbog svoje veličine, tj. zbog veličine transporta. Pred toga ako su transportni troškovi zanemarljivi u odnosu na vrednost proizvoda, firma može preneti transportne troškove na kupca.

C Upravljačke ekonomije

Upravljačke ekonomije su opadanje troškova upravljanja zbog:

podele i specijalizacije upravljanja; primene naučnih metoda i tehnika upravljanja; primene informaciono-komunikacione tehnologije i automatizacije funkcije upravljanja.

Niži troškovi upravljanja u velikim preduzećima nastaju zbog podele i specijalizacije poslova upravljanja. Za razliku od malog preduzeća gde većinu upravljačkih poslova vodi vlasnik-menadžer, u velikim preduzećima postoji podela poslova upravljanja. Tako postoje zasebni menadžeri za proizvodnju, prodaju, finansije i ljudske resurse. Podela poslova upravljanja povećava stručnosti i kompetentnost menadžera u oblastima za koje su odgovorni.

Velika preduzeća takođe primenjuju naučne metode i tehnike upravljanja – strategijsko upravljanje, sistemi za podršku odlučivanja i ekspertski sistemi, koji ubrzavaju prikupljanje i obradu informacija.

U tradicionalnoj teoriji se smatra da sa porastom veličine preduzeća dolazi do porasta troškova upravljanja i pojave neekonomije upravljanja. U savremenoj teoriji međutim, smatra se da upravljačke neekonomije nisu toliko izražene da bi neutralisale prednosti veličine.

CI Finansijske ekonomije

Najveći broj preduzeća svoje poslovanje finansira iz kredita. Velika preduzeća kredite dobijaju lakše i jeftinije, uz niže kamate i povoljnije uslove, nego što je to slučaj sa malim preduzećima. Velika preduzeća dobijaju povoljnije uslove jer banke slede ekonomiju obima – što je preduzeće veće, manji je rizik za finansijska sredstva. Drugim rečima, što je kredit veći, to je niža kamata. Niži troškovi kredita snižavaju troškove nabavke kapitala i omogućavaju uštede koje se nazivaju finansijske ekonomije. Finansijske ekonomije velika preduzeća ostvaruju i zato što do kapitala mogu da dođu emitovanjem akcija. Troškovi emitovanja akcija su fiksni i opadaju brojem emitovanih akcija.

CII Ekonomije zbog redukcije rizika i neizvesnosti

Velika preduzeća imaju prednost nad malim kod rizika protiv koga se ne može osigurati i neizvesnosti. Preduzeća su izložena sledećim vrstama rizika:

Tržišni rizik – javlja se zbog promene uslova na tržištu. Preferencije potrošača mogu se brzo promeniti tako da nekada sigurno tržište postane novo i neizvesno.

Tehnološki rizik – javlja se zbog pormene tehnologije, odnosno pojave novih proizvoda, novih procesa, sirovina ili komponenti.

Rizik promene cene inputa – ravlja se zbog neočekivane promene cene inputa. Politički rizik – neočekivani diskontinuitet zbog promene vlade ili političke klime u zemlji.

Uštede koje velika preduzeća mogu da ostvare zbog redukcije rizika i neizvesnosti zavise od stepena diversifikovanosti preduzeća. Tržišni i tehnološki rizik je manji ako je stepen diversifikacije veći.

CIII Ekonomije širine

Ekonomije širine su niži ukupni troškovi proizvodnje ako se dva ili više različitih proizvoda proizvodi u istom preduzeću, nego ukoliko se svaki proizvodi u posebnom preduzeću. Ekonomije širine se izražava relacijom:

UT (Q1 ,Q 2 )<UT (Q1 ,O )+UT (O,Q 2 )

što znači da su ukupni troškovi niži kada preduzeće proizvodi dva proizvoda nego kada jedno preduzeće proizvodi jedan, a drugo drugi proizvod.

Ekonomije širine nastaju kada se znanje koje je stečeno u rzavoju jednog proizvoda koristi u proizvodnji drugih, povezanih proizvoda. Primena znanja stečena u razvoju jednog proizvoda u proizvodnji drugog proizvoda naziva se efekat poluge bazične kompetentnosti.

Ekonomije širine nastaju kao rezultat diversifikacije preduzeća i proizvodnje različitih proizvoda. Ekonomije širine nastaju zato što preduzeće svoje resurse, sposobnosti i kompetentnost koje je steklo u proizvodnji i prodaji osnovnog proizvoda koristi u proizvodnji i prodaji ostalih proizvoda.

Ekonomije širine su uštede u ukupnim troškovima zbog širokog asortimana proizvoda.

CIII Eksterni izvori ekonomičnosti

Eksterni izvori ekonomičnosti su izvori ekonomičnosti na koje preduzeće ne može da utiče i koji nisu pod njegovom kontrolom. Najznačajniji eksterni izvori ekonomičnosti su:

Cene inputa – važan izvor ekonomičnosti. Iznenadne i neočekivae promene cena inputa mogu bitno da utiču na troškove proizvodnje i ekonomičnost preduzeća.

Ekonomije gustine – su uštede koje nastaju kao rezultat visoke koncentracije potrošača na određenom geografskom području. Ekonomije gustine su posledica dostignutog privrednog razvoja određenog regiona i izvršene specijalizacije između preduzeća koja posluju u istom regionu. Prednosti ekonomije gustine su: lakši pristup kvalifikovanoj radnoj snazi, izgrađena poslovna infrastruktura, specijalizovana satelitska preduzeća (npr. marketinške agencije) itd. Takođe prednosti ekonomije obima su i:

bolje obrazovanje bolji transport; bolje komercijalne usluge i

Ekonomije gustine su veoma važne kada se pravi izbor lokacije preduzeća.

Karakteristike okruženja – okruženje je sredina u kojoj preduzeće obavlja svoje aktivnosti. Okruženje deluje na preduzeće i preduzeće svojim aktivnostima deluje na okruženje. Uticaj okruženja na troškovnu efikasnost preduzeća zavisi od vrste okruženja. Prema brzini promena, okruženje može da bude

o stabilno i o dinamično.

Prema vrsti eksternih faktora (ukusa potrošača, promene tehnologije) okruženje može da bude:o homogeno i o heterogeno.

Prema broju eksternih faktora okruženje može da bude:o jednostavno io složeno.

Prema mogućnostima predviđanja promena okruženje može da bude:o predvidljivo io neizvesno.

CIV Poređenje troškova i unapređenje ekonomičnosti

Cilj poređenja troškova je da se identifikuju razlike u troškovima preduzeća i njegovih konkurenata, da se odredredi šta to konkurenti rade bolje, da se odrede oblasti u kojima preduzeće zaostaje za konkurentima; da se zaostajanje za troškovima otkloni.

Disparitet troškova između rivalskih preduzeća nastaje zbog:

Razlika u cenama inputa; Razlika u primenjenoj tehnologiji, starosti fabrika i opreme – starije fabrike sa starijom

opremom su obično proizvodno-tehnički neefikasnije u odnosu na nove savremene fabrike. Relativna produktivnost – preduzeće može da ima niže troškove od rivala zbog veće

produktivnosti od rivala. Razlika u internoj strukturi troškova – zavisi od ekonomije obima, veličine i širine; Razlika u troškovima transporta i skladištenja, troškovima reklame i distribucije; Razlika u stopi inflacije i odnosu valuta – može biti uzrok razlika u troškovima u preduzećima

koja posluju u globalnim granama.

Svako preduzeće mora stalno da prati i poredi svoje troškove sa troškovima rivala, sa ciljem da bude troškovno konkurentno tokom dugog vremenskog perioda.

Poređenje troškova preduzeća i njegovih rivala vrši se pomoću lanca vrednosti ili proizvodno troškovnog lanca. Proizvodno troškovni lanac pokazuje kako nastaju i kako se grade troškovi u svakom segmentu planiranja proizvodnje do poslednjeg proizvoda. Uzvodni deo lanca vrednosi pokazuje troškove nabavke, a nizvodni deo lanca vrednosti pokazuje troškove distribucije i prodaje.

