Г Л А Г О Љ И Ц А

Словени нису у својој прадомовини имали у правом смислу речи писмо, па су их Грци и Римљани, као и Германе, називали варварима. Данас је утврђено из разних истраживања, како археолошких тако и историјских, да су биле исправне речи Црнорисца Храбара (Х век), првог браниоца словенске писмености, који је навео да су Словени пре примања хришћанства писали ''ЧЕРТАМИ И РЕЗАМИ'' и да су имали одређене карактеристике писама. Овакав вид писма који је био комбинација знакова и цртежа нађен је на старим словенским календарима недвосмислено показује вишевековни културно-историјски развитак Словена пре утицаја Рима и Византије на њих. То своје писмо Словени су назвали ''рабош''. Утицај Рима и Византије на словенска племена почиње јачати словенским приближавањем у сеобама на ове културне сфере. Словенска племена ће се поделити у више група међу којима ће утицај Рима и Западног Римског царства преовладати међу Западним Словенима, док ће Источни и Јужни Словени потпасти под утицај Византије. Пре или касније, словенска племена ће због свог опстанка примити хришћанство. Најугроженија је била прва словенска држава- Великоморавска кнежевина, коју су образовала западнословенска племена са центром у данашњој Моравској и Словачкој. Њен првобитни кнез Мојмир (830-846) је водио више битака са Немачком због независности прве словенске државе. Његов наследник- кнез Растислав (846-870) је схватио да Словени морају прихватити хришћанство, да се не би изгубили у германском мору. Да би Моравска опстала као словенска творевина, хришћанство се морало ширити на словенском језику. Због тога се Растислав обратио византијском цару Михајлу III Аморијцу који је на срећу имао иза себе искусног патријарха Фотија, који је за ту мисију изабрао два Солуњанина, тада већ чувену браћу Ћирила и Методија. Њих двојица су у Цариграду 863. године направили прву словенску азбуку и превели Јеванђеље на словенски језик. И поред отпора немачког свештенства које је проповедало хришћанство на латинском језику, проповедање на словенском се успело одржати.

1

867. године било је прихваћено и од стране папе Хадријана II приликом посете Ћирила и Методија Риму. Ђирило је умро у Риму 869. године, у једном грком манастиру, а његово дело је наставио Методије, који је постао први словенски архиепископ за област Моравске и Паноније. Наследник збаченог кнеза Растислава Свјатоплук (870-894) се колебљиво држао према словенском богослужењу у Моравској, па се Методије са неколицином својих ученика, а у договору са новим византијским царем Василијем I Македонцем и патријархом Фотијем окренуо балканским Словенима. Умро је 875. године, а његови ученици су нашли плодно тло за ширење словенске писмености у првобитној бугарској држави кнеза Бориса и цара Симеона. Највише од свих ученика се истакао Климент који је створио школу са центром у Охриду и због тога је познат као Климент Охридски. И данас траје расправа које је писмо старије-глагољица или ћирилица. Споменици на глагољици су сачувани у Моравској, целој Панонији и Јадрану, али 100 година после самог настанка писма. Сам назив глагољице је настао у ХIХ веку према већ устаљеним називима за друга писма- латиницу и ћирилицу. Сама реч је несумњиво словенског порекла, јер ''глагољати'' на старословенском значи ''говорити''. У хрватском приморју се глагољица најдуже одржала- до краја XV века, где се усталио назив ''глагољаш'' за римокатоличког свештеника који је вршио службу на словенском језику. Данас преовладава мишљење да је глагољица нешто старије писмо од ћирилице, а најчешће се као доказ за то узима ПАЛИМПСЕСТ- стругање пергаментског рукописа где се испод ћирилице као првобитно писмо увек јавља глагољица. Глагољица је имала 36 слова и настала је као модификација грчког писма за словенске гласове. То је могао урадити само онај ко је знао и грчи и словенски језик, вероватно Ћирило. Он је од грчке минускуле начинио словенску мајускулу, те зато када се погледа глагољица у њој наилази на 17 грчких минускулних стилизованих слова.

2

С П О М Е Н И Ц И Н А Г Л А Г О Љ И Ц И 1) Башчанска плоча на острву Крку- најстарији споменик данас сачуван, с краја Х века. Представља епиграфски споменик повеље једном манастиру. 2) Зографско јеванђеље (Четверојеванђеље)-писано у Македонији крајем х и почетком XI века. То је најстарије словенско јеванђеље. Зограф је манастир на Светој Гори. 3) Асеманијево јеванђеље- потиче из XI века; писано је у Македонији, а свој назив дугује Јосифу Асеманију који га је пронашао у Јерусалиму 1736. године. Оно је најочуванији словенски споменик и најлепша словенска књига. 4) Маријино јеванђеље са Свете Горе 5) Охридско јеванђеље итд Готово свако од ових јеванђеља има на маргинама ћирилске записе, што опет посредно сведочи о томе да је глагољица нешто старије писмо од ћирилице.

Р Е Ц Е Н З И Ј Е И Р Е Д А К Ц И Ј Е С Т А Р О С Л О В Е Н С К О Г Ј Е З И К А

Својом употребом на целокупном словенском простору (Моравској, Панонији, Балкану, Русији, Пољској), старословенски језик је већ у XI, а посебно у XII веку доживео одређене локалне гласовне промене. Разлика се пре свега јавила у два гласа (два носна назала)- назал (он) и назал (ен). Код многих словенских народа назал ен је прешао у Е, а назал он је прво прешао у ОУ, које је код дела словенских народа прешло у У, док је код Бугара и Македонаца прешло у А.

3

Р КА = Е = РЕКА Р КА = ОУ = РУКА РАКА (код Бугара и Македонаца) Ове модификације старословенских језика уз овако исказане гласовен промене су довеле до употребе народних језика, па се у XII веку јављају рецензије старословенског језика, тј. српско-словенски, руско-словенски, бугарско-словенски итд.

Б Р О Ј Н А В Р Е Д Н О С Т С Л О В А

Бројна вредност слова је карактеристика свих словенских писама, тј. глагољице, ћирилице и њених рецензија. Начин обележавања бројне вредности помоћу слова је преузет из грчког писма, али не и азбучни ред слова. Она су подељена на тзв. ЕНЕАДЕ- групе од девет слова, од којих свако означава један број. Да би се разликовала од гласовне вредности слова, свако слово има изнад себе знак који се назива титла ( ). У прву енеаду спадају слова која означавају бројеве од 1 до 9. Α = 1 Β = 2

Г = 3 итд

Ћ И Р И Л И Ц А

Ћирилица несумњиво настаје у Бугарској у време кнеза, а каснијег цара Симеона, који је вероватно из политичких разлога, тј. тежње да буде политички и културни наследник Византије поспешивао рад Охридске школе. Као резултат тог рада настало је друго, једноставније словенско писмо ближе грчкој мајускули у ком је већи део слова узет директно из

4

грчког писма у неизмењеној форми. Ћирилица има 30 слова, а чак 24 су узета из грчког, тзв. уставног мајускулног писма. Творац ћирилице је највероватније био ученик Ћирила и Методија Климен Охридски, а данас је немогуће утврдити из ког доба је настао и потекао назив писма- ''ћирилица''. Значај ћирилице је у томе што је она убрзо избацила глагољицу са великих простора Балкана и Паноније, а глагољица се задржала само у приморској, чисто католичкој средини.

СПОМЕНИЦИ НА ЋИРИЛИЦИ

1. ЕПИГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ Х ВЕКА

-Самуилов натпис- надгробна плоча са оштећеним натписом македонског цара Самуила својим родитељима и браћи -Битољски натпис- натпис цара Јована Владислава, Самуиловог наследника, који говри о подизању града Битоле (Битоља) -Темнички натпис у Македонији

2. КЊИЖНИ СПОМЕНИЦИ НА ЋИРИЛИЦИ

(ОД Х ДО ХII ВЕКА)

-Савина књига- Јеванђеље писано у северноисточној Бугарској у XI веку. Прво издање рукописа приредио је његов проналазач Срезњевски 1868. године у Петровграду. Назвао га је Савиним јеванђељем по запису на маргинама о неком попу Сави.

5

-Супрасаљски зборник- највећи сачувани споменик на старословенском језику. Непотпун је. Имао је чак 285 листова и нађен је у манастиру Супрасаљу у Пољској, а писан је у источној Бугарској у XI веку. Данас се делови овог зборника налазе расути по европским земљама- 118 листова је у Љубљани, 16 у Петровграду, а 151 лист који се чувао у Варшави изгубљен је за време Другог светског рата. Први га је издао Фрањо Миклошић у Бечу 1851. године. -низ хиландарских Јеванђеља сачињених на ћирилици од X до XI века

3.ЋИРИЛСКИ СПОМЕНИЦИ ХII ВЕКА

-Потпис великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава на латинском у уговору мира са Дубровником из 1186. године- Мирослав и Немања су ставили крст поред ћирилског неуког рукописа неког писара; данас се чува у архиву Дубровника -Повеља босанског бана Кулина из 1189. године на латинском и српско-словенском језику- има три преписа, од којих се два чувају у Дубровнику а један у Санкт-Петерсбургу -Потпис кнеза Мирослава на латинској повељи из 1190. године са три ћириличне речи: ''крст кнеза Мирослава'' -Хиландарска Немањина повеља из 1199. године- оригинал је изгубљен у Другом светском рату, а чувала се у Народној библиотеци Србије; у њој се налазио значајан текст о језику и народу -Вуканово јеванђеље- настало око 1200. године; има 189 листова. Данас се налази у Државној библиотеци Русије у Санкт-Петерсбургу где га је однео Порфирије Успенски. Успенски је у Русију и однео један лист Мирослављевог јеванђеља

6

-Мирослављево јеванђеље- писано крајем XII века за захумског кнеза Мирослава (брата Стефана Немање), Мирослављево јеванђеље је наш највећи и најлепши ћирилски споменик. Имало је тежак пут до депоа Народне библиотеке у Београду где се и данас налази, а имало је и пуно среће што је уопште сачувано. Има 181 лист. На њему стоји потпис Глигорија, који дословце каже да га је написао и украсио златом ''кнезу великославном Мирославу, сину Завидину''. Полемика која се води и данас у вези са Мирослављевим јеванђељем је питање да ли је Григорије сам написао јеванђеље, или је то дело двојице или више писара, стога што су велике разлике у калиграфији слова. До 89. странице слова су изузетне лепоте и калиграфије, а од 89. до краја документа лепота се квари, тако да је могуће да га је можда завршавао неко од хиландараца (или евентуално исправљао), што до данас није доказано. Друга битна карактеристика Јеванђеља је у томе што фали 165. страница коју је однео (украо) кијевски владика Порфирије Успенски 1846. године када је био у посети Хиландару. Колико год оптуживали Русе за овај чин очигледне крађе, да овога није било и да лист који је украден није предат Државној библиотеци у Петрограду, можда се данас не би ни знало за њега. Тај лист је био истакнут на Кијевској археолошкој изложби 1874. године, где је његова обележја познао дипломата и историчар Кнежевине Србије Стојан Новаковић, који је утврдио да се недвосмислено ради о Мирослављевом јеванђељу, када је остатак који се и даље чувао у Хиландару био дат на увид јавности. Трећа карактеристика Јеванђеља је да је оно чувано на Хиландару до 1896. године, када је при посети краља Александра Обреновића њему лично даровано, а из краљевског двора је исте године предато Народној библиотеци Србије. Ношено је као једна од највећих српских реликвија кроз Албанију при повлачењу српске војске, стигло на Крф и потом поново враћено у Београд. Само пуким случајем је преживело бомбардовање 6. априла 1941. године, када је Народна библиотека Србије сравњена са земљом. Налазило се на рестаурацији, те није било у згради библиотеке. Још једна карактеристика Јеванђеља јесте та да сваки његов пасус почиње новим иницијалом којих има укупно 296. Иницијали су различити тј. питоморфни- приказују биљке, зооморфни-животиње и

7

антропоморфни- људе, а сваки приказ је различит. Овакав начин приказивања пред крај XII века несумњиво сведочи о високом културном и цивилизацијском нивоу Срба. Мирослављево јеванђеље вероватно представља најлепши ћирилични споменик данас. -Карејски типик светог Саве- Свети Сава је подигао своју испосницу у Кареји на Светој Гори, одмах по поновном оснивању манастира Хиландара 1198. године. Карејски типик је из 1199. године и то је свитак (ротулус) од пергамента који се састоји из два слепљена дела укупне дужине од 740 цм. Ова првобитна пергаментна подлога је залепљена на млађу, тако да је то у ствари дупли пергамент. Карејски типик је, без већих рестаурација преживео до данас. Чува се у царској ризници манастира Хиландара, а у њега је донет тек у XIX веку. Битан је између осталог и стога што је писан старословенским црквеним језиком, за разлику од оснивачке повеље манастира Хиландара која је писана на народном језику.