Korist od poređenja troškova je velika i to je ocena troškovne konkurentnosti preduzeća i unapređenje ekonomičnosti.

Kada preduzeće konstruiše proizvodno troškovni lanac (svoj i svojih rivala), ono je u poziciji da odredi svoj stepen troškovne konkurentnosti.

Postoje tri glavna segmenta proizvodno-troškovnog lanca:

troškovi nabavke; troškovi proizvodnje i troškokvi distribucije ili prodaje.

Zaostajanje u troškovima nabavke – dovodi do troškovne nekonkurentnosti. Ako preduzeće ima veće troškove nabavke od rivala ono ima četiri opcije pred sobom:

Pregovarati sa dobavljačima da bi se postigle niže cene i povoljniji uslovi nabavke; Uzvodna integracija; Preorijentacija na jeftinije supstitute inputa i kompenzacija troškova uštedama na nekom drugom segmentu lanca.

Zaostajanje u troškovima prodaje – dovodi do troškovne nekonkurentnosti. Postoje tri korektivne mere za otklanjanje zaostajanja u troškovima prodaje:

pregovarati sa distributerima; promeniti kanale distribucije i

kompenzacija troškova uštedama na nekom drugom segmentu lanca.

Zaostajanje u troškovima proizovdnje – preduzeće ima pet opcija za otklanjanje:

interna racionalizacija (stezanje kaiša); investiranje u troškovno efikasnije tehnološke inovacije; inovirati troškovno problematične segmente proizvodnog lanca; redizajn proizvoda; kompenzacija troškova uštedama na nekom drugom segmentu lanca.

Značaj poređenja troškova je podsticanje preduzeća da svoje troškove posmatra u odnosu na troškove rivala.

CV Teorije o profitu

Nastojanje da se identifikuju ključni faktori tržišnog uspeha preduzeća dovelo je do nastanka nekoliko teorija o profitu:

Kompenzacione ili funkcionalne teorije profita; Frikcione ili monopolske teorije profita i Tehnološke ili inovacione teorije profita.

CVI Kompenzacione ili funkcionalne teorije profita

Profit je kompenzacija za funkciju koju obavlja preduzetnik. Funkcija preduzetnika je:

iniciranje; organizovanje; koordinacija; nadgledanje i snošenje rizika.

Profit je kompenzacija za uspešno obavljanje preduzetničke funkcije. Gubitak je kazna za neuspeh preduzetnika. Preduzetnik je radnik posebne vrste i talenta čija je funkcija kljična za tržišni uspeh preduzeća.

Kompenzacione ili funkcionalne teorija profita mogu da objasne profit ličnog ili partnerskog preduzeća ali ne mogu profit akcionarskog društva. Ove teorije su formulisane u 19. veku, pre pojave akcionarskih društava, pa se preduzetnik poistovećuje sa ličnim preduzećem. Pojavom akcionarskih društava vlasništvo se odvaja od kontrole, i funkcija preduzetnika se prebacuje sa vlasnika na menadžere koji upravljaju preduzećem i donose odluke.

Osnova za objašnjenje profita akcionarskih društava je funkcija snošenja rizika i neizvesnosti. Vlasnici akcionari i dalje snose rizik i neizvesnost za kapital koji su uložili u preduzeće i profit akcionarskog preduzeća je kompenzacija za snošenje tog rizika i neizvesnosti.

Takođe postoji i novije oblašnjenje profita kao kompenzacije koji kaže da je profit kompenzacija preduzeću za njegovu sposobnost da kupcima isporuči vrednost koju oni žele i očekuju.

CVII Frikcione ili monopolske teorije profita

Izvor profita su frikcije ili prepreke u mobilnosti resursa i na toj osnovi uspostavljanje monopolskog položaja preduzeća.

Prema teoriji savršene konkurencije koja je bila dominantna početkom 20. veka, u privredi postoji savršena mobilnost resursa, što privredu automatski dovodi u stanje ravnoteže. Privrednu ravnotežu narušavaju promene koje dovode do nesklada ponude i tražnje.

Nesklad ponude i tražnje može biti:

prirodni – zbog prirodne retkosti resursa njihova ponuda je ograničena veštački – država zakonima kontroliše ponudu resursa.

Prepreke u kraćem vremenkom periodu mogu da nastanu i zbog ratova ili vremenskih nepogoda.

Frikcije (prepreke) u mobilnosti resursa mogu da nastanu i kao rezultat sposobnosti pojedinih preduzeća da stvore i razviju retke i skupe resurse koje je teško imitirati., a koji su izvor konkurentske prednosti i visokih profita. Primeri retkih i skupih resursa su: patenti, robne marke, franšising, pravo kopiranja, jedinstvena lokacija resursa.

Prepreke u kretanju resursa omogućava da se ostvari nadprosečni (monopolski) profit što nepovoljno za potrošače i ukupno društveno blagostanje. Zato je monopolsi profit društveno nepoželjan.

Visoki profiti koji nastaju na osnovu izdvajajućih, retkih resursa preduzeća su rezultat njihove sposobnosti i kompetentnosti, a ne razlika u tržišnim uslovima i stoga su opravdani.

CVIII Tehnološke ili inovacione teorije profita

Izvor profita su nove tehnologije i inovacije. One omogućavaju da se zaradi visok profit jer utiču na povećanje prihoda i smanjenje troškova.

U tehnološki dinamičnom okruženju težnja ka profitu na osnovu inovacije stvara stalnu težnju ka kreativnoj destrukciji, gde se stalno uvodi nešto novo, bolje i drugačije da bi se zamenile stare inovacije. Koncept kreativne destrukcije formulisao je Šumpeter, objašnjavajući cikluse i razvoj kapitalističke privrede. Fundamentalni šo kovi su rezultat inovacija koje uvodi preduzeće u težnji za profitom. Masovno usvajanje inovacije stvara sekundarne talase što dovodi do ponovnog uspostavljanja privredne stabilnosti, koja se narušava pojavom sledeće inovacije.

Izvori profita – Teorije o profitu ukazuju da je profit rezultat brojnih uticaja koji variraju od jednog preduzeća do drugog i od jednog perioda do drugog. Svaka od teorija parcijalno objašnjava razloge

nastanka profita, odnosno ni jedna ne daje celovito tumačenje profita. Teorije o profitu se ne isključuju međusobno već se dopunjuju i omogućavaju da se razumeju izvori profita.

Dva dominantna uticaja od kojih zavisi profit su:

tržište i konkurencija i resusi i kompetentnost preduzeća.

CIX Računovodstveni, ekonomski i normalan profit

Profit je razlika ukupnog prihoda i ukupnih troškova odnosno:

π=UPd−UT

gde je pi – profit, Upd – ukupni prihod i UT – ukupni trošak. Razlikuju se:

Računovodstveni profit Ekonomski profit i Normalan profit.

CX Računovodstveni profit

Računovodstveni profit je razlika između ukupnog prihoda i troškova koji su nastali u prošlosti prilikom nabavke resursa. Troškovi koji su nastali u prošlosti su istorijski troškovi, a računovodstveni profit je razlika ukupnog prihoda i istorijskih troškova:

Računovodstveni profit=Ukupan prihod−Istorijski troškovi

CXI Ekonomski profit

Ekonomski profit se razlikuje od računovodstvenog jer se u ekonomiji pod troškovima podrazumevaju oportunitetni troškovi. Ekonomski profit je razlika ukupnog prihoda i oportunitetnih troškova svih uloženih resursa odnosno:

Ekonomski profit=Ukupan prihod−Oportunitetni troškovi

Ako je ostvareni prihod manji od oportunitetnih troškova resursi se ne nalaze u svojoj najboljoj upotrebi. Tada je ekonomski profit negativan.

Ekonomski i računovodsveni profit se razlikuju zbog razlika oportunitetnih i istorijskih troškova. Razlika je najveća kod:

amortizacije opreme, mašina i zemljišta; troškova vlasničkog kapitala uloženog u preduzeće; plate vlasnika menadžera.

CXI Normalan profit

Normalan profit preduzeće ostvaruje kada je ukupan prihod jednak oportunitetnim troškovima, odnosno kada je ekonomski profit jednak nuli.

Normalan profit se zarađuje kada je ukupan prihod izjednačen sa oportunitetnim troškovima. Prinos na kapital je isti kao i u sledećoj najboljoj upotrebi istog ili sličnog stepena rizika.

Normalan profit se ostvaruje kada su ukupan prihod i oportunitetni troškovi izjednačeni. To ne znači da profit nije ostvaren već da je vlasnik ostvario isti profit kao i u bilo kojoj drugoj upotrebi. Kada su ukupan prihod i oportunitetni troškovi izjednačeni svi uloženi resursi se nalaze u najboljoj upotrebi.

Normalan profit je uslov za opstanak preduzeća jer bi kapital u suprotnom bio povučen iz preduzeća, a firma likvidirana.

Razlika računovodstvenog i ekonomskog profita – cilj računovodstvenog profita je da se odredi prinos na kapital koji je već uložen u preduzeće. Cilj ekonomskog profita je da se odredi prinos koji kapital može da zaradi u sledećoj najboljoj upotrebi istog ili sličnog stepena rizika.

Računovodstveni profit se koristi za ocenu rentabilnosti prošlih poslovnih odluka, a ekonomski profit se koristi za selekciju i izbor poslovnih odluka.

CXII Značaj i značenje rentabilnodsti

Rentabilnost je sposobnost preduzeća da sa uloženim sredstvima ostvari maksimalan profit. Rentabilnost je širi i opštiji izraz efikasnosti od produktivnosti i ekonomičnosti, zato što se efekti ulaganja sredstava mere na osnovu ostvarenog profita koji je najbilji test tržišnog uspeha ili neuspeha preduzeća.

CXIII Analiza rentabilnosti

Analiza rentabilnosti omogućava da se odredi:

kako da se maksimira profit; kako da se minimiziraju gubici i gde je prelomna tačka poslovanja.

Odluka o obimu proizvodnje i prodaje donosi se na osnovu principa maksimiranja profita.

Odluka o nastavku ili prestanku poslovanja donosi se na osnovu principa minimiziranja gubitaka.

Prelomna tačka poslovanja koja se naziva prag rentabilnosti označava obim proizvodnje ili prodaje gde je profit jednak nuli. Poslovanje iznad prelomne tačke postaje rentabilno.

CXIV Pristup ukupni troškovi – ukupan prihod

Profit maksimirajući obim može da se odredi na dva načina:

pristupom ukupni troškovi – ukupan prihod i pristupom prosečni troškovi – prosečan prihod.

Pošto je profit razlika ukupnog prihoda i ukupnih troškova, najlakši i najdirektniji način da se odredi najrentabilniji obim je poređenjem ukupnih prihoda i ukupnih troškova. Ukupan profit se maksimira kada je razlika ukupnih prihoda i ukupnih troškova najveća.

Kada je cena data, profit maksimirajući obim je tamo gde je rastojanje krive ukupnih prihoda i krive ukupnih troškova najveće. Kriva ukupnih prihoda je prava linija, a kriva ukupnih troškova kubna funkcija.

Kada cena proizvoda nije data, obim prodaje može da se poveća kada se smanji cena proizvoda. Profit maksimirajući obim je tada u tački gde je razlika između krive ukupnog prihoda i krive ukupnih troškova najveća, s tim što je sada kriva ukupnih prihoda najpre rastuća a zatim opadajuća funkcija. Slika strana 210.

CXV Pristup prosečni troškovi – prosečan prihod

Prema pristupu prosečni troškovi prosečan prihod profit maksimirajući obim određuje se na osnovu prosečnih ukupnih troškova i marginalnih troškova.

Kada je cena proizvoda data marginalni prihod je jednak tržišnoj ceni. Kriva marginalnog prihoda i cene se podudaraju. Profit maksimirajući obim je u tački u kojoj je marginalni trošak jednak marginalnom prihodu, tj. ceni.

Ako je marginalni prihod veći od marginalnog troška ukupan profit može da se poveća ako se poveća obim.

Ako je marginalni prihod manji od marginalnog troška, ukupan profit može da se poveća ako se smanji obim.

Ako je marginalni prihod jednak marginalnom trošku, postignut je profit maksimirajući obim.

Maksimalan profit po jedinici – na osnovu pristupa prosečni troškovi – prosečan prihod može da se odredi i obim proizvodnje koji maksimizira profit po jedini proizvoda. Profit po jedinici nije najveći na istom nivou obima na kom je najveći ukupan profit. Profit po jedinici je najveći na nivou obima gde je razlika cene i prosečnih ukupnih troškova najveća. Slika 215.

CXVI Minimiziranje gubitaka

Ukoliko zbog pada tražnje preduzeće ne može da zaradi profit, treba da donese odluku da li da posluje sa gubitkom ili da privremeno ili trajno prestane da posluje.

Odluka o nastavku poslovanja donosi se ako je poslovanje sa gubitkom rentabilnije od prestanka poslovanja. Prestanak poslovanja može da bude privremen ili trajan što zavisi od toga da li je pad tražnje trenutan ili trajan.

Odluka preduzeća o nastavku poslovanja sa gubitkom ili o prestanku poslovanja zavisi od toga da li je tržišna cena veća, jednaka ili manja od prosečnih varijabilnih troškova,. Odluka se donosi na osnovu kontribucionog profita.

CXVII Kontribucioni profit

Razlikuju se:

kontribucioni profit po jedinici i ukupan kontribucioni profit.

Kontribucioni profit po jedinici je razlika cene i prosečnih varijabilnih troškova.

Kontribucioni profit po jedinici=C−PVT

Iako cena nije dovoljna da se pokriju ukupni prosečni troškovi, sve dok preduzeće može da pokrije deo fiksnih troškova po jedinici, treba da donese odluku o nastavku poslovanja. Odluka o nastavku poslovanja je rentabilnija od odluke o prestanku poslovanja. Nastavak poslovanja omogućava da se pokrije deo fiksnih tropkova što smanjuje gubitak koji bi nastao kada se uopšte ne bi pokrili fiksni troškovi.

Ako je kontribucioni profit po jedinici dakle pozitivan i tržišna cena veća od prosečnih varijabilnih troškova, preduzeće treba da posluje sa gubitkom jer može da pokrije deo fiksnih troškova po jedinici.

Ukupan kontribucioni profit je doprinos ukupnim fiksnim troškovima. Ukupan kontribucioni profit je razlika ukupnog prihoda i ukupnih varijabilnih troškova.

Ukupan kontribucioni profit=UPd−UVT

Ako je ukupan kontribucioni profit pozitivan i ako je ukupan prihod veći od ukupnih varijabilnih troškova, preduzeće treba da posluje sa gubitkom, jer može da pokrije deo ukupnih fiksnih troškova.

Ako preduzeće donese odluku o nastavku poslovanja sa gubitkom treba da odredi obim proizvodnje i prodaje na kome je gubitak minimalan.

Preduzeće minimizira gubitke na onom nivou obima, gde je ukupan kontribucioni profit najveći. Ukupan kontribucioni profit je najveći na nivou obima gde je razlika između ukupnih troškova i ukupnih prihoda najmanja.

Kada je cena manja od prosečnog varijabilnog troška, odnosno ukupan prihod manji od ukupnog varijabilnog troška preduzeće donosi odluku o prestanku poslovanja.

CXVIII Računovodstveni pristup merenja rentabilnosti

Razlikuju se dva pristupa merenja rentabilnosti:

računovodstveni pristup merenja rentabilnosti i ekonomski pristup merenja rentabilnosti.