4. ЋИРИЛСКИ СПОМЕНИЦИ XIV ВЕКА

-Рударски законик деспота Стефана Лазаревића- нађен пре 40-ак година пуким случајем у једној антикварници у Паризу иза чега је враћен у матицу. То је низ закона који говоре о уређењу рударске заједнице, пре свега рудника Ново Брдо и Сребреница -Дечанске хрисовуље- три повеље које се могу посматрати и одвојено, али и заједно јер једна другу допуњују. Дате су манастиру Дечани. У облику су свитка, писане уставном свечаном мајускулном ћирилицом; дужине су преко 5 метара што их, са Карејским типиком светог Саве сврстава у најдуже повеље српске историје и у сам врх европске и светске дипломатике Треба истаћи да су у Дечанским хрисовуљама (у њиховој диспозицији, као једној од дипломатичких форми повеље) набројана поименце сва

8

села, виногради, брда, реке и потоци, који сви носе српске топониме, а односе се на простор Косова и Метохије. Ово је уједно и најбољи доказ чије је Косово и Метохија. -Душанов законик- најважнији историјски документ средњевековне српске историје. Донет је на два државна сабора 1349. и 1354. године. Он је кодификација обичајног и грађанског, пре свега византијског права. Писан је српском уставном ћирилицом, али нажалост његов оригинал није очуван. На срећу, постоји чак 17 различитих преписа из различитих историјских епоха, а најбољим и најпорецизнијим се сматра Призренски рукопис који је 1861. године случајно нађен у депоу Народне библиотеке Србије. Фототипско издање је начинила САНУ 1953. године. Цар Душан је покушао да, без обзира на једну феудалну државу, кроз законик уведе грађанске норме и казне, подједнако за обе стране- и сељака (себра) и за феудалца, и за владику, епископе итд. Душан је у законик, поред редовних судија увео и суд душевних, добрих људи, које је назвао поротом у правом смислу те речи. Она је увек била састављена од поротника оног сталежа ком је оптужени припадао, а ако се судило странцу, била је састављена од истог броја странаца и Срба. Неким члановима је Душан тачно набројао права и казне које су се односиле на Србе, Арбанасе и Влахе уколико би се неко од њих заједно нашао на ноћењу.

\

9

У П О Т Р Е Б А Ћ И Р И Л И Ц Е В А Н Г Р А Н И Ц А С Р П С К Е

С Р Е Д Њ Е В Е К О В Н Е Д Р Ж А В Е

У Босни се ћирилица употребљавала као званично писмо још од давнина. Први ћирилски документ из Босне је повеља бана Кулина из 1189. године, што сведочи о српском етничком простору у Босни. Она је била званично писмо босанских владара и имала је примат у њиховим званичним канцеларијама. Исто тако, о тежњи босанских владара да нагласе своје српско порекло сведочи крунисање краља Твртка I Котроманића у манастиру Милешеви 1377. године. Чак ће и фрањевци на простору Босне преузети ћирилицу и служити се њоме у измењеној форми све до краја XVIII века. Тако модификована ћирилица ће се називати ''босанчица''. Дубровник је имао развијене трговачке везе са српским залеђем- Србијом и Босном, и зато је имао ћирилску канцеларију из које је сачуван низ битних историјских докумената за српски етнички простор, међу којима се истиче уговор о продаји Конавала и Пељешца краља Стефана Душана. Занимљивост у погледу Дубровника је следећа: иако је залеђе било православно нико није смео саградити ни најмању православну цркву на простору Дубровачке републике. То је била изразито католичка средина. Врло је значајна и битна преписка Отоманске империје на ћирилици. До половине XVI века, ћирилица је била једно од обавезних дипломатских писама турских дворјана и писара. Сачувано је чак 121 султанско писмо на ћирилици. Свако писмо турске канцеларије на ћирилици, било централне, било локалних канцеларија, имало је специфичан знак- тугру. Ћирилицом се у својој преписци служио и Скендербег, вођа арбанашких племена. Исто тако, ћирилицу су користили и приморски градови у својим канцеларијама- Скадар, Котор, Приваст и Бар, прво као делови српске средњевековне државе, а потом и као самосталне градске области.

10

Ћирилица је била у употреби и у Влашкој и Молдавији, као средњевековним и нововековним вазалним кнежевинама, јер је састав становништва био у великој мери православан. Касније, када су Влашка и Молдавија ушле у састав Румуније, у XVIII и XIX веку ове области су биле под јурисдикцијом Карловачке митрополије све до 1864. године када је дошло до разилажења, тј. стварања румунске православне цркве и промене писма, за шта је заслужна Хабзбуршка монархија.

С Р П С К А Ш Т А М П А Н А К Њ И Г А

Ћирилица је врло рано ушла у свој штампани облик. Прва штампарија на ћирилици била је штампарија Ђурђа Црнојевића на Цетињу 1494. године. Прва штампана књига из те штампарије је Октоих, штампан 1494. године. После престанка самосталности Црне Горе 1498. године, ћирилске штампарије се селе у манастире услед сталне турске опасности, али се веома брзо и гасе. Ипак, штампана књига на ћирилици ће се одржати у две значајне штампарије. Једна од њих се налазила у Венецији (у штампарији за православне- Грке, Цинцаре, Србе), јер ће ту прећи из Црне Горе после њеног пада. За њен рад и успон био је заслужан чувени штампар Божидар Вуковић. Друга значајна штампарија била је у манастиру Римник у Влашкој, у ком ће неке своје књиге штампати и Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић.

Р У С К А К Њ И Г А И Р У С К О С Л О В Е Н С К И Ј Е З И К

20-их година XVIII века под руским утицајем почео је историјски преокрет који се одражавао у све јачим културним везама Срба у Монархији са Русијом, што је ускоро условило да уласком руске књиге на ове просторе дође до промене српско-словенског језика, који се, модификован, са руским речима у њему, почиње називати ''новорускословенски'' или ''славјано-сербски'' језик.

11

Настојањима карловачког митрополита Мојсија Петровића, у употребу је ушао руски буквар са катихизисом који је саставио руски црквени писац Теофан Прокопович. 1725. године из Русије је у Карловце, а потом и у Београд прешао руски учитељ Максим Суворов. Почињу да се отварају прве школе у којима, осим Суворова, предају и многи руски учитељи, пре свих са Кијевског универзитета, тако да руска књига улази све више у православни живаљ у Монархији. С друге стране, на њену куповину се троше значајна финансијска средства Монархије, а Хабзбуршкој монархији (која је била држава меркантилистичког типа) такав одлив новца није одговарао. Зато је царица Марија Терезија (1740-1780) путем забрана и високих царина покушавала да спречи увоз руских књига, те ће 1770. отворити штампарију за православне у Монархији, у Бечу, коју је водио бечки штампар Јосиф Курцбек. Иако опирући се тој идеји (због цензуре која је постојала) карловачка митрополија је ипак невољно пристала, пре свега због мањих финансијских издатака. Око Курцбекове штампарије почиње се стварати српски интелектуални круг, те Беч прераста у културну престоницу Срба у Монархији. Курцбек је продао своју штампарију 1791. године Стефану Новаковићу и у овој штампарији су штампане прве српске новине под називом ''Сербскија новини'' грчке браће Пуљо, које су угашене већ 1792. године. Новаковић је потом сам преузео послове око новина и издавао ''Славјано-сербске вједомости'' од 1792. до 1794. године. 1796. године Новаковић је продао штампарију Пештанском универзитету чиме ће се српски интелектуални круг полако почети померати из Беча у Пешту, у којој ће оснивањем Летописа Матице српске 1825. године и Матице Српске као институције 1826. године веома ојачати. Овако створен славјано-сербски језик се одржао код Срба све до Вукове реформе која се одвијала постепено од друге деценије XIX века, а пресудну улогу у томе су, поред Вука, имали и песници Бранко Радичевић и Ђура Даничић, као и владика Петар II Петровић- Његош. Главни противници реформе језика и писма били су клерикални кругови Срба у Монархији на челу са владиком Стефаном Стратимировићем и дугогодишњим секретаром Матице Српске Јованом Хаџићем.

12

Д И П Л О М А Т И К A

У В О Д У Д И П Л О М А Т И К У

Дипломатски списи спадају у ред писаних историјских извора. У њима је увек изражен неки правни чин. У дипломатске изворе спадају: повеље, уговори, рачунске књиге итд. За разлику од наративних извора, код којих треба утврдити истинитост, код дипломатских треба утврдити аутентичност. Нпр. дипломатски акт регулише односе између две стране, али ако се силом прилика (путем пожара, пљачке и сл.) акт загубио, те долази до познијих преписа или чак састављања потпуно новог дипломатског акта са тобожњим правима, која никада нису ни дата у првобитном акту, врло често се наилази на фалсификат. ОСНОВНИ ЗАДАТАК ДИПЛОМАТИКЕ ЈЕ ДА УТВРДИ АУТЕНТИЧНОСТ ИЛИ ЛАЖНОСТ. Фалсификат, као повеља, врло често има све компоненте праве повеље, односно сва њена спољна и унутрашња обележја. Зато се мора знати којим је језиком писана, који су се изрази (односно формуле) употребљавали у то време, којим је писмом писана та повеља, да би се могло разлучити да ли је писмо фалсификат или оригинал (нпр. Душанова повеља Котору у којој се помиње патријарх Данило, који је у то време био епископ). Одређена критичност и подозрење у веродостојности повеља изнедрила је рађање дипломатике као науке. Почеци дипломатике као науке, али не у правом смислу речи, су настали за време папе Иноћентија III. Он је утврдио одређена правила за утврђивање аутентичности већ тада багомилане дипломатске грађе у папској канцеларији. Правила су да треба обратити пажњу на писмо, стил, печат и начин причвршћивања печата. Ово се ускоро показало недовољним, тако да се у дипломатској грађи јавља доста фалсификата (acta spuria).

13

У време хуманизма и ренесансе почиње даљи развој дипломатике. У време када је арагонски краљ владао у областима Сицилије и јужне Италије, он је на свој двор позвао хуманисту Лоренца Валу. Бојећи се даљег јачања папске државе у Италији, замолио је Валу да испита Константинову даровницу по којој је сва власт на западу дата папи Силвестру I. Вала је истраживањима доказао да је Константинова даровница фалсификат и тиме узбуркао европску јавност. Још већи повод за развој дипломатике као науке ће се десити са Тридесетогодишњим ратом (1618-1648), када је његовим завршетком пола Европе (а нарочито немачке државе) било уништено, а ранија дипоматска грађа (повеље на феуде, привилегије градова) била изгубљена. То је довело у Европи до тзв. bella diplomatica- дипломатског рата. Дипломатика као наука је изникла у расправи између белгијских језуита (боландиста) и француских бенедиктинаца (мавринаца). Представник језуита- Жан Боланд (Јоханес Боландус) се припремао за критичко издање житија светаца (acta santorum) 1643. и 1658. године. Папа Александар III се заинтересовао за Боландов рад и желео је да се састане са њим. Како је Боланд извршио одређена истраживања у папској канцеларији, он је на овај пут у Рим послао сарадника Данијела фон Папербоха, који је у папској канцеларији проучавајући житија у исто време проучавао повеље из меровиншког периода. Он је дошао до закључка да, што су повеље старије, већа је могућност њиховог фалсификовања (то је било 1675. године). Овакав закључак погодио је многе у Европи, а посебно велике манастире у јужној Француској који су били пуни меровиншких повеља, а поготово манастир Сен-Дени који их је имао око 40. На овакво стање ствари одговорио је француски бенедиктинац Жан-Жак Мабион са делом ''De rei diplomatica libri sex'' (''О дипломатици у шест књига'') где је одбацио више стотина повеља. Сам Папербох се сложио са оваквим темељним истраживањем, чиме је рођена дипломатика као наука.

14

Даљи развој дипломатике уследио је у XVIII веку када су Дон Тасен и Дон Тастен 1750. подигли дипломатичка истраживања на један виши ниво. Они су поделили карактеристике повеља на спољне и унутрашње. Спољне карактеристике повеље чине: материјал на коме је повеља писана и форма (облик) у коме је писана: ротулус или кодекс. Унутрашње карактеристике повеље чине језик и садржај. Свој даљи развитак дипломатика дугује Француској у којој је у XIX веку (1821) основана прва дипломатичка школа- L' école de chartes (Школа повеља), која је 1839/1840 почела са издавањем најелементарнијег и данас живог часописа из области дипломатике: Biblioteque de école de chartes. Исто је тако развој дипломатике уследио у Немачкој за проучавање старије историје Die Geselschaft für altere Geschichtskunde које је по плану Георга Хајнриха Перца почело издавање данас највећег дипломатичког часописа чији је први том изашао 1872. године под називом ''Дипломата''. Часопис се звао ''Monumenta Germaniae Historica''. Теодор Сикел и Јулиус Фикел су били еминентни угледни чланови аустријских института за историју и они су половином XIX века подигли истраживања дипломатике на један виши ниво. Теодор Сикел је утврдио да су слични језик и стил различитих докумената који проистичу из исте канцеларије. Јулиус Фикел је утврдио да правни чин (negotium или actio) и његово записивање (conscriptio) не морају бити истоветни.

15

С П О Љ Н Е И У Н У Т Р А Ш Њ Е К А Р А К Т Е Р И С Т И К Е П О В Е Љ Е

У спољне карактеристике повеље спадају материјал за писање и облик у коме је повеља писана (ротулус или кодекс), док су унутрашње карактеристике језик на коме је повеља писана и формуле које су употребљене за писање повеље. Ротулус или свитак је један од облика повеље и настао је у почетку од више спојених листова папируса, чији се први лист називао ПЛАГУЛА и једно испод другог се лепило 20 плагула чиме се добијао СКАПУС (табак), који се потом савијао у свитак (тј. ротулус). Прва плагула (почетна страница) се назива ПРОТОКОЛ, а последња ЕСХАТОКОЛ. На протоколу или првој страници је постојала дрвена дашчица са испупченим крајевима са стране око које се савија ротулус. На последњој страници- есхатоколу се налази врпца (најчешће свилена), којом се тако начињен свитак везивао. Када је пергамент заменио папирус, процес је остао исти.

16

У Н У Т Р А Ш Њ А О Б Е Л Е Ж Ј А П О В Е Љ Е

Повеља се састоји од:

П Р О Т О К О Л А (уводног дела) Ц Е Н Т Р А Л Н О Г Д Е Л А

Е С Х А Т О К О Л А (завршног дела)

У протокол спадају следећи делови повеље:

1) ИНВОКАЦИЈА 2) ИНТИТУЛАЦИЈА

3) ИНСКРИПЦИЈА (АДРЕСА) 4) САЛУТАЦИЈА

У текст који регулише начин извршења правног чина спадају:

1) АРЕНГА (ПРОЛОГ)

2) ПРОМУЛГАЦИЈА (НОТИФИКАЦИЈА) 3) ЕКСПОЗИЦИЈА (НАРАЦИЈА)

4) ДИСПОЗИЦИЈА 5) САНКЦИЈА

6) КОРАБОРАЦИЈА

У есхатокол (завршни део) спадају:

1) ДАТУМ 2) АПРЕКАЦИЈА

3) ПОТПИС Д Е Л О В И П Р О Т О К О Л А

17

И Н В О К А Ц И Ј А је почетни део повеље и протокола у ком се спомиње име Божје. Има 3 облика: 1) СИМБОЛИЧКА ИНВОКАЦИЈА, где је на почетку преовладао као симбол обичан крст ( ), који се временом модификовао у више спојених крстова ( ), да би се на крају модификовао до слова Х или у почетно слово Христовог имена (тзв. Хризомоне)- . 2) ВЕРБАЛНА ИНВОКАЦИЈА, која се могла јављати у три категорије: а) у име Господње (in nomine Dei) б) у име Христа (in nomine Christi) в) у име Свете Тројице (in nomine pater, filius et spiritus sanctus) 3) МЕШОВИТА ИНВОКАЦИЈА, која представља комбинацију прве две. И Н Т И Т У Л А Ц И Ј А је онај део повеље који садржи име и титулу лица или назив установе која издаје повељу, а садржи и име извршиоца правног чина. Титула која се среће поред овако исписаног имена је могла бити кратка и дугачка. Уколико је била дугачка, поред имена владара писале су се све освојене области, али и хтења за неке области. Тако је једна од најдужих интитулација интитулација хабзбуршког цара Карла VI која је у себи имала 75 одличја. Још од VI века, за време папе Гргура I, уз име папе почела се употребљавати интитулација ''слуга'', ''слуга Божји'' (''servus, servus Dei''). Код световних владара, од времена Каролинга, интитулација је обично имала формулу: ''По милости Божјој''(''dei gratia или касније divina favente clementia''). Зависно од положаја световни, односно црквени великодостојници су поред имена у своју интитулацију додавали различите титуле: NOBILIS, CLARISSIMUS, VENERABILIS (поштовани, славни, хваљени итд).

18

Код српских владара, Душанова интитулација је: ''аз в Христа бога благоверни и богом постављени Стефан цар всем Србљем и Грком и западној страни рекоже Албанији и Поморју и всему Дису''. Осим имена земаља које се налазе у Душановој одредници, у интитулацији српских владара су се могли спомињати и преци, њихова имена и области којима су владали (што је нпр. карактеристика Уроша I ). И Н С К Р И П Ц И Ј А (адреса) означава титулу лица ком се повеља издаје (то лице се назива дестинатар), или се то лице у повељи свечано поздравља. Компоненте инскрипције су преузете из писма, а она сама је важна због тога што открива име, а врло често и положај личности којој се повеља издаје. У употреби се прво јавља у папској канцеларији, а потом и у канцеларијама других држава. Обично је лична, индивидуална, али је могла бити и колективна (када би набрајала занимања световних и друштвених лица једне заједнице). Тако је прва привилегијаиздата српском народу у Монархији 21. VIII 1690. године од стране цара Леополда I Арсенију III Чарнојевићу и српском народу. То је комбинација колективне и индивидуалне адресе. Врло важно за адресу је то што је она, тако упућена на неког, раздвојена од сличне формуле општијег типа у повељи, тзв. НОТИФИКАЦИЈЕ или ПРОМУЛГАЦИЈЕ. САЛУТАЦИЈА садржи кратак поздрав ауктора дестинатару речима: ''Поздрав у Господу'' (''Salute in Domino'') или ''ПОЗДРАВ У МИРУ'' (''Salute in pacem''). Код српских владара салутација гласи: ''Много почтено поздравленије''. Салутација се налази увек у протоколу што је издваја од много сличне формуле на крају повеље, тзв. АПРЕКАЦИЈЕ.

19

Ц Е Н Т Р А Л Н И Д Е О П О В Е Љ Е

У текст који регулише начин извршења правног чина (централни део повеље) спадају: АРЕНГА (пролог), која изражава почетни део текста и одражава општу мотивацију за извршење правног чина, али нема никакву правну вредност. У почетку је била кратка, а касније чак на неколико страна дужине, са цитатима који говоре о Богу, Христу или Богородици. Она је карактеристика средњевековних повеља, док се у нововековним повељама постепено губи. (А и у онима у којима се налази њен садржај је промењен). Суштина је иста, али нема више Бога, Христа и сл., него се говори о напретку људске заједнице и стварању друштва за општи, заједнички просперитет. То је нпр. карактеристика ''Повеље о елибертацији Сомбора'' из 1749. године. ПРОМУЛГАЦИЈА (нотификација) је прелаз аренге на основне одредбе текста. Заинтересованим лицима се објављује садржина повеље, и у том погледу је врло слична адреси, али нема навођења појединачних имена, него је у потпуности општег карактера са речима: ''СВИМА КОЈИ БУДУ ЧИТАЛИ, ВИДЕЛИ, ЧУЛИ итд'', или код Душана: ''ПИШЕМ ДА ЈЕ СВАКОМ ПОЗНАТО''. ЕКСПОЗИЦИЈА (нарација) заједно са диспозицијом представља најважније делове повеље. Она износи сам садржај правног чина, садржи низ историјских података; како у погледу положаја дестинатара, тако у погледу мотива ауктора који су били узрок за издавање повеље. У оквиру ње владари су врло често (осим заслуга дестинатара које су их навеле на издавање повеље) врло често износили историјат целе династије, њихових претходника и делимично описе освајања других земаља. ДИСПОЗИЦИЈА износи сам правни чин. У њој се прецизно набрајају права и привилегије што их путем повеље добија дестинатар у оквиру привилегија. При набрајању имања многи сматрају да се оно може сврстати у једну посебну формулу у оквиру диспозиције која се назива ПЕРТИНЕНЦИЈА. Такав пример у оквиру диспозиције са пертиненцијом (набрајањем феуда, брда, долина итд) су ДЕЧАНСКЕ ХРИСОВУЉЕ.

20

САНКЦИЈА обезбеђује извршење и поштовање правног чина. У њој постоји више клаузула које нису увек све у исто време заступљене у повељи. Прва клаузула је она којом се нешто одређује или забрањује. Другом се поништава раније овлашћење или се нешто изузима (тзв. clausula non obstante) која је врло ретка, али се нпр. среће у потврди српских привилегија цара Јосифа I због националне ситуације настале у Хабзбуршкој монархији. Трећом клаузулом ауктор задржава своја права (salva iure nostro), а постоји и право salvo iure alieno, које чува право другог. Salvo iure alieno такође постоји као пример (везан за Србе у Монархији), када је патријарху Арсенију III Чарнојевићу после сеобе додељен посед Сечуј у Барањи. Међутим, по овом праву му је одузет 1702. године, јер се као поседник овог феуда јавила мађарска породица Безереди. Патријарху је тек касније, пред смрт, 1706. године, додељен посед Даљ у Славонији. Ове три поменуте санкције никада не иду заједно у повељи. Оно што свака повеља има у оквиру санкције је POENA SPIRITUALIS (духовна казна), у виду анатеме, клетве или екскомуникације из цркве и POENA TEMPORALIS (материјална казна), која је увек изражена у великој количини новца коју би дотични плаћао. КОРОБОРАЦИЈА је део повеље којим се утврђује оно што је повељом одређено и најављује начин озваничења повеље, који је зависио од епохе или канцеларије. Већином уобичајена форма је ишла путем печата који се у овој формули напомиње речима. У оквиру короборације могле су још стајати формуле као наређење да се повеља напише, затим потпис ауктора или нотара, или чак и присуство сведока.

21

Д Е Л О В И Е С Х А Т О К О Л А. Х И Р О Г Р А Ф

Д А Т У М је почетни део есхатокола (завршног дела повеље). Има два своја облика (целине). У оквиру њега се разликују АКТУМ- који подразумева време извршења правног чина, и датум записивања правног чина. У датуму је врло чест облик навођења година владавине појединих владара одређеним областима. Нпр. Хабзбурзи у својим повељама наводе када су постали свети римски цареви, колико ладају чешким, а колико угарским земљама итд. П О Т П И С је у почетку био signum magnum- знак крста или руке, потом монограм, затим је могао бити састављен од иницијала владара, а код приватно-правних повеља преовладава нотарски знак. У оквиру владарских повеља, на Западу је било ређе навођење сведока који би присуствовали чину писања повеље, а уколико се они наводе, то су тзв. сведоци SERIE DIGNITATIS- ''свечани сведоци'', што је доста чест случај код угарских средњевековних повеља. У оквиру хабзбуршке дипломатике, потпис је имао две карактеристике: сам потпис владара на левој страни, а испод њега десно (тзв. према потпис)- потпис канцелара или писара дотичне канцеларије. А П Р Е К А Ц И Ј А у повељи може стојати као формула, а и не мора. Изражава срећан завршетак радње и њен облик је преузет из форме писма, и најчешћи је VALE, или код папа BENE VALETE, који се исписивао доста често у виду монограма, а исто тако је могла бити и формула FELICITER, AMIN, У ИМЕ БОЖЈЕ итд. ХИРОГРАФ је један од начина спречавања фалсификовања повеље. Сачиниле би се две истоветне повеље које би се потом пресекле на пола (било у равној линији, било цик-цак) да би се отежало фалсификовање. Једна би ишла ауктору, друга дестинатару. Ређи случај је био да се на простор који се пресече напише неки текст. Недостатак хирографа је у томе што је било потребно, ради доказивања права, имати обе повеље, али услед рата, пожара и сл. био је чест случај да се једна од повеља изгуби. То је надомештено чињењем копије, пан-карте итд.