Računovodstveni pristup merenja rentabilnosti zasniva se na konceptu računovodstvenog profita, a rentabilnost se meri poređenjem ostvarenog profita sa uloženim sredstvima.Podaci o ostvarenom prihodu i uloženim sredstvima obezbeđuju se iz računovodstvenih izveštaja preduzeća (bilansa stanja i bilansa uspeha).

Postoje različiti pokazatelji:

rentabilnosti preduzeća, rentabilnosti poslovnih aktivnosti, rentabilnosti divizija i rentabilnosti proizvoda.

U praksi se najčešće koriste pokazatelji rentabilnosti preduzeća i pokazatelji rentabilnosti poslovnih aktivnosti.

CXIX Merenje rentabilnosti preduzeća

Najznačaniji pokazatelji rentabilnosti preduzeća su:

Neto rentabilnosti – izračunava se deljenjem profita sa prodajom. Izražava se u procentima i pokazuje prinos od prodaje. Pokazuje koliki se profit ostvari sa svakim dinarom od prodaje.

Prinos na ukupna sredstva – izračunava se deljenjem profita sa ukupnim sredstiva preduzeća. Izražava se u procentima i predstavlja najšire merilo rentabiliteta preduzeća. Pokazuje prinos vlasnika i kreditora na ukupno uložena sredstva.

Prinos na vlasnički kapital – izračunava se deljenjem profita sa vlasničkim kapitalom. Pokazuje prinos koji su ostvarili vlasnici na uložen kapital.

Prihod po akciji – za vlasnike najznačajniji pokazatelj rentabilnosti. Izračunava se tako što se profit podeli sa prosečnim brojem akcija.

CXX Merenje rentabilnosti poslovnih aktivnosti

Merenje rentabilnosti poslovnih aktivnosti treba da pokaže da li se angažovana sredstva efikasno koriste. Najznaćajniji pokazatelji rentabilnosti poslovnih aktivnosti su:

Koeficijent obrta ukupnih sredstava – odnos prodaje i ukupno angažovanih sredstava, dobija se deljenjem prodaje sa ukupnim sredstvima. Pokazuje koliki se prihod ostvari na svaki dinar uložen u ukupna sredstva.

Koeficijent obrta osnovnih sredstava – odnos prodaje i osnvonih sredstava, pokazuje koliki se prihod ostvari na svaki dinar uložen u osnovna sredstva. Pokazuje stepen iskorišćenosti osnovnih sredstava.

Koeficijent obrta naplativih potraživanja – odnos prodaje i naplativih potraživanja. Prosečan period naplate potraživanja – odnos broja dana u godini (360) i koeficijenta obrta

naplativih potraživanja. Pokazuje prosečno vreme naplate potraživanja. Koeficijent obrta zaliha – odnos prodaje i prosečnih zaliha. Može da se rašlani na parcijalne

koeficijente obrta pojedinih vrsta zaliha: koeficijent obrta zaliha materijala, koeficijent obrta nedovršene proizvodnje i koeficijent obrta zaliha gotovih proizvoda. Pokazuje koliko se puta u toku jednog perioda zalihe obnove.

Prosečno vreme obrta zaliha – odnos broja dana (360) i koeficijenta obrta zaliha.

Sintetički izraz rentabilnosti dobija se množenjem neto rentabilnosti sa koeficijentom obrta ukupno angažovanih sredstava.

CXX Dodata ekonomska vrednost

Ekonomski pristup merenja rentabilnosti se zasniva na komnceptu ekonomskog profita. Pokazatelji rentabilnosti su:

Dodata ekonomska vrednost Eva i prinos na dodatu vrednost.

Dodata ekonomska vrednost je izuzetno popularan pokazatelj rentabilnosti. Izračunava se kada se ostvareni profit umanji za troškove kapitala i pomnoži sa kapitalom koji su vlasnici uneli u preduzeće.

Dodataekonomska vrednost=Profit−Troškovikapitala ×Kapital

Ako je dodata ekonomska vrednost pozitivna, to znači da vlasnici ostvaruju veći prinos nego da su kapital uložili u neko drugo preduzeće istog ili sličnog stepena rizika. Ako je dodata ekonomska vrednost negativna, vlasnici su proipustili da ostvare veće prinose zato što kapital nisu uložili u neko drugo preduzeće istog ili sličnog stepena rizika.

Za dodatu ekonomsku vrednost potrebno je odrediti troškove kapitala. To su oportunitetni troškovi ulaganja u sledeću najbolju upotrebu istog ili sličnog stepena rizika.

Troškove kapitala nije lako oceniti zato što postoji veliki broj različitih upotreba kapitala istog ili sličnog stepena rizika. Pored toga troškovi kapitala zavise i od toga odakle se kapital nabavlja. Različiti izvori kapitala imaju različitu cenu. Na primer troškovi duga i troškovi vlasničkog kapitala se razlikuju, jer se na dug ne plaća porez dok se na dividende plaća, pa je dug jeftiniji.

Kapital se nabavlja iz sledeća tri izvora:

zadržani profit; akcije i

dug.

Dodata ekonomska vrednost je najadekvatniji pokazatelj rentabilnosti sa stavnovišta vlasnika kapitala jer efikasnost korišćenja sredstava meri se na osnovu oportunitetnih troškova finansiranja.

Kompanija koja ima negativnu dodatu ekonomsku vrednost, može da poboljša rentabilnost ako napusti ulaganja u nerentabilne poslove i vrati kapital vlasnicima koji mogu da ga ulože u bolje upotrebe.

CXXI Prinos na dodatu vrednost

Prinos na dodatu vrednost meri rentabilnost čitavog procesa reprodukcije, tj. rentabilnost svakog segmenta proizvodno-troškovnog lanca. Pokazuje koliki je doprinos jednog preduzeća u stvaranju vrednosti.

Prinos na dodatu vrednost je odnos između profita pre oporezivanja i dodate vrednosti.

CXXII Sprovođenje i unapređenje rentabilnosti

Mere za unapređenje rentabilnosti su:

povećanje prihoda; smanjenje troškova; smanjenje sredstava i reorganizacija poslovanja.

CXXIII Povećanje prihoda

Odluka o povećanju prihoda donosi se na osnovu neto rentabilnosti. Ako neto rentabilnost opada preduzeće donosi odluku o povećanju prihoda. Povećanje prihoda može da se postigne:

povećanjem obima prodaje:o poboljšanje kvaliteta proizvoda;o pronalazak novih načina upotrebe proizvoda;o bolja distribucija i veća ponuda proizvoda;o troškovno efikasnija reklama;o striktnija kontrola zaliha..

povećanjem cene proizvoda i kombinovano povećanjem obima prodaje i cene (diferenciranje proizvoda i usluga omogućava

ovaj potez).

Cilj diferenciranja je da se kupci vežu za proizvod i njegove atrbite ili uslove ponude proizvoda. Potrošači izvode korisnost i zadovoljstvo iz atributa, a ne iz proizvoda.

Kupci ne izvode samo zadovoljstvo iz atributa koje proizvod sadrži, već i iz atrbiuta za koje se predpostavlja da su sadržani u proizvodu. Razlika stvarne vrednosti proizvoda i vrednosti koju kupci pretpostavljaju nastaje jer kupci zbog nedostatka znanja i vremena ne mogu da ocene atribute proizvoda. Nepotpuna informisanost kupaca o atributima proizvoda ima za posledicu da kupci ocenjuju proizvod na osnovu signala kao što su:

reputacija; atraktivnost pakovanja; poznato ime proizvoda; sastav proizvoda; intenzitet reklame; izgled brošura; način prezentacije i promocije proizvoda; izgled i ljubaznost službenika i dužina poslovanja.