22

З А П И С И В А Њ Е П Р А В Н О Г Ч И Н А

Писање неке исправе увек долази на нечију молбу и та молба се назива r o g a t i o. На основу рогација извршилац правног чина (владар) наређује (iusio) да се повеља напише. Тиме извршилац правног чина постаје А У К Т О Р. У почетку је испод iusiа стајао потпис аутора; међутим, када су се документи намножили да није било могуће сваки потписивати лично, обично је писар канцеларије одређеном формулом стављао до знања да ради у име владара речима: FIAT UT PETITUR (''Нека буде како се тражи'') или REGE ORDINANTE (''То наређује владар''). Овакав принцип се усталио у западноевропским канцеларијама, док је код српских средњевековних држава (Србија и Босна) у iusiu поред потписа владара било наведено и у чије име настаје повеља. Тако од времена Стефана Душана у његовој повељи Хиландару из 1345. године стоји да је настала ''повеленијем светог краља''. У приватно-правним повељама честа је формула ROGATUS SCRIPSI ET SUBSCRIPSI. Концепт је трећа радња правног чина, односно белешка о састављању одређеног документа који је обавезан код јавних и приватних докумената и назива се НОТА или МИНУТА. Концепт се обично уноси у регистар у коме није у целини већ у кратком сажетом облику са најважнијим формулама које та повеља има. МУНДУМ је четврта радња, преписивање документа у чисто, а потом следи РЕКОГНАЦИЈА (проверавање) и ПОТПИС. Путем потписа аутор као извршилац правног чина гарантује повељи веродостојност и аутентичност. У папској канцеларији у почетку је папа потписивао све повеље и наредбе, а временом само важније, док су се на остале стављали папски иницијали, а у каснијим временима само формула FIAT, чиме је повеља добијала веродостојност. У западним канцеларијама у почетку је био обавезан потпис владара, а нешто касније само иницијали, тј.

23

монограми које је састављао писар краља, односно цара. Од XIV века на важнијим повељама је поново био обавезан потпис владара. У Византији се није обичавао потписивати владар на повељи, него су се потписивали (речима lego или legimus) веродостојници- владар (црвеним мастилом) или патријарх (зеленим мастилом). У приватно правним повељама потписи су различите врсте, односно, сваки је нотарски знак.

И З В Л А Ч Е Њ Е Л И Н И Ј А – Р И Г А Т У Р А

Код папируса је само ткиво биљке показивало правац по коме су се при сачињавању папируса извлачиле линије, док је код пергамента ствар била другачија. Али, било да се ради о ротулусу (свитку) или кодексу (књизи), принцип је био исти. Са обе стране пергамента су се бушиле рупице оштрим предметом и оне су се потом спајале у линију дрвеним или металним лењирима. У Византији и Србији се тај оштар предмет називао ХАРАСКАЛО, а лењир се називао КАНОН или РЕГУЛА. Писање текста је такође било другачије: на западу и у Србији текст је писан изнад, а у Византији испод линије.

П О Н И Ш Т А В А Њ Е И С П Р А В Е

Поништавање је обично могло уследити на јавно-правном документу. Поништавања су сачувана у регистрима. Речју ''касум'' (избрисано, поништено) такође је могло уследити и у приватно-правним докментима, где се могло наћи у оквиру LIBER IMBREVIATORIA (протокола), када би истекао одређени закуп или договор између двеју страна.

24

К А Н Ц Е Л А Р И Ј А - Н О Т А Р И Ј А Т

Појам канцеларије се развио још у време Римског царства. Постојале су државне и локалне (провинцијске) канцеларије, које су се заједничким именом називале С К Р И Н И Ј Е. У време раног феудализма ствари се увелико мењају. Феудалац је као носилац јавне власти на одређеној територији издавао у своје име одређена документа и није му била потребна цела канцеларија, већ је за те послвое обично запошљавао два писара- нотара, али то није био нотаријат у правом смислу те речи. Развојем градова у време зенита феудализма (XII-XIII век) наступа прави нотаријат. Градови су путем различитих привилегија били носиоци одређених функција јавне власти, те у њиховим канцеларијама настаје нотарски занат или звање нотара, који има право потписа за приватно-правне повеље (тужбе, тестаменте) или правно-јавне (fides publica). Тај позив се разликује од државних канцеларија које већином састављају јавно-правна документа, при чему је био потребан или потпис владара или сведоци на повељама. У Србији, у државној канцеларији за време Милутина и Душана, по византијским узорима на челу канцеларија се налазио ЛОГОФЕТ, који се раније називао ДИЈАК. Србија је занимљива у том погледу што је у себи имала и неки вид нотаријата, као и прави нотаријат. Услед развоја трговине и рударства у одређеним градовима (Трепча, Ново Брдо, Призрен) јавио се један облик нотаријата. На челу ових канцеларија су били НОМИЦИ или ИНОМИЦИ, који су потписивали приватно-правна документа, али нису имали право јавне овере као нотаријати на западу, тј. документ су морали потписивати поред њих и заинтересоване стране и сведоци. Овакав вид, условно речено нотаријата, преузет је од Византије, где се онај ко се налазио на челу оваквих канцеларија, које су потписивале приватно-правна документа, називао ТАБЕЛИОН или НОМОКОС. У Босни је у почетку постојала државна канцеларија услед јаке централне власти, да би њеним слабљењем феудалци постали носиоци

25

јавне власти и потписивали документа, али увек уз навођење сведока у повељи. Србија је имала и праве нотаријате у Средњем веку, имајући у свом саставу и приморске градове Котор, Приваст, Бар, Улцињ и Скадар, а у њима су били развијени нотаријати као на Западу.

О Р И Г И Н А Л – К О П И Ј А

Повеља која је прошла све фазе свог настанка назива се ОРИГИНАЛ. Али, оригинал није морао увек бити у једном примерку, него је обично изадаван у два, три, а некад и у пет примерака. Пракса на Западу је обично била да оригинал буде издаван у два примерка, од којих би један ишао ДЕСТИНАТАРУ (ономе ко прима повељу), док је други остајао АУКТОРУ (ономе који издаје повељу). Оригинал је могао бити и истоветан текст издаван на више различитих језика (нпр. уговор између Турске и Дубровника о слободној трговини Дубровника је издат на грчком, турском и српском језику). У погледу копија постоји више варијанти при издавању нове повеље. Уколико се повеља изгубила услед рата, пљачке или нечег трећег, државне канцеларије су на основу изјава сведока издавале нову повељу и такав вид повеља се назива ПАН КАРТА. Пошто изјаве сведока нису увек биле у потпуности меродавне, првобитни текст повеље се најчешће чува у регистрима канцеларија и на основу тога се могао издавати дупликат повеље (тзв. НЕООРИГИНАЛ). Постојала је и посебна врста повеље- ВИДИМУС ПОВЕЉА. Владари су врло често потврђивали повеље својих претходника, где је врло чест случај да се у целини или у кратком сажетку да садржај раније повеље

26

које су потврђиване речима VIDIMUS (видели смо, одобрили смо) и да би иза тога ишле нове повеље које тај владар дарује неком дестинатару као ауктор. Ово ипак нису копије као што је панкарта и неооригинал због тога што садрже у себи (у оквиру нове повеље иза потврде старе-видимуса) потпуно нове карактеристике које су везане за личност самог владара. Копије најверније настају из регистра који садржи све битне карактеристике првобитне повеље у сажетом облику. Један од највећих регистара данас у свету је онај који поседује папска канцеларија у Ватикану, који у себи садржи повеље још од времена позног Римског царства, а поготово од времена раздвајања дипломатичке грађе у време папе Иноћентија III; тако данас постоји близу 12 000 томова регистара папске канцеларије који се односе на дипломатску грађу. Постојале су копије које у себи нису садржале све битне формуле које су имале повеље, и то су били тзв. КАРТУАРИ (инвентарске књиге црквених властелина, световних лица или градова) који су представљали обичне преписе без правног садржаја.

27

П Е Ч А Т

Наука која се бави проучавањем печата назива се СФРАГИСТИКА или СИГИЛОГРАФИЈА. У дипломатици печат се сагледава као нераздвојни део повеље, који јој даје аутентичност и веродостојност. У почетку су се и саме повеље називале SIGIDUM (лат. печат), а касније папске повеље, на основу посебног папског печата су се називале БУЛЕ. Употреба печата се јавила још у време Римског царства, и он од тада служи да се њиме затвори неко писмо или исправа, а у Средњем веку печат постаје саставни део повеље, било утиснути, било висећи, који повељи даје аутентичност. Печат је услед опште неписмености, поготово раног средњег века, постао изузетно важан, чак важнији и од самог потписа, јер се на основу печата знало ко издаје неко наређење. Печат је отисак који се добија притиском неке матрице од тврдог материјала (најчешће дрвета или метала) на неку мекшу подлогу (у већини случајева восак). На матрици су постојали различити мотиви, на основу којих се говори о различлитим врстама печата. Исто тако, одређена историјска епоха је у себи носила различите боје воска. Восак је био прво природан (сивкаст), у XI веку бео, од XII века преовладава црвен и зелен, у XIII и XIV веку мрк и црн, а у Новом веку опет црвен. Боја воска је углавном зависила од укуса самих владара-нпр. хабзбуршки грб осликава црног орла на црвеном воску.

НАТПИС или ЛЕГЕНДА на печату је чест и неизбежан детаљ сваког печата. Увек је тесно повезан са аверсом (лицем) печата. Језик на легенди је најчешће латински (нека реч или реченица), и у већини случајева је то и језик на коме је повеља написана. По облику слова која су употребљена за печат и њихову легенду такође се може кроз палеографију сазнати да ли је реч о фалсификату или не.

28

О Б Л И К П Е Ч А Т А

Печат је већином био округлог облика, али од XIII века све више у употребу улази печат у облику роткве (тзв. готски печат) који је био у употреби код бискупа, опата, манастира итд. Од XIV века округао печат све више бива замењен овалним печатом који се најчешће јавља код световних, али га има и код наких духовних лица. На основу приказа печати се деле на неколико типова:

1) ВЛАДАРСКИ – печат са ликом владара и знацима владарског достојанства;

2) КОЊИЧКИ – приказује човека на коњу у бојној опреми; у оквиру коњичког, врло је чест ловачки тип печата који доста често преовладава код западно-европских феудалаца;

3) ПЕШАЧКИ – приказује човека или жену са знацима достојанства; у оквиру њега јавља се подела на МУШКИ и ЖЕНСКИ, где у женском типу жена у руци држи књигу, цвет или птицу.

4) ХАГИОГРАФСКИ – приказ Бога, Богородице, светитеља итд. Доста је чест код манастира, каптола, али и универзитета

5) МОНУМЕНТАЛНИ – приказ тврђава, градских врата, замкова итд.

29

П Р И Ч В Р Ш Ћ И В А Њ Е П Е Ч А Т А

Постоје два начина: утиснути печат (sigilum impressum) и висећи печат (sigilum pendens). Утиснути печат се добијао тако што би се на папирус, пергамент или хартију, на место печата које се обично налазило у доњем десном углу, стављао растопљени восак одређене боје, те би се у њега утискивала матрица са ликом печата. Sigilum pendens је већ израђени печат, најчешће од дрвета, некад метала, а доста често и од воска, који се постављао у кутију облика самог печата. Некад би се на кутији налазили збаци царског, краљевског или другог достојанства, који су били обавезни као и сам грб да се нађу у оквиру самог печата. Печат би се причвршћивао за повељу врпцама од коже или свиле. Врпце би се спајале са повељом кроз за то раније сачињене рупице, а врло често, да би повеља држала сам печат, на месту пробијања рупице би се пергамент пресавио, а некад и појачао посебном траком од истог материјала. И то појачање, тако начињено, називало се ИМПЛИКАТУРА. Од XI века чест је случај да се осим аверса печата исцртава и реверс (наличје или контрасигилум) који је некада на себи имао грб, али чешће натпис- девизу за световна лица или цитат из Библије за духовна лица. Могло се наћи и више печата на истој повељи. То је врло чест случај код тзв. окружнице, када је неко давао своју сагласност да ће одређену радњу чинити. То је тзв. циркулар. На таквим документима је писало: REDITE LITTERAS (прочитајте писмо).