Ovi signali su važni ukoliko su predmet diferenciranja atributi koji ne mogu objektivno da se ocene, ukoliko stepen diferenciranosti ne može precizno da se kvantifikuje i ukoliko se proizvod retko kupuje.

Diferenciranje povećava rentabilnost ako je cena proizvoda veća od troškova diferenciranja ili ako diferenciranje omogućava da se poveća obim prodaje. Cena koju su kupci spremni da plate za proizvod je rezervaciona cena. Rezervaciona cena za kupce je premijumska cena za preduzeća.

Diferenciranje je troškovno najefikasnije ukoliko se zasniva na :

tehnološkoj superiornosti; kvalitetu; servisu; stvaranju utiska veće vrednosti za dati novac; ako su predmet diferenciranja aktivnosti u kojima preduzeće ima prednost u odnosu na rivale.

Kada je cilj da se poboljšaju performasne proizvoda, diferenciranje može da bude usmereno ka:

većoj udobnosti; performansama koje zadovoljavaju zahteve kupaca; mogućnosti dogradnje; ugradnja dodatnih opcija; fleksibilna ekspoloatacija, koja kupcima omogućava da proizvod prilagode potrebama svojih

kupaca; mogućnost da se zadovolje neekonomske potrebe (status, imidž, prestiž i udobnost).

Kada je cilj smanjenje troškova upotrebe proizvoda, diferenciranje je usmereno ka:

smanjenju škarta i oštećena sirovina; smanjenju troškova rada; bržoj isporuci rezervnih delova; skraćenju ciklusa proizvodnje.

Diferenciranje proizvoda omogućava da se poveća prihod i poboljša rentabilnost ako:

kupci traže diferenciran proizvod i ako proizvod može da se diferencira su zahtevi i potrebe kupaca specifični; proizvod ima više namena; proizvod može da se uprotrebljava na različite načine; je imitiranje diferenciranog proizvoda teško i skupo je diferenciranje rezultat znanja, sposobnosti i kompetentnosti preduzeća.D

Diferenciranjem ne može da se poveća prihod ako:

kupci traže standardizovan proizvod; troškovi diferenciranja veći od premijumske cene troškovi diferenciranja ne mogu da se smanje većim obimom prodaje.

CXXIII Smanjenje troškova

Odluka o smanjenju troškova donosi se na osnovu neto rentabilnosti. Cilj je da se redukciojom troškova poveća prinos od prodaje i unapredi rentabilnost preduzeća. Rentabilnost se unapređuje smanjenjem troškova:

kada je cenovna elastičnost tražnje visoka; kada preduzeće nema kontrolu nad cenom proizvoda; kada promena cene može da izazove neočekivane i neželjene reakcije rivala.

Redukcija troškova omogućava da se poveća rentabilnost bez promene cena. Redukcija troškova omogućava i da se smanji cena proizvoda čime se povećava prodaja, prihod i prinos na sredstva.

Radikalna redukcija troškova stvara troškove. Izazivači troškova su:

Neekonomija obima – potencijalno najveći uzročnik troškova, cilj kontrole troškova je da se izvori neekonomija obima otkriju i da se otklone.

Produktivnost i efekti učenja i iskustva – pad produktivnosti skoro uvek dovodi do rasta troškova. Kontrolom produktivnosti i korišćenjem efekata učenja i iskustva tropkovi mogu značajno da se smanje.

Stepen iskorišćenja kapaciteta – ptencijalno značajan uzročnik troškova, posebno u uslovima kapitalno-intenzivne proizvodnje. Ukoliko se kapacitet nedovoljno koristi, fiksni tropkovi po jedinici su veći i zato je povećanje stepena iskorišćenja kapaciteta važan izvor redukcije troškova.

Stepen povezanosti uzvodnih i nizvodnih aktivnosti lanca vrednosti – ukoliko troškovi jedne aktivnosti u lancu vrednosti bitno zavise od toga kako se ovaljaju druge aktivnosti, povezivnaje

aktivnosti, kroz bolju koordinaciju i združenu optimizaciju dovodi do značajnog snižavanja troškova.

Međuzavisnosti i koplementarnost organizacionih jedinica preduzeća; Lokacija – može da bude značajan uzročnik troškova zbog razlika u troškovima inputa,

transportnim troškovima i porezima. Efekti svakodnevnih, operativnih odluka sa različitih nivoa upravljanja i različitih domena

poslovanja:o odluke o širenju širenju ili suženju asortimana;o odluke o povećanju ili smanjenju broja usluga;o odluka o ugradnji performansi u proizvod;o odluke o visini plata i ostalih kompenzacija.

Da li se diferenciranje i redukcija troškova isključuju, odnoso da li preduzeće može da poveća rentabilnosti, snižavanjem troškova i diferenciranjem istovremeno? Japanska preduzeća Toyota, Honda i Nissan, primer su da se visok kvalitet na bazi diferenciranja i niski troškovi ne isključuju.

CXXIV Smanjenje sredstava

Odluku o smanjenju sredstava preduzeće donosi na osnovu analize koeficijenta obrta ukupno angažovanih sredstava. Ako je tokom dužeg perioda, vrednost ovih koeficijentata niska, menadžment preduzeća treba da donese odluku o smanjenju sredstava.

Menadžment preduzeća nerado donosi odluku o samnjenju sredstava zato što njihova primanja zavise od veličine preduzeća. Takođe smanjivanje sredstava je znak neuspeha.

Cilj smanjenja sredstava je povećanje profita i rentasbilnosti. Ukoliko preduzeće posluje sa gubitkom u grani koja stagnira ili opada onda menadžemnt donosi odluku o prodaji preduzeća.

STEČAJ I LIKVIDACIJA. Stećaj je pokretanje postupka pred sudom da bi se isplatili poverioci i izmirile obaveze preduzeća o čemu odlučuje sud. Za razliku od stečaja čiji je cilj da se poslovanje firme produži, likvidacija je prestanak firme. Likvidacija znači rasprodaja svih sredstava firme koja se još mogu prodati. Kada se obaveze preduzeća izmire, preostalii novac ako ga ostane vraća se vlasnicima.

CXXV Reorganizacija poslovanja

Smanjenje sredstava prodajom delova preduzeća ne preporučuje se kada postoji visok stepen povezanosti ili komplementarnosti poslovnih aktivnosti. U ovom slučaju rentabilitet može da se unapredi reorganizacijom poslovnih aktivnosti ili reorganizacijom preduzeća.

Reorganizacija poslovnih aktivnosti može značajno da unapredi rentabilnosti, zato što reogranizacija poslovnih aktivnosti dovodi do pada troškova i do povećanja prihoda.

Odluka o promeni proizvodnog programa donosi se na osnovu preispitivanja proizvoda i tržišta i podrazumeva redefinisanje i promenu asortimana proizvoda. Promena asortimana je eliminacija

postojećij nisko rentabilnih proizvoda i uvođenje novih proizvoda. Proizvod se zadržava sve dok je kontribucioni profit proizvoda pozitivan. Proizvod se eliminiše kada mu je kontribucioni profit negativan.

Cilj preduzeća je da konkretan asortiman odgovara optimalnom asortimanu. Optimalni asortiman je asortiman koji omogućava da se ostvari najveći prinos na uložena sredstva.

Reorganizacija preduzeća (reinženjering) je radikalna promena poslovanja na osnovu preispitivanja, a potom napuštanja tradicionalnih pravila poslovanja.

CXXVI Tradicionalni pristup ciljevima preduzeća

U tradicionalnoj teriji pretpostavlja se da je maksimiranje profita jedini cilj preduzeća. Preduzeće se poistovećuje sa vlasnikom preduzetnikom, koji teži najvećem mogućem profitu.

Tradicionalni koncept preduzeća se zove crna kutija jer sve ono što se dešava u preduzeću ostaje netransparentno. Jedinica analize tradicionalne teorije je razmena, a osnovni predmet proučavanja je nije interna ekonomija već reakcija preduzeća na promenu ponude i tražnje.