30

Х Р О Н О Л О Г И Ј А

Хронологија је научна дисциплина која се бави проучавањем начина рачунања времена. Њен назив представља кованицу двеју грчких речи- ηρονοσ- време и λογοσ- наука, мишљење. Хронологија се дели на: -ТЕОРИЈСКУ (математичку и астрономску); и -ИСТОРИЈСКУ. Оцем историјске хронологије се може сматрати италијански професор француског порекла Јозефус Јустус, који је 1583. године написао чувену расправу ''De emandationem temporem'' (''О исправљању времена''). Он је утврдио начине прерачунавања времена различитих ера и стилова на тада новоформирани грегоријански календар из 1582. године. Мерење времена кроз историју није увек било онакво каквим га данас сагледавамо. Време није сматрано праволинијским, већ се мерило од неког историјског догађаја на основу којег су се рачунали сви датуми. Таква једна утврђена тачка и догађај се назива ЕРА. Унутар сваке ере могу постојати различити календари, а унутар њих су могли постојати различити стилови. Стил је оно што се узима као почетак године. Али, и унутар стила је могло доћи до различитог рачунања почетка године (тзв. calculus). Данас се време рачуна по хришћанској, тзв. новој ери, по грегоријанском календару, по стилу обрезања Исуса Христа (тзв. stilum circum cisionis). Кроз историјске епохе коришћене су разне ере: олимпијска ера, ера по оснивању града Рима (ab urbe condita), византијска ера, конзулска ера, републиканска ера итд.

31

О Л И М П И Ј С К А Е Р А

Олимпијска ера по некима почиње 1. јула 776. године пне, а по другима 8. јула 776. године пне. Њу су користили историчари и хроничари античког времена, док су обични људи користили неке своје начине рачунања времена. Нпр. у Атини се рачунало и по архонтима, а у Спарти и по ефорама. Опште је прихваћен датум 1. јул 776. пне, када се сматра да су одржане прве Олимпијске игре. Ера је била у употреби до 394. нове ере, када су биле одржане последње старовековне Олимпијске игре. Прерачунавање се врши на следећи начин: 17. јул друге године 552. Олимпијаде

број Олимпијада које су прошле (551) х размак између две Олимпијаде (4) + која је година размака између две Олимпијаде (2) – 776 551х4+2-776= 2204+2-776=2206-776= 1430 Тражени датум је дакле 17. јул 1430. године. Ако је задати датум пре 1. јула (било које године), на крају једначине се одузима 775 уместо 776. Нпр. 1. јануар четврте године 194. Олимпијаде 193х4+4-775=772+4-775= 1 Тражени датум је 1. јануар прве године нове ере. Формула за израчунавање је дакле: број Олимпијада које су прошле х размак између две Олимпијаде (4)

+ која је година размака између две Олимпијаде– 776 (или 775)

32

Е Р А П О О С Н И В А Њ У Г Р А Д А Р И М А

(A B U R B E C O N D I T A)

Према Варону, Рим је основан 21. априла 753. пне, а према Катону- 21. маја 752. године пне. Обично се прихвата Вароново датирање, које су преко Римљана прихватили и остали у римском свету. Овај датум је проглашен за рођендан града Рима, па је 247. године нове ере израђена новчаница са натписом ''Roma Aeterna''- ''Вечни Рим''. Прерачунавање по римској ери се врши на следећи начин: -од задате године од оснивања Рима одузима се 753 (ако је задати датум после 21. априла) или 752 (ако је задати датум пре 21. априла). нпр. 30. април 1807. године од оснивања Рима - 753 1054 Тражени датум је дакле: 30. април 1054. године 17. јануар 1945. године од оснивања Рима -752 1193 Тражени датум је дакле: 17. јануар 1193. године.

33

В И З А Н Т И Ј С К А Е Р А

Ова ера је почела са употребом у Византији у VII веку нове ере. Њоме се датирало у православним земљама, а врло је чест случај да се њоме датирају српске средњевековне повеље. У оквиру ове ере постојали су александријски и цариградски начини прерачунавања времена. По александријском начину, свет је створен 29. августа 5594. пне, а по опште прихваћеном цариградском- 1. септембра 5509. пне. Прерачунавање се врши на следећи начин: -од задате године од стварања света одузима се 5509 (ако је наведени датум после 1. септембра) или 5508 (уколико је наведени датум пре 1. септембра). Нпр. 29. мај 6961. године од стварања света -5508 1453. Тражени датум је дакле: 29. мај 1453. године (пад Цариграда под турску власт).

34

К А Л Е Н Д Е. Н О Н Е. И Д Е

Јулијански календар је имао 12 месеци- 7 месеци по 31 дан, 4 месеца по 30 и фебруар са 28 (а у преступној години 29 дана). Римљани су рачунали дане у месецу по Календама, Идама и Нонама. Календе су први дан у месецу. Потичу од латинског глагола ''calare''- сазвати, а одатле потиче и реч календар. Ноне могу бити 5. или 7. дан у месецу. Иде могу бити 13. или 15. дан у месецу. Ноне падају 7. а Иде 15. у марту, мају, јулу и октобру, а у осталим месецима Ноне падају 5. а Иде 13. Прерачунавање се врши на следећи начин: -на Иде/Ноне задатог месеца се дода један дан и одузме задати број дана; нпр. 4. дан пре септембарских Ида Иде у септембру падају на 13. дан. Значи: 13+1-4= 10. Тражени дан је дакле 10. септембар. 5. дан пре мартовских Ида. Иде у мају падају на 15. Значи: 15+1-5= 11. Тражени дан је дакле 11. март. За Ноне је иста формула: 2. дан пре октобарских Нона Ноне у октобру падају на 7. дан. Значи: 7+1-2= 6. Наведени дан је 6. октобар. 3. дан пре априлских Нона Ноне у априлу падају на 5. дан 5+1-3= 3. Наведени дан је 3. април.

35

Календе се израчунавају тако што се броју дана месеца дода 2 и одузме број задатих дана. 9. дан пре септембарских Календи Септембар има 30 дана. Значи: 30+2-9= 23. Наведени дан је 23. септембар. Дан пре Календа се назива pridie, а дан после Календе postridie. Pridie aprilis Kalendae-31. март Postridie aprilis Kalendae- 2. април

Р И М С К И К А Л Е Н Д А Р Током Средњег века, у употреби је био јулијански календар, све до 5. октобра 1582. године, када је папском булом (тзв. inter gravissimas) реформу календара потврдио папа Гргур XIII, по коме је календар и добио назив грегоријански. Јулијански календар је име добио по Гају Јулију Цезару, који га је увео у употребу на основу прорачуна египатског астронома Созомена. Овим начином рачунања времена се прешло са лунарне на сунчану годину. Наиме, Римљани су раније користили цивилну годину од 10 месеци, са укупно 304 дана у години, и то са 6 месеци од по 30 дана и 4 месеца од по 31 дан. Прва реформа оваквог календара извршена је за време другог римског краља Нуме Помпилија, који је увео јануар и фебруар (који раније нису постојали), одређујући да се међу њима подели 50 дана. То је давало број од 354 дана у години. Месецима који су имали по 30 дана је одузет један дан. Година је и даље имала по 354 дана, па је јануару додат један дан. Тиме је римска лунарна година која се користила у време Републике имала 355 дана, а март, мај, јул и октобар су имали по 31 дан. Други месеци су имали 29 дана, а фебруар 28.

36

Међутим, било је разлике између лунарне и сунчеве године, тако да је Гај Јулије Цезар због накупљене разлике наредио реформу календара 46. пне, на основу Созоменових прорачуна, и по том календару година траје 365 дана и 6 сати. Свака 4. година је преступна и има један дан више који се додаје фебруару. Да би се ускладиле дотадашње разлике између два календара, Цезар је између новембра и децембра додао 67 дана, па је 46. пне имала 445 дана. Јулијански календар је заживео 1. јануара 45. пне. Ни овај календар није у потпуности одговарао Сунчевој години, јер она траје 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди, што је временом условило разлику која се најпре видела у падању пролећне равнодневнице. Тако је у XVI веку пролећна равнодневница пала 30. марта. Због тога је папа Гргур XIII наредио реформу календара, те је својом булом увео нови календар 5. октобра 1582. године. У овом календару свака четврта година је остала преступна, с тим да почетне године века које су дељиве са 4 нису преступне, у смислу додавања дана. Разлика у тим почетним годинама века између јулијанског и грегоријанског календара се не мења. 5. октобар 1582 – 15. октобар 1582 1600- 10 дана разлике 1700- 11 дана разлике 1800- 12 дана разлике 1900- 13 дана разлике 2000- 13 дана разлике 2100- 14 дана разлике Јулијанским календаром је један дан због непрецизноси настајао на сваких 128 година. Грегоријанским календаром, који је знатно прецизнији, нови дан настаје на 3300 година. Грегоријански календар су одмах прихватиле Италија, Шпанија, Португалија, Данска, Аустрија, 1753. Велика Британија, а православне земље тек после Другог светског рата.

37

М Е С Е Ц И У К А Л Е Н Д А Р У

Онакви каквим их данас знамо, месеци су са нешто измена преузети од Римљана. IANUARIS- име је добио по богу Јанусу, староетрурском божанству неба и сунца, чији се култ одомаћио у Риму. Стари Римљани су га поштовали као једно од најстаријих и најважнијих божанстава. FEBRUARIS- назив ''фебруар'' потиче од латинског глагола ''februare''- очистити се, просветлити се од различитих ритуала. MARTIUS- назив је добио по римском богу рата Марсу, који је пре тога био бог пролећа. APRILIS- име месеца потиче од глагола ''aperire''- отворити, бујати, цветати. MAIUS- maius је компаратив средњег рода од латинског придева са суплетивном компарацијом magnus, maior, maius, maximus и значи ''веће'', према повећању раста житарица у том месецу. IUNIUS- назив дугује богињи Јунони, која је била богиња неба. Она је, заједно са Јупитером и Минервом чинила свето римско тројство које штити римску државу. Она је уједно и била заштитница жена и брака. IULIUS- пре реформе римског календара постојало је десет месеци. Краљ Нума Помпилије је додао још два месеца: јануар и фебруар. Дотле је седми месец (јул) био пети месец у римском календару и носио је назив ''quintilis''- пети. Додатком два нова месеца quintilis се померио на седмни месец који је добио име по Гају Јулију Цезару. AUGUSTUS- у првобитном римском календару био је шести месец, па је носио назив SEXTILIS. Рефоромом се померио на 8. месец и добио име по Октавијану Августу који је у том месецу први пут био биран за конзула. SEPTEMBAR- у првобитном римском календару је био седми, а када је реформом постао девет, задржао је свој пређашњи назив (septem-

38

седми). Исти је случај са месецима који су носили имена OCTOBAR, NOVEMBAR и DECEMBAR, а који су са својих претходних места (8., 9. и 10.) дошли на 10., 11. односно 12. место.

С Е Д М И Ц А Седмица (лат. septimana) данас означава недељу дана и у данашњем облику је преузета од Јевреја у Средњем веку. Као таква није постојала у римско време. Грци су месец делили на 3 декаде, а слично су радили и Римљани, те је тако њихова недеља имала 9 дана. Деветог дана се обично одржавао вашар у неком граду. Тек негде пред крај Царства, под утицајем хришћанства, почиње да се пробија данашња недеља од седам дана. Римљани су, за све време свога постојања, рачунали по Идама, Календама и Нонама. Јевреји су први проширили поделу месеца на недеље и то су преузели од Вавилонаца, а касније је то преузела хришћанска (Католичка) црква. Постојала је разлика у именима дана између јеврејско-вавилонског и хришћанског облика. Код првих, сваки дан је носио име неке планете. Почињало се од недеље. Недеља је била дан Сунца (dies Solis), понедељак дан Месеца (lunae dies), уторак дан Марса (Martis dies), среда дан Меркура (Mercuri dies), четвртак дан Јупитера (Iovis dies), петак дан Венере (Veneris dies), а субота дан Сатурна (Saturnis dies), али и Сабата (Sabati dies), по јеврејском празнику Сабату који је уједно био и асирско божанство које држи помен мртвима. Како су се ова имена подударала са именима паганских богова, хришћанска црква је доделила сваком дану ново име, означивши сваки дан празником (feria). Недеља је остала први дан, и она је дан Господњи, те се зато назива dies Dominica, понедељак је secunda feria, уторак је tertia feria, среда је quarta feria, четвртак је quinta feria, петак је sexta feria, и субота је septima feria.