U tržišnoj privredi gde postoji konkurencija, maksimiranje profita je odraz racionalnog i jedinog mogućeg ponašanja preduzeća. Konkurencija ne ostavlja drugu alternativu od striktnog maksimiranja profita. Profit-motiv podstiče ili primorava preduzeća da minimiziraju troškove proizvodnje. On dovodi do povećanja društvenog blagostanja i zato predstavlja društveno korisno ponašanje.

Težnja ka profitu je ne samo racionalno već i jedino oguće ponašanje u borbi za opstankom, kada je konkurencija oštra.

Jedna od čestih predrasuda o profitu je da je težnja ka maksimalnom profitu odraz pohlepe.

Profit je dominantan motiv preduzeća u tržišnoj privredi. Bez izgleda za profitom ne postoji interes za pokretanjem preduzeća. Bez izgleda za profitom ne postoji privatna inicijativa.

Kritičari tržišnog sistema privređivanja često ističu da je maksimiranje profita nemoralno.

CXXVII Kritika tradicionalnog pristupa ciljevima preduzeća

Profit nije jedini cilj preduzeća, i preduzeća se među sobom razlikuju.

Najveće i najznačajnije konmanije nisu lična preduzeća. Menadžeri koji upravljaju akcionarskim preduzećima nisu vlasnici. Oni imaju ciljeve koji se razlikuju od maksimalnog profita. Čak i ako akcionari teže maksimalnom profitu, kada je kontrola odvojena od vlasništva menadžeri teže drugim ličnim ciljevima koji se razlikuju od ciljeva akcionara.

Jedno od najznačajnijih ograničenja ili prepreka maksimiranja profita je neizvesnosti i složenost okruženja u kome preduzeća deluju. Zbog imperfektne infomisanosti i neizvesnosti često nije moguće

oceniti koji od mogućih pravaca vodi maksimiranju profita. Menadžeri ne poznaju ni sve alternative delovanja ni njihove moguće ishode. Poslovne odluke donose se u magli neizvesnosti.

Veliki broj interesnih grupa preduzeća uz suprotnost interesa i asimetričnu informisanost onemogućava maksimiranje profita.

Menadžeri poslovnih preduzeća odluke donose na osnovu ciljnog a ne maksimalnog profita, posebno ako je profit dostigao prihvatljiv nivo, i ako su izgledi za dugoročnim profitom povoljni.

Profit motiv je duboko integrisan u teoriju i praksu poslovnog ponašanja.

Profit je na prvom mestu u hijerarhiji ciljeva najvećeg broja preduzeća ali nije jedini. Predpostavka maksimiranja profita ne znači da preduzeća ne teže i drugim ciljevima.

Alternativni pristupi ciljevima preduzeća su:

maksimiranje korisnosti menadžera; principal-agent pristup i zadovoljavajući ciljevi.

CXXVIII Maksimiranje prihoda

Zbog odvajanja vlasništva od kontrole menadžeri ne teže maksimiranju profita, već ciljevima koji maksimiraju njihovu korisnost. Ciljevi koji maksimiraju korisnost menadžera su:

prihod preduzeća; rast preduzeća i lični ciljevi menadžera.

Cilj menadžera je maksimiranje prihoda uz uslov da je ostvaren za akcionare prihvatljiv nivo profita.

Menadžeri teže maksimiranju prihoda zato što plate menadžera više zavise od prodaje nego od profita.

Rast prihoda je izraz posvećenosti preduzeća kupcima i njihovim potrebama i znak da su proizbodi preduzeća prihvaćeni na tržištu.

Ukupan prihod se povećava sa rastom prodaje i dostiže maksimum u tački Q3. Tu je marginalni prihod jednak nuli. Ako posle Q3 preduzeće nastavi da povećava prodaju, mora da snizi cenu proizvoda i tada kriva ukupnog prihoda počinje da opada. Posle tačke maksimalne prodaje kriva ukupnih troškova počinje da strmo raste naviše zbog većeg stepena iskorišćenja kapaciteta od optimalnog. Profit se maksimira u tački Q1 gde je najveća razlika ukupnih prihoda i ukupnih troškova. Menadžeri ipak preferiraju Q3, jer se tu maksimira prodaja. SLIKA 265

Vlasnici su zainteresovani za rast profita i vlasničke prinose, tj. dividende i kapitalni dobitak, što znači da menadžeri moraju da ostvare određeni, zadovoljavajući nivo profita pi1. Kada je ostvaren zadovoljavajući nivo profita menadžeri mogu slobodno da maksimiraju prihod.

Menadžeri imaju visok stepen samostalnosti u preduzeću zbog pasivne uloge akcionara. Profiti moraju da budu dovoljno visoki da bi akcionari bili zadovoljni.

Preduzeće koje teži maksimiranju prihoda uz uslov prihvatljivog nivoa profita, proizvodi veći obim i ima nižu cenu proizvoda od preduzeća koje teži maksimalnom profitu. Rast prodaje i prihoda obično povećava troškove reklame i promocije.

CXXIX Rast preduzeća

Rast preduzeća je primarni cilj menadžera, zato što menadžeri maksimiraju svoju korisnost ako kompanija kojom upravljaju ostvaruje rast. Menadžeri mogu da ostvaruju rast, ali samo pod uslovom da su obezbedili zadvoljavajući nivo profita vlasnicima akcionarima. Maksimiranje stope rasta je prikazano na SLICI STRANA 267, rast preduzeća R je na horizontalnoj, a profit pi na vertikalnoj osi. Rast preduzeća R meri se stopom rasta ukupnih sredstava preduzeća. Kriva rasta preduzeća počinje od nule, jer kada je stopa rasta preduzeća zanemarljivo mala profit je nizak. Sa povećanjem stope rasta preduzeća raste i profit, kao rezultat ekonomije obima. Profit je maskimalan za stopu rasta R1. Menadžer međutim teže još većoj stopi rasta, što smanjuje profit.

Rast može da se ostvari kroz akvizicije. kupovinom preduzeća na domaćem ili međunarodnom tržištu i interno. Nezavisno od načina rasta, rast stvara troškove i zahteva velika finansijska sredstva, Rast može da se finansira:

iz zardžanog profita – u ovom slučaju menadžeri na račun rasta žrtvuju deo profit a što može negativno da utiče na cenu akcija preduzeća;

prodajom novih akcija – koristi se samo ako su profit, dividende i cene akcija zadovoljavajući, jer emitovanje novih akcija u suprotnom izaziva pad cene akcija i nezadovoljstvo akcionara.

zaduživanjem.

Razlozi zbog kojih se rast smatra jednim od dominantnih poslovnih ciljeva su sledeći:

Rast je najefikasnija odbrana od stagnacije. Status quo u dinamičnoj tržišnoj privredi vodi ka zaostajanju i neuspehu.

Ni jedan poslovni cilj ne uvažava tako široku i jedinstvenu podršku kao dugoročni rast, jer rast znači veću proizvodnju, plate i profite.

Rast je sredstvo za ostvarivanje ostalih poslovnih ciljeva preduzeća. Rast stvara uslove za sticanje većeg profita, veće prodaje i prihoda, odbranu i jačanje konkurentske pozicije preduzeća, isplatu većih dividendi akcionarima, porast cena akcija, uvođenje nove tehnologije itd.

CXXX Lični ciljevi menadžera

Menadžeri teže maksimiranju svojih ličninh ciljeva uz uslov da su za vlasnike ostvarili zadovoljavajući nivo profita. Na osnovu istraživanja je ustanovljeno da su lični ciljevi menadžera:

status; moć; plata; prestiž; profesionalna umešnost i sigurnost radnog mesta.

Lični ciljevi i korisnost menadžera se meri posredno na osnovu:

Broja i stručnosti radnika koji su podređeni menadžeru: Lični ciljevi menadžera kao što su prestiž, moć i status mere se na osnovu broja i stručnosti radnika koji su mu podređeni. Menadžeri koji rukovode velikim brojem radnika imaju veći uticaj, prestiž i moć. Korisnost menadžera raste sa povećanjem broja i stručnosti radnika koji su mu podređeni. Upravljanje i nadzor nad suviše velikim brojem radnika postepeno dovodi do pada korisnosti menadžera.

Veličine budžeta koji je pod kontrolom menadžera:Veličina budžeta koji menadžer kontroliše pokazatelj je prestiža, moći i uticaja koji on uživa u preduzeću i njegove korisnosti. Veličina budžeta direktno zavisi od statusa menadžera.

Veličine i iznos privilegija koje menadžeri uživaju:Privilegije su rezultat povlašćenog položaja menadžera u preduzeću. Privilegije se uglavnom sastoje od nenovčanih kompenzacija i one mogu da budu značajan deo ukupnih primanja menadžera. Privilegije koje menadžeri uživaju su: luksuzni automobili, privatno zdravstveno osiguranje, primanja na koja se ne plaća porez, putovanja u inostranstvo itd.

CXXX Suprotni interesi i agencijski problem

Principal ili naredbodavac angažuje agenta ili izvršioca da za odgovarajuću novčanu nadoknadu deluje u njegovo ime. Principal angažuje agenta, zato što agent ima znanje, stručnost, talenat ili informacije potrebne za obavljanje aktivnosti koje su u interesu principala. Interesi principala i agenta se razlikuju.

Principal-agent problem može da se javi u čitavom nizu različitih poslovnih odnosa ali stalno je prisutan u velikim akcionarskim preduzećima gde zbog razdvajanja vlasništva od kontrole vlasnici akcionari angažuju menadžere da u njihovo ime donose odluke i upravljaju preduzećem. Vlasnici akcionari su principali a menadžeri su agenti.

Asimetrična informisanost nastaje jer su principal i agent asimetrično informisani. TO znači da principal i agent se raspolažu istim informacijama, tj. nisu jednako informisani. Razlikuju se dve vrste asimetrične informisanosti:

Moralni hazard – javlja se kada su principal i agent isto informisani sve do trenutka dok se agent ne opredeli za određenu akciju. Posle toga principal može da posmatra samo ishod ali ne i samu akciju. A na osnovu ishoda principal ne može da zna da li je agent uložio adekvatad napor.

Suprotna selekcija – javlja se kada principal nema informacije koje su bitne za akciju, a koje agent koristi za izbor akcije. Principal može da posmatra i akciju i njen ishod, ali on ne zna da li je agent delovao u njegovom interesu ili ne, jer samo agent ima potrebne informacije.

Suprotnost interesa uz asimetričnu informisanost omogućava menadžerima da teže ciljevima koji nisu u najboljem interesu vlasnika.

CXXXI Kontrola i podsticaji

Menadžere nadgleda i kontroliše upravni odbor. Zato oupravni odbor ne može bitno da doprinese redukciji prinipal-agent problema u otvorenim akcionarskim preduzećima.

Upravni odbor treba da ponudi menadžerima odgovarajuće kompenzacije ili nadoknade koje će ih podstaći da se ponašaju na način koji je konzistetnat sa ciljevima koji su u interesu vlasnika a koje utvrđuje odbor.

Optimalni ugovor o kompenzacijama mora da zadovolji dva uslova:

da bude podsticajan; da se zasniva na podeli rizika.

Plata tj. fiksni deo ukupnih primanja ne zavisi od rezultata što znači da nije podsticajna, odnosno njen podsticaj je minimalan.

Kompenzacije u formi učešća u profitu (bonusi i opcije na akcije) omogućavaju menadžerima da se obogate. Ali menadžeri mogu da se obogate ako i samo ako uspeju da ostvare visoke profite i ostale performasne. Plate prema profitu i ostale visoko podsticajne kompenzacije primenjuju se ukoliko:

ishod zavisi od napora agenta; rizik je uvelikoj meri pod kontrolom agenta i agent zbog svog stava prema riziku preferira platu prema performansama.

Da bi se agent podstakao da poveća napor i da deluje u interesu principala treba mu ponuditi kompenzacije koje zavise od rezultata.

Podsticajni kompenzacioni paketi glavnih menadžera akcionarskih preduzeća uglavnom se sastoje od plate koja je fiksna i bonusa i opcija na akcije čiji je iznos varijabilan.

Kompenzacioni paketi menadžera u SAD se sastoje od:

godišnje plate (fiksne); bonusa (varijabilni); opcija na akcije; nagradne akcije i fantomske akcije.

CXXXII Disciplina tržišta

Konkurencija na tržištu proizvoda, tržištu menadžera i tržištu kapitala ublažava principal-agent problem jer odvraća menadžere od akcija koje su suprotne interesima vlasnika-akcionara.

Tržište proizvoda

Konkurenicja na tržištu proizvoda odvraća meadžere od poslovne politike koja nije u interesu vlasnika. Ako je konkurencija na tržištu slabog intenziteta, menadžeri imaju veću diskreciju i mogućnost da odstupaju od interesa vlasnika. Ukoliko je tržište proizvoda konkurentnije, suprotnost interesa između vlasnika i menadžera manje dolazi do izražaja.

Tržište menadžera

Konkurencija na tržištu menadžera ublažava principal-agent problem. Ako se iz izveštaja o radu menadžera i iz njihovih dosijea vidi da su težili profitu i ciljevima koji su u interesu vlasnika, tražnja za njima će biti visoka, i samim tim i cena. Ako menadžeri nisu bili uspešni u ostvarivanju performansi koje su u interesu vlasnika, njihova vrednost na tržištu opada.

Tržište kapitala

Ukoliko zbog principal-agent problema, dođe do pada profita što obra cenu akcija, dividende i likvidnost, povećava se opasnost od preuzimanja i stečaja. Ukoliko cena akcija opada pretnja od preuzimanja raste.

CXXXIII Zadovoljavajući ciljevi

Preduzeća ne teže najboljim tj. maksimalnim već zadovoljavajućim ciljevima. Zadovoljavajući ciljevi posledica su nepotpune informisanosti i velikog broja različitih interesa.

Preduzeća odnosno menadžeri teže zadovoljavajućim ciljevima zbog:

nedostatka informacija; nesposobnosti da prikupljene informacije obrade; nedostatka vremena.

Zato se uvodi koncept aspiracionog nivoa, kako bi se povećala verovatnoća da će se zadovoljavajuća alternativa pronaći u svakoj problemskoj situaciji. Aspiracioni nivo zavisi od lakoće sa kojom su zadovoljavajuće alternative otkrivene u prošlosti. Ako donosilac odluka ni posle dužeg perioda traženja ne može da otkrije zadovoljavajuću alternativu, njegov aspiracioni nivo se snižava čime se povećava broj zadovoljavajućih ishoda. Ili ako se zadovoljavajuća alternativa otkrije posle veoma kratkok perioda traženja, aspiracioni nivo donosioca odluka se povečava, a broj zadovoljavajućih ishoda se smanjuje. Kada se izabere zadovoljavajuća alternativa sledi implementacija i kontrola. Ako ciljevi nisu ostvareni moguća su dva scenarija. Prvi, menadžeri mogu da tvrde kako su uslovi na tržištu teški i da su zbog toga performanse dobre iako odstupaju od ciljeva. Drugo je preduzimanje korektivnih akcija.

CXXXIII Ciljevi, konflikti i kompromisi

Preduzeće je koalicija velikog broja pojedinaca i grupa koje imaju različite ciljeve i interese. To su:

vlasnici; menadžeri; radnici; kupci; dobavljači; banke; vlada.