39

П О Ч Е Ц И Г О Д И Н Е ( С Т И Л О В И )

Година није увек падала 1. јануара и изузетно је битно знати разлику у почецима године ради сналажења у архивским документима. 1. STILUS NATIVITATIS- стил по рођењу Исуса Христа. Христос је по легенди рођен 25. децембра. Црква је овај стил употребљавала до средине XII века, када се прешло на Благовештенски стил, којим нова година почиње 25. марта. По овом стилу не слажу се датуми са нашом годином од 25. до 31. децембра. 27. XII 1500. године (по stilus nativitatis-у) одговара 27. XII 1499. године нашег календара. Код оваквог прерачунавања, УВЕК СЕ ТРЕБА ЗАПИТАТИ ДА ЛИ ЈЕ НОВА ГОДИНА ПОЧЕЛА ПО НАШЕМ КАЛЕНДАРУ!!! 2. STILUM CIRCUM CISIONIS- стил по обрезању Исуса Христа; легенда каже да је Исус 8 дана по рођењу, по јеврејском обичају, однет у храм на обрезање. Овај почетак је спојен са легендом, али је сам почетак године преузет из римског календара где је нова година почињала 1. јануара. Црква се противила увођењу овог датума за почетак године, и тек у XVI веку овај стил почиње да преовладава. 3. МЛЕТАЧКИ СТИЛ (stilus Venetus, more Veneto); по овом стилу нова година је почињала 1. марта. Употребљаван је у Франачкој у VI и VII веку, па је преко Франачке доспео до државе светог Марка (Венеције), у којој се усталио и према ком је Венеција сво време постојања (до 1797. године) рачунала време. Поред датума у млетачким исправама би стајала ознака S.V. (stilus Venetus) или M.V. (more Veneto). Овај календар се са нашим календаром не слаже од 1. јануара до 28. или 29. фебруара. 20.II 1615. S.V. = 20. II 1616. (по нашем)

40

4. БЛАГОВЕШТЕНСКИ СТИЛ (Stilus incarnacionis, anuntionis) По овом стилу почетак године пада 25. марта, када је по легенди безгрешно зачет Господ Исус Христос. Коришћен је у Западној Европи у Средњем веку- у Италији, Шпанији и Енглеској. У једном периоду- од XII до XVI века њиме се служила и Католичка црква. Унутар овог стила постојала су два начина рачунања времена: 1. calculus fiorentinus 2. calculus pisanus За оба стила нова година почиње 25. марта. Међутим, по calculus fiorentinus-у нова година пада после наше, а по calculus pisanus-у 9 месеци пре наше. УСКРС- Ускрс је тзв. покретни празник (festum mobile). Израчунава се на основу табела немачког хронолога Гротефенда. Као празник је везан за почетак јеврејске Пасхе која пада на пролећну равнодневницу. Ускрс пак пада у првој недељи после пуног месеца у односу на Пасху, а како се лунарна и сунчана година не слажу по грегоријанском календару, Ускрс може пасти у 35 дана- од 22. марта до 25. априла.

41

БОЛОЊСКИ СТИЛ

(MOS BOLONIENSIS)

Настао је као мешавина римског начина рачунања дана у месецу и разлике у средини месеца. Према овом систему месец се дели на 2 дела- првих 15 дана се означава римским бројевима од 1 до 15, с тим што се, ради лакшег сналажења, прва половина месеца означава речима MENSAE INTRANTE- улазни део месеца. Сам 15. дан се означава као MEDIANTE MENSAE- половина месеца. За другу половину месеца се користи израз MENSAE EXIENSIS- излазни део месеца, с тим што се за другу половину месеца дани рачунају другачије- броју задатог месеца се дода 1 и одузме се наведени број дана. dies secundo intrante mensae Augusto- 2. август dies quintedecimo (15) exiensis mensae Augusto- 17. август Дани у месецу су се могли означавати и по хришћанским светитељима, за које постоје посебне хронолошке таблице. Ако би светковина била стална, онда не би било проблема. Међутим, постојао је и тзв. festum mobile- покретни или помични празник, који се сагледава по Ускрсу, главној покретној светковини.

42

А Р Х И В И С Т И К А

Појам ''архив'' потиче од латинске речи ''archivum'' и грчке речи ''αρχειον''. У почетку је та реч означавала магистрат. Код Римљана је магистрат прво означавао државну службу, док ће касније, у време позног Римског царства и кроз Средњи век, магистрат означавати градску службу. Архив је установа која прикупља, чува и припрема за употребу АРХИВСКИ МАТЕРИЈАЛ. Још у Старом веку постојале су одређене установе (храмови) у којима се чувао архивски материјал. Код Грка је то био МЕТРОН, храм богиње Кибеле (мајке богова и целе природе), а у Риму је то био Сатурнов храм, и, нешто касније, TABULANIARUM. Прва наредба на свету о чувању архивске грађе и изградњи специјалних јавних зграда за ту функцију била је донета у време цара Јустинијана (да главни град сваке провинције подигне јавне зграде у које би чувари могли сместити важнија документа). У Средњем веку феудално друштво је онемогућило стварање централних архива, тако да феудалци важнија документа чувају у својим дворцима. У том периоду се разликују се две врсте архива: 1) АРХИВАСТАТОРИЈЕ (на месту); 2) АРХИВАВИАТОРИЈЕ (на путу), у зависности од тога да ли су феудалци на путу (када носе део документа са собом) или су у замку. У зрело доба феудализма полако се враћа принцип чувања архивске грађе на једном месту. Настају династички-државни архиви, као и градски (каптолски, нотарски) архиви. Први династички (државни) архив је створен 1200. године у Паризу за време француског краља Филипа Августа (''трезор де шарт''). Енглески краљеви су своја документа у Средњем веку чували у Тауер Бриџу. У Хабзбуршкој монархији државни архив настаје наредбом Марије Терезије 1749. године када је створен Државни градски архив.

43

Ипак, архив у правом смислу речи (као јавна установа у коју слободно могу доћи истраживачи и у којој се грађа даје на увид) је настао отварањем Националног архива Француске 1749. године.

А Р Х И В И С Т И К А К А О Н А У К А

Почеци архивистике као науке су око средине XVI века када је већ у многоме била заступљена преписка владара и феудалаца, и када је у великој мери настао различит документарни материјал који је требало средити. Посао сређивања различитог материјала предузимају посебна одељења у оквиру јавних установа која се називају РЕГИСТРАТУРЕ и које чувају и обрађују сва документа која настају у раду те институције. Тако настали документи се називају РЕГИСТРАТОРСКИ МАТЕРИЈАЛ. Из регистраторског материјала пробао се посебним техникама издвојити архивски материјал (грађа), а архивски материјал је онај документарни материјал који има трајну научну, културну и историјску вредност за једно насеље, регион или земљу. Регистраторски материјал има само УПОТРЕБНУ вредност, док архивски материјал има ТРАЈНУ вредност.

44

П У Т О Д Р Е Г И С Т Р А Т О Р С К О Г М А Т Е Р И Ј А Л А

Д О А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е

Прва фаза прикупљања архивске грађе започиње изласком на терен специјалне комисије, састављене од људи од струке и архивиста која сачињава две листе: ЛИСТУ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ и ЛИСТУ РЕГИСТРАТОРСКОГ МАТЕРИЈАЛА. Комисија иде по регистратурама зависно од типа јавне установе једном годишње, некад чешће, а некад и једном или трипут у 10 година. Ова фаза се назива ШКАРТИРАЊЕ. Друга фаза је предаја тако одабране архивске грађе из регистратура архивима уз вођење записника и таква архивска грађа улази у улазни инвентар архива. Трећа фаза је обрада новопримљене архивске грађе у самом архиву по два принципа: -ПРИНЦИП ПЕРТИНЕНЦИЈЕ; -ПРИНЦИП ПРОВЕНИЈЕНЦИЈЕ. Први принцип је старији и у употреби је од XVI века. Он води рачуна о предмету, не сагледавајући целину. Принцип провенијенције води рачуна о извору порекла архивске грађе, али и о целини тј. хронолошком реду архивске грађе. Данас се оба ова принципа комбинују, па је архивска грађа сређена и предметно и хронолочки. Једна организациона целина у оквиру архива, сређена по овим принципима, као и сва архивска грађа у једном архиву се назива АРХИВСКИ ФОНД. АРХИВСКА ЗБИРКА је свестан избор дела архивске грађе који је увек за себе једна логичка целина (нпр. збирке повеља, карата, плаката итд).

45

П У Т Е В И Д О Л А С К А А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е У А Р Х И В

Архивска грађа која настаје издвајањем од регистраторског материјала даје се у депозит архиву, где се она чува 30-50 година, зависно од њене важности, и онда се даје на увид јавности. Други пут је РЕИНТЕГРАЦИЈА-враћање силом одузете грађе, а уколико се грађа враћа из иностранства, онда се назива РЕСТИТУЦИЈА. Трећи начин је даривање- када власник, обично приватно лице предаје своју грађу архиву путем даровнице, а ако је реч о упокојеном лицу које је тестаментом завештало грађу архиву, онда је у питању ЛЕГАТ.

П Р И Л А Г О Ђ А В А Њ Е А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е З А

У П О Т Р Е Б У

Архивска грађа се уводи у различита помоћна средства (тзв. свеске) која омогућавају лакше сналажење истраживачима. Једна од свезака је протокол- књига која се сачињава да ли месечно или годишње (зависно од величине архива) и у њега се заводе сва документа која су у том периоду приспела у архив, и при томе се даје доста опширан извод сваког документа понаособ. Регистри су обично у оквиру књиге или картотеке. У њих се уписује редни број документа (тзв. архивски број), као и нумерички број по години акта и по томе како је стизао у архив. Регистар више служи архивској служби као помоћна евиденција за брже налажење докумената, али га исто користе и истраживачи јер може бити хронолошки, географски и предметни. Инвентари су водичи кроз архивске збирке и фондове. Они дају основне информације у вези са сваким фондом или збирком, тј. број архиварија, период у ком су настали и језик којим су писани. Могу

46

бити ОПШТИ (преглед свих збирки и фондова са основним карактеристикама сваке д њих), СУМАРНИ (обрађује садржај сваког досијеа) и АНАЛИТИЧКИ (који даје опис сваког појединачног документа). Регеста су кратки садржаји тј. анализе докумената у облику књиге. Могу бити азбучни и хронолошки и више се израђују за старији архивски материјал. Садрже сигнатуру документа, датум и место настанка, име ауктора, као и кратак садржај документа, плус језик и писмо на ком је он настао.

П У Б Л И К О В А Њ Е А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е

Још током ХIХ века, архивска грађа се почела користити као историјски извор, а ради бољег упознавања јавности са фондовима архива и популаризације архива и земље у целини, почело је публиковање архивске грађе. Основна питања која се том приликом постављају су: 1) Да ли историјске документе треба објављивати у целини (in extenso) или у кратким изводима (регестама)? 2) Да ли их треба прилагођавати савременом правопису или не? (Да ли извршити транскрипцију?) 3) Да ли их објављивати само на изворном језику или дати и њихов превод? Данас је у већини случајева прихваћено да се старија документа објављују in extenso, а млађа некад у целости, некад у регестама. Затим, утврђено је да треба задржати језик и стил писаног документа са кратком регестом матичне земље; и да треба извршити делимичну транскрипцију, тј. приближити документ савременом правопису. Питања коју архивску грађу публиковати и у ком облику разматрају матични архиви, а одлуку доносе више инстанце.

47

К О Н З Е Р В А Ц И Ј А И Р Е С Т А У Р А Ц И Ј А А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е

Конзервација је чување и неговање архивске грађе и обично се овај процес не раздваја од рестаурације, тј. поправке оштећеног документа. У архиву треба да буде што мање Сунчеве светлости која утиче на архивску грађу. Температура треба увек да буде иста у просторији- и зими и лети (око 18 степени С). Грађу треба очистити, тј. извршити дезинфекцију и дезинсекцију архивске грађе. Рестаурација је поправка оштећене грађе и може се обављати машинским путем- папир се облаже фолијама целулозе од јапанског специјалног папира и под високим притиском путем пресе се спаја са оштећеним документом и тако трајно заштићује. Слично је и са пергаментом где се у посебним лабораторијама врши тзв. ЛАМЕНИРАЊЕ, тј. постављање две пластичне фолије које се под пресом и притиском и температуром спајају са пергаментом. У оквиру пергамента се често врши и тзв. ''оживљавање слова'', најчешће помоћу ултравиолетног зрачења или рендгена, али веома кратко да се документ не би даље хемијским путем оштетио.

М И К Р О Ф И Л М О В А Њ Е А Р Х И В С К Е Г Р А Ђ Е

Данас се микрофилмовање архивске грађе све више врши због њеног бољег просторног чувања, као и њеног бољег обезбеђења. То је чисто технички посао. Потребан је апарат за микрофилмовање, лабораторија, специјалне фолије и добро обучен фотограф. Тако пребачен материјал се даје на увид јавности која га користи у тзв. ''микротеци''.

48

А Р Х И В И У Н А Ш О Ј З Е М Љ И

У БЕОГРАДУ:

-Савезни архив (који чува грађу министарстава бивше Југославије); -Архив ЦК (фонд ЦК, фонд УДБЕ); -Архив Србије (чува грађу о српском простору; само су појединачни фрагменти из периода средњевековне српске државе, а целовит фонд потиче од кнеза Милоша и његове канцеларије до данас) -Архив Правитељствујушчег совјета сербског (нажалост је био закопан под турским налетом 1813. године и више никада није пронађен) -Архив САНУ (чува оставштине појединих научника и политичара, а најзначајнији фонд је фонд ДЈЕЈАНИЈА, из ког треба издвојити преписку српског добровољачког команданта Стевана Книћанина) -Војно-историјски архив -Патријаршијски архив -Градски архив града Београда (у ком је најзначајнији архив земунског магистрата од 1739. године)

49

У ВОЈВОДИНИ:

У Сремским Карловцима: -Патријаршијско-митрополитски архив -Архив САНУ (чија је грађа подељена на фондове А и Б, који хронолошки иду од 1706. године, а посебно је издвојен фонд српског народног покрета 1848/49. године. У оквиру овог архива је и фонд Карловачког магистрата, као и поједини фондови карловачког митрополита и патријарха) У Новом Саду: -Архив Војводине (чува фондове бачке, тамишке и торонталске жупаније, остатке архива Шајкашког батаљона, архив Дунавске бановине итд. Од посебног значаја је архивски фонд илирске дворске депутације и канцеларије- тзв. збирка Сербика) -Градски архив Новог Сада (на Петроварадинској тврђави; чува фондове новосадског магистрата) -Архив Матице Српске (постоји у оквиру рукописног одељења Матице Српске. Ту се чувају две скупине елемената- манускрипти (везани за историју српског народа у Монархији, количина докумената: 20 000) и писма, којих има преко 40 000) У Сремској Митровици се нажалост чува грађа само из друге половине XIX и XX века, јер, иако је Сремска Митровица била штабно место чувене Петроварадинске регименте у којој је служио и Вук Исакович, овај фонд је уништен- бачен у стару хартију 1946. године. У Бачкој још треба истаћи архиве Сомбора и Суботице, који имају очуване фондове својих градских магистрата. У Банату су значајни архиви Зрењанина, Панчева, Беле Цркве и Вршца. За проучавање Хабзбуршке монархије врло су важни архиви Беча. Будимпеште, Загреба (градски и каптолски архиви), Дубровника (за Средњи век) и Венеције и Рима (Ватикански архив).

50

Х Е Р А Л Д И К А Хералдика је наука која се бави постанком, развитком и уметничком израдом грба. Своје име дугује немачкој речи ''херолд'', који је у Средњем веку био нижи дворски службеник, који је на двору најављивао долазак племића узвикујући његово име и титулу, а учествовао је и у турнирској најави. Сама реч грб такође потиче од немачке речи ''ербе'', што значи наслеђе и представља обојене знакове који су се налазили на штитовима ратника, а временом су се нашли и на кућама и заставама племића. Први грбови се почињу јављати у XII веку, од времена крсташких ратова и употреба грба врло брзо продире пре свих у Енглеску и Француску и шири се кроз целу Западну Европу. На јужнословенском простору грбови су се јавили у Словенији, Хрватској, Босни и Србији. Са продором Турака на наше просторе престаје употреба грба јер Турци немају употребу хералдичких знакова. Грб је од XII до XIV века био приватна ствар сваког појединца. Услед многобројности грбова и њиховог делимичног понављања, грб додељује искључиво владар са доделом племства. Таква грбовница која се даје уз доделу племства се назива АРМАЛЕС и њоме се даје право на коришћење грба. Своје име дугује ситним племићима- армалистима.

51

П Р И К А З И В А Њ Е ( О С Л И К А В А Њ Е ) Г Р Б А

Од својих почетака до XVI века, грбовница је била у облику ротулуса са приказом грба у горњем десном углу. Од XVII века грбовнице се показују кроз кодекс, са грбом на првој страни или у средини повеље. Грб је могао бити ПОТПУН или НЕПОТПУН. У потпун су спадали сви елементи грба које прописује хералдика: штит, кацига, накит, плашт, чувари грба и натпис. Штит је у почетку представљао цео грб. Његова површина би била обојена зеленом, сребрном или црвеном бојом. На штит се уносе одређени детаљи који чине саму структуру грба. Штит је могао бити различит- троугласт, округао, јајаст, а различити детаљи су могли бити људски лик, митолошке или обичне животиње итд.

Ш Е М А Т С К И П Р И К А З Г Р Б А У оквиру ротулуса или кодекса, врло често је представа грба дата у црно-белој техници, која је подразумевала одређена правила за приказивање основних хералдичких боја и то се назива транскрипција грба. Боје су представљене на следећи начин:

52

црвена црна

плава златна

зелена сребрна

У оквиру оваквог шематског приказа, као и приликом праве израде грба, поштовала су се основна хералдичка правила, од којих су најважнија два: 1) у грбу никада не сме доћи боја преко боје, нити метал преко метала (већ само једно поред другог); 2) све фигуре, осим једне су окренуте на хералдичку десну, нашу леву страну.

Л И К О В И Н А Г Р Б У ЉУДСКИ ЛИК НА ГРБУ- На грбу су се могли наћи људи свих доба и различитих занимања, у различитим ношњама и различитих раса. Међутим, у погледу раса, уколико се ради о европској хералдици, белци су приказани само кроз одело ратника или витеза, док се друге расе (најчешће црнци- Арапи) приказане као они који су побеђени. Чест је приказ коњаника (белца) како седи на коњу, а на мачу држи натакнуту турску или арапску главу. Исто тако, осим приказа главе, Турци или Арапи су могли стајати или клечати. Ван овог приказа, људски лик се може јавити још само као чувар штита.

53

ЖИВОТИЊЕ НА ГРБУ- лав је један од најчешћих животињских приказа, заједно са орлом. Обично стоји усправно, на једној нози, док у другој држи нешто, а то је често сабља са турском главом. Некад је на глави приказан са круном, а основне боје којима је приказан су златна, сребрна или црвена. Ређе седи или корача. Медвед или корача или је усправан, истакнутих је канџи, црн или црвен. Вук је усправан, искежених зуба, често приказан како напада. Црн је или плав. Лисица је приказана у трку или у скоку, обично је црвена. Коњ се најчешће приказује са јахачем, у кораку или касу, а доста често је приказана и сама коњска глава. Могао је бити црн, црвен или сребрн. ПТИЦЕ НА ГРБУ- најчешћа птица је орао, који је уједно и најстарији симбол. Он је био на грбу немачких средњевековних царева, Хабзбуршке монархије итд. Своје порекло дугује симболу римских легија, које су носиле испред себе као симбол, као стег, златног орла. Орао је приказан како стоји, раширених крила, спреман на лет, истакнутих канџи, у црној боји. Соко је приказан на хриди, спреман да полети и најчешће је сребрн. Сова представља грбове песника, уметника и сл., сребрна је, чучи на грани и њена основна карактеристика је да је то једини приказ окренут директно ка нама. Лабуд плива извијеног врата, отвореног кљуна и исплаженог језика. Некад је у приказима на глави носио круну, а у кљуну доста често прстен. Лабуд је сребрн или црн. Голуб стоји или лети, сребрн је или црн. Голубица увек лети и у кљуну носи маслинову гранчицу као симбол мира и увек је сребрна.

54

БИЉКЕ НА ГРБУ- најчешћи су прикази љиљана и руже. Љиљан је приказан сребрн или плав, отворен или затворен, са зеленом петељком. Симбол је нпр. Бурбона и Котроманића. Затворен љиљан је симбол чедности. Руже је увек стилизована, приказана са 5 латица, сребрна или црвена. На грбу су могле бири приказане и друге биљке, све врсте дрвета, као и житарице (најчешће клас жита који је усправан и везан у сноп), кукуруз итд. МИТОЛОШКА БИЋА НА ГРБУ- Осим људских ликова из митологије (прикази Марса и Нептуна), постоје и прикази женског лика- богиње Фортуне која је приказана као млада жена на кугли, гола, са велом изнад себе који јој покрива бедро. Ту, осим наведених, спадају и прикази Јупитера, Меркура и Минерве. МИТОЛОШКЕ ЖИВОТИЊЕ НА ГРБУ- Најчешћи приказ на грбу је двоглави орао, који је изведен из две половине обичног орла, у супротним смеровима. Од XII века двоглави орао представља симбол Византијског царства, а преузеће га Србија, Русија и Немачка. Сребрн је или црн. Као други најчешћи симбол јавио се крилати лав, који је у хералдику стигао као хералдички приказ светог Марка, који је био заштитник Венеције од VIII века. Ранији симбол Венеције био је свети Теодор и крокодил. На тргу светог Марка у Венецији данас стоје два стуба на којима се налазе свети Теодор и свети Марко, односно крокодил и лав заједно. Крилати лав је приказан у седећем положају, на предњим шапама; у једној руци држи отворену књигу, а око главе има ореол. Могао је бити златан или црвен. Доста чест је био и приказ грифона (пола орао, пола лав) који хода, али је врло често приказана само глава. Сребрне је боје. Приказиване су и сфинге, једнорози, сирене, змајеви итд. НЕБЕСКА ТЕЛА НА ГРБУ- Врло је честа употреба небеских тела у оквиру грба, најчешће да би се исказала веза са небесима или одређени страх од њих. Приказивано је Сунце (са 16 или 8 кракова, златно), Месец (у облику људског лика, сребрн), звезде (са 5, 6 или 8 кракова,

55

најчешће сребрне или црвене) итд. На грбу се могла наћи и комета, али ретко. Њена употреба се избегавала, јер се она у Средњем веку сматрала непознаницом и гласником лоших догађаја- куге, ратова, болештина, глади итд. ГРАЂЕВИНЕ НА ГРБУ- најчешћи је приказ античког храма са неколико стубова, цркве са једним звоником, капеле, кућа у једноставном облику, моста или бунара. Ретко се приказивао минарет. ЗНАКОВИ ВЛАСТИ НА ГРБУ- На грбу се разликују световни и духовни облици власти. Од световних знакова јављају се прикази јабуке са крстом, жезла (са крстом или љиљаном на врху), круне (као додатак грбу). На грбовима духовне власти јављају се прикази митре или имфуле (високе капе бискупа) и крста у различитим формама.

папски (латински крст)

православни крст

понтификациони крст (крст муке) Доста је чест приказ бискупског штапа и тијаре (папске капе која је висока и увек сребрне боје). РЕЧИ НА ГРБУ- У оквиру самог грба могле су се некад наћи речи, а некад и целе реченице (као пароле), или пак иницијали носиоца грба. Најчешће речи су FIDELITAS (верност) и LIBERTAS (слобода). Речи се увек налазе унутар грба, за разлику од гесла.