Svaka grupa ima svoj sopstveni skup ciljeva ili interesa koji se međusobno razlikuju. Radnici su na primer zainteresovani za visinu plata, vlasnici za profite, kupci za niske cene, dobaljvaći za visoke cene, itd. Nemogućnost ispunjenja različitih ciljeva stvara konflikte koji se ublažavaju stalnim procesom pregovaranja, usklađivanja i kompromisa gde ključnu ulogu imaju menadžeri. Menadžeri imaju nekoliko zadataka:

da stalnim pregovaranjem ublaže konflikte između različitih intresnih grupa; da formulišu ciljeve preduzća i da donesu odluke koje vode realizaciji postavljenih ciljeva.

CXXXIV Formulisanje i izbor ciljeva

Ciljeve preduzeća formulišu glavni menadžeri. Formulisanje i izbor ciljeva zavisi od:

Okruženja preduzeća i izbora eksternih interesnih grupa – na ciljeve koje formulišu menadžeri utiču interesne grupe iz okruženja preduzeća – eksterne interesne grupe ili stakeholderi-autsajderi. Zahtevi stejkholdera iz okruženja se posmatraju kao ograničenje, s obzirom na koje menadžeri formulišu ciljeve preduzeća. Na primer ako je maskimiranje prodaje najvažniji cilj preduzeča, menadžeri će revidirati ovaj cilj zbog antimonopolsnih zakona ili nezadovoljstva potrošača.

Resursa preduzeća i uticaja internih interesnih grupa – na ciljeve koje formulišu menadžeri utilu resursi preduzeća i interne interesne grupe.

Sistema vrednosti i ciljeva glavnih menadžera – koji zavisi od znanja, obrazovanja, iskustva i informacija menadžera. Pod sistemom vrednosti podrazumeva se skup stavova o tome šta je dobro ili loše, poželjno ili nepoželjno. Studije pokazuju da postoji podudarnost sistema vrednosti menadžera i preduzeća. Preduzeća sa određenim sistemom vrednosti privlače i zadržavaju menadžere sa sličnim sistemom vrednosti.

ostvarenih rezultata i razvoja preduzeća – ciljevi preduzeća se ne formuliši svake godine od početka. Menadžeri ciljeve formulišu polazeći od najskorijih ciljeva, ostvarenih rezultata, promena u okruženju i preduzeću. Menadžeri razmatraju samo male, inkrementalne promene u odnosu na sadašnje ciljeve.

CXXXV Pristalice koncepta društveno odgovornog preduzeća

Poslednjih godina dosta se govori i piše o potrebi da se preduzeća, a posebno velike korporacije ponašaju na društveno odgovoran način.

Društvena odgovornost nije jasno definisan termin, zbog čega u različitim kontekstima ima različita značenja.

Pristalice koncepta društveno odgovornog preduzeća smatraju da se interesi svih, pa i najuticanijih stejkholdera preduzeća (investitori i kreditori) najbolje mogu zadovoljiti korporativnom politikom koja vodi računa i doprinosi unapređenju opšte društvenog interesa. Profit motiv i društvena odgovornost nisu konkurentni, već komplementarni ciljevi koji se prepliću i usaglašavaju. Profit se može sticati obavljanjem aktivnosti kojima se direkto i indirektno unapređuje opšte društveni interes.Ciljj društvene odgovornosti može se postići usmeravanjem preduzeća ka aktivnostima koje su profitabilne a koje ne ugrožavaju društveni interes. Društveno odgovorno preduzeće može da računa na rast profitabilnosti u dugom roku.

CXXXVI Kritičari koncepta društveno odgovornog preduzeća

Kritičari koncepta društveno odgovornog preduzeća smatraju da je profit osnovi cilj poslovanja. Cilj društvene odgovornosti ugrožava orifut, Zbog cilja društvene odgovornosti preduzeća odstupaju od maksimiranja profita i troše velike sume novca na aktivnosti za koje se procenjuje da su u interesu društva ili zajednice u kojoj posluju. Preduzeće koje ne stile profit nije i ne može da bude društveno odgovorno.

Zahtev za društvenom odgovornošću poslovnih firmi nailazi na otpor nekih menadžera i interesnih grupa. Biznis biznisa je biznis a ne unapređenje društvenih vrednosti. Direktori korporacija nisu osposobljeni za to da budu društveni inženjeri, a sigurno ne bi trebalo da na račun opšte-društvenog interesa zanemaruju interese svojih stejkholdera.

Najoštriji kritičaj društvene odgovornosti preduzeća je Milton Fridman, predstavnik liberalne škole mišljenja, koji konstatuje da privrednisci koji deluju iz nekih drugih, a ne ekonomskih motiva mogu više da štete nego da koriste društvu. Uzimajući na sebe teret društvenih troškova, biznis postaje manje efikasan: cene idu na gore, odlaže se investiranje u nove poslovne aktivnosti, istraživanje i razvoj i uvođenje novih proizvodnih kapaciteta, što može biti fatalno za dugoročnu efikasnost biznisa.

CXXXVII Vrste odgovornosti preduzeća

Različita mišljenja, i neslaganja oko cilja društvene odgovornosti preduzeća ublažava prsitup o četiri vrste odgovornosti:

ekonomska; pravna; etička i

diskreciona odgovornost.

Ekonomska odgovornost menadžera je da proizvede dobra i usluge koje imaju vrednost za drušptvo da bi mogli da isplate investitore i kreditore. Pravnu odgovornost definiše vlada kroz zakone koje menadžeri treba da poštuju. Ekonomska i pravna odgovornost nisu društvene odgovornosti, već obaveze koje preduzeće mora da ispuni da bi opstalo.

Društvena odgovornost je etička i diskreciona odgovornost. Etička odgovornost je obaveza menadžera da slede opšte prihvaćena uverenja o načinu na koji članovi određene društvene zajednice treba da se ponašaju u datom vremenskom periodu. Diskreciona odgovornost se odnosi na obaveze koje preduzeće prihvata na sasvim dobrovoljnoj osnovi, kao na primer dobrovoljni prilozi ili obuka nezaposlenih.

Etičku odgovornost preduzeće ispunjava obavljajući aktivnosti koje društvo vrednuje a nisu predviđene zakonima. Dikreconu odgovornost preduzeće ispunjava obavljajući aktivnosti koje za društvo još uvek nisu važne. Diskreciona odgovornost danas postaje etička odgovornost sutra. Ako preduzeća ne ispunjavaju diskrecionu i etičku odgovornosti, društvo reaguje donošenjem zakona i tada diskreciona i etička postaju pravna odgovornost.

CXXXVIII Društvena revizija i kontrola preduzeća

Društvena revizija i kontrola je proces identifikovanja, nadgledanja, merenja, ocene i izveštavanja o efektima poslovanja preduzeća koji nisu sadržani u tradicionalnim finanasijskim izveštajima preduzeća, a koji su bitni za životnu sredinu. Cilj društvene revitije i kontrole je da se sagleda i da se oceni da li se preduzeća ponašaju na društveno odgovoran način i da li doprinose unapređenju društvenih ciljeva kao što su čišćenje okoline, smanjenje zagađenja, poboljšanje uslova rada, davanje dobrovoljnih priloga i aktivno učešće u rešavanju problema potrošača.

Da bi se cilj društvene odgovornosti realizovao, društvene interese je potrebno definisati. Zato društvena revizija i kontrola počinje identifikovanjem društvenih interesa. Drugi korak je merenje društvenih interesa što je još složenije od identifikovanja društvenih interesa.

CXXXIX Karakteristike društveno odgovornog preduzeća

NA osnovu istraživanja kojim je obuhvaćeno 12 društveno odgovornih preduzeća kojima je cilj društvene odgovornosti priorite, formulisano je 14 karakteristika društveno odgovornog preduzeća. Neke od njih su:

osnivačći su ljudi usmereni ka budućnosti koji su postavili moralni kodeks preduzeća; proizvodi su visoko kvalitetna dobra i usluge; izgrađen je društveno prihvatljiv imidž; primenjuje se princip samoupravljanja i decentralizacije; dovodi talentovane ljude koji donose nove perspektive; zalažu se za fer cenu itd.