56

ГЕСЛА НА ГРБУ- Гесла су се увек налазила на врпциизнад или испод самог грба. У себи су садржавала натпис са речима, реченицама или иницијалима. Код гесла је најчешћи случај да представници једне земље узимају гесла друге земље. Нпр. енглески грбови имају француска гесла. Гесла која се најчешће срећу су: ''Служим''- ''Ich diene'' ''Бог и моје право''- ''Dieu et mon droit'' КАЦИГА НА ГРБУ- Кацига је такође део грба, ако се грб сагледава у потпуности. Прво се јавља кабаста кацига, потом елегантнија, ужа и виша- турнирска, а затим кацига на копчу као комбинација ове две. До XIV века преовлађује кабаста, до XV турнирска, а касније кацига на копчу. На неким грбовима се могао наћи приказ две спојене кациге. ЧУВАРИ ГРБА- У оквиру чувара грба могли су бити приказани људски ликови, животиње и митолошка бића. Најчешћи је приказ два чувара са обе стране штита. Исто тако, могло је бити више парова, више чувара, али је у том случају испоштовано правило да су чувари истог облика. У најчешћем случају људски лик је главни чувар штита. ПЛАШТ или ЗАСТОР- плашт или застор је драперија одређене боје која је постављена иза грба и најчешће је црвена или пурпурна. Јавила се у почетку у XII веку, на њу се делимично наилази у XIII веку да би се потом изгубила, а у XVIII јавила као обавезан елемент владарских грбова. У XIX веку, када грб са стварањем нације прелази у државне симболе, њена употреба постаје обавезна.

57

С Т Е М А Т О Г Р А Ф И Ј А

Штампана у Бечу 1741. године, ''Стематографија'' је врхунско дело Христифора Жефаровића, чувеног зографа, бакрописца и иконописца. Урађена је у бакрорезу и дуго је представљала једини извор српске и бугарске хералдике. Она није међутим оригинално дело, већ представља допуњено издање раније изашле књиге истог назива, чији је аутор Павле Ритер Витезовић 1701., која је пак рађена према књизи Мавра Орбинија ''Краљевство Словена'' из 1601. године. Христифор Жефаровић је своју књигу допунио цртежима српских и бугарских великаша, светаца и владара, и сваку од њих пропратио стиховима. У првобитној стематографији Павла Ритера Витезовића су се већ налазили грбови разних земаља и провинција, између којих и српски, преузети из илирских грбовница на латинском језику, које је Жефаровић опет превео на славјано-сербски језик. Осим тога, Жефаровић је уређивао низ графичких листова од Беча преко Карловаца до Москве, а и данас је очуван његов зидни живопис у манастиру Бођани у Бачкој. Изузетан значај ''Стематографије'' је у томе што је она била носилац средњевековних традиција српске државе и основни буквар рађајуће српске грађанске класе у Монархији, која ће своје знање и вредност показати у новоствореној Кнежевини Србији. ''Стематографија'' Павла Ритера Витезовића је била на латинском, а Жефаровића на славјано-сербском језику.

58

Х Е Р А Л Д И Ч К А Т Р А Д И Ц И Ј А Н Е М А Њ И Ћ А

Немањићи су се служили приказом двоглавог сребрног орла. Он се јавио прво на одећи владара и дворјана, њиховим заставама, кућама и замковима. Али, с обзиром да се хералдика није развила у потпуности у Србији и Византији због налета Турака, то се сматра хералдичким знаком, али не и правим грбом. Многи хералдичари и историчари сматрају да је двоглави сребрни орао ушао као фиктивни грб Немањића у употребу у време почетака освајања и јачања Србије. Двоглави орао је део византијске традиције и он се може видети на различитим приказима код високих титула које је додељивао византијски цар, а вероватно је да је преузимањем тих титула симбол двоглавог орла прешао у Србију. Он ће у толикој мери постати знак препознавања Србије, тако да неки картографи у Душаново време, поред Скопља стављају знак двоглавог орла. ОПИС ГРБА: двоглави сребрни орао на црвеном пољу. Тако је усвојен у већини илирских грбовница и као такав је усвојен у ''Стематографијама'' Павла Ритера Витезовића и Христифора Жефаровића. Приказ орла на грбу је по истраживањима преузет према орлу који се јавља на фресци у Богородици Љевишкој 1310. године. У исто времесе јавља и приказ црвеног орла на сребрном пољу, чији приказ постоји у доњем испупченом зиду манастира (тзв. соклу), такође у Богородици Љевишкој. Занимљиво је то што га као симбол Душанове Србије 1349. године приказује картограф Дулсерт. Ипак је, не зна се зашто, преовладала употреба сребрног орла на црвеном пољу, што се може сматрати грбом династије Немањић.

59

К О Т Р О М А Н И Ћ И

Котроманићи су оставили сразмерно велик број грбова на печатима, тканинама и другим рељефима, те се њихов грб може реконструисати са поприличном сигурношћу. Потешкоћа је у следећем: сваки од босанских владара је нешто мењао, стилизовао или избацивао. Основа грба је настала у време бана Стјепана II Котроманића, који је на грбу имао само косу сребрну траку. Твртко I је на грб додао са леве и десне стране траке 3 златна љиљана, што је основа грба. Краљ Остоја је избацио косу траку и љиљане и у грб ставио стилизовану круну од љиљана. Приказ овакве круне се данас налази у Риму, у цркви свете Марије, на надгробној плочи краљице Катарине, последње босанске краљице, ћерке Стефана Вукчића Косаче и жена Стефана Томаша.

М Р Њ А В Ч Е В И Ћ И

Сам грб Мрњавчевића је преузет из илирских грбовница, али је сигурно да његови елементи одговарају српској хералдици. Грб је комбинација 4 сребрна поља са плавим оцилима, које су одељене црвеним крстом на средини, на ком се налази једноглави сребрни орао. Грб Мрњавчевића је занимљив јер се у њему јавља симбол оцила, који ће постати симбол грба Србије. Грб Србије је сребрни крст са 4 сребрна оцила. Традиција оцила вуче порекло из Византије, као симбол династије Палеолога, који се налазио на њиховој царској застави, као парола, а то је био црвени крст са четири стилизована слова β, и сматра се да је то скраћеница грчке девизе: ''Краљ краљева краљује над краљевима''. У Србији се овај симбол јавио 1397. године на полиелеју из Дечана, који је манастиру даровала књеигиња Милица. После овога, овај српски грб са оцилима се изгубио из хералдике. Међутим, захваљујући илирским грбовницама и ''Стематографији'' Христифора Жефаровића биће преузет као основа нововековног грба српске државе у време династија Обреновић и Карађорђевић.

60

О Б Р Е Н О В И Ћ И Обреновићи су преузели црвени крст и 4 сребрна оцила, тј. грб Србије, који је директно преузет из ''Стематографије'' Христифора Жефаровића. Јавља се на представама кнеза Милоша, који је био унет и у Сретењски устав из 1835. године, а то су зелени венци од маслинових и храстових гранчица којима је грб био опасан. Овакав грб, са зеленим гранчицама ће постати државни грб Кнежевине Србије, док ће се истовремено развити и породични грб Обреновића који ће у основи грба имати около обавијену крунисану змију која сама себи гризе реп. Унутар крста ће доћи до одређених промена током времена- јавио се мач и натпис 1389-1815, што је занимљиво да је додатак кнеза Александра Карађорђевића. Обреновићи ће то прихватити, те ће званични грб Кнежевине Србије бити црвени крст са 4 сребрна оцила обавијен гранчицама, а у крсту ће бити мач са натписом 1389-1815.

Г Р Б К Р А Љ Е В И Н Е С Р Б И Ј Е

Грб Краљевине Србије је изведен као комбинација немањићке традиције (двоглавог сребрног орла) и већ устаљеног српског грба. Чини га двоглави сребрни орао на црвеном штиту, са краљевском круном а испод сваке од канџи се налазио по један кринов цвет. На прсима орла се налазио хералдички грб Србије- сребрни крст са 4 сребрна оцила. Грб је огрнут пурпурним плаштом на чијем се врху налазила краљевска круна. Овако описан грб преузимају и Карађорђевићи као званичан грб Србије, све до стварања Краљевине СХС.

61

Г Р Б К Р А Љ Е В И Н Е С Х С

Грб Краљевине СХС је описан у Видовданском уставу из 1921. године, а то је двоглави сребрни орао на црвеном штиту, над чијом главом стоји круна, а на његовим прсима се налазио штит на ком су приказани српски, хрватски и словеначки грб. Хрватски грб чини 25 сребрних и црвених поља постављених наизменично, а словеначки три шестокраке звезде између којих је сребрни полумесец на плавом штиту. Словеначки грб је комбинација грбова грофова цељских и тзв. илирског полумесеца.

Г Р Б К А Р Л О В А Ч К Е М И Т Р О П О Л И Ј Е

Грб Карловачке митрополије био је састављен само од штита подељеног на три дела- на једној страни је била приказана кула, на другој црква, а у подножју грб Србије (крст са оцилима). Леву и десну страну (пошто је реч о бароку) придржавају анђели, а изнад штита је круна са крстом. Сам грб је богато украшен у барокном стилу.

Г Р Б Л А З А Р Е В И Ћ А

Основа грба породице Лазаревић, тј. Хребељановић је црвени штит са сребрним двоглавим орлом, као код Немањића, на основу чега су Лазаревићи, узевши њихов грб, постали наследници Немањића. Али, у оквиру проширеног грба кнеза Лазара, јавио се шлем са бивољим роговима, и такав приказ грба је сачуван у јужном делу припрате кнеза Лазара у Хиландару из 1380. године. Овај симбол- шлем са бивољим роговима као додатак штиту је преузео и деспот Стефан Лазаревић, а њега су делимично преузели и Бранковићи.

62

Г Р Б Б Р А Н К О В И Ћ А

Главни хералдички грб Бранковића је лав. Он се јавио као знак још код првог познатог Бранковића, родоначелника породице- Бранка, Душановог великаша. Пре Бранка, породица Бранковић је остала позната у историографији по једном њеном члану- Младену, који је био севастократор у време Стефана Дечанског и Уроша. Сачуван је новац Вука Бранковића из 1387. године на коме је приказан лав у ходу, који је основа грба и симбол династије Бранковића. Он се јавља и на новцу деспота Ђурђа Бранковића. На грбу Ђурђа Бранковића, осим лава на штиту, јављају се и љиљани испод лављих шапа, који представљају знак вазалног односа према Угарској. Бранковићи су изнад штита, у тзв. челенци, преузели бивоље рогове од Лазаревића, али су опет између њих поставили лава као свој симбол. Главне одлике средњевековне српске хералдике, тј. симбол сребрног двоглавог орла, наставили су српски деспоти у јужној Угарској- Ђорђе и Јован, који су, иако Бранковићи, у свој грб вратили двоглавог сребрног орла.

Г Р Б У Г А Р С К Е

Грб Угарске је имао више развојних фаза у оквиру средњевековне угарске државе. Прво се јавио двоструки крст, као симбол папске власти у једној половини штита, тј. значење да се Угарска не налази само под папском јурисдикцијом, него да означава Угарску као доминантну католичку силу на европском континенту. Овај симбол папског двоструког крста се јавио код угарског краља Беле III (крај XII века), да би у XIII веку испод крста била придодата детелина са 3 листа, која ће касније бити стилизована у зелено тробрежје, те тако из средњег, највишег брега израња папски крст. Крст је сребрн, тробрежје зелено, и то је данас једно поље мађарског грба. Као засебан мотив јавља се грб породице Арпадовића, у време угарског краља Емериха (крај XII, почетак XIII века) на његовој повељи из 1202. године, као и у време Андрије II, на његовој чувеној Златној були из 1222. године. Грб је био испресецан хоризнталним сребрним тракама којих је првобитно било 9, а потом 7, у почетку са приказом лавова изнад сваке непарне траке. Данас је грб Мађарске састављен из ова два

63

64

поља, те се тако са једне стране налази 7 сребрних трака (без лавова) и са друге стране папски крст на зеленом тробрежју као симбол друге владарске куће у Угарској. Осим основног грба, угарски проширени грб је у себи имао додатке- грбове привремено запоседнутих земаља или земаља које су биле у унији са Угарском (Хрватска, Славонија, Ердељ итд), а у њему су се могли наћи и грбови угарских жупанија.